DUAN BARANIN

VELIKI GOSPODAR

MILO OBRENOVI

PRVI DEO

I

Ko pazi na vetar - nee sejati, ko gleda na oblake - nee eti.

Jednim skokom Milo se nae u sedlu. Brzo su osvajali prostor prema apcu. Tutnjava topova u pozadini

postajala je sve jaa.

- Ne treba vie da jurimo, polomiemo konje! - doviknu Milisav.

Milo zategnu dizgin. Negde u pravcu Kitoga osu se grozdom plotun puaka. U oblacima sevnu, pa se

prolomi grmljavina. Dronjavi pramici magle i sutona provlaili su se poljem. Vidik je tmuran; Milou se

inilo kako se sve otislo negde u ponor. U ta sam straio ivot? - zapita se. Od velikog rudnikog

vojvode, Mladen me uini vojvodiem i stavi pod komandu plaljivog kneza Sime...

- Gutljaj rakije? - javi se Milisav priterujui konja.

Milo se okrenu. Mladievo lice bilo je ve oivelo i dobilo stari prepreden izraz. Bio je to drzak i

snalaljiv terzija iz Beograda. Milou se dopadala njegova tedljivost. Posle svakog boja nije proputao da

pretrese turske leeve. Jednom ga je zatekao kako prebraja dukate.

- Gro po gro - rekao je Milisav - a posle, posle u valjda stei i svoju radionicu.

Eto, i sada su mu bisage pune neega - zakljui Milo i primi uturu. Nategnu je, pa se ugodno strese:

- Moe li ukresati da zapalimo?

- Trud drim s barutom u fiekliji - hvalisavo odgovori Milisav.

Udarci ognjila po kremenu isterivali su snopove varnica; miris zapaljenog truda ispuni Miloeve nozdrve.

Ujednaeno caktanje konjskih potkovica delovalo je umirujue.

- ekao sam te na ugovorenom mestu - ree Milisav. - Odjednom osetim: smrdi nekrst. Onaj pravi, to

zaudara na loj i ueglo tursko maslo. Pogledam levo, zatim desno. Zamalo da petama dam na volju, a

srce mi zalo u podgrlac. Kad - ta videh? At pritisnuo Turina. Konj vila, ali mu kurum prebio nogu. I

tako - dade mi se prilika da ubijem dumanina.

- Bie da je pljaka bila vanija? - podrugljivo ga dirnu Milo

- A ne! Vere mi. Ovoga puta zaista mi se srea nasmeila. Naoh kod Turina kesu dukata, a u bisagama

svega to srce zaeli. Eto, vidi, i sedlo sam promenio. Takum za kafu valja dva dukata. Tebi sam namenio

ibuk s ilibarskim siskom i pitolj u zlato okovan.

- Mislim da mi uskoro nee biti potreban ni ovaj to ga nosim u silavu. Zar ne vidi emu sve ovo vodi?

- Pa ta! Ako ovo nae propadne, ja odoh u Austriju. Poeu da radim neto... ne znam, ali mi se ini da

smo pregli sve bi drugaije bilo.

Milou najednom dosadi da ga dalje slua. Eto, ovome se ni mleko nije na usnama osuilo, a ve vidi da

je moglo sve drugaije biti. Zatim, neraspoloen, ljutito obode konja. Ali nije mogao da zadri mune

misli. Jasno je, rat se primie kraju, a dan konanog raspleta dolazi. Posle Hajduk - Veljkove pogibije i

pada Negotina, istoni front se skoro sam od sebe rasuo. Turci su na Moravi obili Deligrad i porobili

Pomoravlje. Knez Sima je oklevao, putajui da se na Ravnju aka ljudi nosi sa celokupnom turskom

vojskom. Sad je pitanje hoemo li moi da se odrimo i u apcu.

Pred zoru je zahladnelo i prevedrilo.

Kad Milo i Milisav dojahae u abako polje, osvitao je sunan septembarski dan. Pristanite na Savi

zakreno je ljudima, stokom i natovarenim kolima. Nekoliko skela neprestano je u pokretu. Oko apca

vojnici su u polju kopali rovove i pravili palisade od hrastovih protaca. Radili su bezvoljno i gotovo bez

plana. To za trenutak uli malo nade Milou. Opasnost moe da opameti stareine, pomisli, pa da slono,

u poslednjem asu, pregnu i zajedniki suzbiju Turke. U seanju mu se pojavi Karaorev lik. Vidi ga

onakvog kakav je bio posle pada Loznice, povijenih ramena, iskopnela lica i mutnih oiju. Tanak brk visio

mu je mlitavo kraj stisnutih usana. Zamorom je odisala svaka njegova re, svaki pokret. Nepribrano je

sluao izlaganje kneza Sime, a umesto da plane i potegne pitolj, osmehivao se klonulo n tuno. Gde su

mi tada bile oi pa ne videh kako idemo u propast! Zato tada nisam bio otvoren i rekao vodu da smeni

Simu? Mogao sam ga i ubiti! U ratu je smelost presudna jer je uvek bolje napadati nego se braniti. A

Sulejman - paa je iskusan ratnik, i dobro je iskoristio nae oklevanje...

Sunce se probi i otar blesak svetlosti rastera Miloeve misli. To ga ozari; uini mu se da jo nije sve

izgubljeno Treba se odvano poneti na sastanku stareina. Narod je u zbegovima. Potrebno je okupiti

golae.

Desna noga zabi mamuzu; konj se prope i jurnu.

Svet se uklanjao s puta. Od Ravnja su se uli topovi. Sinu mu u svesti da se golai jo dre u utvrenju. U

vazduhu um krila; jato gavranova oglasi se graktanjem.

Milo zaustavi konja pred bivim konakom Salih - age Foia. Dobaci uzde Milisavu i jurnu u odaju gde su

stareine odravale savetovanje.

U elu, za velikim hrastovim stolom, sedeo je knez Sima. Desno od njega Luka Lazarevi, Janiije uri,

prota Smiljani, a levo Prota Mateja i Stojan upi, jo blatnjav od jurnjave sa Ravnja. Tu je i nekoliko

mlaih vojvoda koje su postavili Mladen i Karaore da bi skrili mo starih vojvoda. Knez Sima je

zamiljen; ostali apatom razgovaraju. Miloev iznenadni dolazak kao da im je dobro doao. Svi podigoe

glave i ustremie oi na njega.

- Ve smo te prealili - ree prota Smiljani.

- Dobro je to si stigao - progovori knez Sima, kao da se prenu iz sna; zatim pogleda okolo: - Da

ponemo, brao! Kao to znate, nigde front ne stoji dobro. Sad je pitanje hoemo li ovde u apcu da

prihvatimo odlunu bitku ili da traimo pogodnije mesto.

Stojan upi skoi i lupi akom o sto:

- Ja nikog vie neu da sluam! Mesecima se vuemo. Ako je da se bijemo i ginemo, biemo se ovde i

braniti svoje kue. Zar ovo lii na vojevanje?

- Priekaj malo, Stojane, da ja reknem svoje kao komandant - odsee knez Sima. - Moj je plan da u apcu

ostavimo hiljadu vojnika i da ga dobro utvrdimo, a ostalu vojsku da povuemo na Miar, da obnovimo

stari anac i tu izginemo ili razbijemo Turke.

Milo je znao daje to ludost. Vie nije mogao da se savlada. Obli ga rumen. Naglo ustade i pogleda ljutito

kneza Simu.

- ini voliko, ta ti to predlae? Zar pokolebanu vojsku da razdvaja? Turci e poklati posadu u apcu

kao to su uradili u Loznici i Lenici. A ti si to posmatrao sa okolnih brda! Brao, ja predlaem da najpre

smenimo kneza Simu i da izaberemo odluna stareinu, a tek posle toga da se dogovorimo. On je krivac

za sve. Propustio je vreme i tolika zgodna mesta za otpor. Na Ravnju nas ostavi sa malom posadom da se

bijemo mesec dana sa celom turskom vojskom.

- uti, Milou, da od Boga nae! Doi e mladi Boi i skuptina, pa emo svi tamo da polaemo raune -

uzviknu Prota Mateja.

- Zar si oslepeo, Proto, te ne vidi da mladi Boi neemo doekati. Spasavajmo to se jo moe spasti.

- ta ti mene hvata za guu? - uzviknu knez Sima pobledevi i zagleda se zaueno u Miloa.

- Milo je u pravu, knee! - javi se i Janiije uri. - Jo u poetku, na Drini, ispustili smo rat iz ruku. Ti si

oklevao, otezao i sve si doveo do propasti. Ja ne poriem da sam i sam krivac - povodio sam se za tobom.

Jest, oklevali smo, a Turci su to iskoristili. trpkali su nam snagu! Ali najvea je krivica do Karaora, jer

je trebalo jo onda kod Loznice da nas sve smeni i postavi Miloa za komandanta. Zato predlaem da

abac dobro utvrdimo, snabdemo hranom i municijom, pa da se u njega svi zatvorimo i branimo. Ja i

upi uzeemo po dva odreda od po hiljadu ljudi da spolja napadamo Turke i zatvorimo put ka

Beogradu. Predlaem da Milo uzme hiljadu ljudi, pa neka hita da ugrabi Beograd.

Zavlada muna tiina. Kao da su stareine prvi put shvatile teinu situacije; izgledali su kao ljudi koji su se

tek probudili. Miloeve oi, zakrvavljene od nesanice, umora i nervne prenapetosti, kruile su po licima

stareina. U njemu zaigrae strah, opora gorina i sumnja da je sve prekasno. U mislima se rasplinjavala

crvena pauina jarosti; mozak poe da radi strelovito. Video je ono to nije eleo da vidi: Srbija sva u

plamenu. Turci sa svih strana nadiru i pale, unitavaju sve na ta naiu. Uini mu se da ga sa svih strana

zovu vapajem u pomo.

- ini voliko, ne ostaje nam nita drugo ve da uradimo to Janiije predloi. to je bilo, bilo je. Sada na

posao...

Jo Milo nije bio ni zavrio, a u odakliju utra oznojeni glasnik.

- Daj mu au rakije da se povrati - viknu Luka Lazarevi.

Momak drhteim rukama uze uturu, natee i jedva povrati dah:

- Ko je meu vama knez Sima?

- Ja - odgovori Sima i ustade ne znajui ni sam zato.

- Mladen me poslao da ti javim: noas su Karaore, Nedoba i vladika Leontije napustili Beograd i preli

u Zemun.

- U Zemun? - ponovi knez Sima i klonu na stolicu.

- Jest. Turci su preli Moravu kod Smedereva. Mladen poruuje da se spasava kako ko ume i moe!

- Mladen, nitkov! - viknu Milo. - Mi, brao, ostajemo na naem dogovoru. Janiije, daj mi hiljadu

konjanika da hitam i uhvatim Beograd. Vi, brao, drite abac!

Strah je podmuklo nagrizao umorna lica stareina. To vie nisu bili vuci spremni da svakoj opasnosti

pogledaju u oi, da se uhvate ukotac sa svakom nevoljom. Ugodan ivot, jagma za vlau, poastima i

bogatstvom otupee njihovu borbenost. Sad im je sve mutno pred oima, nedostaje im daha, u

mozgovima zjapi praznina. Tek sad shvatie da je sve propalo. Ono to su mesecima nasluivali samo kao

daleku opasnost, odjedanput je postalo stvarnost. Glasnikove uzdrhtale usne jo su se bolno micale, a iz

mladih oiju sevao je prekor.

Milou se uini da se vazduh u odakliji vari od zapare. Raskinu kopu pod grlom. Osea da mu se umor

u oima pretvara u teak olovni sa koji mu mrakom pritiskuje mozak. Ispred oiju gamiu crne aveti i

stoglave nemani iskeenih zuba. Poele trenutak sna u kome se sve zaboravlja. Stisnu one kapke i s

naporom otera iz sebe san i umor. Ponovo je postao ovek koji brzo donosi odluke.

- Hajde, Janiije, da krenemo - viknu i, ne pogledavi zbunjene stareine, krenu napolje.

Sad je to ponovo bio Milo sa Resnice i Zlatibora, ovek koji ide pravo svome cilju. Zau kako stepenice

kripe pod nogama i oseti da mu leva ruka srasta s balakom sablje. Zapljusnu ga svetlost septembarskog

sunca. Ugleda kako gomile izbeglica nadiru ka pristanitu, a uzbuene grupe vojnika viu i prete...

Dok su se stareine dogovarale ta da preduzmu, vojska je saznala o Karaorevu bekstvu i prelasku

Turaka preko Morave. U prvom asu ni vojnici nisu mogli da se snau. Kao i uvek kad nastupi slom, i kad

sve krene nizbrdo, zavladali su strah, pometnja i uznemirenost. Poee da se pitaju ta da rade. Zatim se

javie oni to su uvek spremni da neto preduzmu i da za svaki neuspeh nau krivca.

- Stareine su krive, brao! Pre nae propasti treba s njima da se obraunamo! - uzviknu zdepast i razrok

seljak.

- Ja mislim da je ludo to mi ovde traimo vreme. Bolje bi bilo da spasavamo svoje porodice - umea se u

gomilu smea oteala vojniina i laktovima odgurnu one oko sebe.

- Ako su Turci preli Moravu, jo u toku noi ui e u Beograd. Nego, da mi ovo malo hrane, debane i

oruja u apcu razdelimo i ponesemo u zbegove - predloi jedan dugonja.

- ekajte, brao, da vidimo ta e nam rei stareine - pokuavao je da ih stia i urazumi jedan bimbaa.

- Ti da uti, jer u ti razbiti sve zube! Dosta je bilo tvoga! Zavlaio si se stareinama u guzicu, a nas si

degeneio i terao da uludo ginemo!

- Mii mi se ispred oiju, gnjido, jer te mogu zgnjeiti.

- Je l' ti to meni preti?

- Ma ekajte, brao! Ako su stareine izdale, ipak nije sve propalo. Izabraemo nove ljude da nas povedu

u borbu! - viknu jedan odrpanac, grlei puku.

Miloa zazebe oko srca. Oseti da je dolo ono najgore, kad razularena masa izgubi glavu. Prie gomili.

Razmaknu laktovima one to su mu zatvarali put:

- Brao, mene bar svi znate. Izdrao sam najgoru i najteu vatru na Ravnju.

- Milo! Vo imja oca! Zar ti nisi poginuo? - upita neko zaueno.

- Kamo sree da jesam! Nego, sve jo nije izgubljeno! Traim hiljadu dobrovoljaca da pou sa mnom.

Uhvatiemo Beograd i zatvoriti se u tvravu!

- Idi s milim Bogom! Da nisi Milo, ja bih ti pokazao dobrovoljce. Slomljenim kolima ruda niemu ne slui!

- viknu postariji seljak bled od gneva.

Uzalud je Milo trao od jedne do druge gomile vojnika. Neki bi ga mirno sasluali, odmahnuli rukom, pa

jurnuli ka magacinima gde se uveliko grabilo. Veina ga je poznavala, potovala zbog njegove hrabrosti i

dobrog postupanja s borcima. A mnogi su ga saaljivo gledali. Najednom se pred njim isprei snana

momina divljeg izgleda:

- Sad si naao da se bije! More, ne mogu da poganim ruke, inae bih ti zavrnuo vrat kao petliu.

- Ne laj, pseto! - viknu Milo i munjevito spusti ruku na kuburu u silavu.

- ta ti to govori, Devo? Ovo je Milo Obrenovi. Zna li da nema boja u kome nije uestvovao? - viknu

prosed ustanik, hvatajui mominu za ruku.

- Kad je Milo, e onda... Ali zato je ooravio pa ne vidi da je sve propalo - promuca Deva i pokunjeno

odgega u stranu.

Posle dva sata lutanja i moljakanja, Milo uvide da o daljoj borbi ne moe biti ni govora.

Slomljen i malaksao vrati se konaku. Prislonjen uza zid, gledao je kako vojnici razbijaju i pljakaju

magacine. Pojedine grupe vojnika tovarile su na konje ak i kumbare i zamicale u pravcu ume. Oinu ga

sumnja da je ovo ruenje svih njegovih planova. Kuda da krene i ta da radi? Oni kapci mu gore od

umora. Da mi je samo trenutak da zaspim! - mislio je.

Vika, psovka, pretnje, svaa i otimaina opreme, konja i oruja.

Pred njim se stvori Milisav.

- Vojvodo, jedva uspeh da ti odbranim konja. Ako mene slua: jai i bei! Ljudi su se ostrvili i izbezumili.

Prete da e pobiti sve stareine.

- Kuda e ti? - upita Milo hvatajui uzde.

- Preko Save, pa posle u Zemun. Tamo u ve neto zapoeti.

- Neka ti je srean put, Milisave! - ree Milo i uzjaha.

- uje, vojvodo. Ne zameri to te naputam. Ako te nekad vreme i put dovedu do Zemuna, potrai me.

Pojeo sam mnogo tvoga hleba i soli. Pazio si me dobro. Ustreba li ti ikada... raunaj na mene. To hou da

ti kaem na rastanku.

- I ti si mene pazio, Milisave - ree Milo, okrenu konja i pojuri pored Save prema Zabreju...

im je odmakao od apca, popusti konju uzde. Onda se tre, ne shvatajui gde je.

Prizor u Zabreju bio je tuan i neobian. Celo pristanite pritisle izbeglice sa stokom i stvarima. Narod se

prevozio skelama preko Save u Austriju. Prevoz su obavljale i dve vojne lae i desetina veih amaca.

Kletve, psovke, zapomaganja, blejanje ovaca i rika goveda - sve se to slivalo u bezumno urlanje.

Pred hanom, za stolom, sedeo je Jakov Nenadovi, a njegovi momci razmicali su gomilu naroda da

utovare u skelu vojvodine stvari i stoku.

Odbij narode, ovo je skela za vojvodu Jakova! upozoravala je krupna momina i izmahivala biem.

- Ne trebalo mu! - odvrati neka mlada ena sa detetom u naruju. - Hoe i svog psa da spase, a nas

ostavlja Turcima!

Miloa obuze srdba. Nevolja naroda duboko ga je titala. Svake desete godine ponavljaju se zbegovi,

seobe i potucanja po tuini. Znao je da narod bei iz jednog zla u drugo. Ovde je narodu pretila turska

sablja, a tamo ga ekaju logori u kontumacima, zima, glad i zaraza. Preostale ljude Nemci e vrbovati u

frajkore. Zbegovi po umama uinie mu se bolji i bezbedniji. Opet mu je u mislima sve zbrkano. Sjaha i

priveza konja da mu bude pred oima, i utrnulim nogama prie stolu za kojim je sedeo Jakov.

- Stie i ti, Milou.

- Stigoh, gospodar - Jakove, da zlo i propast vidim i ovde svojim oima.

- Neslavno propadosmo. Crni pas i Mladen nas upropastie. Sad nam ne ostaje nita drugo nego da se za

izvesno vreme sklonimo u Austriju i da tamo saekamo pobedu Rusa nad Napoleonom. Nedoba mi je

rekao pre dva dana kako je car obeao da e okrenuti vojsku na Turke im okona s Francuzima.

- To znai, Jakove, da Srbiju i narod ostavimo dumanima?

- Narod je, Milou, vrba. Odsee mu jednu granu, a iz patrljka deset novih poteraju. A kako je Turcima

raja potrebna da im radi i daje hara, to e i da joj progledaju kroz prste, ali nama voama ne gine oma.

- Ja neu, Jakove, da naputam Srbiju. ta e mi ivot u tuini kad znam da su Turci porobili moju zemlju.

Zar za mene ivoga da moju staru majku, enu i decu odvedu u ropstvo? Boe me sauvaj od toga! Otii

u u svoju nahiju i podeliti sudbinu sa narodom!

- Grei, Milou. Poslednja se uvek broji. Narod sada vie na nas. Ne krivim ga - nevolja mu je, ali kroz

koji mesec, kad doemo s Rusima, prilazie da nam ljube ruke.

- Daj boe da sve bude tako, gospodar - Jakove. Nego, ti zna onog mog sinovca? Mislim na Milanova

sina.

- Znam ga. Prebegao je u Zemun.

- Kod sebe imam desetak dukata. Zamolio bih te da mu ih ponese i preda. Hteo bih da mu se koji gro

nae u tuini.

- Ne treba da mu alje novac. Vod je pre bekstva svakome aku dao po deset dukata iz narodne kase.

- Onda mu bar ponesi ovaj handar kao spomen na mene i oca mu.

- Uiniu to tebi za ljubav - odgovori Jakov i primi handar. - Nego, da se vratimo na glavno: ako ovde

ostane, Milou, ni sebi ni narodu nee pomoi. U dalekom svetu se sada kroji sudbina sveta. Pa i naa!

Budemo li blie terziji, moda e i nama neto skrojiti. - Zatim pogleda momka i viknu: - Riane, u veliku

skelu neka ukrcaju stoku i stvari, ja u jo priekati Protu Mateju. Zamoli gospodina lajtnanta da mi

poalje svoj amac.

- elim ti dobro gospodar - Jakove - ree Milo, pozdravi se i uze konja.

- Grei, Milou, to ostaje. Vere mi, uzda se u vrbov klin, jer kad Turci zatrae stareine, narod e te

izdati ne bi li sauvao svoju valjivu ponjavu. Setie se ti mojih rei, ali e biti dockan!

- Ja mislim, gospodar- Jakove, da ti grei. Koga nema za trpezom, moe se i bez njega ruati - odgovori

mu Milo, pojaha i okrenu za Rudnik.

Tek to je odmakao stotinak metara, na put mu se isprei visok suvonjav ustanik, jemenastih brkova.

- Stani, vojvodo, kuda si naumio? - uhvati mu konja za uzde i dodade: - I meni je potreban konj.

- Na guju si se namerio, Miliu! Zar ne zna da je to Milo Obrenovi? - upozori ga Sima Patrmac.

- Zato ga i zaustavljam. Hou da znam ostaje li s nama ili spasava guzicu bekstvom preko Save?

- Pusti konja, suklato! Da sam naumio preko Save iao bih na pristanite, a ovaj put vodi za Rudnik. Nego,

otkud ti ovde, Simo?

- Iz pasje stranjice, vojvodo. Vod me poslao da pobijem neke pijune koji su unosili paniku u narod. Sad

vidim da daba pobih sve te ljude. Ali ta sam mogao? Poslednja pamet psu pod rep. Da sam znao da e

Karaore prvi pobei, ne bih ih ni krivo pogledao.

- Hajde, Simo, sa mnom na Rudnik!

- Hou, vojvodo. Ali moram jo jedan posli da svrim. Potrebno mi je da se domognem konja i da ubijem

jednog vapskog pijuna koji sve posmatra i svaku re oslukuje.

- Meni se uri da uhvatim Uiki grad. Zateknem li u njemu posadu, drau se do prolea. Hajde ti,

Miliu, sa mnom!

- Gledam ovde na bairu: stareine prebacuju svoje porodice i stvari, a o narodu niko ne vodi rauna.

Naravno, kad je ono bilo sve potaman - razmetali su se, a sada prvi bee! Krv mi je pala na oi, pa u

nekome danas doi glave, vojvodo!

- ini voliko, Driniu, pusti ljude neka bee. Mi koji ostajemo moi emo nekako i bez njih.

- Ne brini, vojvodo, kad bude trebalo umeu ja tebe nai - odgovori Mili i odjuri prema pristanitu.

- Pouri, Simo, ja u lagano jahati - ree Milo i potera konja korakom.

Put prema Rudniku zalazio je potokom uz jarugu i naglo zaokretao u gustu hrastovu umu. Milo se

trudio da nita ne misli. Sunce je ugodno grejalo. Nebo se pirgalo rundavim oblacima. Sa obe strane raslo

je stoletno drvee. U njegovoj senci prohladno je i prijatno. Godila mu je tiina ume. S vremena na

vreme osvrtao se da vidi idu li Mili i Patrmac. Moda su se predomislili, pomisli. Prenese pogled na

planinu koja se uzdizala iznad ume i bregova; suncem obasjani vrhovi spokojno su dremali u nebeskom

plavetnilu. Danas se sve zlo uselilo u Srbiju. Ni strani sud nee izgledati crnji i tei od patnje koja

predstoji narodu. Najednom se kroz oblak naglo probi sunce. Svetlost mu zaslepi zenice. Uini mu se da

e odozgo, s brda, moi rukom da dotakne sunce. To ga razgali. Zaustavi konja da bolje osmotri planinu,

sunce i nebo. Svetlost koju je nosio u sebi ponovo je zablistala u dui. Srce mu oive, a snaga se pribra.

Dok je ume i planine, dok je sunca i plavog neba nad Srbijom, nai e se uvek ljudi hornih da se bore za

slobodu.

Tre ga konjski topot. Okrenuvi se, ugleda Milia kako trkom goni konja ne bi li ga sustigao.

II

Istog dana kad je Milo krenuo za Zabreje, prema Rudniku, Bahrem - paina prethodnica sasekla je

srpsko stanovnitvo u Grockoj, kao odmazdu za pokolj Turaka u Smederevu, i pohitala drumom prema

Beogradu. Ne nailazei nigde na otpor, prethodnica izbi pred otvorene kapije ustanike prestonice.

Ohrabreni i podivljali Turci jurnue u grad. Prokrstarie kroz opustele ulice Beograda, pa se sjurie na

savsko pristanite. Pobie zarobljene mukarce, a ene i decu sabie u jedno dvorite i postavie strau

da ih uva. eljad koju su pobili i zarobili bila je, u stvari, zaostala sirotinja koja nije imala ime da plati

prevoz, ili nije uspela u poslednjem asu da se dokopa lae. Zatim se Turci ponovo vratie u grad. Sa

utvrenja skidoe ustaniku zastavu, a na njeno mesto istakoe tursku. Topove, koje su zatekli

napunjene na bedemima, ispalie i nastade veselje i pucnjava. Time su Nemcima i Evropi dali znak da su

Turci ponovo gospodari Beograda i Srbije.

Uskoro prispee Dunavom etiri turske ajke. Doveo ih je Salih - aga, brat adakalskog zapovednika

Redep - age. Suvim, od Smedereva, domarirali su s vojskom Bahrem - paa i beg od Sereza. Bosanski

vezir Ali - paa stie tek sutradan. Bio je izvan sebe od besa, jer je tokom celog leta vodio teke borbe sa

ustanicima, podneo velike rtve i trokove, a slavu mu ispred nosa ugrabie drugi.

Meutim, gotovo za sve Turke Beograd je postao veliko iznenaenje. Ustanika prestonica bila je pusta i

prazna; jedino je ludi Nasta jurio i vikao opustelim ulicama. Trgovci su jo ranije svu robu prebacili u

Zemun, a stanovnitvo je ponelo sve to je predstavljalo bilo kakvu vrednost. Ostao je nitavan plen,

neto zarobljenika, veinom kljastih, starih i onemoalih, koji kao roblje nisu mogli da se unove.

Prokleti auri! Govna i fukara! - vikali su Turci upadajui u naputene i prazne kue. Hitajui u

Beograd, oni su matali o bogatoj pljaki: narobie se lepih ena i devojaka, nagrabie ohe, svile, odela i

oruja. Drhtali su pri pomisli na uivanja koja ih oekuju. Sad su besno i razoarano lomili i gazili ak i ono

to je imalo kakvu - takvu vrednost.

Vrhovni turski zapovednik, veliki vezir Hurid - paa, ozlojeen zbog otpora raje i poraza koji je doiveo

1810. na Varvarinu, izdao je odmah nareenje da trupe prokrstare Srbijom, zauzmu palanke, porue

utvrenja, a narod umadije iseku ili pokupe kao roblje. Naredba je doputala turskoj vojsci da dvanaest

dana radi ta god hoe u opustoenoj i porobljenoj Srbiji. Trinaestoga dana Hurid - paa je nameravao

da se pojavi u Beogradu sa maslinovom granicom milosra!

Ali odvajkada se retko dogaalo da pobednici ostvare ono to su zamislili. Srbi koji nisu prebegli u

Austriju sklonili su se u zbegove po umama i planinama. Ustanika vojska rasula se u manje odrede, u

hajduke ete, koje su na drumovima presretale i napadale tursku vojsku, zadajui joj osetne gubitke.

Palanke i sela ostadoe pusti. Zbog jesenjih kia putevi su postali neprohodni; na rekama i potocima

mostovi srueni. Turci su upadali u naputena sela, palili kue i zarobljavali neto preostalih nemonih

staraca ili bolesnika, i jurili dalje. U urbi, gladni i eljni pljake, nisu imali vremena ni za svoje ranjenike i

poginule. Tih dana na drumovima Srbije viali su se svuda leevi srpski i turski, uginula stoka, ranjenici

koji se vuku kroz blato i oajniki zapomau, ali nikog nema da im pomogne, te naputeni bespomono

umiru.

Trezveniji Turci odmah osetie da od plana o unitenju Srba nee biti nita. Ustaniki odredi vojske s

Deligrada, pod zapovednitvom Stanoja Glavaa, ugroavali su Carigradski drum i tursko snabdevanje,

dovodei tursku vojsku u teak poloaj. Hadi Prodan je krstario s jakim snagama oko Munja, a

Kolubarom su gospodarile snane hajduke druine. Primicala se zima, a otpor raje nagovetavao je

gerilski rat do istrebljenja jedne ili druge strane. Da svako zlo i dobro imaju svoju granicu, prvi je shvatio

bosanski vezir Ali - paa pa je, ne ekajui odobrenje glvnog zapovednika, dao amnestiju Mavi i

valjevskoj nahiji. U tome se mogla nazreti i pritajena osveta to su ga june i istone turske trupe

preduhitrile i pre njega ule u Beograd.

Hurid - paa, iako pobednik, ostao je zbunjen. Po Bukurekom ugovoru nije smeo upotrebiti silu za

umirenje Srbije. A pusto i bezakonja koja je poinio u pobeenoj Srbiji, poinio je u svojstvu velikog

vezira i po nalogu Porte. Ipak, dobro je znao da se Stambol nee dvoumiti da svu krivicu za po injene

zloine svali na njega, ukoliko Rusi budu pobedili Napoleona. Oseajui da je promaio udarac, a slutei

da se stvari u Evropi nepovoljno razvijaju, pohitao je u Beograd. I tako se dogodilo da dvanaestog

septembra, uz lupu doboa po turskim logorima, objavi optu amnestiju Srbima. Amnestija je izriito

zabranjivala da se dalje robi, ubija, pali i vre nasilja nad rajom.

Za svoj novac Hurid - paa je ak od vojske otkupio zarobljene starce, ene, decu, kaluere, pohvatane

knezove i svetenike, kojima je potom saoptio da se mogu vratiti svojim kuama. Nekim istaknutim

knezovima i kaluerima ogrnuo je urkove i dao teskere da u njegovo ime smiruju raju. Meu putenim

nalazili su se i vojvoda Avram Luki iz Dragaeva i knez Atanasije Milovanovi iz beogradske nahije. Tu

dvojicu srpskih prvaka i svog zapovednika konjice, Halil - agu Seresmu, uputi u zapadnu Srbiju da

stiavaju raju i sprovedu amnestiju u delo.

Mada je sve to uredio, Hurid je ipak postajao sve zabrinutiji. Alah nikad ne daje dva dobra zajedno,

mislio je, ne isputajui nargilu koja je ljutito klokotala. Vreme je najee provodio leei na divanu u

nekoj vrsti zanosa. Prokleta Srbija i prokleta raja s kojom se nikad ne moe izii nakraj! Taman poveruje

da si je zadavio kao besna psa, a iz jazbine izmile novi hajduci i buntovnici. Opet je meu paama sve

naopako krenulo. Svi ele da postanu veziri, a beogradski paaluk je jedan. Uz to, Marali - paa

rumelijski ne prestaje da spletkari u Carigradu. Prevrtljivi Anadolac eli da izvue hasuru ispod mene, pa

ne proputa nijednu priliku da pokae kako se ne slae sa mnom. Vrea me i svuda omalovaava. A

njemu je lako jer ima mone zatitnike; zlatom se sve moe postii. Ipak, kao da zaboravlja jedno: u moju

korist radi vreme...

III

Milo je doao u Uice nadajui se da e tamo zatei posadu. S njom je nameravao da se zatvori u grad

do prolea i da nastavi borbu s Turcima. Ali zatee pustu varo, a utvrenje naputeno i opljakano. Ono

boraca to mu se uz put pridruilo, prokrstari gradom i, videi da od dalje borbe nema nita, uzee to je

kome za oko zapalo i svako krenu na svoju stranu. Milo sede na zid bedema.

Nije mu se urilo da trai zbeg i porodicu. A nije znao ni ta da radi. Oseao je da u sebi ima snage za

produetak borbe, i ekao je zaetak onog bleska misli koji bi mu otkrio sutinu svega to treba od sada

da radi. Taj prividni mir bio je samo stiano uzbuenje zbog pretrpljenih nepravdi koje su ga pratile

protekle dve godine, posle Milanove smrti, kad se Mladen svom svojom zlobom okomio na njega. Celim

putem do Uica ubeivao je sebe kako je doao njegov as; svima e on pokazati ta moe i ume! Sad se

to iznenada sruilo. Pa ipak, u njemu je i dalje tinjao plamen nade. U mislima je grozniavo stvarao nove

planove, a srce se nadalo neem neobinom to e neoekivano iskrsnuti.

Die se, uzjaha konja i okrenu ka Rudniku. Uz put mu se ponovo pridruie vojnici koji su lutali u potrazi

za porodicama, ili odredima koji su se jo borili.

estoga dana stie na Rudnik. Izabra pogodan proplanak da se odmori, pa skide konju uzde i pusti ga da

pase. Iz bisaga izvadi pogau, neto sira i pljosku rakije, koju su mu spremili poznanici iz rtanjskog zbega.

Poto se okrepio, zapali i poe da razmilja. Imao je trideset i dve godine, a inilo mu se da je jo ceo

ivot pred njim. Mnogi su kao i on jurili za slavom, sreom i vlau, ali ih je zavejala meava dogaaja.

Preiveli su sustali i pobegli preko Save i Dunava. Time su iskljueni iz ivota zemlje. Put je slobodan,

treba neto smisliti i pronai nov nain borbe.

Lice mu postade otro i tvrdo. Morau ipak svratiti u zbeg da se naem sa porodicom. Ne elim da

gledam bedu i kako narod propada. Kako u izdrati da sluam kletve ena, pisku dece i proteste ljudi.

Od svega toga sam se odvikao. U ratu je meu vojnicima drugaije; zlo ne pada teko. Slom ustanka

vraa me kao i sve ostale u nitavilo i siromatvo. Ej, ugavi ivote, ko te ne poznaje ludo e izgubiti

glavu! Narod je stoka bez repa, zna to Milo bolje od drugih, i nee se lako dati! Turci su jo gori. Ni

propast svoju ne mogu da vide, a nadimlju se praznom veliinom. Ko e koga - videemo. Uini mu se:

uma je puna crnih aveti koje se okupljaju i ekaju pogodan trenutak da navale na njega. Usijan obru

pue. U mozgu se ponovo razvedri. Niko nije mislio na to ta ga eka kad pobede Turci; bedni i goli ivot

pretegao je sve ostalo. Zar vredi ivot u ropstvu? Gori je od smrti i nitavila. Ali ne! Mali ljudi ne misle

tako. Da je vostvo bilo odluno, ili bismo svi u smrt i izdrali ak i nemogue. Radili su to punih devet

godina. Rvali su se s Turskom Carevinom, koju ni udruene snage Austrije i Rusije nisu mogle da pobede.

Karaorev lik odjedanput mu ispuni svest. I video ga je ba onakvog kakav je eleo da bude: snanog i

razjarenog, blistavih oiju koje presecaju oveka preko pasa. Onakvog kakav je izgledao kad je vodio

veliku bitku 1810. na Tiarskom polju. Stajao je raskoraen i povijen vie topa. Koulja mu se rascepila

celom duinom niz grudi, a ruke ubacuju ulad u usijanu topovsku cev. Njegova odlunost i snaga

zadivljavali su sve. Niko nije pomiljao na smrt, a ginulo se slatko i u zanosu. ta da natera u bekstvo

oveka koji je probudio raju i od robova stvorio borce za slobodu? U seanju iznenada oive skuptina u

Topideru. Vodov lik se rasplinu, a umesto njega uoblii se zlobno Mladenovo lice. Sve je na njemu

okruglo i masno od sala, a u lukavim oima je podrivaka snaga kojom je slomio Milenka, Milana, Petra.

Milana je ak i otrovao! Mene je hteo da obesi - seti se Milo.

Pokua da prisili sebe da ne misli vie na rat i ono to je otilo u nepovrat. Ali pred oima su neprestano

iskrsavali topovi, puke, handari. Javljala se bojna polja prepuna turskih i srpskih leeva. Rat se nije

mogao tako lako oterati iz seanja. Jo mu je bio u krvi, u svakom damaru. Ispunjavao mu je svaku

misao. Zahvaljujui ratu, postao sam vojvoda - pomisli. ta bih bio da nije dolo do ustanka?

To ga povue u bezdan seanja: njegov otac Teodor, uta lica i uiljena nosa, lei u mrtvakom sanduku.

Majka zapomae vie njega, a seljaci pohlepno deru kuvanu ovetinu i piju rakiju. Zatim je krenula

pogrebna povorka. Spustili su Teodora u iskopanu raku. Pop je unjkavim glasom otpevao opelo. Seljaci

su urno nagrnuli zemlju; pobusali grob i, podnapiti, uz agor, vratili se u selo. Vidi i sebe kao

desetogodinjeg derana, bosonogog i u dronjcima. A onda, jednoga dana, dolo je nekoliko seljaka na

konjima. Opet je postavljena sofra. Majka se preudala za Obrena iz Brusnice. Na malog Miloa niko nije

obraao panju. Njegovu majku u sveanom ruhu popeli su na konja. Zaboravila je i da se oprosti sa njim.

Sestra Stana, umrljana od suza, primetila ga je tek kad su svatovi zamakli za breg. Posle godinu dana

udala se i Stana, za Savu Nikolia, a njega povela sa sobom kao neeljen miraz. Zet Sava, prek i rav

ovek, ne samo to nije hteo da ga odeva, nego mu je uskraivao i jelo. Zvao ga je Oputovi, po dedi koji

je prilikom enidbe ubio Turina, oderao mu kou s lea, utavio je i od nje skrojio oputu za svoje

opanke. Milo nije voleo zeta i stalno mu je iao uz nos. Da je imao snage uradio bi mu upravo ono to je

njegov deda uradio subai.

Jednom je Milo, kad je navrio sedamnaest godina, upregao volove i orao njivu svoga zeta. Proletnji dan

bio je pun sunca. Volovi tromo koraaju, mirie rodna crnica, a njega obuzela elja za toplom reju, za

milotom, za lepim odelom i slatkim zalogajem. Orao je tako do iza podne. Ogladneo je, pustio volove da

se odmore i jedu i legao u zavetrinu. Zaneo se i tako zaspao. Zet Sava je doneo seme, a za ruak bajatu

proju i raso. Zastao je vie zaspalog mladia. Lice mu se podlilo krvlju, a debeli vrat nabrekao od ljutine.

Izmahnuo je nogom i udario Miloa.

- Mrcino, nisam te poslao da se izleava nego da ore!

Milo je skoio i zgrabio zeta za guu. Udavio bi ga da nisu pritrali orai sa susednih njiva. Pocepane

koulje i raskrvavljena lica krenuo je bratu Milanu u Brusnicu. Kad ga je videla, majka zaplaka i zagrli ga.

- Veselnie, pa ti si ve itav momak!

Najeo se, okupao i dobio iznoeno Milanovo odelo. Kad je uvee doao brat, majka mu ispria ta se

Milou desilo. Milan je ve bio na glasu stoni trgovac.

- Nije to lepo - najpre se osmehnuo, a zatim planuo: - Sava je pas. udim se kako si i do sada izdrao kod

njega. Meni za novim momkom nije velika potreba, ali u te uzeti za gonia stoke. Imae konak, hranu,

novu suknenu odeu i pet dukata plate za godinu dana. Zaradu moe metnuti u pas. Uz moju i Bor -

Zukinu trgovinu moi e da potera jednog ili dva vola i za svoj raun.

Bor - Zuko, brusniki aga, duevan Turin, vie se bavio trgovanjem nego agovanjem. Milan mu je bio

ortak. Ve sutradan je traio da mu pokau Miloa.

- Ago, ovo je onaj moj brat po majci. Dosad se potucao po najmu. Uzeo sam ga za gonia, ako ti nema

to protiv.

Bor - Zuko je posmatrao Miloa. Nargila mu je klokotala, a duvanski dim vitlao oko glave. U zenicama je

blesnula varnica topline, a osmeh mu se pojavio u uglovima punih usana.

- Priuni da te bolje vidim - zapovedi mu, i potegnu utke jo nekoliko dimova iz nargile.

Nosavo agino lice ponovo se razvuklo u topao osmeh:

- Zna li dobro da rukuje jataganom?

- Znam, estiti ago.

- Zna, veli. Evo ti moj jatagan. Dede onom juncu tamo odrubi glavu. Ali jednim jedinim zamahom.

Sea se, sa strepnjom je prihvatio Bor - Zukin jatagan. Pria"o je junetu i snanim zamahom odsekao mu

glavu.

- Aferim, aferim! Dina mi, dobro si izmahnuo! Handar je fijuknuo, kvrcnula kost u vratu, a glave na

junetu vie nema. Milane, tvoj brat ima u sebi hajduke krvi. A sad mi reci zna li da gaa iz puke?

- Pomalo, ago - odgovori ohrabreni Milo.

- Pogledaj onog petla to se gizdavo kree meu kokokama. Moe li mu skinuti glavu jednim jedinim

tanetom?

Miloa zazebe u srcu. Za ovcama, kao obanin, vebao se u gaanju. Mogao je kuburom da skine

vevericu sa najvieg hrasta. Ponekad je uspevao da ustreli u letu ak i kopca. Milo izvue ispod gunja

svoju kuburicu. Neugledan pitolj s koricama od kozijeg roga.

- ta ti je to, more? - podsmeljivo upita Bor - Zuko.

- Puica - odgovori Milo uvreeno.

- Ja miljah kozja noga! Hoe li tijem da gaa? Vala, mia njome nee ubiti!

Nanianio je. S petla polete perje. Nije mu skinuo glavu, ali ga je ubio. ekao je strepei da vidi ta e aga

uraditi.

Turin se osmehnuo:

- Ne gaa ba najbolje. A sad mi reci jae li dobro konja.

- Hvatao sam na pai pastuve i prisiljavao ih da me nose kud hou.

- Boji li se vuka?

- Zverke se nikad nisam bojao.

- A hajduka! - viknu ljutito Turin.

- Ko, ago, ne zazire od hajduka? ovek kad metne glavu u torbu, straan je.

- Meer si i mudar! Suljo!

- ujem, ago - odgovori debeo Turin tromih pokreta i mrzovoljna izgleda.

- Evo ti novog gonia. Milanov je brat. Dae mu konja i dugu puku. Od moje strane deset dukata ajluka

za godinu dana. Milan e mu obezbediti stan, hranu i odelo.

Suljo zamiri na jedno oko a drugim je otro posmatrao Miloa:

- Dina mi, pravi je hajduk. Milane, kao da vas jedna majka nije rodila. Alaha mi, ovaj tvoj brat nee se

dugo skrasiti kao goni stoke. Ako ostane veran, valjae kape dukata.

Celoga leta Milo je sa Bor - Zukom obilazio po planini agine torove i nadgledao obane i planinke. Pod

jesen je poao po nahiji da s agom zakljuuje trgovinu. Nakupili su pet stotina volova. Brusnica se

prolamala od rike.

Jednog jutra aga se spremio kao da kree u vojnu. Poterali su stado za Zadar. Bio je to zanimljiv, naporan

i odgovoran posao. Krdo se kretalo kao oblak. Volovi su divljali, boli se meusobno, rikali i ruili sve pred

sobom, a obani su jurili s bievima i drenovim tapovima. Miloev zadatak bio je da sve vidi, da osigura

krdu hranu i tor za prenoite, Valjali su se mesec dana preko bosanskih brda i dolina. Bor - Zuko je jahao

pred krdom s pratnjom i nije hteo ni da se okrene. Miloa je pozivao na prenoite u ator.

- Je li sve u redu? - upitao bi ga.

- Jedan se vo podbio, ago.

- Naredi da se zakolje, pa meso ponesi ljudima za hranu. Evo ti dukat te kupi u prvoj kasabi brana i

hleba.

Zadar je za Miloa predstavljao prvi veliki doivljaj. Video je more, umivene ulice i kue zidane od

kamena. Trg pun udnog sveta, a duani krcati svakojakom robom. Ljudi su veseli i radoznalo zagledaju

Bor - Zuku. Oi ne mogu da se nagledaju lepote...

Prenu ga nalet vetra. Teko mu je da poveruje da je nekada bio takav.

Iz Zadra se vratio obogaen iskustvom, a u torbi je nosio mnotvo kupljenih sitnica. Darove za sestru i

majku. A u pasu pet dukata uteevine.

Idue godine je sa Suljom gonio hiljadu ovnova za Solun. Granice saznanja i sveta sve su se vie

razmicale. Za etiri godine slube kod brata i Bor - Zuke iao je jo dva puta u Petu, gonei svinje, i tri

puta sa Suljom u Trst u nabavku ohe, svile, kafe i razne robe. Upoznao je mnoge ljude. Sticao iskustvo i

tedeo svaku paru. Uzgred je uvek terao i po nekoliko svojih volova, svinja i ovnova. Imao je ve svoga

konja, nabavio je ohano odelo, a u pasu je nosio dvesta dukata uteevine. Bor - Zuko se zatitniki

smekao.

- Milane, ini mi se da emo jednog dana, hteli ili ne hteli, morati da primimo Miloa za ortaka.

IV

Pogledao je prema nebu. Oblaci su se rasplinjavali, a sunce se sve vie izdizalo iznad planine. Nije mu se

urilo u zbeg. Dugo je oslukivao jesenji povetarac u granama hrasta. To ponovo pokrenu uspomene.

Postepeno se gubila stvarnost. Ljubica je ispunjavala njegovu svest.

Vraao se iz nahije, gde je zakljuivao trgovinu, preko sela Srezojevaca za Brusnicu. Pred njim je u blesku

sunca vijugala reica Biina. Vazduh je treperio u podnevnoj jari, list se nije pomerao. Voda je umila i od

nje se dizao dah sveine. Konj lenjo koraa, oputene glave, a on razdrljen dahe. U krvi mu je mahnit

zanos. Sunce se raspelo, poraslo i ispunilo cele grudi. Obuzima ga elja da se vriskom oglasi, zapeva, ili da

natera konja u lud galop. Na reci pusti konja da se napije vode. Zaele da sjae i baci se u maticu. Telo

mu se prijatno jei. Sasvim sluajno die pogled. Na drugoj strani reke dve ene bele rublje. Mlaa je

zagazila do pasa u vodu, zadigla koulju i razdrljila grudi. Bedra joj se rumene u vodi, a dojke tamnih

vrhova izviruju ispod koulje. Snane ruke obnaene su do ramena. Struk joj je vitak, kukovi snano

naglaeni. To je devojka to buja u punoj lepoti. Odmah je prepoznao Ljubicu, kerku Radosava

Velimirovia. Starija ena bila je njena majka Marija.

Reka je puna sunca. Svetlost se razliva niz maticu i preliva se na devojakim bedrima. U glavi mu se muti

od lepote. Srce samo to ne provali pleter rebara. U glavi nema vie nijedne misli. Sve oko njega je

rumena magla u kojoj se vidi samo devojka, njene grudi i bedra. Neto ga stee u grlu, i on zamre od

lepote. Samo da nije te stare vetice, prikrao bi se, uhvatio devojku, bacio je preda se na konja i odjurio s

njom u Brusnicu. Savlada se. Smiri srce. Premiljao je trenutak.

- Moe li se ovde, devojko, pregaziti reka? Ljubica se trgla i spustila skutove koulje. Kad je prepoznala

Miloa, osmeh joj zaigra oko usana. - Nateraj kljusinu. Ako te voda odnese, nee biti velike tete!

- Moda i hoe - odgovori Milo, sjaha s konja, zasuka nogavice, i zagazi u reku. Na drugoj strani pustio je

konja da pase, a on seo i namerno se lagano obuvao.

Marija mu srdito doviknu:

- Bezobraznie, zato nam smeta?

- ta me rui, eno - upita Milo - zar ne vidi da se obuvam?

- To je, nano, Milo, Milanov brat - upozori Ljubica.

- Neka je, vala! Bezobraznik je. Pilji kao da nikad enu nije video.

Kad je posle iao s Bor - Zukom da lui ovnove, navaljivao je na Turina da svrate u Srezojevce kod

Radosava Velimirovia.

- More, Milou, nema kod Radosava stoke za luenje - odgovori Bor - Zuko. - Nego, ekaj, bie da je tebi

zapala za oko njegova vilja?

- Jeste, ago - promucao je Milo.

- Meer i za enu ima dobro oko! Ejvala, Milou, ako ti je cura omilela, govoriu Milanu da ti je isprosi.

Teko je bilo skloniti Milana da ga oeni Ljubicom.

- Bog s tobom, pobratime! Milo jo nema ni svoje kape na glavi, kako da ga enim? ta e beskuniku

ena? Turin navali:

- Ja u mu dati kuu i neto zemlje. Oenimo ga kad je zavoleo devojku.

- Kad si toliko navalio, pobratime, neka se eni. Troak u podneti, ali za drugo neu da znam.

V

Posle Miloeve enidbe dolo je do bune. Bor - Zuko je video da je za Turke sve izgubljeno. Zamolio je

Milana da ga Milo isprati do Uica. Milan pristade, isplati Zuki zaluenu stoku, ali mu u umi vie

Brusnice postavi zasedu. Bor - Zuko je ranjen u glavu. Milan je uzeo konja na kome su bile bisage s

novcem. Gledao je zbunjenog i ojaenog Miloa, a podsmeh mu igrao oko usana:

- Zar ti ne voli svoju zemlju? Svako ovo drvo, kamen i sve to vidi, bolno je i prebolno od turskog

nasilja!

- Zuko je dobar ovek - promuca Milo.

- Ali i Turin - odgovori mu prezrivo Milan. Vratio se kui u bunilu. Bilo je to prvo krvavo krtenje.

Uspomene se naglo prekidoe, jer mu panju privue neka ena to je izlazila iz ume. Visoka, vitka, sa

dugim licem i tamnim oima; iako neuredno odevena, bila je lepa. Pognute glave traila je neto u travi.

Zastala je na nekoliko koraka pred njim i sa trave uzela maramu. Dok se povezivala, njihala se gornjim

delom tela, a donji joj se isticao skladnim oblinama. Liila je na mladu srnu koja se izvukla iz umskog

loga da namami mujaka. Milo je opipa pogledom. U njemu buknu udnja. Ratnik svaku enu povezuje

sa onim to mu dugo nedostaje. Sada za njega nije vie bilo rata, sloma, niti ma ega drugog: jedino elja

da s tom enom malo porazgovara. Nakalja se da bi joj skrenuo panju na sebe.

- Uh, ala si me uplaio! - viknu ena, a ispod usana joj se ukazae zubi kao da se spremaju na ujed.

- Nisam Turin da me se plai.

Sunce se zlatilo u njenoj kosi. Gledala ga je trenutak srdito, a zatim joj se na licu ukaza osmeh:

- Ne plaim se ja Turina. Znam da u umu ne sme ni da zaviri. Ali ovi nai gori su od Turaka! Nasru

besomuno na ene.

Ovaj nije od tih, ali me ipak udno gleda, pomisli i osmehnu mu se. To je onaj pravi, to zamamljuje, i

treba ga se uvati. Milou se inilo da je nekad negde video te oi, to lice i taj osmeh koji zove i privlai.

- Veli, nasru... Nije ni udo. Zaeleli se ljudi u ratu ena. A ti si lepa da bi i vladiku sablaznila.

- Dopadam ti se?

- ini voliko, i te kako. Nego, reci mi ija si.

- Vie nego niija.

- Znai udovica.

- Ne, nisam udovica. Kamo sree da mi je mu poginuo. Ponosila bih se njim i jadovala. Mu mi je ra kao

i vi svi. Pustiste Turke u Srbiju. A kad sutra ponu da nas povaljuju, vi ete kao mievi viriti iz grmlja.

- Vidi kako si ratoborna! Turci su nas pobedili zato to su mnogobrojniji i jai.

- Pobedili su jer su pametniji i bolji junaci.

- Pamet malo pomae slabijem u borbi s jaim - ree Milo i osmehnu se.

- Ba si mi ti nekakva junaina! Obukao ovek dolamu i pripasao sablju kao da je u najmanju ruku

vojvoda. Konja ima, u terkijama ti jo i urak, a krije lea i plai ene. Misli li da e se Turci plaiti da

zavire u grm?

- Zna li ti, eno, ko sam ja?

- Po koulji vidim da si Rudnianin. I ba me briga ko si! Izgubila sam bila maramu, nala sam je, i sad

mogu da se vratim u zbeg.

- ekaj! Imam neto da te upitam.

- Vidi junaka, jo hoe i da zapoveda. Kai ko si, jer nemam vremena za gubljenje.

- Ja sam Milo...

- Obili sigurno nisi!

- Obrenovi, rudniki vojvoda.

- A zar ti nisi poginuo? Ovamo te svi oplakuju.

- Kamo sree da jesam. Ko zna za kakvo me zlo uva sudbina. Eto, danas si me ti naruila. Ko si, da znam

bar od koga pogiboh?

- Ako mi oprosti to sam te grdila, rei u ti ija sam.

- Iz lepih enskih usta i runa re je slatka. Opratam ti.

- Ja sam Bisenija, Pljakieva sinovica.

- Ona to se udala za Hadi - Prodanovog sinovca?

- Jeste, pogana sam Pljakieva krv...

- Zar me se ne sea, bio sam ti u svatovima? Nisi tada skidala oiju s mene.

- Eh, ne povreuj mi rane. Sada te prepoznah. Milo se priseti. U svoje vreme prialo se kako je Bisenija

htela da odbegne s Pljakievim momkom, ali ga Pljaki ubio, a nju prisilio da poe za Hadi - Prodanova

sinovca.

Bisenija tada prie Milou, poljubi mu ruku i sede. asak je razmiljala, a zatim, upkajui travu, ree:

- O meni se svata prialo pre udaje. Istinu u ti rei: volela sam Pljakievog momka, a on ga ubi!

- Znam, prialo se - ohrabri je Milo.

- Prialo se i ponovo e se priati! - uzviknu Bisenija ozlojeeno. - Moj svekar nije hteo da se preda

Turcima. Imao je odred i tukao se oko Munja. Ali moj mu navali na njega, pa je danas otiao

aanskom muteselimu Latif - agi da se preda. Pre tvoga dolaska ovde sam se svaala s muem. U ljutini

sam zaboravila i maramu.

Zautala je i zagledala se u daljinu. Oblizivala je usne vrkom jezika. Njene oi kao da su govorile: vidi

kakva sam! Kurvica si - pomisli Milo - ali je video samo njene tamne oi, suncem opaljenu kou,

nabrekle usne, breuljke prsiju i uzbuenje koje nije ni prikrivala. Ispunjavala ga je svetlost neeg lepog i

udnog.

- Vrag si od ene! - ree i uze je za ruku.

Nije istrgla ruku. Obuzelo ju je oseanje radosti. Oni kapci su joj zadrhtali. Nije ni pokuala da se otme.

Suton se uvlaio u umu. Iznenadan, tmuran jesenji suton, pun prizvuka vetra i umova. Drvee dobija

fantastine oblike. To je as kad se zverinje izvlai iz svojih jazbina. Ono tada ne osea strah. Setio se da

je no uvek saveznik mranih namera. Naroito u umi i planini. Priroda ispoljava svoju mo, a ovek

postaje zbunjen i osea se nemoan. Ali ne svaki ovek. Hajduk se ujedinio s prirodom, navikao na njenu

podmuklost i snagu. Milo zna da u sebi nosi hajduku duu i odvanost. Nita ga ne plai, a ponajmanje

ti umovi, nejasni glasovi i oprezno primicanje ivotinja, koje iezavaju u gustiu kao senke. Upoznao je

ve sve tajne noi u planini.

- Stoj! - grmnu neiji ljutit glas.

- Stao sam! - odgovori Milo i zatee konju uzde.

- Ko si u nevreme? - upita ljutito straar.

- Zar me ne poznaje, Vule?

- Milou! O, zar si iv! - viknu Vule i sjuri se kao klupko k njemu - a ja te, brate, prealio i nikako nisam

mogao da verujem Patrmcu da te je video na Zabreju. uo sam da si poginuo na Ravnju s golaima!

Naravno, Ljubici nisam o tome nita rekao. A da sam joj i kazao, ie bi verovala.

- Ima li jo koga sa strane u zbegu? - prekide ga Milo.

- Okupili su se ovde svi od zla oca i od gore majke. Same badavadije i ispiuture! Tu su ti: Patrmac,

Lomo, doao neki dan i Mili Drini. Ustoliili se Mutap i Blagoje iz Knia. Jue je odnekuda dolutao i

tvoj pisar Dimitrije. Sve je to palo Ljubici na anak. Ako ih bude sve hranio, na kraju e ti pojesti i dorata.

Ama, ba me briga za tvoj imetak! Samo ekni da dobijem od Ljubice mutuluk.

Spustio je mosti, pustio Miloa da ue, ponovo podigao most i jurnuo u zbeg. Zatekao je Ljubicu kako

pored vatre hrani decu. Ona die glavu i upitno pogleda.

- Mutuluk, nevesto!

- Ako je vest od Miloa, uzmi sve to hoe! - uzviknu Ljubica.

- Nije vest, nego Milo - doeka je Vule. - Dae za vest koulju!

- Dau je - odgovori Ljubica bledei od uzbuenja, blago odgurnu decu od sebe i skoi na noge.

VI

S tamnim kolutovima ispod oiju, izmravela, a uzbuena, Ljubica se uinila Milou lepom nego ikad

ranije. Bila se skoro ukoila od iznenadne sree. Ruke su joj drhtale, i nije znala ta da radi s njima.

Celo vreme otkako su se ratnici posle sloma poeli vraati sa bojita u zbegove oekivala je Miloev

povratak. Ali on nije dolazio. Noi su postale gluve, puste, i samo je u njima mogla da se preda jadu i

sumnjama. Sad je on tu, sve e biti dobro, ali zato mi ne prilazi? Pa da, svi okolo gledaju! - dosetila se.

Potrala je te mu prihvatila konja. Uzde je predala Vulu. Gleda kako svi naleu na Miloa, grle se s njime,

ljube i pitaju za zdravlje. Doao je red i na nju. Zagrlio ju je kao davljenik, iako to nikada pre nije inio u

prisustvu ljudi. Privila se uz njega, zaboravljajui da to nije red pred ljudima.

- De, de, dosta grljenja! Nee vam valjda biti kratka no. Daj ast i pusti ga sad nama - viknu Patrmac.

- Sima pravo kae - ree Miloeva majka. - Namesti mu stolac uz vatru i daj ast ljudima.

Miloev dolazak uzbudio je zbeg. Namestie mu stolac prema vatri i vieniji ljudi posedae u krug oko

vatre; ostali su se tiskali u pozadini. Pre nego to je Ljubica iznela rakiju, ve se nalo nekoliko uturica.

- Gucni da otkravi jezik - nutkao je Miloa neki sed seljak.

Priao je kuda je iao i ta je sve video za ovo vreme. Zamuckivao usled navale i brzine misli. Zatim im

ree kako se danas susreo sa Bisenijom, Prodanovom snahom, i kako mu je ispriala da je vojvoda poao

u aak na predaju Turcima.

- Jeste, brate otiao je u aak e Avramom Lukiem. Tamo je i Halil - aga Seresma, zapovednik

Huridove konjice. Trae da se narod smiri i nude svima asnu predaju. Moramo o tome dobro razmisliti,

Milou, i treba zajedniki da donesemo odluku - ree Mutap.

- Ja iv Turcima neu u ruke. Kad moe vuk da zimuje u umi, moi u i ja - doeka Patrmac Mutapa.

- Lako je tebi, bearino! Niti ti mlado plae, niti staro kalje. A ta e ovi jadni ljudi to im se pile uhvatio

za skut? Pogotovu kad doe zima i pritegne starce i neja. Narod e, dok udari dlanom o dlan, pojesti

ovo malo hrane, a stoka polipsati bez sena. Bolje je i robom nego grobom - viknu Miloeva majka i

popreti tapom Patrmcu.

- Tako je, bako! - zagrajae iz pozadine seljaci.

- Da sam Turin, krv bih vam pio! - viknu Sima i iskapi naduak uturu rakije.

- Turci po Bukurekom ugovoru nisu smeli da umiruju Srbiju. Nisu se na to obazirali dok im je izgledalo

da e Napoleon pobediti. Sad kad vide da su Rusi pobedili, dali su amnestiju i nude oprotaj... To znai da

se za nas nabolje okree. Nama je za izvesno vreme mir potreban - i treba iskoristiti tursku ponudu - da

se od zime, gladi i bolesti spase narod. Posle, ako doe vreme, nita nas ne obavezuje - ree Dimitrije.

- Tako je! - dopuni ga Arsenije Lomo. - Moramo malo odahnuti. Ko nee da se smiri i preda Turcima, eno

mu ume i planine pa neka hajdukuje.

- Ja sam ovamo doao da se dogovorimo o borbi a ne o predaji - viknu Mili Drini.

- Tako je, Miliu! Bolje je da izginemo, nego da nas Turci seku i kao roblje prodaju! - viknu uzbueno

Jovan, Miloev brat.

- Stanite, brao! - otpoe Milo. - Oduvek je starije jutro od veeri. Dobro emo sve proveriti, i o svemu

dobro razmisliti. Ako Turci zaista ele smirenje, i ako budu hteli da zaborave ono to se dogodilo, onda

moemo privremeno i da prihvatimo amnestiju. Ako se uverimo da je to mamac kako bi lake doli do

naih glava, pod sablju i na kolac neemo ii. Ja verujem da Turci nisu u zavidnom poloaju. I da im je mir

potreban koliko i nama. Ma ta bilo, mir za ovu zimu nam je neophodan. Znam da su Rusi pobedili

Napoleona, a da Austrijanci nisu hteli Huridu da predaju izbegle stareine i narod.

- Eh, sad mi je jasno to se Hurid tako prodobrio! - dobaci Mutap.

- Ipak, ne zaboravi, Mutape, jedno: dok se Rusi nakane da neto za nas urade, naa neja moe u

zbegovima da propadne. Milou, neka ti je na duu da sve preduzme za na spas, a mi emo s tobom,

pa bilo u vatru ili vodu - doviknu jedan starac.

Zavlada tiina. Milou se inilo da se oko zbega gomilaju nevidljive i zle sile iz ijeg obrua nema izlaza.

Vatra je pucketala, varnice se rojile i sukljale u tami. No se pretvarala u teku neizvesnost sutranjice. U

tiini zau stenjanje bolesnika koji je leao kraj susednog ognja, a zatim i iznenadan vrisak deteta

zaspalog na majinom krilu. U svetao krug uunja se torna psina sa njukom izduenom od gladi.

Pseto je krmeljavim oima asak posmatralo ljude, a onda najednom poe da zavija. Mlada ena sa

crnom povezaom oko glave zgrabi dete, koje joj se dralo za skut, i privi ga na grudi.

Obaveten o stanju izbeglica i ivotu naroda u zbegovima, Milo je nekoliko dana veao sa iskusnim

starcima i prvacima ta da se preduzme. Sateran mukom uza zid, pomiljao je da zae po zbegovima i

skupi borce, da navali na Turke i pogine u ludom juriu. Ali svaki put bi u mislima video bezbroj dejih

ruica koje su, ispruene prema njemu, traile milost. Uinilo mu se da uje zapomaganje i vapaj majki.

Najtee su bile neme usne i oi seljaka; bez rei su traile da ih spase.

Jednog dana rano izjutra stie u zbeg starac iz Brusnice. Doneo je Midou pozdrav i poruku Avrama

Lukia i Halil - age Seresme da sie u Takovo kako bi se dogovorili o smirenju naroda. Uveravali su ga da

je njemu osigurana bezbednost a narodu mir.

- Seresma mi je rekao: Dajem Milou tvrdu tursku veru da mu nita neu uiniti, a posluau ga za sve

to bude dobro za narod i carevinu. Isto tako, vlast nee uzimati nikoga na odgovornost za ono to se

ranije dogodilo. Zla i nevolje bilo je previe svima!

- ta kaete na ovo, ljudi? - upita Milo.

- Nita! Spremi se i poi. Vidi i sam da nema drugog izlaza. Seresma je Anadolac, i svakako e odrati

zadatu veru. to s Turcima zakljui, sve emo prihvatiti - odgovori Mutap.

VII

Kako u Beogradu nije imao vie ta da radi, Hurid - paa je skoro sve vreme provodio u razmiljanju i

pripremanju pdanova za ono to ga je ekalo u Carigradu. iljte je udobno, mastika podgrejava krv i

raspaljuje matu. Vrludava je staza kojom se uspinjao do vezirskog poloaja. Morao je esto da

podmetne nogu sposobnijem i da mu smrsi konce. Nije se ustruavao ni da tajno pribegne nou i otrovu,

da laska, uvlai se huljama pod repinu, da mitom zadobije za sebe spletkaroe. Trebalo je na sve mogue

naine prodirati i do miljenica po haremima, novcem i darovima pridobiti njihovu naklonost kako bi

obavile ono to nije mogla njegova umenost. Sada ga je naroito zabrinulo saoptenje da se u Devletu

sve vie govori o novoj vojnikoj zvezdi, Ali - pai Maraliji. Hurid ga je poznavao jo iz dana kad

Maralija nije dolazio u obzir da mu postane rival.

Lukavi Ali - paa roen je u Maloj Aziji, u Marau, i ve dvadesetak godina upotrebljavali su ga samo za

guenje pobuna Po Aziji. Time se sve vie bogatio, a nikad niim nije odavao ambiciju da se uspne do

poloaja vedikog vezira. Uvek je ostajao u senci monih na sultanovom dvoru, davao bogate poklone,

pred svima i svuda izjavljivao kako je zadovoljan onim to mu je podareno i to ima. Nepismen, izgledao

je bezopasan svima koji su eleli najvie poloaje i uticaj na sultana. S vremena na vreme, svi bi se

zaudili kad je dobijao nov zadatak i bivao unapreen. Sada je postavljen za rumelijskog valiju, to je za

svakog pau bio znak da se primie Carigradu i da ima izgleda za jo vei uspon. Nenametljivo je na strani

onih koji stiu vei uticaj na dvoru i iznenada postaju svemoni. To sve postie njuhom lisice, smatrao je

Hurid.

Pored zavrene medrese, Hurid je zavrio i visoku janiarsku kolu, gde je nauio francuski, nemaki i

ruski jezik. To mu je pomoglo da upozna istoriju i da se u mladosti zanosi milju kako je predodreen za

velika dela. Persijski i srpski govorio je jo u ranom detinjstvu, i pored Kurana savladao je i svu mudrost

Istoka. Tako je vrlo rano uao u red ljudi koji su uoavali potrebu jednog neminovnog preobraaja

carevine. Svoje znanje nije nikad javno ispoljavao, ali je odluno zahtevao da se utvreni red odrava. Na

vrhuncu svoje vojnike karijere, nastojao je svim sredstvima da se odri i da ne naini kakvu

nepromiljenu greku, jer vreme koje je nastajalo krilo je u sebi bezbroj opasnosti; preko noi se moglo

skliznuti sa vlasti. I zato je otkako boravi u Beogradu upotrebio sve svoje znanje i vetinu da zadovolji

potinjene pae. Da postavi Sulejman - pau za beogradskog vezira, odluio se iz politikih razloga: u

Bosni je video poslednju islamsku tvravu prema aurskoj Evropi i njenim pdanovima na Balkanu.

Sulejman - paa se u devetogodinjim borbama protiv srpskih ustanika istakao kao veliki junak, a veoma

su ga cenili i mnogi uticajni ljudi u Carigradu. Istina, Hurid nije verovao u Sulejman - painu pamet i

vetinu da uvede red u Srbiji, ali je znao da e ovaj nastaviti da ostvaruje njegove zamisli o osveti nad

Srbijom, jer je bezumno mrzeo Srbe zbog poraza koji su mu naneli na Varvarinu.

- Ja hou red i mir u Srbiji. Kako e to izvesti - tvoja je stvar. Za sada ne elim nikakve osvete, obraune i

sreivanje starih rauna. Prilike su takve da kolac, sablja i veala ne mogu uiniti da se raja u Srbiji smiri.

Potrebno je da u poetku ispolji blagost, irinu i pratanje. A kako e izmamiti iz ume razne Glavae,

Miloe, Mutape i druge aurske vukove, to je opet tvoja stvar. Isto tako, znam dobro da si siromah i da si

se jako istroio. Evo, pruam ti dobru priliku da se u ovom paaluku kao vezir potkoi. Zato irom otvori

oi! Ali ako ne uspe to elim, poslau ti gajtan iz Carigrada.

Ukipljeni Sulejman - paa odgovori nemim klimanjem glave da ga shvata, a zatim poe uzmicati natrake

vratima.

Iako je bio ovek velike akcije i sklon da sve unapred dobro odmeri, nije hteo da se u Beogradu zamara

razmiljanjem i sumnjama oko Sulejman - pae. Poloaj velikog vezira i bez toga mu je nametao suvie

briga. Zato je vreme u Beogradu hteo da iskoristi za odmor i uivanja, jer se u Carigradu nije lako odrati.

Tamo ne zavisi sve od milosti padiahove. Klupko zamrenih interesa stranih sila i sultanovih

savetodavaca meusobno se preplitalo, i nikad se ne zna ta velike vezire dovodi na vlast a ta ih obara.

Sad je rat s rajom zavren; u izgledu je jedna mirna zima u kojoj e zavladati mnotvo intriga i spletaka

stranih poslanika i domaih ljudi. Pored toga, morao je da sredi i svoj materijalni poloaj, zanemaren

usled dravnih poslova. To je njegov ovozemaljski zadatak. I on e ga ostvariti to bolje moe i zna, svom

svojom upornou pravoverna muslimana, koju mu nameu vezirski poloaj i Prorokov zakon.

Jo na Moravi dogodilo mu se to nikad nije osetio i doiveo. Pokret june armije izvren je od Nia

prema Srbiji. Svoj stan premestio je u Jagodinu, jer je hteo da bude u blizini fronta i da dri sve konce

zapovedanja i operacija. Trgovac koji ga je snabdevao hranom, piem i ostalim potrebama, rodom Grk iz

Soluna, iako ovek u godinama, nije hteo da se lii svoje lepe i mlade ene i vodio ju je uza se. Sedela je

na mazgi kraj puta, proputajui vezira i njegovu pratnju da prou. Njen kooperni mu, povijen u

ramenima, drao je mazgu za uzde i zurio uplaenim pogledom u vezirovu pratnju. Hurid je odmah

zapazio da je trgovcu neprijatno to mu je moni Turin video enu.

Meutim, ena je drsko posmatrala vezira kao da je htela rei: Pogledaj me! Zar nisam lepa? emu

tvoja sila i vlast kad su moja mladost i lepota iznad svega toga. Njen pogled ga je uznemirio. Zaeleo je

da tu enu ima u haremu. Jo istoga dana rekao je haznadaru:

- Kako zna dobavi mi onu Grkinju. Hoe li je kupiti ili oteti, ja u to neu da se uputam. Samo, hou da

je to pre dobijem.

VIII

Sklon da svaku Huridovu naredbu smatra neopozivom, Sulejman - paa je ustupcima i poputanjem

nastojao da smiri raju i zavede red u Srbiji. Iz unutranjosti svakodnevno su stizali izvetaji da se narod

odaziva amnestiji i vraa u svoja sela. Uz to su i pogranine austrijske vlasti, istina nakon dugog

natezanja, pristale da vrate u Beograd pokrtenu tursku decu i ene to su ih izbegle stareine povele u

emigraciju. Meu tih nekoliko stotina ena i dece nalazila se i ulma. U Zemun je bila prebaena po

Mladenovom nareenju i smetena u stan Jakova Jehudije, Mladenovog ortaka. ulma se protivila

povratku, ali su je austrijske vlasti ipak na to prisilile. Sulejman - paa je znao za njen sluaj i izriito je

zahtevao da bude vraena.

Prvi susret poturenice i Sulejman - pae potvrdio mu je da pred sobom ima tvrdoglavo ensko i da od

nje nee doznati mnogo od onoga to ga je interesovalo. Njen pogled mu je kazivao da se ona nimalo ne

kaje to je preverila.

- Ti si po roenju Turkinja?

- Jermenka. Poturili su me kao devojicu od dvanaest godina. Nikad se Turkinjom nisam oseala.

- Koliko si godina ivela u Mladenovom konaku?

- Sve vreme od ulaska Srba u Beograd.

- Prisilno ili dobre volje?

- Sama sam dola u Mladenov konak!

- Zato?

- Da ne postanem rospija.

- Jesi li volela Mladena?

- Nije mi bio mrzak, a postupao je dobro sa mnom.

- Je li istina, kako mnogi tvrde, da je bio najmoniji meu ustanikim stareinama?

- Znam da je bio vrlo moan.

- Voleo je mnogo Ruse?

- Naprotiv, mrzeo ih je. Zbog njega je Rodofinikin utekao iz Srbije.

- Jesi li videla vojvodu Miloa Obrenovia?

- Videla sam ga. Bio je u zatoenju kod Mladena. Tada sam ga svaki dan viala. Samo nikad nisam smela

da razgovaram s njim. Jednom je Mladen hteo da ga obesi, ali se tome usprotivio Karaore.

- Hoe li da te uzmem u svoj harem?

- Neu. Htela bih da naem oveka i da se udam. Dosta mi je svega.

- Neu te prisiljavati, ali jedno treba da zna: bie mi docnije potrebna. Ti zna da pravi Turin ne eli

silom da poseduje enu. Za usluge koje e mi uiniti naredio sam da ti se uredi jedna aurska kua i daju

namirnice za izdravanje.

- Hvala ti za kuu, ali ja imam neto uteena novca to sam ga dobijala kao baki i time u se izdravati

dok drugi ne zaradim.

- Ne misli valjda da postane rospija?

- Ne dao bog! Umem da vezem, i verujem da u moi time da se izdravam.

- Dobro. Sad idi, a moj au e te povesti i pokazati gde da se smesti.

IX

Probudivi se rano u manastiru Feneku, Karaore u prvi mah nije mogao da shvati ta se to sa njim

desilo i gde se nalazi. Ali u tom istom asu lagano se otvorie vrata i pojavi se izduen starac u

kaluerskoj rizi. Karaore ga radoznalo pogleda. Nepribran, mislio je da je starac privienje.

- Gde sam ja ovo, oe?

- U manastiru Feneku, gospodaru - odgovori smerno kaluer i duboko se pokloni.

- Kojekude, ui. Nisam zver! - ree srdito vod.

- Hou, gospodaru, iako je zabranjeno da se bez prisustva austrijskog oficira s tobom sastajemo.

- Ja nisam razbojnik i Nemci nemaju pravo da zabrane da mi posetioci dolaze.

- Gospodaru, shvati da su oni ovde vlast. Mi im se moramo pokoravati. Otac Melentije mi je poverio

brigu o tebi. Zato sam se prikrao i doao kako me Nemci ne bi videli.

- Nemci su nam vei neprijatelji od Turaka. To sam ja znao, ali me avo u vidu mitropolita Leontija

prevlastio i ovamo doveo. Nego, neka Nemci idu do avola! Kai ima li kakvih novosti?

- Novosti ima mnogo, gospodaru. Rusi su pobedili Napoleona i uli u Pariz. Uhvatili su francuskog cara i

zatoili ga na neko pusto ostrvo.

- To je dobar glas, oe! - viknu obradovan Karaore - a ima li kakvih vesti iz Srbije?

- Turci su uli u Beograd i u njemu pale, kolju i ubijaju sve to im padne u ruke. Silan narod je pobegao

ovamo. Strada po nevremenu u kontumacima. uje se da se u unutranjosti Srbije jo vode borbe.

Vojska se rasula u manje odrede. Presree Turke na drumovima i titi zbegove.

- ta to govori, stare? Srce e mi pui od tuge i alosti.

- Gospodaru, rekao sam ti sve to sam znao. Kad bi Nemci doznali za ovo, oterali bi me u zatvor. A ja sam

star, gospodaru.

- Ne boj se, stare. Idi i kai igumanu da doe. Karaore se veoma zaudi kad se na vratima pojavi

arhimandrit Melentije Niki.

- I ti ovde? - upita vod.

- Ja sam ovamo preao na mesec dana pre sloma. Mitropolit me postavio za igumana manastira. Ono

malo zaevice to je nekad bilo meu nama, gospodaru, neka te ne zabrinjava. Sad si ti u nevolji.

Nastojau da budem prijatelj i u svemu da ti pomognem.

- Dobro si rekao. Sve to nas je tamo delilo, sad moramo zaboraviti. Nego, dok Nemci ne dou, hteo sam

da ti poverim jednu stvar. Sa sobom sam poneo etiri hiljade dukata narodnog novca. eleo bih da ne

propadne.

- Novac emo smestiti u manastirsku ostavu. to je narodno - to je i boije. Neka tu stoji. Ako dou bolja

vremena, posluie narodu.

- Kalueru, to je narodni znoj i krv. Dajem ti ga u amanet. Ako ja umrem ili poginem, novac treba da da

onome ko bude vodio narodnu brigu.

- Gospodaru, ako sumnja...

- Ne sumnjam, Melentije. Narodni i boji si ovek. Tek toliko da zna. Smrtni smo ljudi. Ovo je vreme

olujno. Ko zna ta koga eka. Kojekude, sad sam skinuo jednu brigu s due.

- Gospodaru, poimo u blagovaonicu da ne izazovemo sumnju austrijskog oficira. Tamo emo

dorukovati i dogovoriti se o svemu.

X

Za sve to vreme Milo se u zbegu dogovarao s ljudima ta da radi. Na poziv Halil - age Seresme i Avrama

Lukia morao je neto da odgovori. Seljacima nije bilo po volji njegovo kolebanje. Zato je i bio zakazan

sastanak istaknutih ljudi u zbegu. Okupljali su se i sedali u polukrug pred Miloevom zemunicom. Milo

je utke puio. Iznenada se pojavi Bisenija na konju. Brzo sjaha, prie skupu i ree:

- Vojvodo, donela sam ti pismo od svekra.

- ija si ti? - upita radoznalo Mutap.

- Hadi - Prodanova snaha - odgovori mu Bisenija, pruajui Milou pismo.

Milo die oi i susrete Bisenijin pogled. Ona se nasmei; osealo se da sva treperi. Magla u njenim

zenicama odavala je udnju. Oseanje prikrivene radosti ispuni Miloeve grudi; okrenu se Dimitriju.

- Dede, proitaj pismo. A ti, nevesto, sedi. Bisenija porumene od zadovoljstva. Jedino je ona nasluivala

ta se u Milou dogaa, i zato mu je donja usna zadrhtala.

Dimitrije najpre pogledom prelete pismo, a onda poe glasno da ita:

Dragi Milou, dolazim u Travnu iz Takova od Halil - age Seresme. Predao sam se njemu i aanskom

muteselimu Latif - agi. Primili su me srdano. Ostavili su mi oruje i postavili me za kneza poeke nahije.

Turci postupaju ne moe biti bolje. Ti zna da sam se ja borio, ali kad videh da bih time veliku nesreu

naneo narodu, zamurih i predadoh se. Sad znam da nisam pogreio. Dovoljno si pametan da sam

odlui o svojoj sudbini, ali nama, koji smo ovde ostali, dunost je da povedemo brigu i o narodu.

Seresma mi je dao veru da ti nita nee uiniti, a moj savet ti je da poe u Takovo. Vezirov ehaja te

oekuje. Pozdrav od Hadi - Prodana i ostalih.

Svi su dugo utali. Arsenije Lomo najzad prekide neugodnu tiinu:

- Dede, nevesto, ispriaj ta ti svekar jo zna o Turcima.

- Primili su ga da ne moe biti bolje. Ostavili mu oruje i postavili ga za oborkneza. Molili ga da stiava

narod. Avram mu je u poverenju rekao da se u Beu sastaju vladari na dogovor. Eto, to sam zapamtila -

odgovori Bisenija, a pogled nije skidala sa Miloa.

- Kad je tako, onda, Milou, nema druge ve da ide u Takovo - ree Jevrem.

- ini voliko, brao, i ja vidim da druge nema. Ako je za spas naroda, pripravan sam na sve. Zato iz ovih

stopa kreem u Takovo.

- Nikad nisam verovao da si toliko lud. Nosi glavu Turcima - viknu Sima Patrmac.

- A ta ako ispadne dobro, Simo?

- Onda su Turci budale, vojvodo, i blizu im je kraj. Konj je bio ve spreman, a Dimitrije je nestrpljivo

pogledao na Miloa. Ljubica je stajala po strani. Bleda lica, nemo je posmatrala mua, a oi su joj bile

prepune brige i straha. Bisenija je neto petljala oko svoga konja i kriom pogledala kako e se Milo

oprostiti od Ljubice. Mrzela ju je zato to je njegova ena. Poto se otrgao od Sime, Milo se okrenu

Ljubici:

- uvaj kuu i decu, i nemoj da se brine. Sve e biti bolje nego to misli. A vi, brao, ako meni to bude,

ne zaboravite na moju decu.

Naglo je priao konju, uzeo od seiza uzde i bacio se u sedlo. Bisenija i Dimitrije ve su lagano odmicali

napred.

- Srean ti put! - planim glasom doviknu Ljubica.

- Srean put, Milou! - povikae ostali.

Na putu kroz umu zelena svetlost obasjavae kamenje obraslo mahovinom. Debela drveta izgledala su

kao mrki stubovi koji na svojim ramenima dre jesenje nebo iarano oblacima. Biseniju je obuzimala silna

radost to je pokraj Miloa i to osea njegov pogled na sebi. U isto vreme, u njoj se budila zavist

ljubavnice prema zakonitoj eni. Nikad nikoga nije tako mrzela kao Ljubicu, i znala je da e kad - tad

izmeu njih dve doi do obrauna.

- Hvala ti to si donela pismo. Sve ovo vreme mislio sam na tebe - doapnu joj Milo, zateui namerno

uzde da bi Dimitrije to vie odmakao.

- Zaista si mislio? - upita ona vie podrugljivo nego ozbiljno.

- ena si koju ovek ni na samrtnikoj postelji ne bi mogao da zaboravi. Nego, reci mi hoe li me aliti

ako me Turci poseku?

- Posei te nee, znam. A kad bih verovala da e ti se to ravo dogoditi, ne bih ti ni dala da ide u

Takovo.

- Moda te ne bih posluao.

- Ne luduj! To tebi ne dolikuje. Nego, da zna - ja idem tetki u Takovo. ekau te kod nje. Doi, bie

poaen. Samo jedno bih te upitala: je li ovaj tvoj Dimitrije pouzdan ovek? Ne bih elela da me svet

uzme na jezik.

- Doi u. A za Dimitrija ne brini.

- Zapamti, ekau te! - viknu Bisenija i potera konja galopom da stigne Dimitrija.

Seresma je sedeo u svome atoru i pio kafu s Avramom Lukiem. Obine seljake koji su dolazili na

predaju nije primao; naredio je jednom bimbai da im izdaje teskere u kojima se zapovedalo Turcima da

ih ne smeju dirati.

- Hoe li, Avrame, ve jedanput doi tvoj Milo?

- Hoe, estiti ago. Teko je glasniku da ga pronae u planini.

- uo sam da je dobar junak.

- Po junatvu, aga, ni po emu ne zaostaje za Hajduk - Veljkom i Glavaem. A po rei je tvri od svih nas.

- Mi Turci takve ljude mnogo cenimo.

- Zato vam se, ago, i carstvo dugo odralo - odgovori Avram.

Toga asa meu delijama nastade komeanje. Trali su sa svih strana i oko nekoga se okupljali. Iz gomile

se izdvoji Turin i trkom dojuri pred Seresmin ator:

- estiti ehajo, doao je vojvoda Milo Obrenovi da se preda.

- Aferim! Prihvatite mu konja i pod orujem ga pustite meni. Junak junaka tako treba da primi i doeka.

Napred je iao Milo, za njim Dimitrije, oko njih nekoliko turskih vojnika. Kad su stigli do Seresmina

atora, bimbaa pokaza na iljte.

- Vojvodo, eno ehaje Halil - age Seresme!

Kao da se zbunio, Milo zastade, kroi napred i pokloni se.

- estiti ehajo, dooh da prihvatim vezirsku i carsku milost. Doneo sam ti svoje oruje u znak

pokornosti.

- Aferim, vojvodo! Dobro nam doao. Na car ume da kazni, ali zna i da oprosti. Oruje ti, sokole, neu

uzeti. Nosi ga, jer ti i pristoji. Dae mi samo svoju sablju daje imam kao uspomenu na junaka. Nisam ja,

Milou, bosanska Turkua da se svetim. Anadolac sam: krvav u boju, duevan u nevolji. U Prorokovu

itabu pie: Hrabru protivniku ukai svaku ast i potovanje.

Milo otpasa sablju, poljubi je i prui Seresmi:

- Neka ti je srena! Nije mi je ao, jer je junaku dajem.

Seresma primi sablju, zagleda na njoj natpis, poljubi je i metnu preko krila.

- Prava je dimiskija kakve veziri nose. A nu, momci, kafu i ibuk, a ti, Milou, sedi da egleniemo. Za tebe

sam uo da si junak i din - dumanin turski, ali isto tako da zna biti pravian i datu re drati.

- ini voliko, znao sam dobro da se bijem i zapovedam, estiti ehajo. A ko te ne zna - slabo e umeti i

da slua.

- Alaha mi, tako je!

- Samo, ehajo, milostiva i pravina cara nije teko sluati. To to smo se bunili, nisu krivi ni raja ni car,

ve dahije i janiari. Ono, da budem jo praviniji, docnije podivljae i nae stareine pa ne umee

sultanu da prionu za skut - da ih posee ili pomiluje. To to oni tada nisu umeli, ini voliko, uradih ja

danas.

- Aferim, aferim, Milou! Ti prvi nae pravu re i kaza je na vreme. Kad je tako, postavljam te za

oborkneza rudnike nahije. Uveren sam da vezir nee moju porei. A ti uzmi na sebe dunost da smiri

narod. Dajem ti vremena koliko hoe.

- Tri dana mi je dosta za rudniku nahiju. Mislim da prost narod ne treba lomatati i sazivati. Pozvau

kmetove i prvake da prime milost i poloe u ime naroda zakletvu. Ostalo e oni uraditi.

- Mudro, mudro govori, Milou. Ti raju poznaje, pa radi po dui i obrazu. Momci, donesite mastiku, uz

nju je laki eglen. Ja sam, vojvodo, od detinjstva vojnik. Znam da ratujem i izvravam zapovesti. Politikom

se i prevarom ne bavim. Znam i to da je rakija za eglen i junake.

- estiti ehajo, devet godina vojujem. U mnogo bitaka sam uestvovao, a znam i tursko junatvo. O

njemu lepo mislim. Hvada ti to ume da ceni Srbe koji nisu kao ostala raja. Oni umeju da budu odani i

posluni, pa i glavu da dadnu za cara. Ali kad treba - i svoj obraz da brane. Mogu pred tobom i Bogom da

se zakunem: nikad muki nisam udarao, niti sa megdana pobegao. Znam, rat je veliko zlo. Ne samo mi

nego i vi ste u njemu mnogo nepravde i nevolje doiveli. Hvala uzvienom sultanu i mudrom veziru to

su odluili da se jednom sve to okona. Sad smo mi slabi, a vi jaki. Tvoje ponaanje najbolji je dokaz

carske milosti i zaborava naih grehova.

- Uradiemo tako, Milou, padiahova i vezirska da se ispuni i raji da bude dobro, jer pusta zemlja caru

ne treba. Nego, momci, navalite na rakiju! A ti, Avrame, u pravu si kad si mi hvalio Miloa.

XI

U sumrak, Milo ree Avramu i Dimitriju:

- Ja idem na konak prijatelju, a ako me Seresma zatrai kaite mu da sam morao hitno otii da pozovem

Mutapa, Lomu i ostale kako bi se i oni predali.

Padao je sumrak. kad se Milo zaustavio pred kuom Bisenijine tetke. Odmah ga uvedoe u prostranu

brvnaru koja je mirisala na dim i bosiljak. Domaica, otrooka starica, ispria mu kako su joj oba sina i

starac kod ovaca u planini. Gostei Miloa, raspitivala se o svemu. Zapazio je da je otroumna ena i da

veto iz njega izvlai ono to je htela da zna. Verovatno je nasluivala ta se dogaa izmeu njega i

Bisenije, jer kad su prvi petli zapevali, rekla je Biseniji:

- Ja u da odnesem hranu mojim jadovima, a ti njega smesti u sobu. Do zore neu moi da se vratim.

- Dobro, teto - ree Bisenija, i poe da joj priprema hranu koju je trebalo da ponese.

Starica se naprti torbama i okrenu Milou:

- Pripazi se ove moje drebice.

- Teto, ta ti pada na pamet!? - uzviknu Bisenija porumenevi.

- Ti misli da je meni kusa maka pamet pojela. Ceo dan si prste sisala i pred vratima uala. Znala sam

da nekog oekuje. Samo jedno ne zaboravi: iako si Pljakika, Milo je Oputovi, polomie ti kosti.

- Pogan ti je jezik, starka. Hadi - Prodan mi je prijatelj - odgovori joj Milo.

- Due mi, Milou, mislila sam da si pametniji. ta e to Prodanu smetati? Ovoj mojoj pomamnici samo

e dobro uiniti.

- Teto, tako ti Boga, zato me grdi?

- De, de, ne pravdaj se. Takve kao to si ti ljudi vole. Ne boj se, nee ti no biti kratka, a tebi, Milou, neka

je noas Bog na pomoi - ree starica i nakosice izie.

Dugo je Bisenija sa tetkom neto aputala napolju. uo je kako se stara smeje, a zatim odlazi. Kad se

Bisenija vratila, oi su joj egle bezumno.

- Tetka ti je brbljiva - ree Milo.

- Ne, nije. To je u stvari njen nain da iskae nekome potovanje i ljubav. Mene jako voli, a ti si joj se

dopao. Ja od nje nikad nita ne krijem.

Bisenija se nasmei i zatvori vrata.

- Zato se smeje?

- Rekla je da nisi lep, ali da si...

- ta da sam?

- Ne goni me da kaem sramotnu re!

- Vetica! - uzviknu Milo.

- Ne budi lud. Mnogo si joj se dopao.

- Onda mi reci ta je kazala.

Bisenija ga mazno obgrli rukama i apnu mu na uvo ta je starica rekla.

- Prokleta baba! Sigurno je u mladosti bila velika upaljenica! - nasmeja se Milo, die Biseniju u naruje i

ponese je leaju u sobi.

Kad se ujutro vratio u Seresmin logor, Avram i Dimitrije sedeli su pred atorom i pili kafu. Turin ga

paljivo osmotri i toplo se osmehnu.

- Ja se zabrinuo da ti se to nije desilo, vojvodo.

- Glavu bih dao, estiti ehajo, da se noas rvao sa nekom pomamnicom - doeka Avram.

- Dina mi, Avrame, tako je! Bez ene ivot dve bele pare ne vredi. Alah je znao ime e za zemni pakao

privezati oveka. Samo mi se ne dopada to je vaa vera u toj stvari preuska. Jedna ena je kao rava

rakija. Ni da je pije, nit ima nadu da bolju dobije.

- Moe se, estiti ehajo, poneto i mimo vere - dodade Milo.

- Moe, vala. Tu greha nema.

Oko podne stigoe kmetovi i seoski knezovi. Doli su Mutap, Arsenije Lomo i jo desetak vienih ljudi iz

brusnikog zbega. Okupile su se iz sela i bive buljubae. Pre nego to e ih privesti pred Seresmu, Milo

im ree:

- Nevolja je najtei zakon. Dobro nas, kao to i sami znate, nije ovde okupilo. Pred Turinom

nastupaemo kako dolikuje borcima. Ni pokunjeno, ni uplaeno. Skromno i odluno.

Seresma je bio dobre volje i zagrejan piem. Pogledao je po knezovima i vienim ljudima, osmehnuo se

iroko i zadovoljno:

- Neu da se upliem u vae stvari, rajo. Potrebno je da budete padiahu pokorni i odani. To malo oruja

to ko ima, skupiete i poneti muteselimu u Kragujevac. Narodu savetujte da nabavi to vie hrane za

sebe i stoku, jer je zima na pragu. A tebi, Milou, preporuujem: neka svaki od ovih ljudi zauzme poloaj

kakav je ranije imao.

- Bog te poiveo! - zahvalie mu prisutni.

- estiti ehajo, u ime knezova mogu da ti saoptim: potrudili smo se i doneli ti neto haraa to smo ga

uvali godinama. Neka i to bude dokaz da narod nije u buni iao protiv cara, nego protiv ravih ljudi -

ree Milo.

- Aferim! Velikom veziru to e biti najvei dokaz vae dobre volje i pokornosti. Nego, jo i ovo bih da vam

kaem: Miloa u povesti sa sobom u Beograd. A dajem vam tvrdu tursku re, dok mi je na ramenu glava

- na njegovoj ni dlaka nee faliti.

Knezovi se oprostie, a zatim ponovo zastae nasamo s Midoem.

- Brao, od oruja dajte samo ono to nije za upotrebu. Svako ima od vas krnjetak puke ili kubure.

Poneku noinu. To ponesite muteselimu u Kragujevac. Hajduci i oni koji ne ele Turcima na oi, zasad

neka miruju. Narod treba da pregura nekako ovu zimu. Vi ste svi domaini i ljudi pametni, radite to

opreznije i Turcima ne verujte.

Zatim je poruio Ljubici da svede decu u Crni, i uz pomo Patrmevu da prikupi hrane i sena za zimu.

Oseao se nelagodno. Seresmu zatee ve spremnog za put. Pored njega na tronocu sedeo je Avram.

Pili su mastiku.

- Prisedni, Milou, da i ti popije koju. Ako nisi protivan, eleo bih da se pobratimo.

- Zar ja! Imati za pobratima takvog junaka i oveka, za mene je najvea srea i ast. Kad to eli, bocni

noem u mali prst leve ruke. Iscedi nekoliko kapi krvi u ovu moju au s rakijom.

Seresma to odmah uradi. A kad je i Milo to isto uinio promukae ae i naduak ispie rakiju, zagrlie

se i tri puta poljubie.

- Sad smo, Turine, kao da nas je jedna majka rodila. Pomeala nam se krv - uskliknu Milo.

- Jesmo, vala, pobratime - sloi se Seresma.

XII

Kraj druma pod Avalom odmarao se Ibrahim - pain odred bosanske konjice koja se vraala iz

unutranjosti. Seresma naredi da i njegovi ljudi zastanu i predahnu. Namestie mu iljte i skuvae kafu.

Ibrahim - paa doe da sa Halil - agom popije kafu i popria. Poto su izmenjali pozdrave i Ibrahim - paa

seo, Seresma se pohvali:

- estiti pao, za brzo umirenje raje najvie imam da zahvalim Milou. Bio mi je desna ruka. A ako ti i

Sulejman - paa budete umeli, bez brige ete sa njim srediti posao u Srbiji.

- Lepo, lepo, Turine! Svuda si dobro posao svrio. Veliki vezir e biti zadovoljan. Nego, poto sam ja po

inu stari, a Sulejman - paa je beogradski vezir, dae mi Miloa da ga ja vodim veziru.

- Jok, vala, Turine! Dok nosim glavu na ramenima, nikom ga ne dam. Obeao sam kmetovima,

knezovima i raji. Ni dlaka s glave ne sme mu faliti.

- A zar ja nisam Turin, tvrdi Bonjak, odan padiahu i veran Proroku i Alahu? Uostalom, dau ti re da se

Milou nita nee desiti. Samo da ga ja odvedem veziru.

- Jok, vala! Ne dam ga. Treba li da se bijemo, i na to sam spreman.

- estiti pao - ree Milo - emu ta prepirka zbog mene? Zar nije onome koga vode svejedno ko e ga

voditi? Jest, Seresmi sam se predao, ali u tebi pozdravljam moga vezira Sulejman - pau. Zato me ti,

svetla sabljo Ibrahim - pao, pusti neka me Seresma preda veziru.

- Hvala ti, Milou, na pozdravu, ali ne dam da te vodi ovaj tuinac. Alaha mi, neu ti nikakvo zlo uiniti.

Seresma pogleda na svoje delije. Oni povadie handare i ustremie se na Bonjaka viui:

- Odbij, odbij!

- Neu da se ovde tuem, ali u ti u Beogradu pokazati! - viknu ljutito Ibrahim - paa i uputi se svojoj

vojsci.

XIII

im je Hurid - paa proglasio amnestiju, iz Zemuna, Paneva, Srema i Banata odmah poee da se

vraaju trgovci i zanatlije. Prvi su se na to odluili Grci i Jevreji. Za njima Cincari, a naposletku Srbi.

Za trgovcima iz preka navalie prekupci, agenti, rospije i drski ljudi koji u meteima i burnim vremenima

koriste promene i preokrete za svoje poslove. To su sve ljudi koji su smelo navalili da ugrabe to vie

mogu dok se red potpuno ne zavede i zakon ne pone primenjivati. I veliki vezir i Sulejman - paa

blagonaklono su gledali na poslovne ljude. Bilo im je stalo da se u Beogradu, kao pograninom i

trgovakom gradu, to pre ustali redovan ivot i poslovna sigurnost. Zbog toga su izdali stroge naredbe

vojsci da ne sme praviti smetnje trgovcima i zanatlijama. Ako bi ko od vojnika pokuao da pljaka, javno

je bivao kanjavan ibanjem na trgu. To je jo vie ohrabrilo poslovne ljude. Poeli su da dovode

porodice i donose novu robu. Ve su se po sokacima viali opori dece; igrali su se vojnika.

U sutini, Beograd je u stvaranju svog novog lika postao pribeite svima onima koji su traili mogunost

da zature trag o sebi i da, prerueni ili pritajeni, nau sklonite dok se ne snau i opredele za kakav

posao.

Jaui konja, Milo je u neku ruku i sam bio iznenaen arenilom i jurnjavom sveta po beogradskim

ulicama. I sam sklon trgovakim poslovima, paljivo je posmatrao duane. Trgovci su ve po starom

obiaju sedeli na epencima uz mangale, puili, ispijali kafu i vodili razgovor sa muterijama. Kalfe i egrti

budno su sve pratili i usluivali. Pred zanatskim radionicama visili su ulari, sedla, jeleci i fermeni. Po

izlozima nakit i oruje. Bilo je tu i starei, polovnih stvari, koje su se kupovale, zalagale i prodavale.

Najvea guva bila je oko pekara, ainica i hanova. A pogotovu na mestima gde se na panjevima sekla

peena ovetina.

Kad je kolona prolazila glavnom ulicom prema Kalemegdanu i naila pored novog hana, koji je po

osvajanju Beograda podigao Cincarin Acika iz Kruevca, Milo zapazi kako iza panja, sa satarom u ruci,

stoji krupna ljudina razdrljene koulje i uzvikuje:

- Vrue, vrue! Oka gro! Peemo za age! Moe i fukara ako ima para!

Oi vikaa iznenaeno su zastale na Milou. Bile su drske i podrugljive. U njima je zasjala mrnja. Dugo je

trebalo Milou da se priseti da tako podrugljivo i pretei moe i ume da gleda samo Marko titarac,

Zekin gola. Ali kako? Marko je, koliko se znalo, poginuo na Ravnju. Moda je u pitanju samo puka

slinost? Ali ne, to je njegov pogled, njegove oi! Taj pretei pogled moe da ima samo Marko titarac.

Samo, zar je mogue da Marko kod Acike Cincara see na panju peenje i prodaje ga Turcima? Ta on bi

im radije sekao glave! Mora da se sve u svetu okrenulo tumbe. Ili se neto pobrkalo u mojoj glavi?

Pogledao je levo i desno. arena gomila na ulicama Beograda uklanjala se na plonike i proputala

vezirovu konjicu. Siva sumaglica predveerja uvlaila se u tesne sokake.

Seresma se zaustavi pokraj velike kasarne u utvrenju. Okrenu se zatim prema Milou:

- Sjai, pobratime!

Milo sjaha, a jedan delija prihvati mu konja. Toga asa stie sa svojom konjicom Ibrahim - paa i opkoli

Seresmu i Miloa. Bonjaci halaknue i navalie da preotmu zarobljenika. Nastade guva. Anadolci

povadie kubure i handare.

- Odbij, odbij, mrcino bonjaka! - vikale su Seresmine delije i pljotimice handarima udarale Ibrahim -

paine konjanike.

- Niste vi Turci nego Turkue! - dovikivali su Bosanci, guajui se s delijama.

- Hajde ti sa mnom u kasarnu - ree Seresma Milou.

Uveo ga je u odaju raskono zastrtu ilimima. U kaminu je gorela vatra, a svuda unaokolo bile su

nametene elije. Po zidovima je visilo raznoliko oruje.

- Tebi se, pobratime - umirivao je Seresma Miloa - nita ne moe ravo desiti. Nije mi do nagrade, ali

za inat ne dam ovome bosanskom baliji da se kiti mojim uspehom. Ti sedi i odmaraj se. Ja u se odmah

vratiti. Hou da postavim strae. Narediu da nam spreme hamam i dobru veeru. Sutra emo zajedno

pred Sulejman - pau.

Graja se napolju stiavala.

XIV

Sulejman - paa je bio zaslepljen velikom panjom koju mu je ukazao Hurid postavljajui ga za

beogradskog vezira, pogotovo to je njegov uspon zaista bio teak: od muteselimskog poloaja,

odanou i devetogodinjom borbom, s najveom mukom postao je ehaja travnikog vezira. Siromaan,

bez kole, ali hrabar, morao je stalno da se nosi sa zavidl