Poljoprivredni fakultet Zemun

Stevan Sindjelić

Univerzitet u Beogradu

Uroš Stanković RA 14/922

BiografijaU selu Grabovcu postoji spomen kuća srpskog

vojvode Stevana Sinđelića, a u njegovom rodnom selu Vojski podignuta mu je bista. Rođen je 1770. godine, a kada je Stevan napunio 10 godina majka

ga je dala da čobanuje resavskom knezu Petru Jakovljeviću, za koga Vuk Karadžić kaže da je

"najmudrija glava Srbije". Stevan je završio crkvenu školu u Miljkovom manastiru i postao najbolji

knežev momak.

Stevan Sinđelić (1770—1809)

 Njegov otac, ugledni zanatlija Radovan Rakić je umro vrlo mlad, pa se Stevanova majka, Sinđelija, preudala. Zato su ga ljudi po majci Sinđeliji prozvali Sinđelić. posle Petrove smrti prihvatio se njegove vlasti i nastojao da se i Resava pridruži ustanku koji je bio započeo u Šumadiji. Stevan Sinđelić je odmah pobunio celu Resavu. Turci, koji su bili u Ćupriji, čim su čuli za ustanak Srba kreću protiv ustanika. Stevan Sinđelić je to na vreme saznao, pa ih je spremno dočekao na Jasenjaru, između Svilajnca i Ćuprije i potukao do nogu. To je bilo njegovo prvo bojevanje i prvi ratni uspeh. Sinđelić je 1805. učestvovao u slavnom Boju na Ivankovcu, zajedno sa Dobrnjcem i Milenkom Stojkovićem, i tu se pokazao kao junak. Kada su srpski ustanici 1806. na Deligradu uspostavili odbranu (šanac i utvrđenje na Carigradskom drumu, pri ulasku u Đuniski tesnac, između Ražnja i Aleksinca, (podigao ga kapetan Žikić u proleće 1806), Sinđelić je neprekidno bio u južnoj, deligradskoj nojsci, na pravcu turskih napada.

Posle toga, Sinđelić je učestvovao u boju na Ivankovcu sa Milenkom Stojkovićem i Petrom Dobrnjcem, gde su svi skupa pobedili Hafis-pašu, kad im je Karađorđedošao u pomoć. U boju na Ivankovcu, Stevan Sinđelić se pokazao kao dobar i sposoban vojskovođa, pa ga je Karađorđe postavio za vojvodu resavskog.

Nakon boja na Ivankovcu, Stevan Sinđelić je sa Dobrnjcem ratovao po moravskoj dolini i osvojio: Ćupriju, Paraćin i Ražanj, do Deligrada. Tu su iskopali i utvrdili velike i jake šančeve u kojima su dočekali niškog Ibpahim-pašu sa mnogobrojnom vojskom, u isto vreme kada je bio boj na Mišaru (1806 godine)

Stevanove borbe

Posle 1807. i kratkog predaha, došla je za srpske ustanike sudbonosna 1809 godina. Kod Kamenice, sela nadomak Niša[traži se izvor od 07. 2010.], Srbi su imali 6 šančeva. U prvom šancu (na brdu Čegar) bio je vojvoda Stevan Sinđelić sa svojih 3.000 Resavaca. Kad su Turci saznali da su se dve vojvode, Hajduk Veljko i Petar Dobrnjac povukle s vojskom, i da su usled toga Srbi oslabili, krenuli su jakom vojskom na srpske položaje na Čegru.

Turci su počeli napad 19. maja 1809. Glavni napad izvršili su iz Donje Vrežine; išli su potokom do Donjeg Matejevca, pa pravo na položaj Stevana Sinđelića. "U sredu po Svetoj Trojici 1809. iziđu Turci iz Niša i svom se snagom upute na Sinđelićev šanac. Išli su, pričaju očevici, ovim ponositim redom: najpre konjanici na belcima, pa drugi na zelencima, pa treći na alatima, pa na doratima, i najposle na vrancima i s njima dva topa. Najpre se ustaviše te se pomoliše Bogu, posle izbaciše dva topa, pa se onda uzeše lagano približavati k šancu na Čegru. Samo osuše po jedan plotun, jurišaše na šanac... " (M. Đ. Milićević, Pomenik, I, strana 650, 651). Srbi su od ranog jutra pružali žestok otpor za svaku stopu zemlje. Na turskom jeziku stopa se kaže čegar, te su i front koji su držali Resavci nazvali Čegar. Pri kraju dana otpočela je borba prsa u prsa

Bitka na Čegru

Punili su se rovovi ubijenim Srbima, ali niko nije odstupio. Sa drugih položaja ustanička vojska htela je da pođe u pomoć Resavcima, ali je Miloje Petrović izdao naređenje da se iz šanca niko ne kreće. Docnije se pričalo da Miloje nije hteo da pruži pomoć Sinđeliću jer je ovaj bio poznat kao čovek Petra Dobrnjca. Za to vreme Turci su preko mrtvih stali uskakati u šanac, gušati se sa Srbima i tući kundacima. Sinđelić tada otvori kapiju na šancu i reče svojima: "Spasavajte se, braćo, ko hoće i može!" Zatim je trgao kuburu i opalio u skladište baruta i municije. Nastala je strahovita eksplozija koja je digla u vazduh mnoga tela i Srba i Turaka, i to je bio poslednji pozdrav Nišu od heroja Stevana Sinđelića i njegovih drugova. Posle ove eksplozije počelo je odstupanje ustaničke vojske.

Karađorđe je kasnije glavnog krivca za čegarsku katastrofu, Miloja Petrovića-Trnavca, kaznio smrću.

Milojevo postavljanje za komandanta južnog fronta naročito je izazvalo nezadovoljstvo kod Petra Dobrnjca i Hajduk-Veljka. Oni su bili čuveni ne samo u našoj vojsci već i kod Turaka — Dobrnjac kao sposoban organizator i vojskovođa, tvorac i branilac Deligrada, a Veljko kao neustrašiv junak, koji je svojim megdanima i jurišima mnoge jade zadao Turcima.

Veljko, ljut zbog ovakvog postupka, digne svoje bećare i pešake i ode na Gurgusovac (Knjaževac) napustivši boj; Dobrnjac za njim skupi svoj deo vojske, sa dva topa i džebanom, i napusti položaj. Čak ni komandant Miloje, posmatrajući sa matejevačkog šanca Sinđelićevo rvanje na Čegru, nije mu pritekao u pomoć, već je pobegao u Deligrad.

Uzroci čegarske katastrofe

Iako je Miloje prethodno izdao naređenje da se ne ide u pomoć Sinđeliću, vojvoda mlavski Paulj istrčao je iz šanca sa svojim vojnicima i poleteo u pomoć, ali ga Turci razbiše i on se vrati. Tako su učinjene dve krupne greške koje Stevan Sinđelić svojim heroizmom nije mogao da ispravi.

Čegarska bitka ostaje kao bitka krvavog bilansa i legendarne slave. Smatra se da je u njoj poginulo oko deset hiljada Turaka i preko četiri hiljade Srba. Turska osveta je bila jeziva. Oni su sa leševa poginulih srpskih boraca sekli glave i donosili u nišku tvrđavu. Sa tih glava skidali su kožu i mišiće a ostavljali čitave lobanje sa malo kose da od njih zidaju "kulu od lobanja" (ćele na turskom znači lobanja). Odrane kože sa glava punili su pamukom i slali sultanu u Carigrad. Ćele-kulu Turci su podigli na drumu za Pirot (Carigradski drum) da budi strah kod svih balkanskih naroda. Kula je četvorougaonog oblika, visoka petnaest stopa, a lobanje su na spoljašnjim stranama. U 56 ili 57 redova bile su uzidane negašenim krečom i peskom 952 lobanje izginulih srpskih rodoljuba. Među njima nalazi se i lobanja Stevana Sinđelića.

Kula od lobanja

Kada je kraj Ćele-kule 1833. godine prošao veliki francuski pesnik Lamartin, zastao je i zapisao u svom Putopisu:

"Ove lobanje i ova čovečija lica, oguljena i pobelela lica od kiše i sunca, oblepljena sa malo maltera, obrazovala su slavoluk, koji me je zaklanjao od sunca. Na nekim je lobanjama još preostala kosa kosa se leprša na vetru kao lišaj i mahovina... Rekoše mi da su to lobanje poubijanih Srba u poslednjem ustanku za slobodu."

"Ove lobanje i ova čovečija lica, oguljena i pobelela lica od kiše i sunca, oblepljena sa malo maltera, obrazovala su slavoluk, koji me je zaklanjao od sunca. Na nekim je lobanjama još preostala kosa kosa se leprša na vetru kao lišaj i mahovina... Rekoše mi da su to lobanje poubijanih Srba u poslednjem ustanku za slobodu.

Lamartinov putopis predstavljao je optužbu protiv vandalizma Turaka nad našim narodom. Moderna Evropa se zgražavala. To je uticalo na same Turke da kulu poruše, a te planove hteo je da sprovede Midhar paša (1861—1868). Međutim, niški Turci pružili su žestok otpor, pa je tako sačuvan jedan značajan spomenik iz naše krvave prošlosti.

Na brdu Čegru, 1878. godine, u prisustvu naroda i vojske, otkriven je spomenik heroju Sinđeliću, sa natpisom:

Neka Srbi sačuvaju ovaj spomeiik! On će naučiti njihovu decu šta vredi nezavisnost jednoga naroda, pokazujući im na to kakvu su cenu platili njihovi očevi.

Spomenik vojvodi Stevanu Sinđeliću se nalazi u Svilajncu, a bista vojvode Sinđelića nalazi se u kompleksu spomen-park obeležja Čegar, kod Niša.

Spomenik

Insert iz filma

VikipedijaInternetKnjiga ‘‘Stevan Sindjelić I njegovo doba’’

Literatura