andjadjele.files.wordpress.com viewPribor za čišćenje sastoji se od tvrde četke, meke četke, metalne češagije, gumene ili plastične četke, češlja za grivu i rep, pamučne

Sportsko konjarstvo , EOHIPPUS

Literatura: Prof. dr Dragiša Trailović, Prof. dr Tihomir Petrujkić, Prof. dr Marijana Vučinić, Asist. mr Ružica Trailović, Dr Zoran Katrinka, SAVREMENI TRENDOVI U UZGOJU I ZDRAVSTVENOJ ZAŠTITI KONJA

dr vet.med Anđelka Čičić www.andjadjele.wordpress.com

Higijena i nega , ishrana konja

Konje koji se drže u štali treba dobro očistiti svakog dana, ne samo da bi lepo izgledali već i da bi im se dlaka i koža održavale u dobrom stanju. Grla na ispustu se, doduše, ne čiste sama, ali u stanju su mnogo toga da učine za svoju kožu i dlaku. Omogućeno im je da se izvaljaju ukoliko ih nešto svrbi ili su znojava; da se češu o drvenu ogradu ili drveće kako bi ubrzala linjanje na proleće i u jesen; da grickaju i češkaju jedni druge kad god im se prohte, a ako ih zasvrbi stomak ili unutrašnja strana nogu češu se o žbunje.

Čišćenje ne predstavlja brzo i blago prelaženje konjskog tela četkom. Naprotiv, to može potrajati pola sata, a još bolje 45 minuta da bi se obavilo kako valja. Pribor za čišćenje sastoji se od tvrde četke, meke četke, metalne češagije, gumene ili plastične četke, češlja za grivu i rep, pamučne krpe, sunđera, švica (posebne sprave za skidanje viška vode ili znoja) i noža za kopita.

Tvrda četka koristi se samo za uklanjanje površinskog sloja blata i prljavštine i nikad se ne upotrebljava na osetljivim delovima konjskog tela, kao što su glava, stomak i unutrašnja strana nogu. Ne treba njome čistiti ni grivu i rep, pošto kida i krza dlaku. Za razliku od tvrde četke, mekom četkom se odstranjuje masnoća i prašina sa kože i dlake, zbog čega se tehnici čišćenja mora pokloniti posebna pažnja - četku treba kružnim pokretima dobro pritisnuti, da bi se posle nekoliko zamaha iz nje istresala prašina trljanjem o metalnu češagiju, ili otresanjem o tlo. Čišćenje se završava krpom kojom se prelazi preko konjskog tela kako bi dlaka dobila konačan sjaj. Oči i nozdrve brišu se vlažnim sunđerom. U vreme linjanja, kružnim pokretima izvedenim plastičnom ili još bolje gumenom nazubljenom četkom uklanja se najveći deo opale dlake, a ujedno se i konj masira, što poboljšava cirkulaciju krvi. Griva i rep raščešljavaju se češljem, dok se prljavština iz kopita odstranjuje nožem za kopita bar dva puta dnevno.

Za vreme čišćenja ne treba stavljati rukavice, budući da se samo vrhovima prstiju mogu napipati eventualne kvržice ili slične promene na koži. Rukama se, nadalje, uvek prelazi i preko konjskih nogu, kako bi se utvrdilo da nema otoka ili mesta koja su toplija od drugih, što može biti znak bolesti zglobova, tetiva, ligamenata itd. Noge su, ako je sve u redu, hladnije od drugih delova tela, na njima nema nikakvih ispupčenja, tetive su čvrste i zategnute i konj ne pokazuje nikakav otpor na prelazak šake. Kod periostitisa mlađih galopera ("šinbajn"), na primer, dovoljno je samo

Poljoprivredno-veterinarska škola sa domom učenika „Svilajnac“


lagano preći šakom preko prednje ivice cevanice da bi se isprovocirao bol i otpor.

Čišćenju nogu od blata mora se posvetiti posebna pažnja, da ne bi došlo do zatvaranja pora na koži i posledičnog zapaljenskog procesa. Uklanjanje blata, a posebno prljave prostirke iz kopita takođe je veoma značajno, pošto vlaga i prljavština mogu izazvati truljenje. Svakih par dana se, pri tom, kopita mažu specijalnim uljem ili mašću.

Pri čišćenju glave, ular se skida i stavlja konju oko vrata. Valja paziti da se četkom ne udare osetljiva prednja strana glave i oči. Vime kobila se pere vlažnim sunđerom, kao i spoljašnji delovi polnih organa muških životinja. Ako se o higijeni ne vodi dovoljno računa pa dođe do nakupljanja masti i prljavštine, konju može biti otežano, čak i bolno da mokri.

Pranje blatnjavih nogu i stomaka često je neophodno da bi se uklonila ulepljena i vlažna prljavština, ali kompletno kupanje preporučljivo je isključivo u letnjim mesecima, kada je i spoljašnja temperatura visoka i voda za kupanje mlaka. U hladno doba godine, konj koji se vrati sa treninga blatnjavih nogu, stomaka i repa, može se jednostavno pustiti da se osuši kako bi se stvrdnuto blato odstranilo četkom. Ipak, ponekad je najbolje oprati ionako vlažne, hladne i prljave konjske noge, obrisati ih i osušiti, a onda staviti štalske bandaže, da bi životinji bilo toplo. Ovo sve naravno važi samo kada u štali nema kupatila ni solarijuma. Noge se peru tekućom hladnom vodom pomoću creva, brzo i temeljno, bez upotrebe bilo kakvog sapuna ili deterdženta. Posle toga moraju se osušiti što brže, najbolje trljanjem suvom piljevinom koja upija vlagu ili eventualno peškirom. Čim se dlaka na nogama osuši, čisti se od piljevine i stavljaju se štalski bandaži. Ponekad se prilikom pranja nogu koristi i blagi sapun ili šampon, naročito kod konja belaca ili sivaca na kojima se prljavština lako uočava. To se odnosi i na grivu i rep koji se lako maste, pri čemu, naravno, rep može biti zaprljan i blatnjav i posle treninga na vlažnom terenu - u takvim situacijama se takođe preporučuje upotreba blagog sapuna ili šampona, koji se posle mora brižljivo isprati. Na opšti izgled konja puno utiče stanje u kome se nalaze griva i rep, pa im se mora ukazivati više pažnje od svakodnevnog rutinskog češljanja. I griva i rep jasno odražavaju prekomeran ili oskudan rast. Ako su retki, tu se ne može učiniti mnogo, ali kod bujne grive proređivanje i sređivanje poboljšavaju neujednačen rast i neuredan izgled. Ne preporučuje se skraćivanje makazama ili mašinom za šišanje pošto dovodi do izrastanja kratke, oštre i uspravne grive. Proređivanje i uklanjanje predugih dlaka i pramenova koji štrče obavlja se "čupanjem" pomoću metalnog češlja ili prstima. To je najbolje uraditi dok je konj zagrejan, po toplom vremenu ili posle rada, jer ga tada najmanje boli. Iz istog razloga, jednim potezom izvlače se samo tanki pramenovi, pa ceo proces može potrajati par dana dok griva ne dobije željeni oblik.



Rep će izgledati mnogo lepše ukoliko se bandažira elastičnim bandažem koji se namotava ujednačeno i čvrsto, ali ne uz previše zatezanja, od korena do vrha, pa ponovo ka korenu. Ako se bandaž prethodno pokvasi, dlake iz repa će se još bolje namestiti i delovati urednije. Na konjskom repu bandaž ne bi smeo da se drži duže od tri do četiri sata, a skida se jednostavnim povlačenjem nadole da se položaj dlake ne bi promenio. Konj bez sumnje najatraktivnije izgleda ukoliko su mu i griva i rep upleteni, ali tu tehniku nije lako opisati i najbolje je naučiti je od nekog ko je iskusan u poslu.

Ishrana

Preduslov za pravilno hranjenje konja je dobro poznavanje anatomskih specifičnosti organa za varenje ove vrste životinja. Konji imaju relativno mali želudac čiji kapacitet ne prelazi 7 - 8 odsto ukupne zapremine gastrointestinalnog trakta, što je u poređenju sa 60 do 70 odsto kod pasa i mačaka više nego malo. Zbog toga konj nije u stanju da odjednom unese veću količinu hrane. Za divlje konje mali želudac je bio prednost jer su tako lakše mogli da pobegnu od predatora koji su ih ugrožavali. Kako su gotovo kontinuirano bili na paši gde je hrane bilo u izobilju i maltene neprekidno jeli, nisu ni imali potrebu za većim želucem koji kod drugih vrsta životinja uglavnom ima ulogu u skladištenju hrane. Veći deo navika divljih konja vezanih za ishranu je, dakle, utemeljen u građi organa za varenje, što se nije promenilo sa pripitomljavanjem, zbog čega ni ishrana domaćih konja ne može mnogo odstupati od ishrane njihovih predaka.

Posmatranjem konja slobodno držanih na pašnjaku može se zapaziti da oni 50 do 70 odsto vremena dnevno provode pasući. Nezavisno od vrste hrane (seno, zrnevlje ili kompletna smeša briketa), u zatvorenim stajama konji preko dana jedu jednom na sat, a noću na svaka dva do tri sata. Pri tome, iako je hrana uvek dostupna, količina vremena provedena u jedenju opada sa 50 do 70 odsto kada su na pašnjaku, na 30 do 70 odsto kada jedu samo seno, 35 do 40 odsto ukoliko jedu kompletnu briketiranu smešu i na 13 do 19 odsto ukoliko dobijaju samo mešavinu zrnevlja. Smanjena količina vremena provedenog u jedenju znači da se veća količina hrane konzumira odjednom. Ta količina je još veća ukoliko hrana nije uvek dostupna, što je uobičajeno za sve konje koji ne žive na pašnjaku.

Što je veća količina hrane pojedene odjednom, veće je istezanje želuca, veći gastrointestinalni motilitet i brži metabolizam: ritam srčanog rada, cirkulacija, zatim lučenje hormona nadbubrežne žlezde - aldosterona i kortizola. Brzo hranjenje rezultira velikim povećanjem motiliteta debelog creva i očiglednim smanjenjem gastrointestinalnog protoka krvi. Tako, na primer, kod konja koji su hranjeni jednom dnevno utvrđeno je značajno opadanje volumena plazme, najverovatnije zbog povećanog izlaska tečnosti u digestivni trakt usled obilnog lučenja pljuvačke, želudačnog i



crevnog soka. Takve promene nisu registrovane kod konja koji su hranjeni istom količinom hrane više puta dnevno.

Konj je biljojed i gotovo sve svoje potrebe može da podmiri uobičajenom biljnom hranom: zelenom travom, senom ili zrnevljem, uglavnom žitarica. Kombinacijom kabastih i koncentrovanih biljnih hraniva, dakle, konj može da obezbedi sve neophodne hranljive materije: ugljene hidrate, masti, proteine, mineralne materije i vitamine.

Za život u prirodi, koji ne zahteva preterano trošenje energije, sve potrebe organizma mogu se podmiriti samo zelenom travom ili senom. Veća fizička naprezanja, međutim, zahtevaju dodatnu količinu energije, koja se, opet, može dopuniti dodavanjem koncentrovanih hraniva - mahom zrnevlja žitarica. Obezbeđenje energetskih potreba predstavlja poseban problem kod sportskih konja. Za ekstremno velike napore, naime, potrebne su izuzetno velike količine koncentrovanih visokoenergetskih hraniva - njihovo varenje i iskorišćavanje je mnogo brže (80 odsto se apsorbuje u tankom crevu), što omogućava ređe hranjenje, jer se manjom količinom dobija veći efekat. To, međutim, ne znači da se koncentrovanom hranom mogu isključiti kabasta celulozna hraniva.

Potrebe u proteinima, koje nisu zanemarljive, posebno za jedinke koje rastu, ždrebne i dojne kobile, kao i sportske konje, uglavnom se mogu pokriti kombinacijom uobičajenih kabastih i koncentrovanih hraniva, dok se povećane potrebe u nekim finijim sastojcima (vitaminima i mineralima) mogu podmiriti posebnim komercijalnim dodacima i dopunskim hranivima.

Kod prilodnih kobila svih rasa i starosti kontroliše se parenje, osemenjavanje ili povađanje, zatim rana dijagnostika graviditeta, po mogućstvu pomoću ultrazvuka, ili rektalnim i vaginalnim pregledom u prva dva meseca graviditeta, koji predstavlja osnov za kasnije praćenje reprodukcije kod kobila, pogotovo za potvrdu ždrebnosti posle tri meseca od parenja kobila.

Pregledi pastuva i pregled sperme pastuva još uvek se vrše sporadično i veoma retko, osim u slučajevima kada ne postoji zadovoljavajuća plodnost parenih kobila. Priprema pastuva za parenje je prisutna ali bez plana i programa parenja određenog broja kobila određene rase. Ne postoji licenciranje pastuva, prvenstveno zbog nepostojanja kontrole reprodukcije na centralnom nivou, tj. od strane odgovarajućih ministarstava, zootehničkih, veterinarskih i matičnih službi koje su nadležne za to, prvenstveno centralne matične službe.

Uvoz pepinijera samo za mali broj kobila ne daje brzo rezultate u poboljšanju određenih karakteristika, brzine i kvaliteta podmladka jer to ne



prati centralna matična služba, što bi bilo neophodno, pogotovo za vođenje „stud book-a". Doduše, na privatnim ergelama u konjarskim regionima u Srbiji pristupa se češće dijagnostici i terapiji oboljenja genitalnog sistema pastuva i kobila.

Čišćenje i nega kopita

Čišćenje i nega kopita je posebno važan deo svakodnevne nege konja i počinje u najranijem uzrastu ždrebeta, budući da od toga zavisi normalan rast rožine i eventualno ispravljanje nepravilnosti u hodu. Kod ždrebadi kopita brzo rastu i rožina relativno brzo postaje sve jača i čvršća, zbog čega je neophodno da se već u uzrastu od mesec dana kopita pažljivo pregledaju i po potrebi obrezuju. To, naravno, treba da obavi osoba koja se dobro razume u posao. Kopita odraslih konja valja pregledati i po potrebi obrezati bar jednom mesečno, budući da se ne troše istom brzinom kod svih konja.

Po završetku treninga ili po povratku s ispusta, ali i pri izlasku iz štale, prljavština iz kopita se uklanja specijalnim nožem - euframerom. Ovom alatkom odstranjuju se zaglavljeni kamenčići, blato, stajsko đubre i druge vrste prljavštine. Konji se moraju držati na čistoj i suvoj prostirci, jer vlaga i amonijak iz mokraće nagrizaju rožinu.

Da bi se u toplim danima sprečilo preterano isušivanje kopita, tokom noći se u šupljine tabana može staviti vlažna ilovača pomešana s plevom ili, ukoliko je dostupna, goveđa balega. Ovaj postupak se preporučuje i par dana pre potkivanja, kako bi kopita bila mekša, obrada manje naporna, a potkivačev posao lakši. Naime, krta kopita pucaju. Da bi se to izbeglo, preporučljivo ih je jednom do dva puta nedeljno mazati neslanom svinjskom mašću, ili nekim od industrijskih preparata. To je najbolje uraditi nakon vraćanja u štalu, pranja i sušenja kopita, posle čega konji duži deo dana provode u štali. Kopita se ne smeju strugati nožem ili ribati peskom, pošto se tako može oštetiti rožina.

Da bi se zaštitili od povreda u radu po tvrdom terenu, što znači da bi se učinili upotebljivijim, konji se potkivaju. Generalno govoreći, grla koja imaju dobra, zdrava i jaka kopita, mogu raditi i bez potkovica. Ipak, neophodno im je s vremena na vreme obraditi kopita. Kako je teren na kome konji rade retko idealan, potkivanje je neophodno jer se na taj način kopito štiti od oštećenja, pucanja rožine i preteranog trošenja. Potkivanjem se kopito lišava neposrednog dodira sa zemljom, a samim tim i uticaja koji taj dodir



na njega ima. To, međutim, povlači i negativne posledice: izostanak neposrednog pritiska na taban i žabicu ugrožava kopitni mehanizam, čime se usporava cirkulacija krvi i redukuje ishrana kopita. Osim toga, bez neposrednog dodira sa zemljom, kopito teško prima potrebnu vlagu.

Potkivanje i obrezivanje kopita je veština i zanat. Dobar potkivač može stručnim radom da ispravi mnoge nepravilnosti u hodu, kao što su, recimo, kresanje (sudaranje prednjih ili zadnjih nogu, odnosno udaranje zglobova kopitama), sustizanje (hvatanje prednjih kopita zadnjim), ili neravan hod prednjih nogu. S druge strane, loš i nestručan potkivač može uništiti ili poremetiti i najpravilniji i najsigurniji korak. Zato se konj uvek pažljivo posmatra pre i posle potkivanja, u mirovanju, hodu i kasu - procenjuje se njegov telesni sklop, stav i pokreti nogu, oblik i opterećenje kopita i položaj kopita prema putici, eventualno stara potkovica koja govori o kopitnom mehanizmu trenja, stupanja i oslanjanja.

Pri potkivanju se treba pridržavati načela da se kopito, pre pričvršćivanja potkovice, obrađuje onako kako to zahtevaju stav i građa nogu i samih kopita, pri čemu se potkovica podešava prema tako obrađenom kopitu, a ne kopito prema potkovici. Neadekvatno obrezivanje kopita često dovodi do neravnomernog opterećenja ili nepravilnog odnosa prema drugim delovima nogu, isto kao što i pokušaj ispravljanja postojeće nepravilnosti remeti već kompenzovan stav dovodeći često do ozbiljnih komplikacija i povreda koje su mnogo teže od prirodno neidealnog stava. To se, na primer, odnosi na pokušaj skidanja visokih peta na koje je konj uspeo da se navikne i u skladu sa tim prilagodi stavove - time se menja statika i opterećenje tabana što može da dovede do težih povreda suspenzornog aparata i zglobova.

Vrsta potkovica zavisi od rase i namene konja, one mogu biti napravljene od gvožđa, čelika ili aluminijuma, različitog oblika i težine u zavisnosti od upotrebe grla. Za potkivanje trkačkih konja koriste se lagane potkovice koje ne uvećavaju teret koji konj treba da nosi. Potkovice vučnih grla su lakše od potkovica za radne konje, koje su opet lakše od potkovica konja namenjenih prevozu teških tovara. Najduže traju čelične potkovice, koje su i najskuplje.

Jahaći konji najčešće se potkivaju ravnim potkovicama bez štulni, a vozni potkovicama sa štulnama, pri čemu se za konje za brzu vožnju u lakim kolima koriste lakše ploče. Najteže potkovice upotrebljavaju se za teške konje koji služe za vuču velikih tereta (hladnokrvnjake) i one obično s prednje strane imaju čelične hvatače - grifove. Da se konji zimi ne bi klizali, opet, potkivaju se potkovicama koje imaju oštre štulne - male dodatke, obično četvrtastog oblika, koji se po potrebi stavljaju i skidaju, a zavrću najčešće po dva na svaku potkovicu.



Konji koji se "krešu" dobijaju potkovicu sa spoljnim dužim i zaokrenutim krakom. Grla koja imaju strma prednja kopita potkivaju se obično polupotkovicama namenjenim zaštiti samo prednjeg dela, dok se životinjama s ispucalom rožinom stavljaju zatvorene potkovice.

Potkov se obnavlja svakih šest nedelja. Dve do tri noći pre potkivanja preporučljivo je umetnuti u taban vlažnu ilovaču pomešanu s plevom ili goveđu balegu, kako bi kopito omekšalo, a samim tim obrada i doterivanje bili lakše i bolje izvodljivi. Pri potkivanju se s konjem mora postupati oprezno i blago. Da bi se grlo na vreme naviklo na pregled kopita i potkivanje, još kao ždrebe treba da se navikne na podizanje nogu. Prilikom pregleda kopita kod ždrebadi preporučljivo je da se oprezno kucka po rožini, da bi lakše prihvatilo kovanje i zakucavanje eksera koje će kasnije uslediti.

Higijena štalskog prostora

Higijena štalskog prostora je sledeći momenat koji treba zadovoljiti, kako bi se konju omogućio kvalitetan smeštaj bez ugrožavanja njegovih fizioloških potreba. Uz krečenje zidova bar jednom godišnje i povremenu dezinfekciju, boksevi se moraju redovno čistiti - izbacivati zaprljanu vlažnu prostirku i pokupiti prašinu, kako sa podova i zidova tako i sa viših delova zida i tavanice. Često tolerisanje paučine koja se stvara u gornjim delovima boksa neki pravdaju ulogom paukova u odbrani od mušica. Ovakva pojava je ipak ružna, ukazuje na veoma lošu higijenu i ne može nikome služiti kao opravdanje.

Bitan element higijene smeštaja jeste prostirka. Na našim prostorima često se kao prostirka koristi slama. Pšenična ili ovsena slama može biti udobna stelja, ali se teško nabavlja, pri čemu mnogi konji vole da je jedu, što predstavlja potencijalni uzrok poremećaja varenja, u prvom redu kolika. Slama od ječma je oštra, često bocka i iritira kožu, mada se u kombinaciji sa slamom drugih žitarica može koristiti kao prostirka. Ovsena slama je opet ukusnija zbog čega je konji radije jedu, a to nameće veći rizik od već pomenutih komplikacija. Slama je često izvor organske prašine koja iritira disajne puteve i može da dovede do hroničnog opstruktivnog oboljenja pluća. Zbog toga se često kao alternativa traže drugi materijali, naročito u krajevima sa toplijom i vlažnijom klimom gde je mogućnost razvoja plesni u slami veća, jer se pomenute respiratorne bolesti uglavnom dovode u vezu sa sporama plesni. Piljevina je prilično udobna i jeftina prostirka, dobro upija vlagu zbog čega je veliki broj vlasnika konja rado koristi. Čistu piljevinu valja povremeno prskati, da se ne bi dizala prašina koja može da nadraži disajne organe. Pored piljevine, u nekim zemljama se koristi seckana hartija, pa čak i gumene obloge.



Bez obzira na vrstu prostirke, sloj na kojem konj stoji mora biti što deblji. Zastiranje boksa tankom steljom predstavlja veliku grešku, koja ni sa ekonomske tačke gledišta nije opravdana - sloj nedovoljne debljine upija malo vlage i nečistoće pa se veoma brzo prlja, tako da ga je neophodno menjati mnogo češće nego debelu prostirku. Osim toga, udobna, meka i debela stelja pruža konju priliku da legne i odmori se bez opasnosti da će se izguliti, što se redovno dešava kada je prostirka pretanka. Mokre i prljave delove stelje, pri tome, treba svakodnevno uklanjati.

Pored redovnog čišćenja prostirke, treba obratiti pažnju i na higijenu hranilica i pojilica - konjska pljuvačka se, naime, meša sa hranom i vodom praveći naslage u unutrašnjosti posude sa neprijatnim mirisom, što može da dovede do odbijanja hrane i vode. Postoji tu još jedan problem - vlažna zrnasta hrana počinje da fermentira i ako je konj kasnije pojede može doći do poremećaja varenja i mnogih gastrointestinalnih poremećaja. Jednom je već istaknut primer klostridioze u zapatu gde je kao dodatak korišćena melasa - površine jasala su bile pod debelom smrdljivom skramom koja je upravo nastala od ostataka melase i konjske pljuvačke. Zato je preporučljivo da se nepojedeni deo obroka uvek ukloni pre nego što se da sledeći.

Štalski sistem držanja konja

Najveći broj sportskih i radnih konja, kao i onih koje vlasnici drže samo da bi uživali u njima, žive u štalama, što znači da su primorani na praktično stalan boravak u istom, ograničenom prostoru. Pri tom se zaboravlja činjenica da takav način života nije prirodan, pošto su konji oduvek bili slobodne, lutajuće životinje koje su u krdima krstarile po prostranstvu i nisu navikle da budu zatvorene.

Veći deo vremena sportski konji provode u svojim boksevima, pa je razumljivo što se smeštaju poklanja izuzetna pažnja. I najmanje greške, naime, mogu ostaviti nesagledive posledice na raspoloženje i ponašanje, što će se svakako reperkutovati i na njihove rezultate. Konji zatvoreni u svojim boksevima, u "višku" slobodnog vremena i energije, dosađuju se isto kao i ljudi, naročito ako su sami, bez mogućnosti bilo kakvog druženja sa jedinkama iste vrste. Dosada često dovodi do razvijanja loših navika, kao što su "tkanje", kopanje prednjom nogom, besomučno vrtenje ukrug, griženje drvenih delova boksa i gutanje vazduha, što može biti veoma opasno po zdravlje. Kao što je poznato, prirodna reakcija konja je bekstvo -konji zatvoreni u boksu, nažalost, ne mogu da pobegnu i u slučaju bilo kakve ugroženosti prinuđeni su da se brane. Ako takvo stanje potraje postaju nepoverljivi, zastrašeni, napeti, naročito u slučajevima kada vlasnik



svojim ponašanjem dodatno provocira strah, nesigurnost ili bes... Štala nije mesto za nervozu, viku i batine. Konji koji su pod stalnim stresom mogu biti prilično opasni, što nije posledica agresivnosti nego straha.

Teško je obezbediti štalski smeštaj koji može da kompenzuje sve potrebe i nagone koje je konj mogao da ispolji u slobodnoj prirodi. U idealnim uslovima, konjima bi trebalo obezbediti udoban prostor koji predstavlja dobar zaklon sa slobodnim pristupom dovoljnim količinama sveže vode i hrane, u kome mogu bez problema da zauzmu sve fiziološke stavove, kreću se, komuniciraju sa životinjama iste vrste, ponašaju se normalno u skladu sa svojim potrebama, ne mogu da se povrede, omogućavajući u isto vreme lako uočavanje nenormalnog ponašanja ili simptoma bolesti, jednostavno izvlačenje bolesnih ili nepokretnih životinja, kao i brzu evakuaciju u slučaju opasnosti. Zadovoljiti sve ove potrebe nije lako, zbog čega se uglavnom insistira na ispunjenju minimalnih potreba u prostoru, svetlosti i svežem vazduhu, pri čemu je svako odstupanje nabolje više nego poželjno.

Štale za konje su nekada bile građene od istog materijala kao kuće vlasnika, sa podovima od cigle i blagim nagibom ka odvodnom kanalu, jaslama obloženim keramičkim pločicama i debelim čvrstim vratima koja su imala dva dela - donji je bio od drveta, a gornji najčešće od gvožđa, sa rešetkama kroz koje je konj mogao da vidi sve što se oko njega dešava, kao i svoje srodnike. Na jednom kraju štale obično je bila sedlarnica, na drugom prostorija za zrnastu hranu, a ispod krova tavan, na kome su stajali seno i slama i po potrebi se spuštali kroz posebne otvore na podu tavana. Ovakve štale su imale odličnu toplotnu izolaciju, stalnu cirkulaciju svežeg vazduha i prirodno svetlo - sve što je potrebno životinjama koje su u njima boravile.

Današnje štale izgledaju drugačije, napravljene su često od lakših materijala i polumontažnih elemenata, međutim, njihova fukcionalnost zbog toga nije manja. Moderne štale za sportske konje prvenstveno obuhvataju bokseve postavljene u nizu - u jednom ili dva reda, orijentisane prema hodniku kroz koji se izlazi napolje. U štali se, osim toga, nalazi sedlarnica gde se drži oprema za jahanje, uz koju se obično nalazi i boks za sedlanje i rasedlavanje, prostorija za držanje osetljivih koncentrovanih hraniva i dodataka u ishrani, kupatilo, posebno važno za kupanje konja posle zimskih radova i solarijum za sušenje konja posle kupanja. Kupatilo i solarijum se obično nalaze u istom bloku sa sedlarnicom. Izlazna vrata su obična dvokrilna, širine 1,5-2 metra, visine 2,5-3 metra

Boksevi mogu da budu pojedinačni ili u nizu, od čvrstog materijala ili montažni, sa rešetkastom pregradom u gornjem delu (iznad 1,2 m) orijentisani prema hodniku kako bi konji mogli da komuniciraju sa grlima iz suprotnog reda bokseva. Ponekad su i zidovi između bokseva u istom redu



u gornjem delu rešetkasti, omogućavajući komunikaciju sa susednim konjima. U slučaju da su boksevi postavljeni u jednom nizu i izgrađeni od čvrstog materijala, obično se praktikuje da se u zidu između njih ostave otvori u vidu manjih prozora zatvoreni rešetkama, kako bi susedni konji mogli da komuniciraju. Idealno je pri tom obezbediti i mogućnost zatvaranja ovakvih pregrada, što je naročito značajno u slučaju pojave respiratornih infekcija kada se obostranim njuškanjem infekcija mnogo brže širi sa konja na konja. Iz istih razloga se u modernim štalama obavezno planira i karantinski boks, obično veličine 5x5 m, bez rešetkastih pregrada ili otvora, u koji se smeštaju bolesni konji.

Bez obzira da li su štale napravljene od klasičnih ili savremenih materijala, prilikom izgradnje treba dobro obratiti pažnju na izolaciona svojstva i u slučaju korišćenja građevinskih materijala sa lošim izolatorskim osobinama, kao što je beton, primenom posebnih izolacionih materijala obezbediti kvalitetne mikroklimatske uslove - pre svega optimalnu temperaturu i vlažnost. Drvo je u principu poželjan materijal, kako za podove tako i za plafonske površine. Na betonskim površinama bez izolacije kondenzuje se voda što ovaj materijal čini nepoželjnim. Zidovi moraju biti glatki, bez oštrih ivica, klinova ili eksera koji mogu da dovedu do povređivanja. Osim toga, moraju omogućiti kvalitetno čišćenje, pranje i dezinfekciju. Podovi, nadalje, ne smeju da budu klizavi, što se posebno odnosi na hodnike, pošto se u boksevima koristi prostirka koja ublažava klizanje. Ako se isključi beton, zadovoljavajući materijal može biti asfalt. Podovi hodnika se pri tom mogu zastrti gumenim oblogama koje umanjuju klizanje.

U zonama sa povoljnim klimatskim uslovima mogu se videti i štale sa spoljnim boksevima koji se najčešće otvaraju prema dvorištu ili padoku, omogućavajući komunikaciju kroz rešetkasta vrata sa životinjama iz suprotnog niza bokseva ili onima u padoku. Svaki boks pri tom obično ima prozor sa iste strane.

Boks mora biti dovoljno velik da bi životinja mogla da se kreće po njemu, slobodno legne, valja se i ustaje, bez opasnosti da se "zavali". Minimalna veličina boksa za konja bi, prema tome, bila 3,5x3,5 m, eventualno 3x3 m za ponije. Više prostora nije neophodno, ali je lepo ako ga ima. Pored površine boksa značajna je i njegova visina - ona ne sme biti ni premala, da se konj u igri i propinjanju ne bi povredio, ali ni prevelika, jer se zimi teže održava temperatura. Optimalna visina tavanice je tri i po metra, za ponije može biti dovoljno i 2,80-3,00 m ali ne manje, dok bi maksimalna visina mogla da bude četiri metra, naročito u hladnijim krajevima gde je problem zagrevanja veći. Dimenzije štala i bokseva, naročito visina, naime, u velikoj meri zavise od klimatskih faktora - u toplijim područjima sa blagom klimom poželjna je veća visina, jer se njome obezbeđuje i više vazduha, međutim, u hladnijim predelima postoji problem zagrevanja



štalskog prostora -topao vazduh se diže gore a hladan spušta dole, onemogućavajući održavanje optimalne temperature u visini samog konja.

Boksevi se najčešće otvaraju prema hodniku, kroz koji se izlazi napolje. Hodnik treba da bude dovoljno širok kako bi se konji pri izlasku iz boksa lako okrenuli. Minimalna širina hodnika bi bila 1,8-2 m, a u slučaju da se hodnik nalazi između dva reda bokseva i 2,5-3 m. Sasvim se drugi odnosi koriste u slučaju držanja konja u štandovima, na vezu, no kako to nije uobičajen način držanja sportskih konja o njemu nećemo posebno ni govoriti.

Vrata boksa takođe moraju odgovarati normama koje zavise od veličine konja. Uobičajeno je da se za zatvaranje bokseva koriste masivna drvena vrata širine 1,21,5 m, visine 2,4-3 m. Ustvari, vrata na boksevima su najčešće dvodelna: donji deo vrata visine 1,2 m je zatvoren i uglavnom se otvara pomoću klizača. U slučaju otvaranja pomoću šarki, poželjnije je da budu dvodelna i da se jedno krilo otvara na jednu, a drugo na drugu stranu - prema hodniku. Gornji deo vrata je obično od metalnih rešetki kroz koje konji mogu da komuniciraju sa drugim konjima u štali. U slučaju da su boksevi postavljeni u nizu prema hodniku, relativno često se i preostali deo zida prema hodniku, od vrata do ugla, pravi od rešetkaste pregrade.

Boksevi moraju biti dobro osvetljeni - svetlo je neobično važan faktor za očuvanje zdravlja, optimalnu funkciju neuroendokrinog sistema i mentalni status konja. Prema nekim standardima, veličina prozora bi trebalo da iznosi jednu desetinu površine poda. Uobičajeno je da svaki boks ima sopstveni prozor visine oko 0,8 do 1 m, dužine 1 do 1,2 m, pri čemu donja ivica treba da je najmanje 1,8 m od poda. U modernim štalama deo površine krova se pravi od providnih materijala (plastika-pleksiglas), koji obezbeđuju difuzno osvetljenje koje je naročito važno za priplodne kobile.

U svakom boksu se nalaze jasle-zobnice, obično u uglu suprotnom od vrata, širine 40-50 cm, dubine oko 25 cm. Iako se smatra da su drvene jasle najbolje a da su betonske nepovoljne, zbog lakšeg čišćenja i održavanja obično se prave betonske jasle čija se gornja ivica nalazi u visini ramenog pojasa, 100-110 cm od poda (za ponije niže). U blizini jasala na zidu se nalazi alka za vezivanje konja. Ovakve jasle se obično koriste za koncentrovani obrok, dok se kabasti daje iz posebnih mreža (zbog čega se na zid postavlja alka za kačenje mreže), ili jednostavno sa zemlje. Neki praktikuju da koncentrovani deo obroka daju u posebnim hranilicama koje mogu biti postavljene na visini od bar 60 cm (zavisno od veličine konja), a ako su pomične na tlu, što je u skladu s teorijom da konji u prirodi jedu sa zemlje. Ovako postavljene posude se, na žalost, veoma lako prljaju i pune delićima stelje (piljevinom ili slamom). Pomične hranilice se, s druge strane, najlakše održavaju pošto se mogu izvaditi i oprati posle svakog obroka.



Davanje kabaste hrane često predstavlja problem. Uobičajeno davanje hrane sa zemlje skopčano je sa rizikom od mešanja sa prljavštinom iz prostirke, čime se, s jedne strane zatvara ciklus invazije crevnih parazita (sa hranom se unose jaja parazita koja bivaju izbačena balegom), podstiče navika da se jede slama, čak i balega i provociraju ozbiljni gastrointestinalni problemi. Davanje kabaste hrane u mrežama, opet, često nameće problem prašine koja upada u oči, naročito ako je mreža postavljena previsoko. Idealne jasle za kabastu hranu, detelinu ili seno su one trouglastog oblika, napravljene od ukrštenih letvica i postavljene u ugao boksa, na minimalnoj visini od 120 santimetara. Ispod takve konstrukcije konj ne može da se zaglavi dok ustaje i nema rizika od zaglavljivanja noge u njoj dok "kopa" pre nego što legne. U slučaju da se seno daje iz mreže, gvozdena alka za vezivanje mreže treba da se nalazi otprilike u visini čovekovog ramena, a sama mreža mora biti na čvrstom konopcu da se ne bi spustila dok životinja jede, pošto tada postoji rizik od zaplitanja nogu u nju.

Tabela 1. Prosečni normativi za izgradnju bokseva za sportske konje.

PreporukaMinimalne dimenzije boksa 3,5x3,5 mŠirina vrata 1,2-1,5 mVisina vrata 2,4-3 mVisina plafona 3,5-4 mMinimalna površina poda po konju 12,25 m2

Volumen vazduha po konju 44 m3

Površina izlaznih ventilacionih otvora po konju

0,1 m2

Površina ulaznih ventilacionih otvora po konju

0,3 m2

Površina prozora 1/10 površine poda

U boksu se nalazi i automatska pojilica, eventualno držač za kofu (ukoliko se ostavlja u boksu, kofa sa vodom se obično stavi u ugao i učvršćuje da se ne bi prevrnula). Automatske pojilice svakako predstavljaju najbolje rešenje zato što omogućavaju uzimanje vode po slobodnoj želji. Svi konji



se, pri tome, lako navikavaju na pojilice, koje, uz to, ponekad služe i kao terapijsko sredstvo za odvikavanje od poroka. Igra sa pojilicom ili vrećom sena koja visi na zidu konju odvraća pažnju od drugih - ružnijih navika, zbog čega se, uostalom, u bokseve ubacuju i drugi rekviziti, na primer lopta koja visi sa tavanice, kojom se konj takođe može zabaviti.

Ventilacija je sledeći momenat koji treba imati u vidu. Slabo ventilirane štale nameću problem visoke koncentracije amonijaka koji nadražuje oči i sluzokože respiratornog sistema, pri čemu organska prašina iz sena i slame dodatno ugrožava respiratorne organe provocirajući kašalj i pojavu hroničnog opstruktivnog oboljenja pluća (alergijski ili astmatični bronhitis) sa emfizemom. Otvori za ulazak svežeg vazduha najčešće su postavljeni bočno, u gornjem delu boksa ispod tavanice, dok se izlazni otvori izvode na najviši deo krova. Veličina bočnih ventilacionih otvora je obično oko 15 cm u prečniku ili 15x15 cm i oni su postavljeni u razmaku od metar i po. Veći bočni ventilacioni otvori nameću veći problem rashlađivanja (mali se po ekstremnim hladnoćama mogu zatvoriti gužvom slame). Veličina izlaznog ventilacionog otvora obično je 40x40 cm i on ima ključnu ulogu u odvođenju svih štetnih gasova kao što su ugljendioksid, amonijak, sumporvodonik itd.

OSNOVNI PRINCIPI TRENINGA SPORTSKIH KONJA

Osnovni princip sportskog treninga se bez sumnje svodi na uporno ponavljanje unapred koncipiranih fizičkih vežbi u cilju što bolje fizičke i psihičke pripreme za obavljanje određenog rada. Redovni treninzi, ustvari, iniciranjem odgovarajućih fizioloških odgovora obezbeđuju adaptaciju organizma na očekivano opterećenje što za posledicu ima lakše izvođenje očekivanih sportskih aktivnosti uz manji rizik od povređivanja. Velika fizička naprezanja, naime, dovode do značajnih odstupanja u funkciji mnogih organa - kardio-vaskularnog sistema, krvi, mišića, tetiva i ligamenata, kostiju i termoregulacionih mehanizama, pri čemu redovni trening, zahvaljujući specifičnoj adaptaciji organizma - postepenom navikavanju na povećana naprezanja umanjuju intenzitet odstupanja izazvanih opterećenjem.

Psihološki i fiziološki zahtevi organizma sportskog konja bez sumnje zavise od tipa takmičenja, ili, bolje rečeno, od stepena fitičkog opterećenja. Jasno je, naime, da između pojedinih disciplina konjičkog sporta postoje velike razlike. Galopska trka, na primer, traje relativno kratko – jedva nekoliko minuta, pri čemu je stepen naprezanja celog organizma izuzetno veliki. U



punom galopu, na primer, srce radi brzinom neretko većom od 200 udara u minuti, što je gotovo deset puta više od normalnog, pri čemu se gustina krvi izazvana istiskivanjem crvenih krvnih zrnaca iz slezine povećava za više od 50%,. što logično mameće pitanje: koliko je srce dugo u stanju da tako gustu krv potiskuje kroz krvne sudove toliko velikom brzinom. Daljinsko jahanje, na primer, naporne trke izdržljivosti poput endjuransa, opet, podrazumevaju dugotrajno teško naprezanje organizma sportskog konja koji treba u trku da prevali više desetina kilometara, neretko pod izuzetno teškim vremenskim uslovima koji i u stanju mirovanju ugrožavaju zdravlje životinje. Za vreme ovakvih naprezanja po velikim vrućinama samo zbog znojenja može doći do gubitka tečnosti u količini većoj od 10% telesne mase, što podrazumeva smanjenje telesne mase konja za preko 50 kg i neretko kolaps. Preskakanje prepona se drastično razlikuje i od jednog i od drugog tipa opterećenja, kako u pogledu intenziteta naprezanja pojedinih delova tela, tako i u pogledu psihičkog naprezanja, za što je, možda, još bolji primer dresurno jahanje. Sve to nameće logičan zaključak da se trening mora prilagoditi specifičnim potrebama organizma koje se drastično razlikuju u zavisnosti od discipline konjičkog sporta. Nezavisno od discipline konjičkog sporta, osnovni cilj treninga je, naravno, isti: dovesti životinju u vrhunsku formu koja podrazumeva maksimalnu pripremu kompletnog organizama za očekivana opterećenja, dobro zdravlje i smopouzdanje – želju za takmičenjem.

Fizički trening je tradicionalno bio podeljen na dva tipa: aerobni i anaerobni trening, odnosno na treninig u cilju povećanja izdržljivosti, brzine ili snage. Trening se, u zavisnosti od željenog cilja, uglavnom razlikuje u trajanju i intenzitetu. Klasifikacija na navedene tipove treninga je prilično slobodna i ne isključuje velika preklapanja. Tako, na primer, treningom za povećanje brzine sigurno se poboljšava i izdržljivost, isto kao što se anaerobnim treningom može uvećati i aerobni kapacitet.

Potrebe za energijom i trening

Procenjivanje potreba za energijom na sportskom takmičenju je jedan od najvažnijih preduslova za izradu efikasnog programa treninga. Potrebe za energijom se, logično, razlikuju od vrste opterećenja, pri čemu uticaj aerobnih i anaerobnih puteva na regeneraciju ATP tokom rada zavisi i od trajanja i od intenziteta napora. Kas i lagan kenter po ravnom terenu mogu se smatrati skoro potpuno aerobnim opterećenjem. To znači da pri takvim opterećenjima transport kiseonika može da zadovolji gotovo sve potrebe organizma za aerobnim načinom oslobađanja energije. Uz mali doprinos ili kreatinin-fosfatnog ili laktatnog anaerobnog puta, pri tome, ova vrsta aktivnosti se može nastavljati satima. Trening takvog intenziteta se naziva



treningom izdržljivosti. S druge strane, opterećenje na brzinu na distancama od 200 do 500 metara, koje obično traju manje od 30 do 40 sekundi, oslanjaju se prvenstveno na anaerobnu proizvodnju energije.

Mnoge trke američkih kvotera, kasača i galopera (engleskih punokrvnjaka) traju između 20 i 200 sekundi. Energija neophodna za rad mišića pri tome, delom nastaje iz anaerobnih a delom iz aerobnih puteva razgradnje energetskih rezervi: kratke trke (do 1000 m) su prvenstveno anaerobnog karaktera, dok se duže trke (na 2000 do 3200 metara) uglavnom aerobnog karaktera. Na osnovu mnogobrojnih istraživanja, na primer, zaključeno je da maksimalna opterećenja u prvih dvadesetak sekundi gotovo isključivo zavise od postojećih rezervi i anaerobne resinteze ATP. U trci na 1000 ili 1200 metara, opet, dve trećine energije (ATP) je anaerobnog porekla, dok je samo jedna trećina aerobnog porekla. Sa povećanjem distance povećava se i udeo aerobnih puteva za obezbeđenje energije, tako da se na trkama dužim od 2000 metara udeo ATP-a aerobnog porekla kreće u rasponu od 25 do skoro 90 odsto.

Kako god bilo, aerobni putevi resinteze ATP-a su u većini trka očigledno značajniji od anaerobnih, odnosno, udeo aerobne razradnje je izgleda mnogo veći nego što se ranije pretpostavljalo. Doprinos aerobne sinteze adenozintrifosfata pri istom intenzitetu ili trajanju opterećenja kod konja veći je nego kod ljudi. To može biti uslovljeno i efikasnijim adaptacionim mehanizmima konja o odnosu na čoveka.

Anaerobno obezbeđivanje energije je neefikasno, dovodi do brzog iscrpljivanja rezervi ATP, nagomilavanja kiselih produkata metabolizma u mišićima i pojave zamora, što za posledicu ima opadanje brzine. Shodno tome, konji mogu da održe maksimalnu brzinu svega 600 do 800 metara.

Intenzitet treninga

Intenzitet opterećenja u treningu prvenstveno zavisi od discipline konjičkog sporta, tj. očekivanog napora u diciplini za koju se priprema i naravno od faze treninga, odnosno od trenutnog stanja treniranosti organizma.

Trening na izdržljivost obično se bazira na opterećenjima niskog intenziteta – laganom brzinom na dugim distancama. Za vreme opterećenja brznom od 4-8 metara u sekundi, naime, broj otkucaja srca ne prelazi granicu od 160 udara u minuti, iznad koje počinje prevaga anaerobnog metabolizma sa pojačanom produkcijom mlečne kiseline i laktoacidozom, koja predstavlja najveći zdravstveni problem u opterećenjima visokog intenziteta, kao što su, na primer, galopske trke. Najveći rizik po zdravlje životinje u treningu izdržljivosti, ustvari, proističe iz dehidracije, koja može nastupiti tokom dugotrajnog rada prvenstveno u uslovima velikih spoljnih



temperatura. Zbog dehidracije i disbalansa elektrolita, naime, u napornim trkama izdržljvosti nisu retki slučajevi kolabiranja i ugnuća.

Veoma važan kriterijum za procenu intenziteta opterećenja u treningu, dakle, predstavlja broj otkucaja srca. Mnogi treneri praktikuju proveru broja otkucaja srca – pulsa na početku i u pojedinim fazama rada, bilo ručno ili pomoću različitih elektronskih instrumenata koji su sada dostupni svima, kako bi se izbeglo preterano naprezanje koje može da naškodi organizmu.

Konji mogu trenirati od pet minuta do nekoliko sati dnevno, u kasu i/ili laganom kenteru, u zavisnosti od svoje pripremljenosti, spoljašnjih uslova rada, cilja i ambicija trenera. Dobro pripremljen kasač u trkačkoj formi, na primer, u danima «laganog – sporog rada» kasa ili polako kenteriše 30 do 40 minuta. Punokrvni galoper u trkačkoj formi u danima «laganog – sporog rada» može kasati ili kenterisati od pet do 10 minuta, na distancama od 3000 do 5000 metara, dok konji za trke izdržljivosti u kontinuitetu treniraju po jedan do dva sata dnevno.

Nezavisno od programa treninga, tokom prvih nekoliko nedelja treninga konji po pravilu rade laganim intenzitetom, prvenstveno u cilju poboljšanja aerobnog kapaciteta i snage ekstremiteta, zatim obuke – vaspitanja i navikavanja konja na očekivana nadmetanja. Trajanje ovakvog “predtreninga” varira u zavisnosti od rasa, zemalja i trenera. Neki treneri galopera, na primer, praktikuju da svoja grla ubace u brze radove posle samo četiri do pet nedelja laganog treninga, dok drugi smatraju da se do brzih radova može stići nakon višemesečnog laganog rada na dužim distancama.

Teza o dužim laganim radovima na većim distancama je po svemu sudeći opravdana. Jedan od argumenata za duži period treninga slabog intenziteta je bez sumnje potreba za adaptacijom - jačanjem mišića, zglobova, tetiva i ligamenata, kako bi se smanjio rizik od povređivanja. Postoje, naime, brojni dokazi da je učestalost povređivanja niža kod konja koji su bili podvrgnuti sporijem treningu. Bol i osetljivost cevanica i periostitis («šinbajn»), na primer, uobičajeni su problemi u treningu mladih konja, naročito punokrvnjaka koji su bili izloženi bržim programima treninga.

Postoje dokazi da produženi periodi treninga izdržljivosti stimulilišu kontinuiranu adaptaciju skeletnih mišića. Nije međutim potvrđeno da li produženi period treninga izdržljivosti može da dovede do povećanja maksimalnog aerobnog kapaciteta.

Za kvalitetnu pripremu konja za trku i povećanje brzine neophodno je da se postepeno poveća intenzitet treninga – brži rad. Tek u treningu takvog intenziteta koji se bliži maksimalnom (očekivanom u trci) mogu se



očekivati poboljšanja u anaerobnom kapacitetu i anaerobnoj snazi. Jedan od markera anaerobne enzimske aktivnosti u mišićima bez sumnje bi mogla da bude laktat dehidrogenaza (LDH) U jednom istraživanju je, na primer, dokazano da intervalni trening velikom brzinom na pokretnoj traci dovodi do povećanja koncentracije LDH u skeletnim mišićima, pri čemu konvencionalnim treningom nije postignut isti efekat. To nije potvrđeno ni u treningu umerenog intenziteta (80% VO2max) koji je trajao šest nedelja, premda je ovakav trening povećao odnos brzo kontraktilnih nisko oksidativnih vlakana (IIB) prema brzo kontraktilnim visoko oksidativnim vlaknima (IIA), pri čemu kod konja treniranih još slabijim intenzitetom (40% VO2max) nije dokazan ni takav efekat.

Opterećenje slabijeg intenziteta (suboptimalno opterećenje) ograničava stepen adaptacije, dok opterećenje iznad optimalnog može da dovede pretreniranosti. Trening sa promenama u ritmu i intenzitetu rada do submaksimalnog nivoa (intervalni trening), bi, shodno tome, mogao da dovede do najbolje adaptacije mišića.

Puls ili broj otkucaja srca po mnogim autorima može da posluži kao korisno sredstvo za procenu intenziteta opterećenja na submaksimalnom nivou. Tako, na primer, rad brzinom koja ne dovodi do povećanja broja otkucaja srca iznad 200 smatra se prikladnim za trening za trke. Ipak, ne postoje kontrolisana istraživanja koja mogu da potvrde ovo gledište. Tako, na primer, koncentracija laktata u krvi tokom opterećenja praćenih brojm otkucaja srca do 200 u minutu varira od životinje do životinje. Kod nedovoljno pripremljenih konja, recimo, rad sa 200 otkucaja srca u minutu može lako da dovede do velikog povećanja koncentracije laktata u krvi, što nije slučaj kod spremnih konja, koji pri takvim opterećenjima ispoljavaju mnogo niže vrednosti laktata.

Ovakvim rezervama svakako doprinose i realne poteškoće u preciznom merenju broja otkucaja srca u punom galopu. Iako za to postoje odgovarajući instrumenti, jahaču na konju je teško da posmatra monitor otkucaja srca i u skladu s tim prilagođi brzinu.

Merenje koncentracije laktata u krvi posle rada može biti prikladniji način praćenja intenziteta opterećenja, iako se ni ove vrednosti ne mogu smatrati apsolutno vernim indikatorom adaptacije mišića.

Specifičnosti treninga u zavisnosti od discipline konjičkog sporta

Trening konja bez sumnje zavisi od specifičnih potreba organizma koje se razlikuju u zavisnosti od discipline, zbog čega se ne treba previše rigidno



držati napred istaknutih opštih principa treniranja. Kod preponaša, na primer, prosečna koncentracija laktata u krvi posle rada iznosi 90,9 mmol/l, što je jednako koncentacijama pronađenim kod trkačkih konja koji su radili brzinom od 12 do 14 m/s. Vežbe sa preskakanjem prepona za trkačke konje mogle bi da budu pomoćno sredstvo za sprečavanje dosade tokom rutinskih treninga prilagođenih njihovim potrebama ili čak alternativa vežbanju u velikoj brzini kao sredstvo treniranja anaerobnog kapaciteta konja.

Interesantna alternativa vežbanju u velikoj brzini je kasanje na pokretnoj traci u kombinaciji sa vučom tereta. (Konj kasajući vuče tegove preko kotura zakačene konopcima za zadnji deo trake i vučnu opremu). Dok konj kasa brzinom od 4-8 m/s i vuče teret od 60 do 100 kilograma, brzina otkucaja srca raste do prosečne vrednosti od 209 otkucaja u minutu, pri čemu se nivoi laktata u krvi posle vežbanja kreću u granicama od 5-16 mmol/l. Odnos između potrošnje kiseonika, broja otkucaja srca i koncentracije laktata u krvi, pri tome, sličan je kod vučnog rada i normalnog submaksimalnog vežbanja na traci. Ovom tehnikom se, dakle, može povećati intenzitet treninga na traci male brzine. Da je to moguće potvrđuju i zapažanja Šveđana, koji u treningu kasača duže vreme sa uspehom praktikuju dodavanje tereta sulkama.

Plivanje je takođe popularan oblik opterećenja u treningu konja, zbog čega mnogi centri za trening poseduju bazene za konje. Konji dok plivaju prave pokrete kasanja koji doprinose jačanju ekstremiteta pri čemu rad u vodi ima poseban uticaj da respiratorne finkcije. Disanje tokom plivanja se odlikuje dubokim udisajem sa “bolnim” izrazom i kratkim izdisajem. Uzrok tome je verovatno pritisak vode na grudi i abdomen konja, zbog čega su neophodne snažnije mišićne kontrakcije grudnog koša i dijafragme za adekvatno opadanje intratorakalnog pritiska. Plivanje po svemu sudeći može biti dobar način za treniranje respiratornih mišića.

Slobodno plivanje je po intenzitetu jednako kasanju i laganom galopiranju. U jednom istraživanju je, na primer, nakon četvoronedeljnog perioda redovnog plivanja dokumentovano značajno smanjenje broja otkucaja srca pri istom opterećenju slično kao i u laganom treningu pod sedlom. Konji su u početku plivali pet minuta dnevno, da bi se posle prve nedelje u svakoj narednoj nedelji rad produžio za još 5 minuta. Broj otkucaja srca se pri tome kretao u granicama od 140 do 180 u minutu, uz povećanje koncentracije laktata u krvi za samo dva do četiri puta u odnosu na vrednosti u mirovanju. Produženo plivanje na jedan sat, pri tome, nije izazvalo preterano povećanje telesne temperature.

Plivanje je za mnoge trenere izvrstan metod za razvoj osnovne fizičke pripremljenosti i za rehabilitaciju, pre svega u slučaju povreda zglobova, tetiva i ligamenata. Inače, u kružnim bazenima je poželjno da se tokom



ovakvog vežbanja redovno menja smer plivanja, kako bi se izbeglo preterano zamaranje spoljnjih ekstremiteta.

Plivanje uz sapinjanje konopcima može biti pogodno sredstvo za se povećanje intenziteta opterećenja. Ova tehnika podrazumeva vezivanje životinje repnim konopcem uz ohrabrivanje da uloži veći napor. Tako je u jednom ogledu na pet nepripremljenih konja koji su plivali 5 minuta ustanovljeno povećenje broja otkucaja srca na 170 do 200 u minutu, uz koncentraciju laktata u krvi koja se kretala u granicama između 1 i 10 mmol/l.

Intervalni trening

Intervalni trening je sistem treninga koji podrazumeva višekratno ponavljanje pojedinih partija – faza opterećenja sa razdvojenim periodima odmora. Ovakav sistem rada omogućava veću ukupnu stimulaciju organizma uz skraćenje perioda pripreme za trku. Ne postoje, međutim, verodostojni dokazi da je intervalni trening zaista superiorniji od konvencionalnog. Upoređivanjem efekata intervalnog i konvencionalnog treninga kasača ,na primer, nisu ustanovljene značajne razlike u broju otkucaja srca posle opterećenja. Ni kod kvotera koji su 10 nedelja intervalno trenirali na pokretnoj traci nije potvrđena bolja adaptacija mišića. Jedino se čini da je kod engleskog punokrvnjaka intervalni trening efikasniji, mada ni to nije dokazano u kontrolisanim uslovima sa podjednakim ukpnim opterećenjem u oba sistema treniranja.

Intervalni trening na pokretnoj traci kod američkih kasača je, prema jednom istraživanju, povoljno uticao na jačanje metakarpalnih kostiju. Posmatrani konji su tokom prvih pet nedelja lagano radili prelazeći 6 do 12 kilometara dnevno, brzinom od 5 m/s da bi potom ušli u devetonedeljni intervalni trening sa 3 do 4 intervala dnevno na distancama od 600 do 1000 m, brzinom koja je rezultirala maksimalnim povećanjem broja otkucaja srca, posebno u poslednje tri nedelje treninga. Nasuprot tome, neki autori smatraju intervalni trening povećava rizik od povređivanja, naročito u slučaju neadekvatne procene brzine ili nedovljnih perioda odmora između pojedinih faza treninga.

Pretreniranost

Mnogi treneri uspevaju da odgovarajućim treningom dostignu vrhunsku formu svojih grla, pri čemu imaju problema sa njenim održavanjem u dužem vremenskom periodu, bilo zbog neočekivanih povreda, hramanja ili



pretreniranosti. Pretreniranost se definiše kao gubitak forme – spremnosti za trčanje. Zbog opadanja takmičarske forme ovakvim konjima je neophodan odmor - privremeni prestanak rada ili smanjenje intenziteta treninga kako bi se oporavili.

Iako fiziloška osnova pretreniranosti nije najbolje razjašnjena, kod ljudi – sportista se poklanja velika pažnja nekim pokazateljima koji mogu da najave stanje pretreniranosti (broj otkucaja srca i koncentracija laktata u krvi posle rada, telesna težina, stanje duha – gubitak samopouzdanja itd.). Ovi parametri po svemu sudeći mogu najaviti isti problem i kod konja. Eksperimentalno je potvrđeno da se kod pretreniranih konja zapaža povećanje broja otkucaja srca u minutu pri istoj brzini, ili smanjenje brzine pri opterećenju koje rezultira brojem otucaja srca od 200 u minuti. Kod pretreniranih kasača je, nadalje, uočeno povećanje ukupne zapremine crvenih krvnih zrnaca, pri čemu neki autori ističu da se kod nekih galopera pre pojave simptoma pretreniranosti može uočiti smanjenje ukupne zapremine eritrocita. Redovno merenje broja otkucaja srca tokom standardizovanog testa submaksimalnog opterećenja u svakom slučaju predstavlja koristan pokazatelj treniranosti, koji može da umanji rizik od štetnih posledica prenapornog treninga i olakša održavanje takmičarske forme konja.

Posledica pretreniranosti, na kraju, može biti i pad imuniteta sa pojavom različitih oboljenja, na primer respiratornih infekcija, što se prvenstveno pripisuje stresogenim faktorima.

Prestanak treninga

Pojam prestanka treninga se odnosi na iznenadan prekid treniranja, na primer, u slučaju bolesti ili povrede. U nekoliko istraživanja efekata prestanka treninga dobijeni su zbunjujući rezultati. Tako, na primer, u jednom istraživanju kod kasača tokom šestonedeljnog perioda prekida rada, prilikom testiranja srednja brzina pokretne trake pri broju od 200 otkucaja srca u minutu nije se značajno razlikovala od vrednosti dobijenih tokom intenzivnog treninga. Da li su samo ponovljeni testovi jednom nedeljno od prestanka treninga održali formu konja? Tačan odgovor na ovo pitanje još uvek nije dobijen.

Dve nedelje netreniranja su, međutim, smanjile VO2max. na vrednosti blizu onih od pre treninga, uz dalji pad tokom šestonedeljnog pauziranja. Kod istih konja je zabeleženo i značajno smanjenje puferskog kapaciteta što je ukazivalo na gubitak adaptaciju koji je postignut prethodnim treningom. Kod 10 punokrvnih engleskih galopera, opet, tri nedelje netreniranja rezultirale su smanjenjem VO2max za 12 odsto. Ovi rezultati takođe potvrđuju brz gubitak nekih parametara treniranosti usled



prinudnog odmora. Na žalost, još uvek nema pouzdanih podataka o vremenskom toku i dinamici gubitka postignute forme nakon prekida treniranja.

Do iznenadnog prekida treniranja uglavnom dolazi u slučaju povreda, pri čemu nakon zalečenja povrede mnogi treneri sa strahom pristupaju ponovnom treningu. U jednoj studiji je na 12 konja praćen uticaj treninga na sanaciju defekata zglobne rskavice u karpalnom zglobu posle operacije i pri tom zaključeno da trinaestonedeljni period postepenog vežbanja (šetnja, kasanje i kasnije kenterisanje) posle hirurške intervencije nije narušilo brzinu oporavljanja.

U drugoj studiji je dokazano da trening povećava jačinu suspenzornih ligamenata. Srednja vrednost apsolutnog tereta potrebnog da izazove popuštanje suspenzornog aparata kompresionim testiranjem bila je viša u tkivu konja u treningu. Za obnavljanje snage suspenzornih ligamenata se, dakle, preporučuje lagano vežbanje.

Oporavak posle rada

Ne postoje specijalni sistemi za brz oporavak konja posle napornog rada, osim obezbeđivanja vode, elektrolita i visokoenergetske hrane. Duže polivanje hladnom vodom može pomoći u procesu rashlađivanja ukoliko je konj radio po vrućini. Hrana siromašna energijom, kao što je seno, može doprineti odloženoj resintezi glikogena u dvodnevnom ili trodnevnom periodu posle vežbanja.

Na proces oporavka od intenzivnog rada korisno utiče šetnja - tzv “rashlađujući” period rada. Šetnja ili lagano kasanje tokom 20 do 70 minuta posle rada ubrzava mobilizaciju mlečne kiseline iz mišića i smanjenje koncentracije laktata u krvi. Tako, na primer, desetominutna šetnja posle intenzivnog rada nije dovela do značajnijeg smanjenja koncentracije lakatata u krvi, da bi nakon četrdesetominutne šetnje ililaganog kasanja došlo do smanjenja koncentracije laktata u krvi za četiri do 10 mmol/l. Uz efikasniju mobilizaciju laktata u krvi ovi nalazi verovatno ukazuju i na povećano trošenje laktata kao supstrata za aerobni metabolizam koji dominira u postupku “rashlađivanja”.

TRENIRANJE ENGLESKIH PUNOKRVNIH GALOPERA

U prošlosti su mnogi treneri engleskih punokrvnih trkačkih konja bili uspešni bez formalnog poznavanja nauke o treningu. Trenerima koji žele



da uče naučna otkrića ipak nude dosta materijala sa kojim mogu da unaprede svoj rad i bez potpunog napuštanja tradicionalnih metoda i tehnika koje su im obezbedile neophodnu dozu samopouzdanja.

Treniranje punokrvnih trkačkih konja je znatno teže od treniranja kvotera ili konja za daljinsko jahanje. Naime, metaboličke potrebe punokrvnjaka koji trče na distancama od 1000 do 3200 metara su različite od potreba kvotera koji trče na ultrakratkim distancama ili potreba endjurans konja koji na svojim takmičenjima prevaljuju više destina kilometara. Ključni problem je svakako u obezbeđenju neophodne energije za mišićni rad. Iako se verovalo da galoperi bar na kraćim stazama uglavnom trče zahvaljujući anaerobno dobijenoj energiji, eksperimentalna ispitivanja su pokazala da je udeo aerobne aktivnosti mnogo veći. Učešće aerobnog puta za resintezu ATP po svemu sudeći prevazilazi 60% kod svih punokrvnih galopera, pri čemu se na dužim stazama (3200 metara) penje i do 90%. Fiziološki profil, što praktično znači da bi strategija treninga galopera i atletičara na ovim stazama mogla biti slična.

Treneri punokrvnjaka, dakle, treningom moraju da razviju i aerobne i anaerobne mehanizme sa iskorišćavanje energije, kako bi povećali i izdržljivost i brzinu. Ovi ciljevi se mogu postići na više načina, što potvđuju i različite metode treninga koje se koriste u različitim zemljama.

Faze treninga

Trening galopera obično obuhvata tri faze: Prva faza je trening izdržljivosti brzinom manjom od 600 metara u minutu, druga faza je kombinovani aerobni i anaerobni trening brzinom od 750 do 850 metara u minutu (70-80% maksimalne brzine) dok je treća faza anaerobni trening za razvijanje brzine i ubrzanja.

TRENING IZDRŽLJIVOSTI

Trening izdržljivosti koji prethodi svakom programu treninga za punokrvne galopere od vitalnog je značaja za trkačku budućnost konja. On se svodi na radove u laganim brzinama (kas i kenter sporiji od 600 m/min) na dugačkim distancama. Distance koje se koriste se, pri tome, razlikuju od trenera do trenera.



Zahvaljujući povećavanju maksimalne potrošnje kiseonika, ovakvi radovi dovode do poboljšanja maksimalnog aerobnog kapaciteta i oksidacionog potencijala mišića, što značajno doprinosi povećanju izdržljivosti konja.

Druga, ne manje značajna uloga početnog treninga izdržljivosti je jačanje kostiju, zglobova, tetiva i ligamenata. Skorašnja proučavanja su pokazala da se ove strukture na svojevrstan način prilagođavaju na povećana opterećenja, mada nije najjasnije utvrđena zavisnost između adaptacije ekstremiteta i intenziteta rada. Po jednoj hipotezi princip ponovljenih "preopterećenja" predstavlja ključni stumulus za adaptaciju kostiju, zglobova, tetiva i ligamenata, uostalom kao i drugih telesnih sistema konja u treningu. Povećano opterećenje iznad trenutne spremnosti konja naravno nosi i svoj rizik. Postepeno povećanje opterećenja u intervalima od dve do tri nedelje može da obezbedi neophodan stimulus za adaptaciju organizma, uz dovoljan period vremena za prilagođavanje na povećan intenzitet opterećenja i pripremu za novo povećanje. Mnogi zdravstveni problemi u treningu punokrvnjaka, kao što su, na primer, "šinbajn" i periodično smanjenje apetita, verovatno su povezani sa bržim povećavanjem intenziteta treninga i nedovoljnim vremenom za prilagođavanje.

Osim tradicionalnog načina treninga pod jahačem, trening izdržljivosti se može izvoditi na više načina. U savremeno opremljenim trening centrima uspešnim se pokazalo vežbanje u kasu i kenteru na pokretnoj traci, plivanje u bazenima, pri čemu se ruralnim sredinama može naići na brojne improvizacije, kao što je, na primer, lagano kasanje iza kamiona ili pored zaprežnih kola. Trening isključivo bez jahača ipak ne dolazi u obzir, naročito kada su u pitanju mladi konji, pošto je ovaj period treninga podjednako važan za razvijanje ponašanja, kao i za njegovo fizičko prilagođavanje na trening.

Trening na pokretnoj traci je koristan prvenstveno zbog preciznijeg doziranja opterećenja i eliminacije sporednih faktora koji utiču na opterećnje, kao što su, na primer, kvalitet staze, vremenski uslovi i sl. U poređenju sa konjima koji su nisu radili, četrnaestonedeljni period treniranja mladih konja na pokretnoj traci u jednoj studiji je pokazao zadovoljavajući stepen adaptacije organizma na povećano opterećenje: odsustvo simptoma bilo kakvih zdravstvenih problema, uključujući i "šinbajn", uz povećanu čvrstinu subkortikalne kosti, povećan mineralni sadržaj u kostima i povećanu gustinu kostiju. Zaključeno je da je period postepenog treniranja mladih konja na pokretnoj traci rezultirao prilagođavanjem korteksa treće metakarpalne kosti, obezbeđujući veću otpornost na povređivanja izazvana radom.



Tabela Prikaz programa 14-nedeljnog treninga dvogodaca na pokretnoj traci

Nedelja treninga

Intenzitet rada

1-2

Kas na 2-4 km dnevno brzinom od

4 m/sec. sa nagibom trake od 5%

3-7 Kas na 800 m brzinom od 4 m/sec,

zatim kenter na 1,0-1,6 km brzinom

od 8-12,5 m/sec, zatim ponovo kas

na 1,0-1,2 km brzinom od 4 m/sec.

sa nagibom trake od 5%

8-9 Kas na 2–4 km dnevno brzinom od

4 m/sec. sa nagibom trake od 5%

10-14 Galop na 1,2-1,6 km dnevno brzinom

od 14,5 m/sec. sa nagibom trake od 0%.

Plivanje je takođe interesantan sistem treninga za povećanje izdržljivosti, naravno opet u opremljenijim trening centrima koji raspolažu odgovarajućim bazenima za konje. Sa plivanjem, pri tome, treba otpočeti oprezno, uz postepeno povećanje intenziteta. Plivanje unapređuje kardiovaskularnu adaptaciju, ali verovatno ne razvija snagu nogu ili koordinaciju hodova. Često plivanje pri tome, narušava jedno od osnovnih pravila treninga, a to je specifičnost opterećenja. Naime, samo trening koji podražava rad koji se koristi na takmičenju doprinosi sveukupnom fizičkom i psihičkom pripremanju za očekivano takmičenje.

Teško je dati neko precizno uputstvo o dužini i intenzitetu treninga izdržljivosti, s obzirom da na to utiču i drugi faktori, kao što su, na primer, individualne osobine i kvalitet konja, uslovi treninga (kvalitet staze, klimatski faktori isl.). Tipičan trening izdržljivosti u Australiji obuhvata samo četiri do pet nedelja rada u kasu i kenteru brzinom manjom od 600



metara u minutu na tri do pet kilometara dnevno. U Engleskoj ovaj period neretko traje od tri meseca naviše, naročito kod dvogodaca. Zbog toga je najverovatnije učestalost pojavljivanja šinbajna mnogo manji u Engleskoj nego u Australiji. Rose i Hodgson smatraju da mladi galoperi mogu u šestodnevnim ciklusima da kasaju i kenterišu brzinom od 500 m/min. do 10000 metara dnevno u jednoj turi, razumljivo, posle odgovarajućeg pretreninga i prilagođavanja od 3-5 meseci, baziranog na lakšim radovima. U nepovoljnim klimatskim uslovima (vrućina ili visoka vlažnost), pri tome, ovo opterećenje se može podeliti na desetominutne ili petnaestominutne intervale, čime se smanjuje opasnost od iscrpljenosti izazvane hipertermijom.

Trening izdržljivosti se može podeliti na dve faze: sporu fazu treninga na dugim distancama i fazu nešto bržih radova nazvanu "rad na kardio-vaskularnoj formi" kojim se poboljšava sistem transporta kiseonika. Ova podela je ipak svojevoljna. Opšti princip o produženom laganom radu na pola tempa sa postepenim povećanjem opterećenja u nedeljnim ciklusima bez sumnje je fiziološki najprihvatljiviji.

KOMBINOVANI AEROBNI I ANAEROBNI TRENING

Nakon adekvatnog pretreninga ili perioda razvoja izdržljivosti treba preći na povećano opterećenje tzv. princip preopterećenja, koje se prvenstveno sastoji u povećanju brzine, koja se postepeno približava onoj koju očekujemo u trci. Za razliku od laganog rada u prvoj fazi treninga, trening brzinom koja iznosi 70 do 80 odsto brzine u trci dovodi do značajne akumulacije laktata u mišićima i krvi konja. To praktično znači da se pri ovakvom opterećenju mišićne ćelije koriste anaerobnom glikolizom da bi obezbedile potrebnu količinu ATP-a, koja se očigledno ne može dobiti isključivo aerobnim putem.

Trening brzinom koja dovodi do produkcije visoke koncentracije laktata u krvi, na primer, 15 do 20 mmol/l, koliko se otprilike može pronaći posle trke, ne može se održavati u dužim periodima niti ponavljati svakog dana. Neizbežna posledica pokušaja da se to učini bila bi ukočenost mišića, hromost i/ili stanje pretreniranosti, koje se odražava u gubitku težine, nedostatku apetita, gubitku interesovanja za trčanje i lošim rezultatima. Pa ipak, treniranje brzinom koja iznosi 70-80% od brzine i trci (oko 750 do 850 m/min) je neobično važna komponenta treninga punokrvnjaka, koja bitno doprinosi prilagođavanju mišića na anaerobnu resintezu ATP. Takvo prilagođavanje obuhvata povećan procenat vlakana tipa II, povećan puferski kapacitet i povećanje koncentracije enzima uključenih u anaerobni metabolizam.



Naravno, u različitim ztemljama se može naići na bezbroj programa treninga koji se trazlikuju od trenera do trenera. Navešćemo ponovo primer treniranja punokrvnih galopera u Australiji i Severnoj Americi, na kojima insistiraju Rose i Hodgson. Posle četiri do pet nedelja rada u kasu i kenteru na 3200 do 4800 metara (pre-trening ili trening izdržljivosti) treneri punokrvnjaka u Australiji prelaze na naizmenično smenjivanje brzih i sporih dnevnih programa rada. Sporim danima konji rade na otprilike 5500 metara brzinama od 4 do 7 m/s (kas i lagan kenter), da bi brzim danima radili brzinama od 12 do 16 m/s na 1000 do 2000 metara, posle prethodnog zagrevanja na 1000 metara.

U konvencionalnom treningu u Severnoj Americi posle odgovarajućeg pretreninga obično se uvode tzv. brzi galopi na oko 75 odsto od maksimalne brzine svakih sedam do 10 dana, pri čemu mnogi treneri praktikuju "brzi galop" (na 600, 800 ili 1000) metara) svakog petog dana. U međuvremenu, konji se šetaju, kasaju i kenterišu na ukupnoj dužini od oko pet kilometara dnevno.

Tipičan opis devetonedeljnog treninga punokrvnjaka u Sjedinjenim Državama, prema Rose izgledao bi ovako: Prve nedelje konji kasaju na 2400 m dnevno, druge kasaju na 4000 m dnevno, da bi se od 3. nedelje uz kasanje bio uveden galop na oko 1200 m brzinom od 400-500 m/min, uz postepeno povećanje distance, kako bi se u 6. nedelji dostiglo 3.200 m. Svakih 5 dana se uvodi brzi galop u tempu od 900 do 950 m/min, na distanci od 600 do 1000 metara. Brzi galop prati dan odmora, iza toga slede tri dana laganog rada u kasu i galopu, da bi potom ponovo usledio brzi galop u petodnevnoj rotaciji. U kasu konji rade sa 50-60% maksimalnog broja otkucaja srca, u kenteru sa 70-90% i u brzom galopu sa 90-100% maksimalnog broja otkucaja srca.

Neki treneri u Engleskoj trening aerobnog i anaerobnog sistema baziraju na ponavljanju mnogobrojnih tura rada na neravnom terenu (blaga uzbrdica) u kombinaciji sa radom na ravnom tlu. Ciklus od šest dana treninga, na primer, obuhvata 10 kentera na blagoj uzbrdici od 800 metara, brzinom od 600 m/min i dva rada od 1200 metara većom brzinom na ravnom terenu. Konji kenterišu uzbrdo tri puta dnevno brzinom koja obično dovodi do povećanja koncentracije laktata u krvi od 3 do 15 mmol/l. Ove koncentracije su jednake onima pronađenim posle jedne ture rada na 1200 metara brzinom od 800 do 860 m/min na ravnom tlu.

Efekti submaksimalnih opterećenja u tradicionalnom treningu punokrvnjaka ne mogu da se porede sa efektima intervalnog treninga. Intervalni trening punokrvnih konja na stazi pod nagibom (pet odsto), brzinama od 10 do 12 m/sec. (oko 600 do 700 m/min) dovodi do značajnog povećanja koncentracije LDH u skeletnim mišićima, što se ne može videti u tradicionalnom programu treniranja. Za adekvatno razvijanje



aerobno/anaerobnih kapaciteta je, naime, poželjno stimulisati anaerobnu glikolizu, ali bez dovođenja konja u stanje većeg zamora, što se može postići povećanjem distance ili frekvencije rada, zatim uvođenjem rada na uzbrdici ili pokretnoj traci pod nagibom od 5%.

Pojedini treneri u Australiji u ovoj fazi treninga rade sa 70 do 80 odsto maksimalne brzine na distancama manjim od dužine trke, dok drugi preporučuju rad brzinom od oko 800 m/min na distancama predviđenim za trke. Evans smatra da punokrvnjaci mogu uspešno da rade brzinom od 800 m/min. na 1000 metara bar jednom dnevno tokom pet radnih dana nedeljno, kao dodatak svakodnevnom radu na pokretnoj traci. Rad na pokretnoj traci se može sastojati od 1600 metara kasanja ili laganog kentera, trominutnih perioda odmora i onda rada u brzom galopu na 1200 do 1600 metara. Takvi brzi galopi obično dovode do povećanja koncentracije laktata u krvi od oko četiri mmol/l.

Iako se povećanje učestalosti treninga može odnositi i na ponavljanje radova različitom brzinom unutar nedeljnih ciklusa, ono prvenstveno obuhvata intervalni trening, koji podrazumeva ponavljanje mnogobrojnih radova razdvojenih kraćim periodima odmora u istom danu. Intervalni trening se prvenstveno preporučuje kao način poboljšanja forme za konje koji su imali kraće prekide u treningu ili ispoljili nedovoljnu formu, mada nema pouzdanih dokaza o prednostima ovakvog tipa treninga u odnosu na tradicionalne sisteme treninga.

Intervalni trening na pokretnoj traci pouzdano dovodi do poboljšanja forme, što se može videti i iz smanjenja broja otkucaja srca posle rada. Po svemu sudeći on može da poveća i anaerobni kapacitet, što se opet može potvrditi na osnovu povećane produkcije i klirensa laktata iz krvi. Ne postoje, međutim, studije uporednog treniranja tradicionalnim i intervalnim metodama u kojima su ukupni obim i intenzitet opterećenja identični, zbog čega se prethodne hipoteze često dovode u sumnju.

U jednoj studiji je, na primer, ispitivan uticaj intervalnog treninga na prilagođavanje skeletnih mišića kod punokrvnjaka. Posle zagrevanja u kasu i kenteru na 1200 metara, konji su višekratno ponavljali galope na 600 metara brzinom od 820 do 860 m/min, sa jednominutnim odmorom između galopa. (Prve i druge nedelje konji su galopirali na 600 m jednom, treće i četvrte dva puta, pete i šeste tri puta, zatim sedme i osme četiri puta. Prve nedelje galopirali su tri dan nedeljno, a kasnije pet dana nedeljno, sa dva dana odmora. Ovakav program treninga je značajno povećao srednju VLa4 (brzina rada pri koncentraciji laktata u krvi od 4 mmol/l), pri čemu je



ustanovljeno i povećanje procenta visoko oksidativnih mišićnih vlakana tipa II sa 43 na 50 odsto.

Prednost rada na pokretnoj traci ili stazi pod blagim nagibom jeste u lakšem ostvarivanju submaksimalnog opterećenja bez povećanja brzine koja može da poveća rizik od povređivanja. ovo se posebno odnosi na trening na pokretnoj traci koji omogućava preciznu kontrolu brzine, koncentracije laktata u krvi i broja otkucaja srca. Plivanje pri tome nije podesno za poboljšavanje anaerobne izdržljivosti konja, pošto je broj otkucaja srca tokom plivanja generalno manji od 180 u minutu.

ANAEROBNI TRENING

Trkama punokrvnih galopera na bilo kojoj distanci obično prethodi rad najvećom brzinom uz uobičajeno ubrzavanje u nekoj fazi rada. Većina radova u najvećoj brzini obavlja se na završetku radova u submaksimalnoj brzini. Na primer, konji prvo odrade 600 do 1600 metara brzinom od 750 do 860 m/min, da bi potom galopirali još 200 do 600 metara brzinom koja iznosi 95 do 100 odsto od maksimalne.

Specifičan trening za brzinu i ubrzavanje mogao bi da se svede na ponavljanje radova u najvećoj brzini na 200 do 400 metara. Za to može biti prikladna tehnika intervalnog treninga u kome bi konji imali sprintove kraće od 40 do 45 sekundi, sa kojima bi se poboljšao anaerobni kapacitet. Broj kratkotrajnih intervala maksimalnom brzinom trebalo bi postepeno povećavati u razmaku od po dve do tri nedelje. Naravno, takvim intenzitetom konji nemog uda treniraju svakodnevno – galopske radove u tako oštrom tempu konji mogu imati najviše dva puta nedeljno, uz laganiji trening preostalih dana, kako je već opisano u prethodnom odeljku. U Engleskoj se, inače, često praktikuje da se po postizanju forme za trku ona održava trodnevnim rotacijama - dva puta nedeljno. Ovakav režim rada iako intenzivan ne rezultira progresivnim iscrpljivanjem depoa glikogena u mišićima.

Česta primena intervala oštrog galopa na 600 m može ipak da dovede do iscrpljivanja organizma. Tako, na primer, u jednoj studiji je kod osam punokrvnjaka koji su odrađivali četiri ture galopa na 600 metara brzinama blizu maksimalne, sa petominutnim odmorom između njih, dokazano smanjenje količine glikogena u mišićima za otprilike 50 odsto. Održavanje forme ne zahteva intenzivan ni čest trening. Ako se zna da je za popunjavanje glikogenskih rezervi u mišićima neophodno nekoliko dana oporavka, jasno je da se sa naporniom radovima ne sme preterati jer se lako može doći u stanje pretreniranosti čime bi višemesečni napor i prilagođavanje pali u vodu. Frekvencija oštrih treninga se, dakle, mra smanjiti, posebno kada konji trče trke svake dve nedelje.



Apsolutno pouzdani recepti za treniranje i, posebno za održavanje forme, bazirani na naučnim otkrićima, naravno ne postoje. Iskustvo trenera je u tom pogledu neobično važno – trener svakodnevnim posmatranjem treba da prepozna individualne osobine pojedinih grla u treningu i pokuša da odredi dozu rada za svako grlo koja je najprihvatljivija njegovim mogućnostima.

No, da li je tajna zaista samo u treningu? U poznatom australijskom filmu o životu Far Lapa, šampionskog galopera, pred kraj filma njegov trener Hari Telford u očajanju kaže svojoj ženi: “Far Lap će pobediti u Kalienteu. Pobediće gde god da bude trčao. Godinama sam se zavaravao da sam ja stvorio tog konja. Istina je da bi on bio šampion ko god da ga je trenirao. Napolju imam 20 ždrebadi i svi su iz isto toliko dobre krvne linije kao on, ili iz bolje. Trenirao sam ih potpuno isto kao njega. Svi su gubitnici. On je čudo”.

Na kraju, genetski potencijal je najvažniji uslov da bi trkački konj bio izuzetan i nijedan trener neće biti uspešan sa konjem koji ga nema. Najuspešniji trener je onaj koji ume da od velikog broja konja odabere pravog.


Documents

andjadjele.files.wordpress.com viewPribor za čišćenje sastoji se od tvrde četke, meke četke, metalne češagije, gumene ili plastične četke, češlja za grivu i rep, pamučne