Uvod za knjigu „Filozofski aspekti modernog olimpizma“, Ljubodrag Simonović, 2001, Beograd, E-mail: comrade@sezampro.rsUVOD

Dvadeseti vek je za nama. Ako bismo pokušali da odredimo koje pojave karakterišu ovo istorijsko razdoblje, sport bi svakako zauzeo posebno mesto. On je dobio onaj značaj koji je religija imala u srednjem veku : olimpijske igre postale su najznačajnija svetkovina savremenog sveta, a olimpijska ideja njegovo "humanističko" jevanđelje. Moderni olimpijski paganizam oblik je u kome je kapitalizam deklasirao hrišćanstvo (i druge religije) i postao najvažnije ideološko sredstvo za integraciju ljudi u duhovnu orbitu kapitalizma. Kalendar vodećih sportskih manifestacija preuzeo je ulogu religijskih kalendara i postao duhovni stožer, a stadion najvažnije kultno mesto savremenog sveta. Sport nije samo "ideološka zavesa iza koje se skriva realno zlo" (Adorno), već i sredstvo buržoazije za brisanje kulturnih tragova čovečanstva i za uništenje emancipatorskih tekovina građanskog društva. Osnovna intencija modernog olimpizma nije stvaranje od sveta kulturne zajednice naroda, već "civilizovanog" zverinjaka. Stadioni su postali savremeni koncentracioni logori u kojima se uništava nada u bolji svet i stvaraju savremene horde varvara. Sport nije samo "opijum za društveno strukturirani defekt" i kao takav "jedan od glavnih puteva bekstva" iz stvarnosti (From), već i način degenerisanja čoveka : sportski spektakl je ritual putem koga kapitalistički "sveti duh" oplođuje ljude i stvara od njih kapitalistički mutirane zveri. Mit o modernom olimpizmu spada u krug mitova sa kojima ideolozi zapadnoevropskih kolonijalnih metropola nastoje da pribave "civilizatorski" legitimitet kolonizaciji sveta. On se nalazi u istom rangu sa mitom o "istraživačkom" karakteru Kolumbovih putovanja i o "civilizatorskoj" prirodi katoličkog "misionarstva". Istovremeno, stvaranje mita o olimpizmu postaje stvaranje mitološke svesti i mitološkog odnosa prema principima na kojima se zasniva kapitalizam: bellum omnium contra omnes i apsolutizovani princip učinka izražen u maksimi citius, altius, fortius. Olimpijske igre su "festival mladosti" (Kuberten), što znači procvat životne snage kapitalizma i obnavljanje vere u njegove "večne" vrednosti. Otuda takav značaj dobija "sveti (četvorogodišnji) ritam" održavanja olimpijskih igara koji ni po koju cenu ne sme biti prekinut. Moderni olimpizam jedna je od najagresivnijih totalitarnih ideologija XX veka koja nastoji da uništi slobodarsko dostojanstvo čoveka i "pomiri" (Kont) ga sa postojećim svetom nepravde. On je jedan od nosećih stubova duhovnog svoda XX veka i kao takav glavno političko sredstvo za realizovanje jedne od najvažnijih intencija monopolističkog kapitalizma: obračun s demokratskim institucijama i uspostavljanje neposredne vlasti nad radničkom klasom. Kubertenovo uputstvo, koje je namenio nacistima da bi im pomogao u stvaranju "novog (nacističkog) poretka", da se prvo mora uspostaviti neposredna "vladavina u glavama" da bi mogla da se uspostavi uspešna vladavina u institucijama, ideja-vodilja je nosilaca današnjeg "novog svetskog poretka". Sve veći broj sve krvavijih sportskih predstava treba da odvuče pažnju ljudi od osnovnih egzistencijalnih pitanja i uništi im moć rasuđivanja : sport postaje "najjeftinija duhovna hrana za mase" (Kuberten).

Kritiku olimpizma treba sagledati u kontekstu postajanja kapitalizma globalnim totalitarnim poretkom kojim upravljaju najmoćniji kapitalistički koncerni. Oni uspostavljaju nadnacionalne institucije (NATO, MMF, STO itd.) koje postaju "zamena" za institucije koje se zasnivaju na suverenitetu građana i nacija, i čine ograde globalnog koncentracionog logora u koji vladajući kapitalistički centri moći nastoje da zatvore čovečanstvo. Tzv. "međunarodne sportske asocijacije" su "trojanski konj" vladajućih svetskih političkih grupa i multinacionalnih koncerna koje su, sa svojim autoritarnim ustrojstvom i "nadnacionalnim" pravilima, prve dovele u pitanje nacionalni i građanski suverenitet. One su najvažnije oruđe "novog svetskog poretka" za uništavanje nacionalnih

kultura i za integraciju ljudi u duhovnu orbitu kapitalizma - na nivou robova. Olimpizam je kruna "mondijalističke" ideologije koja briše sve normativne (običajne, moralne, pravne i religiozne) ograde koje sputavaju uspostavljanje globalnog kapitalističkog totalitarizma. Sportom se nameću pravila koja su u suprotnosti s elementarnim ljudskim i građanskim pravima na kojima se zasniva moderno zakonodavstvo : segregacija po polu; pravo da se nanesu teške telesne povrede i ubije; monstruozna zloupotreba dece; status sportista kao modernih robova; upotreba dopinga i stvaranje od sportista eksperimentalnih zamorčića; nedemokratski status tzv. "međunarodnih sportskih asocijacija", pogotovu MOK-a kao autoritarne organizacije koja preko nacionalnih olimpijskih komiteta diktira pravila ponašanja... Sve su to "detalji" koji ukazuju na to da je sport "čisto" otelotvorenje socijalno darvinističkog i progresističkog duha kapitalizma i kao takav osnovno sredstvo za stvaranje globalnog pozitivnog jednoumlja : olimpizam je kult postojećeg sveta i filozofija pozitivnog života.

Mitološki odnos prema olimpizmu uslovio je i mitološki odnos prema njegovom utemeljivaču, Pjeru de Kubertenu. (1) Bez preterivanja se može reći da su ideolozi "slobodnog sveta", uz svesrdnu pomoć njihovih kolega iz "realnog socijalizma", od Kubertena stvorili "novog Mesiju" čije olimpijsko jevanđelje otkriva pravi smisao ljudskog postojanja. "Osećajući" da Kuberten spada u krug "izabranih", njegovi najodaniji poklonici proglasili su ga "božanskim baronom" i napisali legendarnu biografiju u kojoj se potvrđuje njegov mesijanski karakter i opisuje njegov mesijanski (olimpijski) put. Sam Kuberten dao je značajan doprinos izgradnji njegovog "božanskog" oreola. On je u modernom olimpijskom pokretu video "crkvu", u članovima MOK-a "poverenike olimpijske ideje", svojevrsne apostole olimpizma, a sebi je, kao "duhovnom ocu" olimpijskog pokreta, namenio ulogu "vrhovnog sveštenika" modernog olimpijskog paganizma. Sedište MOK-a postaje novi Vatikan. Kada se ima u vidu Kubertenovo nastojanje da od olimpizma stvori vladajuću (religioznu, filozofsku i naučnu) misao modernog doba koja će ljudima dati novi smisao života, jasno je da se radi o svojevrsnoj mesijanskoj misiji. Ono što daje posebnu dimenziju Kubertenu je to što se on pojavljuje kao "obnovitelj" ("Le Rénovateur") antičkih olimpijskih igara, što znači kao glasnik olimpijskih bogova i kao takav spona koja povezuje helensku s modernom civilizacijom. (2) Kuberten nastoji da stvori pozitivnog čoveka i izgradi pozitivno društvo polazeći od stava da su se Grci "malo posvećivali razmišljanju, a još manje knjigama". Imajući u vidu da je Kuberten bio skriboman (objavio je preko 600 knjiga, eseja i govora) očigledno je njegovo nepoštovanje principa za koji se zalagao i koji predstavlja jedan od temelja pozitivnog života. Kubertena ne treba hvatati za reč. Analiza njegovih dela jasno pokazuje da ona nisu napisana zato da bi čitaoca podstakla na razmišljanje o bitnim životnim pitanjima, već da bi ga fanatizovala i navela da se ponaša u skladu sa interesima vladajućih parazitskih klasa. Kubertenovi olimpijski spisi su sinteza političkih pamfleta i "istina" koje nastoje da dobiju biblijski karakter. Oni ne razvijaju kritičko-slobodarsku, već apologetsko-podaničku svest, što znači da odgovaraju "praktičnoj" filozofiji koju zastupaju.

Mit o Kubertenu zasniva se na tvrdnji da je Kuberten posvetio svoj život stvaranju "boljeg sveta" u kome će vladati "mir" i "saradnja među narodima", i da je zbog toga "obnovio" antičke olimpijske igre i udahnuo im "novi" duh. Ako je to tačno, postavlja se pitanje zbog čega su dela Pjera de Kubertena - čija pisana zaostavština iznosi preko 60 000 stranica - gotovo nepoznata javnosti? Kako je moguće da u najvećem broju zemalja, u kojima je na pompezni način proslavljena stogodišnjica osnivanja olimpijskih igara, nije objavljen ni jedan redak iz Kubertenovih spisa? Da stvar bude bizarnija, glavni cenzori Kubertenovih dela su zvanični "čuvari" njegove olimpijske ideje. Najvažniji razlog za ovakav odnos olimpijske gospode prema "božanskom baronu" je taj, što se Kuberten u svojim najvažnijim delima pojavljuje kao militantni predstavnik evropske buržoazije koji razrađuje strategiju i taktiku obračuna s radnim "masama", ženom i "nižim rasama". Kubertenovi olimpijski spisi su političke lekcije vladarima sveta kako da se, upotrebom sporta i telesnog drila, efikasno

obračunaju sa slobodarskom borbom potlačenih i uspostave globalnu dominaciju. To je jedan od osnovnih razloga što gospodi iz MOK-a, kao i gospodi iz nacionalnih olimpijskih komiteta, ne pada na pamet da, ni nakon šest decenija od njegove smrti, objave Kubertenova sabrana dela, već podmeštaju javnosti izvode iz njegovih spisa u obliku "Izabranih tekstova" ("Textes choisis")(3) iz kojih je izostavljeno gotovo sve ono što ukazuje na pravu prirodu njegove olimpijske doktrine. Kada se ima u vidu da je Kuberten otvoreno tvrdio ono što građanski ideolozi po svaku cenu nastoje da prikriju, da je kapitalizam nepravedan poredak, postaje jasnije zbog čega građanska teorija sistematski "zaobilazi" Kubertenova dela.

Što se tiče toliko isticane teze o "nepolitičnosti sporta", i po onima koji glorifikuju olimpizam i njihovog "osnivača", prava "veličina" Kubertena nije u tome što je doprineo razvoju sporta, već što je od sporta stvorio "sredstvo za uspostavljanje mostova saradnje među narodima". Kubertenov olimpijski angažman postaje simbol "politike mira", a on - "političar mira". Kada se to ima u vidu, može se bolje razumeti zbog čega su građanski teoretičari izbrisali iz Kubertenove biografije poslednju dekadu njegovog života u kojoj se Kuberten otvoreno pojavljuje u ulozi reklamnog agenta nacističkog režima, i zbog čega je jedan od najpoznatijih kubertenologa Iv Pjer Bulonj proglasio Kubertena "šizofreničarem" - da bi "objasnio" njegovu slepu odanost nacistima i oduševljenje Hitlerom. Očuvati mit o "Kubertenu mirotvorcu", koji je bio fanatični zagovornik autoritarizma i kolonijalizma, nemoguć je zadatak koji stoji pred ideolozima olimpizma. Stoga je jedna od glavnih preokupacija kubertenologa da zaštite olimpijski mit od samog "oca" modernih olimpijskih igara : da bi sačuvali "verodostojnost" kopije, "nastavljači" uništavaju original.

Polazeći od istih onih kriterijuma po kojima je Kuberten proglašen "božanskim baronom" i "jednim od najvećih humanista XX veka", i naciste bi trebalo proglasiti za "humaniste" i "mirotvorce". Nisu li Berlinske olimpijske igre održane "u znaku mira" i "međunarodne saradnje"? Nije li Hitler na Berlinskim olimpijskim igrama izgovorio "čuvene" reči: "Neka se olimpijski plamen nikada ne ugasi!"? Nisu li nacisti okončali arheološka iskopavanja antičke Olimpije, čemu je Hitler dao odlučujući doprinos sa 300 000 rajhs maraka? Nije li Hitler dao nalog svom arhitekti Albertu Šperu da izradi projekt najvećeg olimpijskog stadiona na svetu koji će moći da primi 400 000 ljudi? Nisu li nacisti prvi organizovali nošenje "olimpijskog plamena" iz "svete" Olimpije do Berlina - koji je trebalo da simbolizuje organsku povezanost helenske civilizacije i fašističke Nemačke - što će postati jedan od najznačanijih simbola olimpijskih igara? Nije li Kuberten proglasio nacističke Olimpijske igre, koje su po njemu bile "obasjane hitlerovskom snagom i disciplinom", za uzor budućim olimpijskim igrama, a Hitlera "za jednog od najvećih graditelja modernog doba"? Nije li Kuberten, kao i gospoda iz MOK-a, bezrezervno podržao naciste i poverio im svu svoju pisanu zaostavštinu sa molbom da sačuvaju njegovu olimpijsku ideju od izvitoperenja, kao i "misiju" da zakopaju njegovo srce u antičkoj Olimpiji?

Nastojeći da pribave "humanistički" legitimitet olimpizmu, građanski teoretičari se služe izrazima koji označavaju opšte-ljudske vrednosti koje su širom sveta prihvaćene kao najviši izazov za čoveka: "mir", "međunarodna saradnja", "mladost", "zdravlje", "progres", "lepota"... Dominacija humanističkih ideala u olimpijskoj retorici upućuje na to da olimpijske igre nisu vrednosno neutralna pojava i kao takve s onu stranu dobra i zla. Naprotiv, sve se čini da olimpizam postane sinonim za humanizam. Tako rat između nacija na sportskom polju postaje "miroljubiva saradnja", a najostrašćeniji zagovornici rata i fašistički zlikovci, navlačeći "svetu" olimpijsku odoru, postaju "mirotvorci" : olimpijska mitologija ogledalo je u kome najgore zlo dobija anđeoski izgled. Olimpizam ne teži miru, već pacifikovanju potlačenih da bi se predupredila njihova borba protiv poretka koji se zasniva na tiraniji bogataške "elite". Pod maskom "međunarodne saradnje" na sportskom terenu se sistematski usmerava nezadovoljstvo ljudi, koje proističe iz njihovog

ponižavajućeg društvenog položaja, protiv drugih nacija i postiže "nacionalna integracija" sa kojom se "prevazilazi" klasno ustrojstvo društva i prikriva klasna eksploatacija. Istu ulogu ima klupski sport: lige postaju institucionalizovani rat između obespravljenih i na taj način kontrolisani oblik njihovog pacifikovanja (depolitizovanja). Istovremeno, ubacivanjem najviših ljudskih ideala u olimpijsku retoriku nastoji se sprečiti da oni postanu polazište za kritiku ideje i prakse olimpizma. Tako olimpijske igre postaju, shodno "antičkim tradicijama", simbol "mira", iako je protagonistima te teze jasno da su antičke olimpijske igre bile "sveto primirje" i kao takve duhovna priprema za nastavak rata - što je bio najvažniji zahtev koji je Kuberten postavio "njegovim" olimpijskim igrama. Interesantno je da građanski teoretičari "ne primećuju" da u Kubertenovom olimpijskom "humanizmu" nedostaju ideje bez kojih se ne može zamisliti moderno društvo: sloboda, jednakost i bratstvo. Za Kubertena, tog "velikog francuskog patriotu", među olimpijskim simbolima nema mesta za francusku "trobojku", što samo govori da je moderni olimpizam obračun s emancipatorskim tekovinama modernog društva.

Što se tiče Kubertenovog fanatičnog zalaganja da očuva "čistotu" sporta, kao idealizovanog otelotvorenja izvornih principa kapitalizma, od pogubnog uticaja komercijalizma, od samog osnivanja olimpijskih igara bilo je jasno da je to izgubljena bitka. Od njegovog nastanka sport je deo kapitalističkog sistema privređivanja i kao takav način integrisanja čoveka u kapitalistički poredak. O tome Žan-Mari Brom: "Istorijski gledano, sport je nastao sa razvojem industrijskog kapitalizma. On je od samih svojih početaka bio vezan za mehanizme investiranja, cirkulacije i oplodnje kapitala. Tek što se rodila, institucija sporta odmah je došla u ruke trgovačkom kapitalu i bila iskorišćena kao izvor profita. Prodaja sportskog spektakla i klađenje nisu se pojavili sa nastankom sportskog profesionalizma, već sa prvim oblicima institucionalizovanog organizovanja sportskog takmičenja."(4) Ulaskom kapitalizma u završnu fazu njegovog razvoja ("potrošačko društvo") izvršena je potpuna komercijalizacija sporta: umesto nacionalnih zastava, na olimpijskim igrama dominiraju znamenja kapitalističkih firmi; umesto religio athletae, vlada duh novca; umesto "crkve", olimpijske igre postale su "vašar"; umesto da su otelotvorenje "svetosti" olimpijskih ideala, sportisti su "cirkuski gladijatori"; umesto da su olimpijska gospoda iz MOK-a časni "čuvari olimpijskog duha", oni su postali beskrupulozni trgovci koji su od olimpijskih igara napravili prljavi "posao" vredan milijarde dolara.

Interesantno je da je građanska teorija posvetila veoma skroman prostor razmatranju sporta i olimpizma.(5) Nedostatak ozbiljnih analiza olimpizma, koje bi stvorile mogućnost za njegovo demitologizovanje, ne govori o filozofskoj i sociološkoj "neozbiljnosti" olimpijske doktrine, već o prvorazrednom značaju koji sport ima za očuvanje postojećeg sveta. Građanski teoretičari to ne kriju. Za vodećeg američkog sociologa sporta Alena Gatmana, "sport je temeljni element društvene realnosti" i "potpuno je nemoguće zamisliti kako bismo mogli da nastavimo da živimo bez njega".(6) Polazeći od sve turobnije realnosti nemačkog društva Kristian fon Krokov, jedan od najozbiljnijih nemačkih teoretičara sporta, postavlja pitanje: "Ali, šta je uistinu naša civilizacija, pored sportskih igara i takmičenja, stvarno u stanju da ponudi mladima - a da to nije droga ili nasilje?"(7) Otuda ne čudi bespoštedni odnos građanskih teoretičara prema kritičarima olimpizma. Tako je za Pola Vejna kritika olimpizma "stvar ekstremista, filozofa cinika, koji hoće da svedu humanizam na prirodnu i gotovo životinjsku jednostavnost."(8) Građanski teoretičari odvajaju Kubertenovu olimpijsku filozofiju od njegove socijalne (političke) teorije da bi od njegovih misli napravili nadistorijske "humanističke" principe. Isto se dešava sa sportom: oni izvlače sport iz istorijskog i društvenog konteksta ("sport nema ništa sa politikom") i svode ga na pojavu sui generis i na taj način nastoje da spreče demitologizovanje sporta kao konkretne istorijske (društvene) pojave. O tome Pol Hoč: "Tako, kada Johan Huizinga ili Pol Vajs pišu o filozofiji sporta, oni se usresređuju na jezik ili na opšte principe igara koji su bili primenjivani

od strane različitih društava, u različito vreme, pod različitim uslovima ; pored toga, oni skoro u potpunosti zanemaruju bilo koje efekte koje su ti socijalni uslovi mogli da imaju. Tako smo prepušteni "filozofiji" sporta koja stoji izvan istorije i društva, i zbog toga je gotovo u potpunosti bezvredna."(9) "Razvoj sporta" doveo je građansku teoriju do njenog kraja i obezvredio argumente sa kojima građanska teorija utemeljuje, opravdava i idealizuje sport. Kapitalizam je obesmislio kako liberalistički zasnovanu kritiku sporta,(10) tako i moralističku i "socijalističku" teoriju sporta.(11) Propali su i svi pokušaji da se uspostavi "drugi put" (Rigauer) u razvoju sporta koji se zasniva na Habermasovoj i Plesnerovoj kritici sporta kao "odslike industrijskih procesa rada".(12) Što se tiče građanske antropologije, i nju je kapitalizam "prevazišao" u obliku "filozofije učinka".(13) Čovek više nije "zver", već je postao "samodestruktivno biće" koje teži da po svaku cenu postigne veći rezultat (rekord): "priroda" čoveka postaje otelotvorenje destruktivne prirode kapitalizma. Treba reći i to da su filozofska razmatranja o sportu opterećena i nerazumevanjem i predubeđenjima, što je dovelo dotle da čak i mislioci poput Jegera, Bloha, Sartra i Horkhajmera nisu u stanju da sagledaju suštinu sporta kao konkretne istorijske pojave: Jeger svodi sport na antički agon; (14) Bloh se drži iluzije da je sport vrednosno neutralna pojava i da postoji "dobar" i "loš" sport zavisno od toga da li se nalazi "levo" ili "desno";(15) Sartr u sportu vidi put koji čoveka vodi ka biću;(16) Horkhajmer, koji nariče nad sudbinom filozofije, poziva u pomoć sport da bi se spasle najvažnije vrednosti kapitalizma - od samog kapitalizma.(17) Pokazalo se da borba za filozofiju i istovremeno podržavanje sporta, koji je glavno sredstvo kapitalizma za obračun s umom, nije samo beznadežan, već i poguban posao.

Osnovni pojam koji se u radu koristi kao polazište za kritiku kapitalizma nije Marksovo "otuđenje" (Entfremdung), već destrukcija. Polazeći od Marksovog najvažnijeg metodološkog postulata da je "anatomija čoveka ključ za razumevanje anatomije majmuna", postavlja se opravdan zahtev da se uspostavi kritičko polazište koje ima u vidu monopolistički kapitalizam u njegovoj poslednjoj "potrošačkoj" fazi razvoja, u kojoj su se do kraja razvile protivrečnosti kapitalizma kao destruktivnog poretka koji sve dramatičnije dovodi u pitanje opstanak čovečanstva. Razvoj kapitalizma kao poretka destrukcije ne obezvređuje samo građansku misao, već baca novo svetlo na Marksovu kritiku kapitalizma dovodeći u pitanje njenu utemeljenost i aktuelnost. Za razliku od građanskih teoretičara za koje kapitalizam predstavlja kraj istorije, čime su sterilisani njegovi menjalački potencijali, za Marksa se prava vrednost kapitalizma ogleda u tome, što se u njegovom "krilu" stvaraju mogućnosti za iskorak u novo društvo koje će biti realizacija najviših humanističkih stremljenja čovečanstva koja su uobličena u osnovnim principima Francuske građanske revolucije: Liberté, Egalité, Fraternité. Marks je bio sledbenik Hegelove dijalektike istorije: istorija je put oslobađanja čoveka, a oslobađanje čoveka od robovanja prirodi, što znači ovladavanje prirodnim moćima, osnovni je uslov ljudske slobode. Otuda takav značaj dobija razvoj proizvodnih snaga: "Nikada neka društvena formacija ne propada pre nego što budu razvijene sve proizvodne snage za koje je ona dovoljno prostrana, i nikada novi, viši odnosi proizvodnje ne nastupaju pre nego što se materijalni uslovi njihove egzistencije nisu već rodili u krilu samog starog društva. Stoga čovečanstvo postavlja sebi uvek samo one zadatke koje može da reši..."(18) I dalje: "Proizvodne snage koje se razvijaju u krilu buržoaskog društva stvaraju materijalne uslove za rešenje" - "antagonizma koji potiče iz društvenih životnih uslova individue". "Zato se sa tom društvenom formacijom završava praistorija ljudskog društva."(19) Ključni problem Marksove teorije leži u njenom definisanju odnosa kapitalističkog načina razvoja proizvodnih snaga prema prirodi. Po Marksu se priroda, kao "anorgansko telo" čoveka, otuđuje od čoveka putem otuđenog rada koji mu oduzima "predmet njegove proizvodnje".(20) Ukoliko kapitalistički način razvoja proizvodnih snaga ne predstavlja samo "posedovanje" i "upotrebljavanje", (21) već i uništavanje prirode, to znači da on čoveka dovodi u sve veću zavisnost od onoga što je od prirode ostalo. Umesto da je kapitalizam poredak u kome se stvaraju uslovi za "skok iz carstva nužnosti u carstvo slobode" (Engels), on ukida

svaku mogućnost oslobađanja čoveka. Sa kapitalizmom se ne okončava samo "praistorija" ljudskog roda, već i njegov opstanak. Marks je podredio dijalektiku kapitalizma dijalektici istorije i prenebregao specifičnost kapitalističkog razvoja proizvodnih snaga koji ne dovodi samo do ovladavanja čovekom (putem tehnike) od strane kapitala i otuđenja čoveka od prirode, već i do uništavanja života. Iz toga sledi da odnos čoveka prema sebi, drugim ljudima i prirodi nije posredovan samo "otuđenim radom", već destruktivnom prirodom kapitalističkog načina proizvodnje. Čovek se u procesu kapitalističke reprodukcije ne "otuđuje" samo od sebe i svoje "organske" prirode, već se degeneriše postajući oruđe kapitala za uništavanje sveta. Pokazalo se da čovečanstvo ne "postavlja sebi uvek samo one zadatke koje može da reši", već da kapitalizam postavlja pred čovečanstvo "zadatke" koji se svode na saučesništvo u uništavanju života. Ono što uslovljava dinamiku i dramatiku kapitalističkog "progresa" je to što kapitalizam od posledica uništavanja života stvara izvore profita, pri čemu stvaralačke moći čoveka postaju sredstvo za razvoj destruktivnih moći kapitalizma i za ubrzanje procesa destrukcije. Da je reč o krupnoj protivrečnosti u Marksovoj teoriji koje je on bio svestan, govori i Marksov "previd" Furijeovog upozorenja, napisanog početkom XIX veka, koje je inače izuzetno plodonosno polazište za kritiku kapitalizma: "Tako se naša društva, unatoč usavršiteljima i zastupnicima nepokretnosti, nalaze u složenom nazadovanju, to jest u materijalnom nazadovanju zbog sve većeg uništavanja šuma, padina, izvora, klimatskih prilika..."(22) Međutim, upravo Marksova teorija pruža mogućnost da se dođe do pojma istinskog napretka i uspostavi kritička distanca prema kapitalizmu : samo je onaj razvoj proizvodnih snaga prihvatljiv koji vodi oslobađanju čoveka od zavisnosti prirodi, a ne onaj koji vodi njenom uništenju. Razvoj proizvodnih snaga jeste nužan, ali ne i dovoljan uslov progresa. U današnjim uslovima, progresivan je onaj poredak koji je u stanju da zaustavi kapitalističku mašineriju smrti i sačuva prirodu i čovečanstvo od uništenja.

Ekocidna kapitalistička pomama uslovljava razvoj genocidne doktrine i prakse koje predstavljaju "prevazilaženje" kako Maltusove teorije, tako i nacističkog varvarizma : uništenje sve većeg broja ljudi postaje osnovni uslov za preživljavanje sve manjeg broja ljudi. Kao što su nacističke Olimpijske igre bile "mirotvoračka" maska iza koje su se odvijale užurbane pripreme za istrebljenje Jevreja, Slovena i Roma da bi se obezbedio "životni prostor" (Lebensraum) "arijevcima", tako je današnji međunarodni sport spektakularna "mirotvoračka" dimna zavesa sa kojom se prikriva namera "novog svetskog poretka" da uništi najveći deo čovečanstva da bi se obezbedio opstanak "zlatnoj milijardi" iz najrazvijenijih kapitalističkih zemalja Zapada - koja neštedimice uništava život na zemlji. Istovremeno, sve dramatičnije sučeljavanje čovečanstva sa sve realnijom mogućnošću konačnog uništenja života smanjuje mogućnost traženja demokratskih alternativa razvoja. Stvaranje "novog svetskog poretka", putem koga multinacionalni koncerni nastoje da unište institucionalnu strukturu država, koja pruža mogućnost za izražavanje suverene političke volje građana i odbranu njihovih egzistencijalnih interesa, uslovljeno je kapitalističkom destrukcijom. Razvoj totalitarnog uma ide ruku pod ruku sa uništavanjem života: kapitalizam uništava demokratske institucije i klicu novum-a koji je stvoren u građanskom društvu i uspostavlja globalni fašizam koji se zasniva na ekocidnom terorizmu.

U radu je primenjen metod koji je Marks primenio u kritici religije: kritika religije postaje "kritika doline suza" čiji je fantastični oreol religija, s tim što kritika modernog olimpijskog paganizma postaje kritika kapitalističke doline smrti čiji je olimpizam spektakularni oreol. Sport ima prvorazredni značaj kao polazište za razvoj savremene kritičke teorije društva. Ono što daje novi kvalitet savremenoj kritici olimpizma je postajanje kapitalizma "čistim" poretkom destrukcije, što baca novo svetlo na sport kao otelotvorenje njegovih vladajućih odnosa i vrednosti i na olimpizam kao njihov božanski oreol. Sport je postao industrija smrti i kao takav je ogledalo u kome se vidi pravo lice kapitalizma. Apsolutizovanjem socijalno darvinističkog principa bellum omnium contra

omnes i progresističkog principa citius, altius, fortius otvoren je proces samouništenja čovečanstva. Sport je oblast u kojoj je zaokružen proces destrukcije čoveka i kao takav je slika odnosa kapitalizma prema prirodi. Sportista nije samo radna snaga, kako to tvrde Habermas i Rigauer u svojoj kritici sporta,(23) već i oruđe za rad i predmet obrade, a sport nije samo oblik dekultivizovanja, već je transparentni oblik denaturalizovanja (robotizovanja) čoveka. Sve veći jaz između bioloških mogućnosti čoveka i zahteva koji "progres" postavlja pred njega, generator je sve veće represije nad čovekom i sve monstruoznijeg uništavanja njegovog tela i psihe : sportista postaje kapitalistički surogat čoveka. Olimpizam, kao politička teorija sporta, nije samo oblik stvaranja civilizacije bez kulture, već i ideologija smrti. "Razvoj sporta" na najočigledniji način potvrđuje istinu da ne postoji bilo koji mehanizam u kapitalizmu koji je u stanju da skrene uspostavljeni "progres" sa puta destrukcije, i da su institucije građanskog društva i njegov normativni svod postali sredstvo za zaštitu i razvoj kapitalizma. Najgore je prošla građanska teorija: ideolozi kapitalizma postali su čistači njegovih prljavih tragova i grobari čovečanstva. I kapitalizam "jede" svoju duhovnu decu.

Sport je postao simbolični pokazatelj kraja civilizacije koja se zasniva na socijalno darvinističkoj doktrini i apsolutizovanom principu učinka: princip konkurencije postao je princip dominacije, dok je princip progresa postao princip destrukcije. Od ideologije kapitalističkog društva u nastajanju i razvoju, olimpizam je postao ideologija kapitalističkog društva u raspadanju čija nagomilana destruktivna moć preti da uništi čovečanstvo. Na sportskim terenima ne vlada vizionarski, već apokaliptički duh. Sport je postao najefikasniji način uvlačenja čoveka u sve stravičniji kovitlac samodestruktivnog bezumlja, koji stvara kapitalistički progres, koji je analogan samodestruktivnoj pomami antičkih polisa koja je dovela do propasti helenskog sveta. On nije samo sredstvo za uništavanje svesti o sve pogubnijim posledicama daljeg razvoja kapitalizma, već i svesti o postojanju objektivnih mogućnosti za njegovo prevazilaženje i za realizaciju ideja-vodilja Francuske građanske revolucije. Imajući u vidu sve stravičnije razmere uništavanja sveta, može se reći da je olimpizam kapuljača koju je dželat stavio na glavu čovečanstvu pre nego što će da zamahne sikirom. Stvari su dovedene do kraja: ili će čovečanstvo uništiti kapitalizam, ili će kapitalizam uništiti čovečanstvo.

x x x

D U H O V N A K L I M A U K O J O J J EN A S T A O M O D E R N I O L I M P I Z A M

Moderni olimpizam nastao je kao poseban (ne i zaseban) i relativno celovit duhovni pokret krajem XIX veka. Njegova priroda uslovljena je prirodom kapitalističkog društva, kao što je priroda antičkog olimpizma bila uslovljena prirodom helenskog robovlasničkog društva. Moderna olimpijska filozofija, olimpijski pokret, kao i sama praksa modernog olimpizma, nemaju izvorište u Kubertenovoj olimpijskoj misli: svi bitni elementi olimpizma bili su stvoreni pre nego što je Kuberten inicirao organizovanje olimpijskih igara kao međunarodnog sportskog takmičenja i proglasio olimpizam za najvišu i jedinu pravu religiju. Olimpijski pokret nije nastao na temelju razvoja sporta, već pod uticajem duhovne klime koja je vladala u Zapadnoj Evropi u drugoj polovini XIX veka koja je rezultat više faktora. Reč je, pre svega, o industrijskoj revoluciji, koja je započela u XVIII veku da bi svoj puni razvoj doživela krajem XIX veka, koja je bila osnov za izgradnju mita o "neograničenim mogućnostima razvoja nauke i tehnike" na kome se zasniva olimpijski "progres" - čija je bit izražena u poznatoj maksimi citius, altius, fortius. Zatim, o razvoju monopolističkog kapitalizma i institucionalizovanju novih

centara ekonomske i političke moći koji nastoje da čitavo društvo zauvek podrede ostvarivanju svojih interesa. Na udaru su se našle demokratske institucije, koje su nastale kao rezultat političke borbe naprednog građanstva i radništva, i u tom kontekstu sve veći značaj dobija stvaranje novog totalitarnog mehanizma vlasti koji će biti ekskluzivno političko sredstvo u rukama buržoazije. Nova bogataška "elita" teži da stvori takvu univerzalnu i globalnu ideologiju koja će da sledi progresistički duh novog vremena i koja će po svojoj prirodi biti analogna onoj koju je imala aristokratija u srednjem veku u vidu hrišćanstva. Radi se o nastojanju da se ukloni emancipatorsko nasleđe antike, hrišćanstva, renesanse, prosvetiteljstva i Francuske građanske revolucije, da se "koriguje" liberalistička doktrina, da se zatre socijalistička (komunistička) ideja i da se uspostavi neposredna duhovna dominacija buržoazije nad sve brojnijim i klasno svesnijim radništvom. Sport, kao otelotvorenje osnovnih principa na kojima se zasniva kapitalističko društvo u "čistom" obliku (homo homini lupus est i bellum omnium contra omnes), postaje idealno sredstvo za militarizovanje vladajuće klase i za pacifikovanje (depolitizovanje) radništva i njegovu duhovnu integraciju u vladajući poredak. Institucionalizovanjem sporta, krajem XIX veka, stvoren je mehanizam koji će postati glavna "ideološka policijska snaga" (Hoč) buržoazije za "uspostavljanje reda u glavama ljudi" (Kuberten) uništavanjem njihove kritičko-menjalačke svesti i stvaranjem karaktera lojalnog i upotrebljivog građanina.

Kubertenovo nastojanje da "obnovi olimpijske igre" predstavlja sled doktrine koja u sportu vidi oruđe vladajuće klase za ostvarivanje njenih političkih i ekonomskih ciljeva. Izvorna intencija Kubertenovog olimpizma (koji je samo jedna od olimpijskih ideja koja je nastala u XIX veku) je korišćenje međunarodnog sporta kao sredstva za izazivanje promena u francuskom školskom sistemu (poput onih koje je Tomas Arnold uveo u engleske javne škole) koje će omogućiti da se od buržoaske mladeži stvore nove falange koje će obezbediti kolonijalnu ekspanziju Francuske. "Povratiti kolonijalnu slavu Francuske!" ("Rebronzer la France!") i "Obogatite se!" ("Enrichissez vous!") bili su pokliči sa kojima je Kuberten, sa govornice Sorbone, nastojao da pokrene francusku buržoaziju u nove kolonijalne pohode. U izvornom smislu olimpijska ideja ima u vidu takmičenje Francuske sa "civilizovanim nacijama", pre svega sa Engleskom koja je, kao vodeća kolonijalna sila, bila za Kubertena neprikosnoveni uzor. Krajnji cilj "mirnodopskog" takmičenja na sportskom polju bio je duhovna integracija najmoćnijih država Zapadne Evrope radi uspešne kolonijalne ekspanzije. Ono što je olimpijskoj ideji, čiji je predstavnik Kuberten, omogućilo da postane globalna duhovna moć je to što se pojavljuje kao ideološka perjanica imperijalizma.(1) Međunarodni sport se "pretopio" u olimpijski pokret putem kolonijalne ideologije, a ne na temelju nastojanja nacija da međusobno sarađuju. Moderni olimpijski pokret nije nastao kao rezultat angažovanja naprednih snaga sveta radi duhovnog ujedinjavanja čovečanstva na humanističkim osnovama, već kao rezultat angažovanja evropske aristokratije, vodećih kapitalističkih i vojnih krugova koji nastoje da dođu do novih sirovinskih i energetskih izvora, jeftine radne snage i novih tržišta. Interesi evropskog kapitalizma čine izvorište "olimpijskog internacionalizma" - evropska kolonijalna ekspanzija motor je koji pokreće Kubertenov olimpizam i daje mu pravac.

On je bio i ostao jedan od oslonaca kapitalističkog globalizma koji se u raznim oblicima i sa raznim protagonistima pojavljuje u modernom dobu. Olimpijski "misionari" dobijaju zadatak da učine ono što nije pošlo za rukom katoličkoj crkvi kao dominirajućoj duhovnoj sili Zapada: da izvrše duhovno kolonizovanje sveta. Olimpizam je prvi duhovni pokret u istoriji koji je dobio globalnu dimenziju - postajući vesnik globalnog kapitalističkog totalitarizma. On je jedan od nosećih stubova današnjeg (američkog) "novog svetskog poretka", kao što je bio jedan od duhovnih oslonaca fašističkog "novog poretka", ili novog kolonijalnog poretka koji je, krajem XIX i početkom XX veka, Kuberten nastojao da uspostavi. Koristeći se Hočovom formulacijom moglo bi se reći da je olimpizam globalna ideološka policijska snaga protagonista "novog svetskog poretka", dok je olimpijski pokret

svojevrsna "internacionala" kapitala i vodećih grupa političke moći, koja je otelotvorena u MOK-u i drugim tzv. "međunarodnim sportskim asocijacijama", sa kojima se nastoji ukloniti međunarodni pravni poredak i uspostaviti globalni totalitarizam. Analiza olimpizma nas upućuje na sledeći zaključak : onaj ko vlada svetom - vlada olimpijskim pokretom. U tom kontekstu maksima "važno je učestvovati" (koja se pripisuje Kubertenu) znači: važno je igrati po pravilima koja diktiraju gospodari sveta i dići ruke od borbe za slobodu. Neka jači vladaju, a slabiji neka im se pokore - to je suština olimpijske poslanice.

Moderni olimpizam ne proističe iz određene religije ili kulture, već je otelotvorenje "mondijalističkog" duha imperijalističkog kapitalizma u "čistom" obliku i kao takav obračun s tradicionalnim religijama, nacionalnim kulturama, slobodarskim duhom, kritičkom svešću i umom. Nije slučajno što Međunarodni olimpijski komitet nije postao stecište slobodarski opredeljenih umetnika i filozofa, već zemljoposednika, oficira, bankara, industrijalaca, birokrata, i što su njegove vodeće ličnosti bili članovi ili neskriveni simpatizeri fašističkih partija i pokreta. Kubertenovo pozivanje na iskasapljenu i idealizovanu helenističku kulturu samo je maska sa kojom se nastoji pribaviti "kulturni" legitimitet socijalno darvinističkom i progresističkom principu na kojima se temelji kapitalističko društvo, koji su otelotvoreni u sportu. Ideja o "obnavljanju antičkih tradicija" pala je na pogodno tle budući da su se mnogi pripadnici evropske humanističke inteligencije, razočarani vladajućom duhovnim klimom, okrenuli ka antici nastojeći da u idealizovanoj slici helenske civilizacije pronađu duhovno okrepljenje i podršku za svoja humanistička stremljenja. To je jedan od osnovnih razloga što Kubertenov mitološki i prokrustovski odnos prema antici nije naišao na otpor građanske filozofske i istoriografske misli. Istovremeno, okretanje ka antici postaje način obračuna s idejom budućnosti koja se razvija na temelju Marksove kritike kapitalizma i njegove socijalističke (komunističke) doktrine.

Klasicistička "odbrana humanizma" postaje odbrana uspostavljenog poretka. Pored toga, "borba za obnavljanje" antičkog duhovnog nasleđa postaje sastavni deo borbe između najrazvijenijih zemalja Evrope da se prikažu kao legitimni naslednici helenske kulture, duhovne kolevke moderne evropske civilizacije, i na taj način obezbede duhovno vođstvo. Sukobi između najmoćnijih kolonijalnih metropola oko podele kolonijalnog plena i borba za dominaciju na evropskom prostoru (u tom kontekstu poraz Francuske u ratu sa Pruskom) bili su dodatni motivi zbog kojih je Kuberten insistirao na korišćenju sporta za razvoj borilačkog duha kod francuske buržoaske mladeži. Prihvatajući socijalno darvinističke zakone kao neprikosnoveni osnov razvoja društva, Kuberten odbacuje pacifizam kao temelj uspostavljanja odnosa među narodima (rasama) i proglašava rat za neminovnu (i dobrodošlu) sudbinu čovečanstva. Moderne olimpijske igre nisu zamišljene kao "svetkovina posvećena miru", već kao "sveto primirje" (la trêve sacrée) tokom koga će neprijateljske strane privremeno odložiti oružje da bi iskazale potpunu pokornost belicioznom duhu koji vlada svetom.

Kuberten pronalazi "kulturno" nadahnuće za svoj olimpizam na svetskim industrijskim izložbama (poput one koja je 1889. održana u Parizu), u kojima je video spektakularni izraz globalizacije kapitalizma - što će postati izvorište olimpijskog spektakla - kao i na militarističkim ceremonijama i drugim pompeznim manifestacijama vladajuće "elite". Vojni defile, pozdravni govor najviših predstavnika vlasti i njihovo pokroviteljstvo nad manifestacijom su detalji koji će postati udarni deo olimpijskog ceremonijala. Oni nedvosmisleno ukazuju na istinu da su olimpijske igre zamišljene kao spektakularni način veličanja i iskazivanja pokornosti uspostavljenom poretku, što znači kao par excellence politička manifestacija. Pored toga, Bruksova takmičenja na "olimpijskim poljima" u Šropšajru ostavila su snažan utisak na Kubertena. "Svečarski karakter" takmičenja (himna, poruke, zastave, krunisanje pobednika, nagrada za poeziju itd.) postaće jedna od osnovnih karakteristika

olimpijskih igara. Ovome treba dodati i značaj koji će, preko engleskog duhovnog uticaja na Evropu i Ameriku, dobiti lik engleskog gentleman-a na formiranje prototipa "internacionalnog" sportiste koji je simbolično otelotvorenje aristokratskih ideala u razvijenom kapitalizmu i kao takav nosilac fair-play-a koji će postati internacionalni kodeks "civilizovanog ponašanja" u sportu. Sudeći po navodima iz Kubertenovih spisa, sa sigurnošću se može reći da su na njegov misaoni razvoj uticali Ipolit Ten, Žil Simon, Žil Favr, Adolf Tjer, Herbert Spenser, opat Didon i jezuiti. Imajući u vidu širinu Kubertenovog spisateljskog opusa i njegovu sklonost da prisvaja tuđe ideje bez navođenja izvora, sasvim opravdano se može tvrditi da je krug mislilaca koji su uticali na uobličavanje njegove olimpijske filozofije širi i u njega, sudeći po idejama i izrazima koje Kuberten koristi, spadaju i Viktor Diri, Ogist Kont, Jozef Gobino, Fridrih Niče... Po Kubertenovom tvrđenju, presudan uticaj na formiranje njegove misli imali su Tomas Arnold i Frederik Le Ple. Te dve ličnosti predstavljaju filozofske doktrine koje čine kamen-temeljac Kubertenove olimpijske ideje: socijalni darvinizam i pozitivizam. U širem smislu, Kubertenova olimpijska doktrina predstavlja jednu od grana na drvetu čije korene čini utilitarna filozofija..

x x x

Fusnote (1) "Otac" modernog olimpizma Pjer de Kuberten (Pierre de Coubertin) rođen je 1.1.1863. godine u aristokratskoj porodici čiji su se preci, na poziv Ludviga XI, 1447.godine iz Italije doselili u Francusku i od njega dobili titulu i privilegije. Porodica je dobila ime posle 1650.godine i to po njenom najvećem posedu koji se nalazio u Kubertenu, mestu nedaleko od Versaja. U oktobru 1874.godine jedanaestogodišnji Pjer se upisuje na jezuitski koledž "Sveti Ignacije" ("Saint Ignatius"), u Parizu. Po okončanju školovanja kod jezuita, Kuberten se 1880.godine obreo u vojnoj akademiji u Sen-Siru koju će već nakon nekoliko meseci napustiti. Imajući u vidu da je Kuberten bio niskog rasta, žgoljav i imao piskav glas, može se pretpostaviti kakvom je podsmehu bio izložen u toj, inače elitnoj, vojnoj akademiji. Nakon četiri godine Kuberten se upisuje na Pravni fakultet. Ne položivši ni jedan ispit, on godinu dana kasnije prekida studije prava i počinje da pohađa "Slobodnu školu političkih nauka" ("Ecole libre de la sciences politiques"), duhovno pribežište bogataške mladeži, koju će napustiti 1886.godine i time okončati školovanje. Kao što je u manijakalnom zalaganju za boks i druge "muške" sportove nastojao da pronađe kompenzaciju za svoju telesnu inferiornost, tako je Kuberten u skribomaniji nastojao da pronađe kompenzaciju za svoj neuspeh u akademskoj sferi.Po nekim procenama, Kuberten je napisao i uglavnom sam objavio preko 600 radova - koji nikada nisu privukli pažnju ozbiljnije čitalačke publike. Ako se tome doda da je Pjer od malena živeo u senci starije braće iz svoje šire porodice, može se dobiti celovitija slika o ličnim motivima koji su gonili mladoga Pjera da sa takvom strašću krene ka olimpijskim vrhovima. Nije to bio samo angažman mladog i bogatog skorojevića, zadojenog nacionalističkim duhom i kolonijalnim fanatizmom, već pre svega očajničko nastojanje da se pobedi kompleks inferiornosti što će dominirati tokom čitave njegove "olimpijske karijere". Neki istraživači Kubertenovog života i dela, kao što je to Iv Pjer Bulonj (Yves Pierre Boulongne - nekadašnji ataše za kulturu Francuske ambasade u Beogradu), tvrde da je Kuberten bio šizofreničar - u nastojanju da opravdaju Kubertenovu saradnju sa nacistima. U prilog toj tvrdnji navode da su Kubertenovi sin i ćerka umrli od šizofrenije. (Uporedi: Iv-Pjer Bulonj, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, Narodna knjiga, Beograd, 1984.) Kada se ima u vidu s kakvim gnušanjem Kuberten govori o "zavodničkom ponašanju" devojaka i s kakvim erotskim zanosom govori o muškom telu, kao i o borbi golih mladića na antičkim olimpijskim igrama, jasno je da je "božanski baron" imao mnogo "suptilniju" prirodu od one koju nam nude njegovi olimpijski sledbenici u nastojanju da sačuvaju njegov "božanski" lik, a time i izvornu "čistotu" olimpizma. (2) Kuberten je, kao i njegovi sledbenici, nastojao da stvori utisak da je on prvi, u modernom dobu,

došao na ideju da se "obnove" antičke olimpijske igre. Ustvari, uspomena na antičke olimpijske igre oživela je u Evropi stotinama godina pre Kubertena, a sa njom i pokušaji da se one "obnove".Još početkom 17.veka u Engleskoj, u gradiću Kocvoldu (Cotswold), "imućni kapetan" Robert Dover organizuje "olimpijske igre" kao protest protiv "zaraznog puritanizma" koji se širio zemljom. Na programu su bila atletska takmičenja, rvanje, bacanje čekića, mačevanje, skakanje. 1849. godine doktor Bruks (W.P.Brookes) organizuje "Olimpijske igre" ("Olympic Games") u Šrorpšajru (Shropshire)i one će se redovno održavati tokom četiri decenije.U nastojanju da internacionalizuje svoje igre, Bruks je pozvao i Kubertena, koji se već bio angažovao oko telesnog vaspitanja u Francuskoj, da oktobra 1890.godine prisustvuje njegovim "Olimpijskim igrama". Kuberten nije krio oduševljenje sa onim što je video u Šrorpšajru. Tu se Kuberten upoznao sa ceremonijalom otvaranja igara (sportisti u koloni, marševski korak, olimpijska himna, olimpijska zastava, cveće), sa literarnim nagradama za literarne sastave o olimpijskim igrama,žena kruniše pobednika koji je na kolenima... Sve je to kasnije Kuberten primenio ili pokušao da primeni na "svojim" olimpijskim igrama - ne pominjući da su to ideje njegovih olimpijskih preteča. Gustav Johan Šartan (Gustav Johann Schartan), sa univerziteta Lund u Švedskoj, organizovao je u julu 1834.godine "Pan-skandinavske olimpijske igre" u spomen na antičke olimpijske igre. 4. avgusta 1836.godine organizovane su "II skandinavske olimpijske igre" u Remlosi (Rämlosa). Grci su već nakon oslobođenja od Turaka nastojali da organizuju olimpijske igre. Sa finansijskom podrškom Evangelosa Zapasa (Evanghelos Zappas), Grci će 1859.godine organizovati panhelenističke "Olimpijske igre". One će nanovo biti održane 1870, 1875.i 1889.godine. Kuberten u svojim spisima stvara utisak da nije znao za te igre iako je sasvim izvesno da ga je o tome obavestio Grk Demetrius Vikelas koji je bio povezan sa tim igrama i koji se u Parizu upoznao sa Kubertenom postajući, upravo kao predstavnik novouspostavljenog grčkog olimpijskog pregalaštva, prvi predsednik Međunarodnog olimpijskog komiteta. Što se tiče Francuske, i tu je ideja i praksa olimpizma bila prisutna davno pre Kubertenovog "olimpijskog" nastupa.

Opat Didon (od koga je Kuberten preuzeo čuvenu maksimu citius, altius, fortius koja je bila ispisana iznad ulaznih vrata škole u kojoj je Didon predavao) i general Fevrijer (Fevrier) su bili studenti na seminaru u Rondou (Rondeaux), pored Grenobla (Grenoble), i obojica su bili lauerati "Olimpijskih igara" koje su se u toj instituciji održavale više od 60 godina. Ferdinand Leseps (Ferdinand de Lesseps), čovek koji je projektovao Suecki kanal, 1885.godine predlaže da se uspostave "olimpijske igre".Iste godine Žorž de Sen-Kler (Georges de Saint-Claire), "otac" francuskog sporta, poziva na obnavljanje "olimpijskih igara".Paskal Gruse (Paschal Grousset), bivši delegat u Pariskoj komuni za spoljne poslove i radikalni socijalista(ali nacionalista), u svojim člancima iz 1888. godine traži uspostavljanje "Francuskih olimpijskih igara" i osniva "Nacionalnu ligu za telesno vaspitanje". Gruse je organizovao svoje sportske manifestacije u obliku "festivala mladih" što je, pored ceremonijala svetskih industrijskih izložbi (pogotovu "Svetska izložba" iz 1889. godine koja je održana u Parizu), značajno uticalo na Kubertenovo uobličavanje olimpijskog "spektakla". Kuberten ništa od toga ne pominje u svojim spisima o uspostavljanju olimpijskih igara.Kuberten je bio posebno nekorektan prema Viktoru Diriju (Victor Duruy), piscu "Istorije Grka" ("Histoire de Grecs") iz 1887. godine. Kuberten u svojim kasnijim "razmišljanjima" o antičkim olimpijskim igrama delimično prepisao, a zatim prepričao ono što se nalazilo u Dirijeovoj knjizi i to objavio kao sopstveni tekst! Pored toga, Kuberten je na "Svetskoj izložbi" u Parizu, 1889, sasvim izvesno imao priliku da se upozna sa izložbom o antičkoj Olimpiji koju je, na osnovu nemačkih arheoloških iskopavanja, priredio Viktor Lalu (Victor Laloux). Međutim, ništa od toga se ne nalazi u Kubertenovim "Olimpijskim uspomenama", niti u bilo kom njegovom osvrtu na "obnavljanje" olimpijskih igara. Imajući u vidu navedene činjenice možemo da se složimo, mada samo uslovno, sa stavom Mekaluna da Kubertenu "ne pripada zasluga za snivanje ideje o obnavljanju olimpijskih igara, već zato što je san pretvorio u javu". (MacAloon J, This Great

Symbol, 153.) Kuberten je zbog svoje skorojevićke agresivnosti i sklonosti da krade tuđe misli i prisvaja tuđa dela postao objekt prezira u intelektualnim i sportskim krugovima Francuske. Stvari su se naročito zaoštrile nakon Kubertenovog nastupa na Sorboni, 25. novembra 1892.godine (svečanost koja je održana povodom petogodišnjice osnivanja "Union des Sports Athletiques"), u kome je u svojoj "senzacionalnoj najavi" (Pierre de Coubertin, Olympische Erinnerungen, 9. s. Wilhelm Limpert-Verlag, Berlin, 1938.) pozvao na ponovno obnavljanje antičkih olimpijskih igara - potpuno prelazeći preko svega što je u Francuskoj o tome rečeno. U znak protesta na Sorboni se nije pojavio čak ni Sen-Kler, a Kubertenov poziv ni u javnosti, kao ni kod prisutnih, nije naišao ni na kakav ođek.Koristeći svoje veze i rasipajući se novcem, Kuberten je uspeo da međunarodni skup koji je prvobitno trebalo da bude posvećen rešavanju problema amaterizma (profesionalizma) u međunarodnom sportu preobrati u "Kongres za obnovu olimpijskih igara".

Radi se o čuvenom "Osnivačkom kongresu" olimpijskih igara koji je održan od 16-24.juna 1894.godine na Sorboni. Na njemu je doneta odluka o "ponovnom uspostavljanju" olimpijskih igara. Atina je dobila pravo da prva organizuje olimpijske igre modernog doba, dok su Parizu pripale igre iz 1900. godine. Za predsednika Olimpijskog komiteta izabran je Demetrius Vikelas, a za sekretara Pjer de Kuberten. Ono što je zapanjujuće, kada se ima u vidu slika koja je o Kubertenu stvorena u javnosti, Kuberten nakon kongresa nije ni pomenut u anglosaksonskoj štampi! Bila je to posledica borbe između vodećih zemalja Evrope za antičko nasleđe, ali i "osveta" zbog Kubertenovog beskrupuloznog svojatanja ideja do kojih su mnogo umniji i orginalniji ljudi u Evropi već došli. Kuberten je uspeo da "svojim" parama plati održavanje kongresa, ali nije uspeo da kupi i evropsku javnost. Dan nakon Kongresa oglasio se "Figaro" (od 25. juna) sa tekstom u kome je Kuberten izložen podsmehu. Navodeći da je zahvaljujući Kubertenu (njegovom novcu)u Parizu organizovan međunarodni kongres na kome su prisustvovali predstavnici svih francuskih sportskih i atletskih udruženja, kao i veliki broj predstavnika iz starog i novog sveta,list dodaje:"Kuberten nije,kao što bi se to očekivalo, atleta. On je omanji čovek, ali živahan i u stalnom pokretu; njegov glas je piskav, ali su njegovi pokreti hitri i skladni. Nerazvijen gimnastičkim vežbama, on je književni tip koji čuva snagu za umne stvari. To je možda zbog toga što je razočaran što nije bio u stanju da stekne gipke udove i da ojača svoje mišiće..."Na kraju teksta autor postavlja ironično pitanje: "Zar nije Seneka veličao prezir prema bogatašima, on koji je bio razmetljiv i koji se valjao u novcu?" Novinar "Figaro"-a bio je u pravu: Kuberten je bio živa demonstracija pogrešnosti njegove olimpijske filozofije za koju se on fanatično zalagao. Naime, polazna teza njegove "utilitarne pedagogije" bila je ne samo "u zdravom telu zdrav duh" (mens sana in corpore sano), već "borbeni duh u mišićavom telu" (mens fervida in corpore lacertoso). Imajući u vidu njegovo telo, pogotovu njegove mišiće koji su odgovarali muskulaturi nedoraslog dečaka (po tvrđenju Mekaluna i drugih Kubertenovih biografa, Kuberten je bio "neobično malog rasta",a sport se pojavljue kao "kompenzacija za njegov rast", MacAloon J, This Great Symbol, 127.s.), i polazeći od njegove koncepcije, teško da bi Kuberten mogao da raspolaže takvim borbenim karakterom i duhovnom energijom bez koje nikada ne bi mogao ni da krene ka Olimpu, a kamo li da realizuje ideje do kojih su drugi došli, ali nisu uspeli da ih ostvare. Kuberten se našao u položaju u kome su se našle i nacističke glavešine: veličali su "arijevsku nadrasu", a izgledali su kao karikatura prototipa nacističkog "natčoveka"!

(3) Coubertin Pierre de, Textes choisis, I-III t.,Comite International Olimpique, Weidmannsche/Verlag,Zurich,1986. (4) Jean-Marie Brohm, Sociologie politique du sport, 162.s. Editions universitaires, Paris, 1976. Borba za "moralnu čistotu sporta" počela je pre nego što je olimpijski pokret osnovan. O tome govori i takozvani "Osnivački kongres" (iz juna 1894.), na kome je dogovoreno da se osnuje MOK, koji je prvobitno bio zamišljen kao međunarodni skup na kome je trebalo doneti zajedničke stavove o odnosu sportskih organizacija prema profesionalnim takmičarima. Kuberten je, služeći se prevarom i novcem, u dnevni red ubacio novu tačku

("Obnavljanje olimpijskih igara") i na taj način promenio ne samo sadržaj, već i smisao skupa. Mnogim delegatima nije bilo jasno o čemu se zapravo radi, ali je Kuberten postigao ono što je želeo: da uđe u istoriju kao "obnovitelj" ("Le Rénovateur!") antičkih olimpijskih igara. Do koje mere se "istorijat" olimpijskih igara modernog doba temelji na lažima pokazuje i podatak o "brojnom stanju" olimpijskih igara. U Sidneju su se zvanično slavile 27. olimpijske igre, urpkos tome što zbog Prvog svetskog rata 1916.godine nisu održane igre, kao ni zbog Drugog svetskog rata 1940. i 1944. godine. (5) Po Bulonju, dva su osnovna razloga što je Kubertenovo delo ostalo van sfere ozbiljnog naučnog istraživanja. Prvo, ni jedna biblioteka, čak ni MOK, ne poseduje celokupnu Kubertenovu pisanu zaostavštinu koja iznosi 60 000 stranica. Osim toga, mnogi manuskripti tek treba da budu inventarisani i kategorisani. Što se tiče "Carl-Diem Instituta" Univerziteta u Kelnu, tačno je da su na njemu objavljeni radovi posvećeni Kubertenovom životu i delu ali, tvrdi dalje Bulonj, "izgleda da je jedini cilj tih publikacija da naknadno "glorifikuju" Karl Dima koji je veličao nacistički režim". Drugi razlog je političke prirode.

Moderni sport je već od samog nastanka bio upotrebljen, kako od desničarskog vladajućeg građanstva Zapadne Evrope, tako i od fašističkih i vodećih grupa nacističkog režima, kao "nezamenljivo pomoćno sredstvo za ideološko zbunjivanje". U tom nastojanju da se prikrije klasna borba i zbune čestiti ljudi sport je imao i još uvek ima veliku ulogu. Kao ilustraciju, Bulonj navodi reči novinara "Figaro"-a Luvien Romiera, iz 1939. godine, da "treba imati fudbalsku ekipu na svakih sto građana i više nema socijalnih problema". (Uporedi: Yves-Pierre Boulongne, Pierre de Coubertin, Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen Untersuchung seines Lebens und seines Werkes, U: Die Zukunft der Olympischen Spiele, 81.s. Hrsg. Hans-Jurgen Schulke, Pahl-Rugenstein, Koln, 1976.) Bulonj "previđa" da se tom logikom rukovodio i Kuberten u nastojanju da iskoriti sport za depolitizuju radnika i predupredi borbu za slobodu kolonijalizovanih naroda. (6) Allen Guttmann, Sports Spectators, 183.s. Columbia University Press, New York, 1986. (7) Christian Graf fon Krockow, Eine Soziologie und Philosophie des Leistungsprinzips, 165, 166. s. Hoffmann und Campe, Hamburg, 1974. (8) Paul Veyne, "Pourquoi Olympie", Agone, num.11, 19.s, 1993. (9) Paul Hoch, Rip of the big Game, 14.s.Pod: P.H. Doubleday, London,1972. (10) Uporedi: Lasch Christopher, The Culture of Narcissism, Warner Books, New York,1979; Krockow Christian Graf von, Sport und Industriegesellschaft, Piper, Munchen, 1972; Bulonj Iv-Pjer, Olimpijski duh Pjera de Kubertena, Narodna knjiga, Beograd,1984; Elias Norbert/ Eric Dunning,Sport et civilisation, Lib. Fayard,1994; Guttmann Allen, From Ritual to Record, Columbia University Press, New York, 1978; Paul Veyne,"Pourquoi Olympie", Agone, num.11,19.s, 1993. (11) Wohl Andrzej,Die gesellschaftlich-historischen Grundlagen des burgerlichen Sports, Pahl-Rugenstein, Köln,1973. Interesantna su i Bulonjeva moralistička razmatranja: "Od onog trenutka kada sport bude otet iz ruku zaštitnika neljudskog društvenog poretka koji se još uvek temelji na eksploataciji čoveka od strane čoveka, on stvarno treba da postane vaspitno i obrazovno sredstvo za sve ljude na zemlji." (Uporedi: Yves-Pierre Boulongne, Pierre de Coubertin, Ein Beitrag zu einer wissenschaftlichen Untersuchung seines Lebens und seines Werkes, U: Die Zukunft der Olympischen Spiele, 95.s. Hrsg. Hans-Jürgen Schulke, Pahl-Rugenstein, Köln, 1976.)

Upravo je sport ideologija tog poretka u najčistijem smislu i njegova glorifikacija. Bulonj univerzalnu vrednost Kubertenove pedagogije vidi u tome što ona pruža mogućnost mladima, prvo francuskoj omladini a kasnije mladima celog sveta, "da se oslobode i da uz pomoć sportskih igara iskažu svoju ličnost". (Isto, 92.s.) Bulonj zaboravlja da kaže da je za Kubertena cilj "oslobađanja" francuske buržoaske mladeži putem sporta ubijanje i pljačka "nižih rasa", kao i obračun s slobodarskim proletarijatom i ženom. Interesantno je da se nacisti služe istom argumentacijom kao i Bulonj. Inače, Bulonj Kubertenovu olimpijsku doktrinu naziva "veličanstvenim delom" i konstatuje

da "danas svaki napredan čovek,koji je upoznat s dijalektičko usmerenim razvojem ovog čoveka i njegovog dela,mora da prihvati ovo od strane Kubertena posredovano nasleđe". (Isto, 95.s.) Na ovaj način Bulonj je stavio pečat na razvoj sveta: sport i Kubertenov olimpizam su duhovni horizont koji nije moguće prevazići! Mekalun naziva "grubom i senzacionalističkom" tvrdnju Aleksa Natana (Alex Natan) (iznetu u njegovom tekstu "Sport and Politics" /J.W.Loy and G.S.Kenyon ed. Sport, Culture and Society, Toronto, MacMillan, 1969, p. 207.) da je Kuberten bio "skroz-naskroz reakcionar i aristokrata ancien regimea", kao i politički mislilac koji je bio "preteča totalitarizma". Mekalun zamera Natanu i zbog njegove tvrdnje da je Kubertenova misao bila pod uticajem Ničea. Po Mekalunu, Kuberten "nikada nije čitao i samo je jedanput pomenuo Ničea". On dalje tvrdi da je to bio Pol Adama (Paul Adama), Kubertenov "bliski saradnik", koji je u svojoj knjizi "Moral sporta" (Morale de sports, Librairie mondiale, Paris, 1907.) "pokušao da poveže sport i Ničeovu "volju za moć"". Konstatujući da istraživači Kubertenovog dela Veber (Weber) i Bulonj (Boulongne) nazivaju Kubertena "prosvećenim reakcionarom" i "liberalnim buržujem", Mekalun zaključuje da je Kuberten, poput većine ljudi, zastupao poglede "koji se ne mogu lako smešati pod jednom oznakom". (MacAloon J, This Great Symbol, Fus. 312.s. University of Chicago Press, Chicago, 1984.)

(12) Uporedi: Habermas Jurgen, "Soziologische Notizen zum Verhaltnis von Arbeit und Freizeit", U: Sport und Leibeserziehung, Piper, Munchen, 1967; Rigauer Bero, Sport und Arbeit, LIT, Münster, 1979. (13) Lenk /Moser /Beyer (Hrsg.), Philosophie des Sports, Karl Hofmann, Schorndorf, 1973; Krockow Christian Graf von,Eine Soziologie und Philosophie des Leistungsprinzips, Hoffman und Campe, Hamburg, 1974. (14) Uporedi: Verner Jeger, Paideia, 99.s. Književna zajednica Novog Sada, 1991. (15) Uporedi: Ernst Bloch, Das Princip Hoffnung, Band 5, Kapitel 33-42, 524, 525.s, Gesamtausgabe, Suhrkamp Edition, Frankfurt am Main, 1977. (16) Uporedi: Žan-Pol Sartr, Biće i ništavilo, Izabrana dela, 10.t. 568.s. Nolit, Beograd, 1983. (17) U svojoj raspravi o značaju sporta u modernom društvu iz sredine šezdesetih, Horkhajmer dolazi do zaključka da "sportska pravila i sportski mentalitet" - "sačinjavaju moderni izraz velikih kulturnih tradicija prošlosti, hrišćanstva, kao i veka prosvetiteljstva u Francuskoj i filozofije Imanuela Kanta. Bez ovog sportskog duha ne bi se mogao zamisliti opstanak poštenog i miroljubivog takmičenja među nacijama". Konstatujući da je sport "izraz slobode", Horkhajmer zaključuje da je "u našoj modernoj civilizaciji,koja je ugrožena sa svih strana i koja doživljava propadnje porodice i drugih izvorišta kulture", sport postao "neka vrsta zasebnog sveta, društvo u društvu, u koji možemo uložiti naše nade". Ni Horkhajmer ne pravi razliku između telesne kulture i sporta i u tom kontekstu između antičke paideia-e, filantropskog i plesnog pokreta, s jedne, i sporta s druge strane. Dok se kod Bloha radi o pozitivističkoj odredbi sporta koja postaje vrednosno neutralna pojava, čiju konkretnu prirodu određuje priroda političkog pokreta koji se njime služi za realizovanje svojih ciljeva, kod Horkhajmera sport postaje simbolično otelotvorenje slobode, mašte, stvaralačkog i u tom smislu dobija mesto pored "umetnosti, filozofije, književnosti" kao i drugih "izvorišta produktivne imaginacije". (Uporedi: "New Patterns in Social Relations", Ernst Jokl and Emanuel Simon (eds), International Research in Sport and Physical Education, Springfield (Illinois), Charles C. Thomas, 1964, p.173-185. Korišćen francuski prevod: "Nouveaux modeles dans les relations sociales", Les Cahiers de L' IRSA, num.2, fevrier 1998, p. 23-34.) Horkhajmer je blizak koncepciji Kristofera Laša po kojoj sport predstavlja kontinuitet "kulturne tradicije" liberalizma. (Uporedi: Christopher Lasch, The Culture of Narcissism, Warner Books, New York,1979; Vidi isto: Christian von Krockow, Sport und Industriegesellschaft, Piper, Munchen, 1972.) Sport postaje oblast u kojoj treba sačuvati izvorne vrednosti liberalizma, koje postaju najviši mogući civilizacijski domet čovečanstva, od razornog dejstva samog kapitalizma. Pored toga,

Horkhajmer je blizak Kajoinom i Finkovom shvatanju igre (sporta) kao "oaze sreće" koja, u stvari, postaje "nagrada" za nesreću koju čovek svakodnevno doživljava. Desetak godina kasnije,u intervju s Helmutom Guminiorom, koji je objavljen pod naslovom "Čežnja za nečim sasvim drugačijim", Horkhajmer konstatuje da se "približava kraj ozbiljne filozofije" i da postoji opasnost da ljudsko društvo bude svedeno na mravinjak. (Max Horkhajmer, Die Sehnsucht nach dem ganz Anderen, Furche-Verlag, Hamburg,1971.84.s.Ein Interview mit Kommentar von Helmut GuminiorelmutGuminoHelmut ) Kada se imaju u vidu udarne teze iz njegove "Dijalektike prosvetiteljstva" i "Kritičke teorije", teško je shvatljivo da Horkhajmer ne vidi vezu između razvoja masovnog sporta i masovnih sportskih spektakala i uništavanja uma, kao i da ne uviđa da je sport od svog nastanka bio sredstvo za uništavanje duhovnosti, erosa, mašte, što znači stvaralačke ličnosti i za stvaranje lojalnog i upotrebljivog građanina. Interesantno je i da Horkhajmer takmičenje između nacija vidi kao vrhunac "poštene i miroljubive saradnje" među njima, ne osećajući potrebu da postavi pitanje zbog čega bi se uopšte nacije takmičile između sebe u obliku ratnih sukoba na sportskom polju sa čim se razvija nacionalistička pomama (pseudo-kolektivistička svest na nivou čopora)? On ne vidi da je sport uništavanje kulturnog nasleđa naroda i stvaranje uravnilovke na nivou telesnih "kvaliteta", pri čemu je socijalni darvinizam i progresizam (apsolutizovani princip učinka izražen u maksimi citius, altius, fortius) osnov za "samopotvrđivnje" čoveka i za uspostavljanje "međuljudskih" odnosa. Isto tako, teško je shvatljivo da Horkhajmer ne uviđa da je u sportu izvršena institucionalna segregacija po polu i degradacija žene na biće "drugog reda" što predstavlja jednu od glavnih prepreka društvenom razvoju. Kada se kritika građanskih teoretičara (Huizinga, Habermas, Plesner, Laš, Gatman, Bulonj, Rigauer, Krokov, Grupe, Daning...) sagleda s aspekta današnjeg sporta postaje očigledno da su oni samo doprineli stvaranju iluzije o tome da je moguće sačuvati sport kao poseban prostor na kome će opstati izvorne vrednosti građanskog društva i na taj način doprineli razvoju sportske industrije smrti i suzbijanju humanističke kritike sporta. Pokazalo se da kapitalizam nema razumevanja za "idealizam" njegovih najodanijih branilaca: on je nemilosrdno uništio sport kao "oazu sreće" i kao kontinuitet "kulturnih tradicija" građanskog društva. Sport je postao prostor kapitalističke reprodukcije i kao takav obračun s čovekom. (18) Karl Marks, Prilog kritici političke ekonomije, K.Marks-F.Engels, Dela, 20.t. 333.s. Prosveta, 1977. (19) Isto, 333.s. (20) Karl Marks, Osnovi kritike političke ekonomije, K.Marks-F.Engels, Dela, 19.t. 222.s. Prosveta, 1977. (21) Isto, 240.s. (22) Charles Fourier, Civilizacija i novi socijetarni svijet, 204.s, pod. Ch.F. Školska knjiga, Zagreb, 1980. (23) Uporedi: Habermas Jürgen, "Soziologische Notizen zum Verhaltnis von Arbeit und Freizeit", U: Sport und Leibeserziehung,28-46.s.; Rigauer Bero, Sport und Arbeit, 29, 30.s.

Duhovna klima u kojoj je nastao moderni olimpizam (1) Prve olimpijske igre koje su, u novom veku, organizovane na grčkom tlu bile su "Panhelenističke igre" iz 1829, 1859 i 1875.godine, i imale su status (obnovljenih) "Olimpijskih igara". One su po svojoj prirodi bile bitno drugačije od olimpijskih igara koje se organizuju od 1896.godine. Pre svega, one su organizovane u čast oslobađanja Grka od turskog ropstva, što znači da su imale nacionalno-oslobodilački i antikolonijalni karakter, što je sušta suprotnost duhu Kubertenovih olimpijskih igara. Zatim, kod njih ne postoji težnja ka globalizaciji (kao što to nije bio slučaj ni u antičkoj Grčkoj) olimpizma, već su izvorni oblik nastojanja da se obnove kulturne tradicije drevne Helade na grčkom tlu, odnosno, svojevrsni izraz duhovnog i nacionalnog kontinuiteta Grka. Treba reći i to da se "obnovljene" olimpijske igre na grčkom tlu održavaju u senci hrišćanstva, što znači da su lišene svoje izvornosti kao najvišeg oblika religioznog života Helena. Već su prve zvanične Olimpijske

igre, koje će se 1896.godine održati u Atini, bile bitno odstupanje od helenističke kulturne tradicije koje je tebalo da simbolizuju "Panhelenističke igre". Atinske Olimpijske igre su odbacivanje izvornog duha helenskog olimpizma (služba posvećena najvišim božanstvima helenskog sveta) i "nastavak" olimpizma iz perioda njihove romanizacije. Kubertenu je bilo jasno da samo u rukama najmoćnijih imperijalističkih sila Evrope moderni olimpizam može da dobije kolonijalni karakter i zato je, protivno volji Grka, nastojao da po svaku cenu spreči da se buduće olimpijske igre održavaju na "svetoj" grčkoj zemlji. Kuberten se plašio da će kulturne tradicije helenske civilizacije na tlu novovekovne Grčke, koja nije bila imperijalna sila i koja je u novouspostavljenim olimpijskim igrama videla potvrdu svoje slobode i nacionalnog dostojanstva, dovesti u pitanje osnovnu intenciju njegove olimpijske ideje koja je trebalo da postane glavno ideološko oruđe evropskog kapitala za vođenje uspešne kolonijalne politike.

On je znao da je bez podrške evropskih kolonijalnih metropola njegova olimpijska ideja mrtva. Kubertenovo prihvatanje da Atina bude organizator prvih Olimpijskih igara modernog doba, kao i prihvatanje da Grk Demetrius Vikelas bude prvi predsednik MOK-a, samo su bili taktički (iznuđeni) potezi da bi se iskoristilo "sveto" grčko tle, kao simbolični prostor hiljadugodišnjeg olimpizma za pokretanje modernog olimpijskog zamajca, da bi i to antičko kulturno nasleđe konačno prešlo u ruke evropskih kolonijalnih sila. Bez preterivanja se može reći da je Grčkoj u novom veku oteto pravo da na svom tlu organizuje olimpijske igre koje joj legitimno pripadaju, isto kao što su joj oteta brojna antička blaga koja se nalaze po muzejima i privatnim zbirkama u evropskim kolonijalnim metropolama. Otuda ne čudi što Kuberten nije ni pomenut na zvaničnoj ceremoniji otvaranja Atinskih olimpijskih igara, i da mu je bilo uskraćeno da se pojavi na počasnom mestu predviđenom za najviše zvaničnike. Za vreme trajanja Atinskih igara Kuberten nije postojao za Grke. Sahrana Kubertenovog srca u Olimpiji i promena imena "Olimpijske doline" u "Dolina Pjera de Kubertena" izrugivanje je helenskoj civilizaciji, Grcima kao i evropskoj kulturi koja se temelji na helenističkoj kulturnoj baštini. Sprečavanje Atine da organizuje olimpijske igre na njihovu stogodišnjicu i sramna prodaja olimpijskih igara Atlanti samo ukazuje na kontinuitet u dominaciji svetskih moćnika nad olimpijskim pokretom. Inače, već su prve Olimpijske igre koje su 1986. godine održane u Atini, i po mišljenju francuske javnosti, "značajno doprinele ratu" između Grčke i Turske, i poslužile su kao "zavesa za pripremanje ratoborne inicijative". (MacAloon John, This Great Symbol, 260.s. University od Chicago Press, Chicago, 1984.) U "Dvadeset jednogodišnjoj kampanji" Kuberten piše: "Nema nikakve sumnje da je uspeh Igara na neki način zatrovao javno mnenje i pružio Helenima opasno samopouzdanje koliko u sopstvene snage, tako i u podršku drugih nacija."(Kod: MacAloon, 261.s) Kada je reč o istorijskim analogijama, savremene olimpijske igre su po svojoj biti bliže predstavama u rimskom Koloseumu nego u starogrčkoj Olimpiji. Antičke olimpijske igre su,u svom izvornom obliku, bile sredstvo za duhovno ujedinjenje helenske kao "gospodarske" rase i za njeno moralno (religiozno) uzdizanje. Istovremeno, one su bile sredstvo za militarizovanje vladajućeg sloja i za njihovo uključenje u vršenje poslova od kojih je zavisio opstanak polis-a (ratovanje,"lov" na robove i njihovo držanje u pokornosti, učestvovanje u državnim poslovima i sl.). Za razliku od Grčke, Rim je imao stajaću (plaćeničku) vojsku i smisao borilačkih predstava, u vidu gladijatorskih borbi, nije bio borbeno aktiviranje, nego pasiviziranje plebs-a. Juvenalova maksima panem et circences na najbolji način izražava duh koji je vladao u antičkom Rimu. Učesnici gladijatorskih borbi nisu slobodni građani već, ne računajući retke izuzetke, robovi. Njihova borba ne teži moralnom (religioznom) uzdizanju građana već je, kao krvava "zabava", simbol nemorala i bezumlja koji je vladao u Rimu i kao takva glavna duhovna hrana za mase. U godinama propasti "večnog" Rima i narastanja nezadovoljstva plebs-a, "igre" se dopunjuju novim "scenama" kao što su masovna klanja hrišćana i njihovo bacanje zverima. Sve veće porcije krvi postaju zamena za sve manje porcije hleba. Bitno drugačiji položaj radničke klase razvijenih kapitalističkih zemalja Zapada u odnosu prema robovskoj radnoj snazi u antici, iz čega sledi nastojanje da se radnička klasa integriše u

duhovnu orbitu buržoazije, je onaj novi kvalitet koji čini bitnu razliku između antičkog i modernog olimpizma. Istovremeno, promenjeni položaj radničke klase u odnosu prema položaju i stremljenjima rimskog plebs-a čini novi kvalitet olimpijskih igara u odnosu prema Juvenalovoj maksimi panem et circences, koja je bila "sveta formula" za pacifikovanje parazitskih masa Rima. Kuberten je bio protiv olimpijskih igara kao cirkusa, već je u njima video "crkvu" u kojoj ljudi treba da se poklone najvišim vrednostima kapitalističkog društva i napoje se njegovim "besmrtnim" duhom. Dakle, religiozna predstava par excellence. Zbog toga je Kuberten insistirao na amaterizmu i religio athletae, a profesionalne sportiste nazivao "cirkuskim gladijatorima". On u "svojim" olimpijskim igrama nije video kompenzaciju za nezadovoljstvo radnih "masa", već oblik njihovog "vaspitanja", što znači uništavanja kritičkog odnosa prema kapitalizmu. Njihov karakter je trebalo da bude religiozno-svečarski (trijumfalistički, pompezan, monumentalan - impresivan), budući da se sa njima pribavlja božanski legitimitet postojećem poretku:sa olimpijskim igrama je trebalo izazvati divljenje potlačenih prema vladajućem duhu kapitalizma i zauvek ih integrisati u njegovu duhovnu orbitu na nivou "civilizovanih" robova.

x x x