1.Uvod

Umetnik da bi izrazio svoju zamisao kroz umetničko delo, čini prvi

korak u stvaralačkom radu, birajući materijal i tehniku kojom će ostavriti

svoje delo. Vrsta materijala i način njegove primene uticaće na uobličavanje

likovnog dela. Materijal i način njegove upotrebe nazivamo tehnikom rada.

Zavisno od toga nastaju crtež, grafika ili vajarsko delo.

~ 1 ~

2. Vajarstvo

Vajarstvo ili skulptura (lat. sculpere - klesati, urezivati) je umetnost

oblikovanja trodimenzionalnih oblika (kipova) u materijalima kao što su

kamen, mermer, drvo, metal, glina, staklo, plastika i mnogi drugi. Vajarstvo,

kao slikarstvo i arhitekturu ubrajamo u likovnu, ali i u plastičnu ili prostornu

umetnost, jer vajar - čovek koji kreira sklupturu - umetnički oblikuju prostor.

Većina skulptura ima čisto estetski ili umetnički cilj. Kada

trodimenzionalni objekat - skulptura ima, osim umetničkog i upotrebni

aspekt, možemo ga nazvati skulpturom samo ukoliko je umetnički aspekt

predominantan, a kada su upotrebni i umetnički aspekt balansirani,

nazivamo ga funkcionalnom skulpturom, a kako umetnički aspekt prepušta

više mesto upotrebnom, vajarstvo postaje dizajn.

Veliki broj vajara smatra da su samo linija, površina i volumen, i kada

se tome pridoda simetrija, proporcija i ritam, dovoljni da se izrazi misao i da

se pretoči u skulpturu. Takve skulpture pripadaju nefigurativnom -

apstraktnom vajarstvu.

~ 2 ~

3. Elementi vajarskog dela

Dva najbitnija elementa vajarskog dela (ili skulpture), masu i prostor,

jedino je moguće virtuelno razdvojiti. Svako vajarsko delo je nastalo od

materijala koji imaju masu i egzistiraju u trodimenzionalnom prostoru.

Masa skulpture je materija koja zauzima određeni dio prostora.

Prostor kao element skulpture se manifestuje na tri osnovna načina:

materijalne komponente skulpture šire se i prostiru u i kroz prostor; materija

zatvara ili omeđuje neki prostor, stvarajući šupljine i praznine u skulpturi; i

materijalne komponente skulpture se povezuju u i preko prostora u jednu

skulpturalnu, odnosno umetničku celinu.

Količina važnosti koja se pridaje masi ili prostoru prilikom stvaranja

skulpture značajno varira. U egipatskim skulpturama, ali i u većini skulptura,

na primer modernog vajara Konstantina Brankuzija, masa je od velike, ili

gotovo apsolutne važnosti, i većina ideja egipatskih umetnika i Brankuzija

su usko povezane sa traženjem određenih, jasno definisanih oblika forme

mase materijala. U delima nekih drugih modernih vajara, kao što su Antoan

Pevzner ili Naum Gabo, s druge strane, masa je svedena na minimum, i čine

je transparentne plastične ploče ili tanki metalni štapovi. Čvrsta forma samih

komponenti je od manje važnosti, pošto je njihov glavni zadatak da stvore

utisak kretanja kroz prostor, ili da zatvore, omeđe, određeni prostor. U

delima vajara kao što su Henri Mur i Barbara Hepvort, elementi kao što su

prostor i masa su tretirani kao više ili manje ravnopravni partneri.

Nemoguće je odjednom, u potpunosti sagledati trodimenzionalnu

formu skulpture. Posmatrač jedino može sagledati celinu, ako obiđe oko

~ 3 ~

skulpture, ili se okrene oko sebe, u slučaju da se nalazi u unutrašnjosti nekog

od monumentalnih modernih vajarskih dela. Iz tog razloga, ponekad se

pogrešno podrazumeva, da skulpturu treba konstruisati s ciljem

predstavljanja serije zadovoljavajućih projekcija ili pogleda, kao i da

višestruki pogledi predstavljaju glavnu razliku između vajarstva i slikarstva.

Takav pristup ignoriše činjenicu da je moguće shvatiti čvrste forme kao

zaobljene volumene, koncipirajući ideju zaobljenja iz bilo koje projekcije ili

ugla pogleda. Veliki dio skulptura je kreiran tako da na prvom mestu bude

shvaćen kao volumen.

Volumen je fundamentalna jedinka trodimenzionalne čvrste forme

koju je moguće koncipirati. Neke skulpture se sastoje od samo jednog

volumena, druge čini više njih. Ljudska figura je među vajarima obično

shvaćena kao kompozicija više volumena, svaki od kojih odgovara nekom

od većih delova tela, kao što su glava, vrat, torzo i ekstremiteti.

Šupljine i udubljenja u skulpturi, koje su pažljivo definisane kao i

čvrste forme, su od jednake važnosti za celinu, i ponekad ih se naziva

negativnim volumenom.

Površine skulpture su u suštini, ono što je vidljivo. Preko promena

forme površina dolazimo do zaključaka o unutrašnjoj strukturi skulpture.

Stoga, površina ima dva aspekta: obuhvata i definiše unutrašnju strukturu

masa skulpture i ujedno je deo skulpture koji je povezuje sa prostorom.

Ekspresivni karakter različitih vrsta površina je od najveće važnosti za

skulpturu. Konveksne površine sugerišu punoću, uzdržanost, zatvaranje,

spoljašnji pritisak unutrašnjih sila. U indijskom vajarstvu, takve površine

~ 4 ~

imaju posebno metafizičko značenje. Predstavljanjem „invazije“ prostora u

masu skulpture, konkavne površine sugerišu delovanje spoljašnjih sila koje

su indikator kolapsa i erozije. Ravne površine imaju tendenciju da daju

utisak tvrdoće i rigidnosti materijala. Ravne površine su striktne i

nefleksibilne, i ne daju utisak unutrašnjih i spoljašnjih pritisaka. Površine

koje su konveksne u jednoj krivini, a konkavne u drugoj, mogu sugerisati

uticaj unutrašnjih sila i pritisaka, ali u isto vreme su receptivne za spoljašnje

sile i pritiske. Asociraju na rast forme, odnosno ekspanziju volumena u

prostoru.

Za razliku od slikara koji stvara svetlosne efekte u svom delu, vajar

oblikovanjem formi skulpture indirektno manipuliše svetlost. Distribucija

svetlosti i sene preko formi skulpture zavisi od pravca i intenziteta svetlosti

iz spoljašnjih izvora. Tako da, do određene granice vajar može odrediti vrstu

efekata koju će ta spoljašnja svetlost imati na njegovu skulpturu. Ako zna

mesto gde će njegovo delo biti izloženo, vajar može adaptirati forme

skulpture vrsti svetlosti kojoj će biti izložena. Na primer, briljantna sunčeva

svetlost Egipta i Indije, zahteva drugačiji tretman od slabe svetlosti interijera

jedne srednjovekovne katedrale na severu Evrope. Moguće je stvoriti efekte

svetlo-sena (ili klaroskuro), usecanjem ili modeliranjem dublje, gde usečene

forme stvaraju utisak duboke sene, a izbočenja primaju svetlost. Mnogi

vajari Gotike su u svojim delima koristili svetlo i senu kao upečatljiv

ekspresivni elemenat, potencirajući misterioznu tamnoću, sa formama koje

se lome preko sene koja dolazi iz tamne pozadine. Grčki, indijski i mnogi

skulptori italijanske Renesanse, modelirali su forme svojih skulptura tako da

prime svetlost na način na koji će volumen i masa skulpture da ostave utisak

radijantne svetlosne jasnoće.

~ 5 ~

Boja skulpture može biti prirodna, ili nastala veštačkim putem,

odnosno bojenjem materijala koji čine skulpturu. U bliskoj prošlosti,

preciznije sa počecima moderne skulpture, vajari su više nego ikada ranije u

istoriji, postali svesni lepote mnogih materijala koji se koriste u vajarstvu,

pokušavajući da iskoriste njihove prirodne osobine, boju i teksturu. U

savremeno doba, postoji tendencija korišenja čistih veštačkih boja i

industijsVajarske tehnikeki već obojenih materijala, kao bitnog elementa

skulpture.

4. Vajarske tehnike

Razlika između tehnika modeliranja, klesanja i izlivanja je od

fundamentalne važnosti za vajarstvo, koje ujedno kroz istoriju predstavljaju

tri osnoven tehnike vajarstva. Konstruisanje sklapanjem istih ili različitih

materijala, kao i sklapanje varenjem delova metala, takođe pripadaju

osnovnim tehnikama, ali su one nastale u 20. veku. Modeliranje je tehnika u

koju se odlično uklapaju glina i vosak, pošto se radi o materijalima koje je

zbog njihoih prirodnih karakteristika, moguće lako oblikovati, dodavanjem,

ili skidanjem materije.

Klesanje je vajarska tehnika koja se koristi sa materijalima, koje zbog

njihove trvdoće nije moguće oblikovati bez upotrebe alata i vajarskog oruđa.

Materijali koji se najčešće oblikuju ovom metodom su: kamen, drvo, marfil i

mermer.

~ 6 ~

Izlivanje je vajarska tehnika u kojoj završene skulpture nastaju preko

kalupa koji se prave na osnovu prethodno urađenih modela, obično u glini.

Kada se napravi model u glini, u glinu se zabadaju tanke limene

pločice da bi se napravilo više odvojenih komada kalupa. Za portret, kalup je

obično sastavljen od pet delova. Gornji deo glave, zadnji deo glave, i prednji

deo iz dva ili tri dela. Nakon toga, model prekrijemo tekućim gipsom kako

bi nakon stvrdnjavanja dobili gipsani kalup. Kalup tako postaje negativ

modela. Nakon što smo iz gotovog kalupa izvadili suvišnu glinu i očistili ga,

unutrašnji dio se premaže specijalnom smesom (vazelin, sapunica), koja

onemogućava da se materijal od koga lijemo skulpturu ne lepi za podlogu

kalupa.

Najčešće korišćen materijal za izlivanje kroz istoriju skulpture su

bronza i gips, mada postoje primerci u gvožđu, a u moderno doba razvojem

industrije i tehnologije i novih materijala, ovom metodom se prave i

skulpture u rezini i plastici.

5. Vajarski materijali

~ 7 ~

5.1. GLINA

Zemlja, ilovača, je najjednostavniji, ali istovremeno i najsuptilniji

vajarski materijal. Glina se oblikuje rukama i dodatnim alatkama i sa njom

započinju svoj vajarski izraz predistorijski i primitivni narodi, kao i deca, ali

i sami vajari koji pravljenjem glinenog modela, i uzimanjem gipsanog

kalupa sa njega, izlivaju svoje sklupture u raznim materijalima, kao što su

bronza, plastika itd.

Skulptura u glini se modelira, pre svega prstima i bridom šake,

direktnim dodirivanjem materijala. Mogu se, po potrebi, koristiti i

odgovarajući drveni i metalni nožići. U direktnom kontaktu s glinom

stvaralac prstima oblikuje ono što i oseti. Svoje želje i osećanja predstavlja u

trodimenzionalnom obliku. Estetska poruka se ogleda u samoj masi oblika,

vizuelno i taktilno, u pokretu i strukturi, u treperenju.

Otisci prstiju, kojima se stvaraju udubljenja i ispupčenja, predstavljaju

ritam ruke, treptaj, nervozu, temperament čoveka koji stvara oblik brzim

modelovanjem.

Glina je meki materijal koji se koristi na dva načina da bi se došlo do

trajno izvedene skulpture. Jedan način je da se dovršena skulptura u

osnovnoj masi izdubi i sušenjem pripremi za završno pečenje.

Pečenjem u keramičkoj peći na temperaturi od 600 C do 1 000 C glina

trajno očvrsne i tada se zove terakota. U suštini, prirodna boja gline

napravljenoj skulpturi daje svoj estetski doprinos i ukompovanu poruku kao

i ostali likovni elementi. Površina skulpture može i da se oboji drugom

~ 8 ~

bojom. To je patiniranje. Takođe, može se i prevući glazurom i ponovnim

pečenjem dobiti staklasti sjaj na površini skulpture.

Druga mogućnost je da se modelovanjem u glini i proverom svih

profila ostvari zamišljeni oblik skulpture koji će se, kao orginal, određenim

postupkom odliti u gips, pa zatim u bronzu. Gips i gipsani odlivak su

prelazni materijal i oblik u procesu odlivanja skulpture u bronzi kao

konačnom i trajnom materijalu.

Skulptura odlivena u gipsu je bela. Ima sve karakteristike i otiske koji

su bili napravljeni u glini i služi kao originalni model za primenu odlivka u

bronzi. S gipsanog originala ponovo se uzima negativ – kalup u gipsu koji se

sa unutrašnje strane oblaže slojem voska, onoliko debelim koliko je

planirano da bude debeo odlivak u bronzi.

Ostala šupljina se popunjava smešom mlevene cigle i gipsa. Dobijeni

original je sada u vosku, sa svim karakteristikama skulpture napravljene u

glini. Pošto se uklonio negativ od gipsa, spoljna površina se oblepi istom

smešom cigle i gipsa.

Sušenjem čitave mase i sagorevanjem voska dobija se šupljina u koju

se naliva tečna bronza. Razbijanjem kalupa ( cigla i gips ) i završnim

čišćenjem – cizeliranjem upoređuje se bronzani odlivak s gipsanim

modelom, dovršava i patinira. Pored prirodne patine koju bronza dobija

vremenom, ona može i da se uglača do punog sjaja i prirodne boje sirovog

metala, tako da svojom površinom odbija svetlost ili se neposredna okolina

ogleda u njenim glatkim površinama.

~ 9 ~

Glinu, kao vajarski materijal su upotrebljavali Egipćani, Grci,

Ertrurci, Indijci, Kinezi, Japanci, Asteci, Maje, ali svaka kultura na sebi

svojstven način.

5.2. KAMEN

Kamen je najtvrđi prirodni materijal u kojem se kleše skulptura.

Kamen po svojoj prirodi može da zamenjuje i predstavlja druge vajarske

materijale, ali u svojoj suštini ne trpi naglašenu aktivnost. On čvrstoćom i

težinom zahteva mir u strukturi.

Kamen može biti različite boje, tvrdoće i strukture zrna. Najčešće se

koriste mermer, granit, semperit i peščar, koji se vade u rudnicima kamena,

kamenolomima. Ako se kleše velika skulptura, onda se već u kamenolomu

otklesava u najgrubljem pristupu osnovni oblik da bi se veliki kamen blok

olakšao zbog transporta i da bi se olakšao dalji rad u ateljeu. Specijalnim,

čeličnim dletima, špricevima, češljevima i sekačima, pomoću čekića, mrvi se

i lomi kamen do potrebne dubine željenog oblika. To je i najstariji – klasični

pristup radu.

~ 10 ~

Sl.1. Konstatntin Brankusi, kamen

U savremenim uslovima tehnika rada se poboljšava zahvaljujući

pneumatskom i vibracionom čekiću sa ugrađenim dletima, koja

omogućavaju bržu i jednostavniju doradu skulpture.

Ako se kleše skulptura po modelu, originalu koji je izvajan u glini, pa

odliven u gipsu, koristi se sprava za punktiranje koja omogućuje prenošenje

svake tačke s modela na kamen u određenoj dubini, visini i širini.

~ 11 ~

Karakter kamena čine čvrstina njegove strukture i snaga sakupljena u gromadi.

5.3. DRVO

To je tvrd vajarski materijal. U odnosu na kamen drvo ima sasvim

druge karakteristike. Pre svega, mora da se shvati prirodni oblik stabla –

trupci u kojima se kleše monolitna skulptura ( vodeći računa o njegovoj

čvrstoći i usmeravanju ).

Najčešće se koristi stablo oraha, kruške i mahagonija. Ove vrste

drveta su po prirodnoj strukturi svoje mase najkompaktnije, najčvršće za

klesanje u svim pravcima. Kleše se drvenim batom – čekićem i oštrim

čeličnim dletima raznih veličina ( lučno zasvođenih kao kašike ). Za grublje

i veće odsecanje drveta koriste se testere i sekira.

Sl.2. Ptica gutljaj, orah Sl.3. Statua Bude od drveta

~ 12 ~

Drvo ima svoju prirodnu boju po kojoj se prepoznaje. Dovršene

skulpture ne mora i da sadrži svoju prirodnu boju. Površina može, po

potrebi, da bude i drugačije obojena – patinirana i premazana voskom kako

bi se boja učvrstila za podlogu, a skulptura preparirala.

Glačenjem površine deteta u toku rada stvara se ravna i napeta

površina kao i kod kamena. U zavisnosti od planirane forme, mogu se

ostvariti delimično ili svi tragovi dleta, nastali prilikom otklesavanja. Tada

površina skulpture treperi kao sunčevi refleksi na vodi.

Poštovati drvo kao materijal znači prilagoditi se, uklopiti u prirodni

oblik mase, koja se daljom obradom pretvara u željenu skulpturu.

U zavisnosti od estetskih potreba, drvo može lepljenjem i spajanjem

nove mase da promeni prirodni oblik i da se iskoristi kao nova masa za

izradu skulpture koja će u svojoj osnovi imati konstrukciju elemenata oblika.

5.4. METAL

Mogućnosti korišćenja metala u skulpturi bezane su za osnovnu

poruku kojom se žele istaći ideja i sam kvalitet materijala. U jednom slučaju,

skulptura se odliva u klasičnom smislu na osnovu originala izrađenog u

drugoj vrsti materijala ( glina – gips ). U drugom, savremenijem i

raznovrsnijem postupku koriste se fabrički različito proizvedeni metalni

~ 13 ~

elementi i objekti koji se na specifičan ( sečenje, savijanje, presovanjem,

zatim varenjem, zakivanjem, lepljenjem ) spajaju u novi oblik.

Završni izgled površine skulpture može da zadrži ceo postupak

nastanka i rada ( s tragovima varenja, kovanja, rezanja ) ili se brušenjem i

poliranjem metala površina uglača i poveže u prirodnoj boji.

Sl.4. Postupak odlivanja

~ 14 ~

Moguće je da se radi patiniranja i čuvanja od korozije, a i estetskog

formiranja poruke, površina skulpture oboji. Promenom prirodne boje

metala ostvaruje se još jedan psihološki momenat delovanja skulpture kao

oblika u metalu u specifičnoj boji.

Sl.5. Marino Marini, Vitez, bronza

5.5. PLASTIČNA MASA - POLIESTER

Kao materijal od kojeg se prave skulpture, poliester je novijeg datuma

i koristi se u sličnom postupku kao i livenje u metalu. Naravno,

specifičnost i struktura poliestara omogućuju da skulpture, napravljene u

ovom materijalu, budu idealno providne i da na taj način nose intenzivan

doživljaj u kontaktu sa sredinom i prostorom u kojem su postavljene.

~ 15 ~

Poliester po svojoj specifičnosti dožvoljava da se u odlivak ( prilikom

livenja ) ubacuju i druge vrste materijala, pa i manji objekti koji se zbog

providnosti materijala vide u osnovnoj masi skulpture kao nove strukture.

Hemijskim bojenjem i patiniranjem poliester može da imitira, u

zavisnosti od potrebe, bilo bi drugi prirodan materijal ( kamen, bronzu,

čelik ), pa i ljudsku kožu.

6. Vajarski alati i oruđa

Da bi se jedno vajarsko delo - skulptura - izvelo, postoje neophodni

vajarski alati koji su potrebni za rad. Kada je u pitanju modelovanje

skulpture (glina, vosak), neophodno je imati vajarski štafelaj na kome se

vaja model koji se kasnije odliva.

Na štafelaj se postavlja „armatura“ - obično je to komad drveta

obavijen i obložen žicom - koja će da drži materijal sa kojim se vaja, a zatim

se nanosi, deo po deo, vajarski materijal. Za nanošenje materijala se koriste

drvene i žičane špahtle, raznih veličina i oblika sa kojima se dodaje ili skida

materijal u kome se radi. Vajarski štafelaj se koristi za modelovanje bista i

figurina, a za modele većih dimenzija se koriste drveni podijumi na kojima

se, u zavisnosti od oblika i veličine figure, postavlja armatura.

~ 16 ~

Armatura - figura, bista

Dleto za drvo Pribor za klesanje

_____________________________________________________

~ 17 ~

Špahtle žičane Špahtle drvene

______________________________________________________

Dleta za kamen Vajarski štafelaj

______________________________________________________

~ 18 ~

Zaključak

Posmatranje prirode i njeno razumevanje su deo čovekovog života. Čovekovo saznanje stalno se proširuje i omogućuje tumačenje svih prirodnih oblika.

Čovek je u toku svog razvoja, proučavajući prirodne predmete, otkrio načelo forme i ritma u obliku. Breg, stena, šljunak, biljka, plod – beleže u svom obliku tragove prostora i vremena.

Šljunak – oblutak predstavlja prirodu, rad mora, potoka. Očigledan primer kako voda obrađuje prirodni oblik.

Napukle stene su vizuelno upečatljiv primer obrade kamena cepanjem, prskanjem, dok pukotine stvaraju nemiran ritam materijala.

Samo drvo simbolizuje rast, jačinu, snažnim granama – život, vijugavo se penjući uvis.

U nasrodu, u priči, drvo je uvek simbol života – ponosno, krupno, snažno, široko, vitko, elastično.

U prirodi je čovek otkrio beskonačan broj neponovljivih oblika i ritmova. Međutim, pronalazak teleskopa i mikroskopa obogatio je čovekovo vizuelno iskustvo otkrivanjem novih i za oko nesagledivih oblika.

Skulptura, oblik koji stvara čovek, pre svega, treba da zrači svojim unutrašnjim životom, ličnom energijom, nezavisno od teme koju ilustrovano prikazuje.

Brzina, ritam života i osetljivi temperament čoveka mogu se izraziti najuverljivije u mekom i lako pokretljivom materijalu. Spokojstvo, statičnost i dugovečnost podstiču umetnika da se odluči za tvrdi, nepokretni materijal, u kojem će se trodimenzialno izraziti.

Podela materijala na meke i pokretljive, tvrde i nepokretljive, u vajarskom načinu rada omogućava dva postupka stvaranja.

Neki materijali se oblikuju dodavanjem i oduzimanjem, tvrdi samo oduzimanjem.

~ 19 ~

LITERATURA

1. Likovna umetnost za IX razred – Mamud Džafče – Priština 2005

2. Maštam i stvaram ( Likovna kultura za IV razred ) – Kosta

Bogdanović, Rajka Bošković – Beograd 2006

3. Veliki leksikon stranih reči i izraza – Radomir Jovanović – Alnari -

Beograd 2006

4. Enciklopedija Britanika ( sažeto izdanje, knjige VI i X ) – Politika

- Beograd 2005

5. Svet umetnosti 1, 2, 3 – Giuseppe L. Bresco – Indutrodidakta

Beograd

6. Likovna kultura za 6.razred o.š – Milan Solarov i grupa autora,

Zavod za udžbenike i nastavna sredstva – Beograd 2007

7. wikipedia.org

~ 20 ~

Sadržaj

1. Uvod .........................................................................................................1

2. Vajarstvo ...................................................................................................2

3. Elementi vajarskog dela ............................................................................3

4. Vajarske tehnike .......................................................................................6

5. Vajarski materijali ....................................................................................8

5.1. Glina ..................................................................................................8

5.2. Kamen ...............................................................................................10

5.3. Drvo ..................................................................................................12

5.4. Metal .................................................................................................13

5.5. Plastična masa – poliester .................................................................15

6. Vajarski alati i oruđa ................................................................................16

Zaključak .....................................................................................................19

Literatura.......................................................................................................20

Sadržaj..........................................................................................................21

~ 21 ~