Upravno pravo

1.  Nacelo zakonitosti I ustavnosti u pravu Srbije

Ustav u formalnom smislu je opsti pravni akt najvece pravne snage u jednoj drzavi. U materijalnom smislu se obraca paznja na njegovu sadrzinu,tj. Norme koje su sadrzane u tom najvisem pravnom dokumentu. Ustavnost polazi od hijerarhije akata I oznacava obavezu das vi opsti pravni akti slabije pravne snage moraju da budu u skladu sa ustavom. Formalnu ustavnost ima akt koji je donet u onoj formi koju je propisao ustav. Pod materijalnom ustavnoscu podrazumeva se obaveza da opsti pravni akti manje snage budu u saglasnosti sa ustavom u pogledu sadrzine.

Pod zakonitoscu se podrazumeva obaveza da opsti pravni akti nize snage od zakona budu u skladu sa zakonom. Formalna zakonitost oznacava se kao saglasnost pravnih akata sa propisima sadrzanim u zakonu koji propisuje formu tih akata. Materijalna zakonitost podrazumeva da je obavezno  da odgovarajuci opsti akti budu u saglasnosti sa odredbama zakona u pogledu njihove sadrzine. Znacaj nacela zakonitosti ogleda se narocito u cinjenici da ono oznacava vladavinu prava I da prema tome predvidja sankciju za svaki prekrsaj nacela zakonitosti.

Nacelo ustavnosti I zakonitosti javne uprave oznacava da se njena delatnost zasniva na ustavnim nacelima, na zakonu I na drugim propisima zasnovanim na zakonu, donetim od strane odgovarajucih drzavnih organa. Dalje destvo nacela sastoji se u obavezi organa javne uprave da svoje podzakonske akte zasnivaju na zakonu.

Ustavom Republike Srbije od 2006. proglasena je obaveznost zakona I drugih akata da budu saglasni sa ustavom. Kao I da svi podzakonski opsti akti budu u skladu sa zakonom.

2. Klasifikacija slucajeva nezakonitosti

Uglavnom,pravna teorija stoji na gledistu da postoje pet osnovnih slucajeva nezakonitosti:

                1) nezakonitost izvrsena povredom propisa o nadleznosti

                2) nezakonitost izvrsena povredom propisa o postupku

                3) nezakonitost izvrsena pogresnim utvrdjivanjem cinjenicnog stanja

                4) nezakonitost izvrsena povredom materijalno pravnih propisa

                5) nezakonitost u cilju

1) Drzavni organi u vrsenja javnih ovlascenja duzni su da donose akte I preduzimaju radnje samo u skladu sa odredbama kojiima je regulisana njihova nadleznost. Nezakonitost moze biti izvrsena u vidu stvarne ili mesne nadleznosti. Povrede propisa o stvarnoj nadleznosti predstavljaju vrlo teske povrede tako da pojedini pravni akti uopste ne mogu da steknu pravosnaznost.

2) U vezi sa ovom vrstom nezakonitosti razlikuju se dva oblika:povreda propisa kojima se regulise forma I povreda propisa kojima se regulise postupak donosenja. Pravilo je da se ponisti akt koji sadrzi formalnu I procesnu gresku. Razlikuju se dve vrste gresaka: bitne I nebitne. U slucaju nebitnih gresaka koje nisu mogle imati uticaja na sadrzinu samog akta takve se greske ne uzimaju u obzir I akt se ne ponistava.

3) Donosenju upravnog akta prethodi utvrdjivanje pravilnog I potpunog cinjenicnog stanja. Greske u cinjenicnom stanju koje mogu dovesti do ponistavanja upravnog akta mogu se sastojati u sledecem: 1)ako upravni akt nema obrazlozenje,a mora da ima,2)ako su cinjenice pogresno ili nepotpuno utvrdjene I 3)ako je iz utvrdjenih cinjenica izveden pogresan zakljucak o cinjenicnom stanju.

4) Sastoji se u tome sto u konkretnom slucaju nije uopste primenjen materijalni propis koji bi trebalo da bude primenjen,ili je propis pogresno primenjen na osnovu pogresnog tumacenja. Upravni akt koji sadrzi povredu materijalnopravnih propisa mora se ponistiti bilo u instancionom postupku,bilo u upravno-sudskom postupku.

5) Postoji onda kad nadlezni organ donosi upravni akt radi ostvarivanja drugog cilja a ne onog cilja koji proizilazi iz zakona. Time se vrsi krsenje zakona pa su prema tome ovakvi akti nezakoniti.

3. Pojam javne uprave

Pojam javne uprave moze se shvatiti u sirem I u uzem smislu. U sirem smislu obuhvata drzavnu upravu I nedrzavnu javnu upravu. Drzavna uprava je upravna delatnost drzavnih organa,a nedrzavna je delatnost ogranizacija koje vrse javna ovlascenja. Za pojam javne uprave u uzem smislu karakteristicno je da se radi o izvesnim aktivnostima I poslovima koji su zajednicki za organizacije koje vrse javna ovlascenja I drzavne organe. Javna uprava u uzem smislu se moze posmatrati sa dva aspekta: javna uprava u organizacionom smislu I javna uprava u funkcionalnom ili materijalnom smislu.

Javnu upravu u org. smislu cine odredjeni organi I organizacije koje vrse javna ovlascenja.

Javana uprava u funkcionalnom smislu ne vodi racuna o organima vec o njenoj sadrzini,tj. o aktima koje donosi,odnosno radnjama koje vrsi.

Potpun pojam javne uprave u uzem smislu dobija se kombinovanjem pojma u organizacionom I funkcionalnom smislu. Autoritativna resenja mogu donositi: drzavni organi I teritorijalne samoupravne organizacije. Upravni nadzor organizacije mogu vrsiti samo izuzetno kad su zakonom izricno ovlasceni(Narodna banka).

4. Pojam drzavne uprave u pravu Srbije

 Pri odredjivanju pojma drzavne uprave prema pozitivnom pravu taj pojam se mora posmatrati sa dva aspekta,organizacionog I funkcionalnog.

1) Odredjivanje pojma sa org. aspekta

Sa ovog aspekta,moze se reci da poslove I aktivnosti drzavne uprave prvenstveno obavljaju ministarstva I organi drzavne uprave odredjeni zakonom,a zatim izvrsni organi kao I upravne organizacije.

 

2) Odredjivanje pojma u funkcionalnom smislu

Manifestuje se kroz poslove koje vrse drzavni organi ovlasceni za vrsenje poslova drzavne uprave. Ovi poslovi se dele na autoritativne I neautoritativne poslove. U grupu autoritativnij poslova spada: 1) ucestvovanje u oblikovanju politike vlade,2) izvrsavanje zakona I drugih propisa,3) vrsenje inspekcijskog nadzora,4) vrsenje upravnih radnji.

U neautoritativne poslove ubrajaju se: 1) pracenje I utvrdjivanje stanja u oblastima iz svog delokruga,2) preduzimanje odgovarajucih mera,kao I predlaganje vladi da preduzme mere,3) staranje o javnim sluzbama,4) razvojni poslovi,5) ostali strucni poslovi.

3) Ostale karakteristike nase drzavne uprave

Drzavna uprava treba da obezbedi postovanje pravnog poretka koji nastaje na osnovu zakona. S druge strane drzavna uprava pojavljuje se kao instrument za omogucavanje ostvarivanja prava od strane gradjana I organizacija. Drzavna uprava je poseban oblik drzavnih organa koji treba da svojim radom doprinese boljem funkcionisanju drzave I drustva. Zadatak drzavne uprave je I pravenje I citavog drustvenog zivota kako bi mogla da pruzi odredjenje podatke vladi za uspesno vodjenje politike.

5. Obelezja organa drzavne uprave

Osnovna obelezja organa uprave su: 1)organi drzavne uprave predstavljaju takav oblik drzavnih organa kojima se poverava vrsenje upravnih poslova; 2)nacin,cilj I uslov obrazovanja organa uprave; 3)delokrug I nadleznost ograna uprave; 4)organima uprave moze rukovoditi po pravilu jedno sluzbeno lice,a izuzetno telo; 5)autoritativno istupanje pri zasnivanju upravnopravnih odnosa; 6)organi drzavne uprave nemaju svojstvo pravnog lica; 7)odgovornost organa uprave za sprovodjenje utvrdjene politike I izvrsavanje propisa.

1) Vrsenje upravnih delatnosti I upravnih poslova predstavlja osnovnu aktivnost organa drzavne uprave. Postoji zakonska pretpostavka da organi drzavne uprave prvenstveno izvrsavaju odnosno primenjuju zakone I druge akte skupstine, sprovode utvrdjenu politiku, prate stanje u odredjenoj oblasti, organizuju I vrse odredjene sluzbe itd.

2) Organi uprave obrazuju se zakonom. Obrazovanje ima za cilj da omoguci potpuno,efikasno I racionalno vrsenje poslova uprave iz okvira prava I duznosti republike.

3) Svaki organ uprave ima pravo I duznost da vrsi poslove koji su mu stavljeni u delokrug I nadleznost. Odredjivanjem delokruga pojedinih organa odredjuje se opsta sadrzina,opsti okvir I granice delatnosti tog organa uprave. Delokrug organa uprave odredjen je odgovarajucim zakonom kojim se regulise organizacija uprave. Nadleznost je izraz aktivnosti drzavnog organa koje je odredjeno u kakvoj pravnoj normi. Odredjivanje nadleznosti organa uprave odredjuju se konkretni poslovi koje vrsi pojedini organ uprave, kao I prava I duznosti organa u vrsenju tih poslova. Vrste nadleznosti su stvarna I mesna. Stvarna odredjuje krug poslova koje vrsi jedan upravni organ s obzirom na njihovu prirodu,a mesna nadleznost oznacava podrucje drzavne teritorije na kojem pojedini organi mogu vrsiti poslove iz svoje stvarne nadleznosti.

4) Na celu organa uprave se nalazi funkcioner organa uprave. Ovi organi se nazivaju inokosnim organima uprave. Kod izvesnih vrsta organa uprave na celu organa mogao se nalaziti kolegijalni organ.

5) U vrsenju vlasti organi drzavne uprave istupaju autoritativno u odnosu na druge subjekte sa kojima zasnivaju upravnopravni odnos. Prema tome,organi istupaju jednostrano I na jednostrani nacin utvrdjuju prava I duznosti. Pojedini organi imaju ovlascenje da u vezi sa izvrsavanjem upravnih akata upotrebe prinudna sredstva,ali se cesce sluze metodama ubedjivanja,savetovanja I sl.

6) Prema sada vazecim propisima svojstvo prave licnosti imaju politicko teritorijalne zajednice,prema tome organi drzavne uprave u nacelu nemaju svojstvo pravne licnosti. Ukoliko se zeli priznati svojstvo pravne licnosti nekom organu,potrebno je da se zakonom to svojstvo prizna.

7) Organi uprave odgovorni su u okviru svojih prava I duznosti za sprovodjenje utvrdjene politike I izvrsavanje,odnosno primenjivanje zakona I drugih propisa I opstih akata I za svoj rad izvrsnom organu.

6. Klasifikacija organa drzavne uprave

 1) centralni I dislocirani organi

      2) inokosni I kolegijalni

      3) samostalni organi uprave I organi uprave u sastavu samostalnih organa

      4) visi I nizi

1) Podela izvrsena s obzirom na teritoriju na kojoj se prostire delatnost organa. Osnovna karakteristika centralnih organa je u tome sto se delatnost prostire na celu teritoriju Srbije. Za centralne organe nije neophodno da su to najvisi organi. U RS polozaj centralnih organa imaju npr. ministarstva I posebne organizacije. Za dislocirane organe karakteristicna je das u podredjeni centralnim organima I da se njihova nadleznost prostire na uzi deo drzavne teritorije. Kao jedno od osnovnih obelezja dislociranih organa treba navesti njihovu povezanost sa

odgovarajucim centralnim organom. U RS pod dislociranim organima podrazumevaju se organi u okruzima koji postoje u okviru administrativne podele Srbije.

2) Podela je izvrsena prema nacinu odlucivanja I donosenja akta. Inokosni organi su takvi kod kojih volja funkcionera pri odlucivanju I donosenju akata igra preteznu ulogu. Iako funkcioner ima aparat koji mu priprema materijale, ipak se ovi akti donose I izvrsavaju u ime funkcionera organa. Ministarstva su inokosni organi. Ovakav tip uprave je zastupljen u radovima Maksa Vebera. Kolegijalni organi uprave-osnovna karakteristika je sto u donosenju akata ucestvuje vise lica koje cine kolegijalni organ. Akti se donose na sednici tog organa. U vazecem sistemu drzavne uprave po pravilu nisu predvidjeni kolegijalni organi uprave. Ustav Srbije od 1990. je ustanovio monokratski sistem drzavne uprave.

3) Bez obzira na obim I samostalnost u vladi,organi drzavne uprave mogu se podeliti na: samostalne organe uprave I organe uprave u sastavu samostalnih organa.

Pod samostalnim organima uprave podrazumevaju se organi koji stoje neposredno pod nadzorom izvrsnih organa,tj. vlade,a to su ministarstva kao jedini oblik samostalnih u Srbiji. Obelezja samostalnih organa: protiv upravnih akata ministarstva moze se pokrenuti neposredno upravni spor I ministri kao staresine organa uprave mogu donositi odredjene vrste normativnih akata po ovlascenju I zakonu. Ti akti su pravilnici,naredbe,uputstva.

Organi uprave u sastavu samostalnih organa osnivaju se za vrsenje izvrsnih odnosno inspekcijskih I s njima povezanih strucnih poslova,ako njihova priroda ili obim zahtevaju vecu samostalnost.

4) O visim I nizim organima uprave moze se govoriti kada postoji odnos nadredjenosti I podredjenosti izmedju pojedinih organa uprave.

7. Posebne organizacije

Posebne organizacije u Srbiji obrazuju se za vrsenje strucnih I sa njima povezanih izvrsnih poslova cija priroda zahteva vecu samostalnost od one koju ima organ u sastavu. Osnovna funkcija posebnih organizacija sastoji se uglavnom u obradjivanju strucnih I drugih pitanja iz odredjene oblasti I u vrsenju odredjenih strucnih sluzbi. U Srbiji to su sekretarijati,zavodi,a zakonom se mogu ustanoviti I organizacije sa drukcijim nazivom. Prema zakonu o ministarstvima posebne organizacije su: republicki sekretarijat za zakonodavstvo, republicki zavod za razvoj, republicki zavod za statistiku, zavod za socijalno osiguranje, itd.

8. Administrativna podela Republike Srbije

Novi koncept organizacije zahtevao je uvodjenje administrativne podele republike na okruge koja treba da obezbedi optimalnu teritorijalnu organizaciju I rasprostranjenost mreze odgovarajucih drzavnih organa. Nova organizacija treba da obezbedi I neposredne I nesmetane komunikacije sa gradjanima I efikasnu kontrolu gradjana nad radom drzavnih organa. Administrativna podela zasnovana je na sledecim kriterijumima: odgovarajucoj privrednoj povezanosti opstina I podrucja  koje treba da budu u sastavu pojedinih okruga; geografskim

uslovima, tako da u sastav okruga ulaze ona mesta koja gravitiraju centru u kome je sediste okruga; komunikacijskim vezama I mogucnostima koje omogucavaju brze saobracajne I druge veze izmedju mesta I podrucja koja pripadaju jednom okrugu sa centrom okruga; ne treba zanemariti ni istorijske I tradicionalne cinjenice koje mogu biti od utiaja pri odredjivanju pojedinih mesta I podrucja koje treba da pripadnu jednom okrugu. Organi u okruzima predstavljaju dislocirane organe pojedinih ministarstva I posebnih organizacija. Ministarstva I posebne organizacije mogu u okrugu obavljati sledece poslove: 1)poslove upravnog nadzora,2)resavanje o upravnim stvarima u prvom stepenu,3)resavanje o upravnim stvarima u drugom stepenu kada je organima opstina,preduzecima,ustanovama I drugim organizacijama zakonom povereno resavanje u prvom stepenu,4)poslove nadzora nad poverenim poslovima drzavne uprave,5)poslove strucnog nadzora nad radom preduzeca,ustanova I drugih organizacija,6)druge poslove iz nadleznosti ustanova I drugih organizacija.

Na celu okruga nalazi se nacelnik,koga imenuje vlada na 4 godine. Nacelnik okruga pored poslova utvrdjenih zakonom o drzavnoj upravi ostvaruje saradnju sa organima opstina,gradova I autonomnih pokrajina. Nacelnik obezbedjuje radnu disciplinu,materijalno-tehicnike kao I druge uslove neophodne za rad organizacionih jedinica. Uredbom Vlade Srbije osnovano je 29 okruga u Srbiji.

9. Uprava I sudstvo u pravu Srbije

Za odnose organa uprave I sudova u nasem pravu karakteristicno je nacelo sadrzano u ustavu,prema kojem su sudovi u vrsenju sudske funkcije nezavisni. Takodje,sudijska funkcija je stalna. Ustavom je proglasen I princip potpune odvojenosti uprave od sudstva sto znaci da postoji zabrana organima uprave da se mesaju u rad sudova. Sukob nadleznosti izmedju organa uprave I sudova moze biti pozitivan(kada se organ uprave I sud proglasavaju nadleznim za resavanje iste pravne stvari) I negativan(kada se organ uprave I sud oglasavaju nenadleznim). Sukob nadleznosti resava ustavni sud. Visoki savet sudstva je nezavisan I samostalan organ koji obezbedjuje I garantuje nezavisnost I samostalnost sudova I sudija. Visoki savet sudstva bira I razresava sudije, u skladu sa ustavom I zakonom, predlaze narodnoj skupstini izbor sudija… Pod sudskom upravom podrazumeva se vrsenje poslova u vezi sa upravljanjem odredjenim sudom I vrsenje pojedinih poslova I ovlascenja u vezi sa organizacijom rada u sudu. O sprovodjenju sudskog poslovnika kojim se regulise unutrasnje poslovanje redovnih sudova stara se ministarstvo pravde. Poslove sudske uprave uglavnom obavlja predsednik suda. Obavljanje pojedinih poslova sudske uprave predsednik moze poveriti predsednicima odeljenja I pojedinim sudijama. Pod pravosudnom upravom podrazumevaju se poslovi nadzora koje vrsi organ nadlezan za poslove pravosudja. Ovaj organ ne moze preduzimati radnje kojima se utice na odlucivanje suda u pojedinim sudskim predmetima. Sudskim poslovnikom propisuju se unutrasnje uredjenje I  rad suda. Iako je nadleznost uprave I sudova strogo odvojeno ipak medju njima postoji izvesna veza. Ta veza se ogleda u medjusobnim odnosima povodom akata koje donose jedni I drugi organi. Ima vise slucajeva kada se akt jednog organa pojavljuje kao povod ili uslov za aktivnost I delovanje drugog organa. Ustavni sud je ovlascen da ocenjuje ustavnost I zakonitost opstih akata organa uprave.

 

10. Pojam nedrzavne uprave

 Moze se posmatrati sa dva aspekta,organizacionog I funkcionalnog. Nedrzavna javna uprava u organizacionom smislu oznacava se kao odredjena delatnost organizacija kojima je zakonom povereno vrsenje javnih ovlascenja. Poveravanje javnih ovlascenja regulisano je ustavom. Javna ovlascenja se mogu poveriti I teritorijalnim organizacijama s obzirom da one nemaju vise karakter drzavnih organa. Nedrzavna javna uprava u funkcionalnom smislu oznacava se kao vrsenje opste korisnih drustvenih delatnosti tj. kao vrsenje javnih sluzbi. Upravna delatnost organizacija koje vrse javna ovlascenja moze se sastojati: u uredjivanju odnosa od sireg interesa opstim aktima, u autoritativnom resavanju u pojedinacnim upravnim stvarima, u vrsenju upravnog nadzora, u vrsenju drugih javnih ovlascenja. Potpun pojam nedrzavne javne uprave moze se dati kombinovanjem organizacionog I funkcionalnog pojma. Prema tome,pod nedrzavnom javnom upravom podrazumeva se vrsenje opste korisnih drustvenih delatnosti I vrsenje javne upravne delatnosti kao pratece aktivnosti od strane organizcija kojima je zakonom povereno.

11. Pojam javnih ovlascenja

Opsti pojam nije dat,vec se objasnjava kroz karakteristike. Organizacija ce vrsiti javno ovlascenje kada joj je zakonom priznata mogucnost da istupa u odnosu na druge subjekte sa jacom voljom I to donosenjem normativnih pravnih akata. Termin „javna ovlascenja“ uglavnom se odnosi na ustanove drustvenih delatnosti i privredne i druge organizacije kada one istupaju autoritativno u odnosu na druge subjekte. Iz Ustava proizilazi da se zakonom moze organizacijama poveriti da u oblasti svoje delatnosti vrse odredjena javna ovlascenja koja se mogu sastojati: u donosenju opstih pravnih akata kojima se uredjuju odnosi od sireg interesa, u resavanju pojedinacnih upravnih stvari o pravima i obavezama pojedinaca, u primenjivanju mera prinude i ogranicenja, u vrsenju upravnog nadzora, u vrsenju drugih javnih ovlascenja.

12. Subjekti kojima se moze poveriti vrsenje javnih ovlascenja

U Republici Srbiji kao vrsioce javnih ovlascenja treba najpre navesti teritorijalne organizacije i to: autonomne pokrajine, opstine, gradove, grad Beograd i gradske opstine. U vrsioce nedrzavne uprave mogu se ubrojiti: samostalne organizacije, preduzeca i druge organizacije, javne agencije, ostale organizacije.

Samostalne organizacije nisu izricno navedene kao oblik organizacije u nasem pozitivnom pravu. Medjutim,iz odgovarajucih odredaba republickih zakona proizilazi da se u samostalne organizacije jedino svrstava Narodna banka Srbije.

U pravnom poretku Republike Srbije vrsenje javnih ovlascenja moze se poveriti sledecim vrstama organizacije: privrednim organizacijama kao sto su preduzeca u drzavnoj i mesovitoj svojini i javnim preduzecima; drugim organizacijama,kao sto su ustanove drustvenih delatnosti,fondovi; organizacijama za obavljanje kreditnih i bankarskih poslova,asocijacijama preduzeca,kao sto su privredne komore.

Javne agencije stvorene su u anglo-saksonskoj pravnoj porodici,odakle su preuzete od mnogih pravnih sistema. One su specificna vrsta institucija javnoga prava u cijem se osnivanju,polozaju i poslovanju ostvaruje susret javnog i privatnog prava sa jasnom prevagom upravnog prava. Osnivaju ih drzava i nize javne vlasti. Osnovne poslove javnih agencija cine razvojni,strucni i regulatorni poslovi od opsteg interesa.

Ostali subjekti kojima se mogu poveriti javna ovlascenja-u ovu grupu mogli bi svrstati: mesne zajednice, udruzenja gradjana, druge organizacije pod kojima se mogu podrazumevati advokatske komore i druge..

13. Javne sluzbe u pravu Srbije

 Kao javne sluzbe mogu biti proglasene odredjene drustvene delatnosti ali isto tako i odredjene privredne delatnosti. Sledece drustvene delatnosti mogu biti proglasene javnom sluzbom: obrazovanje,nauka,kultura,fizicka kultura,ucenicki i studentski standard,zdravstvena zastita,socijalna zastita,drustvena briga o deci,zdravstvena zastita zivotinja. Mogu biti proglasene i odredjene privredne delatnosti i to: delatnost PTT saobracaja,energetika, delatnost izgradnje i koriscenja puteva, komunalne usluge, delatnost javnog informisanja, i druge privredne delatnosti.

 

14. Pravni polozaj lokalne samouprave u pravu Srbije

U nasem pravu prema zakonu Srbije o lokalnoj samoupravi ona se ostvaruje u: opstini,gradu i gradu Beogradu. Odredjene poslove lokalne samouprave vrse i gradske opstine koje obrazuju na podrucju grada i grada Beograda. Medju poslovima opstine razlikuju se dve vrste: poslovi izvornog delokruga i povereni poslovi koje opstini povere drzavni organi. Zakonom o lokalnoj samoupravi predvidjeno je da je grad teritorijalna jedinica lokalne samouprave utvrdjena zakonom koja predstavlja ekonomski,administrativni, geografski i kulturni centar sireg podrucja i ima vise od 100,000 stanovnika. Statutom grada odredjuju se gradske opstine i utvrdjuje koje poslove obavlja grad,a koje gradska opstina. Organi grada su: skupstina grada, gradonacelnik i gradsko vece. Pravni polozaj grada Beograda regulisan je zakonom o glavnom gradu. Grad Beograd obavlja poslove opstine utvrdjene ustavom i poslove koje mu republika zakonom poveri.

15. Konkretni akti uprave

 Pod konkretnim aktima javne uprave podrazumevaju se pravni akti koji se odnose na pojedine odredjene stvari. Ovi akti sadrze pojedinacnu normu koja se odnosi na odredjene subjekte i na odredjene slucajeve. S obzirom na dejstvo konkretnih akata javne uprave i na nadleznost organa za resavanje sporova oni se mogu podeliti na: upravne akte, akte poslovanja, ostale konkretne akte javne uprave.

Upravni akt se moze definisati kao izjava volje drzavnog organa kojom se na jednostran nacin primenjuje u konkretnom slucaju upravni propis u cilju izazivanja pravnog dejstva. Upravni akt

ima sledece elemente: jednostrana izjava volje od strane ovlascenog organa, autoritativno odlucivanje u pojedinacnim upravnim stvarima, konkretnost, pravno dejstvo, individualnost.

Akti poslovanja-karakteristicno je da su to dvostrani akti. Sastoje se uglavnom u izjavi volje organa uprave u jednom imovinsko-pravnom odnosu. Stoga je razumljivo da navedeni organi takvim aktima ne vrse funkciju vlasti, ne deluju autoritativno i sa jacom voljom. Npr. to su ugovori koje zakljucuju organi uprave sa preduzecima i pojedincima.

Ostali konkretni akti drzavne uprave-u ovu grupu ubrajamo akte koji ne proizvode pravno dejstvo koje upravni akti imaju. U njih se ubrajaju: akti evidencije, uverenja, interni akti javne uprave, objasnjenje.

 

 

 

16. Individualni i generalni upravni akti

S obzirom na cinjenicu da li se upravni akti odnose na individualno odredjena ili na neodredjena lica, razlikuju se individualni i generalni upravni akti.

Pod individualnim upravnim aktom podrazumevaju se uglavnom resenja doneta u upravnom postupku. Karakteristike su: akt mora biti donet u kakvoj upravnoj stvari,  potrebno je da organ tim aktom dejstvuje na autoritativan nacin, aktom treba da se stvaraju,ukidaju ili menjaju pravni odnosi, akt mora biti konkretan i individualan tj. da se aktom resava o pravu ili obavezi odredjenog pojedinca.

Generalni upravni akt ima sve karakteristike individualnog,osim sto se ne odnosi na odredjeno lice. Ovi akti su konkretni jer se odnose na konkretan slucaj,ali nisu individualni jer se odnose na veci broj lica. Generalni akt se razlikuje od opsteg akta jer se odnosi na odredjen slucaj.

17. Konstitutivni i deklarativni upravni akti

S obzirom na cinjenicu da li se upravnim aktom stvara,menja odnosno ukida ili samo utvrdjuje pravni odnos,upravni akti se dele na konstitutivne i deklarativne.

Konstitutivni upravni akti su oni kojima se stvaraju,menjaju ili ukidaju pravni odnosi. Ovim aktima se resava bilo o kakvom pravu pojedinca ili o kakvoj obavezi. Konstitutivni akti po pravilu imaju dejstvo ex nunc tj. vaze od momenta donosenja. Ovi akti se mogu podeliti na ovlascujuce i obavezujuce. Ovlascujuci dodeljuju stranci izvesno pravo, a obavezujuci namecu neku duznost.

Deklarativni upravni akti su takvi akti kojima se konstatuje da su u konkretnom slucaju ispunjeni zakonski uslovi. Ovim aktima se samo utvrdjuju a ne stvaraju pravni odnosi i pravne situacije.

Ovi upravni akti imaju po pravilu dejstvo ex tunc tj. vaze unatrag,od momenta kada su se stekle okolnosti koje su bile od uticaja na stvaranje pravnog odnosa.

18. Pozitivni i negativni upravni akti

 S obzirom na cinjenicu da li ja upravnim aktom proizvedena promena u pravnom poretku,upravni akti se dele na pozitivne i negativne.

Pozitivni su oni upravni akti koji proizvode neku promenu u postojecim pravnim odnosima. Pozitivnim upravnim aktima se smatraju ne samo akti kojima se stvaraju ili menjaju novi odnosi,vec i oni akti kojima se ukidaju ili ponistavaju postojeci odnosi.

Negativni su oni upravni akti u kojima je sadrzana izjava volje nadleznog organa u tom smislu da se odbija stvaranje ma kakve promene u postojecim pravnim odnosima. Negativni akti se najcesce donose povodom zahteva stranke. Prema tome, negativnim aktima se po pravilu odbija zahtev stranke za priznavanje kakvog prava. Stranka se moze odbiti od njenog zahteva izricito ili precutno.

19. Pravno vezani upravni akti i upravni akti koji se donose na osnovu slobodne ocene

 S obzirom na stepen vezanosti organa pri donosenju upravnih akata, razlikuju se pravno vezani akti i akti koji se donose na osnovu slobodne ocene.

Kod pravno vezanih upravnih akata,pravni propisi na imperativan nacin odredjuju kakvu radnju organ mora preduzeti,odnosno kakvo resenje mora doneti. Organ nema ovlascenja da bira izmedju vise alternativa,vec ima obavezu da postupa po unapred odredjenim pravilima. Pravno vezani akti moraju imati onu sadrzinu koja ja predvidjena pravnim propisima.

Karakteristika upravnih akata koji se donose po osnovu slobodne ocene je u tome sto je pri vrsenju slobodne ocene organ ovlascen za biranje izmedju vise alternativa. Kao primer akta koji se donosi po slobodnoj oceni moze se navesti resenje o dozvoli za drzanje i nosenje oruzja. Kod akata koji se donose na osnovu slobodne ocene razlikuju se pravno vezani i pravno nevezani delovi. Pravno dejstvo ovog razlikovanja je u tome sto se pravno vezani delovi mogu podvrgnuti kontroli zakonitosti,dok pravno nevezani ne mogu biti predmet sudske kontrole. Slobodna ocena mora se vrsiti na nacin kako to nalaze javni odnosno opstedrustveni interes. Moze se vrsiti tek po ispunjenju materijalnopravnih uslova. Resenje koje se donosi po slobodnoj oceni mora biti doneto u granicama ovlascenja iz materijalnopravnog propisa. Resenje mora biti doneto u skladu sa ciljem u kom je ovlascenje dato.

20. Upravni akti koji se donose po sluzbenoj duznosti i po zahtevu stranke

S obirom na to od kog potice inicijativa za donosenje upravnog akta,razlikujemo upravne akte koji se donose po sluzbenoj duznosti i koji se donose po zahtevu stranke.

Pod upravnim aktima koji se donose po sluzbenoj duznosti podrazumevaju se akti koje nadlezni organi donose po svojoj inicijativi. Npr. resenje o oduzimanju oruzanog lista po sluzbenoj

duznosti donosi organ kada utvrdi da lice koje ima odobrenje ne ispunjava vise neki od zakonom predvidjenih uslova.

Pod upravnim aktima koji se donose po zahtevu podrazumevaju se akti za cije je donosenje predvidjeno kao bitni uslov postojanje zahteva stranke. U takve akte se ubrajaju npr. resenja o dobijanju drzavljanstva, resenja kojima se dodeljuju dozvole i odobrenja. U slucaju kad je upravni akt donet po sluzbenoj duznosti,a morao je biti donet po zahtevu stranke,stranka odlucuje da li ce dati saglasnost za taj akt,u protivnom je nistav.

 

21. Dodaci upravnom aktu

Pored uobicajenih elemenata upravni akt moze da sadrzi i odredjene dodatke,u koje spadaju odredjivanje: uslova,rokova,naloga i pridrzaja opoziva.

Uslovi mogu biti odlozni i raskidni. Ako je u aktu sadrzan odlozni uslov,akt ne proizvodi dejstvo odmah,vec tek kad nastupi odredjeni dogadjaj koji je postavljen kao uslov. Dok je dejstvo raskidnog uslova suprotno. Upravni akt stupa na snagu odmah,ali nastajanjem predvidjenog dogadjaja koji je postavljen kao uslov,akt se ukida i njegovo dejstvo prestaje.

Rokovi su slicni uslovima. Dejstvo upravnog akta moze biti vezano za odredjen vremenski rok i to bilo na taj nacin da akt stupa na snagu odredjenog dana ili da akt prestaje da vazi odredjenog dana. Razlika izmedju uslova i rokova je u tome sto kod rokova ne postoji neizvesnost u pogledu nastupanja tj. oni sigurno nastupaju,dok za uslov to ne vazi.

Pod nalogom se podrazumeva nalaganje stranci da izvrsi izvesnu radnju cijim ispunjenjem se ne uslovljava vaznost resenja, ali koja se moze prinudno izvrsiti. Prema tome,nalog se razlikuje od uslova i rokova po tome sto nema neposredno dejstvo na vaznost resenja.

Pridrzaj opoziva predstavlja takav dodatak kojim se odredjuje da ce se akt opozvati kad nastupe odredjene okolnosti. Nesporno je da se ovaj dodatak moze staviti onda kad je takva mogucnost izricno predvidjena pravnim propisom.

22. Pravno dejstvo upravnog akta

Upravni akt ima odredjena pravna dejstva u odnosu na stranku, na organ koji je doneo upravni akt i u odnosu na treca lica. U upravnom pravu vazi nacelo po kome je upravni akt obavezan kako za stranke tako i za organ koji je doneo akt,kao i za treca lica. U pogledu momenta od kojeg upravni akt stupa na snagu vazi pravilo po kojem akt stupa na snagu od trenutka kad je izdat od nadleznog organa. A u pogledu kada nastaje obaveznost za stranku ona nastupa od momenta kada je akt dostavljen stranci. U pogledu donetog upravnog akta vazi nacelo po kojem je upravni akt na zakonu zasnovan i pravovaljan dok se suprotno ne utvrdi. Jedno od dejstava upravnog akta sastoji se u njegovoj izvrsnosti: izvrsenje predstavlja takvu procesualnu delatnost koja ima za cilj da prinudnim putem a na osnovu dispozitiva dovede u saglasnost cinjenicno stanje sa stanjem koje zahteva pravni poredak. Do izvrsenja resenja dolazi po pravilu, kod resenja koja se donose

po sluzbenoj duznosti, kad stranka ne izvrsi sama dobrovoljno obavezu koja joj je odredjena izvrsnim resenjem. Po pravilu deklarativni akti imaju retroaktivno dejstvo,a konstitutivni dejstvo za ubuduce.

 

 

23. Prestanak vazenja upravnog akta

Upravni akt moze prestati da vazi upotrebom ovlascenja ili izvrsenjem obaveza sadrzane u upravnom aktu. Takodje,nastupanjem raskidnog uslova prestaje da vazi upravni akt. Na isti nacin prestaje da vazi i upravni akt kojem je istekao rok vazenja. Upravni akt kojim je izvesnom licu priznato neko ovlascenje prestaje da vazi ako se to lice odrekne tog ovlascenja. Upravni akt koji sadrzi licna ovlascenja ili duznosti prestaje da vazi smrcu lica. Upravni akt moze prestati suprotnog akta. Upravni akt koji se odnosi na neku stvar prestaje da vazi propascu te stvari. Upravni akt prestaje da vazi kada ga nadlezni organ na zakonom predvidjen nacin ponisti,oglasi nistavim ili ukine.

24. Nacelo pravnosnaznosti resenja prema ZUP

Uvodjenje nacela pravosnaznosti resenja u pravni sistem diktiraju razlozi pravne postojanosti i sigurnosti pravnog saobracaja, kao i potreba za cvrscom zastitom prava gradjana. Osobina pravosnaznosti upravnih akata razlikuje se od pojma izvrsnosti upravnog akta, pod kojim se razume takvo svojstvo upravnog akta po kojem protiv upravnog akta u konkretnom slucaju zalba nije dopustena, odnosno ako je zalba dopustena ona je bez odgodne moci. Razlikuje se formalna i materijalna pravosnaznost.

Formalnu pravosnaznost u upravnom postupku stice ono resenje protiv kojeg se ne moze izjaviti zalba niti pokrenuti upravni spor. Formalna pravosnaznost nastupa i kad je stranka upotrebila bez uspeha zalbu i kad je bez uspeha vodila upravni spor.

Materijalnu pravosnaznost stice ono resenje koje je postalo formalno pravosnazno i kojem je neko lice steklo odredjena prava, odnosno kojim su stranci odredjene neke obaveze. Materijalnu pravosnaznost ne sticu ona resenja kojim stranka nije stekla nikakvo pravo. Materijalna pravosnaznost ima za dejstvo da se organ koji je doneo pravosnazno resenje ne moze upustati u ponovno resavanje te stvari. Materijalnu pravosnaznost ne mogu da steknu negativni pravni akti. Pravosnaznim ne postaju svi delovi upravnog akta vec samo dispozitivni. Prema tome, ostali delovi obrazlozenje i uputstvo o pravnom leku ne mogu postati pravosnazni. Izuzeci od materijalne pravosnaznosti predvidjeni su u slucaju preduzimanja vanrednih pravnih sredstava, kao sto su: ponavljanje upravnog postupka, ponistavanje i ukidanje resenja po pravu nadzora, ukidanje i menjanje uz pristanak stranke, vanredno ukidanje. Privremena resenja ne mogu da steknu pravosnaznost.

 

 

 

25. Pogresni upravni akti

Pod pogresnim upravnim aktima podrazumevaju se: neuredni upravni akti, nezakoniti upravni akti, nepravilni ili necelishodni upravni akti.

Pod neurednim upravnim aktima podrazumevaju se resenja koja sadrze ocigledne greske u imenima ili brojevima, pisanju ili racunanju itd.

Pod nezakonitim upravnim aktom smatra se upravni akt kojim je izvrsena povreda zakona ili povreda drugog pravnog propisa. Ovi akti se moraju na osnovu upotrebljenog pravnog sredstva ukloniti iz pravnog poretka.

Pod necelishodnim upravnim aktom podrazumeva se upravni akt kojim se izricno ne vredja zakon ili drugi pravni propis, vec se njime vredja opsti drustvei interes zasticen pravnim poretkom. Ocena celishodnosti pojavljuje se kod akata donetih na osnovu slobodne ocene.

S obzirom na tezinu greske i pravne posledice koje predvidja zakon o opstem upravnom postupku nezakoniti upravni akti mogu biti rusljivi,nistavi i nepostojeci.

Rusljivi upravni akti sadrze u sebi nezakonitost,ali ona nije teske prirode. I takvi akti ako se u odredjenom roku ne upotrebe dopustena pravna sredstva,mogu postati izvrsni i pravosnazni. Rusljivi akti se mogu ponistiti u instancionom postupku ili u upravnosudskom postupku. A mogu se upotrebiti i vanredna pravna sredstva predvidjena zakonom.

Kao nistavi oznacavaju se oni upravni akti koji sadrze tesku povredu nacela zakonitosti i koji zbog toga ne mogu nikad da steknu pravosnaznost. Otuda se ovi akti mogu u svako doba oglasiti nistavim, zbog cega se smatra da takvi akti nikada nisu ni postojali. Stranka po pravilu treba da postupa i po nistavom upravnom aktu sve do momenta dok se takav akt ne oglasi nistavim od strane nadleznog organa.

Nepostojeci upravni akti-podrazumeva se akt koji sadrzi tako tesku gresku koja je jos teza od one koja povlaci nistavost upravnog akta. U jednom smislu nepostojeci akt je onaj koji nije ni postojao. J Takav akt moze biti ponisten bez ikakvih uslova u pogledu roka.

26. Upravne radnje organa drzavne uprave

Upravne radnje se takodje nazivaju materijalne operacije. Pored donosenja pravnih akata od strane organa uprave u vrsenju upravne funkcije, ovi organi mogu vrsiti niz materijalnih radnji i operacija, odnosno i druge poslove i zadatke koji su neophodni za ostvarivanje pravnih situacija kreiranih pravnim aktima. To su ljudske radnje koje se vrse na osnovu i u izvrsenju donetih pravnih akata, a u cilju da se ozivotvore situacije predvidjene pravnim aktima. Upravne radnje vrse organi uprave, a i organizacije koje su ovlascene. Bez vrsenja upravnih radnji ne bi se

moglo ostvariti zadovoljenje opstih interesa. U upravne radnje ubrajaju se radnje koje vrse organi policije i organi unutrasnjih poslova, organi narodne odbrane, organi koji izvrsavaju upravne akte. Upravna radnja mora se vrsiti u skladu sa zakonom i drugim propisima. Postoji vise podela. U odnosu na drzavni autoritet dele se na: autoritativne i neautoritativne. U autoritativne spada vrsenje upravnih radnji primenom vlasti, dok u grupu neautoritativnih spada vrsenje upravnih radnji bez primene vlasti.

S obzirom na predmet dele se na: upravne radnje koje se primenjuju u odnosu na pojedine stvari i upravne radnje koje se primenjuju na licnost pojedinih gradjana.

S obzirom na organe koji ih vrse dele se na: upravne radnje koje vrse organi uprave i proste upravne radnje koje vrse organizacije u okviru poverenih javnih ovlascenja.

U upravne radnje autoritativnog karaktera najpre se ubrajaju radnje koje organi uprave vrse pri prinudnom izvrsavanju izvrsnih upravnih akata. Upravne radnje autoritativnog karaktera vrse uglavnom ovlascena sluzbena lica organa uprave.

U upravne radnje neautoritativnog karaktera mogu se navesti: dokumentovanje, obavestavanje, primanje izjava i ostale upravne radnje.

Pod dokumentovanjem podrazumevaju se upravne radnje kojima organi beleze izvesna zapazanja o raznim pojavama ili druge cinjenice koje su od znacaja za donosenje pravnih akata. Dokumentovanja se mogu podeliti na vodjenje evidencije i izdavanje uverenja. Vodjenje evidencije sastoji se u vodjenju raznih kartoteka, registara i drugo odlaganje i cuvanje starih akata u arhivama, vodjenje maticnih knjiga (rodjenih,umrlih,vencanih) itd. Izdavanje uverenja je druga vrsta dokumentovanja, i mogu se izdavati o: cinjenicama o kojima organizacije vode sluzbenu evidenciju(javne isprave) i cinjenicama o kojima ne vode sluzbenu evidenciju, ali je izdavanje predvidjeno posebnim zakonom.

Pod obavestavanjem se podrazumevaju takve upravne radnje putem kojih se zainteresovana lica upoznaju sa sadrzinom pravnih akata drzavne uprave, o raznim cinjenicama, odnosno sa stanjem upravnog postupka.

Pod primanjem izjava podrazumeva se primanje raznih saopstenja od stranaka i drugih lica u vezi sa odredbama pojedinih propisa.

Pod ostalim vrstama upravnih radnji se podrazumevaju pojedine strucne odnosno tehnicke radnje koje vrse bilo organi uprave ili organizacije koje imaju javna ovlascenja.

 

 

27. Stvarna nadleznost

 Stvarna nadleznost odredjuje krug poslova koje ima da vrsi jedan upravni organ s obzirom na njihovu prirodu. Stvarna nadleznost za resavanje u upravnom postupku odredjuje se po zakonu. Svaki drzavni organ ima svoju stvarnu nadleznost i on strogo mora voditi racuna da resava samo o onima upravnim stvarima za koje je stvarno nadlezan. Pri utvrdjivanju stvarne nadleznosti u upravnom postupku prema ZUP, postavlja se najpre pitanje odredjivanja prezumptivne nadleznosti za vodjenje upravnog postupka, tj. pitanje odredjivanja vrste organa cija se nadleznost za vodjenje upravnog postupka u prvom stepenu pretpostavlja, ako posebnim propisima nije odredjena nadleznost drugog organa. Prema novoj drzavnoj organizaciji u Republici Srbiji organizacione jedinice koje postoje u okruzima imace prezumptivnu nadleznost za resavanje u upravnom postupku, jer ce opstinski organi moci samo izuzetno da resavaju u upravnom postupku, takozvanom prenesom delokrugu. Nadleznost republickih organa za resavanje u upravnom postupku u prvom stepenu moze se propisati samo zakonom. Npr. nadlezni su: ministarstva i uprave, inspektorati, direkcije i drugi organi.

Pitanja delegacije, supstitucije i rekvizicije nadleznosti pojavljuju se u vezi sa odredjivanjem stvarne nadleznosti.

Pod delegacijom nadleznosti podrazumeva se ovlascenje drzavnog organa da izvesne poslove iz svoje stvarne nadleznosti prenese na istovrsni organ ili na nizi organ ili organ nizeg stepena. Delegaciju u vezi sa resavanjem u upravnom postupku u odredjenoj upravnoj stvari moze izvrsiti svaki organ na svaki drugi organ, pod uslovom da je na to izricno zakonom ovlascen. Najcesce je slucaj da organ viseg stepena prenosi na nizi stepen. Kad se radi o delegaciji tada se na drugi organ prenosi pravo resavanja u odredjenoj upravnoj stvari. To znaci da je delegirani organ ovlascen da sprovede sve potrebne radnje u postupku i da donese resenje. Pod subdelegacijom se podrazumeva ovlascenje onog organa kome je preneto vrsenje izvesnih poslova, da vrsenje nekih od tih poslova prenese na svoje nize organe.

Pod supstitucijom se podrazumeva ovlascenje drzavnog organa viseg stepena da preuzme u resavanje izvesne poslove od organa nizeg stepena. Organ viseg stepena mora imati izricno zakonsko ovlascenje za preuzimanje poslova od nizeg organa.

Pod rekvizicijom nadleznosti u upravnopravnoj teoriji podrazumeva se ovlascenje viseg drzavnog organa da na organ nizeg stepena ili odgovarajuci organ istog stepena prenese vrsenje samo odredjenih procesnih radnji, dok resavanje same upravne stvari ostaje i dalje u celini u nadleznosti organa koji vode postupak.

Pod funkcionalnom nadleznoscu podrazumeva se jedna vrsta stvarne nadleznosti. Funkcionlna nadleznost predstavlja oznacavanje na tacan i precizan nacin organa kome je stavljeno u nadleznost resavanje konkretne upravne stvari. Povreda funkcionalne nadleznosti predstavlja razlog za osporavanje zakonitosti resenja u zalbenom postupku.

28. Mesna nadleznost

Mesna nadleznost oznacava podrucje drzavne teritorije na kome pojedini drzavni organ moze vrsiti poslove iz svoje stvarne nadleznosti. Mesnu nadleznost imaju svi drzavni organi sem centralnih organa, cija delatnost obuhvata citavu teritoriju drzave. Mesna nadleznost se odredjuje

po propisima o politicko-teritorijalnoj podeli i po propisima o organizaciji pojedinih organa. Pri odredjuvanju prezumptivne mesne nadleznosti polazi se od nekoliko pravila navedenih u zakonu o opstem upravnom postupku. Ta pravila se odnose na resavanje u stvarima koje se odnose na nepokretnosti; u stvarima koje se odnose na delatnost nekog drzavnog organa; u stvarima koje se odnose na vodjenje radnji ili na profesionalnu delatnost pojedinih lica koja se obavlja u odredjenom mestu.

U upravnim stvarima koje se odnose na nepokretno dobro mesna nadleznost se odredjuje prema mestu gde ono lezi. Ovde se radi o takozvanoj realnoj mesnoj nadleznosti, koja iskljucuje svaku mesnu nadleznost. Organ na cijem podrucju lezi nepokretno dobro je nadlezan za njega.

U upravnim stvarima koje se odnose na delatnost nekog drzavnog organa, nadleznost se odredjuje prema mestu njihovog sedista.

U upravnim stvarima koje se odnose na delatnost preduzetnika ili drugog fizickog lica, koje profesionalno obavlja ili treba da obavlja delatnost, a nema svojstvo preduzetnika-nadleznost se odredjuje prema sedistu u kom se delatnost obavlja.

U upravnim stvarima koje nisu napred navedene, mesna nadleznost odredjuje se prema prebivalistu stranke. Ako nema prebivaliste u Srbiji,onda se odredjuje prema mestu njenog boravista.

Najzad, ako se mesna nadleznost ne bi mogla odrediti ni po jednom od navedenih pravila, tada se odredjuje prema mestu gde je nastao povod za vodjenje postupka.

U stvarima koje se odnose na brod ili vazduhoplov, mesna nadleznost se odredjuje prema maticnoj luci broda, odnosno maticnom pristanistu vazduhoplova.

Sticaj jednorodnih organa-u slucaju kad bi po pravilima o mesnoj nadleznosti jednovremena bila mesno nadlezna dva ili vise organa, tada je nadlezan onaj organ koji je prvi pokrenuo postupak.

Kod mesne nadleznosti treba istaci i pravilo po kome organ koji je pokrenuo postupak kao mesno nadlezan, zadrzava nadleznost i kad u toku postupka nastupe okolnosti prema kojem bi bio mesno nadlezan drugi organ.

Svaki organ mora strogo voditi racuna o svojoj nadleznosti bez obzira na cinjenicu da li stranka ukazuje na pitanje nadleznosti.

U pogledi nadleznosti domacih organa u stvarima u kojima je stranka stranac koji uziva pravo imuniteta, vaze pravila medjunarodnog prava priznata od strane Srbije.

Ako postoji opasnost zbog odlaganja, a sluzbenu radnju bi trebalo izvrsiti i van granica svog podrucja, organ moze izvrsiti radnju i van granica svog podrucja. U takvom slucaju ovaj organ je duzan da o tome obavesti onaj organ na cijem je podrucju tu radnju preduzeo.

Sukob nadleznosti nastaje kad se organi ne mogu sloziti po pitanju ko je od njih nadlezan da resi konkretnu upravnu stvar. Sukob moze biti pozitivan i negativan. Pozitivan je kada se dva ili vise organa oglase nadleznim za resavanje, a negativan kad se svaki od njih oglasi nenadleznim. Vlada Republike Srbije resava sukob nadleznosti izmedju organa drzavne uprave.

29. Pojam stranke po ZUP

Stranka je lice po cijem je zahtevu pokrenut postupak ili protiv koga se vodi postupak ili koje radi zastite svojih prava ili pravnih interesa ima pravo ucestvuje u postupku. Razlikuju se tri grupe stranaka: aktivna stranka, pasivna stranka i uzgredna stranka.

Aktivna stranka-pod kojom se razume lice po cijem je zahtevu pokrenut upravni postupak.

Pasivna stranka-pod kojom se razume lice protiv koga se vodi upravni postupak.

Uzgredna stranka ili intervenijent-pod kojim se razume lice koje radi zastite svojih prava ucestvuje u postupku.

Za ucestvovanje jednog lica u svojstvu stranke potrebno je postojanje odredjenih uslova: pravne sposobnosti, procesne sposobnosti i stvarne legitimacije.

Pravna sposobnost oznacava sposobnost biti nosilac prava i obaveza. Po nasem pravu ovu sposobnost imaju sledeca lica i organizacije: fizicka lica, pravna lica, drzavni organi, sindikalne organizacije, javni tuzilac tj. javni pravobranilac i drugi drzavni organi.

Procesna sposobnost oznacava sposobnost za samostalno obavljanje radnji pred organima, tj. da stranka moze sama vrsiti radnje u upravnom postupku. Fizicka lica sticu punoletstvom, a pravna lica vrse procesnu sposobnost preko svojih organa ili zastupnika.

Stvarna ili stranacka legitimacija oznacava da mora postojati narociti odnos izmedju jednog lica i konkretnog predmeta postupka, tj. da stranka ima izvesna prava ili pravom obezbedjen interes u konkretnoj upravnoj stvari.

Organ je duzan da po sluzbenoj duznosti u toku celog postupka pazi da li lice koje se pojavljuje kao stranka moze biti stranka u postupku i da li stranku zastupa njen zakonski zastupnik.

Pod faktickim interesentima se podrazumevaju lica koja u konkretnoj upravnoj stvari imaju izvestan materijalni ili moralni interes,ali taj interes se ne zasniva na kakvom pravnom propisu, vec ima karakter faktickog interesa.

30. Zastupnici stranaka u upravnom postupku

Stranka moze u upravnom postupku obavljati procesne radnje i preko drugih lica tj. zastupnika. U upravnom postupku samo izuzetno trazi se, kad to nalaze priroda same upravne stvari, licno prisustvo stranke. Za zastupanje stranke zahteva se da to lice ima narocitu legitimaciju. Ova legitimacija moze da ima osnova u nekom propisu ili u volji zastupanja stranke. S obzirom na to,

mogu se razlikovati dve vrste: zakonski i voljni zastupnici. Sem ove dve vrste, postoje i privremeni i zajednicki predstavnik.

Ima dve vrste zakonskih zastupnika: zakonski zastupnici procesno nesposobnih fizickih lica i zakonski zastupnici pravnih lica. Zakonski zastupnik maloletnog deteta je jedan od njegovih roditelja. Pravna lica vrse radnje u postupku preko svojih ovlascenih predstavnika. Ovaj predstavnik se odredjuje na osnovu statuta pravnog lica. Republiku zastupa u upravnom postupku javno pravobranilastvo. Zakonski zastupnik fizikih lica odredjuje se na osnovu zakona.

Po nasem zakonu stranci se moze postaviti privremeni zastupnik, koga postavlja sluzbeno lice koje vodi postupak. Postoje nekoliko slucajeva: ako procesno nesposobna stranka nema zakonskog predstavnika, ako se neka radnja ima preduzeti protiv lica cije je prebivaliste nepoznato, ako pravno lice nema zakonskog zastupnika, kad se ima izvrsiti kakva radnja koja se ne moze odloziti, a stranku odnosno njenog punomocnika nije moguce blagovremeno pozvati, kad je stranka usled ometanja reda udaljena od rada, a nema zastupnika.

U slucaju postojanja procesualne zajednice dve ili vise stranaka, mogu, ako poseban propis ne odredjuje drukcije, u istom predmetu istupati zajednicki. U takvom slucaju duzne su da naznace ko ce od njih istupati ili da postave zajednickog punomocnika. Cinjenica da su stranke same odredile zajednickog predstavnika ne sprecava svaku stranku da istupa u svojstvu stranke u postupku.

Pod punomocnikom se podrazumeva lice koje je stranka, odnosno njen zakosnki zastupnik odredio da ih zastupaju u postupku. Za punomocnika se moze postaviti advokat ili koje drugo poslovno sposobno lice. Punomocje se moze dati pismeno ili usmeno u zapisnik u kom slucaju se stavlja zabeleska u spisu. Punomocje se moze dati za ceo postupak ili za pojedine radnje, a moze biti i vremenski ograniceno. Dato punomocje stranka moze u svako doba opozvati, a punomocnik ga moze u svako doba otkazati. Posto se pravni polozaj zastupnika stranke u stvari podudara sa pravnim polozajem stranke, to je zakonom predvidjeno da odredbe ZUP koje se odnose na stranke vaze shodno i za njihove zakonske zastupnike. S druge strane, izvesne obaveze odnose se samo na stranku, a ne i na punomocnike npr. obaveze i duznosti odredjene resenjem.

ZUP dozvoljava da stranka u stvarima za koje se trazi strucno poznavanje pitanja u vezi sa predmetom postupka dovede strucno lice koje ce joj davati obavestenja i savete-strucni pomagac.

31. Rokovi

 Pod rokom u upravnom postupku se razume odredjeni razmak vremena u kome treba da se obave pojedine radnje u postupku. S obzirom na nacin odredjivanja rokova, postoje: zakonski i rokovi koje odredjuje organ nadlezan za vodjenje postupka.

Zakonski rokovi su oni cije se trajanje propisuje zakonom. Za ove rokove je bitno da se ne mogu menjati resenjem organa. Razlikuju se dve podvrste: prekluzivni i instrukcioni.

Prekluzivni su takvi rokovi zbog cijih propustanja stranka gubi pravo na obavljanje odredjene radnje u postupku.

Instrukcioni-kojih su duzni da se pridrzavaju organi nadlezni za vodjenje postupka, medjutim propustanjem ovih organa da u odredjenom roku obave pojedine procesne radnje, za stranku ne nastupaju nikakve stetne pravne posledice, ali sluzbeno lice koje je krivo zbog propustanja roka moze biti pozvano na disciplinsku odgovornost.

Za rokove koje odredjuje organ koji vodi postupak karakteristicno je da ih isti organ moze produziti po trazenju stranke ili treceg zainteresovanog lica, ako nalazi da su razlozi stranke opravdani. Rokovi se produzavaju po molbi zainteresovanog lica, i molba treba da se podnese pre isteka roka.

S obzirom na posledice koje nastaju usled propustanja roka, dele se na: peremptorne i dilatorne.

Pod peremptornim rokovima se podrazumevaju rokovi ciji protek bez preduzimanja potrebne radnje od strane stranke ima za posledicu da se stranka iskljucuje od preduzimanja propustene procesne radnje.

Pod dilatornim rokovima se podrazumevaju takvi rokovi kod kojih ne preduzimanje odredjene procesne radnje ima za posledicu odredjivanje novog roka od strane organa.

S obzirom na mogucnost produzavanja, dele se na: produzive i neproduzive.

S obzirom na cinjenice koje se uzimaju kao merodavne za pocinjanje roka, dele se na: objektivne i subjektivne.

Objektivni rokovi su oni kod kojih se pocetak roka zasniva na stvarnim cinjenicama. Dan koji je merodavan za pocinjanje roka moze se odrediti nekom spoljnom okolnoscu(npr. objektivan je rok onaj kod kog se pocetak racuna od dana urucenja resenja).

Subjektivni rokovi su oni kod kojih pocetak roka ne zavisi od stvarnih cinjenica, vec od pojedinih lica. Npr. subjektivni rok je onaj ciji pocetak zavisi od licnog saznanja neke nove cinjenice od strane stranke.

S obzirom na nacin racunanja rokova, dele se na: apsolutno odredjene i relativno odredjene rokove.

Apsolutno odredjeni su izrazeni putem tacno odredjenog trenutka, tacno odredjenog termina kad radnja mora da se obavi.

Relativno odredjeni rokovi se odredjuju putem jedne cinjenice, od cijeg nastupanja zavisi pocetak ili protek roka. Ovi rokovi se odredjuju na taj nacin sto se obicno oznaci koliko vremena mora proteci od nekog dogadjaja, odnosno neke prijave. Prema nasem zakonu rokovi se mogu racunati na dane, mesece i godine, a izuzetno mogu se racunati i na casove i na nedelje.

32. Povracaj u predjasnje stanje

Povracaj u predjasnje stanje predstavlja pravo stranke koja je bez svoje krivice zbog opravdanih razloga propustila odredjenu radnju u postupku, vezanu za rok, da trazi u odredjenom roku da joj nadlezni organ dozvoli povracaj u predjasnje stanje,tj. stanje u kome se postupak nalazi pre propustanja. Prema tome, povracaj u predjasnje stanje predstavlja sredstvo kojim stranka otklanja stetne posledice propustanja radnji. U nasem sistemu zastupljen je restitucioni sistem gde stranka treba da opravda propustanje odredjene procesne radnje. Mogu se razlikovati tri slucaja u kojima se moze traziti povracaj:

            1) povracaj u predjasnje stanje po predlogu stranke koja je iz opravdanih razloga propustila da u roku izvrsi radnju pa je usled tog propustanja iskljucena od vrsenja ove radnje

Razlog zbog kog stranka moze traziti povracaj je ako je usled propustanja nastupila prekluzija,tj. da je stranka usled propustanja iskljucena od vrsenja propustene procesne radnje i da ne moze ni drugim pravnim sredstvima ostvariti ono sto bi mogla tom radnjom. Opravdani razlozi za povracaj mogu biti: nepredvidjen dogadjaj ili neotklonjiv dogadjaj. Da bi se trazio povracaj, stranka mora da bude nevina u odnosu na smetnju.

            2) povracaj u predjasnje stanje po predlogu stranke koja je propustila da u roku preda podnesak, pod uslovom da je ona iz neznanja ili ociglednom omaskom podnesak blagovremeno poslala postom ili neposredno predala nenadleznom organu

Uslovi za ovaj osnov su: da je propustila da u roku preda podnesak nadleznom organu; da je podnesak poslala blagovremeno postom ili telegrafskim putem ili neposredno predala nenadleznom organu; da je dostavljanje podneska nenadleznom organu ucinila iz neznanja ili ociglednom omaskom. Navedeni uslovi su kumulativni. Nenadlezni organ koji je podnesak dobio postom duzan je da bez odlaganja posalje podnesak nadleznom organu i o tome ce obavestiti stranku.

            3) povracaj u predjasnje stanje po predlogu stranke koja je usled ocigledne omaske prekoracila rok, pod uslovom da je podnesak ipak primljen kod nadleznog organa najkasnije za 3 dana po isteku roka i da bi stranka zbog zakasnjenja izgubila neko pravo

Predlog se podnosi u roku od 8 dana od dana kada je prestao razlog propustanja. Podnosi se organu kod koga je trebalo izvrsiti propustenu radnju. O predlogu odlucuje organ kod kog je trebalo izvrsiti propustenu radnju.

Organ kome je podnet predlog moze: odbaciti, odbiti ili uvaziti predlog.

Organ odbacuje predlog bez daljeg postupka ukoliko je neblagovremeno podnet. 

Kad primi predlog za povracaj, organ ce traziti izjasnjenje od protivne stranke. Medjutim, ako postoje opste poznate cinjenice, organ moze odluciti o predlogu i bez izjasnjenja stranke. Bilo da organ usvaja predlog ili ga odbija, on uvek odlucuje zakljuckom.

Predlog za povracaj u predjasnje stanje ne zaustavlja tok postupka, medjutim, organ nadlezan za odlucivanje po predlogu moze privremeno prekinuti postupak dok zakljucak o predlogu ne postane konacan. O tome organ odlucuje po slobodnoj oceni.

Prekid postupka moze se odrediti: odmah posle podnosenja predloga za povracaj, u toku posebnog ispitnog postupka ili u toku odredjene usmene rasprave.

Zakljucak se donosi i pri odbacivanju i odbijanju i dozvoljavanju. Protiv zakljucka kojim se dozvoljava nije dopustena zalba, sem ako je povracaj dozvoljen po predlogu koji je neblagovremen ili nedopusten. Protiv zakljucka kojim je odbijen predlog dopustena je posebna zalba ako je zakljucak doneo prvostepeni organ.

Dozvoljavanjem povracaja u predjasnje stanje postupak se vraca u ono stanje u kome se nalazi pre propustanja, a ukidaju se sva resenja i zakljucci koje je organ doneo u vezi sa propustanjem.

 

33. Skraceni upravni postupak

S obzirom na prirodu upravnih stvari koje se resavaju u upravnom postupku, veliki broj upravnih stvari resava se po skracenom ispitnom postupku. Skraceni postupak ima u vidu slucajeve u kojima nije potrebno vrsiti posebne procesne radnje(uvidjaj, usmenu raspravu, saslusanje svedoka, vestacenje), da bi se mogle utvrditi relevantne cinjenice koje su od znacaja za resenje stvari. Po skracenom postupku resavaju se po pravilu jednostranacke upravne stvari. Organ moze po skracenom postupku resiti stvar neposredno u nekoliko slucajeva: na osnovu cinjenica i dokaza koje je stranka navela, ako se na podlozi tih cinjenica i dokaza moze utvrditi stanje stvari; ako se stanje stvari moze utvrditi na podlozi opste poznatih cinjenica ili cinjenica koje su organu poznate; ako se stanje stvari moze utvrditi neposredno uvidom, odnosno na osnovu sluzbenih podataka kojima organ raspolaze, a nije potrebno posebno saslusanje stranke radi zastite njenih prava; u slucaju kad je popisom predvidjeno da se stvar moze resiti na podlozi cinjenica ili okolnosti koje nisu potpuno dokazane ili se dokazima samo posredno utvrdjuju pa su cinjenice ili okolnosti ucinjene verovatnim, a iz svih okolnosti proizilazi da se zahtevu stranke ima udovoljiti; kad se radi o preduzimanju u javnom interesu hitnih mera koje se ne mogu odlagati, a cinjenice na kojima resenje treba da bude zasnovano su utvrdjene ili bar ucinjene verovatnim.

34. Dokazna sredstva u upravnom postupku

Kao dokazno sredstvo upotrebljava se sve sto je podesno za utvrdjivanje stanja stvari i sto odgovara pojedinom slucaju. Prema tome, kao osnovna dokazna sredstva smatraju se: isprave, svedoci, izjava stranke, vestaci, uvidjaj.

Pod ispravom podrazumeva se pismeno koje utvrdjuje cinjenice ili dogadjaje. Razlikuju se javne i privatne isprave. Pod javnom ispravom podrazumeva se pismeno koje je u propisanom obliku izdao neki drzavni organ u granicama svoje nadleznosti, a kojom se dokazuje ono sto se u ispravi sluzbeno potvrdjuje, izjavljuje ili odredjuje(presuda, resenje, dozvola...). ZUP-om je predvidjeno i da karakter javne isprave ima i ona isprava koja moze biti prilagodjena elektronskoj obradi

podataka, kao i mikrofilmska kopija isprave. Pod privatnom ispravom podrazumeva se pismeno koje izdaje privatno fizicko i pravno lice ili organizacija kad ne vrsi poslove na osnovu javnog ovlascenja. U privatne isprave spadaju npr. menice, testament, ugovor, poslovne knjige, itd.

Isprave koje sluze kao dokaz, podnose stranke ili pribavlja organ koji vodi postupak.

Uverenja predstavljaju takodje isprave. Njih mogu izdavati drzavni organi i organizacije u vrsenju javnih ovlascenja. Uverenja se mogu izdavati o: cinjenicama o kojima vode sluzbenu evidenciju, cinjenicama o kojima ne vode sluzbenu evidenciju ali je izdavanje uverenja o tim cinjenicama predvidjeno posebnim zakonom.

Uverenje o cinjenicama o kojima se vodi sluzbena evidencija moraju se izdavati saglasno podacima sluzbene evidencije. Takva uverenja imaju znacaj javne isprave. Pod ovom vrstom uverenja podrazumevaju se: sertifikati, potvrde, atesti, svedocanstva, diplome, itd.

Ako se radi o uverenju koje se izdaje o  cinjenicama o kojima organ ne vodi sluzbenu evidenciju, te se cinjenice utvrdjuju u postupku propisanom zakonom o opstem upravnom postupku za utvrdjivanje cinjenica.

Svedok moze biti svako lice koje je bilo sposobno da opazi cinjenicu o kojoj ima da svedoci i koja je u  stanju da to svoje opazanje saopsti. Svako lice koje je pozvano kao svedok duzno je da se odazove tom pozivu. Kao svedoci ne smeju se saslusavati: lica koja nisu sposobna saopstiti ono sto su opazila, lice koje u postupku ucestvuje u svojstvu sluzbenog lica, lice koje bi svojim iskazom povredilo duznost cuvanja sluzbene i vojne tajne. ZUP navodi slucajeve u kojima svedok moze uskratiti svedocenje: na pojedina pitanja na koja bi odgovor izlozio teskoj sramoti, znatnoj imovinskoj steti ili krivicnom gonjenju njega ili njegovog srodnika; o cinjenicama o kojima svedok ne bi mogao svedociti a da ne povredi obavezu cuvanja poslovne, profesionalne, naucne tajne; o onome sto je stranka poverila svedoku kao punomocniku; o onome o cemu se stranka ili drugo lice ispovedilo svedoku kao verskom ispovedniku. Kao sankcije za neodazivanje pozivu bez zakonskog osnova javljaju se: prinudno dovodjenje, snosenje odgovarajucih troskova i novcane kazne. ZUP sadrzi detaljne odredbe o nacinu saslusanja svedoka. U tim odredbama se predvidja da se svedoci saslusavaju pojedinacno, bez prisustva svedoka koji ce se kasnije saslusati, da se svedok prethodno upozori na duznost da govori istinu, da sluzbeno lice pouci svedoka na koja pitanja moze uskratiti svedocenje, da se svedoku ne smeju postavljati takva pitanja koja ukazuju na to kako bi se imalo odgovoriti, da se svedok ima uvek pitati otkuda mu je poznato ono sto svedoci, itd.

Zakonom o opstem upravnom postupku predvidjeno je kao posebno dokazno sredstvo izjava stranke. Ona se moze dati samo usmeno. Izjava stranke moze posluziti kao dokazno sredstvo kad za utvrdjivanje odredjene cinjenice ne postoji neposredan dokaz ili se takva cinjenica ne moze utvrditi na osnovu drugih dokaznih sredstava. Dokaznu snagu i verodostojnost izjave stranke sluzbeno lice koje vodi postupak ceni po svom slobodnom uverenju. Stranka kada daje laznu izjavu odgovara krivicno i materijalno.

Vestaci su lica koja na osnovu svog strucnog znanja ispituju odredjene cinjenice i o njima podnose strucno misljenje sluzbenom licu koje vodi postupak. Kao vestaci mogu se pojaviti i

fizicka i pravna lica kao i pojedina kolektivna tela, naucne i strucne ustanove. Dokaz vestacenjem vrsi se po nalogu sluzbenog lica koje vodi postupak. Pozivu sluzbenog lica za vrsenje vestacenja duzna su da se odazovu lica: koja imaju posebno ovlascenje za davanje misljenja po pitanju odgovarajuce struke, koja imaju potrebnu strucnu spremu. To su prvenstveno lica koja se bave naukom, umetnoscu, zanatskom delatnoscu, itd. Vestak moze uskratiti vestacenje iz istih razloga iz kojih svedok svedocenje. Kod vestacenja treba razlikovati vestacki nalaz i vestacko misljenje. Vestacenje se vrsi po pravilu na usmenoj raspravi. U tri slucaja ce se na vestaka primeniti odredjena sankcija: vestak koji je uredno pozvan ne dodje da vestaci, a izostanak ne opravda; vestak je dosao, ali je odbio da vestaci; vestak nije u ostavljenom roku podneo svoj pismeni nalaz i misljenje.

Tumaci su upravo strucnjaci za jezik, sto znaci neka vrsta vestaka. Tumaci se upotrebljavaju u cilju da stranci ili drugom licu koje ucestvuje u postupku, a ne zna jezik na kome se postupak vodi, omoguci pracenje sluzbenog rada.

Pod uvidjajem se podrazumeva takvo dokazno sredstvo pomocu koga se sluzbeno lice koje vodi postupak licno i neposredno uverava o istinitosti izvesne cinjenice. Uvidjaj se vrsi kad je za utvrdjivanje neke cinjenice ili za razjasnjenje bitnih okolnosti potrebno neposredno opazanje sluzbenog lica koje vodi postupak. Uvidjaj stvari se moze vrsiti kod organa koji vodi postupak i na mestu gde se stvar nalazi. U zakonu je sadrzana odredba prema kojoj je sopstvenik ili drzalac stvari, prostorija ili zemljista koje se imaju razgledati, ili u kojim odnosno na kojima se nalaze stvari uvidjaja, ili preko kojih je potrebno preci, duzan dopustiti da se uvidjaj izvrsi. Prema sopstveniku ili drzaocu koji bez opravdanog razloga ne dopusti da se uvidjaj izvrsi mogu se primeniti iste sankcije koje se primenjuju prema svedoku koji odbije da svedoci. S druge strane, sopstvenik ima prava na naknadu stete koja se nanese prilikom vrsenja uvidjaja.

Institut obezbedjenja dokaza ima za cilj da obezbedi buduce dokaze. Naime, ako postoji opasnost da ce se nekom od dokaznih sredstava izgubiti ili otezati njegova upotreba, moze sluzbeno lice koje vodi postupak odluciti da se u cilju obezbedjenja dokaza, u svakom stanju postupka, pa i pre nego sto je postupak pokrenut, taj dokaz izvede.

35. Podela resenja po ZUP

 Prema ZUP moguce je razlikovati vise vrsta resenja: pravno vezana resenja i resenja koja se donose na osnovu slobodne ocene; pismena i usmena resenja; resenja koja donosi jedan organ i resenja koja donose dva ili vise organa u saradnji; potpuna, delimicna i dopunska resenja; konacna i privremena resenja; resenja koja se odnose na jedno lice, zajednicka resenja i generalna resenja.

            Pravno vezana resenja i resenja koja se donose na osnovu slobodne ocene

S obzirom na stepen vezanosti organa pri donosenju resenja vrsi se razlikovanje izmedju pravno vezanih resenja i resenja koja se donose na osnovu slobodne ocene.

Kod pravno vezanih upravnih akata,pravni propisi na imperativan nacin odredjuju kakvu radnju organ mora preduzeti,odnosno kakvo resenje mora doneti. Organ nema ovlascenja da bira

izmedju vise alternativa,vec ima obavezu da postupa po unapred odredjenim pravilima. Pravno vezani akti moraju imati onu sadrzinu koja ja predvidjena pravnim propisima.

Karakteristika upravnih akata koji se donose po osnovu slobodne ocene je u tome sto je pri vrsenju slobodne ocene organ ovlascen za biranje izmedju vise alternativa. Kao primer akta koji se donosi po slobodnoj oceni moze se navesti resenje o dozvoli za drzanje i nosenje oruzja. Kod akata koji se donose na osnovu slobodne ocene razlikuju se pravno vezani i pravno nevezani delovi. Pravno dejstvo ovog razlikovanja je u tome sto se pravno vezani delovi mogu podvrgnuti kontroli zakonitosti,dok pravno nevezani ne mogu biti predmet sudske kontrole. Slobodna ocena mora se vrsiti na nacin kako to nalaze javni odnosno opstedrustveni interes. Moze se vrsiti tek po ispunjenju materijalnopravnih uslova. Resenje koje se donosi po slobodnoj oceni mora biti doneto u granicama ovlascenja iz materijalnopravnog propisa. Resenje mora biti doneto u skladu sa ciljem u kom je ovlascenje dato.

            Pismena, usmena i resenja u vidu zabeleske na spisu

S obzirom na formu donosenja resenja, mogu se razlikovati: pismena i usmena resenja.

Pravilo je da se resenje donosi pismeno.

Usmeno resenje se moze u upravnom postupku doneti samo u slucajevima kad se radi o preduzimanju izuzetno hitnih mera sa ciljem obezbedjenja javnog mira i bezbednosti ili radi otklanjanja neposredne opasnosti. Usmena resenja donosice nadlezni organ, npr. u slucaju elemntarnih nepogoda i vise sile. Organ koji je pod napred navedenim uslovima doneo usmeno resenje moze narediti njegovo izvrsenje bez odlaganja.

U stvarima manjeg znacaja u kojima se udovoljava zahtevu stranke, a ne dira u javni interes niti interes drugog lica, resenje se moze sastojati samo od dispozitiva u vidu zabeleske na spisu, ako su razlozi za takvo resenje ocigledni i ako nije drukcije propisano.

 

 

            Resenja koja donosi jedan organ i resenja koja se donose saradnjom dva ili vise organa

Najcesce je slucaj da resenje donosi jedan organ. To su npr. resenja koja donose drzavni funkcioneri koji rukovode organom uprave.

Resenja koja se donose saradnjom  dva ili vise organa nazivaju se slozenim resenjima. Slozeno resenje se sastoji od dva ili vise akata, zbog cega se ono naziva i zbirno resenje.

Donosenje resenja od strane dva ili vise organa-u ovakvom slucaju svaki je od ovih organa duzan da donese resenje o toj stvari, a zatim su ovi organi duzni da se sporazumeju o tome koji ce od njih izdati resenje. U tom slucaju u resenju mora biti naveden akt drugog organa.

Donosenje resenja uz prethodnu saglasnost drugog organa-u ovom slucaju resenje se donosi posto je drugi organ dao prethodnu saglasnost. Organ koji je nadlezan da izda resenje duzan je da organu, ciju prethodnu saglasnost pribavlja, dostavi posebnim aktom osnovne elemente resenja koje namerava da donese. Da se ne bi odugovlacilo sa donosenjem resenja ZUP je predvideo da je drugi organ duzan da u roku od mesec dana da ili odbije saglasnost, ako posebnim propisom nije odredjen kraci ili duzi rok.

Donosenje resenja uz saglasnost drugog organa-u ovom slucaju organ koji donosi resenje sastavlja i salje ga sa spisima na saglasnost drugom organu. Ovaj organ moze dati svoju saglasnost na vec doneto resenje potvrdom na samom resenju ili posebnim aktom.

Donosenje resenja uz potvrdu ili odobrenje drugog organa-isto kao ovo proslo J

Donosenje resenja po pribavljenom misljenju-u ovom slucaju resenje se moze doneti posle pribavljenog misljenja ili, ako misljenje nije dato u roku od mesec dana od dana kad je zatrazeno, po isteku tog roka.

Osnovna stvar koju treba istaci kod slozenih resenja je da kod ove vrste resenja se pojavljuje jedan glavni akt i jedan ili vise akcesornih akata.

            Potpuna, delimicna ili dopunska resenja

Potpunim resenjem predmet po kome je vodjen postupak resava se u celini u svim tackama o kojima je vodjen postupak. Sva sporna pitanja koja su se u postupku pojavila nalaze svoje razresenje u donetom resenju.

Delimicno resenje donosi nadlezni organ kad se o jednom predmetu resava u vise tacaka, pa su samo neke od njih dozrele za resenje i kad se pokaze kao celishodno da se o tim tackama resi posebnim resenjem. Delimicno resenje organ moze doneti po sluzbenoj duznosti ili po predlogu stranke. Delimicno resenje mora sadrzavati sastavne delove potpunog resenja.

Dopunsko resenje donosi nadlezni organ kad nije resenjem odlucio o svim pitanjima koja su bila predmet postupka. Organ je greskom propustio da izvesna pitanja resi u resenju. U ovom slucaju nadlezni organ donosi dopunsko resenje o pitanjima koja vec donetim resenjem nisu obuhvacena. Rok u kome se moze traziti donosenje dopunskog resenja nije zakonom odredjen. Dopunsko resenje moze se doneti bez ponovnog sprovodjenja ispitnog postupka ili tek po sprovodjenju ponovnog dokaznog postupka.

            Resenje o glavnoj stvari i privremena resenja

Resenje o glavnoj stvari donosi se po okoncanju upravnog postupka i njime se na podlozi cinjenice utvrdjenih u postupku resava o predmetu postupka. Postupak se moze pokrenuti i voditi bilo po sluzbenoj duznosti ili po predlogu stranke. U oba slucaja potrebno je resiti konkretnu upravnu stvar iz odredjene upravne materije. Resenje o glavnoj stvari ukazuje na to da je upravna stvar zbog koje je postupak pokrenut i vodjen resena putem pomenutog resenja.

Privremeno resenje donosi nadlezni organ kad se prema okolnostima slucaja pokaze da je neophodno pre okoncanja postupka doneti resenje kojim se privremeno uredjuju sporna pitanja ili odnosi. Privremeno resenje mora biti doneto u obliku propisanom za resenje o glavnoj stvari. S obzirom na to da ono ima ogranicenu  vremensku vaznost, u ovom resenju se mora izricno naznaciti da je ono privremeno. Privremeno resenje se ukida donosenjem resenja o glavnoj stvari.

            Resenja koja se odnose na jedno lice, zajednicka resenja i generalna resenja

Resenjem se moze resavati predmet postupka koji se odnosi samo na jedno odredjeno lice, odnosno samo na jedan odredjeni organ. To ce po pravilu biti slucaj kod jednostranackih upravnih stvari.

Kad se radi o stvari koje se tice veceg broja odredjenih lica, moze se: za sva odredjena lica doneti jedno zajednicko resenje ili za svako pojedino lice doneti posebno resenje. Ako se donosi zajednicko resenje, za organ koji donosi resenje postoji obaveza: da u dispozitivu resenja imenuje sva lica koja su obuhvacena resenjem, da u obrazlozenju izlozi razloge koji se odnose na svako pojedino lice, da resenje dostavi svakom od tih lica.

Generalno resenje se donosi kad se radi o stvari koja se tice veceg broja lica koja organu nisu individualno poznata. U ovakvom slucaju generalno resenje mora sadrzavati takve podatke da se iz njih moze lako utvrditi na koje se lice resenje odnosi. Svako lice na koje se odnosi ovakvo resenje, moze takvo resenje pobijati zalbom.

 

 

36. Oblik i sastavni delovi resenja

 Sa ciljem da se vec po formi moze ustanoviti da li se radi o resenju, propisano je da se svako resenje kao takvo mora oznaciti. Izuzetno propisima o pravilima sluzbe moze se predvideti da se resenju moze dati i drugi naziv, npr. dozvola,odobrenje.

Sa ciljem da uprosti formu i sastavne delove resenja ZUP je predvideo da pismeno resenje sadrzi: uvod, dispozitiv, obrazlozenje, uputstvo o pravnom sredstvu, naziv organa sa brojem i datumom resenja, potpis sluzbenog lica, kao i pecat organa.

U uvodu se navodi: naziv organa koji donosi resenje, propis o nadleznosti tog organa, oznacavanje stranaka, njihovih zastupnika i punomocnika, predmet postupka.

Dispozitiv predstavlja najvazniji deo resenja. Dispozitivom se resava o predmetu postupka u celosti o svim zahtevima stranaka o kojima u toku postupka nije posebno reseno. Dispozitiv sadrzi: obavezne, eventualne i fakultativne sastojke. U obavezne sastojke spada: zahtev da se njim resava o predmetu postupka u celosti, obaveza da se dispozitivom resi o svim zahtevima stranaka o kojima u toku postupka nije posebno reseno. U eventualne sastojke spada:

odredjivanje roka u kome se jedna radnja ima izvrsiti, ako se resenjem nalaze izvrsenje takve radnje; navodjenje odredbe o tome da zalba ne odlaze izvrsenje resenja, ako se radi o resenju koje se moze izvrsiti u zalbenom roku. U fakultativne sastojke spada odlucenje o troskovima postupka.

Pored elemenata postoje i odredjeni dodaci koji se u praksi pojavljuju. U ove dodatke spada odredjivanje izvesnih uslova, rokova i naloga.

Dispozitiv mora biti kratak i odredjen. Nasuprot obrazlozenju u kome treba opsirnije izloziti elemente, u dispozitivu se na koncizan, jasan, odredjen i sto kraci nacin resava o predmetu postupka i o svim zahtevima stranaka.

U obrazlozenju se navode: ukratko zahtevi i predlozi stranaka, utvrdjeno cinjenicno stanje, prema potrebi i okolnosti i razlozi koji su bili odlucni pri oceni dokaza, razlozi zbog kojih nije uvazen neki od zahteva ili predloga stranaka, pravni propisi i razlozi koji s obzirom na utvrdjeno cinjenicno stanje upucuju na ovakvo resenje koje je dato u dispozitivu. Iz izlozenog proizilazi da se obrazlozenje sastoji iz cinjenicnog i pravnog dela. U cinjenicnom delu se navode podaci u vezi sa cinjenicnim stanjem, a u pravnom delu odgovarajuce odredbe materijalnopravnih propisa. Ako je nadlezni organ ovlascen da resi stvar po slobodnoj oceni, mora u obrazlozenju da navede taj propis i da izlozi razloge kojima se pri donosenju resenja rukovodio.

Uputstvo o pravnom sredstvu-stranka se obavestava da li protiv resenja moze izjaviti zalbu ili pokrenuti upravni spor. Kad je zalba dopustena, u uputstvu se navodi kome se zalba izjavljuje, a kome se i u kom roku predaje, i sa kolikom taksom se predaje. Kad se protiv resenja moze pokrenuti upravni spor, u uputstvu se navodi: kome se sudu tuzba podnosi, u kom roku i sa kolikom taksom; da se tuzba podnosi u dva primerka, a ako ima zainteresovanih lica sa jos po jednim primerkom za svako takvo lice; kao i da se tuzbi mora prikljuciti resenje u originalu ili prepisu.

Oznaku broja, datum, naziv organa i mesto mora imati svako resenje. Resenje mora imati i potpis sluzbenog lica. Kad resenje donosi kolegijalni organ, strankama se izdaje overen prepis resenja. Najzad, na resenje se mora staviti pecat organa koji je resenje doneo.

37. Zalba

Pod zalbom se podrazumeva pravno sredstvo kojim stranka ili drugo ovlasceno lice osporava zakonitost ili pravilnost prvostepenog resenja donetog u upravnom postupku. Zalbom se trazi da se prvostepeno resenje ponisti ili izmeni kao nezakonito ili nepravilno.

U pogledu legitimacije za podnosenje zalbe vaze pravila koja vaze za stranacku sposobnost i za stranacku legitimaciju.

Pravo na podnosenje zalbe protiv resenja donetog u prvom stepenu ima stranka. Medjutim, zakonom o opstem upravnom postupku je predvidjena mogucnost i za drzavnog, odnosno javnog tuzioca, javnog pravobranioca i druge drzavne organe, kada su zakonom posebno ovlasceni, da

izjave zalbu protiv resenja kojim je povredjen zakon u korist pojedinca ili pravnog lica, a na stetu drustvene zajednice.

Stranacka legitimacija za zalbu oznacava da mora postojati posebni odnos stranke prema konkretnoj upravnoj stvari. Pitanje postojanja pravnog interesa procenjuje se uglavnom po materijalnim pravnim propisima, zbog cega se i pitanje stranacke legitimacije mora ocenjivati razlicito, od slucaja do slucaja. Pri odredjivanju pomenutog pravnog interesa u praksi se polazi uglavnom od sledecih nacela: pravni interes mora biti neposredan i konkretan; pravni interes mora biti licni, a to znaci da se pobijeno resenje mora neposredno i licno odnositi na zalioca.

Zalba se podnosi u roku od 15 dana ako zakonom nije drukcije odredjeno. Rok za zalbu za svako lice i svaki organ kojima se resenje dostavlja racuna se od dostavljanja resenja.

U zalbi se mora navesti resenje koje se pobija, tj. mora da naznaci naziv organa koji je doneo resenje, kao i broj i datum resenja. U pogledu sadrzine razloga kojima se pobija pravilnost resenja nije propisana posebna forma zalbe. Primenjujuci nacelo ekonomicnosti, ZUP omogucava da se u zalbi mogu iznositi nove cinjenice i novi dokazi. Da bi drugostepeni organ mogao uzeti u razmatranje nove cinjenice i nove dokaze, potrebno je da zalilac obrazlozi zbog cega te nove cinjenice i nove dokaze nije izneo u prvostepenom postupku. Ako se radi o dvostranackoj ili visestranackoj upravnoj stvari, zalilac je duzan da prilozi jos onoliko prepisa zalbe koliko ima stranaka koje ucestvuju u postupku.

Zalba se uvek predaje ili salje postom organu koji je doneo prvostepeno resenje ili drugostepenom organu. Pravilo je da se zalba predaje prvostepenom organu zbog toga sto prvostepeni organ po prijemu zalbe ima odredjene duznosti i ovlascenja. Ako stranka zalbu dostavi drugostepenom organu taj organ je duzan da zalbu odmah dostavi organu prvog stepena. Zalba predata neposredno drugostepenom organu u pogledu roka smatra se kao da je predata prvostepenom organu.

38. Rad prvostepenog organa po zalbi

Duznost prvostepenog organa ne zavrsava se donosenjem resenja, jer on ima odredjena prava i duznosti u vezi sa zalbom koju je stranka izjavila. Kad organ koji je doneo resenje primi zalbu protiv svog resenja duzan je da ispita da li je zalba dopustena, blagovremena i izjavljena od ovlascenog lica. Protiv resenja kojim je prvostepeni organ odbacio zalbu kao nedopustenu, neblagovremenu ili izjavljenu od neovlascenog lica stranka ima pravo zalbe. Ako organ viseg stepena nadje da je ova zalba opravdana, resice ujedno i po zalbi koja je bila odbacena. Ako je prvostepeni organ utvrdio da je zalba dopustena, blagovremena i izjavljena od ovlascenog lica, on treba da ispita da li je zalba opravdana. Ako jeste, a nije potrebno sprovoditi nov ispitni postupak, prvostepeni organ moze stvar resiti drukcije i novim resenjem zameniti resenje koje se zalbom pobija.

Prvostepeni organ moze povodom zalbe da utvrdi da je sproveden postupak bio nepotpun i da je to moglo biti od uticaja na resavanje stvari. Prvostepeni organ upotpunice postupak u sledecim slucajevima: kad je zalilac izneo u zalbi takve cinjenice i dokaze koji bi mogli biti od uticaja za drukcije resenje stvari; ako je zaliocu morala biti data mogucnost da ucestvuje u postupku koji je

prethodio donosenju resenja, a ta mu mogucnost nije bila data; ako je zaliocu bila data mogucnost da ucestvuje u postupku koji je prethodio donosenju resenja, a on je propustio da je koristi, ali je u zalbi opravdao to propustanje. Prvostepeni organ je duzan da sprovede ispitni postupak kad je resenje doneto bez prethodno sprovedenog posebnog ispitnog postupka koji je bio obavezan, ili kad je resenje doneto po skracenom ispitnom postupku, ali stranci nije bila data mogucnost da se izjasni o cinjenicama i okolnostima koje su od vaznosti za donosenje resenja. Kad prvostepeni organ nadje da je doneta zalba dopustena, blagovremena i izjavljena od ovlascenog lica, a nije novim resenjem zamenio resenje koje se zalbom pobija, duzan je da bez odlaganja posalje zalbu organu nadleznom za resavanje po zalbi.

39. Rad drugostepenog organa po zalbi

U okviru postupka po zalbi kod drugostepenog organa mogu se razlikovati dve faze postupka: prethodni postupak i redovni postupak.

U prethodnom postupku drugostepeni organ je ovlascen da ispituje dopustenost i blagovremenost zalbe, kao i da li je zalba izjavljena od ovlascenog lica, a zbog odredjenih razloga drugostepeni organ moze i ponistiti resenje u prethodnom postupku. Ako je stranka izjavila zalbu protiv resenja protiv koga zalba nije dopustena, drugostepeni organ je duzan da takvu zalbu odbaci. Drugostepeni organ je duzan da zalbu koja nije podneta u zakonom predvidjenom roku odbaci kao neblagovremenu. Zalbu koja nije izjavljena od ovlascenog lica, drugostepeni organ je duzan da odbaci resenjem. Kao razlozi zbog kojih resenje moze biti ponisteno u prethodnom postupku mogu se navesti: odbijanje od strane prvostepenog organa da resava o stvari, mada je bio duzan da stvar resi on ili koji drugi organ; donosenje prvostepenog resenja od strane sluzbenog lica nadleznog organa koje nije bilo ovlasceno za resavanje; cinjenica da je u resavanju ucestvovalo sluzbeno lice koje je po zakonu trebalo da bude izuzeto; cinjenica da kolegijalni organ koji je doneo resenje nije resavao u sastavu predvidjenom vazecim propisima, u pogledu kvoruma za resavanje i kvoruma za donosenje resenja. Treba dodati da u razloge zbog kojih se moze resenje ponistiti u prethodnom postupku ubrajaju i nezakonitosti ucinjene u prvostepenom postupku zbog kojih se resenje ima oglasiti nistavim.

U redovnom postupku drugostepeni organ meritorno raspravlja o zalbenom zahtevu, tj. resava predmet zalbe. Redovan postupak nastaje ako drugostepeni organ ne odbaci zalbu po osnovu neblagovremenosti, nedopustenosti, odnosno zbog toga sto je zalbu podnelo neovlaceno lice. U redovnom postupku drugostepeni organ je ovlascen da s obzirom na cinjenicno stanje i vazece pravne propise koji se imaju primeniti u konkretnom slucaju donese resenje kojim ce: odbiti zalbu; ponistiti prvostepeno resenje u celosti ili delimicno; izmeniti prvostepeno resenje u celosti ili delimicno.

Drugostepeni organ je duzan da odbije zalbu u sledecim slucajevima: kad utvrdi da je postupak koji je prethodio resenju pravilno sproveden i da je resenje pravilno i na zakonu osnovano; kada nadje da je u prvostepenom postupku bilo nedostataka, ali da su oni takvi da nisu mogli imati uticaja na resenje stvari; kad nadje da je prvostepeno resenje na zakonu osnovano, ali zbog drugih razloga a ne zbog onih koji su u resenju navedeni.

40. Razlozi za ponistavanje resenja po zalbi

 Razlozi zbog kojih drugostepeni organ moze ponistiti resenje na osnovu zalbe mogu se svrstati u dve grupe: formalnopravne razloge i materijalnopravne razloge.

Formalnopravni razlozi su: nepravilno ili pogresno utvrdjeno cinjenicno stanje, povreda pravila postupka koja je od uticaja na resavanje stvari, pogresna ocena dokaza, izvodjenje pogresnog zakljucka iz utvrdjenih cinjenica u pogledu cinjenicnog stanja, nejasnost dispozitiva pobijanog resenja, protivrecnost dispozitiva i obrazlozenje resenja.

Ako drugostepeni organ utvrdi da u prvostepenom postupku nisu potpuno i pravilno utvrdjene sve cinjenice koje je bilo potrebno utvrditi, on ima ovlascenje da postupi na tri nacina: drugostepeni organ ovlascen je da sam upotpuni postupak i da otkloni nedostatke i nepravilnosti u cinjenicnom stanju; ako drugostepeni organ nadje da je upotpunjavanje cinjenicnog stanja brze i ekonomicnije da ga izvrsi prvostepeni organ, ovlascen je da prvostepenom organu nalozi da izvrsi upotpunjavanje postupka i da mu posalje pribavljeni materijal, odredjujuci rok za to; drugostepeni organ moze upotpuniti cinjenicno stanje i preko zamoljenog organa.

Drugostepeni organ je ovlascen da ponisti resenje i zbog toga sto u postupku stranci nije bila data mogucnost da se izjasni o cinjenicama i okolnostima na kojima je zasnovano pobijano resenje, kao i zbog toga sto je postupak bilo u kom drugom pogledu nepotpun ili nepravilan, a da je to moglo imati uticaj na resenje stvari. Drugostepeni organ kao i u nepravilnom cinjenicnom stanju, moze sam upotpuniti postupak i otkloniti nepravilnosti ili naloziti prvostepenom organu da on to izvrsi ili upotpuniti postupak preko zamoljenog organa.

Nejasnost dispozitiva pobijenog resenja cini resenje nepravilnim, jer se u takvim slucajevima ne moze znati kako se pravo stranci priznaje ili kakva joj se obaveza nalaze. I u slucaju nejasnosti dispozitiva, odnosno protivrecnosti dispozitiva s obrazlozenjem, drugostepeni organ ce sa ciljem donosenja pravilnog resenja, otkloniti navedene nedostatke bilo sam, bilo preko prvostepenog organa ili kog zamoljenog organa.

Drugostepeni organ ce ponistiti resenje i sam resiti stvar kad utvrdi da su u prvostepenom resenju pogresno ocenjeni dokazi. Prema tome, drugostepeni organ moze podvrgnuti reviziji ocenu dokaza koju je izvrsio prvostepeni organ.

Drugostepeni organ ce ponistiti resenje i sam resiti stvar kad utvrdi da je iz utvrdjenih cinjenica izveden pogresan zakljucak u pogledu cinjenicnog stanja.

Ako drugostepeni organ utvrdi da postoji neka od navedenih nepravilnosti i konstatuje da ce prvostepeni organ brze i ekonomicnije otkloniti nedostatke, on svojim resenjem moze ponistiti prvostepeno resenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak.

U materijalnopravne razloge se ubrajaju: pogresna i nepravilna primena pravnih propisa i nepravilna upotreba slobodne ocene.

Pogresna i nepravilna primena pravnih propisa postojace kad je resenjem povredjen neki vazeci pravni propis. Povreda vazeceg pravnog propisa postoji kad propis uopste nije primenjen, kao i kad vazeci pravni propis nije pravilno primenjen.

Nepravilna upotreba slobodne ocene-ovo ce postojati kad drugostepeni organ utvrdi da je na osnovu slobodne ocene trebalo doneti drukcije resenje od prvostepenog resenja. Ako drugostepeni organ utvrdi da je prvostepeni organ izabrao alternativu, koja po njegovom misljenju nije celishodna i pravilna, on ce izabrati drugu alternativu koju smatra pravilnom.

Kad drugostepeni organ utvrdi da postoji materijalnopravni razlog za ponistavanje, on ce svojim resenjem ponistiti prvostepeno i sam resiti stvar. Prema tome, i u ovim slucajevima drugostepeni organ nije ovlascen da, posto ponisti prvostepeno resenje, predmet dostavi na ponovno resavanje prvostepenom organu.

41. Vanredna pravna sredstva u upravnom postupku

 U vanredna pravna sredstva spadaju: ponavljanje upravno-sudskog postupka i zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke.

Osnovna pretpostavka za podnosenje zahteva za ponavljanje postupka sastoji se u cinjenici postojanja pravosnazne sudske presude, odnosno resenja. Ponavljanje postupka mogu da traze samo one stranke koje su ucestvovale u sporu okoncanom presudom, a to su: tuzilac, organ ciji je akt ponisten i zainteresovano lice-ako je osporeni akt ponisten. Upravnosudski postupak okoncan presudom ili resenjem suda ponovice se po zahtevu stranke: ako stranka sazna za nove cinjenice po kojima bi spor bio povoljnije resen po nju; ako je do odluke suda doslo usled krivicnog dela sudije ili zaposlenoga u sudu, ili je odluka izdejstvovana prevarnom radnjom zastupnika ili punomocnika stranke, njegovog protivnika, a takva radnja predstavlja krivicno delo; ako je odluka zasnovana na presudi donetoj u krivicnoj ili gradjanskoj stvari, a ta presuda je kasnije ukinuta drugom pravosnaznom sudskom odlukom; ako je isprava na kojoj se zasniva odluka lazna ili lazno preinacena, ili ako svedok, vestak ili stranka prilikom saslusanja pred sudom da lazan iskaz; ako stranka nadje ili stekne mogucnost da upotrebi raniju presudu donetu u istom upravnom sporu; ako zainteresovanom licu nije bila data mogucnost da ucestvuje u upravnom sporu; ako stav iz naknadno donete odluke evropskog suda za ljudska prava u istoj stvari moze da bude od uticaja na zakonitost pravosnazno okoncanog sudskog postupka. U tuzbi za ponavljanje postupka mora se navesti: sudska odluka doneta u postupku cije se ponavljanje zahteva; zakonski razlog ponavljanja i dokazi; okolnosti iz kojih proizilazi da je tuzba podneta u zakonskom roku; u kom se pravcu i u kom obimu predlaze izmena sudske odluke.

Postoje dva roka u kojima se moze traziti ponavljanje: subjektivni rok i objektivni rok.

Subjektivni rok od 30 dana racuna se od dana kada je stranka saznala za razlog ponavljanja. Stranka je duzna da najdalje u ovom roku od 30 dana podnese zahtev za ponavljanje postupka.

Objektivni rok od 5 godina se racuna od dana je odluka kojom je okoncan raniji postupak postala pravosnazna. Po proteku ovoga roka ponavljanje se ne moze uopste vise traziti.

O tuzbi za ponavljanje postupka resava sud koji je doneo odluku na koju se odnosi razlog za ponavljanje postupka. Pri resavanju tuzbe postoje dve faze. U prvoj fazi sud ispituje blagovremenost i verovatnost postojanja osnova za ponavljanje postupka. Sud je duzan da odbaci tuzbu ako utvrdi da tuzba nije blagovremena ili da stranka nije ucinila bar verovatnim postojanje

zakonskog osnova za ponavljanje. Ako sud ne odbaci tuzbu, on dostavlja prepis tuzbe zainteresovanim licima sa pozivom da u roku od 15 dana odgovore na tuzbu. Sud resenjem odlucuje da li ce dozvoliti ponavljanje postupka. Ako dodje do ponavljanja, ponovice se one procesne radnje na koje uticu razlozi ponavljanja. Presudom u ponovljenom postupku sud moze raniju presudu potvrditi, ukinuti ili preinaciti. Protiv odluke suda donete po tuzbi za ponavljanje postupka moze se podneti zahtev za vanredno preispitivanje sudske odluke.

Zahtev za vanredno preispitivanje moze se podneti Vrhovnom kasacionom sudu protiv pravosnaznih odluka upravnog suda. Zahtev se moze podneti zbog povrede zakona, drugog propisa ili povrede pravila postupka koja je mogla biti od uticaja na resenje stvari. Zahtev je moguce podneti iz sledecih razloga: kada je to zakonom predvidjeno; u slucajevima u kojima je sud odlucivao u sporu pune jurisdikcije; u stvarima u kojima je u upravnom postupku bila iskljucena zalba. Zahtev mogu podneti stranka ili nadlezni javni tuzilac. Pod strankom se podrazumeva tuzilac koji je pokrenuo upravni spor pred nadleznim sudom. Zahtev se podnosi u roku od 30 dana od dana dostavljanja sudske odluke stranci odnosno nadlezno javnom tuziocu. Ako tuziocu nije dostavljena odluka on moze podneti zahtev u roku od 60 dana od dana dostavljanja odluke suda stranci. Po prijemu zahteva nadlezni sud ispituje da li je zahtev podnet od strane ovlascenog lica kao i da li je blagovremen. Ako je sud ustanovio da je zahtev podnelo ovlasceno lice u zakonom predvidjenom roku, dostavice protivnoj stranci zahtev, u cilju da se protivna stranka upozna sa sadrzinom zahteva i eventualno dostavi odgovor na zahtev. Vrhovni kasacioni sud presudom odbija zahtev kao neosnovan ili uvazava zahtev kao osnovan. Presudom kojom se zahtev uvazava, sudska odluka protiv koje je podnet zahtev moze se ukinuti ili preinaciti.

42. Izvrsenje resenja u upravnom postupku

Izvrsenje predstavlja takvu procesualnu delatnost koja ima za cilj da prinudnim putem uspostavi i dovede do saglasnosti cinjenicno stanje sa stanjem koje zahteva pravni poredak na osnovu dispozitiva resenja. Kao osnov za sprovodjenje resenja sluzi: resenje koje je postalo izvrsno; poravnanje; zakljucak koji je postao izvrsan.

Resenje doneto u upravnom postupku izvrsuje se posto postane izvrsno. Izvrsenje resenja sprovodi se radi ostvarivanja novcanih potrazivanja ili nenovcanih obaveza. Izvrsenje resenja se sprovodi protiv lica koje je obavezno da ispuni obavezu. Ovo lice naziva se izvrsenik. Izvrsenje se sprovodi po sluzbenoj duznosti ili po predlogu stranke.

Zakljucak donet u upravno postupku izvrsuje se posto postane izvrsan. Zakljucak postaje izvrsan i to: zakljucak protiv koga se ne moze izjaviti posebna zalba; zakljucak protiv koga se na osnovu posebnog zakona moze izjaviti zalba istekom roka za zalbu, ako zalba nije izjavljena; u ostalim slucajevima zakljucak postaje izvrsan pod uslovom propisanim za izvrsnost resenja.

Izvrsenje radi ostvarivanja nenovcanih obaveza izvrsenika sprovodi se administrativnim putem. Ovo izvrsenje sprovode organi uprave po odredbama zakona o opstem upravnom postupku. Izvrsenje radi ostvarivanja novcanih potrazivanja i drugih novcanih obaveza sprovodi se sudskim putem. Sudsko izvrsenje sprovodi nadlezni osnovni sud po propisima koji vaze za sudsko izvrsenje.

43. Vrste upravnih sporova

S obzirom na razlicite kriterijume, moze se izvrsiti razlicita podela upravnih sporova. Tako se uglavnom vrsi podela: na objektivne i subjektivne upravne sporove; i na upravne sporove o zakonitosti upravnih akata i sporove pune jurisdikcije.

Prema jednom kriterijumu, kao osnova za podelu na objektivne i subjektivne, sluzi cilj spora. Objektivni spor ima prvenstveno zastitu zakonitosti, dok subjektivni spor ima za svrhu zastitu subjektivnih prava pojedinaca. Prema drugom kriterijumu, pri podeli sporova na objektivne i subjektivne za osnovu se uzima vrsta akata koja moze biti predmet spora. Objektivni upravni sporovi bi bili oni upravni sporovi koji se mogu pokrenuti protiv opstih akata, dok se pod subjektivnim sporovima podrazumevaju sporovi koji se vode protiv upravnih akata.

U nasem pravu usvojen je subjektivni upravni spor, s obzirom da se prema zakonu o upravni sporovima spor moze voditi samo protiv pojedinacnih akata.

S obzirom na ovlascenja koja sud ima pri resavanju upravnih sporova, u ZUS se cini razlika izmedju: sporova o ponistaju upravnih akata i sporova pune jurisdikcije.

Spor o ponistaju se zasniva protiv vec donetog upravnog akta, izuzev u slucaju cutanja uprave. U ovom sporu sud je ovlascen samo da ispituje zakonitost, a ne i celishodnost akata. Sudska kontrola obuhvata ispitivanje upravnih akata kako sa formalne, tako i sa materijalne strane. Presuda kojom je u sporu o ponistaju ponisten upravni akt, nema neposredno dejstvo u tom smislu da tuzilac na osnovu presude moze neposredno ostvariti svoja prava, vec se izvrsenje presude prenosi u nadleznost onog organa ciji je akt ponisten. 

Spor pune jurisdikcije je slican imovinsko-pravnim sporovima koje resavaju sudovi opste nadleznosti. U sporu pune jurisdikcije sud resava o cinjenicnom i pravnom pitanju. Sud moze ponistiti osporeno resenje, zameniti ga svojim, a da pri svemu tome ne zalazi u domen uprave, osuditi stranke na naknadu stete, osloboditi tuzeni organ novcane odgovornosti, itd. U nasem pravu ne postoji u cistom obliku spor pune jurisdikcije, kakav postoji u Francuskom pravu. Ovo je zbog toga sto u nasem pravu najveci broj sporova koji u Francuskom pravu imaju karakter spora pune jurisdikcije, spadaju u kompetenciju redovnih sudova. U nasem pravu je predvidjeno nekoliko oblika upravnog spora koji imaju obelezja pune jurisdikcije: kad sud nadje da se osporeni akt ima ponistiti, moze ako priroda stvari to dozvoljava i ako podaci postupka pruzaju pouzdan uslov za to, presudom resiti samo upravnu stvar, u ovom slucaju presuda u svemu zamenjuje ponisten akt; izvestan oblik spora pune jurisdikcije postoji i kad je tuzilac u upravnom sporu postavio zahtev za povracaj stvari oduzetih izvrsenjem osporenog upravnog akta, odnosno zahtev za naknadu stete pricinjene izvrsenjem upravnog akta; izvesna obelezja spora pune jurisdikcije ima i slucaj vanrednog ukidanja resenja.

Slicnost pojedinih oblika naseg spora sa Francuskim ogleda se u: objekt tuzbe u sporu pune jurisdikcije moze biti zahtev za naknadu stete, zahtev za povracaj stvari; ove sporove resava isti sud koji resava i sporove o zakonitosti upravnih akata; nadlezni sud pri resavanju tuzbe u navedenim slucajevima ima ovlascenje da meritorno resi stvar.

44. Pravni akti protiv kojih se moze voditi upravni spor u pravu Srbije

Upravni akt koji je predmet upravnog spora mora imati odredjene karakteristike, ispunjavati odredjene uslove. Uslovi su sledeci: akt mora biti donet od strane drzavnog organa ili od strane imalaca javnih ovlascenja; akt mora biti donet u kakvoj upravnoj stvari; akt mora resavati o pravima ili obavezama pojedinaca, pravnih lica ili drugih stranaka; akt mora biti konkretan i individualan, pod konkretnim individualnim aktom podrazumeva se takav akt kojim se resava u odredjenom slucaju o izvesnom pravu ili obavezi odredjenog lica; upravni akt mora biti konacan u upravnom postupku, upravni spor se moze pokrenuti samo protiv upravnog akta koji je donet u drugom stepenu, odnosno neposredno protiv akta prvostepenog organa protiv koga nema mesta zalbi u upravnom postupku. Navedeni elementi su kumulativni, sto znaci da svi navedeni elementi moraju postojati u svakom konkretnom slucaju.

45. Razlozi za ponistaj upravnih akata u upravnom sporu

Mogu se razlikovati dve grupe razloga za ponistaj: formalnopravni i materijalnopravni razlozi.

Pod nenadleznoscu se podrazumeva pravna nesposobnost jednog organa da donese odredjeni pravni akt. Razlikuju se sledece vrste nenadleznosti: uzurpacija vlasti, koja postoji kada je akt donelo potpuno neovlasceno lice; stvarna nenadleznost-koja postoji kad je akt doneo organ koji po zakonu nije ovlascen da donosi akte te vrste; i mesna nadleznost.

Zakon o upravnim sporovima je predvideo mogucnost pobijanja upravnog akta iz razloga sto se u postupku koji je aktu prethodio nije postupilo po pravilima postupka. Povrede pravila se sastoje iz: formalnih gresaka-usled nepridrzavanja propisa o sadrzaju i elementima; i greske u postupku koje nastaju u toku sprovodjenja upravnog postupka i koje se odnose na pitanje dostavljanja upravnog akta, na postupak resavanja po pravnim lekovima.

U nasem pravu usvojen je sistem po kome se sudu priznaje pravo da sam utvrdjuje cinjenicno stanje i da sam sprovodi dokazivanje. Sud je ovlascen da ponisti upravni akt zbog sledecih razloga: ako sud ustanovi da cinjenice u upravnom postupku nisu u bitnim tackama potpuno utvrdjene; ako utvrdi da postoji protivurecnost izmedju utvrdjenih cinjenica iznetih u osporenom aktu i spisima predmeta; ako utvrdi da je iz utvrdjenih cinjenica izveden nepravilan zakljucak u pogledu utvrdjenog cinjenicnog stanja. Zbog nepravilnog cinjenicnog stanja sud nisti upravni akt presudom.

Ako sud u redovnom sudskom postupku ne ustanovi postojanje nekog od formalnopravnih razloga za ponistaj, sud ce ponistiti upravni akt kada ustanovi da je osporenim upravnim aktom nepravilno reseno pravno pitanje. Nepravilno resenje pravnog pitanja postojace kad je upravnim aktom povredjen kakav materijalnopravni propis, tj. kada u osporenom upravnom aktu nije uopste primenjen, ili nije pravilno primenjen zakon.

Zloupotreba ovlascenja kao razlog za ponistaj zasniva se na ideji da su upravni organi duzni da svoja upravna ovlascenja upotrebljavaju iskljucivo u interesu i za dobro javne sluzbe. Kada upravni organ pri donosenju upravnog akta ima u vidu drugi cilj, a ne onaj radi kog su mu data ovlascenja, on time vrsi prekoracenje ovlascenja. Upotreba ovlascenja od strane organa koji

resavaju u upravnom postupku sa izvesnim drugim ciljem, a ne ciljem predvidjenim zakonom, nije element slobodne ocene, vec element zakonistosti.

46. Postupak po tuzbi

U okviru postupka po tuzbi mogu se razlikovati dve faze: prethodni i redovni postupak.

U prethodnom postupku sud ispituje i proverava da li su ispunjeni uslovi za pokretanje i vodjenje upravnog spora. Sud ce iz formalnih razloga odbaciti tuzbu ako utvrdi: da je tuzba podneta neblagovremeno; da akt koji se tuzbom osporava nije akt o cijoj se zakonitosti odlucuje u upravnom sporu; da uz tuzbu podnetu zbog cutanja uprave nisu prilozeni svi dokazi; da je ocigledno da se upravnim aktom, koji se s tuzbom osporava, ne dira u pravo tuzioca ili u njegov neposredni licni interes zasnovan na zakonu; da se protiv upravnog akta mogla izjaviti zalba u upravnom postupku, pa nije uopste ili nije  blagovremeno izjavljena; da vec postoji pravosnazna odluka doneta u upravnom sporu u istoj stvari; da je posle podnosenja tuzbe akt ponisten po tuzbi druge stranke; ako utvrdi tuzbu kao neurednu, i ako tuzilac u ostavljenom roku ne ukloni nedostatke tuzbe. Protiv resenja sudije kojim se odbacuje tuzba, podnosilac tuzbe ima pravo na prigovor u roku od 8 dana od dostavljanja resenja.

Osnovna karakteristika redovnog postupka je u tome sto u tom postupku sud raspravlja po pravilu definitivno o tuzbenom zahtevu, tj. resava konacno sporno pitanje.

Ako sud ne odbaci tuzbu resenjem iz formalnih razloga, niti ponisti akt zbog bitnih nedostataka, sud dostavlja na odgovor po jedan prepis tuzbe sa prilozima tuzenoj strani i zainteresovanim licima. Sud ocekuje odgovor na tuzbu u roku od 30 dana. Tuzeni organ kome je dostavljena tuzba na odgovor duzan je da u ostavljenom roku posalje spise koji se odnose na predmet. Ovde predocavamo da je ZUS predvideo obavezu organa javne vlasti da na zahtev upravnog suda dostave isprave kojima raspolazu u roku koji je odredio upravni sud.

Sud po okoncanju redovnog postupka prelazi na resavanje spora. Sud je ovlascen da resava kako cinjenica tako i pravna pitanja. Naime, sud najpre ispituje formalnopravna pitanja i ako ustanovi da je postupak pravilno sproveden, pristupa resavanju pitanja materijalnopravnih propisa. Vazeci ZUS je predvideo da sud resava upravni spor na osnovu cinjenica utvrdjenih na usmenoj raspravi, sto predstavlja novinu u nasem pravu. Upravni sud moze resiti spor bez odrzavanja usmene rasprave, samo ako je predmet spora takav da ocigledno ne iziskuje neposredno saslusavanje stranaka. Usmenu raspravu zakazuje predsednik veca i na raspravu poziva stranke i zainteresovana lica. Ona je javna. Sud moze presudom odbiti tuziocevu tuzbu kao neosnovanu ili moze uvaziti tuzbu i ponistiti osporeni upravni akt. Treba istaci da sud resava o upravnom sporu samo u granicama tuzbenog zahteva. Posle donosenja presude o ponistaju osporenog akta, ceo predmet se vraca nadleznom organu, koji je obavezan da dalje postupi po presudi. Dalja osobenost naseg upravnog spora je u tome sto se u upravnom sporu moze traziti povracaj oduzetih stvari, kao i naknada stete koja je tuziocu naneta izvrsenjem akta koji se osporava.

47. Pravna sredstva u upravnom sporu

Protiv presude donete u upravnom sporu ne moze se izjaviti zalba. Prema ranijem zakonu o upravnim sporovima zalba takodje nije predstavljala redovno pravno sredstvo u upravnosudskom postupku, s tim sto se zalba u upravnom sporu mogla izuzetno izjaviti u slucajevima izricno predvidjenim zakonom. Npr. ranijim zakonom o osnovama poslovanja organizacija udruzenog rada u oblasti robe i prometa usluga i o sistemu mera kojima se sprecava narusavanje jedinstva jugoslovenskog trzista u toj oblasti bilo je predvidjeno da organizacija udruzenog rada cije je pravo povredjeno upravnim aktom koji je proglasen nistavim zbog toga, sto se njime narusava jedinstvo jugoslovenskog trzista u oblasti prometa robe i usluga, moze pokrenuti upravni spor. Zakonom je dalje bilo predvidjeno da protiv sudske odluke donete u upravnom sporu organizacija udruzenog rada moze izjaviti zalbu saveznom sudu, ako se upravnim aktom koji je proglasen nistavim, organizacija udruzenog rada ili radni ljudi na teritoriji drugih republika, pa time i druge republike stavljaju u neravnopravan polozaj na jedinstvenom trzistu.

48. Obaveznost pravnosnaznih sudskih presuda

Zakon o upravnim sporovima proklamuje obaveznost pravosnaznih presuda sudova donetih u upravnim sporovima, kako za drzavne organe, tako i za organizacije kao i za gradjane. Zakon odredjuje da se predmet, kad su ponisti upravni akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, vraca u stanje u kome se nalazio pre nego sto je ponisteni akt donet. Posle donosenja sudske presude mogu nastupiti 3 razlicite situacije: a) organ moze doneti nov upravni akt u skladu sa pravnim shvatanjem suda; b) moguce je da organ donese nov upravni akt, ali protivno pravnom shvatanju suda i primedbama suda u pogledu postupka; v) moguce je da organ ne donese nikakav akt u izvrsenju sudske presude, iako je bio duzan da to ucini. Za slucaj pod b) i v) nas zakon predvidja odredjene sankcije: bilo u tome sto ce ponistiti upravni akt donet u izvrsenju presude, i po pravilu sam resiti stvar presudom; bilo u tome sto ce u slucaju neizvrsenja sudske presude, sud doneti upravni akt koji ima sva svojstva upravnog akta koji donose nadlezni organi.

Ako nadlezni organ posle ponistaja upravnog akta donese drugi akt protivno pravnom shvatanju suda, pa tuzilac podnese novu tuzbu, sud ce ponistiti osporeni akt i po pravilu sam resiti stvar presudom, osim ako to nije moguce zbog prirode te stvari ili je puna jurisdikcija zakonom iskljucena. Takva presuda u svemu zamenjuje akt nadleznog organa. Donosenju presude ima mesta kako u slucaju ako je upravni spor okoncan presudom, kojom je upravni spor meritorno raspravljen, tako i kada je presudom ponisten upravni akt, ali predmet spora nije meritorno raspravljen.

Zakon o upravnim sporovima nije se zadovoljio propisivanjem obaveznosti pravosnaznih presuda sudova donetih u upravnim sporovima i ovlascenja za sud da donese presudu koja zamenjuje akt nadleznog organa, pa je predvideo sankciju i za slucaj da nadlezni organi ne donesu novi upravni akt u izvrsenju pravosnazne sudske presude. U ovakvim slucajevima sud je ovlascen da donese resenje koje u svemu zamenjuje akt nadleznog organa. Da bi stranka mogla traziti izdavanje upravnog akta potrebno je: da postoji duznost organa da u izvrsenju pravosnazne sudske presude donese nov upravni akt; da nadlezni organ nije u roku od 30 dana doneo nov upravni akt; da je stranka po isteku roka od 30 dana trazila od nadleznog organa podneskom donosenje novog upravnog akta; da nadlezni organ ne donese nov upravni akt ni u daljem roku od 7 dana. Tek po ispunjenju navedenih uslova, tuzilac ima pravo da se obrati

nadleznom sudu koji je doneo presudu u prvom stepenu sa zahtevom za donosenje upravnog akta.

49. Odgovornost drzave na osnovu greske u pravu Srbije

Ustav Republike Srbije predvidja primarnu i neposrednu odgovornost drzave za stetu pricinjenu gradjanima ili pravnim licima nezakonitim ili nepravilnim radom drzavnog organa, imaoca javnog ovlascenja, organa autonomne pokrajine ili organa jedinice lokalne samouprave. Samo izuzetno pod uslovima odredjenim zakonom, osteceno lice ima pravo da zahteva naknadu i neposredno od sluzbenog lica koju je stetu pricinilo.

Zakonom o drzavnoj upravi RS, normirano je da drzava odgovara za stetu koju je svojim nezakonitim radom organ drzavne uprave prouzrokovao fizickim i pravnim licima, s tim da imaoci javnih ovlascenja sami odgovaraju za stetu koju svojim radom prouzrokuju fizickim i pravnim licima u vrsenju poverenih poslova drzavne uprave.

Drzavni sluzbenik, odnosno organizacija koja vrsi javna ovlascenja moze biti neposredno tuzena za stetu ucinjenu pojedincu ili pravnom licu samo u slucaju kad je stetu prouzrokovao namerno ili iz krajnje nepaznje.

Da bi se mogla angazovati odgovornost drzave, potrebno je da postoje sledeci uslovi: nezakonit ili nepravilan rad lica ili organa koji vrse sluzbu; pricinjena steta gradjanima i pravnim licima; da je steta pricinjena u vezi sa vrsenjem sluzbe ili druge delatnosti drzavnog organa.

 

 

 

50. Odgovornost drzave za stetu bez greske

 U materiji odgovornosti bez greske nije moguce postavljanje nekih opstih normi, vec se ta odgovornost ogranicava na odredjene materije. Kod odgovornosti drzave bez greske bitno je da se utvrdi da je steta nastala vrsenjem sluzbe, a nije potrebno utvrdjivati gresku sluzbenika i rdjavo funkcionisanje sluzbe. Prema tome, kod ove odgovornosti zahet za naknadu stete se bazira na samoj cinjenici da je steta nastala vrsenjem sluzbe, a ne greskom radnika. Kod odgovornosti bez greske se u nacelu odgovara i za stetu nastalu slucajem, ali ne i za stetu nastalu usled vise sile. Prema nasem pravu, RS odgovara za stetu koju prouzrokuje unistavanjem opasnih dobara. Npr. u zakonima o merama za unapredjenje stocarstva i o zdravstvenoj zastiti stoke predvidjeno je da se moze narediti ubijanje bolesne stoke, ako ne postoji mogucnost suzbijanja zaraze primenom drugih mera, propisanih zakonom. Sopstveniku zivotinje koja je ubijena usled izvrsenja navedenih mera pripada naknada. Isto vazi i za unistenje bilja, ambalaza i predmeta ako su zarazeni biljnom bolescu, vlasniku pripada naknada. U nasem pravu priznaje naknada stete u slucajevima ukidanja izvrsnog upravnog akta, pod uslovima predvidjenim u zakonu o opstem upravnom postupku. Resenje se moze ukinuti i samo delimicno koliko je

neophodno da se opasnost otkloni i zastite opsti interesi. Stranka koja usled ukidanja resenja trpi stetu ima pravo na naknadu stvarne stete.