BIBLIOTEKA VELIKIH ROMANA

Nova serija

Drugo kolo

Knjiga 2

Urednik

edomir Markovi

BEOGRAD 1994

VIKTOR IGO

BOGORODIINA CRKVA U PARIZU

Prevod dela Victor Hugo

"Notre dame de Paris"

BOGORODIINA CRKVA U PARIZU

re nekoliko godina, razgledajui ili, bolje rei,ispitujui Bogorodiinu crkvu, pisac ove knjige naao je u mranom uglu jednoga kubeta ovu re koja je bila rukom urezana u zidu:

' AN ' A G K H1

Ova velika grka slova, pocrnela od starosti i prilino duboko urezana u kamenu, neki znaci svojstveni gotskoj kaligrafiji u njihovom obliku i poloaju, kao da su hteli rei da ih je tu ispisala neka ruka iz srednjega veka, a naroito njihov muni i neumitni smisao, uinie vrlo dubok utisak na pisca.

On se upita, pokua da pogodi, koja je mogla biti ta dua u mukama koja nije htela otii s ovog sveta a da ne ostavi ovaj trag zloina ili nesree na elu stare crkve.

Docnije je zid zamazan ili sastrugan (ne seam se tano) i zapisa je nastalo. Jer tako se radi, ima skoro dve stotine godina, s divnim crkvama srednjega veka. Svetenik ih zamazuje, arhitekt ih strue, a zatim nailazi narod koji ih rui.

I tako, sem prolazne uspomene, koju joj ovde posveuje pisac ove knjige, ne ostaje vie nita od tajanstvene rei urezane u mranom kubetu Bogorodiine crkve, nita od nepoznate sudbine koju je ona tako melanholino kazivala. Pre nekoliko vekova nestalo je oveka koji je ovu re ispisao na svom zidu, zatim je nestalo i rei na crkvenom zidu, pa e naskoro moda nestati s lica zemlje i same crkve.

Ova re povod je ovoj knjizi.

Februara 1831

1 Sudbina

DODATAK POSLEDNjEM IZDANjU OD 1832.

ogreno je bilo objavljeno da e ovo izdanje biti uveano sa vie novih glava. Trebalo je rei neobjavljenih. I zaista, ako se pod novim razumeju novo napisane, glave dodate ovom izdanju nisu nove. One su bile napisane u isto vreme kad i ostale, iz istog su doba, potekle su iz iste misli, i uvek su bile sastavni deo rukopisa Bogorodiine crkve. tavie, pisac ne bi mogao razumeti da se docnije dodaju novi razvoji jednome delu ove vrste. To ovek ne

ini po svojoj volji. Po njemu, roman se raa nekako neminovno, sa svima svojim glavama, a drama sa svima svojim scenama. Nemojte misliti da ima iega sluajnoga u broju delova iz kojih je sastavljena ova celina, ovaj tajanstveni mikrokozam koji nazivate dramom ili romanom.

Kalem ili zakrpa ne prianjaju za dela ove prirode, koja treba da izbiju odjednom i da ostanu takva kakva su.

Kad ste jedanput stvar svrili, nemojte se predomiljati, ne doterujte je vie. Kad je knjiga izila, kad je pol dela, muki ili enski, utvren ili objavljen, kad se uo prvi vrisak deteta, ono je roeno, tu je, tako stvoreno, ni otac ni mati ne mogu tu vie nita, ono pripada vazduhu i suncu, ostavite ga da ivi ili da umre onakvo kakvo je. Ako vam je knjiga slaba, tim gore. Nemojte dodavati glave slaboj knjizi. Nepotpuna je?

Trebalo ju je popuniti pri stvaranju. Drvo vam je krivo? Vi ga neete ispraviti. Roman vam je slab, nema uslova za ivot? Neete ga zadahnuti dahom koji mu nedostaje. Drama vam je roena hroma? Verujte mi, nemojte joj metati drvenu nogu.

Pisac, dakle, naroito polae na to da itaoci znaju da glave koje su ovde dodate nisu naroito napisane za ovo novo izdanje. to one nisu objavljene u ranijim izdanjima ove knjige, razlog je vrlo prost.

Onda kada se Bogorodiina crkva tampala prvi put, sveanj u kome su bile dve tri glave bio je zaturen.

Trebalo ih je napisati ponovo, ili ostati bez njih. Pisac je smatrao da su dve od ovih glava, koje su bile od neke vanosti po svojoj veliini, bile

glave o umetnosti i istoriji, koje niukoliko nisu kvarile celinu drame i romana, pa je mislio da itaoci nee ni primetiti da tih glava nema i da e samo on, pisac, znati za tu prazninu. Zato se odluio da ih se mane. A posle, ako treba sve priznati, njegova lenost uzmakla je ispred zadatka da nanovo napie ove tri zaturene glave. Za njega bi bilo krae napisati nov roman.

Sada su te glave naene, i on je upotrebio prvu priliku da ih stavi na njihovo mesto.

I tako, sad imate njegovo delo potpuno, onakvo kakvo ga je on zamislio, kakvo ga je napisao, dobro ili ravo, trajno ili prolazno, ali takvo kakvo on hoe da je.

Nema sumnje, ove naene glave imae malo vrednosti u oima onih linosti, vrlo razboritih,uostalom, koje su u Bogorodiinoj crkvi traile samo dramu, samo roman. Ali ima moda i drugih italaca,koji ne nalaze da je izlino prouiti estetske i filozofske misli skrivene u ovoj knjizi, koji su, itajui Bogorodiinu crkvu, sa zadovoljstvom otkrili u romanu neto to nije roman, i pratili, neka nam se dopuste ovi malo sujetni izrazi, sistem istoriara i smer umetnika kroz tvorevinu pesnikovu takvu kakva je.

Za te linosti naroito, glave dodate ovom izdanju dopunie Bogorodiinu crkvu, pretpostavljajui da Bogorodiina crkva zasluuje da bude dopunjena.

U jednoj od ovih glava o sadanjem opadanju arhitekture i o smrti ove umetnosti nad umetnostima,koja je po njemu danas gotovo neizbena, pisac izraava i razvija jedno miljenje, koje je na nesreu uhvatilo u njemu duboka korena i o kome je on dobro razmislio. Ali on osea potrebu da kae ovde kako vatreno eli da jednoga dana budunost pokae da on nije imao prava. On zna da se umetnost, u svima svojim oblicima, moe svemu nadati od novih narataja, iji se genije, jo u klici uje u naim radionicama. Seme je u brazdi, etva e zadelo biti dobra. On se samo boji, a u drugoj knjizi ovoga izdanja moi e ce videti zato, da sok nije presahnuo u ovom starom zemljitu arhitekture, koje je za toliko vekova bilo najbolje zemljite umetnosti.

Sada, meutim, ima u umetnikoj mladei toliko ivota, snage i, tako rei, nadahnua da u dananje vreme, naroito u naim kolama arhitekture, profesori, koji su veoma ravi, stvaraju, ne samo nesvesno nego, tavie, i

sasvim protiv svoje volje, odline uenike; sasvim protivno onome grnaru, o kome govori Horacije, koji je zamiljao amfore2 , a pravio lonce.

Ali u svakom sluaju, ma kakva bila budunost arhitekture, ma na koji nain nai mladi arhitekti reili jednoga dana pitanje svoje umetnosti, dok se ne pojave novi spomenici, uvajmo stare. Ulijmo narodu, ako je moguno, ljubav prema narodnoj arhitekturi. To je, pisac to izjavljuje, jedan od glavnih smerova ove knjige; to je jedan od glavnih ciljeva njegova ivota.

Bogorodiina crkva dala je moda nekoliko tanih perspektiva o umetnosti srednjega veka, o toj divnoj umetnosti, za koju do sada jedni nisu ni znali, a koju drugi, to je jo gore, nisu cenili, Ali pisac ni izdaleka ne misli da je svrio zadatak koji je sam sebi nametnuo. On je ve u vie prilika govorio u korist nae stare arhitekture, on je ve javno izneo mnoga obesveenja, mnoga ruenja, mnoge bezbonosti. On nee sustati. On se obavezao da e se esto vraati na ovaj predmet i vraae se. On e, isto tako, neumorno braniti nae istorijske graevine, koliko ih nai kolski i akademski ikonoklasti ogoreno napadaju. Jer alosno je pogledati u kakve je ruke pala arhitektura srednjega veka i kako dananji zidari postupaju s ruevinama ove velike umetnosti. tavie, stidno je za nas obrazovane ljude, koji gledamo ta oni rade i zadovoljavamo se povikom na njih. I ovde ne govorimo samo o onome to se dogaa po unutranjosti, nego i o onome to se radi u Parizu, pred naim vratima, pod naim prozorima u velikoj varoi, u varoi knjievnoj, u sreditu tampe, rei, misli. Mi ne moemo da odolimo potrebi da na zavretku ove napomene izbeleimo neke od onih vandalskih postupaka koji se svaki dan smeraju, pretresaju, poinju, nastavljaju i izvode mirno pred naim oima, pred oima pariskog umetnikog sveta, pred licem kritike koju tolika smelost zbunjuje. Tu skoro poruen je nadbiskupski dvor, neukusna graevina; zlo nije veliko; ali zajedno s nadbiskupijom poruena je i biskupija, redak ostatak etrnaestoga veka, koji arhitekt ruilac nije umeo razlikovati od ostaloga. On je iupao i klas s kukoljem; sad se to ne moe popraviti. Govori se da e se poruiti divna Vensenska kapela, da se od njena kamena podigne ne znam kakvo utvrenje koje, meutim, Domenilu3 nije bilo potrebno.

2 Antiki kondir sa dve drke

3 Pjer Domenil (17761832), francuski general poznat po junatvu kojim je branno Vensen 1814. Pozvan od saveznika da preda tvravu, on je odgovorio: Predau Vensen kad mi vratite moju nogu." On je bio izgubio jednu nogu u bitki kod Vagrama 1809

Dok se sa velikim trokovima opravlja i obnavlja Burbonska palata4, ta kuerina, dotle se puta da vetar meu dnevice lomi velianstvena okna na Svetoj kapeli5. Pre nekoliko dana podignuta je skela na tornju Svetoga Jakova kod klanice, i ovih dana poee na njemu raditi pijuk.

Jedan zidar naao se da ozida neku belu kuicu izmeu potovanja dostojnih kula na Domu pravde. Drugi se naao da unakazi Svetoga ermena na livadi6, feudalni manastir sa tri zvonare. Nai e se neko, ne sumnjajte, da obori Svetoga ermena Okserskog7. Svi ti zidari nazivaju se arhitektima, primaju platu od prefekture i lanovi su instituta. Oni ine sve zlo koje rav ukus moe naneti dobrom ukusu. Va sada kad ovo piemo, da alosna prizora! jedan od njih dokopao se Tiljerija, drugi udara Filibera Delorma8 posred lica; i zaista, nije mala bruka naega vremena kad gledamo s koliko se bezonosti glomazna arhitektura toga gospodina opruila preko jedne od najlepih fasada renesanse.

Pariz 20 oktobra 1832

.

4 Burbonska palata, podignuta u Parizu 1722. na levoj obali Sene, prema Trgu sloge. Sada je y njoj Narodna skuptina.

5 Sveta kapela, sazidana u Parizu na boku Palate pravde, pod Lujem Svetim (12421248). Remek-delo gotske arhitekture 6 Sveti ermen na livadi, uvena opatija od koje je itava samo crkva, jedna od najstarijih u Parizu. Opatiju je osnovao

558. ilderber I, Klovisov sin. Crkva (romanska s nekoliko gotskih delova) naroito je znamenita po svom tornju na fasadi, dragocenom ostatku arhitektura XI veka. 7 Sveti ermen Okserski, pariska crkva iz VI veka u gotskom stilu, nekoliko puta ruena i obnavljana. Jedno njeno zvono dalo je znak za Vartolomejsku no (1572), kada su francuski katolici poklali protestante. 8 Filiber Delorm (15151570), uveni francuski arhitekt koji je podigao Tiljerije, staru rezidenciju francuskih kraljeva

KNjIGA PRVA

I

VELIKA DVORANA

anas je tri stotine etrdeset osam godina, est meseci i devetnaest dana kako Pariane probudie zvuci svih zvona koja su iz sve snage zvonila u trostrukom krugu Stare varoi, akoga kraja i arije.

Meutim, 6. januar 1482. nije dan koji je u istoriji zabeleen. Nije bilo niega osobitog u dogaaju koji je od rana jutra tako zatalasao pariska zvona i graane. Nije bilo ni

borenje Pikarda ili Burginjona, nikakvo obnoenje ivota ni pobuna aka u Lasu, ni ulazak naeg stranoga gospodara gospodina kralja, ak nikakvo lepo veanje kradljivaca i kradljivica u Pariskoj pravda. Nije to bio ni iznenadan dolazak, tako estu petnaestom veku, kakvog izaslanstva u ipkama i s perjanicama. Tek pre dva dana poslednja kavalkada ove vrste,

kavalkada flamanskih poslanika, kojima je bilo povereno da sklope brak izmeu dofena i Margerite od Flandrije, bee ula u Pariz, na veliko nezadovoljstvo g. kardinala od Burbona, koji je, da bi ugodno kralju, morao ljubazno primiti ovu prostaku gomilu flamanskih kmetova i uveseliti ih u svojoj burbonskoj palati vesma lepim moralitetom9, ludorijom10 i lakrdijom, dok je plaha kia kvasila na njegovim vratima divne ilime.

estog januara uzbudilo se celokupno parisko stanovnitvo, kao to veli an od Troa11, zbog dvostruke svetkovine, sastavljene od pamtiveka iz Bogojavljenja i ludakog praznika12.

Trebalo je toga dana da se loe vatre na Grevskom trgu13, da se kiti zelenilom kapela Brak i predstavljaju misterije14 u Domu pravde. To su u oi toga dana trubama objavili po raskrima glasnici g. predsednika optine, u lepim dolamama od ljubiaste vunene tkanine, s velikim belim krstovima na grudima.

Gomila varoana i varoanki, poto je zatvorila kue i duane, slegala se, dakle, sa svih strana od rana jutra, ka jednome od ova tri pomenuta mesta. Svaki se bee odluio, ko za vatre, ko za kapelu, ko za misteriju. Ali, u pohvalu staroga zdravog razuma pariskih besposliara, moramo rei da se najvei deo ove gomile bee uputio na vatre, koje su bile sasvim prikladne, ili na misteriju, koja je trebalo da se predstavlja u dobro pokrivenoj i zatvorenoj velikoj dvorani Doma pravde, i da su radoznalci ostavili bedno zelenilo bez cveta da se samo mrzne pod januarskim nebom na groblju kapele Brak.

Narod se slegao naroito po ulicama oko Doma pravde, jer se znalo da flamanski izaslanici, koji behu doli pre dva dana, nameravaju prisustvovati predstavi misterije i izboru ludakog pape, koji je takoe trebalo izvriti u velikoj dvorani.

Ali nije bilo nimalo lako ui toga dana u ovu veliku dvoranu, koja je, meutim, u ono vreme vaila kao najvea pokrivena prostorija na svetu.

9 Moralitet, moralna pouna drama u srednjem veku

10 Ludorija (soti), satirina aljiva igra u kojoj su sve linosti lude (14. i 15. v. u Francuskoj).

11 an od Troa, francuski hroniar XI veka. 12

Ludaki praznik. U srednjem veku bio je obiaj da lanovi izvesnih udruenja na dan Bogojavljenja izaberu sebi papu i da ga, prerueni i maskirani, s velikom kominom sveanou vode po varoi. Protiv ovih sveanosti, koje su bile parodija crkvene hijerarhije, vojevali su crkveni sabori, pape i parlamenta. One su vrlo poznate u istoriji francuske knjievnosti srednjega vek a, i misli se da su izazvale dva oblika stare literature: sottie, kao parodiju crkve, i sermon joyeux, kao parodiju crkvene besede. 13

Trg na kom su vrena pogubljenja. 14 Misterija, religiozna drama (XV v.) s linostima iz Biblije.

(Istina, Soval ne bee jo premerio veliku dvoranu u zamku u Montariju.) Trg Doma pravde, prepun naroda, inio se radoznalima s prozora kao kakvo more, u koje su pet est ulica, kao pet est ua reka, svakoga trenutka ulivale nove talase glava. Talasi ove gomile, talasi koji su neprestano rasli, udarali su o uglove kua koje su ovde onde, kao grebeni u moru, zadirale u nepravilni basen trga. Na sredini visoke gotske15 fasade Doma pravde, velike stepenice, po kojima se neprekidno peo i sputao dvostruki red, koji se pod tremom raskidao i rasturao u velikim talasima po njegovim pobonim stranama i, velike stepenice, velim, slivale su se bez prestanka u trg, kao kakav vodopad u jezero. Uzvici, smeh i lupanje ovih hiljada nogu dizali su veliku graju i veliku buku. S vremena na vreme ova graja i ova buka poveavahu se; struja, koja je ovu svetinu gurala na velikim stepenicama, vraala se, komeala i u kovitlac okretala; to je kakav uvar reda, ili konj kakvog pozornika naletao na gomilu da povrati red; divno predanje koje je optinski sud zavetao gradskoj policiji, gradska policija uvarima javne bezbednosti, a uvari javne bezbednosti naoj pariskoj andarmeriji.

Na vratima, na prozorima, na tavanskim otvorima, po krovovima, tiskalo se hiljadama dobrodunih lica, mirnih i estitih, koja su gledala Dom pravde, gledala svetinu, ne traei nita vie; jer u Parizu mnogi se zadovoljavaju da gledaju posmatrae, i za nas je ve vrlo zanimljiv predmet zid iza koga se neto dogaa.

Kad bismo se mi, ljudi iz 1830, mogli pomeati u mislima s tim Parianima petnaestoga veka i ui s njima, gurajui se, tiskajui se, u ovu ogromnu dvoranu Doma pravde, koja je bila tako tesna 6. januara 1482, prizor bi bio zanimljiv i lep, a oko sebe bismo imali stvari tako stare da bi nam se inile nove.

Ako italac pristaje, mi emo pokuati da mislima predstavimo utisak koji bi osetio s nama kad bi prekoraio prag ove velike dvorane i naao se usred ove svetine u raznolikom odelu.

im se ue, ui zagluhnu, oi zasene. Iznad naih glava ukrten gotski svod, prevuen drvorezom, obojen plavo, iaran zlatnim krinovima; pod nogama ploe od bela i crna mermera. Na nekoliko koraka od nas ogroman stub, zatim jo jedan, pa jo jedan; sveta sedam stubova du dvorane, koji

15 Re gotski, u smislu u kome se obino upotrebljava, sasvim je pogrena, ali je sasvim usvojena. Zato je i mi usvajamo i upotrebljavamo kao i svi, da obeleimo arhitekturu druge polovine srednjega veka, kojoj je naelo zaotren luk i koja dolazi za arhitekturom prvog perioda kojoj je osnova polukrug.

nasred njene irine nose oblike dvotuboga svoda. Oko etiri prva stuba, duani, koji se blistaju od stakla i ljokica; oko tri poslednja, klupe od hrastova drveta, izlizane i uglaane odelom parniara i togama sudija. Svuda unaokolo u dvorani, du visokoga zida, izmeu vrata, izmeu prozora, izmeu stubova, nepregledan niz statua svih kraljeva francuskih, poevi od Faramona: kraljevi mekuci, oputenih ruku i oborenih oiju; kraljevi hrabri i ratoborni, glave i ruku odvano dignutih nebu; zatim na duguljasto svedenim prozorima okna od hiljadu boja; na irokim izlazima iz dvorane bogata vrata sa vetakim drvorezom; a sve to, svodovi, stubovi, zidovi, dovratnici, vrata, statue, pokrivene odozgo do dole plavim i zlatnim ivopisom, koji, ve malo potamneo u vremenu u kome ga vidimo, bee gotovo sasvim iezao pod prainom i pauinom leta gospodnjeg 1549, kada mu se do Brel jo divio, po predanju.

Zamislite sad ovu ogromnu duguljastu salu, osvetljenu bledunjavom svetlou jednog januarskog dana,ispunjenu arenom i bunom gomilom, koja se odbijala du zidova i okretala oko sedam stubova, pa ete tada imati unekoliko pojam o celoj slici, ije emo zanimljive pojedinosti pokuati iscrpnije da opiemo.

D. Ravajak nije ubio Henrika IV , izvesno je da o Ravajakovoj krivici ne bi bilo akata koja su uvana u prijavnici Doma pravde; ne bi bilo sauesnika kojima bi bilo stalo da reenih dokaza nestane; prema tome, ne bi bilo palikua, primoranih da, u nedostatku boljega sredstva, zapale prijavnicu kako bi spalili ta akta, i da zapale Dom pravde kako bi spalili prijavnicu; prema tome, najzad, ne bi bilo ni poara godine 1618. Stari Dom postajao bi jo i sad sa svojom velikom dvoranom; ja bih mogao rei itaocu: idite, vidite je; i tako ne bih morao da je opisujem, a on ne bi morao da ita to opisivanje. A to dokazuje ovu novu istinu: da su veliki dogaaji od nedoglednih posledica.

Istina, vrlo je moguno, pre svega, da Ravajak nije imao sauesnika; zatim, da njegovi sauesnici, ako ih je sluajno imao, nisu imali nikakva udela u poaru godine 1618. O tome postoje dva druga objanjenja,vrlo verovatna. Prvo, velika usijana kometa, iroka jednu stopu, visoka jedan lakat, koja je, kao to svaki zna, pala s neba na Dom pravde 7. marta posle ponoi. Drugo, ona etiri Teofilova stiha:

alosno je vrlo bilo,

Kad je jadno Pravosue,

Primajui novce tue,

Kuu svoju zapalilo.

Ma ta se mislilo o ovom trostrukom, politikom, fizikom i pesnikom objanjenju poara Doma pravde 1618, stoji, na alost, da je poara zaista bilo. Zahvaljujui toj katastrofi, naroito zahvaljujui raznim restauracijama, koje su dolazile jedna za drugom i dovrile ono to je katastrofa potedela, ostalo je danas vrlo malo od ovoga prvog dvora francuskih kraljeva, od ove palate koja je starija od Luvra i koja je u vreme Filipa Lepoga bila ve tako stara da su u njoj traeni tragovi velianstvenih zdanja koja je podigao kralj Robert, a opisao Helgald16. Sve je gotovo nestalo sa lica zemlje. ta je bilo sa sobom u kojoj je Luj Sveti proveo svoju prvu branu no? sa gradinom u kojoj je delio pravdu, u akirama od kostreti i vunenoj bluzi bez rukava, s ogrtaem od crnoga sandala, leei na prostirkama, sa oenvilom17?

Gde je soba cara igmunda? soba Karla IV? soba Jovana Bez Zemlje? Gde su stepenice sa kojih je Karlo VI objavio svoj ukaz o pomilovanju? mermerna ploa, na kojoj je Marsel, u prisustvu dofena, ubio Roberta od Klermona i marala od ampanje? vratanca, gde su pocepane poslanice anti pape Benedikta i odakle su poli oni to ih behu doneli, molei za oprotaj kroz ceo Pariz u odedama i mitrama koje su im date iz podsmeha? Pa velika dvorana sa svojom pozlatom, svojim plavetnilom, svojim gotskim svodovima, svojim statuama, svojim stubovima, svojim ogromnim svodom, ispresecanim skulpturama? pa pozlaena soba? pa lav od kamena pred vratima, oborene glave, podvijena repa, kao lavovi na Solomonovom prestolu, u poniznom poloaju koji prilii snazi pred pravdom? pa lepa vrata? pa lepi prozori? pa umetniki okovi, kakve ni Bikorne ne bi umeo napraviti? pa ukusni drvorezi di Hansija? ... ta je uinilo vreme, ta su uinili ljudi s ovim divotama? ta nam je dato za sve to, za svu ovu galsku istoriju, za svu ovu gotsku umetnost?

Glomazni spljoteni lukovi g. od Vrosa18, toga nevetog neimara vrata na crkvi Sen erve19, to nam je mesto umetnosti; a to se tie istorije, 16

Helgald, francuski istoriar XI veka, tienik 17 oenvil (12241317), francuski istoriar i sav 18

De Vrais (15711626), francuski arhitekt, koji je izgradio Luksemburki dvorac u Parizu 19 Sen erve, uvena stara crkva u Parizu.20Patru (16041681), uveni francuski advokat

imamo reite uspomene debeloga stuba, koji i sad odjekuje od brbljivosti raznih Patrua20.Kao to vidite, to ni je bogzna ta. Vratimo se na pravu veliku dvoranu pravog staroga Doma.

Oba kraja ovog dinovskog paralelograma behu zauzeta: jedan uvenim stolom od mermera, koji je bio tako dugaak, tako irok i tako debeo da se nikad ni je video, vele stari zapisi, u stilu koji bi bio sasvim po volji Gargantui, takav komad mermera na svetu; drugi kapelom u kojoj je po naredbi Luja XI izraena njegova statua, kako klei pred Bogorodicom, i u koju je on, ne marei to e ostaviti dva prazna mesta u nizu kraljevskih statua preneo statue Karla Velikoga i Luja Svetoga, dva sveca za koje je mislio da su u velikoj milosti na nebu kao kraljevi Francuske. Ova kapela, jo nova, sagraena tek pre est godina, bee sva u onom lepom ukusu otmene arhitekture, divne skulpture, finih i duboko urezanih ara, koji kod nas obeleava kraj gotskoga doba i produava se do polovine esnaestoga veka u arobnim fantazijama renesanse. Mala rua izraena iznad glavnih vrata bee osobito remek delo nenosti i lepote; rekao bi ovek da je zvezda od ipaka.

Na sredini dvorane, prema velikim vratima, bee postolje od svile protkane zlatom, prislonjeno uza zid, sa naroitim ulazom kroz prozor iz hodnika pozlaene sobe, podignuto za flamanske poslanike i druge visoke linosti, koje behu pozvane na predstavu misterije.

Predstava misterije trebalo je, po obiaju, da bude na mermernom stolu. On je jo izjutra bio spremljen za to. Njegova bogata mermerna ploa, iarana stopama lanova Bazoe21 nosila je dosta uzdignut drveni

20

Patru (16041626), uveni francuski advokat 21

(Bazoa je drutvo koje nii inovnici pariskoga parlamenta osnovae poetnom XIV veka, radi uzajamnog potpomaganja i zajednikoga zabavljanja. To je drutvo imalo svoga kralja, kancelara, vice kancelara itd. Ono je imalo pravo jurisdikcije nad svima svojim lanovima. lanovi su mu bili zvaninici prokuratorski, advokatski, nii sudski inovnici i pisari savetnika parlamenta. Ovome drutvu sedite je bilo u Parizu. Sem ove Bazoe u Parizu je bila jo i Bazoa iz atlea koja je bila gotovo isto tako stara i koju su takoe sastavljali pisari i zvaninici, ali oni koji su bili kod belenika, komesara i prokuratora iz atlea.

Pored ova dva postojalo je i tree drutvo pisara, i to onih koji su bili u slubi prokuratora Glavne kontrole. Ovo se drutvo zvalo Carstvo galilejsko, a stareina njegov car.

Sva ova drutva imala su svoje svetkovine koje su bile kao maskarade. Bazoa je krajem juna imala opti pregled svih lanova; zatim praznik Bogojavljenje i najzad u prolee, majsku svetkovinu. Bazoa iz atlea imala je svoju svetkovinu o pokladama. Galilejsko carstvo svetkovalo je 6. januara.

Da bi uveliali svetkovinu, bazoani su davali i predstave, ili pred atleom, ili na uvenom mermernom stolu u Domu pravde. Uspeh tih svetkovina s poetna uinio je da su velikodostojnici dravni, prilikom dolaska vladalakih itd., pozivali bazoane da predstavljaju svoje vesele i satirine komade.

Kasnije, podsmevajui se celome svetu, bazoani su svojim predstavama i svetkovinama ili u sve vee krajnosti, slobode i skandale (naroito za vreme Karla VI i Karla VII, i za vreme ropstva Fransoa I), tako da su kraljevi i

kavez, ija je gornja povrina, pristupana pogledima cele dvorane, trebalo da poslui kao pozornica a unutranjost, zaklonjena zastirkama, kao oblaionica predstavljaima. Jedne lestvice, naivno nametene spolja, imale su da odravaju vezu izmeu pozornice i oblaionice i da svoje dosta razmaknute preage pozajme za penjanje i silaenje. Nije bilo linosti tako nepredviene, nije bilo obrta, nije bilo iznenadnoga dogaaja koji nije morao doi preko ovih lestvica. Nevino i dostojno potovanja detinjstvo umetnosti i mainerije!

etiri uvara upravitelja Doma pravde, neizbeni nadzornici svih narodnih zadovoljstava, u danima sveanosti kao i u danima pogubljenja, stojali su na etiri ugla mermernoga stola.

Tek u podne, kad izbije dvanaesti udar na velikom asovniku Doma, trebalo je da pone komad. To je,nema sumnje, bilo suvie kasno za pozorinu predstavu; ali trebalo je odrediti vreme u koje mogu doi poslanici.

Sva ova svetila ekala je od rana jutra. Znatan broj ovih estitih i radoznalih ljudi mrznuo se jo od zore pred velikim stepenicama; neki su, tavie, tvrdili da su proveli no leei pred velikim vratima da bi mogli ui prvi. Gomila je svakoga trenutka rasla i, kao voda koja se izliva iz svoga korita, poela se peti i ii du zidova, izdizati oko stubova, iriti po njihovim glavama, po ivicama i vencima njihovim, po prozorima, po svima uglovima arhitektonskim, po svima reljefima vajarskim. Neudobnost, nestrpljenje, dosada, sloboda jednoga dana bezonosti i ludosti, svae koje su svaki as izbijale, to je neko nekoga gurnuo laktom, to je neko nekome stao na nogu, umor od dugog ekanja, sve je to jo mnogo pre dolaska poslanika davalo otar i gorak izraz graji ovog naroda koji bee zatvoren, zguren, zbijen, gaen, guen. Na sve strane ula su se samo proklinjanja i tube protiv Flamanaca, predsednika optine, kardinala od Burbona, upravitelja Doma pravde, gospoe Margerite od Austrije, uvara reda, hladnoe, vruine, ravog vremena, pariskog biskupa, ludakog pape, stubova, statua, to su ova vrata zatvorena, to je onaj prozor otvoren sve to na veliko zadovoljstvo gomile aka i lakeja, rasturenih po svetini, koji su

policija morali ograniavati slobodu bazoana sve jaim merama, dok se za vlade Henrika III ne ukide pravo njihovo da daju predstave.

Ove korporacije smatraju se u istoriji francuske knjievnosti srednjega veka kao vrlo vane za razvitak pozorita i dramske knjievnosti.)

u ovo nezadovoljstvo unosili svoja zadirkivanja i peckanja, i podbadali, tako rei, iodama opte neraspoloenje.

Pored ostalih, bila je jedna gomilica ovih veselih vragolana koji behu odvano posedali na jedan prozor, poto su porazbijali na njemu okna, te su odatle bacali svoje poglede i svoje zajedljive ale unutra i napolje, u svet koji se nalazio u dvorani i u svet koji je bio na trgu. Po njihovim podrugljivim pokretima, po njihovom glasnom smehu, po njihovim ironinim uzvicima koje su s jednog kraja dvorane na drugi izmenjivali sa svojim drugovima, lako je bilo pogoditi da ovi mladi ljudi nisu oseali dosadu i umor, kao ostali svet, i da su vrlo dobro umeli, za svoje lino zadovoljstvo, napraviti od onoga to su imali pred oima predstavu pored koje su strpljivo oekivali onu pravu.

Due mi, vi ste to, Joannes Frollo de Molendino! vikao je jedan od njih nekom malom plavom vragu lepa i lukava lica, koji se bee ispeo na lie jednoga stuba dobro vas zovu an do Mulen22, jer vam ruke i noge izgledaju kao etiri krila na vetru. Jeste li odavno ovde?

avoljega mi milosra! odgovori an Frolo ima vie od etiri asa i nadam se da e mi se oni uraunati u istilitu. uo sam osam pevaa kralja od Sicilije kad su zapevali prve stihove jutrenja u Svetoj kapeli.

Ba su mi pevai! prihvati drugi glas im je tanji od iljka na kapi. Pre nego je ustanovio slubu gospodinu svetome Jovanu, kralj je trebalo da se raspita da li gospodin sveti Jovan voli latinsko pojanje s provansalskim naglaskom.

On je to, dakle, uinio samo da upotrebi te proklete pevae kralja od Sicilije! uzviknu ljutito jedna starica u gomili pod prozorom. Ko je to video, molim vas! hiljadu pariskih livara za jedno bogosluenje! i to od prihoda ribljega trga u Parizu!

Mir, babo! prihvati pored ribarke jedna puna i ozbiljna linost koja bee zatisnula nos; bogosluenje se moralo ustanoviti. Hteli biste valjda da se kralj nanovo razboli?

Tako ti njoj! gospodine ile Lekorni, gospodaru dvorski urijo! uzviknu ak koji se bee prikopao za stub.

Glasan smeh svih aka doeka nesreno ime jadnog dvorskog uriju.

22 an di Mulen... etiri krila na vetru. Smisao je y igri rei, jer mulen (moulin) znai i: mlin

Lekorni! il Lekorni!23 vikali su jedni.

Cornutus et hirsutus24 prihvatite drugi.

Pa jest nastavi mali vrag na stubu. ta im je, te se smeju? Uvaeni il Lekorni, brat gospodara ana Lenornija, sudije kraljeva dvora, sin gospodara Mahije Lekornija, prvog uvara Vensenske ume, svi Pariani, svi oenjeni s oca na sina.

Veselost se udvoji. Demekasti urija, ne odgovorivi ni rei, trudno se da se ukloni ispred pogleda koji sa svih strana behu na nj upravljeni; ali je uzalud duvao i znojio se. Kao klin, koji sve dublje ulazi u drvo, njegovi napori pomagali su samo da jo jae uglavi izmeu ramena svojih su seda svoje iroko zajapureno lice, crveno od srdbe i gneva.

Naposletku jedan od ovih, debeo, omalen i ugledan kao on, pritee mu u pomo.

Strahota! da se aci tako ponaaju prema jednom graaninu! U moje vreme za to bi ih iibali pruem, pa bi ih zatim spalili na njemu.

Cela gomila graknu.

Oho! ko to gudi tako? ko je ta zlokobna jejina?

Gle, ja ga poznajem ree jedan to je gazda Andri Munije.

Jer je jedan od etvorice priznatih knjiara kolskih! ree drugi.

Sve je to etvoro u tome duanu uzviknu trei etiri narodnosti, etiri fakulteta, etiri sveanosti, etiri prokuratora, etiri izbornika, etiri knjiara.

Onda im treba prihvati an Frolo sve rasturiti na sve etiri strane.

Munije, spaliemo ti knjige.

Munije, istui emo ti slugu.

Mukije, izljubiemo ti enu.

Dobru i debelu gospoicu Udard.

Koja je tako svea i vesela kao da je udovica.

avo da vas nosi! proguna gazda Andri Munije.

23

Igra rei, jer lakorni znaci: i rogat 24 Rogat i upav

Gazda Andri prihvati an, koji je jo neprestano visio na stubu uti dok ti nisam skoio na glavu!

Gazda Andri podie oi, kao da odmeri zaas visinu stuba, teinu obeenjaka, pomnoi u pameti tu teinu s kvadratom brzine, i uuta.

an, gospodar bojnog polja, nastavi pobedonosno:

Ja bih to uinio, iako sam brat jednog arhiakona!

Krasna gospoda ovi nai nastavnici! nisu ak ni to izradili da se naa prava potuju na dan kao to je ovaj! Eto, u predgrau su vatre i majska sveanost; u varoi misterija, ludaki papa i flamanski poslanici; a u akom kraju, nita!

Meutim, Moberov trg dosta je veliki! prihvati jedan od aka, koji se bee namestio na prozoru.

Dole rektor, dole izbornici i prokuratori! uzviknu an.

Moraemo veeras nastavi drugi da naloimo vatre u an Gajaru, s knjigama gazda Andrija!

I s pisarskim naslonima! ree njegov sused.

I s prutovima famuluskim!

I s pljuvaonicama dekanskim!

I s ormanima prokuratorskim!

I s kovezima izbornikim!

I s klupicama rektorovim!

Dole! prihvati mali an dubokim glasom dole gazda Andri, famulusi i pisari; bogoslovi, lekari i naunici crkvenog prava; prokuratori, izbornici i rektor.

Ovo je smak sveta! promrmlja gazda Andri, zatisnuvi ui.

Eno rektora, ide preko trga uzviknu jedan od onih sa prozora.

Svi se ivo okrenue trgu.

Je li to zaista na potovani rektor, gospodin Tibo? upita an Frolo di Mulen, koji nije mogao videti ta se dogaa napolju, jer se bee popeo na jedan stub u unutranjosti.

Jeste, jeste odgovorie svi ostali on je, on je, gospodin Tibo, rektor.

To bee zaista rektor i svi asnici univerziteta, koji su sveano izlazili pred poslanike i, u tom trenutku, prelazili preko trga. aci, koji su se tiskali na prozoru, doekae ih ismevanjem i ironinim pljeskanjem. Rektor, koji je iao na elu svoga drutva, izdra prvu vatru. Ona bee vrlo jaka.

Dobar dan, gospodine rektore! Hej! dobar dan!

Otkuda taj stari kockar ovde? Ostavio je, dakle, kocke?

Ala kasa na svojoj mazgi! u nje su manje ui no u njega.

Hej! dobar dan, gospodine rektore Tibo! Tubalde aleator!25 matori glupae! matori kockaru!

Neka vas bog sauva.

Jeste li noas esto imali dva puta est?26

O! da jadna i opala lica, pomodrela, otegnuta i umorna od ljubavi prema igri i kockama!

Kuda tako, Tibo, Tybalde ad dados27, kad ste lea okrenuli koli i kasate ka gradu?

Bez sumnje ide da potrai stan u Ulici Tibotode28 uzviknu an di Mulen.

Cela gomila ponovi ovu zajedljivu alu s burnim uzvicima i pomamnim pljeskanjem.

Idete da potraite stan u Ulici Tibotode, je li, gospodine rektore to s avolom igrate.

Zatim doe red na ostale asnike.

Dole famulusi! dole nosioci ezla!

Je li, Roben Puspene, ko je onaj tamo?

To je ilber de Siji, Gilbertus de Soliaco, upravitelj Otenskot kolea.

Evo ti moje cipele, ti si na boljem mestu, udri ga njome u lice.

Saturnalitias mittimus vese rcuces29.

Dole est bogoslova i njihove bele mantije!

25 Tibo, kockar 26

Domina ija svaka polovina ima po est taaka 27 Tibo, za gubljenje 28

Igra rei: Tibotode (Thibaut aux ds), tj. Tibo sa kockama 29 aljemo ti saturnalijske orahe

Zar su to bogoslovi? Ja sam mislio da su bele guske koje je Sveta enevjeva poklonila varoi zaimanje Ronji,

Dole s lekarima!

Dole s prepirkama velikim i praznim!

Evo ti moje kape, kancelaru Svete enevjeve! ti si mi nepravo uinio. Jest, on je moje mesto u normanskoj pokrajini dao malom Askaniju Falzaspaia, koji je iz pokrajine Bur, jer je Italijan.

To je nepravda povikae svi uenici. Dole s kancelarom Svete enevjeve!

Hej! gospodine Joakime od Ladehora! Hej! Luj Dahije! Hej! Lambere Oktemane!

avo neka nosi prokuratora nemake narodnosti!

I kapelane Svete kapele s njihovim surim ogrtaima; cum tunicis grisis!

Seu de pellibus grisis fourrotis.30

Hej! uitelji vetina! Sve lepe crne odede! sve lepe crvene odede!

Lepu pratnju ima rektor!

Rekao bi ovek da je mletaki dud koji ide na venanje mora.

Hej, ane! a kanonici Svete enevjeve!

Do avola s kanonicima!

Opat Klod oar! doktor Klod oar! Da ne traite Marij u ifard?

Ona je y Ulici Glatinji.

Sprema postelju stareini peake garde.

Plaa svoje etiri pare; quatuor denarios.

Aut unum bombum.

Hoete li da pred vama plati?

Drugovi! gospodin Simon Sangen, izbornik iz Pikardije, koji zajedno sa svojom enom jae na istom kou.

fost equitem sedet atra cura31.

Samo hrabro, gospodine Simone!

30

Ili sa surim postavljenim ogrtaem 31 Iza konjanika sedi crna briga

Dobar dan, gospodine izbornie!

Laku no, gospoo izbornice!

Ala su sreni to vide sve to! ree s uzdahom Joannes de Molendino, koji je neprestano bio u liu svoga kapitela.

Meutim, priznati kolski knjiar, gazda Andri Munije, nae se na uvo kraljeva urije, gazdaila Lekornija.

Kaem vam, gospodine, ovo je smak sveta. Nikad nije bilo ovakve ake razuzdanosti. Sve upropastie prokleti pronalasci ovoga veka. Topovi, serpentine32, bombarde33, a naroito tampa, ta druga kuga iz Nemake. Nema vie rukopisa, nema vie knjiga. tampa je ubila knjiaru. Primie se smak sveta.

Ja to vidim po napretku svilenih tkanina ree urija.

U tom trenutku izbi podne.

A!... uzviknu jednoglasno cela gomila.

aci uutae. Potom nastade veliki nered, veliko kretanje nogu i glava, veliko kaljanje i brisanje noseva: svaki se spremi, namesti, podie, primae, zatim zavlada velika tiina; svi vratovi ostae oprueni, sva usta otvorena, svi pogledi upravljeni ka mermernom stolu. Na njemu se nita ne pojavi.

etiri sluitelja upravitelja Doma pravde stojali su tu neprestano, kruti i nepomini, kao etiri naslikana kipa. Sve oi okrenue se ka postolju, odreenom za flamanske poslanike. Vrata su ostala zatvorena, a postolje prazno. Ova svetina ekala je od rana jutra tri stvari: podne, flamansko poslanstvo, misteriju. Samo podne bee stiglo na vreme.

Ovo je bilo i suvie.

ekali su jedan, dva, tri, pet minuta, etvrt sata; nita ne doe. Postolje ostade prazno, pozornica nema. Meutim, za nestrpljenjem doe gnev. Ljutite rei ile su od usta do usta, istina, jo tihim glasom.

Misteriju! misteriju! mrmljali su potmulo. Glave su se uzrujavale. Bura, koja je jo samo tutnjila, lebdela je nad ovom svetinom. an di Mulen izvukao je iz nje prvu munju.

Misteriju, i neka idu do avola Flamanci! viknu on koliko je mogao, uvijajui se kao zmija oko svoga stuba. 32

Top iz XVI veka 33 Prangija

Svetina zapljeska.

Misteriju ponovi narod a Flandrija neka ide do sto avola!

Hoemo smesta misteriju prihvati ak inae emo obesiti upravitelja Doma, u naknadu za komediju i moralitet.

Tako je povika narod i ponimo veanje s njegovim sluiteljima.

Gromko odobravanje zaori se u dvornici. etiri uboga avola poee bledeti i zgledati se. Svetina se uskomea, i oni ve videe kako se slaba drvena pregrada, koja ih je razdvajala od nje, poe ugibati i putati trbuh pod pritiskom gomile.

Trenutak je bio kritian.

Udri! udri! ulo se sa svih strana.

U tom trenutku podie se zavesa na oblaionici, koju smo ranije opisali, i propusti jednu linost,ija pojava najedanput zaustavi gomilu i kao nekom arolijom promeni njen gnev u radoznalost .

ujmo! ujmo!

Ova linost, vrlo malo spokojna i drhtei celim telom, stupi na ivicu mermernog stola, uz neprekidno klanjanje, koje je, to se vie pribliavala, sve vie liilo na klecanje.

Mir se, meutim, postupno bio povratio. Samo je ostao onaj laki agor koji se uvek uje u utanju svetine.

Gospodo graani, i gospoe graanke ree ova linost mi emo imati ast da deklamujemo i predstavljamo pred njegovim prevashodstvom gospodinom kardinalom jedan vrlo lep moralitet, koji se zove: Pravedni sud preiste device Marije. Ja igram Jupitera. Njegovo prevashodstvo prati u ovom trenutku mnogopotovano poslanstvo gospodina vojvode od Austrije, koje se zadralo na Kapiji Bode, sluajui govor gospodina rektora univerziteta. im njegovo prevashodstvo kardinal bude doao, poeemo predstavu.

Van svake sumnje je da je bilo potrebno nita manje nego posredovanje Jupiterovo da se spasu etiri nesrena sluitelja upravitelja Doma pravde. Da smo bili te sree da smo izmislili ovu vrlo istinitu priu, i, prema tome, da smo za nju odgovorni pred gospoom kritikom, protiv nas se ne bi moglo u ovom trenutku navesti klasino pravilo: Nee deus

intersit34. Uostalom, odelo gospodara Jupitera bee vrlo lepo i dosta je doprinelo da se gomila stia, jer je bilo privuklo svu njenu panju. Jupiter bee obuen u pancir koulju, pokrivenu crnom kadifom, s pozlaenim kopama; na glavi je imao kapu, ukraenu dugmadima od pozlaena srebra; i da nije bilo crvene boje i dugake brade, ko je mu pokrivahu po pola lica, da nije bilo valjka od pozlaene hartije, naikanoga ipkama i pokrivenog pozlaenim trakama, koji je nosio u ruci i u kome su izvebane oi lako mogle poznati munju, da mu noge nisu bile boje mesa i uvijene po grki, on bi, zbog svog ozbiljnog dranja, mogao izdrati poreenje s kakvim bretonskim strelcem iz odrena gospodina od Berija.

34 Neka se Bog ne umea

II

PJER GRENGOAR

Meutim, dok je on govorio, jednodune radosti divljenja, koje je izazvalo njegovo odelo, nestalo je s njegovim reima; i kad doe na nesreni zavretak: im njegovo prevashodstvo kardinal bude doao, poeemo predstavu", njegov glas se izgubi u urnebesnoj vici.

Ponite smesta! Misteriju! misteriju smesta! vikao je narod. I iznad svih glasova uo se glas Joannes de Molendino, koji je prodirao kroz graju, kao frula u ravoj rimskoj muzici.

Ponite smesta! kretao je ak.

Dole Jupiter i kardinal Burbonski! grmeli su Roben Puspen i ostali aci na prozoru.

Smesta moralitet! ponavljala je gomila. Odmah! smesta! Smrt glumcima i kardinalu!

Siromah Jupiter, unezveren, preplaen, bled, iako se bee narumenio, ispusti svoju munju i uze u ruku kapu; zatim se stade klanjati i drhtati, mucajui:

Njegovo prevashodstvo ... poslanici ... Gospoica Margarita od Flandrije ... Nije znao ta da kae. U stvari, bojao se da ne bude obeen.

Ako eka, obesie ga narod; ako ne eka, obesie ga kardinal; i u jednom i u drugom sluaju video je propast, to jest veala.

Sreom, doe neko da ga izvue iz neprilike i da primi na sebe odgovornost.

Jedan ovek, koji je stajao s druge strane ograde, u slobodnom prostoru oko mermernog stola, i koga niko jo ne bee spazio, toliko je njegovu visoku i tanku linost zaklanjao od svakoga pogleda prenik stuba na koji bee naslonjen, taj ovek, velimo, visok, suv, bled, plav, jo mlad, mada ve pun bora po licu i elu, oiju svetlih i usta nasmejanih, obuen u

crno odelo, izvetalo i uglaano od dugog noenja, prie mermernom stolu i dade znak jadnom paeniku. Ali ovaj, prestravljen, nije to video.

Ovaj ovek koraknu jo jednom:

Jupiteru! ree dragi Jupiteru! Ovaj nije uo nita.

Naposletku plavi dugonja, nestrpljiv, viknu mu gotovo pod nosom:

Miel iborne!

Ko me zove? ree Jupiter, kao da se iz ona trgao.

Ja odgovori onaj u crnom odelu.

A, vi! ree Jupiter.

Ponite smesta prihvati ta linost. Zadovoljite narod. Ja uzimam na sebe da umirim gospodina upravitelja, koji e umiriti gospodina kardinala.

Jupiter dahnu duom.

Gospoda graani povika on koliko je mogao svetini koja je stalno vikala odmah emo poeti.

Evoe, Juppiter. Plaudite, cives!35 povikae aci.

iveo! iveo! povika narod. Nastade urnebesno pljeskanje, i Jupiter bee ve zamakao za zavesu, a dvorana se jo tresla od burnog odobravanja.

Meutim, onaj nepoznati ovek, koji je tako maioniki pretvorio buru u mainu, kao to veli na stari dragi Kornej36, bee se skromno povukao u polutamu svoga stuba, i tu bi bez sumnje ostao nezapaen, nepomian i nem kao i pre, da ga ne izvukoe dve mlade ene, koje su bile u prvom redu gledalaca i uoile njegov razgovor s Mielom ibornom Jupiterom.

Uitelju ree jedna od njih i dade mu znak da im prie.

utite, draga Lienarda ree joj su susetka, lepa, svea, obuena u praznino odelo. To nije uenjak ve svetovnjak; ne treba rei uitelju, nego gospodine.

Gospodine ree Lienarda, Nepoznati prie ogradi.

ta elite, gospoice? ulita on vrlo usluno.

35

iveo, Jupiteru! Pljeskajte, graani! 36 Veliki francuski dramski pesnik XVII veka

O, nita ree Lienarda sasvim zbunjena moja susetka iketa la ansijen hoe da vam kae neto.

Boe sauvaj prihvati iketa i porumene Lienarda vam je rekla: uitelju, a ja sam joj primetila da se kae: gospodine.

Obe devojke oborie oi. Nepoznati, koji je jedva ekao da zapodene razgovor, gledae ih smeei se.

Dakle, nemate nita da mi kaete, gospoice?

O, ba nita odgovori iketa.

Nita ree Lienarda.

Visoki plavi mladi htede da se udalji, ali ove dve radoznale devojke nisu imale volje da napuste svoj plen.

Gospodine ree iketa naglo kao ustava koja se otvara ili kao ena koja se odluila to e vi, dakle, poznajete toga vojnika koji e igrati u misteriji ulogu Bogorodice?

Hoete da kaete ulogu Jupitera prihvati nepoznati.

Da ree Lienarda ona je glupa! Vi, dakle, poznajete Jupitera.

Miela iborna! odgovori nepoznati poznajem, gospoice.

Ima divnu bradu! ree Lienarda.

Hoe li biti lepo to to e govoriti tamo gore? upita bojaljivo iketa.

Vrlo lepo, gospoice odgovori nepoznati bez ikakvog ustezanja.

A ta e to biti? ree Lienarda.

Pravedni sud preiste Bogorodice, moralitet, molim vas, gospoice.

Tako! prihvati Lienarda.

Nastade kratko utanje. Nepoznati ga prekide.

To je sasvim nov moralitet koji dosad nije predstavljan.

Dakle, to nije onaj isti ree iketa koji je davan pre dve godine, na dan dolaska gospodina papina poslanika, i u kome su bile tri lepe devojke ko je su predstavljale...

Sirene ree Lienarda.

I bile sasvim nage dodade mladi ovek. Lienarda stidljivo obori oi. iketa je pogleda i uini to isto. On nastavi, smeei se:

To je bilo vrlo zanimljivo gledati. Danas, meutim, danas se daje moralitet, naroito napisan za gospoicu od Flandrije.

Hoe li se pevati pastirske pesme? upita iketa.

O! ree nepoznati u moralitetu! Ne treba brkati vrste komada. Da je ovo ludorija, onda, razume se!

teta prihvati iketa. Onda je na esmi Ponso bilo divljih mukaraca i ena, koji su se meu sobom borili i izvodili razne slike, pevajui pobone i pastirske pesme.

to pristaje papinom poslaniku ree dosta oporo nepoznati ne pristaje kneginjici.

A blizu njih prihvati Lienarda nadmetalo se vie dubokih instrumenata koji su izvodili divne melodije.

A da bi se potkrepili prolaznici dodade iketa esma je toila na tri lule vino mleko i medovinu, i svako je pio, ko je samo hteo

A malo nie Ponsoa nastavi Lienarda kod crkve Svete Trojice, predstavljeno je, i to samo pokretima, bez rei, Hristovo stradanje.

Da, seam se uzviknu iketa Bog na krstu, a dva razbojnika jedan s leve, druga s desne strane.

Ovde mlade torokue, oduevljene uspomenom na dolazak gospodina papina poslanika, stadoe govoriti u isti mah.

A malo dalje, kod Slikarske kapije, bile su druge linosti, vrlo bogato odevene.

A na fontani Svetog Inokentija onaj lovac koji je lovio srnu uz veliki lave pasa i zvuke lovakoga roga!

Pa na pariskoj klanici one kule koje su predstavljale bastilju u Djepu .

Pa zna, iketa, onaj juri, kad je proao papin poslanik, u kome su svi Englezi platili glavom.

Pa na vratima atlea bilo je vrlo lepih linosti.

I na Menjakome mostu koji sav bee zastrt.

Pa kad je papin poslanik proao, puteno je sa mosta preko dve hiljade svakojakih ptica; ba je bilo lepo, Lienarda.

Danas e biti jo lepe prihvati najzad nepoznati koji kao da ih je sluao s nestrpljenjem.

Vi nam obeavate da e ova misterija biti lepa ree iketa.

Naravno odgovori on; zatim s izvesnim ponosom dodade: Gospoice, ja sam je napisao.

Istina? rekoe mlade devojke, zadivljene.

Da odgovori pesnik i malo se isprsi to jest, 'dvojica su njeni autori: an Maran, koji je istrugao daske, nainio pozornicu i svu drvenariju, i ja, koji sam napisao komad. Ja se zovem Pjer Grengoar.

Pisac Sida37ne bi rekao s vie ponosa: Pjer Kornej.

Nai su itaoci mogli opaziti da je moralo protei izvesno vreme od onog trenutka kad je Jupiter zaao za zavesu pa do trenutka kad se pisac novog moraliteta ovako iznebuha odao bezazlenom divljenju ikete i Lienarde. to pada u oi: sva ova gomila, koja je na nekoliko minuta pre toga toliko vikala, ekala je sad mirno, na glumevo obeanje, a to dokazuje onu veitu istinu, koja se svaki dan potvruje u naim pozoritima, da je najbolje sredstvo da gledaoci strpljivo ekaju uveravati ih da e se odmah poeti.

Meutim, an nije spavao.

Hej! povika on odjednom usred mirnoga ekanja koje je nastalo posle graje Jupiteru, preista Bogorodice, vraki komedijai! zbijate li vi alu s nama? komad! komad! Ponite, ili emo poeti mi!

To je bilo dovoljno.

U unutranjosti zgrade zau se svirka visokih i dubokih instrumenata; zavesa se die; etiri naminkane linosti izioe, uspuzae se uz strme pozorine lestvice, i kad dooe na gornju povrinu, stadoe u jedan red pred gledaoce, kojima se duboko poklonie; na to simfonija prestade Misterija je poinjala.

Poto su za svoje klanjanje dobro nagraene pljeskanjem, one etiri linosti otpoee, usred pobone tiine, prolog, od koga emo rado potedeti itaoca. Uostalom, to se jo i danas deava, gledaoci su vie panje obraali na odelo ko je su glumci imali no na uloge koje su igrali; i doista, imali su pravo. Sve etvoro bee obueno u odelo pola uto, pola belo, koje se razlikovalo jedino kakvoom materije; prvo je bilo od brokata, izvezeno sa zlatom i srebrom, drugo od svile, tree od vune, etvrto od platna. Prva linost imala je u desnoj ruci ma, druga dva zlatna kljua,

37 Najbolja Kornejeva tragedija

trea terazije, etvrta aov; i da bi se olakalo lenim glavama, koje ne bi shvatile ove simbole, moglo se proitati u krupnim, crnim, izvezenim pismenima: na donjem kraju haljine od brokata, Ja se zovem Gospotina; na donjem kraju svilene haljine, Ja se zovem Kler; na donjem kraju vunene haljine, Ja se zovem Trgovina; na donjem kraju platnene haljine, Ja se zovem Zemljoradnik. Pol dveju mukih alegorija bio je jasno obeleen za svakog pametnog gledaoca kraom haljinom i kapama koje su imale na glavi, dok su obe enske alegorije, u dugakoj haljini, imale na glavi kukuljae.

Isto tako, trebalo bi mnogo zle volje pa da se iz poezije prologa ne razume da je Zemljoradnik bio venan s Trgovinom, a Kler s Gospotinom, i da su oba srena para imala zajedniki jednog divnog zlatnog dofena, koga su hteli dosuditi samo najlepoj. Oni su, dakle, ili po svetu, traei tu lepoticu, i poto su redom odbili kraljicu od Golkonde, kneginjicu od Trebizonde, keri Velikoga kana tatarskog itd., itd.,

Zemljoradnik i Kler, Gospotina i Trgovina behu doli da se odmore na mermernom stolu u Domu pravde, govorei pred potovanim sluaocima toliko mudrih izreka, misli, sofizama, pouka i figura, koliko se moglo uti na fakultetu umetnosti prilikom polaganja doktorskog ispita. Sve to bee zaista vrlo lepo.

Meutim, u ovoj gomili, na koju su etiri alegorije nadmeui se bacale talase metafora, nije bilo paljivijeg uva, uzbuenijeg srca, nepominijeg oka, opruenijeg vrata, od oka, uva, vrata i srca pisca, pesnika, dobrog Pjera Grengoara, koji pre jednog trenutka nije mogao odoleti radosti da ne kae svoje ime dvema lepim devojkama. On se bee odmakao nekoliko koraka od njih, iza svoga stuba, i odatle je sluao, gledao, uivao. Blagonaklono pljeskanje kojim je doekan poetak njegova prologa odjekivalo je jo u njemu, i on bee sasvim zanet onim ushienim posmatranjem kojim jedan pisac slua svoje misli, kako jedna po jedna padaju iz usta glumca u tiinu prostranog gledalita. Divni Pjer Grengoar!

Teko nam je to moramo rei, ali ovaj prvi zanos bio je vrlo brzo pokvaren. Tek to je Grengoar pribliio svoje usne ovoj zanosnoj ai radosti i slave, a jedna kap gorine pade u nju.

Jedan odrpani prosjak koji, izgubljen u gomili, nije mogao nita naprositi, i koji bez sumnje nije naao dovoljno naknade u depovima

svojih suseda, bee doao na misao da se ispne na nekakvo vidno mesto,da bi privukao panju i izazvao saaljenje.

On se, dakle, bee popeo za vreme prvih stihova prologa, pomou stubova od postolja, do ivice na donjem delu postolja, i tu seo, privlaei panju i saaljenje svetine svojim ritama, i odvratnom ranom koju je imao na desnoj ruci. Inae nije ni re progovorio.

Kako je utao, prolog je mirno tekao, i nekakav osetni nered ne bi nastao da za nesreu ak an sa svoga stuba nije spazio prosjaka i njegovo prenemaganje. Neodoljiv smeh obuze mladog obeenjaka, koji, ne vodei nimalo rauna to e prekinuti predstavu i naruiti optu panju, uzviknu veselo:

Gle! onaj jadnik ite milostinju!

Ko je god bacio kamen u baru meu abe ili ispalio puku u jato ptica, moe zamisliti kakvo su dejstvo ove neuputne rei proizvele usred opte panje. Grengoar uzdrhta kao da ga je dohvatila elektrina struja. Prolog se prekinu i sve se glave uz graju listom okrenue prosjaku koji se ne samo ne zbuni nego nae u ovom dogaaju dobru priliku za berbu, te stade tunim glasom, prevrui oima, govoriti:

Udelite meni bednom!

Ta to je, due mi, Klopen Trujfu nastavi an. Hej, prijatelju, verovatno ti je rana smetala na nozi, kad si je premestio na ruku.

Govorei ovo, on veto kao majmun baci jedan sitan novi u masni eir koji je prosjak pruao svojom bolesnom rukom. Prosjak primi hladno i milostinju i podsmeh i nastavi tunim glasom: Udelite meni bednom!

Ovaj dogaaj skrenu panju prisutnih, i veliki deo gledalaca, Roben Puspen i svi aci na elu,veselo su pljeskali ovom neobinom razgovoru koji su, usred prologa, improvizirali, ak svojim kretavim glasom i prosjak svojim nezbunljivim zapevanjem.

Grengoar je bio vrlo nezadovoljan. Kad je doao sebi posle prve zabune, on zape vikati linostima na pozornici: Nastavite! do avola! nastavite! ne hotei ni pogledom preziranja udostojiti ova dva izgrednika.

U tom trenutku oseti kako ga neko; vue za skut od haljine: on se okrenu, malo ljutito, i jedva se nasmei. A trebalo je da se nasmei. To bee lepa ruka ikete la ansijen, koja ga je kroz ogradu tako molila za panju.

Gospodine ree mlada devojka hoe li ovi nastaviti?

Razume se odgovori Grengoar, njega je ovo pitanje prilino vrealo.

Onda, hoete li biti tako dobri, gospodine, da mi objasnite...

ta e rei? upade joj u re Grengoar. No, sluajte.

Ne ree iketa nego ono to su do sada rekli.

Grengoar poskoi kao ovek koga su u ranu dirnuli.

Prokleta glupa i tupa devojka! ree on kroz zube.

Od toga trenutka iketa nije vie postojala za njega.

Meutim, glumci behu posluali njegovu zapovest, a gledaoci, videi da ovi nastavljaju predstavu, stadoe nanovo sluati, poto su mnogo lepih stvari propustili izmeu delova komada koji tak o naglo bee prekinut. Grengoar je u sebi gorko o tome razmiljao. Ali malo pomalo mir se bee povratio. an je utao, prosjak je brojao neto novaca u svome eiru, i komad odnese pobedu.

To je zaista bilo vrlo lepo delo, ko je bi se, ini nam se, i danas moglo s uspehom prikazivati, s izvesnim izmenama. Izlaganje, malo dugako i malo prazno, to jest po pravilima, bilo je prosto, i Grengoar, u istome oltaru svoje savesti, divio se njegovoj jasnosti. Kao to moete misliti, etiri alegorijske linosti bile su neto umorne, poto su prele tri dela sveta, ne naavi prilike da se pristojno oproste svoga zlatnoga dofena. Na to doe pohvala divne ribe s hiljadu delikatnih ciljanja na mladog zarunika Margerite od Flandrije, koji je u to vreme vrlo alosno tamnovao u Amboazu, ne slutei da su Zemljoradnik i Kler, Gospotina i Trgovina obili svet njega radi. Reeni dofen bee, dakle, mlad, bee lep, bee snaan, a naroito (slavno poreklo svih kraljevskih vrlina!), bee sin lava Francuske. Ja izjavljujem da je ova smela metafora divna, i da se prirodna istorija pozorita, na dan alegorije i svadbenoga speva kraljevskog, nee buniti protiv jednoga dofena koji je sin jednoga lava. Ba ovi retki ipindarski umeci dokazuju oduevljenje. Pri svem tom, da uinimo i malo zamerke, pesnik je mogao razviti ovu lepu misao u nepune dve stotine stihova. Dodue, misterija je trebalo da traje od podne do etiri sata, prema naredbi gospodina upravitelja, i, za sve to vreme trebalo je neto rei. Uostalom, svet je strpljivo sluao.

Najedanput, usred nekakve prepirke izmeu gospoe Trgovine i gospoe Gospotine, ba kad je gospodin Zemljoradnik izgovorio ovaj divni stih:

Nikada se u umi pobedonosnija ne vide zver;

vrata od postolja, koja dotle behu, na alost, zatvorena, otvorie se na jo veu alost, i zvonki glas vratarev odjednom prijavi: Njegovo prevashodstvo monsenjer kardinal od Burbona.

III

GOSPODIN KARDINAL

Siromah Grengoar! grmljavina svih prangija u Sen anu, plotun od dvadeset puaka, pucanj onog uvenog topa sa Bilske kule, koji je, za vreme opsade Pariza, u nedelju 29. septembra 1465, ubio odjednom sedam Burginjona, eksplozija sveg topovskog baruta u slagalitu kod Kapije Tanpla manje bi mu povredila ui, u ovom sveanom i dramskom trenutku, nego ovo nekoliko rei koje su pale sa usana vratarevih: Njegovo prevashodstvo monsenjer kardinal od Burbona.

Ne zato to se Pjer Grengoar bojao gospodina kardinala ili to ga je prezirao. On nije bio ni tako slab ni tako uobraen. Kao pravi eklektik, kako bi se danas reklo, Grengoar je bio jedan od onih plemenitihi snanih, umerenih i tihih duhova koji umeju uvek biti u sredini svega, stare in dimidio rerum, i koji su puni razuma i slobodnjake filozofije, uvaavajui u isto vreme kardinalstvo. Dragoceno i nikad ne prekidano koleno filozofa, kojima mudrost, kao druga Arijadna38, kao da je dala klupe konca koje oni od postanka sveta odmotavaju kroz lavirint ljudskih stvari. Njih ima u svima vremenima, uvek su isti, to jest uvek prema svima vremenima. I da i ne raunamo naeg Pjera Grengoara, koji bi ih predstavljao u petnaestom veku, kad bismo dospeli da mu odamo hvalu koju zasluuje, na svaki nain njihov duh vejao je u ocu Di Breju, kad je u esnaestom veku pisao ove bezazleno uzviene rei, dostojne svih vekova: Ja sam Parianin po roenju i Parianin (parrhisian) po jeziku, poto parrhisia na grkom znai sloboda govora, kojom sam se ja sluio ak i prema gospodi kardinalima, ujaku i bratu gospodara kneza Konti, istina, potujui njihovu uzvienost i ne vreajui nikoga iz njihove pratnje, to je mnogo."

Nije, dakle, bilo ni mrnje prema kardinalu, ni preziranja njegova prisustva, u neprijatnom utisku koji je ono uinilo na Pjera Grengoara.

38

Ki kritskog vladara Minosa. Ona je Tezeju, sinu atinskog kralja Egeja, dala klupe konca koje je, ulazei u lavirint, odmotavao pa se, posle ubistva udovita Minotaura, po njemu vratio

Naprotiv, na pesnik imao je toliko zdrava razuma i ogrta toliko otrcan da je pridavao osobitu vanost tome to je este aluzije njegova prologa, a naroito slavljenje dofena, sina lava Francuske, saslualo uho jednog prevashodstva. Ali u plemenitoj prirodi pesnika ne preovlauje samo korist. Ako pretpostavimo da je sutina pesnika predstavljena brojem deset, izvesno je da bi hemiar, kanaliui je i farmakopoliui je, kako veli Rable, naao da se ona sastoji iz jednoga dela koristi i devet delova astoljublja. A u trenutku kad su se vrata otvorila za kardinala, devet delova Grengoarova astoljublja, koje je narodno divljenje uvealo, behu narasli tako neobino da se u njima gubio ovaj neosetni molekul koristi koji smo malopre nali u sastavu pesnika; sastojak dragocen, uostalom, koji odrava ravnoteu sa stvarnou i obinim ivotom i bez koga oni ne bi dodirivali zemlju. Grengoar je uivao to osea, to vidi, to dodiruje, tako rei, ceo skup istina, skup skitnica, ali ta to ini zaprepaen, okamenjen i kao bez daha pred neizmernim tiradama koje su izbijale svakog trenutka iz svih delova njegova svadbena speva. Ja tvrdim da je i on delio opte blaenstvo i da bi, protivno La Fontenu, koji je prilikom predstavljanja svoje komedije Florentin pitao: Ko je taj smetenjak koji je napisao ovu rapsodiju? Grengoar rado upita svoga suseda: Od koga je ovo remek delo? Sad moete misliti kakav je utisak uinio na nj iznenadni kardinalov dolazak u tako nezgodan as.

Ono ega se mogao bojati, ostvarilo se i suvie. Ulazak njegova prevashodstva uzrujao je sluaoce.

Sve se glave okrenue postolju. Nije vie ovek mogao uti ni svoje roene rei.

Kardinal! kardinal! ponavljala su sva usta. Nesreni prolog bi prekinut i po drugi put.

Kardinal zastade zaas na pragu postolja. Dok je on dosta ravnoduno osmatrao gledalite, graja je bivala sve jaa. Svaki je hteo da ga vidi to bolje. Svaki se upinjao da podigne svoju glavu iznad ramena svoga suseda.

To zaista bee velika linost koju je vie vredelo videti nego svaku komediju. Karlo, kardinal od Burbona, nadbiskup i grof od Liona, primat Galije, bio je u isto vreme srodnik Luju XI, po svome bratu Pjeru, gospodaru od Boe, koji bee oenjen starijom kerkom kraljevom, i srodnik Karlu Smelom, po svojoj materi Agnesi od Burgonje. No glavna crta, crta znaajna i osobita, karaktera galskoga primata bee udvaraki duh

i potpuna odanost silnima. Moete suditi o bezbrojnim neprilikama koje je imao zbog ovoga dvostrukoga srodstva, i o velikim opasnostima kroz koje se njegova duhovita barka morala provlaiti da se ne razbije ni o Luja ni o Karla, te Haribde, i te Scile39, koje su progutale vojvodu od Nemura i konetabla od Sen Pola.

Zahvaljujui Bogu, on je dosta dobro proao na putu i stigao je sreno u Rim. Ali i ako je bio u pristanitu, i ba zato to je bio u pristanitu, on se uvek s nespokojstvom seao raznih mena svoga politikog ivota, tako dugo nespokojnog i munog. Zato je i imao obiaj da kae da je godina 1476. bila za nj crna i bela; time je hteo rei da je te iste godine izgubio svoju mater, vojvotkinju od Burbonea, i svoga roaka vojvodu od Burgonje, i da ga je jedna alost uteila za drugu.

Uostalom, to je bio dobar ovek. iveo je veselim kardinalskim ivotom, voleo je da se raspoloi kraljevskim vinom iz ajoa, nije mrzeo Riardu la Garmoaz i Tomasu la Sajard, delio je milostinju radije lepim devojkama no starim enama, i zbog svega toga bio je vrlo omiljen kod pariskog sveta. Iao je uvek u pratnji biskupa i opata visokog porekla, galantnih, raskalanih, koji su po potrebi i banili; i vie puta su se estite bogomoljke iz Svetoga ermena Okserskog, prolazei uvee pored osvetljenih prozora na burbonskom dvorcu, grozile, sluajui iste glasove, koji su im preko dana pojali crkvene pesme, kako uz kucanje aa pevaju bahovske pesme Benoa XII, toga pape koji bee dodao treu krunu tijari40 Bibamus papaliter41.

Nema sumnje da ga je ova popularnost, tako pravedno steena, sauvala pri ulasku od rava doeka svetine, koja je na nekoliko trenutaka pre toga bila tako nezadovoljna i vrlo malo raspoloena da potuje jednoga kardinala na dan kada je htela birati jednoga papu. Ali Pariani nisu zlopamtila; a posle, izvojevavi silom predstavu, ovi dobri ljudi odneli su pobedu nad kardinalom, i ovaj trijumf bio je dovoljan. Posle, gospodin kardinal od Burbona, bee lep ovek, imao je vrlo lepu crvenu haljinu koja mu je vrlo dobro stajala; a to e rei da je imao na svojoj strani sve ene, i, prema tome, lepu polovinu gledalita. Na svaki nain bilo bi nepravedno i

39

Haribda i Spila, morske sirene U tesnacu izmeU Sicilije i Italije, koje su svojom lepom pesmom privlaile brodare na svoje ostrvo, gde su propadali 40

Papska kruna sastavljena od tri krune 41 Pijmo papski

runo napasti jednoga kardinala zato to je zakasnio na predstavu kad je on lep ovek i kad mu lepo stoji njegova crvena haljina.

On, dakle, ue, pozdravi prisutne s onim osmehom koji je uroen velikaima kad se obraaju narodu, i uputi se laganim koracima svome seditu od crvene kadife, inei se da misli na neto sasvim drugo.

Njegova pratnja ili, kako bismo danas rekli, njegov tab biskupa i opata, navali za njim na postolje, izazvavi meu prisutnima dvaput vei nered i radoznalost. Svaki je hteo da pokae koga, da imenuje koga,da poznaje bar jednoga; neko gospodina biskupa iz Marselja, Alodea, ako se dobro opominjem; neko stareinu manastira Svetoga Dionisija; neko Roberta od Lespinasa, opata crkve Svetoga ermena na livadi, tog raskalanog brata jedne metrese Luja XI; sve to s mnogo zabluda i kakofonije. to se tie aka, oni su psovali. To bee njihov dan, njihova ludaka sveanost, njihova saturnalija, godinja orgija Bazoe i aka.

Nije bilo raskalanosti koja toga dana nije bila doputena i smatrana za svetinju. Posle, u gomili je bilo obesnih torokua, Simona Katrlivr, Agnesa la Gadin, Robina Pjedebu. Prema tome, zato se ne bi moglo slobodno psovati i pomalo ruiti ime boje, jednog tako lepog dana, u tak o dobrom drutvu duhovnih lica i javnih enskinja? Niko se, uostalom, nije ustezao; i u optoj graji ule su se uasne psovke i nepristojnosti ovih odreenih jezika, jezika pisarskih i akih, koje je preko cele godine uzdravao strah od vreloga gvoa Luja Svetoga. Siromah Luj Sveti, kako su malo vodili rauna o njemu u njegovom roenom Domu pravde!

Svaki od njih bee se okomio na po koga iz kardinalove pratnje, na mantiju crnu ili suru, belu ili ljubiastu. to se tie ana Froloa de Molendino, on, kao brat jednog arhiakona, bee odvano udario na crvenu i, gledajui bezobrazno u kardinala, pevao je koliko ga grlo nosi: Sarra repleta mero!42

Sve ove pojedinosti, koje ovde iznosimo radi obavetenja itaoca, behu tako pokrivene optom grajom da su se u njoj gubila pre nego to su dole do postolja. Uostalom, one su kardinala vrlo malo uzbuivale, toliko je sloboda toga dana bila u obiaju. On je, uostalom, imao sasvim drugu brigu, koja se ogledala na njegovu licu, brigu koja je ila u stopu za njim i koja je gotovo u isto vreme kad i on stupila na postolje. To bee poslanstvo iz Flandrije.

42 Odeda napunjena vunom

Ne zbog toga to je bio dubok politiar i to je premiljao o moguim posledicama braka gospoice njegove roake Margerite od Burgonje s gospodinom njegovim roakom Karlom, bekim dofenom; koliko e trajati skrpljeno prijateljstvo vojvode od Austrije i kralja Francuske, kako e engleski kralj primiti ovo preziranje njegove keri, to ga je malo bacalo u brigu, i on je svako vee slavno vino iz kraljevskog vinograda u ajou, i ne slutei da e nekoliko boca tog istog vina (istina, lekar Koaktije malo ga je doterao), koje je Luj XI ljubazno ponudio Eduardu IV , jednog lepog jutra oprostiti Luja od Eduarda. Mnogo potovano poslanstvo gospodina vojvode od Austrije nije zadavalo kardinalu ni jednu od ovih briga, ali ga je muilo zbog neeg drugog. Bilo je zaista malo neprijatno, i mi smo to ve nagovestili na drugoj strani ove knjige, da on, Karlo od Burbona, mora lepo da doekuje optinare; on, Francuz, veseljak, da gosti Flamance, koji piju pivo; i to javno. To je zaista bilo jedno od najodvratnijih pretvaranja, koga se on jedino kralju za ljubav primio.

On se, (dakle, okrenu vratima, i to s najljubaznijim licem na svetu (toliko se bee u tome izvebao), kad vratar zvunim glasom objavi: Gospoda poslanici gospodina vojvode od Austrije. Ne treba ni da kaemo da je cela dvorana uinila to isto.

Tada uoe, sve dva i dva, s ozbiljnou koja je inila kontrast u sredini ivahne duhovne pratnje Karla od Burbona, etrdeset osam poslanika Maksimilijana od Austrije, kojima su bili na elu preasni otac an, opat Svetoga Bertena, kancelar Zlatnoga runa, i ak od Goa, gospodin Dobi, veliki sudija iz Gana.

U skupu zavlada velika tiina, koju je pratio priguen smeh, da bi se ula smena imena i sva graanska zvanja koja je svako od ovih lica hladno kazivalo vrataru, a ovaj zatim i imena i zvanja osakaeno ponavljao.

Tu su bili: gospodin Lois Relof, optinar iz Brisela; gospodin Klais od Etuelde, optinar iz Brisela, gospodin Pol od Beusta, gospodin od Voarmisela, predsednik iz Flandrije; gospodin an Kolegen, kmet varoi Anversa; gospodin or od Mere, prvi optinar varoi Gana; gospodin Geldolf van der Hag, prvi optinar reene varoi; pa g. od Birbeka, pa an Pinok, an Dimerzel, itd., itd.; sudi je, optinari, kmetovi; kmetovi, optinari, sudije; svi ukrueni, usiljeni, obueni u Damasku svilu, s kapama od crne kadife s velikim kiankama od kiparske srme; dobroudne flamanske glave, u ostalom, lica estita i ozbiljna, iz porodice onih koje Rembrant slika tako krepkim i ozbiljnim na crnoj osnovi svoje slike Nona

patrola; lica kojima je na elu pisalo da se Maksimilijan od Austrije s pravom oslonio potpuno, kako veli njegov manifest, na njihov um, junatvo, iskustvo, asnost i dobru volju.

Ipak, jedan je inio izuzetak. To bee lice otmeno, pametno, lukavo, majmunsko i diplomatsko, prema kome kardinal stupi tri koraka i duboko se pokloni, a koje se, meutim, zvalo sasvim prosto Gijom Rim, savetnik i predstavnik varoi Gana. Malo je njih tada znalo ko je taj Gijom Rim. Redak genije koji bi u vreme revolucije naglo izbio na povrinu dogaaja, ali koji je u petnaestom veku bio ogranien na podmukle spletke i na rovenje pod zemljom, kako veli vojvoda od Sen Simona43. Uostalom, njega je cenio prvi rovac Evrope; on je skovao spletke zajedno s Lujem XI, i esto je bio umean u tajne radnje kraljeve. Sve ovo nije znala ova gomila, koju je zadivila kardinalova utivost prema ovoj krljavoj osobi flamanskoga kmeta.

43

Sen Simon (16751755), francuski knjievnik, pisac uvenih Memoara u kojima je otroumno opisao ivot na dvoru Luja XIV .

IV

GAZDA AK KOPENOL

Dok su savetnik iz Gana i njegovo prevashodstvo izmenjali duboke poklone i tiho izustili nekoliko rei, jedan ovek visoka rasta, iroka lica i pleat, htede ui naporedo s Gijomom Rimom: rekao bi ovek pas pored lisice. Njegov prost eir i koni grudnjak padali su u oi meu svilom i kadifom kojima je bio okruen. Mislei da je to kakav zalutali konjuar, vratar ga zaustavi:

Hej, prijatelju! nije slobodno.

ovek u konom grudnjaku odgurnu ga ramenom.

ta hoe ova hulja? ree on glasom tako jakim da je cela dvorana obratila panju na ovaj udnovati razgovor. Zar ne vidi da sam i ja izaslanik!

Vae ime? upita vratar.

ak Kopenol.

Zanimanje?

arapar kod Tri lania", u Ganu. Vratar se tre. Prijaviti optinare i kmetove, jo nekako ide; ali jednog arapara, to je bilo mnogo. Kardinal je bio kao na trnju, ceo svet je sluao i gledao. Ve dva dana trudilo se njegovo prevashodstvo da ugladi ove flamanske medvede, da bi ih nainilo pogodnijim za predstavljanje, te mu je ovaj ispad bio vrlo neprijatan. Meutim, Gijom Rim, sa svojim lukavim osmehom, prie vrataru.

Prijavite gospodina aka Kopenola, optinara varoi Gana apnu mu on.

Vrataru prihvati kardinal glasno prijavite gospodina aka Kopenola, optinara slavne varoi Gana.

To je bila pogreka. Sad, Gijom Rim jo bi mogao i otkloniti ovu tekou, ali Kopenol bee uo kardinala.

Ne, bogami! uzviknu on gromkim glasom nego aka Kopenola, arapara. uje li, vrataru?

Nita vie, nita manje. Pa to je dovoljno lepo kad se kae arapar. Gospodin nadvojvoda potraio je vie puta oslonac svoje vlade u mojim arapama.

Na to se zaori pljesak i smeh. U Parizu se dosetka odmah razume, i, prema tome, uvek joj se pljeska.

Dodajmo da je Kopenol bio ovek iz naroda, i da su gledaoci koji su ga okruivali takoe bili iz naroda. Zato je veza izmeu njih i njega bila brza, elektrina i, tako rei, uzajamna. Oholi ispad flamanskog arapara, koji je poniavao dvorske ljude, bee probudio u svima pukim duama neko oseanje dostojanstva, koje je u petnaestom veku bilo jo nejasno i neodreeno. To je bio jedan od njihovih, ovaj arapar koji se nije dao gospodinu kardinalu! pomisao prijatna ubogim ljudima koji behu naviknuti na potovanje i pokornost prema momcima sudskih slubenika opata Svete enevjeve, kardinalova skutonoe.

Kopenol ponosito pozdravi njegovo prevashodstvo koje vrati pozdrav svemonome graaninu koga se bojao Luj XI. I dok ih je Gijom Rim, ovek mudar i zajedljiv, kako veli Filip od Komina44, posmatrao obojicu s podrugljivim i prezrivim osmehom, oni zauzee svaki svoje mesto, kardinal zbunjen i brian, Kopenol miran i ponosit, mislei, bez sumnje, da njegovo zvanje arapara nije nita gore od ma kog drugog, i da bi ga se Marija od Burgonje, mati Margerite, koju je Kopenol danas udavao, manje bojala da je kardinal nego to je arapar; jer nijedan kardinal ne bi pobunio stanovnike Gana protiv ljubimaca keri Karla Smeloga; nijedan kardinal ne bi ohrabrio gomilu ijednom rei protiv njenih suza i njenih molbi, kad je gospoica od Flandrije stala preklinjati za njih svoj narod do podnoja njihova gubilita; dok je arapar trebalo samo da digne svoj konsni rukav, pa da smakne vae dve glave, slavna gospodo, Gi od Imberkura, kancelaru Gijom Hugone.

Meutim, jo ne bee kraj nevolji jadnoga kardinala; trebalo je do dna da ispije au to se naao u tako ravom drutvu.

italac moda nije zaboravio bezonog prosjaka koji se jo u poetku prologa bee namestio na ivici kardinalova postolja. Dolazak slavnih gostiju nije ga oterao sa toga mesta, i dok su se prelati i poslanici zbijali kao 44 Hroniar XV i XVI veka, pisac Memoara. o vladavini Luja XI i Karla VIII

prave flamanske haringe po seditima na postolju, on se bee ugodno namestio i slobodno prekrstio noge na arhitravu45. Drskost je bila i suvie velika, i u prvom trenutku nikome ne bee pala u oi, poto su svi bili obratili panju na drugu stranu. On se, pak, nije nimalo osvrtao na ono to se dogaa u dvorani; klimao je glavom bezbrino kao kakav Napolitanac, ponavljajui s vremena na vreme u graji, kao po navici: ,,Udelite meni bednom." I u celom skupu on je verovatno bio jedini koji nije hteo ni glavu okrenuti na prepirku izmeu Kopenola i vratara. No sluaj je hteo da gospodin arapar iz Gana, kome je narod ve bio tako mnogo naklonjen i u koga sve oi behu upravljene, sedne ba u prvi red na postolju, iznad prosjaka; i svi se veoma iznenadie kad flamanski poslanik, poto je dobro zagledao prosjaka koji je bio ispod njega, prijateljski udari rukom po ovom ramenu koje bee pokriveno dronjcima. Prosjak se okrenu; na licu obojice njih ogledalo se iznenaenje, poznanstvo, zadovoljstvo itd., zatim, ne vodei nimalo rauna o gledaocima, arapar i prosjak stadoe razgovarati tihim glasom, drei se za ruke, dok su dronjci Klopena Trujfua na zlatnoj prostirci od postolja izgledali kao gusenica na pomorandi.

Novina ovog neobinog prizora izazva takvu pomamu i veselost u dvorani da kardinalu to odmah pade u oi; on se nae i, ne videvi dobro, sa mesta na kome je bio, Klopenovo izdrpano odelo, pomisli, naravno, da prosjak moli za milostinju, pa, ogoren tolikom drskou, uzviknu:

Gospodine upravitelju, bacite onu hulju u reku.

Molim, gospodine kardinale ree Kopenol ne putajui Klopenovu ruku ovo je jedan od mojih prijatelja.

iveo! iveo! uzviknu gomila. Otada je gazda Kopenol uivao u Parizu, kao i u Ganu, veliki ugled kod naroda; jer Ljudi takvoga soja imaju ga, veli Filip od Komina, kad su tako nastrani.

Kardinal se ugrize za usne. On se nae svome susedu opatu Svete enevjeve, i ree mu poluglasno:

Da smenih poslanika koje nam gospodin nadvojvoda alje da prikau gospou Margeritu!

Vae prevashodstvo odgovori opat uzalud troi svoju utivost oko ovih flamanskih njuki. Margaritas ante porcos.46

45

Deo zida izmeu stuba i krova 46 Biser pred svinje

Bolje recite odgovori kardinal s osmehom Porcos ante Margaritam.47

Cela pratnja u mantijama bi ushiena ovom igrom rei. Kardinalu malo laknu; vratio je zajam Kopenolu, jer je i on nainio dosetku kojoj su pljeskali.

Sad neka nam oni nai itaoci koji imaju dara da dadu iri obim jednoj slici i jednoj misli, kako seto kae u dananjem stilu, dopuste da ih zapitamo da li imaju pred oima jasnu sliku prizora koji je, u trenutku kad svraamo njihovu panju, pruao prostrani paralelogram velike dvorane u Domu pravde. Na sredini dvorane, prislonjeno uza zapadni zid, prostrano i raskono postolje od zlatnoga brokata, na koje kroz jedna mala gotska vrata ulaze redovi ozbiljnih lica, koja jedno za drugim objavljuje vratarev kretavi glas. Na prvim klupama ve dosta potovanih linosti u hermelinu, kadifi i skerletu. Oko postolja, koje je mirno i dostojanstveno, dole, preko puta, svuda, velika gomila i velika graja. Tisuu pogleda iz naroda, upravljenih na svako lice na podijumu, tisuu apata o svakom imenu. Na svaki nain prizor je zanimljiv i zasluuje potpuno panju gledalaca. Ali tamo, sasvim na kraju, kakva je ono daara s etiri namazane lutke na njoj i s etiri lutke ispod nje? Kakav je ono ovek pored nje u crnom ogrtau i bleda lica? Vaj! Dragi itaoe, to je Pjer Grengoar i njegov prolog.

Mi smo ga sasvim zaboravili.

Toga se on najvie i bojao.

Otkako je kardinal uao, Grengoar je uporno nastajao da spase svoj prolog. Najpre je zapovedao glumcima, koji behu u neizvesnosti, da nastave i da govore glasnije; zatim ih je, videi da niko ne slua, zaustavio, i za vreme prekida, koji je trajao skoro etvrt asa, stalno je lupao nogom, razbacivao se, zapitkivao iketu i Lienardu, podsticao svoje susede da se prolog nastavi; ali sve je bilo uzalud. Niko nije skidao oka s kardinala, poslanika i podijuma koji je bio jedino sredite ovog prostranog kruga onih zrakova. Sem toga, verovatno je, i mi to s tugom izjavljujemo da je prolog poeo bivati dosadan sluaocima u trenutku kad je njegovo prevashodstvo na tako strahovit nain odvratilo panju s njega. Uostalom, na postolju kao i na mermernom stolu bila je ista predstava: sukob Zemljoradnika i Klera, Gospotine i Trgovine. I mnogi su vie voleli da ih vide ive, preduzimljive, uzrujane, od mesa i kostiju, u ovom flamanskom

47 Svinje pred Margaritu Dosetka je u slinosti margarit (biser) i imena Margarita

poslanstvu, u ovoj biskupskoj pratnji, pod kardinalovim ogrtaem, pod Kopenolovim grudnjakom, nego namazane, nalickane, s govorom u stihovima i, tako rei, ispunjene slamom pod utim i belim haljinama, u koje ih Grengoar bee odenuo.

Pa, ipak, kad vide da se mir malo povratio, na pesnik izmisli lukavstvo koje bi sve spaslo.

Gospodine ree on obraajui se jednome od svojih suseda, estitom i punom oveku koji je izgledao strpljiv kako bi bilo da se pone iznova?

ta? ree sused.

Pa misterija ree Grengoar.

Kako vam je volja odgovori sused.

Ovo delimino odobravanje bilo je dovoljno Grengoaru i, radei sam za se, on stade vikati, meajui se to je mogao vie sa svetinom:

Iznova misteriju, iznova.

Do avola! ree an de Molendino ta gude oni tamo? (Jer Grengoar je vikao za njih etvoro.) Je l' te, drugovi! Zar misterija nije svrena? Ovi hoe da se nanovo pone. To nije pravo.

Neemo! neemo! povikae svi aci. Dole s misterijom! dole!

Ali je Grengoar vikao sve jae:

Ponite! ponite!

Ova vika privue kardinalovu panju.

Gospodine upravitelju ree on jednom visokom crnom oveku, koji je bio na nekoliko koraka od njega jesu li ove hulje u kropionici kad se toliko deru?

Upravitelj Doma bee neka vrsta sudskog vodozemca, vrsta slepog mia iz reda sudskog, u isto vreme i mi i ptica, i sudija i vojnik.

On se priblii njegovom prevashodstvu i, bojei se silno njegova nezadovoljstva, apatom mu objasni nepristojnost naroda: da je podne dolo pre njegova prevashodstva, da su glumci bili primorani poeti predstavu ne ekajui njegovo prevashodstvo.

Kardinal se grohotom nasmeja.

Kamo sree da je i gospodin rektor univerziteta uinio to isto. ta li velite, gospodine Gijome Rime?

Monsenjeru odgovori Gijom Rim budimo zadovoljni to smo izbegli polovinu komedije.

Utoliko smo ipak u dobitku.

Mogu li one hulje nastaviti svoju lakrdiju? upita upravitelj.

Nastavite, nastavite ree kardinal meni je svejedno. Ja u za to vreme itati molitvenik.

Upravitelj stade na ivicu podijuma i uzviknu poto je pokretom ruke povratio tiinu:

Graani, metani i narode, da bi se zadovoljili oni koji hoe da se pone iznova, i oni koji hoe da se prestane, njegovo prevashodstvo zapoveda da se nastavi.

Obe strane morale su se ovim zadovoljiti. Meutim, i pisac i publika zadugo nisu ovo oprostili kardinalu.

I tako linosti na pozornici nastavie svoje stihove, a Grengoar se nadae da e bar ostatak njegova dela biti sasluan. No ova njegova nada ubrzo propade, kao i ostale njegove iluzije; tiina, istina, bee nanovo prilino zavladala u sluaonici; ali Grengoar nije video da ba onda kad je kardinal izdao zapovest da se nastavi, postolje nije ni izdaleka jo bilo puno, i da su posle flamanskih poslanika naile nove linosti, koje su pripadale pratnji i ija su imena i zvanja, ponavljana u sred predstave isprekidanom vikom vratarevom, znatno kodila predstavi. I, zaista, zamislite usred pozorinog komada dernjavu vratara, koji je izmeu dva stiha, a esto i izmeu dva polu stiha, izgovarao reenice kao to su ove:

Gospodin ak armoli, kraljev prokurator u duhovnom sudu!

an od Harle, titonoa u slubi zapovednika nonih uvara varoi Pariza!

Gospodin Galijo od enoajaka, vitez, gospodar od Brisaka, stareina kraljeve artiljerije!

Gospodin Dreragije, upravitelj voda i uma naega gospodara kralja, u zemlji Francuskoj, ampanji i Brii!

Gospodin Luj od Travila, vitez, savetnik i komornik kraljev, admiral Francuske, upravitelj Vensenske ume!

Gospodin Deni Le Mersije, upravitelj pariskog Doma za slepe! Itd., itd., itd.

Ovo se vie nije moglo izdrati.

Ova neobina pratnja, zbog koje je teko bilo pratiti komad, ljutila je Grengoara utoliko vie to je bio uveren da je zanimljivost sve vea i da je trebalo samo sasluati njegov komad. Nita vie.

I, zaista, bilo je teko zamisliti sastav vetiji i dramatiniji. etiri linosti iz prologa jadale su se svojoj grdnoj neprilici kad Venera lino, vera incessu patuit deaz48, izie pred njih, obuena u lepu haljinu, na kojoj bee izvezena laa grb varoi Pariza. Ona bee dola da ite za se dofena, koji je obean najlepoj. Jupiter, iji je grom grmio u oblaionici, potpomagae je i boginja ve htede dobiti dofena, to jest, da ne pozorimo u slikama, uzeti ga za mua, kad jedno mlado dete, obueno u belu Damasku svilu i s Margeritom u ruci (providno olienje gospoice od Flandrije), doe da se bori s Venerom.

Iznenaenje i obrt. Posle prepirke, Venera, Margerita i ostale linosti sloite se da se pokore pravednom sudu svete Bogorodice. Bila je jo jedna lepa uloga, uloga don Pedra, kralja od Mesopotamije; ali zbog silnih prekida bilo je teko raspraviti emu je ona sluila. Sve te linosti pele su se uz lestvice.

Ali je s misterijom bilo svreno. Nijedna od ovih lepota nije ce osetila niti razumela. Kad je kardinal uao, rekao bi ovek da je neki nevidljivi i arobni konac najedanput privukao sve poglede s mermernoga stola na podijum, s junog kraja dvorane na zapadnu stranu. Nita nije moglo povratiti gledalite iz zanosa. Sve oi ostae upravljene na postolje, i novodoavi, i njihova prokleta imena, i njihova lica, i njihova odela behu neprekidna zabava. Bilo je alosno pogledati. Sem ikete i Lienarde,koje su se okretale s vremena na vreme kad bi ih Grengoar povukao za rukav, sem debelog i strpljivog suseda niko nije sluao, niko nije gledao jadni naputeni moralitet. Grengoar je video samo profile.

S kakvom je gorinom gledao kako se komad po komad rui sva njegova kula slave i poezije. I kadpomislite da se taj narod umalo nije pobunio protiv gospodina upravitelja, elei da to pre uje njegovo delo! Sad, kad je delo bilo tu, niko se na njega nije ni osvrtao. Ta ista predstava, koja bee poela pod tako jednodunim odobravanjem! Veita promena narodne naklonosti! Pa jo kad imate na umu da upraviteljevi sluitelji umalo nisu bili obeeni. ta ne bi dao da je jo u onom medenom asu!

48 Po hodu se pokazala prava boginja

Najzad vratarev divljaki monolog prestade. Svi behu doli i Grengoar dahnu duom. Glumci su junaki igrali dalje. Ali, jest! gazda Kopenol, arapar, ustade najedanput, i Grengoar u kako, u sred opte panje, odra ovaj uasni govor:

Gospodo graani i plemii pariski, ja, vere mi, ne znam ta radimo ovde. Tamo u uglu, na onim daskama, vidim neke ljude, koji kao da hoe da se tuku. Ne znam da li vi to zovete misterijom, ali to nije zanimljivo.

Oni se samo svaaju i nita vie. Ima ve etvrt asa kako ekam prvi udarac. I nita. To su kukavice, koji nanose povrede jedan drugome samo uvredama. Trebalo je dovesti rvae iz Londona ili iz Roterdama; i tada biste videli udarce pesnicom, koji bi se uli ak s trga. Ali ovi su ovde bedni. Da su nam bar dali kakvu mavarsku igru ili kakvu drugu alu. Ovo nije ono to su mi rekli. Obeali su mi ludaku sveanost, s izborom pape. I mi u Ganu imamo naeg ludakog papu, u tome nismo izostali. Ali evo kako mi radimo. Iskupi se jedna gomila, kao sad ovde. Zatim redom svaki promoli glavu kroz jednu rupu i iskrevelji se na druge. Ko naini najruniju grimasu, jednoglasno se izabere za papu. Eto. To je vrlo zanimljivo. Hoete li da izaberemo vaeg papu, kao to se bira u mojoj zemlji? To e biti manje dosadno nego sluati ove brbljivce. Ako budu hteli pokazati svoju grimasu, primiemo i njih u nau igru. ta velite, gospodo graani? Ovde ima dosta smenih lica oba pola da se flamanski nasmeje, i ima nas dosta runih da moemo raunati na lepu grimasu.

Grengoar bi rado odgovorio, ali mu preneraenost, gnev, gnuanje oduzee re. Uostalom, predlog narodnoga arapara doekali su graani, kojima je polaskalo to su nazvani plemiima, s takvim oduevljenjem da je svaki otpor bio uzaludan. Nije ostajalo nita drugo do pustiti se bujicom. Grengoar pokri lice rukama, poto nije bio toliko srean da ima ogrta kojim bi pokrio glavu kao Timantov49 Agamemnon50

49 Timant, grki pesnik IV veka pre nae ere, ije je glavno delo Ifigenijino rtvovanje 50

Agamemnon, Atrejev sin, vrhovni zapovednik grke vojske u trojanskom ratu. Pred polazak u rat prineo Dijani na rtvu svoju ker Ifigeniju

V

KVAZIMODO

Za tren oka sve je bilo gotovo da se ostvari Kopenolova misao. Graani, aci i pisari behu se dali na posao. Mala kapela preko puta mermernog stola bi izabrana za pozornicu grimasa. Kako je bilo razbijeno jedno okno na lepoj rui iznad vrata, to bee slobodan jedan kameni krug, kroz koji je, prema sporazumu,trebalo svi takmiari da promole glavu. Da se do njega doe, bilo je dovoljno popeti se na dva bureta koja su doneta ne znam odakle i nekako baena jedno na drugo. Bi utvreno da svaki kandidat, mukarac ili ena (jer mogla je biti izabrana i papinica), da bi se dobio ist i potpun utisak njegove grimase, pokrije lice i bude sakriven u kapeli do pojavljivanja. Kapela se zaas ispuni takmiarima, za kojima se vrata zatvorie.

Kopenol je sa svoga mesta nareivao sve, rukovodio svima, udeavao sve. Za vreme graje kardinal, zbunjen isto tako kao i Grengoar, pod izgovorom da ima posla i da mora na veernje, otiao je sa celom svojom pratnjom; sva ona gomila, koju je njegov dolazak toliko ivo uzrujao, nije se ni osvrnula na njegov odlazak. Jedino je Gijom Rim uoio bekstvo njegova prevashodstva. Narodna panja, kao i sunce, ila je svojim putem; poavi s jednoga kraja dvorane, poto se zadrala neko vreme na sredini, ona je sad bila na drugom kraju. Mermerni sto i postolje od svile izvezene srmom bili su pa proli; sad je bio red na kapelu Luja XI. Odsad je polje bilo slobodno za svaku budalatinu. Behu ostali samo Flamanci i rita.

Grimase otpoee. Prvo lice, koje se pojavilo na otvoru, s izvrnutim onim kapcima, s razjapljenim ustima i s nabranim elom, kao nae konjike izme za vreme carstva, izazva tako buran smeh da bi Homer sve ove ljude smatrao za bogove. Meutim, dvorana nije nimalo liila na Olimp, i jadni Grengoarov Jupiter znao je to bolje no iko. Zatim doe druga, trea grimasa, pa jo jedna, pa jo jedna, i smeh i radosno lupanje nogu neprestano se pojaavahu. U ovom prizoru bio je neki neobian zanos

neka sila ushienja i oaranja, o kojima bi teko bilo dati pojma itaocu naih dana i naih salona. Zamislite niz lica noja predstavljaju redom sve geometrijske oblike, od trougla do trapeza, od kupe do poliedra; sve ljudske izraze, od gneva do razvrata; sva doba starosti, od bora novoroenoga do bora starice na umoru; sve verske opsene, od Fauna51 do Belzebuba52 ; sve ivotinjske profile, od eljusti do kljuna, od njuke do gubice. Zamislite da sve maske sa Novoga mosta, ta straila okamenjena pod rukom ermena Pilona53, oive i stanu vas jedna po jedna gledati u lice zaarenim oima; da sve maske mletakoga karnevala prou ispre