Ula

znic

a 20

9–21

01

ULAZNICA

Ula

znic

a 20

9–21

02

ULAZNICA

NAGRADA FONDA „TODOR MANOJLOVIĆ”Obrazloženje žirija Fonda „Todor Manojlović”, 7Jovica Aćin: Dar kritike, 8Muharem Pervić. Vreme čini svoje, 12

POE-ZIJASaša Ćirić: Geometrija sluha, 19Tamara Šuškić: Komora, 21Željko Mitić: Matura u čekaonici za gubilište, 26Dragoljub Stanković: Piti Ja, 33

PRO-ZARadivoj Šajtinac: Logoši, 41Ivan Potić: Dani svinja, 47Maša Kolanović: Inspektor Kajfeš, 61Zvonko Karanović: Otrovni pasijans, 77Miomir Petrović: Puls spržene zemlje, 83Laura Barna: Hermafrodit u crvenoj majici, 87Predrag Marković: Pet rečenica o životinjama, 90Siniša Soćanin: Moj susret sa Vasom, Zmajem od Avale, 91Bojan Babić: Sreća, 98

PRE-VODNorman Ravin: Seks, soliteri i standardni jidiš, 115

KUL-TUR-NA TEO-RIJABoško Tomašević: Pet razloga zašto treba da se bavite književnom kritikom iako ste za taj posao nesposobni, 139

NEOBELEŽENONenad Daković: Postfi lozof umire, 161

INTER-VJUAndrej NIkolaidis: Čeka nas Dolazak, 169

ZR-TE-MEDejan Vorgić: Zrenjaninsko zlatarstvo XVI i XVII veka, 175

E-SEJI I KRI-TIKEZlatko Jelisavac: Problem formiranja subjektivnosti u Fukoovom delu Hermenautika subjekta, 187

Ula

znic

a 20

9–21

03

Alan Pejković: Rat, red i rod u zbirci Priče: ženski rod, množina Šejle Šehabović, 194Biljana Andonovska: Jevanđelistar između svetinje i svetog, 201Rastko Simić: O Tolstoju, profesorski, 205Ivan Savić: Ahilov štit budnog Kanađanina, 209

DNEVNIKSrđan V Tešin: 21st century fragments from my diary (3), 217

SEVERNI BUNKER

Srđan V Tešin & Jovan Gvero: Severni bunker u Ulaznici, 227

DA LI JE BILO SMENE KNJIŽEVNE GENERACIJE?

Jasmina Vrbavac: Da li je bilo smene književne generacije, petnaest godina kasnije, 231Muharem Bazdulj: Književna generacija: kritičarska poštapalica, isto godište ili izbor po srodnosti, 234Teofi l Pančić: Mlade treba šikanirati na vreme, 238Vladislava Gordić Petković: Nasilje srednjih godina, 241

MLADA ISTARSKA PROZA

Igor Grbić: Pička katolička, 247Radenko Vadanjel: Ottensheim, 254Sandra Gabo: Želja, 259Snježana Pejović: Povratak, 265Tatjana Gromača: Krvavi svatovi, 272Tijana Vukić Stjelja: Obavezan smjer, 278Nives Franić: Istarski proza(i)ci, 283

Ula

znic

a 20

9–21

04

Ula

znic

a 20

9–21

05

NAGRADA FONDA TODOR MANOJLOVIĆ

Ula

znic

a 20

9–21

06

Ula

znic

a 20

9–21

07

OBRAZLOŽENJE ŽIRIJA FONDA „TODOR MANOJLOVIĆ“ ZA 2008. GODINU

Žiri za dodelu nagrade Fonda „Todor Manojlović“, u sastavu: Dragana Sabovljev, Radivoj Šajtinac, Milivoj Nenin, Laslo Blašković, Jovica Aćin, Luka Hajduković, Radovan Živankić, Gojko Tešić i Mihajlo Pantić (predsednik), na završnom sastanku održanom 28. januara 2008. godine u Zrenjaninu, većinom glasova odlučio je da se Nagrada za negovanje modernog umetničkog senzibiliteta iz Fonda „Todor Manojlović“ dodeli Muharemu Perviću, esejisti i pozorišnom kritičaru iz Beograda. Dugogodišnjom stvaralačkom aktivnošću, podjednako u domenu esejističko-analitičkog preispitivanja najboljih učinaka savremene srpske poezije i proze, potom meditativnih fragmenata i, posebno, hroničarsko-kritičkog praćenja aktuelnog pozorišnog i dramskog stvaralaštva, Muharem Pervić stekao je zasluženu reputaciju relevantnog, inventivnog tumača moderne književnosti, tragom duha i dela Todora Manojlovića koji se i sam ostvario u pobrojanim književnim disciplinama. Kritičarski opus Muharema Pervića, u svim aspektima, svojom svedenošću, dobro nađenom unutrašnjom merom, i, pre svega, jezičkom preciznošću i spekulativnom snagom, predstavlja celovitu, sistematičnu i ubedljivu odbranu duha modernosti ispoljenog i u stvaralaštvu Todora Manojlovića, kao i potonjih srpskih dramskih pisaca, pesnika, prozaista, esejista i reditelja čijim se delima na prepoznatljiv i visoko vredan način bavio Muharem Pervić. Žiri čestita dobitniku, uveren da je niz dobitnika nagrade Fonda „Todor Manojlović“ imenom Muharema Pervića produžen na najbolji mogući način.

Dato u Zrenjaninu, 28. januara 2008.

Za žiri

Mihajlo Pantić, predsednik

Ula

znic

a 20

9–21

08

Jovica Aćin

DAR KRITIKE

Zapravo mi nije lako da govorim o Muharemu Perviću i njegovom pisanju, mada mi ukupna situacija ovog čina pobuđuje zadovoljstvo. Razumljivo je treptanje u meni s obzirom na činjenicu da smo se on i ja ponovo, evo, našli u Zrenjaninu. Dolazio je on u Zrenjanin, kao što sam i ja. Ovde je deo njegove mladosti, a priličan deo i moje. Ipak, samo smo jednom, do danas, bili ovde skupa, da, 1972. godine, ili grešim, 1971. Trebalo je da govori o mojoj prvoj knjizi, a to je za mene bila čast. Urednik časopisa Delo, o jednom od svojih š–saradnika! Ako me sećanje ne vara, poglavito je okolišio, pa se bojim da takoreći ništa nije ni rekao. Ali, nije odbio da dođe, a to je već bio dovoljan događaj. Uostalom, od tada, verovatno, ili čak zapravo, i počinje naše prijateljstvo, bivajući sve intenzivnije, praćeno uzajamnim poverenjem, i po mnogo čemu u istinskom i neponovljivom saradničkom dosluhu. Pratilo me je njegovo razumevanje, i više od običnog razumevanja, a ja sam mu uzvraćao. Moje uspomene na te godine još su tako jake i razgovetne da se pitam šta bih ja tu mogao da dodam, tom govoru u sebi, što bi bilo nešto novo za njega, novo za mene, i što bi doprinelo samorazumljivoj činjenici situacije u kojoj se nalazimo i njenog razloga. Ono što govori u meni, modulisano zadovoljstvom, tako je ekspanzivno i iscrpno da ne ostavlja ni najmanje prostora da još na to, možda i neizrecivo, dodam suvislu reč. Čini mi se, u stvari, da je sve što vam govorim naprosto suvišno. I eto, saberimo maločas rečeno, pa je jasno zašto mi nije lako da govorim i, uz to, pa i uprkos tome, zašto u meni nešto prijatno trepti. Izvesna jeza mog unutrašnjeg govora koji mi baš ništa dalekosežno ne komunicira, već žamori, ispunjavajući me, ipak, evokacijom, njenom snagom koja je porodila jezik, kao da mi potvrđuje da govoriti nije saopštavati poruke, prenositi značenja, u našim dijalozima saoblikovati smisao, nikad gotov i konačan, nego jedino obećavati, putem neiskazivosti, u kreativnoj otvorenosti, da ćemo dospeti do onog što je pre ili ispod značenja, do stvari čije istine artikuliše neki nepoznati podsmisao. Kad čitam Pervića, verujem u to.

Pervić je pisao i piše kritike i interpretacije, eseje i komentare, i piše ih u duhu istinski modernog senzibiliteta, piše ih, pri tome, s neizbežnošću potrebe da sve što čitamo – čitamo iz trenutka u kojem pišemo. Jedva vidljiva linija deli čitanje i pisanje, a Pervić je takoreći

Ula

znic

a 20

9–21

09

naprestano na njoj. To valja podneti, na tome morate znalački opstajati. Nikad da ne zaboravite koliko pisanje duguje čitanju, i priznavati to, i iz tog izvlačiti najbolje, kao kad tradiciju oživljavate iz sadašnjosti koja bi htela da je već budućnost. Tome nas je podučio moderni senzibilitet, i toga se sećam od Todora Manojlovića, koji je ovde s nama, pa mu govorim, kao nekad kad smo razgovarali iz večeri u veče.

Pisati, dakle, nije samo komunicirati, barem ne u području umetničkog teksta, kad je pisanje čin kreativne inteligencije i imaginacije, nego evocirati ono što jesmo i u tome otkrivati, stremeći podsmislu, presudne smislove i, u nastavku, sve mogućne smislove sveta u kojem boravimo, stvari koje nas okružuju, pojava u kojima jesmo ili nismo, bića koje srećemo, kao i svih naših tvorevina. Kritika koja drži do takvog pisanja, i sama njegov talac, uvek je više od rada shematskog i ponovljivog umovanja koje uvek promašuje stvar mišljenja. Zato sam oduvek u kritičkom tekstu, kad je singularan, neponovljiv, tražio umetnost pisanja i intelektualnu kreaciju u dijalogu s drugom kreacijom, ne isključujući posredno ili neposredno vrednovanje, ako je iziskivano. Dodaću: kritički duh koji je lišen čitanja i interpretativne moći kad je ona otvorena, spremna da se ne razvija samo zadatim putanjama, nema nikakve šanse ni da bude duh vrednovanja. Ne mislim, dabome, na vrednovanje koje hijerarhizuje, klasifi kuje, sistematizuje, nego na ono koje, u ovom svetu koji nije od juče, uvek osporava tobože utvrđeno i uvek je prevrednovanje, baš kao što je svaka interpretacija reinterpretacija, i svaka imaginacija transimaginacija, i svako čitanje, čak i najčitanijeg teksta, uvek prvo čitanje. To mi godi i kod Pervića. I ja koji ne mogu bez pripovedanja, u svakoj svojoj priči kao da bih da zabeležim prve priče koje su ljudi, okupljajući se, jedni drugima pričali u iskoni, pri čemu ih danas ponavljamo, evociramo ih, i u toj evokaciji pričamo ih prvi put. Ništa se ne ponavlja, a da se ne ponavlja s razlikom.

Kad piše, podsećajući na čitanje, svakad u bliskom došaptavanju s njime, i prizivajući ga, Pervić inscenira. Njegovi tekstovi su pozornica različitih glasova, koji se slažu ili ne slažu, živih glasova čak i kad nas kritičar i tumač upućuje na mrtve kao na njihovo izvorište. Nije otuda nimalo maglovito prisustvo pozorišta u Pervićevom pisanju. Da, pozorišna kritika... Ali, nije na meni da dočaravam ili čak ocenjujem taj deo Pervićevog dela. Pravo govoreći, često osećam da na meni nije uopšte ništa da ocenjujem, ali takvo osećanje nikad me nije sprečavalo da se, prevrednujući, i ja, sunovraćujem u sve do čega mi je stalo. Pozorišni komad je za mene više ili manje uspela inscenacija teksta. Ono, međutim, nije to uvek, jer se uprizorenje može izvoditi

Ula

znic

a 20

9–21

010

bez ma kakvog tekstualnog predloška. Umesto takozvanog dramskog teksta, mogućna je i niština kao izazov i kao polazište stvaranja. Pervićevi tekstovi o pozorištu, od kojih, rekoh, odustajem da nešto upućenije kažem (izmiču mi, a nisam ih preterano ni čitao), i sami su osobeno pozorište u malom, kako sam letimice uočavao. To su tekstovi, u većini slučajeva, čini mi se, takođe nastali i predočeni kao inscenacije. S jedne strane, pozorišna inscenacija, teatarski prostor kao odigravanje, i s druge, u odgovor ili kao odjek – tekst kao inscenacija, samo munjevitija nego u slučajevima književnosti i stvarnosti.

Ne znam kako je s drugima i kod drugih, ali kod sebe sam od nedavno opazio opsedajuću ideju da u svemu tražim neku presudnu tačku u kojoj se kao u žiži sakupljaju rasuti zraci od kojih je izatkano to što bih da raščijam. Zapitao sam se, tako, postoji li takva žiža kod Pervića, a u kojoj bi bila odgonetka svega što je do danas napisao, u kojoj je sve objašnjeno u jednom potezu, gde sve poprima jedinstveni smisao i koji bi, uz to, bio samo Pervićev. Preslišavam se, recimo: mera? Ili tolerancija prema drugom? Znanje? Čak svojevrsna mudrost? Otvorenost prema svetu? Opis nevidljivog u vidljivom? Priča? Struktura? Ili istorija? Zašto ne i postistorija?

Zaključio sam da je ta žiža ni manje ni više već upravo ideja koja me zaokupila, jer nije mi pala niotkuda. Otkuda pa to? Obuzela me je – kad sam počeo da se preračunavam u vremenu – u ovim danima i noćima, upravo u času kad sam krenuo redom da iščitavam Pervićeve knjige. Središnja tačka, ne uvek dostupna, uvek negde na fi ktivnoj granici koja razdvaja površinu od dubine, jeste baš u stvarima otkriti žižu koja sabire zrake što sazdaju svaku od tih stvari, svejedno da li je bilo koja od tih stvari deo stvarnog ili izmišljenog sveta. Pomislio sam da je Pervić u svome pisanju tako upao u metafi zičku zamku da stalno traga za jednim i jedinim, prvim ili poslednjim, pa da sam otuda u istu zamku upao, čitajući, i ja za njim. Ali, moglo bi da bude i obrnuto. Da sam ja sâm razapeo tu zamku da bih se nekako poneo sa heteroklitnim pisanjem u kojem se mešaju različiti izvori, slivaju i razlivaju, u kojem se sudaraju suprotna znanja i raznolike oblasti čovekovih pokušaja da saznaje i genealogizuje saznanja. I da sam onda izabrao naoko jednostavno rešenje da mora postojati jedinstvena tačka, tačka alef, središte svih središta, pa se naposletku sučelio s gotovo beskonačnom složenošću poduhvata traganja za njom. Ukratko, da sam svoju ideju nametnuo drugačijem pisanju od moga. Bila je to slepa ulica koja me je naterala da se vratim i krenem ispočetka. Tačka postoji, ali nikad nije postojana, nepromenljiva. To je tačka neprekidne promene. Tada mi se otvorilo: Pervićevo pisanje stiče se u istrajnom pokušaju da se prati trag stvari dok menjaju svoj smisao. Bilo da je reč o Andriću i

Ula

znic

a 20

9–21

011

njegovoj narativnoj umetnosti, ili o Vasku Popi kod koga je takođe, u poetskom vidu, nesumnjivo prisutna naracija, svuda, o čemu god da je pisao, a da nije reč o pozorištu, ili i u tim slučajevima, Pervić je indirektno sledio lavirintsku promenu smisla, što podjednako znači i stvaranje smisla, njegovo preobražavanje, umnogostručavanje, njegov kosmos, kao i izobličavanje, rastakanje, kidanje, gubljenje smisla, njegov haos. Smisao od njegovog Velikog praska do njegove Crne rupe: to bi bio Pervićev vidokrug. U tome je, po meni, dar njegovog kritičkog pisanja. Time se odlikuje i to nam poklanja.

Ako ne pamtim šta je govorio kad smo prvi put bili ovde zajedno, još mi sija šta je rekao dok smo odavde odlazili. Naslućujete grč mog govorenja. Nekad je taj grč bio u mahnitom ritmu, s naglascima koji su neočekivano varirali, a isti nikad nisu bili isti. Pervić mi je tada ponudio, voleo bih da kažem meni na dar, možda na osnovu, ko zna, svog iskustva s pozorišnom inscenacijom, uvid koji ne mora biti tačan, ali ukazuje nam na dar Pervićevog kritičkog senzibiliteta i načina njegovog pisanja. Kad pisac izgovara svoj tekst, ma koliko to bilo grčevito, do nerazgovetnosti, on ga govori onako kako ga je pisao, kao da ga iznova piše, pa traži, luta, otkriva nečuvene ritmove, samo njegove i koje, zatim, jedini on uspeva usmeno da reprodukuje, sa svim pratećim gestovima. Kad sam to čuo, laknulo mi je. Što sam gore govorio, moje pisanje je bivalo, ako ne baš bolje, onda samosvojnije, makar u pogledu ritma. Bivalo je drugačije, ispoljavalo je novu prirodu. Ali, ono što sam danas govorio, koliko god da je iz mene, sve vreme je nekako izneveravalo moj unutrašnji govor u kojem je, ćutke, sve rečeno, i ostajalo, siguran sam, odano Pervićevom pisanju onako kako sam ga slušao u sebi.

Reč na uručenju nagrade Todor Manojlović

Ula

znic

a 20

9–21

012

Muharem Pervić

VREME ČINI SVOJE

U Todoru Manojloviću čiju ste mi dragu i uvaženu nagradu dodelili prepoznajem duh širine i svestranosti, otvoren um i senzibilitet, pesnika, esejistu, dramskog pisca, rečju duh koji stvara i igra se, uživa plodove života i umetnosti.

Zahvaljujem se žiriju, Mihajlu Pantiću, Dragani Sabovljev, Radivoju Šajtincu, Milivoju Neninu, Laslu Blaškoviću, Jovici Aćinu, Luki Hajdukoviću, Radovanu Živankiću, Gojku Tešiću. Zahvaljujem se Gradskoj narodnoj biblioteci „Žarko Zrenjanin”, gradu Zrenjaninu u kome sam proveo najlepše godine dečaštva i mladosti, maturirao u ovdašnjoj gimnaziji i odavde krenuo u veći, neizvesniji svet. U ovom gradu koji ne mogu da zaboravim, video sam i doživeo gotovo sve što se vidi i doživljava po prvi put: prvu ljubav, prva drugarstva i prijateljstva, prve radosti i prve suze. U ovom gradu sam učio, započeo sve što sam kasnije, drugde, dovršavao. Ovde sam prvi put ušao u pozorište „Toša Jovanović”, gledao prvi fi lm, pročitao knjige koje su me kroz život vodile, odigrao prvu fudbalsku utakmicu u mladom timu „Proletera”. Iz ovog grada sam odveo omladinsku radnu brigadu na radnu akciju, a zatim, momački popio i prvo piće. Odavde sam sa prvom stipendijom grada krenuo u svet sa uzvikom Stivena Dedalusa: „Svete, evo me”. Još jednom, hvala gradu Zrenjaninu.

Uz Manojlovićevu radoznalost i zagledanost u nebrojive slike umetnosti i života bez granica, sa ovom umetničkom dušom po srodstvu delim i ljubav za svet pozorišta i poezije, nešto što bih nazvao pesničkim, pozorišnim pogledom na svet.

A sada nekoliko reči o duhu i vremenu u kome danas živimo.Sve rašireniji ratovi, piratstva, siromaštva, obnavljaju i u

upotrebu, u moderan svet vraćaju reč poživotinjenje, ozverenje. Sa porastom značaja i raširenosti ove reči, sve je ređa i zaturenija reč – pojam, kultura. Začudo, kao da se dva procesa odvijaju uporedo: preterano osiromašenje, i još naglašenije bogaćenje. Naša „ruska glupost”, ili pomanjkanje kulture, osećanja za istoriju, mračni instinkti, osnaženi u vekovima ropstva, ili odsustva slobode će nas upropastiti. „Ovaj narod”, piše Maksim Gorki u leto 1917. godine, „treba mnogo da se potrudi da stekne svest o sopstvenoj ličnosti, o svom ljudskom dostojanstvu. Ovaj narod treba da se prekali, očisti od ropstva koje je u njemu odnegovala slaba vatra kulture”.

U dobrim i boljim vremenima, čovek kreator, majstori duha,

Ula

znic

a 20

9–21

013

umetnosti, nauke, kulture bili su među prvima koji fi lozofi ju, stil života i mišljenja uspostavljaju, i na taj način dosezali, izvesnu meru objedinjavanja epohe, generacija koje žive u istom vremenu, ali, automatski, ne moraju biti istinski savremenici, što je u nas, osobito, uočljivo. Našu savremenost danas čine ljudi nekoliko generacija iz, najmanje, tri političko–društvena–istorijska sloja: ljudi formirani pre Drugog svetskog rata; generacije učesnika Drugog svetskog rata bez obzira na ideološke predznake; generacije socijalističkog doba, životnih i političkih shvatanja izgrađivanih u ovom vremenu; društvena skupina koja na površinu izbija u godinama raspada Jugoslavije, i najzad, generacije mladih ljudi i političkih snaga koje danas dele vlast, političku, ekonomsku i fi nansijsku.

Sve to, prilike i situaciju u današnjem društvu čini složenim, pa ni jednom umetničkom, teorijsko–kritičkom mišljenju nije lako i jednostavno da je obuhvati i potpunije interpretira. Dodajmo svemu i snažan uticaj energije, pozitivne i negativne, navika i životnih interesa i nastojanja milionske mase iznuđeno doseljenih lica koja menjaju, u izvesnoj meri, preoblikuju, ne samo manje, palanačke, već i veće, razvijenije, gradske sredine. Svi ovi momenti oblikuju, ocrtavaju Razliku u onome što smo poslednjih stotinak godina smatrali, ne samo umetnošću, književnošću, već i etičkim, estetičkim, životnim stilom i vrednostima, i da tako kažem, junacima, prevashodnim akterima i kreatorima ovog doba. Sve ove norme su u širokim vodama demokratije, verbalne, ekonomske, političke i moralne, dovedene u pitanje, duboko relativizovane kao i Jezik i Rečnik života, političke, društvene, kulturne i umetničke javnosti kojim smo se nekada služili, do izvesne mere razumevali i sporazumevali.

Pisanje, i naši životi i shvatanja, duboko se menjaju, ali naša misao, duhovnost, energija naše kulture, nisu tolike i takve, i ne stižu, ne uspevaju da ove promene odrede, profi lišu, oblikuju u celini novih životnih, društveno–političkih, estetskih i moralnih normi i vrednosti. Iskusili smo opsnosti zatvorenih, rigidnih društvenih i estetskih oblika u praksi. Sada živimo u sistemu, ako se o sistemu može govoriti, otvorenih društvenih i političkih struktura, kategorija, u polju u kome se Rečnici života, pisanja i mišljenja naglašeno menjaju, preobražavaju.

Iz ovih razloga, mi smo društvo i kultura u sporu, ne samo sa nedograđenom idejom evropejstva, već i sami sa sobom. Nejasne i nedovoljno moćne su današnje snage osporavanja i kritike iživelosti izvesnog političkog i moralnog nasleđa, i novokomponovanog političkog i ekonomskog liberalno–pragmatičnog divljaštva i bezobzirnosti, zapostavljanja duhovnih intelektualnih vrednosti,

Ula

znic

a 20

9–21

014

energija, institucija, autoriteta. Našem dobu, ovom mladom, u izvesnoj meri, varvaroidnom elanu, nedostaje snažnije prisustvo i uticaj kulture u najširem smislu reči, one visoko zahtevne, umetničke i naučne, do kulture rada, sticanja, življenja koja podrazumeva civilizacijski preobražaj seoskih i gradskih sredina i navika, od onih svakodnevnih, elementarnih, do estetičkih. Sa malo preterivanja i poželjne kritičnosti, mogli bi smo reći da nas žešće i rizičnije pritiskuje i objedinjuje zajednička nekultura, nego zajednica kulture, sistema vrednosti, socijalnosti.

Ne samo u nas, već i u drugim kulturama i nacijama, svuda gde počinju i otvaraju se šire slobode delovanja i ispoljavanja pojedinaca, grupa, političkih snaga i partija, duhovne i materijalne energije, šire se i mogućnosti krivotvorenja i zloupotrebe života, životnih vrednosti, pa i revnosnih, preduzimljivih kreatora novog sveta. Nama su neophodni nova energija, invencija, mašta, pa i pragmatičnost, ali to ne znači da je nevažno, izlišno pitati se i danas za dalekosežniji smisao pojedinačnog, pa i opštijeg političkog, ekonomskog, socijalnog, društvenog i kulturnog delovanja. Ne bismo smeli da ponavljamo grešku ranijih graditelja „novog sveta” koji su umetnička dela i vrednosti smatrali luksuzom, pa su duhovne delatnosti koje daju smer, i određuju cilj svakom drugom delovanju, odlagali za bolje dane!

Naša ozbiljna i dugoveka teškoća je u odsustvu osećanja za vreme, pa samim tim i za čas u kome se određena pitanja, ona koja se rešavaju u jednoj generaciji, pa ona koja pripadaju generacijama i decenijama, i najzad, ona dalekosežna, – za vekove, – postavljaju. Razumevanje istorije, ili mudrost jednog naroda je u tome da u pravi čas postavlja pitanja koja ume i može da razreši, da ima svest o pitanjima koja pripadaju sutrašnjici, i koja će, u razvijenijim materijalnim, duhovnim i teorijskim oblicima života i mišljenja, biti moguće razrešiti. Moramo naučiti da živimo u kulturi kao u tekovini osvojenih životnih dobara i iskustava, konvencija, prakse i teorije, ali i u kulturi otvorenih pitanja koja nam ljudskost i budućnost nemilice zadaju. Dovoljno je da kupite dnevne novine da biste se uverili u žestinu društvenih gibanja, u mučninu i nejasnost ciljeva i puteva, u količinu i snagu negativne, razaračke energije koja ovo političko i ekonomsko, društveno i socijalno pozicioniranje i osvajanje, prate. Kultura života, ono o čemu je u ovoj besedi reč, pretpostavlja Rečnik i Jezik razumevanja, usklađenosti, dodira „racionalnog jezgra” i onog daljeg, neistraženog, teže predvidivog u kreativnom ljudskom biću.

Čovek nije, niti može ostati suma, trezor korisnih istina i razrešenih dilema, već i skup pitanja na koje oduvek odgovaramo,

Ula

znic

a 20

9–21

015

ali na koja kao da nije moguće jednom zauvek odgovoriti. Oduvek je čovek svoj sopstveni komentar i neiscrpno pitanje, ne samo masa, telo iz koga su agresivna jasnost pragmatičkog znanja i uvida istisnuli svaku tajanstvenost. Čovek je telo, često zveroliko biće, ali je uzaludan pokušaj da se ovo zamršeno, kontraverzno biće prevaziđe izvođenjem iz svekolike fi lozofi ja, metafi zike, pesništva, svega što liberalno pragmatična „fi lozofi ja protiv fi lozofi je” dovodi u pitanje. Pored svega što opipljivo jeste, i što istina kao korist, ili uživanje života o njemu kazuje, čovek je i ono što od davnina nazivamo fi lozofi jom čoveka. Menjaju se, ali se duhovne mreže i dalje pletu oko čovekove telesnosti, jer je ljudsko biće originalno upravo u neumornom i neumerenom nastojanju da bude više od opipljivosti, više od pojave, od onog što na pogled i izgled, na vidljivost, jeste, u naporu da sledi viziju onog što bi, u pokretu na gore mogao biti. Za sada ne poznajemo biće koje bi čoveka objašnjavalo, i objasnilo, bez ostatka, bolje i potpunije od čoveka samog. Uprkos lucidnostima i ničeanskim naporima da se ovo prirodno i kulturno biće demaskira, čovek ostaje, i nastavlja da živi u ovoj dvostrukosti lica i maske, dramatično biće usmereno na gore i nasuprot prirodi, i lakrdijaš koji ne odoleva padanju, pokretu na dole, snižavanju i oslobađanju u ulogama svetske lude. I danas čovek svoje određenje, ili fi lozofi ju, duguje susretu govora kosmosa, tvorca, društvenoj, životnoj zbilji, energiji, magiji, pa ako hoćete, i zabludama i zanosima umetnosti i kulture. Danas je, blagodareći naučnoj prodornosti, izvesnije da ne samo duh, idealistička tradicija i metafi zika, već i materija, i materijalistička vizija života i sveta, imaju svoju misteriju, magiju, zaumnost.

U obilju neprevaziđenih problema i pitanja, opsednuti partijsko–političkim sporovima i nagomilanim kratkoročnim teškoćama, nismo dovoljno aktivno svesni šta smo hteli, kuda smo krenuli. Nismo, naravno, činili sve što smo činili da bi smo došli na vlast! Ne bismo smeli da predvidimo da je, ma koliko to starinski zvučalo, u trajnijem procesu reč: pred nama je oblikovanje nove fi lozofi je čoveka. Sada vidimo tek lomove, ostatke koncepcija, tradicija, konvencija, i grublje elemente novog etosa, društvenog i ličnog ponašanja i delovanja.

Nije dovoljno prosto odbacivanje prethodećeg, već njegovo prevladavanje, a to pretpostavlja preuzimanje onoga pto je vredno preuzimanja, i uvođenje novih zajedničkih postavki. Ideologija, i više od toga, svest i fi lozofi ja života prethodećih epoha, patrijarhalnost, socijalističkog i postsocijalističkog doba i ljudi ove radne i duhovne provenijencije još uvek čine preovlađujuću masu našeg, ovog vremena. Otuda dramatični nesporazumi, sporenja, nerealna očekivanja i

Ula

znic

a 20

9–21

016

nezanemarljiva skupina ljudi izbačena iz koloseka vremena, potisnuta na marginu, politički i socijalno skrajnuta, pasivizirana, u beznađu, tako reći. Prevladavanje i plodno preuzimanje, dinamika i dijalektika prekida i Razlike ocrtava mesto i tačku razmišljanja, prepoznavanja, predmeta spora i rada kritike i onog što je od značaja za kasnija razdoblja. Izvesne ideje, koncepcije, poluosvetljeni, nedovršeni koncepti, nasleđa, zahtevaju dalekosežnu razradu i modernizaciju. Pukim odbacivanjem osiromašujemo sopstveno doba, ali se ne oslobađamo negativne energije prošlog, niti u prošlom nalazimo, prepoznajemo koncepte prakse, tradicije koje bi nam predstavljale mostove u prelaznim vremenima, koja, po pravilu, „boluju” od svega što kao ignorantsko, i bahato, prepoznajete u glagolima rasčistiti, raskrstiti, čije posledice poznajemo iz već življene prošlosti, i nedavne istorije. Jedna moderna interpretacija, a ne prezir i odbacivanje, mogu otkriti u istoriji i prošlosti trajne supstance života i fi lozofi je ljudskog načina postojanja u svetu, svakako šire, plodnije i produktivnije od svake u sebe zaljubljene, i zatvorene politike. Može, rečju, da otkrije glavnu scenu ljudskog postojanja i trajanja u istoriji: dramatičnost, konfl iktnost, protivurečja, kontrapunkt ljudskog bića i delovanja, tragične zablude, greške, obilje zločina koji iz novije ili današnje perspektive, izgledaju neshvatljivi, čudovišni, i što je još važnije, kao negativna istorija koja se mogla izbeći, a za sebe je, baš tako utamničena, zatvorena u ideje, koncepte, uobraženja i predrasude svog vremena, ostavila neizmerna stradanja i žrtve.

Smisao je kolebljiva, živa materija, i samo se povremeno ukazuje u širokim vremenskim poljima. To je smisao interpretacije prošlosti, to jest prepoznavanja, prevođenja Rečnika i Enciklopedija znanja različitih vremena i duhovnih disciplina u Jezik savremenosti. Ne ispitujemo prošlost zato da bismo obogatili sredstva i sadržinu mistifi kacije, već da bismo prepoznali ono što nas duboko interesuje i određuje, usmerava: ljudskost, živu reku života. Interpretacija istovremeno znači da su ljudski problemi slični, da se dodiruju, ali i da život, kao razviće, zahteva, tiho ili burnije, prepoznavanje Razlike. Interpretacija je napor i nastojanje da proširimo i obogatimo sopstveni život i sadašnjost, da osvojimo Jezik i Rečnik koji neće biti strani, već će nam istoriju, prošlost, život, učiniti bliskim. U savremenoj demokratiji, u nas, i drugde, čovek je, paradoksalno, udaljen, ne samo od vlasti, već i od sopstvenih prava, i onoga što zovemo čovekovom sudbinom. I od istina od kojih mu život i opstanak zavise.

Kazano na Svečanosti uručenja nagrade „Todor Manojlović” za

moderni umetnički senzibilitet za 2007. godinu, u Zrenjaninu, 20. maja 2008. godine

Ula

znic

a 20

9–21

017

POE-ZIJA

Ula

znic

a 20

9–21

018

Ula

znic

a 20

9–21

019

Saša Ćirić

GEOMETRIJA SLUHA

Bdij, o konjaniče noći, u plastičnom sedlu stolice, zagledan u zid kao u lice tvog posustalog prijatelja.Tvoje bdenje je spasonosno i bolno. Bezdetni otac si čije misli blude širokom stepom o kojoj si jednom prilikom nešto pročitao. Tvoja stepa je ovaj prašnjavi tepih koji usisavaš jednom nedeljno. Samom sebi demon ćutiš, zamajavaš se tricama umesto da u snu činiš nemoguće. Utihao je bruj motora. Čemu ćeš se radovati dok njušiš njihov zvučni trag dok prolaze u mimohodu kraj epicentra tvog sluha? Ti misliš na prelom kako nikad nećeš uspeti da rasturiš slog ovako ležerno i zanosno, ili da postigneš, utekav uniformi elektronskog pisma, ovaj hitri grč brzopisa koji će jutro raseniti i ismejati. O, konjaniče, noći, bdij! Navikao si pre nego što ti ništa drugo ne preostaje.Dobro je što to činiš mehanički, tvoja volja postala je tvoja ravnodušnost. Znaš da nisi androgin, nemaš parnjaka

Ula

znic

a 20

9–21

020

nemaš vere ni stida. Jalovost ne remeti tok tvog zurenja u prazno

ništa – ne postoji

Ula

znic

a 20

9–21

021

Tamara Šuškić

K O M O R A

[1]

suzno oko i okolo oka. ti si plakao.

likru. samo likra, užasno sam se stidela. rekao si.

te količine najlona. spustila sam kapke. odskočna daska.

četvoronoškedvonožac

režiš. bukvalno. u 15cm.

na tvoju golotinju. sporednim putem.

a zatim na retrovizoru

mislim. hteo si. hteo si.

protivotrov. a sada si plakao suze.

namerno.

kasnije & nedostupni

režiš. kvadralion kopči. oči su ti prenatrpane

prevremeno

kiselina ostavlja fl eke.

a unutrašnjost skriva meke dlačice

ošišao si me. zajedno smo plakali. mama.

Ula

znic

a 20

9–21

022

ošišao si me. zagrejan. trebalo je da me očešljaš,rekao si. iznošena je i tvrda je.

isprala sam usta heksoralom. . [oh) kako smo se kažnjavali]

ja pa ti. samolepljivo.

[2]

uz obilje pljuvačke.

pričali smo o sokovima.

u sokovima otpadak jednog triumfa

obrijani stubovi.Snaga. Lepota. Pravilnost = pravilonečiji vrat i nečija donja i mišićava usnaključna kost u providnom lepku. mogu da naslutim smešak.

jaka i čvrsta vilica.nežni plavi dečak iz kupole. renesansni dečak treperi. makar njegovi parčići.jaka i čvrsta vilica.sijamske sestre. duplikati. jedna prava plastičnost.jedna prava pastelnost.

naprslina koja nastaje oblizivanjemoblizivanjem njihove pastelnosti.

oduzetog daha 100 oduzetih dahova

100 platinastih perika100 najlon čarapa

100 x 2 dubokih čizama malih kalupa100 x 2 metalnih proteza

Ula

znic

a 20

9–21

023

100 x 2 pijedastala

surovost i kontrolaprogutati i/ili ispljunuti

ljuta sam na meso,

prava kičma fi ksiran pogledjaka i čvrsta vilica

100 steznika100 komada

nema saobraćaja. saobraćaj je zaustavljen.

imamo kompozicijudame i gospodo, imamo kompoziciju

telo u čvoru : disanje deluje dramatično

ako se pretpostavi da ga nema

mogu da naslutim smešak

jedna otpala trepavica. platinasta.

platonski odnosi i uvek obilje pljuvačke.

slučajno je trepnula, stopalo je zaklatilo pedalu.

napuderisana lica i nauljena tela i napuderisana lica i nauljena tela

leže sede prelivaju se koče setela kao čvorovi

tela kao kočnice stampedo u sekvenci kao betonska poza

kidajući lance, udarajući staklo istenjući, dok se hologramgorile projektovao manje ili višepreko nje

Ula

znic

a 20

9–21

024

[3]

taktilno isparavaisparilo je

gipsano telo dekorativni predmetbela osunčanost zastakljene bašteolovnom nadlanicom opisuje svoj arktički obraz

na prelazuruke i trake trake i rukeona čak nema ni slojeveunutra nije bilo ništa osim mrakaa okružuju je minijaturni instrumenti

plastika deluje higijenski

izazov serije i dalje čuva očaranost za oko

inertan i komplikovan sadržaj na njenom dlanu da ponovimo bol bi bio jači od sile otpora

nekoliko puta uzastopce

zategnutost na platformama zategnutost trakastog tkiva

ukorenjena istrzanostnatprosečno razgibanog tela

ponekad panično peva operska pevačica usta joj formiraju kružiće to su vokaliali je prisiljena da nosi hedin kožni kostim i da skrati šiške po uzoru na trapez

to je bila modra zavesa više zidpritiskom dugmeta i krajolik se menjada li čuješ lupanje mog srca srca srca srca

mog srca od želatinaste mase

Ula

znic

a 20

9–21

025

svejedno, zrakasto je i lepo

napuklo

u klici zaustavljeno

večna vegetativna nervatura kroz osmehivanje srca–stih usana (tu se sakrilo)

i i i i

neprestano mutiranjetvoje oči tako sklone optičkim varkama

iz prošlog u sledeći već prošli

niz brojeva daj mi neki broj

a sad leškari na draperiji i (čini se) ne razmišljao bolu platformi i trakašta upisati u taj pikselni osmeh

a sad gricka dekorativni kornet sa ilustracija

šta upisati u taj pikselni osmeh

ljubav prema krhotinamai mobilnim zidovimana kraju sve se spaja?ali kraj je zaplet roj roj

I o n i d u g o ž i v e u n a m a

Ula

znic

a 20

9–21

026

Željko Mitić

MATURA U ČEKAONICI ZA GUBILIŠTE

PAKAO JE ZA HEROJE

Početkom devedesetihimali smo pank bendi svakog dana vežbaliu podrumu zgraderadničkog naselja

pevali smo o devojkama koje nismo imali i sjajnoj budućnosti koja negde čeka na nas

posle probaodlazili smo kod Pikasa kupovali balone jeftinog vina i opijali se do kasno u noćmaštajući o uspehu

i iznova pričali o svim tim ribama koje smo želeli i svim tim stvarima koje ćemo imati kad postanemo poznati

danasposle svegajasno je da nismo uspeli da postanemo

Ula

znic

a 20

9–21

027

ni slavni ni bogatiali smo bar sačuvali glave

makar onoliko koliko je to bilo moguće dok su nam najbolje godine prolazileu čekaonici za gubilište kao vi–aj–pi zvanicama svih prošlih ratova.

ROKENROL SAMOUBISTVO Godinama je bio veštački održavan u životutek toliko da produži nadu nekolicini preostalih fanatika onih koji uvek kažuda možda nije sve izgubljeno

a onda je jedini pravi čovekodlučio da prekine agonijuKobejn je pucao sebi u glavui presudio toj staroj mrcininekad znanoj kao rokenrol

pomognuta nezaustavljivimtehnološkim razvojem mašinerija pravljenja novcaće ponovoustatiiz prividnog nokdaunajača nego ikadjer šou mora da se nastavi

i već koliko sutra

Ula

znic

a 20

9–21

028

svi ti stari koferi puni uspomena sačuvanih na vinilima i kasetamadigitalnim diskovima i memorijskim karticamastaće u mali čipovani prsten

ali mi ionako nećemo biti tuda opet sve to isto još jednom prepakovano dobijemo za dolar.

ČARLI MENSON JE STIGAO U SRBIJU

Čarli Menson je stigao u Srbijuiako niko nije mislioda to može da se desi

stigao jenekako u isto vremekada je Sabor u Gučiuvršten u događajeod nacionalnog značaja

iako ga niko nije zvaoČarli Menson je ipak došao u pravo vreme

sreli su ga kako šeta naoružanprašnjavim seoskim putevimai puca u sve što se pomera

kako kraj Dunava razgleda obalubaca nož

Ula

znic

a 20

9–21

029

i delove raskomadanih telau reku

kakona poslednjem spratu jedne višespratnice u kupatilupakuje krvave ostatkeu plastične vreće

(i kasnije ih razvozi po kontejnerima)

i sve to nema veze što su Stounsinajzad svirali ovdena poziv njihovog satanskog visočanstva

možda sve to ima vezesa politikomtranzicijomali možda i nema

možda neke stvarinaprostonikad nemaju vezeni sa čim.

LOŠE VESTI, SVAKODNEVNE ŽRTVE

Posle celonoćne kiše u Knez Mihailovoj tek poneki prolaznikali niko ne govori srpski

čak i Ciganka što ispred menjačniceprodaje rukavice i novčanike

Ula

znic

a 20

9–21

030

na tečnom francuskom nudi svoju robu

za trenutak pomišljamda su svi ti ljudi koji se muvajupo centru grada turistiiskrcani iz autobusabrodova, aviona

osluškujući glasovegledam blistave izlogebrendirane robeosećam mirisEvrope u Beogradu

najzad nešto dobro za početakjednog usranog dana.

PRE LJUBAVI

Pričaš mi o tomekako je neki porno–glumacmuvao tvoju kevu dok je u Frankfurtučistila stanove gde su snimali fi lmovei izbacivala upotrebljene kondome

i kako je tvoj ćalešalterski radnik sa nijednim danom bolovanjaupoznao njudok je za dnevnicu od pedeset maraka brisala mermerne podove banke u kojoj je radio

Ula

znic

a 20

9–21

031

i još kažeš da si jutros ponovo čitalamoje pesmeiste su kao i nekadanedovoljno duboke i bez emocija a zatim mi govoriš da sam loš ljubavnikvečiti gubitnik

i da imam najtužnije očina svetutako su pseće tužnei dok budeš vodila ljubavsa svojim dečkommislićeš na njih

i onda te ispraćamdo ulaznih vratane govoriš ništaljubiš me i odlaziš do sledećeg raspustado sledećeg aviona za zavičaj.

VREME ZA PLAKANJE

Izabrao si najgoredoba da odešleto jesparinai sati kao da ne protiču

u stvarinije nimalo gore odzimejeseniili prolećasvako od njih

Ula

znic

a 20

9–21

032

jednako je poražavajućeza one koji ostaju

za one kojima će sekroz gomile sećanjana kraju probijatisamo ta slika

neko je jednom rekaoda su groblja ta prokleta mestakoja treba napuniti

i da je sada zimane bi bilo ove muvekoja prelazi preko tvog licaa nikog da je otera.

Ula

znic

a 20

9–21

033

Dragoljub Stanković

PITI JA

*

To otpada s meneljušti se otapaoslobađada uđe u tokrasipanja igrameninge šire sevrtim se poput duhovatuđim ovaploćenbliskim ostranjen.

*

Telo Pitija jeuvek nove znake nudiza razlaganjerazgolićena koracimaobeležena brazdamanevidljivog ralašto vaja je.

Ula

znic

a 20

9–21

034

*

Telo ženskoga je rodatrpeljivo podatnouvek tu kad trebagrli uspavljuje budidovodi do ivice spasava ludi.

*

Telo je posudaiz koje pijemžrtvenik nepoznateboginje sokovanara pomorandžehemisfera moždanihokupano noćno neboples galaksija.

*

Preneće me barka telana pravu obaluljuljam se omamljensredinom morabura ostavila je pazuh boginjekotvu što njiše se.

Ula

znic

a 20

9–21

035

*

Hodampo ivici telarubu što opijaoštrom skliznućuigra je otvaranja.

*

Utroba fi lmsko platno jeod rizoma do Venerepokretne slike veloviu bioskopu umaotvaraju meningedo horizonta obalemora što zapljuskuje.

*

Posle Velikog praskaekspandiram neujednačenosve dalji od centrasad već iluzijeda ikad zbio seko će srce moje naćiiza svih velovabezdane tamekako moćno kucauporna ptica kljucazrno svakog slovaznaka pretvorenogu zvezde.

Ula

znic

a 20

9–21

036

*

Forma tela univerzalna jeprijemčiva za sveduhove prilike pakloveluta kao ženau potrazi za sinomraspetim svetlošćusrce horizonta kucatoplo izliva se rumenzrak zariva se zlatno para kožu.

Ula

znic

a 20

9–21

037

Ula

znic

a 20

9–21

038

Ula

znic

a 20

9–21

039

PRO-ZA

Ula

znic

a 20

9–21

040

Ula

znic

a 20

9–21

041

Radivoj Šajtinac

LOGOŠI-ODLOMAK-

Ni upornost, ni imaginacija, ni mistifakacija, ni praznoverje, ni prećutkivanje ni nagađanje, ništa od tih naknadnih sprava u biću i rodoslovu koje pokupiš usput sa mnogo puta ponovljem pričom ili nasleđem – ništa ne pomaže u snalaženju jer samo ako malo stasom i licem izdignut vidiš ovaj deo ravnog pejzaža sa zvonicimna i kokošinjcima, perjem i rđom, ljudima i stokom, biljem i isparenjima, sve to ti se prikaže ovog trenutka kao skoro monohromni brid sav od gustog crvenila i gustog zelenila sa odsjajem žitkog blata između stabljika i busenja, sve ti je najlakše prepoznati kao atarski zaliv još ne kao samu ledinu–pustoljinu jer uvek naglo proleće zaspe tlo nepatetičnim bulkama, rit se prostire na istok tamo gde još čuči trskom iseckan vetar, a koliba-kulača i opusteli vinograd slute da tu neko živi ili se skriva, svejedno, isto mu dođe; znači, tako malo izdignut sve ti se predočava kao nasumice otvorena školska vežbanka, a crveni poljski cvetovi kao besomučne ispravke koje je podjednako teško rasčitati kao i ispravna slova možda i kobajagi, redove bez greške... Ništa. Ni upornost ni imaginacija, ni mistfi kacija ni praznoverje, ni prećutkivanje ni nagađanje – da ne ponavljam više.

MART 1914

Moguće je, sve je noguće, ovo je četvrti dan kako pada. Pada, pada i sve kisne. Sve i svuda, kisne i Titel i Senta i Bečej kisne i Vac i Žombolj, kisne Pešta ko što kisne i Bačin vinograd od ove jesenje kiše u ovo četranesto proleće niko nije pobego. Ni ja iako su me oglasili. Davno je bilo, još prošle godine u prvu nedelju posle Velike Gospojine prolazio je dobošar i imenovo sve logoše iz našeg kraja. Moja mati Lenčika, onako sitna i već pogurena stisla se negde iza, tamo gde se spušta oluk niz kuću Petrovačkih i kako je moje ime izgovoreno ona je iz senke samo ciknula – iju!Za nabrajanje svih kaznenih mera koje carevina ima na raspoloaganju da bi ih čuo okupljeni svet, tu kod arterskog bunara između Petrovačkih i Vojnovih trebalo bome skoro sat vremena i dobošar Laka je promuko. Glas mu je sve više gubio na snazi i razgovetnosti i jedine reči koje su se mogle bolje čuti i razumeti bile su dezerterstvo, mobilizacija i nešto kao udarac nečem i nekom u leđa i dok je tako, sa ulice, kao promukli svat, dobošar čitao

Ula

znic

a 20

9–21

042

proglas o logošima, onima koji kao trekunice i poljski miševi drežde kukavički negde u ataru, ko zverad i to sitna zverad ne obazirući se na sudbinu čak ni svojih blišnjih a kamoli napred dela Jevrope cele i sramotu i nespokoj koju im svakog dana i noći u kuću i dušu donose, već počelo da se smrkava, a iz kuća i dvorišta oglašavala se gladna stoka trpeći i povinujući se potrebi nad potrebama. Jer. Ako išta, i to da se zucne. Tek deceniju i po kako je novi vek krenuo još jedan od onih vekova u kojima će čovek glavnu brigu i reč voditi, vek koji je pokazo dokle seže i šta može taj gemišt od svesti i osećanja, onaj što se u Božjim svratištima služi otkad je instinkt proteran. Posle silnih otkrića i neslućenog napretka, nauke svakojake, pročitanih raznih tajnih šifara, umlja i zaumlja sve se dalo donekle i ofnejkle preobraziti jedino ono satansko žezlo što je dopola ko sunčev zrak a od pola ko kravlji rep osmuđen i truo što bi rečju bilo na zemlji gospodarenje, to se ni za zeru nije od pohlepe i laži odmaklo i dalje velike reči čita onako kako njemu odgovara i među njima one koje u pesmu dobru poeziju pravu ne ulaze sloboda, istina,pravda, niz strmo nebo jure carski pisari i preplanule vojskovođe i sve im se i čini i dešava ko dal sadanji il’ budući epski dušek u koji će oni sa zlatnim svojim buvama dogod je istorije trajati. Možda bi tako i bilo ali jebeš i Krunu i Jevropu stoka se dere oće da jē. Ovo ti opet liči na potres i to onaj kad se dva veka sudaraju, onaj pomenuti i vakoliko važeći svesno emotivni ljudski i onaj nagonski životinjski. Samo da se ne približe jedan drugome, da ne izmešaju događaje i datume, naume i dosege, ne otvore neizvesni prostor za apokalipsu, apokalipsu čiste poezije.

I sada predah. Toliko teških reči i skrivenih zamagljenih značenja sve to u tom popodnevu skoro paorskome između rata i mira, ljudskog klanja i životinjskog dranja, a samo jedan dobošar i tako malo okupljenog sveta.

Ponovo u onu kišu na kojoj zajedno sa svim i svačim kisne odmetnik begunac od austrougarske mobilizacije. logoš, zelenokadrovac Mirjan Teofanov.

Neka pada, dogod je ovako nema ni poljara ni džandara, puste lenije i zabrani nek bude kavano onako kako i jeste kavano.

Bečkerečkoj žandarmeriji stiglo sutra pojačanje iz Horgoša i Segedina, a stiglo i jarko svetlo, zablistala zvezda odozgore, preko blata, rose i bara samo što nije s uspenskog tornja zazvonilo podne, a Mirjan Teofanov dok ga trojica vezuju, a dvojica stoje ispred s uperenim puškama gleda i sluša onog što zagleda opranu kastrolu nabijenu i izvrnutu na kolac od duda jalovca kom je sitna nerodna krošnja ko zna kad skinuta, ovo je to što se presijavalo preko celog atara, znao sam ja da tu mora biti nekog, nekog koji ima nešto što sija i odbija svetlo.

Ula

znic

a 20

9–21

043

Pogledajte gospodo kako ga je samo oribao, i to ovaj teški sud od tuča, sud za sve i svašta. To te je odalo. Džukelo, sram te bilo. Sad ćeš ti da ideš i ribaš apsane kad već voliš to da radiš ako ti što je mnogo verovatnije ne presude po kratkom. ’Ajde, marš , pokret!

Teško je, naravno, ići tako preko atara preko velikog blata, bara, vagaša i rupetina. I to još vezan, dok te vuku i teraju. Teško je i zato što znaš sve naokolo, čija je koja zemlja, čija voćka, čija koliba, čiji drot ili odaja, a najteže je ipak što od svega što mu u glavu dolazi najviše sija jače od tog džandarskog sunca spolja Sejino lice. Sija i govori – gledaj kako sam ti ga oribala, mora da si čist, da ne do biješ bolju nekakvu il zarazu , digod da si i čega radi, budi čist i čuvaj se. Eto tako je to spolja izgledalo

Desilo se i završilo. Uzela danak poezija, a i nije ona za sklonište.

MART 1991.

Mesec dana je prošlo u kolibi, kulači od jako davnog naboja kao u tvrdoj zemljanoj grudvi čuči Mirjanov unuk Dragoslav, kunja u punoj snazi, zdrav i besan ko priterani hrčak, skriva se od mobilizacije za slavonsko, hrvatsko, bosansko ratište za rat kog čas ima čas nema, čas jeste čas nije i to sve do onog časa kad kum Nikola nije dočeko sanduk sa svojim sinom negde iz okoline onih kaskadnih jezera što smo ih u školi učili kao Plitvička jezera. Gleda kum u otvoreni sanduk, škripi zubima vidi mrtvo kumče, mrtvog sina i kogod pomene rat on kroz škrgut i izbečen pogled, kaže, onako odvažno i blesavo

– Ta kakvi rat, nije imo sreće s okolnostima. Zapenilo Dragoslavu u glavi, puši se ko prdež besnog ranjenog bika pa ko da je zaistinski akter koride počne da se dere u prednjoj sobi kuma Nikole:

– Ole, ole, ole, kume, ti ne vidiš ni ono što vidiš , ti nisu ni ono što jesi, ti si sakrio njegov život ej Srbine; ode daća u očin, jebo te svaki vođa digod bio i ne bio, evo ti opet onog bunara kroz koji treba da ti duša propadne do samog dna, bunara u kom ti se niz istorijske il’ sudbinske ivice uspuzala od danjeg svetla pobegla istorija i uči te da trpiš taj zov sa dna i strminu i padanje, da bi preživio tu priliku, da ti narod zapreti ličnim neživotom i neživotom među bližnjima. Ovo je, rže u sebi Dragoslav, gore od onih svađa kad se završi slavski ručak ili neki dečji rođendan, ovde bližnjega smrt ne priliči da se vidi ili se vidi, ali ne priznaje i to pred onim kome si ti sam život i dao. Beži iz kumove kuće Dragoslav, gazi kera kod izlaza, čupa kvaku od kapije i seda u auto pa pravo u onaj vinograd i onu kolibu gde je pre tolko godina i Mirjan, deda njegov pre dve i to svetske vojne i tolkih

Ula

znic

a 20

9–21

044

godina uteko da bude logoš, oružja da se ne laća u braću da ne puca. Nasledilo se, valja bežati i odbolovati. Sad je to kao, drugačije, svoj kad te okrvavi to prođe kroz kožu i pomuti pamet, ko, ono, moj sin mrtav, otkud,pa nema toga to Sotona tuđinac laje naokolo, tamo gde narod zapreti pojedincu-svicu i pojede ga kao što bi veliki ker zinuo i progutao pčelu ništa drugo ne preostaje već taj ujed i to izbacivanje rilice u to nepce ako već ne možeš u nebo i to ti bude poslednje, tako grešnima i otpadnicima ostane ta poetična lična sloboda i koliba od blata. Prolaze dani i meseci, odredi ili parovi, trojke ili četvorke maskirno uparađene vojne il’ neke druge policije, al’ uz bele kaiševe i grbovi s nadrkanim orlovima i iza njih epska svita od ikona i vradžbina, snajperista i deveruša, naopaka strana ona što se teško nazire kroz smrad i dim i u tome gusto jato muva govnara. Muve. Muve čuje ih i sada u kolibi unuk Dragoslav ko što je pre skoro 80 godina na tom mestu deda Mirjan čuo kišu kako pada, vojne vlasti uz pomoć rodbine i komšija atarskih arendaša, za ozbiljno i predano kako za njim tako i za onima što, priča se, kradu decu iz brazde i kukuruza, pa družine lovaca. pčelara sve uzalud trgalo. Sve su adrese pretražene čak i ona gde već matora živi samo što nije umrla ona konobarica iz Titela, švalerka il’ ona Dušica šankerka iz Borče, terenska Ravijojla, obaška za one što pređu Pančevački most sve da se vrate u Banat i da se skrase. Jer tu se još moglo to udesiti.

Skrasiti da, al’ sakriti nikako. Taman kad je već pomislio da ni nema više ovog vinograda ni ove kolibe pa ni ovog što se događa ni onog što se priviđa, stiglo je plavo okrećuće svetlo da zakiti Dragoslava, ni posle ni pre, tek. tako jedne večeri uz glasne sirene, huku, buku ko da se neki datum u velikoj istoriji naroda ispravlja a ne kiks jednog otpadnika koji je zaboravio da ima brižnu sestru od strica, časnu sestru iz dalekog nekog manastira di se Šumadija završava il’ počinje i da će je ko smernu već neki pa i policijski džip rado sestrobratski pokupiti i odvesti gde oće. Ona rekla da je vode kod brata koji je od svih pa i roda svoga pobego što ni silom nije u dobrovoljce ’teo a gde, to samo ona zna,onda, ako je tako, onda, Sestro časna, karamba na spasenije! Daj gas da skembamo Brankovića!

– Teofanova, ne Brankovića – uzalud pišti seja sa zadnjeg sedišta još je drži volja tuđe greške da ispravlja

I evo ih pravo na breg ispred staze što vodi kroz voće i čokote do kolibe. Plavo, mastiljavo svetlo omotava se oko ustuknulog, ukočenog pustinjaka i begunca,kao da ga sestra umotava u svatovski peškir tako sad to svetlo bljesne kratkim bljeskom čas oko vrata čas ispod pazuha, čas oko struka.Plav, kao da je okupan u kamenom valovu, tu pored staze gde se rastvara plavi kamen. Silazi na drum

Ula

znic

a 20

9–21

045

Dragoslav. I on ko njegov deda Mirjan pre toliko godina sestru da izljubi i njenog blagoslova I pričešća radi. Ali, mili Bože, ta galama, odjedared, odakle ta galama? I ti glasovi, I taj svet ko da ne može da spava baulja noćom i taj vetar, vetar koji, inače, noću nikad ne duva sad sve čupa naokolo? Došla sirotinja da prisustvuje, da priusustvuje olakšanju što se sve ovo drugom dešava, stigo onaj narod iz vođine zamisli, bunovan, avetinski pokoran, ako treba ni sna neće tražiti. Spram to malo zvezda gore i mesečine sejmeni u kamufl irnoj uniformi ne da hitaju već proleću i preleću uhvaćeni za kandže onih nadrknih orlušina i pevaju onu … i opet će i opet će ako Bog da sreće

MART 2006

I opet je, i opet je, neko od Teofanovih u toj kolibi. Vinograd se izgubio i stesnio između novoizgrađenih teniskih terena i nadvožnjaka. Pored samih ulaznih vrata u kolibu uzdiže se zamršena i upletena metalna konstrukcija stuba dalekovoda trenutno obrasla divljim makom i puzavicom. Vodoravne i kose metalne šipke idealne su za sušenje opranog veša ako na isti tek suv ne padne ptičje govno iz visine, čak odande gde bride i kao da mumlaju debele žice pune struje. Stanara kolibe lako bi prepoznali čim bi glavu promilio, to lice je ovih dana u svim novinama crnobelo uklesano kao na poternici jer nema tog narkomana iz ovog srednjerbanatskog dela Panonske nizije od Mohača do Moriša, Palića i Vršačkog brega, Telečke visoravni i Karpata, govorio srpski, mađarski, rumunski, ukrajinski, rusinski, bugarski, romski albanski, talijanski ne da nije čuo već i posla imao sa Goranom Teofanovim - Teom već da se prokleti i doživotno ćelijski ne obnavlja od belog praška koji je preko šprica posrkala krv i preko vene i kapilara raznela na sve strane oko smisla i opstanka. Sna i ludila. Mali su svi trijanonski i ostali sporazumi, mali parlamenti i bivše i buduće antante spram one zavisnosti kojom je ova černozomna, ritska, ledunasta i lesna planeta Panoniija cvetom svoje mladosti pakleno zaveštana i vezana za ćud, kret i nekret, volju i narav praununuka Mirjana Teofanova logoša koji je tako preko potomoka zadao još jedan udarac Carevini koja samo što nije počela da se oporavlja i da rasađuje mlade hrastove i raznosi priplodne jelene iz predela oko Konopišta. Tamno je boja slave, a slepa bezosećajnost jedna od roditelja njenih i šta bi rekli i kako podneli to saznanje, pradedovsko i očinsko i Mirjan i Dragoslav. Da je od svih unazad i možda unapred ovo njihovo dilersko mezimče i u porodici postao i ostao najčuveniji. Nemu u pohode dohodili su i dohode, sa svih strana, nemo, kratko,

Ula

znic

a 20

9–21

046

poslušno sve u ruku ga ljubeći i pogled skrivajući. Strah da te uhvati od tog isparavajućeg očajništva iz mutnih očiju i izbušenih i drhtavih udova, strah od toga, na šta su svi oni spremni za uzvrat. Nema, ni crkava ni država, ni poklonjenja, ni učenja. Ni poštenja ni sistema što bi ovoj paučini naudili i zato su i dalje novine pune pretpostsvki gde se krije Teo-.Panonski mega narkos i bos, za mnoge već je u onim dalekim krajevima gde niko ni čuo nije za dikicu, đeram ili fi jaker. Samo nemoj, sad da mi pričaš da ovaj mirni svet ovde kad vidi belo i to prašak misli na onaj sitni šećer čime se kolač posipa, biće da je tako, ali minuli su i istorija i poezija, a neko kao Goran Teofanov koji dreždi unutra u mraku i vlazi sred buva i miševa, kojem nije teško bilo da ni tolka slova iz prezimena otfi kari da bi se znalo ko je i šta. Jedino što sluti neko drugačije razrešenje jeste to da je jedinac, da mu neće sestra od velike ljubavi, ni kriva ni dužna,doći glave ko što su njegovim rodonačelnicima i roditeljima... On je sam,.on je potomak. Takvo je veliko njegovo nepočinstvo da ga možda čuva moćna i siva nepoznanica,ona što nije ni u prostoru ni u vremenu već u pričama - tajnim kaznama koje se još ni ne naslućuju, a dođu kao i neke prethodne, začete u rajskim dvorištima, toplim sobama, smernim dušama, čistim namerama i na kraju poeziji toj neizvesnosti nad neizvesnostima.

Tome se neće nadati, odozgo će sići Pilat. Imaće odeždu i neće biti goloruk. Ništa mu neće moći silna snaga elektrike koja prolazi tuda. Sići će sa samih žica kao noćni leptir s tamburaške žice, kad su svi umorni već u bircu vaseljenskom i svirci i pijanci i vile i leptirice i trovači i pesnici i oni željni špricera kao i oni željni špriceva, oni što se teše i oni što se bodu. E tako će sići sve niz prave i kose metalne prečage i kako bude otvorio vrata na kolibi tako će bljesnuti jako svetlo iznutra i ko miš istrčati sitni jauk toliko sitan – tek da se sve, baš sve što je bilo u toj zemljanoj kolibi za ova tri veka, odmah zaboravi.

Ula

znic

a 20

9–21

047

Ivan Potić

DANI SVINJA

DANI SVINJA

Dani svinja razlikovali su se od dana očajanja i apatije, nisu bili ni nalik Danima divokoza i mrtvih esperantista, da ne govorim o Danima svetlih bitaka u kojima je izginuo čitav naš narod.

Započinjali su ritualnim prinošenjem praseće žrtve u prisustvu visokih partijskih funkcionera i direktora javnih ustanova. Zatim bi se birala najlepša krmača, nakon čega bi usledilo takmičenje recitatora koji su govorili revolucionarne pesme o čvarcima i krvavici, da bi se veče završilo višesatnim valjanjem u blatu u najsređenijem oboru u selu, posle čega bi domaćin groktao u znak zahvalnosti i nosio praseću glavu kroz selo, dok su ga seljaci zasipali kukuruzom i bajatim hlebom.

Federiko, Aranzubija i ja izlazili smo iz podruma u kojem smo živeli za vreme okupacije. Prle i Tihi rekli su nam da se njihova serija reprizira po milioniti put, i da je to vredan jubilej, ako se uzme u obzir da je serija „Furundžije” reprizirana samo trista četrdeset puta. Aranzubija je bio golman nekog španskog tima, Betisa ili Sevilje, ne znam tačno, koji je zahvaljujući Teslinom pronalasku mogao istovremeno da brani i da se pojavljuje u banalnoj priči o elektricitetu, u kojoj su glavni akteri svinje i njihovi dušmani. Federiko je bio pisac koji je mrzeo ovčetinu, a ja sam voleo roštilj. Toliko o našim karakterima. Izašli smo u centar sela i provocirali žandarme. Dobacivali smo im : ŽIVEO STALJIN! SLAVA PINOČEU! KASTRO JE CAR!, ali nisu reagovali. Zurili su u čvarke i svinjske polutke, ali i u Nušića koji je neprestano nešto zapisivao u svoj tefter.

Aranzubija je često govorio kako mu je sve ovo simpatično. – Ovo je 1920. godina i još uvek se igra krpenjačama, zar ne? – zapitkivao je. Ja sam mu odgovarao da je 2006. ali da se ovde živi kao pre 200 godina, što ima svoje draži. – Pogledaj ovaj paradajz – govorio sam. Da li si na fudbalskim stadionima Evrope video ovoliki paradajz? – pitao sam ga. – A još je i sladak – dobacivao je Federiko i gledao netremice kako se šuri svinja.

– A sad ćemo, u čast najvećeg naučnika kojeg je naša zemlja dala, da nataknemo ovo prase na kolac i da ga povežemo sa trafo stanicom da se naizmenično pali i gasi, sve do Vidovdana

Ula

znic

a 20

9–21

048

– rekao je Havijer Klemente, predsednik Odbora za proslavu stopedesetgodišnjice od rođenja Nikole Tesle.

Federiko, uprkos elektrifi kaciji sela, ode u crkvu da zapali sveću. Aranzubija napravi nekoliko parada u blatu, ali osta nesavladan. Prle i Tihi me uhvatiše ispod miške i odvukoše u mrak.

– Sutra bežimo u šumu – rekoše.

Ula

znic

a 20

9–21

049

KLANJE I SEKS

Animalni porivi bili su jači od poetskog treperenja, a i poetsko treperenje postajalo je animalno. Pitali smo se – šta je to umetnost, ili umetničko delo?, ali nikako nismo mogli da rečima oblikujemo ono što smo osećali. Uostalom, o umetnosti je teško govoriti, nju treba osećati, baš kao strah, bol ili ljubav.

Međutim, moj šef je insistirao da mu objasnim zbog čega je Mona Liza lepa, da mu otkrijem tajnu lepote i dešifrujem umetničku realnost.

Naravno, odveo sam ga u kasapnicu. Tamo smo dugo gledali u čvarke i kobasice.

– Lepi su ovo čvarci – rekao je moj šef, – samo malo masni.Zatim smo otišli na zatvorenu projekciju niskobudžetnog

porno–fi lma, u kojem je igralo nekoliko maloletnih devojčica, doberman i kepec po imenu Wolf. Posle petnaestak minuta šefu je pozlilo, pa sam ga odveo kući.

Njegova kuća bila je trospratna, sa ogromnim sobama, luksuznim nameštajem, kožnom garniturom, mini–barom i velikim kaminom u dnevnoj sobi.

Rekao sam mu da je lepo ono što duša prepoznaje kao svoje. – Kako će duša jednog železničara da prepozna nešto lepo? – Za to služi rakija – rekao sam. Izašao sam iz njegove kuće, ušao u kamion i odvezao ga do

hladnjače. Trebalo je pretovariti sva ta životinjska trupla i odvući se kući.

Stigao sam kući nešto iza dva ujutro, krvav i umoran. Žena je spavala, moje četke i štafelaj bili su razbacani oko kreveta.

– Gde si dosad? – rekla je. Privio sam se uz nju, ali ništa nisam rekao. Tako smo ostali do jutra, kad je budilnik zazvonio.

– Znaš, možda bi trebalo da ti nađemo drugo radno mesto – rekao mi je šef sledećeg jutra.

– Možda da pakuješ sijalice, ili da loptice od sunđera stavljaš u kutije?

Pogledao sam ga, potpuno ravnodušan. Kravata mu se nije slagala sa odelom, bio je zalizan i ljigav.

– Bilo šta – rekao sam.Ušao sam u magacin, uklonio leš Anrija Matisa, pokupio

odsečeno uvo sa poda, uzeo sijalice i počeo da ih razvrstavam. Osećao sam kako mi se vraća elan, zajedno sa osećajem za lepo. Šta lepo moja duša prepoznaje u sijalici, pitate se.

Recimo, svetlost.

Ula

znic

a 20

9–21

050

MEMOARI IZ PISOARA

Dok stojim naslonjen na prljave pločice javnog WC–a u nepostojećem metrou svoje podvesti, znam da me nešto važno čeka. Otresam ud i pokušavam da se fokusiram na narednu rečenicu.

***

Ni u narednoj rečenici se ništa zanimljivo ne dešava. Petar Orlovsky je i dalje peder, lepota konstantno umire pred očima replikanata, Bog je neutralan. Alan Ginzberg odlučuje da neke od mojih uzdaha uvrsti u pesmu. Zimmerman nosi mandolinu. Barouz je fl ipnuo, aha, to je defi nitivno.

***

To sa praćakanjem na dnu blatnjavog korita nikako ne uspeva. Ja nisam bitnik, vucibatina, narkoman i neshvaćeni genije. Ja sam posmatrač. Moji će memoari biti nezanimljivi. Posmatranje ptica bilo bi zanimljivije, ali ne, ja moram da posmatram ove koji gmižu, da bi se konačno uspravili i počeli da hodaju na dve noge.

***

Imam trideset pet godina. Zar nije vreme da napišem memoare? Odsad će sve biti u glavi nekog drugog čoveka, nekog koji je sklon tome da stalno ostaje na tlu i ne koristi krila. Meni su potrebne nove slike, misli i perspektive. Mogu da kakim iz atmosfere, kao golub–pismonoša. I da ljudima donosim dobre vesti, za promenu.

***

Nekad se osećam kao da sam sve video. Više nema mesta za slike, zvuke i čulne nadražaje. Možda, kad bi pala još neka granata, možda bih reagovao. Mi više nismo ljudi. Postali smo daždevnjaci.

***

Ponekad čujem glasove iz oluka. Znam da nisu stvarni, znam da je to u stvari kiša, koja inače stvara depresiju, ali meni se ništa ne može dokazati, ni da je zemlja okrugla, ni da smo postali od majmuna, ni da su nam oči i uši nepogrešive. Kako bi bilo lepo da prestane

Ula

znic

a 20

9–21

051

kiša, izraste duga i ozeleni siva zgradurina pred mojim očima, to bi bilo super i potpuno neočekivano, ali se u oluku ne krije ništa osim monotonog zvuka ugojenih kišnih kapi.

***

Kiša je prestala. Međutim, sirena u podzemnoj železnici mi sugeriše da će voz uskoro doći, da ću moći negde da otputujem i vratim se nazad, pun utisaka. Videću galerije o kojima sam slušao, slušaću dobar džez u nekom noćnom klubu u 42. ulici, shvatiću zbog čega je sumpor zelen i zašto je bolje ostati siromašan. Bilo bi lepo da to bude u cik zore, zbog prvih petlova i mirisa lipe.

***

U ovoj rečenici Džin Keli stepuje, drvo zeleni, svet se rasprskava u vatromet.

***

Lepota nije za svakoga. Ja sam spreman da zrno lepote iskopam i iznad pisoara, u gluvo doba noći. Malo se teturam, ali nije bitno. Pocepani šav na čarapi kosooke kurve. Zar to nije lepo? Prosta rečenica koja govori ubistvenu istinu. Nekoliko klošara koji umiru za komad hleba. Bukovski koji stoji i dovratku i pokušava da otkopča pantalone. Velika je ruska tuga, ali staje u oči deteta.

***

Koliko još godina treba da prođe dok ne odlučim da je vreme da odustanem od reči. Toliko sam puta pokušao da živim, da udišem, žvaćem, osluškujem i dahćem, ali bih uvek poklekao. U početku bi to bila samo jedna reč, ČEMU ili ZAŠTO, a onda bi podivljala i oko sebe okupila gomilu drugih. Reci da metro vozi na drugu stranu. Umoran sam od reči koje vise iznad pisoara.

***

Komunizam je tvoja budućnost piše na fl aši viskija iz Kentakija. Čovek u krpama, zapišan, pored nogu mu leži prazna fl aša, bejzbol kačket i komad kriptonita sa druge planete. Kad veliki asteroid udari u zemlju, svi ljudi na planeti postaće braća. Sve religije će se izjednačiti,

Ula

znic

a 20

9–21

052

svi jezici postati razumljivi, neće više biti bogatih i siromašnih, gospodara i robova, svetaca i lopova... Potreban je Smak sveta, da bi se počelo od nule.

***

Ne znam koliko će ovo klaćenje potrajati. Ne znam ni šta me sprečava da se rasprsnem u beskrajnoj praznini, da konačno prestanem da postojim. Strah od nepoznatog? Vera? Nada da će se stvari nekako okrenuti? Mislim da ima nešto više od ovog života, možda mogu da proniknem u tajnu. Ako ništa drugo, bar ću napisati memoare. Memoare pišu važni društveno–politički radnici, slavni glumci, ljudi sa zanimljivim životnim pričama. Ja sam video vanzemaljca i nestao u Bermudskom trouglu. Zar to nije dovoljno?

***

Čuje se u daljini sirena voza i potmulo tandrkanje iz tunela.

***

Teme koje me odvajkada proganjaju, kiša, oguljene fasade, potuljeni prolaznici, napušteni podzemni prolazi, vozovi koji odvode pijance... Pokušavam da uhvatim momenat, ali momenat je predug, to je moj život, neuhvatljiv. Sanjao ili mesečario, bio budan ili ne, ne mogu ga opisati. Čini mi se kao da stojim i čekam čitavu večnost da se voz pojavi i odvede me u pravom smeru. Tamo će stvari biti drugačije, osećam. Neko me kucka po ramenu. Nije valjda smrt.

***

Jednom sam se vozio metroom, u Budimpešti. Ili u drugom životu. Izašao sam iz utrobe zemlje, sećam se da je dan bio lep. Pečeno pile. Pupčana vrpca. Rokenrol.

***

Od života se ne može očekivati više. Boje, slike, zvuci, otkucaji srca, puna pluća vazduha, zaveslaji, laka koprena sna... Od reči ne treba očekivati ništa. One su tu, zato što je lakše brbljati nego ostati nem u trenucima poput ovih. Uplašen, na stanici metroa, u gluvo doba noći. Svi su vozovi prošli.

Ula

znic

a 20

9–21

053

***

Kaži mi, molim te, da sam otputovao. Ovo nekad mora da se završi, ili će ovaj putnik otići, ili će glavonje sagraditi metro. Vreme je da se nešto desi.

***

Lepota, tako svojstvena cvetu, obitava na najskrovitijim mestima. Ima je i ispod zemlje.

***

Mislim da je svanulo, čuje se cvrkut šišmiša.

***

Ako ne postojim, otkud mi ove reči.

***

Krenuo sam na put, i znam da jednom moram stići. Ne gajim nikakve iluzije u pogledu udobnosti putovanja. Telo putuje sporije od duše. Duša putuje brzinom od 340 kilometara na sat.

***

Dosta se toga promenilo u poslednjih petnaest minuta. Mlaz je postao slab i isprekidan, kao reči saputnika, nakon mrtve tišine. Memoari su glupi, a život prolazi brzinom svetlosti. Odustajem. Izlazim na sunce.

***

Izgradiće metro 2047. godine. Imaću tada 75 godina. Dovoljno za memoare, nadam se. Opisaću kako mi se telo raspada, opisaću kako nikad nisam upoznao mladost, jer su mi je oteli. Opisaću paralelni svemir u kojem sam živeo. Reći ću sve ono što mi je ležalo na duši,

Ula

znic

a 20

9–21

054

stvari zbog kojih je vredelo živeti. Pomenuću tebe. Ovo pišem zbog tebe, pali anđele, da ne pogrešiš ponovo.

***

Henk me ugurava u voz i odlazimo. Ne znamo kuda idemo, ni da li ćemo se pojaviti u sopstvenom životu sledećeg jutra. U svakom slučaju, više na stanici nema nikoga. Više nema ni stanice.

***

Bio na suncu ili kiši, ispod zemlje ili u vazduhu, zauvek ostajem u ovoj koži.

***

Potpisaću se iznad pisoara, da znaju da sam nekad živeo.

***

Čudesno izbavljenje se nije dogodilo. Razočaran, izašao sam iz utrobe zemlje i otišao kući. Asfalt mi je pulsirao pod nogama. Planeta je bila zrela za eksploziju. Ispred zgrade je bilo živo, jamajčanski dileri, portorikanski makroi, kambodžanske kurve, srpski dobrovoljci, afrički vudu–vračevi... Svet koji sam poznavao, svet kojem sam pripadao, svet koji je žrtvovao Hrista, polusvet.

***

Oko je tu da bi previdelo, uho ne treba da čuje, srce bi trebalo da bude tvrdo kao kamen. Onda je lako otputovati, sve do kraja sveta.

***

Znaš li ko sam ja? Znaš mi samo ime, Tvorče, ništa više. Dvoumim se, da li da odem bez traga i glasa, ili da ostanem ovde i koprcam se u živom blatu? Ne verujem da ćeš me pustiti još dugo da čekam. Srebrne kočije stižu.

Ula

znic

a 20

9–21

055

***

Penelopo, tvoje sudbina je da čekaš onoga koji nikad neće doći. Srce moje, to su brze pruge Srbije. Na sedmom spratu Vavilonske kule otvaraju salon lepote. Možda bi mogla da prođeš kao kozmetičarka. Ne umem ništa drugo osim da proizvodim reči. Ja sam osuđen na tumaranje između dva sveta.

***

Konačno, prvi petlovi. Konačno, Armagedon. Neću morati da objašnjavam lepotu sveta kolonizatoru sa Marsa.

***

Skončao je tu, u podzemnoj, zaboravljen od svih. Ubila ga je prejaka reč, a zatim mu je srce prepuklo od tuge. Potom mu se svemir obrušio na glavu i nejaka pleća. Tek nakon toga ga je dokrajčio voz.

Ula

znic

a 20

9–21

056

WHAT WOULD JESUS DO?

Nobody knows the troubles I have seen... Pevušio sam šlager i eskivirao kamenice i cigle koje su mi dolazile u susret. Bila je jesen 2005, malo apatičnija nego što sam mislio i što se dalo pretpostaviti onog oktobra 2000. godine. Otišao sam do kioska, kupio dnevnu štampu i melanholičnu pitu sa šunkom, svratio do Biroa za zapošljavanje da vidim hoću li se ikad zaposliti, sišao do obale da vidim bilans saobraćajnih nesreća od prošlog vikenda, sve te divne karoserije i šasije koje nikad neću ni dotaći...

Gledao sam naše pitome doline, talasasta brda i kazane sa rakijom i pitao se – ZBOG ČEGA SMO I DALJE NENORMALNI? Nesposobni da živimo kao sav civilizovan svet, da ne mrzimo komšiju, da se ne stidimo tuđe pameti, da ne ubijamo najbolje, da se ne skrivamo u Utopiji, premoreni od mitomanije i onanijskog idealizma? Ipak, na dnevniku su ponovo govorili da smo nebeski, sa najmanjom infl acijom i najboljom gol razlikom, najlepšim ženama, najukusnijim kačamakom... Ljudi mi nisu tako izgledali, bili su prosti, nisu znali azbuku, bili su spremni da se usvinje svakog trena, bez razloga i s razlogom. Pogledao sam u nebo, u nedostatku prave percepcije. Trebalo je da se desi čudo, da sa neba padne neki tovar DOBROTE, da se opere ovaj grešni, smradni bulevar pokvarenjaštva. Uspeo sam se uz brdo i pošao ka železničkoj stanici. Hteo sam negde da otputujem, samo da ne gledam lokalne pandure, lopove i doušnike DB–a dok jedu eklere i puše zlatni WINSTON.

Video sam lokomotivu i kolone pogurenih putnika koji su transportovani na Krf, preko Istambula i bitke na Velbuždu. Beše mi muka od istorije, smrti i stradanja, a i od naše železnice. Mahnuh Harviju Kajtelu, koji je promašio vreme i mesto i našao se u mojoj uobrazilji.Još malo sam koračao naokolo, sve dok nisam ugledao najvišu zgradu sive boje na kojoj je pisalo „SILOS”. Baš kad sam se spremao da skočim sa najvišeg prozora kućetine za žito, zazvoni mi mobilni telefon. Bila je to sestra Indulgencija, broj joj je dao Ejbel, Harvijev i moj prijatelj. Sestra Indulgencija imala je nepogrešiv osećaj da u pravo vreme pomaže ljudima u nevolji. Ni ovog puta nije zakasnila.

– Ne vredi, sestro, – rekao sam. – Osim ako nemate neku dobru vest.

– Nažalost ne, brate Hijacinte. Kuću su vam srušili u poslednjem ratu, otac vam je ostao bez posla, majka vam je emigrirala u Zimbabve, sestra se učlanila u sektu... Htela sam samo da vas obavestim o svim tim strašnim stvarima, pre nego što izgubite nadu...

Ula

znic

a 20

9–21

057

– Šta mi onda, sestro, preostaje? Šta biste vi uradili na mom mestu?

– Šta bi Isus uradio, brate Hijacinte. Uzvratio bi ljubavlju, okrenuo drugi obraz i pošao na Golgotu. Radujte se večnom životu, onom koji dolazi posle pada sa Silosa...

– Ma dajte, sestro – rekao sam. – Daleko sam ja od Isusa. Sišao sam stepenicima i pozdravio radnike koji su virili iz brašna. Rešio sam da uzvratim udarac prokletoj sudbini. Obukao sam svoje najlepše odelo, stavio cvet na rever, otišao pred zgradu Opštine i počeo, sam za sebe, da igram kolo. Neki su ljudi pomislili da sam lud, neki da se ženim, neki da ne umem da igram, ali mi nije bilo važno šta svi ti ljudi misle. Činjenica je da me je onaj poziv sestre Indulgencije na čudan način utešio ; SVE JE PROPALO, A JA SAM BIO ŽIVLJI NEGO IKAD.

– Radost stradanja – dobaci mi žaba krastača, koja je iskočila iz bidermajera. Prvo sam pomislio da je u pitanju prevara Nečastivog, ali to nije bio zmaj, iguana, zmija ili neki drugi krilati reptil. Bila je to obična krastača, nalik na one koje se mogu videti u najlepšim bajkama za decu. Uzeh je u ruku, dok je mrdala nožicama. Bila je neopisivo grozna, ali svejedno, nešto me je nagonilo da je poljubim.

Ratmišljao sam o tome hoće li je poljubac pretvoriti u Motorolu ili u Sony Ericsson. Ili možda u princa neke daleke egzotične zemlje...

Tek što sam joj dotakao sluzavu, naboranu kožu preda mnom se pojavi Hamlet, danski literarni princ. U tom trenutku ponovo se začu moj mobilni telefon, i sa druge strane poznati glas sestre Indulgencije.

– Nastradala su i Tri praseta – rekla je plačnim glasom, nimalo utešno.

Ula

znic

a 20

9–21

058

NAROD VOLI PSIHOPATE

Izlazim iz kocke pune ugljen–dioksida i ulazim u nepovoljni atmosferski pritisak, a milioni nevidljivih bakterija lepe mi se bradu i brkove. To me čini razdražljivim; to i milion drugih stvari kao što su: naslovi u novinama, škripa guma sa ulice, pijani činovnici koji smrde na mačji urin, sponzoruše i bicmani koji su uzurpirali trotoar. Odlazim u svoju kancelariju, da se zavučem u neku rupu i proučavam grinje. Tamo, nažalost, nema uslova za dubinsko istraživanje metafi zičkih postulata. Sve što mogu je da uzmem čekić i udarim se nekoliko puta po glavi. Otvorim orman da uzmem čekić, kad tamo nema ničeg osim otrovnih zmija i enciklopedija. Uzmem enciklopediju i udarim se njome po glavi. Jednom, dvaput, triput... Tad mi proradi kliker, mogu i ja da se učlanim u neku partiju, da preokrenem svoj mali život i postanem faca, drmator, mudo, glavonja, klečka...

Odem u stranku Nacionalnog preporoda. Kažem im ja sam taj i taj, imam tri knjige kratkih priča, nisam osuđivan, ispričam im da verujem u kosmičku pravdu, da sam porodičan čovek malo tanjih živaca kojem je dozlogrdilo ovo majmunisanje, jedan pouzdani, iskreni, humani pacifi sta spreman da doprinese transformaciji našeg društva iz neolita u korporativni kapitalizam... Prijavim imovinsko stanje, kavez sa papagajem i bicikl. Vidim – gledaju me belo, valjda mi se vide modrice od enciklopedije. Kažem im da mnogo čitam, te da mi ponekad iskaču žile na vratu i pocrvene beonjače, ali da je to kratkotrajno. Trzanje vilice, objasnim im, posledica je petnaestogodišnje represije u ovoj zemlji, od ratovanja u bivšoj SFRJ do policijskih stanica u kojima sam proveo mnoge besane noći zbog svojih antirežimskih stavova... Gledaju me belo. Nude mi kafu, ali oprezno. Na kraju mi pošalju neku bubuljičavu klinku da mi objasni kako narod više voli turbo–folk pevačice. Da izgledam tako, da delujem na masu, možda bi me regrutovali. Ovako – misle da se ne uklapam, da nisam neko ko uliva poverenje. Otkočim bombu, bacim im pod noge i izađem.

Odem do stranke Crvenog Reda Feniksa. Otvori mi vrata čovek u kostimu aligatora. Rekoh mu da nemam ništa protiv da u novom sazivu Skupštine konji budu ministri. On mi pruži kostim magarca i odmeri me do glave do pete.

– Loše vam stoji – rekao je minut kasnije i odmahnuo glavom.

Ula

znic

a 20

9–21

059

Izašao sam iz dimne zavese koja se podizala oko zgrade i otišao do prostorija stranke Večnog Isijavanja Zla, najpopularnije partije u zemlji, koja je okupljala sve krvožedne, bahate i primitivne ljude iz naše zemlje. Bili su godinama u opoziciji, i odatle nemilosrdno blatili ove na vlasti. U prostoriji je pored haubice, plastičnog eksploziva i nekoliko automatskih pušaka sedeo čovek opasan redenicima.

– Šta oćeš? – upita me bradonja.– Da preokrenem točak sreće i prekinem lanac sudbine.– Idi kod automehaničara – reče hladno i otpi malo rakije iz

fl aše na stolu.Nije bilo druge nego da posetim i ove na vlasti. U stvari, njih je

trebalo posetiti prve, ali se moja sklonost ka biranju drugog rešenja i alternativnog puta još jednom pokazala kontraproduktivnom. Bio sam, izgleda, večna opozicija svemu, naročito ljudskoj gluposti i pokvarenjaštvu. Ovog puta, moral sam ostavio na prvom ćošku, rešen da istrajem u bici koju dobijaju samo prevrtljivi i nepošteni.

Obrazđonaši su imali raskošne prostorije, sve u mermeru i staklu. Tiha muzika dopirala je iz minijaturnih zvučnika na plafonu i podu, a ogromni ekrani, iz kojih su dolazile slike vodopada i peščanih plaža doprinosili su utisku ambijenta iz budućnosti. Primiše me dve robotizovane plavuše sa ogromnim grudima. Rekle su: Pritisnite ovde, i kad sam dlanove položio na njihove grudi, začu se zujanje, a zatim iz njihovih dekoltea izleteše dve bele cedulje. Na jednoj je pisalo – neurotičan, a na drugoj – bez većih poroka, tradicionalista. Ljubazno se osmehnuše i okrenuše mi leđa.

Konačno, otišao sam i u prostorije Partije budućnosti, kojoj se predviđao veliki rast popularnosti i vođenje zemlje u budućnosti. Uvek je dobro ići korak unapred, mislio sam u sebi, dok sam otvarao čelične kapije i prolazio pored bodljikave žice. Nekoliko rotvajlera, poređanih sa strane, njušili su mi nogavice, dok mi je nekoliko ćelavih muškaraca bikovske građe pretresalo prazne džepove.

Čim sam ušao, čovek u ludačkoj košulji sa zelenom krestom na glavi ponudi me avokadom i amfetaminima.

– Neka hvala – rekao sam – ja sam oženjen i imam desetomesečnu bebu. Jako poštujem vašeg lidera i podržavam vaš program. Na kraju krajeva, za šta čovek da se odluči nego za budućnost – govorio sam, dok su u prostoriju ulazili nekakvi reptili, obučeni u konobarska odela, a u rukama su im bili poslužavnici puni raznobojnih pilula, zelenih koktela i egzotičnog voća.

– Ostanite večeras na partiju – rekao je mladić. – Ako preživite, postaćete naš član. Zahvalio sam se i izašao napolje. Rotvajlerima sam

Ula

znic

a 20

9–21

060

bacio otrovane kobasice a bildere posipao antraksom. Bilo je, inače, vreme za pauzu, trebalo je kupiti hleb i jogurt i otići kući. Žena me je još na vratima pitala da li sam kupio pelene. Na stolu je bila jedna dopola pojedena pašteta.

– Narod voli psihopate – bilo je sve što sam joj rekao.

Ula

znic

a 20

9–21

061

Maša Kolanović

INSPEKTOR KAJFEŠ

INSPEKTOR KAJFEŠ

Bila je noć i sve je bilo posve tiho. Naravno, Barbi noć, a zapravo je bilo rano zimsko poslijepodne u kojem je zubato sunce prolazilo kroz mutno staklo na stubištu između drugoga i trećega kata. U podrumu je bilo previše hladno pa smo se taj put iznimno vratili na naša uobičajena staništa iz mirnodopskih vremena. Barbike su spavale čvrstim snom dok su naše ruke poput nevidljivih teta čistačica spremale njihove stanove i dovodile u red raznorazne sitnice. Za čišćenje Barbi stanova najbolje je bilo vrijeme te tzv. noći jer Barbi kao takva zapravo nikada nije pospremala niti čistila. U njezinom plastično fantastičnom svijetu sve je moralo biti pomno dotjerano, a ona bi se samo trebala presvući u novu robicu i uploviti u novi prizor strastvenog zagrljaja. O mukotrpnom poslu ili bilo kakvom drugom naporu nije bilo ni riječi. Naši su prsti s izgriženim noktićima umjesto borosana bili ti koji su radili u noćnoj smjeni dok su plastična tanka tijela sa stopalima anatomski prilagođenima cipelicama na visoku petu, dugim nogama s velikim sisama, krupnim očima, bujnom kosom, besprijekorno nasmiješenim zubalom, nosom od jedne molekule i ugraviranom šminkom mirno ležala na krevetu. Beauty sleep je bio neophodan te večeri jer je ta ista tijela sutra čekao iznimno naporan radni dan u poslovnim uredima koje smo namjestili na platou ulaza u drugi kat. Barbi i sve oko nje moralo je biti savršeno dotjerano jer se prije radilo o napornom fashion week–u negoli radnom tjednu kakav obično imaju tete čistačice u osnovnoj školi. Spremanje je trajalo nešto dulje jer je uz stanove trebalo namjestiti i poslovne urede koji je svatko od nas unaprijed osmislio. Kad je sve napokon bilo sređeno, mogao je započeti i prvi radni dan na novim radnim mjestima.

Deina Barbi je imala studio za snimanje reklama. Trenutno je radila na reklami za modnu kampanju cipelica pod nazivom Barbie shoe fetish za koju je trebalo snimiti provokativne modne fotografi je. Manekeni u studiju su se upravo namještali za scenu u kojoj Barbi kao Pepeljuga pod okriljem noći šepajući trči sa samo jednom štiklicom na nozi dok Ken u pozadini hlapljivo uzima drugu koja joj je putem ispala u nekoj lokvi. Ispod scene je stajao transparent: Jedna je sasvim dovoljna. Naravno Kajfeš, koji se ni u snu nije mogao ozbiljno podrazumijevati za Kena, a kamoli Manekena, nasilno je banuo u studio i uključio se

Ula

znic

a 20

9–21

062

u snimanje kao model koji snifa Barbikinu cipelicu nakon čega je vrlo brzo začepio nos s izrazom gađenja. No, Deina Barbi nije nasjela na ovaj pokušaj opstruiranja te se nakon gromoglasnog smijeha sviju prisutnih, snimanje nastavilo svojim predviđenim ritmom i, naravno, s pravim Kenom. Ken od Ane M., još uvijek muž od Deine Barbi, osim što je bio službeni maneken kampanje, ujedno je imao i vlastiti ured za veleprodaju dijetetskih proizvoda na bazi steroida i hormona koji povećavaju mišićnu masu za 200%. Taj plavokosi mišićavi tupan s facom Roberta Redforda mlatio je velike pare na toj, u najmanju ruku, sumnjivoj industriji koja je postala apsolutni hit sezone. Sve što je radio bilo je preračunavanje kalorijske vrijednosti u mišićnu masu i obratno. A to je bilo sasvim dovoljno da se njihov brak, koji se poništavao samo u iznimnim slučajevima nekog drugog scenarija igre, održi na životu. Sanjičina Barbi imala je trgovinu Zlatar fi ligran u kojoj je prodavala plastičnu bižuteriju iz zemalja Trećega svijeta, Barbi od Ane P. modnu agenciju koja je vrbovala mlado meso za modne piste dok se moja A Day to Night Barbie savršeno uklapala u kulise kričavo roza ureda velike kozmetičke kompanije koja sve svoje proizvode pakira u male kutijice i bočice plastično ružičaste boje. Jedino je Kajfeš imao ured koji je donekle odudarao od glamuroznih profesija kojima su se bavili svi ostali. Nakon neuspješnog pokušaja uloge manekena sa smrdljivom cipelicom, Kajfeš se konačno pomirio sa otprije smišljenom sudbinom inspektora u jednom zagušljivom, jeftinom detektivskom uredu, smještenom negdje na rubu grada. Dok su se svi ostali bavili poželjnim poslovima Barbi svijeta: modom, ljepotom i tijelom kao takvim, Kajfeš je zamišljeno puštao male oblake dima i mozgao nad razno raznim fi nancijskim pronevjerama i vrlo čestim obiteljskim nevjerama uz pokoju krađu automobila ili žvaka, otmicu s ucjenom, krivotvorenjem ocjena u imeniku, trgovinom opojnim drogama, pušenjem u školskom wc–u, brutalnim silovanjem Barbika s ubojstvom i šlatanjem itd. U njegovu vrlo neuglednom uredu, sklepanom od malog stolića s narodnim motivima iz Rukotvorina, tobožnjim uredskim ventilatorom, hrpom papira, novina, razno raznih dosjea i kojekakvih fascikli, znao je satima sjediti s nogama ispruženima na stolu, tako da su se vrlo lijepo mogle vidjeti njegove najružnije cipelice ikad sa špičastim vrhom i velikom kopčom. Gotovo uvijek je pušio lulu, potežući katkada gutljaje iz male boce najjeftinijeg viskija na svijetu. Na sebi je stalno imao mali crni šešir i sivi baloner ispod kojeg, uz ugravirane donje gaće, najčešće nije nosio ama baš ništa. U tim zamišljenim satima uz cigaretu i alkohol, kada je bio nadomak rješenju svih svojih teških slučajeva, iz misli ga je znao prenuti miris svježe skuhane kave koju bi u maloj džezvi donijela Bornina Skiper, njegova službena

Ula

znic

a 20

9–21

063

tajnica. Diveći se tom hrabrom čovjeku, Bornina Skiper svom je šefu svakodnevno donosila tu svježe skuhanu kavu i novine, pokušavajući usput održati ured u kakvom takvom redu, čisteći pepeljare prekrcane pepelom, provjetravajući inspektorovu zagušljivu sobu i slažući sve te papire, novine, dosjee i kojekakve ključne dokaze koje bi mali uredski ventilator, točnije plastični mikser na jednu bateriju koji je Svjetlanina mama dobila u nekom talijanskom prašku za rublje, nerijetko pretvarao u nepregledan kaos.

I nakon jednog takvog radnog dana u kojem je naizgled sve teklo svojim uobičajenim tijekom, sjedio je Kajfeš u svom uredu koji mu je nerijetko bio i spavaća soba i zadnjim snagama prebirao po dosjeima nekih sumnjivaca optuženih za krađu crvenog Ferrarija jednog visokog diplomatskog dužnosnika i zamjenika predsjednika razreda, paralelno čitajući večernje izdanje novina koje će većina ljudi s normalnim životnim navikama na kioscima kupiti tek sutradan ujutro. Slučaj krađe crvenog Ferrarija ionako mu se nije činio odviše zanimljiv s obzirom da su Ferrari kao i visoki dužnosnik bili plod Svjetlanine mašte jer je do sada ama baš nitko nije uključio u igru u kojoj se sve vrtjelo oko svijeta mode i ljepote u kojem za Kajfeša, naravno, nije bilo mjesta. Iz laganog drijemeža ispod novina s velikim masnim naslovima VUKOVAR U OKRUŽENJU, SRPSKA VOJNA PERFIDIJA, EUROPA NEĆE BASTARD, MILOŠEVIĆEV GOEBBELS PROTIV HRVATA probudila ga je glasna zvonjava telefona iz čije se slušalice odjednom začuo histeričan ženski glas:

– Halo! Inspektore Kajfeš? Oglasio se vidno uznemireni ženski glas. Kajfeš je bio pomalo zbunjen jer je Bornina Skiper kao tajnica uobičajeno primala sve telefonske pozive, ali s obzirom da je bilo jako kasno i nje više nije bilo u uredu, na ovaj se poziv morao javiti sam.

– Da, ghgh, ghegh, gh hh hh hhhhg? Odgovorio je upitno snenim glasom nakon čega se zaredalo hroptajuće iskašljavanje dostojno strastvenog pušača na ivici života i smrti.

– Halo, inspektore Kajfeš? Glas je ponavljao kao da nije čuo da je s druge strane žice potvrdio svoju prisutnost taj kojega je tražio.

– Halo, da inspektor Kajfeš na telefonu, do vraga, zar ne čujete? Pomalo isprovocirano je odgovorio sad već u potpunosti razbuđeni inspektor.

– Trebam hitno razgovarati s Vama! Vrlo je važno! I dalje je uznemireno nastavljao glas, svjestan da ipak razgovara s onim kojeg je tražio. Inspektore, mislim da me moj… mislim da me moj muž v a a a raaaaa! Briznuo je u plač sad već nepopravljivo uznemiren ženski glas.

– Gospođo, molim Vas, smjesta se smirite! Sad nije vrijeme da se s time zamarate. Popijte nešto za umirenje, otiđite spavati i sutra ujutro

Ula

znic

a 20

9–21

064

u 11 sati dođite u moj ured u Jakuševačkoj cest br. 10, blizu gradskog smetlišta gdje ćemo trezveno razmotriti sve činjenice. Sada ste napeti i stvari možda nisu onakve kakvima Vam se čine…Vrlo ugodnim glasom smirivao je Kajfeš uznemirenu gospođu premda je, nažalost, znao da su slučajevi bračne nevjere u njegovoj službi mnogo češći od sitnih provala i krađa, a od krivotvorenja zaključenih ocjena na polugodištu da i ne govorimo. Koliko se puta u kasnim noćnim satima samo susreo s gospođama (i pokojim jadnim gospodinom) na rubu živčanog sloma, majkama i poslovnim ženama koje su predano gurale karijeru i obiteljski život dok su njihovi muževi švrljali okolo s nekim fi fi cama i umjesto da prehranjuju obitelj kupovali im bundice i skupi nakit, najčešće u „Zlataru fi ligranu” koji je praktički zgrnuo bogatstvo na svim tim preljubima.

– Ali kako se da smirim inspektore kad ja mislim, o, ja misli i im da me moj muž vaaa…zagrcavao se u bolnom plaču ženski glas, pun očaja koji je u istom trenutku utihnuo kad se u pozadini začula lupa vrata, koraci i tupavi muški glas Honey, I’m home! nakon čega je ova očajnica naglo poklopila slušalicu koliko toliko cijenjenom inspektoru na rubu grada.

Inspektor Kajfeš, navikao na ovakva spuštanja slušalice i sad već i više nego razbuđen u nadi da ga čeka neki zanimljiviji i konkretniji slučaj, prolistao je novine kako bi se informirao o situaciji u zemlji i svijetu. Bolnica sestara milosrdnica: UKINUĆE POBAČAJA, Izbjeglice iz Slunja putovat će u Istru: BIJEG IZ PAKLA, GENSCHER TRAŽI OBJAŠNJENJE, Zna se tko su barbari, Kako je selo Vaganac u općini Titova Korenica sravnjeno sa zemljom: GORI, GORI JER JE HRVATSKO! Zločince će kazna stići!… da bi mu se nakon svih tih crnih masnih naslova s malim i velikim slovima uskoro zavrtjelo u glavi nakon čega je klonuo i zaspao na svom radnom stolu kao pokošen nekim zalutalim metkom iz vatrenog srpskog oružja.

Prvi prizor koji je vidio idućeg jutra kroz svoj neobičan vid, koji je radi ispranosti onog jednog oka svemu davao jednu zamagljenu i tajnovitu perspektivu, bila je tajnica u uskoj kožnoj minici i mrežastim najlonkama koja je dovodila ured u kakav takav red. S malim usisavačem je prodirala duboko ispod poslovnih ladica načinjenih od spojenih kutija za šibice s nacrtanom ručkom, skupljajući papirnate aviončiće, brodiće i pokojeg neuspjelog ždrala napravljenih od dosjea već davno zaboravljenih slučajeva. U trenutku kada je inspektoru bilo jasno da je po ko zna koji put opet zaspao u svom uredu i da je već skoro 11 sati, spazio je kako tajnica prodire u zaprašeni, skriveni kutak ureda te namjerava u smeće baciti Kajfešovu posebnu, sada već usahlu biljku. Taj čin je u potpunosti razbudio inspektora. Vidjevši što

Ula

znic

a 20

9–21

065

se umalo dogodilo s njegovom važnom biljkom, burno je reagirao što je bilo donekle neuobičajeno za njihov korektan odnos.

– Tajnice, ne to! Zagalamio je Kajfeš.– Ali šefe, potpuno je usahnula. Pokunjeno je odgovorila

Bornina Skipper, uvjerena u ispravnost svoga čina, ne znajući da je riječ o zaista osobitoj biljci.

– Rekao sam ne! Grubo je nastavio Kajfeš nakon čega se tajnica plačući povukla u svoj predured.

Nakon što je izašla iz sobe, pokušao je reanimirati biljku s malo vode, ali bio je svjestan da je svojom krivicom opet upropastio stvar.

– Ova biljka zaslužuje više pažnje, rekao je sam sebi, a pogled mu je pao na malo razlomljeno ogledalo u kojem je vidio vlastiti odraz s već tjedan dana neobrijanom bradom i ispranim okom koje je virilo ispod šešira i koje mu je, istina budi, još najbolje pristajalo u ovoj ulozi inspektora. To posljednje ga je bar donekle oraspoložilo. Nedugo zatim čuo je kucanje na svojim vratima koja su se vrlo brzo, nakon ovog samo formalnog kucanja, i otvorila, a njegov zagušljiv ured zapljusnuo je val intenzivnog ženskog parfema koji se nije tako često mogao osjetiti u ovoj zagušljivoj stračari od ureda.

– Oprostite gospodična, ali trebala ste se e prije javiti mojoj tajnici ako ste htjeli kontaktirati mene o osobno. Samouvjereno joj se obratio Kajfeš, vrlo brzo shvativši da je izrekao notornu glupost jer je rijetko tko ikada ovdje zalazio i tražio njegove usluge. Sve je to izrekao radi zbunjenosti ovom prelijepom mirišljavom pojavom koja je upravo ušla i donijela svjetlost i svježinu u njegov pljesnjivi ured.

– Ali inspektore, sinoć smo se telefonski dogovorili za sastanak, a Vašu sam tajnicu upravo vidjela kako je plačući istrčala iz predureda pa sam se pitala nije li se što strašno… Vrlo odmjereno, staloženo i seksi uzvratila je Deina Barbi, tonom, bojom i intonacijom glasa koji nimalo nije podsjećao na glas uznemirene gospođe koju muž vara od sinoć.

– Ah, to ste Vi. Ja se ispričavam…Nisam očekivao…ovako jebeno seksi gospođu mislio si je inspektor, ali se na svu sreću zaustavio na vrijeme s obzirom da je ova prevarena gospođa izgledom bila sasvim drukčija od svih onih plačljivih, histeričnih babetina u šlafroku, s viklerima na glavi i ogromnim podočnjacima koje su muževi non stop varali, a ponekad i dobro izbubetali. Ova ovdje nadzemaljska pojava pred njim bila je najsavršenijeg oblika tijela na svijetu: izgledala je kao pješčani sat obučen u kratke tirkizne bermude s mini košuljicom od istog materijala, cipelicama na visoku potpeticu i s masom nakita umjesto masnica.

– No, da odmah pređemo na stvar! Frajerski se pokušao izvući inspektor koji nije imao komada već godinama.

Ula

znic

a 20

9–21

066

– I ne brinite za tajnicu, uvijek je malo dramatična kad je zažuljaju leće. Premda je upravo izrekao prljavu laž, prošlo mu je u tom trenutku kroz glavu kako se zaista nije ponio fer prema svojoj tajnici bez koje bi bio obična smrdljiva hrpetina pepela i neorganiziranih papira.

– Dakle, Vi smatrate da Vas Vaš muž vara i željeli biste da ja…– Ne gospodine inspektore. Ja ZNAM da me moj muž vara i želim

da gada uhvatite na djelu, sakupite čvrste dokaze i pomognete mi ga oderati do zadnjeg novčića. Kao skalpelom ga je prerezala Deina Barbi u njegovom već uobičajenom uvodu za ovakav tip problema.

– Vidim, znatno ste smireniji od sinoć i to mi je, moram priznati, jako drago. Kajfeš se trudio da ga ova žena u potpunosti ne smota oko malog prsta.

– Recite mi, kad ste tako sigurni, znate li s kime, gdje i kako Vas vara Vaš ljubljeni muž? Nastavio je po svom.

– Sa svakom Barbikom gdje i kad god stigne. Hladno mu je odsjekla Deina Barbi.

U tom je trenutku u inspektorovu uredu glasno zazvonio telefon čiji je specifi čan zvuk imitirala Svjetlana, a on je govorio u slušalicu.

– Da, da, izvolite. Ne. Trenutno radim na vrlo važnom slučaju i otmica Vaše kćeri će morati pričekati. Znam, ali žao mi je. Ne, ne…U ovom uredu poslujemo profesionalno i po abecednom redu i stoga Vas molim …Bio je to zapravo unaprijed dogovoreni trik s tajnicom koja bi ga nazvala kad bi se neki rijetki klijent obratio Kajfešu za pomoć, a on bi, da ne izgubi i tog slučajno zalutalog klijenta, morao hiniti veliku zaposlenost i lažnu prebukiranost. Bornina Skiper je stvarno bila najodanija tajnica na svijetu jer je unatoč opravdanoj povrijeđenosti koja nije imala nikakve veze s lećama, održala lojalnost svome šefu i odglumila ovaj lažni klijentski poziv. Za to je vrijeme Deina Barbi uzela odložene novine na stolu i nezainteresirano listala od zadnje prema prvoj stranici.

Zvjezdoskop. Jeste li već pronašli idealnog partnera? Nazovite da biste otkrili tko je osoba Vašeg života.0066 335228.

Tenis u zagrijanoj dvorani – snižene cijene. Jedući zelenu salatu u organizam unosimo klorofi l koji ubrzava

iskorištavanje hrane i srčani aktivnost. Zelena salata je melem za organizam koji pomaže protiv depresije, pozitivno utječe na raspoloženje, čuva zdravlje kože, očiju i jetre i ma koliko čudno zvučalo, pomaže da se očuva prirodna boja kose.

DANAS: Croatian Music Aid i Tomislav Ivčić: Svijet je slijep. Stop the war in Croatia. Dvorana Lisinski, 20h.

Danas na HTV–u: Dok nam živo srca bije. Glumci čitaju pjesme S. S. Kranjčevića, A. G. Matoša…

Ula

znic

a 20

9–21

067

Bandi krivo što je tamo naša vlada,S raketama tukliSrce Gornjeg gradaIvan Goran Kovačić: O teško je četnik biti…PUCAJU I PLJAČKAJU: srpska vojska na šibenskoj fronti. SLUNJ: Kazetne bombe na Hrvate…nezainteresirano je listala

prema prvoj stranici dok je inspektor i dalje razgovarao s praznom slušalicom.

– Rekao sam ne, ne i ne i uopće me zanima što Vam je kćer oteta već 20 godina nakon što su je otkrili kako puši u wc–u, a Vi ste si u međuvremenu kupili kuću, Ferrari i jahtu! Doviđenja! Poklopio je Kajfeš, hineći uzrujanost.

– S kakvim se sve ljudima čovjek mora susretati u ovome poslu tc tc tc . Prokomentirao je na glas da sve bude uvjerljivije.

– Dakle, stali smo na tome da Vas muž vara sa svakom Barbikom kad i gdje god stigne i da Vi želite da ja o tome skupim dokaze kako biste ga mogli tužiti i uzeti mu sve bogatstvo.

– Da. Tu smo stali, tu ćemo i završiti. Ovo je moja vizit kartica s adresom na koju me možete potražiti kad dobijete prve rezultate vašeg istraživanja. A ovdje su Vam svi potrebni podaci o mome mužu te njegova slika kako biste ga lakše prepoznali. Ovdje su Vam i adrese njegovih ljubavnica te raspored po kojem se s njima sastaje.

Kajfeš je pažljivo promotrio sliku i digao nepostojeću obrvu kao da mu je muškarac sa slike odnekud poznat.

– Glumac?– Ne. Samo sliči na Roberta Redforda po čijem je kalupu

napravljen. I molim Vas, budite brzi i efi kasni. Želim da završi na ulici kao klošar što prije moguće. Izrekavši to s munjama koje su joj sijevale u očima, Deina se Barbi spremala na odlazak. Inspektor Kajfeš, u potpunosti izbezumljen pojavom ove fatalne žene koja nije ni po čemu nije sličila onoj jadnici kako ju je sinoć zamišljao, ispratio ju je rekavši na odlasku,

– Nije mi u svemu ovome jasna samo jedna stvar. Kako itko može varati ženu poput Vas?, bacivši Deinoj Barbi tajanstveno zamagljen pogled.

– Kao što rekoh, želim da mi pomognete oderati gada do gole plastike. Odgovorila je na inspektorov pokušaj upucavanja i pogledom mu poslala mali grom.

U poslovnom je Barbi svijetu idućega dana sve teklo uobičajeno. Deina se Barbi pravila kao da je sve u najsavršenijem redu. U njezinom se studiju snimala reklama za talki walki s kostimiranim Barbi i Kenom u ulogama Romea i Julije koji bi izbjegli najveću

Ula

znic

a 20

9–21

068

ljubavnu tragediju svih vremena da su kojim slučajem posjedovali ovu iznimno korisnu i praktičnu napravu. Nakon snimanja otišla je sa svojim nevjernim plastičnim mužićem na večeru, na kojoj su jedno drugome izjavljivali ljubav.

– Voljet ću te do kraja života, honey bunny! – Jedina moja smokvice, uvijek ću voljeti tebe i samo tebe i niti

jedna druga nikada neće posjedovati tajni ključić za ulazak u moje srce! Rekao joj je i dao na dar mali dijamantni privjesak u obliku ključića kao srca koji je kao iznenađenje bio skriven u kuglici sladoleda.

Sanjičina je Barbi dotle itekako uspješno poslovala bižuterijom od zlata, dijamanata i briljanata, Barbi od Ane P. spremala natječaj za najbolji top model svijeta, moja Barbi razmišljala o intenziviranju hipnotizirajuće ružičaste boje kutijica kozmetičkih proizvoda čime se trebala povećati njihova potrošnja za 70 %, a inspektor Kajfeš je na svom zadatku radio uobičajene stvari koje se već rade u takvim prilikama. Slijedio je ukalupljenog Redforda u stopu. Pratio ga od kuće do posla, od posla do kuće, skrivajući se iza crvene željezne ograde koja se spuštala stubištem i koja se trusila, ostavljajući zahrđale mrvice na Kajfešovu baloneru. Špijunirao ga je s dalekozorom sjedeći u svojoj polovnoj Peglici satima ne bi li usnimio nešto sumnjivo kao dokaz, sjedio stol do njegovog u restoranu s uključenim diktafonom ispod balonera ne bi li uhvatio neke kompromitirajuće izjave…Pri tome, naravno, uvijek profesionalno skrivajući svoj pogled iza novina s naopakim naslovima: ŠKABRNJA: 10 NOVIH LEŠEVA, KARLOVAC: IZMASAKRIRANI GARDIST, Uskoro: Hrvatska vojna akademija, Naređivali su ubij i sravni!, Demografi – koljači na djelu, RAZARALI VEĆ RAZRUŠENO, VINKOVCI: Uništavaju sve, Svijet previše oklijeva, Englezi, ne pravite se Englezi: Civilizaciju ubijaju u Hrvatskoj! POKLANI SU HRVATI! Branko Kockica otišao u četnike?! Još jedna beogradska laž o masakru golorukog srpskog naroda. SISAK: Krvavi ples ne prestaje. UNIŠTAVAJU SVE! Aca je uvek Aca i uvijek naoružan do zuba! Pljačkaju i šume! TOPOVIMA U SRCE DALMACIJE! Prilog: Hrvatski rukopis: Silvije Strahimir Kranjčević: Moj dom. ZRAČNI NAPADI NA SISA…No, Anin Ken je doista bio profesionalac u preljubima i nije bilo posve lako sakupiti dokaze i samom inspektoru kakav je bio Kajfeš. Za to vrijeme lažni je Redford paralelno imao neopisiv osjećaj da ga prati njegov obiteljski liječnik dr. Kajfeš, preobučen u nekog nesposobnog inspektora. Imao je osjećaj da ga ta plastična fi gurica prati od kuće do posla, od posla do kuće, u restoranu, u teretani, dok joggira, dok se tušira… Ali još nije bio u potpunosti siguran. Nije mogao sasvim pouzdano tvrditi je li zahrđala olupina narančaste Peglice koja bi se uvijek nacrtala iza njegovog metalik plavog Porschea samo slučajnost ili…? Kada bi se

Ula

znic

a 20

9–21

069

počeo sumnjičavo osvrtati oko sebe, Kajfeš bi se ponio poput pravog inspektora na tajnom zadatku i vrlo se zamišljeno udubio u novine, praveći se kao da sve to nema nikakve veze s plavokosim Kenom napravljenom po uzoru na Roberta Redforda. U takvim je trenucima čitao nešto dulje tekstove: Kao predsjednik Republike Hrvatske i vrhovni zapovjednik oružanih snaga Republike Hrvatske, pozivam svo pučanstvo, a napose sve sposobne za obranu domovine da ne napuštaju djedovska ognjišta. Povijest im to ne bi oprostila. Žrtve koje moramo podnijeti na oltar slobode blagoslovit će Bog i budući naraštaji koji se neće morati boriti za samostalnu i nezavisnu Hrvatsku jer je mi ostvarujemo. Njima će pripasti povijesna zadaća da je očuvaju. Unatoč svim teškoćama i otporima uspjeli smo uskrisiti hrvatsku državu nakon osam stoljeća i …ponekad bi morao prekinuti čitanje kako bi naručio novo piće na stolu do Redfordovog dok je Redford također poskrivećke čitao novine, nastojeći proniknuti tko je njegov tajanstveni pratilac. Fra Flavijan iz Iloka: Molitva i za neprijatelja. SAMO SAMOSTALNA HRVATSKA! Mihovil Ivanić: Feljton. Trenk i hrabri Slavonci. Junaštvo Slavonije nije od danas! AGRESOR NE MARI ZA HAAG: Sisak pod neprekidnom topničkom vatrom! Dr. Tuđman za intervju na mađarskoj televiziji: Rat protiv Hrvatske bit će završen do kraja godine. Probudit će se svijest Europe. Bata Živojinović i Boris Dvornik: nekadašnji prijatelji partizani postali ljuti neprijatelji?! Neobjašnjiv nestanak 7 Barbika! Golgota ličkih Hrvata: SPASILI SMO SAMO GLAVU! RAT SE NE LIJEČI ASPIRINIMA!, misleći pri tom kako je njegova glavobolja od ove silne vrtoglavice uzrokovane paranojom postala nesnošljiva te bi mu sad najviše prijao jedan rastopljeni aspirin, a ne suhi Martini s maslinom pribodenom na čačkalicu koje je, usput rečeno, bilo njegovo omiljeno piće. Napetost između ova dva jedino vidljiva gosta u restoranu je odjednom postala nesnosna i netko je morao napraviti bilo što: okrenuti list novina, nakašljati se, pročačkati zube, ispljunuti kakvu košticu, platiti račun...A onda je Redford, neplativši račun, naglo izletio iz restorana i otišao do telefonske govornice te nakon obavljenog razgovora otišao u stan Sanjičine Barbi gdje je konačno uhvaćen u preljubu što je inspektor Kajfeš naravno i snimio, dok je Svjetlana savršeno imitirala zvuk škljocanja foto aparata. Još iste večeri inspektor je nazvao Deinu Barbi i ugovorio hitan ponoćni sastanak u njegovu uredu prije kojeg si je priuštio sočan krvavi odrezak i tuš. Ona je došla u crnom kaputu s bijelom svilenom maramom preko glave i sunčanim naočalama premda je bila duga mračna noć. Barbi noć. Kad su razvili slike u komori za razvijanje tajnih slika, Deina Barbi mu je u kešu isplatila honorar koji je inspektor i više nego zaslužio, a stvari su bile u potpunosti jasne premda je iz Kajfešove perspektive sve i dalje bilo tajnovito

Ula

znic

a 20

9–21

070

i zamagljeno. I seksi. U pozadini te noći u kojoj su pale sve krinke začuo se zamišljeni zvuk saksofona i vrlo brzo je pao i sivi baloner inspektora Kajfeša, a nedugo potom i crni kaput Deine Barbi i njih dvoje su se te večeri združili u strastvenom zagrljaju. Nakon što je uhvaćen u preljubu, Redford je očajnički pokušao uništiti apsolutno sve dokaze. Paralelno s ovim slučajem, iskrsnula su i tijela njegovih 7 ljubavnica bez glava koje su nađene zakopane u masovnoj grobnici blizu teretane. Uz strašne tekstove u novinama, našla se i Kajfešova izjava izdvojena kao veliki naslov na duplerici: MISLIM DA UZ SVAKU GLAVU PRISTAJE I NEKO TIJELO! Slučaj se zakovitalo do neslućenih razmjera, a sve je bilo savršeno povezano iako se tako nije činilo na prvi pogled. Vrlo brzo nakon što je izgubio ženu, ugled, ljubavnice i svu imovinu, Redfordić je dolijao kao optuženik za misteriozna ubojstva u kojima su Barbi glave njegovih ljubavnica pronađene odvojene od njihovih tijela. Njegovi otisci prstiju bili su na svim glavama i nekim lopatama, a sve je otkrio Kajfeš, jedini inspektor u gradu.

I tako je jedne večeri nakon nimalo uobičajenog radnog dana, u samoći svog sklepanog ureda, odbijajući oblake dima, Kajfeš samozadovoljno čitao večernje izdanje novina. Na naslovnici je bila velika slika Redfordovog hićenja koja je prikazivala skupinu policajaca kako ga mlate pendrecima i odvode u maricu uz masno otisnutu izjavu koju je dao između udaraca: NIKOGA NISAM UBIO, TO SU SAMO OBIČNE GLAVE I NIŠTA VIŠE!

Ula

znic

a 20

9–21

071

DR. KAJFEŠ

„Najbolje ti je jebat bebu ćelavicu pa joj usred seksa uzet periku i stavit je sebi na glavu! “

Kad je to izrekao Svjetlanin Ken Deinoj Barbi, oglasila se sirena za prestanak zračne opasnosti i došao je kraj igri koja se ionako počela pretvarati u farsu. Barbi farsu.

Naime, svaki put kad bi se igranje izlizalo, kad bismo već ispresvlačili i počešljali naše Barbike po sto tisuća puta, kad bi se sve intrige razriješile, a naše Barbi na kavi za malim šankom od limenki iscrpile većinu tema za razgovor, Svjetlanin bi Ken (kojeg smo zvali Dr. Kajfeš po reklamama za istoimene preparate protiv hrkanja) uvijek napravio neku spačku ovakvog tipa, a mi bismo se ljutili na Svjetlanu i umirali od smijeha u isto vrijeme. Bilo je tu stvarno svakakvih situacija. Dr. Kajfeš bi najviše volio nepozvano uskakati u krevete ostalih Barbika, oblačiti Barbikinu odjeću, pričati proste i seljačke viceve ravno Barbi u uho (Mala, znaš zašto su u avionu stjuardese? Da se avion digne, he, he), montirati svoju glavu na Barbikino tijelo ili glasno hrkati pokazujući neučinkovitost preparata koje je kao trgovački putnik prodavao (hmh, to je zapravo samo bila izlika da mu Barbi otvori vrata, a on bi je zatim pet puta brutalno silovao dok ona ne bi rekla keks!). Sve to možda i ne bi bilo tako strašno da Dr. Kajfeš stvarno nije bio nešto najdegutantnije što se od Kena u maloj ilustriranoj povijesti Kenova, ako takva postoji ili ikad bude napisana, moglo vidjeti. Dr. Kajfeš nije bio Mattelove rase, bio je od neke odvratne plastike k tome odvratno zagorjela tena, premda to nije bio crni Ken. A kao jagoda na šlagu, Dr. Kajfeš je imao jedno poluodlijepljeno oko i uništene prste desne ruke koje mu je Svjetlanina sestrična Marijana izgrizla prilikom jednog posjeta. Tog kobnog dana Svjetlana je bila u komi jer joj je Marijana upropastila veći dio već ionako sirotinjske imovine. Bio je to stvarno grozan dan za Svjetlanu. Plakala je ko kišna godina jer joj je osim ovog sakaćenja Kena, Marijana ukrala jedne zlatne cipelice (naravno, ne od pravog zlata), prošla užarenom peglom preko malih sintetičkih tajci, a cijelo to vrijeme nemilih događaja Svjetlanina se mama derala na Svjetlanu, a ne Marijanu i ona se jadnica morala nastaviti igrati s tom malom glupačom koja joj je devastirala sve pristojne stvari koje je imala. Ako Svjetlana tad nije poželjela jedan mali lijes za malo osobno truljenje – onda ga neće poželjeti nikad. Mislim, zašto jednostavno ne napišu neko dobno ograničenje za igranje s Barbikama. Ako Legići imaju under 3 years old, zašto kvragu to ne mogu imati i Barbike i to ugravirano na guzici umjesto onog Made in Taiwan! Da je netko iz Mattela vidio što je tog dana napravila

Ula

znic

a 20

9–21

072

trogodišnja Marijana Svjetlaninoj imovini, sigurno bi poduzeo nešto da zaštiti to malo krhko stvorenje od živčanog sloma. Da, bio je to stvarno grozan dan, premda su neke zlobnice iz ulaza (koje sad ovim putem neću prozivati) zapravo bile sretne jer su se na top listi Barbi imovine tako automatski uspele na jedno mjesto više. Mi, ostali smo pokušavali na sve moguće načine oraspoložiti Svjetlanu, tipa može se tvoj Ken (tad smo ga još i zvali Ken!) praviti da je doživio neku nezgodu na radu pa ga može moja Barbi tješiti i to. Ali ne. Prelomilo se tad nešto u našoj Svjetlani što nitko vrlo dugo nije mogao shvatiti. Njezin (da ne bi bilo zabune, i prije tog nemilog incidenta lažni) Ken sada je postao nepopravljiva katastrofa te je na njezinu inicijativu prozvan Dr. Kajfešom. Uz to je postao totalno poremećen i seksualno neuračunjiv. No, da budem iskrena, koliko god je to nekad ozbiljno ometalo igru kad bismo svi najradije htjeli Svjetlanu zadaviti, nekako, ali samo nekako i pod nekim okolnostima naše su Barbike potajno voljele ovaj novi i na neki način seksi identitet Dr. Kajfeša i sve te spačke, silovanja i ekscese koje je radio.

Tako ukratko glasi mala povijest Dr. Kajfeša koji je jedva izrekao to što je izrekao, a sirena za prestanak zračne opasnosti već je počela tuliti i mi smo se prestali igrati. Da. Postale su te sirene nakon sedam, osam puta već nekakva rutina. Navikli smo se da kad zatule, mi se spustimo u podrum i to ne svi. Naši roditelji sve su rjeđe počeli ići u podrum i eventualno bi se spustili kad bi detonacije postale jače. No mi djeca, uskoro smo se oslobodili onog početnog straha i malo po malo nismo propuštali niti jednu uzbunu, igrajući se između udaljenih detonacija iz Pokuplja i rafala iz Maršalke. Zapravo ne samo za uzbuna, u podrum smo izlazili i kad uzbuna nije bilo. U podrumu je unatoč prašini i vlazi sve nekako bilo posebnije, imali smo dosta mjesta za igru, svatko je imao ključić od svoje obiteljske šupe u koju je mogao ostaviti stvari, označili smo zidove našim natpisima, imali smo čak i šteker za kazić na kojem bismo u večernje romantične sate puštali sentiše. Taj rat u Zagrebu kad se na njega navikneš i nije zapravo tako loša stvar. Dobili smo svoj prostor za igranje i vrlo često nismo imali školu što je bilo skroz povoljno, posebno za one lošije đake.

Tako je ta još jedna sirena prestala, a mi smo raspremali naše Barbi stanove i kretali prema onim pravim. Baš tad, prišla mi je Svjetlana i zamolila za jednu stvar. Naime, upravo toga popodneva trebala joj je u posjet opet doći Marijana što je predstavljalo neprocjenjivu opasnost za njezinu malu i već ionako oskvrnjenu Barbi imovinu. Opasnost dolaska Marijane za Svjetlaninu Barbi imovinu bila je jednaka slici razrušene kuće na čijim zidovima piše Ovo je mojo! ili

Ula

znic

a 20

9–21

073

Zauzeo Hrvat!. I trebalo je nešto smisliti, nekako doskočiti toj nimalo povoljnoj situaciji. Ona je već imala ideju na koju sam ja pristala. Ići ćemo kod mene, nastaviti se igrati s Barbikama, a ona će ko fol zaboraviti kod mene neke stvari koje nikako ne bi htjela da padnu u kandže maloj Marijani. I bi tako.

Došli smo kod mene. Moji su svi bili doma, a vijesti s radija i televizije prštale su na sve strane.

„Bok mama i tata!”Tijek i narav događaja pokazuju da se ne radi ni o kakvim oblicima

demokratske političke borbe već o pokušaju ostvarivanja od ranije poznatog scenarija destabilizacije i svrgavanja legalno i demokratski izabrane vlasti u Hrvatskoj koji je sada poprimio oblik otvorene oružane pobune. Ciljevi su scenarija bili i unošenje opće pomutnje i osjećaja nesigurnosti među pučanstvo Hrvatske, izazivanje nereda, terorizma te eventualno izvođenje državnog udara i uspostava izvanrednog stanja u Hrvatskoj…

„Svjetlana je došla, igrat ćemo se u mojoj sobi!”…među tim okolnostima predsjedništvo je razmatralo sljedeće:

izbijanje rata u Perzijskom zaljevu trebao je nespremnom zateći novu hrvatsku vlast i konačno javno očitovanje predsjedništva Republike Hrvatske o privođenju kraju procesa izrade konfederalnog ugovora koji bi omogućio mirno i demokratsko rješavanje ustavne i političke krize u Jugoslaviji na temelju dogovora s predsjedništvom Jugoslavije…

„Mi smo gladne! Ima li što za jesti? “…svom hrvatskom pučanstvu obratio se Kardinal Franjo Kuharić:

Povodom teške situacije u Hrvatskoj ispunjene nemirom i prijetnjama izražavam u ime hrvatskih biskupa i svoje osobno predsjedništvu i vladi Republike Hrvatske solidarnost u nastojanju da se očuva mir i sloboda svih gađana…

Naravno, nije bilo moguće dobiti bilo kakav odgovor. Ali ako ništa, uvijek je bilo Kinder Lade u frižideru jer:

a) sporo se kvari b) njome se djeca brzo zasite i zašutkaju c) puna je mlijeka i kalcija Namazali smo si dvije šnite po uzoru na reklamu. Pola strane

kruha s bijelim, a pola s crnim. Sada, napokon, u miru jer me u suprotnim situacijama brat uvijek ometao u tom pothvatu tako da bi prije nego što bih uopće umočila žlicu, on unaprijed zamutio crnu i bijelu stranu. Za dvije šnite kruha s Kinder Ladom sitiji, uz Dona sirup od borovnice namjestili smo sve za malu inventuru Barbi imovine u kojoj je trebalo:

a) provjeriti jel sve na svom mjestu

Ula

znic

a 20

9–21

074

b) odrediti što bi trebalo zaštiti od Marijane c) jednostavno uživati u prebiranju svjetlucavih Barbie

kompletića po prstima Svjetlana je odlučila ko fol zaboraviti kod mene sve Barbi

cipelice – premda se radilo o svega dva para, nešto originalne robice i dr. Kajfeša. Ja sam na to nadodala da bi se ‘’zaboravljanje’’ dr. Kajfeša moglo protumačiti kao krajnje sumnjiv postupak. Ali ona jednostavno nije mogla preuzeti rizik za Kajfeša, on je naposljetku, unatoč svoj njegovoj degutantnosti, doista bio njen najveći adut u igri, a i naše Barbike bi zapravo bile silno razočarane da mu se dogodi neka ozbiljnija nezgoda. No, takvim se postupkom ipak stvara određena sumnja, navođenje na trag…I kad je vijećanje bilo nadomak najprihvatljivijem rješenju, u sobu je upao moj brat i rekao da hitno dođemo u njegovu sobu. A u njegovoj sobi na našem kaziću s dvije glave čule su se vijesti. Iste one koje su mama i tata slušale u dnevnoj i koje su se orile iz gotovo svih stanova u zgradi. Bio je to neki osobito važan trenutak jer je naša radio postaja preko radio Kopra prenijela izjavu predsjednika Srpske demokratske stranke, Jovana Raškovića.

…Ja sam u jednom intervjuu ranije rekao da bi mi možda i pozvali armiju upomoć. Možda! A oni su od toga napravili veliku buku i prikazali su hrvatskom pučanstvu Hrvatske, hrvatskom narodu preko svoje štampe jednu veliku laž da sam ja kao pozvao armiju. Ja ni u ovim prilikama niti pozivan armiju niti mislim pozvati armiju ali ako budem ikoga pozivao u pomoć onda će to biti predsjedništvo SFRJ jer je sigurno da je jedan narod ugrožen danas u Hrvatskoj i da mi moramo od Predsjedništva Socijalističke Republike Jugoslavije tražiti pomoć. Ne može se na goloruk narod, narod koji je možda naoružan sa nekom lovačkom puškom ili nekim trofejnim oružjem iz rata, pištoljima uglavnom, ne može se na takav narod koji traži jedno političko izjašnjavanje slati tenkove, ne može se na taj narod slati vojska, slati specijalna policija jer to je u stvari objava rata, a objava rata jednom narodu u Jugoslaviji je zapravo objava rata Jugoslaviji. Zbog toga ćemo mi tražiti intervenciju saveznih organa. Kakva će ta intervencija bit to je njihova stvar. Mi bi u stvari htjeli da sve to prođe sasvim normalno i da to prođe u redu da ne bude nikakvih okršaja. Ali mi ne možemo odbiti Srbe koji hoće da nam pomognu. Mi nismo za svaki oblik pomoći, ali jesmo za ove oblike pomoći ostalog Srpskog naroda. Srpski narod je jedinstven. On je to pokazao. Mi smo Srpska demokratska stranka koja je doprinijela jedinstvu Srpskoga naroda i uspostavila jedinstvo Srpskog naroda i današnja psihologija Srpskog naroda ma gdje on živio u Jugoslaviji jeste da napad na bilo kojeg Srbina i bilo gdje predstavlja napad na cjelokupni Srpski narod.

U početku nam nije bilo baš jasno što sad moj brat hoće od nas,

Ula

znic

a 20

9–21

075

ali nam je ubrzo sve objasnio i moram stvarno priznati da mu je ideja bila skroz super! On je naime imao u planu da od snimke ove izjave na našem kaziću s dvije glave napravimo mali intervju s Jovanom Raškovićem, postavljajući mu naša pitanja, a na to montirajući njegove odgovore. Ta ideja da radimo naš mali informativni program bila je skroz super! Kad smo smislili pitanja i podijelili uloge, krenuli smo u akciju. Svjetlana je pjevala instrumental najavne špice: tanananananananana na–na–na (o lijepaodragaoslatka slo–bo–do!), ja sam govorila uvodnu spikersku špicu, a brat je postavljao pitanja.

Poštovani slušatelji vi slušate Prvi program Hrvatske radio televizije. Danas smo iskoristili priliku da razgovaramo s predsjednikom Srpske Demokratske stranke Jovanom Raškovićem. Razgovor je vršen preko telefona tako da nam oprostite na malo lošijoj snimci. (To je trebalo opravdati eventualne nerazumljivosti i kraće stanke prilikom montiranja odgovora)

„Gospodine Raškoviću da li ste ikada u svojoj predsjedničkoj karijeri imali ideju ubiti predsjednika Republike Hrvatske, doktora Franju Tuđmana?’’

– Da. Jednom s nekom lovačkom puškom. A oni su od toga napravili veliku buku.

„Kako komentirate proslave nakon pobjede HDZ–a, pečenje volova i slično?’’

– To je njihova stvar. „Gospodine Raškoviću, Vi ste psiholog. Kako Vi liječite

pacijente hrvatske nacionalnosti?’’ – Nekim trofejnim oružjem iz rata, pištoljima uglavnom.„Gospodine Raškoviću od određene osobe saznali smo da je

Vaša brada navodno umjetna, i to od odabrane kninske vune. Da li je ta osoba govorila laž?’’

– Jednu veliku laž.„Kao dijete gospodine Raškoviću , kakve ste igračke najviše

voljeli?’’ – Tenkove.„Čuli smo gospodine Raškoviću da ste kao dijete, točnije Vi

i Vaš prijatelj, jednog dana igrajući se u vrtu upali u govna. Što ste napravili tom prilikom?’’

– Pozvali armiju upomoć. „Gospodine Raškoviću, ali odakle tolika mržnja prema

predsjedniku Republike doktoru Franji Tuđmanu?’’– Jer je sigurno..da je ugrožen.„A da li se to gospodine Raškoviću odnosi na … „seksualno

ugrožen’’?”

Ula

znic

a 20

9–21

076

– Da.„Gospodine Raškoviću ali otkuda to znate, doktor Tuđman je

fi n čovjek.’’– On je to pokazao.„Hmhmh, a što je TO pokazao?’’– Stvar.„Mislite, NEKU stvar. ‘’– Da.„Gospodine Raškoviću, kako je predsjedništvo SFRJ reagiralo

na taj incident? Je li davalo kakvu izjavu?’’– Napad na bilo kojeg Srbina i bilo gdje predstavlja napad na

cjelokupni Srpski narod.– I koji konačan ishod ovog neugodnog incidenta s doktorom

Tuđmanom?– Objava rata jednom narodu. „Hvala Vam na ovom intervju gospodine Raškoviću i

doviđenja, a mi se iskreno nadamo da ćemo se ponovno susresti u studiju Hrvatske radio televizije.”

Bili smo totalno ponosni na naš realizirani projekt kojeg smo onda još ponovo puštali i preslušavali. I u pauzi nakon premotavanja i slušanja skužili smo da se tata približava sobi što je prilično uznemirilo mog brata. Naime, na kazeti na kojoj je snimljen naš mali intervju s Jovanom na dvije glave ujedno se nalazila i snimka mamine ispovijesti teti u kojoj prevladava ogovaranje tate. To je naime bio prethodni bratov medijski projekt pod imenom ‘’Skriveni kazetofon’’, a sastojao se od tajnog snimanja obiteljskih razgovora na kojima brat i ja nismo smjeli nazočiti. Brat bi stvarno nadrapao da tata kojim slučajem ikako dozna za ovaj projekt, a bojim se da ga i mama ne bi štedjela kao što se onda ne bi mama i tata, s obzirom na ispovijed teti, međusobno štedjeli. A to bi moglo ukratko biti blagosranje! I onda je brat brzo izvadio kazetu koja je trebala zakamufl irati naše prijašnje aktivnosti pod krinkom korisnog rada. U kazić je stavio kazetu ‘’Zvučna čitanka – knjiga koja govori’’ na kojoj su Dobriša Cesarić i Dragutin Tadijanović sami recitirali svoje pjesme. I dok je tatina ruka bila na kvaki, sudbina doktora Kajfeša nerazriješeno ležala na tepihu, iz bratove su sobe dopirali umorni glasovi: Čuj moje kucanje! Moj glas iz… groba!…Rastušje.

Ula

znic

a 20

9–21

077

Zvonko Karanović

OTROVNI PASIJANS – ODLOMAK IZ RUKOPISA ROMANA BLATO –

U našu malu, sa svih strana pritisnutu komunu bez struje i telefonskih veza, osim bronzane boje suncem opaljenih rezervista, sasvim nenadano stigao je i satelitski TV program. Kepa, za koga se ispostavilo da se pod pritiskom mnogobrojnih kompleksa lažno predstavljao i da je u stvari električar opsednut porno sadržajima, svojom fanatičnom upornošću uspeo je da pokvarene uređaje pronađene na divljoj deponiji: televizor, risiver i satelitsku antenu sa 40-50 kanala, najpre popravi, a zatim da ih nekako poveže na akumulatore kojima smo, kao svaka ozbiljna vojska, raspolagali u neograničenim količinama. Takav sistem najpre je napravio za svoje najintimnije potrebe: na risiveru je pronašao erotske kanale, koji su, doduše, bili skremblovani, pa je umesto u slici i zvuku, mogao da uživa samo u stenjanju nevidljivih lepotica, a onda je, na insistiranje svega željnih uniformisanih kolega, namontirao sličan sistem u svaku sobu.

Okrepljujući povetarac velikog sveta, koji je duvao kroz ekran i milovao lica svakodnevnim obavezama izmučenih rezervista, unosio je veliku dekoncentraciju i pad borbenog morala. Neprestano gledajuću modni FTV kanal, muška uniformisana populacija sela B. mogla je da se podseti elastičnih, negovanih, razmaženih, neuhranjenih i skupih ženskih manekenkskih tela koja su defi lovala modnim pistama Pariza, Milana i Njujorka. Oženjeni su do mile volje mogli da upoređuju tela svojih žena s telima vitkih profesionalki, neoženjeni su dobijali ulepšane informacije o ženskoj lepoti koju su u praksi mogli samo da sanjaju. Uteha je tražena u povećanoj upotrebi alkoholnih pića i porastu konzumiranja opojnih sredstava pronađenih u jednoj kući, koji su čak i najkonzervativniji rezervisti iz domaćinske sobe: Milutin, Dragutin i Nigrutin jedne večeri, silno razočarani u sve, pa i u sam život, kolektivno isprobali, zvirnuvši kroz ključaonicu veštačkih rajeva. Pokušaj da se FTV zameni nekom drugom TV stanicom poput MTV-a, Euro sporta, CNN-a propao je u startu isključivo zbog jezičke barijere koju su rezervisti sa gnušanjem odbijali da preskoče.

Zadubljeni u slike koje su se smenjivale na TV ekranima, rezervisti nisu primećivali da je stvarnost počela da liči na skapalu

Ula

znic

a 20

9–21

078

glavicu kiselog kupusa. Ispod svakog ubuđalog poluraspadnutog lista pomaljao se isti takav, malo manje ubuđali list koji je jednako smrdeo i bio jednako neupotrebljiv za sve, pa čak i za najjeftiniju rezervističku sarmu punjenu mesom naših sopstvenih života. Privremeno raseljeni Albanci su postajali sve neljubazniji. Ulazili su u kružni prsten koji nas je razdvajao, noću odatle ispaljivali svetleće rakete i pucali na selo, kršeći nepisan dogovor da se ne smeju pomerati sa oboda velikog kruga. Izmena vatre s njima postala je svakodnevni ritual. Komanda nad stotinu ljudi zatvorenih u kućnom pritvoru u selu B. počinjala je da popušta, najpre lagano, a zatim sve brže, potkrepljivana svakodnevnim primerima neovlašćenog udaljavanja iz sela. U drugoj polovini maja počelo je da pristiže pojačanje, dolazili su mlađi koji su bili raspoređivani na stražu. Mi, koji smo došli ranije, mogli smo malo da predahnemo. Kada bi novi rezervisti stigli u selo, bili bi iznenađeni konforom. Kuća u kojoj sam bio smešten bila je jedna od najboljih: imala je najveći televizor i krevete sa dečijim jorganima na kojima su se motivi Mikija Mausa i ostalih belosvetskih crtanih junaka izležavali preko prljavih, bradatih i neokupanih rezervista: imala je kupatilo bez kade i lavaboa, ali sa slivnikom i lavorom. U dvorištu se nalazio najlepši kokošinjac u selu koga je rezervista iz domaćinske sobe Dragutin, redovno održavao pošto je sakupio sve kokoške koje su još bile u životu i hranio ih koncentratom koji je pronašao u podrumu. Sveopšti metež ponekad su smenjivali idilični trenuci: u lepo prolećno jutro bez bombardera i provokacija komšija, dok se spremala kajgana na starom smederevcu i vazduhom lebdeo miris kafe, neko bi na radiju pronašao starogradsku pesmu. Ljudi bi tada mislili na svoje porodice i to ih je činilo sentimentalnim, čineći da bez imalo griže savesti na straži ispucaju kompletno sledovanje municije. U sobama je uvek bilo svežeg cveća dok su u nekim kućama bile postavljene i zavese, više zbog prestiža, a manje zbog vrućine i muva.

Život u selu ličio je na noćno kupanje u bazenu u koji su se krokodili spremali da uđu. Za to vreme maj je otvarao svoj otrovni pasijans. Sluđivao je rezerviste svojim parapsihološkim moćima hipnotišući ih zelenom bojom. Dani koje su neki od rezervista brojali još od sredine marta, nervozno dišući pod bremenom haotične gomile sekundi, minuta i sati provedenih na nepoznatom terenu, neumoljivo su uzimali danak u krvi, očnom pritisku i iskrivljavanju svesti. Gledati u zelenu boju maja bilo je poput svakodnevnog prekomernog konzumiranja halucinogenih pečuraka. Oči nisu stizale da se odmore od neprestanog desanta hlorofi la na čula, da predahnu od sivomaslinastog okruženja i zelene gastronomske panorame: zelenog luka, zelene salate, zelenih paprika, zelenih krastavaca.

Ula

znic

a 20

9–21

079

Izluđeni zelenišem ljudi su ostavljali puške i nalazili duševni mir u pretraživanju novih zelenih lokacija. Potpuno posvećeni tom poslu rezervisti su s neke livade dovukli krevete, dušeke, garderobu, komplete gedora i ostalih vrsta sitnog, u Nemačkoj proizvedenog, ručnog alata. U jednom voćnjaku pronašli su uredno složene bicikle, najnovije mauntin bajk modele, u zastakljenoj bašti našli su i nove patike, ribok, najk i adidas, sve same najnovije modele, pored kojih su se nalazile i kopačke, štucne i kompleti svilenih dresova različitih boja i veličina. Na divljoj deponiji, otkrivenoj ispod naslaganih drva, našli su zatrpanu septičku jamu u kojoj su se, obmotani najlonom, nalazili potpuno novi televizori, satelitske antene, tjuneri, kompjuteri, a u koritu potoka koji je veselo i opušteno puzio prirodom, našli su bačene velike mašine za obradu metala i pumpe za vodu koje je izbacila voda kada se vodostaj povukao. Tri dana zaredom rezervisti su se vraćali u to leglo zaraze i poletno čistili prirodu, sprečavajući tako ekološku katastrofu lokalnih razmera.

Iako sam u selu B. boravio tek dve nedelje, virus klaustrofobije me je lomio, a nervoza toliko razjedala, da sam jedino razmišljao o tome kako da prekratim vreme. U tome mi je ponekad pomagao Jablan koji je vozio nekakav kombi pronađen u selu. Kada ga je pronašao, kombi nije bio u voznom stanju, ali je Jablan uz pomoć priručnog alata i fanatične upornosti uspeo da ga popravi, i kad je počeo da ga vozi, zaljubio se u njega toliko da mu je dao ime Ceca. Nije izlazio iz Cece, kupao ju je svakog drugog dana, i glancao, i nežno dodirivao, i planirao da je povede kući kad se sve završi. Imali smo četiri sata do nove smene straže. Obukli smo nove uniforme na koje smo nalepili činove da bismo mogli da prođemo kontrolne punktove na putu, i gonjeni dokolicom odvezli se u selo A., deset kilometara udaljeno od našeg. U njemu je bila smeštena jedinica u kojoj su se nalazile neke Jablanove kolege s posla, i susret s njima, ma koliko bio suvišan, predstavljao je sasvim dovoljan razlog za našu malu prepodnevnu ekskurziju.

Sedeli smo s tim ljudima u prizemlju kuće gde su bili smešteni i pričali na uvek iste dosadne vojničke teme kad se dogodio iznenadni vazdušni napad. Zemlja se zatresla, najpre jednom, a zatim još dva puta. Popadali smo od siline detonacije. Prozorski okviri izleteli su iz zida lako kao mlečni zubi sedmogodišnjaka. Zgrčen, s rukama preko glave, ležao sam na podu, kada je odjeknula i četvrta, najjača eksplozija. Ponovo se iz temelja zatresla cela kuća. Zid iza mojih leđa se raspršio, cigle su počele da lete svuda unaokolo. Osetio sam oštar bol iznad uva i na trenutak mi se zacrnilo pred očima. Refl eksno sam prstima pokrio mesto u koje sam dobio udarac. Iz glave je izvirala

Ula

znic

a 20

9–21

080

topla krv i slivala se niz obraz. Neko me je ošamućenog uhvatio za uprtače i vukao po podu prekrivenom komadima stakla. Dok su me niz stepenice spuštali u podrum, koji je služio kao sklonište, nemo sam posmatrao kako promiču uramljene slike na zidu: Banja Koviljača, Ribarska Banja, Vrnjačka Banja, Zlatibor...

Sedeo sam naslonjen na džakove i osluškivao glasove. Ono što sam, između najstrašnijih psovki izbezumljenih rezervista uspeo da razabrem, bilo je da su bombarderi gađali bateriju koja je bila zamaskirana u voćnjaku, na stotinak metara od kuće. Pogledom sam potražio Jablana i tek tada shvatio da nešto nije u redu s mojim vidom. Brzo sam zažmurio, a zatim otvorio oči. I dalje mi se pokazivala treperava, udvojena slika. Neprestano sam opipavao rukom mesto na glavi iz kog mi je curila krv, kao da sam pokušavao da nađem prekidač koji bih jednostavno pritisnuo i stvari vratio u normalu, ali nikakvog prekidača nije bilo. Samo je gusta lepljiva tečnost stidljivo počela da se zgrušava. Naizmenično sam zatvarao i otvarao oči: zamućena slika me je užasno zbunjivala. Ustao sam i počeo da se otresam maltera i prašine dok su se glasovi oko mene postajali sve tiši i rezervisti oprezno izlazili iz skloništa. Osećao sam neku čudnu malaksalost koja me nije sprečila da se setim puške koja mi je ostala u prizemlju. To me je začudilo. Taj koji bi prvo pomislio na pušku sigurno nisam bio ja. Masa nepovezanih misli mi se kotrljala glavom... Smrt je jedini pouzdani biznis... Jednostavnost priliči inteligentnim ljudima... Ljudi su samo sirovina u radionici istorije... Istorija mi se potom jasno ocrtala kao drobilica sudbina. Pomislio sam na svoju sudbinu koja je u toj drobilici kmečala pritisnuta sa svih strana.

– Samo neka se sve ovo završi, ovaj podrum me više nikad neće videti – zaustio sam da kažem kad me je presekao oštar bol.

Jablan koji je u međuvremenu otišao po sanitetski komplet i vratio se, alkoholom mi je dezinfi kovao ranu. Ostali smo u podrumu dok me nije potpuno zbrinuo, a onda smo se polako vratili gore. Na brzinu smo uzeli puške, skupili sve naše stvari i izašli napolje. Tamo su uzbuđeni glasovi i vika rezervista u dvorištu obaveštavali da ima i povređenih. Otišli smo iza kuće gde je bio parkiran kombi, koji je, na sreću, nije stradao u napadu. Pogledali smo se bez reči, brže-bolje uleteli u njega i u žurbi napustili selo A.

Po povratku u selo B., Jablan je u najvećoj konspiraciji pozvao doktora Lukića da me pregleda. Starešine nisu smele da saznaju za naš izlet na kome umalo nisam stradao, za taj prekršaj koji bi s mesta povukao neku ozbiljniju kaznu:

– Mi smo odgovorni za vaše živote – neprestano su se pravdale starešine.

Ula

znic

a 20

9–21

081

Ležao sam u krevetu sklopljenih očiju. Svaki pokušaj da gledam izazivao mi je mučninu i povraćanje. Doktor Lukić, koji je brzo došao u sobu, konstatovao je da rana površinska i da nema potrebe da se zašiva. Problem s vidom nije mogao da reši.

– Posle udarca u glavu, pacijenti ponekad dvostruko vide. To obično prođe samo od sebe, za nekoliko dana – rekao je.

Ipak, na stražu nisam mogao da idem. Jablan, Delboj, Rene i Žilijen Živković preuzeli su moje smene, ostavljajući me u krevetu pored koga su prineli zarđali iskrivljeni lavor za slučaj da moja mučnina preraste u povraćanje. Dragsi je i dalje bio u dobrovoljnoj samoizolaciji i nemo posmatrao celu situaciju.

Uporno sam pokušavao da gledam, ali svaki put sam se sretao sa nepodnošljivim treperenjem slika koje su dolazile iz neke stvarnosti za koju mi se činilo da joj ne pripadam.

– Samo neka se sve ovo završi, ta me stvarnost više nikad neće videti – ponavljao sam u sebi.

Iako nisam želeo, morao sam da žmurim prepušten neizvesnoj lekarskoj utehi da će se za dan-dva-tri stvari srediti same od sebe. Pod naletima misli moja svest se lelujala i povijala, još jednom me podsećajući na užasnu grešku koju sam napravio odazivajući se na mobilizaciju, ne računajući da ću zaglaviti na Kosovu, računajući da neću zaglaviti na Kosovu, da imam vezu, da idem u pozadinu, da cela gužva neće da potraje. Toga sam se podsetio, mada nisam želeo da se podsećam toga.

I dok su te večeri Jablan, Delboj, Rene i Žilijen Živković burovim oblogama, aspirinima, brufenima, mazanjem i utrljavanjem rakije po mojim grudima, bezuspešno pokušavali da mi obore temperaturu koja je iz sata u sat neumoljivo rasla, sve jače sam drhtao i znojio se. Slike koje su nesmanjenom brzinom i dalje pristizale u moju svest bivale su sve živopisnije, iskrivljenije i nestvarnije. Prošlost mi se vraćala u parčićima i krupnim komadima, u esejima i kratkim pričama, i nije imala nameru da se zaustavi. Kroz rastrzani polusan čuo sam šaputave glasove zabrinutih cimera koji su dežurali pored mog kreveta:

– Udaren je u glavu... Poremetio je centar za vid... Doktor je rekao da može biti ozbiljno...

Iako sam bio slab i malaksao, i nisam mogao ni trepavice da pomerim, duboko u sebi bio sam siguran da će sve biti u redu. Video sam Tatulu i sebe kako šetamo pored reke i prilazimo nekom čamcu, i on je rekao kao da je pokušavao da me uteši:

– Srećan si ti, prijatelju. Tvoju srpsku glavu udarila je albanska cigla pogođena američkom raketom. Kamo sreće da je mene

Ula

znic

a 20

9–21

082

dvanaest bosanskih gelera umesto u leđa, pogodilo u glavu. Sve bih lakše podneo.

Onda je seo u čamac i ravnomerno veslajući otplovio u maglu koja se spustila na reku. Ostao sam na obali sam, u mraku koji se odavno spustio na zemlju. Možda sam se tu uspavao, ili se uopšte nisam uspavao, nisam mogao da se setim. Nisam mogao da se setim ni koliko je vremena prošlo dok se refl ektori nisu upalili. Sedeo sam u crvenom pozorištu potpuno sam. Nije bilo ni patuljka, ni stola, ni harmonike, ni fi lmskog platna, samo je kroz otvorena vrata nadirala zapara po čemu sam zaključio da je napolju, verovatno, dan i da je vrućina. Poželeo sam da bar na trenutak budem vetar, da odem daleko, daleko... što dalje od muve koja mi je neprestano sletala na nos.

Ula

znic

a 20

9–21

083

Miomir Petrović

PULS SPRŽENE ZEMLJE

Kada mi je umro otac, moja su se stopala spustila i gotovo sravnila sa zemljom. Kada bih ujutru spustio noge na hladan pod spavaće sobe osetio bih kako su moji tabani spljošteni, mekani i ravnomerno raspoređeni po površini kao kod dustabanlija. Ranije nisam imao ravna stopala. Osetio bih, dakle, da se izjednačavam s površinom pod njima, sa zemljom, kao da želim da joj budem bliži, a samim tim i svom ocu. U stvari, preplavljivao me je strah. Samo telo je želelo da bude bliže zemlji, da pusti korenje duboko unutra, da iz humusa posisa sve ono što nas čini živim, umirenim, izvesnim u svom postojanju. Samo telo je tražilo da se zabode u zemlju, da učvrsti svoju ravnotežu, da pojača silu gravitacije. Prevalio sam četrdesetu i, posle početne umrtvljenosti, vremenom sam počeo da osećam beznađe, neukorenjenost. Prevalio sam četrdesetu. Nemam decu, a više nemam ni oca.

Setio sam se jednog letnjeg dana kada smo se, pešačeći do njegovog biroa na drugom kraju grada, obreli u podzemnom prolazu. Valjalo je brzo privići oči na tamu a kožu na ledeni dah koji je dole vladao. Sa stepeništa niz koje smo sišli dopiralo je skromno prirodno osvetljenje. Nakon nekih pedeset metara, novo stepenište je vodilo iz podzemlja na drugu stranu ulice. Na sredini tunela je vladao gotovo potpuni mrak. Tunel je bio ispresecan velikim betonskim stubovima. Otac mi je pričao nešto smešno. Nismo se držali za ruke. Odjednom je, smejući se, potrčao i nestao iza jednog od stubova. I ja sam se smejao. Naša dva smeha su odjekivala tunelom. Došao sam oprezno do prvog stuba i potražio ga. Nije ga bilo. Nije bio ni iza drugog, ni iza trećeg. Osetio sam strah. Otac me je napustio. Nisam ni stigao do četvrtog stuba, a već sam glasno plakao. Lice mi je postalo slana, sluzava masa koja se sve više tresla. Zastao sam, bez volje da nastavim za potragom, uveren da ga nikada više neću videti. Onda se pojavio iza šestog ili sedmog stuba i počeo da me usiljeno teši iz daljine. Bilo mu je krivo što je preterao u igri. Zato što nije umeo da prekine na vreme. Potrčao je ka meni, ali ja sam se još više rasplakao.

„De, de, samo smo se šalili…“, bilo mu je žao.Koliko me je samo to „mi“ iznerviralo. Nismo „mi“ nego si „ti“,

pomislio sam. Ipak, ta me je rečenica brzo utešila. Potom smo zajedno izašli iz tunela.

Kada je otac umro osetio sam da više nikada neću izaći iz tunela. Znam da baš i nije tako, povremeno umirujem sebe svešću o

Ula

znic

a 20

9–21

084

svojim godinama. Ta svest mora da mi pruži dovoljnu utehu, dovoljnu snagu. Proveli smo zajedno trideset i kusur godina, sada sam morao da se nađem svojoj majci. Ona je s njim provela mnogo duže. Sada, tri godine kasnije, hodam ulicama kojima je on često hodao. Pored nesnosne vrućine želudac mi se penje do grla jer osećam ledeni dah onog tunela u Beogradu. A ovde je zaista toplo i nemoguće je osetiti bilo kakav ledeni dah.

Bejrut. Tu je, kako je voleo da kaže, proveo najbolje godine svog života kao direktor predstavništva beogradskog Rada u Libanu. Gradio je razrušeni grad. Poslednjih godina smo zajedno radili na nekoliko građevina u Libanu. Hodam, dakle, ulicama kojima smo nekada zajedno šetali. Kao odrasli muškarci. Sada koračam sam. Pijan. Ne, nije to ništa.

Poslednjih godina sam često pijan. Počelo je i pre očeve bolesti. Kada se razboleo više nije bilo razloga da prekinem. Kada je otac umro osetio sam kako mi se stopala sravnjuju sa zemljom.

Bauljam avenijom Al–Ašafrija, sam, pijan, oko mene zuje automobili, stopala su mi srasla s espadrilama. Sunce je jako, vrućina je nesnosna. Usred libanskog leta, osećam hladnoću beogradskog pešačkog tunela mog detinjstva.

Bayruth. Beyrouth. Al Džumhurija al–Lubnanija. Liban. Levant.

Nešto kasnije ponovo mislim o svojim stopalima posmatrajući kako se s njih slivaju kapi vode. Sedim pored bazena u vrtu Saidove kuće. Said je u bazenu. Uzduž i popreko preplivava betonsku rupu ispunjenu vodom. Pored bazenskih stepenica leži pepeljara i u njoj dogorele, hašišom dosoljene cigarete. To je Saidovo. Moja je fl aša gordons džina i velika staklena bola s ledom. Tišinu Saidovog vrta tek tu i tamo uznemiri šuštanje gelebije njegove žene. Služi nam kafta–kiškaš ćevape u ljutom sosu i džebneh marinirani feta sir. Žasman, kako već njeno ime izgovaraju maroniti, malo govori. Pokazuje manje nego što zna, zna mnogo više nego što bi iko pomislio. Mnogo više nego što Said misli da ona zna. Tako je bilo i za vreme rata. Tokom 1984. tri puta mu je spasla život. Bio je čak i na poternici izraelske vojne policije. S razlogom, doduše. Nije Said neko nevinašce, kako voli da se predstavlja poslednjih godina.

Građevinski inženjer Said Mahdan je svakog trećeg dana bio na uzvišenju Masr–Hal–Malib, kota 599, iznad As–Sahila, bejrutske rivijere gde su, u nekada velelepnim hotelima na obali, stanovali izraelski vojnici. Odatle je gruvao Samsatom, ruskim raketnim bacačem. Priznaje da nikada nije naučio da precizno gađa. Ali je gađao, svejedno. Pred kraj osamdesetih, kada je prošla sva ta fertutma, ili bar

Ula

znic

a 20

9–21

085

njen zvanični deo, ponovo je gradio, zajedno s mojim ocem, onaj isti grad koji je rušio svojim nepreciznim raketama.

Posmatram svoja stopala. Sada su potpuno suva. Said izlazi iz bazena i, videvši da mi je pogled prikovan za sopstvena stopala, prilazi. U tišini i on počinje da ih posmatra. Ne, nisu ona ravna, dustabanlijska, ponavljam u sebi. Ona su samo stabilnija, možda čak i snažnija nego što su bila pre nego što je otac umro. Ili samo žele da to budu. Ili bi da se prikažu, sama sebi, sama telu, kao stabilnija.

„Stopala su ti kao u skakača. U vodu, mislim. Baš je takav položaj njihovih bridova, prstiju, tabana kad se približe kraju skakaonice. Gledao sam to u nekom dokumentarcu. Njihova stopala izgledaju kao da bi mogli tako da stoje hiljadu časova“, kaže na svom perfektnom francuskom.

„Ili kao u onoga koji u rukama drži raketni bacač“, odgovaram.

„Baš tako“, smeje se Said iz dubine grla, grohotom „Tako sam i ja mogao da stojim, u nekim poluraspalim sandalama, uvek u tim istim sandalama, hiljadu sati, gore na brdu!“

Odvlači me do stola na koji je nevidljiva Žasmen odložila hladan čaj. To je stočić u ampir stilu, položen na naduveni koren debele, tamnocrvene magnolije u najdubljem hladu njihovog vrta. Bosi smo i pijemo čaj stojećki.

„Mislim da ćemo uspeti da prodamo Radomirov projekat Anriju Maslaženu. Sutra. Najzad nas je zvao na sastanak. Sutra u dva“, govori polako i nehajno kako ne bi izazvao euforiju u meni.

„Merveilleux“, odgovaram na francuskom. Samo na francuskom ta reč deluje bajno, magično. U stvari,

ne mislim o tome. Mislim o svojim stopalima pod kojima je spržena zemlja Saidovog vrta. Ma koliko da su vrt polivali vodom, tek tu i tamo ima malo trave. Ostali delovi travnjaka oduvek su, još kada sam kao klinac dolazio s ocem, bili samo bleda kopija želje da se uspostavi evropski travnjak. Zbog toga i ne slušam Saida, zbog toga sam koncentrisan na sopstvena stopala i sprženu, grubu zemlju tek gdegde prokrvljenu umršenim vlatima izgorele, žilave, žute trave. Kao da osećam puls uvek zaraćenog, krvavog Levanta koji polako ali sigurno dolazi kroz potmule drhtaje spržene zemlje. Te crvenkaste ili žućkaste zemlje, od volje vam. Ali ono što čudi je osećanje da zemlja nije vrela onoliko koliko bi to bilo logično da bude. Posle ovako vrelog dana čovek bi očekivao da je zemlja vrela poput vulkanskog kratera.

Moja stopala je opažaju kao hladnu, ledenu. Možda je to posledica velike količine džina koju sam nedavno uneo u sebe. A možda je posredi hladnoća podzemnog pešačkog prolaza u kom me

Ula

znic

a 20

9–21

086

je, nekada davno, moj otac, Radomir, ostavio samog, sakrivši se iza betonskog stuba. I sada više niko ne govori da smo se samo šalili. Njega nema i to nije šala.

Kada mi je umro otac, moja su se stopala spustila i gotovo sravnila sa zemljom.

Ula

znic

a 20

9–21

087

Laura Barna

HERMAFRODIT U CRVENOJ MAJICI

Posvećeno AJ

Kada je hermafrodit u crvenoj majici konačno odlučio temeljito da pretumba svoj život bilo je leto, mesec jul (možda ipak nije na odmet više preciznosti u ovom slučaju, dakle – kišoviti jul), gungula oko predsedničkih izbora uspešno je okončana, toliko uspešno da bi valjalo reč gungula svakako zameniti rečju formalnost, elem, predsednik je ustoličen, na tronu stamen kao hrast, vuk sit, stado na broju, zadovoljno, i te kako, zadovoljni trljkaju otečene šapice, a kiša rominja li rominja, pravo vreme za sovu i ševu, uporne su dangube u svojim metaforama, ali hermafrodit u crvenoj majici ne da se olako omesti vremenskim pogodama, jer njegova odluka je konačno čvrsta i neopoziva: pretumbati život po svaku cenu, postaviti ga ako treba naglavačke, iseći mu rukave na froncle, razderati postavu, neka poispadaju zaostale bajate mrve, doduše odsvagde proviruju končići u neredu, ali ne haje on za detalje, nimalo, nije neka cepidlaka, uostalom nakana je nakana, a dokoličarenje mu ionako nikada nije polazilo za rukom, ali kud za rukom? Pitaće se nesumnjivo ljubopitljivi hermafrodit u crvenoj majici, zatečen jezičkom nelogičnošću, dobro, možda bi na ovom mestu više odgovarala imenica misao, kazala bi ona pomirljivo, dakle: polazilo za mišlju, tako bi to on, glasno, bez ustezanja; elem, mogao bi za početak, uvodno u korenite promene, da odšeta do Kalenić pijace, kupi majoran s busenom, zasadi ga u nakupljenom tresetu i blatu u oluku na svojoj mansardi, snalažljivost i štedljivost su njene najizrazitije karakterne crte, zavidan je, još kad majoran zamiriše punim listom, podstaknut avgustovskim suncem (avgust bi po svoj prilici ove godine mogao biti peskovit), i svojim opojnim mirisom smesta neutrališe vonj buđi zaostale od kišnog jula, potre svaki pomen na sudbonosni prekretnički jul; no, gle! Upravo hermafrodit u crvenoj majici uvlači ruke duboko u džepove, prethodno je vlažnim prstima zagladio razdeljak do sjaja, neposlušan je i uporno se kostreši, ni levo bi ni desno, taj bi po svom, osobenjak (razdeljak), duma hermafrodit u crvenoj majici, prozbori po koju s njime (razdeljkom), jer razgovarao je on i sa svojim pisaćim stolom od bledog limunovog drveta, kupljenim u uglednoj antikvarnici u Nušićevoj, prethodno ga je dobro njušio, onjušio, pucnuo potom

Ula

znic

a 20

9–21

088

triput kažiprstom o uglačanu površ, oslušnuo, i kratko odbrusio: jebem li ga, kupujem! (sto), i sad već hitrim nagascima odlučno zamiče niz Petrogradsku, pretrčava između automobila Ulicu Maksima Gorkog, ruke i dalje drži u džepovima iako bi mu u ovoj jurnjavi dobro poslužile za održanje ravnoteže, gega se nesigurno, posrće, psuje, pljuje, šeprtlja je, pa to je, znoj mu probija na plećima i grudima u isti mah, ali crvena majica je ionako mokra od kiše i za nijansu je već tamnija, a miris muškog znoja vazda ju je terao da podvrisne na sav glas: maaajmuuuniiii! Ali pokorno oćutkuje, suzdržava se, ne bi da omete konačno čvrstu nakanu, visoko je izdigla glavu, zapušila nosnice vrškom kažiprsta, gleda pravac u nebo, kiša mu mokri lice, očas je mokra, zastaje kraj prve tezge i pita: majoran? (dakako, lakonski upit nadopunjava upitnim izrazom lica), možete ga naći na drugom kraju pijace, gospođo/gospođice, odgovara mu žena sa stručkom celera udenutim za uvom, mršava je i ispijena i glava joj nalikuje na jalovu baštu, mislim a celer? Mogao bih, eto, da zasadim i celer, miris mu je kudikamo oporiji, šta mislite o tome? Propitkuje dalje: gospodine/gospodičiću, ne držimo celer sa busenom, odgovara žena nezainteresovano; primećuje kako bašta na ženinoj glavi sad deluje žalosnije, celer je iznenada uvenuo, ovio joj se oko golemog uva i on zapravo shvata da je žena stručkom celera prikrivala goleminu sopstvenog uva; a da joj predloži, sasvim dobronamerno dakako, da promoli glavu na tren ispod nadstrešnice, pusti da joj pokretnu baštu ospe kiša, živnula bi, nabujala, smesta okorovila, bez ikakve sumnje, sve bašte ožive na plahoj letnjoj kiši; divne su ove letnje kiše, kaže; eto ga, nesrećnik, opet konstatuje umesto da predlaže, prokleto je neodlučan, misli ona unervoženo, dok on nadmeno izvija glavu u nebo, i izvio ju je toliko visoko da više nije mogao da prati svoj usporeni hod, nagaža nasumice, ne mari, ionako mu je svaka stopa ove pijace dobro poznata i njome bi mogao hodati i zatvorenih očiju ako ustreba, i upravo hodi, provija se između tezgi kao avetinja, primećuje ushićeno, visočiji je za glavu od ostalih kupaca, što je dobro, odlično! Misli i raduje se, visina svakako doprinosi sveopštem utisku, stvara prividnu nadmoć, što je u okolnostima pod kojima je čvrsto odlučio da pretumba svoj život naglavačke i započne sve ispočetka, valjano, pozitivno olakšanje, i zadati naum bi mogao konačno da započne.

* * *

Ništa od tvoje čvrste i neopozive nakane, znala sam, besna je sad i frkće; on bi rado da ćuti, ne progovori ni reči, lakše mu tako; dok

Ula

znic

a 20

9–21

089

pada kiša još jačim pljuskom, crvena majica već počinje da pušta boju, naočigled bledi i stanje stvari menja predvidiv tok, te tako sledi i ovo: hermafroditu se crvena majica naprasno izobrazila u bledoružičastu; naslućujete, nije kupio ni majoran, iako je bio čvrsto nameran, jer je samouvereno poverovao da mu je poznat put do tezge na kraju pijace na kojoj se prodaju začinska bilja s busenovima, još je bio ubeđen da može on to, onako, i zatvorenih očiju ako ustreba; razumljivo, glavu ne bi nipošto da spušta, ono, najpre zbog efekta proizvedenog visinom; a kad već nije kupio majoran, uzgred mu i majica izbledela, ne vredi uopšte da započinje s pomenutom pretumbacijom; kiša je kao baksuz stala i što se njega tiče avgust slobodno može da počne, ovog trena ako zaželi, sled stvari ionako je izgubio sudbonosnu nit, udenula se kukavica u pogrešnu ušicu; majoran, origanum maiorana, mažuran, tej od majorana preporučuje se radi olakšavanja disanja, majoran, samseg, majoran, upotrebljuje se za spravljanje vode protiv strave, majoran, majoran ... ne posustaje u besmislenom nizanju; postaje čak vidno histeričan, što mu pomalo i godi, histerija uspešno zataškava poraz, znao je, ljuta je na samoga sebe, mogao bi da se ugrize za potkolenicu bar, kao besan pas, ostavi trag ugriza do koske, trajan žig u opomen; kako je samo mogla da zanemari tako važnu stvar, prenebregne ishod, bude nesmotreno samouverena, i, konačno, stanje stvari iza kojeg neminovno sledi pojašnjenje s tačkom, ključ: Hermafrodit u crvenoj majici je spisatelj(ica).

Ula

znic

a 20

9–21

090

Predrag Marković

PET REČENICA O ŽIVOTINJAMA(U KOJIMA SE VIDI DA I ONE IMAJU DUŠU)

Jednog jutra, negde blizu Jedrena, sa tek osunčanog proplanka jedan vuk mirno je gledao kako jaganjci jedu šumske jagode.

Jedan je mujezin, pozivajući vernike na molitvu, sa vrha minareta slučajno gurnuo malu lastavicu; ostala je živa samo zahvaljujući čudu, šućur Alahu!

Stari je pudar dopuštao žunama da kradu grožđe jer ga je uspavljivalo kad po ivici vinogradske ograde, sitno–trčkarajući, odlaze da sakriju grozd u šupljini drveta.

Pričali su da se iz cirkusa odbegli polarni medved ušunjao u voz za Istanbul pošto je saznao da odatle brodovi plove prema Antarktiku.

A taj koji je prvi rekao „što južnije – to tužnije” sigurno nije ni čuo da na Ognjenoj Zemlji postoji mali grad Ušuaja; tamo gde pingvini svakog jutra vežbaju balet.

Ula

znic

a 20

9–21

091

Siniša Soćanin

MOJ SUSRET SA VASOM, ZMAJEM OD AVALE

Moje pamćenje na ovaj događaj je isečak. Nepotpuno je i varljivo. Kao i ukupno ljudsko pamćenje, osuđeno je na bednu fragmentarnost i nepouzdanost. Njegova neprekidnost je lažna, i drži se samo na silama što mu povezuju deliće, slično kao što mikrokosmičke sile drže na okupu retku materiju od koje smo sazdani. Uz to, pamćenje je i prevrtljivo, neverno, pa i u svom interesu lukavo, čak i kad se sećamo jednostavnih situacija od maločas, a kamoli u slučajevima – kao što je ovaj – kad rekonstruišemo nešto vanredno, neverovatno, samo sa sobom nespojivo. Ali, istina kojoj težimo je svakojaka. Najčešće to i nije ona što se bavi nepogrešivom fi zikom tela, radnji i glasova tačno onako kako su trepereli u prostoru.

Nikakvog dokaza nemam da se događaj uopšte zbio, osim što ga pamtim. Ali, za mene je istinitiji od tebe koji mi ne veruješ, jer je duboko zašao u smisao mojih dana, a ti si mi nebitan, i za mene postojiš manje od bespotrebne laži, sa sve fi zikom koju širiš dišući i hodajući.

Trebalo je da se sretnem sa prijateljem ispred ulaza u Narodno pozorište. Susret po sebi nije bio naročito važan, bilo je to jedno od onih rasterećujućih zvirkanja u tuđe živote, seansa sedenja negde drugde s pražnjenjem pivskih fl aša i punjenjem pepeljare, pretresanje redovnosti uz nadu da će se od sagovornika čuti nešto interesantno.

Bio je 13. januar i veče je oko osam već bilo odmaklo. Stigao sam na Trg dosta ranije. Nestvarno osvetljen, blistao je novogodišnjim ukrasima, uličnim lampama, svetlećim telima sa kojih proizvodi i usluge obećavaju životne uspehe, bogatim izlozima, halogenim fasadama i nakitom žena koje odlučno zveckaju ka kafeima.

Kad se nađem u središtu te goruće gradske žiže, uvek se setim onih dalekih večeri, tamo u gradiću u kom sam rođen i odrastao, kad bi jedinoj banderi u mom delu naselja pregorela sijalica. Ugasili bismo svetla i legli da spavamo na dnu tamnog okeana, u nepomičnom mulju mraka, pošto na prozoru malo odzurimo gore u treperave varnice kosmosa i pitamo se gde je mesec, nije valjda i njemu crkla žarulja. Nedostaje mi taj mrak, i taj strah – bio je više velik nego preteći, a i obećavao je uzbudljive misterije koje se ne daju razumeti i ne mogu sagledati. Sada, na ovom hladno zapaljenom trgu, taj mrak mi nedostaje jače nego što mi je tada nedostajalo svetlo.

Ula

znic

a 20

9–21

092

Imao sam vremena da usporim i predam se mislima. Stavljao sam stopala na Trg, pažljivo i odmereno, svaki sledeći put nešto bliže Narodnom pozorištu, i razmišljao o koracima. Koliko li ih je do sada napravila ljudska dvonožna istorija? Koliko li je ljudi stalo na ovo isto mesto, na ovu istu kamenu kocku? A koliko li je tek pokretnih i nepokretnih bića, prabića i nebića na tren zauzimalo ovaj delić prostora u vremenima pre te kocke, tokom istorije sveopšteg kretanja, dok je tu bila utabana zemlja, pa neutabana, pa trava, gusta vegetacija, kamen, lava, kosmička memla? Vidim, ljudi koračaju usmereni na privremene ciljeve, samom kretanju ne pridaju značaj. Ne razmišljaju o tome da prostor možda pamti, da se njihov korak možda upisuje, da im se namere slažu kao slojevi klinastog pisma u kamenim kockama po kojima gaze da ih ostvare, da ljudska svrha stvari puni ovaj prostor skamenjenim uspomenama što će se jednom odmotati – slično kao što ton ljubavne pesme izmami sećanje na mirise i zagrljaje uz koje smo je nekada davno čuli.

Stigao sam i stao uz zid pozorišta. Prijatelj je očigledno dolazio na vreme ili kasnio. Svet se polako skupljao na ulazu – nešto je uskoro počinjalo.

Ja mislim da je to važno. Pokušavam da čitam te zapise, čak i da ih pišem, da svoj bezvredni život nekako utisnem u istoriju kretanja. Zbog toga sam retko besciljan, i uvek gledam da makar naknadnim namerama obojim svako vreme koje preti da bude protraćeno. Svoj život uživam kao najlepršaviju galeriju slika što se zbog brzine pretapa u nemontiran fi lm. Od svega najviše volim jedinstvene, neobične događaje: golub koji te u parku peške prati, „deja vu“ manifestacije, nestvarne koincidencije što šalju poruku u koju je teško poverovati, a ipak se intimno oseća njena savršena istina. Te kratke opažajne digresije nemaju vidljive veze sa radnjama i trenucima, ali redovno i uredno remete program kao reklamni skrolovi i kajroni. Ko je previše udubljen u dešavanje na ekranu, taj ih i ne vidi, ali ko sedi podalje, ili nije preterano zadovoljan onim što vidi, ima priliku da sazna za nebrojene specijalne ponude, akcije i mogućnosti što vabe sa ivica svesti. Ja sedim podalje. To je moja prednost. Gledam i ćutim. Dešavalo se da prijateljima skrenem pažnju na te znake, ali što je stvar jedinstvenija, to je veća potreba da se poništi njena posebnost. Ili se prosto obavije ćutanjem, kao da se svima samo pričinila.

Nisam mogao da ne primetim kako se oko ulaza stvorila gužva. Prigoda unutra mora da je bila naročita, jer je svet bio toliko doteran i skupocen da sam se osećao kao zalutao u kakav veliki izlog. Nisam ni uglednošću ni urednošću pripadao ovde. Još sam bio i naslonjen na zid, te sam im verovatno delovao kao ulični prodavac sirotinje kojem je neko odneo improvizovanu tezgu ispred nogu. Ako

Ula

znic

a 20

9–21

093

ne i kao skitnica ili prosjak. Razume se, to nije bilo toliko do mene koliko do krajnje patvorene lepote ljudi koji su se okupljali. Redom su bili odeveni, namirisani i svakako već opremljeni proizvodima sa svetlećih tela koja su u širokom krugu oko trga diktirala standarde uspeha. Nisam nikada ni mislio da je to pozorište narodno zbog toga što u njemu glumi narod, što u njega dolazi narod ili što se u njemu daju predstave o narodu, znao sam da je to zbog njegovog značaja za kulturu naroda i to iz istorijske perspektive, ali ipak sam bio zbunjen. Mrzelo me je da odem i pogledam šta je na programu. Nisam želeo da im smetam. Pokušao sam da ih ignorišem barem toliko koliko su oni mene.

Na trenutak sam pokušao da zamislim nemoguću situaciju – isti ovaj trg, sada, prazan. Bilo je lako: iako je prostor je bio ispresecan mnoštvom nogu i monstruozno višestrukim senkama prolaznika, ja sam tu stajao sa jasnim zadatkom i bio sam sasvim usamljen. Za mene, trg je ležao prazan, netaknut, mračan i široko rasut kao mrtvac kog crvi još nisu pronašli.

Tad sam osetio. U praznini se nešto pomaljalo.Budućim događajima prethodi njihova senka, rekao je Gete.Tu sam senku, dok sam se udubljivao u svoju samoću, osetio

na sopstvenoj koži. Ona se uvek oseti na sopstvenoj koži, pomalja se iz malih, najobičnijih stvari i aktivnosti u kojima se susrećemo sa vremenom. Kad bismo svakodnevno bacali pasulj ili kamenčiće i pomno posmatrali haos najtananije fi zike rasute po stolu, upoređujući potom tu sliku sa potonjim dešavanjima, verovatno bi nam život ubrzo postao neizrecivo dosadan.

Pokušao sam da se odmaknem od dve prelepe i preglasne sredovečne dame, uzbuđene svojim prisustvom, i zapeo sam za izbočinu što je virila iz pločnika kao kamena puzavica koja se pruža za baš mojom nogom.

To je bilo to. Budući događaj je sledio. Senka se spustila na mene, i imala je miris dugog pamćenja. Sada tačno znam koji je to bio trenutak. Ali – ah! – lako je posle znati! Takozvana sopstvena koža je opterećena samozaglušenjem, koje je neophodno da bi se izbeglo neprestano doživljavanje odeće i obuće. Slično je i sa umom, koji bi se, bez moći da se uzmemo u zaštitu trenutnih malih zaborava, rasprsnuo. O snazi i korisnosti velikih zaborava da i ne govorimo.

Sledećeg trena, u sred te nelagode, negde između pelerine jedne i kaputa druge gospođe, ugledao sam vršak sablje – i to krivošije – kako zamiče.

Koliko god blizu bilo pozorište, njegov fundus ili glumci, pojava sablje nije bila primerena. Napravio sam nekoliko koraka, prošao između gospođa, naišao na nekoliko uglednih starijih gospodina

Ula

znic

a 20

9–21

094

i otisnuo se kroz njihove mirisne revere, ali sablju – ili nekog ko bi je mogao nositi – nisam ugledao. Mučila me je nada da stvar nema racionalno objašnjenje, i morao sam je ubiti – bilo humano, njenim ostvarenjem, ili ružno – opovrgavanjem. Ali sablje nije bilo, a i da jeste, nalazio sam se u neopisivoj gužvi i teško da bih je i mogao spaziti. Pomislio sam da mi se morala samo pričiniti od nečijeg kišobrana ili štapa, jer inače bi se među ovim ljudima mogle videti reakcije, ali ne – ljudi uglavnom strahuju da će ispasti glupi i jednostavno ćutke ignorišu svaku neobičnost.

Sada sam već morao da pogledam šta se daje. Bio je to nekakav gala svečani koncert povodom datuma. Pa dobro, pomislio sam, srpska nova godina je ipak srpska, pravoslavna, stvarno nekako narodna u ovom slučaju, ne kao ovo pozorište, i nekakav revijalni razvodnik u kostimu hajduka mogao je čak biti i interesantna ideja.

Komešanje se pojačalo. Shvatio sam da se nalazim u sred stešnjene kolone gledalaca koji počinju da ulaze. Znao sam da moram odmah da se izvučem, inače bih mogao ni kriv ni dužan završiti na gala svečanom koncertu nedolično odeven, nepripremljen, neobrijan i nemirisan, nepoznat i neugledan i anoniman do izbacivanja iz objekta. Na kraju, nisam imao ni kartu, doduše teško da će se od ove gospode iko i usuditi da traži kartu, ali krenuo sam na pivo sa prijateljem i želeo sam da ga popijem, želeo sam da to bude u najobičnijem kafi ću, nekom zadimljenom i mračnom u kom se čovek i ne osvrće da vidi ko još ulazi, želeo sam to sada više nego išta u životu.

Nekoliko koraka i bezobzirnih gurkanja, jedno bočno provlačenje i bio sam skoro slobodan. Dok sam izvlačio ruku zaglavljenu u kaišu s kog je visila nečija torbica, najednom sam čuo jauk.

Prenuo sam se, setio se sablje iz nekog razloga. Evo, pomislih, počinje opet. Danas ne popušta.

Bio je, tačnije, jecaj. Nagli i bolan. Pomalo neobičan, nekako demode jecaj, zastareo u samoglasnicima.

Okrenuo sam se. Iz gužve je, za mnom, iskolačenih očiju i otvorenih usta, izlazio hajduk.

Vreme je zastalo. Sa bolnom grimasom se okrenuo oko sebe, kao da je promrmljao nešto, a onda se okrenuo meni. Uvek sam imao taj problem – u dramatičnim situacijama u školi ili na služenju vojnog roka, ja sam uvek gledao glavnog aktera u oči, dok su drugi saginjali glavu i skrivali se. Tako da se uvek na mene vikalo, čija god da je krivica.

Osmotrio sam ga dok mi je prilazio. Odavao je utisak izuzetne telesne snage, sirove sile ruku i leđa, iako nije bio tako velikog rasta. Bio je to možda čak i vojvoda, svakako srpski junak, ili tačnije osoba

Ula

znic

a 20

9–21

095

odevena u sve tome pripadajuće. Šajkača, čakšire od crnog sukna sa nogavicama do ispod kolena, kratak prsluk, lanena košulja, koporan i pojas sa resama. Isukani sablja i brkovi. Drugom rukom se držao za krsta, ali još nešto nije bilo u redu – istovremeno je sa užasom gledao oko sebe kao da je više prestravljen onime što vidi nego očiglednom povredom koja ga je mučila. Nisam znao o čemu bi tu moglo da se radi – da li se revijalni razvodnik samopovredio na sablju, a niko ne želi da mu pomogne jer smatraju da samo glumi, ili je u pitanju istinsko volšebništvo vremena pa se ovaj nesrećnik obreo na elitnoj proslavi srpske nove godine kao prikaza kojom nam vekovi šalju neku skrivenu poruku. Ako je ovo drugo, neumesno je i nepotrebno – vekovi su upravo izmislili glumce da bi nam prenosili njihove poruke. Nema potrebe za rušenjem prirodnih zakona.

Prišao mi je sasvim, zagledao mi se u oko. Nisam se plašio, ali nešto u njegovom pogledu je slutilo krv i užas. Gađalo me je iskrom tako ledene, gole hrabrosti, bezobzirne rešenosti na smrtonosno, da sam se naježio i ustuknuo.

„Gde sam?“, progovorio je.Glas mu je bio razbaren, težak i bespogovorno naviknut na

brze odgovore.„Gluv li si? Gde?“„Narodno pozorište, Trg Republike.“„Molim?“Leđa su mi se ispravila, nabila u potiljak i ukočila. Kao grana u

žbicama točka od bicikla, uklještio sam se u vremenu i nisam mogao da se pomerim.

„A ova gizdava svetina, to je onda, narod?“„Recimo.“„Šta da rečemo?“, zbunio se.Nisam razumeo. Još mi se približio i upitno načkiljio oči, kao

da proverava da l’ sam magla ili utvara. „Gde je bitka?“, stidljivo me upita, oblizujući se u nekoj

neverici. Ako je i bio glumac, toliko je bio uverljiv da nisam želeo da ga prekidam. Ali, posle ovog pitanja, bio sam najbliži verovanju da je u pitanju prosto umobolnik.

„Kakva bitka?“„Kakva!? Za prestonicu, našu uzdanicu! Najveća srpska

danas!“Ako sam žrtva skrivene kamere, nekog zluradog kviza ili

hepeninga, mogao bih se još i osramotiti. Osećao sam se kao đak nepravedno prozvan na velikom odmoru. Poželeo sam da se izvučem iz svega prigodnim odgovorom.

„Na Kosovu?“

Ula

znic

a 20

9–21

096

Hajduk se trgao i odmakao. Okrenuo se još jednom oko sebe, protrljao oči.

„Tako mi one druge čarape askurđela Čarapića, one rasparene, gde je Stambol kapija, gde su Turci!?“

Shvatio sam da je u potpunom bunilu. Znoj mu je kapao s nosa, vrteo se, zagledao u bleštavilo trga.

„A ono, jel’ su ono topovi?“Podigao je sablju da je vazduh zazvečao. Nekoliko prolaznika

se okrenulo, tupim pogledom ga, kao ne gledajući, udostojilo trenutka pažnje. Dva policajca su stajala preko ulice i sa zanimanjem i osmehom pratila predstavu.

Odjednom je zabio sablju u nebo i gromoglasno viknuo, pa duboko uzdahnuo i spustio sablju. Niko se nije ni okrenuo. Policajci su se zakikotali. Od nečega je odustao.

„Nek mi neko kaže dal’ sam umro, ili zore još nije a ja lenj pred bitku sanjam?“

Ponovo me je pogledao. Podigao je ruku s krsta – sa šake je kapala krv. Zurio je u prste kao da vidi starog prijatelja.

„Tebe čekam još od Kočine krajine! Al’ kud sad, kad probijamo bedeme? Konda! Uzun–Mirko! Miloje! Karađorđe, ja te nagovori, a evo Tura mi poseče krila na Svetog Andreja!“

Sede na pločnik, odahnu. „Stižem, brate, ali nasvetio sam se za obojicu.“Pozva me molećivo onom krvavom rukom. Svejedno mi je

bilo da li je glumac ili bolesnik, ili zaista avet davnog vremena. Bi mi ga žao. Seo sam kraj njega. I zaista – bitke prošlih vekova morale su baš tako zaudarati.

„Reci mi, utvaro, koje je tvoje vreme bilo, i koje je vreme bilo onijeh utvara što uđoše u tu kućerinu?“

„Dve hiljade i osma.“„Dve ’iljade?!“„Tad smo mi živeli.“„Gde?“„U Srbiji.“„A Turci?“„Turci u Turskoj.“Odgledao me je procenjivački, gricnuo brk kao da proverava

ukus mojih reči. Zadovoljno se nasmešio.„To je, onda, dobro. A jes’ ti bio Turke za života?“„Nisam morao, mada moglo mi se desiti.“„Neka nisi, neka nisi. Svako vreme ima svoje Turke. Ja sam

samo sanjao, za mog života, da mi Turcima budemo malo Turci. I video sam da smo bili, da i Srbi umeju biti Turci.“

Ula

znic

a 20

9–21

097

Osećao sam potrebu da nešto kažem, ali znao sam da sam mu već rekao šta ga je zanimalo, i ostao sam utvara.

„A reci mi, kakva je tebi bila Srbija?“Napravio sam širok potez rukom: ovakva.„Au... Dakle više ko Beč nego ko Stambol. To je dobro, to je

dobro. Malo je kinđurava, ko kurva neka, a?“Nasmejao se.„A jes’ kurva, šta će sama devojka? Neka, neka. Nek je lepa, da

se bolje uda.“Nešto se zamislio. Više se nije znojio, a kap soli mu se stezala

povrh nosa. Drhtao je, ali čelična volja mu je i dalje čvrstila pogled. Još jednom je progovorio:

„I mi smo samo hteli da je bolje udamo, mi sinovi njeni i braća. Sad, odoh da legnem“, reče, ustade, zagleda se nemo niz svoju ulicu ka Kalemegdanu, pa se okrete i pođe prema Skadarliji, ka Karađorđevom šatoru.

Kad je prijatelj stigao i poveo me niz ulicu u kafi ć, ja sam samo javio ženi da uspava dete, da spavaju, da me ne čekaju – jer nisam znao koliko će mi piva biti potrebno da utolim žeđ.

Ula

znic

a 20

9–21

098

Bojan Babić

SREĆA

„…kada ležišna mome dlanuposle dobrih zagrljajamislim kako je čudno što je prošaorata drugi još nije došaopa ću moći da živimmoždado krajasvojih snaga”

A.Tišma, Prizivanje

POČETAK DOBROG DANA

Svakoga jutra u pola sedam idem na trčanje. Da bih došao do terena na kom obavljam tu, telu najprimereniju jutarnju aktivnost, moram proći kroz groblje. Istrčavši lagano pet do šest kilometra, nadisavši se svežeg vazduha, krvnim sudovima dotakavši život u njegovoj jedinoj istini, zajapuren, vraćam se nazad. Pošto lepe devojke u to vreme već kreću na svoje poslove i fakultete, uvek poželim da vidim da li mi je od vetra frizura potpuno uneređena. Jedino mesto na kom mogu to uz put da proverim jesu nadgrobne ploče od uglačanog crnog mermera.

Kao u ogledalu, pored lika i imena umrlog, pojavljuje se moj lik. Bez razmišljanja napravim dva poteza rukom, i frizura postaje prihvatljiva. Ja odlazim, a kolega sa slike ostaje.

Čekaće me i sledećeg jutra.

Ula

znic

a 20

9–21

099

VEČERNJA PRIČA

U jednoj kratkoj priči Kafka govori o večernjem nemiru. Ukratko, čovek se spremi za spavanje, ali nikako da legne, i vučen nekom čudnom silom, podstaknut numonoznom motivacijom izlazi napolje, u šetnju ulicama, iako je zavladalo, za neke zastrašujuće, noćno nevreme.

Večeras sam, mislim, po prvi put u životu uspeo da pobedim taj čudni nagon. Večerao sam na terasi uz čašu vina, razmišljao o ljudima koji su, u jednom trenutku života pomislili da su mi prijatelji, a ja se njihovih imena danas ne mogu setiti. Tek obris ponekog lica mi proleti kroz pamet.

Posmatrao sam prolaznike kako povijeni, na sada već od tereta ojačalim ramenima, nose svoje grehove, svako po jedan. Nosili bi i po više, ali bi time zakrčili saobraćaj. Ovako svako nosi po jedan, reprezentativan. Svaki od tih grehova ima oblik nekog predmeta. Najčešće su to instrumenti. Vidi onu devojku kako lagano nosi violinu, pa onog matorog kako baulja pod klavirom, a mladić u punoj snazi ponosno nosi orgulje, lepršavo, kao da je u pitanju fl auta.

Ni meni moja himera ne smeta da uživam u ukusnoj večeri.

Ula

znic

a 20

9–21

010

0

POEZIJA KOMUNISTIČKIH GRAĐEVINA

Ako nekad budete prolazili istočnom Evropom, osvrnite se na zgrade sagrađene za vreme komunizma. Ne one obične, stambene, već one značajne, kao što su parlamenti i predsedničke palate. Grandiozne po razmerama, nekako rastu u širinu. Ponose se brojem svojih prozora i mirno podnose vreme kao okamenjena lava, kao meteor svom silom ukopan u pregolemi gradski trg.

Stojite tako na ogromnoj, kamenom popločanoj ravni iz koje izviruje uspavano čudovište. Hodate ka njemu, ali razdaljine su tolike da vam pešačenje ne pomaže. Iz razbijenog prozora neke suterenske prostorije mačka u čeljustima iznosi pacova poderane utrobe. Od hodanja ste se već umorili. Zevate. Ali vas razbuđuje zadah strvine.

U snovima čovek nikako da stigne do svog cilja.

Ula

znic

a 20

9–21

010

1

ZIMSKO PUTOVANJE

Zamislite hladnu zimsku nedelju. Naspram vašeg kreveta od drvenih oblica zid čija se površina može podeliti na dva nejednaka dela: levi – posvećen uramljenim Ešerovim grafi kama, i desni – na koji je naslonjen niz polica. Ustajete i vrhovima prstiju desne ruke polagano prelazite preko korica knjiga koje se na tim policama nalaze, nežno, kao što se devojka dodiruje prvi put. Jednim pokretom kažiprsta nasumično vadite knjigu od sto do dvesta strana (ionako ne volite debele knjige). Vraćate se, udobno smeštate u postelju pošto ste jastuk ergonomski prolagodili svom gornjem delu kičme.

Posmatrate korice: Gaston Bašlar Psihoanaliza vatre . Otvarate negde na sredini. Naleteli ste na deo koji autor naziva „Novalisov kompleks”. Iako ste knjigu ranije čitali, da biste u potpunosti razumeli o čemu se radi, morate se vratiti na početak: Dovoljno je da govorimo o nekom predmetu pa da sebe smatramo objektivnim .

Zatvarate knjigu.Čudno je to vaše čitalačko putovanje: Nasumično odaberete mesto sa kog ćete krenuti, ali ne

odredite tačno mesto na koje ćete stići. Ne krećete sa početne stanice već se postavite negde duž te putanje slušajući intuiciju. Onda vam se to ne svidi, pa se volšebno vratite na početak… i, najčešće, od puta odustanete.

Zar vam to odustajanje i nije najomiljeniji deo putovanja?

Ula

znic

a 20

9–21

010

2

LETNJE PUTOVANJE

Postoje različiti načini putovanja.Zar vam se ne desi nekad da vas iznenadi letnja subota,

ošamari vas dok ste još u krevetu pa vam obraz bridi tokom cele obdanice.

Kada se to meni desi ja iskoristim priliku da pobegnem, pa sednem u svoj auto za koji sam se vezao kao deca što se vezuju za najgluplje predmete, i odvezem se u rodno selo svojih roditelja.

Ovo putovanje se sastoji iz prizora: reka se pruža uz prugu; iznad ravni nepreglednih oranica kruže dva gavrana; jaruga u kojoj sam se igrao kao dečak.

Pomislim odjednom kako bih sa ovim mogao nastaviti do smrti. Tiho smenjivanje prizora. Prošao bih još tri sela, varošicu i ko zna šta. Stigao bih i do velikog grada sa novim zgradama sličnim onima u Braziliji.

Volim svaki od tih prizora. Volim sažegla žitna polja koliko i modernu arhitekturu… Možda ne znam šta sve ovo znači, ali znam da se uistinu dešava.

Ula

znic

a 20

9–21

010

3

ESPRESO U PODNE U MALOM GRADU

Zadivljujući je taj ritual. Veliki broj ljudi se u mom gradu svakodnevno, negde oko podne iskupi na glavnom trgu. Sede u baštama neukusno uređenih kafea. Piju kafu. Govoreći o svakodnevnim poslovima, pokušavaju da nude drugima krišku svoje ljubavi, ili svoje mržnje. A u pauzama između reči proplamsa tišina.

Ta tišina me podstakne da pogledam u nebo i tamo vidim drugi ritual: svemirska prašina okiva atmosferu i tako guši sve stanovnike ove planete. Svi umiru sa završetkom dana, a ujutru se rađaju potpuno novi ljudi.

Čak ni noćobdije ne primete svoju smrt.

Ula

znic

a 20

9–21

010

4

DEVOJKE KOJE TAJNO PLAČU

Zabave su svetkovine samopouzdanja. U malim prostorijama, kutijama šibica, sakupi se stotinu ljudi. Plešu. Devojke su posebno vesele i često iznenađujuće pokretljive.

Neke od njih se povremeno izdvoje iz gungule pri čemu im lice najednom zadobija ozbiljnost mlade trudnice, pa odu do toaleta i tamo se dugo zadrže.

Pitam se, plaču li.

Ula

znic

a 20

9–21

010

5

PUSTA ZEMLJA

Događa se da čovek zaželi da, posle posla, provede pola sata sa prijateljima uz piće, pre nego što se vrati kući, ali neobavezni razgovor misteriozno produži taj sastanak sve do jutra.

Današnje kafane su zanimljiva mesta, ni nalik nekadašnjim. Čiste su, stolice su udobne, gosti su potpuno uredni i sve manje agresivni. Upravo u takvoj jednoj sam proveo prošlu noć. I baš kada sam se prepustio udobnosti sterilno glaziranog enterijera koji podstiče na minimalizam mašte (i koji je minimalizmom mašte podstaknut), na savršeno uglačanom podu se pojavila bubašvaba. Dominirala je prostorom vrludajući na sve strane. Nije znala kuda će. Mermerom popločan prostor a naokolo ničega, nikakvog zaklona. Potpuno sam se uživeo u njen očaj.

Bubašvabina Pusta Zemlja.

Ula

znic

a 20

9–21

010

6

ŠOPING

Ponovo je čitala neke tekstove koji su nazvani postmodernističkim, a tiču se pitanja autorstva. Ta tema zaista ne pobuđuje njeno interesovanje. Ali naletela je i na neke knjige u kojima se postavlja pitanje autorstva sopstvenih životnih situacija, i sopstvenog života uopšte. Osnovna pitanja glase otprilike ovako: Da li sam ja zaista vlasnik autorskih prava na sopstveni život? Koliko su doživljaji ovog entiteta života kog nazivam sobom autentični? Pitanja vode do onog čiji je odgovor često vodio do najvećih dilema: Koliko je samosvest zaista ono za šta je dobar deo čovečanstva smatra?

Mi umemo da promišljamo sebe. Da je ona neki cinik tu bi izjavu prokomentarisala na sledeći način: Uuuu, bravo, fantastično! To je nešto što me čini posebnom u odnosu na druge životne oblike. Kako to mi promišljamo sebe ? Često se čini da se nismo baš mnogo odmakli od perspektive kojom životinja sebe posmatra. Toliko ego i antropocentrizma, toliko ideologije pod devizom objektivnosti. Toliko sujete pod devizom skromnosti. Šovinizam humanizma.

Uf, izgleda da je počela da koristi ton ogorčenog čoveka. Nikad joj se to nije svidjalo. Nije ogorčena, ili bar ne želi to da bude. Možda ponekad i jeste, ali stvarno ne može da defi niše na šta bi ona to mogla da bude ogorčena. Na zakone fi zike, na ljude, na sebe? Ništa od toga nije vredno ni njenog stava, a kamoli emotivnog odredjenja prema tim stvarima. Do čega je to njoj pa stalo? Do nečega svakako jeste, inače ne bi ustajala ujutru iz kreveta.

Danas je izgleda krenula u šoping. Kao da je čula da se u gradu daje popust na ionako bofl fi lozofi ju. Tako će šetati bulevarom i kupovati škart odgovore na večita pitanja i dileme. Aha, evo, na ovoj se tezgi za male pare nudi odogovor na pitanje Koji je smisao života?:

Ovde imamo školski primer pretumbavanja kategorija. Postavljajući pitanje Koji je smisao života? kao premisa se uzima stav da je smisao nešto što je na vrednosnoj i hronološkoj lestvici iznad života, i iz toga proizilazi večita nerešivost ovog kvaziproblema. Smisao je ljudska kategorija i samim tim ne može biti iznad života koji je nadljudska, ili bar kategorija šira od ljudske. Smislu dakle, možda može da zafali života, ali životu smisla nikako. Neki će reći da se ne govori ovde o smislu kao terminu koji se tiče logike, već se više cilja na cilj života, ili na njegovu kosmičku, metafi zičku, ili religioznu svrhu. E, tu tek imamo mešanje baba i žaba. I taj cilj i svrha su pojmovi sumnjivi van društva. Možda ima

Ula

znic

a 20

9–21

010

7

nekih nama, ni u promilima shvatljivih zakonitosti, imanentnih prirodi, ali, polazeći sa pozicija umerenog agnosticizma, može se tvrditi da nam je pojmovni aparat još uvek pomalen da bismo tim zakonitostima davali imena koja bismo bili u stanju da razumemo u medjusobnoj komunikaciji. Stoga se mora reći da je pitanje Koji je smisao života? pogrešno postavljeno pitanje.

Hm, interesantno. Kupljeno za bagatelu. Ovo je objašnjenje koštalo manje od dve kutije cigareta. Hoda dalje.

Da li verujete u boga? Ovo se ni ne može razmatrati bez prethodne defi nicije boga.

Ako je u pitanju hrišćanski bog onda je on načinio svet za šest dana, a i čoveka je po svom obličju stvorio. O tome ne vredi ni raspravljati. Slični su bogovi i drugih konfesija. Svaki bog je manje–više shvaćen kao nešto nalik svesti, mastermindu. Onda sve biva deo nekog plana koji je ta svest u sebi sačinila. Planski dati sopstvenoj tvorevini slobodu, a opet tom slobodom manipulisati u smeru ostvarenja unapred smišljenog plana. I eto sveta. I ovde postoji problem formulacije. Verujete li U boga? Kada se kaže da veruješ u nekog, otprilike se misli na to da verujemo da će taj neko u životu uspeti. „Možeš ti to. Verujem ja u tebe.“ tako je onda i sa bogom. Verujemo da će uspeti u svom planu, svojoj zamisli, verujemo da će uspeti u životu. „Verujete li bogu?“ Ako joj se bude obratio kakvim sadržajem, možda će odgovoriti na to pitanje.

Uh, ovo je bledo, i potpuno neatraktivno. Ne vredi ni prebijene pare. Oni prodavci što se bave direktnim marketingom imaju jedno pravilo kada nude svoje besmislene proizvode. Oni atakuju na svakog nedužnog prolaznika, i ugnjave svakog ko im pokloni imalo pažnje. Onda jadnik pokušava da se izvuče: Ne treba mi; Žurim; Nemam dovoljno para... Ali uporni tip ne prestaje. Kada i prodavac vidi da je beznadežno, postavlja poslednje pitanje očajniku: Ne biste uzeli ni kada bismo vam poklonili? Prolaznik odmahuje glavom, a ponudjač, autosugerišući pozitivnost, zaskoči sledećeg. Pomislila je kako ovo objašnjenje ne bi uzela ni da joj ga poklone.

Ako nema boga sve je dozvoljeno. Ne može da služa više ovo. To je sve neki strani jezik za nju.

Dajte nešto njoj razumljivo. Nema. Svi pametni odgovori su već kupljeni. U njima uživaju srećniji ljudi. Pa dobro. Neka. Smisliće i ona nešto za sebe da se zanima po ceo dan kad bude stara.

Valja ulagati u starost, da ne budeš odbačen i siromašan. Jedno jednako drugo.

Ula

znic

a 20

9–21

010

8

MI, SASVIM OBIČNI LJUDI

Mi, sasvim obični ljudi uplovićemo u naše crne kožne cipele tankog đona, u naša nova skupa odela, udobno ćemo se smestiti u anatomski prilagođena sedišta naših velikih ispoliranih automobila i nežno privući metalna vrata koja će se zatvoriti bez ijednog šuma. Uvućićemo se u svoje svakodnevne živote kao puž što ulazi u svoju kuću. Volećemo naše poslove i naše porodice. Poneko će voleti i ljubavnicu, ali biće nas i vernih. Moći ćete nas videti u centralnim delovima grada kako sigurno gazimo čiste pločnike. Naše precizno ispeglane nogavice (oblikujući obrnuto V) krupno će koračati ka sigurnoj budućnosti naše dece koju ćemo školovati u inostranstvu. Ispravni i čisti, svedenih misli i osećanja, okupljaćemo se svake subote u isto vreme i uživati u neobaveznom razgovoru i ukusu morskih plodova. Svi ćemo biti u odličnoj fi zičkoj kondiciji, ali se svojim izvajanim telima nećemo razmetati. Svoju sreću ćemo iskazivati mirnim pogledima i blagim osmesima. A svako veče, pred spavanje, umesto molitve upražnjavaćemo sudbonosnu borbu sa našim avetima, sa tišinom doma, sa prazninom uređenosti iz koje katkad proviri prošlost. Ali, taj okršaj nikada ne traje duže od pet minuta, i mi vešto, godinama uvežbavanim metodama, uvek završimo kao pobednici. Taj ritual nam obezbeđuje miran san.

Samo oni koji su bili slične sudbine, i oni koji znaju više nego što čovek treba da zna, prepoznaće u nama decu rata.

Ula

znic

a 20

9–21

010

9

PROSJACI

Prosjaci koji sede po čistim trotoarima imaju nezainteresovane poglede dok traže milostinju. Gospoda prolaze, a poneko od njih na karton nepravilnog oblika baci novčić.

Dešava se i meni da krenem u svoj privatni manastir. Hodam lagano, kao prstima kad prelazim preko mlade brade. Pri toj šetnji zamišljam kako neki starac prostor između mojih bosih stopala i popločane staze naziva molitvom.

Razmišljam: smirenju se zaista nadaju samo prosjaci, dok ugledni ljudi od uličnih prodavaca za veliki novac kupuju fi šeke primirja.

Ula

znic

a 20

9–21

011

0

HARMONIJA (MEDITACIJE ZA ŠANKOM)

Sedeći sinoć za šankom, lagano ispijajući blagi alkohol iz ovlaš oprane čaše, setio sam se članka koji sam pre neki dan pročitao u dnevnim novinama. U njemu piše kako neki naučnici tvrde da je čitav svet nastao poremećajem ravnoteže između materije i antimaterije. Najprostije rečeno, ako materija dođe u dodir sa sebi ekvivalentnom antimaterijom nastaje prvobitna harmonija koja se manifestuje u obliku onoga što bismo mi, ljudi nazvali „ništa”.

Ako tu tezu uzmemo kao istinitu, onda je svako stvaranje u stvari delovanje po neprirodnom principu, to jest, udaljavanje od harmonije. Zamislite, stvarate razne celine u svom životu: posao, porodica, kuća, umetnost… I tako, stvarajući, uništavate. Kao da smo crvi koji svojim životima nagrizaju nekakvu univerzalnu, a nepostojeću jabuku.

U svakom slučaju, ovde ću završiti priču.

Ula

znic

a 20

9–21

011

1

RAT JE PROŠAO

Sećaš li se one nedelje? Posle ručka, nas dvoje smo se odvezli do jezera nadomak grada. Sa usamljenog splava smo skakali radujući se kao deca. Zatim smo se ljubili u vodi i dugo, dugo sam dodirivao tvoju glatku kožu.

Čudili smo se koliko čovek može da bude srećan.

Ula

znic

a 20

9–21

011

2

Ula

znic

a 20

9–21

011

3

PRE-VOD

Ula

znic

a 20

9–21

011

4

Ula

znic

a 20

9–21

011

5

Norman Ravin

SEKS, SOLITERI I STANDARDNI JIDIŠ

SVE SEM GLAVE

Po toplom vremenu, Ifo Negic mrzeo je svoj posao. Mrzeo ga je od trenutka kad se ujutru probudi, mrzeo ga je dok se kupao, i obukao bi se, a još uvek ga je mrzeo. Jednog vrelog jutra u julu pločnik ispred njegove zgrade uvijao se i pucao. Gradski sat je žurio. Masline su visile s grana, teške, podsećale su ga na bradavice na grudima starice.

„Isuse“, rekao je Ifo sebi u maramicu dok je u debelom radnom odelu hodao uličicom koja je prolazila iza njegove zgrade. Iznad njega, visoko između dva zida zgrada, jutarnje nebo bacalo je metalik–žuti odsjaj.

Ifo je uvek nosio svoju radnu odeću, čak i kad bi leto dostiglo vrhunac, jer je njegov posao bio opasan. Ne sve vreme; ali bilo je situacija u kojima su ga čizme s metalnim ojačanjima na prstima, pantalone od grubog platna i zaštitne naočari sa zatamnjenim staklima sačuvale od povreda. Dok se spuštao na gradski trg iz prašnjave sporedne uličice izgledao je kao astronaut, teško koračajući u svom platnenom oklopu i sa ona druga dva oka, onako prazna, podignuta na čelo.

Ifo je odlučio – iako je znao da kasni – da će skoknuti u kafe na kafu. Možda će pojesti i neko pecivo. Seo je u baštu kafea Smirna i posmatrao kako se konobarice šetaju po lokalu. Nisu bile zainteresovane za njega. Šef – Crnac, stručnjak za marketing ili političar, ili i jedno i drugo, prelep u crnom, kose zalizane kao u vidre – pušio je debelu cigaru za jednim stolom u zadnjem delu kafea.

Niko nije došao da usluži Ifoa. Dok je čekao, pipkao je pismo koje je imao u džepu. Bilo je to pismo od prijatelja koji je otišao u Ameriku i pisao mu gotovo svake druge nedelje da kaže kako bi Ifo trebalo da mu se pridruži. Ali, šta bi on tamo bio? Poznavao je jednog pozorišnog reditelja koji je u nekoj velikoj poslovnoj zgradi usisavao kancelarije posle radnog vremena. Ili bi završio kao predavač na nekom koledžu kao njegov prijatelj koji mu se sada u pismima žalio na budžet koji mu je odobren za fotokopiranje? Ifo lupnu o izlog. Jedini ko ga je primetio bio je Šef iz ćoška, koji je sada izvadio cigaru iz usta i nešto viknuo. Ifo nije bio sasvim siguran šta je čovek rekao. Konačno, jedna konobarica je izašla, zagledajući Ifoa kao da je neka izumrla životinjska vrsta o kojoj je samo čitala u knjigama za decu.

Ula

znic

a 20

9–21

011

6

Poručio je espreso koji je stigao u šoljici veličine naprstka. Kafa je bila gusta i puna sitnih zrnaca. Njena površina blago se mreškala na jutarnjem povetarcu. Ifo ju je popio u jednom gutljaju. Ugrejala mu je jezik, pluća, stomak. Znao je da će mu do ručka zagrejati i meh, kako je imao običaj da zove svoju problematičnu pozadinu, a na poslu nije bilo propisnog toaleta. Muškarci i žene krišom su odlazili do gomile šljake koja se nalazila iza radionice, stežući u ruci papirnu maramicu, i zapišavali odbačene komade granita i gipsa. Ponekad su deca iz grada noću jurcala oko gomile šljake. Pomisao na njih uvek je Ifoa terala na smeh.

Dok je od kafea hodao ka radionici, Ifo nije mogao da odoli da ne razmišlja o nekim poslovima koje je radio pre nego što je primljen na mesto glavnog skulptora u Nacionalnoj službi za ulepšavanje i izgradnju umetničkih spomenika. Ah, kad se samo seti dana kad je kao slobodni umetnik radio u Milanu i Đenovi, u Parizu na Per Lašezu. U to doba bio je na neki način slavna ličnost, rok zvezda među kamenorescima, kreirao je za ministre i propale aristokrate. Čak je i Katrin Denev jednom došla kod njega u vezi sa spomenikom za nekog njenog rođaka, ali je morala da otputuje u inostranstvo pre nego što su sve ugovorili. Ifo je često razmišljao i o jednoj majci slomljenog srca koja ga je angažovala da iskleše anđela, da mu torzo umota u kamenu zavesu i ruke skrsti na grudima, za grob njene devojčice. On se pomalo zaljubio u ožalošćenu ženu, iako su se videli svega tri ili četiri puta, i to uvek kraj groba. Ifo je predložio da glavu anđela iskleše po modelu majke, ali mu je ona zabranila da to čini. Umesto toga, donela mu je nekakvu jeftinu ikonu koju je devojčica volela i rekla mu da napravi kopiju.

Jednom prilikom, pošavši da razgleda novi grob na kom je trebalo da radi na pariskom groblju, prošao je kraj grobnice devojčice. Ruke anđela bile su sasvim crne od gradske prljavštine. Jedna žena plakala je kraj groba i Ifo je upitao da li je u srodstvu s devojčicom koja je tu sahranjena. Ne, rekla je žena, ali su ruke anđela toliko lepo postavljene, baš tako, i lice je tako ljupko da su joj suze potekle čim ga je ugledala.

Ifo je još uvek razmišljao o uplakanoj ženi kad je stigao u radionicu. Poslovođa se mrštio posmatrajući ga kako hoda ka svom radnom mestu, ali ga je Ifo ignorisao i prišao svojoj tezgi na kojoj su uredno složene ležale njegove alatke, baš kako ih je ostavio u petak. Čekići s izlizanim glavama. Dleta, okrnjena poput zuba starog boksera. Libela koju je koristio pri vaganju kamenja i plastične rukavice umrljane belim prahom krede.

Ifo nije vodio radionicu – za to je bio zadužen poslovođa – ali je bio glavni zanatlija. Bio je čudo od deteta i velika nada u mladosti

Ula

znic

a 20

9–21

011

7

(osvajao je nagrade u Parizu, u Kišinjevu, u Makedoniji), ali danas je bio samo talentovani nadničar na platnom spisku države. Bio je od koristi Šefovima. Bio je gotovo nezamenljiv. Ali, ako bi se ponašao previše samouvereno ili prekršio previše pravila radionice, Ifo je znao da će nadređeni pronaći način da ga ponize.

Poslovođa pljesnu dlanovima i gromko viknu „HOP!“ – što je trebalo da pozove radnike i radnice na jutarnji informativni sastanak. Polako su svi pošli ka mestu na kom je poslovođa stajao ruku skrštenih na grudima.

„Radnici“, rekao je, naizgled bez da je otvorio usta. Je li on to naučio da govori kroz uši? „Zajedno smo već duže od godine. Mi smo kao mravi na farmi. Kao pčele u košnici.“ Krišom je okrznuo pogledom Ifoa, kao da želi da time pokaže da je na ovom zadatku upravo on taj lupeški trut. Ali, Ifo jedva da je to i primetio. Razmišljao je o ženi koja ga je onako iznenadila na Per Lašezu, nedaleko od groba Oskara Vajlda. Koliko bi tek bila dirnuta da je imao slobodu da iskleše lice anđela po svojoj želji.

„Gradili smo, klesali, lili i kuckali“, nastavio je poslovođa. „Radili smo u kamenu, u gvožđu, u mesingu i bakru. Naš vođa stoji pred nama gotovo kompletan. Zapravo kompletan, ali bez glave. Uradili smo sve sem glave.“

Dok je poslovođa govorio, radnici su se okrenuli i sada su svi zurili u plod svog dvanaestomesečnog rada: devet metara visoka statua lidera nacije u vojnoj uniformi, s kapom u ruci podignutoj na grudi, epolete na ramenima ličile su na omanje bedeme. Ifo je razgledao delove statue koji su bili plod njegovog ličnog pažljivog rada. On je oblikovao kalup iz kog su izlivali medalje pričvršćene na grudi lidera. Bio je zaslužan za fi no izvijena sidra na vođinim masivnim dugmetima. I stvorio je kompleksnu muskulaturu vođinog vrata od koje bi svakom zastao dah.

Kako je statua rasla, deo po deo, morali su da podižu krov radionice, a na kraju je postavljen i krovni prozor u obliku arapskog šatora kako bi bilo dovoljno mesta za vrat. Posao je tekao glatko. Predstavnici vlade dolazili su u obilaske i svi su se slagali da je statua prelepo izrađena. Bilo je to remek–delo, čudo. Ta statua – i njeni tvorci – postaće deo nacionalne baštine kojom će se ceo narod ponositi. Jedan od posetilaca nagnuo se tom prilikom ka Ifou koji je ustuknuo pred čovekovim slatkastim mirisom, izbuljenim očima, otmenim sjajem njegovog sakoa, i rekao Ifou da će uskoro biti slavan, heroj naroda.

Ali, pre toga su morali da vođi naprave i adekvatnu glavu, a to je, činilo se, bilo izvan njihovih mogućnosti. Još od početka leta cela fi gura stajala je obezglavljena dok je tim radnika lio jednu verziju za

Ula

znic

a 20

9–21

011

8

drugom. Svaki put kad bi završili novu verziju vođinih crta lica, ljudi iz Nacionalne službe za ulepšavanje i izgradnju umetničkih spomenika stigli bi da pregledaju njihov rad i ocene ga neprihvatljivim. Previše strogo – vođa ne sme da izgleda okrutno. Previše živosti u izrazu – pomalo klovnovski. Nos štrči. Oči su previše upale. Uši treba secnuti. Bradu skratiti. Na kraju, poslovođi je ponestalo varijacija vođine glave i počeo je da se plaši da uopšte dalje i pokušava. Tokom čitavih vrelih meseci juna i jula nisu napravili nijednu novu glavu. Umesto toga, radnici su udarali fi niš na ogromnoj granitnoj osnovi predviđenoj da bude postolje statue. Provodili su duge sate sunčajući se na ostrvcima od peska i izlomljenog kamena u udaljenim ćoškovima gomile šljake i gotovo svakog dana odlazili kući pre završetka radnog vremena.

„Odlučio sam“, nastavio je poslovođa, „da ne možemo završiti ovaj delikatni deo statue kao tim. Zajedno smo iskoristili maksimum svojih udruženih veština, ali sada tu dolazi do zabune, razilaženja, a mi nastojimo da završimo najosetljiviji deo posla. Ovde se traži vizija pojedinca. Slobodna i nesputana ruka koja će jasno izraziti tu posebnost vođinog lika.“

Radnici su stajali u tišini. Retko ko je i treptao, ruke su im opušteno visile uz tela.

„Ifo je taj“, rekao je konačno poslovođa, „koji će pretočiti ono što vidi – ono što smo svi videli ali nismo bili u stanju da izrazimo – u jednu večnu formu.“

Ifo oseti kako mu kapljice znoja klize niz vrat i ispod ruku. Ovo je bila jedna vrsta smrtne kazne. U najmanju ruku, bila je to ponuda koja će obeležiti kraj njegove karijere i početak dugih godina teškog fi zičkog rada, ili preturanja po smeću, ili bi možda mogao završiti u jednoj od vladinih klanica gde bi utovarao škembiće u burad. Još od prvog dana, u dugom nizu uzaludnih dana pravljenja i lomljenja glava, pitao se kada će poslovođa odlučiti da sav posao i, konačno, krivicu, svali na njega.

Dok je Ifo u svojim teškim čizmama stajao nasred radionice osetio se sav nekako smežuran, poput onih osunčanih maslina koje vise s grana na gradskom trgu. Sanjao je o povratku za sto u kafeu za kojim je popio svoju jutarnju kafu. Zamišljao je mrzovoljni pogled devojke dok ga je usluživala, i setio se vreline gutljaja espreso kafe koja mu je ispunjavala grlo i grudi. Zatim se setio Šefa, s vidra–frizurom i odelom crnim kao ugalj, kako naređuje konobarici da izađe i usluži ga. I tada, nekim čudom, reči koje je čovek viknuo vratiše mu se u sećanje, kao da im je trebalo čitavo pre podne da izrone iz oblaka dima cigare i vinu se kroz kafe i zatim pođu za njim gradskim ulicama sve do radne tezge na kojoj su ležale njegove alatke. „Usluži onog

Ula

znic

a 20

9–21

011

9

čoveka“, viknuo je Šef od svog stola u uglu. „Čeka ga posao.“Ifoove kolege već su se razilazile, pokušavajući da sakriju

olakšanje. Čak i u vrelim letnjim danima i pod uvek prisutnim oblakom guste prašine, smatrali su gomilu šljake za sasvim dobro mesto, u poređenju s mestom na kom se sada nalazio Ifo. I baš zato, niko osim poslovođe nije video kako se na Ifoovom licu razvukao širok osmeh kad se ponovo setio skrhane majke koja je odbila da mu dozvoli da njenu glavu postavi na ramena anđela. Imala je prelepu glavu. Još uvek se sećao svakog prevoja, svakog uvojka njene kose, prelepe linije gde se brada spajala s vitkim vratom. Najednom, nije želeo ništa osim da radi.

Ula

znic

a 20

9–21

012

0

GLENDEJL, SEVERNO OD ALHAMBRE, ISTOČNO OD BURBENKA

Otputovao sam u Glendejl jer je moja baba–tetka F. umrla, a ja sam bio jedini koji je mogao da se u tako kratkom roku odazove pozivu, ukrca se u avion i ode da sredi stvar. Sve je dodatno zakomplikovao zemljotres, iako je F. već bila u bolnici kada je zemlja počela da se uleže – njena kuća već je bila zakatančena, njeni kakadui smešteni u jednu prodavnicu kućnih ljubimaca u Burbenku. Zemljotres je dobro prodrmao F.–inu kuću. Kada sam otvorio vrata, zatekao sam ostatke njene kolekcije kristala rasute svuda po pločicama od nepečene cigle u predsoblju. Svi su vezovi popustili. Fotelje su popadale s nogu i nasukale se na tepih, niske i beskorisne. Komoda za porcelan je bila razlupana, ležala je okrenuta licem nadole, kao nokautirani bokser. Uramljeni portret kakadua – površine od skoro metar i po kvadratnih – skliznuo je sa svog mesta na zidu i sada je ležao na brokatnom jastučiću na sredini F.–ine sofe. Kuhinjski kredenci su se pootvarali i sav svoj sadržaj ispraznili na pod. Ja bih se svemu najradije smejao, ali je kompletan taj nered sada bio moj problem, budući da je F. digla ruke od svega i sada je ležala, okupana i ulickana i umotana kako običaji nalažu, u jednoj kapeli u predgrađu.

Dok sam krckao i pucketao kroz lom prema otvorenim ulaznim vratina, ugledao sam ženu kako prilazi stazom. Šarena kecelja visila joj je s ramena, razvezana, i letela na vrućem vetru. Pramenovi sede kose izvukli su se iz ukosnica i sada su i oni leteli, tvoreći čupavi oreol iznad njenih ušiju.

Odmah sam znao ko je. To je bila žena koja je negovala moju baba–tetku tokom poslednjih meseci njenog života. Ona je F. bila jedina prijateljica i možda njena ljubavnica, iako nam to nikada nije otvoreno rečeno, a nama je uvek bilo neugodno da pitamo. F. je dugo živela u nesrećnom braku s tiraninom koji je nosio pantalone s visokim strukom i široke kravate koje su se završavale odmah ispod grudne kosti. Kada je njen suprug konačno umro, F. i njena prijateljica postale su nerazdvojne, kada su godine i pritisci gradskog života postali prevelik problem, pronašle su jedna u drugoj oslonac, podršku i društvo.

Moja baba–tetka F. bila je jedna od prvih članova porodice koji su napustili staru kuću u Evropi. Bila je lepa i živahna plavuša – prava galska čudakinja – i u Novom svetu snašla se kao riba u vodi. Zaboravio sam kako je dospela u Kaliforniju, ali je onako nafrakana i prirodno pohlepna, od samog početka delovala kao da je rođena na američkom zapadu. Zarađivala je i malo sa strane usavršivši

Ula

znic

a 20

9–21

012

1

jedinstvenu prevaru koja je izgledala ovako, otišla bi u radnju, povukla na sebe neke proizvode s police, a onda se nagodila s vlasnicima da ih ne tuži uz, naravno, opasnu nadoknadu. Nikada je nisam posetio u Kaliforniji, ali se uvek u telefonskim razgovorima šalila na račun toga kako tamo dobro živi. „Tetka F. zove. F kao u folirant“, imao je običaj da šapne moj otac dok bi mi pružao slušalicu. „Reci nešto lepo, sine.“

Doktori iz bolnice u kojoj je F. umrla nisu hteli da kažu da li ju je zemljotres dokrajčio. Samo su, kao i medicinske sestre, uporno pitali, „Član porodice ili prijatelj?“ Mogao sam svojim rentiranim kolima dovesti čitavu našu liniju predaka, mogao sam počupati izdanke našeg porodičnog stabla sa svih kontinenata sveta i sve ih podići iz mrtvih, verujem da ni to ne bi bilo dovoljno da navede bolničko osoblje da prizna da jeste tako bilo, mašina se isključila iz zida dok se zemlja tresla, krevet se kotrljao po sobi poput zaprege bez kočijaša, a oni su, podaleko od njene sobe, trčali, čupali kose i vrišteći bežali na ulicu dok su zgrade ispaljivale u vazduh krovove a automobili poskakivali poput loptica.

Odlučio sam da ne insistiram. Mrtva je pa je mrtva, a i svakako ne bih tužio bolničku korporaciju ako bih kojim slučajem i otkrio bilo kakav nemar. To bi samo značilo produžetak mog bavljenja F.–inim poslovima. A ja sam želeo da se to sve što pre završi.

Prijateljica moje baba–tetke, njena negovateljica, njena tešiteljica, stajala je ispred vrata mašući mi nekakvom karticom s odštampanim kulinarskim receptom. Na kartici se nalazio broj telefona F.–inog sina – neobičan broj, koji je počinjao, kako su u F.–ino vreme počinjali telefonski brojevi, s dve reči: FICROJ VESTERN 6 8 5 5 7. Pozivni broj mi je bio nepoznat, ali je moja pomoćnica imala i tu informaciju: Nebraska. Dečko je u Nebraski.

Kada sam kasnije te večeri pozvao taj broj, pažljivo prethodno proračunavši vremensku razliku između obale i Srednjeg Zapada, čovek koji se javio na telefon bio je očigledno zapanjen saznanjem da neko želi da razgovara s jedinim detetom moje baba–tetke. Slušalica je spuštena, a on je otišao na, kako mi se činilo, pola sata. A zatim se glas koji sam, setio sam se, čuo jednom kao dete – F. je naredila svom sinu da kaže zdravo svom rođaku iz Vankuvera – začuo s druge strane linije, glas u kom se osećala zapanjujuća količina straha, kao i izvesna doza neprijateljstva. Prva reč koju je F.–in sin izgovorio bila je „Majko?“

Pokušao sam da bez uvijanja ispričam kako stvari stoje ali nas to nikuda nije odvelo. Pre no što sam završio rečenicu, pre no što sam mogao da objasnim da je F. mrtva, moj rođak zapleo se u nesuvislu priču o nekakvoj bolnici, ploči od jelovog drveta, toplom

Ula

znic

a 20

9–21

012

2

kaputu za zimu, vladinim subvencijama, štednjacima i NLO–ima. Upravo se udubljivao u podzaplet koji je obuhvatao odlazak u Južnu Ameriku i pokretanje proizvodnje automobilskih guma s Ronaldom Reganom, kada je zastao da priupita može li od mene da za deset centi kupi jednu cigaretu. Na kraju sam, iscrpljen, spustio slušalicu. Iako je moj rođak isprva mislio da je na vezi njegova majka, zatražio je tu cigaretu onim prigušenim tonom kojim prosjaci razgovaraju sa ljudima na ulici.

Sahrana je zakazana za četvrtak. Ljudi zaposleni u kapeli kontaktirali su jednog rabina koji je prihvatio da obavi pogreb pod uslovom da ne mora da izmišlja nekakav posmrtni govor, kako je rekao, jer moju baba–tetku u životu nije video. Momak iz kapele rekao mi je, s tragom stida u glasu, da je prihvatio ove uslove. Nije očekivao da će sahrani prisustvovati puno ljudi. Rekao sam mu da mi to sve odgovara.

Nakon što sam proverio detalje vezane za organizaciju sahrane, pozvao sam F.–inog advokata i dobio pune uši pravničkih fi nesa koje mi nimalo nisu pomogle da shvatim uslove testamenta moje baba–tetke, te sam dogovorio da ga posetim u kancelariji. F.–in advokat radio je u zgradi u obliku piramide, građevini celoj u staklu u kom su se mogli posmatrati odrazi automobila kako jure auto–putem. Odatle smo se njegovim kao gar crnim be–em–veom odvezli do dva poseda koja su, pored kuće moje baba–tetke, činila zbir njenih zemaljskih poseda. Jedna od ovih parcela nalazila se u blizini neobičnih tornjeva u Gaudijevom stilu koje je neki lokalni lik izgradio od komada metala i gipsa i nekoliko hiljada morskih školjki. Dok smo kružili unaokolo, tražeći zemlju koja je pripadala F, vrhovi ovih kreacija izvirivali su iznad krovova bungalova, ispred i iza nas.

Jednu od kuća koje je moja baba–tetka posedovala u Vatsu srušile su gradske vlasti – što se dešavalo tako retko da su opštinski savetnici bili primorani da se pozovu na zakon koji datira još iz ratnog doba – kada je ona rešila da prestane da ga održava a zavod za zaštitu zdravlja proglasio gomile smeća u dvorištu za izvor zaraze kugom.

Zanimljivo, kuća je uklonjena a gomile smeća i, pomislio bi čovek, sa njima i kuga, ostale su gde su i bile. Pogledali smo parcelu iz kola, sa dobro zatvorenim prozorima, uključenim klima–uređajem, a posle toga pobegli kao bezdušni turisti.

F.–ina druga kuća stajala je ponosno na svom mestu, pošteđena od vremenskih nepogoda i klizanja slojeva zemljine kore. Bila je pokrivena zelenim crepom i podsećala je na one male jednoipospratne kuće koje su između dva rata građene po čitavom Vankuveru. Kuća nije bila sasvim bezvredna, uveravao me je advokat,

Ula

znic

a 20

9–21

012

3

iako nije hteo da se izjašnjava o konkretnoj cifri, budući da nismo mogli da procenimo trenutno stanje u ekonomiji niti u susedstvu, u kom se situacija nakon poslednjeg primirja među bandama smirila, ali bi u najkraćem mogućem roku ponovo mogla eskalirati. Ako bi sestra jednog člana bande izašla na ulicu našminkana na način koji vređa sestru člana suprotstavljene bande – BENG! – to bi bilo dovoljno. Pokazao je rukom grafi t nažvrljan na zidu kuće ispod jednog od prozora, debela slova bila su majstorski osenčena tako da bacaju metalik odsjaj.

„Ovo će zanimati policiju“, rekao je. „To je prepis. Tip je pisao preko tuđeg taga. Neće proći mnogo a jedan od njih dvojice završiće u čitulji.“

Nakon našeg razgledanja nekretnina, advokat me je ostavio ispred svoje kancelarije. Raširio sam mapu grada na prednje sedište mog iznajmljenog automobila u potrazi za centrom El Eja. Međutim, nekako sam stalno prolazio pored njega. Prodavnice vina i kozmetičkih potrepština bile su načičkane oko propalih fasada, a ulice pune preplanulih skitnica. Nisam uspeo da pronađem ni Melrouz ni Vestvud, a dok sam tražio Lorel kenjon drajv – teritoriju Filipa Marloua – uporno sam nailazio na saobraćajne znake koji su me upućivali natrag prema Glendejlu.

Motel u kom mi je F.–in advokat rezervisao sobu podsećao me je na onaj horor fi lm u kom čovek gine kada razbije glavu prilikom pada u kadi – prouzrokovanog zgodno postavljenim komadom sapuna marke zest. Ležao sam u mraku na širokom, ulegnutom krevetu dok su svetla farova zapljuskivala prozor. Neko je u sobi iznad moje naizmenično prigušeno ječao i teško kašljao.

Ujutru sam obukao svoje tamno odelo i odvezao se do groblja, ostavivši sebi dodatnih pola sata vremena za slučaj da se izgubim. Međutim, momak iz kapele dao mi je odlična uputstva te sam stigavši tamo uvideo da je ogromni parking pored kapele još uvek potpuno prazan. Stajao sam na suncu na rubu groblja, posmatrao kako avioni slede fi no izvučenu dijagonalu preko neba. Kada se sunce popelo do samog centra neba i zagrejalo humke i suvu travu do temperature saune, učesnici našeg malog opela počeli su da pristižu. Čovek za koga sam pretpostavljao da je rabin žustrim korakom je prišao stazom koja je vodila između parkinga i groblja i predstavio mi se protresavši mi ruku zahvatom dizača tegova. Prijateljica moje baba–tetke izašla je iz taksija, a jedan stariji čovek rekao je da je on predstavnik kapele s kojim sam razgovarao ranije te nedelje. Prišla nam je još nekolicina zaposlenih na groblju, i naša grupa je bila kompletna. Okupili smo se oko groba i obavili posao, mehanički i bez fanfara. Sunce je ostalo

Ula

znic

a 20

9–21

012

4

u svom nemilosrdnom zenitu, i svi smo zasigurno bili ozračeni, i ne shvatajući da smo već postali žrtve nad kojima će u godinama koje dolaze onkolozi u čuđenju izvijati obrve.

Daj da završimo s tim, to je, činilo se, govorio rabinov pogled dok je čitao molitvu za preminulu. Samo je F.–ina stara prijateljica plakala, neutešno isprva, oštra, iskrena tuga drmala ju je tokom čitave službe i tokom većeg dela vožnje nazad u ulicu u kojoj su se njen i životni put moje baba–tetke ukrstili. Zaustavio sam auto na samom kraju njenog dugačkog belog kolskog prilaza, a F.–ina prijateljica delovala je šokirano kada sam rekao da ću je pozvati kad advokat rasproda imanje i izračuna koliki je njen deo nasleđa.

Ona je na umu imala nešto sasvim drugo. Pitanje koje je nju najviše kopkalo bilo je, Zar ne bih ja želeo nešto iz F.–ine kuće? Ova ideja zvučala mi je besmisleno, s obzirom na razlupano i rasklimatano stanje u kom je bilo kompletno pokućstvo. F.–ina prijateljica rekla mi je da je nakon što je moja baba–tetka hospitalizovana ona otišla u kuću i uzela sve porodične fotografi je. Odnela ih je u svoj podrum, i tamo su neoštećene preživele zemljotres. Da li bih želeo da ih uzmem?

Da sam potpuno iskren čovek rekao bih ne. Zbogom. Fotografi je su tvoje zajedno sa svim ostalim što ti je F. namenila testamentom. I još bih podvukao svoju odlučnost prepričavši događaj o kom sam često slušao kad sam bio dete. Sve se odigralo na jednoj ulici u Vankuveru, jednog jesenjeg popodneva boje bresta, neposredno pre no što će F. emigrirati na jug. F. trči za svojim bratom, pokušava da ga zaustavi pre nego što pošalje jedan paket u Poljsku. U paketu je nalog za plaćanje koji će njihovoj sestri – i njenoj bebi, mojoj majci – kupiti prekookeansku kartu do Kanade. Godina je 1935. ili tu neka. Jedna od onih gadnih godina što ne slute na dobro. Da se F. tog dana dočepala pošiljke ja verovatno ne bih ni postojao.

Ipak, ohladio sam se i pristao da uzmem fotografi je. Prijateljica moje baba–tetke požurila je u kuću, očigledno osetivši olakšanje što neko izgleda ipak mari za sirotu pokojnu F. Teškim koracima vratila se preko trave noseći svoju ponudu, i uručila mi prašnjavu, iskrivljenu kutiju kroz prozor kola.

„Nisam ih ja u ovo stavila“, rekla je, sklanjajući onu svoju neukrotivu kosu iza ušiju. „Bile su kod nje u podrumu. Dok ih nisam našla mislila sam da smo joj ptice i ja sva familija.“

Nakon što smo se rastali, odvezao sam se sa svojom kutijom punom fotografi ja natrag u motel gde sam spakovao donji veš i čarape i majice koje sam ostavio razbacane po sobi. Na te–veu sam gledao kako novinarka sa savršeno urednom frizurom intervjuiše vlasnika prodavnice pića koji je nakon požara ostao bez posla, a

Ula

znic

a 20

9–21

012

5

na velikom prozoru pratio sam malecnog bezrepog guštera dok je polako gmizao po spoljnoj strani stakla.

Fotografi je su ostale da se guraju u kutiji kraj vrata, malena šuma glava sa šeširima, perikama, pletenicama. Podigao sam kutiju na krevet i preturao po njenom sadržaju dok nisam pronašao fotografi ju moje majke na kojoj je njeno dečije lice izgledalo neobično ozbiljno – gotovo tužno – okruženo rođacima koje nisam poznavao. Dva puta je F. tokom svog dugog života pažljivo pogledala to lice i pomislila, Ne, ti ideš na dno. Napravio sam mesta u torbi za grupni portret s mojom majkom, vraćajući ostatak šume srebrnih lica moje baba–tetke natrag na pod, gde sam ih i zaboravio iza ulegnutog kreveta.

Dok sam vozio prema aerodromu nisam mogao da prestanem da razmišljam o pticama – dva kakadua u tehnikoloru, na počasnom mestu u domu moje rođake F. Zauzevši pozu rame uz rame, poput starog bračnog para, veselo podignutih kljunova, izgledalo je kao da se smeškaju jer znaju da su, u Glendejlu, upravo oni voljeni više od svega.

Ula

znic

a 20

9–21

012

6

PISMO PRIJATELJU U SRBIJU

Prošlo je više od dva meseca od kako su digli u vazduh staru bolnicu. Pretili su da će to uraditi još od proletos, ali su na kraju dočekali prvi jači sneg. Izgleda da u tim tajnim prostorijama u kojima se takve stvari planiraju vlada mišljenje da je s mojim susedstvom najlakše izaći na kraj dok je pokriveno snegom. Ne znam kakve su demonstracije očekivali na dan rušenja. Bolnica više od dve godine nije bila u upotrebi, ružnu praznu zgradu s daskama zakucanim preko prozora zauzeli su skvoteri koji su živeli u starim kancelarijama i operacionim salama. Nakon što su skvoteri izbačeni, briga nadležnih postali su delovi zgrade koji bi tokom eksplozije mogli povrediti pešake ili lovce na suvenire. Kako se ispostavilo, za takav suvenir uopšte nije bilo neophodno vrlo aktivno se dati u lov. Komadina zida fi juknula je kroz moj prozor u kuhinji i sletela na šporet poput nekakve retke ptice oborene s nebeskih visina meni za večeru. Mojoj zgradi nije dodeljen zaštitni prekrivač od crnog fi lca kakve su raširili preko nekih kuća bližih bolnici. Filc je, kako mi je rekao jedan radnik hitne pomoći, trebalo da zaustavi upravo takve zalutale projektile kakav sam ja dobio za uspomenu koju nisam ni tražio. Ulice su izgledale prilično sumanuto tog jutra kad je bilo zakazano rušenje, onako obučene u fi lc. Zamisli da hodaš po sobi svoj obloženoj fi lcom; bilo bi kao da si otvorio oči i shvatio da je svet još uvek zatamnjen snom. Radnik hitne pomoći, trebalo bi da dodam, došao je da odnese telo jedne stare komšinice koja je tom prilikom izgubila život, ne od letećeg građevinskog materijala nego od srčanog udara koji je izazvala buka eksplozije.

Iz ovog malog portreta mog susedstva može ti se učiniti da ti pišem iz Nablusa ili Mostara, sa predstraže zaostale posle rata na nekoj uzbekistanskoj planini, ili čak iz jednog od onih sela sklepanih uz put na prilazima Beogradu. Ipak, pišem ti iz Montreala, iz Kanade. Iz jednog glavnog grada jedne slobodne zemlje. Opet, u mom susedstvu vreme se vrlo lako izgubi iz vida, a može se desiti i da čovek izgubi iz vida gde je, koja je godina. E, to su stvari nad kojima mi kod kuće nikada nismo imali kontrolu, a zemlja nam se raspadala pred nosom. Ali ovde, takvu vrstu delirijuma izazivam namerno, to mi je jedna od imaginativnih disciplina. Jesam li to hteo da ti kažem? Mislim, kada ne predajem na univerzitetu, nastojim da u slobodno vreme dodatno izoštrim svoje čulo za irealno. Širom otvaram vrata apsurdu. Dozvoljavam mu da preuzme vlast dok ove ulice putuju natrag kroz vreme. Posmatram komšije kako izlaze u rano jutro, bosi, samo da bi se vratili s parom dobrih čizama, tek popravljenih,

Ula

znic

a 20

9–21

012

7

koje će obuti pre no što legnu. Posmatram kako banda lokalnih propalica dokazuje da je još glavna u kraju maltretirajući starce koji sede na klupama na obližnjem trgu, testirajući ih da vide je li njihov nacionalizam u dovoljnoj meri fanatičan. Posmatram gradske oce kako dižu u vazduh bolnicu veličine omanje palate.

Sad ćeš da pomisliš da je ovo samo još jedna od mojih bajki u kojima sam sebe dovodim u dramatične situacije! Mogu da te zamislim, u toj prastaroj fotelji u starom stanu u Beogradu, kako se smeješ svojim ciničnim mitteleuropean smehom. On misli, kažeš, da je u Montrealu pronašao irealno, dok mi ovde primamo stotine hiljada ljudi iz Krajine, čitave porodice pristižu u grad na traktorima a za njima kaskaju krave i mazge, kao da se cela zemlja pretvorila u nekakav patetični putujući cirkus. Ovde političari, u ponedeljak još zakleti lenjinisti, do petka će da veličaju anđela demokratije, samo ako će im on doneti nemački automobil – po mogućstvu crni sedan. Ti šaradu koju su izveli u aveniji Otel de Vil zoveš irealnim?

Mogu da predvidim ovakav tvoj odgovor, od reči do reči. Ali, vidiš, da bi mogao da shvatiš moj pogled na stvari morao bi da vidiš oba sveta – onaj stari, koji smo delili, ispijajući pilsner uz sveće i ovaj moj noviji. Onda ćeš shvatiti da je najistinskija irealnost ovde, ovde gde nema rata, nema gangstera koji su postali majori da objasne zašto bolnica leti u vazduh dok se stara gospođa Lepaž guši, u misli joj dolazi apokalipsa, demoni sa šlemovima koji migolje iz šahtova, i na kraju ona pada i izdiše na svom besprekorno izribanom podu.

Video sam jednom taj njen pod. Radije bih olizao taj pod nego neke tanjire koje držim u kredencu u kuhinji. Kakav je samo režim ustanovila za taj pod! Gospođa Lepaž me je, po svemu sudeći, sažaljevala, jer me je jednom prilikom, nakon što mi je dala deset dolara u zamenu za popravku slavine koja je curila, upitala da li je tačno da sam nezaposlen. Priznao sam da je tako, a ona je rekla da je to baš šteta, inteligentan momak kao ja, sa dobrim obrazovanjem i još iz tako zanimljivog dela sveta. Ali, ja sam samo tehnički posmatrano bio bez posla, vrebao neke dobre prilike do septembra kada je trebalo da se, po ugovoru, vratim poslu univerzitetskog profesora. Od jeseni do proleća od mene se očekuje da obrazujem nekoliko stotina mladih ljudi na studijama književnosti. Od svih kurseva koje držim, omiljeni mi je onaj koji se bavi teatrom. Čitamo Sofokla i Ibzena i jednog lokalnog pisca po imenu Tremblo. Na kraju semestra biramo uloge i postavljamo predstavu, režiser sam ja, a publika, u najvećoj meri, polaznici kursa, prijatelji i članovi porodica. Svi osećamo neku vrstu ekstatične veze koja jača dok proživljavamo kastinge, probe, nervne slomove i padove sistema koje nosi veče premijernog izvođenja; a

Ula

znic

a 20

9–21

012

8

onda pogledamo kroz prozor u drveće u prolećnom cvetu, planine snega koje se brzo tope i shvatimo da će leto uskoro stići i da ćemo svi biti nezaposleni.

I sâm sam iznenađen koliko se jasno i detaljno sećam dana kada su gradske vlasti digle bolnicu u vazduh. Još uvek mogu da vidim tragače za suvenirima i one što svakodnevno tuda šetaju kako stoje okolo i navijaju kao idioti dok se zgrada urušava i bljuje dim od sive prašine i komada gipsa. Jer, zimi sam potpuno, čak do granice apsolutne zaokupljenosti, zaposlen. Uza zidove u mom stanu poređane su hrpe seminarskih radova – eseja sveže pristiglih iz bataljona štampača postavljenih u novoj kompjuterskoj laboratoriji na univerzitetu. Najvećim svojim delom, ovaj pažljivo pripremljeni materijal je obična gomila đubreta. Studenti su mnogo kreativniji kad treba opravdati zašto ne mogu da urade svoje pismene zadatke nego što su to na samim zadacima. Nedavno mi je student po imenu Pavel upao u kancelariju, s masnom kosom palom preko očiju, da objasni da mu je devojka otišla u Čikago i da je tamo poginula u saobraćajnoj nesreći. On je putovao tamo da donese telo, kovčeg je privezao za krov svog kamara. Smejao bih se da u tom momentu nije počeo da plače. Majstorski potez. A sve je ovo dodatno komplikovala činjenica da Pavel govori engleski sa istočno–evropskim akcentom i čini mi se oseća da nas dvojica kao egzilanti delimo nekakvu zajedničku sudbinu. Umesto da ga pritisnem da napiše rad, pozvao sam ga da me poseti pa smo održali malo bdenje. Ja sam prethodno pripremio ploču Majlsa Dejvisa, čija zimna metrika najbolje ide uz ovaj grad pod snegom, i pustio Pavela da vrlo glasno priča o sebi, povremeno ulazeći u digresije o radu koji je nameravao da napiše. Ocenili smo ga sa B+. To možda nije u skladu sa ugovorom koji sam potpisao, ali sam smatrao da je u skladu sa okolnostima, a i tako sam imao jedan manje rad za ocenjivanje kad je Pavel napokon isteturao u mrak, nasmejan, ozaren, i ne sećajući se više čitave fantazije o devojci.

Međutim, time što sam prihvatio njegovu pažljivo osmišljenu laž postao sam meta Pavelovog ludila. Počeo je da me poziva usred noći, pijan, vikao u slušalicu nešto na poljskom. Toliko mi je redovno dolazio u kancelariju da sam na kraju prestao da je koristim. A nakon nekoliko iznenadnih pojavljivanja na mom kućnom pragu, rekao sam mu da ne mogu da više provodim vreme s njim.

O, kako me je mrko pogledao, onako kako su naše bake govorile da će te pogledati Cigani ako odbiješ da kupiš olupani lonac koji su okrpili. A onda je zauvek nestao, ostavljajući me s punom kućom prelepo odštampanih baljezgarija koje sam ocenjivao cele nedelje tokom koje su gradske vlasti prekrile fi lcom okolne kuće,

Ula

znic

a 20

9–21

012

9

digle u vazduh bolnicu, i odnele gospođu Lepaž u mrtvačnicu, da je obuku i pripreme za neku duboku smrznutu rupu za koju će najam, kako se očekivalo, platiti tamo neki zabludeli sin.

A kao da ovo nije bilo dovoljno akcije, dovoljno irealnog, jedno lice počelo je da se pojavljuje, negde oko šest popodne, na mom prozoru što gleda u dvorište. Istom onom kuhinjskom prozoru kroz koji je uleteo komad zida. Moj stanodavac nije žurio s popravkom, tvrdio je da sam prozor ili razbio sâm – verovatno zafrljačivši gomilu završnih radova kroz isti – ili je razlog hladnoća, i rekao mi da ako proverim svoj ugovor o zakupu, otkriću da on nije odgovoran za štetu nastalu Božijom voljom. Ipak, kad sam mu poslao novinski članak u kom opisuju dan kad je bolnica razneta u paramparčad, popustio je, doneo veliki komad stakla umetnut između dve ploče od iverice koje je sam isekao i postavio u ram namesto plastike koju sam ja tamo pričvrstio heftalicom da se zaštitim od hladnoće.

Nedugo nakon što je prozor popravljen, prvi put sam ih ugledao kako lebde s one strane stakla, dva netrepćuća žuta oka. Tako sam naglo skočio da sam prevrnuo i stolicu i sto za kojim sam radio, bacajući eseje na sve strane – ispod frižidera, preko kuhinjskog pulta, i čak i u sudoperu u kojoj sam baš otapao komad usoljenog šarana koji sam izvadio iz zamrzivača za večeru. Kada sam pogledao ponovo očiju više nije bilo, i ja sam napola verovao da sam video mačku. Ali to nije imalo nikakvog smisla. Oči su bile isuviše daleko postavljene, isuviše krupne, i nisu bile onako bezizražajne kao što su obično oči u mačke. Oči su mi prenosile nekakvu poruku u trenutku kad sam ih ugledao. Ako ne mačka, je li to bio Pavel, da se nije vratio da napravi neki ozbiljan problem? Pokušao sam da se setim boje njegovih očiju, ali pamtio sam samo kako su se suzile od mržnje kada sam mu poslednji put rekao da ide.

Drugo pojavljivanje očiju odigralo se jedne večeri baš pogodne za tako nešto – večeri drugog januara, noć pre no što je trebalo da se vratim na posao pred početak letnjeg semestra. Šetkao sam po drvenim podovima u svom stanu uvežbavajući dugačak govor o umetničkoj odgovornosti, ličnoj kreativnosti i etici koji sam odlučio da održim svojim lepuškastim ali izrazito lenjim studentima, kada sam na zamračenom kuhinjskom prozoru ugledao svog neobičnog posetioca: dva žuta oka koja kao da su refl ektovala svetlost iz mog stana, dok je lice kom su pripadala ostajalo nevidljivo u senci noći.

Zastao sam, strahujući da će, ako se približim, oči nestati kao i prošli put. Iznenađenje koje sam isprva osećao pretvorilo se u radoznalost, i želeo sam da saznam čije su se to oči nečujno popele požarnim stepeništem na treći sprat i sada lebde iznad mog

Ula

znic

a 20

9–21

013

0

kuhinjskog stola, nalik na dva jajeta sveže razbijena za prženje. Prošlo mi je kroz glavu da si tajanstveni posetilac čak i ti, druže moj, da si mi s drugog kraja sveta svratio u posetu.

Prišao sam korak bliže. Oči su ostale gde su i bile. Produžio sam u hodnik i ušao u kuhinju gde sam zastao, spustio ruku na sto u znak prijateljstva – kao da hoću da kažem, Odoh ja ako to želiš. Ali oči su u odgovor na sve ovo samo trepnule jednom, vrlo polako, a onda skrenule pogled prema vratima koja vode s požarnog stepeništa u kuhinju. Spustio sam ruku na kvaku, okrenuo je, i vrata su se otvorila uz krckanje leda. U dovratku se pojavila ruka u rukavici, zatim i jedna noga u čizmi, i preda mnom su stajale oči, skrivene pod slojevima kaputa i šala i kapuljače toliko debelim da nisam bio siguran čak ni da li je osoba ispod sve ove zimske opreme muškog ili ženskog pola.

Oči su polako pogledale unaokolo. Glas je rekao, „Što ne zatvoriš vrata? Hladno je napolju.“

Poslušao sam svog posetioca i dao mu priliku da se svuče. Prvo teške vunene rukavice, zatim postavljeni kaput s kapuljačom koji kao da je bio sašiven od nekoliko slojeva onog istog fi lca koji su nadležni koristili da zaštite susedstvo od zalutalih projektila, i na kraju šal koji je izgledao kao da ima tri metra dužine, a bio je umotan, u mumija stilu, oko grudi mog posetioca i oko njegovog struka. Nakon razmotavanja, preda mnom je stajao čovek od oko sedamdeset pet godina. Umesto da nešto kaže, trljao je ruke i grickao donju usnu.

Ne znajući šta drugo da kažem, upitao sam ga mogu li ga nečim ponuditi, i on priznade da bi mu prijala šolja čaja. Zabavljao sam se neko vreme pražnjenjem bokala, punjenjem čajnika i pripremanjem što reprezentativnijeg kompleta šolje i tanjirića koji sam mogao da nađem, a starac je za to vreme odtumarao hodnikom. Nakon što sam smestio čajnik na ringlu, pošao sam za njim. Sledio sam ga dok je ulazio u moju spavaću sobu, zatim opet u hodnik, pa u sobu koju sam koristio kao dnevnu.

„Šta je sve ovo?“ Pokazao je na moju kolekciju ploča, albume naređane na policama od drveta i cigle koje sežu maltene do tavanice.

„Moja muzika“, rekao sam mu.„Voliš tu novu muziku?“Nisam imao predstavu šta podrazumeva pod tim novu. Rekao

sam mu da sakupljam džez ploče, da mi je to hobi koji sam nasledio od prijatelja koji živi u Beogradu. To mu je izmamilo osmeh, ono žutilo njegovih očiju zatamnelo se u smaragdno zelenu.

„Misliš Gudman? Arti Šo? Nisam te momke slušao sto godina.“

Ula

znic

a 20

9–21

013

1

„Ne. Ja volim one što su svirali posle njih.“„Pa, ko su oni?“ upita. „Oni što mrdusaju kukovima? Oni

ludaci što vrckaju?“ Podigao je jednu nogu u vazduh i izveo nešto što je pretpostavljam bilo tvist, uzvikujući dok se okretao na velikom stopalu.

„Ne. Ne. Šta god to bilo.“ Ponudio sam da mu nešto pustim, i dok sam kopao po pločama on se smestio na naslon mog kauča. Iz zvučnika se začu zimljiva truba, zvuci prstiju koji kao pahulje padaju na najmelanholičnije mol tonove. Moj posetilac slušao je zatvorenih očiju. Isprva je izgledalo kao da je potpuno očaran, ali se ubrzo stresao i protrljao ruke. Pogledao je po sobi i rekao, „Nikad ovde nije bilo dovoljno toplo.“

Zviždanje čajnika pozvalo me je natrag u kuhinju. Dok sam mu spremao čaj, čuo sam ga kako priča sam sa sobom i tiho pevuši, ali kad sam izašao s čajem u hodnik, shvatih da više nije u dnevnoj sobi. Išao sam iz prostorije u prostoriju, tražeći ga, prosipajući čaj u tanjirić. Počeo sam već da mislim da je duh, da je jednostavno nestao iza zidova, kad sam ga čuo kako doziva s poda iza mog kreveta.

„Ovde dole sam.“Pogledao sam preko svog kreveta u prostor između njega i

zida. Čovek je ležao na podu s rukama prekrštenim na grudima.„Moj krevet je stajao ovde“, progovorio je gledajući me

odozdo.„Tvoj krevet?“„Ovo je bila moja soba. Naravno, kad se rodio moj brat delio

sam je s njim, nakon toga i sa sestrom. Naši kreveti stajali su ovako i ovako, svud po sobi, kao vagoni poispadali iz šina.“ Dok je ustajao, glas mu je postao sasvim grub i grlen, zamućen šlajmom i brundav.

Seo je na krevet i uzeo čaj iz mojih ruku, puštajući da mu para greje bradu i nos pre nego što je otpio prvi gutljaj. Zatim je ono što sam ja prosuo u tanjirić usuo natrag u šolju. Posle svakog gutljaja podigao bi pogled i zurio u mene, ne trepćući.

„Osmoro nas je stanovalo ovde. Nekoliko rođaka i moja tetka nakon što je otišla iz Šangaja. Nisam smatrao da je to baš tako loše. Trebalo je da vidiš onaj toalet koji smo u Rusiji nazivali kućom.“

Pokušao sam da zamislim osam duša naguranih u moj stan, za koji sam se često žalio prijateljima da nije dovoljno velik za mene, moje ploče i sve što mi je potrebno za posao.

„Jedne godine“, nastavio je, „proveo sam celu zimu ovde u mraku. Moja majka nečim je sasvim zamračila prozor. Zaboravio sam čime. A doktor je stalno dolazio i govorio joj, ’Ne dajte mu da izlazi. Ne smete ga pustiti napolje dok se ne oporavi.’ Ova soba je bila moja

Ula

znic

a 20

9–21

013

2

mala grobnica. Sve dok nisam ubedio jednog mog ujaka koji je držao zalagaonicu da mi dozvoli da od njega pozajmim gramofon. Doneo mi je jedan gramofon i s njim pet ili šest ploča. Rekao je, ’Kažu da se ovo zove džez. Niko u radnji neće te ludorije. Možda će te zagrejati.’ To je bilo moje upoznavanje s džezom. Bolesni klinac umotan u ćebad sluša velikog Erla Hajnsa. E, taj je stvarno umeo da zagreje prostoriju.“ Osmeh na starčevom licu pretvorio se u smeh i on slučajno prosu čaj po mom krevetskom prekrivaču. Podigao je pogled, uplašen, kao da je uradio nešto strašno loše zbog čega ću ga kazniti.

„Ne, ne“, rekao sam mu dok je povlačio rukav i gužvao ga u lopticu pokušavajući da tkaninom upije tečnost s kreveta. „Ne brini zbog toga.“

Ipak, nešto mu je pokvarilo raspoloženje, njegova sopstvena nespretnost ili moja snishodljivost. Izašao je u hodnik i odneo šolju u kuhinju gde ju je spustio na sto. Zatim je počeo da se umotava, ponovo navlačeći debeli kaput i sakrivajući lice i ruke ispod otrcanih vunenih prekrivki, i tako sve dok nije stajao preda mnom kakav je i došao, tamna bespolna fi gura s dve zlatne tačke na glavi.

„Da ti pokažem nešto“, rekao je, zavlačeći ruku u jedan od džepova bez dna na kaputu. Izvukao je parče novinske hartije koja je toliko puta bila savijena i urolana i ispravljena da je poprimila meku teksturu platna.

„Moja čitulja“, reče.Papir je bio iskrzan na ivicama i iscepan tako da su neke reči

nedostajale. Mogao sam da pročitam sledeće: „Semjuel Plusberg, godine nepoznate, preminuo, veruje se, od posledica rušenja izvršenog u Gradskoj bolnici – „

„Kad je policija praznila zgradu jedan od mojih drugara uvrteo je sebi u glavu da sam ja ostao unutra. Odlagali su posao celo popodne dok se nisu uverili da nisam u nekom ormariću. Ipak, proneo se glas da sam ostao zarobljen u ruševinama. Od tada se krijem, i sada sam, ispada, neka vrsta, kako se to kaže, mučenika. Ova smrt, ona mi je dala novi kredit za život.“ Plusberg uze nazad svoj neobični lični dokument. „Tako da ti, gospodine, pričaš s mrtvim čovekom. Hoćeš da znaš kuda se ovaj mrtvac uputio?“

Rekao sam da hoću.„Čuo sam za jedno mesto“, objasnio je glas koji je dopirao

ispod nekoliko slojeva odeće. „Za zemlju koja je toliko velika da se prostire preko četiri vremenske zone. Ali, vlada primorava sve da žive po vremenu koje važi u prestonici. Tako da na obodima zemlje, u Ješupetsvilu, sunce izlazi tek tamo negde oko podneva. Jesi li ikada čuo za veću glupost?“

Ula

znic

a 20

9–21

013

3

Rekao sam mu da nisam, ali da me ništa ne iznenađuje.„Ni mene.“ Oči su ponovo od zlatnih postale zelene i on otvori

vrata koja vode na požarno stepenište.„Pažljivo“, rekoh mu dok je stupao na zaleđene gvozdene

stepenice.Klimnuli smo glavom jedan drugom u znak pozdrava, a on je

na tren zastao i pogledao me pravo u oči, kao da hoće da me pozove na to putovanje ulicama koje nose imena stranih osvajača, pa preko mosta, u zemlju Mohavk Indijanaca. Negde usred snežne pustinje on bi me čvrsto uhvatio za ramena i otkrio mi šta je njegova prava misija.

Ali, to sam već bio pogodio. A i ti se pitaš, druže moj, ko je nama taj čovek, taj lutajući duh. On je izaslanik zemlje Irealije, i polako napreduje od vrata do vrata svakog od njenih stanovnika. Dok stigne u Beograd, biće proleće. Deca u zvoncarama guraće cveće u tenkovske cevi, a on će pokucati na tvoja vrata da te učtivo pozove u našu prestonicu u Ješupetsvilu, gde sunce izlazi u podne, a mi svi živimo na otvorenoj stepi jer je i poslednja zgrada, uz srčano navijanje okupljenih komšija, dignuta u vazduh. Obrati pažnju na znake koji nagoveštavaju njegov dolazak – pojavljuju se iznenada i vrlo su neobični. Komad grada padne ti pred noge. Ili ti ptica uleti kroz prozor s oreolom od stakla. Do tada, ja te pozdravljam, druže moj, zemljače moj, iz ove zabačene provincije u državi čije se granice šire u nedogled i veoma ih je teško ucrtati na mape.

Prevela s engleskogTanja Brkljač

Priče su objavljene u zbirci Sex, Skyscrapers and Standard Jiddish (Seks, soliteri i standardni jidiš), u Kanadi 1997.

Autor Norman Ravin rođen je u Kalgariju 1963. godine, a danas živi u Torontu. Kritičar je, profesor, piše esejistiku i prozu. Do sada je objavio A House of Words: Jewish Writing, Identity,and Memory (Kuća od reči: Jevrejsko pismo, identitet i sećanja); Hidden Canada: An Intimate Travelogue (Skrivena Kanada: Intimni dnevnik putovanja); urednik je izdanja Not Quite Mainstream: Canadian Jewish Short Stories (Ne baš mejnstrim: Kratke priče kanadskih Jevreja); napisao je zbirku priča pod naslovom Sex, Skyscrapers, and Standard Yiddish (Seks, soliteri i standardni jidiš); roman, Café des Westens; a njegovo poslednje prozno delo nosi naziv Lola by Night (Lola noću).

Ula

znic

a 20

9–21

013

4

Bavi se izučavanjem književnih dela inspirisanih Holokaustom, posleratne kanadske i američke proze, etike, religije i književnosti i jevrejskih studija. Objavljivao je tekstove o Brunu Šulcu, Edgaru Alanu Pou, Solu Belou, Filipu Rotu, Leonardu Koenu i drugim autorima. Kao novinar, kritičar i prozni pisac radio je za mnoge kanadske časopise, kao i kanadski radio CBC.

Na univerzitetu Konkordija drži kurseve iz Kanadskih jevrejskih studija, kao i kurseve o Holokaustu, etici i postmodernističkoj misli.

Ula

znic

a 20

9–21

013

5

Ula

znic

a 20

9–21

013

6

Ula

znic

a 20

9–21

013

7

KULT-URNA TEOR-IJA

Ula

znic

a 20

9–21

013

8

Ula

znic

a 20

9–21

013

9

Boško Tomašević

PET RAZLOGA ZAŠTO TREBA DA SE BAVITE KNJIŽEVNOM KRITIKOM IAKO

STE ZA TAJ POSAO NESPOSOBNI

I.

Književnost u doba Postmoderne, kako je defi niše jedna od njenih brojnih teorija, jeste mogućnost beskonačnog proizvođenja tekstova. Kakvih tekstova? – Dakako, književnih. Šta je književno delo, odnosno književni tekst? – „Književno delo je tekst kome je u njegovom većem delu značenje implicitno“. Ovo je jedna od njegovih takozvanih „semantičkih defi nicija“, a njen autor je Monroe C. Beardsley1. Jedna druga defi nicija književnosti, koja ovoga puta potiče iz okrilja teorije ilokucionih činova, glasi: „Književno delo je tekst, čijim rečenicama nedostaju ilokucione snage, koje im u normalnim slučajevima pripadaju. Ilokutivna snaga teksta je, naime, mimetička. (...) Ona sadrži privid da imitira. Konkretno, jedno književno delo, na način privida, imitira redosled govornih akata (ili o njima izveštava) kojima pak ne prethodi nikakvo stvarno postojanje“2. Ovaj stav podrazumeva da čitalac dopunjuje imaginativni svet književnog dela u kome fi ktivni govornik sprovodi svoje fi ktivne ilokutivne činove. Zbog potreba ograničenih našom temom, zadovoljićemo se ovim dvema defi nicijama književnog dela. Njih smo naveli kako bismo u toku ovog rada pokazali da ih se, koliko ni brojnih drugih, književna kritika, a srpska naročito, ne drži. Književni tekst za predstavnike velikog dela srpske književne kritike jeste izvestan tekst beskonačne i ničim ograničene semioze. (Prvi primer vulgarno shvaćene Deridine zaostavštine). Ukoliko taj izvesni tekst razumemo kao primarni, što on de facto jeste, onda se, po pravilu, na njega nadovezuje sekundarni tekst, (književnokritički tekst) koji, opet, proizvodi beskonačnu sekundarnu semiozu. (Ovo bi bio drugi primer vulgarizovanja Deridine hermeneutike). Ova druga beskonačna semioza jeste, gotovo po pravilu, jedna vrsta donkihoterije koju 1 Monroe C. Beardsley: Aesthetics. Problems in the Philosophy in Criticism (Indianopolis,1958), pogl. III: The Literary Work, str. 126–128.2 Richard Ohmann: Speech Acts and the Defi nition of Literature. U: Philosophy and Rhetoric 4 (1971), str. 14.

Ula

znic

a 20

9–21

014

0

kritičar (smatrajući, dakako, pogrešno, da se radi o njegovoj invenciji, odnosno o njegovoj inventivnosti) slobodno i bez zazora primenjuje. Proizvoditi tekst ne vezujući ga pritom ni za kakvo značenje, proizvoditi ga na način tkanja (opet vulgarno razumevanje porekla pojma tekst: lat. texere = tkanje) znači, na indirektan način primarnom tekstu poricati i oduzimati bilo kakvo implicitno značenje i, isto tako, oduzimati mu ekskluzivno pravo da imitira. Drugim rečima, i sama se oslanjajući na imitaciju najpre sebe same (na privid proizvođenja književno krutičkog čina) a onda imitirajući (tzv. „jeres parafraze“) ono što već po defi niciji jeste nekakva mimeza, i, konačno, pokušavajući da emituje na sebi neprimeren i nedozvoljen način beskonačnu semiozu (ekskluzivno pravo primarnog teksta), književna kritika izjednačava sebe sa umetnošću reči što, prirodno, nije, no je samo (kritički) govor o umetnosti reči. Drugim rečima, književna kritika u najboljem slučaju može da pokuša da raspravlja, ona ništa ne izražava. Drama prefi njene nedonoščadi („biti jalov – sa toliko osećaja“), jad organizovanih impotenata – književnih kritičara – koji moraju da žive u senci talentovanih i onih retkih, genijalnih Umetnika reči, začinje se onda kada ovi počnu da razblažuju i otrcavaju ono što već in nuce nema potrebu za komentarom, ukoliko, naravno, taj komentar i sam nije kreacija, onako kako je Eneida komentar Homerovih epova a Božanstvena komedija komentar Eneide, ili kada Tomas Man u Doktoru Faustusu „komentariše“ Fauste svojih prethodnika. U tom slučaju takva vrsta komentara više i ne spada u oblast književne kritike. Književna kritika je, da podsetimo, nastala u dobu aleksandrinizma, u „razdoblju učenih negacija“, dobu arčenja i uzaludnosti stila koje po mnogo čemu liči na ovo današnje: vreme citata u kome ono prvobitno, izvorno biće Kreacije, ne poseduje više snagu autentične radoznalosti. Pošto književna kritika, u nedostatku kreativnih mogućnosti, predstavlja izvestan nagon za dijalogom, onda nije zgoreg no podsetiti da nikada „ništa veličanstveno moćno i ‚veliko’ nije nastalo iz dijaloga“. Pretresati o nečemu što jeste, što poseduje svoje samosvojno Biće, jeste izvorna jalovost, ostatak nasledne gluposti oličene u verovanju da je sekundarno i ono naknadno, bolje od primarnog i da ga objašnjava. Na ovom mestu mogli bismo navesti mišljenja autentičnih stvaralaca koji kazuju samo jedno: poezija ne zahteva da bude tumačena, budući da pesma nije „niti opis, niti iskaz“, no je proces i događaj (Ereignis). Pesma se događa. No, ovom zakonu ne podleže svaka pesma i svačija poezija. Za slabu poeziju moramo reći da je slaba i, takođe, moramo reći zašto je slaba. Govoreći šta nije poezija dospevamo, posredno, do izvesnog (podvlačim: „do izvesnog!“) razumevanja šta je poezija. Dolazimo u

Ula

znic

a 20

9–21

014

1

situaciju da razlikujemo šta je stih a šta poezija, budući da razlika između stiha i poezije jeste ona ista razlika koja postoji između neba i zemlje, i stoga nije puko preterivanje reći da između stiha i poezije „leže svetlosne godine“. Kada se sretnemo sa autentičnom poezijom kod koje su forma i sadržina amalgamisani, kod koje je, recimo, sadržina data u formi soneta, slobodnog ritma ili monologa, tada se ne postavlja glupo pitanje „Zašto?“, no se pesma čita, drugačije ne ide. S druge strane, nije svaki kritičar Jakobson koji je u svojim tumačenjima velike poezije i sâm morao da bude veliki pesnik. U njegovim radovima, hoćemo da kažemo, ni u kom slučaju nije bila prisutna samo nauka o književnosti, nego jedna vrsta pesničke lingvistike. Isto tako, nije svaki kritičar Empson koji je u stanju da napiše knjigu Structure of complex words za koju je jedan uman čovek rekao da bi za nju, pri svakom dužnom poštovanju, „dao celog Deridu“. Samo monumentalna čitanja poezije, to kažemo sa velikim okolišenjem i rezervisanošću, jesu velike internalizacije poezije. Ostala čitanja jesu čitanja za koja bih ja rekao da su čitanja na način „snopa“ („fascio“), upravo u smislu koga ova reč sa svim svojim konotacijama ima. To su čitanja koja kreiraju književnu scenu, umesto da je, sa svom razumnom rezervisanošću i sa puno opreza – daju, odnosno prikazuju. Stoga su čitanja savremene srpske književne kritike pesnikâ poput Pavlovića, Pope, Miljkovića, Raičkovića – četvorice velikih pesnika (jednom od ove četvorice bismo, ipak, predznak „velik“ uskratili) – čitanja na način rečenog „snopa“: neautentična, ponavljajuća, neineventivna, konačno, recimo i to, mizerna. Šta tek reći za čitanja savremenih pesnika od strane srpske književne kritike koja, zapravo, čitanja i nisu, no adorativne paškvile, sa jakom dozom sklonosti za inhumano. Da ova reč nije prejaka, bićemo slobodni da podsetimo (one koji će misliti da jeste), da je fenomen „inhumanoga“ prisutan, po našem mišljenju, i kod takvih autoriteta poput Platona, Hajdegera ili Sartra. I pošto nismo u životnoj dobi koja se prirodno i rado poziva na potvrđeni kredibilitet drugih, našu provizorno iskazanu slutnju nećemo ovde hteti da potvrdimo ni jednim respektabilnim imenom koji je našao za shodno da o tome fenomenu piše. Uz to valja na ovom mestu još nešto reći. Fenomen inhumanoga, koliko god prisutan u paškvilnim odama pojedinim srpskim pesnicima daleko manjeg formata no što su to pomenuta četvorica, još više je prisutan u snopnoj, fašistoidnoj formi prećutkivanja onih srpskih pesnika prisutnih, sa ostalima, u (istom) ovom vremenu. Iako od postojeće garniture srpskih književnih kritičara i kritičarki povodom ovih pesnika ne bih očekivao ni malo inteligentnije pristupe od onih osvedočenih, tekstova nastalih,

Ula

znic

a 20

9–21

014

2

recimo, povodom „pesništva“ Danilova, Noga, Karanovića, Simovića, Tešića, Bećkovića i kompanije., ono zrnce njihove profesionalne etičnosti bilo bi korisno da bude upotrebljeno na puko taksativno pominjanje imena autorâ koji danas srpskoj prozi, poeziji, drami ili eseju daju svoje priloge, kakvi god oni bili. S druge strane činjenici, da ovi ne samo nikad spomenuti, no još nikad pročitani autori i nemaju potrebe da od strane savremene srpske književno-kritičke garniture budu izloženi vrednovanju (osim taksativnog pominjanja), govori u prilog jedan, u književnosti, gvozdeni zakon koji glasi da knjige imaju svoje puteve – Habent sua fata libelli. Nepročitana knjiga (još uvek) može da čeka stotinu godina pre nego što do nje, slučajno, dođe pravi čitalac. Nijedno delo koje je stvoreno ne žuri, nikuda. Ono nâs, sva je prilika, tokom tih par stotina godina, čita. Žure samo nestvorena dela. Ona koja su u tehničkom smislu odštampana, a neodelovljena su pak, zauvek. Tim delima književna kritika je, već po defi niciji, suvišna. Ta dela, međutim, nikako ne i samoj književnoj kritici! Ona se upućuje, na način kako se poluobrazovani inteligent upućuje u razgovor o nano tehnologiji ili o savremenoj astrofi zici, istom poluobrazovanošću i ka poeziji i ka tekstu u stihu, ne praveći razliku između toga dvoga, jer te razlike nije ni svesna, niti je istu pokušala da artikuliše bilo u ravni književne teorije, bilo u ravni nauke o književnosti. Od ove tačke začinje se beslovesnost književne kritike, njen rad na pravljenju haosa koji se, srećom samo po metodologiji, može uporediti sa radom zla unutar antropološke povesti čoveka. Tim radom začinje se ono što Johen Heriš (Jochen Hörisch), povodeći se za Šlajermaherom (Schleiermacher), imenuje kao „bes razumevanja“ („Wut des Verstehens“), podrazumevajući pod ti nazivom nagon književne kritike da se nameće primarnim tekstovima, iza koga se dâ nazreti puka volja za moći, potreba za nametanjem klasičnog „gospodar–sluga“ odnosa, nagon za silovanjem Reči koji se manifestuje u potrebi da se bude gospodarem nad drugim tekstom, bolesna želja za komunikacijom u dobu koje je i samo patološki orijentisano na komunikaciju i ka komunikaciji. (Setimo se samo Habermasovih teza, stavova ranog Lumana (Luhmann) ili Karla–Ota Apela (K.–O. Appel). Šta se dobija tumačenjem, recimo pesničkog dela Celana, Malarmea (Mallarmé), Horhe Giljena (Jorge Guillen), Mišoa (Michaux), Džojsovog Finnegans Wake? Da li je moguće sa njihovim delima „komunicirati“? Setimo se kako je jedan hermeneutičar, niko drugi do Hans–Georg Gadamer, prošao sa tumačenjem Celana u poznatoj knjizi Ko sam ja, a ko si tI? (1986). Spuštajući se hiljadu metara u ponor, prema nemuštim ravnima poezije jednog Bećkovića, Danilova, Noga, Grujičića, Tešića, Marčetića,

Ula

znic

a 20

9–21

014

3

Karanovića ili Simovića, i nikako ne želeći da se, ma i slučajno, razume, da ova imena poredimo sa delima pomenutih stvaralaca i stavljajući ih, za svaki slučaj, stoosamdeset stepeni nasuprot istih, valja reći da je sa „delima“ autora srpske „avangarde“ komunikacija moguća, naprosto stoga što su ovi autori svoje pesmovanje stavili na „kocku“ komuniciranja, nikako ne na stranu poezije. Poezija, naime ne „komunicira“ i ne „priča priču“. U najmanju ruku ne onako kako jedan pesnik, čija je vrednost dela ionako krajnje sumnjiva, „priča priču“ o „ponoru“ udobno se zavalivši u „džet set“ društvo srpske književnokratije, niti onako kako drugi prodaje i kupuje „najskuplju srpsku reč“, a treći, opet, rimuje tu reč na način ratnih truba, i sasvim je izvesno da poezija ne „priča priču“ onako kako četvrti i peti obrgrljuju rime poput najtrapavijih pesnika iz 16. i 17 veka, i nikako ne na način kako se gaca po blatu u pokušaju da se ispeva ono što uspeva tek samo vrhunskim pesničkim zanatlijama te je stoga Marčetićevo i Karanovićevo „delo“ književnoj kritici i razumljivo i za komunikaciju sa njome podobno. Te pesme su, sva je prilika, i stvorene za pričanje i komunikaciju u vozu–vlaku na putu između Beograda i Zagreba, ili Beograda i Sarajeva. Budući da tim vozovima–vlakovima putuju i mnogi srpski kritičari, bilo sa domicilom u „Francuskj I“, bilo sa nastambom u „Francuskoj II“ – razgovoru se kraj ne nazire. Pošto je rad koga upravo pišemo zamišljen na osnovi koja je šira od pukog bavljenja delima autorâ unutar njihove sumorne stvaralačke svakodnevice, i namerava da ukaže na izvestan broj standardnih i ustoličenih kritičarskih praksi, mi ćemo ovim ekskursom napustiti ravan opservacije pojedinačnih pojava i okrenuti se rafi niranijim mehanizmima književnokritičkog rada, razumevanju suštine njegovog ničim pomućenog mira koga on odelotvorava u praksi.

II

Može se biti neostvareni pesnik, ali nikada neostvareni književni kritičar. Ta vrsta književnih delatnika uvek je ostvarena. Šta god govorili ili pisali oni su se ostvarili. To je jedan od razloga zašto neko ko ničim drugim ne ume da se bavi, a usto je „lepa duša“ i „voli knjige“ „sa toliko osećaja“ valja da se bavi sigurnim književno-kritičkim zanatom. Osećaj da „vladate“ nad tuđom rečju, nad primarnom rečju uopšte, vodi vas rušilačkom blagostanju ostvarene duše koju samo smrt zaustavlja ili, što nije redak slučaj, nameštenje

Ula

znic

a 20

9–21

014

4

na kakvom univerzitetu ili institutu za književnost. Ono što ste do tada radili u nepomućenom uverenju književnim početnicima, radićite sada književnim klasicima bilo da o njima predajete, bilo da o njima „istražujete“. Posle sto do dve stotine književnokritičkih osvrta (ponekad i manje) na dve tri strane i posle uspešno „odbranjene“ magistrature i isto takvog doktorata vaš curriculum obogaćen je onim što je i inače bio plod vašeg svekolikog književnokritičkog stremljenja. Samo oni koji, iz samo njima znanih razloga, studije književnosti nisu završili (moguće je i stoga što su prepametni i „talentovani“) ostaju da i dalje propituju puls savremenog stvaralačkog naraštaja i da, stareći, sasvim zaborave i ko su i šta je to čime se bave i zašto se bave time čime i ne znaju se bave. Pijanstvo je postalo akutna bolest zavisnosti. Sušto iskazivanje slabog i nedonešenog za voljom za moći. „Zašto se upražnjava književnokritički, odnosno recenzentski posao? Isti nastaje iz puke volje samih recenzenata. Ne radi publike, nego upravo na temelju njihove volje“. Autor ovog navoda je Alfred Ker (A. Kerr), a napisan je ne juče, nego 1905. godine. Nema tog pesnika, romanopisca, dramatičara koji ima toliku moć koja bi se mogla uporediti sa onom koju poseduje jedan bedni književni kritičar kada odlučuje da piše o jednom književnom delu. Jedna od uvreženih hermeneutičkih zabluda prema kojoj jedan tumač bolje razume jedno književno delo nego njegov tvorac, vodi nigde drugde no u područje ideoloških ostrašćenosti. Vodi, naime, kod Berije ili kod Đilasa i Zogovića. Put do stratišta je potom trasiran. (Upitati Solženjicina koji je živ i upitati se za sudbinu Mandeljštama, Šalamova – spisak je dug). Književni kritičar, dakle, zna, autor ne zna šta je stvorio. Ta vrsta opake predrasude podrazumeva da autor treba da ćuti i da se ili čudi glupostima književnog kritičara ili, što je u ovoj državi češći slučaj (što ne znači da glupih kritičara nema, ima, dakako), da blene u onoga koji ga, užasavajući se originalnosti, do degutantnosti hvali. Time kritičar, na najbezbedniji i na gotovo srećan način, obezbeđuje sebi autoritet. Pitanje: šta znači razumeti jednog autora bolje nego što je on samog sebe razumeo – pitanje aktuelno kroz čitavu povest interpretacije, a nikako ne od vremena Fridriha Bolnova (F. Bollnow) – do danas nije rešeno ne stoga što je nerešivo, nego stoga što se već unutar pitanja i ne postavlja pitanje zašto bi bilo ko autora bolje razumeo od njega samoga. Pitanje „šta znači razumeti jednog autora bolje nego što je on samog sebe razumeo?“ nikako ne sumnja u činjenicu da književni interpret i nije pozvan da autora bolje razume no što ovaj sebe razume, nego insistira i govori o tome kako razviti metodu da se jedan autor razume bolje nego što on samog sebe razume. Pitanje „metode“ u ovom slučaju je pitanje koje se odnosi na „kako tlačiti

Ula

znic

a 20

9–21

014

5

nevinog“. Blažena glupost interpreta i hermeneutičara ne stavlja u pitanje svoju ulogu, nego se i dalje posvećuje čerečenju tobožnjeg autorovog neznanja. To, dalje, podrazumeva, jednu posve akrepalnu romantičarsku estetiku koja kazuje da sve što je autor stvorio, stvorio je to u stanju zanosa, gotovo bez ikakvog udela razuma. Da se ne može biti „inspirisan“ na putu dugom ne samo tri stotine strana, nego da se ne može biti inspirisan ni na putu dugom nekoliko stihova (ako ste pravi pesnik, ne stihoklepac i niste od onih koga je književna kritika ubedila da je pesnik) – to savremen pojam književne kritike, zvanično, i ne dovodi u pitanje. U suprotnom, kako bi se obezbedio, makar u psihološkom pogledu posve i neutemeljen, kakav–takav alibi za bavljenje njome? Književna kritika u doba Postmoderne služi se alibijem iz doba romantizma! Validnost takvog alibija je više nego sumnjiva. Alibi je motivisan potrebom za moći. Posao „razumevanja“ u obzorju književne kritike (ne u obzoriju književne teorije) jeste oblik volje za moći. I tu leži prvi razlog zašto treba da se bavite književnom kritikom, iako ste za to nesposobni i uprkos tome što u samom književnom delu ništa ne vapije za vašom naknadnom delatnošću. Baveći se njome vi samo ukazujete na to u kom pravcu ne treba tražiti način postojanja književnog dela. Tu vašu nesposobnost, dakle, utemeljuje, ako je za utehu, ne vaša glupost (mada se u to nikada ne može biti sasvim siguran), no zakon na koji postoji samo književno delo. Ukazujući, implicitno i nesvesno, na činjenice toga gde način postojanja književnog dela ne treba da bude tražen, književna kritika u okvirima jedne paradoksalne situacije (ona je sama jedan paradoks) govori u kome pravcu ga, na žalost uz njenu pomoć (sic!), valja tražiti.

III

Književni kritičar piše zbog predrasude da onaj ko je delo napisao ne zna šta je napisao. Najmanje stoga da obavesti potencijalnog čitaoca da je izvesno delo objavljeno. I ukoliko, delimično, i stoga, onda je to obaveštenje napisano u žargonu učenog magarca. Ne bismo navodili imena tih kritičara koji takva svoja štiva objavljuju u običnim novinama koje su namenjene „običnom“ čitaocu. No, bilo gde bio objavljen književno-kritički tekst za njega se uvek može reći: „Prekasno“! Vremensko–ontološka shema na putu od primarnog ka sekundarnom je ono odlučujuće. Delo dolazi pre komentara, „konstrukt pre dekonstrukcije“. Delo je, primećeno je odavno, „fenomen slobode“. Nema nikakve svrhe besomučno hvaliti jedno delo, niti ga kuditi. U oba slučaja, radiće se, da upotrebimo

Ula

znic

a 20

9–21

014

6

jednu Bodrijarovu (J. Baudrillard) reč, o „disimulaciji“, o skrivanju jedne odsutnosti. Delo je u odsutnosti. Šta unutar te odsutnosti traži jedan kritičar? – Svoju sliku u ogledalu! Odsutnost mu kazuje da nema ni njega, kritičara. O kakvoj je odsutnosti ovde reč? – O takvoj koja kazuje da u trenutku dok vi proizvodite Drugo, vi produkujete, egzorcizujući primarno, izmičete ga, izumevajući pri tome, u fazi histerije, (setimo se „lepih duša“, tog polusveta unutar umetnosti) nešto što je primarnom suvišno. Književna kritika, da upotrebimo na ovom mestu jednu Bodrijarovu sintagmu, proizvodi „autističnu kulturu“. Kako nastaje ta kultura kada je reč o književnom delu, koji je to mehanizam koji je pokreće, može se sagledati onda kada književna kritika, po logici koja je motiviše, insistira na pitanju o intencionalnosti dela, lutajući od nemila do nedraga u pokušaju da dâ odgovor: „šta je autor ovim delom hteo da kaže“. Sa svoje strane, nemajući potrebu ni za kakvim oblikom mistifi kacije, reći ćemo, u okvirima savremene estetike svakako ništa novo, da je svako značajno delo fi kcijske književnosti – tamno! Može li se zdravim razumom pretpostaviti da je jedan književni kritičar, delo koje hvali, svu tamu istoga prozreo na ciglo nekoliko stranica svoga prikaza, dok mlati praznu slamu, dok, drugim rečima – kenja? („Jedna od najupadljivijih značajki naše kulture“, kaže Harry G. Frankfurt, „je u tome da ima toliko kenjanja. (...) Kenjanje je neizbežno kadkod okolnosti traže od nekoga da govori, a da ne zna o čemu govori“). U tom slučaju ili nikakve tamnosti u delu koga kritičar hvali uistinu i nema, ili ako je ima, onda ta tamnost dela nije ona koja u delu postoji, nego neka nepostojeća. Zar bi autor pisao svoju knjigu kada bi je književni kritičar „odgonetnuo“ na nekoliko stranica svoje paškvile, pozitivnog ili negativnog predznaka, sad svejedno? Zašto bi nešto bilo pisano na putu dugom tri stotine stranica, kada veliki znalac književnosti to kaže na nekoliko stranica? Posao književnog kritičara i posao autora nisu kompatibilni, (pod pretpostavkom da uopšte o nekakvoj kompatibilnosti u okvirima odnosa književnost – književna kritika može da bude reči), iako se već nekoliko stotina godina, otkako postoji književna kritika, ta zabluda bez zazora baškari na tlu zvanom Evropa i Amerika3. Polemika koju su ranih osamdesetih godina proteklog veka vodili Gadamer i Derida na temu „razumevanja ponukanog dobrom voljom“ („über den guten Willen zur Verständigung“) da je kojim srećnim slučajem 3 „Grupa reči koja se nadovezuje na pojam „kritika“ preuzeta je u nacionalni jezik oko 1600. godine u Engleskoj i Francuskoj iz latinskog jezika. Pojam “critique” i “criticism” odomaćio se u tim zemljama u sedamnestom veku i pod njim se razume umetnost suđenja koja se odnosi na antičke tekstove, ali i na književna i umetnička dela”. (Reinhart Koselleck: Kritik und Krise, Frankfurt a.M. 1973, str. 87). Prim. prev. B.T.

Ula

znic

a 20

9–21

014

7

doprla do šire javnosti (svakako i srpske) književna kritika više ne bi postojala u ovom obliku u kome još uvek postoji4. Ukratko: dobra volja za interpretacijom jeste, zapravo, dobra volja za moći kako je svoj stav spram kontrahenta Gadamera iskazao Derida. Nepopustljivi Gadamer odgovorio mu je u tekstu: Pa ipak, moć dobre volje. Derida je na to uzvratio tekstom Dobra volja za moć II (interpretirati potpise: Niče–Hajdeger). Iako je razgovor Gadamer–Derida vođen u daleko širim okvirima nego što je to polje književne kritike, ta debata, makar i sa zrncem svoje primenjivosti na rad književne kritike, od posebnog je značaja za ovu, i to valja da bude posebno naglašeno. Paradoks govora o odsutnosti književnog dela sadržan je u paradoksalnosti problematike same evidencije (očiglednosti). Primer Poove priče o izgubljenom pismu je poučan. Pismo nije nađeno, jer je, i to otvoreno, bilo pred očima. „Pouka“ književnim kritičarima na temelju ovog slučaja glasi: bavite se književnom kritikom, iako ste nesposobni da uočite prirodu odsutnosti dela u trenutku dok ste delom zaokupljeni. Korist od toga, banalnu, ali ipak korist, imaće samo autor koga vi promovišete. Publika će, naime, znati da je delo objavljeno. Ništa više i ništa manje do to. Vredi li toliki vaš trud? Vi ste ga inicirali, za vas je on vredan. Praktikujte ga onda. To je drugi razlog zašto treba da se bavite književnom kritikom, iako sve govori da književne kritike i nema, da je ona plod vašeg rada u kome ste na videlo izneli nesposobnost da bilo šta o prirodi književnog dela razumete i da ga, u okvirima vaših kompetencija i raspoloživog znanja, nikad i nećete razumeti.

IV

Književna kritika je jedna narcistička delatnost. Ona svoj predmet nalazi u primarnom delu, ali završava se sobom i u sebi. Pogledajmo biblioteke. Njihove police prepune se knjiga koje govore o knjigama, neretko čak i u okvirima trećeg stepena. Tako se, primera radi, povodom Hajdegerovog razumevanja Ničea pišu brojne disertacije, a o ovima pak, izveštavaju posebne profesorske komisije, priznajući im originalnost. Originalnost, u čemu? U interpretaciji 4 Koristan podatak tim povodom slobodan sam da uputim, inače veoma obrazovanim srpskim književnim kritičarima, ukazujući na sledeću knjigu: Philippe Forget (prir): Text und Interpretation. Eine deutsch–französische Debatte mit Beiträgen von Jacques Derrida, Philippe Forget, Manfred Frank, Hans–Georg Gadamer, Jean Greisch i Francois Laruelle, München 1984. Takođe: Dialogue and Deconstruction. The Gadamer–Derrida Encounter, prir. Diane P. Michelsfelder § Richard E. Palmer, State Univ. Press of New York, 1989. Videti, takođe, moj rad: Derida versus Gadamer, u: B. Tomašević: Hermeneutika neprozirnog, Beograd, “Plato” 2006, str. 313–356.

Ula

znic

a 20

9–21

014

8

interpretacije interpretiranog! Furiozno nametanje interpretacije povodom svakog primarnog dela koje je nastalo u okvirima fenomena slobode i koje u samome sebi sadrži svoj raison d’ être, poprima groteskni karakter. Više je govora posvećeno interpretaciji, nego interpretiranom, tako da se stiče utisak da interpretacija i nema potrebe za primarnim tekstovima. Književna kritika inscenira ono što čini predmet njenih radnji. Ona se usmerava prema književnom delu, simbolički ga destrukturira, reaproprišući ga u skladu sa vladajućom ideologijom (ili ga, nasuprot tome, optužuje da je nasuprot nje), dajući mu svoje, kontrolisano, značenje. Tako, primera radi, „najemitentniji“ srpski autori nisu oni autori koji su izvan kontrole, nego oni koji su katalogizirani, arhivizirani, oni kojima je pridata uloga „očeva“ nacije (Ćosić, Bećković) i koji sa tako strogo kontrolisanom propusnicom bivaju upućeni u svet književne čaršije koji je, prirodno, spojiv sa najemintentnijim institucijama jedne kulture, akademijama, univerzitetima, institutima, književnim nagradama kao regulacionim sistemom u domenu poželjnog. Ovi „ugledni“ autori prodaju kulturni kôd autorima iz druge borbene linije (koji slabe povratne veze ima sa eminetnim književnim vrednostima priznatim u jednom dobu kretanja svetskog duha), što u srpskom slučaju, konkretno, znači, nekom ko se zove Milosav Tešić, neko kome je ime Ljubomir Simović, Rajko Petrov Nogo, i da kôd ne bi bio lako „pročitan“ na ista imena nadovezuju se ona koja zamućuju jednoglasje, te trube i guču pod kontrolom jednog drugog kataloga koji, opet, kao i u prethodnom slučaju, tek samo usput, ima dodirnih tačaka sa stanjem u poeziji (književnosti) sveta, ali je suštinski vezan za domaću matricu u skladu sa kontrolišućom rečju književne kritike (D. J. Danilov, V. Karanović, M. Marčetić, S. Jelenković, da pomenemo samo izrazite „ljubimce“ iste). Nastaje situacija kada književna kritika pravi istoriju književnosti, a ne obrnuto: da sama književnost pravi sopstvenu istoriju. Pogledajmo antologije srpskog pesništva objavljene tokom poslednjih dvadeset godina: ista imena očeva, nasledna imena sinova = ogledalska književnost pisana po upravljanom modelu. Ko kojim slučajem nije izašao iz Brankovog (Radičevića), Dučićevog, Pavlovićevog (Miodrag) šinjela taj danas ne može računati na bilo kakvo ozbiljno pominjanje svoga imena u srpskoj poeziji. Miljković, Popa, Raičković, Despotov primeri su modela koji stoje izvan industrijske proizvodnje pesničkih znakova i posve je zagonetno, sudeći prema ogrezlosti koda u nacionalno tle, kako su uopšte bili uočeni kao centri značajnog pesmovanja, generirajući, štaviše, nekoliko vrednih izdanaka: B. Radović, A. Ristović, Brana Petrović, V. Kopicl, Milutin Petrović, J. Zivlak, M. Maksimović, D. Novaković, Novica Tadić, N. Mitrović, Dejan

Ula

znic

a 20

9–21

014

9

Ilić, Ana Ristović, R. Stanivuk, N. Živančević, Ž. Nikolić, Z. Đerić, R. Lazić. I ma koliko izgledalo da sebi skačemo u usta, zapitajmo se da li su navedeni pesnici uistinu živi u poređenju sa imenima nekoliko akademika koji ni u kom slučaju ne tvore ono najbolje što srpska poezija danas ima. Dakako, da nisu. O njima valja progovoriti izvan fetišizovanog pisma književne kritike, izvan prenemaganja književnih fariseja, jezikom koji, kako Pjer Burdije (P. Bourdieu) kaže, upućuje na „zaboravljena okruženja teksta“, na okvire književnoga polja čije je postojanje evidentno na jedan drugačiji, životniji, način, nego što je to lažna hijerarhijska struktura koju uspostavlja kontrolna priroda književne kritike. Pa i u okviru ovog načina, cum grano salis. Što znači ne govoriti o, nego sa njima. Ako smo ovim rečima našu kritiku književne kritike „razvodnili“, razvodnili smo je sa ciljem da bismo pokazali nešto drugo, manje očekivano nego što je to pomenuto „razvodnjavanje“. Krenimo, stoga, jedan korak napred.

Jedan široki duh, čovek visoke kulture, niko drugi do Džordž Štajner (George Steiner), u jednoj svojoj knjizi, koja bi bezuslovno trebala da bude prevedena na srpskohrvatski jezik hitro i ekpeditivno, a čiji je naslov O realnoj sadašnjosti (Real Presences, 1989), nakon što se poduhvatio kritike sekundarnih književnih diskursa i što je izrazio svoje uverenje da u njima, uglavnom, leži jedna nihilistička osnovica čitanja (i pisanja), on lomeći se, pokušava da ukaže na jedan izlaz koga bi književna kritika, eventualno, valjala da se poduhvati. Reč je o izlazu u etiku, u područje etičnosti koje kada bi imalo oblik književne kritike moralo da bude „obliveno“ „učtivošću srca“, „etikom common sense“, koja je zapravo „jedna kristalizacija takta intuicije“. Ukoliko je književno delo, umetničko delo uopšte, u Kantovoj estetici shvaćeno kao nešto „bezinteresno“, i ukoliko je pesma, u jednom širem smislu, stvorena bez ikakve neophodnosti da bude stvorena, čime se umetnički, odnosno pesnički akt stvaranja sagledava kao njegov najviši akt slobode, mogu li oni koji će o toj pesmi govoriti biti prožeti rečenom etikom? Konkretno, mogu li književni kritičari biti prožeti onim istim aktom slobode koji karakteriše pesnika? Naime, da ukoliko već govore, govore ne kako im nalažu spoljašnje okolnosti, no onako kako nalaže etičnost, najviša etičnost čoveka u njima, njihov receptivni potencijal slobodnog čoveka? Može li književni kritičar biti slobodan unutar „uzimanja i davanja“? Uprkos svakom respektu koga gajimo spram etike, na ovom mestu se ukazuje još jedna problematika: pitanje pukog kritičarevog obrazovanja, njegove kulture u logosnom polju, njegovih misaonih sposobnosti, sposobnosti zaključivanja i, pored svega, imanje svesti da ukoliko je govorio o A, B, C, onda obavezno mora da govori i o D, E, F itd., inače ne bi smeo da govori ni

Ula

znic

a 20

9–21

015

0

o prvoj trojici. Namah se postavlja pitanje, budući da predočavamo sve neophodne sposobnosti koje bi kritičar trebalo da ima, ne mora li u tom slučaju književni kritičar da bude čovek nadljudskih sposobnosti? Na žalost, tako je! Konkretno, mi ne vidimo da ijedan srpski ili bilo koji drugi književni kritičar poseduje navedene osobine. Već i najbanalnije nemanje potrebnih osobina, poput onih tehničkih, naime, prosto–naprosto, da bude pismen, da misli jasno, ometa ga u obavljanju njegovih „dužnosti“. Ukoliko je kojim slučajem pismen, onda „njegovo“ mišljenje često nije njegova svojina. Mnoga mišljenja, doduše, nisu originalna, naprosto stoga što je priroda čovekovog mišljenja repetitivna, ali da moje mišljenje ide u onom pravcu koji se od mene očekuje, unutar društva u kome živim, ponižavajuća je stvarnost koja diskvalifi kuje kritičara da se bavi poslom kojim se bavi. I još nešto. Književni kritičar je retko kada besprekorni logičar. Njegovi jezički iskazi nikada se „matematički“ ne drže, nikada nisu iskazani tonom askete, nikada „bezinteresno“ spram bilo čega što je književne provenijencije. U tom smislu on je, paradoksalno, potpuno „objektivan“. Njegovo sredstvo kojim se služi – jezik – takve je prirode da klizi u iščeznuće onda kada počinje da govori o nečemu. Dakle, objektivan je. Analizirati, kaže Bodrijar, znači „istopiti se“ pred sirovim realitetom dela. U nešto gorem slučaju, kritičarevi iskazi, nemajući veze sa realitetom dela, postaju ideološki obojeni i, neretko, dolaze glave pesniku. U blažim slučajevima kritičar nekog postojećeg pisca i ne spominje, u još blažim, on ga spominje, sveteći mu se, pri čemu razlog za osvetu ne mora nužno biti (i često i nije) književne prirode. Književni kritičar je, dakle, samo čovek koji raspolaže jezikom koji mu je dat. Osobine koje bi on, navodno, trebalo da ima u onom sledu koga smo ovde naveli nisu pomenute stoga da bismo kritičaru posao kojim se bavi predočili kao nedostižan. No, kao dostižan i moguć. I to je treći razlog zašto treba da se bavite književnom kritikom, iako je predmet vašeg bavljenja takve prirode da lebdi: čas izgleda da ga je moguće ostvariti, čas da je nemoguće. Iako ste nesposobni da tim zanatom ovladate, vi vidite, da to i nije neophodno. Stoga, bavite se njime! Priroda koristi za književnost od toga leži u činjenici da se tada književna kritika najviše približava prirodi književnosti: jednoj tužnoj delatnosti koja leži u području apsurdnosti i koja upravo svojim postojanjem na naš život kao apsurdan i ukazuje. O ničemu, kaže Sioran, ne možete ništa ne reći. To je razlog što ne postoje granice množenju knjiga. Književnost i književna kritika su tome dokaz. U toj vizuri vidimo ih prvi put na istom zadatku. Opisivanje apsurda omogućeno je dvostrukom energijom Slova. Njegovim pisanjem i njegovim tumačenjem. Pisac Apokalipse posle dvehiljade

Ula

znic

a 20

9–21

015

1

godina može naslednicima da bude zadovoljan i da na nebu, onako kanonizovan, živi spokojno.

V

Dokle god pisci budu imali licemernu potrebu da im drugi tobože kažu šta o njihovom delu misle ili „misle“ (ukoliko se o jednom delu uopšte nešto može misliti, budući da je ono već mišljenje samo, pa se o mišljenju, o njegovom procesu, ne može naknadno „misliti“) – dotle će književno-kritički zanat da cveta. Ta potreba ide ionako na ruku samom književnom kritičaru koji već po svom ljudskom sustavu svet vidi kao corrigenda, kao nešto što valja neprestano ispravljati i isto tako nikako mu nije strana namera da objašnjava stvoreno bilo samom autoru, bilo potencijalnom čitaocu. On koji tokom svog života eventualno, u najbolje zamislivom slučaju, objavi nekoliko svezaka poezije, pripovetki ili dva–tri romana (nije svaki kritičar polihistor poput U. Eka ili Borhesa), najednom se sa svim atributima jednog trgovca idejama pojavljuje u ulozi arbitra. Pisac ćuti, publika čeka da čuje ili da pročita šta „danas“ vredi čitati i na šta će svoje vreme da investira. Mislilac bez tapije čeka i sâm da vidi svoj sud na „svim usnama“, u svim očima u trenutku kada se obelodani ko je ovogodišnji dobitnik Ninove, Bukerove, Pro femina ili Pulicerove nagrade. Njegovi slučajni stavovi ili stavovi kojima je drugi, moćniji od njega, upravljao (političar ili izdavač) biće nakon toga komentarisani gotovo podjednako koliko i delo koje je „nagrađeno“. To su njegovi „zvezdani časovi“ koji se ponekom kritičaru (budući da je obično član većeg broja „žirija“) događaju nekoliko puta u godini. U tim trenucima mogao bi gotovo i on sâm postati romanopiscem, pesnikom, pripovedačem. Takva sorta nevoljnika bila je poznata i Ničeu, i Šopenhaueru, i Sioranu. Ovaj poslednji je upravo i sâm o književnom kritičaru govorio kao o trgovcu idejama čije je „ja“ „provalilo u ideje“ i čija se „teskoba preobratila u kriterijum“, u stvarnost nekoga u kome će trgovčevo opsenarstvo da bude podvostručeno. Uloga kritičara ogleda se u teatru vremena koji je star ne samo tri stotine godina, nego je prvu svetlost ugledao sa još onim prvim Arbitrom poznatom iz antičkih vremena. Jedan empirizam pukog common sense stvara se iz pukog komoditeta kod čoveka koji želi da zajednički uživa u onome što mu je drugi sugerisao kao dobro i valjano ili poželjno. Njegoš i Dučić bili bi odavno zaboravljeni da društvom ne vlada etika čerge: pripadaš zajednici tek ukoliko veruješ u „zajedničke“ vrednosti, u famozni common sense. To što Njegoš ili Dučić danas većini ljudi ne znače baš ništa, budući da ne generiraju bilo kakve ideje u dobu u

Ula

znic

a 20

9–21

015

2

kome taj čovek živi zajedno sa jednim Dejvidom K. Livisom (D. K. Lewis) misliocima čerge i tradicije ne mora da bude od odlučujućeg značaja. Valja se okupiti oko jedne ideje na način kako se beznačajni pesnici oko nje okupljaju a, bogami, ponekad i veliki mislioci, poput Hajdegera koga Helderlin nije napuštao, bukvalno, do groba. Nikakav stil, nikakva misao ne može „Luču mikrokozmu“ danas da izvuče na svetlost dana, nikakva potreba da se ista čita u vremenu koje ima odavno potrebu da svoje „velike priče“ zaboravi, svoje slobode radi i, dakako, svoje budućnosti radi. Pitanje kada jedna prošlost treba da se zaboravi nikako nije kompatibilno sa pričama koje kod „narodnih“ mudraca i „narodnih“ vođa otprilike glase da onaj ko se odriče svoje prošlosti odriče se i budućnosti. Ova poslednja priča oduvek je bila jedna puka, zavodljiva laž i obično je bila draga koliko nemisliocima, toliko i fašisoidno nastrojenim društvenim grupama u svim vremenima. Nisu svi klasični pesnici uistinu i klasični. Koji su pesnici klasici a koji ne, odlučuje sam savremeni čovek u okviru svojih istinskih potreba. Izvan tih potreba svi klasici su ništa drugo do „lanjski sneg“. No, upravo u ovom trenutku pojavljuje se kritičar, jedan od onih tobože učenih ljudi (engleska reč za to je „bookishness“, nemačka „Buchgelehrsamkeit), pri čemu ga neretko sledi i sam tradicionalno orijentisani pesnik (u srpskoj savremenoj književnosti, kao i u većini plemenskih književnosti, takvi su posebno cenjeni, sakupljajući lovorike za danas) i na temelju onih koji i ne znaju ništa drugo do da slede tradicionalno ustanovljene vrednosti, mitove i obrede (pogledati Bećkovićevo Nogovo ili Tešićevo pesmovanje) promoviše velike priče, zapadajući u velike ekstaze prisutnim prilikom kakve svečanosti u čergama ili među plemenima. (setimo se Golubnjače, Noža, Ćeraćemo se, Milutina....). Kritičar je onaj koji promoviše ustaljene rituale, projektivne paranoje, ukletost protivvrednosti. Te nametnute vrednosti čiji je promoter književni kritičar neretko vode u fašizam, staljinizam, nacizam, u despotije svake vrste. „Najviše književno obrazovanje, svakovrsna kulturalna propaganda i vaspitanje može“, veli ovde navođeni Štajner, „da bude pratilac ne samo brutalnosti, pritiska i despotizma nego i da ga zahteva i promoviše“. Da li je u godinama između 1987 i 1996. srpska književnost imala književnu kritiku? – Imala je. Kakva je ona bila, izuzimajući retke primere časnosti i poštenja? Takva da su najveće književne vrednosti srpske književnosti oličavali Ćosić, Bećković, Simović, Nogo, pisac „Milutina“, Đogo, koje je sledila armija sledbenika. Drugu polovinu činili su pisci koji su se od prvih „distancirali“ ali se kritika i sa njima poigrala, promovišući pisce osrednjih vrednosti do onih koji nikakvih književnih vrednosti nisu imali. Do promocije istinski velikih moralo

Ula

znic

a 20

9–21

015

3

bi se, naime, doći sa naporom.Takve nije imao ko da promoviše. Uvek je nešto bilo na putu, uvek je nešto otkazivalo: bilo kritičareva nespremnost na avanturu i rizik, njegov kukavičluk, dakle, bilo ontološka priroda njegovog posla koja opominje da ma koliko kritičar svoj posao radio temeljno, on se samo uvek manje ili više približava delu, ne iscrpljujući ga nikad. Suština interpretacije je njeno otkazivanje, njena nemoć. No, priznavao to kritičar ili ne, njemu je potrebno polje igre. Biti u igri, učestvovati u njoj. Valja nametati, uz pomoć, kako rekosmo, samih pisaca, sudbinsku banalnost igre. Igru koja kaže da ukoliko postoji književniost mora da postoji i književna kritika. Na jednoj strani veoma angažovana, na drugoj strani mlaka do maloumnosti, književna kritika je u navedenom periodu obavljala svoj posao. Komplikovanije od te igre bilo bi obrazovati jednu teoriju interpretacije na temelju interpretacijske prakse. Ali, ne samo srpski, no i svi ostali kritičari u svetu, nisu spremni da se uhvate u koštac sa teorijskim problemima, iako ovi stoje u biti njihovog posla. Većina srpskih književnih kritičara jesu kritičari–univerzalisti, to jest većina njih piše i o poeziji, koliko i o prozi i eseju. Većina njih dolazi obično sa studija istorije književnosti. Retki su oni kritičari koji su studirali književnu teoriju i o njoj imaju osnovna znanja, što takođe nije dovoljan uslov za bavljenje književnom kritikom. Osnovna znanja iz književne teorije ne kvalifi kuje kritičara za posao koji obavlja. Potrebna su temeljna znanja, ona koja bi, eventualno, mogla biti upotrebljena u poslu koji još nije precizno defi nisan. Ukoliko se književni kritičar odlučio da se bavi „kritikom“ poezije (pri čemu ne treba da ima ikakvih iluzija da je bavljenje prozom jednostavnije – nije) on svakako zna da pesnički tekstovi imaju svoju sopstvenu medijsku teoriju. On takođe zna da se pesnički jezik odnosi na kontekst, ali da pesnički jezik tim kontekstom nije upravljan, nego da konteksti postaju funkcijama pesničke višeznačnosti. Ukoliko se ima u vidu da je književna kritika jedna metajezička delatnost koja u ovom slučaju ima za predmet poeziju kojoj su metajezičke funkcije niti vodilje u promovisanju poetičkog učinka, onda nije problem samo da li ćemo pesmu tumačiti na način poeziji interne interpretacije ili poeziji eksterne interpretacije, nego kako ćemo u jednom tekstu uspeti da objedinimo metajezičku funkciju književne kritike sa metajezikom funkcijom poetičkog u poeziji. Konkretno, da li je taj problem rešiv i može li da na dve–tri stranice književnokritičkog teksta donese, makar i u naziranju, ono o čemu je reč u jednoj pesnikovoj knjizi (zbirci), ne pesmi? Ne zaboravimo da je problematika puzzle–a unutar jednog i drugog metajezika mnogo složenija od ovde date samo u najbanalnijem svom obrisu. O čemu književni kritičar piše, pišući o jednoj upravo objavljenoj knjizi

Ula

znic

a 20

9–21

015

4

pesama? On piše o svojoj ljubavi (ili neljubavi) prema pesniku, ostajući na Severnom polu, dok misli da se nalazi u tropskom pojasu. Pri tome dok govori o „ljubavi“ on cepa drva ili potkresuje ruže. Drugim rečima, on kenja dok za to ima volje. Neki će tu „dobru volju“, jer nemaju pametnijeg posla, imati do kraja života, neki drugi dok ne zaposednu jednu katedru na Univerzitetu. Na katedri će se baviti književnom istorijom, poslom najmanje umnim i najmanje izazovnim u okviru predmeta zvanog književnost. Odatle će ga neko odvesti u nacionalnu Akademiju gde će se sresti sa nekim od pesnika koje je nekada promovisao. Obojica će živeti dugo i srećno. Ovo je četvrti razlog zašto je korisno baviti se književnom kritikom. Književna kritika održava iluziju o kontinuitetu institucijâ: od novina do akademija i univerziteta. Samo, nezgoda je u tome što na tome putu nigde nema književnosti. Književnost, ona najbolja, nalazi se van institucija, nju ne interesuju institucije. Po našem uverenju koga smo kazivali tokom poslednjih četrdeset godina književnost je svraćanje našeg mišljenja u ono jednostavno, titrajuće područje u kome se čovek i biće sreću „u svojoj biti i stiču svoju bitnost“, gde pesmovanje i biće jesu isto, na način kako su isti, prema Parmenidu, biće i mišljenje. Izvan mišljenja nema književnosti, kao što i izvan književnosti nema živog mišljenja, pri čemu mi svakako umemo da pravimo razliku između Kantovog mišljenja i mišljenja u pesmi jednog Celana, Šara, Žabesa, Giljena, Pasternaka, Remboa ili Malarmea. U jednom dalekom sabiranju, na svome putu koji je put Sage (Kaže) o čoveku, pevanje i mišljenje, „te dve paralele“, kako za njih veli Hajdeger, (pri čemu je i proza za nas pesmovanje u širem smislu reči), se u nekoj beskonačnosti seku. Književna kritika pokušava uvek iznova taj sek, to neimenljivo, da aktuelizuje, i mada joj uvek (uvek!) rezultat izostaje, njena je „zasluga“ i zasluga bez znakova navoda što, najčešće od svih onih delatnosti koje se bave književnošću, to na svetlost dneva izvodi. Taj četvrti razlog zašto se treba baviti književnom kritikom, iako vam objektivne sposobnosti i moći nedostaju, leži kao i prethodni, takođe u polju melanholije koja čoveka ophrva kadgod se sretne sa nemogućim „misijama“ na svom putu prepunom taštine.

VI

Snažan umetnik, kaže Fokner, veruje da niko drugi nije dovoljno dobar da bi mu davao savete. Ali šta da radimo sa prosečnima i slabima, nesigurnim u sebe, sumnjičavim spram onoga što su stvorili (ima i takvih, mada je broj onih koji veruju da su stvorili remek–delo vrtoglavo veći)? Ko će ove slabe i nespokojne, razuverene od sebe

Ula

znic

a 20

9–21

015

5

samih, da teši, ko će za njih pisati pohvalu njihovim tričarijama, kratkotrajnim mirisima, izlučenim beznađima i privlačnim ponorima, ko će im udeljivati nagrade, ko će da se identifi kuje sa njima, ako ne maneken i kućepazitelj u svetu književnosti, rođen u trenutku između neodlučnosti i prefi njenosti. Jer ta dva delatnika, osrednji ili slab umetnik i književni kritičar, zanesenjak bez metode i bel esprit u oblasti književne teologije, najbolje se međusobno razumeju i na najracionalniji način iskorišćavaju svoje boljke i slabosti. Oni traže jedan drugog. Oboje usavršavaju zanat ropstva. Bez prvog drugi je olupina, čak ni otisak slovesima kojima se s „toliko bolećive ljubavi“ posvetio; bez drugog prvi nije doveden do sebe, do znanja o sebi koga traži u drugom i od drugog. Još nismo naišli na beznačajnog umetnika koji je okrenuo leđa književnoj kritici. Naprotiv. Svoje sveže odštampane sveske poslaće na kućne adrese „renomiranih“ kritičara, onih koji će za dva groša u doba ratnom i u dobu gladi očas napisati milosrdni panegirik jednoj petljanciji i jednom kreveljenju. U jednoj posve obrnutoj situaciji u kojoj je ovoga puta književni kritičar inicijator „posla“, nije teško zamisliti kako se „lepa, prefi njena i osećajna duša“ raduje novokomponovanim delima nacionalnih bardova, otaca nacije, profesora koji su „iznedrili“ nakon desetina godina pošto su tumačili Dostojevskog, Kafku i Kamija jedan ili dva romana („tumačeći“, naučili su, u međuvremenu, da napišu 150–160 strana proze) i bez da su im knjige istih stigle na kućnu adresu, taj čovek sa sjajnim „sluhom“ za vreme i trenutak, književni kritičar, brzinom munje u nedeljniku, podlisku za kulturu objavljuje svoj rad sa učtivošću đaka koja bi postidela svaku pristojnost i zablenula svaku glupost. Ostalo što ne ulazi u „formulu“ književne scene i razmene predaje se Neizvesnosti, „slučaju komedijantu“, huku vremena, putevima mušičavih knjiga, vlažnim sanjarijama bibliotečkih podruma. I to je jedan deo istorije književnosti, deo istorije institucije zvane književnost, deonica puteva njenih „razmena“, ogledalo njene dnevne proizvodnje, ekonomija njenog učinka i utroška, njen hod ka neodgonetljivim instancama širokog pojma Kulture unutar geta svoga sveta. Geto toga sveta uglavnom je geto jedne nacije. I pisac i književni kritičar kupaju se u istim teritorijalnim vodama. Prljavština jednog i drugog ostala je tu, zadržala se tu. Savremeni virus otvaranja sveta, ma koliko to otvaranje bilo sumnjive provenijencije i sumnjivih nagona, (mi koji živimo u užoj „Evropi“ to dobro, predobro znamo) u Srbiji je presečen ratnim iskupljenjima, kupovinama svetih reči, falsifi kovanim pojmovima, simulacijom istorije, kulturom koja se „razmenjivala“ unutar istih zidina i stupova. Trgovina i razmena sa ostatkom kapitalističkog sveta koji živi na razmeđu između nadnicâ i

Ula

znic

a 20

9–21

015

6

„Lamborghinija“, iskidan između poroka Marselja i stravične opakosti Sen Morica u zelenom Engadinu, je prestala. Samozadovoljstva u maloj Srbiji su bujala. Mi, Srbi, imamo najbolju književnost u... Od Subotice, preko Titovog Vrbasa, Titovog Užica, Ravne Gore, do Titove Mitrovice i Titograda Srbi „srećan“ izazov u pogledu činjenice sopstvene podeljenosti nisu iskoristili. (Pok. Mihajlo Lalić mogao bi naslednicima biti učiteljem). Preostalo je da svet(skost) bude simuliran(a). Otkriće Albaharijevih knjiga, otkriće Velikića, Basare, Pavića, R. Konstantinovića, J. Aćina razblažavao je osećanje niže vrednosti, teskobnost prćije u bizarnom lebdenju „šljive vrh Valjeva“, cirkusnost dremeža „težine tamjana modrog“. Kiš i Tišma ostali su sigurna moneta. Pa ipak, slava poslednje dvojice u Evropi bledi. (Primer kako živ i borben pisac može sam mnogo da učini za sebe u svetu. Posle smrti pisca, nastupa Gospođa Vrednost i čini svoje: ili raste, ili opada. I taj rast ili to opadanje su tek tada posve realni). U istim ili sličnim kočijama voze se danas neki srpski pisci koje je Evropa otkrila, a nije ih, s druge strane, otkrila Srbija. Takve je u Srbiji dvadest godina jeo mrak. Ponekad lavež zavisti. Ponekad, strogo kontrolisana ćutnja, kakva se praktikuje među najbolje odgojenim ljudima iz Palerma. Do takvih će naslednici agilnih i mnogoprisutnih kritičara iz devedesetih i početka ovog veka, „istražujući im delo“, trčati ka bibliotekama Pariza, Berlina, Beča, Minhena, Londona. Postoji za ovih poslednjih dvadeset godina više napisanih romana o Londonu. Neće svaki od ovih pisaca biti bolećivo sentimentalan kao Crnjanski, žureći pred smrt u Srem, na Frušku Goru. Groblja u Evropi su lepa.

Dotičući se u ovom odeljku moga rada, kao uostalom, i u prethodnim, domena književnog života, domena praktične razmene koja postoji između književnosti i književne kritike, što sve zajedno predstavlja samo deo dinamike književnog polja, ja sam, stavljajući istu pod lupu, zaboravio na neophodnost da se odam izvesnom zamajavanju koje bi bilo u području vizije u pogledu mogućnosti da književna kritika, pošto su joj instrumenti kojima do sada vlada primitivni, eventualno, te operativne instrumente, uz pomoć svoje dobre volje, učini krajnje efi kasnim. Zar ne bi, primera radi, mogla da sakuplja temeljna znanja iz oblasti književne teorije i nauke o književnosti, naročito obraćajući pri tome pažnju na ključne poddiscipline unutar ovih nauka? To znači, da bismo želeli da, konačno, upoznamo jednog obrazovanog književnog kritičara. Ako je to pošlo za rukom nauci o jeziku ili antropologiji, eksperimentalnoj psihologiji ili teoriji informacija da svaka odgoji svoga stručnjaka moglo bi, možda, da pođe za rukom i književnoj kritici. Nismo sigurni da bi sakupljanje znanja, podataka i uvida bilo korisno da bi se ova

Ula

znic

a 20

9–21

015

7

u okviru savremene književne kritike matematizovala kako predlažu za neke druge kritičke discipline izvesni naučnici, ali verujemo da bi nastojanje da književna kritika postane jedna koherentna disciplina u uskom i u širokom smislu te reči, dovelo istu do dostojanstvenog preobražaja i izvuklo je iz lebdenja u jednom prostoru „niti–niti“. Ako je, s druge strane, svojevremeno, u samom pesništvu, Paundu i Eliotu, pošlo za rukom da katalogizuju pesničku prošlost, ukoliko je Pikaso u svome delu prešao čitavu povest slikarstva, i ukoliko se Kits, uprkos činjenici da su mu Šekspir i Sofokle gledali preko ramena, odlučio da ispod nekih svoji radova napiše reč „tragedija“, zar se od savremenih srpskih kritičara ne mogu iskristalisati nekolicina kojima bi znanje i obrazovanost bio cilj koliko i kritičarsko poštenje i etičnost? Ili će se i dalje, svakako bez patetičnosti, morati da govori o „izdaji kritike“, onako kako se govori o „izdaji intelektualaca“? Da li je, uistinu, kako veli jedan polihistor, „varvarstvo 20. veka pritislo osnovu evropske kulture“? I nije li zaprepašćujuće da je isto varvarsto, ista logika varvarstva, poniklo, zajedno sa koncentracionim logorima, upravo u Evropi, a „ne u pustinji Gobi, niti u Ekvatorijalnoj Africi. Još gore“, veli isti polihistor, „kultura sarađuje sa masakrima i despotijama“. Ovo bi bila tačna dijagnoza onoga što se na području Jugoslavije dešavalo tokom poslednjih dvadeset godina. Da bi ova konstatacija bila uverljiva bilo bi potrebno navesti imena njenih pesničkih izvršilaca, imena književnika–aktera. Ja to neću učiniti. Ne zbog straha (strah me je odavno napustio). No zbog gađenja. Ono prevazilazi svako metafi zičko gađenje i svako telesno gađenje. To gađenje ne nalazi se u području telesnog i cerebralnog, no u području stida. U tom smislu, bilo bi mi istinski drago, da desetina i još toliko pesnika, naročito onih koji su tokom ovih dvadeset godina primili svakovrsne književne nagrade smognu snage da napišu, svako svoju, pesmu na temu svoga, ne tuđeg, stida. (Hrvatski pesnik će imati svoj stid, onaj iz NATO zajednice svoj, Albanac svoj, Bošnjak iz Sarajeva svoj). Kada makar jedan jedini naš pesnik napiše uspelu pesmu o stidu, svi bi onda mogli imati „prava“ da od jutra do sutra pišu pesme o svakojakim „najskupljim srpskim rečima“. Tema stida je mnogo kompleksnija od uobičajenih pesničkih tema, poput smrti, ljubavi, religioznih osećanja, teskobe, nesreće, bede, radosti, „ponornih“ stanja, ushićenja ili razočarenjem istorijom, vladarima, svetiteljima. Adornova opaska sa pitanjem i upozorenjem – pisati pesme posle Aušvica?! – ostala je (srećom) samo to. Ni mi ne insistiramo na malopre iskazanoj želji o pesmi o stidu. Život nije samo ono što se događa i on nije samo skup iskustava koja su se zbila, mnogo više on je skup svega onoga što leži u polju Mogućega. Svaki zamišljeni užas je moguć i on će se dogoditi kad–tad. I ne samo objavljena Apokalipsa, no i ona Neobjavljena, a

Ula

znic

a 20

9–21

015

8

zamišljena, dogodiće se. I ovaj iskaz ne spada u domen proroštva, no zaključka. Prljavština književnokritičkog truda je samo prašina na klaviru književnosti. Nema te sile koja će postojanje književne kritike onemogućiti. Pa ipak, taj sumorni, besmisleni, neotesani, bahati i varvarski posao, budući da neprestano, kao mušičavi kućepazitelj, stoji na pragu onog retkog ljudskog drhtaja nad rečju, nad bićem, nad čovekovom imaginacijom jednom će se ugasiti. Pre toga, svaka borba sa njim je bez nade na pomak u „pregovorima“, i što se tiče bilo kakvih rasprava o njemu, o njima se ništa pametnije ne može reći do da ostaju jedna evidentna uzaludnost. Dakako, tokovi „želja“ i „vizija“ kako izaći na kraj sa tim potrebno–nepotrebnim poslom moći će da teku nesputano. Svaki fantazam o katarzi ostaje samo fantazam. To je peti razlog zašto književnu kritiku valja priznati za partnera u razmeni kod predmeta zvanog književnost. Nužno je, dakle, da ona postoji, da se neko bavi tim starim zanatom inaugurisanim uz pomoć „Arbitra Elegancije“ iako su svi njegovi potomci tumačeći knjige osakaćivali ne samo svoju dušu, onu toliko „lepu i osećajnu“, no gotovo obavezno, delo o kome su pisali. Delanje književnih kritičara i njihova upornost, upravo ovo poslednje, osokoljava fantazam nade pisca književnog dela da će mu delo jednom biti slobodno od tutorstva sekundarnog, kao što životni fantazam biva ohrabren od strane genetičara da će čoveku poći za rukom da pobedi smrt. Pisac će se stoga sve manje obazirati na kritiku, sve više će verovati sebi. I znaće, kao što je oduvek znao bolje od književnog kritičara šta je to što je stvorio. Piščeva skromnost stvorila je kritičara. Takođe i vera onih pisaca koji drže da im je svaki stih koga su od svoga dara iskamčili vredan beskrajnog divljenja. Drugim rečima, uverenost svakog književnog crva da je genijalan, manje je opskurna od histerije jalovog kritičara, od „nežne praznine“ tog „propovednika sa uličnog ćošeta“. Književni kritičar podgreva otpor, raspomamljuje piščevu imaginaciju, priziva književnu metafi ziku, vodeći je do otkrovenja koje bi moglo, nešto izmenjenim rečima Tereze od Avile da kaže: „Ne treba više da pišeš ljudima, no anđelima“. No, za sada treba da se bude i ostane „realan“. Književna kritika mora da postoji, mada ona nikad neće postati drugačija no što je bila od vremena Sent Beva do danas. Književno-kritički govor o književnom delu je nešto čime se ne može upravljati. On je ukleta strana književnog dela koja nikad neće biti evangelizovana. Varvarstvo je prirodno stanje slabog. Varvarstvo je prirodno stanje jakog. Birajmo. Svet je, moguće je, realan.

Innsbruck, septembra 2007.

Ula

znic

a 20

9–21

015

9

NEOBELEŽENO

Ula

znic

a 20

9–21

016

0

Ula

znic

a 20

9–21

016

1

Nenad Daković

POSTFILOZOF UMIRE

Šta postfi lozof ima da kaže o ovoj temi, ili je i on kao Moloa koji umire. Možda, i videćemo, šta ima da se kaže o ovoj temi. Otac je umro 1989. godine mislim 16. maja. Kako je moguće da sam to zaboravio. Nisam bio pored njega a umirao je sedam meseci. Povremeni obilasci u bolnici. Nije mogao da ustane iz kreveta. Izneo sam njegov leš iz mrtvačnice. Ili njegovu „dušu”. Ne znam šta sam to izneo. Danas moja majka umire u demenciji sa povremenim prosvetljenjima. Večeras ja razmišljam o ovom famoznom: ko umire? Ko umire? Bodrijar je umro ove 2007. godine. U sedamdeset i sedmoj kao i otac. Umalo nisam napisao jadni otac, ali sam odustao, ili možda nisam. Ko oplakuje svoje mrtve? Treba živeti sa njima. Rorti je umro ove 2007. godine. Derida je umro prošle 2006. godine, iako nisam siguran, možda, je to bila i 2005. godina. Pogledaću. Postfi lozof ustaje da potraži zbornik „Glas i pismo” da bi proverio. Ustaje. I tako živi u tekstu koji piše a, možda, će tako i umreti. Umire. Ustaje i odlazi prema polici da potraži, da potraži „Glas i pismo”. Ovo je zapis o pokvarenom postfi lozofu koga progone prisilne misli o smrti, misli koje postoje, ili ne postoje. Derida je umro 2005. Postfi lozof to konstatuje iznenađen, kao da je bilo juče. Vraća „Glas i pismo: Žak Derida u odjecima”. Ustaje i upućuje se prema polici. Sa iznenađenjem otkriva da je u svom tekstu, koji je objavljen u ovom zborniku, pisao o Deridinom političkom nazoru. Tako je bilo. Sada zaista ustaje i polazi prema polici sa knjigama. Ko umire? Večeras postfi lozof Nenad Daković razmišlja o ovom famoznom: ko umire, u svojoj šezdeset i prvoj godini. Ko umire, ako ne večeras, kada? Kakva je to „istina”, ako je „istina”? Ko umire, ako je „istina” svojstvo naših rečenica? Kako je to napisao liberalni ironičar Rorti koji je umro nedavno. U knjizi „Kontigencija, ironija, solidarnost” sugerišući da ove tri reči opisuju krug oko postojanja. Navodim početak eseja „Kontigencija sopstva”, iako Rorti ne postavlja ovo pitanje, ako jezik proizvodi ljudska bića. Da li je ovo, ko umire, samo jedna rečenica? Šta je jedna rečenica? Šta je biće? Možemo li jednostavno da zaboravimo ovo pitanje? Kao što inače zaboravljamo naše rečenice, bilo koje rečenice. Ovo izgleda kao analitički stav a nije, jer se pitanje: ko umire, da li to ja umirem, ne može jednostavno napustiti. Ono je teško kao hibris, limb, ili granica. Ili je „lako” kao rečenica. Jer, pitanje ko umire ima odgovor (sadržaj): ja umirem, ako umirem, itd. (Da li ću sada moći da zaspim?) Pokazalo se da sam zaspao. Da, video sam kako umire iako ne postoji „zajedničko ljudsko

Ula

znic

a 20

9–21

016

2

jezgro”. Izgleda da u ovim „graničnim situacijama”, izgleda da se u ovim „graničnim situacijama” „fi lozofska izmotavanja” o sopstvu ili jeziku, to „zviždanje u mraku”, kako je rekao Rorti, zaustavlja i prestaje samo od sebe. Kao da je postfi lozof ozbiljniji od postmoderniste a nije. Uopšte, nije baš jasno gde prestaje postmoderni žanr a počinje postfi lozofi ja što je, naravno, iluzija, pošto se oni prepliću i mešaju kao talasi. Kao da su ove „granične situacije” razlika i granica. Ovde reč „ja” ili reč „smrt” nisu prazne i šuplje. „U času smrti”, rekao je Larkin. One, međutim, mogu biti nedovoljne i moraju se konkretizovati a pokazuje se da to nije moguće, iako to nije ista primedba. Recimo, izgubiti različitost, nestati, izgubiti svoje „ja”, biti samo jedna kopija „univerzalnog ljudskog jezgra”. Ali, tu je reč o delima i taštini koja ih uvek okružuje i proizvodi a ne o čoveku koji će umreti „u času smrti”. Ovu razliku između umiranja i smrti nije moguće teoretizovati. Jer to je strah pesnika a ne čoveka. To nije razlika između biografi ja, nego razlika između života i smrti.

Da li je ovo pitanje: ko umire samo dramatičan oblik pitanja ko sam ja, pitanja o sopstvu. „To posvuda funkcioniše, čas bez prestanka, čas diskontinuirano. To diše, to greje, to jede. To sere, to tuca. Koje li greške što smo rekli to. Posvuda su mašine, nimalo metaforično rečeno: mašine mašina sa svojim spajanjima, povezivanjima. Mašina – organ priključenja je na mašinu – izvor: jedna emituje neki fl uks, druga ga preseca ... „Kakva je to rečenica koju proizvodi ova želeća mašina? Kako umire „ja” ako ne postoji?” Proces spoznavanja samoga sebe, suočavanja s vlastitom kontingencijom, traganja za vlastitim uzorcima identičan je s procesom izmišljanja novog jezika, to jest izmišljanja nekih novih metafora. Jer svako doslovno opisivanje nečije individualnosti, što će reći svaka upotreba nasleđene jezičke igre u tu svrhu nužno će promašiti”. Potreban je novi jezik jer se reč „ja” jednostavno ne kači za svet, reći će Rorti. Ali reč „ja” nije reč „smrt” Smrt i rođenje su (jedine) reči koje su zakačene za svet. Samo pesnici, slutio je Niče, mogu istinski shvatiti kontingenciju. Da li je to problem umirućeg? Nije, jer on ne zna da umire „u času smrti”. Nema umirućeg? Nije, jer on ne zna da umire „u času smrti”. Nema znanja o smrti, jedino o umiranju. Potrebna je zato nova, viša životinja koja poznaje smrt. Ljudska životinja je to znanje premestila u boga. Zato bog daruje smrt, ako daruje. Ali, on ne daruje nove reči, ovaj gospodar smrti. Niko ne zna da je mrtav. Ko onda umire, a sve je metafora? Šta znači biti puno ljudsko biće a govori se o kraju antropologije?

Niko ne govori o smrti, jedino o umiranju. A kada se probudim iz narkoze tog jutra ili noći ko će izdržati taj bol? Evo još jedne reči koja je zakačena za svet, ili telo o kome Rorti ne govori, iako govori

Ula

znic

a 20

9–21

016

3

o prirodi koja je opet metafora ogledala. Začuđujuća gnoseologija nominalizma kojoj promiču neke reči: smrt, telo, bol, ti majstori fi kcije i granica. Rasprava se pomera ako osobu zamenimo pismom. Mi tako dođemo do te granice i brbljamo, pevamo i ostalo u toj intenzivnoj nezi. Gde je granica između postmoderniste i postfi lozofa? Postfi lozof ne obmanjuje i ne vara, ne piše neobavezne „razglednice”. Neke reči su zakačene za svet. Istina nije (samo) svojstvo jezika. Nije sve ime. Da li postoji zajedničko ljudsko jezgro, ili je i ono mreža kontingencija? Postfi lozof ne univerzalizuje kao postmodernista koji se igra rečima. Da li je to pitanje važno u času smrti? Nije. Ne može se pisati sa „one druge strane” i zato „fi lozofi rati znači pripremiti se za smrt”. Iz pećine ili sa neba kao što to rade metafi zičari i teolozi. Postoji i druga mogućnost da fi lozofi rati znači pripremati se za život, kao da smrti nema a nema je do samog kraja, ili granice. Taj „slepi otisak” koji ostaje iza smrti. Postfi lozof umire, ali to je banalno. Jer, postfi lozof ne umire u tekstu, konceptu ili operi. I on se kao i drugi kači za svet tek u smrti, ako se kači. Postfi lozof je kao Ahasver među konceptima. Jer, postmoderna je koncept a postfi lozofi ja nije, jedan međuprostor, međuprostori, ili jednostavno prostori.

Među ovim oblicima smrti koji su fi lozofske fi gure ili koncepti. Danima sam zatvoren u sobi i fi lozofi ram kao da sam Marsel Prust, a nisam. Da li fi lozofi rati znači pripremiti se za smrt... Da Minervina sova (sama mudrost) izleće tek u suton pošto je jedan lik života ostario... Filozofske fi gure su ovi oblici umiranja. Rado bih izašao u šetnju, ja postfi lozof i igrač sa ovim fi gurama (konceptima) i onim postmodernim. Da li je to „granica”?

Da, pisao sam o smrti i umiranju; vidi ovde tekst „Die Eiche...” (hrast) povodom T. Bernharda, kao da sam T. Bernhard, tekst koji je objavljen u jednom časopisu i izdvojen u rubrici: „Neobeleženo”. Zaista je tako, misli, ili kaže, postfi lozof, to što radim zaista je neobeleženo, kao i sama postfi lozofi ja. To je zdravlje, jedno postfi lozofsko zdravlje. Korisno je da izađeš u šetnju, da se ne zaustaviš i ne smrzneš u nekom konačnom obliku, kao ludak koji se zaustavlja i smrzava kao Don, ili bilo ko drugi. To izgleda retorički (ova „granica”, ali nije). Jer, i postmodernistički traktati su fi lozofski uobličeni i već se predaju na katedrama. Nema stabilnih struktura a fi lozofski oblici su mrtvi pošto se oblikuju. Postfi lozof izlazi u šetnju. Svet ne može ostariti na neki (fenomenološki) oblik. Šta je ili ko je to?

Danas je za njega (postfi lozofa) poslednji dan, ako...? U međuvremenu traka je izbledela a Malone ili Moloa svejedno, jer ima više Malonea, recimo Mackman ili Bob, je umro, umro u neznanju pošto nema „znanja” o smrti, možda ni o umiranju i zato se možda

Ula

znic

a 20

9–21

016

4

rađamo, a ne umiremo. Kako je moguće da „Knjiga o postfi lozofu” nije knjiga o postfi lozofi ji nego, možda, o postmoderni, ili bilo o čemu drugom, jer ja nisam ni fi lozof ni književnik. Razlika ipak postoji pošto je postmoderna prošla ili prolazi a postfi lozofi ja postoji ili dolazi, ali ne kao fi lozofi ja. Filozofi ja je vrsta ili način fi kcije. Da li sam to već rekao? Ona nije učenje o „biću” ili „istini”, nego procedura ili konsenzus čije prvo pravilo glasi: To si dobro rekao, blebeći i dalje, ili Samo da ne prestanemo da pričamo naše priče, ili bar da ječimo i stenjemo. Na primer: „A, a, a, a, a, ...” Kao ovaj stari fetus koji se rađa u smrti. Ali fi kcija nije neograničena kao postojanje i zato je fi lozofi ja, i kao fi kcija, nemoćna pred postojanjem.

„Nekoliko redaka da se podsetim da još postojim i ja. Nije mi više nitko dolazio. Koliko ima vremena od posjete? Ne znam. Dugo. A šta je sa mnom? Ništa nemam da kažem osim neosporne činjenice da umirem. Odakle ta sigurnost? Pokušavam misliti. Ne mogu. Veličanstveno trpim. Naduo sam se. Šta ako prsnem? Plafon mi se približuje, pa se udaljava, biva to ritmički kao kada sam bio fetus. Jednako je nužno zabelježiti da čujem neko snažno žuborenje vode, što je fenomen mutatis mutandis analogan fatamorgani u pustinji. Prozor. Neću ga više nikada vidjeti, pošto sam nažalost postao nemoćan da okrenem glavu. Ponovo ona teška svijetlost, jako nabijena, a kroz nju, prolaze vrtlozi koji dube dugačke ljevke sa sjajnim dnom, ili bi bilo bolje reći da ovaj zrak, ova svijetlost ima moć usisavanja. Sve je spremno. Osim mene. Ja se rađam u svojoj smrti, ako smijem reći. Takav imam utisak. Smiješna je ova trudnoća smrti.Donji dio nogu već je izašao iz velikog govna zvanog postojanje. Nadam se da je to dobar znak. Znači glava će umrijeti zadnja. Povuci ruke. Ne mogu. Srceparajuća razderotina. I kad umre priča o meni, ja ću biti još na životu. Odgoda koja obećava. Svršeno je sa mnom. Neću više nikada reći riječ „ja”.

To je doista srceparajuća odgoda, o kojoj se ovde govori, to je najdublja istina: mi koji umiremo, mi se rađamo i ne možemo umreti sve dok umiremo. Zato ono „posle” ne postoji kao ni postfi lozofi ja. Sve je fi kcija a i ona je nemoćna pred rađanjem, ovom srceparajućom trudnoćom smrti.

Na primer: „Košute i jeleni znaju svoje a mi znamo svoje”, kao što je to napisala zaljubljena Mol.

Za nas su moguće samo „male smrti”, samo epifenomeni, prolazne „krize svesti”. Jedino je to moguće u ovoj večnoj trudnoći smrti, ako je moguće.

Ula

znic

a 20

9–21

016

5

* Iz rukopisa „Knjiga o postfi lozofu”, rukopisa koji će ostati ne završen.

post scriptum:

Ovo je napomena ili poruja (slovo j je pored k na tastaturi, otuda ova greška koja se vidi, pored onih koje se ne vide). Poruka ili napomena o svedoku moje smrti koji je za sada odsutan, jer nema smrti bez svedoka. I ja sam i vi ste svedoci nečijih smrti. To je možda naše „zajedničko ljudsko jezgro” o kome sam ovde govorio; misliti znači govoriti, govoriti znači misliti, ali to nije obeleženo. To nije obeleženo. Naše sećanje je skladište drugih smrti a ne naše. To neobeleženo odsustvo je mračno, mračno... Filozofi ja je skladište hipostaza, postfi lozofi ja je...

Ula

znic

a 20

9–21

016

6

Ula

znic

a 20

9–21

016

7

INTERVJU

Ula

znic

a 20

9–21

016

8

Ula

znic

a 20

9–21

016

9

Intervju: Andrej Nikolaidis, književnik

ČEKA NAS DOLAZAK

Andrej Nikolaidis, jedan od najpoznatijih crnogorskih ali i regonalnih pisaca, rođen je u Sarajevu 1974. godine. Objavio je knjige: Ogledi o ravnodušnosti (1995), Zašto Mira Furlan (1997), Katedrala u Sijetlu (1999), Oni! (2001) i još dva vrlo čitana, naročito provokativna i odlično napisana romana: Mimesis (2003) i Sin (2006) – prve delove ulcinjske trilogije čiji poslednji nastavak (roman Dolazak) sa nestrpljenjem očekujemo. Andrej Nikolaidis živi u Ulcinju, kolumnista je dnevnog lista Vijesti i nedeljnika Monitor.

Andrej, vaši romani „Mimesis“ i „Sin“ poetički su sasvim orginalna dela. Baš zbog toga bih voleo da kažemo nešto o vašem odnosu prema stvarnosti koja vam nudi materijal za mimezis, za podražavanje. Čini se da je stvarnost za pisca opasna iz najmanje dva razloga: prvo morate da kroz nju prođete a potom da je literarno oblikujete koliko god ona sirova, teška bila.

Andrej Nikolaidis: Pravo govoreći, uvijek pišemo o stvarnosti. Ako ništa drugo, pišemo o onome što je za nas stvarno. Čak i u žanru naučne fantastike. Kada pišemo o distopiji, mi, to je jasno, zapravo ne pišemo o budućnosti, nego sadašnjosti – o stvarnosti, dakle. Distopija je tako mimetička, zar ne?

Ne bih se usudio napisati niti riječi na temu šta je to književnosti, ili koja je svrha književnosti (kao da je to nekome, a najmanje piscu i čitaocu, uopšte bitno), ali moja književnost je proces tokom kojega Realno integrišem u Simboličko. I to radim naglas. Tako da, možda paradoksalno, što je tekst koji sam ispisao mučniji, to se ja nakon ispisivanja osjećam bolje. Iz ovoga što vam pričam, mislim još, jasno učavate kako mi se prihvatljivom čini poređenje između uloge pisca i psihoanalitičara. Pisac je u divnoj poziciji da bude sam svoj psihoanalitičar.

Na jednom mestu ste izjavili da je „Mimesis” reakcija na tužnu činjenicu da živite u Crnoj Gori, zemlji u kojoj je sve što postoji koncentrisano na to da zatre svaki trag duha, a da je „Sin” reakcija na tužnu činjenicu da uopšte živite. I „Mimesis“ i „Sin“ su oštri, grubi, bolni obračuni sa životom?

Ili očajnički pokušaji da se preživi. Jer, uvijek nam je na raspolaganju samoubistvo, kako svojevrsno konačno rješenje svih

Ula

znic

a 20

9–21

017

0

naših egzistencijalnih problema. Samoubistvo kao, kako bi rekao Bernhard, „korekcija“. To se rješenje po pravilu odbacuje, a argumenti za to odbacivanje, opet po pravilu, nisu iz reda onih racionalnih. Budući da nisam odradio korekciju, jasno je da mi se živi. I da mi se, kao da to nije dovoljno, još i piše.

Da li biste nam otkrili koja će se i kakva knjiga nastaviti na vaše romane na „Mimesis“ i „Sin“?

Slijedi treći dio trilogije, roman koji se zove „Dolazak“. To će ujedno biti i ime onoga što sam zamislio kao ulcinjsku trilogiju. Trebalo bi da čitava stvar počne funkcionisati drugačije onda kada tekst bude ispisan. Treći dio donosi novu perspektivu, novi kontekst, tako da je izvjesno da će i Sin i Mimesis biti neko novo, drugačije čitanje – kome bude do toga. Biće jasnije neke sličnosti između ta dva (tri) romana: izolacija, samoća, nemogućnost kontakta sa Drugim, prijetnja koju Drugi nosi, strah od Drugog, i sve nevolje koje iz toga nužno proizilaze. Mimesis je, između ostalog, i priča o nemogućnosti konstituisanja para. Sin je priča o odosu Otac–Sin ispričana iz perspektive sina, „Dolazak“ ista priča, ali ispričana iz perspektive oca. Tako da kada sve završim, barem u jedno sam siguran: niko me neće moći optužiti za antropološki optimizam.

Na početku romana „Sin“ citirate Tomasa Bernharda. „Svakog od nas, bez obzira na to što je i što radi, grubo odgurnu natrag sebi samom i on postaje noćna mora upućena na samu sebe.“ Vaše romane često porede sa Bernhardovim. Da li je on vaš omiljeni pisac?

Mislim da je on posljednji veliki pisac i da sljedećeg velikog čekamo. Ovo naravno možete pripisati i mojoj neobaviještenosti. Možda je taj, recimo, bio Sebald, ali ja sam čitao samo Austerlitz, pa ne mogu reći. Ali mogu reći kako bi bilo sjajno kada bi moji romani mogli otrpjeti poređenje sa Bernhardovim.

Vaše knjige uvek imaju soundtrack. Prvo poglavlje „Mimesisa“ počinje pesmom „I see a darkness“ a zavrašava se pesmom „Still ill“.

To je zato što je za mene muzika neobično važna. Slušam je i dok čitam, i dok pišem, i dok jedem, i dok gledam fudbal, čak i dok gledam neke fi lmove. A i praktično je: sada svako može skinuti

Ula

znic

a 20

9–21

017

1

pjesme koje predlažem kao soundtrack, i zašto onda ne slušati kada se čita. U svakom slučaju, taj soundtrack nosi emociju koju, držim, nosi i knjiga. Za moje knjige ne mogu tvrditi da su dobre ali sam za soundtrack–ove siguran da jesu.

Ulcinj je glavni toponim vaše poetike, ali ga nimalo ne štedite, kao ni druge junake, kao ni druga mesta. No, sve više vaših čitalaca pomisli na vas kad čuje reč Ulcinj. Kako ljudi u gradu reaguju na vas i vaše delo?

Briga njih i za mene i za moje djelo. Stanovništvo Ulcinja je, kao i stanovništvo uopšte, uglavnom nepismeno: čak i oni koji znaju čitati, ne čitaju ništa osim cjenovnika u kafanama i umrlica u novinama. Ta ravnodušnost savršeno je okruženje za život. Jedino što mi u posljednje vrijeme doista smeta u Ulcinju jeste to što su neki ljudi počeli nesnošljivo glasno da se deru sa džamija. Nabavili su neko opasno ozvučenje i onda, umjesto da vjernike pozivaju na molitvu, što je poenta pjesme sa minara – pjesme koja, kada je motivisana vjerom, a ne mržnjom, kao ova o kojoj vam pričam, zna biti iznimno lijepa – oni zlostavljaju nas nevjernike. Da stvar bude još gora, onda se i oni iz crkve trude da zvone što glasnije. Pa onda svakoga dana imamo Battle of Dee Jays – nekoliko Muhamedovih i jedan Hristov.

Ne znam kakvo je vaše iskustvo, ali moje je ovakvo: većina ljudi su idioti, a riječ „mediokritet“ eufemizam je za idiot. Ako bi meni doista bilo važno šta ljudi misle o meni, šta bi to još značilo, osim da sam i ja idiot?

Nikolaidis, Brković, Spahić, Radulović... Često se govori o bumu nove crnogorske proze koja je zaista zanimljiva. Zanima me kako ste vi iz tog sveta, iznutra, videli njen razvoj?

Razvoj je, ako ga je i bilo, stao. Svi već deset ili više godina govore o istim ljudima (samo treba dodati i Aleksandra Bečanovića). Ono što je bilo novo u međuvremenu je postalo ako ne staro, ono uobičajeno. Kao da govorimo o nečemu bez prethodnika i, svakako, bez potomaka. To je bio incident. Vjerujem da vrijedi govoriti o individualnim poetikama ovdašnjih autora, i da će se te poetike razvijati. Ali je gubitak vremena čekati na dalji razvoj savremene crnogorske književnosti. Ovdje ljudi ionako više energije troše na dokazivanje da mi nismo baš tako dobri, nego na vlastito usavršavanje – na to da oni postanu kako–tako dobri.

Ula

znic

a 20

9–21

017

2

Oba vaša romana stigla su mi iz Zagreba. Zašto vaših knjiga nema u Beogradu?

Biće, vrlo brzo. Vlada Arsenijević i VBZ Beograd objavljuju Andrej Nikolaidis Reader: Poetika Apokalipse u dvije knjige. Tu će biti Sin, Mimesis, neke priče i neke nove stvari. To izlazi za sedmicu–dvije. Knjiga u Beogradu nije bilo jer niko nije htio da ih štampa.

Da li pratite savremenu srpksu prozu?

Površno. Redovno, sa najvećom pažnjom i strašću, pratim Beton, Teofi la Pančića i Petra Lukovića.

Na Višem sudu u Podgorici vaš novinski izdavač i vi osuđeni ste na plaćanje dvanaest hiljada evra za duševni bol koji ste naneli Emiru Kusturici, svojim teksta “Dželatov šegrt”, objavljenim u Monitoru 2004. godine. Da li ste platili kaznu ili pak idete u zatvor?

Ljudi iz Sarajeva skupili su i poslali mi pare, tako da plaćam. Pravo pitanje glasi: kako da se Kusturici zahvalim za sav besplatni PR koji mi je tom tužbom odradio?

Razgovarao: Mića Vujičić

Ula

znic

a 20

9–21

017

3

ZR-TE-ME

Ula

znic

a 20

9–21

017

4

Ula

znic

a 20

9–21

017

5

Dejan Vorgić

ZRENJANINSKO ZLATARSTVO XVI I XVII VEKA

HRONOLOGIJA ZRENJANINSKOG ZLATARSTVA

Početak razvoja zlatarskog umetničkog zanata u Zrenjaninu (nekadašnjem Bečkereku) vezuje se za ime Petra Smederevca. Kako mu i samo ime kazuje, bio je poreklom iz starog despotovog grada, Smedereva. Ovaj grad je bio značajno zlatarsko središte sve do sredine XVI veka. Napuštajući svoj zavičaj usled nemogućnosti rada u tamošnjim uslovima, ovaj vrsni zanatlija se nastanio u Bečkereku. Tako u neku ruku nastavlja tradiciju smederevskog zlatarstva. Rad Petra Smederevca nam je poznat po okovu za jevanđelje iz 1540. godine. Naručilac je bio iguman manastira Krušedol. Jevanđelje se nekada nalazilo u vlasništvu sv. Maksima (despota Đorđa Brankovića), a njegovo okivanje se može dovesti u vezu sa nastojanjem tadašnjeg igumana Krušedola, Silvestra, da proširi kult ovog svetitelja1.

Po dolasku Turaka 1551. godine u grad zlatarska aktivnost nije prestala. Čini se čak da je posle određenog vremena dobila i novi uzlet. To se desilo verovatno posle 1573, kada je grad proglašen za zadužbinu Mehmed paše Sokolovića. 1593. godine zlatar Đorđe Gostimirović okiva u Bečkereku jedan duborezni krst za manastir Ozren u Bosni2. Moguće je da je isti umetnik uradio i panagiju iz 1594. godine, sakovanu u Bečkereku, koja se 1890. godine nalazila u manastiru Praskvica3. Usled nečitkosti natpisa ne znamo sa sigurnošću kome je bila namenjena. Ono što zasigurno znamo jeste da je u pitanju bio proiguman poreklom verovatno iz Zavale. Na ovim primerima se jasno vidi da su bečkerečki zlatari održavali veze sa vrlo udaljenim srpskim manastirima. Na bosansko–hercegovačkim prostorima delovale su snažne zlatarske radionice pa nam tako ove veze deluju još čudnije.

U potrazi za boljim uslovima za rad zlatari odlaze na sever u kneževske prestonice Kluž i Košice. Oni uz svoje ime stavljaju odrednicu „bečkerečki“, otkrivajući nam tako svoje poreklo4. Prva stanica bila im je Kluž u Erdelju ili kako je tada zvan „grad prepun 1 O radu Petra Smederevca: B.Radojković, Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, Novi Sad 1966, str. 105–9.2 B. Radojković, Krst iz Ozrena Đorđa Gostimirovića, ZLU 10, Novi Sad 1974.3 Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd 1902, br. 855.4 V. Popović, Velikobečkerečki slikarski ateljei, Zrenjanin, 1969.

Ula

znic

a 20

9–21

017

6

blaga“. Ovaj grad je tokom XVI i XVII veka bio veliki zanatski centar sa preko 30 raznih esnafskih udruženja. Među njima značajno je bilo i zlatarsko udruženje. U spiskovima zlatarskog esnafa 1583. spominje se Bečkerečanin Đorđe (Gorgÿ)5. Veza Banata sa Erdeljom nije bila samo kulturne već i političke prirode. Posebno je bila vidljiva za vreme ustanka u Banatu. Iz Kluža, zlatari iz Bečkereka odlaze u Gornju Ugarsku, u Košice (danas Slovačka), grad koji se takođe isticao zanatstvom i zlatarstvom. Tako su se bečkerečki zlatari udaljavali od Turske imperije i pritom se uključivali u srednjoevropske umetničke tokove.

1594. godine u Banatu je izbio veliki ustanak protiv turske uprave. Ustanak je krvavo ugušen iste godine pred kapijama Bečkereka. Posledica ovog događaja je veliko iseljavanje stanovništva što se svakako odrazilo i na zlatarsku delatnost, pa tako jedan duži period nemamo vesti o njima.

1660. godine Banat posećuju monasi koji prikupljaju pomoć za Pećku Patrijaršiju sa blagoslovom patrijarha Maksima. Na svom 45–tom konaku stižu i u varoš Bečkerek. Bože, u ime tvoje zapisali su monasi po dolasku u grad. U katastigu je tada zabeležen među priložnicima kujundžija Sava. Između ostalog piše: „pisa sebe 40 ug.” Nije najjasnije na šta se odnosila odrednica ug6. Ali zato vidimo da se reč kujundžija već ustalila u Bečkereku u XVII veku, pod uticajem turskog jezika.

Nakon dve godine, 8. juna, grad posećuje jeromonah hadži Sofronije. Boravak u gradu je iskoristio da okuje jevanđelje za manastir Hopovo kod kujundžije Vuka7. Arhimandrit Nićifor Dučić u beleškama mitropolita Mihajla spominje, verovatno istog kujundžiju Vuka, koji je uradio panagijar za Stevana Moračanina8. Ovaj kujundžija nije zabeležen u katastigu pećkih monaha 1660. i 1666. godine. Njegovo odsustvo iz grada možemo tumačiti na više načina. Zlatari su često putovali kako bi neke poslove uradili na licu mesta. Tada bi popravljali predmete ili uradili neke rezervne delove. Međutim, ako je Vuk bio uistinu majstor u radionici, moguće je da nije boravio u gradu jer je sklapao određene poslove.

Šest godina nakon prvog boravka pećki monasi ponovo borave u Bečkereku. Odseli su kod domaćina Tome i njegove žene Anđele i 5 Á. Flóra, Kolozsvári ötvösregesztrum (1549–1790), na: http://www.mol.gov.hu/letoltes.php?d_id=2496 D. J. Popović– Sv. Matić, O Banatu i stanovništvo Banata u 17 veku, Sremski Karlovci, 1933, na: http://www.rastko.org.yu/rastko–ro/istorija/popovic–matic–banat_c.html7 B.Radojković, Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, Novi Sad 1966, str. 109–10.8 T.Đorđević, Nekoliko starih srpskih zapisa i natpisa, Starinar II, 1909, 148.

Ula

znic

a 20

9–21

017

7

sakupljali po kućama priloge. Ovog puta među priložnicima se javlja kujundžija Marko. On je platio ili je obećao da će platiti monasima za sebe i svoju dušu 40 liturgija9. Novac prikupljen od strane pećkih monaha u Banatu upotrebljen je tokom 70–tih godina XVII veka za veliku obnovu manastirskog kompleksa Pećke Patrijaršije i još nekih crkava u Metohiji.

U drugoj polovini XVII veka urađena su još dva nesignirana okova za jevanđelje koja svojim stilskim karakteristikama upućuju na bečkerečku radionicu. Ovi okovi su vrlo bliski okovu hopovskog jevanđelja i uslovno se mogu pripisati kujundžiji Vuku. Prvi okov rađen je za manastir Krušedol i ktitor mu je beogradski mitropolit hadži Ilarion. Ovaj mitropolit je bio veliki darodavac manastira i dobar poznavalac onovremenog zlatarstva10. Drugi okov jevanđelja je urađen po nalogu igumana Vasilija Dragovćanina za manastir Grabovac 1663. godine11. Medju predmetima koji su bliski bečkerečkoj radionici je i jedno kandilo iz XVII veka sa Svete gore.

Bečkerečku zlatarsku delatnost prekinuo je Veliki Bečki ili Morejski rat (1683–1699). Po oslobođenju od Turaka grad je ostao potpuno devastiran i umoran od ratova. Dugogodišnji rat je prouzrokovao veliko iseljavanje stanovništva. Početkom XVIII veka u Bečkereku je živelo svega nekoliko stotina stanovnika. Sa narodom odlazili su i zlatari tražeći sigurnije mesto za svoj rad. I pored svega u narednom periodu tradicija je nastavljena. Dokaz je svakako povelja Franje I namenjena sapundžijama, zlatarima i bakrorescima iz Bečkereka 1818. godine.

SREDINA I KTITORI

Na osnovu sačuvanih radova i skromnih istorijskih podataka vidimo da su zlatari bili nosioci umetničkog delovanja u Bečkereku pre i za vreme turske vlasti u Banatu. Pored pismenosti krasilo ih je poznavanje onovremenog slikarstva ali i štamparske delatnosti. Ovi ljudi od ugleda javljaju se kao priložnici Svete i velike crkve patrijaršije pećke. Tadašnje zlatare možemo posmatrati i kao prototip nadolazeće građanske klase koja je svoj konačni oblik dobila u XVIII veku.9 D. J. Popović–Sv. Matić, O Banatu i stanovništvo Banata u 17 veku, Sremski Karlovci, 1933, na: http://www.rastko.org.yu/rastko–ro/istorija/popovic–matic–banat_c.html10 Bojana Radojković je u svojoj studiji Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka publikovala ovo jevanđelje. Međutim, i pored očigledne sličnosti u obradi pločica sa okovom kujundžije Vuka, nije ga pripisala bečkerečkoj radionici.11 K. Vuković, Srpska crkvenoumetnička zbirka, Sentandreja: Srpski crkveni muzej 1998, str. 28–9.

Ula

znic

a 20

9–21

017

8

Na pojavu ovog umetničkog zanata uticalo je više faktora. Prvi impuls zlatarstvo je primilo sa doseljenim stanovništvom sa juga. Dolaskom Turaka u varoš stvoreni su još bolji uslovi za rad. Grad je postao zadužbina Mehmed Paše Sokolovića i krenula je značajna graditeljska aktivnost. Stanovništvo je oslobađano nameta a porezi koji su prikupljani su ostavljani na raspolaganje gradskoj upravi. Ovakve okolnosti dovele su do snažnog razvoja trgovine i zanatstva12. Pored turske uprave postojale su i paralelne institucije koje su imale presudnu ulogu u negovanju zlatarstva. Prva i najvažnija je snažna i obnovljena Pećka patrijaršija sa razgranatom mrežom crkava i manastira u Banatu. Druga je bila zasnovana na instituciji kneza koja se javlja u gradu. On je bio zvanični predstavnik srpskog etnosa pred turskom upravom.

Da su zlatari elita među zanatlijama onoga doba, upućuje i njihovo mesto stanovanja. Sve do druge polovine XIX veka današnja Svetosavska ulica zvala se Kujundžijska. U njoj je nekada sigurno bila radionica poznatih nam zlatara. Ono što je značajno jeste da je to nekada bio sam centar srpskog dela varoši. U istoj ulici i danas se nalazi crkva Uspenja Bogorodice, koja je nekada bila privremeni katedralni hram. Sasvim je jasno da su kujundžije imale vrlo bliske veze sa tadašnjim crkvenim klirom, a moguće i sa samim episkopima. Grupisanje zanatlija u određenom delu grada je česta pojava onog vremena. U nekim slučajevima, kao što je naš, oni su živeli u jednoj ulici, dok su u većim centrima kao što su Mostar, Sarajevo ili Prizren, to bili kvartovi ili mahale.

Da je radionica u varoši Bečkerek stvarno i postojala imamo više pokazatelja. Oni se jasno vide na okovu kujundžije Vuka iz 1662. godine. Neujednačenost kvaliteta pločica je tumačena različitim kalupima koji su se nalazili u jednoj radionici13. Još jedan od dokaza je i to što su u jednom relativno kratkom periodu od 1660. do 1666. godine sačuvana imena čak trojice zlatara. Oni su zasigurno pripadali radionici, mada ne treba isključiti i postojanje više radionica. Prilikom obilaska Bečkereka turski putopisac Evlija Čelebija je zabeležio 22 dućana koje je gradu darivao Mehmed Paša Sokolović. Neki od njih su sigurno dati na korišćenje kujundžijama.

Bečkerečki zlatari su zadovoljavali potrebe velikog broja manastira širom obnovljene Pećke Patrijaršije. Najčešće su to bili fruškogorski manastiri, ali i manastiri iz današnje Bosne i Mađarske. Na svim natpisima sačuvanih predmeta precizira se da su sakovani u Bečkereku, a monasi ovih manastira boravili su u gradu kako bi naručili 12O Bečkereku za vreme Turaka: Dragoljub Čolić, Bečkerek u tursko doba, Zrenjanin 1966.13 B.Radojković, Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, Novi Sad 1966, str. 109.

Ula

znic

a 20

9–21

017

9

ili preuzeli predmet. Posebno interesantna ličnost je jeromonah Sofronije koji je naručio okov kod kujundžije Vuka za manastir Hopovo. Ovaj hadžija je bio poznat po svojim brojnim poklonima crkvama i manastirima. Ono što je odlika njegovih poklona je predstava svetog Đorđa na konju. Ona se nalazi na centralnom mestu hopovskog jevanđelja, ali i na oraru iz manastira sv. Trojice u Pljevljima i pokrovu 1682–3. iz manastira Pive.

Iako su glavni pokrovitelji i naručioci predmeta bili iz redova Srpske pravoslavne crkve, to ne znači da su oni za zlatare bili i jedini izvor prihoda. Pored obrednih predmeta oni su za imućnije građane radili: naušnice, kopče, dugmad, prstenje. Za zlatarsku delatnost bili su zainteresovani turski velikaši i građani. Islamskoj umetnosti je ornament kujundžija bio bliži nego fi guralne kompozicije ondašnjih zografa.

U katastigu Pećke Patrijaršije nalazimo imena dvojice đaka (Vuk i Veličko) u varoši Bečkerek i jednog (Petar) u obližnjoj Gradnoj ulici. Đak, ili u starijem obliku dijak, bio je pisar. Pored prepisivanja i ukrašavanja bogoslužbenih knjiga dijak je mogao obavljati i administrativne poslove. Pošto su zlatari često okivali jevanđelja sasvim je jasno da su sarađivali sa prepisivačima knjiga. Pored pisara u gradu je 1666. godine zabeležen i jedan tufegdžija (puškar). Imućniji građani tog doba su sigurno naručivali raskošno oružje ukrašeno ornamentisanim okovima. Za ovaj deo posla su angažovani zlatari. Ovakva vrsta saradnje među umetnicima i zanatlijama bila je sasvim uobičajena.

KARAKTERISTIKE ZRENJANINSKE RADIONICE

Na osnovu sačuvanih predmeta bečkerečkog zlatarstva vidimo da je osnovni materijal bilo srebro. Ono je naknadno obogaćeno pozlatom. Bečkerek i njegova okolina sama po sebi nije imala ove sirovine. Ovaj nedostatak su nadoknadili brojni trgovci (zabeleženi u gradu), koji su srebro i zlato importovali verovatno iz centralnih oblasti balkanskog poluostrva. Na okovu jevanđelja iz 1540. godine, Petar Smederevac je ostavio zapis o utrošenom srebru. Upotrebio je 1450 drama (~4640 grama) ovog plemenitog materijala. Ako se uzme u obzir da se dešavalo da su zlatari plaćani po količini utrošenog i prerađenog srebra14, postojanje ovakvog natpisa je sasvim opravdano. Pozlaćeni predmeti su verovatno u zavisnosti od želja i mogućnosti samih ktitora naknadno ukrašavani. Kujundžija 14 Đ. Tošić, Sandaljeva udovica Jelena Hranić, Zbornik radova Vizantološkog instituta XVI, Beograd 2004, str. 430–1.

Ula

znic

a 20

9–21

018

0

Vuk je tako 1662. godine okov dekorisao ukrasnim kamenjem. Na krušedolskom jevanđelju iz druge polovine XVII veka postoji okvir čija je ornamentika ispunjena pastom u tehnici emajla. Ovaj nesignirani okov je vrlo blizak radu bečkerečkih zlatara, te je sasvim moguće da je ova teška i komplikovana tehnika bila odomaćena i među njima.

Zlatari su upotrebljavali brojne tehnike umetničke obrade poznate srpskom zlatarstvu još od srednjeg veka. Među zastupljenijim su livenje, cizeliranje, kovanje, granulacija, fi ligrani i dr. Međutim, jedna od tehnika se u drugoj polovini XVII veka odvaja od svih drugih i postaje glavna karakteristika tadašnje gradske radionice. U pitanju je liveno–ažuriranje.

Iz XVI veka sačuvala su se samo dva predmeta bečkerečke radionice. Na osnovu ova dva primera teško je izvući karakteristike radionice tokom XVI veka. Reč je o radovima dvojice umetnika različitih senzibiliteta, a i sami predmeti pripadaju različitoj liturgijskoj praksi.

Znatno je bolja situacija sa radovima XVII veka. Iz ovog perioda postoje dva okova i jedno kandilo koje svojim stilskim i tematskim odlikama upućuju na okov za jevanđelje kujundžije Vuka iz 1662. godine. Glavna odlika je upotreba malih pločica sa predstavama svetitelja. Njihovom kombinacijom je bilo lako ukrasiti bilo koji okov, kako za jevanđelja, tako i za ikone, kivote, kandila i dr. Brojni kalupi za ove pločice su se zadržavali u radionici dugi niz godina stoga one odišu izvesnim neujednačenim kvalitetom. Tako su zlatari postajali više zanatlije a sve manje umetnici. Kalupe je mogao da uradi jedan zlatar a neki drugi da ga iskoristi za livenje. Ovakav način rada u Rusiji je primenjivan još od XIV veka, dok se na našim prostorima odomaćio tek u XVII veku15.

Svetiteljski likovi na pločicama se obavezno nalaze pod prelomljenim (saracenskim) lukovima sa šrafi ranom pozadinom. Ne možemo sa sigurnošću reći da li je ovakav luk neki daleki odjek dekorativne umetnosti moravske Srbije ili nekih savremenijih strujanja iz umetnosti Turske i Rumunije. Na ovaj način su stvoreni nizovi arkada koji vode poreklo još iz ranohrišćanske umetnosti. Oni predstavljaju vrata raja i stanove pravednika u nebeskom Jerusalimu16.

Zaštitni znak bečkerečke radionice iz XVII veka je i predstava Bogorodice Panagije. Ona se nalazi na sva tri okova i kandilu. Na okovima je rađena po istom ikonografskom izvoru. Predstavljena je uzdignutih ruku u molitvenom položaju sa malim Hristom u nagoveštenom medaljonu. Iznad njih je ornametika koja asocira

15 B.Radojković, Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, Novi Sad 1966, str. 102.16 L. Mirković, Ikonografske Studije, Novi Sad, 1974, str. 54–62.

Ula

znic

a 20

9–21

018

1

na saracenski luk. Ovakva predstava izvore ima u onovremenom slikarstvu. Bogorodičin nimb je punktiran, što je odlika italo–kritskog ikonopisa17. U zidnom slikarstvu ovaj tip Bogorodice srećemo iznad oltara u kaloti apside još od srednjeg veka. Da je upravo ono uticalo na umetničko oblikovanje okova kujundžije Vuka vidimo na hopovskom jevanđelju. U gornjoj zoni njoj su pridružene dve pločice sa arhanđelima Mihajlom i Gavrilom. Upravo je ova kompozicija model po kome su slikane kalote apsida.

Korištena ornamentika je u velikoj meri zavisila od senzibiliteta samog zlatara, duha vremena u kome je nastalo, i u manjoj meri i od predmeta za koji je upotrebljena. Najčešće je ona iz repertoara biljne ornamentike. Petar Smederevac se odlučio za lozice sa cvetovima i nautovim lišćem, dok je Vuk upotrebljavao stilizovane vreže sa ružicama. Zlatar Đorđe Gostimirović se odlučio za veću upotrebu geometrijskog ornamenta, kao što je trostruki preplet ili ovalne i meandrirajuće površine. Ornamentika je korištena kako bi se ispunio fon na fi guralnim kompozicijama ili se dekorisao prostor oko livenih svetiteljskih pločica.

U likovnom pogledu zlatarstvo u Bečkereku XVI veka je znatno kvalitetnije od radova iz XVII. Okov Petra Smederevca odlikuje monumentalnost, plastičnost i snažan individualni karakter stvaraoca. Okovani krsta Đorđa Gostimirovića nam donosi gracioznost, uzdržanost i novosti u ornamentici koja će obeležiti tek nadolazeći XVII vek. Radovi kujundžije Vuka i njegovih savremenika deluju mnogo plošnije i dekorativnije.Na njima se osećaju poslednji trzaji vizantijske umetnosti koja je na umoru. Međutim, i oni kao takvi nose dozu simpatične naivnosti i maštovite stilizacije koja će tek obeležiti radove banatskih zografa u XVIII veku.

RADOVI ZLATARA KAO OGLEDALO ONOVREMENOG ŽIVOTA

Radovi zlatara nam itekako mogu oslikati život u nekadašnjoj spskoj sredini u Banatu. Oni su namenjeni duhovnoj praksi i naizgled nemaju toliko veze sa svetovnim životom, međutim, u svojim detaljima oni nam otkrivaju jedno sasvim drugo lice.

Petar Smederevac na poleđini okova nam predstavlja scenu Silazak u Ad. Na njoj je prikazan Hrist kako razvaljuje vrata pakla i oslobađa Adama i Evu. Pri dnu kompozicije sa leve strane je Satana sa okovima na rukama. Ovde je na simboličan način prikazana borba protiv Turaka. Ako pažljivije pogledamo kosu gospodara podzemlja 17 S. Rakić, Ikone Bosne i Hercegovine (16–19. vijek), na http://www.rastko.org.yu/rastko–bl/umetnost/likovne/srakic–ikone/srakic–ikone_bih_l.html

Ula

znic

a 20

9–21

018

2

možemo videti da ona podseća na stilizovanu kapu. Vlasi se vijugavo dižu i kupasto sužavaju. Ona neodoljivo podseća na kape koje je nosila laka turska konjica Akindžije. Kao predhodnica turske vojske ona je imala cilj da unese strah među tuđom vojskom i narodom. Da li su možda baš ove jedinice turske vojske naterale Petra da napusti Smederevo i nastani se u Bečkereku?

Na istom okovu ovaj vrsni zlatar nastavlja svoje pripovedanje. On podrobno opisuje jevanđeliste koristeći različite predloške. Na gornjem delu okova se nalaze Marko i Matej u potpuno sobnom ambijentu. Čini se da se u njihovoj pozadini nalaze police. Kraj njih se nalaze stočići na kojima su bočice sa mastilom. Svi jevanđelisti su prikazani u različitim pozama: Matej čita svitak, Luka u ruci drži dve pisaljke i jednom od njih piše po svitku, Marko u jednoj ruci drži svitak a u drugoj knjigu, Jovan podbočen i zamišljen čeka božije nadahnuće. Sve ove scene odišu jednom uobičajenom atmosferom iz nekakvog skriptorijuma.

Kujundžija Vuk takođe ne zaostaje za svojim predhodnikom prilikom prikazivanja stvari koje ga okružuju. Na hopovskom jevanđelju se kao centralna fi gura nalazi predstava sv. Đorđa na konju koji ubija aždaju. Pločica nosi određenu dozu primitivizma i stilizacije u obradi. Međutim i pored svoje naivnosti ona nosi Vukovu želju da insistira na određenim detaljima. Pa nam tako opisuje onovremenu konjsku opremu sa uzengijom, uzdama i dr.

Na istom hopovskom jevanđelju i na kandilu sa Atosa (Kareja) imamo pločicu sa fi gurama dvojice nepoznatih svetitelja. Oni se nalaze pod biforom prelomljenih saracenskih lukova. Detaljno opisan prozor ima u sredini stubić sa kapitelom u vidu voluta. Kulisa ili okvir napravljen za ovu dvojicu svetitelja uzor je morao imati u arhitekturi. U prilog ovoj tvrdnji ide i horizontalna linija u pozadini svetitelja koja bi mogla biti odjek greda koje su korištene da bi se učvrstio crkveni svod. Ova bifora je mogla biti deo neke građevine ili je nastala pod inspiracijom nekakve slične.

Na okovu Petra Smederevca nalazi se dopojasna fi gura sv. Maksima, tj. despota Đorđa Brankovića, iznad Raspeća. Ona u suštini jeste šablonizovana i stilizovana, ali se ipak svojom obradom odvaja od drugih fi gura na okovu18. Sv. Maksim je prikazan široke glave, upalih očiju, dužih brkova. Sve ove karakteristike nosi i despotova predstava na zidnom slikarstvu manastira Krusedol. Pošto su oba lika nastala u približnom vremenskom okviru sasvim je slobodno zaključiti da su imali zajednički izvor. Za ovaj izvor je zaslužan ktitor i okova i zidnog slikarstva Silvestar, tadašnji igumana manastira Krušedol. On 18 B.Radojković, Srpsko zlatarstvo XVI i XVII veka, Novi Sad 1966, str. 107.

Ula

znic

a 20

9–21

018

3

je mogao biti u obliku nekakvog crteža ili ikone koji su mogli imati prave portretne karakteristike koje su zabeležene još za života samog despota. Na ovaj način su posrednim putem osobenosti sv. Maksima prenesene i na okov Petra Smederevca.

SUDBINA PREDMETA ZRENJANINSKIH ZLATARA

Bečkerečka zlatarska radionica tokom XVI i XVII veka pripada samom vrhu starog srpskog zlatarstva. Ona stoji u rangu sa najboljim tadašnjim radionicama kao što su beogradska, sarajevska, hercegovačka i kosovsko–metohijska. Sačuvani broj predmeta nije veliki ali je sasvim dovoljan da bi se shvatio njen značaj i način delovanja.

Najveći deo predmeta je stradao u toku ratova, vrlo čestih na našem području. Ovi ratovi su podstakli migracije, pljačku i nedovoljnu brigu o kulturnom nasleđu. Deo blaga danas čeka da ga pronađu arheolozi a deo pak tavori u privatnim i javnim zbirkama širom sveta i čeka na svoje objavljivanje i atribuciju.

Nekim predmetima se u relativno skorije vreme izgubio trag. Panagijar Stevana Moračanina rad kujundžije Vuka je postojao u drugoj polovini XIX veka. Isti slučaj je i sa panagijom iz manastira Praskvice. Ona se u manastiru nalazila 1890. godine. Međutim kasnije je nestala, verovatno za vreme pljačke manastira od strane Italijana tokom II svetskog rata.

Nekoliko zlatarskih okova se danas nalazi u muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. U pitanju su okov Petra Smederevca (1540.), Krušedolsko jevanđelje (XVII vek) i Hopovsko jevanđelje kujundžije Vuka (1662.). Ovi predmeti su bili deo riznica fruškogorskih manastira sve do II svetskog rata. Tada su konfi skovani od strane ustaških vlasti i preneti u Zagreb. Do kraja rata nalazili su se u vlasništvu Muzeja za umjetnost i obrt. Aprila meseca 1946. godine ovi predmeti su zajedno sa još 11 vagona imovine SPC sa prostora Srbije vraćeni u Beograd. Posle restauracije i konzervacije ovi okovi su smešteni u vitrine i depoe muzeja Srpske pravoslavne crkve. Od 1954 godine muzej se nalazi u zgradi Patrijaršije u Beogradu.

Dobar deo radova ne nalazi se u našoj zemlji. Vrlo je zanimljiv put okovanog krsta zlatara Đorđa Gostimirovića (1593.) koji je rađen za manastir Ozren u Bosni. Krst se volšebnim putem našao u riznici Bačkovskog manastira u Bugarskoj. Tu je ostao sve do 1946. godine kada je poklonjen ruskom patrijarhu Alekseju. Danas se nalazi u vitrinama Patrijaršijskog muzeja u Zagorsku19. Grabovačko 19 B. Radojković, Krst iz Ozrena Đorđa Gostimirovića, ZLU 10, Novi Sad 1974.

Ula

znic

a 20

9–21

018

4

jevanđelje (1663.) se takođe nalazi u inostranstvu. Namenjeno je bilo manastiru Grabovcu (južno od Budimpešte) i tu je ostalo više vekova, preživevši nekoliko pohara manastira. Danas se nalazi u muzeju SPC u Sentandreji. Osnivanje muzeja je imalo za cilj da prikupi sve najvrednije predmete sa područja Budimske eparhije i da ih prezentuje javnosti. Skupini predmeta u inostranstvu treba pridodati i kandilo sa Svete gore (XVII vek). Ne znamo kojem manastiru je bilo namenjeno ali zato znamo da je priložnik bio jeromonah sa naših prostora. Danas se nalazi u Protatu (Kareja), sedištu samouprave i suda Svete gore.

Nažalost, sačuvani zlatarski predmeti se usled mnogih okolnosti nikada nisu ponovo našli u Bečkereku.

Ula

znic

a 20

9–21

018

5

E-SEJI I KRI-TIKE

Ula

znic

a 20

9–21

018

6

Ula

znic

a 20

9–21

018

7

Zlatko Jelisavac

PROBLEM FORMIRANJA SUBJEKTIVNOSTI U FUKOOVOM DELU

HERMENEUTIKA SUBJEKTA

Teško je u povesti fi lozofi ranja naći mislioca koji je određeni fi lozofski problem analizirao iz tako mnogo različitih stanovišta kao Mišel Fuko. Ako se i radi o potpuno drugačijim tematskim okvirima, isti problem ostaje u žiži, samo što se razvija u drugim okolnostima. Kod Fukoa ovi tematski okviri su se menjali kao pozicija u sagledavanju istog problema, ali jednako nabijeni inventivnošću analize. Ono od čega Fuko polazi u svim svojim radovima je problem odnosa subjektivnosti i istine. Tema svakako nije originalna, ali pristup temi je, ako ne uvek Fukoovski unikatan, onda svakako prepoznatljivo lucidan i inspirativan. Geneologija subjektivnosti i mera istine u različitim istorijskim okolnostima prepoznatljiva je sinteza u njegovoj fi lozofi ji. Opšte je mesto da je Fuko iznoseći analizu odnosa subjektivnosti i istine, ovaj problem stalno vezao za određene vremenske periode, u smislu „epistema” koje su taj period obeležavale upravo kroz razumevanje tog odnosa. Ove episteme su bile mera razumevanja subjektivnosti i istine bilo da se radilo o antičkom razumevanju, ili helensko–rimskom, hrišćansko–teološkom, renesansnom itd. Svaka od ovih istorijskih ekstaza je imala svoj način viđenja ili episteme navedene problematike koje su određivale diskurs mišljenja tog perioda. Naravno, sve teme nisu problemski doticale i sve periode, ali problematika subjektivnosti je bila epistema svake posebne episteme ili osnov na kojem se sve one i zasnivaju.

Knjiga Hermeneutika subjekta koja je, u stvari, zbir Fukoovih predavnja na Kolež de Fransu u periodu 1981–1982, tematski gađa tačno u centar problema, kako se i vidi iz samog naslova. Istorijski, Fuko je u ovom delu, najviše zainteresovan za helensko–rimski period fi lozofi je, to jest za I i II vek nove ere i fi lozofi ju stoicizma i epikurejstva kao najdominatnije u tom dobu. No, fi lozofi ja tog perioda Fukoa ne interesuje iz razloga što je ona dominatna, već stoga što je njena problematika ili odnos spram pitanja subjektivnosti vrlo značajna i specifi čna. Filozofi ja tog perioda ostvarila je takav smer mišljenja ili duhovne vežbe koji će se u kasnijem razvoju, direktno, problema subjektivnosti, u potpunosti promeniti i zadobiti sasvim drugo značenje. Hrišćanska fi lozofi ja je već ovu problematiku tumačila na potpuno drugi način, dok je moderna fi lozofi ja pojam subjektivnosti

Ula

znic

a 20

9–21

018

8

postavila u problemu znanja saznanja i tako zauvek izbrisala pathos fi lozofi je duhovne vežbe ili prakse. Iako je predmet svojih interesovanja Fuko vezao ponajprije za rimski period fi lozofi ranja, ipak on problematiku formiranja subjektivnosti kao rada na sebi, postavlja u jedan dosta širi vremenski kontekst. Naravno, da je ovaj problem vezan i za fi lozofi ju pre rimske, osobito fi lozofi je Sokrata, Platona, kiničke škole, epikurejaca, stoika, novoplatoničara itd. Sve u svemu, fi lozofi ja koja je živela i više od jednog milenijuma; od V veka pre nove ere do V veka nove ere, sa svim izuzecima, usponima i padovima. Njen život i daljni razvoj prekinut je u hrišćanskoj fi lozofi ji, ali ne i potpuno izbrisan jer i hrišćanski diskurs, mada u dosta izmenjenom obliku, preuzima fi lozofi ju duhovne prakse i koristi njena dostignuća.

Fukoova težnja u analizi problema subjektivnosti nije usmerena ka istorijskom prikazu razvoja pojma subjektivnosti i njegovoj razradi kod različitih fi lozofa. Iako obrađuje jedan dug istorijski period i daje određen fi lozofski prikaz jednog problema, tu se ne govori o nekom fenomenološkom razvoju pojma subjektivnosti. Za Fukoa tu je pre reč o zameni teza, ili pogrešnoj slici koja je imala moderna fi lozofi ja spram ovog problema. To najbolje vidimo u Fukoovom „prevrednovanju” čuvenih gnoma: gnothi seauton (spoznaj sebe) i epimeleia heautou (staranje o sebi). Spoznaj sebe je kud i kamo poznatija misao od epimeleia heautou koja je, iz razumevanja moderne fi lozofi je, izgubila na značaju jer se kroz znanje saznanja više vezala za onu misao sa delfskog proročišta. Doista, kakav je značaj i razlika između ovih gnoma i šta je prouzrokovalo njihovo udaljavanje? Upravo je ovo pitanje na koje Fuko želi da da odgovor pokušavajući da rasvetli smisao i značaj staranja o sebi: …videćete kako je epimeleia heautou zaista okvir, tlo, osnova od koje se polazeći opravdava imperativ „upoznaj samog sebe”.1 Prvi fi lozof koji je otvoreno pozivao na staranje o sebi bio je Sokrat. Pozivajući se na Platonov dijalog Alkibijad Fuko ukazuje na nepravednost zapostavljanja staranja o sebi naspram gnothi seauton upravo kod Sokrata. „Dakle: važnost pojma epimeleia heautou u Sokratovom liku, sa kojim se međutim obično povezuje, ako ne isključivo ono barem povlašćeno, gnothi seauton. Sokrat je čovek staranja o sebi i to će ostati. Videćemo, u čitavom nizu kasnijih tekstova( kod stoika, kod kinika, pre svega kod Epikteta), da je Sokrat uvek, suštinski, u osnovi onaj koji se na ulici obraćao mladićima govoreći im:„Potrebno je da se starate o sebi”.2 Staranje o sebi je Sokratova „taktika” koju on stalno

1 M. Fuko, Hermeneutika subjekta str. 20, Svetovi, Novi Sad 2003 2 Isto str. 20

Ula

znic

a 20

9–21

018

9

propoveda svojim sugrađanima, osobito onim mladim. Spoznati sebe znači prvo starati se o sebi, pripremiti sebe za znanje, negovati (therapeuein) svoju dušu za pravu spoznaju sopstva (auto to auto) i vežbom (askesis) dostići smisao sopstva ili subjektivnosti. Ali to nikako ne znači spoznaju koja bi predstavljala jedan kartezijanski momenat, kako to uslovno naziva Fuko, ne znanje saznanja kao samosvesti, već vežba sebe za zadobijanje sopstva kao smisla subjektivnosti. Kartezijanski momenat je diskvalifi kovao staranje o sebi, a postavio gnothi seauton kao merilo samosaznanja u okviru svesti. No, i gnothi seauton gubi svoje pravo značenje ukoliko ga odvojimo od staranja o sebi jer spoznati sebe može se jedino kroz pripremu duše, vežbu i ponašanje (khrestai/khresis) koje omogućuje znanje o smislu sopstva. Vežbati dušu za smisao sopstva ne znači kontemplirati nad svojom spoznajom, već znači puni angažman i tela i duha da bi se došlo do pravog cilja. Da bi se došlo do cilja potreban je: „Pogled u dubinu od sebe prema sebi koji obuhvata svet …čiji smo deo i tako osigurava slobodu subjekta u tom istom svetu”.3 Sloboda subjekta za sebe jeste krajnji cilj svih napora u staranju o sebi jer ga oslobađa kako od negativnih uticaja „spoljnjeg” sveta (strasti, požude, bola itd), tako i od beskorisnog znanja koje služi kao ukras ili taština „učenim” ljudima. Tako je, recimo, aleksandrijska biblioteka, za Seneku, bila samo veliki spomenik ljudskoj taštini i nepotrebnom znanju, dok je pravo znanje u pravilima i pripremi (paraskeuei) duše koja se odvija pod nadzorom učitelja i vođenjem dnevnika aktivnosti koje sam učenik, uz pomoć učitelja, analizira svakog dana. Ukoliko tražimo nešto zajedničko u širokom spektru značenja određenja staranja o sebi koje se odvija kroz čitav jedam milenijum, to je upravo ovaj momenat isticanja duhovne prakse nad teorijskim saznanjem. Odrediti sopstvo(auto to auto) kao staranje o sebi ali u poznavanju sveta kroz umeće življenja (tekhne tou biou) bio bi neki opšti smer fi lozofi je duhovne prakse u njenom hiljadugodišnjem iskustvu. Naravno, različite fi lozofske škole su svaka na svoj način tumačile smisao staranja o sebi i određenju sopstva, ali ono što je zajedničko jeste taj terapeutski smisao fi lozofi ranja koji teži određenju sopstva kroz duhovnu praksu i razumevanje sveta kroz umeće življenja.

Da bi razumeli antičko shvatanje staranja o sebi moramo razumeti „okolnosti” u kojim posvećenik istini traga za odgovorom. Staranje o sebi jeste, po Sokratu ili Platonu, traganje za istinom kojoj je cilj gnothi seauton, ali to je traganje za istinom kao takvom, ne za istinom o sebi. „Mislim da je ovo jedna od najznačajnijh karakteristika samodelanja iz tog razdoblja: subjekt treba da postane subjekt istine.

3 Isto str. 359

Ula

znic

a 20

9–21

019

0

Treba da se brine o diskursima istine. Treba da izvrši subjektivizaciju koja počinje sa slušanjem diskursa istine koju mu iznose. Potrebno je da postane subjekt istine, da može i sam da kaže istinu, potrebno je da može sebi da kaže istinu. Ni u kom slučaju, nije neophodno da kaže istinu o sebi.”4 Ovde je istaknuta razlika između antičkog shvatanja staranja o sebi, to jest onog razumevanja koje je najviše vezano za Sokrata i Platona, i helensko–rimskog. Kada Sokrat poučava ljubitelje istine, to jest svoje učenike, o staranju o sebi on, pre svega, ima na umu istinu kao takvu kojoj subjekt istine teži. Gnothi seauton jeste cilj staranja o sebi, ali ova spoznaja je isključivo okrenuta samoj istini, istini subjekta ne i istini o subjektu. Smisao staranja o sebi, pre svega, ima logičko–dijalektički smer koji ima za cilj spoznaju istine kao takve, a ne istine o sebi. Istina o sebi kao osnova i cilj jednog, recimo, rimskog stoika jeste smisao njegovog vežbanja duha i tela. On se priprema za istinu sopstva, a na tom putu ga budno prati oko učitelja koji mu određuje način i tempo vežbanja. Učenik je skoncentrisan samo na vežbe koje mu propisuje njegov terapeut i na taj način koristi iskustvo svog učitelja radi postizanja svog cilja. Vežba je, u stvari, obostrana jer učitelj obnavlja svoje zapise koje je pravio tokom svoje pripreme (paraskeue), i produbljuje njihovo značenje i za sebe i za učenika. Stoici su na taj način širili i produbljivali svoje iskustvo, ali jedan od osnova njihove vežbe (askesis) jeste postavljanje granice u iskustvu jer cilj vežbe nije znanje po sebi već saznanje istine o sebi. U tu svrhu čak su i proučavanje fi lozofskih dela svodili na minimum: „Kao prvo, treba čitati malo autora; treba čitati malo dela; u tim delima, treba čitati malo tekstova; najzad, treba izabrati samo nekoliko strana koje smatramo značajnim i dovoljnim.”5 Ova uputstva koje je davao Seneka nisu bili samo vezana za stoike, već je to bio manir fi lozofi ranja i nekih drugih škola, na primer epikurejci su dela svog učitelja rezimirali, skraćivali i na taj način bavili se njihovom analizom. Smisao ovog postupka je: koncentrisati se samo na ono najbitnije, najjednostavnije, a odbaciti znanje koje ne teži ovom idealu. Bitan momenat u bavljenju sobom jeste taj da, bez obzira koliko je učitelj važan u vežbanju, učenik mora sam da otvori vrata saznanja sopstva. Erotski momenat, koji je bio vrlo bitan u antičko vreme, ovde se gubi i eros je potisnut za račun askesisa. Odnos između učenika i učitelja svodi se na vežbanje bez erotskog pathos–a. Ako se prisetimo Sokrata koji želi da zavede mladog Alkibijada, mada njegove težnje nisu samo erotske već i pedagoške jer Sokrat želi poučiti Alkibijada kako da postane vešt vladar. Ali pre toga Alkibijad se mora baviti sobom.

4 Isto str. 4555 Isto str. 443 i 444

Ula

znic

a 20

9–21

019

1

Odnos između učitelja i učenika, u rimskom periodu, u mnogo čemu se promenio. Govoreći o ovom odnosu učitelja prema učeniku Fuko kaže: „Njegov diskurs ne sme da zavodi. Treba da bude takav da ga učenikova subjektivnost može prisvojiti i da, njegovim prisvajanjem, učenik može da dođe do svog cilja, odnosno do saznanja samog sebe.”6 Dakle, cilj poučavanja je da učenik, koristeći se učiteljevim iskustvom, postigne svoj cilj, a to je saznanje samog sebe, to jest istine sopstvene subjektivnosti. „Dakle, askeza pretvara, i ima ulogu da pretvori, subjekt u subjekt istine.”7 Askeza je ta posredujuća veza između učenika i učitelja jer su tu radi o prenosu iskustva koje ima obostrani značaj. Učitelj podučava, ali istovremeno utiče i na svoje iskustvo u staranju o sebi, tako da to nije zatvoren i negde završen proces, već je u stalnom kretanju i menjanju. Askesis je, u stvari, samodelanje kojim se ostvaruje istina o sopstsvu i time zaokružuje staranje o sebi i na taj način postaje ključni pojam helensko–rimskog fi lozofi ranja. Naravno, nije svuda pojam askesis–a shvatan isto, zavisno od fi lozofa ili fi lozofskih škola , ali je jednostavno pojam u koji uvire obilje značenja koje je proizvelo staranje o sebi kao samodelanje. Kasnijim razvojem hrišćanske fi lozofi je askesis zadobija drugo značenje koje napušta samodelanje ka ostvarenju istine subjekta o sebi i zadobija smisao spasenja ili pokajanja radi otkupa grehova. Mada su sličnosti između ova dva askesisa velike, iako imaju mnogo „taktičkih” sličnosti ipak su im ciljevi potpuno drugačiji.

Kada se govori o odnosu učitelj–učenik veoma je bitno ukazati na jedan od ključnih pojmova fi lozofi je staranja o sebi, a koji ujedno dosta govori i o suštini odnosa između ‘subjekata znanja’– to je pojam parrhesia. Parrhesia znači iskrenost, reći sve o sebi, otvorenost ali i izbor, odluku: „Termin parrhesia toliko je vezan za izbor, odluku, stav osobe koja govori da su ga Rimljani preveli kao libertas. Princip da treba sve reći po kome se odlikuje parrhesia izražen je rečje libertas: slobodom osobe koja govori.”8 Parrhesia je, pre svega, iskrenost u odnosu učenik–učitelj jer učenik treba da kaže sve o sebi, to jest sve što može pomoći učitelju da ga usmeri na pravi put u staranju o sebi. Ovaj iskreni, slobodni govor podrazumeva u sebi da je govor istine i da izražava logos. Jedino govoreći (legei) istinu i rukovodeći se logosom može se steći smisao staranja o sebi i savladati sve prepreke i zamke na tom putu, a njih je mnogo. Velika opasnost za libertas jeste govor koji je suprotnost istinitog legei–a, a po sebi često je vrlo blizu pravog govora. Naravno, reč je o retorici koja je još od Sokrata i Platona postala veština koja zavodi i daje privid 6 Isto str. 4597 Isto str. 4638 Isto str. 465

Ula

znic

a 20

9–21

019

2

istine. Retorika ostvaruje svoju pravu svrhu ukoliko se pridržava ili služi istini. Onog trenuka kada postane svrha samoj sebi, a to znači uživanje u lepom govoru, retorika je izvan legei–a i služi zavođenju lakovernih a ne istini. Posebna opasnost koja može proisteći iz veštog vladanja govorništvom, osobito kada se želi postići neki interes, jeste laskanje. Rimski stoici, osobito Seneka, najviše su upozoravali svoje učenike upravo na ovu opasnost. Opasno je kada učitelj umesto da vodi svoga učenika iskrenošću i pravim znanjem, u želji da ga zavede iz bilo kojih razloga, posegne za laskanjem koje ljudima uvek najviše prija jer slušaju ono što žele da čuju. Takođe i učenik se može poslužiti laskanjem da nešto postigne kod svog učitelja i time je smisao iskrenosti (parrhesia) ugrožen i samo učenje dovedeno u pitanje. Možemo zaključiti da je najveći protivnik parrhesia–e lep govor i laskanje jer: ”Parrhesia nema za cilj da osobu kojoj govorimo održimo u zavisnosti od sebe – što je slučaj sa laskanjem. Cilj parrhesia–e je da se osoba kojoj se neko obraća, u datom trenutku nađe u takvom položaju da joj više nije potreban diskurs drugoga.”9 Ovde možemo uvideti da je rimski prevod parrhesia–e – libertas, potpuno odgovara cilju staranja o sebi, a to je nezavisnost u bavljenju sobom u svakom pogledu. Cilj koji učitelj želi da postigne svakako je libertas samog učenika da staranje o sebi u potpunosti podredi svom diskursu koji je stekao i bude nezavistan od bilo kakvih uticaja. Naravno, svrha nije u tome da se neko u potpunosti zatvori i izoluje od diskursa drugih, ali svakako jeste da se postigne autarheia ličnosti. „ Ukoliko je drugi preneo diskurs istine osobi kojoj se obraćao, ta osoba može da se liši odnosa prema drugome, tako što će interiorizovati i subjektivizirati diskurs istine. Istina koju u parrhesia–i jedan prenosi drugome, osigurava i garantuje autonomiju drugoga, osobe kojoj je govor prenet, u odnosu na osobu koja je taj govor prenela.”10 Ovako određenje svrhe parrhesia–e osobito je važno ukoliko je onaj koji prenosi diskurs istine ili poučava se nalazi u ulozi savetodavca neke osobe koja je od političkog značaja. Kao i kod Platona, pravi smisao poučavnja dolazi do izražaja ukoliko je učenik neko tko je na vlasti ili, još bolje, se priprema za politički život kao što je to slučaj sa Alkibijadom u Platonovom dijalogu. Naravno, smisao staranja o sebi, osobito kod rimskih stoika, namenjen je osposobljavanju učenika da se stara o sebi na pravi način bez obzira na status i položaj. Ali osoba koja će svoj nauk umeti da primeni i na vladanju nad drugima daje staranju o sebi poseban značaj jer je domen uticaja mnog veći.

Ovim određenjima nikako nije iscrpljeno obilje značenja i

9 Isto str. 47310 Isto str. 473

Ula

znic

a 20

9–21

019

3

razumevanja pojma parrhesia; samo kod stoika smo ukazali na jedan segment njenog značenja a ima ih još dosta, a da ne govorimo o drugim stanovištima, na primer epikurejaca koji su ovaj problem više vezali za odnos među učenicima i gde je parrhesia određena kao odnos među prijateljima. Važno je još istaći da se razvojem pojma parrhesia, po Fukou, gubi značaj pedagoškog smisla poučavanja i zadobija jedan novi momenat koji Fuko naziva psihagoškim gde se uzimaju u obzir sve odrednice fi lozofi je staranja o sebi.

Završimo ovaj prikaz pojmom parrhesia jer mi se on čini osobito značajnim i interesantnim u Fukoovoj analizi obilja problema fi lozofi je staranja o sebi. Naravno, utisak je subjektivan jer obilje bitnih problema koje nalazimo u ovoj zbirci predavanja –– Hermeneutika subjekta i može sigurno navesti na potpuna drugačije zaključke. Bilo kako bilo, pred nama je knjiga od izuzetnog značaja jer jedan veliki period aktivnog fi lozofi ranja prikazuje u originalnom svetlu fi lozofi je staranja o sebi koja, po Fukou, ima primat nad gnothi seauton u dekartovskom smislu spoznaje subjekta. Primat spoznaje ovde je zamenjen prednošću bavljenja sobom umesto saznavanjem sebe, osobito u smislu razvoja samosvesti kao posledice ove ”spoznajuće” strukture staranja o sebi. Koliko je ova problematika osetljiva i mnogoznačna možemo uvideti prateći tekstove ovih Fukoovih predavanja koji ne nose konačne zaključke već ostavljaju mogućnost ili poticaj za jednu geneologiju subjekta kojoj je Fuko težio u svom celokupnom fi lozofskom angažmanu.

Ula

znic

a 20

9–21

019

4

Alan Pejković

RAT, RED I ROD U ZBIRCI PRIČE, ŽENSKI ROD, MNOŽINA

ŠEJLE ŠEHABOVIĆ

Već je postalo navika da sve što bosanska spisateljica Šejla Šehabović napiše bude ovjenčano nekom književnom nagradom. Tako je i njena najnovija knjiga Priče – ženski rod, množina, u izdanju banjalučkih Nezavisnih novina, rezultat pobjede Šehaboviceve na konkursu Nezavisnih novina za Priču godine. Nakon izdavanja, knjiga je također dobila godišnju nagradu Udruženja pisaca Tuzlanskog kantona. Na sličan način kao i u njenoj prošloj zbirci priča Car Trojan ima kozije uši, Šehabovićeva vrlo često, i nadasve vrlo uspješno, barata sa mladim naratoricama koje dobijaju daleko veću dubinu i kompleksnost nego u prethodnoj knjizi. Razmišljanja su ovdje suptilnija i nijansiranija, ironija dobija nove nijanse, autorica se kreće sve slobodnije u svojim rodnim orbitama. Ovdje se, kroz dječiju ili pubertetsku, ali nimalo jednodimenzionalno naivnu prizmu, tretiraju posljedice rata, apsurdi života van domovine, pubertetska prijateljstva za koja mislimo da se nikad neće završiti. I u većini priča, rodnih vinjeta, caruje rat kao zlokobni pauk iz mreže naših sjećanja. Sheloba jedne generacije koja je u ratu prerasla Tolkiena jer je morala odrasti na jedan potpuno drugačiji nacin. Mnogo brži način.

Tematski gledano, spisateljica ovdje dakle istražuje polifoniju ženskih glasova, vječno ućutkivanih glasova sasvim običnih i neobicnih žena, koje svakako imaju šta reći i čiji glas treba pomno slušati. Time Šehabovićeva nastavlja tradiciju ženske umjetnosti koja na Balkanu nažalost nije nikad bila u fokusu i istovremeno, na vrlo suvremen način, podriva patrijarhat i norme koje taj sistem i danas nesmetano producira u sredinama u kojim vlada. Povezivanje rata i poslijeratne tranzicije sa pitanjima identiteta i subjektiviteta a sve u vječnom traganju za pripadnošću ili vječnom bježanju od iste se može vidjeti u svakoj od ovih priča. Manje ili više. Tretirajući rat kao feminističko zrcalo patrijarhalnog sjećanja, Šehabovićeva uvodi jedan novi i zanimljiv način gledanja na fenomen bosanskog rata. Priča „Voda” je efektna ikona takvog ’običnog’ ženskog sjećanja rata. Smještena u okvir uvjeta u kojima vlada restrikcija vode u toku bosanskog rata kada građani dobijaju vodu „svakih dvanaest

Ula

znic

a 20

9–21

019

5

sati,” naratorica, koja radi na radiju, etablira svoj ženski prostor u fabularnom ramu u kojem voda, kao tradicionalno ženski simbol fl uidnosti, postaje defi citarna. Rat nije za žene, one ne idu na liniju ali rat podjednako pogađa ženski rod (59). Konstatirajući da njoj rat neće proći nikad, naratorica istovremeno postavlja i predstavlja žensku perspektivu rata koja se u mnogim slojevima razlikuje od muške te komentira vječni rat spolova, rat koji ”[njoj] neće, nikad” proći (62). Dino, njen suradnik na radiju, je nikad vise neće ”zvati ’mala’” jer će naratorica odrasti i postati žena (62). Šta zapravo znači postati žena nije defi nirano ničim drugim osim što ta žena neće biti više mala. Bit će ženski subjekt, preživjet će rat.

U priči „Ruvejda” čija se fabula vrti oko povratka dvadesetpetogodišnje naratorice koja dolazi iz Amerike da identifi cira mrtvo tijelo svog djeda oslikava se odnos rodova u bosanskoj tradiciji kroz pitanje identifi ciranja muškog tijela pri čemu naratorica u tempu „kružnic[a] na hipnotičkim seansama” zaviruje u mušku genealogiju (13). Živeći „u pauzama” za razliku od svoje majke koja je „živjela u svijetu objašnjenja,” naratorica, tražeći svoj prostor, izbjegava linearni patrijarhalni diskurz (13). Imaginarna i realna slika unukine ličnosti koja se u djedovoj memoriji račva u naratoricu i Ruvejdu je bifurkacija u unuku koja spremno nastavlja patrijarhalni diskurz i naratoricu koja ga još spremnije prekida. Ruvejda koja nikad „nije dirala [ništa] kad joj se reklo” stoji u direktnoj suprotnosti sa naratoricom koja „nikad ne sluša[], sve dira[]”(15). Ruvejda, kao freudovski pečat u djedovoj svijesti, živi iza „podrumskih vrata” i mora „ostati dolje” ako će novi tip djevojčice izaći na površinu (18). Kao stereotip ’pametne’ djevojčice, djevojčice po mjerilu patrijarhalnog diskurza, koja „[s]va slova zna, sve zna” Ruvejda predstavlja kariku lanca koja se prekida samo nečim tako radikalnim kao što je rat (19).Unuke, „dobre za identifi kaciju” jer se ničega „ne sjećaju i ne plaču a igle se ne boje” i jer su ”njihove krvi” predstavljaju simbolički nastavak krvne loze ali mogu djelovati i subverzivno uzrokujući prekid patrijarhalnog lanca (17). Konstatirajući samosvjesno: „Hoću da dam krv” naratorica kroz svoju agensnost ponovo preuzima krv kao centralni simbol priče, ali ovaj put ženske priče (14). Krv koja je „najvažnija [i] [n]ezamjenjiva” istovremeno oslikava zamjenjivost ljudskih bića (17).

U paralelnoj priči o naratoricinoj ljubavi sa oženjenim Brandonom koja se završava bijegom od samog koncepta ljubavi ilustrira se Šehabovićin metod upotrebe asocijativnih lanaca. Želeći zaboraviti „mjesto na kojem to radi[],”misleći na ljubav, naratorica pristaje „na sve. Što uključuje i seks” (20). Kako Damir Arsenijević primjećuje, naratorica konstantno oscilira izmedju američke i

Ula

znic

a 20

9–21

019

6

bosanske kulture uz konstantno pregovaranje između kulturalnih pozicija (11). Asocijativno povezivanje motiva krvi iz dijela koji se odnosi na bosansku kulturu sa mrljom od vina, crvenom „kao krv” Šehabovićeva prevodi bosanski patrijarhalni diskurz u američki ukazujući na univerzalnost ovog konstrukta (21). Krv kao kreativna metafora koja nagovještava prekidanje lanca, sugerirano završnom, odlučnom konstatacijom naratorice da je „bila u mrtvačnici posljednji put” se također može interpretirati kao uskrsnuće ženskog subjekta koji se otima patrijarhalnim okovima natopljenim krvlju i vinom (21). Crveno nije samo boja ljubavi, crveno je i boja ženskog pisma.

Istovremeno, nestanak tijela iz diskurza i njegovo zamjenjivanje odjećom, slojem površnosti, koju Šehabovićeva stavlja u prvi plan je razgrađivanje jedne druge koncepcije o tijelu kao „sidrišt[u] u svijetu, „kako je to postavio Merleau– Ponty (144). Tijelo kao ne samo kulturološki tekst već i kao direktni, praktični lokus socijalne kulture, kako su argumentirali Foucault i Bourdieu, između ostalih, postaje kod Šehabovićeve tijelo utvare. Lokus za bosansku verziju priče o duhovima, svojevrsne spectrality u kojoj se stapaju povijest i rod. Sugerirajući sa upotrebom odjeće umjesto tijela leša performativnost roda koji postaje „diskursivni modus kojim se uspostavljaju ontoloski učinci” i time „stavlja u pitanje sam pojam subjekta” Šehabovićeva, u eskalaciji rodne subverzije, onetjelotvoruje muški subjekt (Gender as Performance 112). Menschenbild, reprezentacija tijela koje je unakaženo i dekomponirano u ratu, nestaje i naratorica izranja u stilu Navaho boginje, Changing Woman, koja stvara. Ovaj put novi poredak. Ne svjetski, ali rodni koji je dakako sastavni dio širih promjena. U ovom traumatskom doživljaju u kojem reaproprijacija kulturalne memorije stvara određenu nadu i u ljudskom i u smislu produkcije kulturalne memorije dolazi dakle do ženskog prihvatanja agensnosti u pomenutom prekidu patrijarhalnog lanca u kojem tekst istovremeno subverzira i konstrukciju subjekta kao formiranog kroz ideologiju (Althusser), jezik (Lacan) te diskurz (Foucault). Kako Althusser tvrdi, subjekt je „odredište sve ideologije i mjesto na kojem se ona reprodukuje. To je izvor njene moći: ideologija je vječna; mi smo njeni efekti; citiramo je nenamjerno svaki put kad potvrdjujemo nešto što je ’očigledno’ (u Belsey 39). Odbijanjem nametnute uloge u kojoj žena postaje sredstvo za vječno potvrđivanje vječne mitologizacije vječne muške kosti naratorica mijenja i sustav nacionalne mnemotehnike. Sjećanja na rat više neće biti ista.

„Razgraničavanje”, kao ambivalentna analiza jednog ženskog prijateljstva sa primjesama lezbijstva, prezentira čvrstu emocionalnu vezu između naratorice i lika Amre koja nikad nije bila ”na času

Ula

znic

a 20

9–21

019

7

geografi je” (22). Amra, koja je u početku, dakle lik, koji utiče na naratoricu u njenoj pubertetskoj transgresiji geografskih granica za koje Amra nije zainteresirana, polako postaje lik prema kojem naratorica gaji ljubavne osjećaje. Znajući „kamo bi to odvelo,” ova lezbijska dimenzija priče nije nikad eksplicitna već u mnogome podsjeća na anglosaksonsku tradiciju ženskih prijateljstava.1 Suštinski, Šehabovićeva ne predstavlja lezbijsku seksualnost kao zamagljivanje spolnih distinkcija, kako je to uobičajeno, već kao ambivalentno stanje, eksperimentiranje sa rodom i seksualnošću prije Pada u odrasli život. Baveći se razgraničavanjem svih vrsta u ovoj priči, od prostornog do rodnog, Šehabovićeva uspješno uvezuje i rat, oslikan u početku priče, u liku stereotipnog nastavnika Milosava koji objašnjava djeci kako su za rat „krivi Slovenci” u momentu kad u Hrvatskoj počinju borbe. Pored ovog briljantno oslikanog zla generalizacije rat je također značio i ”granicu na svakom koraku” za djevojčice koje rastu (22). Spacijalni prijenos traume dobija konkretan geografski oblik u granici između „Bosne i Hrvatske” koja se nalazi „pred splitskim svjetlima” (24–25). Naratoricine granice „na aerodromima,” liminalnom prostoru koji je dinamičan i prepun ljudi a gdje smo uvijek tako sami je naravno slika bijega (25). Ne samo od rata već i od roda i od reda. Putujući ”manijakalno, fobično, u strahu od ostajanja,” naratorica se sjeća ”svih granica, u strahu od granice”(27). Prisvajajući sustav tradicionalno muških vrijednosti, naratorica se upušta u svijet odvajanja, neovisnosti, pustolovina i s tim sastojcima gradi novi sustav prema kojem želi živjeti. Amra, sa druge strane, doživljava transformaciju naglašavajući da je važno „pravilno razgraniči[ti] stvari” (28). Povezujući proces odrastanja sa procesom razgraničavanja u Amrinim riječima da se mnoge „stvari razgraniče, kada konačno odrasteš” tekst, kroz lik Amre, subverzira mogućnost liminalne konstrukcije koja se mora uklopiti u sistem binarnosti u svijetu odraslih (30). Amra, koja će se „udati za matoroga sociologa” postaje lik koji se uklapa u sistem heteropatrijarhalnosti dok naratorica ostaje sa gorčinom nedovršenog, možda pomalo i nefokusiranog, rodnog protesta (30).

Posljedice rata u „Četiri priče o Ćamilu,” su vidljive u alegorijskom prikazu riba u ribnjacima, freske poslijeratnog bosanskog društva u kojima su individue predstavljene samo kao predstavnici naroda, nacionalnih skupina, koje moraju biti „sa svojima” (31). Organizacija Bosne i Hercegovine u nacionalne torove u kojima nema miješanja 1U jednoj sceni Amra objasnjava naratorici kako se zaljubila ”u nekakvog profesora sto je predavao sociologiju i imao petero djece” (26). Objasnjavajuci da to s naratoricom ”nema veze” i da ”ni sa njom nema veze,” Amra konstatira da je to sve ”pitanje granice” (26).

Ula

znic

a 20

9–21

019

8

je dovedena u vezu sa prodorom najgore vrste kapitalizma na bosansko tržište u kojem su cijene uredno ispisane „iznad njihovih plivajućih tjelesa” (31). Drzanje nacionalnih torova je opravdano time da se ribe „ne bi međusobno uništavale” (31). Razlog što su u jednom bazenu samo ribe jedne vrste je ekonomske prirode, ne zato što veća jede manju, nego jer im je tako najlakše postaviti cijenu. Takav surov odnos prema individuama kao prema commodities je suprostavljen pomalo idiličnoj slici iz rata u kojoj se polako umakao „vruć hljeb u zašećereno mlijeko” i samom Ćamilu koji je „mrvama vrućeg hljeba hrani[o] ribe” (35). Rat se predstavlja i kao vrijeme jednostavnosti u kojem se sve znalo i sve je bilo jasno. Kolaps covječijeg lica koje se „u snu pretvaralo u riblje” ali u kojima ”nijedan komadić vrućeg hljeba” nije „završavao” predstavlja briljantnu završnu sliku konfuzije izazvane prodorom kapitalizma na kulturalni prostor koji na njega nije navikao (37). Kada se pravi fi š paprikaš, bosansko društvo po defi niciji, „koriste se najmanje četiri vrste ribe” (38). Od takvog multikulturalnog paprikaša na stolnjaku „ostaje mastan crvenkast trag” koji u mnogo čemu podsjeća na krv u „Ruvejdi” (38). Identitet individue gubi na značaju u korist kolektivnog identiteta koji se opet savršeno uklapa u patrijarhalni kod.

U priči „Odlazim za tri dana” naratorski glas se bori sa prikazama i rupama na karti Evrope. Prikaze „koje ostaju, uvijek na istom mjestu” su poznat fenomen u bosanskoj kulturi ali o njima svi „jednako šute” (39). Naratorica, nezadovoljna sintagmom da će svi „jednom zaboraviti rat” želi otići iz Bosne negdje gdje „ljudi zaboravljaju sistematično i redom” (40). Izvlačući prikaze rata „na svjetlo,” naratorica, profesorica tri jezika i tri književnosti, istovremeno preispituje rupe na pohabanoj karti Evrope koju koriste u nastavi (40). Rupe koje podrazumijevaju da je „tu, jednom, nekada, nešto bilo” je Evropa promašenih obećanja, poderana i „ispresijecana krivudavim linijama” (40–41). Pitanje istine, koja se mijenja kao lak na noktu, gdje se nijansa jedne boje, ako se zagrebe, gubi pred jucerašnjom bojom koja izbija na površinu je centralno pitanje priče (45). Relativizacija istine u bosanskom kulturnom prostoru, prikaze koje uvijek izbijaju na površinu koliko god ih potiskivali u podsvijest, je nerješivo pitanje, kako Šehabovićeva sugerira, i za Evropu. Koja je također puna rupa koje ni sama sebi ne može popuniti. Zaključak priče, ambivalentna postavka dihotomije odlaska i ostajanja koja muči sve postratne generacije u Bosni i Hercegovini pa i šire, je da je centar svijeta duboko, da se do njega može doći samo kolektivnim kopanjem i da je jedini način za puko preživljavanje, poetiku postratnog survival životnog stila na Balkanu, zapravo živjeti samo na površini, kako

Ula

znic

a 20

9–21

019

9

naratorica završava priču (46). Podjednako ambivalentno djeluje briljantna vinjeta „Reality

Show” koja je strukturirana oko pojma nostalgije kako se taj koncept predstavlja u rječnicima i enciklopedijama. Povezujući Oprah show i potpuni makeover žena koje „before izgledaju kao vreće za odjeću” a after kao „kraljice čiji muževi u publici bukvalno plaču od sreće” sa povratkom prijatelja s kojim je provela „tinejdžersku verziju rata” Šehabovićeva britko komentira i rat koji nas je sve promijenio i vrijeme koje čini da „[n]išta nije isto. Niko i ništa (75). Pažljivo izbjegavajući „ratne teme” likovi ne mogu da verbaliziraju protok vremena, godine rata koje nam nisu dale ništa opipljivo i u kojima su dijelovi života ostali zauvijek ukliješteni između Scila i Haribdi sjećanja koje ne možemo dosegnuti. Ni ako pokušavamo a obično nam je i sam pokušaj neprijatan. Ispraćajuci prijatelja, naratorica već čezne za njegovim „bivš[im], drag[im] lice[m]” (76). U paralelnom narativnom toku o ocu koji čezne za dobom socijalizma koje se naprasno ruši uništavajući snove „onih koji su radni vijek provodili zaključani iza fabričke kapije, sa nejasnom nadom u buduće svjetove u kojima se visoke peći plave na horizontu blagostanja” kreira se vrijeme povijesnih zbivanja, nezaustavljivih promjena koje sa sobom nose i nostalgiju (78). Vrijeme za ratne bosanske generacije postaje vrijeme koje se „pravi od fobija koje se razvijaju u ratu: možete ga osjetiti samo ako imate bar troje najbližih prijatelja koji su otišli pa se nikad nisu vratili” (77). Naracija otuđenja koju rat unosi u živote likova je također naracija u kojoj se gubi linearnost muške priče a ciklična ili spiralna struktura ženskog pisma izranja iz sjećanja. Temporalni ram before i after zamjenjuju mjesta u svakom proteku vremena a naratorica zna „kako je” to (78). Konstatacija, naizgled simplifi cirana, da se u ratu „može živjeti”, da se poslije rata može živjeti i da čežnja postoji za „svakim od tih života” istovremeno sugerira i staru mudrost da se čovjek na sve navikne te defi nira rat kao liminalno stanje, ne samo između života i smrti, već i između before i after (79). Inkorporacija u normalni život, šta god on bio, nije više u potpunosti moguća. Da li je moguća nostalgija za ratom? Ima li reda u rodu?

Ula

znic

a 20

9–21

020

0

Literatura: Arsenijević, Damir. Political Critique of Culture in Bosnia and

Herzegovina: a gendered perspective. LSE lecture. 10. Mart, 2008.Belsey, Catherine. Poststrukturalizam: Kratak uvod. Sarajevo:

Šahinpašić, 2003. Butler, Judith. „Gender as Performance” u Peter Osborne (ur.)

A Critical Sense: Interviews with Intellectuals. London: Routledge, 1996. 109–126.

Merleau–Ponty, M. The Phenomenology of Perception. London: Routledge, 1962.

Šehabović, Šejla. Priče–Ženski rod, množina. Banjaluka: Nezavisne novine, 2007.

Ula

znic

a 20

9–21

020

1

Biljana Andonovska

JEVAĐELISTAR IZMEĐU SVETINJE I SVETOG

(MIRJANA ĐURĐEVIĆ, ČUVARI SVETINJE, AGORA, ZRENJANIN, 2007)

Svetinja koju u najnovijem romanu Mirjane Đurđević čuvaju, i koju i ona na svoj način čuva od čuvara, jeste Miroslavljevo jevanđelje. Izbor da se oko ovog zasnivalačkog rukopisa i njegovog putašestvija opcrta, kao oko kičme, nekoliko aspekata (svake) istorije i (srpske) karakterologije, ne čini od ovog romana istorijski roman. U najdalju ruku, to je šatro–istorijski roman, roman zabrinjavajućeg, mada očekivanog, nepoverenja prema istoriji; skeptička šala na temu naših ukusa, životnih stilova, navika i pouzdanosti.

Knjiga prati „kriminalnu istoriju“ Miroslavljevog jevanđelja, ali bočno i iskosa. Rasvetljava marginu rukopisa, ozlede nanesene rukopisu, visoku politiku u niskim spletkama, svesno preskačući istorijskim i nacionalnim patosom najobeleženija mesta; satandard tipa – albanska golgota, vidi se kao dosadna „pobednička bežanija“. Miroslavljevo jevanđelje je naizgled samo značajan povod, oko kojeg se razlistavaju apokrifne slike istorijskih epoha, ponajviše naše, a kao konstante istorije otkrivaju nagon za zabranom, restrikcijom, cenzurom, zatim nagon za špijunažom, voajerstvom i nadgledanjem i konačno – savez erosa i politike. Ukratko: komedijanti slučaj, interes i libido. Unapred apokrifni prilaz istoriji i ne može ovu otkriti kao nešto drugo doli jeres. A sam rukopis, sve vreme skriven po sanducima, dok se njime trguje, ostaje nedostupan, zaboravljen, izgubljen, uskraćen – nepročitan! Nastao u takmičarskoj potrebi da se pismom, tekstom i jezikom emancipuje i zasnuje nacionalna posebnost, i jednom dislociran, rukopis beskrajno luta.

Pa ipak, mada pogađa očigledno još neupokojenu potrebu našeg društva da svoje et(n)ičke nedorečenosti preispituje kroz književno ogledalo, meni se čini da je autorki u stvari stalo do jedne druge priče. Ili je bar meni stalo do one priče koja teče ispod linije, linije koja preseca ovaj tekst, isprva nisko u dnu stranice, da bi, kako istraživanje napreduje, sve češće i sve dublje zadirala u glavni tekst romana, čineći ga u krajnjem ishodu više šatro–detektivskim nego šatro–istorijskim romanom. O čemu se zapravo radi?

Tkivo teksta romana čine dva polja i dva glasa koji se bore, i podstiču. Glavni deo teksta, na koji se pretežno odnosi sve

Ula

znic

a 20

9–21

020

2

što smo do sada o romanu rekli, jeste tekst kvazi–dokumenata, koje Istraživač pribavlja potaknut jednim „snom“ da se pozabavi čudesnom sudbinom Jevanđelistara. Ali podtekst romana čini priča o tom istraživanju, koja nudi mogućnost da se ona kritika koju ovaj roman sadrži kroz svoj neomeđeni i nesuzdržani smeh upućen istoriji, društvu, i uopšte savezu zakona, nasilja i znanja, pročita na jednom drugom nivou. Privatno bi tu dizalo svoj glas protiv javnog, singularno protiv ozakonjenog pop–pluralizma, sa kojim više ne postoji adekvatna komunikacija, i simbolički transfer.

Ako bismo kao glavni tekst pratili avanturu istraživanja koja teče ispod crte, i podriva javni diskurs iznad, primetićemo da se sadržaj i količina tih komentara na čudesnu sudbinu svetinje – menjaju. Pre svega, od jedne tačke se umnožavaju, postajući istinski konkurentni diskurs onom glavnom, krupnom. Zatim, to istraživanje se evidentno zahuktava, i sve više asimiluje Istraživača, postajući sve ličnije i privatnije, sve dok istoriografi ju ne zameni introspekcija, odnosno dok Istraživač ne dospe na psihoanalitički tretman kod terapeuta–diletanta.

Ovo poslednje ili pretposlednje montipajtonovsko „psihoanalitičko poglavlje“ (Duh nevremena) želim da naglasim, kao uspelu i strukturalno bitnu kulminaciju istraživanja. U ovoj samoiluminaciji, u kojoj se ne zna ko koga podvrgava tretmanu nepoverenja, Istraživačev tekst je skoro sasvim istisnuo glavni tekst, sveden na mucave lekarske beleške. Ovde je humor najgušći i najubedljiviji (posebno izoštren autohumorom), a raskorak između ozbiljnog i neozbiljnog doveden do izazovne tačke „prevelike ošroumnosti“. Jer, u ovom poglavlju dolazi do otkrića lične veze, dodira i spoja između ipak dva glavna junaka ovog romana: svetog teksta i čoveka u istoriji. Taj susret je u znaku obostranog ranjavanja i ostavljanja traga: doduše ovako: dečak je prstima masnim od bureka ostavio trag na Jevanđelistaru koji se luftirao, a za to su ga tadašnji čuvari u Narodnom muzeju šezdesetih godina kaznili na način koji bi predstvaljao glasovitu „traumu iz detinjstva“. Ko se ovde smeje? I kome se smeje?

Ovo poglavlje, dalje, skreće pažnju da je roman građen i na temelju klasičnog zapleta sa kulminacijom i raspletom na kraju. Taj potisnuti klasični „zaplet“ je ono što drži na okupu, između ostalog, dokumente i poglavlja koji su i tematski i žanrovski u znaku punog rasprskavanja (san, transkript intervjua sa komentarima prevodioca, gatanje kliničkog astrologa, avanturistički roman iz podlistka ženskog časopisa, arhivski dokumenti o špijunksoj aferi, zabranjeni deo scenarija za epizodu Otpisanih, ispovedni email prijatelja, beleške

Ula

znic

a 20

9–21

020

3

psihoterapeuta). Kao takav, u osnovi detektivski, on takođe povezuje ovaj roman sa ostalim romanima Mirjane Đurđević, i pokazuje koja je to narativna i mentalna matrica u kojoj autorka nalazi najviše uživanja pri pisanju. Detekcija, inteligentna i nepotkupljiva, zdrav instinkt veselog tragača kojem ne možeš ništa. Ništa, pa ni to – da ga shvatiš kao sasvim bezazlenog i naivnog.

Ali, ovde čitanje duguje još jedno pojašnjenje: naime, sasvim je očigledno da je autor načinio otklon i od Istraživača, i da ga drži na stabilnoj ironijskoj distanci. Pogledamo li opreznije: ni njegovo istraživanje ne vode ništa manje slučaj, lični interesi i libido, nego što isti vode sve druge aktere ove istorijsko–etničke sotije, farse, burleske, košmarne vesele besmislice koja se ponavlja. Istraživač, dakle, i sam postaje jedan od čuvara svetinje, čineći da se i poslednje iščekivanje oslonca i smisla rasprsne u kanonsko Ništa.

Poslednje poglavlje istraživanja, međutim, nije i poslednje poglavlje romana o istraživanju. Poslednje, deseto poglavlje (Miroslavljevi vodiči kroz galaksije), iluminacija nad kojom Istraživač nema vlast, tekst zatečen u rukopisu, dobijen kao dar, netražen i nemotivisan, zapravo je dobro uvedena poenta celokupnog projekta. Razmotrimo li vreme i njegove funkcije u ovom romanu, vidimo da je linerani princip, aktivan kroz hronološko praćenje sudbine jednog simboličkog nosioca ideje o nacionalnoj istoriji, kao i kroz detektivsko–psihoanalitički zaplet istraživanja, stalno podrivan principom ponavljanja i kružnog kretanja. Daleko od banalne doskočice da se istorija uvek ponavlja jer iz nje ništa ne stižemo da naučimo, ponavljanje u ovom romanu ima značajna tekstovna uporišta, a to da se ona nalaze na urgentnim mestima početka i kraja, ne iznenađuje, ali i ne umanjuje njihove efekte. Tako se dva završna poglavlja mogu posmatrati kao ponavljanje i obnavljanje prvog, čiji je sadržaj dat kao Istraživačev san nakon pijanke sa nekolicinom akademika. Psihoanalitičko (pretposlednje) poglavlje ponavlja prvo na način racionalizacije i osvešćenja, naime kao konačno is–tumačenje sna kojim je počelo istraživanje. Poslednje poglavlje, smešteno u budućnost, ponavlja prvo poglavlje na poseban način – njegov status kao teksta je jednako nemotivisani upad spolja u Istraživačev tekst, kao što je to bio i inicijalni upad sna u istraživačevu svest. Podrivajući upad nemotivisanog teksta, na početku kao i na kraju romana, zapravo je nagoveštaj daljih akcija Istraživača i načelne nezaustavljivosti pisanja, i čini ovaj roman sa dva kraja istinski otvorenim, za vremena i tumačenja.

Ako smo kroz široku karnevalsku „prognozu prošlosti“ mogli da se saučesnički smejemo, drugačije se smejemo suočeni

Ula

znic

a 20

9–21

020

4

sa „prognozom budućnosti“ na kraju ovog romana. Ne samo zato što predskazanje budućnosti, sa svojim „rezervama neodređenosti“, neposrednije angažuje našu etičku svest. Udružujući orvelovsku melnholiju i adamsovski humor, i čineći od vasionskog broda nojevu barku savremene civilizacije, poslednje poglavlje o „poslednjim vremenima“, odnosno o planetarnoj ugroženosti, čini smešno jasnim jednostavne činjenice koje na brdovitom Balkanu najčešće odveć lako prolaze nezapažene: planeta, ukupna civilizacija i naši pojedinačni životi odavno su daleko više ugroženi od svakog izmaštanog nacionalnog interesa. I pozivaju na sasvim drugu vrstu odgovornosti.

Može li slučaj biti to – da je nam je kao društvu zaista još uvek potrebno da čujemo priču o svojoj prošlosti, a da književnost na tu potrebu ne može da odgovori, što iz epistemološkog ukusa epohe koja u istoriju kao tekstualnu praksu više nema poverenja, što iz neobične situacije da se nacionalna tema oseća kao uzurpirana ili obeležena od strane pisaca koji ne pokazuju da im je ovakva epistemološka deilema ikad bila bliska? I da se onda taj adekvatni a nenapisani i nenapisljivi roman krijumčari kroz podtekst šatro–humorističkog romana?!

Ula

znic

a 20

9–21

020

5

Rastko Simić

O TOLSTOJU, PROFESORSKI(LJUBIŠA JEREMIĆ – MALA KNJIGA O TOLSTOJU

FILIP VIŠNJIĆ, BEOGRAD, 2007)

Sećate li se onog prizora u kojem Ana Karenjina, pre nego što će se baciti pod voz, primećuje niz nevažnih pojedinosti, pa tako na trenutak ugleda i seljaka koji je podseti na onog koga su Vronski i ona sanjali? Ili kada u Sevastopolju u maju 1855 Praskuhin gine od topovske granate, ali taj beskrajno kratki tren za njega traje dovoljno dugo da mu u svesti iskrsne čitav niz prizora iz života? Pamtite li epizodu u kojoj otac Sergije sebi odseče prst da bi se spasao od iskušenja u koje ga navodi žena koja je ušla u njegovu isposničku ćeliju? Ili kada se u Lucernu za nekog bogataša kaže da mu je u životu bilo toliko dobro da ga je mrzelo i usta da otvori? Sve su to mesta koja se pominju u knjizi koja je predmet ovog napisa. Za sve njih, već i pri laičkom čitanju, naslućujemo da nam mogu reći mnogo više od onoga što se na prvi pogled vidi, samo ako smo u stanju da ih valjano interpretiramo. Jedna od najprivlačnijih strana Tolstojeve proze i leži u tome što ona kao da čitaoca poziva da zađe što dublje i nudi mu niz novih nijansi značenja. Za odgovore koji se u tim tekstovima kriju vredi uložiti trud. Neke od njih može da ponudi i Mala knjiga o Tolstoju.

Ovo je druga knjiga Ljubiše Jeremića koja se pojavila 2007. godine. Knjiga O srpskim piscima sastoji se od nekih ranije već objavljenih eseja kojima su pridodati i novi. Obuhvata autore o Jakova Ignjatovića do Miroslava Josića Višnjića. Analizirajući njihova dela, Jeremić promišlja i neke od ključnih pitanja teorije književnosti u XX veku (uticaj mita, žanrovski status romana, temporalnost, autorski komentar). I Mala knjiga o Tolstoju sastavljena je na sličan način. U njoj su sabrani Jeremićevi ogledi o ovom ruskom klasiku, od kojih su neki takođe čitaocima od ranije poznati. Isto tako, Tolstojevo delo analizira se uzimajući u obzir dostignuća teorije književnosti. Ljubiša Jeremić svakako je jedan od najboljih poznavalaca Tolstoja kod nas, što vrlo dobro znaju svi koji su imali prilike da slušaju njegova predavanja o ovom piscu.

Knjiga se sastoji od pet eseja. U središnjem delu smešteni su radovi o dva ključna Tolstojeva dela, Ratu i miru i Ani Karenjinoj, kao i ogled o odnosu teoretičara ruske formalne škole prema starom klasiku. Na uvodnoj i završnoj poziciji nalaze se radovi koji se Tolstojem bave

Ula

znic

a 20

9–21

020

6

na jedan opštiji način: knjigu otvara tekst o Tolstojevom istraživanju narativnosti (po našem mišljenju najuspeliji od ovih pet eseja), a zatvara već dobro poznati Jeremićev ogled o unutrašnjem monologu kod Tolstoja i Džojsa.

Jeremićev pristup Tolstoju u skladu je sa onim što je rečeno na početku ovog teksta. U uvodnom poglavlju on ocrtava svoju nameru, ističući da kada čitamo velike pisce najmanje vodimo računa o strogo književnim kvalitetima pročitanog. Naprotiv, njihova dela nas privlače zbog toga što nam daju razloga da verujemo da u njima možemo pronaći odgovore na pitanja od šireg, egzistencijalnog ili antropološkog značaja. Ovo je polazna tačka Jeremićevog istraživanja. Međutim, dolazak do ovih strana Tolstojevog dela moguć je tek ako se u vidu imaju alatke koje pruža teorija književnosti, a Jeremić se upravo njima i služi. Krećući se tako trasiranim putem, i služeći se relevantnim sredstvima, on kreće u potragu za onom šifrom za razumevanje, koju nas, po njegovim rečima, sva istinski relevantna književna dela nagone da tražimo. Predmet njegovog istraživanja su formalne inovacije koje je Tolstoj uneo u narativni tekst, jer su baš one ovom piscu omogućile da izrazi nove uvide u ljudsku prirodu.

Unutrašnji monolog možda je i najvažnija od njih. Tolstojevom upotrebom ovog pripovednog postupka bavi se verovatno najpoznatiji Jeremićev esej, ranije već objavljen u knjizi Glas iz vremena. Kada govori o poreklu i nastanku unutrašnjeg monologa, Jeremić je obuhvatan i iscrpan. Sa jedne strane, on ukazuje na uticaj koji je na Tolstoja izvršilo delo Lorensa Sterna, koji se služio takozvanim metodom slobodnih asocijacija, a sa druge na kasnije zapadnoevropske uvide u načine fukcionisanja ljudske svesti, do kojih su došli psiholog Vilijem Džejms (brat romanopisca Henrija Džejmsa), fi lozof Volter Pejter, i najzad, u znamenitom eseju Moderna proza iz 1919, Virdžinija Vulf. Jeremić pokazuje da se znatno pre njih, i pre nastanka takozvanog romana toka svesti ovim postupkom služio Tolstoj, i da je o njemu još 1856. godine pisao kritičar Černiševski. Deo ovog eseja bavi se i Džojsovom upotrebom istog narativnog postupka. Jeremić ukazuje na nešto drukčiji status unutrašnjeg monologa u Uliksu nego što je to slučaj kod Tolstoja, ali ga pre svega zanima odgovor na pitanje zbog čega se ova dva velika pisca ne zadovoljavaju klasičnim autorskim komentarom, i šta ih nagoni na upotrebu ovog narativnog postupka. Unutrašnji monolog on posmatra kao sredstvo da se izrazi sadržaj koji se na drugi način ne bi mogao saopštiti.

U eseju Tolstoj i formalisti Jeremić se bavi recepcijom Tolstojevog dela od strane, pre svega Viktora Šklovskog (u studiji Građa i stil u romanu „Rat i mir“) i Borisa Ejhenbauma. Čineći to, on

Ula

znic

a 20

9–21

020

7

osvetljave dobre, ali i loše strane formalističkog pristupa ovom piscu. Isto tako, on postavlja zanimljivo pitanje: otkuda uopšte interes formalista za Tolstoja kad se zna da su oni bili tesno povezani sa tada aktuelnim avangardnim tokovima ruske književnosti.

Kada govori o pojedinačnim Tolstojevim delima (kratki tekst o Ani Karenjinoj i znatno duži o Ratu miru) Jeremiću je najvažnije da skrene pažnju na izvesne formalne strane njihovog ustrojstva. To se pre svega odnosi na visok stepen promišljenosti njihove konstrukcije, o čemu je u srpskoj rusistici i ranije ubedljvo pisano (tekstovi Nane Bogdanović). Rat i mir Jeremić analizira imajući u vidu čitav niz književno teorijskih koncepata. On se upušta u pitanja o žanrovskim karakteristikama ovog romana, o njegovom epskom kvalitetu i, što je najzanimljivije, ispituje status autorskog komentara u njemu. Rasprava o autorskom komentaru u velikoj je meri pod uticajem Borisa Uspenskog i njegovog shvatanja o istovremenoj upotrebi više tačaka gledišta u pripovedanju. Imajući ovo u vidu, Jeremić ukazuje na različite oblike koje u Ratu i miru poprima autorski komentar. Shvatanja Uspenskog omogućavaju mu da autorski komentar (to jest ono što Vejn But naziva piščev glas u romanu) prepozna i tamo gde nije eksplicitno iskazan, gde je prikriven (u piščevom ćutanju, rekao bi But).

Najzad, treba skrenuti pažnju na prvi esej u knjizi, po našem mišljenju najuspeliji. Ovaj tekst bavi se ranim Tolstojem i formiranjem poetike koja će zatim biti upotrebljena u njegovim velikim romanima. Da bismo ocrtali njegovu temu poslužićemo se jednim primerom iz savremene književnosti. Severnoirski pisac Robert Maklijam Vilson, koji je i sam veliki poštovalac Tolstoja, u svoj roman Ulica Eureka, kod nas nedavno preveden, inkorporira nekoliko nenarativnih poglavlja koja podsećaju na istoriozofske glave u Ratu i miru. Direktni omaž svom uzoru on čini kada kaže da čak i najdosadnija životna priča nekog stanovnika Belfasta čini povest koja bi mogla da baci u zasenak i najdeblju Tolstojevu knjigu. Upravo ovakvu jednu ideju Tolstoj je imao na umu kada je, pedesetih godina XIX veka, počinjao da piše. Jeremić prati njegovo stvaralaštvo od najranijeg pokušaja – teksta Istorija jučerašnjeg dana iz 1851, u kojem Tolstoj nastoji da predstavi niz utisaka koji su se javili u njegovoj svesti u toku jednog sasvim običnog dana. U ovom pravcu on nastavlja da se kreće i u drugim ranim delima: Detinjstvu, Tri smrti, Sevastopolju u maju, Lucernu. U centru Jeremićeve pažnje su novatorski narativni postupci koje Tolstoj ovde koristi, ali isto tako on osvetljava i Tolstojeve uvide u načine funkcionisanja ljudske svesti, koje ovi narativni postupci treba da izraze. Cilj mu je da skrene pažnju na predlogičke i iracionalne činioce koji upravljaju ljudskim mišljenjem.

Ula

znic

a 20

9–21

020

8

Knjiga Ljubiše Jeremića uspešno objašnjava ustrojstvo Tolstojevih dela i poetiku koja iza njega stoji. Autor međutim ide i dalje i traži Tolstojeve motive za ovakvo pisanje. Pronalazeći ih, on nam otkriva i neke istine o nama samima. Time Jeremić ispunjava svoju nameru da osvetli one osobine Tolstojevog dela koje daleko prevazilaze interes književnih studija. Najvažnija karakteristika ove knjige jeste njeno ukazivanje na funkciju određenih pripovednih postupaka i njihovu suštinsku povezanost sa značenjem koje treba da saopšte.

Ula

znic

a 20

9–21

020

9

Ivan Savić

AHILOV ŠTIT BUDNOG KANAĐANINA(DAVID CRONENBERG, EASTERN PROMISES, 2007)

Poslednji fi lm Davida Cronenberga – Eastern Promises – nedvosmisleno pokazuje tendenciju promene odnosa autora prema zvaničnom Holywoodu. Zanimljivo je da režiseri poput dva oni–su–potpuno–nezavisni–i–često–nerazumljivi Davida (Lynch i Cronenberg) svoju umetničku i profesionalnu evoluciju verifi kuju pozitivnom kritikom u Newsweekly Mirror Postu. U intervjuima više ne objašnjavaju; oni iznose trivie sa snimanja, banalne pošalice asistenta režije, sumnjiv kvalitet majoneza u sendvičima još sumnjivijeg cateringa. Pri tom stvaraju svoja najbolja dela, potpuno artikulišući ono što je njihov artistički vjeruju, godinama unazad ohrabrivan podeljenim mišljenjima i enciklopedijskom kategorizacijom kao umetnost šoka, psihopatološkog i nadrealnog.

Svako ubrajanje Cronenberga i Lyncha u jedan zajednički senzibilitet je neprimenjivo. Ova dva potpuno različita umetnika se približavaju jedan drugom samo u koordinatama recepcije njihovog dela, strukturi koja popunjava naslone bioskopskih sala.

David Cronenberg odabirom tema i eksplicitno upozoravajućim stavom godinama slovi kao autor koji izazivanjem naturalističko–morbidnih i fi ziološki ogoljenih ljudskih transformacija razlaže probleme modernog čoveka. Već u The Brood (1979) jasno se pomaljaju krv, razobličeno telesno, problem poverenja, identiteta, nasilje u porodici, kao važni diskursi oko kojih se formira čitava jedna vizuelno–semantička poetika. Videodromom (1983) Cronenberg proširuje svoju opservaciju ka narastajućoj tehnofobiji sugerišući njenu opravdanost („Ekran televizora je deo tela”, tvrdi medijski mag, tvorac Videodroma). Metamorfoze telesnog i psihičkog prožimaju i The Fly (1986), Crash (1996), i eXistenZ (1999), dok problem nasilja u porodici (čak i kad porodica nije direktni već posredni objekt nasilja) punu aktuelnost dobija u pretposlednjem Cronenbergovom fi lmu A History of Violence (2005).

Eastern Promises je nastavak i korak dalje u sinopeji kanadskog autora. Ako već posežemo za često potrebnom žanrovskom artikulacijom, nikad običniji triler (Spider (2002) nagoveštava taj drugorazredna–fabula–kao–pozornica poligon za vivisekciju) i nikad artistički ujednačeniji Cronenbergov fi lm. Eksplicitno prikazano

Ula

znic

a 20

9–21

021

0

nasilje na fi lmu nikada nije lišeno empatije gledaoca koji se gnuša. Međutim, blesak ambivalencije koja istovremeno ekstremno nasilje približava, i odgovarajućim odbrambenim mehanizmima čini humanijim i prirodnijim, od autora čini propagandistom devijantnog, čudaka koji kroz najanimalnije nagone dopire do publike. Problem nastaje kada takav mehanizam više nije sredstvo intimnijeg opštenja sa auditorijumom, kada nasilje na fi lmu usložnjava percepciju samoga dela. Cronenberg upravo i želi da osujeti bilo kakav pokušaj da se nasilje na fi lmu shvati kao uzbudljiva zabava. Prolivena krv nije u funkciji povećanog adrenalina razrogačenih individua željnih uzbuđenja.

Do sada rečeno i dalje ne odaje masterpiece ovog autora. Sumnja da je nekakav meta (fi zički, semantički i emotivni) plan uveden da oponira dosadašnji pristup svakako je opravdana. Ono što ovaj fi lm izdvaja iz celokupnog Cronenbergovog opusa je jedan nov kvalitet, simbolički haos koji paradoksalno ali svrhovito, redukuje suvišna značenja. Slikanje koje od dokumentariste pravi genija.

Legenda kaže da je Homer iscrtao istoriju dotadašnjeg sveta na Ahilovom štitu. Umetnici potonjih generacija pokušavali su da svojim delima predstave više od pukog događaja, da dočaraju atmosferu, istoriju i genezu određene istorijske epohe ili strukture društva. Za one malobrojne koji su uspevali vezujemo epitet velikog umetnika.

David Cronenberg je umetnik takve moći upravo zato što predmetima svoje fi ksacije uspeva da oslika čitavu panoramu ljudskih strahova, problema moći, društvenih margina i najelementarnijih nagona.

U Eastern Promises pratimo priču o funkcionisanju i prirodi Vory V Zakone, realno aktivnom ruskom kriminalnom bratstvu (ne gangu, organizaciji, klanu ili kartelu) u Londonu. Nikolaj Lužin (Viggo Mortensen) je vozač u službi Semjona (Armin Mueller Stahl), vođe bratstva. Nikolaj je istovremeno čovek za sve Semjonovog infantilnog sina Kirila (Vincent Cassel). Jedno od njegovih mnogobrojnih zaduženja je i da mlade ruske devojke drži u zatočeništvu, drogira ih i šalje na ulicu. Prihvatajući u bolnici četrnaestogodišnju rusku devojku Tatjanu, koja umire na porođaju, medicinska sestra Ana Kitrova postaje pokretač radnje. Ana moli svog native russian ujaka Stepana da prevede dnevnik koji je mrtva devojka vodila. Stepan odbija, instiktom starog simpatizera KGB–a, „nisam bio pripadnik, ali drug iz škole je daleko dogurao”, i Ana je prinuđena da prevođenje prepusti Semjonu, dovodeći porodicu u opasnost. Semjon, pročitavši dnevnik koji ga direktno optužuje i prepoznaje kao oca deteta mrtve devojke, preduzima akciju koja će zaštiti Bratstvo.

Ula

znic

a 20

9–21

021

1

Istovremeno, misteriozni šofer (Viggo) uliva poverenje Ani koja ženskom intuicijom detektuje njegovu pravu prirodu, ne sanjajući da upravo neznanac mora ubiti njenog ujaka ne bi li ušao u Vory. Nikolajeva inicijacija u Bratstvo deo je Semjonovog plana da zaštiti na momente maloumnog Kirila (Cassel uvek na visini zadatka) koji na početku fi lma naručuje ubistvo čečenskog kagana. Na taj način, Nikolaj bi zauzeo mesto Semjonovog sina ne slutivši da svojom smrću vraća dug u krvi uvek neugodnim Čečenima. U prilog Semjonovom planu ide i činjenica da Čečeni ne znaju kako Kiril izgleda. Pošto antiheroj Cronenbergu nije heroj, do kraja fi lma saznajemo da je Nikolaj pripadnik najelitnije ruske Službe i veza Scotland Yarda sa ruskom mafi jom. Dete je spašeno, Semjon kažnjen, Nikolaj izbegao smrt, a Kiril postaje Cappo di tuti Cappi pod kontrolom neprokuženog Nikolaja.

Sve u svemu jedan naturalistički opis ruske kriminogene sredine u Glavnom gradu Sveta, na momente eksplicitno naturalističan, kao deo Cronenbergove vizuelne poetike. Međutim, vizura jednog Kanađanina je u ovom slučaju naopako tačna. Iz sveobimne priče o ruskoj mafi ji Cronenberg prepoznaje jedan hermetički kodeks kojim se Bratstvo rukovodi, jedan funkcionalan model ponašanja (autentičan u geo–kulturološkoj ravni) svojstven nekim drugim Organizacijama (kineske trijade, japanske jakuze, sicilijanska mafi ja) koji mnogo govori o karakteru, i o istoriji, i o sociopatiji cele jedne subkulture. Ni traga kockastim glavama u crnim boxer jaknama, šuškavim trenerkama, basket patikama i žiletima oko vrata koje viđamo u dokumentarcima na RTS–u. Nigde podruma i priručnih laboratorija koje seju otrove mladima koji se nisu snašli. A pri tom je ispričao mnogo: pomoću otpadnika noviju istoriju jednog naroda, pomoću tetovaža na Nikolajevom telu smenu diktatura, režima i uređenja, gulage Sibira i Coca–Cola automate putinovske ere.

Krv, telo, identitet. Glavna polazišta Cronenbergovih interesovanja na pozornici fabule prosečnog trilera. I tu nastupa Cronenberg veliki umetnik, koji sve pokrenute opservacije ukršta na Nikolajevom telu, izloženom strogim pogledima Voryjevih bossova. Slike na koži koje postaju identifi kacioni karton pripadnika jedne subkulture, znamenja koja u svojoj preciznosti stvaraju nove identitete. Krv na Nikolajevom nagom telu postaje simbolički i semantički parnjak novorođenom detetu umrljanom majčinom krvlju. I iznad svega zaloga poverenja, termin kojim se Cronenberg nemilosrdno poigrava. Dvodimenzionalni kodovi na Nikolajevim prsima pričaju čitavu istoriju geneze kriminogenih struktura ruskog društva. Govore o stvaranju zajednica u gulazima Sibira radi zaštite

Ula

znic

a 20

9–21

021

2

svojih članova, golgoti margine režima komunističke epohe, o pripadnicima Službe, koji ostaju bez posla u nemilosrdnom procesu postkomunističke tranzicije.

Da bi detaljem prikazao genezu jedne strukture ruskog društva, Cronenberg kao bedeker kroz apokaliptični svet ruskog podzemlja (ipak, Moskva je Treći Rim) koristi samo jednu knjigu – The Russian Criminal Tattoo Encyclopedia od D. S. Baldaeva, katalog tetovaža od kojih se neke pojavljuju u fi lmu. On ispisuje čitavu panoramu odanosti, požrtvovanosti i fanatizma ruske duše koja prereže grkljan i potom, u oniričkoj predstavi ruske trojke koja galopira urbanom tajgom, glasom bivšeg pripadnika Hora Crvene Armije, vozvisuje se i udaljava od svakodnevice. Do jutarnje pošiljke.

Takođe, Cronenberg se rado poigrava vantekstualnim, nesemantičkim sredstvima, zbog kojih ovaj fi lm slobodno možemo svrstati i u fi lm atmosfere. Tatjanin dnevnik je jedino usporavajuće sredstvo koje traži pažnju, sve ostalo teče. Krv lipti, kiša ne prestaje, tela završavaju u Temzi, ali tajna i dalje lebdi na površini zaodenuta. I slike se smenjuju, morbidnom fl uidnošću dospevaju do gledaoca koji je prikovan. A onda, otkrovenje. Nagota telesnog se širi na sferu apokaliptičnog. Likovi se odjedanput pojavljuju kao anđeli, demoni i vukovi u ljudskoj koži (biblijska eshatologija je pojačana vremenskim okvirom fi lma – Božić i dan pre – što ovaj fi lm čini u neku ruku i Božićnom pričom, sa sve miraculom na kraju). U tom segmentu, Eastern Promises se čini nalik ruskom blockbusteru Night Watch, proceđenom kroz naturalistički fi lter. Pod takvim svetlom, Vory V Zakone podseća na vampirsko društvo rukovođeno tarot istinama 1 i praktično primenjivim sujeverjem. „Izgovorila si ime moga oca”, besno inkantira Kiril, stavljajući u Anina usta najveći greh – izgovaranje imena onoga čije se ime izreći ne sme. Semitski mit Cronenberg majstorski koristi samo da bi oslikao hermetičnost i stroge kodekse Bratstva, bez ikakave antisemitske konotacije. Liturgija je muzička pozadina dok Nikolaj kleči nag. „Ja sam već mrtav. Mrtav sam od svoje petnaeste. Sada živim u Zakone”, formula je kojom Nikolaj odgovara Odboru.

Nikolaj može biti shvaćen kao personifi kacija smrti, iako svi Rusi u fi lmu (donekle izuzmimo Aninog ujaka, on je stara škola, zna kada bi trebalo da se skloni) deluju kao hodajući mrtvaci. Tatjanin dnevnik počinje komentarom o ljudima iz njenog sela, koji „žive kao u zemlju zakopani”. Na momente groteskna proslava u restoranu deluje Kirilu kao party za Anđela smrti. Da li je Nikolaj anđeo ili je Ana 1 Začuđujuća je sličnost Cronenbergove i Kišove optike. Ritual Nikolajeve inicijacije u Bratstvo ima nešto od ezoterije Kišovih kockara i disidenata u gulazima Grobnice za Borisa Davidoviča.

Ula

znic

a 20

9–21

021

3

sklopila pakt sa Đavolom? Ili je u krajnjem ishodu sasvim svejedno? U Cronenbergovoj viziji dobra i zla pobednika i pobeđenih nema.

Da Cronenbergu oduzmemo status božanstva (i svedemo ga na polubožanstvo) postarao se Viggo Mortensen čijem studioznom pristupu karaktera u koji mora da kroči zavide i zvučnija imena sedme umetnosti. Nekoliko sedmica vožnje u gradskom prevozu Moskve, odabir ruske radio stanice u hotelskoj sobi tokom snimanja, ovaplotile su Nikolaja koji oživljava esenciju Cronenbergovog nauma. Uz mefi stofelski obojenog, izvanrednog Armin Muhler Stahla, i odličnu Naomi Watts, fi lm deluje organski uobličen.

Zanimljiv je izbor istočnoevropskih strujanja oba autora (Lynch2 i Cronenberg). Prostitutke iz Poljske i Rusije više nisu problem samo Human Rights Watcha. I oni su se zainteresovali.

2 Najnoviji fi lm Davida Lyncha, Inland Empire, radnju bazira na dva osnovna motiva, problemu podvojenosti glumačkog identiteta, i trgovini prostitutkama iz Poljske.

Ula

znic

a 20

9–21

021

4

Ula

znic

a 20

9–21

021

5

DNEVNIK

Ula

znic

a 20

9–21

021

6

Ula

znic

a 20

9–21

021

7

Srđan V. Tešin

21TH CENTURY FRAGMENTS FROM MY DIARY (3)

Ponedeljak, 17. mart: U kakvoj to iracionalnoj državnoj tvorevini živimo kada se za „našu stvar na Kosovu” ponovo bore isti oni pjesnici–jurišnici iz Francuske 7. koji su onomad guslali po Kninu i Palama? Oprostite, gospodo podgojena i sa državnih jasala, ali svaki put kad vas tako uniformisane vidim na dešavanjima naroda kako sa pozornice zapenušani kličete borbene stihove, znam da nam se sprema belaj veći nego što razum može da pojmi. Već negde rekoh, piscima se ne može zabraniti da imaju političko mišljenje, ali ih, svaki put kad otvoreno ili uvijeno u pesničku oblandu pozivaju na kršenje ljudski prava, treba – da iskoristim ovaj nesrećni termin – lustrirati.

Istine radi, i sa jedne i sa druge strane stajali su pisci kao tvorci i propagatori velikih nacionalnih ideja, kao što su državnici Ibrahim Rugova i Dobrica Ćosić ili najpoznatiji nacionalni književnici Adem Demaći ili Matija Bećković. Uz tu razliku da o Rugovi i Demaćiju nema ni pomena u srpskoj „Britanici”, a da se Bećković nalazi pod slovom M. Politika, defi nitivno, izrabljuje pisce i ne zna se ko kome nanosi više štete. Činjenica je da jedni o drugima uistinu malo znamo, jer posle silnih negiranja prava na postojanje onog Drugog, došli smo dotle da poslednjih nekoliko decenija nijedna knjiga nekog srpskog pisca nije prevedena na albanski, a ni knjige albanskih pisaca sa Kosova se, osim jednog bitnog izuzetka, ne prevode na srpski. Kakav–takav izuzetak predstavlja ratni dnevnik “Meksiko” Vladimira Arsenijevića koju je napisao u četiri ruke sa piscem sa Kosova Dževdetom Bajrajem. A ono što je Arsenijević pre osam godina rekao, važi i danas: „Negativni nanos koji postoji u ovoj sredini prema kosovskim Albancima nije samo došao iz prorežimskih krugova; čini se da ovde godinama vlada temeljno nerazumevanje prema tom narodu. Možda ne toliko nerazumevanje koliko nedostatak interesovanja da se uspostave kontakti.” I to je bolno tačno.

2000. godine, u biblioteci „Samizdat Free B 92“, objavljena je zbirka pesama prištinske pesnikinje i lekarke Flore Brovine „Nazovi me mojim imenom“. Knjigu je prevela Nalije Malja Imami koja je, sa pesnikinjom Radmilom Lazić, načinila izbor iz poezije Flore Brovine, koja je bila osuđena na dvanaestogodišnju robiju u Požarevcu, bez mogućnosti i prava čak i na korišćenje obične olovke. Nakon 18 meseci provedenih u zatvoru puštena je na slobodu. Marek Edelman

Ula

znic

a 20

9–21

021

8

i Jacek Kuronji pokrenuli su peticiju koju je potpisalo gotovo hiljadu uglednih ljudi iz sveta nauke i umetnosti (Andžej Vajda, Dubravka Ugrešić i drugi). Srpski PEN centar se oglasio saopštenjem povodom hapšenja Flore Brovine.

Pokušao sam da napravim tekst za mesečnik REZ, pre čitave ove priče sa duplim dnom o otcepljenju i osamostaljenju, o najznačajnijim mlađim piscima sa Kosova, o najtiražnijim i najtraženijim knjigama kosovskih pisaca, o uticajnim izdavačkim kućama, o egzistiranju knjižarske mreže i uništavanju bibliotečkog fonda knjiga na srpskom. Ništa od toga mi nije pošlo za rukom. I dalje ne znam ništa o svojim kolegama sa Kosova. Verovatno ni oni o nama. O nekim srpskim piscima sa Kosova sam se obavestio putem saopštenja podružnice UKS–a. „Članove književnog društva Kosova i Metohije, kako onih koji su ostali da žive na prostorima danas najveće civilizacijske sramote našega vremena, tako i onih u rasejanju, do krika i bola uznemirava suluda ideja bolesnog mozga da se na teritorije srpske, napravi druga šiptarska država”, kaže na sajtu UKS „potpredsednik” Književnog društva Kosova i Metohije izvesni Mirko Žarić. S obzirom na to kakvim su se biranim rečima pisci, da ne kažem intelektualci, borili protiv „veleizdaje”, nije ni čudo što je svaka diplomatska akcija unapred bila osuđena na propast.

„Politika je estradna praksa, služi sadašnjem trenutku, njoj je važno da neguje narogušenost naroda iz državotvornih razloga na jednoj ili odbranaških na drugoj strani. Kao pisac, pozorišni reditelj i profesor, osećam izvesni deo krivice što nismo malo robusnije narušili tu retoriku, što je nismo opovrgavali našom komunikacijom. Komunikacije je mogla biti ponovo uspostavljena i, sasvim sam sigurna, nije morala ni biti tako drastično prekinuta”, rekla je svojevremeno Vida Ognjenović, predsednica spskog Pen centra u razgovoru (na engleskom, kako je naglašeno u naslovu na sajtu Radio slobodne Evrope) sa Basrijem Čaprićijem, predsednikom kosovskog Pen centra. „Treba otvoreno reći da su pisci bili ti koji su udaljavali ova dva naroda – Srbe i Albance. [...] Iskustvo govori da su baš pisci pripremali konfl ikt, huškali, duvali u nacionalističku tikvu”, kaže Čaprići. On tvrdi da će muzičari i glumci pre uspostaviti pokidane veze između dva naroda nego književnici.

Pre trinaest godina sam u izdanju neformalne umetničke grupe „Endemična junost” objavio kolektivnu dramu za čitanje “Pohovani mozak – o ludoriji rata”. Iako naša stvarnost liči na devedesete kada je drama i nastala, nema šanse da napišem nastavak...

Ula

znic

a 20

9–21

021

9

Petak, 21. mart: Ima tome dosta godina kad me je pozvao jedan manje poznati izdavač i ponudio mi, za ono vreme ogroman novac, da pod pseudonimom napišem krimi–roman. Odbio sam ga. Moj argument da nije lako pisati dobre petparačke priče nazvao je smešnim. A nedavno mi je, sa jedne velike televizije, stigao poziv da učestvujem u tok–šou posvećenom privatnim istražiteljima u kome bi gostovali advokat, privatni detektiv i ja – pisac krimi priča. Nisam otišao na snimanje. Producentkinja je za divno čudo, poput pomenutog izdavača, znala da sam autor pseudokriminalističke zavrzlame uvrštene u antologiju srpske krimi–priče. Pripovest o junaku kog ubija čitalac je postmodernistička igrarija, a moto s početka priče o tome da svako može biti Agata Kristi, ali malo ko Herkul Poaro, pokazao se kao ishitren. Nisam, dabome, ni A od Agate.

Utorak, 1. april: Juče sam se požalio Davidu A. kako se plašim da neću uspeti da završim knjigu priča do roka koji mi je izdavač postavio. Iako moja sumnja za srpsku književnost ne predstavlja ni P od problema, Pisac me je ipak mudro i duhovito posavetovao: „Najbolji recept za dobre priče počinje pravljenjem tulumbi: po jedna tulumba za svaku priču, za duže može i dve. Pisati brzo dok su tulumbe sveže, tako da po završetku pisanja priča ostane neka tulumba da se čovek na miru zasladi. Zbirku onda predati izdavaču...” I zaista, vođen Davidovim receptom, u jednom dahu sam napisao priču „Tulumbe i smrt”, koja će se naći i u njegovim „Poslastičarskim pričama”, izboru kratkih priča u kojima će istaknuto mesto dobiti upravo poslastičarnice i tradicionalni kolači „našeg sveta’’, ali i u mojoj kolekciji priča „Ima li života na Marsu?”.

Dakle, da bi se napisala priča, dobra po mogućstvu, pisci se mogu rukovoditi i najobičnijim kulinarskim receptima, jer ni dobrih tulumbi kao oni dobre priče nema bez pravih sastojaka koje vešta ruka spravljaja po određenom redu.

Ima onih koji su pročitali jednu ili dve knjige u životu i zapamtili, ko će ga znati zašto, sve što je od reči do reči napisano. I nema šanse da se ne nađete u neobranom grožđu kad vas takav upita: „Da li ste čitali tu knjigu”, a vi odgovorite potvrdno, jer ko će, ako ne mora, pamtiti sve to?! Onda će vam taj jednostruki čitalac reći: „Nemaš ti pojma! Nisi ti to čitao, brajko moj!” S takvim bih se složio jedino ako bi upitao: „Da li ste čitali ‘Vok on!’?” Jer da jeste, bez sumnje biste to pamtili za sva vremena.

Knjiga „Vok on!” Uglješe Šajtinca je dobra knjiga.

Ula

znic

a 20

9–21

022

0

Ponedeljak, 7. april: Jedna moja poznanica je odlučila da postavi isto pitanje svakom piscu koji zaluta u Kikindu: „Moj sin ne čita knjige. Šta da radim? Kako da ga privolim da uzme knjigu u šake?“ Za sada, pisci odgovaraju najbolje što umeju, ali čini mi se da moja poznanica nije čula odgovor koji bi je zadovoljio. Zašto bi se uopšte plašila toga što joj sin ne čita knjige? Njena teza je da time što se ne interesuje za naslove van obavezne školske lektire biva uskraćen za upoznavanje svetova do kojih ga neće odvesti ni televizija ni Internet. Činjenica je da gledanje zavodljivih i raznovrsnih televizijskih sadržaja predstavlja oblik pasivnog iskustva, u okviru kojeg su evidentni neznatni misaoni i psihološki pokreti, jer je bitniji sam čin gledanja od sadržaja onoga što se gleda. „Deca televizije“, kažu stručnjaci, postaju nesposobna da stvaraju sliku u umu, jer je to svojstveno samo nevizuelnom iskustvu. S obzirom na naše statističke podatke, budućnost čitanja nije zagarantovana. Na jednom mestu sam našao odlično zapaženje o ovom problemu formulisano u formi pitanja: „Odnos prema knjizi i čitanju sve češće vodi pitanju: hoće li nacija koja prestane da čita, prestati i da misli?“ Da je tako, mi bismo već prestali da postojimo kao narod, rekli bi zlobno „nacionalni nihilisti“.

Očekivalo se da će pojava Interneta, koji predstavlja neverovatnu bazu podataka, uticati na to da se deca vrate čitanju, ako su ikada i odustala od njega. Iz svog iskustva znam da od tridesetoro maturanata, kojima sam predavao u srednjoj stručnoj školi, tek petoro ima kod kuće kompjuter, a samo troje Internet priključak. S obzirom na to, nije teško zaključiti da su statistike koje govore o uticaju Interneta na čitanje u ovdašnjim školama prilično nepouzdane.

Argument koji je teško odbranjiv, ali se najčešće može čuti od onih koji su zabrnitu što deca malo čitaju, govori o tome kako se ranije više čitalo. Ova prilično romantizovana predstava prošlih vremena je lažna. Oduvek su se kupovinom knjiga i čitanjem zanimali samo malobrojni (učenici). Nekima od njih je obavezna lektira bila nedovoljna, a za neke je bila posve pogrešno odabrana. Pozivanjem na sintagmu koja ništa ne znači – „u moje vreme“ – knjigoljupci povlače paralelu između „dobrih starih vremena“ kada se više čitalo i „zlog savremnog doba“ u kom se čitanjem ne bave ni profesori književnosti. Ova teza je banalna i netačna. Uzmimo moj slučaj, završio sam „šuvaricu“, četiri dana smo imali nastavu u školi, a petog, i to tokom dve godine, išli smo u fabriku obuće da pravimo kutije, lepimo đonove i udaramo nitne. Istovremeno sa ukidanjem „šuvarica“ propala je i fabrika obuće „Sloga“. Za četiri dana koliko smo sedeli u klupama trebalo je da pređemo svo gradivo. Samo neki su bili dovoljno „ludi“ da sebi natovare na vrat još i čitanje dela koja se

Ula

znic

a 20

9–21

022

1

ne nalaze na obaveznom spisku literature. Takve je hvatala groznica poznata pod nazivom Hese–Markes–Kastaneda–Miler–Bukovski. Pa šta s tim? I danas, verovatno u istoj srazmeri kao onomad, znatan broj dece čita knjige Džoane Rouling ili Marka Vidojkovića. Tačnije, zahvaljujući ovim autorima pokazalo se kako se i kod nas mogu napraviti ozbiljno dugi redovi za kupovinu knjiga, a ne samo za mleko, šećer, ulje, brašno, cigarete, novine...

Teško je poverovati u to da će generacije rođene u vremenu sveopšteg posrtanja, pada sistema vrednosti i nestanka dobrih manira koji su se oslanjali na proverene civilizacijske tekovine, imati strpljenja za čitanje Homera, Stendala, Tolstoja... I to ne samo zbog toga što su naša deca, u poređenju sa drugom iz Evrope, po sposobnosti da primene stečeno znanje u praksi, zauzela neslavno mesto na dnu, već zbog činjenice da se tokom divlje tranzicije knjiga i sve u vezi s njom proglašava nepotrebnim viškom: knjižare ustupaju mesto mesarama, književnici ne utiču na javni život jer su okarakterisani kao previše dosadni za tok–šoove, a profesori književnosti bi, čak i ako biste ih zamolili, teško umeli da vam objasne da li se čitanjem knjiga postaje bolji čovek s obzirom na to da u haškim i domaćim kazamatima sede doktori nauka i legionari koji su napisali – pa samim tim i pročitali – toliko debelih knjiga.

Utorak, 15. april: I ja sam svoju umetničku karijeru započeo kao muzičar, iako, ruku na srce, nikada nisam dostigao popularnost kao neke moje, da kažem tako, kolege pisci–muzičari. Svirao sam u tinejdžerskim pop–rok bendovima, tamburaškim bandama, svadbarskim, animir i šlager orkestrima. Svirao sam u početku solo gitaru pa prešao na terc–prim, da bi naposletku završio kao basista. Nikada nisam postao virtuoz, a nije da se nisam trudio. Neke doživljaje iz tog, prilično zbrkanog, perioda svog života opisivao sam u romanu „Kroz pustinju i prašinu“. Pade mi na pamet...

Jedanput smo, početkom devedesetih, čineći uslugu referentu zaduženom za ONO i DSZ pri Mesnoj zajednici, svirali na mokrinskoj karauli za Dan graničara. Trebalo je da odsviramo samo nekoliko pesama. Ali ne lezi vraže... Nekakve babe i pijani čobani su uzeli da nas prozivaju kako ošljarimo, ne sviramo kako oni zapovedaju, brukamo armiju i ofi cire... Došlo mi je da „Eko“ basom direkt u glavu opalim jednog krezubog guščara kad je počeo da se dere na nas: „Ako mi sad ne odsvirate ‚Biri, biri, pače moje malo‘ ima da dovedem braću da vas istamburaju!“ Jedva smo se njega otarasili, kad će neka baba, kojoj se tokom đipanja u kolu otkinuo lastiš od suknje pa ju je levom rukom pridržavala a drugom nam pretila: „Sad

Ula

znic

a 20

9–21

022

2

ću da odem do majora Mileta! Mile! Mile, ovi neće više da sviraju!“ Kad stiže major Mile: „Je li, bre, bando bezobrazna, šta vi tu izvodite? Hajde, da čujem ‚Ide Mile lajkovačkom prugom‘ ili ću vas... mamicu vam, seljačku!“ E, tu mi je već pukao fi lm. Kakav Mile, kakav major?! Ištekam se iz pojačala, spakujem bas u kofer i... put pod noge. Neće mene maltretirati makar ko zbog sira i, naravno, vojne muzike! Tokom NATO bombardovanja, svirajući bas u ad hoc šlager orkestru u letnjoj bašti kafane „Belo pere“ (nije slovna greška), ponovo sam sreo Mileta. Od majora je dogurao do pukovnika. U atlet–majici, sa plastičnim papučama i u donjem delu maskirne uniforme zavrnute do kolena, Mile je spavao za stolom, pijan kao majka. Tek povremeno bi podigao glavu i promrmljao: „Bravo, majstori! Otadžbina se brani pesmom!“ I posle se neko pita što sam batalio muziku...

Sreda, 16. april: U romanu u fragmentima „Antologija najboljih naslova“ citirao sam britanskog fi lozofa Džordža Edvarda Mura koji je rekao: „Ja sam sklon da mislim da je to tako, ali sam takođe sklon da mislim da nije tako; i ja ne znam čemu sam više sklon.“ Mur je, najpre u delu „Principia Ethica“, došao do uverenja da je verovatnije da će, uvek kada supstancijalna fi lozofska doktrina stupi u sukob sa zdravim razumom, pre dokaz poći pogrešnim putem nego zdrav razum. Ovaj Murov argument kao da se nadovezuje na argument Dejvida Hjuma protiv verovanja u čuda. Hjum u „Istraživanjima o ljudskom razumu“ pokazuje da nema smisla verovati u ljudske opise čuda, jer bi pogrešnost takvog svedočenja kroz „glupost i podlost“ bila prirodan događaj, manje čudnovat i verovatniji od onoga na šta se odnosi. Odavno sam sam se uverio u to da postoji latentna veza između čuda i fi lozofi je. I ma koliko da se uzajamno potiru, čini se da se od svih nauka najviše, da kažem tako, čuda pronalazi u fi lozofi ji. Filozofi ma se, od Demokrita preko „čudesnog doktora“ Rodžera Bekona do Isaka Njutna, pripisuje bavljenje „čudesima“, tačnije – alhemijom. Proučavanje srednjovekovne fi lozofi je, naročito spisa Tome Akvinskog, zainteresovalo me je za istraživanje (kripto)istorije alhemije.

Živeći u tranzicionoj Srbiji, za sada sam se, svojim očima, uverio samo u to kako ovdašnji “alhemičari” zaista od zlata umeju da naprave olovo!

Sreda, 23. april: ...mogu i da mi pljunu pod prozor. Od njihove pljuvačke samo ću brže da rastem...

Subota, 10. maj: Jedno od pitanja novinarke “Blica” koja me je

Ula

znic

a 20

9–21

022

3

danas intervjuisala glasilo je: “Mora li pisac imati politički angažman?” Ništa se ne mora osim umreti. Tomas Man, Ginter Gras, Hajnrih Bel, Česlav Miloš, Albert Kami, Žan Pol Sartr, Aleksandar Solženjicin, Orhan Pamuk, Mario Vargas Ljosa, Ivo Andrić, Miroslav Krleža, Svetislav Basara, Vida Ognjenović... Svi nabrojani pisci su imali ili imaju politički angažman. Što bi se reklo: kombinacija političke svesti, umetničke kreativnosti i moralnog integriteta može da bude samo dobar primer budućim generacijama. Zato pisci, kao javni radnici, i imaju politički angažman. Postoje i drugačiji primeri iz istorije književnosti, poput uverenih fašista i antisemita Knuta Hamsuna, Luja Ferdinanda Selina ili Ezre Paunda. O našim književno–političkim nastranostima sam pisao u „Alternativnom vodičku kroz Vavilon”. Smatram da, u društvu u kome se na sve strane ugrožavaju i krše građanska prava i slobode, čovek, samim tim i pisac, ne sme svojim nečinjenjem da doprinosi još većem zlu. Ako se pod političkim angažmanom jednog pisca podrazumeva i njegova borba za demokratizaciju društva, onda on ne sme da stoji po strani.

Nedelja, 11 maj: Šta reći povodom još jednih sudbonosnih, referendumskih, izbora u Srbiji i mom “vanpartijskom političkom angažmanu”? Naša sudbina zavisi čak i od toga da li će neki leptir u Australiji nevino mahnuti krilima i pokrenuti lanac događaja koji će rezultirati razornim cunamijem na mestu na kojem je najmanje očekivan. Hoću reći, od mnogo faktora zavisi ishod ovih izbora; personalna rešenja su najmanje bitna stvar. I ranije sam bio na “isturenim položajima”, uredničkim i javnim funkcijama, i odavno sam zaradio čir na želucu, tako da se ne osećam kao početnik–neplivač koga su mangupi bacili u poslovično prljave a duboke političke vode. Već rekoh: politika, defi nitivno, izrabljuje pisce i ne zna se ko kome nanosi više štete. Da li je to baš tako?

Ponedeljak, 12 maj: ?

Ula

znic

a 20

9–21

022

4

Ula

znic

a 20

9–21

022

5

Ula

znic

a 20

9–21

022

6

Ula

znic

a 20

9–21

022

7

“SEVERNI BUNKER” U “ULAZNICI”

AKO PLANIRATE PUTOVANJE, NEMOJTE IZOSTAVITI OVU STRANICU...

Časopis za odbranu i poslednje dane književnosti i kulture „Severni bunker” izlazio je kao specijalno izdanje „Kikindskih” od februara 1999. godine. Pre četiri godine, nakon promene vlasti u Kikindi, „Severni bunker” je ugašen, a njegovi politički nepodobni urednici oterani su s posla. Ipak, zahvaljujući kouredniku časopisa Jovanu Gveru, 2006. godine „Severni bunker” je počeo ponovo da izlazi i to u okviru izdavačke delatnosti Studentskog kulturnog centra iz Novog Sada. Nažalost, objavljen je samo jedan broj. Danas smo, zahvaljujući domaćinima iz Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin” iz Zrenjanina, pre svega Dragani Sabovljev i Vladimiru Arseniću, u prilici da čitaocima predstavimo četrnaesti broj našeg globtroterskog časopisa.

U „Ulaznici” se osećamo veoma dobro, skoro kao na dugo planiranom godišnjem odmoru koji uključuje krstarenje luksuznim brodom egzotičnim morima. (Ne brini, mama: usluga je brza i tačna, osoblje prijatno i raspoloženo, higijena je na nivou, hrana ukusna i kalorična, voda čista, mesta za provod koliko ti srce ište, šta čovek više da poželi?) „Severni bunker” je svojevremeno gostovao i u hrvatskim časopisima „Zarez” i „Libra/Libera”, tako da se naša nomadska pozicija tokom ovih tranzicionih godina nije bitno izmenila. A i sam opis ljudi-koji-putuju ide nam u prilog: „Pojava suvremenih nomada, koje možemo nazvati homo mobilis, stoga ne čudi. Njihovo najvažnije obilježje je kretanje. Vole čitati knjige i časopise, puno više čitaju od ostatka stanovništva.” Bilo kako bilo, „Severni bunker” je i dalje On the Road.

Podsećanja radi, u „Severnom bunkeru”, u trinaest samostalno objavljenih brojeva, priloge je objavilo više od sto autora iz Srbije, Crne Gore, BiH, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Kanade, Rusije, SAD, Gruzije, Poljske i Italije. Ma pod čijim krovom izlazio, “Severni bunker” nije menjao svoju uređivačku politiku koja se može, pojednostavljeno rečeno, okarakterisati kao promovisanje odgovorne i beskompromisne književnosti. Nakon temata: „Čemu još književnost?” (parafraza: „Može li se - i kako - pisati nakon Miloševića?”), „Književnost i vinil-ploče” (o bogovima i demonima pop-kulture), izborima iz savremenog bosanskohercegovačkog i poljskog proznog stvaralaštva i broju u potpunosti posvećenom savremenom domaćem stripu, četrnaesti

Ula

znic

a 20

9–21

022

8

broj, ovaj koji držite u rukama, dvostruko je tematski. U prvom tematskom bloku Jasmina Vrbavac, Muharem Bazdulj, Teofi l Pančić i Vladislava Gordić-Petković potrudili su se da daju najprecizniji a ujedno i najiskreniji odgovor na pitanje „Da li je bilo smene književnih generacija?”. U drugom tematu, koji su priredili Nives Franić i Neven Ušumović iz Umaga,„Severni bunker” donosi sa plimom uzbudljivih i neponovljivih ukusa, boja i mirisa, u pregledu istarskog proznog stvaralaštva, priče Igora Grbića, Radenka Vadanjela, Sandra Goba, Snježane Pejović, Tatjane Gromače i Tijane Vukić-Stjelja.

Zahvaljujemo se koleginicama i kolegama iz časopisa “Ulaznica” i iz GNB „Žarko Zrenjanin” na nesebičnoj pomoći i omogućavanju All Inclusive usluge u njihovom cenjenom hotelu sa pet zvezdica.

Srđan V. TešinSupport: Jovan Gvero

Ula

znic

a 20

9–21

022

9

DA LI JE BILO SMENE KNJIŽEVNIH

GENERACIJA?

Ula

znic

a 20

9–21

023

0

Ula

znic

a 20

9–21

023

1

Jasmina Vrbavac

DA LI JE BILO SMENE KNJIŽEVNIH GENERACIJA?

PETNAEST GODINA KASNIJE

Kada je nedavno jedan franckuski pisac najmlađe generacije, gostujući u Beogradu, izjavio kako su za njega Mišel Uelbek i njegova generacija već davno prevaziđeni, ja sam osetila nelagodu zbog slabe informisanosti naše javnosti u kojoj je Uelbek, iako poznat, još uvek pisac koga otkrivamo gotovo kao avangardnog predstavnika savremene francuske književnosti, autora novih poetičkih opredeljenja. Izgleda da nije tako i da se u Francuskoj književne generacije menjaju daleko brže nego kod nas jer je Uelbek pisac srednje generacije (rođen 1959) koji je svoj prvi roman objavio tek 1999. ali se danas, osam godina kasnije, mlađim piscima već čini kao autor prevaziđenih poetika.

Kod nas bi se moglo reći da je situacija obrnuta. Pisci koji su već duboko u 40–im, pa i 50–im, još uvek se smatraju „mlađom generacijom”, dok se onoj pravoj mlađoj generaciji ne pruža gotovo nikakva, a u svakom slučaju sporadična i individualna podrška. S druge strane, stariji autori koji u književnost pokušavaju da se probiju u svojim zrelim godinama, kao po dogovoru su društveno prezreni, jer se veruje da pisac mora da počne da se aktivira kao veoma mlad, iako je poznato da je razvoj svakog autora veoma individualan i da kvalitet dela ne može biti u sazvučju sa njegovim godinama. Problem se najčešće ipak drugačije postavlja: zanemarujući svaku vrstu podrške, autor mora da bude dovoljno snažan da se nametne javnosti. Ali u takvom shvatanju autorstva leži velika zamka, jer autor ne mora biti prodorna ličnost, ali njegovo delo može biti vredno. Ako nema nikoga da to uvidi i podrži, takvi autori su osuđeni na propast u eri hiperinfl acije svega pa i književnosti, u dobu u kome svako može objavljivati, pa čak i prevoditi sopstvena dela bez većih ulaganja i gde su previdi mogući čak i kada ne postoje „sektori međusobne pomoći”, što u našem okruženju nije slučaj. U svakom vremenu je najmanje pisaca koji zaista odskaču i na koje se može računati, ali tako je oduvek bilo i to ne brine, zabrinjavajući je „socio–politički trenutak” u kome postoje „naši” i „vaši”, klanovi, interesi, računice i čini se da se svi (pisci, kritičari, urednici) guše pod tim teretom bez obzira da li su i sami kreatori takvog stanja i zbog toga profi tiraju ili ne...

Ipak, ideja starijih generacija: „I mi smo se borili za svoje mesto

Ula

znic

a 20

9–21

023

2

pod suncem, sada je na mlađe red da nam se suprotstave”, danas nije tako upečatljiva kao u nekim prethodnim smenama generacija, verovatno zato što do burne i revolucionarne smene i nije došlo. Samo po sebi, dobro je kada u jednom društvu mogu bez velikih trvenja delati autori različitih generacija, jer je generacijsko svrstavanje često, osim početnog zanosa i podsticaja, kontraproduktivno i razarajuće po književnu scenu u celini. Često se jednoj generaciji pripisuje kvalitet, dok se drugoj negira svako pravo postojanja, što uslovljava poetičko jednoglasje, epigonstvo, horsko pevanje, pa se „jačem” diskursu počnu priključivati I oni koji ne samo da mu generacijski ne pripadaju, već to čine nasilno, veštački i bez istinskog stvaralačkog podsticaja.

Verujem da malo koji ozbiljan proučavalac književnosti može slepo povlačiti crtu i deliti pisce isključivo po njihovom godištu, ali mislim da postoje neke vremenske odrednice u okviru kojih se, uslovno rečeno, jedna generacija kreće. Jednostavno, izmenjene okolnosti života, kao i zamor prethodnim poetikama počne u jednom trenutku da se učitava u književnost, kao što se to upravo dešava poslednjih godina i kod nas. Postmoderna već duži niz godina ne funkcioniše kao produktivni poetički model dok neka vrsta stvarnosne orijentacije postaje sve uočljivija, očito je da prisustvujemo književnoj prekretnici i da su mlađi pisci sve manje zainteresovani za postmodernu svojih profesora jer su odrastali u vremenu u kome je stvarnost daleko prevazilazila virtuelne i apstraktne svetove književnosti koja je dominirala srećnim i mirnim 80–im godinama prošlog veka.

Sve to ukazuje na zaključak da se, zapravo, smena generacija ne odigrava na fi ziološkom već na mentalnom planu. Ono što se očekuje od dolazeće generacije, to su nove poetike, a kako danas stoje stvari, kod nas se poetički preokret već odavno dogodio ali se o njemu ćuti jer je i prethodni poetički model još uvek, doduše samo fi ktivno, u zdravlju i snazi: bivši „mladi”, a sadašnji autori srednjih godina, teško se lišavaju diskursa u kome pišu čitav život, ali znak da je postmoderni model ipak na zalasku je i to što mu se u poslednje vreme priključuje i najstarija generacija čija literarna opredeljenja dugi niz godina nisu uspevala da uhvate korak sa aktuelnim stremljenjima pa to čine tek sada, sa velikim zakašnjenjem. Zbog toga su sve poetičke opcije i dalje aktuelne, mada bi se eklekticizam mogao objasniti i u širem kontekstu globalizma koji se nesumnjivo očituje i u svetskoj literaturi. Opšti utisak je da su danas sve poetičke opcije moguće, mada, taj utisak (kao i svaki utisak bez distance) može biti varljiv. Kao da je postmoderna bila poslednja zaokružena poetika koja je donela kompilaciju svih diskursa u larpurlartističkom samozadovoljnom krugu, a da se sada,

Ula

znic

a 20

9–21

023

3

kao u modnim žurnalima, promovišu različiti retro stilovi zbog čega i dominira taj utisak nepostojanja novih diskursa. Jedan od njih je prilagođen ovdašnjim prilikama, blizak naturalističkim pogledima na stvarnost, ispovedno–aktuelnog karaktera. I u okviru njega stvara, moram napomenuti, veoma različitim autorskim glasovima, najveći deo mlađe, pa i neki autori, danas već, srednje generacije. Možda je prelomni trenutak za sadašnje poetičke koncepte bio izlazak Valjarevićevog „Zimskog dnevnika” još 1995. godine koji je u diskretnom dijalogu sa Albaharijem zapravo samim konceptom dnevnika preokrenuo oniričku književnu praksu u stvarnosnu prozu intimističke svedenosti. U tom smislu, verujem da je u pravu Saša Ilić koji smatra da je mlađa generacija shvatila realnost još početkom 90–ih dok je starija generacija to odbijala da prihvati sve do 1999. Ipak, čak ni izlazak zbirke „Pseći vek” (2000) nije u tom trenutku mogao da napravi veliki pomak u poimanju poetičkih tokova, da bi se tek danas, iz ove perspektive, možda moglo govoriti o pomenutim knjigama kao o mogućim prelomnim trenucima kada se zapravo dogodila smena književnih generacija. Sve to se odrazilo i na poetičke koncepte, da bi tek protekle godine Valjarevićevo poetičko usmerenje zablistalo u punoj snazi otkrivajući smernice čitave književne generacije (obuhvaćeno godište je zapravo od Valjarevića kao „oca” te književne generacije, pa naniže, sve do najmlađih pisaca) koja dela već više od jedne decenije. A da je stvar postala ozbiljna i da se još odavno zahuktala, dokaz je i promena poetičkog diskursa samog Gorana Petrovića u njegovoj poslednjoj zbirci priča simptomatičnog naslova „Razlike”, i ja očekujem da on neće biti jedini pisac koji će uploviti u poetičke promene pod pritiskom duha vremena koje je u prvoj deceniji 21. veka različito do neprepoznatljivosti u odnosu na ‘80. godine kada je prethodna književna generacija živela svoj uspon i doživela svoj zenit u prvoj polovini 90–ih. Inertnost naše književne javnosti (a možda i još po nešto) su krivi što tek sada, petnaest godina kasnije, mi postavljamo pitanje „Da li je bilo smene književnih generacija”?!

Beleška o autorki: Jasmina Vrbavac je rođena 1965. godine u Beogradu. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za Jugoslovensku i svetsku književnost, a magistrirala na Fakultetu dramskih umetnosti sa temom „Mit u dramama Ljubomira Simovića”. Radi kao urednik u Redakciji za kulturu Televizije Beograd. Bavi se književnom kritikom i teorijom književnosti. Objavila je knjige Žrtvovanje kralja – Mit u dramama Ljubomira Simovića (2005) i Tri i po (2007).

Ula

znic

a 20

9–21

023

4

Muharem Bazdulj

KNJIŽEVNA GENERACIJA: KRITIČARSKA POŠTAPALICA, ISTO GODIŠTE ILI IZBOR

PO SRODNOSTI?

A generation without name,Ripped and TornNothing to lose, nothing to gain,Nothing at all

Paul Hewson

Možda i prvi intervju koji je Danilo Kiš uopće dao (a zasigurno hronološki prvi među onima koji su kasnije uvršteni u njegove knjige) bio je razgovor sa Milanom Vlajčićem koji je 1965. godine objavila „Mladost”. Intervju je objavljen pod karakterističnim naslovom „Književna generacija – šta je to?” Nakon upita o Kišovoj književnoj svestranosti te o romanima „Mansarda”, „Psalam 44” i „Bašta, pepeo”, Vlajčić je Kišu postavio slijedeće pitanje: „Pojam književne generacije se u nas olako koristi kao kritičarska poštapalica. Imaš li određenu predstavu o svojoj generaciji i kakva određenja ona zahteva?”. Kiš odgovara ovako: „Nemam nikakav pojam o književnoj generaciji i to mi ništa ne znači. To su izmislila beogradska deca koja su učila u šestoj, devetoj i desetoj muškoj gimnaziji, i koja se po tome pamte. Dugo nisam mogao da shvatim šta misle Zoran Mišić i Sveta Lukić kad govore o generacijama dok nisam došao do ovih šifri o generacijama.”

Posljednje Vlajčićevo pitanje vraća se generacijskom problemu. „Kad već nemaš književnu generaciju”, pita Vlajčić Kiša, „koji su ti pisci bliski?” Odgovor nanovo vrijedi citirati: „Pisce kojima pripadam po izvesnim afi nitetima razdvaja desetak godina, od Filipa Davida do Borislava Pekića. Tu su još i Mirko Kovač i Miro Glavurtić. Možda je to generacija?”

Postoji kod Schopenhauera sjajna fraza – the gregariousness of mankind. I u njemačkom originalu fraza je navedena na engleskom jeziku. Fusnotno objašnjenje daje približan prevod ove jezgrovite konstrukcije: osobina da ljudski rod živi u stadu. Možda je upravo ta osobina razlog goleme popularnosti „generacijske priče” kad je riječ o književnosti.

Ula

znic

a 20

9–21

023

5

Sjećam se, još u djetinjstvu, pri prvom čitanju kratkih biografi ja dragih mi autora čudne su mi bile fraze tipa „ta se generacija pisaca okupljala oko tog i tog časopisa”. Znači li to da se oni okupljali na način na koje se moje tadašnje predpubertetsko društvo okupljalo na zidiću kod „Zvijezde 1” ili na fudbalskom igralištu kod gimnazije, pitao sam se. (U digresiji – godinama i decenijama kasnije u novinama ću ponekad naići na frazu da se nova generacija pisaca okuplja oko toga i toga, a među nabrojanim piscima bih katkad naišao i na svoje ime, makar ja za sebe zasigurno mogu garantirati da se oko toga i toga – šta god to bilo – defi nitivno nisam okupljao.)

Kad je riječ o „kritičarskim poštapalicama” o generacijama one su, naravno, i u poslijeratnoj Bosni itekako frekventne. Ne može im se baš pripisati inventivnost. Ratna generacija, poslijeratna generacija, novorealisti, bosanski minimalisti, nova osjećajnost – samo su neke od tih „generacijskih” šifri. (Na eksjugoslovenskom prostoru, međutim, najskloniji upotrebi generacijskih odrednica su zapravo hrvatski kritičari, a njihove su šifre i najpoznatije: od krugovaša i kvorumaša do fakovaca i eventualista.)

Po klasičnom principu uravnilovke (ili – kako bi Kiš kazao – francuskog vrta), u ove se bosanske generacijske pretince pokušavaju utrpati svi autori rođeni u Bosni od početkih šezdesetih do sredine sedamdesetih godina prošlog stoljeća. Kako to u većini „kolektivnih priča” obično biva – u generacijskim nabrajanjima najviše nastradaju najtalentiraniji. Ako iza njih stoji nesporan međunarodni uspjeh jedva nekako će ih se i spomenuti, uz obavezan dodatak da su oni ipak slabiji od pojedinih „nepriznatih genija” o kojima se u sarajevskoj nahiji ispisuju hvalospjevi, ali za koje niko izvan kruga čiji je prečnik dvadesetak kilometara nije ni čuo, što je rezultat ili zavjere ili genijeve neprilagođenosti i svojstvene joj nesnalažljivosti.

Priča o smjeni generacija ima zapravo više veze sa biologijom nego sa umjetnošću. Iz perspektive bosanskih „kritičara–propalih pisaca” ova generacija takozvane nove osjećajnosti je, kao, smijenila još takozvanije sudbonosne dječake kojima je „kuća bitaka” (rat) uništila zajedničku „kuću bitka” (što će reći – jezik). Ono što i jedne i druge veže jest nastupanje u grupnoj formaciji, ono famozno gregariousness, kao i neka vrsta pseudopatriotskog osjećanja koje se izražava(lo) fl oskulama tipa: „Sarajevo je centar jugoslovenske popularne kulture: Nadrealisti, Audicija, Bijelo dugme...” ili „Naša je kinematografi ja najbolja u Evropi, naša je književnost najbolja u regiji...”.

Dva značenja pojma generacija mogu se zgodno pojasniti uz pomoć stihova koje je pjevao Rade Šerbedžija, a nijedno od tih

Ula

znic

a 20

9–21

023

6

značenja nema veze sa kritičarskim poštapalicama. U prvom slučaju „generacija” je isto godište, ono o čemu Kiš govori u vezi beogradskih gimnazija, ono o čemu Šerbedžija pjeva u antiratnoj pjesmi „Neću protiv druga svog” kad kaže: „Godište sedamdeset dva / rodna je godina”. Upravo je iznerviranost glupavim kritičarskim poštapalicama nagnala kolegu Igora Štiksa i mene da na tragu biografske činjenice da smo obojica rođeni 1977. godine osnujemo u Solunu (of all places!) 2002, književnu grupu 77 kao neformalnu skupinu pisaca koji su rođeni iste godine i koje smo spremni pripustiti u članstvo. Koju godinu kasnije, u grupu se „učlanio” i Ognjen Spahić. Nekoj francuskoj novinarki iz „Magazine Litterairea” smo u Sarajevu onako pripiti pričali o našoj „grupi”, a ona je to mrtva–ozbiljna objavila. Dokazuje to valjda da „sindrom generacija” nije samo lokalna bolest. Drugo, međutim, i važnije značenje pojma „generacija” ima veze sa Kišovim nabrajanjem Kovača, Pekića, Davida i Glavurtića kao svoje generacije, ima veze sa onim glasovitim stihom iz Dedićeve „Ne daj se, Ines”, ono kad Šerbedžija svojim moćnim vokalom zavapi „Ne daj se, generacijo”. Tu je „generacija” šifra bliskosti, šifra izbora po srodnosti. U tom smislu, a u neku svoju generaciju, ubrajam Vladimira Tasića, Miljenka Jergovića, Goceta Smilevskog, Semezdina Mehmedinovića. Možda je to generacija?

Floskula o smjeni generacija možda je vezana i za promjenu književnih moda. U samo par godina, isti kritičari pišu i o anahronističnosti i o bezvremenosti čehovljevskog realizma, a da u oba slučaja nema ni vlastitog promišljanja ni pravi strasti, nego tek prepuštanja duhu vremena. U posljednje je vrijeme, recimo, pomodno tvrditi da su rat i tranzicija pogodovali povratku „novorealističke poetike”. Izabere kritičar nekoliko favorita, udrobi malo pseudosociološkog žargona i „patentira” generaciju koja, po njemu, unosi nešto novo itd. Od toga se onda pokušava praviti mainstream i skoro kanon. Međutim, kako je lijepo kazala Dubravka Ugrešić, „sve bi bilo u redu da ne postoje non–mainstream pojedinci, disfunkcije u sistemu, ti koji razaraju stereotipe o kulturi, o tome što ona jest, i kakva bi trebala biti.”

Ono što u „generacijskim” prenemaganjima može biti nezgodno jest nametanje određenog „obzora očekivanja” i autorima i pojedinim čitateljima. Čini se, recimo, da (gotovo) svaki mlađi pisac danas ima potrebu da piše o pušenju trave, gledanje televizije i „kuliranju” (hanging around), po mogućnosti mizantropskim tonom. I tema rata u najširem smislu, u tom smislu može biti „nametljiva”. (Kao što se prije trideset–četrdeset godina u jugoslovenskoj književnosti

Ula

znic

a 20

9–21

023

7

također nametala tema rata, ali onomad – drugog svjetskog.) Problem sa (direktnim ili indirektnim) nametanjem teme jest i to što ono uvijek lebdi negdje između pragmatizma i političke korektnosti, a daleko od slobode. (Dokazuje to i lucidna opaska Dubravke Ugrešić o poetičkim sličnostima nekadašnjih klasika sovjetskog socrealizma i današnjih kapitalističkih tržišnih bestselera.)

Da se na kraju vratim Kišu, odnosno onoj poznatoj tezi iz možda najpoznatijeg njegovog intervjua, gdje se kaže da bi na kapiji naše književnosti trebale stajati Sartreove riječi da se ne postoje piscem da bi se rekle izvjesne stvari nego da bi se te stvari rekle na izvjestan način. U kontekstu suvremene generacijske priče, a na vrata suvremene književnosti, valjalo bi možda izvjesiti Rushdiejeve riječi iz sjajnog eseja „Imaginarne domovine”: „Književnost opravdava samo sebe. Drugim riječima: knjigu ne opravdava vrijednost njezina autora niti njegova pozvanost da ju napiše, opravdava ju kvalitet napisanog. Postoji grozne knjige nastale direktno iz iskustva i genijalna djela koja se napajaju isključivo na imaginaciji jer je autor temi morao pristupiti izvana.”

Rushdijeva „Djeca ponoći” možda su i najgeneracijskiji (kakvog li superlativa!) roman u svjetskoj književnosti. Pa ipak, i u čudesnoj midnight’s children generaciji postoji hijerarhija. A u generacijskim nabrajanjima kritičara hijerarhije ili nema ili je totalno nakaradna. Lako bi zapravo bilo kad bi generation issue u književnosti bila samo kritičarska poštapalica. No svojevrsno generacijsko istupanje u pravilu je privlačno i mediokritetskim piscima, onima koji mogu funkcionirati jedino unutar grupe. Ozbiljni pisac, međutim, svejedno bio „svrstavan” u neku generaciju ili ne, nužno je izvan grupe, odnosno – kao u onoj krasnoj noir frazi – always outnumbered, always outgunned.

Beleška o autoru: Muharem Bazdulj rođen je u Travniku 1977. Objavio je tri knjige priča: One like a Song (1999), Druga knjiga (2000, nagrada Soros Foundation–Open Society of Bosnia and Herzegovina) i Travničko trojstvo (2002), kao i romane Koncert (2003) i Tranzit, kometa, pomračenje (2007), i knjigu soneta Heroes (2007). Od 1996. godine redovno piše za sarajevski magazin BH Dani, a takođe i u nizu regionalnih časopisa uključujući Feral Tribune, Reporter, Vreme, REZ i Zarez, kao i World Press Review.

Ula

znic

a 20

9–21

023

8

Teofi l Pančić

MLADE TREBA ŠIKANIRATI NA VREME

Ne verujem u generacije. Štaviše, grozim se onih koji o njima tako rado trube. Ne znam šta bi bila „smena generacija” u književnosti, u umetnosti, u jednom tako osamljeničkom, individualističkom poslu, u kojem se do podne uzaman boriš sa samim sobom, a posle podne sa ostatkom sveta. A može i obrnuto. Razmišljajući o ovom pojmu, na pamet mi padaju treća smena, smena straže, ruski fotoaparat Smena... ukratko, ništa suvislo i(li) korisno.

Pa ipak, otkad pratim „te književne stvari”, a tome ima već i više od četvrt stoleća, malo–malo pa bi se zašuškalo, potom bogme i zagraktalo, o hitnoj & spasonosnoj neophodnosti nekakve „smene generacija”; naravno, o tome bi vazda zagraja(va)li oni koji, u recentnom deljenju karata, sebi dodeljuju ulogu smenjivača. Ako bi ih iole ozbiljno shvatio, čovek bi mogao stvoriti prispodobu srpske književnosti s tramvajem: u šinskom prometalu gradskom raspištoljili se matori putnici, zaseli i razgalamili se, povazdan drže banku; e, onda, međutim, dolazi sledeća stanica, i u tramvaj nahrupljuje nadobudna balavurdija – možeš ih, recimo, zamisliti u suptilnom outfi tu fudbalskih navijačkih hordi – i tera zle i odvratne starce sa njihovih, sada već biološki pravedno rekviriranih sedišta: poustaj, bando, da mi zasednemo! Kušuj tamo! Još neko vreme ćemo vas trpeti da stojite po ćoškovima, ali ćemo vas pomerati sve bliže vratima, dok vas sasvim ne poizguramo napolje! Ako napolju pada sneg, to je vaš problem. Ionako za vas odavno nije nikakva šteta... I tako to nekako i bude, sve dok ne dođe vakat za sledeći, apdejtovani soj smenjivača. A onda Jovo nanovo.

Ne znam kako mi se to omaklo, ali sam, evo, pregurao četrdesetu još onomad, pa je i ono što pamtim nekako sve davnije, sve mi se čini da ću ubrzo zaličiti na Broja Jedan, ličnog prijatelja rimskih imperatora. Sećam se, recimo, vremena kada se još verovalo u onu Titovu da „zemlja koja ima ovakvu omladinu ne mora da brine za svoju budućnost”. Uopšte, „omladina” je bila fetiš „progresističke” ideologije: imao si omladinske listove i časopise, književnu omladinu, socijalističku omladinu (kapitalističke, gle, nije bilo) i svakave druge Organizovane Omladine, a svaki brojler–pripadnik budućeg Vladajućeg Staleža započinjao bi svoje tirade rečima: „Mi Mladi”. Usledila bi ritualno–iznuđivačka konstruktivna kukumavka: Mi Mladi nemamo gde da se okupljamo, da se zabavljamo, da na miru gradimo socijalizam, ili šta već, Mi Mladi smo prepušteni ulici, a na ulici vrebaju

Ula

znic

a 20

9–21

023

9

svakakve opasnosti i stranputice... Književni poletarci nisu bili ništa bolji od drugih, naprotiv: skupi se od pet–šest do desetak drugara s faksa, bezgranično oduševljenih zajedničkim pronalaskom Rupe Na Saksiji, iskukaju negde pare za časopis (đe da im ne daš, jebote?! optužiće te da gušiš Njih Mlade!), izmisle ili od nekud prepišu i prilagode neki –izam, –ernu, ili već nešto slično, pa udri! Prvih nekoliko brojeva je, naravno, posvećeno tome kako ovi što su do sada drndali po papiru nemaju pojma i ne valjaju ništa, ali srećom, tu je Sveža Krv, obznanila nam se Radosna Vest, ter će od sada biti sve drugačije, bolje i lepše, samo još da posmičemo ovo nešto preostalih Zlih Staraca što koče naš nebesni uzlet iz čiste staračke zlobe i jalovosti.

Sve je to, dragi moji, bio (i ostao) čist socrealizam, starilna i dosadna kolektivistička mantra iza koje se uglavnom kriju niškoristi i mediokriteti, nadobudne zamlate i neizlečivi netalenti. Čoveku koji – pa imao sedamnaest ili sedamdeset godina – ne nastupa kao osvešćena i svojeglava individua (s punim pravom na zablude, lutanja i greške, razume se) nego kao deo nekog neretko i „urođenog”, neizabranog Mi (Mi Mladi, Mi Srbi, Mi Žene, mi komunisti, Mi vernici, Mi post/neo/meta/pred/para ovo ili ono...) ne treba unapred verovati ništa; dapače, taj je kriv sve dok ne dokaže suprotno! Zašto? Zato što voljno sudeluje u Zajedničkom Zločinačkom Poduhvatu beskrajnog održavanja srpske književnosti i kulture u stadijumu večite infantilnosti.

U stvarnosti je sve nekako suprotno od onoga što ko zna već koja generacija Mi Mladih tvrdi: recimo, nije ovde problem što se Mi Mladima pomaže nedovoljno, nego što im se pomaže previše. Krajnje je vreme da se počne mnogo efi kasnije odmagati Mi Mladima, to je najbolji način da se brže i kvalitetnije proseju, da se vidi šta tu stvarno valja. Pod hitno nam je potreban sanacioni program sistematskog šikaniranja mlađanih wannabe–pisaca! Posle će, avaj, biti prekasno! Jer, znate kako, na svakih deset onih što ulaze u škriputavi tramvaj srpske književnosti i dernjaju se kako, eto, baš njima treba pod hitno osloboditi mesto za dobrobit svih, bar njih sedmoro naprosto su glupi i netalentovani idioti koji će ubrzo, daj bože, nestati u zasluženoj anonimnosti, iz koje su samo za trenutčić bili promolili glavice; ko, bre, njima da ustupi mesto?! Naprotiv, treba kontrola da ih izbaci naglavačke zato što se švercuju, i još kinje poštene putnike! Uostalom, što pre im se to desi, to će pre i bezbolnije pronaći svoje mesto pod suncem, kao pošteni i korisni inženjeri, fi zičari, asistenti montažera, liftboji, kotlokrpe, sjuardese ili pazikuće. Od ono preostalo troje, dvoje su, recimo, „srednja žalost”, ali neka ih, oni imaju neko svoje mesto u održivom poretku književnih stvari, i to će mesto

Ula

znic

a 20

9–21

024

0

vremenom i zauzeti, bez brige, dok je tek onaj deseti ili deseta ona manje ili više vanserijska, vankonfekcijska vrednost: naravno, taj ili ta obično ne dernja gluposti, nego sedi i piše. On(a) dobro zna da je njegovo/njeno mesto već upisano u zvezdama, pa se ne zamajava primitivnim socijalnim darvinizmom ufačlovanim u kričave fraze. Jer, da se razumemo, nema propalih talenata: svako se u književnosti ostvari tačno onoliko koliko može, koliko „rude” u sebi ima; nije talenat sapun, pa da se istroši od upotrebe, niti je margarin, pa da se usmrdi stojeći na suncu. Naravno, pune su beogradske i novosadske kafane dosadnih pijanštura što povlače ljude za rukav i pričaju im o sopstvenoj genijalnosti koja se, eto, nešto i nije baš „realizovala”, ali samo zarad nekih zlih čika i teta koji su joj stajali na putu, iz ko zna već kojih zavereničkih razloga. Takvom smaraču daš deset dinara i pošalješ ga dođavola. A onda odeš kući da čitaš nešto dobro.

Da li je, dakle, srpskoj književnosti potrebna smena straže? Ne znam, ne bavim se paravojnom problematikom. Ali znam da joj je, odavno već, potrebno nešto drugo: promena dominantne paradigme, stilske, tematske, senzibilitetske; toga nema pa nema, i tu i „matori” i „mladi” padaju na ispitu, baveći se tricama i kučinama, to jest, uglavnom sobom samima.

Beleška o autoru: Teofi l Pančić je rođen 1965. godine u skoplju. Živi u Zemunu i Novom Sadu. Kolumnista je i književni kritičar nedeljnika Vreme. Objavio je sledeće knjige: Urbani bušmani (2000), Čuvari bengalske vatre (2004), Famoznih 400 kilometara (2006), Osobeni znaci (2006), Na hartijskom zadatku (2006) i Karma koma (2007).

Ula

znic

a 20

9–21

024

1

Vladislava Gordić Petković

NASILJE SREDNJIH GODINA

Britanska spisateljica Sara Voters ima četrdeset i jednu godinu, četiri romana, dva puta je ulazila u uži izbor za Bukerovu nagradu, a dobila je znatan broj našoj javnosti manje poznatih književnih nagrada. Ima odlične tiraže i sjajnu reputaciju. Vladimir Tasić je godinu dana stariji od Votersove, a najvažnije srpsko književno priznanje, NIN–ovu nagradu, dobio je tačno deset godina nakon objavljivanja svoje debitantske zbirke priča u ediciji „Prva knjiga Matice srpske”. Džoana Rouling, autorka romana o Hariju Poteru, najbogatija žena u šou biznisu posle Opre Vinfri i vlasnica zamka u Škotskoj je vršnjakinja Vladimira Tasića.

Tri slučaja sasvim različita, biografski i poetički: Votersova je doktorirala iz oblasti viktorijanske književnosti i napustila akademski angažman kako bi se posvetila pisanju, Vladimir Tasić doktorirao je iz matematičkih nauka ali sve dalje od toga kod troje ispisnika je drugačije. Ne samo zbog fi nansija i medijske pažnje. Problem nije u tome što Vladimir Tasić neće nikad imati konto Roulingove i publicitet Votersove, mada ta nepravda jeste za žaljenje; pravi problem je sistemske prirode – karijere Votersove i Roulingove tipične su i očekivane u njihovom okruženju, štaviše izvesne i moguće, a u Srbiji je nemoguće obogatiti se i proslaviti zahvaljujući literarnom talentu.

U okvirima srpske kvazitranzicione književne scene Tasić je, uprkos tome što je vlasnik dve reputacijski i fi nansijski najunosnije srpske književne nagrade (NIN–a i „Vitala”), grandiozan izuzetak kome niko ne može garantovati da koliko sutra neće biti marginalan i anoniman. Neće (ot)pasti samo zato što će u vremenu koliko mu treba da napiše valjan roman literarno tržište zauzeti i oteti osam Bjelica i dvanaest Anabela. Možda najveći problem je u tome što je Tasić za našu književnu scenu – još uvek mlad!

U našoj konzervativnoj, popravoslavljenoj i prema razlikama agresivnoj kulturi postoje dve vrste ejdžizma: starost se na svakom koraku prezire i ponižava, dok je sa druge strane utemeljeno ono što bih nazvala „nasilje srednjih godina”. Afi rmacija se stiče oko pedesete – sve pre toga zove se „obećavanjem”.

Tako su naše najbolje književne snage u konstantnom „stanju obećavanja”, prinuđene prvo da se bore za svoju poetiku, da strpljivo tragaju za svojom publikom, da je vaspitavaju i navikavaju. Iako im svesrdno pomažu književni kritičari ispisnici koji uspevaju da se infi ltriraju i u tiražne dnevne novine, iako im se horizonti čujnosti

Ula

znic

a 20

9–21

024

2

otvaraju na sve brojnijim i sve zanimljivijim literarnim blogovima, teško je u malom kulturnom prostoru ostvariti fi nansijsku i moralnu dobit, naročito kraj izdavača čiji je strateški interes za „promidžbu” beletristike sve manji. Prevodi na važnije evropske jezike nemaju naročitu čujnost budući da se pojavljuju bez prethodnog sondiranja terena i medijskih najava, a važnosti regionalne promocije svesni su, na žalost, samo malobrojni.

Da bi generacija Vladimira Tasića i Mirjane Novaković (da pomenemo samo dvoje retkih pisaca beletristike koji su čitaniji od srbotreša) zaslužila mesto u kanonu, treba se poslužiti naukom: o njima treba pisati magistarske i doktorske radove, o njihovim knjigama govoriti na naučnim i stručnim skupovima tako što ćemo ih staviti u evropski kontekst, porediti sa savremenicima, tražiti njihove uzore i saglasja, tako što ćemo iskoristiti „in” književne pristupe i metode poput „susreta kultura”, „politika”, „tela” i „identiteta”. To nije strategija širokog udara, ali jeste strategija snajpera: ako se nakon objavljivanja jednog rada o Mirjani Novaković izloženog na anglističkom skupu u Temišvaru za njenu prozu zainteresuju rumunski komparatisti, ili ako slavista objavi prikaz njenog novog romana, ona će izazvati inicijalno zanimanje i steći čitaoce tamo gde su joj najpre potrebni – među literarnim ekspertima, fi lolozima i budućim tumačima i prevodiocima koji mogu da otvore bar uzan kanal prema konstruisanju akademske reputacije. Svojevremeno je na jednom prevodilačkom skupu naša eminentna spisateljica izazvala negodovanje zbog jetkih reči na adresu slavista u svetu: prigovorila im je (parafraziraću vrlo slobodno) što u svojim naučnim radovima i dalje prebrajaju epitete kod Andrića i future kod Šantića. Bila je u pravu, i sreća je da se situacija menja, zahvaljujući bar agilnim pojedincima poput Ale Tatarenko, jer od pojedinaca sve i počinje.

Možda se razmišljanje o naučnom ulasku u kanon čini promašajem kad govorimo o pitanju književnih generacija: ali ovakva strategija snajpera može biti uspešan način da se pisci rođeni posle ‘70. afi rmišu u regionalnim i evropskih okvirima. Jer, ako zaBASALavljena Srbija neće njih, neće ni oni tu i takvu Srbiju. Fair enough.

Beleška o autorki: Prof. dr Vladislava Gordić Petković (1967) se bavi književnom teorijom, kritikom, publicistikom i prevođenjem sa engleskog. Objavila je knjige: Sintaksa tišine: poetika Rejmonda Karvera (1995), Hemingvej: poetika kratke priče (2000), Korespondencija: tokovi i likovi postmoderne proze (2000), Virtuelna književnost 1 i 2 (2004, 2007), Na ženskom kontinentu (2007) i Književnost i svakodnevica (2007). Vanredni je profesor engleske i

Ula

znic

a 20

9–21

024

3

američke književnosti na Odseku za anglistiku Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, gostujući profesor engleske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu, gostujući predavač u Centru za ženske studije i gostujući predavač u Centru za ženske studije i istraživanja.

Ula

znic

a 20

9–21

024

4

Ula

znic

a 20

9–21

024

5

MLADI ISTARSKI PRIPOVEDAČI

Ula

znic

a 20

9–21

024

6

Ula

znic

a 20

9–21

024

7

Igor Grbić

PIČKA KATOLIČKA

Dogodilo se to na lijepom, plavom Jadranu, na istočnoj obali njegovoj. Najprije ljudi podigoše grad, potom u njem kuću, zidove joj obojiše, a onda se na jednom od njih i potpisaše.

Šećem ja tako jednog razgaženog proljetnoga dana ulicama toga grada, naiđem na tu kuću, na obojene joj zidove, a onda i na potpis onaj: Volim pičke, ali samo katoličke. Ostao sam fasciniran, naravno, i više nego ti sada, dragi moj čitatelju. Pičke katoličke! Opsjela me silovita ekspresivnost smjele kombinacije, začudnost njena, personifi kacija koja udri, eto, stazom krajnje netabanom. Kad sam sjeo na najbližu terasu s pogledom na ono lijepo, plavo more, da se uz pivo saberem na sve ključne momente dotičnoga iskaza, dojmila me se ponajprije ta topla religiozna natopljenost odsječaka života s kojima u površnom življenju religioznost ne povezujemo, nakon čega je smjesta nadošao i žal nad anonimnošću svijesti koja je do takve mjere osvijestila i pičku. Kod drugog piva stao mi se već priviđati taj samozatajni misionar koji, vjerojatno zakrit diskretnošću noći, preobraća pičke s poganstva, pokrštava ih i privodi majci od koje se odmetnuše ili je nikad ni ne upoznaše (a spomen je na tu majku ostao okamenjen tek u mehaničkoj frazi pička materina).

Zatim se u meni probudio trezveni znanstvenik: ama kolika je, čovječe, stvarna mogućnost – ne vjerojatnost! – da se pička prevede na katoličanstvo? Ama, na koncu konca, na bilo koju vjeru!? Zar nije pička po prirodi ateistična? Ili, ako to već zvuči pregrubo, zar pička doista može dijeliti opredjeljenje svijesti koju kiti?

Pa, ja ne znam, sad sam zbunjen, to bi stvarno trebalo priupitati našeg anonimusa, koji je s tim dijelom doktrine vjerojatno u sebi raščistio prije nego što se dao na njeno tekstualno artikuliranje. Ali teško uspijevam pretpostaviti da je naš anonimus dopustio mogućnost da je pička i praktični katolik! Što bi to uopće značilo? Da pička nedjeljom ne radi već kuca na vrata Ocu i svojemu? Da se ispovijeda i pričešćuje? Namače crvenim vinom i kruščićem što joj grlo smudi? Da za Veliki petak uzdiše put neba dok post ne svrši? Uz svu dužnu prosudbenu suzdržanost, to bi mi ipak zvučalo kao da je naš anonimus pičku malko odveć nategnuo.

Pa dobro, neka joj katoličanstvo bude onda isključivo teorijsko: što onda to znači? Da pička potvrđuje svoju vjeru u Boga jedinoga i Sina njegovog od djevice rođenoga? Da Oca, Sina i Duha Svetog prima

Ula

znic

a 20

9–21

024

8

kao trojicu, ali da ih ipak u sebi osjeća kao konsupstancijalne? Da se nada i vjeruje, štoviše, kako će svako izgubljeno tijelo, svaka glava, trup i ud uskrsnuti i vratiti se? Možda ja jesam beznadno zatucan i uskogrudan, ali takvo što ipak ne mogu prihvatiti!

Kad su se, uz treće pivo, pjesnik i znanstvenik u meni usuglasili, sve sabrali i podvukli crtu, morali su – uvijek, doduše, svjesni da možda unekoliko jesu zakinuti te da nemaju uvid u cjelinu stvari – prihvatiti manje–više sljedeće zaključke:

1. pička ne može biti katolička, jer ne može biti ni pravoslavna ili protestantska, totemistička ili šintoistička, iz elementarnog razloga što dijelovi tijela, pa ni pička, pa ni tijelo kao cjelina, ne mogu dijeliti nikakva opredjeljenja svijesti koja ih nadzire (iako nužno moraju snositi posljedice svakog njenog opredjeljenja);

2. pička ne može biti čak ni ateistička, iz elementarnog razloga što se i opet radi o esencijalno istoj zabludi antropomorfi zacije (izrazito agresivne, k tomu) esencijalno neantropomorfnih (iako antropičkih) entiteta;

3. iz zaključaka 1. i 2. slijedi da se identifi ciranje pičke (i) kao katoličke ne temelji ni na kakvim stvarnim pokazateljima (anatomskim, fi ziološkim, estetskim...), nego na predrasudi autora tog izraza, koja na izdvojen fi zički organ prenosi nefi zičko svojstvo koje opisuje jedino duševno–duhovni sklop združen s tim organom;

4. pički katoličkoj ne može se ipak odreći relevantnost na estetskoj razini, iz elementarnog razloga što snaga njene izražajanosti, pa još sročene u pravilan trohejski dvanaesterac, s cezurom iza četvrtoga sloga i vlastitom rimom, izravno pogađa moć osjetljivu na umjetničku sugestivnost.

A onda se u blizini oglasiše zvona i jalovi pjesnik i znanstvenik podvinuše rep pred domoljubom, tim supstratom ljudskim i ekstraktom übermenschovskim: Imamo Hrvatsku! Imamo i Božić hrvatski! Dok i njega nismo rasprodali, u limenkama smo prodavali i zrak hrvatski! Zašto nam onda pička ne bi mogla biti katolička!? Zar je baš toliko nemoguća nakon svih prethodnih tekovina za koje smo se borili i koje smo i izborili!? Zar se ikakvi pjesnički, znanstveni, logički i još sitniji razlozi smiju i mogu ispriječiti izričitim obzirima nacije (i) vjere!? Zar nije, dapače, zabrinjavajuće i sramotno što imamo pičku katoličku – bar pičku, Bogu hvala! – ali još uvijek čekamo da netko iznjedri njenu neizostavnu dopunu. Gdje je, o, gdje je u ovoj poodmakloj nam godini svjetla i slobode kita Velebita! Ma da nam je barem mošnje, ali naše nošnje! Barem žbure od mora do Mure! Ali mi

Ula

znic

a 20

9–21

024

9

nijedne od tih varijacija na temu nemamo. Dana nam je samo pička katolička.

A to je prokletstvo koje nas prati sve od stoljeća sedmog, kada Tuga, umjesto da sebi nađe druga, ostade uz sestru, koja zvala se je Buga. Opseg začaranog kruga ostao je začaran i nikakvo čudo što takav narod izumire. Ako ništa, imamo dodatnu igračku kojom, dok još životarimo, možemo uveseljavati svoj uvijek izgladnjeli, malodušni ponos: nakon svih već izmišljenih muških, ženskih, dječjih, uzastopnih, unakrsnih, obgrljenih, leoninskih, dvostrukih i kojekakvih inih rima, mi smo, eto, uz kravatu i penkalu, bez kojih bi svijet danas bio nezamisliv, izmislili i – rimu istospolnu. O, tamo, tamo da putujem, tamo, tamo da tugujem...

Ali sve se to, dragi moj čitatelju, nas ne tiče. Onu kuću ljudi ne podigoše, zidove joj ne obojiše i na jednome se od njih ne potpisaše negdje među nama.

Svoja tri piva ja nisam, naime, popio u lijepoj našoj Hrvatskoj, nego – i opet hvaljen nek je Bog! – na obali jadranskoj.

MOJA VIJEST

Moja vijest možda nije radosna, ali ona je prilagođena potrebama ljudske kralježnice, siktajima u podnožju joj sklupčane zmije koji se kovitlaju i ispunjaju je životom, i velikom smrću. U sedam siktaja, moja vijest gradi sintaksu ljudske kralježnice. Moja vijest nije radosna pa je i zmija otrovna, ujeda; ali što ja marim kad mrtve ne oplakuje i ne osvećuje nitko, a mene ne diraju?

Osebujnost je moje vijesti i što nema ništa s vjesnikom, kao što i odlikuje vijest vjerodostojnu. Ona je dvaput zapečaćena: prvi put u sebi, drugi put za moju šaku. A šaka mi zapečaćena za ruku, ruka za trup, trup za noge, noge za zemlju. I koliko zemlja može pobjeći od sunca, toliko i ja mogu pobjeći od svoje vijesti. I koliko zemlja zna o suncu, toliko o svojoj vijesti i ja znam.

Ja navještam što mi je navijestiti dano, i što se navijestiti dade. Toliko. Da od svog navještenja preživim. Da preživim nenaviješteno.

Očito je, dakle, da ja bez svoje vijesti ne bih mogao. Srasli smo kao osip i koža, kao val i voda, vatra i plamen, a sraslost našu čuva požar vrste. I ta opožarenost vrste jedina je tema zbora, čiji pepeo ja pljujem i lijepim u – moju vijest.

Koja možda nije radosna, koja ljudsku kralježnicu i žulja možda, ali koja barem ni milosti nema: zub zmije i zub vremena krune su njenog zuba. Zub za zub. Za jednog zuba škrgut.

Ula

znic

a 20

9–21

025

0

DAN SEDMI

Nakon šestodnevnog Božjeg djela uslijedio je, kao što se moglo i pretpostaviti, dan sedmi. Ali taj se sedmi dan vrlo brzo počeo shvaćati krivo, kao dan nedjelovanja, dočim je sam jezik, kao i obično, vrlo jasan: nakon šestodnevnog Božjeg djela, sedmi dan, ako već jest onim šesterim danima suprotstavljen, može biti samo dan Božjeg nedjela. Nedjelja tako i nije dan nedjelanja, nekakvog u dokonosti nevinog ili od djelovanja zasluženog počinka, nego pravi dan nedjela, prijestupa, dan zločina. U taj dan, umjesto da nakon namirene čežnje za igrom Svoje igrače i pospremi, Bog zadrža novonastali kaos te igračke pustiše korijenje i nazvaše svoju poredanost redom, nazvaše je kozmosom. U nedjelju se Gospod ogriješi o Svoju razigranost i stvoreno ne rastvori. Stvorenja sve otad ostaše stvorena, punina što zjapi iz podbuhlog obraza praznine. I samo čovjek poneki vidje da to nije dobro.

Oni uzeše raditi i nedjeljom – o, i više no u druge dane – prestaše se okupljati po bogomoljama i oko zajedničkih trpeza – o, i manje no u druge dane – već prignuše šiju i udriše trnokopima i pjesmom u nadi da će njihov odjek stići do ušiju Gospodnjih i osvijestiti toga i takvoga Boga da su Njegove igračke ostavile za sobom nered, da je vrijeme za rastvaranje čovjeka, janjadi i ptica nebeskih, trava sjemenitih, vrijeme da se nebo nanovo poljubi sa zemljom, s tamom svjetlost, da Duh Božji nanovo uzleti nad vodama, i ne udavi se nikad više.

VRATA

Nije tek jednom utvrđeno da život nije ništa do umiranje. Nikad ničije likovanje nije bilo niti će ikad moći biti tako glomazno, temeljito, podrobno, tako neutaživo, samovoljno i apsolutno kao likovanje smrti. Sve što postoji, sve što je ikad postojalo, ili ikad hoće, platforma je na kojoj se smrt uvježbava i usavršava, a mjere te platforme točno odgovaraju mjerama smrti. Na njoj može smrt dopustiti svakojako žagorenje i ispupčenja; ali pravo na ponovnu zaravan tišine samo je njeno.

Uzmite najbliži nam takav žagor, najprisnije nam ispupčenje – uzmimo sebe: sedamdeset, osamdeset, sto godina polaganog likovanja smrti; sedamdeset, osamdeset, sto godina uvijek novih, jedinstvenih i nepovratnih podžagora i podispupčenja, ali tek kao piste niz koju se u strahotno širokim petljama iživljavanja kotrlja prema cilju samo i jedino smrt. Reći će netko: okrutne nam sudbe! Reći će: sretnih li leptirića koje smrt ujutro posudi životu da bi ih već uvečer vratila k sebi.

Ula

znic

a 20

9–21

025

1

Ali, opet, zar nismo beskrajno sretniji od svih onih stotina i tisuća godina kojima ugibaju hrastovi i masline, palače i grobnice? Zar nismo dobro prošli u usporedbi s milijardljećima agonije planeta i zvijezda, s eonima najsadističnije vivisekcije čitavih galaksija i crnih rupa? Ako smo već svi obješeni na kraj jedinopostojećega jojoa kojim nas prsti smrti ispuštaju i vraćaju k sebi, ne trebamo li biti zahvalni bar na kračini niti?

Možda trebamo.Ali onda moramo pretpostaviti da ubijanje ne valja. Da je

nešto loše.Nešto je trulo u državi živih.Bacimo pogled sa suprotne strane (nikad ni u čemu nemojte

to zaboraviti – zaboga, hlače koje kupujete ne zaboravljate razgledati sa svih mogućih strana, ali život kroz koji ćete ih nositi, smrt do koje ćete ih povlačiti, niste još razgledali ni s jedne jedine!). Vidimo sad kako nas ne ugrabljuje to smrt životu, nego život smrti. Sad vidimo kako mrtvovanje započinje preminućem, da bi naprasno bilo okončano začećem.

Koji je pogled onda istinitiji? Razumije se, nije nijedan. Jeste li se ikad u garderobi robne kuće ma i zapitali, a kamoli zaključili, koja je strana hlača istinitija? Zar takvo pitanje ne postaje nesnosno istog trena kad ga postavite? Ili, postavimo stvar ovako. Svakog dana po tko zna koliko puta skoknete do zahoda: što mislite, jeste li prolaskom kroz vrata izašli iz hodnika u zahod ili ušli u zahod iz hodnika? I je li vam jedna strana učinila dobro a druga zlo?

Nemojte se nikad ničim dati zavarati. Naročito ne vratima. Nemojte smetnuti s uma da ne stanujete ni u zahodu ni u hodniku: stanujete u stanu ili kući, u gradu ili selu, na otoku ili kopnu – stanujete gdje ima zraka za vaša nezasitna pluća. Je li pak to stanovanje življenje ili mrtvljenje – potpuno je svejedno. Je li život razmak između dviju smrti ili smrt razmak između dvaju života – potpuno je svejedno. Uvode li vrata u zahod a izvode iz hodnika ili pak u hodnik uvode a izvode iz zahoda – potpuno je svejedno i amoralno. Živite u stanu, u kući, u gradu, na selu, na kopnu, na otoku. Ali čak ni to. Živite u svemiru koji je beskonačan (iako se stalno širi), u svemiru u kojem ni živi ni mrtvi ne znaju što je gore, što dolje, što lijevo, što desno, unutra i vani, što je živo, a što mrtvo, pa živite li to uopće u njemu, ili u njemu mrtvujete.

Ali to je svejedno.Kao što su jedna i vrata. Ta to znate! Ne postoje jedna koja

izvode iz hodnika, a onda druga koja uvode u zahod. Vrata su samo vrata i nikad se ne svađamo oko njihovih strana. Uvijek im ostajemo naprosto zahvalni što nam daruju intimu, što nas izbavljuju od

Ula

znic

a 20

9–21

025

2

propuha, što, na kraju svega, golema kopna, gradove i kuće sjeckaju u prostore na mjeru čovjekovu.

Volite svoja vrata. Nikad ne znate s koje im je strane ulaz, s koje izlaz. Nemojte njima lupati, nemojte škripati, za kvaku ih primajte, dopratite ih za sobom. A ako ste ih i zatekli zatvorena ili otvorena, možda da ih pritvorena ostavite?

JESEN

Ne treba jesen pretvarati u patetičnu tragediju, pripisivati joj užase kao što su trulež i gnjilež, boležljivost, bolest i bol, umiranje, smrt. Jesen je samo doba jedne jedine godine, posvema ravnopravno svakom drugom. Kao takva, ona je vrijeme ravnopravno i po svojoj nužnosti, po dužnostima koje nosi da bi ta ista godina jedna jedina uopće bila. Ne živi se samo od života! Jesen je tako naoko korak natrag kao svijet, a korak naprijed kao svijest: u to doba svakovrsne zreline treba i sam biti zreo da se uvidi kako jesen nije doba žalosno, jer lišće gasne, nego doba radosno, jer i zadnji zeleni list postaje izlišan. Nakon ljeta, koje zelenost lišća uznese u obrazac zelenog, dolazi jesen, s porukom muklijom, ali mudrijom: čemu list, kad postoji grana?

A to znači: čemu grana, kad postoji krošnja? čemu krošnja kad postoji stablo? čemu stablo, kad postoji zemlja? čemu zemlja, kad postoji nebo? Na stablo se nikad ne zatiču novi listovi, nego se oni rijede. Grane se samo krešu. Jesen je zamišljena kao doba otpadanja viška i sabiranja na bit, doba kad nas, s jedne strane, kiše dodatno utiskuju u zemlju, ali i kiše koje, s druge strane, s neba stižu.

Kad netko ne voli jesen, postoje sasvim dovoljni dokazi da se radi o biću koje živi na površini, koje pri pogledu na šumu vidi lišće, a ne nebo. Takvom biću nije lako: ne voli jesen, otud ni proljeće ne može razumjeti, a vjeruje da upravo njega voli. Doista, toliko je očito da neljubav prema jeseni ne može biti ništa do jedan od najjasnih simptoma duhovne nezrelosti. Vrhunac evolucije nije ljepota, nego zrelost (treba li i opet dozivati Kralja Leara, citat da je zrelost sve?). Ma koliko proljetni cvjetovi bili zanosni, utješni i krasni, ma koliko na njih nasjedala i bića neopterećenija sviješću kao što su bumbari i pčele, njihovo je poslanje raditi na jeseni. Cvijet je predživot ploda, a ne obratno – i to svatko zna. Pa ako zna, neka to i bude život! Bez jeseni, godina je pobačaj. Sve što je raslo sada može i biti, sve što je učilo sada može znati, svako trajanje sad je čas. Ima li ičeg ljepšeg?

A sve to istodobno rastaču nemilosrdne jesenje kiše. Kola zrelih krušaka probijaju se putem od krušaka sagnjilih. Na svaku bobu dolazi po crv. Blato i voćna pulpa slijevaju se u jedan tok. A za

Ula

znic

a 20

9–21

025

3

biće tad već dozrelo to je dodatna radost! Zrelost sazre kad je načne trulež. Zemlja je upila koliko je god mogla i sad pretječe, ta golema spužva koja otire samu sebe. Dozrela jesen. Dozrela zemlja. A s neba padaju kiše.

I kad bi se dozrelo biće već uplašilo da je igra ipak ozbiljna, da stvari stoje kako ih je zima zamrznula, grane proljeće. Grane smijeh.

Čemu nebo, kad postoji list?

Bilješka o autoru: Igor Grbić (Pula, 1970) živi i radi u Puli, gdje na Filozofskom fakultetu predaje sanskrt, a na Visokoj učiteljskoj školi englesku književnost. Piše poeziju, prozu, esejistiku, kritičke osvrte te znanstvene i stručne članke. Prevodi s engleskog, talijanskog, njemačkog, francuskog i hindskog. Objavljivao u raznim domaćim i inozemnim časopisima i novinama te na Trećem programu Hrvatskog radija. Piše i na engleskom i talijanskom pa je tako uključen u Whispering Muse, međunarodnu antologiju mlađih pjesnika na engleskom, te nagrađivan za poeziju i kratku prozu na talijanskom. Dobitnik međunarodne nagrade Lapis Histriae 2006. za najbolju prozu na jednom od štokavskih jezika. Od knjiga dosad objavio književno–znanstveno djelo „Istria glagoljušta” (2005, nagrada Kiklop za najbolje debitantsko ostvarenje te književna stipendija u Grazu), knjigu ogleda „Tajna Monkodonje” (2007) i zbirku pjesama „Kao da sam” (2007). Pred izlaskom mu je knjiga ogleda „U doba vremena”. Prevođen na slovenski, talijanski i njemački, a sam preveo i preko 20 knjiga (Rushdie, Vivekananda, Thoreau...).

Ula

znic

a 20

9–21

025

4

Radenko Vadanjel

OTTENSHEIM

U predvečerje, Ottensheim je djelovao zlokobnije nego danju. Omeđene živice, pokošeni travnjaci, sve je bilo brižno pospremljeno poput ribičkog pribora.

Nije bilo teško zamisliti u rubnim dijelovima gradića veliki štagalj u kojemu se, u za to predviđeno vrijeme, okupljaju žitelji ovog alpskog mjestašca, s morbidnom nakanom da nekog ili nešto žrtvuju, na za to predviđenom žrtveniku i u za to predviđenoj procesiji.

Kolone biciklista u fl uoroscentnim vjetrovkama, naoružane kožnim rukavicama i specijalnim biciklističkim kacigama, bauljale su idiličnim krajolikom, dizajniranim po uzoru na Rubensove perivoje s bogato opremljenih bombonijera.

– Sve je „cakum–pakum” – pobjedonosno sam šarao šipražje, olakšavši mjehur, skriven iza jedinog preostalog grma uz prometnu biciklističku stazu. Plašio sam se da me netko ne ugleda i prijavi. Dotle je sezala moja paranoja.

U Ottensheimu, boraveći četvrti dan, odrađivao sam pomalo bizaran posao agenta za istraživanje inovacija s područja zabave i sporta, a sve u ime i na račun tvornice bicikla „Viglier Trieste” sa sjedištem u Udinama. Posao je bio kao izmišljen za gluvarenje i hvatanje zjaka. U Institutu, objašnjavali su austrijski kolege, utvrđena je neobična veza između impotencije i biciklizma. Bila je to, ubrzo sam shvatio, vrlo klimava teorija, o kojoj se moglo danima raspredati bez jasnog koncepta i cilja. Ponesen pionirskim ozračjem salzburški androlog i moj domaćin Andreas Hasling, osobno je demonstrirao novi model. Orošen grašcima znoja, ustvrdio je, oduševljeno, kako nova ovalna sedla na testiranom biciklu omogućuju mnogo veću pokretljivost i otklanjaju navedene probleme.

Nakon Haslingove demonstracije, čaša strpljenja se prelila i ja sam neprimjetno nestao iz kruga Instituta markirajući sva preostala predavanja i najavljene službene skupove.

Krateći vrijeme dugim šetnjama, proučavao sam tegljače i turističke brodove gdje lijeno plove Dunavom, ostavljajući iza sebe privid ljeskanja morskih valova. Ipak, bilo kakva usporedba s morem bila je tek bezazlena romantičarska tlapnja. Žabokrečina i kakofonija opustošile su moje turističke impresije, i da nije bilo nečeg okultnog i podmuklog u zbijenim, praznim ulicama Ottensheima, osjećao bih se, unatoč lijepom vremenu, beznadežno prazno.

Ula

znic

a 20

9–21

025

5

Prvo utočište nakon duže šetnje, tog prvog sunčanog dana, bio je birc „Grande casa”. Velika reklama iznad ulaznih vrata obećavajuće je djelovala. Ušavši u prostor koji je odisao svježe prefarbanim brodskim podom, zasjeo sam, odmah s vrata, za najbliži stol prekriven velikim cvjetnim uzorcima. Iz dubokog se kuta restorana odjednom nakašljao nekakav veseljak, po svemu sudeći gazda, obučen u neobičan zeleni prsluk i lakirane čizme, sklonivši sa stola netom smazan vlastiti obrok. Iza njega se naziralo veliko stakleno zvono koje je natkrivalo čudesan prikaz zelenih polja na kojima pasu krave i malu crkvicu na brežuljku. Kada je debela žena ubacila nekoliko novčića u taj oživjeli krajobraz, začudo, iz njega nije grunula alpska muzika već se razmilio stari hit iz 80–ih „Paloma blanca”. Bez nekog određenog razloga osjetih se tužno i umorno.

Opori okus salzburškog piva ubrzo mi je vratio poljuljano raspoloženje, te bezazleno nastavih plaziti pogledom po polupraznom restoranu. Ipak, nisam se mogao oteti dojmu da, upravo protivno naslućenoj sigurnosti, svaki moj i najmanji pokret biva praćen izvježbanim pogledima prostodušnih domaćina. Provincija je punim plućima udisala svoj inventar, čiji sam zaprimljen predmet, neočekivano, postajao i ja.

A njih sam ugledao, kasnije, za susjednim stolom. Bili su okrenuti leđima, i tek kada je žena, gestikulirajući rukama, podigla glas, pomaknuo sam se da ih bolje promotrim. Žena je bila vrlo uznemirena. U napetim stankama, gotovo teatralnog monologa, energično je pomicala masivnu pepeljaru po stolu. Nekakva dugovanja, koja je potraživala, iskazivala je u starim konvertibilnim markama. Njemačka marka kružila je kao kakav fantom i izbijala na površinu dražeći nosnice onoga tko ju je trenutno izgovarao. Rasterećeni bojazni da ih itko u restoranu razumije, prepirali su se vrlo oštrim riječima, mada se to s njihovih lica nije dalo razabrati. Po naglasku, mislim da su bili negdje iz okolice Jajca.

– Samo nemoj na svoje da se vadiš – slušao sam molećiv glas ojađene žene.

– Nema druge verzije, jesi ti svjesna? – branio se muškarac.– Kad sazna Faruk, popit ćeš govno.– O lude žene.– Faruk će te satrt. Ubit će Boga u tebi.– Jesi ti svjesna situacije?– Samo da te on uvati u ruke.– Okrivljuješ nevina čovjeka.– Jesi čoek ili pizda... kaži jesi čoek ili pizda? – siktala je

prigušeno žena.

Ula

znic

a 20

9–21

025

6

Slušajući to dvoje ojađenih zemljaka izbačenih iz konteksta ovog lego–kocka svijeta, poput iseljenih Kurda ili indijanskih ratnika, uhvatila me silna tuga pomiješana s nekontroliranom glađu. Naručio sam još jedno pivo i kutiju cigareta.

– „Balkanische frustuck” (balkanski doručak) – izgovorio sam naglas čarobnu formulu. Dva mjeseca apstiniranja, i odjednom, iz čista mira, zapalih. Želja se ponovo javila i kulminirala u najtužnijem trenutku. Bio sam zbunjen i postiđen reakcijom. Nešto najgore što mi se tada moglo dogoditi bila je mogućnost da im se pridružim na bilo koji način i iz bilo kojeg razloga. Poput nogometaša koji je promašio jedanaesterac, osjećao sam se patetično, a istovremeno dozlaboga licemjerno.

Zastidjevši se, valjda, samoga sebe, na odlasku, u trenutku kada se muškarac trgnuo iz jalove letargije i okuraživši krenuo u protunapad mrmljajući nešto kao: – Gdje je dokaz ... reci ... gdje je dokaz?! – prošavši pokraj njihova stola, promrmljao sam: – „Ajd’ zdravo” – a njih se dvoje u čuđenju i nelagodi nasmiješiše.

Sutradan, dok sam kružio Ottensheimom u potrazi za dobrim „kebabom”, u parku, pored drvenih naprava sličnih nekakvom dječjem vojnom poligonu, ugledao sam Nju, djevojku iz birca, gdje motri na dijete u pijesku. Sjeo sam na susjednu klupu i otvorio negaziranu vodu. Nismo obraćali pažnju jedno na drugo. Bili smo sami, u parku, nas troje. Netko sa strane zaključio bi da smo „mlađi bračni par s djetetom”. Njezina pojava, ovako u travi, razdanjena prostornošću parka, zračila je orijentalnom mirnoćom. Oboje smo osjećali prisustvo onog drugog. Nedostajao je još nekakav mali razlog, dječji nespretni korak ili naglo kočenje automobila u susjednoj ulici, da započnemo bilo kakav razgovor. Uglavnom, ništa se od svega toga nije dogodilo. Pomislio sam, glupo je nekome prići samo zato što ti je zemljak. A, opet, ne znaš, ni s čije je strane, „naše ili njihove” i kako će odreagirati.

SUSRET S ANĐELOM

Ležao je umrtvljen na željeznom krevetu. Rolete na prozoru bile su napola spuštene. Kroz njihove pravilne nabore mogli su se nazrijeti kržljavi vrhovi ogoljelih topola. Doktorske vizite još su samo usput zavirivale u požutjeli karton, bodreći ga kimanjem glava i nastavljale tihi mimohod odjelima pulmologije. Prije, dok je bio pokretljiviji, istrasirao je cufnastim papučama cijeli III kat, uzduž i poprijeko. Orijentiri, poput malih osvijetljenih zaseoka u mrkloj noći, bila su dva poprečno postavljena automata za kavu. Kavom se častio

Ula

znic

a 20

9–21

025

7

poslije vizite i uvečer nakon posljednje porcije tableta. Bili su to jedini sretni trenuci u beznađu koje ga je okruživalo.

Ništa ovdje nije ulijevalo povjerenje. Ljudi su umirali tiho kao muhe. Uzajamni pogledi, puni skepse i čuđenja, promaljali su na licima tek pristiglih bolesnika. Uz svu silu dječjih crteža ovješenih uzduž zidova, hodnici centralne bolnice odisali su internatskom strogošću. Fantomske klompe medicinskih sestara odjekivale su praznim hodnicima poput konjske zaprege. Jedina oaza, izvjesni nadomjestak toplini kućnoga doma, bila je intima bolničkog WC–a, gdje je, katkad, pokoji smjeliji bolesnik uvlačio prošvercane cigarete.

* * * *

Njegova je soba bila prazna, posljednja soba na katu, odmah do tuš–kabina i smradom umivenog WC–a. U sobu se povremeno probijao šum vodokotlića. Već po dužini ispuštene vode mogao je razaznati radi li se o nekome tko se uistinu posrao, ili nekome tko je unatoč doktorskim upozorenjima, uvlačio posljednje cigarete u svome životu. Bijela boja – sve je ovdje bilo otužno bijelo: ormarići, kreveti, lusteri, personal – plazila je izlizanim prostorom pornografski tužno.

Ležao je u smjeru „vrata – prozor” i promatrao. Duže vrijeme osjećao je prisutnost nekoga u sobi. Bol je jenjavala, progurana u drugi plan, a neko novo, tek probuđeno osjetilo, kazivalo mu je da nije sam. Bio je to dobar osjećaj. Svijet se opet nekontrolirano propinjao, mašući ludo, golemim kopitima po zraku. „U nadi je spas” – samoironično je stišavao nabujale osjećaje koji su ga prožimali. Pribojavao se da se sve naslućeno odjednom ne uruši.

I onda se To nešto pojavilo. Izniklo je ni iz čega poput plave boje lakmusova papira uronjenog u modru galicu. Sada je To nešto bilo tu, sklupčano i skrušeno, pomireno sa svijetom u koji je dolutalo.

Promatrao je, u tišini, malog smežuranog anđela napudrana lica. Silueta te neobične kreature lelujala je bolničkom sobom poput benzinskog isparenja na cesti.

– On zaista postoji – odsutno se nasmiješio – trebam samo zatvoriti oči.

Ipak bojao se umrijeti u snu, a anđeo je strpljivo čekao, šćućuren, umornih očiju i pospanog izgleda. Tišina je prianjala uz njegova majušna, kržljava krila. Obamrlost i iščekivanje ispunili su bolničku sobu prošaranu mirisima sagnjile hrane, jedne banane i nekoliko smežuranih kivija.

– U posljednje vrijeme stalno pomišljam na odustajanje od svega – prošaptao je jedva čujno, tek toliko da razbije neugodnu

Ula

znic

a 20

9–21

025

8

šutnju. Odsutnost bilo kakva smisla umirujuće je djelovala na obojicu. Nesnosna bol koju je posljednjih tjedana potiskivao, nestala je. No, i dalje, prikovan uz krevet, mogao je pomicati jedino oči. One su sada sjajile neobično toplo. Promatrale su, prepune neizmjerne nade, malog smežuranog anđela koji se mrijestio u kutu sobe. Šutnja se sporo migoljila obavijena slatkastom opojnošću poput mirisa neke aromatične, egzotične biljke.

* * * *

Sjeverni vjetar s Alpa oplahnu ga, a pred njim se otvori posve novi prostor. Duge biciklističke staze i velika topla zavjetrina koju je stvarao tijelom, obgrli sićušnu ženu iza njega, dok su se probijali markiranim putovima kroz žarko procvale voćnjake i pokošene livade. Bez ikakva povoda okrenu se, a na njegovo iznenađenje umjesto poznatog lica ugleda buljave oči onog istog anđela iz bolničke sobe.

Jurili su alpskim pejzažem, u kričavo žutim vjetrovkama. Prvotno povjerenje u majušnog vodiča, iz minute u minutu sve je više kopnilo.

– Kuda idemo? – upitao je prestrašeno starac, ali anđeo se samo usrdno smješio. Dan je bio prekrasan, kao stvoren za vožnju biciklom. Pogrbljene siluete klizile su ljeskavom cestom, vrlo brzo. Pa ipak, dramatičnost misije na zajapurenim licima nije se dala naslutiti. Postojana je bila jedino blaga bol u listovima koju su obojica osjećali.

– Ništa nije savršeno – naposljetku prizna anđeo. – Malo smo zalutali – brzo doda, prebacujući iz treće u četvrtu brzinu. Približavali su se jednom podužem, vrlo strmom usponu.

Bilješka o autoru: Radenko Vadanjel (Pula, 1962) živi u Puli gdje radi kao stalni novinar pulskog dnevnika Glas Istre. Objavio je zbirku pjesama „Lekcija o postojanosti” (1999) i roman „Dnevnik besposličara” (2006). Osamdesetih godina surađivao je s riječkim književnim časopisom Rival, gdje je bio jedan od urednika. Devedesetih je godina u Istri osnovao književnu udrugu B produkcija, koja je okupljala autore nove generacije koji su svojim poetikama stvarali odmak od tradicionalnih „kanona” lokalnog književnog pisma. Proza mu je prevođena na nekoliko evropskih jezika, objavljuje u brojnim časopisima i na Trećem programu Hrvatskog radija. Kao novinar i fotograf surađivao je s hrvatskim dnevnim i mjesečnim listovima (Novi list, Feral Tribune, Meridijani).

Ula

znic

a 20

9–21

025

9

Sandro Gobo

ŽELJA

Izabrao je Modesty Blaise. Tako će izgledati njegova žena kada za to dođe vrijeme. Do tada mora zaraditi imetak, automobil, stan, prodati daču u okolnoj zabiti. Potom će još kupiti udice s čvrstim fl aksom za nedjeljni ribolov. I sve će biti u redu. Iz stana je krenuo dobro opremljen. Vani osjeća uzduh cigaretnog dima; pripali marlboro ili light. Na dražbi odmah zatraži prolaz u prvi red. Speaker je navukao zaštitne rukavice. Svi se motaju oko ulova, grdosije koja postiže rekordnu cijenu.

ZIMA

Zove se Irina. Čeka pošiljku. Vani je napadalo puno snijega. Jedan od susjeda nastoji sazvati izvanrednu sjednicu kućnog savjeta: neki od ulaza u susjedna stubišta zgrade zatrpani su snježnim zapusima. Pritaji se i naviruje kroz špijunku. Na radiju svakog ponedjeljka točno u podne i pet minuta započinje emisija „Vaš šlager sezone”. Prije nekoliko dana dobila je obavijest: mora se javiti. Žuti karton s masno crnim slovima čeka je na svom mjestu. Želi doznati detalje! S druge strane nitko ne podiže slušalicu. Irina je korepetitor u baletnoj školi; jednom je u vlastitom aranžmanu obradila nekoliko poznatih šlagera. Izusti NAPRIJED SE NE MOŽE, NATRAG NEMA SMISLA. U zdjelu s kipućom vodom ubaci šaku soli. Po dolasku s ljetovanja u obližnjoj je trgovini kupila haljinu. Na jednoj od fotografi ja ona se nalazi s desna i pije sok. Zatvori ladicu i poravna stolnjak. Rotirajuće žuto svjetlo ubacuje se kroz prozor: stigla je ralica.

BLUES

Nakon polarne noći, vani pada kiša: stiglo je proljeće. Kron isključi osigurače. Plaši se za kompjuter. Prethodno je grom negdje opalio. Tamara skuha kavu. Kron bi mogao skinuti dotrajali remen sa „Singer” šivaće mašine. Kroz zid prodire vlaga. Danas se nema što raditi. Tamara zaklopi poklopac električnog kuhala.

POVRATAK

S brda uđe u birc. Pitali su smiju li gorštaci nenajavljeno ulijetati tamo gdje ih nitko ne očekuje. Naravno, ovdje slovi kao

Ula

znic

a 20

9–21

026

0

totalni anonimus bez poznanstava, a gore se otopio snijeg: sve se pretvorilo u blato i kal. Jer nitko ne želi uprljati svoju obuću, čizme odloži na tavan za neko drugo vrijeme. Svakog zbuni kako u kazneni prostor dolazi s mokasinama. Potom razmijene nekoliko kurtoaznih fraza. Stranca su gledali ravno u oči.

UROTA

Jednom smo na ljetovanje ponijeli kutiju. Bila je prazna. Na suncu se presijavala u fl uorescentnim bojama. Tu i tamo bi je protresli iz znatiželje. Unutra se nije čulo ni glasa. Za vrijeme obroka bojali smo se za kutiju. Naizmjence je držimo u krilu, pod stolom, prekrivenu stolnjakom. Potom bi je sakrivali među rekvizite za plažu, te je izgledalo da nosimo i više negoli je potrebno za ugodno prijepodne pored mora. Neki dan sam joj predložio da na jednu od ploha privežemo kamen i da će potonuti na dno, skupa s onim što smo priuštili jedno drugome u ovih nekoliko godina. Trebalo je donijeti odluku o tome da je suvišno brinuti o nečemu za što nikad nismo saznali omjer obaveza, premda je unutra nemoguće odložiti neke od zajedničkih stvari.

UZBUĐENJE

Djeca vole slatko: tako i Miha. U jednom je trenutku zapovjedio ukućanima da ga prestanu oslovljavati s „Mihael” jer ne zna čemu služi sufi ks „el”. Kroz širom otvoreni prozor ugleda ekipu iz kvarta. Ispiše papirić s porukom na kredencu da je nakratko otišao tu blizu, a oni već znaju s kime, ali nije skupio dovoljno hrabrosti reći im to direktno u lice, jer ga u rano poslijepodne ne bi pustili iz kuće, pa neka samo spavaju poslije ručka – on je zaključao vrata i uzeo svoj ključ. Dolje, u jednom od skrovišta netko pronađe francuski odvijač i trebalo je odlučiti što s time mogu započeti.

POTEZ

Nakon opredjeljenja za sudbonosno DA znali su da žele nešto američki, u svakom slučaju ono što bi ih izbacilo u orbitu. Za prvo vrijeme unajme stan – u potkrovlju. Svako jutro dolaze ptice. To nije mogla podnijeti: da im redovno nakon doručka, na limenoj oplati, s vanjske strane prozora, pažljivo slaže hrpice razmrvljenog peciva. Obeća da neće više ali, pošto su ptice već ogrezle, mogu im samo

Ula

znic

a 20

9–21

026

1

zavrnuti šiju. Napokon, dali su oglas. Stan je gledao u dvorište. To im se nije svidjelo.

IGRA

Firtz stanuje u velikoj zgradi. Dok je bio mali tepali su mu Fritz. Nije protestirao. Tako su prestali. Firtz je dobre volje. Jednom davno pronađe kućnog ljubimca, bubamaru. Pita smije li zadržati beštiju daleko od znatiželjnih pogleda. U kuhinji su upravo gustirali desert. Posegne za ubrusom. Tako je Firtz poslije u sobi odložio bubamaru na radni stol. Kad je uvečer upalio stolnu lampu, zatekao ju je nespremnu – kao ukras.

ISPOVIJEST

Kada to radiš, onda to radiš jer ti to nešto znači, a da s time ne moraš nužno imati ništa zajedničkog. Jednostavno, napraviš to i bilo ti je lakše. Onda se fi no osjećaš, protivno uvjerenju većine kako je to nedopustivo. Potvrdiš da se to obavlja bez poteškoća. Kažu da to i nije neki naročiti problem, pod uvjetom da su zadovoljene okolnosti koje prethode samom činu; to je ono što treba biti uvjetovano vanjskim artefaktima, bez obzira na to što se pod time podrazumijeva. Govori li se nekome, tada moraju postojati izvjesna ograničenja da to ne splasne u rutinu. Naravno, o tome govorimo cijelo vrijeme.

UZMAK

Cijela kolonija počne izlaziti iz kuta u dnevnom boravku: to je zato jer stanuju u prizemlju! Kupili su nešto na preporuku ne bi li otjerali čitav roj, ali naseobinu su izdubili duboko, u pukotini zida. Ne predaju se! Svaki put kad izađu na vidjelo kaže da nešto treba poduzeti. Plaze u savršeno posloženoj formaciji. Pita što će poduzeti kad se okome na ono što ih stvarno zanima za preživljavanje.

IZLAZ

Odan registrira zvono na ulaznim vratima. Danas je subota; namjerava ostati u krevetu do daljnjeg! Zvuk zvona ponavlja se višekratno. Odan shvati kad je vrijeme proviriti kroz špijunku. Ispred kućnog praga nije bilo nikog; scena ga podsjeti na neku od priča inih klasika ili scenu iz horror fi lma. Vrati se u krevet. Zvuk opet postane

Ula

znic

a 20

9–21

026

2

prepoznatljiv. Odan skupi hrabrost zanemariti sitnu pakost. Zvonar ne posustaje! Odan dolazi do vrata i pokuca: tajac! Ne začuje korake ni nakon nekoliko minuta. Zaklopi poklopac špijunke i vrati se u krevet.

DOČEK

Užasava se nedjeljnog poslijepodneva, okolnosti u kojoj dominiraju stalak za peglanje, simultani prijenos s nogometnih terena i memljiva kiša jeseni koja na oči nabija fj aku. Tada odista ne zna što bi valjalo poduzeti ne bi li doskočio trenutku slabosti od čijeg dodira trne tijelo. Čak ni središnji dnevnik s novostima, kako se danas ništa naročito ne događa na zemaljskim koordinatama, ne otupljuje oštricu bezvoljnosti. Ona ulazi u dnevni boravak i pita kako je u susjedstvu.

Nisu li stigli s vikenda?Stanje je redovno; nisam primjetio ništa neobično. Ne znam

treba li uopće brinuti?

IZBOR

Vani puše vjetar. Mi smo na sigurnom. Donijela si fi no ljuštene orahe, pa neka grickamo! Na televiziji nema zanimljivih detalja jer, valjda se ne plašim teleteksta ispod kojeg curi glazba: PRAVOVREMENA INFORMACIJA NE SMIJE BITI UTEG, izustila si bez zadnjih namjera. Orasi su bili dobri. Pijemo crno vino. S puno prkosa pružiš tek pristiglo pismo: doputovalo je iz daleka. Sada kad sve ima drukčiji prizvuk, hoću li ti pomoći s pakiranjem kofera i pozvati taxi? Naravno, ne stanujem na dotičnoj adresi. Dok nas lift odvozi u prizemlje, susprežemo emocionalni zanos. Osim nas nikog nije zanimalo zašto smo se odlučili sastati u zakazano vrijeme.

ZABAVA

Električni rodeo je glavna atrakcija zabavnog parka. Tako se preko vikenda na kladionici pojavi desetak prijava potencijalnih igrača koji obećavaju pred svima ukrotiti strujnom implozijom probuđenu zvijer. S tribina pršte povici. Centralna dvorana je krcata onih koji pasivno žele provesti večer. Nikad nisu prijavili svoje sudjelovanje. Plaši ih saznanje da ne uspijevaju ući u trag koga mehaničko čudo predstavlja! Konj je lakše ukrotiv ali nitko ne jamči da tehničari nisu

Ula

znic

a 20

9–21

026

3

kopirali pobješnjelog pastuha. Poznanik iz kvarta odustaje pred sam početak, ispraćen gromoglasnim uanjem. Novinaru lokalnog radija u izravnom je prijenosu priznao da ga plaši ritanje sprave čiji se mozak zaklanja paravanom i koji pušta ampere sve dok cowboy ne zaviče DOSTA!

PROFIL

Sutra dolaze konzervatori. Očekivali smo ih jučer: nisu stigli. Samo rade svoj posao. Grad je dovoljno velik. Rekli su preko telefona. Slijedi vikend. Svi nekud odlaze, pa da uzalud ne trošimo energiju. Svatko od njih ima svoj moped. Uglavnom idu kao tandem. Pozvone. I tako... Najprije unose ljestve. Nagodimo se za jednog od razgovora. Netko je od njih bio prisutan. Zagleda svaki kutak. Jer tako treba! Sastavljen je popis nužnog inventara. Pošiljka stigne poštom – preporučeno! Unutra dodaju izričit opis predradnji, kako se ne bi otezalo s radovima. Ostalo donose u paket aranžmanu, s certifi katom pod brojem. Tu i tamo smije se priviriti. Već nas mogu pozvati, uzmanjka li im štogod sa strane, ali nije uvjet. Prema kazivanju onih koji su imali prilike vidjeti gotov rad, narudžbe postaju dio obiteljskog rituala. Negdje su postali rado viđenim gostima, premda navodi predstavljaju iznimku koja se prenosi od uha do uha. Ne smeta im. Trenutno su na drugoj adresi.

UZBUNA

Donijeli su veliki šmrk i najzad bili sretni što ne moraju gasiti. Nad šumom je blistao pokrov tmastih oblaka, dok s dovratka lovačke kućice odašilju radostan pogled u poznatom smjeru. O, tako se ponašaju svakog trena kad zagusti. Meteorolozi ponekad besciljno lutaju prognostičikm kartama. Nalik su nekom od umirovljenih vračeva koji u propisano vrijeme ne znaju obuzdati kataklizmu. Tako u dnu sobe tinja prsten u krug postavljenih baterijskih lampi, jer su davnih dana oni iz službe šumskog dežurstva odjavili adresu i otišli na skrovitije mjesto odakle im, ukaže li se potreba, sve pojedinosti mogu obrazložiti putem etera.

(Iz rukopisa „Prozac”)

Bilješka o autoru: Sandro Gobo, (Pula, 1969) živi i radi u Labinu. Objavio sljedeće knjige poezije: „Bijeli bicikl”, (1996), „Prijelazi”, (1999), „Bez konzervansa”, (2001), „Ne otvaraj dok vlak ne stane”, (2002),

Ula

znic

a 20

9–21

026

4

„Slike sa zvjezdanih kolodvora”, (2003, u koautorstvu s Valentinom Šinjori i Romeom Mihaljevićem) te knjigu dramskih tekstova „Prikaz stvari”, (2000). Radove objavljivao u Književnoj reviji, Quorumu, Kolu, Jutarnjem listu, Rivalu, sarajevskom književnom časopisu Glas nesvijesti Iza, web književnim časopisima Konture i LitKon. Inicijator i osnivač kulturtregerske frakcije KOWA ART, s kojom je ostvario dva performancea, i to „Ne zarezujem vas 22%”, 1998. godine i „Bijeli bicikl, crni Flacius”, 2000. godine. Snimio je dva kratka fi lma „The legend of Kowar” i „Ravnoteža”.

Ula

znic

a 20

9–21

026

5

Snježana Pejović

POVRATAK

Podne luđačkom vrelinom tjera ljude u kuće. Debeli kameni zidovi štite od vrućine. Cijelo poslijepodne ležim u postelji. Čujem kako bakica polako vuče noge kuhinjom i osjećam miris hrane kuhane na maslinovom ulju.

Treba prošetati predvečer kad bilje umorno uzdiše, a vjetar hladi vrelinu. Hodam, ne bojeći se pijeska koji svakako ulazi u obuću po svojoj volji.

Mrak je potpun (ne znam koliko sam hodao) i gostionica osvijetljena tik uz more podsjeća na „zonu sumraka”. Ulazim ne gledajući oko sebe. Sjedam uz prozor, sa strane. Prvih dana promatrao sam, prisluškivao razgovore, sve mi je bilo zanimljivo. Pokušavao sam, hvatajući dijelove razgovora, razumjeti o čemu govore. Bezuspješno.

Upućivao sam poglede – znajući da i oni mene promatraju – na koje nitko nije uzvraćao. Teško je, ne možeš samo tako reći: Hej, ljudi! Oni izgledaju zadubljeni u karte, a kad govore razumijem tek poneku riječ. Treba vremena. Popio sam već dosta vina i nisam vidio da netko pije vodu. Preko puta igraju karte, viču nešto što ne razumijem. Sve je fi no zamagljeno. Odjednom, sasvim jasno vidim lice čovjeka, poziva me da dođem. Ne mičem se, sigurno griješim, to je od vrućine, to je od vina.

– Hajde, dođi – govori mi došavši sasvim blizu. – Ne bih smetao – čujem se kako mrmljam. Smiju se. Mora da sam pijan. Smiju se i dijele karte. I meni. Ujutro, pitao sam se jesam li sanjao ili sam stvarno do jutra

igrao karte. Kad sam navečer vidio da su karte podijeljene i nekom koga je čekala prazna stolica, sjeo sam najnormalnije, nitko se nije bunio. Igrao sam. Pravila igre jednaka su za sve i nije mi smetalo što nisam razumio sve mote, veselio sam se igri. Lica koja sam promatrao sa strane, i koja su izbjegavala moj pogled, sada su me gledala pozorno, prateći sve: od titraja mog oka (treba doznati koja je karta u ruci i prije nego se nađe na stolu) do naglog ili sasvim polaganog spuštanja karte na stol. Gledao sam kako razmjenjuju poglede.

Učinilo mi se kako ne igra svatko za sebe, već svi protiv mene. Promatrali su me, ali nije važno, promatrao sam i ja njih, uočavajući tko je glavni, a tko je tek dio društva za stolom, gotovo kao ja.

Lagano se pilo, neprimjetan razgovor kojeg u početku nije ni bilo postao je glasniji. I moj glas činio mi se snažnijim:

– A ona cura, na kraju uvale, živi sama?

Ula

znic

a 20

9–21

026

6

Igra je stala. Pogledali su se, a ja sam se naglo uozbiljio, kao da je vino ishlapilo u trenutku. Nakon podulje tišine, onaj za kojeg sam zaključio da je glavni reče:

– Kakva cura? Ima cura koliko hoćeš! Na izlazu potapšao me po ramenu. Pošao sam kući. Vinu ni traga. Hodao sam brzim korakom, a

misli su mi bile još brže. Otići ću sutra do nje i pitati u čemu je stvar. Ova igra pitanja i

odgovora kojih nema samo me nervira. Po tankim, bijelim crtama na zidu znam da je jutro. Kroz škure

sunce se gura.

***

Ujutro mi je drago da sam ovdje. Došla sam vidjeti gdje se rodio moj otac. Tko je i kakva je zemlja koja mu je oblikovala stopala i kakvo nebo mu se skrilo u tami zjenica. Voljela sam ga. I priče...

Sve su priče bile daleke, neobične, a kad bih ga pogledala vidjela bih kako mu se lice mekša, glas postaje dublji. A onda bi pogledao majku, lijepo.

Samo sam htjela vidjeti.I što sad radim? Živim ovdje, za dišpet, rekao bi tata. Ne slikam. Ujutro gledam savršene slike na zidu, koje slika

sunce. A mogla sam otići odavde istog trena kad sam vidjela

nadgrobnu ploču s imenom moga oca.Mogla sam otići. Bila sam naprosto smiješna u tom svom nastojanju da im se

svidim i ostanem. Kako sam sve zamislila gotovo bajkovito, bilo mi je teško prihvatiti činjenicu da ljudi jednostavno ne žele sa mnom razgovarati. Danima sam nabrajala razloge: ne razumiju me, malo su zatvoreni, a nisam mogla pronaći rođake s tatine strane; svi su se odselili na kopno ili u druge zemlje. Ma to mi i nije bilo važno. Bilo mi je važno da osjetim otok, da omirišem, da okusim, da vidim mjesto o kojem je govorio moj otac. Sve sam mogla, osim upoznati ljude.

Po dolasku družila sam se samo s Ivanom koji je isto došao odnekud. Iz velikog grada. Mislim da smo oboje bili usamljeni i upravo zato smo se zbližili. Ma, bilo je to previše i naporno i lijepo i snažno i kad je završilo, olakšanje je bilo obostrano.

Pokušala sam i s Danicom. Njezina gostionica je kao nekakav centar u kojem se susreću sve priče, tajne i planovi ljudi u selu. Znala sam sjediti i prisluškivati razgovore, pokušala sam povezati, ali teško sam razumijevala što govore.

Ula

znic

a 20

9–21

026

7

Tata me naučio jezik i razumjela sam ako bi netko govorio polako i pri tom me lijepo gledao, smješkao se. Onda bih se i ja usudila progovoriti. Ali ovi ljudi govorili su brzo, uopće me nisu gledali, a i riječi nisu zvučale onako čisto, oblo i jasno kao kad bi ih govorio moj otac, koji je u te lekcije unosio i svoju želju da sve to zavolim.

Da, pokušala sam razgovarati s Danicom, ali ona bi samo upitala što želim (piti i jesti) i nije se dala uvući niti u razgovor o vremenu, a kamoli u neke važnije priče.

Jedno vrijeme mislila sam da sam sama izmislila tu zavjeru, da su se opet probudili neki mrakovi koje sam lijekovima držala pod kontrolom. Ali i Ivan je rekao da je to uistinu čudno, a onda se to počelo odražavati i na njegov život.

Ova je noć topla i mirisna. Toplo kamenje i mlaka noć. Krenula sam još jednom vidjeti ono što mi se udostojala pokazati jedna od domaćih vještica. Bijeli križ i ime. Moje, moga oca. Mucala sam na svim poznatim mi jezicima:

– On je tada bio živ!!! Gledala me mramornog lica. Htjedoh je dodirnuti, to mora

pokrenuti mramorno lice, ali izmakla se, okrenula i otišla. Da joj pod nogama nije škripalo, pitala bih se je li to bila žena ili tek privid.

I gotovo. Pa ti sad živi. Iako, jutrom mi je drago što sam ovdje. Različito je od mirisne

gužve gdje dok izađem iz stana već ponovo poželim vratiti se i sprati tragove vlažnog zraka koji se gnijezdi na stubištu.

U prvo vrijeme nedostajala mi je vika s ulice, kupovina u trgovini tri kuće niže, gdje sam kupovala oduvijek. Razgovor s prodavačem bio je kao da jutrom, dok majka spava, odem kod djeda, strica, bliskog rođaka na prvi jutarnji razgovor u kojem moraš ispričati san upravo probuđen, i to što prije, prije negoli ga obojiš željama i strahovima. Slušao je moje snove sve negdje do moje 20. godine, nije komentirao ništa, ali ja bih se izbrbljala, udahnula, uzela voće i vratila se kući. Kao da sam kod njega ostavljala komade straha ili pretjerane sreće (i to je moguće) koja otežava disanje. Položila bih je na pult i otišla.

Toga ovdje nema. Nedostaje mi. Jutra su ovdje oštra, suha, mirisna. Mirisna na onaj opori način,

kao da udišeš miris u obliku zrnaca, pa te malo bocka u nosu i grlu. I more, to je dobro. More koje je oplakivalo naš grad bilo je teško, izbodeno

dokovima luke. Ovo je more drugačije. U prvo vrijeme plašio me intenzitet plavetnila koje je jutrom provaljivalo kroz prozore.

Sad ga čekam spremna.

Ula

znic

a 20

9–21

026

8

Priče mog oca o njegovom rodnom mjestu bile su mi gotovo umjesto bajki: daleke, zanimljive, čudne, prepune ljudi koje ne poznajem.

Pričao bi o svečanostima, o berbama, o pogrebima, o ulovu ribe, o brodicama. Pričao bi o ribarima i o djeci koja se igraju bijelim oblutcima.

Kad bih upitala gdje je to, rekao bi, daleko. Kad bih upitala zašto se ne vrati, pogledao bi majku i zagrlio me.

Pitala sam se zašto nas ne odvede na to prekrasno mjesto, da vidim; u početku zato što sam uistinu vjerovala u te priče, a kasnije jer sam u njih počela sumnjati.

I odlučila sam poći sama. I otišla sam. I došla sam. Zagledala sam sve ljude tražeći sličnost sa svojim licem.

Srčano sam izgovarala poznate mi riječi. Hodala bih ulicama i kako bih nekog vidjela na vratima ili na prozoru, pozdravljala sam s „dobar dan”. Nisam znala kako im reći da su mi dragi iako ih ne poznajem, da sam njihova. Uopće ih nisam zanimala. Sada znam da sam im vjerojatno zgodna tema za razgovor.

Ma cijela tatina obitelj je neobična. Svi su se negdje odselili. Tata je znao reći kako je tome kriv već njegov djed, koji je među prvima u selu otišao „trbuhom za kruhom”. Bilo je puno djece, a imali su malo zemlje. A od nečeg je trebalo živjeti. I tako su jedan drugoga „povukli”.

Ali znala sam da postoje nekakvi dalji rođaci o kojima je on jako lijepo pričao. Nisam ih upoznala. Nije mi to ni bilo važno. Htjela sam osjetiti mjesto u kojem se rodio: hodati stazama, osjetiti more, upoznati način gradnje, osjetiti puno toga. Pa i promatrati ljude, kao što se promatraju stvari, ako već ne može drugačije.

A sve je bilo kao u bajci, u početku. Staze iz priča prepoznavala sam, i isto kamenje osjećala pod nogama. Utrčavala sam ranim jutrom u more i noću sam uranjala u more, gledala nebo koje je bilo drugačije.

Dani su brzo prolazili. Nisam odredila koliko ću ostati i kad ću se vratiti. U početku sam žurila. Sad se sve usporilo.

Ne slikam. A trebala bih. To su preporučili kao terapiju još davno. Imala sam malo godina kad mi se učinilo da je život besmislen, a možda me je tek bol i tamno crvenilo na pločicama kupaonice uistinu upozorilo kako živim. Više nikad to nisam ponovila, ali su moja majka i moj otac postavili između nas pregradu i nisu se usuđivali dolaziti preblizu. Mislim da sam ih izgubila, da je prava veza nestala u otvoru kade dok su uklanjali tragove mog neuspjelog pokušaja.

Onda se nekako sve zgusnulo oko mene: pretjerana pažnja, oprez oko svake izgovorene riječi, pogledi koji su odavali njihovo

Ula

znic

a 20

9–21

026

9

sudioništvo. Sve je izgledalo usporeno, a misli su mi se kovitlale razarajućom brzinom. To se umirivalo redovitim uzimanjem lijekova čije su se doze smanjivale iako su i danas dio dnevnog rituala.

Ponekad se sjetim vrijedne porculanske vaze, koju je otac donio s putovanja i koja se razbila. Potrudili smo se slijepiti je, poslije čega je izgledala gotovo podjednako, ali mi smo znali da je slijepljena; gledali smo je, držali je na istom mjestu kao i ranije, ali smo je obilazili u mnogo širem luku nego ranije. Osjećala sam se poput te porculanske vaze.

Slikanje, nanošenje boje na platno, usmjeravanje misli na potez kistom... pomagalo je, i gledajući ono što je ostajalo na platnu, s vremenom sam zavoljela sebe.

Ovdje sam slikala odmah po dolasku, začarana modrinom i intenzivnim mirisima koji su me razdraživali ujutro i smirivali u predvečerje kad je sve oko mene umorno uzdisalo. Sada je sasvim nestalo oduševljenje koje sam osjećala po dolasku. Znam da razlog mog dolaska i nije bila samo želja doznati gdje se rodio moj otac. Razlozi da se krene „preko mora” bili su brojniji i, sad mi je jasno, mnogo dublji. Začudila sam se kako mi uopće ne nedostaje dom, ni roditelji. Ipak sam se udaljila. Nakon tog nesretnog pokušaja okončavanja, što je vjerojatno bilo samo upozorenje da nešto debelo ne valja, nekako sam se udaljila i sva dalja zbivanja promatrala sa strane. Kao da se događaju nekom drugom, a ne meni. I oni su podržavali tu opreznu, distanciranu atmosferu, vjerojatno se bojeći da se neugodnosti ne ponove, da me ne povrijede. Glavna briga bilo je redovito uzimanje lijekova koji su regulirali raspoloženje, a najbolje je bilo kad raspoloženja nije ni bilo. S vremenom su se doze smanjivale, ali su se oni i dalje ponašali kao da sam od stakla, ili pjene, ili od nečeg vrlo krhkog, nestabilnog i opasnog. Tko zna na što bi to moglo izaći? Odluka o putovanju došla je kao rješenje. Novac nije bio problem i krenula sam iako su njih dvoje ostali zabrinuti. Prvih dana čuli smo se svakog dana. Razgovori bi bili kratki, ali mislim da su ih ipak smirivali. Polagala sam prevelika očekivanja u to putovanje. Sada to znam. Osluškivala sam se, kao kad vozač zna da mu je auto star i da su kvarovi uvijek mogući. Nakon perioda upoznavanja mjesta i neuspjelih pokušaja upoznavanja mještana, veselila sam se novim licima u selu: onima koja me nisu poznavala, a možda su me željela upoznati. Kako su se svi zadržavali vrlo kratko, deset–petnaest dana godišnjeg odmora, sve se događalo prebrzo: upoznavanje, druženje, ljubljenje i rastanci, naravno. I od toga sam se umorila. Svejedno, bilo je prekrasnih dana. I onih koje sam provela u postelji, u sobi zatvorenih prozora. A onda sam postala svjesna kako je ta stara kuća jedino moje u ovom selu. Uređivala sam je sama i dugo. Mislim da me

Ula

znic

a 20

9–21

027

0

taj osjećaj moje kuće zadržao ovdje. I nekako sam naučila biti sama, a ta beskrajna plavet od mora držala me je pri pameti.

Naučila sam primjećivati sve one razlike na njegovoj površini uzrokovane vjetrom ili izgledom neba koje se u njemu ogleda. Mogla sam satima sjediti na terasi i gledati ga. Ponekad bi me tek večernja hladnoća probudila iz te ugodne obamrlosti.

Više se i ne trudim isplanirati dan koji je započeo. Nekad sam to činila: buđenje, kava, slikala bih, odlazila na trg, spremala ručak, ručala, odmarala se, slikala, šetala do mora, slikala, spavala. Otkako ne slikam svejedno je kad ću se probuditi, kada uroniti u more, a kada jesti. Ima nešto što čekam s radošću: doći će Luka. To je jedino ljudsko biće koje dolazi pred moju kuću. U stvari, možda netko i dolazi kad me nema. Zato je Luka još važniji. On dođe i prepriča mi što se događa u selu: tko je došao, tko je otišao, tko se posvađao... Sjećam se kako mi je jednostavno djetinje govorio o nestanku jednog ribara. O tome kako su na dan kad su odustali od potrage svi muškarci sjedili „pod zidom” i šutke gledali more. Navečer su se zatvorili u svoje kuće. Sljedeće jutro o tome nitko nije govorio. Što se zbivalo iza debelih kamenih zidova njihovih kuća, ne znam, ali život na ulici tekao je kao da se ništa nije dogodilo. Neobično, kako se u ovom kršu naučiš prihvaćati događaje kako dolaze, bez puno suza, riječi, bez velike drame. I sama sam, sjećam se, bila na rubu pameti pitajući se zašto me ne žele.

Luka je moj dječak. Dođe i boji kamenje na obali, odmah ispod kuće. Već je obojio jednu gomilu: gomila je šarena. Dođe, kako koji dan, u različita vremena, čučne i boji. Najprije ga gledam s prozora. Gotovo je nepomičan. Danas je kamenje modro. Mogu mu doći sasvim blizu, a da se ne pomakne. Da se ne pomaknemo.

Obično donesem limunadu i neko voće. Kad donesem trešnje, natječemo se tko će više pojesti: razdijelimo ih na dvije jednake hrpice i krenemo. Uvijek me pobijedi.

Guta koštice.

* * *

Večeras ću otići do njezine kuće. Svaku večer vidim osvijetljene prozore. Što radi sama u tolikoj kući? Nisam vidio da joj itko dolazi. Prije spavanja prošetam do mjesta s kojeg se vidi njezina kuća. To mi je umjesto susreta. Trebao sam odmah dogovoriti sljedeći susret, tako sam radio u mladosti ali mislio sam kako ćemo se sigurno ponovo sresti u ovako malom mjestu.

Mlada je, u odnosu na mene. Smiješan sam sebi s ovakvim mislima. Neobična je, tajnovita i skrivena, iako kad se sjetim brzine kojom mi je utisnula poljubac...

Ula

znic

a 20

9–21

027

1

Već gubim nit vremena, koliko sam ovdje... Nazvao sam liječnika. Nakon bolovanja iskoristit ću godišnji odmor.

Treba mi vremena.S Ivanom najčešće razgovaram o Roberti.– Jesi li siguran da je sama? – pitam.– Ma, ostavi je...– Da je ostavim? Pa ništa se nije ni dogodilo!– I bolje ti je da se ništa ne dogodi.– Pretjeruješ...– Ne pretjerujem. Znam. Ti misliš da sam ja ribar? Sada, jesam.

– Ispod hrpe novina izvukao je uokvirenu liječničku diplomu. – Nisam imao pojma – rekoh.

– Bolje ti je da ne prtljaš s tom ženom.

Bilješka o autorici: Snježana Pejović (Rijeka, 1965) živi u Bujama gdje radi kao voditeljica Gradske knjižnice. Na Filozofskom fakultetu u Rijeci 2000. godine je magistrirala iz područja odgojnih znanosti. Objavljuje u književnim časopisima (Val, Nova Istra, Reč). Dobitnica je međunarodne književne nagrade Lapis histriae 2007. U koautorstvu s Mirelom Jovičić objavila zbirku poezije „Kao Ajrin” (1994) i kratke proze „Paralelni slalom” (2002). Iste godine objavila je i stručnu knjigu „Skok s mosta: odgoj između prosvjetne politike i međuljudskog odnosa”. Samostalno je objavila još jednu zbirku pjesama „Ptice od straha lete” (2005), a knjiga proze „Domino i Povratak” je u pripremi.

Ula

znic

a 20

9–21

027

2

Tatjana Gromača

KRVAVI SVATOVI

Subotnje je popodne utonulo u tišinu – djeca sjede na ljuljačkama, obješenih nogu klatare se na klupama starog parka. Tišina u kojoj se čuje kreštanje ptica u visokim, bujno zatalasanim krošnjama topola, blage sjene koje se nijemo pomiču između zanjihanih grana...

A potom zvuk sirena, nizovi automobila iz kojih izlaze uparađeni građani – hramljuće gospođe u svijetlećim haljinama, i njihova gospoda, koju su poduhvatile u laktovima. Kitnjaste paradne kćeri, barjaktari i barjaci koji se vijore, pišteći zvuk sirena, tamburaši koji sviraju uljuđenu, kultiviranu tamburašku muziku – glori glori aleluja, zazvonila su i crkvena zvona – za život nam snage daj!

Potom svatovska povorka kreće, ulazi u crkvu – dosta su pričali o hrani, barem za sad, sada je red obratiti se Bogu.

Posljednji dolaze mladenci, nakon što je cijela povorka gostiju već ušla, natiskavši se u crkvi, i nakon što su tamburaši još uvijek svirali i svirali, tako da se svatko tko je ovuda prolazio mogao s pravom i u čudu zapitati kome zapravo sviraju ovi tamburaši, ukoliko odgovor nije da sviraju ovoj djevojčici koja, oduševljena svojom bijelom haljinom i vjenčićem zataknutim u kosu, pleše, pleše, vrti se u krug već punih sat vremena...

Napokon u crkvu ulaze mladenci, kada su možda već i zaboravili na njih – oni ulaze u crkvu gotovo istovremeno kada su se oglasila zvona. Istoga trena tamburaši prekidaju zaneseno sviranje svojih optimističnih, kaubojski intoniranih melodija, i zajedno se s glomaznim instrumentima natiskuju kroz mala, hrđom izgrizena limena vrata, u nekakvo stražnje dvorište, skriveni budžak, sav obrastao dračem i travom.

Nakon toga ostaje napušten prilaz crkvi, apsolutno ispražnjena slika od svih raskošnih sadržaja kojima je do maloprije bila ispunjena – djevicama u kričavo roza haljinama sa resama, visoko podignutim pundžama i blještećim sunčanim naočalama, naočitim mladcima, mužjacima sa krvavocrvenim kravatama i spremno zašiljenim cipelama, svom tom kičastom dječurlijom, i svim lažno ozarenim i, u suštini, za sudbinu dvoje mladenaca apsolutno nezainteresiranim statistima, koji ne mogu dočekati kraj crkvenog obreda kako bi se napokon pošlo jesti, spretno baratati vilicama, noževima, papirnatim ubrusima.

Ula

znic

a 20

9–21

027

3

Cijela ta slika nestaje kao odnesena rukom, izbrisana jednim vještim potezom đačke gumice, i nakon svega, ostaje dubok i prijeteći, sudbonosno oštar zvuk crkvenih orgulja, koji se poput posljednjega i strašnoga suda širi ispražnjenim, nedužnim eterom.

GOSPODIN M.

Gospodina M.–a sretala sam redovito na mračnom stubištu naše zgrade, koje me je nedvosmisleno podsjećalo na stubište kaznionice.

No, pravo mjesto naših susreta, u kojima sam ga diskretno odmjeravala razmišljajući o tome je li istinita glasina koja je govorila o tome da je gospodin M. otrovao vlastitu ženu, nije bilo mračno stubište, već osunčano i polunapušteno gradsko kupalište, na koje smo, za ranih jutara, oboje dolazili, kako bi plivanjem u hladnoj vodi razbistrili glave i otjerali „loše” misli.

Isprva samo odavajući uzajamnim, nezainteresiranim klimanjima glave, svjesnost o obostranom prisustvu na plaži, s vremenom smo započeli komunikaciju, u kojoj je glavnu riječ imao gospodin M. Njegova neupitna prednost dolazila je zbog činjenice da je bio stariji, usamljeniji i bolesniji od mene. Govor i prisustvo drugog živog bića bili su mu potrebni kao potvrda vlastitog postojanja i ja sam mu, oprezno i škrto doziravši vlastitu dobru volju, odlučila učiniti tu vrst ustupka.

Ta se vrst „samarićanstva” kod mene nije javljala prvi put, stoga sam unaprijed znala što slijedi nakon „dobrovoljnog davanja sebe” – osjećaj da su mi duh i emocije odviše uzurpirani od strane dobrohotnog neznanca i histeričan bijeg od njegove samoće, njegove tuge i njegove bolesti. Jasno je da mi se on ne bi niti približio da u meni nije osjetio neku vrst srodstva, a to je upravo ono što sam vlastitim povlačenjem i bijegom drsko i sebično željela negirati.

Po tome je ovaj slučaj identičan s mnogima prije njega – nakon što bih zadobila naklonost određenih ljudi koje sam simpatizirala, često zbog njihove „gubitničke” ili „autsajderske” pozicije, u mnogo sam prijašnjih slučajeva doživjela da su me Oni počinjali „uzimati” i suviše ozbiljno, želeći simpatiju ili započeto prijateljstvo pretvoriti u vrst povezanosti, uzajamnog posjedovanja, kakvo se obično događa onda kada mislimo da nekoga volimo. Naravno da se ne radi o klasičnom „ljubavničkom” osjećaju posjedovanja, ali ovaj je osjećaj blizak tome – netko, moguće samo u mislima, sudjeluje u mom postojanju. Takve su me tendencije uistinu svaki put iznova plašile, i

Ula

znic

a 20

9–21

027

4

često su bile uzrokom mog, unaprijed zauzetog stava suzdržanosti, ili paničnog bijega nakon što je netko preda mnom već rastvorio „svoje karte”, kao što je slučaj s gospodinom M.–om iz istoga stubišta.

Iako nismo razmijenili mnogo riječi, gospodina M.–a doživljavala sam kao nekoga tko se preda mnom „otvorio”, tko je skinuo oklop zamišljenog i šutljivog čovjeka, posve otuđenog od vlastite okoline, s odsutnim pogledom kojim svakodnevno i već godinama hoda ulicama i s kojim ga se može vidjeti na autobusnoj stanici ili u čekaonici liječničke ambulante, i pokazao se kao ranjivo biće koje, ako želi, može posjedovati i dječji šarm i naivnost.

Sada ga jasno vidim – polako hramljući hoda šljunčanom stazom prema plaži, oči su mu toliko utonule u očne duplje da ih je tek upornim promatranjem moguće pronaći kako plutaju u njima poput dva odbačena pivska čepa, ruke drži preklopljene na leđima i tako se, jednoličnim ritmom, svakodnevno odljepljuje od mračnog stubišta prema plaži. Kada se dovuče do plaže na kojoj još nema nikoga osim nekoliko kričavih galebova koji krešteći razvlače tijelo mrtve ribe, skida svoju kućnu uniformu i ostaje samo u kupaćim gaćama preko kojih se prelijeva njegov, ogroman kao bundeva, trbuh. Potom odlazi do ruba mola i dugo stoji glave spuštene prema moru. Sigurna sam da u tim, neobično dugim trenucima koji završavaju iznenadnim i glasnim pljuskom – znakom da je napokon skočio u vodu, gospodin M. ne razmišlja o moru. O čemu zapravo razmišlja nisam mogla osjetiti niti boraveći u njegovoj blizini – jedini osjećaj koji sam mogla steći promatrajući njegova velika leđa i kao stupiće za vezanje čamaca kratke noge, bio je da su te misli kaotične i mučne, onakve kakve mogu biti misli oboljelog od neke vrsti duševne bolesti. Ipak, bila sam uvjerena – gospodin M. nije bio ubojica svoje žene.

Nakon bijega s plaže koju smo dijelili nekoliko mjeseci, na vlastito sam zadovoljstvo sve rjeđe sretala gospodina M.–a. Istina je, on je, još za naših zajedničkih jutara na plaži inteligentno osjetio da me ne smije previše ometati u mom tihom koncentriranju i pokušajima da „usustavim” samu sebe, jer bi me u protivnom mogao „izgubiti”. No mene je već uvelike opterećivala i činjenica da ga je samo moje prisustvo na plaži činilo spokojnim i zadovoljnim, da na neki način „računa na to da ću biti tamo” i da me je, na moje veliko unutarnje negodovanje, doživljavao kao neku vrst „ortakinje u zajedničkom projektu” i nenadano, sretno ispunjenje svog očajnički praznog života. Vjerujem da bi pristao na moju distanciranost, koristeći se

Ula

znic

a 20

9–21

027

5

samo mojom fi zičkom prisutnošću na plaži do kraja života, niti ne tražeći od mene da aktivnije sudjelujem u njegovom postojanju, jer mu je i taj poklon moga prisustva, koji je kod njega rađao osjećaj svojevrsne zaštite ili bdijenja nada mnom, bio i suviše dragocjen.

Ali ja se, unatoč njegovoj odluci da me, očinskom diskrecijom, ne prekida iz moje zadubljenosti ili čitanja, nisam mogla oduprijeti tome da podižem glavu svaki put kada bi se progegao pored mene, iako je on uporno i dosljedno glumio odsutnost, i s jedva primjetnom dozom tihe povrijeđenosti gledao nekuda pred sebe. No nešto me je uvijek iznova tjeralo, nekakva veza koju sam, nažalost, već osjetila uspostavljenom između gospodina M.–a i sebe, da svaki put podignem glavu i da mu, blagim titrajem usne ili usmjerenijim, dubljim pogledom, nijemo dam do znanja da sam svjesna njegove prisutnosti.

Bilo bi nepošteno od mene tvrditi da je u ovoj jednostavnoj i čestoj ljudskoj igri samo gospodin M. bio onaj koji je, tražeći bilo kakvu pojavu ili biće za koje bi se „uhvatio”, bio „slabija” ili „bespomoćnija” strana. Upuštajući se u ovaj šutljivi odnos i ja sam znala da je i meni potrebno „nešto”, neka vrst „priznanja”, svakodnevne „potvrde”, poštovanja ili uvažavanja koje sam kroz kontakt s gospodinom M.–om dobivala. No, moj se autoritet i suviše brzo zasitio te kombinacije u kojoj sam bila nadređeni subjekt koji je svjesno osjetio ovisnost druge strane, a čemu nisam težila, i stoga sam panično požurila brže–bolje polomiti sve konce, tu nevidljivu paukovu mrežu ljudskih potreba i osjećanja koju sam osjetila kako me omata i dovodi u poziciju prevelike dominacije.

Olakšanje koje sam osjetila nakon što sam se „prebacila” na kupalište na koje su dolazile neinteresantne, iritantno glasne kućanice s pričama o juhama i knedlama od griza ili jetrica, nije bilo olakšanje što mi je donijela lišenost nepoznatog tereta kojega je, poput velike prežderane žabe, sa sobom vukao gospodin M. Bilo je to olakšanje od svakodnevnog intenzivnog podsjećanja na teret koji sam nosila u sebi, a koje mi je njegova pojava i prisustvo donosilo. Svjesno pomirena s porazom koji sam izvojevala pobjegavši od gospodina M.–a, osudivši samu sebe na slušanje više nego ispraznog kokodakanja, jutra sam provodila s iritirajuće poraznom zvučnom kulisom. No, i to je bilo bolje od svakodnevnog svjedočenja M.–ovoj bolesti, samoći i starosti, koje sam počela osjećati kao vlastite, a za koje je, trezvenim tonom sam se uvjeravala, u mom slučaju ipak bilo još i suviše rano.

Ula

znic

a 20

9–21

027

6

NA SAJMU

Na sajmu u Popovači mladić u vojničkoj jakni, s gumenim čizmama u koje je nagurao nogavice hlača. Na glavi ima šešir čiji je obod neobične širine i zavrnutosti, slično kao šešir Robina Hooda. Ovaj mladić ima lice na kojem se očituje zaostalost, tragovi retardacije, mentalne bolesti povezane s djetinjstvom. Položaj nogu, način na koji one „nesuvislo” stoje uvučene u nezgrapne čizme također na neki način govori u prilog njegove zaostalosti, iako ne bih znala objasniti zašto. Taj mladić prodaje ovce, nekoliko mladih ovaca, mislim da ih je bilo četiri, čije je i prednje i zadnje noge zavezao konopcima. Prednje lijeva i desna noga stoje priljubljene jedna uz drugu, čvrsto omotane konopcima, poput snopa suhoga cvijeća obješenog na zid. Runo tih ovaca je prljavo, neuredno, kakvo već može biti runo ovaca čiji je vlasnik mladić poput ovog. I njegovo lice, osobito u predjelu usana, odaje znakove nečistoće, nekakve „nevidljive musavosti”, tipične za djecu siromašnih, koja nisu išla u školu.

Njegove ovce leže položene na zemlju, bez mogućnosti da se pomaknu milimetar ulijevo ili udesno.

– Zašto ste vezali noge tim ovcama? – pitam mladića. U svom glasu osjećam nijansu uzbuđenosti, možda i

optužbe. – Da ih nisam zavezao – kaže, gledajući me ravno u oči –

pobjegle bi. Te ovce bi pobjegle – ponavlja još jednom.Dok odgovara, njegov je glas pun smirenosti, nevjerojatne

prizemnosti, zdravorazumskog rasuđivanja. To u potpunosti odudara od njegove pojave, pokazuje ga kao neko sasvim drugo biće, nipošto ne onakvo kakvim sam, samo prije nekoliko trenutaka, bila sasvim uvjerena da ga vidim. Okrećem se i odlazim dalje, gotovo da osjećam stid zbog svog pitanja, zbog tona kojim sam prozvala mladića koji je zavezao noge ovcama, pokušavam misliti na nešto drugo, na primjer na trgovce konjima koji stoje malo dalje, već vidim bljesak zlatnog zuba jednoga od njih, promatra me iskričavim pogledom mužjaka koji traži ženku za parenje, zato brzo mičem svoj pogled ljutito mu dajući do znanja da nisam ženka u koju će moći umetnuti svoj ud. Zima je, petnaestak stupnjeva ispod nule, to je hladnoća kojoj se ne može doskočiti ni odjećom ni kretanjem, treba pobjeći odavde, zašto sam tu uopće došla, što sam mislila da ću zateći na ovome sajmištu u pola šest ujutro, u četvrtak, sajmeni dan u ovome kraju kada kamioni i traktori puni stoke klize cestama već večer ranije, jednako kao i prekupci, krijumčari stoke koji je ovdje kupuju za mali novac i onda

Ula

znic

a 20

9–21

027

7

odvoze u Hercegovinu i Dalmaciju, gdje je prodaju za duplo veći novac vlasnicima pečenjara uz magistralnu cestu.

Bilješka o autorici: Tatjana Gromača (Sisak, 1971) objavila je knjigu poezije „Nešto nije u redu?” (2000), kratak roman „Crnac” (2004) i knjigu dokumentarne proze „Bijele vrane” (2005). Prevođena je na slovenski, poljski, njemački, a pjesme iz knjige prevedene su na gotovo sve evropske jezike i uvrštene u nekoliko antologija. Koautorica je knjige „Last & Lost”, (Surhkamp, Frankfurt) koja je 2006. godine objavljena u Njemačkoj. Njeni su radovi (proza, eseji, poezija) objavljivani u domaćim i evropskim literarnim magazinima, sudjelovala je na brojnim literarnim festivalima diljem Evrope, bila je suradnica i članica uredništva kulturnog magazina Godine i Godine nove, a od 2000. godine radi kao reporterka i novinarka političko satiričkog tjednika Feral Tribune. Tekstovima o književnosti surađuje s beogradskim mjesečnikom Rez. Živi i radi u Puli.

Ula

znic

a 20

9–21

027

8

Tijana Vukić Stjelja

OBAVEZAN SMJER

1.

Mila je noćas ponovno budna jer se posljednjih dana premara i više no što treba. Dok nestrpljivo leži u krevetu i čeka da san dođe po nju, jasno čuje majčine riječi:

– Mila, stvarno pretjeruješ, daj malo olabavi.Mama je potpuno cool, mislila je Mila, ali ne zna što danas

znači živjeti. U mirovini je, zadovoljna, radi ono što želi, a ne ono što mora – Mila protrese glavom i okrene se na bok prema drugoj strani kreveta gdje Marko sanja.

Onda se sjeti poslijepodneva kad joj ginekolog kaže: – Sretnice, u drugom stanju ste! Čestitke! – kad nije mogla

utrnuti unutarnji smijeh: – Hahahaha, ja sam oduvijek u drugom stanju! Izdvajam

se, ako ne mišljenjem onda šutnjom – kaže doktoru i smijući se sve glasnije presavije tijelo napola. Doktor se ne čudi jer trudnice svakojako reagiraju i baš uvijek – iznenađujuće.

Mila otada često misli o sebi, ne o Marku i o njima, o sebi. Sada zadovoljno udahne i kao mrtvac prekriži ruke preko

struka. Jedna je od onih koji rijetko gledaju unatrag koje baš zato nešto goni unaprijed, mnogo naprijed.

– Marko ne razumije zašto želim zadržati dijete, a ne i našu vezu, a meni je to savršeno jasno i logično – prošapće Mila gledajući u nedavno okrečen bijeli strop koji joj ne odvrati.

Sve jače širi oči koje se pune suzama i, kao da je čuje, Marko se promeškolji.

Negdje pred jutro, jer vani već glasno pjevaju ptice, Mila usne.

Sljedeći dan dok se Mila vozila s jednog posla na drugi i pjevala iz sveg glasa, zaustavi se na semaforu, posegne za mobitelom i zamoli Marka da se nađu.

U kafeteriji usred grada Marko iskreno kaže Mili:– Nisam znao što osjećaš. Neću te, naravno, sprječavati da

činiš što trebaš. To je tvoja odluka iako ja ne osjećam tako. Znaš da bih se vjenčao s tobom i da želim našu obitelj.

Nepredviđeno, pomisli Mila. Marko koji misli da je samohrana majka u današnje vrijeme prava ludost, nema otpora. A evo mene koja, zbog njegova stava o zajedničkom odgoju djeteta, dolazim na

Ula

znic

a 20

9–21

027

9

kavu naoružana desetinama oklopnih protuzračnih i protutenkovskih postavki i pažljivo razrađenom strategijom borbe; kao u Riziku.

– Osjećam da trebam biti sama s djetetom, da ću tako postići svoje potpuno ispunjenje. A jedino puna ja mogu se potpuno predati djetetu – zamišljeno odgovori Mila.

– Onda ostajemo prijatelji? Želim da moje dijete zna tko mu je otac čak i ako ti živiš s nekim drugim ili sama – bez ustezanja reče Marko kimajući glavom i rukama gužvajući vrećicu iz koje netom prije ispadnu kuglice šećera. Vidjelo se da mu nije svejedno, ali nastavi:

– Znači li to da povlačimo crtu? – svojim očima upitno zapečati njezine.

– Da – jasno će Mila koja nakon tog kratkog odgovora osjeti zahvalnosti u cijelom tijelu pa to podijeli s njim: – Ovo je prvi put u životu da činim upravo ono što želim. I, znaš, nije tako teško.

Marko gleda u stol. Nakon sedam mjeseci na mostu koji spaja grad na dvije rijeke,

negdje u inozemstvu, trudnica naslonjena na ogradu gleda u vodu. Izgleda kao da netko uzima pumpu za plastični madrac i pumpa njezinu utrobu predviđenu za prsnuće. Da se sada bacim u rijeku, pomisli, sigurno plutam.

Njezini crveni obrazi govore da je potpuno zdrava, a ipak, nešto odnosi smiješak s lica i na nj namješta ozbiljnost. Nema vjetra koji zaustavlja šum njezinih misli pa ona pogleda lijevo, desno, pa opet lijevo kao da prelazi cestu punu vozila. Ostaje na mostu, sad nešto pognutija od težine trbuha i onoga što ga čini teškim.

16.

Leova žena Milena svaku se večer uplašena zamata u debelu deku i liježe na trosjed pred televizor, koji joj pravi društvo u vrijeme kad Leo odlazi na posao. Ovo je već treća godina od kad su se uzeli, a Milena još uvijek nije prihvatila Leovo noćno letenje.

On, sin jednog od najpoznatijih vlasnika cirkusa, imao je pravo prije svih odlučiti što će raditi u cirkusu. I kao za inat njoj, Milena je još uvijek u to uvjerena, odluči postati akrobat za improvizirane točke na trapezu bez mreže.

Milena je bila donedavno uz njega svake večeri, mislila je da će mu moći pomoći ako se nešto, ne daj Bože, dogodi. A onda postepeno popusti njegovom cjelodnevnom uvjeravanju da posve vlada svojim znanjima, vještinama i snagom i da je vrijeme da mu potpuno prepusti njegov život. Otada ona leži u prikolici i bulji u televizor dok joj je duh, ipak, i dalje s njim u visinama.

Ula

znic

a 20

9–21

028

0

Petnaestog srpnja ujutro, na dan velikog otvaranja cirkusa u malom mjestu kraj jezera, Milena ispred prikolice objesi sušiti Leov triko i papuče. Miris tek oprane robe otputuje prema jezeru i pomiješa se s onim plodne prirode koja čeka sunce da joj pomogne da posve zamiriše.

Njih se dvoje tog dana ne stignu vidjeti jer Milena ode u prodavaonicu, a Leo od rana jutra u cirkusu pomaže postaviti scenografi ju. Ona ruča s prijateljicom, ženom cirkuskog klauna u jedinoj piceriji, a on u vrijeme male stanke pojede pola kruha s mortadelom i popije pola litre jogurta.

Nikada se nije mogao dobro koncentrirati na hranu prije velike večeri. Naime, opće je poznato da o rezultatu i posjećenosti prve večeri cirkuske predstave ovisi usud sljedećih nekoliko dana u tom mjestu. Tako se Leo uvijek trudio pomoći svom ocu i ostalim radnicima, brižljivim zaposlenicima koji mu u ovih nekoliko godina postanu poput obitelji.

Dok je Milena na frizuri kod cirkuske frizerke, Leo se vrati, uzme suhu robu s užeta, popije malo hladnog jogurta iz hladnjaka i vrati se u veliki šator.

Te večeri otvaranju prisustvuje više stotina ljudi pa se među izvođačima šuška da će se, očito, njihov boravak na tom mjestu produžiti. Milena baš tog dana riješi da će Leu od sada biti potpuna podrška i da će njegovu točku gledati kao i svaku drugu. To joj, uostalom, već duže savjetuje i žena klauna, otprije poznata po velikom iskustvu i kao mudra žena.

Nakon krotitelja velikih mačaka u šatoru se priguše svjetla i refl ektor u obliku cvijeta uperen je u zeleni trapez pri samom vrhu šatora. Leo, srdačno pozdravljen od mase, hrabro i ponosno ušeta u šareni ring koji ga, poput dizala, uspe na mjesto s kojega skače na trapez. Kad se ring zaustavi i Leo se počne istezati i disati, pripremati se za skok, Milenini se dlanovi posve oznoje, a usta osuše toliko da osjeti kako joj grlo hrapavi i srce brže kuca.

Leo se zanjiše i skoči prema trapezu kad u šatoru nestane struje. Jedino što se čuje jest glasan muk.

20.

Bojana je djevojčica pa je majka ne nazove Isaak. Zato ona svoga sina nazove tako. Uvijek ju je nekako privlačilo to ime, blisko joj je. Trogodišnji Isaak radi stvari koje ne rade druga djeca pa u vrtić ide samo dvaput tjedno kad Bojana može biti u blizini.

Voli piti vodu i koristiti je za pretvorbu pa je Isaak, u stvari, vrlo rijetko Isaak.

Ula

znic

a 20

9–21

028

1

On je cvijet koji Bojana zalijeva, parkirani automobil, lopta koju Bojana nježno dodaje zidu, olovka kojom Bojana zapisuje u svoj notes...

Isaak jedne večeri odluči biti bačva pa stane piti mnogo vode. Bojana je razgovarala telefonom i zalijevala cvijeće na balkonu. Nije vidjela da se Isaak nalijeva vodom. Nakon pet čaša vode Isaak više ne može piti pa se zamrzne, kao što je i bačva nepomična, i čeka da majka dođe u kuhinju.

Ona dođe i neprimjetno umjesto iz slavine, natoči čašu vode nagnuvši Isaaka naglavačke i mirno ode u dnevni boravak. Kad je upotrijebljen njegov drugi identitet, Isaak se ponovno vraća u svoj.

I nakon dvadeset i pet godina Isaak ima istu naviku, biti sve, a najmanje Isaak. Ima samo dva prijatelja koji donekle razumijevaju njegovu neobičnost i čak se ponose time da se druže s takvim ekscentrikom.

Ostali ne shvaćaju njegovu nestalnost i klone ga se. Unatoč tome, Isaak se nikada ne osjeti sam. To je ono što mu ostavi Bojana, a nastavi njegovati njegova djevojka Mira. Obje ga podržavaju. Kad popije čašu vode može postati što god poželi.

Isaak se najmanje deset puta dnevno pretvara u ono čije iskustvo želi imati. Kad je upotrijebljen, Isaakove oči zasjaju nesvakidašnjim sjajem.

Kad Bojana oboli i umre, Isaak postane toliko tužan da na dan njezina ukopa odluči makar na tren biti raka u koju će položiti njezino tijelo. Obložen zemljom Isaak strpljivo čeka da grobari umetnu kasu. Kad tijelo dotakne tijelo, Isaak se spoji i odvoji od majke. Od tog je dana Isaak samo Isaak.

37.

– Ja sam izolir traka, ja sam izolir traka! – viče sijedi čovjek kojemu može biti šezdesetak godina. Iako mu je ime Pero svi ga, već dugo, zovu Izolir traka.

Pero svakodnevno sjedi na tržnici i umjesto voća i povrća prodaje razne izolir trake. Ruke su mu posve izlijepljene i izborana koža, što je uništena uzorcima koje pokazuje kupcima, vapi za njegom, toplom vodom i odmorom.

Iz jednog pogleda kroz automobil, pet godina prije, Pero stvori svoj fi lm u kojemu i danas živi. Rječica usred polja omeđenog vrbama, obrađena kvadratna travnata površina nasred koje živi neukroćeno stablo velike zelene krošnje. Pero izoštri i približi pogled te u svojem odrazu na staklu automobila zaključi da smo svi na svijetu, u stvari, izolir trake.

Ula

znic

a 20

9–21

028

2

Svi smo sami, koliko god bili s nekim ili željeli biti s nekim, i uvijek ćemo biti izolirani koliko god željeli da nas netko razumije ili žudjeli da shvatimo nekoga, uvijek će postojati to ograđeno područje preko kojega nema prolaza, ono je posve izolirano od vanjskog, ponekad i od unutarnjeg svijeta.

– A zašto traka? – pita Pero pogledavajući u retrovizor odmarajući oči na praznoj cesti. – Traka je život, put tijekom kojega uvijek možemo odlučiti od čega se želimo izolirati. Ali... – misli dalje Pero i uključi glazbu. Pero tada promijeni svoj život.

Na tržnici mu priđe nepoznata djevojka sa smeđim pramenovima koji joj padaju sve do njezina uska struka, i reče:

– Molim da mi u vrećicu stavite sve izolir trake koje imate. Želim kupiti sve što imate. Je li sve što imate tu ili ih imate još kod kuće ili u nekom skladištu?

– Imam ih u skladištu koje je odmah tu, u zgradi pokraj. Molim, pričekajte trenutak – reče Pero i ode pa se vrati. Stavi tri pune kutije na štand i rukom pokaže prema njihovoj unutrašnjosti:

– Sve izolir trake koje imam su tu, tu i tu. Izračunat ću vam popust budući da kupujete tako veliku količinu.

– Molim, bez popusta. Ja častim – spremno će djevojka. – U redu, to je sve skupa... – računa na papiru Pero – ...šest

tisuća kuna. Djevojka izvuče novac i poče odlagati kutije na pokretna kolica. Potom klimne glavom u znak pozdrava, a tek što malo odmakne, Pero za njom uzvikne:

– Mogu li znati kako se zove žena koja mi odnosi život?– Ana Marija – dovikne djevojka s lijepim osmijehom – Ana

Marija.

Bilješka o autorici: Tijana Vukić Stjelja (Pula, 1976) objavila je tri zbirke pjesama: „Zanima me što se to krije u polutami sunca koje smiješeći se prosipa zrake” (Pula, 2002), „Dva Janusova Lica” (2006), „Ne spavam gola” (2007) te zbirku pripovjedaka „Lako je postati Jackson” (2005). Redovito objavljuje u književnim časopisima, zbornicima i zajedničkim zbirkama te na internetu. Pjesme su joj prevođene na engleski, njemački, talijanski i korejski jezik. Sudjelovala je u nizu književnih manifestacija i festivala, među kojima je i festival „Žene kreatorice dva mora – Mediterana i Crnog mora” 2006. u Solunu, u Grčkoj. Nedavno je primljena u Društvo hrvatskih književnika, čiji je najmlađi član iz Istre. Radi kao urednica informativnog programa na Nezavisnoj istarskoj televiziji (Pula).

Ula

znic

a 20

9–21

028

3

Nives Franić

ISTARSKI PROZA(I)CI

Izbor iz proznog stvaralaštva istarske književne produkcije obuhvatio je nekoliko autora/ica različitih generacija i različitih poetičkih rukopisa. Kako i priliči časopisnim praćenjima, ovo je tek jedan trenutak književnog života istarskih pisaca i spisateljica. Za ovaj je izbor najkarakterističnije da je vrlo raznorodan, da se autori u smislu kolektivne pripadnosti/nastupa ili čak i labavijih formacija ne drže zajedno ni po kojoj osnovi – da jedni drugi ne predstavljaju, ne objavljuju, ne utaču se istim uzorima, ali ipak se može, s obzirom na poetske i generacijske podudarnosti, izdvojiti niz karakteristika pretežito parcijalno zajedničkih.

Sasvim slučajno nameće se svima zajednički moment, a to je da su se ama baš svi izabrani prvo afi rmirali kao pjesnici, a tek potom se upustili u prozne zahvate. Ovisno o njihovim poetskim i svjetonazorskim okvirima, nagnućima ka određenima temama, utjecajima i literarnom nervu, i ta zajednička točka različito se refl ektirala. No, svakako je pridonijela fi noći rukopisa i osjećaju za ritam, mikroplanove i detalj, i nekom „stišanom”, nenametljivom poentiranju koje se više nadaje cezurom nego pripovjednom razradom.

Pored toga, uočljiva je, također za sve pristupe karakteristično, neopterećenost bilo kakvim moranjima ili trebanjima književnosti, nema programatskog zahtjeva koji bi književnost stavio u bilo koju funkciju osim te da ona čuva/potiče/gaji prostor istinske ljudske komunikacije, bilo da je riječ o neposrednijem (Gromača, Vadanjel, Pejović, Vukić Stjelja) ili fi lozofsko–eteričnjem (Grbić, Gobo) izricanju dubokih doživljaja i osobnih iskustava.

Nadalje, iako svi zajedno pripadaju generacijama koje su osjetile stvarnu ugroženost, njihov literarni odgovor nije direktna refl eksija na političko–ideološku izopačinu, već govor koji posreduje krhkost, strahove, rubove ugrožene/ucjenjene/narušene individualnosti.

I bez ugroženosti, ostaje naglašeno propitivanje individualiteta, identiteta, bilo da se taj govor kreće od realističnije proze o društveno (p)odbačenima do fi lozofsko artikuliranih

Ula

znic

a 20

9–21

028

4

solilokvija ozbiljno zapitanog subjekta. U svakom slučaju, čini se doista, da se, negdje jasnije, negdje skrivenije, može razabrati kako je svatko od autora prije ili kasnije postavio pitanje kako se snalazi jedan čovjek u svijetu krutih zadanosti, bilo da je riječ o situacijama koje ne može promijeniti, ali mora podnijeti, promisliti, a svakako se pitati ili o dijalozima koje uspostavlja sa tradicionalnim predodžbama, podrazumijevajućim okolnostima ili nadnaravnim razinama. Mogućnost autentičnosti, makar ostvarena tek u otklonu od negativnog, neodobrenog ili pod upitnik stavljenog, odnosno (ne)moć pojedinca u odnosu prema nadosobnim nesklonim mu sustavima vrijednosti ili moći, društvene organiziranosti, religiozno–tradicionalne zadanosti ili tek usuda života, moglo bi biti nešto poput naslova, ako bi se tražio; nešto što sažima, a dovoljno je široko da mogu stati sve nužne različitosti autorskih pristupa koji – svi zajedno – dodiruju važna mjesta pojedinačnih sudbina.

I za kraj, bliže promatranju same strukture i književne osmišljenosti, i tamo gdje je proza realističnija (Pejović, Vadanjel, Gromača, Vukić Stjelja) vrlo je naglašena subjektivna perspektiva pripovjedanja i utemeljenost likova kroz različite odnose sa svijetom, situacijom, svjetonazorom, i to je ono što kod navedenih autora dospijeva u prvi plan, prije nastojanja o pukom razvoju priče: sama radnja u užem smislu postaje pozadinska domena koja ističe i artikulira odnos likova prema svemu što ih može odrediti.

U tom smislu najdalje je otišla Snježana Pejović. Njezina proza odlikuje se lirskim refl eksijama koje, na neki način, koče radnju, ali zato razvijaju vertikalne smjerove: unutarnji monolozi (putem kojih kroz dvoglasno pripovijedanje razvija i određenu dramatiku), introspekcija, složena karakterizacija likova postaju dominantno tkivo Pejovićkinih priča. Usamljenost, neprilagodljivost, smrt kao fatalnost rastanka od bližnjih i osiromašenja vlastitih života, međusobno potiranje vanjskog i unutarnjeg svijeta, njihovo bolno nesuglasje, okrutno neprihvaćanje različitog koje završava u izopćenosti ili konačnom slomu (svakom mogućem) glavne su točke pripovjednih svjetova predstavljene priče. Ukratko, kratka rečenica, po mjeri daha, i snažna emocija.

Radenko Vadanjel, pored sveg rečenog, osobito se ističe stilskom izbrušenošću, pripovjednom suptilnošću koju u pričama uvijek „gradi” kontemplativni pripovjedačev glas. Kratke dijaloške forme redovito oštrijim, drugačijim tonovima i robusnijim/

Ula

znic

a 20

9–21

028

5

jednostavnijim jezikom „presijecaju” takav pripovjedni tok. Kontrapunktiranje koristi i u suprotstavljanju pripovjednih svjetova: priča se (u predstavljenim radovima) odvija na dva plana (izrasla iz lako čitljivih simboličkih slika) čije dovođenje u vezu počiva upravo na razlici koja je u pravilu i ključ iščitavanja.

U stvarnosti, kao polazišnoj osnovi, ostaje i Tatjana Gromača, premda je svaki zaplet njezine priče usidren zapravo u pogledu pripovjedača, odnosno u pripovjednom subjektu. Naime, melankolična fi ksiranost pripovjedača za neki lik, pojavu ili događaj pripovjednu radnju zaustavlja u slojevitom opisu te fi ksacije; sve dok na kraju pripovjedni „objekt” ne bljesne poput zrcala i pripovjedač ne uhvati svoj pogled. Gromača u svojim pričama neprestano otkriva novost iskustva i provlačeći kroza nj likove inzistira na sugestiji o nužnosti izgradnje vlastitosti, a povrh svega, i još općenitije, njezino težnje u književnoj artikulaciji mogu se povezati s izražavanjem stava o čovjeku i svijetu. Proza usidrena u čovjeku i njegovom realnom postojanju a ne idejama o tome u tom smislu je modernistička, a mimo toga, Gromačine priče su naprosto čvrsto i dobro štivo.

Tijana Vukić Stjelja u svojim pričama obuhvaća dva stvaralačka pristupa: jedan je uobičajeniji i podrazumijeva književno oživotvorenje nekog isječka života sa jasnom pripovjednom logikom i tek nešto ležernijim tretiranjem pripovjednog vremena, a drugi se utače harmsovskoj destrukciji i ludastoj personifi kaciji. Sve su priče „omeđene” s dva lika, odvijaju se u suodnosu – između dvoje ljudi, to je prostor koji postaje svojevrsnim poligonom za raličite diskurse i postupke: romantično sukanje priče, lucidno razvijanje metafore kao temelj naracije, „proizvodnja nesporazuma”, jačanje apsurdne slikovitosti uz zadržavanje standardne naracije... Generalno, i jedan i drugi pristup teže za stanovitom sintezom narativnog i poetskog teksta, a začudnost koja najprije sačekuje čitatelja doima se kao s lakoćom izazvana.

Na nešto drugačijim tokovima razvija se književni diskurs Sandra Goba koji, premda također kreće od gotovo banalnih svakodnevnih situacija i trenutaka, minimalističkom naracijom, naglašenim cezurama i vanjskom perspektivom svoje prozne crtice usmjerava prema apstrakciji, gotovo svojevrsnim fantazmičkim slikama, izmaknutim perspektivama. Nastale pod utjecajem Bernhardovih „Imitatora glasova”, a sasvim osovljene na motiv „zatočeništva osobe”, ove crtice totalno skršene dedukcije, sročene

Ula

znic

a 20

9–21

028

6

bez osobitog mara za čvrstu narativnu nit i s ogoljelim, gotovo birokratskim nizanjem/pobrajanjem, postaju dominantne upravo po atmosferi, osjećaju, slici, tonu, koji – svi zajedno – zacrtavaju temeljni smjer poniranja u rezignaciju, nutrinu, hladno presuđivački ćorsokak potvrđujući, svaki put iznova, nemogućnost promjene/nadomjestka (ideje) života, čak ni pisanjem.

Grbićevi radovi nastali u eruditsko–fi lozofskom tonu sasvim odskaču i po formi i po sadržaju. Njegovi eseji najozbiljnije ulaze u dijalog s duhovnom tradicijom širokih razmjera (istok–zapad), a ključna točka njegova refl eksivna meditiranja bila bi zapitanost o prvotnom, koja ga zaokuplja na razini detalja (Vrata) ili univerzalnosti. Zaigranost simbolikom i nevjerojatne personifi kacije postaju ravnopravne premise njegovih autentičnih izvedbi (Moja vijest: „Ona je dvaput zapečaćena: prvi put u sebi, drugi put za moju šaku. A šaka mi zapečaćena za ruku, ruka za trup, trup za noge, noge za zemlju. I koliko zemlja može pobjeći od sunca, toliko i ja mogu pobjeći od svoje vijesti.”) koje u njegove eseje unose određenu dozu lucidnosti, logičke furioznosti, idejne ekstatičnosti, a autora otkrivaju kao pitomog al’ stvarnog provokatora. Jer kako bi se moglo uopće govoriti o pički katoličkoj (naslov eseja) ako ne tim iskonskim tonom objave, nevinom zapitanošću i znanstvenom razgovjetnošću kojom je Grbić opleo o toj, hm, stidnoj temi.

Umag, srpanj 2007.

Ula

znic

a 20

9–21

028

7

CIP – Katalogizacija u publikacijiBiblioteka Matice srpske, Novi Sad

82+3

ULAZNICA : časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja / glavni urednik Vladimir Arsenić. – God. 1, br. 1(1967)– . – Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka„Žarko Zrenjanin”, 1967–. – 24 cm

Pet brojeva godišnjeISSN 0503-1362

COBISS.SR-ID 9987330

Ula

znic

a 20

9–21

028

8

Ovaj broj časopisa Ulaznica je objavljen zahvaljujući fi nansijskoj podršci Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i obrazovanje.