Vera Pavladoljska

Udvarao sam se nepoznatoj devojciU kanjonu Tare kod Kolašina,Govorio istine na svim jezicima,Žario i palio da ih poveruje,A sećam se da si mi najkrupnije lažiVerovala,Vera Pavladoljska.

Pevao je slavuj sa grlom grlice,U zavičaju me jedno drvo na te potsećalo,Hvalio sam se da si luda za mnom,Cela plaža da ti se uzalud udvara.Kako te teram da ideš iz glaveI kako nećeš,Vera Pavladoljska.

Ronio u najdublje, bežao u šumeDa te glasno zovem, da niko ne čuje,Bio sujeveran, molio prolaznikeDa te ne zamišljaju, da te ostave na miru,Čeznuo da ceo dan prolaziš kraj meneA da se ne okrenem,Vera Pavladoljska.

Po nevremenu ja sam lovio na rukeMed zlatnih meridijana u vodi,Opisivao oči jedne žene mesec dana,U vozovima bez reda mnoge saputniceUbedio da su mi sve u životuMisleci na tebe,Vera Pavladoljska.

Slovoslagači su sretni dok ovu pesmu slažuU mrtvim i lažnim jezicima, u pogrešnim naglascima,Nekoliko država tvrdi da si njina,Ti si na svoje ime ljubomorna.Ko će uhvatiti sjaj samoglasnikaKoje ptica kuka,Vera Pavladoljska ?

Vera Pavladoljska Matija Beckovic

Lukavica je htela da me nadlukaviPunio se mesec u avgustu kao lokvaIspaljivane pune duge preko jezera i glavaNa radilistima u rudnicima boksitaUbedjivao sam nepoznate ljudeU tvoje imeVera Pavladoljska Gresile su pijane ptice u prostoruPrepelica je kljunom gore okretalaSvest je mrcala medju liticamaGonjen tocilima krsima i gubomDo grla u zivom blatu mislio samKoliko si me volelaVera Pavladoljska Mrak je u mraku sjao kao zivotinjaGrom u lancima camio za brdimaMolio sam za sluh fizickih radnikaDivio se njihovom surovom apetituZaklinjao jednog gluvonemog mladicaDa izgovori tvoje imeVera Pavladoljska Ceo dan u nebu izgoreo mesecPod laznim imenom leci svoj pepeoU mrcavi medju dvojnicimaDok muzika sneg u usi ubacujeKleo sam se u obe ruke narocito desnuDa te nisam voleoVera Pavladoljska Udvarao se nepoznatoj devojciU kanjonu Tare kod KolasinaGovorio istine na svim jezicimaZario i palio da ih poverujeDok je cutala secao sam seDa si mi najkrupnije lazi verovalaVera Pavladoljska Pevao je slavuj sa grlom grliceSve na svetu me na te podsecaloHvalio sam se da si luda za mnomCela plaza da ti se uzalud udvaraKako te teram da ides iz glaveI kako necesVera Pavladoljska

Kulo crnog zara pod slepim ocimaZarazna zvezda sve i svasta sazdiDok mi se padobran nije otvaraoI kad sam u zavicajne bezdane padaoPricali su da te zovem iz sveg glasaAl nisam priznavaoVera Pavladoljska Ronio u najdublje bezao u goreDa te glasno zovem da niko ne cujeBio sujeveran - pitao prolaznikeKako tvoje lice zamisljajuCeznuo da ceo dan prolazis kraj menePa da se ne okrenemVera Pavladoljska Na ljubavnoj promaji izmedju dve zvezdeNevidljivi uhoda ima nesto protivZedj za rakijom je slicna fantazijiU teretnom kamionu koji juri snegu usred letaBile su dve usne nepismenih zenaPo ugledu na tvojeVera Pavladoljska Po nevremenu sam lovio na rukeMed zlatnih meridijana u vodiOpisivao oci jedne zene mesec danaU vozovima bez reda mnoge saputnice u prolazuUbedio da su mi sve sto imam u zivotuMisleci na tebeVera Pavladoljska Pita za mene metak lutalicaSada me pogresno trazi oko zemljeVucen tajnim magnetom mog celaNapija mesec da prokaze gde samZlostavlja mora kusa vazduh i podmicujeTi ces me izdatiVera Pavladoljska Traje monotona biografija suncaSve sijalice gore usred danaSlovoslagaci su srecni dok ovu pesmu slazuVazduh ne shvata da sam sebe bombardujeJedan od vlasica sklon je porocimaI jedni i drugi vetrovi te ogovarajuNekoliko drzava tvrdi da si njinaTi si na svoje ime ljubomornaKablogrami se u dubokoj vodi kvareNiko ne zna gde su slova tvog imenaU mrtvim i laznim jezicima u pogresnim naglascimaU rukopisu zvezda po nekoj samoj vodiKo ce uhvatiti sjaj samoglasnikaKoje ptica kukaVera Pavladoljska

1960.

Matija Bećković večiti mladić poezije

Hvala Bogu za ćerke Posle sedam, osam godina zabavljanja kad su Ljudmila i Olja već bile začete Vera i Matija su se venčali. U to vreme nije bilo ultrazvuka pa nisu ni znali da će dobiti bliznakinje. Tek na porođaju, pošto se rodila jedna, rekli su da izgleda ima i druga. Kad je sve bilo gotovo, Vera je čula kako jedan lekar govori: " Sirota žena, muž joj Crnogorac a rodila dve ćerke"

U Crnoj Gori Matija nije uvek muško ime. Češće je Matije ili Mato. Pogotovo se niko tako nije zvao u porodici Bećković, a običaj je da se potomcima daju imena predaka. Da se pitao kum, prvenac Vuka Bećkovića, kraljevog oficira sa službom u Senti, zvao bi se Radosav. Po dedi. Ali, želja majke Zorke je bila drugačija. Uz svako ime postoji i misterija. Uz Matijino je ova.

(NASTAVAK SA PRVE STRANE)

Baš u vreme trudnoće, pod nerazjašnjenim okolnostima ubio se njen brat Milan Taušan, dvadesetogodišnjak, pitomac Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu. Sva u košmarima zbog te iznenadne smrti, Zorka je brata neprestano sanjala. Jedne noći je usnila kako se neki Madžar zaleće s nožem na njen stomak. U tom trenu već pokojni brat Milan je stavio ruku ispred noža i rekao: "Nemoj, tu je Matija!" A onda se obratio sestri: "Ti ćeš da rodiš sina i daćeš mu ime Matija!"

Zorka se držala tog zaveta. Bila je spremnija da promeni kuma nego da odustane od tog imena. Onda se obistinilo još nešto. Te 1939. godine u Senti rodila je sina 29. novembra, baš na dan Svetog apostola Mateja.

Eto, takva je istorija imena Matije, sina Zorke i Vuka Bećkovića, muža Vere Pavladoljske, oca Ljudmile i Olje, Anđelijinog, Lukinog i Aleksejevog dede, Mihizovog prijatelja. I večitog mladića naše poezije.

– Nemam svest o vremenu, svojim godinama, niti ih pamtim – otkriva. – Pamtim jedino kad sam maturirao, 1959/60. u Valjevu. Valjda zato što sam dugo sanjao tu moru. Divim se ljudima kad kažu da je nešto bilo te i te godine i još dodaju da je bio četvrtak. Kad sam bio mladić meni su ljudi od trideset godina bili matori. Pitao sam se što se još motaju i troše brašno. Sinonim za starost bilo je pedeset godina.

Sećam se kad je Duško Radović napunio pedeset. Rođeni smo inače u isti dan, pa smo zajednički slavili rođendan 29. novembra. On je bio šokiran tim brojem. Pedeset godina je u njegovoj svesti bilo nešto staro, kao Zemljina kora. Činilo mu se da ništa nije uradio, a već je toliko vremena potrošio. A sad su pedesetogodišnjaci mladići. Odomaćila se i fraza da danas svaki balavac ima pedeset godina.

Uverio se da su godine duže kad se pruže ispred vas nego kad se pogledaju unazad. Kad je u ranoj mladosti pročitao da je Servantes dvanaest godina pisao "Don Kihota", činilo mu se da bi to svako mogao da napiše za dvanaest godina. Toliko su te godine bile duge i neizbrojive. A danas? Kao da je bilo juče ono što se desilo pre dvanaest godina.

Lepotica na korzou

Kao da je juče upoznao Veru, lepoticu ruskog porekla, na korzou u Valjevu, u Karađorđevoj ulici, tačno između pošte i suda.

– Korzo ili štrafta je bila velika institucija naše mladosti – seća se Matija. – Šteta što je ukinuta, jer za korzo nije trebalo para. Izlazilo se u određeno vreme, na isto mesto. Tu se vršila smotra mladosti i lepote. Ne znam nikoga ko je na toj štrafti bio očajan. Meni su moje školske drugarice prenele da ima neka Vera Pavladoljska kojoj se sviđam. Pitao sam koja je to. One su se čudile: "Kako ne znaš? Ona je prelepa. Svi je znaju". Posle sam joj prišao – kako se onda govorilo. Bila je dve godine mlađa od mene.

U to vreme Matija je učenik šestog razreda čuvene Valjevske gimnazije i dobitnik prve nagrade za najbolji pismeni zadatak u Republici Srbiji. Od te prve nagrade kupio je prvi sako.

Iz Valjeva je na raspust otišao u Crnu Goru, na planinu Lukavicu, tamo gde su leti izdizali njegovi stričevi (imao ih je osam). Na tom putovanju počela je da se rađa poema "Vera Pavladoljska". Sve je bukvalno bilo kao i u pesmi. Teretni kamioni, rudnici boksita, fizički radnici surovog apetita...

– Bila je jedna menza u kojoj su jeli onaj strašni đuveč što je ličio na kolomast – veli Matija. – Velikim kutlačama, kao kranom, istovarali su ga u tanjire. Oni su to jeli u slast, a ja sam bio sav svilen i boleo me je stomak. Nisam mogao ništa da založim. Sav sam se bio prosenio. Samo su me sazvučja nadolazeće pesme i refren tog imena držali u svojoj vlasti.

Živo se seća kako je ređao te neprozirne slike po nekim papirićima, ne sluteći gde će ga dovesti i šta će od svega ispasti. U mladićkom polusnu lelujala je neka melodija i ispredala raznobojna pletiva. Reči su se same tražile, slike skupljale oko zvuka. "Veru Pavladoljsku" je pevušio celo jedno leto.

Onda je sa svom svojom imovinom, sa nekoliko pesama u džepovima, kako se to u ono vreme radilo, došao u Beograd. Na Filološkom fakultetu je upisao

jugoslovensku i opštu književnost. "Veru Pavladoljsku" je objavio u studentskom časopisu "Vidici". Matija se seća da mu je mnogo godina kasnije pričao Ljubivoje Ršumović kako su povodom te njegove pesme na fakultetu održali vanredni sastanak pesničkog kružoka.

– Raspravljali su da li neko može tako da piše? Pre toga, ne znam da je neko pravo ime živog stvora stavio u pesmu. Posle je nastala epidemija. Nijedna lepa devojka nije ostala nepomenuta u pesmi pesnika mog naraštaja.

Poklon za 21. rođendan

Vrlo brzo je i Vera za Matijom došla u Beograd, da bi na Zvezdari upisala Finansijsku školu. I bila je na svoje ime ljubomorna!

Onda je Radomir Stević Ras, najatraktivniji mladi umetnik tih sezona, predložio Matiji da "Veru Pavladoljsku" objavi kao knjigu. "Kakva može biti knjiga od jedne pesme?", čudio se Matija.

– Jednog dana me pozvao i rekao da je knjiga gotova – priča Matija. – Pozvao me da dođem u njegov atelje u Požarevačkoj ulici da je vidim. Bila je to najluksuznija knjiga koju sam ikad

video. Skupio je najbolje majstore, grafičare. Oni su na svili, u sito štampi i u više boja od dvanaest strofa na dvanaest listova ispisanih Rasovom ćirilicom – uz dvanaest grafika - sklopili luksuzno bibliofilsko izdanje. U formatu neobičnom za knjigu, štampano je samo pedeset numerisanih primeraka. Za to je Ras dao tadašnjih 500.000 dinara koje je zaradio slikanjem panoa na nekom sajmu. U svakom slučaju, dao mi je dve knjige: jednu za mene, jednu za Veru. Ja sam je Veri poklonio za njen 21. rođendan. Tu knjigu s tom posvetom i danas imam, pošto sam se tom pesmom oženio. Bio je to njen miraz.

Prvi zapaženi intervju sa Matijom Bećkovićem uradio je Momo Kapor za "Književne novine". Naslov je bio: "Moj pretpostavljeni je Gete".

Kad je Matija došao u "Prosvetu" i nešto pričao, sekretar redakcije, pesnikinja Sana Tanasković mu je rekla: "Tako još govori samo Momo Kapor". Pitao je ko je taj. Opisivali su mu ga kao "mladića koji stoji ispred bioskopa "Jadran", ima džemper s rol kragnom ispod koje viri karirana košulja".

– Kad smo se upoznali, nismo se više razdvajali – kaže Matija. – Divio sam mu se jer je usrećio toliko čitalaca svojih knjiga i toliko gledalaca svojih slika. Ko ne voli Kapora – zreo je da ide kod doktora!

Verin otac, Aleksej Pavladoljski je od Rusa belogardejaca. U Srbiju je došao sa devet godina i bio u ruskim izbegličkim

Vikend je po pravilu rezervisao za unuke:

Matija sa Anđelijom, Lukom i

najmlađim Aleksejem

logorima, najduže u Beloj Crkvi, a posle u Kragujevcu i Valjevu. Nikad nije dobro naučio srpski. Ćerki je dao ime svoje majke, Vere Pavladoljske, profesora francuskog jezika u Pjatigorsku, na Kavkazu (tu je dugo živeo i Ljermontov). Kad je Vera pisala rodbini u Pjatigorsk da se udala za pesnika koji je napisao poemu "Vera Pavladoljska" (tada je tu pesmu pevao i Arsen Dedić, pa im je poslala i ploču), oni su odgovorili pitanjem: da li je to pesma posvećena njihovoj baki koja je važila za lepoticu i bila slavna ličnost u tom gradu na Kavkazu.

Tek nedavno je Matija Bećković od pisca i prevodioca s ruskog Radoslava Pajkovića saznao da se u Pjatigorsku tradicionalno održava festival poezije. I nije isključeno da će biti pozvan i da će posle sve ove istorije čitati Veru Pavladoljsku u Pjatigorsku.

Posle sedam - osam godina "zabavljanja", tek kad su se najavile Ljudmila i Olja, Vera i Matija su se venčali. Ona je radila u Univerzitetskoj biblioteci, dok je on bio takozvani slobodni umetnik. U to vreme nije bilo ultrazvuka, pa se unapred nije znao pol novorođenčeta. Možda su mogli znati da će biti blizanci, ali nisu ni to. Tek na porođaju, pošto se rodila jedna, rekli su da izgleda ima i druga. Kad je sve bilo gotovo, Vera je čula kako neki lekar govori: "Sirota žena, muž joj Crnogorac, a rodila dve ćerke".

– Obično kad se rode blizanci, daju im "rimovana" imena kao Stanica i Anica – priča Matija. – Meni to nije odgovaralo. U mojoj glavi je onda počeo da se mota citat iz "Oblaka u pantalonama" Majakovskog: "Kažite sestrama Ljudmili i Olji ". Vera se saglasila. Razlika među njima je pet minuta. Ljudmila je starija i zato ima duže ime.

Ljudmila i Olja

I –hvala Bogu za ćerke! – izjavljuje. Čudo veliko, ako se uzmu u obzir predstave o Crnogorcima i njihova želja za muškim potomstvom. Matija je drugačiji.

– Sinovi su velike žrtve fantazija kako treba da izgleda pravi muškarac, domaćin i naslednik. Bojim se da bih sinovima i ja zagorčavao život.

Govori li to Matija iz ličnog iskustva?

– Ja sam bio privilegovan. Rano sam ostao bez oca i brzo zauzeo pročelje. Tretiran sam kao glava porodice. Oca imate ako imate majku. I veći je ako ga nemate. Otac je apstrakcija, majka je realnost. I Bogomajka je živela na zemlji, Bog otac nije.

Ćerke nije "davio" i divio se svemu što su radile. Preko njih se, tvrdi, radovao životu. Imao je sreće i sa njihovim zdravljem, obično se govori kako su blizanci osetljivi i skloni infekcijama, i sa njihovom školom. Bile su odlične učenice i studentkinje.

Brzo su pogodile svoja zanimanja. Ljudmila je posle Muzičke gimnazije završila Muzičku akademiju i postala profesor muzike. Udala se za jednog Beograđanina koji je radio po velikim svetskim firmama, pa je živela u Lozani, Petrogradu, Alma Ati, Moskvi. Ima dvoje dece. Desetogodišnju Anđeliju i petogodišnjeg Alekseja

koji se rodio u Moskvi (dobio je ime po pradedi koji je umro u Beogradu ne dočekavši da ikad ode u Rusiju, u svoj zavičaj).

Olja je, opet, imala svoj život. Studirala je glumu, ali je Matija jedva dočekao da se ratosilja tog posla i postane novinar. Sad cela familija, uključujući Matijinog brata Ljuba, sestru Ljubicu i sinovce Vuka i Danila, nedeljom uveče obavezno gleda Olju u "Utisku nedelje", emisiji čiji je ona autor i voditelj. Olja ima desetogodišnjeg sina Luku. Dečak uveliko trenira košarku u "Zvezdi". Nedavno, na jednoj utakmici, s ponosom priča Matija, publika mu je klicala "Luka! Luka!" Sreća da tu deda nije bio.

– Ljudmila i Olja su brzo odrasle – kaže Matija. – Sve je prošlo kao tren. Nagovarao sam ih da pišu jer su obe darovite, ali se ta strast ne unosi spolja.

I Ljudmila se sad s porodicom skrasila u Beogradu, u Gospodar Jovanovoj. Olja je nešto dalje, u Mike Alasa. Matija i dalje živi na Konjarniku, u domu punom uspomena. Ako ne ranije, sa ćerkama i unucima se viđa na nedeljnim ručkovima. Redovno ide i u saunu.

– Iz saune izlazim napolje i valjam se po snegu – kaže. – Kad sam prvi put bio u sauni, mislim negde u Skandinaviji, taj miris jelovine i vlaga podsetili su me na detinjstvo. Kad su se u sobama furune ložile drvima. U strahu od zime prozori su se retko otvarali, a oko furune se sušila odeća i obuća. U zadahu truleži ima nečeg iskonskog, a osetio sam to i u najmodernijim saunama. Sauna je idealna za Crnogorce. Znojite se ništa ne radeći..

A kada je Matija poslednji put napisao ljubavnu pesmu?

– Vera nas je zauvek napustila pre šest godina. Onda sam napisao poemu "Kad dođeš u bilo koji grad", epilog za Veru Pavladoljsku i čitav ciklus novih ljubavnih pesama. Sad je u mojim sabranim pesmama koje su upravo izašle u izdanju Srpske književne zadruge, prva knjiga "Vera Pavladoljska". Prolog je dobio epilog, život se umešao i antidatirao poeziju.

Snežana MILOŠEVIĆ Snimio Željko SINOBAD

Kad dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Ako taj grad slučajno bude Valjevo Gde sam i ja došao Doći ćeš putem kojim si morao doći Koji pre tebe nije postojao Nego se s tobom rodio Da ideš svojim putem I sretneš onu koju moraš sresti Na putu kojim moras ići Koja je bila tvoj život I pre nego što si je sreo

I znao da postoji I ona i grad u koji si došao. Kad dođes u bilo koji grad Odakle bilo Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina Ili niotkud sasvim svejedno Kod odeš od svoje kuće Bilo kuda Samo da što pre odeš I dođes u bilo koji grad Recimo u Valjevo Kad god da dođeš Doći ćeš vrlo kasno Jer se dugo putuje Dok dođe u tvoj zivot I tu se zauvek zaustavi Ona koja je prema tebi krenula Iz velike daljine Odnekud iz Ruskog Jerusalima Sa Kavkaza iz Pjatigorska U kome nikad nije bila I zvala se kako se zvala Recimo Vera Pavladoljska I izgledala kako je izgledala Kako više niko na svetu ne izgleda. Kod dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Jer gradovi su uvek daleko I u njih se dolazi iz daljine A svako putovanje se oduži Jer svi misle jedino o povratku Mada povratka nema A ko god odluči da putuje Mora krenuti jednog dana A kad god krene Krenuće u ono doba U koje uvek neko kreće od kuće Obično u nedelju Kad si i ti krenuo A kad god je nedelja Najčešće si u nekom drugom gradu A u kojem god da budeš Recimo u Valjevu Biće to jedini grad U kome si oduvek bio I čim si čuo njeno ime I pre nego što si je sreo Oduvek si je znao I voleo već vekovima. Kad dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad Ako taj grad slučajno bude Valjevo Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje

Tvojim i batom još nekoga Ko s tobom putuje I glas mu ide po vetru U dan neobičan za to doba godine Da ni sam nećeš biti siguran Ni koji je to grad Ni koji su tvoji koraci Samo ćeš poznati onaj glas Koji ne ide po vetru Nego se javlja u tebi U dan neobican za to doba godine Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu U koje si došao kao neznanac Ne znajući nikoga Ni grad ni Veru Pavladoljsku Ni da se zavole najviše Oni što se znaju najmanje. Kad dođeš u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Svet će postati uspomena na nju I neće biti ni jednog mesta na zemlji Gde te neće sačekivati Ni ogledala u kojem je nećeš videti Ni plave kose koja nije njena Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha Zapamtio je prostor Gora i voda Onakvu kakvu si je prvi put video U bilo kojem gradu Recimo u Valjevu U Karađorđevoj ulici Između Pošte i Suda I evo nailazi ono doba godine Ili tvoga života Kad su sve žene ona I nose njenu glavu Ali ni jedna celu A ona živi nepoznata među ljudima Odmara se od tebe i od svog imena Ali ma gde živela i ma ko bila Znaćeš da je to ona I da ne može biti niko drugi Jer nikog drugog na tvom svetu nema. Kad dođeš u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Recimo u Valjevo Okružiće te deca kao svakog pridošlicu I u celom gradu nećeš poznavati nikog Jer su svi otišli I s tim bi se nekako pomirio Ali niko se ne vraća Sve je gotovo a još nikoga nema

Niti ima čvrstih obećanja Da ćemo se ponovo sresti I to je ono što najviše zabrinjava Pa ipak čovek nije manje nego voda Pa voda ne umire Niti je smrt nešto Što se na svetu događa prvi put I da živimo hiljade godina Prošle bi kao jedna Jer godine su tu da dođu i odu Ali sve što je njino Nije Vera Pavladoljska Koja ti je dala što ni sama nije imala I uvek bila pomalo u oblacima I u njih se konacno preselila Ali dok iko ikom čita ovu pesmu Ona se rađa sve svilenijeg osmeha I nema ništa sa grobljem i smrću. Kad dođes u bilo koji grad A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad Sve će ti biti odnekud poznato Kao poljubac već davan nekome U grad ko zna koji Kad dođes ko zna kad I ko zna otkud Ili Veljeg Dubokog ili niotkud Sasvim svejedno Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio I da uopšte ne postojiš Jer proviđenje ne zuri I ništa ne zaboravlja I ne fali mu ni mašte ni ideja Da sve poveže i ispuni Kao što je pisano Samo ti ne bi bio isti I ništa ne bi bilo kao što jeste Da je moglo biti kao što nije Jer postoji samo jedan grad I samo jedan dolazak I samo jedan susret I svaki je prvi i jedini I nikad pre ni posle nije se dogodio I svi gradovi su jedan Delovi jednog jedinoga grada Grada nad gradovima Grada koji si ti Prema kome svi idu Da se sretnu sa tobom Dobro je što si došao Da se u to uveriš Baš u Valjevu I sretneš Veru Pavladoljsku I čim si je video

Oduvek si je voleo I unapred oplakivao rastanak Koji se zbio Pre nego što si je sreo Jer postoji samo jedan grad I samo jedna žena I jedan jedini dan I jedna pesma nad pesmama I jedna jedina reč I jedan grad u kome si je čuo I jedna usta koja su je rekla A po svemu kako su je izgovorila Znao si da je izgovaraju prvi put I da možeš mirno sklopiti oči Jer si već umro i već vaskrsnuo I ponovilo se ono što nikad nije bilo