U istoriji savremene literature, ćudljivom i istrajnom talentu Roberta Grejvsa, zapala je, između ostalog, usamljenička uloga nepokolebljivog, i časnog iskušenika, u očuvanju uvek novog i svežeg orfičkog majstorstva — ne samo onog svojstvenog klasi-:izmu ili romantizmu. Njegova poezija, mimo pomodnog inte-lektualizma i svekolikog modernog antipesništva, ostaje duboko verna iskonskim elementima pevanja: emociji, nadahnuću, Muzi. Bilo da peva o scenama iz rata, ljubavi ili pak smrti, Grejvs je suptilni lirik, nepogrešivo usredsređen na sve ono najbitnije i najbolnije što sačinjava magičnu vezu naših vremenitih (i bez-vremenih) susreta, čari i milosti trajanja. Iznad svega, Grejvs ie uzvišeni ljubavni pesnik, s bezgraničnim poverenjem u pri-marnost „ženskog principa" i nikad trnuću lepotu „bele bogi-nje", dostojne potpunog rituala Rodenja, Življenja i Smrti.

Robert Grejvs UPUTSTVA ORFIČKOM ISKUŠENIKU

Izbor i prevod Raša Livada i David Albahari

Predgovor Moma Dimić

Likovni uvod i grafička oprema Bogdan Kršić

ROBERT GREJVS Uputstva

orfičkom iskušeniku

CENTAR ZA KULTURU

ULAZNICA, Zrenjanin 1975.

% /U^ ; /. žpćv sif pou

'tc/h'fft* M

H f l ^ t M + j ' ^ / /iofafćy

Si'j'firt^ l-tićbić <tou>y'tr,

f m ^

•'ffvfo* faT&h j,

SADR2AJ

POEZIJA JE MAGIJA, Moma Dimić [17]

PALJBA U Z O R U [37] DA SE MRTVI OŽIVE [38] MASLINJAK [39] K O N V E R Z A C I O N I KOMAD [40] OSTACI [41] OSTAJUĆI N E D O R E Č E N [42] LOPOV [43] SEĆAJUĆI SE RATA [44] H L A D N A PAUČINA [46] GDE GOD MI BILI [47] U IME VRLINE [48] UPUTSTVA ORFTČKOM ISKUŠENIKU [49] HALE I KEPECI [51] AMERIGOVA BAJALICA [51] POVRATAK BOGINJE [53] PESMA BLODEU\VEDDA [54] BELA BOGINJA [55] IBIK NA SAMOSU [56] STENOVITA ZEMLJA [57] SIRENE POZDRAVLJAJU K R O N A [58] P U T N I K O V A KLETVA POSLE POGREŠNO P O K A Z A N O G PUTA MOLBA U P O Z N I OKTOBAR [60] DARIJEN [61]

- fLICE U OGLEDALU [63] LAUREAT [64] ZA H U A N A O K R A T K O D N E V I C I [65] ČITALAC PREKO MOG RAMENA [67] U RAZBIJENIM SLIKAMA [68]

SMETNJA [69] VIRUS [70] O N A NJEMU [71] AKROBATE [72] ODLIKE PRIRODE [73] ZAMAK [74] SVE JE BILO TAKO U R E D N O [75] BLIZANAC SNA [77] KAO KADA MISTIK [78] SAMOUBICA U ŠIBLJIKU [79] O N I SLEPI OD R O D E N J A [80] PROBLEMI RODA [81] SPAVANJE [82] ASTIMELUSA [83] U N U T A R RAZUMA [84] Č I N J E N I C A ČINA [85] BROJEĆI OTKUCAJE [86] TVOJ LIČNI N A Č I N [87] PRIZNAJ, MARPESA [88] LJUBAV BEZ N A D E [89] O N A [90] VRATA [91] NA PRVI POGLED [92] SIMPTOMI LJUBAVI [93] PONAVLJANJE [94] 2 IVICE PROŠARANE SNEGOM [95] RUBIN I AMETIST [96] SUSRET [97] KAO SNEG [98] U M R O BIH ZA TEBE [99] PORTRET [100] USKO MORE [101]

POEZIJA JE MAGIJA

Moma Dimić

Poznanstvo, i još više, prisna vezanost i prijateljstvo sa značajnim piscem nije samo privilegija, već i vrsta rada, opte-rećenja. U tom „radu" vi ste izloženi stalnim zračenjima duha, cele jedne živeće ličnosti, uostalom kao što je to, samo posred-no, i svako ko se ozbiljno lati makoje lucidne knjige. Mnoštvo direktno saznatih, ili naslućenih, privatnih odnosa, „uzročnosti" i tzv. „tajni majstorstva", često su ne mali balast pri odredi-vanju smisla samog dela; tu su bitno i efemerno u stalnoj i opasnoj mogućnosti zamene. Sve ono aktualno, trenutno i ,,ta-ko životno", čemu ste manje ili više i sami svedoci, nije uvek reflektovano iz krajnjih značenja romana, pesme ili pesničkog stanovišta — bar ne onog koje vi imate baš tog časa na umu. Da bi se, ipak, došlo i do jezgra, tih čudesnih i jedinstvenih „hemija značenja", morate se obratiti svojoj nekadašnjoj čita-lačkoj čednosti, „nesvesnosti", i zaboraviti „živog dvojnika". Tek s tom ponovo uspostavljenom distancom, s kontrolom svoje „upućenosti", izbegavaju se sva zavaravajuća „podrazumeva-nja", ponesenosti nečim što nema kreativno dejstvo, jedini pečat. No, ponekad, valja činiti upravo sasvim suprotno od svega toga!

Ne tvrdim da je prilikom naših susreta, stari engleski pes-nik, Robert Grejvs, neprestano govorio poeziju i o poeziji ili da je vazda vadio papire iz džepova, beležio stihove ili precr-tavao one ranije napisane. Ipak, i po najobičnijim gestovima, znao sam (ne pitajte me kako!) da je predamnom, bez ostatka, baš taj pesnik. Osećalo se da su on i Muza u doživotnoj, egocen-tričnoj sprezi. Pred darovima i bolovima poezije stajao je otvo-renih ruku, i sam zaposlen, nikad s dosadom na licu, tako oči-toj na licima bankara, činovnika, izdavača i skribomana. S toga, sad i ove rečenice doleću, s punim poverenjem, s desna i leva: i s njegovog ozarenog lica, poznatog, i iz magije reči, čiji je čestiti tvorac sačuvan od alhemije i pošteđen lažnog duha, upućen odavna samo na to da se „zlato jedino može praviti još od — zlata!"

U nas je Grejvsova poezija gotovo sasvim nepoznata. Neko-lika zrnca, rasturena u jednom ili dva časopisa i antologiji sa-vremene engleske poezije, više su prisutna da bi se našla na broju, u nekakvom pregledu, nego da se izdvoje. (Pogrešno bi

17

bilo misliti da se poezija više čita i u Engleskoj, koja je dala najveće pesnike ovog veka. Mali tiraži i tamo fosilizuju pes-nička imena, a samo nekolicina njih mogu da žive od svojih knjiga. Na tržištu dobro prolaze jedino one zbirke, kako reče jednom duhovito Crnjanski, koje u retkim prilikama, kupi kraljica. Onda to novine slikaju, prenesu i tiraž se začas i po pedeset puta poveća!) Ako nam nedostaje ova ljubav prema knjigama pesnika iz rojalističkih razloga, zadovoljavamo se onom iz navike, tj . školskom, obrazovnom. Grejvsovi istorijski i mito-loški romani, kao i pregledi grčke i hebrejske mitologije dobro su poznati našem čitaocu. Poezija, medutim, ne! Ovde-onde načulo se o njegovom „diranju" u „zvezde" (ili „bogove", kako ih je on sam nazvao), odnosno o izuzetno oštroj kritici novousto-ličenih bardova savremenog anglosaksonskog pesništva. Ne po-znajući u suštini dovoljno ni ova proslavljena imena, nedostaja-lo nam je i sluha i impulsa za one koji osporavaju i donose kritičke procene. Brzo formiranim domaćim epigonima her-metičke i intelektualističke poezije odgovarala je više nepriko-snovenost njihovih uzora. No, hoće li jednog dana Odn, D. Tomas, T. S. Eliot i Paund važiti za velike pesnike, ne ovisi, na sreću, od kanona i epigona, već od samog kritičkog suda vremena koje dolazi, od mišljenja pesnika ravnih njima. Ili od većih. Grejvs je jedan od njih. On se javlja sa svojim viso-kim kriterijumom i normom pesništva, kao budnost čistog i ve-čitog srca poezije. S toga, njegove opaske, ili čak netrpeljivost spram „opšteprihvaćenim vrednostima", ne smemo nazvati samo skandalom, niti ih prećutavati.

Mogući razlog što upoznavanje s poezijom R. Grejvsa u nas kasni (i uopšte svuda izvan engleskog jezičkog područja), i pored visoke brojke pesnikovih godina (80), je i činjenica što se Grejvs potvrdio kao značajan pesnik tek sredinom četrdesetih godina ovog veka — nakon ravno dvadeset, gotovo zanemar-ljivih zbirki. Znajući sporost kojom prodiru i usvajaju se nova imena, iako ovaj pesnik i inače mnogo ne mari za publiku, bila bi to srećna okolnost ako bi bar sada počelo veće intere-sovanje za ovaj izuzetni opus. Pre izvesnog saživljavanja ove teško prevodive poezije sa sluhom i ukusom njenog novog me-dijuma, jezika, svaki kritički osvrt bio bi preuranjen i jalov.

I šta odmah reći o ovom „novom" pesniku? Odrediti nje-govo mesto u strujanjima savremene poezije? Izneti njegov pes-nički „credo"? Opisivati njegovu ličnost ili nabrojati bibliograf-ske jedinice? Ili se pouzdati u lično iskustvo sa pesnikom, meru osećanja, susrete, zabeleške, pronalaske? Napokon, takav pos-tupni put mi jedino i preostaje, makoliko se to činilo nedovoljno, privatno i nekritički. Ali kako ovaj svoj rad ne prilažem Insti-

18

tutu za književnost, uzdam se, kao i toliko puta ranije, i u ne-hotičnu pomoć čitalaca, pesnika, kao i uzgred pridodatih činje-nica s moje strane.

*

Sa Grejvsom (i njegovom porodicom) sreo sam se više pu-ta, u nekoliko različitih zemalja; u Beogradu (1970), na Major-ci i u Budimpešti. Nikad, medutim, u Engleskoj! On tamo, uostalom, provodi godišnje najviše nedelju-dve. Iznenada se po-javi onamo jedino ako je u pitanju kakva operacija ili jubilar-ni skup veterana I svetskog rata. Grejvs je davno zamenio Ostrvo svojih neuroza za jedno drugačije ostrvo, ne samo blaže klime i jasnije boje mora, već i izvorište drugačijih knjiga. Na Majorci je prvi put učinio što svaki čovek jednom u životu valja da učini: sagradio je kuću! I više od toga, otpočeo je svoj rusoovski život, u skladu sa prirodom, i grejvsovski — u har-moniji sa bogovima.

„Sve je bilo tako uredno" — naslov jedne njegove pesme — podseća me na momenat kad sam ga, sedeći u njegovoj rad-noj sobi, zamolio da vidim njegovu prvu objavljenu knjigu (a koju bih i drugu između stotinu drugih!). Ne oklevajući, pes-nik je ustao, prišao regalima i za tili čas pronašao tanušnu ze-leno-plavu knjižicu. Izdata 1916-te. Zvala se „Iznad kazana". „Sada ovaj primerak košta pet stotina dolara", dodaje ironič-no. Kasnije sam pronalazio sam preostale knjige što su sledile jedna drugu, dugim nizom godina. One prve bile su romanti-čarske, ili prožete neslavnim scenama rata. Mladi engleski pes-nik i oficir Robert Ranke Grejvs služio je pune četiri godine u Velškom odredu, uglavnom na francuskom bojnom frontu. S urođenim smislom za urednost" i predanost, zaradio je čin kapetana. Imao je pod svojom komandom prvo deset, zatim trideset, a pri kraju tri hiljade i tri stotine vojnika, uglavnom Iraca. Potpuno verujem da će se istom progresijom uvećavati i sadašnja grupa Grejvsovih poetskih slaedbenika (Alen Hidž, Norman Kamerun, Filip Larkin, Tom Gan, Brajan Giles, Džefri Hil)! Grejvs bi svakako dospeo i do višeg stepena u vojničkoj hijerarhiji, da se o njegovom dvadeset i prvom rođendanu baš pred njim, na bojištu, nije rasprsla mina i teško ga ranila. Vojne vlasti su ga proglasile čak i mrtvim. Srećom, kontuzija je tra-jala svega dva časa. No, to ga je sasvim otreznilo od zanosa „otadžbinskim dugom" i vojničkom disciplinom. Smrt koja je opet bila posvuda „tako mlada", Grejvsa nije prestala da opseda još čitavu deceniju. Spopadaju ga poznate njegove noćne more, fobije i traume. Njegova senzibilna priroda toliko je bila zas-

19

trašena duhovima iščezle generacije da u to vreme nije smeo da se služi čak ni telefonom, niti da seda u voz. Razboljevalo ga je čim bi video „više od dva lica dnevno". Da ga ne bi doživotno progonile seni izginulih, iz prvog izdanja „Sabranih pesama" (1926 g.) izbacio je sve pesme koje su se odnosile na rat!

Grejvsov lik prvi put sam ugledao na zelenom omotu „Zlat-nog runa", štampanog kod nas 1957 g., u izvanrednom i na-dahnutom prevodu Borivoja Nedića i Živojina Simića. Stranice. sa tim likom, uzele su mi dah. Bilo mi je sasvim prirodno što je i kosa pesnikova ličila na runo, čak zlatno, a nos, sasvim nalik na grčki; i činilo mi se da baš to daje magičnu čar knjizi! A taj svoj markantni, napeti nos, dakako već čuven, (koji je pomogao i mnogim tumačima Grejvsovih mitova), pesnik je „zaradio" posve slučajno. Gotovo besplatno! Kako bi postao iole omiljeniji i primećeniji među svojim drugovima sa koledža, iako izuzetno zdepast i trapav, štedro i nezgrapno se „bacao u vatru" prilikom svih mogućih sportskih takmičenja. U jednoj ragbi utakmici pukla mu je nosnica. Ponegde se pogrešno na-vodi da se to desilo prilikom nekog profesionalnog boks meča. Bilo kako bilo, s tim događajem, lomljenjem nosa, Grejvs se okreće svojoj duhovnoj prirodi; počinje da piše poeziju.

Šezdesetih godina u Beogradu niko vas ne bi uzimao ozbilj-no, bar ne u književnim krugovima, ako niste pominjali imena Džojsa, Beketa i Kafke, čije su knjige, tada prevođene, još iz-ranije, makar po čuvenju, „uticale" na pisce i tumače unutar jedne, ipak, periferne književnosti. Uporedo s pojavom psihoana-lize, ovi odista značajni stvaraoci parali su ili obnavljali stare mitove, ali na takav način da je od starih priča „ostajalo vrlo malo". I dok se tek grupica pasioniranih spremala na izučava-nje složenog književnog postupka ovih novatora, drugi pisci, nevto tradicionalniji, bili su uveliko čitani. Tok svesti, krajnje slobodan i opscen rečnik, kao i otuđenost junaka još uvek su predstavljali „avangardu". Naprotiv, ko je i „slučajno" zavirio tada u romane „Josif i njegova braća", „Loše okovanog Pro-rneteja", čak i Rastkovu „Burlesku" ili Grejvsove romane, pro-nalazio je način ponašanja i jezik junaka sličan ljudima koji žive upravo danas! Bez opterećenja identifikacija s jedinstve-nom formom svesti, i mistifikacija, ovi pisci su razvijali priče, kojima su nepotrebne fusnote ili dodatni komentari.

Zbog dragocenog pripovedačkog opusa, Grejvs je na više mesta nazivan „engleski Tolstoj". Prozu je počeo da piše tek nakon duže pesničke i esejističke prakse. Prvi roman pojavlju-je se 1933 g., a poslednji, i najslabiji (,,Oni vešaju mog Svetog Bilija") završio je 1957 g. Pored „Runa", svetski uspeh su

20

postigli ,,Ja, Klaudije", „Klaudije i Mesalina" i donekle „Grof Belizar". U njima je u potpunosti došla do izražaja Grejvsova intuicija u razrešavanju poetskih i mitoloških enigmi, a da pri-tom ne liši čitaoce uverljivih opisa lepote, svireposti i banal-nosti pogreznulih u tkivu jednog davnog doba. Da li samo davnog?! Nisu li ovi istorijski romani toliko bliski savremenom čitaocu upravo stoga što se u njima osećaju trulež i raspad jedne, do skora, moćne imperije — Engleske!?

Pre romana o „stvarnim" i istorijskim ličnostima, Grejvs je 1929 g. objavio jednu od najboljih književnih autobiografija („Zbogom svemu tome"), koja je danas stilska lektira studen-tima književnosti Oksfordskog univerziteta. Neposredno po nje-nom izlasku, autorov otac, Alfred Perseval Grejvs, tada poz-nati književnik a danas u popriličnoj senci sinovljevog imena, odgovara knjigom s „obrnutim" naslovom: „Povratak svemu tome". Ali povratka nema. „Zbogom" je oproštaj sa pesnikovim „engleskim periodom", sa morama civilizacije, njenim stalnim i uništavajućim takmičarskim duhom, sa paničnom borbom da se materijalno opstane, akademizmom, najzad, s neuspelim pr-vim brakom. Valjda osetivši u prvom trenutku za čim čezne ovaj razočarani čovek, i procenjujući da je spreman na svako-vrsna odricanja i podvige, Gertruda Štajn, ta „raskrsnica ge-nija" mnogih generacija, savetuje ga: „Ako tražite raj, Majorka je raj!" A o Majorki kao o najlepšem mestu na svetu za umet-nike, govorila je još pre sto godina Zorž Sandova, koja je onde provela, zajedno sa Frederikom Šopenom, jednu punu zimu.

Grejvs stiže na ostrvo zajedno sa saputnicom, svojom mu-zom i književnim koautorem u narednih deset godina, američ-kom pesnikinjom Lorom Rajding. U ribarskom selu Deya po-dižu kuću, u senci stena od kojih se ponekad, pod naročitom svetlošću, današnjim turistima učini da vide kamenu siluetu Isusa Hrista. 1929-te u selu nije bilo ni vode, ni struje, ni valja-nog puta. Seljaci su živeli isključivo od ribe i maslina. A u čitavoj okolini moglo se sabrati tek nekolicina stranaca. Od stvari koje dvoje pesnika unose u novosagradeni dom tu je, najpre, štamparska mašina za vlastitu „izdavačku kuću" („The Seizin Press"). Bacaju se na studije starih religija, mitologija, naučnog i političkog mišljenja. A i ličnog iskustva je bilo na pretek. Grejvsovo obraćanje pozitivnim znanjima verovatno je posredni uticaj dede (po majci, Austrijanki) — Leopolda fon Rankea, prvog modernog istoričara. U pesniku se srećno ukrš-tala irska plahovitost, i sklonost ka individualizmu, sa german-skom sistematičnošću. Godina dana provedena u Kairu (gde je bio univerzitetski profesor — 1925) i konačno opredeljenje za boravak u duhovnoj kolevci civilizacije, učinili su Grejvsa ob-

21

noviteljem i najistaknutijim i najnekonvencionalnijim savreme-nim zagovornikom Mediteranizma.

Toliki značajni umetnici sa Severa, Zapada i Istoka polazi-li su prema Sredozemnom moru da tu dožive, ili pak sviju svoj Olimp. Bajron je stradao u revoluciji. Stigao je tek da se pot-piše na sunionskom Panteonu. Šeli se udavio u buri. Okusivši gorke limunove Kipra i muziku Aleksandrije, Lorens Darel se vratio na Zapad. Gogolj, Gete, Džojs, V a l e r i . . . Pored negdaš-njeg „živog" Olimpa prolazi se atinskim vozom. Da vam neki nostalgični Grk ne pokaže prema kupastom, ne sasvim obras-lom brdu, ništa vas ne bi sećalo na to davno stanište bogova i muza. Ono je tek tršava planinska ćuba, ugašena lava zelenog vulkana, pomešana s drevnim oblicima visova u lancu. U Deyi sam i nehotice nekoliko puta pomišljao kako se Olimp uvek pomalo seli, ali nikako i udaljuje odveć od onog negdašnjeg . . .

*

U kući Grejvsovih ima sedam gitara. Stajale su nehajno okačene o zid, ili se vukle po podu, na dohvat prstiju domaćina i namernika. Ponekad, čuo bi se sa njih zvuk u tišini, kad bi strune takao i mačji rep. I knjige po policama (čak i u trpe-zariji!) nisu bile u presi onih oltarskih regala u koje sme da se zaviri tek sa specijalnim pristankom njihovog kolekcionara. Sto-je u grupama, poput ljudi koji razgovaraju. Svaka zauzima svo-je mesto, prirodno, bez predrasuda o onoj susednoj. Mog „Mak-sima", poslatog nekoliko meseci ranije, nalazim između desetak „fikšn" romana. Kad ponovo neko od ukućana otvori prisno njegove ćirilčne stranice i zagleda se u taj, za njega, čudni slog, čini mi se da su i tu knjigu s posebnim uživanjem već svi pročitali. Svaki čas, iz svih uglova vrebaju vas neslućeni prob-lesci, sežnjevi svežine, vrata na koja će te da izađete slobodno, ili da se na njih pojavi neko nov, kog ste upravo očekivali.

Kuća je na sprat, od belog kamena, skoro bez patine četr-deset i pet odbrojanih godina. Jedino je terasa dograđena, odmah nakon Drugog svetskog rata. Pod njom je bazen koji se puni kišnicom za kratkih zima. Na drugom kraju je podrum, nalik na brodske lagume, pun namirnica i vina odista pravljenog od grožda. Iza drvenih stepenica što vode na sprat, gde su sobe za spavanje i „daktilobiro", nalaze se radionice — dve pesni-kove radne sobe. Ako bi ste i vi nešto da pištete, ili pročitate, rado će vam ustupiti jednu. Pored knjiga i pribora za pisanje, u njima je na stotine „magijskih" predmeta, kutijica, amajlija, lupa, tajanstvenih starih prijemnika, prstenova (kao i na pesni-kovim rukama), kuglica, školjki, meteorita, korenja, figurica,

22

malenih božanstava. Bilo šta od toga da taknete, dodirnućete alat pesnikov.

Deya je u brdima, trideset kilometara severno od Palma de Majorke. Sa svojom saputnicom stižem u selo kasno u noć. Crni, niski, letnji oblak je kao oštro osje preko neba. Ne da ni zvezde. Vetar, nevidljiv, struže miris limunovog lišća. Medenica se ne čuje po stepenastim bisagama njiva, niti se u gustišu raspoznaju maslinjaci, mrko nakapali, vremešni, pečatni. Stena tek što se ne otkine sa žilica munja i ne smrska putnike.

Sutradan, čuda, sve to! Zaliv tiho otkiva planinu. Krov ostrva pušta sunce i ono

iskače po šiljcima stena i kaktusa. Njive šaraju povrh pučine, u sedlima sela. Brencaji odasvud čupkaju stručkove između ka-menja. Sazvežđa limunova! More, eno mora sveg u zdeli. Ako ga zahvataju brodovi, kašičice čamaca, ono ne omanjuje! Nešto nas čika da izmeđ stotinak drugih kuća sami poznamo pesni-kovu. Sve imaju imena. Vila Verde. Los Palmos. Grejvsova je Kanelun („Izvan sela je"). Priželjkujemo da nam što duže osta-ne na dohvatu. Da nam tuđa ruka ne pokaže: Eno je! Švrlja-mo praiskonskim drumovima bez ikakvih znakova, izlokanim i prašnjavim. Posle koliko terasa, stepenika i zavijutaka se do-lazi moru? Odjednom, svaka dokonost se prekida. Eno Grejvsa! Eno našeg šetača, koji kao da nas traži! I kao što će docnije nenadno da iščezne u pola razgovora, evo, sad, prvi put banu izmed povijenih stabala, sam. Bez kotarice, knjige ili prutića u ruci. Visok. Pod miškom naznojena košulja. Bele pantalone pre-sečene poviše kvrgavih kolena. Slamčice oboda šešira bljeskaju na suncu uvis, i ukoso. Kroz izderane platnene papuče promiču palci. Toliko godina biti samo ovde! To je On. Nos slomljen, dedovski. Svetluca liv umornog, krševitog lica, kao s novca, s ovala vaza. Penjući se na kamen, opet narasta. Ne smemo da mu se javimo baš sada; da ga ne prekinemo.

Jedini asvaltni put skreće i u pesnikovo dvorište. Kapija je uvek otvorena pred lavirintom kvrgavh drveta, južnih, tvrdo-listih, kojim preskaču mačke, klupčaju se riđi psi, ripa magarac. Najmladi Grejvs promiče pošljunčanom stazom. Tek kasnije ugledasmo i širokosuknju mladu devojku kosih indijanskih očiju s kojom igra „šuge". Domaćin (Dueno de la casa) pozdravlja vas na pragu, nesređeno, kao da je i on upravo doputovao. Opet bi da trkne, valjda, do maslinjaka. Rečenice su mu kratke. Ni-šta nas ne čudi kad bez izvinjenja odlazi nekud. Pronosi se dvorištem. Napregnuto sledi sebe; prode istim smerovima i po nekoliko puta; ili unakrst.

Ruča se na proplanku, između klupa, kraj ljuljačke. Nikad obilno. Ali uvek zajedno. I sa letnjim gostima. U tom ritualu

23

svi krišom prate iznenadni smešak starog koji ne skida crni španski šešir sa dugog, sedog i kovrdžavog runa. On radoznalo sluša i kadkad se javlja. Kad duže govori jedva nam je shvat-Ijiv. Onda vam oni koji vladaju „grejvsovskim" jezikom pre-vode njegove šifre, jer ih on ne ponavlja. Možda će ih jedi.no još, u zanosu, upotrebiti u novoj pesmi. Da je tu da traži, prona-lazi i saopštava, to bar pesnik ne mora niodkoga da skriva. Dok smo jednom prilikom razgovarali u njegovoj beogradskoj ho-telskoj sobi, znao je, ne osvrćući se na ostale prisutne, za nepun sat i po pet puta da promeni na sebi šešire, košulje, prsluke, prstenje. Pri svakoj novoj promeni dovodio nas je u nedoumicu da li se to on sprema nekuda da izađe ili kani da se odmori. Pesnikova supruga nas je umirivala objašnjenjem da to Robert jednostavno traži odelo u kom će najbolje da se oseća tog časa. U stvaranju Grejvs je još neumoljiviji probirač savršenog izra-za. Istom prilikom, u Beogradu pokazao nam je stihove koje je pisao u avionu kojim je doputovao. Nekoliko puta su bili pre-crtavani, menjani. Jednom napisana pesma za njega još uvek nije ,,ona prava". Uostalom, sve može da se koriguje, pa zašto ne bi i te tobožnje antologijske pesme. Po njemu su grešni oni koji uporedo s izoštravanjem svog sluha za poeziju ostavljaju svoje ranije napisane pesme nesrećno okamenjene. Prezire, tako-de, i one koji bez prekida podučavaju druge. Rezervoari moraju da se pune, a za svaku promenu neophodan je i prekid s nau-čenim, sviknutim. Ovu jednostavnu, a tako retko primenjivanu mudrost, sam Grejvs razmenjuje s prirodom, s njenim ciklusima, zimama i dobima plodova. Na Majorki leje povrća rode dva puta, triput godišnje. Ali samo meštanin ostrva poznaje pauze između žarkih meseci, kiše, munje, sneg.

Čak i saginjući se ispod grana, licem dotičemo naranče, lepljive smokve. Domaćin s večeri silazi u svoj neveliki vrt. Odeven je u isto lako odelo u kome smo ga ugledali prvi put. Ono je njegov sklad, pronađeni, sa zemljom. Bar ovom njenom deliću ne da da opusti! Umesto intelektualnih asocijacija o vegetaciji ili razgovora o vašim knjigama, on vas pita: Koliko si stabala zasadio? I polazi među leje. Zaliva, plevi, okopava. Kla-nja se zemlji. Vreže krompira ili paradajza, lišće i počupani korov — sve to sitni, slaže na gomilu, u kraj. Zatim poliva vodom i ostavlja. Kad vremenom struli i „zapali se" iznutra, to će biti đubre. Tako se sve vraća istoj zemlji. Jednom, s ve-čeri, posle rada sedimo na terasi. Domaćin spazi pod stolom, na betonu, nekakvu trešnjicu. Saže se, šeširom je dokotrlja, i još zemljavim prstima ubaci u usta. Kažem da mi neće verovati kad budem pričao kako gospodin Grejvs jede trešnje sa praš-njavog poda. Pita ko to neće verovati. „Pesnici u Beogradu,

24

recimo . . . " , dosećam se. ,,Hm, kako neće ve rova t i ? . . . " , mrm-lja i odmahuje rukom, , , O n i . . . ali ja sam seosko momče!"

Izvesna doza praktičnosti, i ne mali osećaj za sve što je domaćinski, prisutni su u Grejvsovom životnom stavu. I njegova poezija i njegov humor potiču najčešće kao žeravica ognjišta, instikta za porodično. Sa svojom prvom ženom, slikarkom Nen-si Nikolson, držao je jedno vreme na periferiji Oksforda malu bakalnicu, „Kod Parnasa". I bankrotirali su. Docnije, prese-livši se na ostrvo, bio je u stanju da i čitavih šest godina ne makne nikud s praga kuće. Selo podstiče njegovu mnogostranu aktivnost i u starosti. Kad polazim na plažu, daleku skoro dva kilometra, on neočekivano kreće da mi pokaže prečicu. Priča da je kao mlađi uspevao za manje od pola sata da strči do dole, okupa se i vrati ,,na posao". Posle večere još je čio. Ustaje sabira posuđe, pribor, i odnosi u kuhinju. ,,Ne možemo Rober-ta odvratiti od toga", objašnjava nam, „izvinjavajući se", nje-gova sadašnja supruga Beril. Osećam njegovo uživanje kad reže paradajz iz svoje bašte, dok zatvara boce ili poklopce kuhinj-skih kutija. U njima je dah, i jedna druga magija. Iz kolekcije kuhinjskih noževa nije odstranjen jedan prastari, izjedenog sečiva, s ispucalim i pocrnelim koricama. Njime se služi isključivo još Dheno de la casa!

Mada je na stolu uvek njegova obavezna čaša vina, Grejvs nikad nije cenio kafanski život. Razgovore uvek vodi na putelj-ku, na obali, u sobi. „Izlazi" jedino kad je na putovanju. Tra-dicionalno, celo selo ga ispraća kad jednom godišnje odlazi s porodicom u London, da „omirišu" život u metropoli. Ali još pre da izdavačima preda lično svoje godišnje plodove, nove ru-kopise. Zadnjih pet- šest godina po nekoliko jesenjih dana pro-vodi u Budimpešti. Od tamošnjih honorara zasnovao je svoju pesničku nagradu i to je njegov lični podstrek i priznanje dra-gocenom pesničkom geniju jednog malog jezika i naroda. Po Grejvsu, madarski jezik je jedan od tri preostala na kom se može još pisati velika poezija. Iako mu je blizu i mada je njene mitološke teme toliko puta koristio, Grčku je posetio svega dva puta, i to za kratko. Česta putovanja na mesto inspiracije, od-nosno taj „turistički stav prema umetnosti" njemu ometa stva-ranje, koči rad mašte. (Ne pomišlja, takođe, da poseti ni Šved-sku, koja ga je uvredila dugogišnjom kandidaturom za Nobelovu nagradu. Odbijao je, takođe, i sve pozive da poseti Ameriku sve vreme dok je njen ,,šef i gazda" bio predsednik Nikson.)

Grejvsu su strane sve akademske konvencije, svaki visoko-parni ton. Sećam se kad je devojka koja sreduje poštu, očito na njegov nalog, odbacivala među „papire za bacanje" molbu jedne Akademije nauka da postane njen član. Ako to nije pove-

25

zano sa njegovom „avlijom", on takode ne razgovara o politici ili ekonomiji. A u svojim oksofrdskim predavanjima citira svoju decu, sasvim privatne razgovore, navodi lične susrete i doživ-ljaje ili čak prizore iz bioskopa. Katkad otpeva i pesmicu. U Beogradu izbegavao je Klub pisaca. Radije je zalazio u resto-rane ,,sa ne baš najboljom galamom i kuhinjom u gradu", gde je mogao, kad mu ustreba, nesmetano da zapisuje pesmu koja ga je progonila. Ovde, u Deyi, danima govorimo o povrću, vodi, baštama, nikad o knjigama. Nikad ne rekapitulira ono napi-sano. Takode, ne pominje ni nagrade, olimpijske medalje, po-časti. Čini mu se važnijim da protumači magično dejstvo neke svoje amajlije, ili da vas odvede do malenog antičkog prosce-nijuma, koji je, niže kuće, urezao u steni i izlio od cementa. Na stepenicama „teatra", slušajući njegovu poeziju, ili parodije i vesele predstave njegove dece, može da se zbije tek tridesetak gostiju. I ovaj teatar radi samo noću, uz osvetljenje mesečine ili lampi s maslinovim uljem. Ili nas vodi do Kale de Deya, seoske plaže čija obala sija mnoštvom raznobojnih staklenih šljunčića. Brzopleto zaključujemo da ih je verovatno izbacilo more. „Ne", smešeći se, domaćin otkriva i ovu „misteriju". „Još pre četrdeset godina počeli smo da ostavljamo u vrh planine, po svim našim potocima, polupane flaše, stakliće. Kiša, kamen i sunce godinama ih kotrljaju i skližu dok ne zadobiju zauvek oblik i titraje očiju koje gledaju!"

U svemu što Grejvs čini oseća se čednost onih koji rade i stvaraju, koji su još uvek na startu i čija je koncentracija tako ranjiva. To što je već stvoreno, sačuvano pred haosom, pripada drugima i zaboravlja se na račun kovitlaca iz kojih treba da se izbavi naredni oblik. Da predahnemo, usuđujem se, ipak, da upitam pesnika koji mu se od savremenika dopada. Kao da ne razume šta ga pitam. Nisam ni slutio koliki ću mu posao zadati. Nekoliko minuta licitira po, očigledno praznom, seća-nju. Izgovara se time što zadnjih deset godina uopšte ne čita tuđe knjige. ,,A Frost, Robert?", suflira mu napokon supruga, nesigurna da nije možda promenio svoje ranije mišljenje. ,,Je-ste, evo Robert Frost", slaže se i pesnik. Čudi se kako da se odmah nije setio starijeg prijatelja (i donekle uzora), u čiju poeziju je i sad zaljubljen. Američkog pesnika video je ,,kao prvog svog velikog živog pesnika" još kao gimnazijalac. De-silo se to u londonskoj knjižari Harolda Monroa. I mada nisu progovorili ni reči, susret se zauvek urezao u svesti mladog orfičkog iskušenika. Upravo nekako u to vreme četrdesetogo-dišnji Frost je napustio farmerski život, a mladi Grejvs možda o njemu već snevao! Kasnija prisnost sa američkim nacionalnim pesničkim bardom je jedno od retkih Grejvsovih pesničkih pri-jateljstava.

26

u Deyi, žive danas, razbacani po klancima i brdeljcima, još nekolicina književnika. Grejvsovi me upoznaju s njihovim imenima. Alan Siliton (roman „Subotom uveče, nedeljom uju-tru"), nemački romansijer Jakob Lind, kao i grupa manje po-znatih imena, uglavnom engleskih i američkih mlađih pesnika. Došli su na ostrvo tek šesdesetih godina. I pored toga što je ovde hrana daleko svežija, i jevtinija, mnoge privremene „seo-ske" pisce odvuku nepovratno natrag kontinenti, gradovi. Moje zadnje večeri u Deyi, jedan mladić od pera spremao se da se vrati u Njujork i potraži kakav drugi, unosniji, posao. U selu je proveo dve godine; malo je napisao, ali uspeo je da se oženi. Zalihe novca su se iscrple. Svim meštanima poslao je pozivnicu za svoje oproštajno pesničko veče. Mada poznaje mladog po-vratnika, i čak ga simpatiše, Grejvs nije prisustvovao večeri. Pro-sto, jer to što piše ovaj dragi mu čovek — nije poezija. „Kako nije", pitam bezazleno. ,,To nije poezija", ponavlja moj doma-ćin pobudeno. ,,A, tako, piše prozu", šeprtljam. ,,To nije poe-zija! I moram li to tri puta da ti ponavljam!? To je jednostavno — rdava poezija!"

,,A šta je poezija?", javljam se tek pošto se domaćin malo smirio. Čujem, uz jedan pogled sasvim iskošen, poverljiv i ni-malo savetnički: „Poezija je magija".

*

Opsežna bibliografija, koju je sastavio F. Higinson navodi da je Robert Grejvs (roden 1895) ispisao više od pet miliona reči, složenih u sto četrdeset knjiga. Pred tim vrtoglavo viso-kim brojkama od nekakve pomoći je i radujuća činjenica da su sva ova dela, bilo prozna, poetska ili esejistička, pisana nepo-srednim i „nefilozofskim" stilom i da se, s toga, lako čitaju, usvajaju. Te su knjige neophodne, a istovremeno i nerazmetlji-ve. Uostalom, neki od ovih debelih tomova danas se bez većih teškoća savlađuju i u omladinskoj lektiri. (Zanimljivo je da su ruski čitaoci svoje upoznavanje sa Grejvsovim opusom nedavno otpočeli upravo od zbirki namenjenih deci!). Mnoge od njih su, opet, u međusobnoj vezi ili tzv. „knjige blizanci"; dva ili više naslova posvećena istoj ličnosti, kao dve biografije Lo-rensa od Arabije, romani o imperatoru Klaudiju, oni o opsadi Troje i američkom naredniku Lambu, zatim osobena tumačenja Biblije, mitološki rečnici i dr.

Strana s koje nam je ovaj značajni, i uveliko prisutni, stva-ralac najmanje poznat, je, rekosmo, njegova poezija. I to samo još jednom potvrđuje mnoge književne taštine; ne samo prevo-dilačke! Prilazi i ostale „korisne" staze Grejvsovom delu pri-

27

stupačni su nam, ali još ne i vrhovi. Kao da smo se složili u potpunosti sa samim pesnikom, koji tvrdi da je poezija sasvim privatna stvar, polje koje se obraduje za „sopstveno tržište". Ili, da su romani samo za čitanje i ostvarivanje prihoda, a da poezija nije za plebs, većinu!

Grejvs je, odista, tvrdoglavi zagovornik ideje da poezija ne potrebuje ni publiku, ni odobravanje, niti kritiku. Poezija je stvar intimnog opredeljenja i tu ne treba niko sa strane da se meša. Ima nečeg gotovo sujevernog u ovakvom Grejvsovom odnosu prema publici. Ili je to rezultat zatvaranja u sebe nakon desetine prvih njegovih zbirki koje su prošle bez nekog naro-čitog odjeka. Grejvs nije nikad izrazito eksperimentisao u poe-ziji kao većina njegovih prethodnika ili savremenika. Nije pisao „beli stih", ni automatsku poeziju. Nije posezao za formom duge pesme, poeme i speva. Ali iako ne baš naročito popularan kao pesnik, bar u prvo vreme, Grejvs bitno ne menja ni kasnije svoj poetski koncept. Pesma je, po njemu, uvek srećna okolnost, dar, osvetljenje i pomoć pesniku, plod njegovog iznenadnog nadahnuća. Stoga je sasvim neprirodno simulirati stanje zane-senosti duže no što ono odista traje. Duge pesme, koje piše većina modernih pesnika, obavezno su konstrukcije, aranžirani stihovi. Istinski pesnik se uvek izražava u kratkoj, lirskoj for-mi, a ako hoće da zabavi duhovite ljude piše satire i groteske. Nikad, međutim, ne nameće svoje intelektualne preokupacije, niti kalemi znanja, „istraživanja" i vanpesnička iskustva. Zato, ko hoće danas da pročita celokupnu Grejvsovu poeziju (koja broji negde preko hiljadu pesama, sabranih iz ukupno četrdeset različitih zbirki) potrebuje daleko manje intelektualnog napora, i vremena, nego za jedan jedini spev Ezre Paunda, „Cantos" ili „Opstu pesmu" P. Nerude. Usto, sam pesnik, iz godine u godinu, „odobrava" sve uži izbor onih svojih vrednih, i donekle uspelih pesama. Na trenutnom spisku tek je nekih sto sedam-deset pesama. Izvesno je da će ih biti još manje već u sledećem izboru. Ne samo da koriguje neprestano pojedina mesta svojih pesama, cele pesme, već i konačni sud o njihovim vrednostima. On je, naime, svestan da je savršena pesma nemoguća, jer kad ona bude napisana — „svet će se okončati!"

Ipak, toj savršenoj pesmi Grejvs teži i danas. Poslednjih dvadeset godina piše isključivo poeziju, i to sa zamahom koji premaša svaki raniji. Godišnje, redovno izda jednu ili dve zbir-ke. Ostvario mu se san njegove visoke umetničke norme, da bude to što je najdublje i najprivatnije želeo: Pesnik. Bez onog večitog zaklanjanja za svojim „važnijim" zanimanjima, pozi-vom „profesora", prozaika ili „zemljoradnika". Nikome da-nas, ne samo u engleskoj književnosti, poziv (lirskog) pesnika

28

i nije bliži, mada bi se ovom sudu baš on prvi suprotstavio. Niko ne može biti sasvim pesnik, tvrdi, bar ne dok je živ i dok još stvara! Grejvs nije slavoljubivi pesnik. On je predani iskušenik, s jasnim otporima i refleksima pred nanosima rđave poezije, slabića, „vergilijanaca", tvoraca tzv. vers libre, Anti-pesnika. Po ovim stavovima Grejvs je, nažalost, zadugo bio poznatiji nego li po vlastitoj poeziij.

„Loša je poezija — tvoja", kaže glasom kojim kao da vuče pero preko korica tolikih knjiga koje odbacuje, ,,kad ja ne ra-zumem tebe i kad mi tvoje delo ne pomaže u mojim teškoća-ma". Homer, Hesiod, Hajam, Skelton . . . , po njemu, nadah-nuti su istinski „običnim, zdravim smislom". Vergilije, čak Dan-te, ili (pomenimo na preskok) E. Jevtušenko vrše uticaje izvan svojih zasluga ili su tek književni pretendenti za pesnika. Po-četkom šezdesetih godina, Grejvs je izabran za profesora poe-zije na oksfordskom univerzitetu (gde je svojevremeno diplo-mirao i sam književnost). U tim svojim sada čuvenim preda-vanjima nije propustio da se ponovo osvrne na poeziju i svo-jih savremenika, o kojoj nije niko mislio tako loše kao on. Vi-doviti pukovnik T. E. Lorens, koji je bio umešan u sve po malo, kao da je predvideo ovaj trajni sukob toliko različitih i tvrdoglavih pesnika. Još daleke 1922. g., baš u tom istom Oksfordu, u pukovnikovoj sobi, srela su se, slučajno, prvi put, dva ne baš sasvim mlada čoveka. Upoznajući ukočene neznance medusobno („Paund, Grejvs, Grejvs, Paund"), Lorens je pro-komentarisao: ,,Vi ćete od sada mrzeti jedan drugoga!"

No, da li je bila u pitanju samo mržnja?! Grejvsovim kri-tikama Paundovog pesništva prethodili su (ili su ih sledili) veo-ma oštri sudovi o Paundu jednog Džordž Eliota, Jejtsa, Ed-munda Vilsona ili, naročito, švedskog pesnika Jorana Palma. Možda je Grejvs bio samo nešto ličniji i hirovitiji, poput jednog svog prijatelja (V. H. Dejvisa) koji je toliko mrzeo svog rivala (pesnika Valtera de la Mara) da je kupio pištolj i svakodnevno gadao u de la Marovu fotografiju okačenu na zidu svoje kuće! Ili je, opet, to bilo gloženje za primat, ona, za poeziju, bezo-pasna takmičarska uzrujanost, koja izoštrava alat i čula; pre-zir koji je istovremeno i saradnja!? Ne svedoči li o tome i podatak da je Grejvs svojevremeno nameravao da zajedno sa T. S. Eliotom izda jednu knjigu engleske poezije, mada je ka-snije izjavljivao da je jedino vredno Eliotovo delo, i sva zasluga u književnosti, to što je kao izdavač sarađivao na izdavanju njegove „Bele boginje". Kad je reč o Grejvsu, onda je tu me-šavina ličnih razloga i principa bila očevidno česta.

Dok traje Grejvsovo sporo pesničko sazrevanje, tokom dvadesetih godina, optiku književnih eksperata i publike pot-

29

puno su zaposeli avangardni inovatori, „eklektičari i poliglote" (Paund—Eliot), Grejvs je nespreman da prihvati „kontinentalni simbolizam", a Amerikancima u engleskoj poeziji je daleko lak-še da je (englesku poeziju) „oslobode" od sputavanja prošlosti. Sa Vilfredom Ovenom, Zigfridom Sasunom i još nekolicinom, Grejvs je u grupi tzv. „pesnika u uniformi". Osim toga, njemu su bliži džordžijanski pesnici (čiji je uspon i pad bio između 1910. i 1922. godine), a čiji su zagovornici bili E. Tomas i R. Frost. Njihov zajednički koncept bio je obnavljanje svega što je dotle bilo i bitno u poeziji: emocije. Imidžisti koje je predvodio Paund (osnivač još nekoliko poetskih pravaca) dosledno su uvodili u poeziju „opštost" odredenih čvrstih mo-ralnih, intelektualnih i estetskih kvaliteta, ne dopuštajući da ih zavedu čulni utisci. Grejvs nije, pre svega, mogao da zaboravi sve one teške stvari koje su mu se desile u ratu. Zar nije već doživeo ono što se zove gubitkom ličnosti i svakog poverenja u osnovni razum?! Poezija je bila ta koja će mu sada, i od sada, pomoći da ponovo pronade sebe, da odgonetne ko je to on, šta je, šta oseća, da iskaže šta voli a šta mrzi.

Teorijsku kritiku savremenika (i ne samo njih), Grejvs je zasnovao na svom najvažnijem „ličnom pronalasku", tj. uče-njem o Muzi kao izvoru svekolikog istinskog pesništva. Muza je sudbinska odrednica i bit svakog pojedinog pesništva. Je-dino služeći njoj, onaj koji piše, ima uslova da postane pesnik. Tvorcima poetskih hibrida i „šljake", Jejtsu, Odnu, Eliotu, Di-lenu Tomasu i „ludom Ezri", Grejvs zamera ovaj primarni ne-dostatak relacije s Muzom. I ne samo da su izabrali pogrešan medijum, primećuje Grejvs, već oni „drsko" pretenduju na omi-ljenost, povlašćenost kao vid društvene pozicije. „Pesnici nisu idoli, niti su idoli pesnici. Samo Muza zaslužuje njihovu lju-bav", napominje Grejvs u knjizi „Najveća privilegija" (1955. g.). Isto ponavlja u predavanju: „To će biti tvoji bogovi, o Izraele!": „Ja nisam nikada praćkom razbijao prozore sa ulice, ali razbijati prozore IZNUTRA smatrao sam oduvek čak i građanskom dužnošću!"

Ako je ovaj pesnik imao kog stvarnog sadruga i savreme-nika u književnom svetu (uz pomenute klasike, koje je čitao u oriignalu ili ih i sam prevodio), to su bili, pre svega, V. Oven, R. Frost, V. H. Dejvis, E. E Kamings i još nekolicina drugih koji su svi zajedno mogli da potpišu olimpijsku misao, još jed-nog od njih, Tomasa Hardija — da sve što pisci (i ne samo u Engleskoj!) mogu da učine je da pišu na stare teme, starim sti-lom, ali da to učine bolje nego oni pre njih. Ili, kako bi se on sam, Grejvs, još sažetije i praktičnije izrazio: „Ovo je sekira mog dede, moj otac je napravio novo držalje, na koje sam ja uglavio sečivo!"

30

*

Robert Grejvs piše poeziju u osnovnoj engleskoj tradiciji, lirskoj, služeći se ustaljenom metrikom i logičkom sintaksom, bez kićenja i parada misli. Sve njegove pesme se odlikuju maj-storstvom kadenci, skladom i izuzetnom muzikalnošću. Malo je danas pesnika koji raspolažu takvom kontrolom rima i polu-rima, asonanci i aliteracije. Svaka upotrebljena reč ima puno i određeno značenje. Grejvs je u svoj pesnički koncept siguran i sasvim je svejedno nazvali ga mi jednog časa romantičarskim, drugog klasicističkim, ili pomešano, sa svim mogućim varija-cijama.

Pesma je najfantastičnije iskustvo posvećenog pesnikovog bića. Ona se ne stvara ni za zabavu, niti pouku, već je krajnje spoznavanje u sveukupnoj ljudskoj materijalnoj ograničenosti, slutnja i novo usmerenje svesti. Iskrena poezija je razrešenje (gotovo praktični odgovor, i uvek precizan) emocionalnih pro-blema i stanja, zaista dogodenih, proživljenih. Do tih odgovora, tj. pesama, dolazi se isključivo u nekoj vrsti hipnotičkog tran-sa, pesnikovog nadahnuća, odnosno „prisustva" u nekoliko ima-ginarnih planova odjednom. Niko, pa ni sam pesnik, nije u stanju da do kraja objasni kako i kada pesma nastaje, kako se ono neponovljivo u njoj javlja po prvi put, sasvim izne-nadno. Verovatno s toga je Grejvs u svojoj „ispravljačkoj" pra-ksi davao sebi pravo da se više no činom stvaranja i procena-ma vrednosti dela bavio samim ličnostima pesnika, njihovim pohvalnim i lošim stranama — čvrsto ubeđen da pesnik ne mo-že biti istovremeno i loš čovek!

Struktura Grejvsovih pesama je donekle u raskoraku sa njegovim stavovima o poeziji i publici. Njegove pesme nisu hermetičke i ne čine se toliko nedopadljivim širokoj publici po-put „Puste zemlje", „Cantosa", i ostalih „tvorevina", koje su pesničko majstorstvo „bacile u smeće". U svom prvom periodu, Grejvs je čak i sentimentalan ili providno ironičan pesnik. Da ne govorimo o njegovim početničkim snalaženjima u mitološ-koj tematici. Tek dugim procesom sazrevanja, Grejvsov izraz dolazi do punog značenja i instrumentacije. Opet, sva ova obo-gaćenja ne podrazumevaju i odstupanje od tradicionalnog pes-ničkog idioma. Pesnik nikad ne prekoračuje u opštost, niti silazi na ulicu. Ako Grejvs i nije bio sklon tumačenju jednostavnosti strukture svojih pesama, to je učinila (u predgovoru svojim sabranim pesmama, 1939), u zajedničko ime, dugogodišnja nje-gova saradnica Lora Rajding. Savršeno svesni neobrazovanosti i otsutne napregnutostn kojom čitalac prilazi poeziji, i Rajdin-gova i Grejvs, pesmu su uvek počinjali na najelementarnijem

31

planu razumevanja, da bi nešto kasnije prešli do onog višeg plana poetskog otkrića, sve do stepena na kom se čitalac defi-nitivno odvraća od pogrešnih asocijacija i zapadanja u emocije koje nisu pesničke. Tokom cele pesme poklanja se pažnja ostva-rivanju određenih pesničkih informacija na imaginarnom, inte-lektualnom, muzičkom i tekstualnom planu.

Polažući pravo tek na zalaženje u osobenosti Grejvsove poetike, a ne i komentarisanje pojedinih pesama (kojima valja da same sebe tumače!) zadržimo se još na nekoliko njenih ključ-nih datuma i pojmova. Knjige svojih „Sabranih pesama" Grejvs je štampao, do sada, ukupno šest puta. Svako novo izdanje je karakteristično po tome što je završavalo jednu odelitu stvara-lačku fazu, nakon koje se nešto u tom pesništvu dopunjavalo ili menjalo, bilo u pogledu izbora teme, u stavu pesnika prema samom sebi, u izboru one (Muze u individualnom obliku) kojoj se ,,od sada udvara", ili kakvom drugom novinom. Mi smo najčešće pominjali onaj prvi period, do 1926. g., odnosno pesni-kovo vibriranje od tonova romantizma do ličnog skepticizma. Narednih dvadeset godina (dva nova izdanja „Sabranih pesa-ma") mogu se nazvati etapom u kojoj pesnik nastoji da u pot-punosti definiše samog sebe. Sa prokušanijim pogledima na ži-vot, i svrhu poezije, Grejvs odstupa od svog ranijeg stoicizma, jalovog opiranja ,,da prihvati svoju ljudsku sudbinu". Konačno se miri sa životom i pristaje na njegov osnovni smisao: ljubav. U svojoj punoj zrelosti, negde godine 1944-te, pesniku se prvi put, i sasvim iznenada, javlja ideja o Beloj boginji, ili vrhovnoj Muzi. I Muza je dimenzija ljubavi, i prihvatanje celokupnosti života (radanje, život, smrt), ali na transcendentalnom planu. To više nije individualna žena (ne može se dobiti broj njenog telefona, kaže u jednoj šali pesnik), već uzvišeno biće, inkarna-cija „ženskog principa". Učinak Muza-perioda predstavljaju najautentičnije Grejvsove pesme: „Huanu o ravnodnevici", ,,U-putstva orfičkom iskušeniku", „Darijen", „Amerginova bajali-ca", „Povratak boginje" i druge. U završnom periodu (šezdese-tih i sedamdesetih godina) preovladava novi medijum, nešto što bi se moglo nazvati „Više nego Muza" — Mamon ili Crno bo-žanstvo. Ova boginja dovodi do finalnog iskustva ljubavi: „principi polova", nekad u neslozi, sad su sasvim miroljubivi jer su doživeli svoje ispunjenje i prirodni sklad pred smrću, u čijoj su moći, odista, svi ključevi mudrosti.

Tako se krug Grejvsovih zanosa, „uputstava sebi samom", ličnog i tematskog usklađivanja sa svim dobima Ijudske pri-marne egzistencije zatvara: radanje, život, smrt.

Takođe, Grejvsovo pesništvo nije bogato ni žanrovski. Mo-glo bi se nabrojati tek šest ili sedam različitih grupa pesama:

32

mitološko arhaične; ljubavne ili pesme Beloj Boginji; pesme o ekscentričnim doživljajima ili stanjima; ekspresivni i magični opisi prirode; satire i groteske, ubojite i sažete opservacije ti-pova ljudskog ponašanja i egzistencijalnih kategorija; najzad, balade i dečje pesme.

Trećinu Grejvsovog celokupnog pesničkog opusa sačinja-vaju ljubavne pesme. Ljubav je za ovog pesnika prastara forma mita, „univerzalna migrena", jedinstvena tvoračka sila. U svetu ne postoji važnijeg odnosa od veze između čoveka i žene, a lju-bav, kao njihov vrhunac, zauzima centralno mesto u poeziji. U Grejvsa je ljubavna tema neizbežna čak i onda kad piše pe-smu o pisanju poezije.

Više puta je ponavljano, da po karakteru, situacijama pa i formi Grejvs preuzima dosta toga iz trubadurske i renesansne ljubavne poezije. Ali zar i sve prave, istinske ljubavi ne liče jedna na drugu!? Tom stalnom i nepresušnom motivu Grejvs je pridodao svoju gospu, i sebe, kao dva nova „uzorka ljubavi". Retke su njegove (a uopšte i bilo čije) ljubavne pesme u kojima je primarno ono telesno, puteno. Grejvs je pre svega pesnik o moći ljubavi, snazi kojom je prisvaja, a potom i gubi. Ljubavna ponesenost i inspiracija nezemaljskom ljubavnicom, Belom bogi-njom, je čisti hipnotički medijum, način obraćanja, korespon-dencije sa samim životom.

Zena i „panženstvo", smatra Grejvs, zauzima centralno mesto u svakoj pravoj poeziji. Ona je podstrek na putu ka sa-vršenstvu, budući da je i sama savršena; ona je muškarčevo najdublje iskustvo. „Bog je žena", dugo je stajalo ispisano veli-kim zlatnim slovima na jednom sobnom zidu u Deyi. Pošto je njen princip moćniji od muškog principa (ona jeste, a čovek čini), ona je izvor magične moći sadržane u pesništvu. N jo j nije ni potrebno da bude pesnik; ona je više od pesnika, sama njegova Inspiracija, ili, pak, nije ništa!

Stanovište o trajnoj prevlasti matrijarhata još jedna je ši-roko raspravljana i polemisana Grejvsova mitološka i istorijska „enigma". Grejvs veruje da će žene i praktično uskoro zadobiti svoju nekadašnju svevlast, jer ljudi ovog doba piju i previše mleka! I sam piznaje da je za sve što je dosad naučio zahvalan jedino — ženama. Za konačno posvećivanje književnosti dobi-jao je uvek više podsticaja od majke nego oca pesnika. Bela boginja je Grejvsovo nostalgično traganje za istinom. Ona do-nosi više bola i patnje, nego radosti. Muza je pesnikovo Nad-ja, uzvišeno i često surovo. Snaga kojom joj se pesnik dodvorava je ono što obično nazivamo stvaranjem. A cena tog stvaranja može da bude jedino smrt.

Svojim romanima—studijama „Bela boginja" i „Lična Mu-

33

za" Grejvs se još jednom snažno vezuje za tradiciju velške, ir-ske i engleske književnosti, kojoj su mitovi (hrišćanski, biblij-ski) bili važna osnova pesništva. Belu, ili Trojnu boginju Grejvs prvi put pominje u romanu „Zlatno runo". Ona odobrava Ar-gonautima putovanje. Pesnika zanima i širi istorijski značaj ka-raktera ženskog božanstva. Pre pojave muških božanstava vla-dala su ženska, bilo u liku Device, Mariamane ili neke druge lokalne Kraljice. O tome postoje svedočanstva u svim ranim religijama i mitologijama. Grejvs nije ni religiozan, niti mistik, ali njega zanima verovanje, pomoću kog dolazi do razrešenja značenja i misterije vizija praiskonskih priča. Umesto da stvara nove mitove, on uzima najautentičnije među već postojećim i daje im novi, savremeniji i logičniji smisao. Uostalom i Grejv-sovi prethodnici u tome, R. M. Rilke i E. Muir shvatili su da su „stari mitovi jedva malčice pohabani!"

Najkompleksnija Grejvsova knjiga ujedno je i delo koje je najbrže napisano njegovom rukom. Radeći na „Zlatnom Runu" bio je prekinut „iznenadnom i uništavajućom" opsesijom i, samo za tri nedelje rada, ispisuje 70.000 reči svoje „Gramatike pes-ničkog mita", kako glasi podnaslov „Bele boginje". Knjiga je puna čudesnih poglavlja tumačenja čarobnog dejstva raznorod-nog bilja, drveća, svetih životinja. Između mnoštva etnograf-skih podataka na tragu Magije, glavno mesto zauzima Majka--boginja (ili Mesečeva boginja), čiji je kult slavljen u svekolikoj ranoj Zapadnoj religiji. O njoj piše i Džems Frejzer u svom delu „Zlatna grana". Ova boginja, predstavnica čiste emocio-nalne i matrijarhalne religije potisnuta je racionalnom, Apo-lonovom, religijom (čiji je predstavnik hrišćanstvo), ali ona će, veruje Grejvs, povratiti svoju moć. Ona poseduje tri arhetip-ska aspekta unutar svog ženskog principa: Majku koja rađa čoveka, Nimfu koja se spaja s njim, i Kraljicu (smrt) koja je na čelu njegovog pogreba. Ona je Trojna jer joj je imanentan duh svemira (Stvaranje, Ispunjenje i Razaranje). Atribut Bela, ili Mesečeva, dobila je zbog trojne magične moći meseca, koja je delovala još na Homera. „Bela" može još da se odnosi na prirodu ženinog tela, snega (neugaženog), a u drugom smislu to je užasna belina lešine, sablasti ili lepre.

Najzad, svrhu pisanja o Uzvišenoj boginji, Grejvs vidi u dobijanju jednog korisnog priručnika svakom orfičkom iskuše-niku koji se svojim pesništvom obraća mitološkim bićima. Me-đu svima njima Boginja ili Muza je jedini uistinu neophodni princip. Ona je, ponovimo, simbol životne snage i misterije ljubavi. Ona je metafora (ili činjenica) koja se ne može racio-nalno protumačiti (,,Ko je bila Boginja, koja žena, nek filozofi polome svoje zube na tome!"). Samo, međutim, istinski opsed-

34

nuti pesnici praviće razliku izmedu najčistije moći, slave, mu-drosti i ljubavi Jedine i svake druge individualne žene u kojoj je Boginja zauzela mesto tek za mesec, godinu, sedam godina ili duže. I kad ostari pesnik, njegova inspiracija (ako je to Muza) ostaje dovek mlada, mada ju je voleo celog života. Udvarati se Njoj , znači biti na putu savršenstva, apsolutne ljubavi i pesama koje prodiru do srca, pronose drhtavicu kroz kičmu i podižu kosu od uzbudenja. Pritom se pesnik ne plaši ni da umre za nju, jer on stvara sebe i u momentu smrti; čak, zadovoljan što je svoj zadatak ispunio, ne očekuje nikakav život više potom.

Niti ijednu drugačiju priču, osim te koja oduvek postoji.

35

PALJBA U ZORU

Topovi s mora okomiše se na nas: Zgusnuti dim nas ljuja u kazamatu I krik na smrt osuđenih se izvija. Mi brojimo i pozdravljamo svaki nov i težak Potres — orobljeni čekamo izbavljenje.

Posećuju nas anđeli s kosom divlje vatre Koji su nas u snu ohrabrivali noćas Dok smo ležali okovani, Smeju nam se kad smo budni — naša lica Tako su zgrčena nadom da suze kaplju.

37

DA SE MRTVI OŽIVE

Da se mrtvi ožive, Ne treba mnogo madije. Malo je potpuno mrtvih: Duni u žar mrtvaca I živ će plamen da bukne.

Dozovi njegove svenule nade, I jade zaboravljene; Podvrgni pero njegovom rukopisu, Dok s istom prirodnošću Ne potpišeš njega kao sebe.

Hramlji ko što je hramao, Kuni se ko što se kleo; Nosi crno odelo, ako ga je nosio; Ako je reumatične prste imao, Nek takvi budu i tvoji.

Prikupi njegove lične stvari — Prsten, novčanik, stolicu; Na tim elementima sagradi Dom poznat i blizak Pohlepnom povratniku.

I tako daj mu život, A1 znaj da grob u kom je bio Ne može prazan da bude: Moraćeš sam da ležiš tamo U nečistoj njegovoj odeći.

38

MASLINJAK

Sada, iznenadnim migom oka, Dodanašnji primerni svet Preuzima neposrednu divljinu I ptice i drveće, i vetrovi i sama slova Azbuke našeg detinjstva, menjaju se U duguljaste tajne.

Meso više nije meso, već moć; Brojke, ne više aritmetičke, Skaču kao jagnjad, lete kao golubovi; I tišina se uspostavi, iako svilene grane Nežno trepere u susednom maslinjaku A mutni oblaci nastavljaju dalje.

Čija beše munja letnjeg duha, Vinuta s planinske stene Gde beloglavi sup vije, Što dade da čitamo našu skrivenu budućnost Lako kao molitvenik Širom otvoren na kolenu?

39

KONVERZACIONI KOMAD

Na mesećini U ponoć, Pod lozom, Hotelska stolica Sumorno se smešta ispred naslova Savijenih večernjih novina.

Druga stolica, Iz para, Leži na leđima, Ukrućena kao u bolu, Pošto je prevrnuta uz ljutit prasak; I tu do jutra, avaj, mora ostati.

Na terasi Nema tragova krvi, Setnog bljeska Noža, ništa: Čak ni fino iscepanih parčića pisma Ni tupog sjaja bačenog prstena.

Još postojane Na stolu Dve visoke čaše, Jedna puna pića, Posmatraju, kako kroz lozu klizi I kako drhti, mesec na rubu grebena.

40

OSTACI

Kada sve je gotovo i pođete kući, Lako je lišiti se ostataka rata: Barjaci, puške, šlemovi, doboši Mogu ukrasiti stepenište il radnu sobu, Dok se manji pabirci s bojnog polja, Novčići, satovi, prstenje, zlatni zubi i slično, Potajno prodaju za znatnu gotovinu.

Ljubavni ostaci drugačiji su slučaj, Kada sve je gotovo i pođete kući: Taj pramen kose, ova pisma i portret Ne mogu se baš javno pokazati ili prodati; Ni spaliti; ni vratiti (srce je uporno) — A čovek ne sme da ih poveri sefu U strahu da kroz čelik ne progore rupu duboku 61 cm.

41

OSTAJUĆI NEDOREČEN

Finis, očigledan na nekoj ranijoj stranici, Sa palim obeliskom na koricama, Mora li i ovde biti ponovljen?

Smrt je žalosno oglašena A umreti jednom dovoljno je smrti, Budite sigurni, za ma koliki život.

Mora li se ova knjiga završiti, kako bi je vi završili, Sa testamentalnim dodacima I grobljanskim natpisima?

Ali ne, neću tek tako leći I dati da vaša suzna muzika Naruši časnu tajnu mog uzleta.

A sada, mudri moji, ostajući nedorečen Dižem se u zrak kao na guščijim krilima Pri ovom nemarnom zarezu,

42

LOPOV

Na galiju, lopove, nek ti znoj popije telo Od groznog dirinčenja i groznog bičevanja, Tvom lopovluku široko polje! Dok si, pre, krao prstenje, cveće i satove, Zakletve, šale i poslovice, Mada plaćen za krevet i hranu kao častan čovek, Nek ovo sada bude tvoje kraljevstvo: krašćeš San od mučnih rana, hranu od budavog hleba, Drugarstvo od prokletih, deset godina okovanih I šta više, izvinjenje za život sam Od broda usmerenog u bitke koje nisu tvoje.

43

SEĆAJUĆI SE RATA

Ulazna i izlazna rana su srebrno čiste, Zigaju me na kišu. Jednonogi čovek zaboravlja drvenu nogu, Jednoruki drvenu ruku. Slepac vidi ušima i šakama Možda više nego ikad. Njihov rat bi pre ovih dvadeset godina A sada uzima prirodan izgled vremena, Kao kad se jutarnji putnik osvrne Na divlje noćno spoticanje upisano u brdo.

Šta to, onda, beše rat? Ne samo nesklad barjaka Već zaraza zajedničkog neba Što se kobno nadvilo nad zemlju Pa i kad doba beše najvetrovitiji maj. Pritislo nebo, a mi, stešnjeni, plazimo Hvalisave jezike, stisnute pesti i smele organe. Prirodne slabosti ne behu u modi, Jer Smrt ponovo beše mlada: štitnik Zdravog umiranja, ranog sudbingrča.

Strah je pravio dobre suložnike. Bolesna Od ushićenja, pri otkritim kratkoćama života, Naša mladost posta meso i napusti um Ne beše nikad takve romanse, Takvog meda što liše iz srca. Drevne vrednosti su vaskrsle — Vino, meso, panj u vatri, krov nad glavom, Oružje na bedru, hirurzi-kasapi pri ruci. Mogao se čak ponovo opsovati Bog — Reč besa u nedostatku vina, vatre i mesa, U bolu jačem od kasapljenja.

44

Rat beše povratak zemlje ružnoj zemlji, Rat beše potapanje uzvišenog, Ukidanje svake umetnosti i svake vere U kojoj svet držaše glavu visoko, Objavljujući logiku ili ljubav, Dok neizdržljivi tren ne bane — Nutarnj i krik, poziv da se ludo potrči.

I sećajući se veselih igara topova — Kako grickaju fabričke zidove i crkve Kao deca pitu; kako obaraju krošnje Kao deca maslačke. Mitraljezi zveče ko igračke s brda, A dole hrabro padaju olovni vojaci: Prizor kog se treba setiti pod sedim kosama Kad učeno posvećujemo budućnost Još hvalisavijim utvarama očaja.

45

HLADNA PAUČINA

Deca ne znaju da kažu kako je vreo dan, Kako je jak miris letnje ruže, Kako su užasne crne pustinje večernjeg neba, Kako su gnusni visoki vojnici s dobošima.

Ali mi imamo govor, da rashladimo ljutit dan, I govor da ugušimo okrutan miris ruže. Činima teramo noć što visi nad nama, Činima teramo vojnike i strah.

Postoji hladna paučina jezika koja nas omotava, I štiti od velike radosti i velikog straha: Na kraju smo zeleni kao more i hladno umiremo U bujnosti i peni.

Ali ako dopustimo da nam jezici izgube mir, Odbacivši govor i njegov vodeni stisak Pre naše smrti, umesto kada smrt dođe, Oči u oči sa širokim bleskom dečjeg dana, Oči u oči sa ružom, mračnim nebom i dobošima, Poludećemo, nema sumnje, i umrećemo tako.

46

GDE GOD MI BILI

Gde god mi bili Postoji bezumnost i um, Postoji bezljubavnost i ljubav, Postoji biće, postoji nebiće, Unutra i spolja; Postoji plus, postoji minus; Postoji prazno, postoji puno; Postoji Bog, pitanje zauzeto poricanjem sumnje.

Postoji bezumnost i um, Postoji besmrtnost i smrt, Postoji bdenje, postoji san, Postoji lažno, postoji istinito, Postoji odlazak, postoji dolazak, Ali kad izbija ponoćni čas Gge god mi bili, Postojim ja, postojiš ti.

47

U IME VRLINE

U ime Vrline, devojko, Zašto moraš toliko da kušaš U čvrsto ime Vrline? Nije li to kušanje, ispitivanje? Ispitivanje, sumnjanje? Sumnjanje, nagadanje? Nagadanje, ne-znanje? Ne-znanje, ne-postojanje? Ne-postojanje, smrt? Smrt, može li smrt biti Vrlina?

Vrlinu stičeš slušajući Svog ličnog anđela, Anđela čutog Kad se grči mali prst — Smeli mali prst Koji je odbio obrazovanje: Kada su ostali otišli u školu I mudrovali o Vrlini, On nije pošao, niti pokušao.

Znanje postaje delanje Kada znati sve znači Znati kako proveriti naše klatno I okrenuti kazaljke Za onaj potrebni zlatni časak Budućnosti ili prošlosti — Zatim nanovo započeti vreme Smelim malim prstom U krhko ime Vrline.

48

r

UPUTSTVO ORFIČKOM ISKUŠENIKU

(Delimično prevod sa orfičkih pločica)

Čim tvoj zbunjeni duh side Iz dnevne svetlosti u tamu, Čovece, pamti Ono što si pretrpeo ovde u Samotrakiji, Ono što si pretrpeo. Kad prodeš kroz sedam poplava Pakla Čije će ti sumporne pare sasušiti grlo, Pred tobom će zalebdeti Dvorana Suda, Čudo od jaspisa i oniksa. Na levu ruku klobuča crni izvor Pod senkom velikog belog čempresa. Izbegni taj izvor, izvor Zaborava, Mada obična gomila juri tu da pije, Izbegni ta j izvor. Na desnu ruku leži ti tajna lokva Živa od pegavih pastrmki i zlatastih riba, Nad njom je leska. Ofion, Prarodna zmija njenim tu granama luta, Jezikom palaca. Tu svetu lokvu Kap po kap puni vode; čuvari stoje pred njom, Ka toj lokvi potrči, lokvi Sećanja, Potrči ka toj lokvi.

Onda će te čuvari odmeriti, govoreći: ,,Ko si ti, ko? Šta imaš da pamtiš? Zar se ne plašiš Ofionovog palacavog jezika? Radije idi pod čempres na izvor, Beži od ove lokve." Tad ćeš odgovoriti: „Presvisnuh od žeđi. Dajte mi da pijem. Dete sam Zemlje, Ali i Neba, iz Samotrakije dolazim. Svedoči otsjaj ambre na mom čelu. Od Čistih sam, što videti možete i sami.

49

I od vašeg sam triput blagoslovenog plemena, Dete trostruke Kraljice od Samotrakije; Obračunao sam sa svima svojim delima krvi, U haljine me obukla ko more ljubičaste I kao dete u mleko sam pao, Dajte mi da pijem, presvisnuh od žeđi, Dajte mi da pijem!"

Oni će te pitati: ,,A što je s tvojim nogama?" Ti ćeš odgovoriti: „Noge su me i dovele ovde, Iz umornog kola, godina što kruže, Do ovog mirnog kola bez gobela: — Persefone. Da j mi da pijem!"

Tad će te primiti sa voćem i cvećem, I odvesti ka drevnom drvetu, leski koja kaplje, Vičući: „Brate naš po besmrtnoj krvi, Pi j i pamti slavnu Samotrakiju!" Tada ćeš piti. Pićeš kol'ko možeš tog svežeg pića Da bi postao mnogi — gospodari posvećenih Cvrkutavih duhova, bezbrojno stanovništvo Pakla Heroji, vitezovi na brzim konjima, Kazivao proročanstva sa velikih belih grobova Dok te nimfe služe. Oni će medenu vodu Liti ko žrtvu tvojim zimskim oblicima, Da bi mogao ti da piješ.

50

HALE I KEPECI

Slavan to beše svet starinski, Hale — Svi dugih brada i smradnih pazuha. Širokih usta, dugih muških udova, i moćnih trbuha, Ipak, Gospodo, staturom ne viši od vaše. Življahu oni kraj Haline Obale, na mestu-nemestu, Strašilo samo njihovih šir-dužina, Gde svaka stopa je tri i triest palaca, A svaki novčić cel-celcatu kupuje ovcu. Od društva njihova sad niko živ, ni jedan, Velik je Bog, prošla vremena, sad od njih Tek stravični pomen još drži se. Podobe njihove, u pustoši, stoje, urlaju, (Vetrovi snaže se od njihovih usta širokih), Granitne butove im kralj i pop Celivaju, i još i kvrgava kolena gola. A kakva sve čuda divna nisu izvodili: Na ogromne usne svoje pevahu glasnije Na deset horova Sabora; a velikanskim udovima Jurili najrede i otporne devojke; S jakim crevima i trbusima silovnim Kamen su varili, i staklo, ko nojevi. Jame duboke kopahu, nadgrobne hrpe slagahu, Reke su skretali, čitave vojske mlatili, Čekićem za potomke odredbe pisali — 2a slatko-pohlepno-usničave, za kićanka-seksovne, I nežno-stomačićave žitelje U Kepec-Aleji, gde, pareći se po njima, Stopa se kvrčila u sedam palaca, A tuce novčića rebarce ne moglo kupiti. Htedne li neko birati: tu Hale, tu Kepeci — Gromovit tekst i balav komentar — Ko čita između te dve korice, onaj će izvesno Poznati sam svoj nesrazmer, i neće mu biti do smeja.

51

AMERIGOVA BAJALICA

(Tekst sastavljen od srednjovekovnih irskih i velških varijanti)

Ja sam jelen: sa sedam parožaka, Ja sam poplava: diljem ravnice, Ja sam vetar: na dubokom jezeru, Ja sam suza: što pada sa Sunca, Ja sam soko: vrh litica, Ja sam trn: ispod nokta, Ja sam čudo: među cvetovima, Ja sam vrač: ko osim mene Hladnu glavu puni dimom i vatrama?

Ja sam koplje: što za krvlju žeđa, Ja sam losos: u ribnjaku, Ja sam mamac: iz raja, Ja sam brdo: kojim pesnik šeta, Ja sam vepar: crveni i glasan, Ja sam orkan: pretim uništenjem, Ja sam oseka: odvlačim ka smrti, Ja sam dete: ko osim mene viri Sa neistesane dolmenske kapije?

Ja sam utroba: svakoga šumarka, Ja sam plamen: na svim visovima, Ja sam kraljica: svih košnica, Ja sam štit: za svaku glavu, Ja sam grob: za svaku nadu.

52

POVRATAK BOGINJE

U dnu Puta tvog Mlečnog I sporo okrećućih Kola

Zabe se mole iz gustiša jovinog U strahu od tvog dana suđenog,

Glasne od kajanja i bola.

Panj kog je kraljevska slava ovila Raskvašen je, kriv, grane mu pale;

Čuju se sovina tiha krila, Na izvoru žubori tamna svila;

Zovu te sa svake obale.

Pojavićeš se u zore cik, Ždral, nogu crvenih, sklonih lomu,

Ti, po strahu poznati lik, Vinućeš kljun ko koplje uz vik

I sve ih ponovo vratiti domu.

Sufficiunt Tecum, Caryatis, Domnia Quina.

53

PESMA BLODEUWEDDA

(Tekst sakupljen i sastavljen prema namerno zbrkanoj srednjovekovnoj velškoj pesmi Cad Goddeu,

Crvenoj knjizi Herdžesta, dosad smatranoj besmislenom.)

Ni od oca ni od majke Nije moja krv, nije moje telo. Opčinio me je Gvidion, Čelni čarobnjak Britonaca, Kada me sačinio od devet cvetova,

Devet nesličnih pupoljaka: Od jagorčevine s planine, Žutilovke, ljutića i kukolja,

Spletenih skupa, Od pasulja što u svojoj senci nosi Belu avetinjsku vojsku

Zemlje, zemaljske vrste, Od cvasta koprive, Hrasta, trna i sramežljivog kestena— Devet sila od devet bilja, Devet sila u meni prožetih,

Devet cvetova od devet pupoljaka. Dugi su i beli moji prsti

Kao deveti talas mora.

54

BELA BOGINJA

Svi je sveci grde, i svi zreli ljudi Kojim vlada zlatna sredina boga Apolona — A1 ipak da je nađemo zajedrismo U daljine gde kažu da živi ona Koju želesmo da upoznamo, Sestru privida i eha.

Bila je vrlina ne stati, Već ići tim jogunastim, herojskim putem Tražeći je na grotlu vulkana, U slomljenom ledu, na mestu bez traga U špilji sedam spavača: Čela široka visoka bela kao u gubavca, Očiju plavih, s usnom smrdljike, Mednom kosom do belih bedara.

Sok proleća u uzavreloj šumi Proslaviće zelenilom Majku, I sve ptice pevaće za nju; A mi smo darovani, čak u novembru, Najsvirepijem od doba, golemim osećanjem Njene nago nošene velelepnosti, I već zaboravljamo okrutnost i izdaje, Nehajni prema ciljevima sledeće munje.

55

IBIK NA SAMOSU

Zene sa Samosa, pomerene od ljubavi za mnom, Vrište na svoje muževe, zapuštaju razboje, I šalju mi, avaj, tajne samopreporuke.

Ja sam pesnik Ibik, čuven po ždralovima, Svaka vitka Samosanka, bela na Mesec, Htela bi da mi bude suložnica i okršaj;

A mirno li ih pozdravim, ništa više, II bratski poljubim, ispljuju me klevetama: Čemu bratstvo kra j tolikih sisa?

Ona koju slavim, već godinu dana Hladna, u ponosu nadkraljevskom Čereci srce moje i srce njeno, kao jedno.

Kud god krenem u ovoj trajnoj groznici, Mlade masline probukte vatrom I kamenje procvrči na mojoj začovečnoj stazi.

Ko, ako sam jedini pesnik, ko sme da me okrivi Što se jedini usudih da primim kob Smrti i obnovljene smrti u kući Muze?

Ili ko sme da me okrivi ako mi kosa pucketa Kao trnje u ognju, ako mi oči iskre Kao igle letnjih munja?

56

STENOVITA ZEMLJA

Ovo je divlje kopno, zemlja mog izbora, Surovi krš, surovi vres. Retko se u ovoj zemlji čuje drugi glas Do glasa hladne vode koja trči Kroz stenje i slučajni žbun. Miševi ne beže kroz busenje, ptice ne pevaju, Ne lete u strahu od mišara što vrh ambisa kruži.

On leti i šestari, svojim oštrim okom Po širokom posedu Hvata svaki drhtaj skrivenih bića, Kida ih na parčiće, baca sa neba; Nežnost i milost srce će poreći tamo Gde se život napaja samo vodom i stenom — Smeli čin, pun užasa i šoka.

Vreme nije nikad posetilo ovu izgubljenu zemlju. Bobice i vres cvetaju slučajno, Stene štrče, odasvud potoci žubore, Ne mareći da li je doba rano il pozno, Nebo bludi nad glavom, čas plavo, čas mutno; Zimu bi poznali po blještavom snegu Da se jun ne kiti njenim broševima.

Ipak, ovo mi je zemlja, čuvena po mojoj ljubavi Prema njoj, prakopno što se diglo iz Haosa i PopL Lišeno kotlina za utehu i san, Ne gažena kopitama, ne kupljena krvlju, Večna zemlja čiji visovi behu tvrđave Za polubogove što su nekoć ovuda hodili, Strah i trepet za varošane iz dalekih ravnica.

57

SIRENE POZDRAVLJAJU KRONA

Krvavi Krone, usmeri svoju lađu Prema Srebrnom Ostrvu gde pevamo Ovde ćeš provesti svoje dane.

Kroz gustu jovinu šumu Mi bistro vidimo, ali nismo viđene, Skrivene u zlatnoj magli.

Naša kosa boje snopa ječma, Naše oči boje kosovih jaja, Naši obrazi ko sirovi ljiljani.

Ovde divlja jabuka još uvek cveta; Carići u srebrnim krošnjama pevaju I proriču ti uspeh.

Ovde nije ništa bolesno ni grubo. Krvavi Krone, usmeri svoju lađu Kroz ove mirne moreuze,

Svaka od nas redom će leći Da te usisa na mladoj travi Nestrpljivoj pred tvoj dolazak.

Ni bol ni seta, ni bolest ni smrt, Ne remeti naše dugo spokojstvo; Nikakva prevara, nikakva pohlepa.

Pogledaj ovamo, reci, šta su ravnice Elide, gde si vladao kao kralj? Pusta zemlja.

Zvezdana kruna sanja tvoje čelo, I kakva samo gozba čeka na tebe: Svinjetina, mleko, medovina.

58

PUTNIKOVA KLETVA POSLE POGREŠNO POKAZANOG PUTA

(sa velškog)

Nek se spotiču, korak po korak, U beskrajnom koračanju, U zoru, u sumraku, milju za miljom, U svakom koraku, o svaku prepreku; U svakom koraku nek se sapliću, U svakom koraku nek padaju; U svakom padu nek im kosti prsnu; U svakom prskanju nek prsne druga kost, Prvo rebro, pa kuk, zatim ruka, pa gnjat, A1 uvek, bez iznimke, VRAT.

59

MOLBA U POZNI OKTOBAR

Kako teško godina umire: još nema mraza. Po nanosima žutog peska odmara se Mida, Neuplašen jecanjem trske i zlog talasa. Čvrste su još i miomirne kupine. Na cvetu bršljana leptiri drhte.

Poštedi ga još malo Krone, Zbog njegovih čistih šaka i srca pokornog ljubavi.

60

DARIJEN

Kob pesnikova i povlastica je Da se zaljubi u jedinu Muzu Koja raznovrsno posećuje ovu ostrvsku zemlju.

Ona ti je bila majka, Darijene, I opomenuta sunovratnim vodomarom Trčala je u zelenom duž grebena, Gazeći čapljine i vres Golim stopalima belim.

Posmatrao sam ja nju po rođenju meseca, I studeni me drhtaj drmao Od srpastog sečiva njene kritske sekire. Zakrenutog ozbiljnog lika, nezaokupljena Još sa mnom, dugih koračaja, Ispela bi se na strmen, nestajući sa obzora. Ali jednom na uštap, na obodu mora, Sretoh je bez ikakve opomene.

Stajala je mračna, s kosom dugom kao kiša, S prisnom školjkom na vrelom dlanu. I sekirom nehajno naslonjenom na kamen.

Bez užasa ipak me prože golemi bol; Setno se osmehnu, bez želje da digne oči (Drevni devojački pozdrav strancu). Stajah ukrućen, za mokru glavu viši od nje. „Pazi ko je došao," rekoh.

„Ako dignem svoj pogled, čoveče, Na ukrštaj sa tvojim, šta onda? Hoću li roditi svog sina Darijena? Brži od vetra, ravne kestenjaste kose,

61

Visok, vitkog bedra, oka sivog, neukrotiv; Nikad rođeno, niti će ikad biti Dete ravno mom sinu Darijenu, Čuvaru skrovitih blaga tvog sveta."

Po drhtaju njenih šaka ja spoznah Koga će to savršeno sečivo seći: Moju proročku glavu, držanu za kosu.

,,2eno, vremena su zla A ti mi dade lek za njih. O, tamo gde je sada moja glava Nek bude glineni lik sedefastog pogleda: Samo podigni pogled, da se Darijen rodi!

On je severnjača, magija znanja, Ponos lovca i ribara, Besmrtno lane, orlić tvog gnezda, Najviša grana tvog trajnog drveta, Suza koja šara letnju noć, Novo zelenilo moje nade."

Podižući pogled Ona zadrža moj za nenadoknadivu večnost. „Mila, udri sada, radi njega!"

62

LICE U OGLEDALU

Sive nečiste oči, otsutno zagledane Iz širokih, nejednakih duplji; jedna obrva Gurnuta na oko Parčetom šrapnela još uvek prisutnog, Duboko u koži, kao glupi zapis ratovanja starog sveta.

Kukasto slomljen nos — posledica ragbija; Obrazi, kao njiva; masna seda kosa, razbarušena; Čelo, izborano i možda visoko; Podvaljak, istaknut; uši, velike; vilica, bokserska; Zubi, tu i tamo; usne, crvene i pune; usta, asketska.

Zastajem s podignutim brijačem, rugajući se mrko Čoveku u ogledalu čijoj bradi je potrebna moja pažnja, Ali ponovo ga pitam zašto Još uvek stoji spreman, sa dečačkim ubedenjem, Da se udvara kraljici u njenom svilenom paviljonu.

63

LAUREAT

Kao gušter na suncu, koji nema kud Kad ljudi pridu, ovaj bednik pun obesti, Gleda mrko i sklapa rime sred starosti.

Izgubljen za naše vreme i istinu o kojoj sudi, I smežuran od letnjeg plandovanja, Krekeće nam svoje staromodne ćudi.

Sada je mrtav; pesnik je bio davno. Pogledajte, kako mu pokajnički trzaji u ustima Priznaju samoubistvo, umiranje neprirodno.

On arogantan, štur, nepoštovan, buduća kora, Još uvek utehu traži u zapadnim plamenima Što blistaju na hladan pedalj ponad mora.

64

ZA HUANA O KRATKODNEVICI

Postoji jedna jedina priča Dostojna tvog prepričavanja, Bio ti učeni bard ili darovito dete; Njo j pripadaju svi stihovi il mali ukrasi Što zapanje svojim sjajem Proste priče u koje zalutaju.

Govoriš li to o drveću, njihovim mesecima I vrlinama, il o čudnom zverinjaku koje te saleće, 0 ptičurinama koje ti gaču Trojnu volju? Ili o Zodijaku, koji se sporo okreće Pod Severnom Krunom, tamnici Svih istinskih kraljeva koji ikad vladaše?

Voda vodi, barka ponovo barci, Od žene natrag ženi: Tako svaka sledeća žrtva sledi nepogrešivo Nikad promenjeni opseg svog kruga, Dovodeći dvanaest znakova kao svedoke Svog zvezdanog uspona i zvezdanog pada.

Ili govoriš o srebrnoj lepoti Device, Koja je riba od bedra naniže? Ona u levoj ruci nosi lisnatu dunju; 1 kada, desnom, pozove prstom, nasmejana, Kako može Kralj da se uzdrži? Kraljevski tada on daje život za ljubav.

III o večitoj zmiji izlegloj u haosu, Čiji koturi grle okean, U čije ždrelo s golim mačem on skače, Potom se u crnoj vodi, zapleten u travu, Bori tri dana i tri noći, Da bi bio ispljunut na njenu neravnu obalu?

65

Mnogo snega pada, vetrovi šuplje zavijaju, Sova huče iz zove, Strepnja u tvom srcu zove na oproštaj: Tuga tuzi dok se iskre dižu u vis. Panj stenje i priznaje: Postoji jedna jedina priča.

Razmišljaj o njenoj milosti i njenom smehu, Ne zaboravi koje je cvetove Golemi vepar izgazio u vreme bršljana. Čelo njeno beše belo ko uzburkan talas, Oči njene behu morske, plave, divlje Ali ne obećaše ništa što već nije učinjeno.

66

ČITALAC PREKO MOG RAMENA

Dok čitaš preko mog ramena šta pišem, Iznenada osetim tvoj vreli dah Na mojoj šaci il potiljku, i prekidam Svoju temu, žvrljajući ove reči Na margini za tebe, samo za tebe, Nadljudski obliku sveden u ovaj oblik:

Sve pohvale i sve pokude za mene I protiv mene već sam sam izrekao. Šta ćeš sad, stari neprijatelju, učiniti Osim citiranja i podvlačenja, huškajući Protiv mene, kao ambasador mene, U gnusnoj zbrci tebe i mene?

Jer ti si u šepurenju i prokazivanju Suviše igrao ono drugo moje biće, Dublirajući ulogu sudije i patrona S ulogom škripavog žrvnja mog uma. Znao si me, svršeno je: ja sam ponosan Duh a ti si zauvek glina. Svršeno je!

67

U RAZBIJENIM SLIKAMA

On je brz, razmišlja u čistim slikama; Ja sam spor, razmišljam u razbijenim slikama.

On postaje tup, veruje čistim slikama; Ja postajem oštar, ne verujem razbijenim slikama.

Verujući svojim slikama, on prihvata njihovu važnost; Ne verujući svojim slikama, ja ispitujem njihovu važnost.

Prihvatajući njihovu važnost, on prihvata činjenicu; Ispitujući njihovu važnost, ja ispitujem činjenicu.

Kada ga činjenica izneveri, on ispituje svoja čula; Kada mi činjenica izbegne, ja odobravam svoja čula.

On nastavlja brz i tup u svojim čistim slikama; Ja nastavljam spor i oštar u svojim razbijenim slikama.

On u novoj zbrci svoga razumevanja; Ja u novom razumevanju svoje zbrke.

68

SMETNJA

Ikada ako pod lakim plavilom i srebrom U magličav predeo mislenosti Daleko pozadi u umu, i poiznad, Čizme od pre i od ispod počnu gaziti, Pazi kako koraci njihovi otkrivaju Naredni predeo, nisko u daljinama, Okvir trave u junu ko na karti sa slikom, Da greje dok leto je, i opseca živice, Brod nade na reci sa obe obale, Kukavicu da zaplaši što kasno prokuka, Priču da stvori o krtici i rnišu poljskome, Zbrine po putu stepene silaska, Motri kako se Šire poljane, korak kad bliže je, Šire se, vise se. Plava i srebrna Magla uz ivice tog mora travnoga. Smetnja se nadnese tad divovska, Vreba postrance, gromko korača sredinom, Briše predeo, sve rasturuje, Urla, grominja, ko mrak u tunelu, I prođe.

Trava, drveta, ko na karti sa slikom U centar se primaknu: mrlja je to sad široka, Skromna, mestičava mrlja zelena, Žig poštanski odakle je krenula, Pod oblakom plavim, eto se steže sad U predeo običan, manji i sve manji, Prazno i bezoblično srebro i plavilo, Ispred, nazad, iznad.

69

VIRUS

Malo možemo da učinimo za ove žive mrtvace, Možemo jedino pomoći da pokopaju jedni druge Eskalacijom intenzivne buke I logikom kompjutera. Priznajemo, oni nisu za molitvu — Samo je među onima na samrti Postupak nege praktičan.

Eksperimentišemo odano, smatrajući Da je smrt još uvek neotkriveni virus Najzarazniji za ljude Koji jedu, puše, piju i spavaju novac.

70

ONA NJEMU

Imati to, dragi, jeste znati da ga imaš Pre nego misliti da ga imaš; Misliti da to imaš jeste želja da ga uzmeš, Mada to kasnije ne bi imao — I otud strah da ga uzmeš. Ali ako znaš da to imaš, možeš ga uzeti I znati da ga još uvek imaš.

71

AKROBATE

Čudno uravnoteženi na visokoj sajli Ljubavi, uprkos svega,

Oni i dalje čuvaju tu vrtoglavu ravnotežu I smeše se različito,

Nesigurni na koju stranu da padnu.

72

ODLIKE PRIRODE

Kada planinsko stenje i lisnato drveće I oblaci i slične stvari, Sa ivicama,

Stvore smešni ljudski lik, Onda takvo ispisivanje nema Milosti ni spokojstva —

Loptast nos, upao obraz, Iskrivljena usta u cerekanju Kretena.

Priroda je uvek takva: uvek otkriva Da je sve što ima na umu Vetar,

Rastužen među praznim prostorima, Dok prevrće idiotske trave, I ovčija runa.

Čije je zadovoljstvo lučenje, udaranje, Rušenje i sisanje, I pospano lizanje.

Čiji su jadi setni, Čiji cvetovi glupi, Čije vode luckaste, Čije ptice proste, č i je ribe ribe.

73

ZAMAK

Zidine, bedemi, obavijajući talasi Tmine, mesečina na srpženoj travi. Bludim dvorištem, noćobdija, grozničav; Iako iskustvo kaže da nema puta napolje, Sanjam merdevine od kanapa, grede, koture, Rakete koje šište preko zidina i šančeva.

A1 nema izlaza, Nema izlaza; i ako sanjam nove dimenzije, Ako izbegnem mat presvlačenjem kralja U kraljicu; ako uzviknem „Noćna mora! Noćna mora!" Kao leš u krečnoj jami Pod gomilom gubavaca; Ako natrčim na slepe zidine, Ako uđem u tamnicu, ako izmučim oči Utvarama okovanim dvoje po dvoje, Ako poludim od straha — Umreću i probudiću se oznojan pod mesečinom U istom dvorištu, u istoj nesanici.

74

SVE JE BILO TAKO UREDNO

Kada dospeh do njegovog mesta, Trava je bila meka, Vetar je bio nežan, Um skladan, Udovi vitki, Slike prave na zidu: Sve je bilo tako uredno.

On je rušio Poslednje redove figura, Brada mu je bila povezana trakama, Nije bilo prašine na cipelama, Svi su klimali glavama: Sve je bilo tako uredno.

Muzika nije svirala, Nije bilo nenadnih šumova, Sunce je umiljato sijalo, Časovnik je otkucavao: Sve je bilo tako uredno.

„Osim ovog i iznad svega", Uveravao sam sebe, „Sada postojim ja". Sve je bilo tako uredno.

Smrt me nije oslovila, On skoro jeste: Sve je bilo tako uredno.

Pitali su me ne mislim li da Sve je bilo tako uredno?

75

Nisam mogao da se nasmejem Niti da razvežem Skladne trake njegove brade, Da mu ćušnem lakat, Da zviždim, da pevam, Ili napravim nered. Saglasih se, ledno, On je besprekoran: Sve je bilo tako uredno.

76

BLIZANAC SNA

Smrt ima blizanca po imenu San: Ustaću mlad, pun soka,

Od grča prošlosti slobodan, Gipkih mišića i bistrog oka.

A1 iako ovo umiljato poređenje Drugima pomaže da vide

Senilnost, bol, iznurenje, Nemilost, truljenje, i ludilo pride,

Meni se ne svida požudni mig Smrti: Dajte mi blizanca umesto nje —

San nikad neće moje knjige strti, Moje čizme, krevet, moje prnje.

77

KAO KADA MISTIK

Proćerdati bezazleno samopoštovanje Što je vodilo kroz mučne godine detinjstva, Ugasiti sve dronjave ambicije Po vlastitoj presudi, rugati se sebi Nepovratno izgubljenom —

to je slutnja Ćistog blaženstva, kao kada mistik, Gladan, uplašen, prečišćen, napadnut i ponižen, Pije eleuzinsku ambroziju Iz zlatne čaše i hoda u Raju.

78

SAMOUBICA U SIBLJIKU

Samoubica, daleko od zadovoljnog, Zagleda se u svoju skrhanu lobanju: Je li to ono što je naumio?

Nije li njegova namera bila Oslobođenje od tikvana i budala Menjanjem scene?

Od nekuda priđe kikot: Tako je bilo na dan tvog venčanja, I dan posle toga

Nije imao kuda, Nikakvu razonodu osim čitanja Bilo čega što bi mu vetar doneo,

Tamo, u šibljik, gde je ležalo njegovo telo: Bilo šta, sportsku stranicu staru sedam dana, Izgužvani domaći zadatak.

79

O N I SLEPI OD ROĐENJA

Oni slepi od rođenja preziru lažnu perspektivu Onih koji vide. Njihove ka unutra okrenute oči Ne šire niti sužavaju prav ugao; Niti se neki udaljeni zamak za njih smanjuje Na veličinu kutije od šibice.

Oni slepi od rođenja slede svoja četiri zdrava čula. Samo budala prerušava lice i glas Kada poseti slepca. Miris, način hoda i stisak ruke Kazuje zašto i kojim dobrom posećuje To svevidno mesto.

80

PROBLEMI RODA

Kružeoi oko sunca, na pristojnom odstojanju, Zemlja ostaje topla, nespržena; ali će Mesec Kružeći oko Zemlje, na prezrivom odstojanju, Učiniti ljude ludim (ako bi mu prkosili) Semenom ledene ljubavi, posejanom ne iz zlobe.

čovečanstvo, sada, ostaje neodlučno 0 Sunčevom rodu — gramatike se ne slažu — Kao i o Mesečevom. Je li Mesec bog ili boginja: Što diže plimu, čuva zvezdana jata Vazda skrivena za dana?

Čudni problemi tačnosti tako Izazivaju sve žarke ljubavnike oba pola: Ko kruži oko koga na pristojnom odstojanju, Ili ko oko koga na prezrivom? 1 ko vlada kraljevskim silama noći?

81

SPAVANJE

Pogled dušin vidi što srce naslika: Zaljubljen na parče, ne videh te celu, U puti se gnjevim što čarati ne znam Da celu te primim u ćud grozničavu, U čas sumnjiv ni noći ni dana Spavanje da mi budeš, što tol'ko okleva.

Na mah, u mah, ruka, nakit, il' obuća tvoja Protrepti kraj mene, sve u nejasnosti — Ko ljut nesaničar snove što ispreda; A reči što birah da tvoj ih glas kaže, Mojim ih glasom čujem suho i kreštavo.

A sad, kad te volim, i kad saprizivam Rasturene želje što ustremljuju se, Ko san ljubomore, noću, na prozore, Nad posteljom kruže ko slepi miševi Radoznali, dok mozak razbijen ne prospu!

A sad, kad te volim, ko nikad ranije, Sad možeš i biti i reći, ko nikad ranije:

Duša sad progleda, srce te istinom slika Gde uza me, u zoru, budna tu ležiš, Glave samo-zdruzgane u spavanje ljuškaš.

82

ASTIMELUSA

(fragment od dorskog grčkog pesnika Alkmana, VII v. p. n. e., pronaden

među Oxyrhynchuskim papirusima.)

„Astimelusa!" Kolena pri tvom hodu

Iznenada popuštaju, više nego u snu ili smrti — Kako i treba; toliko ih ljubav progoni. „Astimelusa!"

Ali nema odgovora. Lisnatom krunom ukrašena, devojka prolazi Kao zvezda kroz visoko svetlucavo nebo, Kao neki zlatan cvet, ko zalutalo seme čička.

83

UNUTAR RA2UMA

Lutala si naširoko kroz svoj um I svoje savršeno telo; Učeći tako, unutar razuma, Sve što je vredno znanja.

Precizna mudrost koju nikada ne dosegoše oni Bestelesni nikoništići Koji putuju s perom u ruci kroz umove drugih, Ali izvan razuma, Hraneći se višestrukim protivrečjem.

Stajati zbunjen pred varkama ljubavi Sličnim svicima u tvojoj kosi Ili dalekim odblescima letnje oluje: Takvi su ubodi radosti koje daruješ meni Koji takode naširoko luta kroz svoj um I još uvek nesavršeno telo.

84

ČINJENICA ČINA

Na drugoj strani uskog sokaka sveta Ležiš u krevetu, mlade sise trepere Od umišljenih poljubaca, usne napućene, Pesnice stisnute.

Sebe sanjaš golu u mojim šakama, Slobodnu od otkrića, pod hrastom; Visoko sunce klizi niz debele grane, Svi vetrovi nemi.

Beskrajno odlažeš trenutak Svog ushićenja: prvu obavezu, Tihu, neminovnu, strahovitu, Mednu.

Hoće li tako biti u stvari? Hoće li čin Odraziti tvoje devičanske ushite: Pravu ljubav, nepodobnu, Bez krivice i bez stida?

Tvoje je da kažeš: dođi; Tvoje je da pripremiš krevet; Tvoje je da kao jedina domaćica Svojih belih snova —

Tvoje je da otvoriš zaključanu kapiju, Tvoje je da streseš crvene jabuke, Tvoje je da ih svojim rukama prepoloviš Da bismo ih skupa jeli.

Ipak iščekivanje leži daleko od čina Onoliko koliko otsjaj njegov u uspomeni; Čin je mračan povratak iskonu čoveka, Kušanje naše smelosti, kušanje voljnog I slepog obostranog prihvatanja Kao i mesa.

85

BROJEĆI OTKUCAJE

Ti, ljubavi, i ja, (On šapće) ti i ja I ako nema ničeg sem nas Šta marimo ti ili ja?

Brojeći otkucaje, Lagane udarce srca, Krvarenje do smrti vremena u laganim udarcima srca, Budni oni leže.

Vedar dan, Noć, i vedar dan; Ipak će olujčina pasti jednog dana na njihove glave Iz gorkog neba.

Gde ćemo mi biti, (Ona šapće) gde ćemo mi biti, Kada smrt dođe kući, O, gde ćemo tada biti mi Koji bejasmo ti i ja?

Ne tamo već ovde, (On šapće) samo ovde, Kao što smo sada, zajedno i ovde, Uvek, ti i ja.

Brojeći otkucaje, Lagane udarce srca, Krvarenje do smrti vremena u laganim udarcima srca, Budni oni leže.

86

TVOJ LIČNI NAČIN

Bilo da me način tvog hoda Ili način smejanja uzbudi, Čim te vidim zadrhti pesma Avetinjski na usnama; ne oglašavam je, Nesiguran koje behu note, koji ton.

Budi srećna što nisam muzičar, Slatka Bezimena, pa da te zaludim Tvojim ličnim načinom smejanja il hoda Podražavanim na prosjakovoj violini Ili trubi, na trgu, prvog aprila.

87

PRIZNAJ, MARPESA

Priznaj, Marpesa, ko je tvoj novi ljubavnik? Da li je to, možda, onaj vešti ronilac Koji duboko zaranja u nemirne talase A ipak izranja na površinu mirnog daha?

Priznaj, Marpesa, ko je tvoj novi ljubavnik? Je li on zli duh, otvorene žudnje za plenom, Koji tera svog konja preko bezdana smrti. Gde se nakot zmajeva pri vrhu mrsi?

Ili je on, možda, onaj slavni Salamander, Koji ti se udvara mekim plamom, nežnim žarom Priznaj, Marpesa, ko je tvoj novi ljubavnik?

88

LJUBAV BE2 NADE

Ljubav bez nade: kao kada mladi pticolovac Strgne visoki šešir pred plemićkom ćerkom, I dopusti ulovljenim ševama da prhnu i lete, Pevajući, vrh njene glave, dok ona jaše sve dalje i dalje.

89

ONA

Ona svoju ljubav priča dok upola spava, U tim tamnim satima,

Upola šapatom, upola rečima: Ko što Zemlja bunca u zimskom snu

Pa ipak iznosi cvetove i travke Uprkos snegu, Uprkos snegu što pada.

90

VRATA

Kada je iznenada ušla Izgledalo je da se vrata nikada neće zatvoriti, Niti ih je ona zatvorila — ona, ona — Soba je ležala otvorena moru posetiocu Kojeg nijedna vrata ne bi zadržala.

Ali kad se na kraju nasmejala, iskosivši glavu Da bi se od mene oprostila, tamo, Na mestu gde se nasmejala, Pojaviše se mračna vrata u beskrajnom zatvaranju, Talasi se povukoše.

91

NA PRVI POGLED

„Ljubav na prvi pogled", pogrešno zovu Otkriće uzajamne bespomoćnosti Protiv žestoke borbe stvaranja.

Ali prijateljstvo na prvi pogled? Ovo se Isto vatreno hvata za zbunjeno srce Tako da obraz prebledi a zatim pocrveni.

92

SIMPTOMI LJUBAVI

Ljubav je univerzalna migrena, Svetla mrlja u pogledu Koja zamračuje razum.

Simptomi prave ljubavi su: Mršavost, ljubomora, Spore zore;

Predznaci i noćne more — Osluškivanje udaraca, Očekivanje znaka:

Dodira njenih prstiju U mračnoj sobi, Istraživačkog pogleda.

Budi hrabar, ljubavniče! Možeš !i otrpeti takav bol Od bilo koje ruke do njene?

93

PONAVLJANJE

Smrt ljubavi potiče od ponavljanja: Isti stih uvek i iznova pevan — Bez preludija i bez kraja.

Reč možda nije „ponavljanje" — Priroda uvek naglašava svoja doba Istim zvezdama, cvetovima, voćem —

Ali ludo odupiranje ljubavi da preživi Potiče uvek iz iste mehaničke greške: Igla iskače iz žljeba.

94

ŽIVICE PROŠARANE SNEGOM

Ni prepirke, ni ljutnje, ni kajanja, Zašto bi se krivica delila?

Otrov je bio u šolji — i čemu pitanja Čija ga je ruka sipala?

Nema bola za našom mrtvom ljubavlju, nema urlika Vetrova što se udaljavaju begom,

Već osmeh tuge, bledunjava zimska slika, Živice prošarane snegom.

95

RUBIN I AMETIST

Dve žene: jedna dobra kao leb, Sklona čvrstom suprugu.

Dve žene: jedna retka ko izmirna, Sklona samo sebi.

Dve žene: jedna dobra kao leb, Verna svakom obećanju.

Dve žene: jedna retka ko izmirna, Ne zalaže nikad veru.

Jedna savršen rubin nosi A1 sa tako nevinom radošću

Da bi stranac pomislio Nije rubin već je staklo.

Dve žene: jedna dobra kao leb, Najplemenitija u gradu.

Dve žene: jedna retka ko izmirna, Ne treba joj javna pohvala.

Bledo ružičasti ametist na njenim grudima Ima takvu baštu u sebi

Da bi njom mogli lutati satima, I lutati, i izgubiti se.

Oko glave njene vrabac kruži Ne prekidajući let:

Slava i strahopoštovanje ženstvenosti Nepoznate čoveku.

Dve žene: jedna dobra kao leb, Otporna u svakom vremenu.

Dve žene: jedna retka ko izmirna, Vreme je njeno još uvek njeno.

96

SUSRET

Mi, dva osnovna principa, muškarac i žena, Prilazimo jedno drugom iz daljina: Ja na donjem, ti na gornjem vetru.

I vera s kojom smo došli protkani Slepim hiljadama naših bliskih svetova Zače olujne oblake oko nas, i u nama.

Nikad takve vreve, kao kad se mi sresmo, Takvih račvastih munja; kiša se u slapu Stušti na pustinje suve ovih hiljadu godina.

A šta s meteorolozima? Ne rekoše ništa, okrenuše lica, I događaj prode nezabeležen.

A šta s nama? I mi ćutasmo. Nije li to vrhunac nemušte šale, to, to, Izazvati neznanu promenu u zemaljskoj klimi?

97

KAO SNEG

Ona tajno pade kao sneg u noći. I svet se probudi Sa zaslepljenošću pospanog oka, Neki promrmljaše „Previše svetla", I navukoše firange. Kao sneg, topliji od zastrašenih prstiju, I prijatelj zemlji; Noseći povesti noći U neistopljenim tragovima.

98

UMRO BIH ZA TEBE

Umro bih za tebe, ili ti za mene, Tako je silna naša ljubomora — A ako sumnjaš da je to istina, Ubij me smesta, da tebe ne ubijem ja.

99

PORTRET

Ona uvek govori svojim glasom Pa i strancima; ali one druge žene Koriste pozajmljene, ili lažne, glasove Čak i za sinove i ćerke.

Ona može da hoda nevidljiva u podne Duž glavne ulice; ali one druge žene Fosforoscentne su, širokih kukova i debelih prstiju, U svakoj mračnoj alejji.

Ona je divlja i čedna, verna ljubavi U svakoj nedaći; ali one druge žene Zovu je vešticom ili uličarkom I sevaju očima kada ih pozdravi.

Evo njenog portreta, postrance gleda u mene, S kosom u neredu, mladih očiju koje pitaju: ,,A ti, ljubavi, drukčiji od drugih muškaraca Koliko ja od drugih žena?"

100

USKO MORE

S tobom, mojim jarbolom, jedrom i zastavom, Mojim sidrom koje se nikad ne izvlači, Usko mada tlačljivo more smrti Meni se čini plovljivijim.

101

NAPOMENA PREVODILACA 1

Pri sastavljanju ovog izbora koristili smo se većim brojem Grejvsovih pesničkih zbirki, ali sledeće dve knjige, koje je uredio sam Grejvs, čine osnovu našeg rada: Collected Poems (Cassell, 1959) i Robert Graves, Po-ems Selected by Himself (Penguin, 1972).

Suprodstavivši se mnogim tumačenjima, Roberta Grejvsa smo shvatili, pre svega, kao pesnika slobodnog stiha, mada donekle skučene inspiracije, i upravo na tim osobinama zasnovali smo naše prevode. Osim toga, ovim izborom želeli smo da ukažemo na još nekoliko karakteristika Grejvsove poezije: neprikrivenu ironiju, okrenutost pesnika sebi, stalno prisutnu ero-tičnost i dr. Pesme nismo grupisali u strogo određene cikluse, već smo ih, bez obzira na hronološki redosled, okupili oko osnovnih Grejvsovih tema — ljubav, rat, smrt — koje se često međusobno prepliću. Smatrali smo da je ovakav način predstavljanja najbolji za pesnika koji je uvek stvarao ujednačenim kvalitetom, bez velikih padova, ali i bez velikih uspona.

Grejvsova poezija je malo prevođena kod nas i uglavnom za potrebe raznih antologija. Neke od tih pesama ponovo smo uradili, dok smo druge, kada smo verovali da prevodioci imaju isti ili bar sličan stav prema Grejv-sovoj poeziji, uvrstili u ovaj izbor. Pesme Hale i kepeci, Smetnja i Spavanje prevela je Isidora Sekulić; pesmu Paljba u zoru preveo je Miodrag Pavlović. Da se mrtvi ožive Dragoslav Andrić, a Uputstva orfičkom iskuseniku Sveto-zar Brkić.

Na kraju, želimo da naglasimo da je Grejvs pesnik koji je imao uti-caja i koji je ostavio vidan trag u anglosaksonskoj poeziji. Nema sumnje da bi taj uticaj ostvario i kod nas: da je preveden u pravo vreme. Situacija se ponavlja i kada je u pitanju V. S. Mervin, doskora privatni učitelj dece Roberta Grejvsa, danas najveći američki pesnik, koji vrši veliki uticaj na savremenu anglosaksonsku poeziju. Nažalost, Mervinova poezija je kod nas skoro potpuno nepoznata. Prevode Mervinovih pesama dobićemo, ve-rovatno, sa istim zakašnjenjem sa kojim sada dobijamo prevode Grejvsovih pesama.

103

Robert GREJVS, sin Alfreda Persevala Grejvsa, irskog književ-nika, i Amalije fon Ranke, roden je 24. jula 1895. g. u Vimbl-donu, Engleska. Iz dačkih klupa polazi u Prvi svetski rat. Na francuskim bojnim frontovima dobija čin kapetana Kraljevske velške pešadije, ali biva i teško ranjen. Kasnije, uprkos svim ratnim posledicama, završava studije književnosti i provodi go-dinu dana (1925 g.) na Kairskom univerzitetu u svojstvu pro-fesora engleske književnosti. 1929-te nastanjuje se u selu Deya, na balearskom ostrvu Majorka, gde živi sa porodicom i danas. U periodu 1961—65. predaje poeziju na Oksfordskom univer-zitetu. Od njegovih istorijskih romana najznačajniji su: Ja, Klaudije,

Belizar, Zena g. Miltona, Poručnik 'šajn rnog svetog Bilija. Od posebnog igrafija Zbogom svemu tome (štam-atika pesničkih mitova Bela boginja, sničkih impulsa, kao i originalni reč-•JL i Hebrejski mitovi). Takođe, viso-evodi Apuleja, Lukijana, Hajama i "rećinu izuzetnog Grejvsovog opusa ačinjavaju knjige poezije. Od prve

zbirke, Iznad kazana (1916 g.), pa do danas, samo njegove Sabrane pesme štampane su ravno šest puta.