Viljem Šekspir

RIČARD TREĆI (The Tragedy of King Richard III) preveo: Velimir Živojinović Redigovao: Branimir Živojinović LICA KRALJ EDVARD ČETVRTI EDVARD, princ od Velsa; kasnije kralj Edvard Peti, RIČARD, vojvoda od Jorka — — kraljevi sinovi DŽORDŽ, vojvoda od Klarensa, RIČARD, vojvoda od Glostera, kasnije kralj Ričard Treći, — kraljeva braća EDVARD, Klarensov sinčić HENRI, grof od Ričmonda; kasnije kralj Henri Sedmi KARDINAL BAU ČER, kanterberijski arhiepiskop TOMAS RODERAM, jorški arhiepiskop DŽON MORTON, episkop u Iliji VOJVODA OD BAKINGEMA VOJVODA OD NORFOKA GROF OD SARIJA, njegov sin GROF RIVERS, brat kraljice Elizabete MARKIZ OD DORSETA i LORD GREJ — Elizabetird sinoi GROF OD OKSFORDA LORD HASTINGS LORD STENLI, zvan i grofoa Darbija LORD LAVEL SER TOMAS VON SER RIČARD RATKLIF SER VILJEM KEJTSBI SER DŽEMS TIREL SER DŽEMS BLANT

SER VOLTER HERBERT SER ROBERT BREKENBERI, upravnik Londonske kule SER VILJEM BRANDON KRISTOFER URSVIK, sveštenik DRUGI SVEŠTENIK PREDSEDNIK LONDONSKE OPŠTINE ŠERIF VILTŠIRA TRESEL i BARKLI — plemići — u pratnji ledi Ane ELIZABETA, žena kralja Edvarda Četvrtog MARGARETA, udovica kralja Henrija Šestog VOJVOTKINJA OD JORKA, majka kralja Edvarda Četvrtog. Klarensa i Glostera LEDI ANA, udovica Edvarda, princa od Velsa; kasnije udata za vojvodu od Glostera LEDI MARGARETA PLANTADŽENET, mlada kći vojvode od Klarensa LORDOVI I DRUGI PRATIOCI; DVA PLEMIĆA, GLASNIKOV POMOĆNIK, PISAR, GRAðANI, UBICE, GLASNICI, DUHOVIONIH KOJE JE POBIO RIČARD TREĆI, VOJNIC ITD. Mesto radnje ENGLESKA PRVI ČIN SCENA PRVA London. Ulica. (Ulazi RIČARD, VOJVODA OD GLOSTERA.)

GLOSTER. Prometnu zimu našeg ogorčenja To sunce, Jork, u leto bleska puno; Oblaci što su grozili nam domu Sahranjeni su svi sad u dubokim Nedrima okeana. Cela naša Optočili su venci pobednički; Oružje naše, puno brazgotina, O klinu visi, da o slavi priča; Uzbune naše surove u vedra Pretvorile se sastajanja; grozni Marševi naši preobratili se U razdragane, burne igranka Rat, gnevno smrknut, izgladio bore Na čelu svome, pa - umesto da se Na hata svoga oklopljena baca I dušmanima premrlim u dušu Ugoni strah - pocupkuje sad čilo U odajama kakve gospoñe Čarima bludne laute zanesen. Al' ja, što nisam za šaljakanje I doskočice skrojen, niti sazdan Da uspaljenom ogledalcetu Ulagujem se nekom; ja, što sklepan Iz kovnice sam ispao, pa nemam Ljubavne dostojanstvenosti da se Šepurim ispred kakve nimfe, koja, Vrteći sapi, bestidno korača; Ja, zakinut ovol'ko u lepoti Udova skladnih, ja, kom licemerna Priroda kad mi lice krojtta Utrapi rog za sveću ko kaišar, Ja isposlan u ovaj lepi svet Pre roka, nedonesen, nakazan, Dograñen jedva upola, i to Sakato tako, tako neprikladno, Da psi na mene zalaju kad, ćopav, Prohramljem pokraj njih - no, eto, ja Nemam u mlako raspevuckana Vremena ova mirna drugu kakvu Radost, da vreme utucam, sem to Da senku svoju promatram na suncu I da o svojoj unakaženosti Razbijam glavu. Pa kad nisam kadar Da što zavredim kao ljubavnik I ove lepe, obećanja pune Prigrlim dane, te ih uživam,

Rešen sam da zavredim kao hulja, A da zamrzim tašta zadovoljstva Sadašnjih dana. Skovao sam plan, Opasni već su potezi u toku Da brata svoga Klarensa i kralja Navedem putem dostava i putem Pijanih proročanstava i snova Na smrtnu mržnju uzajamnu: Je li Kralj Edvard pošten i prostodušan Kol'ko sam vispren ja i podmukao I veroloman, biće danas još LJhapšen Klarens, a za osnov tome Služiće slovo proroštva po kome Dželat za porod Edvardov će biti Nekakav Dž; no sad mi valja skriti Misli na dno svog srca; ide Klarens. (Ulaze KLARENS, pod STRAŽOM, i BREKENBERI.) Dobar ti, brate, dan! Šta znači ta Straža što bdi nad vašom milošću? SLARENS. U brizi za bezbednost moju, kralj Naredi da u Tauer pod pratnjom Sproveden budem. GLOSTER. Ali zašto? KLARENS. Zato Što Džordž se zovem. GLOSTER. Avaj! krivnje tu Nema do vas, gospodine. Što nije Kumove vaše hapsio za ovo? O! Valjda smera veličanstvo da vas U Taueru krsti ponovo. Al' šta je tu posredi, Klarense? Mogu l' da znam? KLARENS. Što ne bi, kad bih samo Znao i sam; al’ kunem se da ne znam. Čuo sam tek da pažnju obraća Na proročanstva i na snove; pa je Istrgo Dž iz azbuke, i reko Kako je neki prorok mu proreko Da će da utre njegov porod neko Kome na Dž je ime; pa je steko Mišljenje - jer je ime Džordž nareko Meni moj kum - da moram ja taj biti. To, ko što čuh, i druge takve trice Pobudilo je uzvišenog kralja Da me u zatvor stavi.

GLOSTER. E, pa tako I biva kad čoveku sudi žena: U Tauer vas ne šalje to kralj; Na krajnost takvu podbola ga je Njegova žena, milostiva Grej. Nisu l' zar ona i njen onaj brat, Antoni Vudvil, zasut počastima, Naveli kralja da u Tauer Otera lorda Hastingsa, odakle Pušten je on baš danas? Nismo mi Bezbedni, nismo, Klarense. KLARENS. To nije, Tako mi Boga, niko ovde, osim Kraljičin rod, i noćni glasnici Što na nos popadaše trčeći Izmeñu one gospe Šor i kralja. Jeste li čuli kako je za svoje Osloboñenje ponizno u nje Lord Hastings preklinjao? GLOSTER. Ponizno Njenom božanstvu jadajući se, Naš se gospodin domoupravnik Slobode dokopao. Da vam kažem: Valja nam, držim, ići putem tim Ako želimo milost kraljevu Da zadržimo: valja da livreju Nosimo njenu, da joj služimo. Ta ista i već izanñala ona I ljubomorna udova su moćne Torokuše u našoj kraljevini, Otkad im brat naš plemstvo podarL BREKEN.: Obojicu za oproštaj vas molim, Milosti, ali strogo mi je kralj Naredio da s bratom njegovim Niko, ma kakvog položaja bio, Ne sme da vodi tajne razgovore. GLOSTER. Baš tako! Pa ukol'ko je po volji Gospodstvu vašem, Brekenberi, vi Učestvovati možete u svemu Sto govorimo: o izdajstvu nije, Coveče, reč meñ nama: govorimo Kako je mudar kralj i pun vrlina, A da je zašla več u godine Njegova plemenita gospoña, A lepa je i nije ljubomorna; Kažemo kako lepu nogu ima

Šorova žena, i ko trešnja usne, I ljupke oči, i dopadljiv jezik; I da je meñu plemstvo uvršten Kraljičin rod. I šta, gospodine, Velite vi? Zar nije sve to tačno? BREKEN.: Nemam ja posla s tim, gospodine GLOS.: Ti nemaš ništa s gospom Šor? Ma čuj Ko s njom, sem jednog, nema ništa, tome Valja da tajno sam to čini s njome. BREKENBERL Kojeg to jednog, gospodaru GLOSTER. Pa njenog muža, huljo! Loviš me BREKEN.: Za oproštaj vas molim, milosti, A i za to da razgovor sa vrlim Vojvodom prekinete. KLARENS. Znamo šta je Nareñeno ti, Brekenberi, pa smo I poslušati voljni. GLOSTER. Kraljičini Odbačenici mi smo, ne možemo Da ne slušamo. Zbogom ostaj, brate. Ja idem kralju; i ma šta od mene Da zatražite, ma i to da sestrom Udovu kralja Edvarda nazovem, Izvešću da vam povratim slobodu. Meñutim, ovo sramoćenje bratstva Dira me dublje no što ćete moći I zamisliti. KLARENS. Znam da nam u volji Nijednom nije. GLOSTER. No, vaš zatvor neće Trajati dugo. Il' ću vam slobodu Doneti, il' ću pasti ja za vas. Dotle, strpljenja. KLARENS. Druge nema. Zbogom. (Izlaze KLARENS, BREKENBERI i STRAŽA.) GLOSTER. Idi, putanjom kreni kojom nećc Nikada da se vratiš. Priprosti I maloumni Klarense! Ja tebe Toliko volim da ću dušu tvoju Nebu da pošljem uskoro, ukoFko Nebo iz naših ruku dar taj primi. Al' ko to ide? Sad baš ispod brave Pušteni Hastings. (Ulazi HASTINGS) HASTINGS. Prijatan vam dan,

Moj milostivi gospodaru, želim. GLOSTER. I ja to želim svome dragome Gospodin-nastojniku. Dobro došli Na Božju svetlost, Kako preturi Gospodstvo vaše zatvor preko glave? HASTINGS. Strpljenjem, plemeniti gospodaru, Ko što je sužnju već i pisano. Ali ću, daće Bog, poživeti Da, gospodaru, uzvratim zahvalnost Uzročnicima moga tamnovanja, GLOST.: Nesumnjivo, nesumnjivo; i Klarens; Jer koji vama neprijatelj behu, Behu i njemu; prevagu su oni Odneli i nad njime i nad vama. HASTINGS, Žalosnije je što se orli hapse, A jastrebi i kopci mirno plene. GLOSTER. Šta ima u svetu novo? HASTINGS. Nisu u svetu vesti zle ko ovde; Bolan je, slab, i setan kralj; i mnogo Brinu se za nj lekari. GLOSTER. Ta je vest, Tako mi svetog Pavla, zbilja zla. O, on se nije uzdržavao Nimalo, i već poodavno, pa je Kraljevsku svoju ličnost prekomerno Izvrgo pustošenjiL Zbilja je Duboko bolno misliti o tome. Pa šta, je l' leži? HASTINGS. Leži. GLOSTER. Poñite; ja ću doći već za vama. (Odlazi HASTINGS.) Poživeti on neće, nadam se; AF ne treba da umre dokle Džordž Ne bude brzom poštom nebu poslat. Ući ću k njemu da još jače džarnem Njegovu mržnju prema Klarensu Lažima koje ima da ojača Razloga snažnih čelik; pa će Klarens, Ne omane li moj duboki cilj, Okončati pre dana sutrašnjeg. A tad nek' uzme Bog pod milost svoju Edvarda kralja, a nek' mene pusti Da se po ovom svetu raždžilitam. Jer najmlañom ću ćerkom Vorikovom Oženiti se tad. Šta mari što sam Muža i oca njenog ubio!

Najbrži način da nadoknadim Tom devojčetu štetu jeste da joj Postanem muž i otac; što i hoću; I ne toliko baš iz ljubavi KoPko rad ñruge strogo tajne svrhe Kojoj ću stići njom se ženečL No ja na vašar ispred konja trčim. Klarens je živ još; Edvard živ i vlada. Kad odu, tad broj ćar i plod svog rada. | SCENA DRUGA London. Druga ulica. (Unose leš KRALJA HENRIJA VI u otvorenom sanduku; prate ga kao straza PLEMIĆI sa helebardama; za kovčegom ožalošćena LEDI ANA.) ANA. Spustite teret časni, spustite, Ako li može biti da se čast U sanduk ko u pokrov uvija, Dok tužbalicom ja ne ožalim Prerani pad Lankastra vrloga Po obredima posmrtnim. O, ti Studeno kao kamen obličje Jednoga svetog kralja! O, ti bledi Pepele doma lankasterskog! O, Zaostavštino krvi kraljevske, Sada bez krvi! Nek' je dopušteno Da duh prizovem tvoj, da čuješ plač Sirote Ane, žene sina tvog, Edvarda tvoga ubijenog, koga Obori ista ona ruka koja I ove rane usekla je! O, Ja bespomoćni melem očiju Sirotih svojih izlivam u te Prozore koji pustiše da pr'ne Kroz njih tvoj život. O, nek' bude ruka Prokleta ona koja iskopa Te razjapljene pećine! Nek' bude Prokleto srce koje imañaše Za čin taj srca! Nek' je prokleta Krv koja pusti ovu krv isteći!

Još crnja kob od one što je želim Zmijama, paucima, žabama Ili ma kojem bilo otrovnom I puzavome živome stvorenju Nek' stigne onog bednika što nas U bedu tvojom smr6i uvali! Imadne l' dece, ncka pobačajem, Nakazna, a pre roka, ugledaju Videlo Božje, pa da neprirodni, Odvratni njihov oblik uplaši Njihovu majku kad ih, puna nade, Videla bude, i nek' naslede Žalosnu sudbu očevu! I ako Ikada bude ženu imao, Nek' je u veću gurne nesreću Niegova smrt no mene tvoja smrt I smrt mog mladog muža. Sada pak, Sa svojim svetim tovarom, sa kojim Iz crkve svetog Pavla poñosmo, Krefl'te u Čertsi da ga položimo Tamo u grob. A stan'te vazda kad vas Umori teret, da naricanjem Ožalim telo kralja Henrija. (Oni što nose leš podignu kovčeg i krenu.) (Ulazi GLOSTER) GLOSTER. Stanite vi što trup taj nosite, I spustite ga! ANA. Kakav li to crni Čarobnjak dozva ovu satanu Da posvećenom činu odanosti Staje na put? GLOSTER. Na tle s tim lcšom, hulje, Ili ću onog koji ne sluša Pretvoriti u leš! PRVI VLASTELIN. Odstupite, Moj gospodaru, put otvorite Da kovčeg proñe. GLOSTER. Neuljudni psu! Nalažem: stani! S prsa mi odbaci Tu helebardu svoju uvis! Il' ću Pod noge da te bacim, tako mi Svetoga Pavla, pa te, beskućniče, Za ovu drskost svega izgazim. (Nosioci spuste sanduk.) ANA. Šta! Drhtite? Zar svi se prepadoste?

Avaj! Ne zameram vam; jer ste smrtni, A satanu ne mogu da podnesu Oči u smrtnih. Uklanjaj se, grozni Poslužioče pakla! Ti nad smrtnim Njegovim telom imaš vlast, al' nisi Vlastan nad dušom njegovom; pa zato Odlazi! GLOSTER. Nemoj, slatka svetice, Milosrña ti, da me grdiš tako! ANA. Satano gadni, idi, Boga radi, Ne ometaj nas! Srećnu ovu zemlju U pakao si svoj pretvorio, I vriskom punim kletve, i dubokim Vapajima si ispunio nju. Mili l' se tebi da se svojim sramnim Delima sladiš, pogledaj na ovaj Uzorni primer svoga krvološtva. O, Pogledajte, gle'te, gospodo! Henrija mrtvog rane svoja usta, Potkoružena već, razjapljuju I lope krvlju opet. Pocrveni, O, pocrveni, gužvo prljava I bezoblična, jer iz ovih hladnih I praznih žila, gde već krvi nema, Prisustvo tvoje cedi ovu krv: Tvoj nečovečni, neprirodni čin Izmamio je ovu poplavu Toliko neprirodnu. O, ti, Bože, Koji si ovu krv satvorio, Njegovu smrt osveti! O, ti, zemljo, Koja si ovu krv upijala, Njegovu smrt osveti! Il' ubicu Ti, nebo, munjom zgromi, il' se ti Provali, zemljo, i progutaj ga, Onako kao što si progutala I krv tog dragog kralja, kojeg zakla Njegova ruka paklom voñena. GLOSTER. Milosrña su vama propisi, Gospoño plemenita, nepoznati, Po kojima se dobrim vraća zlo, A blagoslovom uzvraćaju kletve. ANA. Ti, huljo, ne znaš zakone ni Božje, A niti ljudske; ne postoji zver U tol'koj meri svirepa da ne zna Za malo sažaljenja. GLOSTER. Ali ja ga

Ne znam ni malo; dakle, nisam zver. ANA. O, čuda! Da se otme istina I satani sa usne! GLOSTER. Čudnije je Da se ovako srde anñelL O, nezemaljsko žensko savršenstvo, Budite dobri da mi dozvolite Da operem sa sebe iscrpno Pretpostavljena ova nedela. ANA. O, muška kužna zarazo i rednjo, Izvoli biti dobar i dozvoli Da iscrpno za ova nedela Samoga tebe prokletoga kunem, GLOSTER. Divnija no što može reč da kaže Daruj mi malo roka i strpljenja Za izvinjenje, ANA. Tebi, gadniji Nego što srce zamisliti može, Drugoga izvinjenja zasad nema Do tog da staviš omču oko vrata. GLOSTER. Osudio bih sebe sama tim Očajnim činom. ANA. Očajanjem ti bi, Ako li dostojno se odmazdiš Samome sebi, bio izvinjen Za obavljena ona nedostojna Ubistva drugih. GLOSTER. Redmo da njih Pobio nisam. ANA. Redmo da onda Oni i nisu pobijeni, no su Samo tek mrtvi, ali, vražja huljo, Zaslugom tvojom. GLOSTER. Ubio ja nisam Vašega muža. ANA. Tad je živ on, znači. GLOSTER. Ne, on je mrtav; ali Edvardova Ubila ga je ruka. ANA. Sramno lažeš. Tvoj ubilački nož je Margareta Videla gde se dimio od vrele Njegove krvi, pa si ga najednom Uperio u grudi njezine, Al' su mu tvoja braća u stranu Skrenula vršak. GLOSTER. Izazvan sam bio

Jezikom njenim klevetničkim, kojim Svaljivala je njihovu krivicu Na moja leña nevina, ANA. Sopstvenom Krvničkom ćudi izazvan si bio, Koja o drugom ničem ne sneva Do li o kasapljenju. Nisi l’ ti zar Ubio kralja? GLOSTEK Svakako. ANA. Priznaješ, ježe? Priznaj tad i Bogu Da ćeš za ovo zlodelo na sebe Prokletstvo da navučeš. O, ta on je Dobar i blag i čestit bio. GLOSTER. Tad je Za nebeskoga kralja, gde je sad, Utol'ko bolje priugotovljen. ANA. On je u raju, kuda nikad ti Dospeti nećeš. GLOSTER. Nek' mi kaže hvala Što sam mu tamo stići pomogao; Jer on je onde više pristajao Nego za zemlju. ANA. Ti pak ni za gde Pristao nisi do za pakao. GLOSTER. I još za negde, ako bi vam bilo Po volji da to imenujein. ANA. Zatvor. GLOSTER. Spavaonica vaša. ANA. Rñavo se U sobi gde ti spavaš počiva, GLOSTER. Neće ni biti drukčije, madam. Dokle sa vama ležim. ANA. Nadam se. GLOSTER. Znam da je tako. Ali, preljupka. Gospoño Ana, manimo se ovih Smeonih doskočica meñusobnih, Pa se na malo uzdržanije Voñenje razgovora vratimo: Zar nije onaj što je uzrok bio Preranoj smrti tih Plantadženeta, I Henrija i Edvarda, za ukor Kol'ko je to i sam izvršilac? ANA. Ti si i uzrok a i posledica, Nadasve anatemisana, bio. GLOSTER. Posledice je ove uzrok bila Vaša lepota, ta lepota vaša

Što me za sna progonila da celi Pobijem svet, da časak jedan samo Na vašim slatkim grudima proživim. ANA. Kada bih tako što, ljudožderu, I pomislila, noktima bih ovim, Velim ti, tu lepotu izgrebala S obraza svojih. GLOSTER. Ove oči ne bi Podneti mogle propast te lepote; Ako bih bio ja kraj vas, vi njoj Ne biste vreda naneli; i ko što Dragošću sunce svekolikom svetu Napaja srca, tako je i sa mnom Kad sam kraj nje; moj dan je, život moj. ANA. Noć crna senkom pokrila tvoj dan, A smrt tvoj život! GLOSTER. Nemoj samu sebe Kleti, lepoto: oboje si ti. ANA. Što nisam! Da se tebi osvetim. GLOSTER. Onome ko te voli svetiti se Razlog je sasvim neprirodan. ANA. Onom Koji mi ubi muža svetiti se Razlog je sasvim razuman i prav. GLOSTER. Koji te muža liši, gospoño, Pomoći ti je hteo taj da nañeš Boljega muža. ANA. Ne diše na zemlji Bolji no on. GLOSTER. O, ko te većma voli No što je oiufl mogao, taj živi. ANA. Zove se? GLOSTER. Plantadženet ANA. On je to GLOSTER. Isto ime nosi, al je Suštinom bolji. ANA. Gde se nalazi? GLOSTER. Ovde. (Ona ga pljune.) Zašto me pljunu? ANA. O, kamo da je, tebe radi, to Samrtni otrov! GLOSTER. S tako slatkog mesta Nikada otrov nije dolazio. ANA. Nikad se otrov nije pripio Uz žabu većma gadnu. Odlazi

S očiju mojih, jer okužićeš ih! GLOSTER. Moje si oči ti okužila, Gospoño divna, svojim očima. ANA. O, kamo da su one bazilisk, Pa da ti smrt zadadu! GLOSTER. Kamo da su, Pa da odjednom umrem; jer me živom Smrću sad more; tvoje oči su Izmamile iz mojih suze slane I obiljem su detinjskih tih kapi Posramile svoj izgled oči moje, Te oči koje suzu sažaljenja Prolile nikad nisu; nisu to Učinile ni kada Jork, moj otac, I Edvard zaplakaše, začuvši Žalosne Ratlendove jauke Kad mrki Kliford s hukom zavitla Svoj mač na njega; niti kad je hrabri Tvoj otac smrt mog oca opisivo, Pa grcajući, suznih očiju, Dvadeset puta zastajkivao, Te se u sviju slušalaca bili Obrazi mokri, ko kad drveće Zalije pljusak; u ta žalosna Vremena moje oči muževne Prezirale su suze mekušne; Al' to što ovi jadi ne mogahu Iz njih da izazovu onda, to Lepota tvoja izmami iz njih I zaslepi ih plačem. Nikad nisam Molio ja ni neprijatelja Ni prijatelja; nikada se nije Priučio moj jezik ljubaznoj I slatkoj reči; sad pak kad je izgled Preda mnom vaskrsao da lepotu Dobijem tvoju kao nagradu, Gordo mi srce moli, a moj jezik Odvezao se, srcem obodren. (Ona ga gleda prezrivo.) Takvom prezrenju ne poučavaj Usnicu svoju, gospoño, jer ona Za ljubljenje je stvorena, a ne Za takvo podrugivanje. I ako Osvetoljublje srca tvoga nije Kadro da prašta, no, tad evo ti Zašiljen ovaj mač, pa, sviña l’ ti se,

U moje grudi odane ga zarij, Te pusti na slobodu dušu koja Obožava te; ja ih otkrivam Za smrtni udar taj i ponizno, Na kolenima, molim te za smrt. (Otkrije grudi; ona upre u njih njegov mač.) Ne zastaj, ne; jer kralja Henrija Ubio ja sam; al’ je izazvala Lepota tvoja mene, No, šta čekaš? Ja zarih mač u mladog Edvarda; (Ona ponovo uperi mač u njegove grudi Al' nebeski me lik tvoj podstakao. (Ona ispusti mač.) Il' digni mač, il' mene podigni! ANA. Ustani, dvoličniče. Ma koliko Da želim tvoju smrt, ja nisam voljna Da te u nju ja sama otpravim. GLOSTER. Naloži tad da ubijem se sam, I ja ću to izvesti. ANA. Već naložih. GLOSTER. U gnevu to je bilo: reci opet, I, čim ti padne reč, ta ista ruka Koja ti jednu ljubav ubila Iz ljubavi spram tebe, ista ta Ubiće ruka, s ljubavi spram tebe, I drugu tvoju, kudikamo više Odanu ljubav: bićeš sukrivac Ti i za jednu i za drugu smrt. ANA, Kad bih ti znala srce! GLOSTER. Odslikava ga jezik. ANA. Oboje lažno je možda. GLOSTEK Tad nije pošten niko. ANA. Lepo, uvucite mač. GLOSTER. Kažite: sklopljen je mir? ANA. Saznaćeš potom to. GLOSTER. Smem li tad da se nadam? ANA. Sve živo tako čini. GLOSTER. Stav'te na prst taj prsten. ANA. Primiti ne znači dati. (Stavi prsten na prst) GLOSTER. Ko što moj prsten obvija tvoj prst Tako i tvoje sputale su grudi Siroto moje srce; oboje Ponesi: oboje ti pripada; I ako jadni odani tvoj sluga

Bar jednu ljubav isprosi iz tvoje Milosne ruke, njegovu češ sreću Za sva vremena da zapečatiš. ANA. A šta to? GLOSTER. Ovaj pothvat žalosni Da prepustite onom koji ima Za ucveljenost većih razloga, A vi da ovog časa krenete U Krozbi, gde ću videti se s vama Sa dužnom pažnjom, pošto svečano U manastiru Čertsi sahranim Tog plemenitog kralja, škropeći Suzama pokajničkim njegov grob. Iz raznih tajnih razloga vas molim Da mi to učinite. ANA. Od svega srca; a i vrlo volim Što vidim da se kajete toliko. Poñite sa mnom, Tresele i Barkli. GLOSTER Poželite mi zbogom. ANA. To je više No što zaslužiste; al’ pošto ste mi Pouku dali kako da vam laskam, Pretpostavite da vam rekoh zbogom. (Odlaze LEDIANA, TRESEL i BARKLI.) GLOSTER. Ponesite sad kovčeg, gospodo. VLASTELIN. U Čertsi, plemenitigospodaru? GLOSTER. Ne, već u karmelitski manastir, I čekajte dok tamo ne doñem. (Odu svi sem GLOSTERA) Je l’ ikad ko s ovakvim nastrojenjem Prosio ženu? Da li ikad ženu Osvoji ko u takvom nastrojenju? Hoću da imam nju, aF neće dugo U mene da se skrasL Šta, da ja, Koji joj ubih muža, ubih oca, Nje se dokopam, kad je vihor mržnje U njenom srcu besneo, i kletve S usana njenih sletale, a oči Pune joj suza bile, dok uz nju Krvavi svedok njene mržnje beše; Kad su i ove prepreke, i Bog, I njena savest protiv mene bili, A ničeg osim suštog ñavola I licemernih mojih pogleda ;, Da mi podrži prosidbu - pa ipak,

Na kartu: ili ceo svet il' ništa, Da zadobijem nju i osvojim! Ha! Da li je već tog hrabrog kneževića, Edvarda, muža svog, zaboravila, Koga probodoh pre tri meseca, Ponesen gnevom, u Tjuksberiju? Prostrani svet će mučno ikad dati Ljubaznijcg gospodina i dražeg, Čoveka koga sazda priroda Kada je bila najizdašnija, Mladoga, hrabrog, umnog i, bez spora, Sa nečim zbilja kraljevskim u sebi. Pa da se ona snishodi i spusti Do mene pogled svoj, do mene koji Tom kneževiću divnome podrubih Pupoljak zlatni te učinih nju Udovicom u tužnoj postelji? Do mene koji nisam dorastao Edvardu ni do pojasa? Do mene Ovako hromog i unakaženog? Al’ dajem svoje vojvodstvo za jedan Prosjački groš da pogrešno o sebi Sve vreme sudim: ona, duše mi, Nalazi, mada ja to nisam kadar, Da začudo sam zgodan. Moraću U trošak da se dam i ogledalce Nabavim neko; a i dvadesetak, Ili i dvaput toliko krojača Da smišljaju za moje telo kroj Koji će da ga krasi najbolje: Pošto polako ulazim u volju Samome sebi, hoću da podržim, Uz nešto troška, takvo nastrojenja Ali da tutnem ponajpre u grob Drugara onog, pa se onda dragoj Jadikujući vratim. Ti pak, sunce, Prosijaj, te da, dok ogledalo Ne kupim, gledam sen svoju još malch (Ode.) SCENA TREĆA London. Odaja u dvoru. (Ulaze KRALJICA ELIZABETA, LOR0

RIVERS i LORD OREJ.) RIVERS. Gospoño, strpite se: nema sumnje Da će se zdravlje preñašnje da vrati Njegovom veličanstvu ubrzo. GREJ. Zato što vama teško pada to, Njemu je gore: svladajte svoj bol, Tako vam Boga, pa obodravajte Njegovu milost živom, vedrom rečju. ELIZABETA. Umre li, šta me čeka? GREJ. Ništa zlo, Osim gubitak takvog gospodara. ELIZABETA. Gubitak takvog gospodara nosi Sva zla u sebi. GREJ. Božji blagoslov U dobrom svome sinu imate, Koji će biti vaša uteha Kad ode on. ELIZABETA. O, mlad je još moj sin, Nepunoletan, a za staratelja Doći će njemu Ričard Gloster, koji Nit' mene nit' ijednog od vas voli. GREJ. Je l' imenovan on za staratelja? ELIZABETA. Odreñen jeste, ne i imenovan: Al’ tako mora biti, strada 1' kralj. (Ulaze BAKINGEM i STENLI) GREJ. Evo gospodin Stenli dolazi Sa Bakingenrom. BAKINGEM. Svako dobro želim Kraljevškoj vašoj milosti. STENLI. Nek' Gospod Podari vašem veličanstvu opet Vedrinu staru. ELIZABETA. Teško da će reći Grofica Ričmond amin, dragi moj Gospodin-Stenli, ovoj duševnoj Molitvi vašoj. Ali ipak, Stenli, Ma kol'ko da je ona žena vaša, I ne mari me, ja vas, dragi lorde, To uvereni budite, ne mrzim Zbog bezočnosti njene ohole. STENLI. Molim vas il' da zlobnim potvorama Onih što lažno nju optužuju Ne verujete, ili, ako je Optuživana s pravom, da imate Prizrenja prema njenoj slabosti,

Koja, ja držim, potiče od njene Bolesne ćudljivosti, ne od zlobe. ELIZABETA. Jeste ii danas kralja videli, Gospodin-Stenli? STENLI. Sad baš s posete Njegovom veličanstvu dolazimo Vojvoda Bakingem i ja. ELIZABETA. A kako Sa izgledima stoji, gospodo, Za ozdravljenje njegovo? BAKINGEM. Pa ima, Gospoño, nade puno; vrlo vedro Njegova milost govori. ELIZABETA. Nek' Gospod Zdravlje mu da! Govorili ste s njim? BAKINGEM. Da, gospoño: izrazio je želju Da vojvodu od Glostera sa vašom Pomiri braćom, a da ove, opet, S vrhovnim nastojnikom izmiri; I poslao je nalog da pred njega Iziñu svi. ELIZABETA. O, kamo da se sve Uredi dobro! Samo nikad neće Do toga doći. Naša sreća je, Bojim se, došla do vrhunca svog. (Ulaze GLOSTER, HASTINGS i DORSET.) GLOSTER. Nepravdu meni čine; ja to neću Dalje da trpim: ko su ti što kralju Podnose žalbe da sam, zaboga, Surov i da ih mrzim? Kralja ti Premalo vole, svetoga mi Pavla, Koji mu pune uši tim i takvim Pronošenjima smutljivačkim. Stoga Što uljudno da govorim ne umem, Nit' znam da laskam, da podvaljujem, Da se na ljude smeškam, da ih gladim, Da puzim, da se presamićujem Po uljudnosti majmunskoj, ko Francuz, Valja da budem smatran pakosnim Neprijateljem. Pa zar ne može Da živi Čovek iskren, koji nema Nikakvo zlo na umu, nego mora Da klevetama bude kaljano Na ovaj način to prostodušno Istinoljublje njegovo od strane

Svilenih ulizica podmuklih? GREJ. Kome se to od sviju što su ovde Obraća vaša milost? GLOSTER. Tebi, koji Nemaš ni časti niti milosti. Kad te uvredih? kada ti nanesoh Nekakvo zlo? Il' tebi? Ili tebi? Ili ma kom iz vašeg tabora? Kuga vas sve pomorila od reda! Njegovo veličanstvo - koga Bog Štitio bolje no što vi želite - Jedva da može jedan cigli tren Da odahne na miru a da njega Žalbama niskim ne uznemirite. ELIZABETA. Vi ste tu stvar, moj dragi devere Glostere, krivo shvatili. Jer kralj je Po vladarskome nahoñenju svom, A ne na kakav tuñi podsticaj, Sluteći, valjda, da u duši svojoj Gajite mržnju, koju već i vaši Postupci protiv mene, moje dece I braće moje ispoljavaju, Poručio po vas, da ispita Uzroke vaše zlovolje, te ove Ukloni onda. GLOSTER. Ne znam šta da kažem. Iskvario se ovaj svet toliko Da carić grabi tamo plen gde ne sme Orao ni da sleti. Budući je Dobio plemstvo svaki gejak, to je I mnogi plemić gejak postao. ELIZABETA. De, de, već znamo šta vi mislite, Glostere, dragi devere; vi zavist Gajite Što smo uspeli se ja I moji prijatelji; nek' bi dao Bog da nam nikad vi ne ustrebate U nevolji. GLOSTER. Meñutim, Bog je dao Da smo mi sad u nevolji zbog vas; Jer to je vaše maslo što je brat naš U zatvor pao, što u nemilost Dospeo ja sam, što se s prezirom Postupa prema plemstvu, jer se daju Unapreñenja krupna svakog dana Da bi se plemstvom krunisali oni Koji do juče nisu vredeli

Ni prebijene krune. ELIZABETA. Tako mi Onoga što do ovog, punog briga, Vrha me diže iz dotadašnje Sreće u kojoj sam uživala, Ja protiv vojvode od Klarensa Nikada nisam podstrekavala Njegovo veličanstvo, već sam uvek Ozbiljan njegov bila branilac I molila za njega. Sramotno me, Gospodine, vi time vreñate Što me u ova podozrenja gadna Neistinito uvlačite. GLOSTER. Vama Poreći nije teško da su bili Prilikom nedavnoga hapšenja Mog brata, vojvode od Klarensa, I vaši prsti u to umešani. RIVERS. Nije, gospodine, jer - GLOSTER. Pa nije! Ko, gospodin-Riverse, Ne bi to znao? A još manje bi joj No da poriče to, gospodine, Težalo da vam isposluje kakvo Unapreñenje lepo, pa da posle Poriče da je umešana tu Njezina ruka, te da časti ove Pripiše vašim zaslugama krupnim. Šta je njoj teško? Bogme, mogla je - RIVERS. Šta je to, bogme, mogla? GLOSTER. Eto, bogme, Mogla je da se uda - no! - za kralja, Za momka i za lepoga mladića. Vaša se baba gore udala. ELIZAB.: Odveć sam dugo, lorde Glostere, Trpela vaše grube prekore I vaša jetka ruganja, i ja ću, Tako mi Boga, da upoznam kralja Sa ovim prostačkim ismevanjima Koja sam često morala da snosim. I radije bih kakva seoska Služavka bila nego li da budem Kraljica moćna, a da me ovako Preziru, mrze, nasrću na mene. Malo mi pruža radosti što nosim Englesku krunu kao kraljica. (Ulazi KRALJICA MARGARETA,

ostajući u pozadini.) MARGARETA (za sebe). I, Bože, daj da - usrdno te molim - Sve manje bude i to malo. Meni Pripada čast i rang i presto tvoj. GLOSTER. Šta! Pretite da kralju kažete? Kažite i ne skomračite: jer ću Što rekoh, čujte, priznati i kralju: Ne marim da u Tauer me pošlju. Vreme je da se govori: jer već se Zaboravile moje zasluge. MARGARETA (za sebe). Satano, beži! Sećam ih se dobro: Henrija, muža mog, si ubio U Taueru, a u Tjuksberiju Smako mog jadnog sina Edvarda. GLOSTER. Pre nego što se vi zakraljičiste I zakralji vaš muž, ja beh u krupnom Njegovom poslu Mjuse koje tegli, I ohole mu trebih dušmane, I nagradama beh široke ruke Za prijatelje njegove, i lih Sopstvenu krv da krunu podarim Njegovoj krvi. MARGARETA. Jeste, a i krv Beskrajno bolju nego što je krv Njegova ili tvoja. GLOSTER. Dok ste vi I muž vaš Grej za sve to vreme bili U lankasterskog doma taboru; Vi isto tako, Riverse. Zar nije Vaš muž u vojsci Margaretinoj Kod Sent-Olbensa pogubljen? Dozvol'te, Za slučaj da ste to zaboravili, Da vam dozovem u pamet šta beste, A šta ste sad; a s tim i šta sam ja I bio a i šta sam. MARGARETA. Zlikovačka Hulja si bio, a i ostao. GLOSTER. Jadni je Klarens tasta, Vorika, Napustio i prekršio reč - Što njemu neka Hristos oprosti - MARGARETA. Osvetio to Bog! GLOSTER. Da boj u Edvardovom taboru Bije za krunu, a za nagradu Pada u zatvor. Kamo da mi Bog

Kameno srce Edvardovo dade, A njemu meko, samilosno moje! Za ovaj svet sam ja i suviše Budalast kao dete. - MARGARETA (za sebe). S ovog sveta U pakao se tornjaj, stid te bilo, Onde je tvoje carstvo, duše zll RIVERS. Mi smo u one uzburkane dane, Koje vi spominjete da biste Obeležili nas ko protivnike, Bili, gospodin-Glostere, uz svoga Zakonskog kralja, svoga gospodara, A tako bismo bili i uz vas Kad biste kralj naš bili GLOSTER. Kad bih bio! Torbar bih bio pre. Daleko bila Od srca mog i pomisao takva! ELIZABETA. Isto toliko malo radosti, Gospodine, koliko zamišljate Da bi vam, da ste ove zemlje kralj, U deo pala, isto tol'ko malo Radosti i u meni zamislite Što sam u ovoj zemlji kraljica. MARGARETA. Isto toliko malo radosti Kraljica ove zemlje oseća, Jer ja sam ta, a radost ne znam Šta je. Ne mogu više da se strpim. (Stupi napred.) Čujte, Vi zavañeni gusari, što plen Od mene očerupan delite I gušate se oko njega! Ko Meñ vama ne zacepti kad me spazi? Ako pred mnome kao podanici Ne priklanjate glave zato što sam Kraljica vaša, bar da preda mnom, Koju ste svrgli s prestola, drhtite Ko buntovnici! Ne okreći glavu, Visokorodna huljo ti! GLOSTER. Šta tražiš Na moje oči ovde, zbaburana Veštice gadna? MARGARETA. Da ti izreñam Sve ono što si satro; dokle to Ne isposlujem, nećeš mi otići. GLOSTER. Zar nisi, a po cenu žive glave,

Poslata u progonstvo? MARGARETA. Jesam; al' je Progonstvo više zadalo mi muka No što bi muka smrt mi zadala U zavičaju. Duguješ mi ti Muža i sina; ti, pak, kraljevinu; A svi vi potčinjenost podaničku. Po pravu teška tuga srca mog Pripada vama, dok su zadovoljstva, Koja na silu preoteste mi, Baština moja. GLOSTER. Prokleo je tebe Moj plemeniti otac kada si Junačko čelo okrunila njemu Kartonskom krunom, a iz očiju mu Izmamila zajedanjima svojim Potoke suza, pa, da briše njih, Vojvodi dala krpu natopljenu Nevinom krvlju divnog Ratlanda; I te su kletve, bačene na tebe Iz ogorčene duše njegove, Pale na tebe sve, te nismo mi Kaznili tvoje delo krvavo Već Gospod Bog. ELIZABETA. Toliko prav je Bog Da nevinima pravdu udeli. HASTINGS. O, nije bilo ničeg gadnijega No ubiti to dete, a i ništa Bezdušnije se nije zapamtilo. RIVERS. Na tu su vest i sami tirani Prolili suze. DORSET. Nema toga koji Osvetu ovog dela ne proreče. BAKING.: Nortamberland je, tome prisutan, Prolio suze gledajući to. MARG.: Šta je? Dok nisam došla režali ste Spremni da jedan gušate se s drugim, A sad ste svi na mene mržnjom svojom Okomili se? Preteže li tol'ko Na nebu strašno kletva Jorkova Da su i smrt mog dragog Edvarda, I Henrijeva smrt, i otimanje Njihove krune kraljevske, i moje Progonstvo puno jada - da je sve to Odmazda tek za namćor-derle to? Mogu li kletve oblak da proseku

Pa da na nebo dospu? E, pa onda, Oblaci tupi, put otvorite Kletvama mojim odmah izrečenim. Neka, ukol'ko ne smakne ga rat, Umre vaš kralj od neuzdržljivosti, Ko što je, da se on dočepa krune, Ubijen naš kralj. Neka sin tvoj Edvard, Sadašnji princ od Velsa, isto kao I moj sin Edvard, bivši princ od Velsa, Umre u cvetu svoje mladosti, I isto tako nasiljem pre roka. A ti i sama, kraljice, nadživi Dane svog slavlja, kao što ih bedna Nadživeh ja, što bejah kraljica. I nek' poživiš dugo, da bi mogla Za izgubljenim porodom da cviliš. I gledaj drugu, ko i ja sad tebe, Kako se kiti tvojim pravima, Ko što si ti u moja zasela. Nek' umiranje srećnih tvojih dana Potraje dugo pre tvog umiranja, I umri posle mnogih, nedoglednih Časova jada niti kao mati Niti ko žena nečija, nit' kao Kraljica zemlje engleske! A vi Prisutni beste, Riverse, i vi, Dorsete, beste, a i ti si, lorde Hastingse bio kad su noževima Krvavim sina mog probadali, Pa molim Boga da od vas nijedan Prirodnu starost ne doživi, nego Da ga odnese neka nenadna Zlosrećna kob. GLOSTER. Ne bacaj vradžbine! Preseci, mrska, štura veštice! MARG.: A ti na red da ne doñeš? O, stani I čuj me, pseto. Ako takva čuma U zalihama nebeskim postoji Koja je crnja još od onih koje Ja mogu da poželim da se sruče Na tvoje teme - o, nek' pričeka Dokle ti gresi budu sazreli, Pa tada gnev nek' tresne svoj po tebi Koji sirotom svetu mutiš mir! Savesti crv ti vazda dušu grizo! Sumnjiči za izdajstvo prijatelje

Dogod si živ, a izdajice sušte Za prijatelje smatraj najdraže. Nek' oko smrtno ne sklopi ti san Sem kad, za snova strašnih, pakao Davola groznih raspinje te strahom! Ti što si kao pakla sin i kao Prirode rob roñenjem žigosan! Ti što si mrlja sramna bremenitoj Utrobi svoje majke! Gnusni ti Izdanče iz rebara oca svog! Pačavro časti! Grozna - GLOSTER. Margareta! MARGARETA. Ričarde! GLOSTER. Ha? MARGARETA. Pozivala te nisam. GLOSTER. Onda ti hvala, jer sam mislio Da si mi dobacivala sve te Nazive žučne. MARGARETA. Pa i jesam; samo Odgovor nisam očekivala. No pusti me da kletve dokrajčim. GLOST.: Dokrajčih ja njih; rekoh: Margareta. ELIZABETA. Tako je kletva s vaših usana Pala na vas. MARGARETA. O, namolovana Kraljice bedna, jalovi i prazni Privide mpje sreće! Šećera Sipaš na kuljavog tog pauka, Čija se kobna mreža oko tebe Obvila već. O, ludo, ludo! Brusiš Oštricu noža da se njim posečeš. Al' dan će doći kad ćeš da zaželiš Da ti pritečem u pomoć da kuneš Tog otrovnoga žapca grbavog. HASTINGS. Okončaj svoje kletve sumanute I lažljiva proricanja o zlu, Dok ne iscrpeš, a na svoju štetu, Strpljenje naše. MARGARETA. Vi ste, stid vas budi, Iscrpli moje. RIVERS. Dobro bi vam bilo Da naučite šta je dužnost vaša. MARG.: Da bi mi dpbro bilo, valjalo bi Da svi vi svoju dužnost prema meni Ispunjavate. Kraljica da budem Naučite me, i naučite

Da podanid budete; tek to Meni bi dobro bilo; elem, toj se Dužnosti sami vi priučite. DORSET. Sa njom ne raspravljajte: šenula je. MARGARETA. Neuljuñeni vi ste, markiže, Te pisnuli da niste! Jedva da je U tečaju vaš čin, tek iskovan. 0, kad bi vaše tek stečeno plemstvo Moglo da zna i ceni šta to znači Izgubiti ga, pa u bedi biti! Koji visoko stoje, ti su mnogom Vihoru izloženi da ih vitla, A padnu l', crep ne ostane na crepu. GLOSTER. Bogami, valjan savet: markiže, Utuvite, utuvite ga! DORSET. On se Kol'ko na mene tol'ko i na vas Odnosi, gospodaru. GLOSTER. I još više; Samo sam ja roñenjem tol'ko visok Da soj naš gnezdo navrh kedra svija, Pa se sa vetrom igra, a na sunce S prezirom gleda. MARGARETA. I zasenčuje ga, Avaj i avaj! Svedok je moj sin, Kojega sada smrt zasenčuje, I čije zrake, koji su daleko Bleštali sjajem, oblak mržnje tvoje Obavi večnom tminom: vaš je soj U gnezdu našeg soja gnezdo svio: 0, Bože, koji gledaš ovo, nemoj Da trpiš to! I kao što je bilo U krvi dobijeno, neka tako I izgubljeno budel BAKINGEM. O, ućuti Od stida, ako ne od samilosti! MARGARETA. Ne ištite odmene niti stida Nit' samilosti: vi ste prema meni Bezdušni bili, sve ste moje nade Iskasapili bestidno, i stoga Milosrñe je moje osveta, A stid moj život, i u tome stidu Nek' vazda živi moje tuge bes. BAKINGEM. Dosta već, dosta. MARG.: O, Bakingeme, dušo kneževska, Poljubiću ti ruku kao znak

Za savez i za prijateljstvo s tobom: Cvalo ti sve, i tebi i tvom domu! Pokapan skut tvoj krvlju našom nije Niti si meta mojih kletvi ti. BAKINGEM. Niti je iko ovde, pošto kletve Nikada usnu i ne prelaze Onoga koji šalje ih u vazduh. MARG.: A ja baš mislim da do neba stižu Pa tamo bude Gospoda iz mirnog I slatkog sna. O, Bakingeme, čuj, Od onog psa se dobro pripazi: Jer, gle! kad maše repom, ujeda; A ujede li, otrovni mu zub Podljuti ranu smrtno: kloni ga se, S njim posla nemaj; jer su pakao I greh i smrt obeležili njega I svi ga njini prislužnici dvore. GLOST.: Šta vam to reče, lorde Bakingeme? BAKINGEM. Ništa, moj milostivi gospodaru, Na šta bih glave osvrtao. MARGARETA. Šta! Podsmevaš mi se za moj dobri savet, I satani od kojeg ti se, rekoh, Čuvati valja, ideš niz dlaku? O, priseti se toga onog dana Kada ti samo srce bude bol Parao tugom, i tad reci: pravo Prorekla mi je jadna Margareta. Svaki od vas nek' živi progonjen Njegovom mržnjom; on, meñutim, vašom; A svi vi skupa mržnjom Božijom. (Odlazi.) HASTINGS. Dizala mi se kosa, slušajući Njezine kletve. RIVERS. Meni isto tako. Ne shvatam prosto što je na slobodL GLOSTER. Ne zameram joj: na žao je mnogo, Majke mi Božje, učinjeno njoj. Za ono što na deo pada moj, A što joj ja nanesoh, kajem se. ELIZABETA. Natrunila joj ništa nisam ja, Kol'ko se sećam. GLOSTER. Al' je korist sva Od nanesenih njojzi uvreda Pripala vama. Odveć vatren beh Da činim dobro nekom što je sad

I odveć hladan da se toga seća. A, Bože, što se tiče Klarensa, Njemu je dug valjano uzvraćen; Besplatan tov je njemu dodeljen Za trud i muke. Bog nek' oprosti Onima koji to sakriviše. RIVERS. Hrišćanski to je moliti za one Koji nam čine zlo: vrlina to je. GLOSTER. Tako ja vazda činim. (Za sebe.) Znam šta radim; Jer da sam kleo, sam bih sebe kleo. (Ulozi KEJTSBI.) KEJTSBI. Njegovo veličanstvo, gospoño, Zove vas sebi; a i vašu milost, A, plemenita gospodo, i vas. ELIZABETA. Dolazim, KejtsbL Hoćete l' i vi, Gospodo, sa mnom? RIVERS. Vašu milost ćemo Da ispratimo. (Odlaze svi sem Glostera.) GLOSTER. Ja činim zlo, a prvi nadam viku. Ja sam navedem da se izliju Podmukla nepočinstva, pa na druge, Teško ih tereteći, ova svalim. Klarensa ja u tminu, zapravo, Otposlao sam, a oplakujem ga Pred ovčicama tupim tim, naime: Stenlijem, Bakingemom, Hastingsom; I kažem im da kraljica sa svojim Saveznicima kralja podbada Protivu moga brata, vojvode, A oni ovo veruju; i pri tom Bruse me da se Greju, Riversu I Vonu svetim; no ja uzdahnem, Pa, prema jednoj reči biblijskoj, Odvraćam kako Bog nareñuje Da dobrim valja da se vraća zlo: I tako ja u prnje koje kradem Iz Svetog pisma svoj nitkovluk goli Zaodenem, pa svetac izgledam Onda kad igram suštog satanu. (Ulaze DVE UBICE.) No mir! Dželata mojih evo. No, Kako ste, moji smeli, odlučni, Hrabri drugari? Jeste l' naumni

Da obavite ono? PRVI UBICA. Naumni smo, Moj gospodaru; pa sad dolazimo Po ovlašćenje, kako bi nas tamo Pustili gde je on. GLOSTER. Baš dobro ste se Setili toga; tu mi je. (Daje im ovlašćenje.) Kad bude Stvar obavljena, vi navratite U Krozbi. Ali svršite na prečac, Sa surovošću, i na njegove se Ne osvrćite molbe, jer je Klarens Govornik vešt, pa može, slušate l' ga, Da vaša srca gane sažaljenjem. PRVI UBICA. Ih, gospodaru! Ne idemo tamo Da toročemo; koji trtlja, taj Posluje slabo; ne sumnjajte da će U nas da rade ruke, jezik ne. GLOSTER. Kremen iz vašeg oka vatru kreše Gde u budala suze vrcaju; Sviñate mi se, momci. Smesta posla Prihvatajte se! Haj'te, svršavajte! PRVI UBICA. A da šta, plemeniti gospodaru. (Izlaze.) SCENA ČETVRTA London. Tauer. (Ulaze KLARENS i BREKENBERI.) BREKENBERI. Što su u vaše milosti ovako Smračene oči danas? KLARENS. Kukavnu sam Proveo noć, noć punu strašnih snova I nakaradnih viñenja, te takvu Još jednu noć ja, tako ne bio Hrišćanin dobar, ne bih proveo, Pa da bih znao njome kupiti Blaženih dana čitav jedan svet, Toliko strašni behu ti trenuci. BREKENBERI. A šta ste sntti to, gospodine? Molim vas, recite mi.

KLARENS. Usnih da sam Iz Tauera utekao, pa se Na neki ukrcao brod, da njim Zaplovim put Burgundije, a sa mnom I brat moj, Gloster, kao, putuje, Koji me iz kabine izmami ða prošetamo palubom; i s nje Posmatrali smo kao Englesku I hiljadama teških trenutaka Nabrajali iz prošlih ratova Izmeñu Jorka i Lankastera, A koji se odnosili na nas. I kako smo koračali po podu Palube što se ljuljala žestoko, Gloster se, kao, okliznu, i tada Mene, kad htedoh da mu pomognem, Gurnu pri padu preko ograde U mora uzvitlane klobuke. O, Bože! kakva muka, kao, beše Udaviti se! Kako je u mojim Ušima strašno voda rikala! Viñenja kakva smrti odvratne U očima se mojim vitlahu! Činilo mi se ko da hiljadama Od brodoloma olupiira vidim, Hiljade ljudi koje ribe žderu; Velike kotve, klinove od zlata, Bisera hrpe, basnoslovno skupo Kamenje drago, nakit neocenjiv, Pa razbacano sve na morskom dnu. U lobanjama mrtvačkim se štošta Od toga nalazilo, a u duplje, Gde nekad oči behu, sad se bilo Uvuklo, ko da očima se ruga, Kamenje drago puno odblesaka Da blatnjavome dnu u ponoru Ulagige se, a da s podsmehom Gleda na mrtve kosti koje leže Okolo razbacane. BREKENBERL Zar ste našli U smrtnom času tol'ko dokolice Da uočite svekolike ove Ponora tajne? KLARENS. Jesam, čini mi se, I često sam se strašno upinjao Da dušu svoju ispustim; al' nju je

Zavidljiv talas vazda ustavljao I puštao je nije da poleti Te da u prazni, stalno pokretni Prostrani vazduh dospe; već je nju Gušio u mom telu zadihanom. Koje se upinjalo da u more Izbljige i\ju, pa htede prsnuti. BREKENBERI. Al’ zar se ne probudiste u tim Mukama smrtnim? KLARENS. Ne, ne, san se moj Produžio i posle mog života; 0, tad tek poče duše moje bura! Ja, kao, predoh onu setnu reku S čamdžijom onim mrgodnim o kojem Pesnici pišu, pa u carstvo dospeh Večite noći. Tuñinku mi dušu Pozdravi onde prvo slavni Vorik, Veliki tast moj; on mi glasno viknu: "Kakvu će kaznu mračno ovo carstvo Klarensu verolomnom da izreče Za pogaženu reč?" Pa nestade. Tad minu pokraj mene senka jedna Anñelu slična, čija kosa plava Bejaše krvlju poškropljena; glasno Kriknu i ona: "Stigao je Klarens, Lažljiv, prevrtljiv verolomac Klarens, Koji me mačem probode u boju Kod Tjuksberija; - uhvatite ga I stavite na muke, furije!" Na što se, kao, stvori oko mene Legija cela gadnih ñavola, Pa mi u uši zaurla s toliko Užasne dreke da sam, cepteći, Probudio se od tog urlanja, I dugo potom nisam bio kadar Ne verovati da u paklu ne beh, Toliko strašan utisak na mene Ostavi san moj. BREKENBERL Nije, gospodaru, Nikakvo čudo što vas zastrašio; I mene, kanda, hvata strah dok to Što kazujete slušam. KLARENS. Sve sam to, O Brekenberi, Što sad svedoči Protivu moje duše činio Za Edvardovu ljubav; i sad, gle

Kako mi za to uzvraća. O, Bože, Ako te moje molitve duboke Odljutiti ne mogu, no si voljan Da mi se svetiš za zločinstva moja, Izlij svoj gnev na meni samome: Poštedi moju ženu nevinu I moju jadnu decu. - Ostani Još malo pokraj mene, molim te, Čuvaru dobri; otežala je U mene duša, sna mi srce želL BREKENB.: Dakako, gospodaru. Bog nek' da Milosti vašoj dobar počinak. (KLARENS zaspi.) Ne haje briga kad je čemu vreme, Ne tiče je se kad je čas za odmor; Pretvara ona noć u svitanje, Podne u noć. Svu slavu kneževi U titulama svojim imaju, To im je čast za teret duševni. Umesto onog što se zamišlja, A što im nije dato osetiti, Često je njima osetiti dato Svet briga bez i časa počinka: Pa tako izmeñ onih s titulama I onih sitnih razlika je sva U tome kol'ko svet o njima zna. (Ulaze DVE UBICE.) PRVI UBICA. Hej, ko je tu? BREKEN.: Šta hoćeš, bratac? Kako doñe amo? P. UBICA.Hteo bih da govorim s Kiarensom, a došao sam amo na svoje dve noge. BREKENBERI. Šta? Tol'ko svega? DRUGI UBICA. Bolje je tako nego gnjavitL- Pokaži ovlašćenje, pa zavežL (Pružaju BREKENBERIJU svitak i on čita.) BREKEN.: Ovde se meni nalaže da predam Vojvodu plemenitog Klarensa U vaše ruke: neću da čeprkam Na šta se time cilja, jer ne želim Da u tom što se cilja budem sukriv. Vojvoda, evo, spava tu, a evo I ključeva. Ja kralju odlazim, Pa ću ga obavestiti da vama Ustupio sam ovim službu svoju. PRVI UBICA. Možete, gospodine; to vam je

pametno: zbogom pošli. (BREKENBERI odlazi.) DRUGI UBICA. Pa hoćemo li da ga probura- zimo dok spava? PRVI UBICA. Ne; reći će, kad se probudi, da je to bio kukavičluk. DRUGI UBICA. Kad se probudi! Pa, budalo, on ti se neće probuditi do strašnoga suda. PRVI UBICA. Pa reči će tada da smo ga pro- burazili u snu. DR. UBICA. Potezanje te reči "strašni sud" porodilo je u meni neku vrstu griže savesti. PRVI UBICA. Šta je! Uplašio si se? DRUGI UBICA. Nisam se uplašio da ga ubi- jem, pošto mi je za to ñavo dao ovlašćenje; nego se bojim da ne budem proklet što sam ga ubio, jer od toga me ovlašćenje ne može da odbranL PRVI UBICA. Mislio sam da si se odlučio. D. UBICA. I jesam; da ga ostavim u životu. PRVI UBICA. Vratiću se vojvodi od Glostera, pa ću mu to reći. DRUGI UBICA. Nemoj, molim te, pričekaj malo: uzdam se da će se ovo moje pobožno raspoloženje promeniti; obično me je držalo samo koliko bi neko izbrojao do dvadespt. PRVI UBICA. Kako se sad osećaš? DRUGI UBICA. Još na dnu mene ima nešto nataložene savesti. PRVI UBICA. Seti se nagrade koja nas čeka kad obavimo posao. DRUGI UBICA. Boga mu! ima da umre: za- boravio sam nagradu. PRVI UBICA. Gde ti je sad savest? DRUGI UBICA. U kesi vojvode od Glostera. PRVI UBICA. Te, dakle, kad on odreši kesu da nam da nagradu, tvoja savest će da otperja. DRUGI UBICA. Vrlo važno! Nek' se gubi: ma-lo ko će je, možda i niko, pustiti pod krov. PRVI UBICA. A ako ti se opet vrati? DRUGI UBICA. Neću da imam ništa pomeša- no s njom; ona čoveka čini kukavicom; ne možeš da ukradeš a da te ona ne optuži; ne možeš da opsuješ a da te ona ne drmne da se trgneš; ne možeš da spavaš sa susedovom ženom a da te ona ne oda: ona ti je neki

sramežljiv duh koji sav pocrveni od stida, i diže bunu u čovečijim grudima; ona te do grla nakljuka preprekama; jednom me je navela da vratim kesu zlata koju sam našao; kome se ona useli u dušu, učini ga prosjakom; nju su izbacili iz svih gradova i varoši kao nešto opasno; i svak ko je nameran da dobro živi nastoji što bolje može da se oslanja na sebe i da živi bez savestL PRVI UBICA. Boga mu! Baš sad mi se nad- nela nad vrat, pa me nagovara da ne ubijem vojvodu. DRUGI UBICA. Zak\jučaj dobro toga ñavola, i ne veruj mu: on bi da se ušunja u tebe da bi te samo natentao da uzdišeš. PRVI UBICA. Ih, pojak sam ja: nadbiti me on nije kadar. D. UBICA. Govoriš kao momčina koja pazi na svoj ugled. No, hočemo li da zasučemo rukave? PRVI UBICA. Klepni ga po tintari balčakom svog mača, pa da ga odvučemo u susednu odaju i strpamo u bačvu sa malvas\jom. DRUGI UBICA. O, izvrsno si se dosetio! Da se napravi moča od njega. PRVI UBICA. Ćut'! Budi se. DRUGI UBICA. Tresni ga! PRVI UBICA. Ne, da popričamo s njim. KLARENS. Čuvaru, gde si? Daj mi pehar vina. PRVI UBICA. Ovaj čas ćete imati na pretek vina, gospodaru. KLARENS. Za ime Božje, ko si ti? PRVI UBICA. Čovek kao i vi. KLARENS. Ali, ko ja, rod kralju nisi ti. PRVI UBICA. A ni vi kralju odani ko mi. KLARENS. Grmi ti glas, a pogled tvoj je blag. P. UBICA. Pogled je moj, a grmi kraljev glas. KLARENS. Mračno li, kobno zvuči pogled tvoj; Oči mi vaše prete. Što ste bledi? I ko vas posla? Što ste došli amo? OBE UBICE. Da, da, da - KLARENS. Da ub|jete mene? OBE UBICE. Jeste, jeste. KLARENS. Jedva ste srca imali da meni Kažete to; pa stoga nećete Imati srca da to učinite. Čime vas to uvredih, prijatelji?

PRVI UBICA. Uvredili vi niste nas već kralja. KLARENS. Ja ću se opet s njpn da pomirim. D. UBICA. Nikada; no se spremite za smrt. KLARENS. Zar su meñ svima l,udima na svetu Izbrali vas da pošljete u smrt Nevinu dušu? Sta sam skrivio? Dokazi gde su za krivicu moju? Koja to zakonita porota Potvrñujući sud svoj podnese Namrgoñenom sudiji? Il' ko Izreče gorku presudu na smrt Za ubogoga Klarensa? Nimalo Zakonski nije pretiti mi smrću Pre nego što je zakonitim putem Krivica moja utvrñena. Ja vam Na dušu stavljam da se udaljite I da na mene ruku ne dižete Ako vas nada drži da vam spas Hristova krv donese, prolivena Zbog naših sagrešenja preteških: Prokletstvo nosi ovo čega ste se Poduhvatili. PRVI UBICA. Mi po nareñenju Činimo što smo pregli činitL D. UBICA. A naredbu je nama kralj naš dao. KLARENS. O, podaniče zavedeni! Nalog Kraljeva sviju kralj je urezao Na tablicama svojih zakona, I piše tu: "Ne ubij!" Pa zar njegov Da oturite nalog, a da nalog Ljudskoga bića nekog ispunite? Pripazite se; on u ruci svojoj Osvetu drži da je onom koji Zakon mu krši tresne o glavu. DRUGI UBICA. A osvetu će istu tu i tebi O glavu on da tresne što si svoju Reč prekršio, i ubijao. Na pričešću si zakleo se ti Da biješ boj za Lankasterov dom. PRVI UBICA. A zakletvu si ovu prekršio, Ko izdajica Božjeg imena, Pa mačem izdajničkim utrobu Sinu vladara svog rasporio. DRUGI UBICA. Kojem na ljubav i na zaštitu Zakleo si se. PRVI UBICA. Kako možeš strašni

Božiji zakon protiv nas da išteš, Kad si u tako velikoj ga meri Sam prekršio? KLARENS. Avaj! a rad koga Zlodelo to izvrših? Radi brata, Za ljubav svoga brata Edvarda: I poslao vas nije on da mene Zbog toga ubijete, jer i sam je Uvaljen isto tol'ko u taj greh Kol'ko i ja. Kad takvo delo Bog Želi da sveti, on to čini javno, To upamtite: raspru ovu vi Iz svemogućih niku njegovih Ne uzimajte; njemu nužno nije Da okolišno i nezakonito Odstrani onog ko ga uvredi. PRVI UBICA. Pa ko tad tebe ovlasti da budeš Krvavi sluga kada ono ubi Plantadženeta vrlog, onaj lastar Tek nabujali, onaj kneževski Tek posvećeni izdanak? KLARENS. Moj gnev I satana i ljubav prema bratu. P. UBICA. A nas su naša dužnost i tvoj greh I ljubav prema bratu tvom doveli Da tebe sada ubijemo. KLARENS. Ako Volite moga brata, nemojte Gajiti onda mržnju prema meni; Ja sam mu brat, i vrlo njega volim. A ako li ste najmljeni za novac, Poñite natrag, ja ću bratu svom, Glosteru, da vas pošljem, pa će on Nagraditi vas bolje za moj život No što bi Edvard to učinio Kad čuje da sam mrtav. DRUGI UBICA. Varate se, Vas Gloster, brat vaš, mrzi. KLARENS. Ne, o, ne! Voli me on, i dao bi za mene Već ne znam šta: odavde poñite Do njega. OBE UBICE. To i hoćemo. KLARENS. Vi njemu Recite kako otac naš, knez Jork, Kada je svojom pobedničkom rukom

Tri svoja sina blagosiljao, Pa nam amanet ostavljao da se Volimo meñusobno - kako tad Ni pomisliti nije mogao Da će u našoj ljubavi do ovog Rascepa doći. Glostera vi samo Zamorte da se ovog priseti, I on će zaplakati. PRVI UBICA. Pa dabome; Ko mlinski kamen suze će da lije, Baš kao što je tako plakati Učio nas. KLARENS. O, blag je on, bolećiv; Nemojte da ga bedite ovako. PRVI UBICA. O, jeste, Ko sneg za berbe; samog sebe varaš: Baš on nas šalje da vas uništimo. KLAR.: Ne može biti; pa nad sudbom mojom Lio je suze; pa me zagrlio I, jecajući, kleo mi se da će Nastojati na mom osloboñenju. PRVI UBICA. Pa to i čini, kada vas sužanjstva Zemaljskog ovog spasava i rajske Radosti vama obezbeñuje. D. UBICA. Pomirite se s Bogom, gospodaru, Pošto vam valja mreti KLARENS. Zar ti duša To sveto osećanje posedvge Da savet daš mi da se s Bogom mirim, A ipak si toliko prema svojoj Sopstvenoj duši slep da hoćeš rat Da vodiš s Bogom smrt mi zadajući? O, ljudi, pomislite da će onaj Koji vam čin taj stavi u zadatak, Da će vas on zbog čina tog da mrzi. DRUGI UBICA. Šta da činimo? KLARENS. Srce smekšajte I dušu svoju spasite. PRVI UBICA. Da srce Smekšamo svoje! Tako kukavice I žene rade. KLARENS. Zveri, sotone, Divljaci srce ne smekšavaju. Koji od vas to ne bi, kad bi bio Kneževski sin, a bio ko ja sad Odvojen od slobode, pa mu došle

Ovakve dve ubice kao vi- Koji to ne bi molio za život? Ja, prijatelju, nešto samilosti U pogledu ti nazirem; o, ako Ne laska tvoje oko, onda stani Meni uz bok, i moli se za mene, Onako ko što biste molili Za sebe same, da vas jad moj tišti. Koji se prosjak neće smilovati Kad vidi kako prosi knežević? DRUGI UBICA. Osvrnite se, gospodaru. PRVI UBICA (probode ga). Evo, i evo: bude l' sve to malo, Umočiću vas onamo u bačvu Sa malvasijom. (Izlazi, noseći leš.) DRUGI UBICA. Krvavog li dela, Očajno izvršenog! Od sveg srca Sad bih, ko Pilat, ruke oprao Od ovog krajnje groznoga ubistva. (Vraća se PRVI UBICA) P. UBICA. Hej, šta ti misliš kad ne priskačeš U pomoć meni? Bo'me će o tvome Ošljarenju već čuti vojvoda. D. UBICA. Kamo te sreće da je glas do Mogao stići da mu brata spasoh! Nagradu uzmi ti i reci mu Ovo što rekoh; jer se sada kajem Što je ubijen vojvoda. (Ode.) PRVI UBICA. To neću; Gubi se, kukavice. Ja ipak idem Da skrijem leš u kakvu rupčagu Dok vojvoda ne izda nareñenje Da se pokopa. A kad se dočepam Nagrade svoje, kidam; ko i sme Ostati ovde kad se sazna sve? DRUGI CIN SCENA PRVA London. Odaja u dvoru.

(Ulaze KRALJ EDVARD, bolestan, KRALJICA ELIZABETA, DORSET, RIVERS, HASTINGS, BAKINGEM, GREJ i drugi.) K. EDV.: Pa, danas plodno svoj odradih dan. A vi, prvaci, gajite i dalje Taj savez sloge: svakodnevno ja Od spasitelja svoga čekam pozdrav Da budem spasen odavde; a moja Duša će nebu poći mirnija Pošto izmirih prijatelje svoje Ovde na zemlji. Riverse, i vi, Hastingse, ruku jedan drugom dajte, I mržnju, prikrivenu koprenom, Ne gajite, već ljubav zakletvom Zapečatite. RIVERS. Mržnje zlovoljne Moja se duša oslobodila, Tako mi neba, i zapečatiću Iskrenu svoju ljubav ovom rukom. HASTINGS. Tol'ko mi sreće dao Bog, koliko Iskreno isto to se zaklinjem. K EDVARD. Al' u pamet se! Ne terajte šalu Pred svojim kraljem, kako ne bi onaj Koji je višnji kralj nad kraljevima Skrivena vam postideo pritvorstva Namenjujući svakome od vas Da bude krvnik onom drugome. HASTINGS. Tol'ko me sreća služila koliko Na ljubav nenatrunjenu se kleo Iz čiste duše. RIVERS. A i mene, kol'ko Kleo se čiste duše da od srca Hastingsa volim. KRALJ EDVARD. Izuzeti niste Ni vi iz ovog, gospoño, ni vi, Dorsete sine, ni vi, Bakingeme; Svi ste se uzajamno mrzeli. Ženo, da voliš lorda Hastingsa, Podaj mu ruku nek' je poljubi, I neka bude bez pritvorstva to Cinjeno što činite. KRALJICA ELIZABETA. Hastingse, Evo vam ruke; nikad negdašnje Omraze naše setiti se neću,

Sreće mi i probitka mog i mojih! K EDVARD. Dorsete, zagrli ga; Hastingse, Da volite gospodina markiza! DORSET. Tu ljubav ja ću, kunem se na to, Neokrnjenu uzvraćati. HASTINGS. Ja se I sam na ovo kunem. (Zagrle se.) K EDVARD. Kraljevska lozo, Bakingeme, ti Zagrli moje žene pristalice I ovaj savez tim zapečati, Pa slogom svojom usrećite mene. BAKINGEM (KRALJICI). Okomi li se mržnjom Bakingem Ma kad na vašu milost, ne bude li Bdio nad vama i nad vašima Svom obaveznom ljubavlju, nek' mržnju Po Božjoj kazni nañe tamo gde se Nadao naći ljubav najveću! Nek' onda kad mi pomoć prijateljska Najvećma bude potrebna, i kad se U prijateljstvo svoga prijatelja Najvećma uzdam, nek' baš tada bude On prema meni tle bez oslonca I izdajica podmukla, i laža. To nek' me snañe, molim ti se, Bože, Ako li moja ljubav prema vama I prema vašim ikada ohladni. (Grle se.) K EDVARD. Melem je ova tvoja zakletva, Moj Bakingeme, soju kraljevski, Za moje srce bolesno. Sad samo Gloster, moj brat, još tu nedostaje Pa ovaj mir da bude krunisan Blagoslovenim krajem. BAKINGEM. Evo baš U dobri čas i vrlog vojvode. (Ulazi GLOSTER.) GLOST.: Dobar ti dan, moj gospodaru, kralju, I varna, svetla kraljice, i vama, Kraljevi doglavnicL Srećan bio Današnji dan i čas. KRALJ EDVARD. O, doista, Srečno smo ovaj dan utrošili. Obavili smo dela duševna. Obratili smo, Glostere, u mir Neprijateljstva, i pretočili

U ljubav lepu omraze što njih Meñ velmožama ovim uvrede Raspalile su, pa ih razbuktale. GLOST.: Čin blagosloven, kralju gospodaru. Ako l' u skupu kraljevskome ovom Mene ma ko, il' lažno izvešten, Il' s podozrenja pogrešnoga smatra Neprijateljem; Ako l' sam što s neznanja, il' u gnevu Učinio ma kom od prisutnih Što mu je teško palo, s njime ja Želim da sklopim prijateljski mir: Smrt mi je da sam s kim u zavadi; Mrsko je meni to i želim ljubav Svih dobrih ljudi. Najpre, gospoño, Molim za iskren mir u vas; a ja ću Pokornom službom da ga otkupim. I vas za mir ja molim, plemeniti Roñače Bakingeme, ako ikad Srdžba meñ nama beše; a i vas Molim za mir, gospodin-Riverse, I vas, gospodin-Greje, što ste na me Nezasluženo čelo tuštili; I vas, gospodin-Vudvile, i vas, Gospodin-Skejlse; sve za mir ja molim: Markize, vitezove, vojvode, Velmože sve i, zbilja, svu vlastelu- Engleza jednog živoga ja ne znam S kojim u kavzi duša bi mi bila Ni kol'ko neko novoroñenče Koje je noćas ugledalo svet, I zahvalan sam Bogu za ovakvu Skrušenost svoju. KRALJICA ELIZABETA. Ovaj dan će se Od sada kao praznik svetkovati: Dao bi Bog da legnu raspre sve. Usrdno molim vašu uzvišenost, Moj gospodaru kraljevski, da milost Podari našem bratu Klarensu. GLOSTER. Kako! Zar svoju ljubav, gospoño, Ponudih zato da pred samim kraljem Ovako budem ruglu izvrgnut? Pa plemeniti vojvoda je mrtav; Ko ne zna to? I vi mu uvredu Nezasluženu nanosite kad se Rugate lešu njegovom.

KRALJ EDVARD. Ko ne zna Da je on mrtav? A ko zna da jeste? K ELIZAB.: O, nebo svevideće, kakav svet! BAKINGEM. Da li sam, lorde Dorsete, i ja, Kao i drugi svi, ovako bled? DORSET. Da, dragi lorde, nema nikoga Meñ prisutnima da mu s lica nije Utekla rumen. KRALJ EDVARD. Zar je Klarens mrtav? Pa naredba je bila opozvana. GLOST.: Al’ on je, jadnik, pogubljen po vašoj Naredbi prvoj, koju odnese Krilati jedan Merkur; dok je neki Bangavko tromi opozivanje Nosio vaše pa je, gegajući, Tek sahranjenog stigo da ga vidi. Dao bi Bog da neki, manje verni I manje plemeniti, a po svojim Krvavim namislima srodniji No li po krvnom srodstvu, nešto gore Ne skrive i ne zasluže no naš Siroti Klarens, a da podozrenjem Neokrznuti šetkaju meñ nama. (Ulazi STENLI.) STENLI. Podarite mi milost, kralju moj, Za obavljenu službu odanu. K EDVARD. Molim te, ćuti; sva mi duša plače. STENLI. Ustati neću dogod veličanstvo Ne sasluša me vaše. KRALJ EDVARD. Onda red U jednu reč šta tražiš. STENLI. Da se život Oprosti, gospodaru, sluzi mom, Koji je danas posekao jednog Plemića besnog što do nedavno U pratnji vojvode od Norfoka Na službi beše. KRALJ EDVARD. Zar da isti jezik Koji mog brata osudi na smrt - Jednome sluzi da pomilovanje? Ne ubi brat moj nekoga čoveka, Misli i smer su greh mog brata bili, Pa ipak ljutom smrću on je kažnjen. Ko je za njega molio? Ko kleče, Za gneva mog, pred moja stopala I zamoli da bolje promislim?

Ko proslovi o bratstvu? Ko mi reče O ljubavi i slova? Ko mi kaza Kako se, jadnik, odrekao moćnog Vorika, pa se tukao za mene? Ko kaza kako on na polju bojnom Kod Tjuksberija spase me i viknu Kad ono Oksford mene obori: "Ustani, brate dragi, i poživi I budi kralj!"? I ko mi kaza kako - Dokle smo ležali obojica Na polju bojnom, promrzli bezmalo Do umiranja - kako me on tad Uprav u svoje ruho uvio, A sam se noći skočanjeno hladnoj, Sav mršav i sav go, izložio? Sve to je grešno iščupao bio Moj zverski gnev iz moga sećanja, A nije ni u jednoga od vas Toliko bilo samilosti da me Na ovo podsetite. A kad kakav Kočijaš vaš il' prislužnik u pratnji Ubistvo u pijanstvu izvrši I lik dragoceni obezliči Našega milog Spasioca, vi se Vapeći: "Milost! Milost!" bacate Na kolena tog časa; a ja moram Da vam je dam, takoñe nepravedno; A niko nije hteo reći reč Za moga brata, pa je, bezdušnik, Ni ja za njega jadnika ne rekoh Samome sebi. Najponosniji Meñ vama svima dizali su k njemu Svoj pogled za života njegova, Ali od vas nijedan nijedared Za život njegov ne htede da moli. O, Bože! Strepim da će pravda tvoja Sve nas zbog toga za vrat da dočepa: Mene i vas i moje a i vaše. Hastingse, priñi i pomozi mi Poći do moje sobe. Jadni Klarens! (Odlaze KRALJ EDVARD, KRALJICA, HASTINGS, RIVERS, DORSET i GREJ.) GLOSTER. Prekosti plod je to. Da l' videste Kako je grešna kraljičina svojta Sva bleda bila kad za Klarensovu Saznade smrt? A za nju neprestano

Oni na kralja navaljivahu. Svetiće Gospod to. Pa hoćemo li, Gospodo, poći da se nañemo Kraj Edvarda, te njega tešimo? BAKINGEM. Na službi vašoj milosti. (Izlaze.) SCENA DRUGA London. Odaja u dvoru. (Ulazi VOJVOTKINJA OD JORKA sa KLARENSOVIM SINOM i ĆERKOM.) DEČAK Reci nam, bako, je 1' naš otac umro? VOJVOTKINJA. Ne, čedo. KĆI. Što onda ruke svoje kršite, Što se u prsa bijete, uz krik: "O, nesrećni moj sine Klarense!"? DEČAK I zašto glavom, u nas gledajući, Odmahujete, pa nas nazivate Siročićima jadnim, odbačenim, Ako je živ naš plemeniti otac? VOJV.: Vi mene, ljupka moja unučadi, Shvatate vrlo pogrešno; ja žalim Ne vašeg oca smrt već žalim što je Bolestan kralj, i ne bih nipošto Želela da ga izgubim; jer tuga Izgubljena bi bila tužiti Za onim što je izgubljen. DEČAK Pa onda Zaključujete, bako, da je mrtav. Za ovo kriv je kralj, moj stric, i Bog će Osvetiti to delo; ja ću na nj Svim molitvama svojim najdubljim Navaliti da ovo učini. KĆI. I ja ću. VOJVOTK: Ćutite, deco, ćutite! Vas kralj Veoma voli; vi i ne slutite, Bezazleni s neznanja, nedorasli, Ko vašeg oca otpravi u smrt. DEČAK Slutimo, bako; stric moj dobri Gloste Rekao mi je da je kraljica Podbola kralja da mu okrivljenje

Nekakvo smisli, pa ga uhapsL I plakao je, govoreći ovo, I žalio me stric moj, i u obraz Ljubio nežno, pa mi rekao Da se na njega smem osloniti Kao na oca svog, a on će mene Ko sina svoga voleti od srca. VOJVOTK: Ah, kako krañom plemenito lic Uzima na se obmana da skrije Duboki porok pod vrline vizir. Jest da je sin moj, te i bruka moja, Al' to pritvorstvo ne posisa on Iz moje dojke. DEČAK. Zar se stric moj, bako, Po vašem sudu pretvara i laže? VOJVOTKINJA. Da, čedo. DEČAK U glavu meni to ne ide. Gle, Kakva se to sad buka podigla? (Ulazi KRALJICA ELIZABETA, van sebe; za njom RIVERS i DORSET.j K ELIZAB.: O, ko me može sprečiti da kukam I suze lijem, da sudbinu kunem I mučim sebe? Hoću s očajanjem Protivu svoje duše da se združim I samoj sebi dušmanin da budem. VOJVOTK: Otkuda ovaj prizor? Čemu to Surovo nestrpljenje? KRALJICA ELIZABETA. Da se rodi Tragičnog besa čin. Gospodar moj, Edvard, tvoj sin, naš kralj je mrtav. Čemu Da rastu grane kad je koren zdrobljen? Što lišće da ne uvene kad nema Za njega soka? Ako vam se živi, Vi zakukajte; ako l' vam je mreti, Ne oklevajte; da bi naše duše Na svojim brzim krilima do duše Kraljeve stigle, ili da za njom Poteku kao podanici verni Njegovom novom kraljevstvu, u kojem Caruje pokoj. VOJVOTKINJA. Tugu tvoju ja Delim toliko isto kol'ko delim I pravo na tvog muža plemenitog. Oplakala sam smrt svog vrlog muža I živela sam upirući pogled U one koji prilika i slika

Njegova behu; al' je zlobna smrt Razbila sada dva ogledala Kraljevskog lika njegovog, i meni Za utehu tek jedno, i to lažno, Preostalo je, a od jada mi se Sva duša stegne kad u njemu spazim Sramotu svoju. Ti si udova; Ali si mati, pa ćeš utehu U sačuvanoj deci svojoj naći A smrt je meni muža otrgla Iz zagrljaja, a i štake dve Istrgla mojim udovima slabim: Klarensa mog, i moga Edvarda. O, kol'ko ja tek imam razloga - Jer jad je tvoj tek polovina mog - Da vapajem tvoj vapaj nadvičem I zapevku ti svojom zaglušim! DEĆAK. Vi, strina, niste oplakivali Smrt oca našeg; kako možemo Srodničkom suzom mi da priteknemo U pomoć vama? KCl. Ridanje se ne ču Nad jadom nas, siročića bez oca,; Pa nek' i bol vaš, bol udovički, Neoplakan takoñe ostane. K ELIZABETA. Zapevke moje ne podržavajte, Za tužbalice nerotkinja nisam: U moje oči slivaju se svi Izvori njinih pritoka, te ja, Meseca vlažnog kletvenica, mogu Da prospem suza more, pa da njim Potopim svet! O, avaj, mužu mojt Moj Edvarde, moj dragi gospodaru! DECA. Vaj, Klarense, naš oče! Avaj, dragi Naš gospodaru! VOJVOTKINJA. Avaj i za jednim Ko i za drugim! Jedan ko i drugi, I Edvard ko i Klarens, behu moji. K ELIZ.: Edvard mi beše stub; a sad ga nema. VOJVOTK: Oni mi behu stub; a sad ih nema. K ELIZABETA. Udovicu nijednu nikada Ne snañe skupoceniji gubitak. DECA. Siročiće ne snañe nikada I nigde skupoceniji gubitak. VOJVOTK: Nijednu majku nikada i nigde Ne snañe skupoceniji gubitak.

Vaj! Ja sam majka ovih žalosti: Podvojen bol je njin; a moj je opšti. Za Edvardom ja plačem ko i ona; Za Klarensom ja plačem; ona ne; Za Klarensom ta deca sa mnom plaču; Za Edvardom ja plačem; ona ne. Avaj, vas troje izlijte na mene, Trostruko ojañenu, suze sve; Žalosti vaše dojkinja sam ja: Nadojiću je jadom obilno. DORSET. Priberite se, mila majko; Bog se Veoma srdi što ste nezahvalni Na njegovome daru. Uzima se U svakodnevnom zbivanju na svetu Za nezahvalnost kad se mlitavo I preko volje vraća dug dobijen Iz dobre, blage mke. A još više Nezahvalno je usprotiviti se Ovako nebu jer vam natrag traži Kraljevski dug u zajam vama dat. RIVERS. Svog sina, mladog princa setite se Ko brižna mati, gospoño: po njega Pošljite odmah, pa ga krunišite; U njemu živi vaša uteha. Očajnu tugu svalite u grob Edvarda mrtvog, pa usadite U presto svoga živog Edvarda Radosti svoje. (Ulaze GLOSTER, BAKINGEM, STENLI, HASTINGS, RATKLIF i drugi.) GLOSTER. Smirite se, snaho: Svi mi imamo razlog žaliti Što našu sjajnu zvezdu obvi mrak, No niko svoje ne izleči jade Nad njima jecajućl Molim vas, Gospoño, majko, da mi oprostite: Ja vašu milost nisam video; Na kolenima skrušeno vas molim, Svoj blagoslov mi dajte. VOJVOTK: Bog mi te blagoslovio! I nek' ti Prione srcu blagost, odanost, Poslušnost, ljubav i milosrñe. GLOSTER. Amin! (Za sebe.) I neka kao valjan starac Zaklopim oči! Time svaka majka

Blagoslov svoj na kraju začini. Čudim se da je to izostavila Njezina milost. BAKINGEM. Sada jedni druge Ljubavlju uzajamnom bodrite, Naoblačeni kneževi, i vi Velmože srca ojañenoga, Ko što ste uzajamno breme teško Jadikovanja nosili. Mi žetvu Ovoga kralja dokrajčismo, ali Žnjećemo žetvu njegovoga sina. Cir provaljeni nadmene vam mržnje, Nedavno stegnut, sljubljen i prišiven, Valja da bude nežno negovan, Melemom blažen, nadgledan: ja smatram Da ne bi bilo rñavo da odmah U London bude s nešto malo pratnje Doveden iz Ladloa mladi princ I tu za našeg kralja krunisan. RIVERS. Zašto sa nešto malo pratnje samo, Gospodar-Bakingeme? BAKINGEM. Gospodaru, Da ne bi velika do prskanja Dovela ranu pakosti i zlobe Tek zalečenu, što bi opasno Utol'ko više bilo što je još Odveć zeleno i bez upravljača Stanje u nas, u kom je svaki konj Uzeo ñem na zub, pa kud mu drago Može da jurne, te, po mome sudu, Treba da budu predupreñeni I strah od zla, i zlo nesumnjivo. GLOSTER. Kralj je sa svima nama, bar se nadam, Sklopio mir, i ja se ugovora Pošteno, čvrsto držim. RIVERS. Aija; I svi, po mome sudu, ostali; No kako je zeleno stanje još, Ne treba da se usmeri put kakvog Naoko verovatnog ispada, Koji bi mogla veća gomila Da izazove slučajno: te stoga Sa plemenitim Bakingemom smatram Za uputno da samo malo njih Ode po princa i dovede ga.

HASTINGS. I ja to velim. GLOSTER. Pa tako nek' i bude; poñimo Da odlučimo koji smesta valja U Ladlo da se pošlju. Hoćete li I vi sa nama poći, gospoño, A i vi, majko, da o poslu ovom I vaše napomene čujemo? (Izloze svi sem BAKINGEMA i GLOSTERA.) BAKINGEM. Ma ko da poñe princu, nemojte Da doma ostanemo ja i vi, Tako vam Boga, gospodaru: jer ću Priliku usput naći, kao uvod Onom o čemu nedavno meñ nama Bila je reč, da princa odvojim Od kraljičine svojte nadmene. GLOSTER. O, moje drugo ja, o većnico Saveta mog, o proročište moje I proroče! Moj dragi roñače, Po uputu ću tvom, ko dete, ićl U Ladlo, dakle! Bez izostajanja! (Odu.) SCENA TREĆA London Ulica. (Ulaze DVA GRAðANINA i sretnu se.) P. GRAð.: Susede, dobar dan. Kud žuriš tako D. GRAð.: Jedva i sam to znam, uveravam vai Čuste li novost? PRVI GRADANIN. Jesam; kralj je mrtav. D. GRAðANIN. Rñava navost, Bogorodice mi; Boljitak retko doñe: strah me, strah me Da će na svetu da se uskovitla. (Ulazi TREĆI GRAðANIN.) TREĆI GRADANIN. Susedi, pomoz' Bog! PRVI GRADANIN. Gospodine, Dobar vam dan. TREĆI GRADANIN. Je 1' potvrñena vest O smrti dobrog kralja Edvarda? D. GRAD.: Da, istina je sušta. Neka bi nam Pomogo Bog, gospodine.

TREĆI GRADANIN. E, onda Ima da doñe, cenjeni, do gužve Na ovom svetu, videćete već. P. GRADANIN. Ne, ne, uzeče vladu njegov sin Milošću Božjom velikom. TREĆI GRADANIN. Gde dete Upravlja zemljom, teško zemlji toj! D. GRADANIN. Pa ima nade da će namesnici, Područni njemu, vladati valjano, Do punoletstva njegovog, a kada Dospe do zrelih svojih godina, On će i tada i u potonje I sam valjano vladati, bez sumnje. P. GRAðANIN. Pa stajalo je tako s državom I kad je Henri Šesti u Parizu S devet meseci krunisan. TREĆI GRADANIN. Baš tako? O, nije, nije, dobri pijatelji. To Gospod zna; jer ova zemlja onda Glasovita je bila sa bogatstva Političkoga svoga saveta Punoga dostojanstva; tad je kralj Imao uza sebe čestite Roñake svoje, da zaštićuju Njegovu milost. PRVI GRADANIN. Pa i ovaj ima, S očeve strane i sa majčine. T. GRADANIN. Bolje bi bilo kad bi oni svi S očeve strane bili, il' kad ne bi S očeve strane bio tu nijedan; Jer nadmetanje ko da bude bliži Nas će se sviju teško kosnuti, Ne spreči 1' ovo Bog. O, vojvoda Od Glostera je vrlo opasan! A sinovi i braća kraljičina Oholi, naduveni; kada ne bi Vladali oni, nego neko drugi Vladao njima, tad bi blagovala Bolesna ova zemlja ko i pre. P. GRADANIN. De, de, od najgorega zebemo; No sve će biti dobro. TREĆI GRADANIN. Čovek mudar Navlači kaput kada oblak spazi; Zima je tu kad krupno lišće pada; Kad sunce seda, ko noć ne čeka? Kada u zao čas oluja doñe,

Oskudici se ljudi nadaju. Sve dobro može biti; ali ako Dosudi Gospod tako, to je preko Nadanja mog i naše zasluge. D. GRAD.: Zbilja je svakom srce puno straha; Prosloviti se ni s kim ne može A da mu pogled užas ne odaje I potištenost. TREĆI GRAðANIN. Kad se smena sprema Vazda je tako: po božanskome Nagonu ljudski duh podozreva Opasnost koja preti; tako mi, Za dokaz ovog, vidimo da voda Uzme da raste pre no će naići Žestoka bura. Ali ostavimo Sve ovo Bogu. Kud ste krenuli? D. GRAð.: Pa poziv su nam poslali za sud. T. GRAD.: I meni: hajde, praviću vam društvo. (Odlaze.) SCENA ČETVRTA London. Odaja u dvoru. (Ulaze ARHIEPISKOP OD JORKA, MLADI VOJVODA OD JORKA, KRALJICA ELIZABETA i VOJVOTKINJA OD JORKA.) ARHIEP.: ProSle su noći, kako čujem, bili U Notemptonu; noćas će na konak U Stoni-Stratford stići, te će ovde Biti il' sutra ili prekosutra. VOJV.: Da vidim princa žudim srcem svim. Porastao je, nadam se, veoma Od onda kad ga poslednji put videh. K EIIZABETA. Ja čujem, pak, da nije; govore Da ga je sin moj, vojvoda od Jorka, Stigao skoro. JORK Jeste, majko, al' bih Voleo ja da tako stvar ne stoji. VOJVOTK: A što, moj mladi roñače? Pa nije Rñavo rasti JORK. Jedne noći, bako,

Za večere je meni rekao Moj ujak Rivers da sam nadrastao Svojega brata. Tada stric moj Gloster Odvrati: "Jeste, korov buja živo, Al' je u sitnih travki nežno tkivo." I otad, rekao bih, nemam volje Da brzo rastem: korov uvis juri, A mirisnome cveću se ne žuri. VOJVOT.: Ta izreka se, bogme, ne potvrdi Na onom što je primeni na tebi: Jadno je žgebe bio u detinjstvu, A rastao je tako polagano I tako dugo da bi bio sad Čedan i ljubak, kad bi njegovo Pravilo ovo bilo ispravno. ARHIEP.: Pa on vam, milostiva gospoño, I jeste takav, to je izvan sumnje. VOJVOTK: Nadam se da i jest; al' pustite Da majke malo sumnjaju u to. JORK Duše mi, da mi ovo pade na um, Mogo sam svoga plemenitog strica Zbog njegovoga uzrasta da peckam Više no mene on zbog rasta mog. VOJV.: No, mladi Jorče? Hajd da čujem, molim. JORK Pa kažu da je stric moj tako brzo Rastao da je već u drugom satu Svoga života koru glodao; A godine sam dve ja napunio Kad mi je prvi iznikao zub. Iz ovoga se, bako, mogla šala Zajedljiva da pravi. VOJVOTKINJA. Ko je, reci, Kazao tebi to, moj ljupki Jorče? JORK. Njegova, bako, dojkinja. VOJVOTKINJA. Dojkinja! Ama umrla je ona Pre tvog roñenja. JORK Ako nije ona, Ko mi je onda rekao, ja ne znam. KRALJICA ELIZABETA. Prevgan deran; hajd, hajd, promućurko! ARHIEP.: Ne srdite se, gospoño, na dete. KRALJICA ELIZABETA. Zidovi uši imaju. (Ulazi GLASNIK.) ARHIEPISKOP. Glasnika evo. Šta je novo? GLASN.: Nešto, moj gospodaru, što mi teško Pada da kažem.

KRALJICA ELIZABETA. Kako je naš princ? GLASNIK. Gospoño, on je zdrav i dobro je. KRALJICA ELIZABETA. A šta je novo? GLASNIK U Pomfret su ko sužnji otposlati Gospodin Rivers i gospodin Grej, A s njima i gospodin Toma Von. VOJVOTKINJA. A ko ih posla? GLASNIK Moćne vojvode Gloster i Bakingem. ARHIEPISKOP. S krivice kakve? GLASNIK Sve što sam kadar rekao sam već: Zašto su il' zbog čega zatvoreni Plemići ovi, sve to ne znam ja, Moj milostivi gospodaru. KRALJICA ELIZABETA. Avaj! Svog doma propast vidim. Sad je tigar Košutu nežnu ščepao meñ kandže; Otpočelo je da zapljuskuje Nasilje sramno presto nevini, Koji već nikom strah ne zadaje. Dobro nam došla, smrti, pokolju I uništenje! Vidim svemu kraj, Ko kad bi bilo sve to nacrtano. VOJV.: Prokleti dani kavgi nemirnih, Koliko li vas oko moje vide! Moj muž, da steče krunu, život dade; A sinovi mi ne jedanput behu Sad uzdizani, sad pak obarani, Da se za dobit njinu radujem Il' zbog gubitka njihovog da plačem: A kada zasedoše, i kad svenu Domaća kavga, onda zaratiše Ti pobednici sami izmeñ sebe: Brat protiv brata, protiv krvi krv, I svaki lično protiv samog sebe. O, gnev okončaj svoj, ti mahnito, Izbezumljeno nasilje, il' daj Da umrem, te da smrt već ne gledam. KRALJICA ELIZABETA. Hajd, čedo, hajd u utočište sa mnom. Gospoño, zbogom. VOJVOTKINJA. Stojte, idem s vama. KRALJICA ELJZABETA. Nemate rašta. ARHIEPISKOP (KRALJICI). Poñite, i tamc Sve blago, milostiva gospoño, I dobra svoja sva ponesite.

A ja, sa svoje strane, predajem Milosti vašoj pečat koji čuvam: I nek' mi tol'ko dobra usud da Kol'ko ga želim vašima i vama! Hajd'mo! Do svetog utočišta ja ću Otpratiti vas. (Odlaze.) TREĆI ČIN SCENA PRVA London. Ulica. (Trube. Ulaze PRINC OD VELSA, GLOSTER, BAKINGEM, KEJTSBI, KARDINAL BAU ČER i DRUGI..) BAKINGEM. U London, svoje obitavalište, Dobro nam došli, prinče voljenl GLOST.: Dobro nam došli, bratučede dragi, Vladaru mojih misli; sumorni ste Zbog napornoga ovog putovanja. PRINC. Ne, striče; no je bilo dosadno, Zamorno, teško što su uz put nas Pratile neugodnosti: no ovde Ne susreću me s dobrodošlicom I drugi stričevi i ujaci. GLOSTER. Čistota devičanska vaših leta Još nije, mili prinče, prozrela Podmuklost ovog sveta: na čoveku Vi niste kadri da razaberete Ništa sem ono što se spolja vidi; A to se, Bog to zna, il' retko slaže S onim u duši, il' se nikako Ne slaže s tim. Ti stričevi, te igke - Odsutni sada ovde - opasni su. Vaša je milost poklanjala pažnju Njihovim slatkim rečima, a nije Njihovih srca otrov zapazila: Od njih, od takvih lažnih prijatelja, Bog nek' vas čuva! PRINC. Nek' me čuva Bog

Od lažnih prijatelja! Ali oni Nipošto nisu to. GLOSTER. Na podvorenje Gospodstvu vašem ide predsednik Londonske gradske opštine. (Ulazi PREDSEDNIK LONDONSKE OPŠTINE sapratnjom.) PREDSEDNIK. Nek' Bog Zdravlje i srećne dane podari Milosti vašoj! PRINC. Zahvalan sam vrlo Vašem gospodstvu, a i svima drugim. Zamišljao sam da će moja mati Sa mojim bratom Jorkom mnogo pre, A ne tek ovde, sresti me na putu. Pfuj! baš je puž taj Hastings, kad ga nema Da javi idu 1' oni ili ne. (Ulazi HASTINGS.) BAKINGEM. U dobri čas i vrlog lorda evo, Sveg oznojenog. PRINC. Dobro došli, lorde. Hoće 1' il' neće doći mati naša? HAST.: Kraljica vaša mati - bogzna zašto, Ja ne znam to - u utočište sveto Uputila se s vašim bratom Jorkom. Nežni je princ sav goreo od želje Da poñe sa mnom i u sretanje Poteče vašoj milosti, al' mati Silom je njega za sobom odvukla. BAKINGEM. Da naopaka, mrska postupka Sa njene strane! Bi li vaša milost, Prečasni kardinale, kraljicu Ubedila da vojvodu od Jorka Ovamo odmah pošlje njegovom Kneževskom bratu? Ako odbije, Poñite, lorde Hastingse, sa njim Pa joj ga silom otmite iz njenog Naručja Ijubomornog. KARDINAL. Ako moja Rečitost slaba vojvodu od Jorka Od matere mu uspe dobiti, Očekujte ga ovde ovog časa, Gospodin-Bakingeme; ako l', pak, Za blage molbe ona gluva bude, Sačuvao nas Bog da prekršimo Skloništa Božjeg svetu povlasticu!

Ne bih za celu ovu zemlju ja Taj krupni greh na sebe navukao. BAKING.: Tvrdoglavi ste odveć besmisleno; Odveć se držite, gospodine, Propisanoga ili od starina Uvreženoga: stvar procenite U vezi s dobom tim još sirovim, Pa to što njega otimate neće Povreda biti svetog utočišta. Njegove blagodeti svakom onom Zajemčene su ko je postupcima Zaslužio to mesto, svakom koji Razbora ima mesto to da traži, A ovaj princ nit' zatraži to mesto, Niti ga čime zasluži, pa njega Ne može ni da ima, po mom sudu: Te ako bi se otud uzeo Gde on i nije, time ne biste Ni povlastice niti povelje Onoga mesta kršili. Za ljude Ne jednom čuh da povlasticu traže Svetoga utočišta, al' ni jednom Ne čuh do sada da ih traže deca. KARDINAL. Potčiniste mi duh, gospodine, Ovoga puta. Hajd'mo, hoćete li Da krenemo, gospodin-Hastingse? HASTINGS. Poći ću, gospodaru. PRINC. Neka gospodstva vaša požure. Što više mogu. (Odlaze KARDINAL BAUČER i HASTINGS.) Striče Glostere, Recite, doñe l' brat moj, gde nam valja Do krunisanja našeg boraviti? GLOSTER. Onde gde bude najviše po volji Kraljevskoj vašoj ličnosti. No smem li Savet da dam, nek' vaša uzvišenost U Taueru počine dan-dva; A potom tamo gde je vama drago Premestite se, tamo gde se bude Činilo vama najpogodnijim Za dobro zdravlje i užitak vaš. PRINC. Nijedno mesto mrskije mi nije Od Tauera: je l', gospodine, Julije Cezar njega podigao? BAKINGEM. On je tek gradnju, vaša milosti,

Na tome mestu počeo, a nju su Stoleća potom dograñivala. PRINC. Je 1' zapisano, il' se samo priča Sa kolena na koleno da Cezar Podiže ovo zdanje? BAKINGEM. Zapisano, Moj milostivi gospodaru. PRINC. Ali Uzmimo da je i nezapisano, I tad bi, držim bar, gospodine, Istina svaka uvek živela, Ko razdeljena na potomstvo sve Do sudnjeg dana. GLOSTER (za sebe). Kaže se da premlad A odveć uman ne poživi dugo. PRINC. Šta ste to rekli, striče? GLOSTER. Velim da slava, i nezapisana, Poživi dugo. (Za sebe.) Tako smisla dva Iz jedne reči izvlačim ko nauk, Ko onaj porok nazvan Nepravda što vazda se u prikazanjima Pobožnim javlja. PRINC. Slavan beše taj Julije Cezar; ono čim je hrabrost Obogatila njegov um, on umom Zapisa to da hrabrost njegova U sećanju poživi: ne pobedi Ovoga pobednika smrt, te sad U slavi živi, mada nije živ. I evo šta ću, evo šta ću ja. Roñače Bakingeme - da vam kažem - BAKINGEM. Šta, gospodaru milostivi? PRINC. Poživim li da čovek postanem, U Francuskoj ću izvojevati Ponovo naše staro pravo, il' ću Umreti kao vojnik, kao što sam Živeo kao kralj. GLOSTER (za sebe). Pred kratko leto Lako se javi rano proleće. (Ulaze JORK, HASTINGS i KARDINAL BAU ČER.; BAKINGEM. Evo u dobri čas nam dolazi I vojvoda od Jorka. PRINC. Kako je Ričard od Jorka? Kako brat moj dragi? JORK Dobro, moj strašni gospodaru: sada

Ovako moram da vas zovem. PRINC. Da, Na žalost našu, brate, a i tvoju: , Jer tek što umre onaj koji je Mogao ovu titulu da nosi, A njegovom je smrću odveć mnogo Ta titula izgubila u blesku. GLOSTER. Kako je vrli vojvoda od Jorka, Sinovac dragi naš? JORK. Zahvaljujem, Moj plemeniti striče. O, pa vi mi Rekoste kako nepotreban korov Prebrzo raste, a, gospodine, Evo je princ, moj brat, daleko viši Nego li ja. GLOSTER. Zacelo, vojvodo. JORK Pa je li on tad nepotreban? GLOSTER. To Ne mogu reći, lepi sinovče. JORK On vam je onda više obavezan Nego li ja. GLOSTER. On meni, kao kralj moj, Vlastan je da zapoveda, a vi Osloniti se možete na mene Kao moj roñak. JORK Dajte mi taj nož, Molim vas, striče. GLOSTER. Ovaj nožić moj? Od srca rado, mali roñače. PRINC. Prosjačiš, brate? JORK Od strica svoga ljubaznog, a znam Da će ga dati; jer sitnica to je Koju je lako prežaliti. GLOSTER. Tad ću I veći poklon dati svom sinovcu. JORK Još veći poklon! O, pa to će biti Uz nož i mač. GLOSTER. Zacelo; samo da je Dovoljno lak, moj ljupki roñače. JORK No, vidim onda šta je: vi se samo Sa darovima lakim rastajete; A kad je teža stvar u pitanju Odvratićete prosjaku sa: ne. GLOSTER. Odveć je težak da bi njega mogla Da nosi vaša milosk JORK. Da je baš

I teži, ja bih potego ga lako. GLOSTER. Šta, hteli biste moje oružje, Maleni lorde? JORK Hteo bih da mogu Zahvalnost da vam iskažem onakvu Kako me vi sad nazivate. GLOSTER. Kakvu? JORK Malenu. PRINC. U govoru je svom uočljiv vazda Moj brat, gospodin Jork, te, striče, Milosti vašoj druge nema nego Da njega kako znate snosite. JORK Hteli ste reći, valjda, da me nosi, Ne da me snosL Brat moj tera šegu S vama i sa mnom, striče: on to misli, Pošto sam malen ko majmunče neko, Da treba da me nosite na vratu. BAKING.: Kol'ko je njegov govor duha pun, I oštrog i pronidjivog: da podsmeh Upućen stricu svome ublaži, Ruga se ljupko on i prikladno I samom sebi: biti tako mlad A tako vispren, to je zbilja čudno. GLOSTER. Bi l' vam po volji bilo, gospodaru, Da produžite put, a ja sa svojim Roñakom Bakingemom vašoj majci Uputiću se, da je namamim Kako bi pošla da se sretne s vama I izruči vam dobrodošlicu U Taueru. JORK Šta, u Tauer Idete, gospodaru? PRINC. Izričitje To zahtev moga lorda namesnika. JORK U Taueru neće mirna sna Biti za mene. GLOSTER. Što, od čega biste Imali da se plašite? JORK Od gnevne Sablasti svoga strica Klarensa, On je ubijen onde, kaže baka. PRINC. Stričeva mrtvih strah me nije. GLOSTER. A, nadam se, ni živih. PRINC. Ako su živi, nadam se da njih Nije mi nužno bojati se. Ali, Hajdemo, gospodaru; teška srca,

S mišlju na njih, u Tauer ja idem. (Truba. Odlaze svi sem GLOSTERA, BAKINGEMA i KEJTSBIJA.) BAKINGEM. Ne mislite li, gospodaru, da je Tog brbljivoga mališana Jorka Njegova mati lukava podbola Da vas ovako sramno ismeva I da vas pecka? GLOSTER. Svakako, zacelo: Opasan deran: drzak, živ, dosetljiv, Umešan, isprednjačio daleko: Od glave pa do pete sav na majku. BAKIN.: No, pustimo ih s milim Bogom. Hodi Ovamo, Kejtsbi; zakletvu si dao Da ćaš i ono što smo naumili Bez pogovora da izvršuješ I da ćeš isto tako kao nem Da kriješ naše naloge. Ti znaš Razloge naše usput podvlačene: Pa šta ti misliš? Hoće l' teško biti Viljema lorda Hastingsa navesti Da se sa nama složi i podrži Da ovog plemenitog vojvodu Na presto našeg slavnog ostrva Ustoličimo? KEJTSBL Princa on toliko Za ljubav oca njegovoga voli Da neče moći da se pridobije Ni za šta protiv princa upereno. BAKIN.: A Stenli? Šta bi on, po tvome, hteo? KEJTSBI. On će doslovce hteti što i Hastings. BAKINGEM. Pa dobro, onda evo šta: otidi Pa okolišno, plemeniti Kejtsbi, Ispitaj lorda Hastingsa da vidiš Je li i kol'ko srcem naklonjen Nameri našoj, i pozovi ga U Tauer za sutra, da sa nama O krunisanju veća. Umotriš li Da može da se navije, a ti Ohrabri njega, sve mu razloge Izloži naše: bude li, pak, leden, Olovno nepokretljiv, protivan, I ti tad budi kakav je i on I razgovor preseci, pa nam javi Na koju stranu naginje; jer mi Savetovanja podvojena sutra

Održaćemo, a u njima tebe Koristićemo uveliko. GLOSTER. Da mi Pozdraviš lorda Viljema, a onda Poruči njemu, Kejtsbi, da će sutra U zamku Pomfret da se pusti krv Klupčetu starom ljutih njegovih Neprijatelja, pa nek, reci mu, Od radosti za ovu dobru vest Gospoñi Šor udeli jedan više Poljubac nežan. BAKINGEM. Poñi, dobri Kejtsbi, I svrši ovaj posao valjano. KEJTSBL Brižljivo kol'ko samo budem kadar Izvršiću ga, vrla gospodo. GLOSTER. Hoćemo l' vesti imati od vas, Kejtsbi, pre nego poñemo na počin? KEJTSBI. Hoćete, vrla gospodo. GLOSTER. U dvorcu Krozbi naći ćete nas. (KEJTSBI odlazi.) BAKINGEM. A šta da otpočnemo, gospodaru, Primetimo li da lord Hastings neće Zaveri našoj da se prikloni? GLOSTER, Pa glavu ćemo da mu srubimo; No nešto da se utvrdi: te, vidiš, Kad budem kralj, od mene herefordsku Grofoviju zatraži ti i s njom Sve pokretnosti što ih brat moj, kralj, Posedovaše. BAKINGEM. Obećanje to ćii Iz ruke vaše milosti da tražim. GLOSTER. I biće dato rado, videćeš. No dotle hajd'mo da povečeramo, i)a bismo potom mogli doterati U neki oblik našu zaveruu (Odlaze.) SCENA DRUGA London. Pred domom lorda Hastingsa. (Ulazi GLASNIK.) GLAS. (kuca u vrata): Gospodaru! Gospodaru!

HASTINGS (spolja). Ko lupa? GLASNIK Čovek od strane lorda Stenlija HASTINGS (spolja). Kol'ko je sati? GLASNIK Četir tek što izbi. (Ulazi HASTINGS..) HAST.: Zar nema sna lord Stenli ni za ovi Dosadnih noći? GLASNIK Tako izgleda Po onom što vam donosim. Pre svega Gospodstvu vašem preporučuje se. HASTINGS. A potom? GLASNIK Dostavlja vašoj uzvišenosti Kako je noćas snio da mu vepar Skotrlja šlem sa glave: osim toga, Dva veća danas, veli, držaće se, Pa se na jednom može doneti Odluka, takva da ćete zbog nje I vi i on na drugom većanju Žaliti vrlo. Pa bi hteo znati šta je gospodstvu vašemu po volji: Biste l' da odmah pojašete konje Pa se što brže sklonite na sever, I vi i on, te tako izbegnete Opasnost koju on predoseća. HAST.: Vrati se, bratac, svome gospodaru Neka se, reci, veća podvojenih Ne plaši on: na jednom ćemo biti Ja i gospodar vrli tvoj; na drugom Kejtsbi će biti, prijatelj moj dobri; Te tamo ništa što se tiče nas Ne može da se dogodi što neće Dostavljeno mi bitL Reci mu ða se on boji naprazno, da nije Osnovan njegov strah, a što se tiče Njegovih snova, čudim se da tol'ko Zaslepljen bude pa da varkama Dremeža nemirnoga veruje. Bežati ispred vepra pre no ovaj Jurne ka nama, znači dražiti ga Da se za nama uputi, pa krene U lov kad nije mislio na lov. Poñi, pa reci svome gospodaru Da k meni doñe, da u Tauer Obojica se uputimo, gde će Videti da će vepar prema nama Ljubazan biti.

GLASNIK. Idem, gospodaru, I što ste rekli isporučiću. (Ulazi KEJTSBI.) KEJTSBI. Svako vam dobro dao jutros Bog, Moj vrli lorde. HASTINGS. Dobro jutro, Kejtsbi; Nešto ste rano krenuli u šetnju. Ima li, ima l' novo što u ovoj Državi našoj zaljuljanoj? KEJTSBI. Zbilja Vrtoglavicu ima svet, moj lorde, I mislim da se neće uspraviti Dok Ričardovu glavu ne ovenča Kraljevski venac HASTINGS. Kako da ovenča? Misliš li dok je krunom ne ovenča? KEJTSBI. Da, dragi lorde. HASTINGS. Bolje nek' meni krunu ovu skinu S ramena moga pre no vidim krunu Stavljenu ružno gde joj mesto nije. Tek valjda ne procenjuješ da on Ovome teži? KEJTSBI. Teži, duše mi; I uzda se da vidi vas na čelu, Meñ prvima od svojih pobornika Koji na tome rade: stoga vest Radosnu šalje vama da će život Da izgube u Pomfretu baš danas Dušmani vaši, svojta kraljičina. HASTINGS. Zacelo suzu neću proliti Na ovu vest, jer protivnici moji Vazda su oni bili; ali da ću Svoj glas da dam za Ričarda, da sprečim Potomke gospodara svog u njinom Nasledstvu zakonitom - to ja neću, Bog mi je svedok, ni po cenu glave. KEJTSBI. Neka gospodstvo vaše Bog podrži U ovom plemenitom nastrojenju! HASTINGS. Al' ću se celu godinu da smejem Što mogoh živ da vidim tragediju Onih što mržnju gospodara mog Na mene navukoše. Pa, moj Kejtsbi, I pre no budem dodao životu Sedmice dve još, otpraviću nekud Sačicu jednu što to ne sluti. KEJTSBI. Gadno je to kad čovek nenadno,

Nepripremljeno umre, vrli lorde. HASTINGS. O, čudovišno, čudovišno! Tako S Riversom, Vonom, Grejom, biva, eto; A tako će se zbiti i sa drugim, Koji se nadom zavaravaju Da nisu ništa manje bezbedni No što smo ti i ja, a ti su, Kao što znaš, i knezu Ričardu I Bakingcmu dragi. KEJTSBI. Vas visoko Velmože ove cene. (Za sebe.) Cene da će Na mostu da mu glavu izlože. HAST.: Znam da me cene; ja to i zaslužih. (Ulazi STENLI.) Gle, gle! A koplje, čoveče, za vepra? Goloruki ste, a ovamo vas Proganja strah od vepra. STENLI. Gospodaru, Dobro vam jutro; dobro jutro, Kejtsbi. Možcte šalu vi da zbijate; Al', svetog mi raspeća, meni se Ta odvojena veća ne svide. HAST.: Meni je drag moj život, gospodaru, Kao i vama vaš; i nikad mi Za sveg života moga, kunem se, Ne beše skupoceniji no danas. Pa mislite li da bih ozaren Ovako bio kada ne bih znao Da je bezbednost našeg položaja Potpuno pouzdana? STENLI. Kad su ono Za Pomfret iz Londona polazili, Lordovi oni veseli su bili I držali su da je bezbedan Položaj njihov, a i nisu zbilja Imali rašta podozrevati; No videli ste kako se za tren Smrkao dan. Tog prekog bića srdžbe Bojim se ja. I velim: Bog bi dao Da ispadnem bez nužde kukavica. No, hoćemo li već u Tauer? Izmiče dan. HASTINGS. Pa hajd'mo; idem s vama. Al' da vam kažem: pašće glave danas Onima koje sad spomenuste, Moj gospodaru.

STENLI. Pravo govoreči, Priličnije bi njima stajale Njihove glave nego što po nekom Od onih što su njih optužili Priliči šešir što im je na glavi. Al' hajd'mo, krenimo, gospodine. (Ulazi GLASNIKOV POMOĆNIK.) HAST.: Kren'te vi samo napred; ja ću malo S prijaškom tim da porazgovaram. (Odlaze STENLJ i KEJTSBI.) Pa, bratac, kako si mi? POMOĆNIK Nikad bolje, Čim je po volji vašem gospodstvu Da me o tome pita. HASTINGS. Moram reći Da mi je, momče, mnogo bolje sad No kad te ovde poslednji put sretoh: Onda sam kao sužanj išao U Tauer na podstrek kraljičinih Privrženika; danas pak - no to Što ću ti reći nikom ne govori - Danas se mojim dušmanima ovim Uzima život, te se nalazim U položaju boljem nego ikad. POMOĆNIK Neka bi Bog i podržao to Na zadovoljstvo vaše milosti. HASTINGS. Mnogo ti hvala, bratac; evo ti, Ovo u moje zdravlje popij. (Dobaci mu kesu.) POMOĆNIK. Neka Poživi Bog gospodstvo vaše! (Ulazijedan SVEŠTENIK.; SVEŠTENIK U dobri čas; veoma mi je drago Što vašu milost vidim. HASTINGS. Srdačno ti, Dragi gospodin-Džone, hvala. Ja sam Za obavljenu službu poslednju Obvezan vama; pa navratite Naredne svete nedelje do mene: Odužiću se vama pristojno. (Ulazi BAKINGEM.) BAKIN.: Gle, gle! Gospodin dvorski nastojnik Sa sveštenikom vodi razgovor? U Pomfretu za prijatelje vaše Od potrebe je sveštenik, a vama Od nužde nije ispovedati se,

Vrli gospodine. HASTINGS. Zacelo nije; Al' susrevši se s tim čovekom svetim Setih se ljudi koje pominjete. No, hoćete 1' u Tauer i vi? BAKINGEM. Hoću, no dugo neću ostati; Otud ću poći pre gospodstva vašeg. HASTINGS. Pa verovatno; jer ću ja na ručku Ostati tamo. BAKINGEM (za sebe). I na večeri, Iako ti to ne znaš. Pa, hoćete li poći? 3ASTINGS. Pratiću jospodstvo vaše. (Izlaze.) SCENA TREĆA Pomfret Pred zamkom. (Ulazi RATKLIF sa STRAŽOM koja sprovodi RIVERSA, GREJA i VONA na gubilište.) RIVERS. Dozvoli da ti samo ovo kažem, Rlčarde plemeniti Ratklife: Videćeš danas kako glavom svojom Podanik plaća strogo izvršenje Dužnosti svojih, vernost i poštenje. GrREJ. Štitio princa Bog od vašeg krda! Paklcno klupče pijavica vi ste. VON. Živite samo da u potonje Zbog ovog zakukate. RATKLIF. Krećite; Života vašeg nit je dokrajčena. RIVERS. O, Pomfrete! O, krvava hapsano Kobna za soj vlastele plemenite! U klopci tvojih grešnih zidina Iskomadan je bio Ričard Drugi; A da bi sram još veći pokrio Nesrećno tvoje gnezdo, mi ti svoju Nevinu krv sad dajemo da piješ. GREJ. Sad se na naše glave sručile Margaretine kletve koje s vriskom

Prosu na vas, na Hastingsa, na mene Zbog toga što smo mirno gledali Kad Ričard sina njenog probode. RIVERS. Pa prokle ona tad i Ričarda, I Hastingsa i Bakingema prokla O, Bože, ne zaboravi da njenu Molitvu i za sve njih uslišiš, Ko što je sada usliši za nas; A što se sestre moje i sinova Kraljevskih njenih tiče, neka te Odana naša krv zadovolji, Gospode dragi, koja nepravedno Prosuta biće, ko što znaš. RATKLIF, Požur'te, Navršio se čas za pogubljenje, RIVERS. Hajdemo, Greje, hajde, Vone; d Da zagrlimo jedan drugoga I da se ovde oprostimo, dok se Na nebu opet ne budemo sreli. (Odlaze.) SCENA ČETVRTA London. Tauer. (BAKINGEM, STENLI, HASTINGS, EPISKOP ILIJSKI, RATKLIF, LAVEL i drugi sede za stolom. SLUŽBENICI SAVETA dvore.) HAST.: Da odmah kažem, veledostojnici: Sastali smo se da o krunisanju Odluku donesemo: imenujte, U ime Božje, dan za krunisanje. BAK: Je l’ spremno sve za kraljevski taj čas? STENLI. Jeste; još samo dan narečen nije. ILIJSKI EPISKOP. Sutra je, sudim, dan pod srećnom zvezdom. BAKINGEM. A šta o tome misli, zna li ko, Njegova uzvišenost namesnik? Ko stoji s plemenitim vojvodom U odnosu najprisnijem? ILIJSKI EPISKOP. Držimo Da vaša milost najpre može znati

Mišljenje vojvodino. BAKINGEM. Crte lica Mi poznajemo jedan drugome; Al' srce moje on ne poznaje Nimalo više no ja srca vaša; Niti pak srce njegovo ja znam Više no vi što znate srce moje, Moj gospodaru. Lorde Hastingse, U ljubavi ste bliskoj vi i on. HASTINGS. Ja znam da on zacelo mene voli, Milosti nek' je hvala njegovoj; Al' pitao ga nisam šta u vezi Sa krunisanjem smera, nit' je on Iskazao na bilo koji način Milosnu svoju volju s tim u vezi: No dan i čas vi, vrle velmože, Utanačiti možete, a ja ću Glasati mesto vojvode, što on, Kako se uzdam, zameriti neće. (Ulazi GLOSTER.) ILIJSKI EPISK: Vojvoda glavom evo dolazi U dobri čas. GLOSTER. Vlasteli plemenitoj I roñacima svima dobro jutro. San me je prevario; al' se nadam Da moje neprisustvo nikakvu Odluku krupnu ne omete što bi Doneta bila da ja bejah tu. BAKINGEM. Da niste došli baš kad pade reč Za govor vaš, lord Viljem Hastings bi Ulogu vašu izgovorio, To jest, vaš glas za krunisanje kralja, Moj gospodaru. GLOSTER. Pa i nema drugog Da ovu smelost sebi dopusti Osim lord Hastings: njegovo gospodstvo Dobro me zna i voli me veoma. Kada sam ono poslednji put bio U Holbornu, ja divne jagode, Prečasni episkope ilijski, Videh u vašem vrtu, pa vas molim Da pošaljete nekog da mi malo Tih jagoda donese. ILIJSKI EPISKOP. Hoću, da šta, I od sveg srca, gospodaru moj. (Ode.)

GLOSTER. Roñače Bakingeme, hodite Na koju reč. (Odvodi ga u stranu.) Ispitao je Kejtsbi Po našem poslu Hastingsa, i našo Da je gospodin jogunasti taj Raspaljen tol'ko da bi glavu svoju Radije dao nego pristao Da gospodara njegovoga čedo, Kako on njega zove prepodobno, Izgubi vlast u Engleskoj i njen Kraljevski tron. BAKINGEML Povudte se vi Za koji tren; a ja ću s vama poći. (Odlaze GLOSTER i BAKINGEM.) STENLI. Dan toga slavlja ne utvrdismo. Sutra bi, držim, preveč naglo bilo. Pripremljen nisam ni ja sam onako Ko što bih bio kad bi se taj dan Odgodio. (Vraća se ILIJSKI EPISKOP.) ILIJSKI EPISKOP. A gde je moj gospodar, Vojvoda Gloster? Poslah da donesu Jagode one. HASTINGS. Vesela je danas I ljupka milost njegova. Il' naum Nekakav njegov ili nešto drugo Po ćudi mu je kad nam je s onakvom Bodrošću dobro jutro nazvao. Ja držim da u svetu hrišćanskom Čoveka nema koji manje krije Šta mrzi a šta voli nego on; Jer mu na licu srce čitate. STENLI. A šta ste to od srca njegovog Na njegovome pročitali licu Iz bodrosti mu ispoljene danas? HASTINGS. Pa to da ovde nema nikoga Na kog se srdi, jer da ima, to bi Na njegovome videlo se licu. (Vraćaju se GLOSTER i BAKINGEM) GLOSTER. Molim vas sve da kažete šta oni Zaslužili su koji dogovore Potajno vode i na vraški način Planove kroje da mi život uzmu Pomoću kletih mañija i čini I koji su mi telo vradžbinama,

Iz pakla proizašlim, sputalL HASTINGS. S ljubavi nežne koju prema vašp Ličnosti gajim, gospodaru, ja ću Prvi od sviju ovde prisutnih Visokih lica da se drznem reći Osude reč za krivce, ko su da su: Zaslužili su, gospodaru, smrt. GLOSTER. Onda nek' vaše oči svedok budi Nedela njinog. Pogledajte samo Kako sam uklet; gle'te, ruka mi je Ko sasušeni izdanak, sva svela, A to je žena Edvardova, ona Veštica čudovišna, udružena S bludnicom onom, onom droljom Šor, One su mene tako žigosale Činima svojim. HASTINGS. Ako li su one, Moj plemeniti gospodaru, to - GLOSTER. MAko suM! Ti zar, zaštitniče te Proklete drolje, ti da meni zar "Ako su" kažeš? Ti si izdajnik! Odrubite mu glavu! Dokle nju Ne vidim, neću, svetoga mi Pavla, Sesti za ručak. Lavele, i vi, Ratklife, da ste motrili da ovo I obavi se, Drugi, koji gaje Ljubav spram mene, neka ustanu I neka poñu za mnom! (Odlaze svi sem HASTINGSA, LAVELA i RATKLIFA.) HASTINGS. Avaj! Avaj! Nad tobom kukam, zemljo engleska, A ne ni mrve jedne nad sobom. Jer ja, budala, mogoh to da sprečim! Stenli je vepra video u snu Koji mu šlem sa glave svrže; ja pak S podsmchom primih to i ponosito Odbih da bežim. Tri puta moj konj, Prekriven čohom, danas poklecnu, A kad pred sobom vide Tauer, On zazre, pa se uplašeno trže Ko da mu nešto ne da da me nosi Klanici toj. O, sada mi je nužno Potreban onaj sveštenik sa kojim Govorio sam; sad se kajem što sam, Likujuć preveć, onom glasnikovom

Rekao pomoćniku da će danas U Pomfretu da budu krvavo Iščerečeni moji dušmani, A da sam ja pak lično bezbedan, Jcr milost i naklonost uživam. O, Margareta, Margareta! Sad je O bednu glavu jadnog Hastingsa Tresnula munja kletve tvoje teške. RATK: Hajd, hajd, požur'te; vojvodi se ruča Ispovest svoju skratite; on želi Da vidi vašu glavu. HASTINGS. O, netrsgna Milosti smrtnih koju lovimo Više no milost Božju! Ko na praznom Vazduhu tvojih Ijupkih pogleda Nadanja svoja zida, onaj živi Ko pijan mornar uvrh katarke; Gotov kod svakog naginjanja broda Da se u kobnu utrobu dubina Glavačke sruči. LAVELu Hajde, hajd, požur'te; Koristi nema od naricanja, HASTINGS. O, Ričarde krvožedni! O, jadn Engleska zemljo! Ja ti proričem Vremena da ih nikad strašnija Video nije ovsg bedni vek. Vodi me panju; glavu mu odnesL Smejaće mi se danas mnogi koji Sutra pred istim panjem će da stojL (Odlaze.) SCENA PETA London. Meñu zidinama Tauera. (Ulaze GLOSTER i BAKINGEM, u zardolim oklopima i veoma unakaradena izgleda.) GLOST.: No, roñače, da l' umeš da se treseš, Da menjaš boju, da u pola reči Pridaviš dah, pa iznova da počneš, I onda opet zamucneš, ko neko Koji je izvan sebe, lud od straha? BAKINGEM. Ih! Kao kakav tragičar glasovit Umem da gledam za sobom dok zborim, Da zveram uokolo, da zaceptim

I prepadnem se kad se slamka mrdne, Sve kao iz dubokog podozrenja: Na usluzi mi pogled sablasni Kao i osmeh usiljeni stoje, Pa su i jedan a i drugi spremni U svako doba svoje da odglume, Te da lukavstvo moje zadiče. Al' šta je? Je li otišao Kejtsbi? GLOSTER. Jeste; i gle, već vodi predsednika. (Ulaze PREDSEDNIK OPŠTINE i KEJTSBI.) BAKINGEM. Gospodin-predsedniče - GLOSTER. Pokretni most ne gubite iz vida! BAKINGEM. Čuj! Doboš! GLOSTER. Kejtsbi, pripazite dobro Na bedeme i platna. BAKINGEM. Razlozi što smo poslali po vas, Gpospodin-predsedniče - GLOSTER. Čuvaj leña, Brani se; tu su neprijatelji. BAKINGEM. Štit nek' nam budu nevinost i Bog! (Ulaze LAVEL i RATKLIF s Hastingsovom glavom.) GLOSTER. Smiri se, to su prijatelji naši, Lavel i Ratklif. LAVEL. Evo ovde glave Opasnog onog, nepodozrivog, A niskog izdajnika Hastingsa. GLOSTER. Na oči suze naviru mi: tol'ko Beše mi drag taj čovek. Držao sam Da nema prostodušnijega stvora Ni manje opasnog no on u celom Hrišćanskom svetu. On je bio knjiga U koju duša moja povest svih Skrivenih svojih misli zapisa: Tako je vešto prividom vrline Svoj porok zamazivao da on, Izuzme li se njegov očiti I javni greh - tu mislim njegov odnos S gospoñom Šor - podozriv nije bio Nijednom posmatraču. BAKINGEM. Da, na svetu Izdajnik većma potuljen još nikad Živeo nije. Da l' biste mogli zamisliti, ili

Poverovati bar - da Božjom rukom Spaseni nismo, te sad možemo Da ispričamo ovo - da je taj Izdajnik prevejani smerao, U vcćnici baš danas, da i meni I vojvodi od Glostera mom dragom Oduzme život? PREDSEDNIK Je li to zacelo Smerao on? GLOSTER. Pa mislite li da smo Turd mi, Ili divljaci? Hi da bismo, Uprkos propisima zakonskim, Ovako naglim postupkom u smrt Poslali tog nitkova da nas nije Na ovo pogubljenje prinudila Opasnost krajnja ovog slučaja, Briga za mir u Engleskoj i briga Za sopstvenu bezbednost. PREDSEDNIK. Srećno bilo! Zaslužio je smrt, i vi ste tu Obojica postupili valjano, Da se od sličnih pokušaja trgnu Podmukle izdajice. Ja se boljem Ni nadao od njega nisam čim se S gospoñom Šor on spetljao. BAKINGEM. No nije Sa naše strane bilo odlučeno Da mu se život uzme pre no vi Doñete da mu vidite skončanje; Što su, donekle protiv našeg htenja, Omeli ovi naši prijatelji Revnosnom žurbom, punom odanosti: Jer besmo radi da gospodstvo vaše Tog izdajnika lično čuje kada Izjavu daje i kad prestrašeno Priznaje šta je hteo tim izdajstvom I kako ga je mislio izvesti, Da biste ovo mogli kako valja Da saopštite grañanima, koji Tumačiti bi mogli, možda, krivo Postupak naš i smrt mu ožalili. PREDSED.: Pa meni vredi, dobri gospodaru, Milosti vaše reč toliko isto Kol'ko i da sam njega video I čuo lično; te od vas nijedan, Kneževi plemeniti, nek' ne sumnja

Da ću ja naše verne grañane U vezi s ovim poslom da upoznam S ispravnim vašim postupcima svim. GLOSTER. Stoga smo baš i želeli da doñe Gospodstvo vaše da bi se izbcgla Zlonamernoga sveta pokuda. BAKINGEM. No kako odveć kasno stigoste Za ovaj smer naš, to potvrdite Ovo što čuste da smo smerali. I s ovim zdravo pošli, dragi naš Gospodin-predsedniče! (PREDSEDNIK ode.) GLOSTER. Sad za njim, Roñače Bakingeme, sad za njim! U Gildhol žuri predsednik, pa vi, Kad vam se pruži najbolji trenutak, Najav'te onde da su kopilad Sinovi Edvardovi; recite im Kako je Edvard poslao u smrt Samo zbog toga jednog grañanina Što se izreko da u nasleñe Ostavlja krunu sinu svom; a tim je Mislio svoju radnju zapravo, Koja je takav naziv nosila. Podvuci, osim toga, njegovu Naklonost mrsku prema preobilju I zverski prohtev njegov nezajažljiv Da stalno menja svoje naslade, Te je sa tog posezao za njinim Ženama, sluškinjama, kćerima, Gde god bi njegov raspaljeni pogled Il' divlje, ničim neobuzdavano Njegovo srce moglo plen da zgrabi. A bude l' nužde, vi se za toliko I mene dotaknite: recite im Da se moj otac, uzvišeni Jork, U Francuskoj u ratu nalazio Kada je moja mati začela Edvarda ovog nezajažljivog, I kad je dobro sračunao vreme Pronašao je da taj izdanak Njegovo čedo nije; što se moglo Jasno da vidi i po crtama Njegovog lica, koje nisu bile Ni po čem plemenitom vojvodi, Mom ocu, nalik. Samo uzdržano

Toga se dotičite, izdaleka; Jer ko što znate, vrli vojvodo, Moja je mati živa. BAKINGEM. Gospodaru, I ne sumnjajte da ću besednika Da igram tako kao da će meni Pripasti zlatna nagrada za koju Zauzimam se. Za toliko zbogom, Moj gospodaru. GLOSTER. Uspete li s tim, U Bejnardov dovedite ih zamak, Gde ćete mene okružena naći Valjanim društvom prečasnih otaca I episkopa vrlo učenih. BAKINGEM. Idem; a vesti što u Gildholu Nakupile se budu čekajte Izmcñu tri i četiri. (Ode.) GLOSTER. Što brže Do doktor-Šoa poñi, Lavele; (KEJTSBIJU) Ti idi ocu Penkeru; poruč'te Jednom i drugom da se nañu sa mnom Za jedan čas u Bejnardovom zamku. (Odlaze LEVEL i KEJTSBI.) A ja ću sad da uñem i da izdam Naloge tajne kako da se oni Balavci Edvardovi nekuda S očiju sklone; i da saopštim Da niko, ma ko bio, prinčevima Pristupa nema ni u koje vreme. (Ode.) SCENA ŠESTA London. Ulica. (Ulazi PISAR.) PISAR. Protivu dobrog lorda Hastingsa Optužbe evo, ispisane čitko I krupnim pismom, prema propisu, A danas ima ona da se čita U crkvi svetog Pavla. I sad gle'te

Kako se divno slaže što će doći. Jedanaest je sati trebalo Da napišem je, jer je meni nju Poslao Kejtsbi juče uveče, A trajao je još toliko valjda Njen prvi sastav; Hastings je, meñutim, Još pre pet sati bio u životu, Bez mrlje, neispitan, na slobodi. Divnog li sveta! Ko je tako tupav Da ovu očiglednu smicalicu Video ne bi? Ali ko, pak, ima Hrabrosti reci kako vidi nju? Rñav je svet; u ništa sve će poći Kada ovakva poslovanja stidna Samo u misli smeju biti vidna. (Ode.) SCENA SEDMA London. Predvorje Bejnardovog zamka. (Ulaze GLOSTER i BAKINGEM.) GLOSTER. Elem, šta kažu grañani? BAKINGEM. Baš ništa, Svete mi majke Božje, svi su nemi; Ni zuba ne obeljuju. GLOSTER. A jeste l' O kopilanstvu dece Edvardove Što načinjali? BAKINGEM. Jesam; a pomenuh I ono zaključenje veridbe Sa plemenitom gospoñicom Lusi; Pomenuh da se preko zastupnika Verio i u Francuskoj; pomenuh Pohote prohtev njegov nezajažljiv, Njegovo silovanje gradskih žena, Njegovo nasilništvo za sitnice; Pomenuh da je kopilan i sam, Jer da je začet kad u Francuskoj Vaš otac beše; podsetih na crte Njegovog lica, jer na vojvodu Ličio nije; onda im ukazah Na sklop i sastav vaše osobe,

Koja potpunce podseća na oca Koliko stasom, tol'ko plemenitim Svojstvima duha; otvoreno potom Nareñah vaše pobede u Škotskoj, Urednost vašu i poslušnost strogu U ratovima, a u miru mudrost, Dobrotu vašu, skrušenost, vrlinu, I zbilja ništa ne izostavih Niti pak samo ovlaš dodirnuh Sto bi u atar smeru vašem išlo; A kad se moje besedništvo kraju Primaklo svom, ja one kojima Na srcu leži dobro otadžbine Pozvah da viknu: "Bog neka podrži Ričarda kralja zemlje Engleske!" GLOSTER. Pa viknuše li? BAKINGEM. Nisu; ni slova ne prosloviše, Tako mi Boga; već su kao kakvi Kipovi ili stene koje dišu Jedan u drugog tupo blenuli, Samrtno bledi. Kada to primetih, Ja ih ukorih, pa se predsedniku Obratih da mi kaže šta mu znači Uzjogunjeno ovo ćutanje. On reče kako narod nije sviko Da mu se iko drugi obraća Sem bcležnika opštinskog. Te beše Prinuñen da i sam on ponovi Ono što ja napričah. "Tako, veli, Vojvoda kaže; zaključak je takav Vojvoda, veli, doneo"; a jednu Ne rcče reč da što i sam podrži. A kada beše gotov, tada dole Sa dna dvorane neki moji ljudi Hitnuše kape uvis, i u to se Kojih desetak prolomi glasova: "Bog neka štiti kralja Ričarda!" Te ja ulučih zgodu da izvučem Korist od ove šačice, i rekoh: "Hvala vam, plemeniti grañani I prijatelji. Ovo klicanje I ovo opšte odobravanje Dokaz su vaše mudrosti i vaše Ljubavi prema Ričardu". Pa ovde Presekoh reč i kretoh otuda. GLOSTER. Mutave klade! I ne beknuše?

To onda neće predsednik ni doći S bratijom svojom? BAKINGEM. Predsednik je tu već, Samo što nije stigao. A vi se Pravite malo preplašeni. Ni s kim, Sem uz golemo navaljivanje, Da niste razgovarali: i nek' vam U ruci bude neki molitvenik, I sveštenika dva nek' budu s vama, Da mi to bude, gospodaru, osnov Za moju svetu himnu; a kad mi Uzmemo navaljivati na vas, Nipošto ne dopustite da lako Pridobijeni budete. Odglum'te Ulogu devojčeta; stalno "ne" Odgovarajte; ali pristanite. GLOSTER. Idem; pa ako umednete vi Onako dobro da se zalažete U njino ime kao što ću ja Umeti da odgovaram sa "ne", Postići ćemo dobar ishod tad, Tu sumnje nema. BAKINGEM. Haj'te, haj'te odmah Na galeriju! Evo predsednik Opštine kuca već. fGLOSTER odlazi.) (Ulaze PREDSEDNIK opštine, ODBORNICI i GRADANI) Gospodine, Dobro nam došli: ja se, čekajući, Nadvorih ovde; neće, rekao bih, Vojvoda sebi nikoga da pusti. (Ulazi KEJTSBI iz zamka.) Pa, Kejtsbi, šta je odgovorio Gospodar vaš na moje traženje? KEJTSBL On moli, plemeniti vojvodo, Da vaša milost poseti ga sutra, Il' prekosutra; sad se on unutra S prečasna oca dva zatvorio Unesen duhom u razmatranja Onozemaljska; i pobuditi ga Nikakav zahtev svetski ne bi mogo Da se odreče svoje vežbe svete. BAKING.: Do milostivog vojvode još jednom Poñite, dragi Kejtsbi: recite mu Da ja i gradski predsednik sa gradskim

Odbornicima doñosmo do njega Da se sa njim, po osnovu dubokom, O važnoj stvari porazgovaramo, A koja stvar se tiče ničeg manje No našeg opšteg dobra. KEJTSBL Odmah ovo Dostaviću mu. BAKINGEM. Ha, gospodine! Nije vam neki Edvard ovaj knez! Ovaj se, evo, ne izležava Na raskalašnom nekakvom divanu Nego u misli roni, klečeći; Niti se s dvema naložnicima Šaljaka on, već mišlju ponire U društvu umna dva pastira Božja; Nit' spava da bi sala pridodao Mlitavom telu svome, već molitva Da bi svoj budni duh obogatio. Za Englesku bi sreća bila kad bi Tog vrlog kneza milost prihvatila Da bude njezin vladalac. Al', avaj, Bojim se da za ovo nećemo Pridobiti ga. PREDSEDNIK Sačuvaj nas, Bože, Ako bi milost njegova po ovom Rekla nam "ne". BAKINGEM. A bojim se da hoće. No, evo natrag Kejtsbija. (Vraća se KEJTSBI) Pa, Kejtsbi, Šta vam je rekla milost njegova? KEJTSBL Čudi se cemu skupili ste vi I doveli mu grañana toliko, Pošto o tome izveštena nije Njegova milost: on se, gospodaru, Plaši da njemu ne mislite dobro. BAKINGEM. Boli me što podozreva na m Moj plemeniti roñak kako njemu Ne mislim dobro. Mi mu dolazimo, Tako mi Boga, s punom ljubavlju; Te k njemu još jedared poñite, Pa ga o ovom obavestite. (KEJTSBI ode.) Kad ljudi sveti, pobožni duboko, Mole se Bogu nad brojanicama, Teško je njih odvojiti od toga;

Tako je slatko kad se utone Svom dušom u razmišljanja božanska. (Gore, na galeriji, pojavi se GLOSTE izmedu DVA SVESTENIKA. KEJTSBI se vraća.) PREDSED.: Gle, izmeñ dvaju sveštenika, Njegova milost stoji. BAKINGEM. To su dva Stuba vrline koji preče da se Hrišćanski knez ne svali u taštinu; I gle, u ruci drži molitvenik; Ures po kom se sveti čovek može Jasno da pozna. Milostivi kneže, Plantadženete slavni, sluh prikloni Molbama našim blagonaklono; Ne zameri nam što smo prekinuli Molitve tvoje predane i tvoju Hrišćansku revnost zbiljsku. GLOSTEK Nije nužno Ovakvo izvinjenje. Vašu milost Od srca molim da mi oprostite Što sam, sav predan službi Božijoj, Odložio da primim prijatelje. No, ostavimo to, pa recite Šta je po volji? BAKINGEM. Uprav ono što je, Držim, i Bogu višnjemu po volji, I svima dobrim ljudima na ovom Ostrvu koje vladaoca nema. GLOSTER. Strepim da nešto nemilo učinih Što je uvredljiv utisak na naše Grañane ostavilo, pa ste došli Da me za ovaj previd ukorite. BAKINGEM. O, jeste, gospodaru: i želimo Da dadne Bog da vaša milost bude Voljna da grešku ovu ispravi. GLOST.: Pa kad bi drukče bilo, što bih onda U hrišćanskome svetu živeo? BAKING.: Greh je vaš, znajte, to što najvišu Stolicu onu: presto blistavi; I poziv svojih predaka, u čijoj Desnici žezlo sjalo se; i svoje Obveze prema sopstvenom poreklu; I slavu svoga doma kraljevskog, Koja sa jednog kolena na drugo Prenosila se - greh je vaš što to

Nevrednoj lozi jednoj prepuštate Da ona ovo upropašćige, Dok je, sa blage pitomosti vaših Učmalih misli - koje sada mi Na dobro zemlje evo budimo -' Ostrvo ovo plemenito naše Lišeno svojih udova sopstvenih, Dokle mu lice rovaše i grde Ožiljci što ih nanosi sramota, I dok se divlji lastar njegovom Kraljevskom stablu nakalemljuje, Te se bezmalo zarilo do grla U nezajažljiv ponor mračnoga, Dubokog zaborava. Te da ovo Na pravo mesto opet vratimo, Mi vas od svega srca preklinjemo Da vaša milost preuzme na sebe Kraljevsku vlast i staranje u ovoj Vlastitoj svojoj zemlji; ali ne Ko namesnik, il' neki nastojnik, Il' zamenik, il' neki činilac Nižega stupnja, a za korist tuñu, Već kao onaj koji nasledno, Po krvi i po pravu svog roñcnja U kraljevinu svoju i na svoj Sopstveni posed dolazi. Rad toga Sa ovim ovde grañanima, koji Vrlo vas cene i od srca vole Ko prijatelji, doñoh amo ja, Na burno njino navaljivanje, Da vašu milost privolim na ovu Pravičnu stvar. GLOSTER. Ja nisam kadar reći Da li bi bolje mome položaju I vašem nastrojenju priličilo Da odem ćutke il' vas ukorim Rečima žučnim. Odem li bez reči Vi ćete, možda, pomisliti kako Držeći jezik svoj za zubima Pristaje ćutke vlastoljubivost Na zlatni jaram vlasti vrhovne, Koji mi lakoverno naturate. A ako li vas uzmem koriti Zbog ove molbe vaše, začinjene Toliko vernom ljubavlju, tad ja, Na drugoj strani, prijatelje vreñam.

Pa zato, da bih i govorio I izbegao ono prvo, ali Da ne bih svojom rečju upao U ovo drugo, ja vam konačno Odgovaram ovako. Na zahvalnost Obvezuje me vaša ljubav; ali Od previsokog vašeg zahteva Zazire, pa se uklanja pred njim Zasluga moja, odveć nejaka. Prvo, i kad bi bile uklonjene Prepreke sve i bio utaban Moj put do krune, kao zreo plod Primljen po pravu mojega roñenja, Ipak je duha moga siromaštvo Veliko tako, i toliko su Krupne i mnogobrojne moje mane Da bi mi draže bilo da se skrijem Od veličine, kao kakav čun Koji se nije kadar poneti S debelim morem, nego li da čeznem Da se u svoju veličinu skrijem I da u pari slave sopstvene Ugušen budem. Ali, Bogu hvala, Od nužde ja vam nisam, a u grdnoj Našao bih se nuždi kad bi vama Od nužde štogod bilo. Za sobom je Kraljevsko drvo ostavilo plod Kraljevski svoj. I kad ga, mileć kradom Do zrenja časi vremena dovedu, On će za presto kraljevski da bude Prikladan ukras, pa će, sumnje nema, Doneti nama sreće svojom vladom. Njemu ja to pripisujem što vi Htedoste meni sad da pripišete: pravo i blagodetni blagoslov Njegovih srećnih zvezda. Neka bi me Čuvao Bog da to od njega ja Otrgnem ikad. BAKINGEM. To dokazuje Savesnost vaše milosti, al' vaši Razlozi navedeni, gospodaru, Nisu baš bogzna kakvi, kad se dobro Prosude sve okolnosti. Velite Kako je Edvard vašeg brata sin: I mi velimo to: al' nije sin I Edvardove žene; on je prvo

Sa plemenitom Lusi bio veren, Živa je vaša mati kao svedok Da se na to on zakleo; a potom Sa Bonom, sestrom francuskoga kralja; Zaručio se preko zastupnika; Al' obe njih je istisnula jedna Uboga moliteljka, jedna žena Poremećena brigama i mati Sinova mnogih, jedna nevoljna Udovica lepote lišena; Uprav kad njeni dani najbolji Na zarancima behu, ona bludno Njegovo oko zarobi i kupi I zavede ga da s visokog vrha Svojega zvanja ponikne u niskost I u dvoženstvo: ona njemu rodi Edvarda ovog; u nezakonitoj Postelji ona rodi onog kojeg Zovemo princom mi iz učtivosti. Još žučnije bih mogao da ospem Kad ne bih jezik obuzdavao Iz uvaženja prema izvesnim Licima živim još, da njih poštedim. Te, gospodaru dobri, neka vaša Kraljevska ličnost ovu ponuñenu Blagodet dostojanstva prihvati; Ako li ne da bude to za nas A i za zemlju blagoslov, a ono Da biste svoju lozu plemenitu Izvukli da je ne najedaju Vremena ova opaka, te nju Uputili na dobro usmereni I nasleñeni put. PREDSEDNIK Učin'te tako, Moj gospodaru dobri; usrdno vas Za ovo mole vaši grañani. BAKINGEM. Nemojte ovu ljubav ponuñenu Da odbijete, moćni gospodaru. KEJTSBI. Uslišite im molbu pravednu [ obradujte njih. GLOSTER. O, zašto, avaj, Želite da na mene brige ove Natovarite? Ja za dostojanstvo I svečanosti nisam prikladan. Ne zamerite, preklinjem, al' ja Popustiti nit' mogu niti hoću.

BAKINGEM. Odbijate li stoga što vam ni Iz ljubavi i revnosti, po ćudi Da bude svrgnut onaj mališa, Vašega brata sin - a znamo dobro Vašega srca nežnost, a i blagu, Duševnu, žensku samilost u vas, Koju, a to smo svi primetili, Gajite prema svojoj rodbini I, doista, u isto tol'koj meri I prema svojim staležima - tad, Bilo da našu molbu prihvatite IF odbijete, ipak nikad neće Sin vašeg brata kao kralj da vlada; No ćemo drugog nekoga na presto Da postavimo, a na uniženje I propast vašeg doma: te vas svi, Odlučivši ovako, ostavljamo. Grañani, hajd'mo! Više nećemo Da molimo! (Odlaze BAKINGEM i GRAðANL.) KEJTSBL Zov'te ih, kneže mili, da se vrj I prihvatite molbu njihovu; Cela će zemlja žaliti veoma Ako ih odbijete. GLOSTER. Hoćete li Da meni briga čitav svet na vrat Svalite silom? Zovnite ih natrag: Ja nisam stena, već su srcu mom Dostupne vaše molbe prijate\jske, (Odlazi KEJTSBI.; Mada je ovo mojoj savesti I mojoj duši protivno. (Vraćaju se BAKINGEM i OSTALI.) Kad vi već, Roñače Bakingeme, a i vi, Ozbiljni, mirni ljudi, hoćete Da mi na vrat tu kob natovarite, Da teret njen ponesem, ja tad moram, Hteo il' ne, da ispoljim strpljenje I breme to da nosim: ali ako Kleveta mračna ili prekor gadan Proprate ono što će proizići Iz ovog vašeg primoravanja, Onda će ova vaša prinuda Imati da me opere od svih Blaćenja i od mrlja s tim u vezi;

Jer Bog to zna, a videste donekle I sami vi, koliko je od mene Daleko bilo da poželim to. PREDSED.: Bog milost vašu nek' blagoslovi! I videli smo to, i reći ćemo. GLOSTER. I reći ćete istinu kad to Budete rekli. BAKINGEM. Pozdravljam vas onda Kraljevskim ovim nazivom: Nek' živi Kralj Ričard, vrsni vladar engleski! SVI. Amin. BAKING.: Je 1' vam po volji da se krunisanje Obavi sutra? GLOSTER. Kad je vama volja, Jer vi to tako hoćete. BAKINGEM. E, onda, Sutra nas eto da vas propratimo; A sada, s punim srcem radosti, Oproštaj od vas uzimamo. GLOSTER (SVEŠTENICIMA). Hajd'mo, Svetom se poslu svome vratimo. Roñače, zbogom; zbogom ostajte, Ljubazni prijatelji. (Odlaze.) ČETVRTI ČIN SCENA PRVA London. Pred Tauerom. (Ulaze, sjedne strane, KRALJICA ELIZABETA, VOJVOTKINJA OD JORKA i MARKIZ OD DORSETA; a s druge strane ANA, VOJVOTKINJA OD GLOSTERA, vodeći ledi MARGARETU PLANTADŽENET, Klarensovu mladu kćer.)

VOJV.: Gle, ko nam ovo dolazi u susret? Unuka moja, Plantadženetova, A za ruku je vodi ljubazna Njezina strina Gloster. Duše mi, U Tauer je ona krenula Da pozdravi, iz čiste Jjubavi, Prinčeve nežne. Neka bi nam srečno Sretanje bilo, snaho! ANA. Bog nek' da Da bude srećan ovaj tren i vedar Obema vama, vaše milostl K. ELIZABETA. I vama, draga moja jetrvo. Kud ako Bog da? ANA. Ja u Tauer; A, čini mi se, s istom srdačnošću Kao i vi, da onde plemenite PrinČeve pozdravimo. KRALJICA ELIZABETA. Hvala vam, Jetrvo ljupka: ući ćemo Zajcdno svi. (Ulazi BREKENBERI) A baS u dobri čas, Evo i komandanta. Molim vas, Oprostite, gospodin-komandante, Kako su princ i sin moj mladi, Jork? BREKENB.: Sasvim su dobro, draga gospoño. Ali ne zamerite, ja ne mogu Dopustiti da posetite njih. Naredio je kralj baš suprotno. KRALJICA ELIZABETA. Kralj? Ko je to? BREKENBERI. Gospodar namesnik, Hoću da kažem. KRALJICA ELIZABETA. Neka Gospod Bog Sačuva njega da se kralj nazove! Je 1' on to izmeñ njine ljubavi I mene neku meñu postavio? Ja sam im mati; ko to pregradu Može da stavi izmeñ njih i mene? VOJVOTKINJA. A ja sam mati oca njihovog; I hoću da ih vidim. ANA. Zakonita Strina sam njina, a po ljubavi Njihova mati; njima me odvedi; Krivicu tvoju primam ja na sebe, I tvoju dužnost, a na odgovornost Sopstvenu svoju, ja preuzimam.

BREKENB.: Gospoño, to dopustiti ne mogu; Izvin'te, ja sam vezan zakletvom. (Ode. Ulazi STENLI..) STENLI. Ako vas sretnem, gospoñe, kad bude Minuo jedan čas, već tada ja ću Njezinu milost, vojvotkinju Jork, Da pozdravim ko svekrvu i časnu Pratilju dveju divnih kraljica. (VOJVOTKINJI OD GLOSTERA) Gospoño, sa mnom haj'te Vestiminsteru Da onde krunisani budete Ko Ričardova kraljica. KRALJICA ELIZABETA. Presec'te Uzice obe na mom stezniku, Da ima kol'ko-tol'ko gde da tuče Sputano moje srce, ili ću Od vesti te što poseče me smrtno Onesvesnuti. ANA. O, da mrskih vesti! O, neprijatnih novosti! DORSET. O, majko, Priberite se! Kako vam je, majko? K ELIZABETA. O, ne govori, Dorsete, već idi; Za petama su tvojim smrt i propast: Kobno je ime tvoje matere Za decu njenu; ako ispred smrti Umaći misliš, pučinu preseci, Ričmondu beži, pa sa njime živi Van domašaja pakla: idi, žuri, Žuri iz ove klanice, da ne bi Broj mrtvih tobom bio povećan I dušu ja ispustila ko sužanj Kletava Margaretinih, i tako Pošla na onaj svet nit' kao mati Nit' kao žena nit' ko cenjena Kraljica zemlje engleske. STENLI. Vaš savet Razumne brige pun je, gospoño. (DORSETU) Časova prednost iskoristite Brzinom svom; za svoga pastorka Daću vam pisma, da se nañe on Vama na ruci, da vas presretne: I pripazite da ne okasnite, Pa da sa glupog svog oklevanja Budete uhvaćeni.

VOJVOTKINJA. Avaj, bedo! Kud koga tvoje bacaju oluje U zlo i gore! Avaj, prokleta Utrobo moja, posteljice smrti, Ispilio se bazilisk iz tebe Čijem se oku ne može umaći, A koje nosi smrt! STENLI. Pa, gospoño, Hajdemo, hajd'mo; isposlan sam hitno. ANA. A ja ću poći bez imalo volje. O, kamo da se, Božjom milošću, Taj zlatni obruč što će da se svije Okolo čela moga pretvori U gvožñe usijano, pa da sprži I sami mozak moj! I neka bi me Otrovom smrtnim miropomazali, Pa da me smrt odnese pre no mogne Da vikne ko "nek' živi kraljica!" KRALJICA ELIZABETA. O, poñi, jadna dušo, samo poñi! Ja tvojoj slavi nisam zavidna. I nemoj, tek da meni ugodiš, Žcleti sebi zlo. ANA. A zašto ne? Kada me srete muž moj sadašnji Dok sam za lešom Henrijevim išla, A još mu nije čestito ni bila Oprana s ruku krv što isteče Iz moga prvog muža, anñela, Iz onog sveca umrlog za kojim Plačući iñah, o! tad, velim vam, U Ričardovo zagledah se lice, Pa evo šta poželeh: "Proklet bio", Rekoh u sebi, "što me tako mladu Udovom tako starom učini! A kad se budeš venčao, nek' jad Čuči u tvojoj postelji; a tvoja Žena nek' bude - ako li se nañe Ludača takva - veća bednica Kraj tebe živa nego što sam ja Smrću svog dragog muža postala Zaslugom tvojom." Ali, gle! Tu kletvu Ne stigoh ni da ponovim, a već mi, Za tili čas taj, zarobi on grubo Medenom rečju žensko srce moje, Da se na njemu kletva ispuni

Sopstvene moje duše, kletva s koje Otada oka ne sklapam za počin; Jer još me ne obradova nijednom U postelji mu zlatna rosa sna Ni cigli čas, no neprestance mene Usplahireni snovi njegovi Bude iz sna. Sem toga, on me mrzi Zbog oca moga Vorika, i dugo Trajati neće pa će se bez sumnje Otresti mene. K ELIZABETA. Zbogom, jadna dušo! Jadanje tvoje potresa mi srce. ANA. Ne manje ja nad jadanjima vašim Svom dušom plačem. KRALJICA ELIZABETA. Zbogom pošla ti Koja sa bolom slavu pozdravljaš. ANA. Zbogom i tebi, jadna dušo, koja Uzimaš od nje oproštaj. VOJVOTKINJA (DORSETU). Ti hajde Ričmondu, i nek' sreća tebe vodi. (ANI) Ričardu poñi ti, i nek' nad tobom Anñeli bde. (ELIZABETI) Ti poñi utočištu I nek' ti srce krepe misli dobre. Ja idem grobu, gde će mir i počin Ležati sa mnom. Osamdeset leta I nešto više jade gledam ja: Za sreće čas, po sedam dana zla, KRALJICA ELIZABETA. Postojte, i na Tauer svoj pogled Bacite sa mnom. Imaj sažaljenja, Kamenje drevno, naspram mališana Nejakih onih što ih zidinama, Kolevkom grubom za tu ptičad slatku, Obzida zavist; stari, namršteni Druže u igri prinčeva tih nežnih! Dronjava, gruba njina dadiljo, S dečicom mojom dobro postupaj! Ovako jad i tuga budalasta Zbogom vam kažu, drevna platna tmasta. (Odlaze.)

SCENA DRUGA London. Svečana odaja u dvoru. (Trube. RIČARD, odeven raskošno, s krunom na glavi; BAKINGEM, KEJTSBI, jedan PAŽ i drugi.) RIČARD. U stranu svi! Nek' roñak Bakingem Preda me stupi. BAKINGEM. Milostivi kratfu! RIČARD. Ruku mi daj. (Siñe s prestola.) Na ovuje visinu Upućen tobom i uz pomoć tvoju Kralj Ričard seo. Samo, da li treba Tek jedan dan da traju sjaj i slava, Il' treba oni trajno da podrže, Pa da u njima uživamo mi? BAKING.: Vazda nek' žive, i nek' traju dovek! RIČARD. Ah, sad će proba reći, Bakingeme, Da li si zbilja zlato važeće. Mladi je Edvard živ: sad pomisli Šta hoću tim da kažem. BAKINGEM. Redte, Moj gospodaru ljubljeni. RIČARD. Pa, Bakingeme, kažem da bih hteo Da budem kralj. BAKINGEM. Pa vi i jeste to, Nadasve slavni gospodaru moj. RIČARD. Ha, da li jesam? Ono, jesam: ali Edvard je živ. BAKINGEM. Zacelo, vrli kraljiL RIČARD. Da gorkoga li zaključka da Edvard Valja da bude dovek živ. "Zacelo, Moj vrli kralju"! Nisi inače, Roñače, bio tako tup. Il' valja Neuvijeno da ti kažem? Želim Da bude mrtva ona kopilad; I to što pre. Šta veliš sad? Govori Što brže; budi kratak. BAKINGEM. Vaša milost Može da čini što joj drago.

RIČARD. Pih! Sledio si se ceo, smrzava se Ljubaznost tvoja. Reci, daješ li mi Pristanak svoj da oni umru? BAKINGEM. Nešto Predaha meni, vremena mi nešto, Moj gospodaru dragi, ostavite Pre no što budem konačno o tome Izjasnio se; svoju odluku Odmah ću da vam kažem. (Ode.) KEJTSBI (tiho drugima). Kralj se srdi; Gle kako grize usnu. RIČARD (silazi s prestola). S ludama ću, Čiji je mozak kao gvožñe tvrd, I s deranima da razgovaram U kojih nema obzira, jer niko Nije za mene čije oko može U mene da zaviri pažljivo. Obazriv, predostrožan postaje Taj Bakingem što cilja na visoko. Derane! PAŽ. Gospodaru! RIČARD. Znaš li ti nekog koji bi se dao Navesti, zlatom potkupljen, da tajno Obavi smeli čin ubistva? PAŽ. Znam Nezadovoljnog jednog plemića, Čija su sredstva odveć oskudna Da bi mu ponos zadovoljila; Zlato bi delovalo na nj ko kakvih Dvadeset govornika; ono bi ga Namamilo da počini što bilo, Tu sumnje nema. RIČARD. Kako se on zove? PAŽ. Tirel je njemu ime, gospodaru. RIČARD. Znam ga donekle; idi ga pozovi. (PAŽ ode.) Bakingem, vidra dubokoumna, Uz koleno mi odsad sedeti Neće u mome savetu. Zar sa mnom Izdrža torko ne umorivši se, A sad je stao jer mu treba daha? Pa dobro, neka bude, (Ulazi STENLI.) Lorde Stenli,

Kako ste? Šta je novo? STENLI. Gospodaru dragi, Valja vam znati da je, kako čuh, RiČmondu markiz Dorset pobegao, U zemlje gde se Ričmond nalazi RIČARD. Pristupi, Kejtsbi: pusti glas da teško Obolela je moja žena, Ana; Izdaću nalog da se nikuda Ne pušta ona. I pronañi mi Sirotog kakvog, malog plemića; Hoću za ženu odmah da mu dam Kćer Klarensovu; dečak je budala, Njega me nije strah. - Pa ti si, gle, Na oblacima negde! Pusti glas, Opet ti kažem, da je bolesna Kraljica moja, Ana, i da ima Izgleda da će umreti: požuri; Jer mi je stalo mnogo da se svaka Ustukne nada koja bi mi mogla Biti od štete ako bi narasla. (KEJTSBI ode.) Ćerku svog brata moraću da uzmem Za svoju ženu, il' će inače Na nogama od stakla da mi stoji Kraljevstvo moje. Da joj smaknem braću, Pa da je uzmem. Nije za dobitak Pouzdan ovo put. Al' ja već tol'ko U krv sam zagazio, da će greh Sa greha da se bere: vazda beh Nesklon da suzu sažaljenja pustim. (Vraća se PAŽ sa TIRELOM.) Zoveš se Tirel? TIREL. Tirel Džems, i vaš Podanik najpokorniji. RIČARD. Zacelo? TIREL. Prokušajte me, vaša milosti. RIČARD. Bi li se smeo drznuti da jednog Mog prijatelja ubiješ? TIREL. Po volji; Al' dušmanina dva još radije. RIČARD. Ko poručeno; ja i želim baš Da dušmanina moja ljuta dva, Dva protivnika što mi ne daju Počinka mirnog no mi s očiju Odgone san, da njih ti udesiš. A to su ona kopileta dva

U Taueru, Tirele. TIREL. Do njih mi Slobodan pristup omogućite, Pa ću vas očas osloboditi Straha od njih, RIČARD. Ovakvu pesmu daj mi! Čuj, priñi amo, Tirele: ponesi Oznaku ovu; ustani i k meni Prikloni uvo. (Šapuće.) Ovo ti je sve: Kad rečeš da je obavljena stvar, Ljubav ti moja ne gine za ovo, A isto tako ni unapreñenje. TIREL. Svršiću ovo odmah. (Ode.) (Vraća se BAKINGEM.) BAKING.: O zahtevu sam vašem, gospodi Kojim ste mene stavili na probu, Porazmislio, RIČARD, Manimo se toga, Odbegao je Dorset Ričmondu. BAKINGEM. Tu vest sam čuo, gospodar RIČARD. On vama, Stenli, pada pastora! Pa, pripazite. BAKINGEM. Pravo, gospodaru, Na obećani poklon polažem, Na koji ste se obavezali, Veru i čast u zalog dajući; Obećali ste dati mi u posed Grofovstvo herefordsko s imovinom Pokretnom celom. RIČARD. Pripazite malo Na svoju ženu, Stenli: bude 1' ona Ričmondu pisma upućivala, Vi ćete odgovarati. BAKINGEM. A šta O pravednom mom potraživanju Gospodstvo vaše kaže? RIČARD. Ja se sećam Kako je Henri Šesti prorekao Da Ričmond treba kralj da postane, Još kad je Ričmond bio nabusito Maleno derle. Kralj! a može biti... BAKINGEM. Moj gospodaru! RIČARD. I kako da mi tada, pošto sam Prisutan bio, prorok ne reče Da ću ga ja da smaknem? BAKINGEM. Gospodaru,

O meni obećanom grofovstvu - RIČARD. Ričmond! Kad ono poslednji put beh U Ekseteru, opštinski poglavar Iz ljubaznosti pokaza mi zamak I reče da se Ričmond naziva; A ja se, kada čuh to ime, trgoh, Jer mi je reko jednom prilikom Poeta irski nekakav da neću Živeti dugo nakon što se meni Ukaže Ričmond. BAKINGEM. Gospodaru! RIČARD. Kol'koje sati? BAKINGEM. Biću toliko drzak da još jednom Na obećanje koje ste mi dali Podsetim vašu milost. RIČARD. Pa lepo; ali kol'ko ima sati? BAKINGEM. Samo što nije otkucalo deset. RICARD. Lepo, pa dajte da već otkuca. BAKINGEM. A što da damo da već otkuca? RICARD. Zato što ti ko onaj čovečuljak Na gradskom satu klepećeš u zvono Moljakanjima, pa razmišljanja Prekidaš moja. Ćud mi danas nije Orna da daje. BAKINGEM. Recite bar jeste 1' Voljni il' niste. RIČARD. Dosadan si mi. Nisam pri dobroj volji danas. (Odlaze RIČARD i PRATNJA.) BAKINGEM. Ha! Tako li stoji stvar? Za moje krupne Usluge on mi plaća preziranjem? Zato li njega podigoh na presto? O, Hastingsa mi setiti se valja I bežati u Breknok dok je zdrava I živa ova prestravljena glava. (Odlazi.) SCENA TREĆA Na istom mestu.

(Ulazi TIREL.) TIREL. Krvavi čin je nasilnički svršen; Potresnog klanja čin pakleniji No što ga ikad ova zemlja skrivL Dajton i Forest, koje ja podmitih Da ovo klanje bezdušno izvedu, Mada su bili psi krvožedni I ostrvljene hulje, smekšali su Od razneženog, krotkog sažaljenja U torkoj meri da su plakali Ko dcca kakva kad su pričali Žalosnu povest smrti dečge. "O", reče Dajton, "ležahu ovako Ti nežni mališani". "Da, ovako, Ovako", reče Forest, "grleči se Nevinim svojim mermer-ručicama: Usne im ko na jednoj stabljici Rumene ruže četiri bejahu Što jcdna drugu ljubi u lepoti Raskošnoj letnjoj svojoj; a kraj glava Na jastuku im leži molitvenik; S čega umalo što se", reče Forest, "Nisam u jedan mah predomislio; AP, o! Ta sotona!" - i tu ta hulja Prekide reč; al' Dajton nastavi: "Zadavili smo delo prirodino Toliko divno, tol'ko dovršeno, Da takvo nije od početka sveta Uobličeno bilo nikada". I pogruženi grižom savesti, Odoše pokajnički; nisu mogli Prosloviti ni reči; te ih ja Napustih da bih krvavome kralju Doneo ove vesti: evo njega. (Ulazi KRALJ RIČARD) Zdravlje i svako dobro dao Bog Mom kralju gospodaru! RIČARD. Nose li mi, Tirele dragi, sreću tvoje vesti? TIREL. Ako će vaša sreća da se začne Tim 8to je ono što naložiste Već izvršeno, srećni budite: Izvršeno je. RIČARD. Ali jesi li ih

Video mrtve? TIREL. Jesam, gospodaru. RIČARD. I sahranjene, vrli Tirele? TIREL. Obavio je njinu sahranu Kapelan tauerski, ali kako I gde je njih sahranio, to ne znam. RIČARD. Po večeri da odmah, Tirele, Do mene doñeš, pa mi ispričaš Kako je njina izvedena smrt. Promozgaj dotle šta bih mogao Da učinim za tebe, pa što želiš Nek' ti i bude. Dotle zbogom ostaj. TIREL. Praštam se s vama pokorno. (Ode.) RIČARD. U zatvor Uputio sam Klarensova sina; Kćer Klarensovu udao za nekog Čoveka sitnog; Edvardova deca Počivaju u krilu Avramovom; A laku noć je moja žena Ana Ovome svetu rekla- No, a sad, Pošto je, kako znam, Bretanjac Ričmond Na mladu Elizabetu, na kćer Mojega brata oko bacio, Pa, preko ove veze, oholo Put krune cilja, ja sad idem k njoj Ko nasmejan i srećan prosilac. (Ulazi KEJTSBI.) KEJTSBI. Moj gospodaru! RIČARD. Jesu li dobre vesti ili zle, Kad si ovako rupio ko medved? KEJTSBI. Rñave vesti, gospodaru moj: Utekao je Morton Ričmondu; A Bakingem, uz potporu i pomoć Velšana krepkih, krenuo je s vojskom Na bojno polje, i sve više rastu Njegove snage. RIČARD. Većma mene brinu Ili i Ri čmond nego Bakingem Sa navrat-nanos pokupljenom vojskom. No? hajde; ja sam nauk izvukao Da preplašena predomišljanja Nisu što drugo do li trapav sluga Mlitavom nakanjivanju, a njega Prosjaštvo vodi, koje nemoćno Puževljim puzi korakom: te zato

Neka mi bude plamena brzina I Jupiterov Merkur moj i krilo I kraljevski skoroteča! Poteci Pa skupljaj vojsku: štit je veće moje; Naprečac valja gurnuti ka svrsi Kad razbojištem izdajnik se prsi. (Odu.) SCENA ČETVRTA London. Pred dvorom. (Ulazi KRALJICA MARGARETA.) MARGARETA. Nagnjilelo se blagostanje sad Stropoštava u trulu čeljust smrti Potajno sam se ovim predelima Šunjala da bih budno motrila Dušmana svojih osipavanje. Predigre grozne svedok beh, a sad U Francusku ću poći s nadanjem Da će se gorkim, crnim, tragičnim, Pokazati i ono što tek ide. Nesrećna Margareta, skloni: se: Ko ide to? (Ulaze KRALJICA ELIZABETA i VOJVOTKINJA OD JORKA) ELIZAB.: Ah, jadni moji prinčevi! Ah, moji Dečaci nežni, moji pupoljci, Tek izniknuli slatki zameci, Ako li vaše duše umilne Vazduhom kruže, još neuzapćene Nepostojanja večitoga kletvom, Pružite svoja krila vazdušna Pa oko mene lebdite, da majku Čujete kako nariče za vama. MARGARETA. Kružite oko nje i recite jo Odmazdom pravde mrkle noći more Zaguši mrakom osvit vaše zore. VOJV.: Od mnogih jada napršte mi glas, Te mi je jezik, sustao od plača, Ukočen i zanemeo. Što umre, Plantadženete Edvarde? MARGARETA. Za jednog Plantadženeta Plantadženet drugi Plaća svoj smrtni dug, i jedan Edvard

Za drugog sada plaća Edvarda. ELIZABETA. Zar da od tako nežne jagnjadi Digneš, o Bože, ruke pa u vučju Utrobu da ih baciš? Kad si još Spavao kad se izvršavala Ovakva dela? MARGARETA. Kada pomreše Moj sveti Hari i moj slatki sin. VOJV.: Živote mrtvi! Zenico bez vida, Utvaro bedna živoga mrtvaca, Poprište jada, stide ovog sveta, Zagroblju dužni danče, kojega Na silu život zadrža, sabijen Izvode dana dosadnih i njihov Ubogi podsetniče, nemir stišaj Na zakonitoj zemlji engleskoj (Sedne.) Nezakonito isponapijanoj Nevinom krvlju, ELIZABETA. Kamo, ah! da hoćeš Da pripraviš mi grob onako brzo Ko ovo neveselo sedište; Tad ne bih kosti tu odmarala, Nego ih ovde skrila. O, da l' ima Razloga iko, osim ja, da cvili? (Sedne pored nje.) MARGARETA. Ako je većma časna tuga stara, Tad tuzi mojoj povlasticu dajte Da bude uvrh stola, i nek' ona Preseče okom ispred sebe sve, Ako mi društvo tuga podnosi (Sedne kraj onih dveju.) Pobrojte svoje nedaće, pa njih Na nedaćama mojim odmerite. Imañah jednog Edvarda, dok njega Ne ubi Ričard; jednog Henrija Imañah dok ga Ričard ne ubi: Edvarda jednog ti si imala Dok njega Ričard ne ubi; i jednog RiČarda ti si imala, dok njega Ne ubi Ričard. VOJVOTKINJA. Imañah i ja Ričarda jednog, pa ga ubi ti. I Ratlanda sam jednog imala, A on uz tvoju pomoć je ubijen. MARGARETA. I Klarensa si jednog imala,

A njega ubi Ričard. Izmile Pakleni jedan pas iz štenare Utrobe tvoje, i u smrt sve redom Hajka nas on: tog psa što zube dobi Pre nego oči da bi jagnjad klao I lokao im krv blagorodnu, Tog gada koji unakažuje Božije delo, tog prevashodnog Tirana iznad sviju tirana Na ovoj zemlji, koji caruje Nad rasplakanim dušama iz čijih Očiju pljušti žuč - porodi njega Utroba tvoja da nas grobu goni. Koliko li sam tebi zahvalna, Pravedni Bože neumoljivi Koji po pravdi deliš darove, Što ova psina nezajažljiva Grabi i porod tela majke svoje, Te ova s klupe iste zapeva I kuka s drugim ojañenicima. VOJVOTKINJA. O, Harijeva ženo, nemoj ti Zbog jada mog da likigeš: sam Bog Svedok je meni da sam suze lila Nad tvojim jadom. MARGARETA. O, ne zameri; Osvete gladna ja sam, pa se njom, Sad kad je vidim ostvarenu, sladim. Tvoj Edvard, koji moga Edvarda Posla u grob, i sam u grobu leži; I drugi Edvard tvoj pod zemljom leži, Da dug za moga Edvarda izravna: Mladi je Jork dodatak tome tek, Jer oni nisu obadvojica Dovoljni da se plati savršenstvo Onoga kog sam ja izgubila. I Klarens tvoj je mrtav, koji smače Edvarda moga, a i svi što behu Posmatraoci ove tragedije: Preljubnik Hastings, Rivers, Von i Grej U prašnom grobu svom pre vremena Pogušiše se. Ali Ričard živi, Taj pakla crni žbir, kog pakao Pod svoje uze da mu kao senzal Kupuje duše pa ih šalje tamo. Al’ tu je, tu, na domak ruke, njegov Žalosni kraj, nad kojim niko neče

Proliti suzu sažaljenja. Več je Zinula zemlja, plamti pakao, Urlaju vrazi, mole svetitelji Da ga odnese vihor odavde. Pocepaj, Bože dragi, molim ti se, Zalog na život njegov, da doživim Da mognem reći: pas je lipsao. ELIZABETA. O, prorekla si meni kako vreme Doći će kad ću tebe tražiti Da zajednički proklinjemo toga Pauka pupavoga, gnusnu tu Grbavu žabu. MARGARETA. Ja te nazvah tad Jalovo bujnim cvetom moje kobi; Nazvah te molovanom kraljicom I bednom senkom koja glumi samo Ono što bejah ja i drugo nije Do slatkorečiv uvodnik za kakvo Pozorje grozno; bićem što visoko Uzdignuto je da bi se duboko Survalo dole; koje tek za šegu Postade majka dva sinčića divna; Snom onog što si bila nazvah te, Mehurom od sapunice i dahom I dostojanstva tablom oglasnom, Blistavim stegom što za metu služi Svakome opasnome kuršumu, Kraljicom šale radi, tek koliko Da pozornica njom se ispuni Gde ti je muž sad? Gde su tvoja braća? Gde tvoja deca? Šta te sad veseli? Ko kleči ispred tebe, ko te moli, Ko viče: "Bog nek' štiti kraljicu!"? I gde su velikaši da se tebi Klanjaju i da tebi laskaju? I gde je rulja što je, skrñena, Za tobom išla? Odbij ovo sve, Pa sad proceni šta si sad: umesto Presrećne žene, bedna udova; Umesto majka vesela, ti kukaš Što si se majkom nazvala; umesto Da tebe kume, druge prepokorno Kumiš i moliš ti; umesto da si Kraljica, ti si jadom krunisana Bednica prava; mesto da s prezrenjem Gledaš na mene, ja na tebe sad

S prezrenjem gledam; mesto da od tebe Strahuju svi, sad sama strahuješ; Umesto svima da nareñuješ, Sada te niko ne sluša. Tok pravde Zavitlao se sada naopačke I pustio te tako vremenu Da se ko njegov sušti obreš plen; Ostala ti je samo misao Na ono što si bila, da bi te, Budući da si ovo što si sad, Utol'ko više mučila. Kad vlast Nad mojim mestom pritisnu, što ne bi I vlast nad mojim jadom pritisnula U isto tol'koj meri? Sada nosi Tvoj gordi vrat mog preteškoga jarma Tek polovinu, al' ću ja sad njega Sa svoje glave umorne da smaknem I ceo njegov teret da ti predam. Ostaj mi zbogom, ženo Jorkova, I zlosreće i bede kraljice! U Francuskoj će biti meni smešni Engleski ovi jadi neutešni. ELIZABETA. O, postoj malo ti što kleti umom Pouči me da kunem dušmane. MARGARETA. Uskrati sebi preko noći sa A posti preko dana; uporeñuj Svoj živi jad sa svojom mrtvom srećom; Zamišljaj da su tvoja deca bila Još lepša no što behu, a da onaj Koji ih pobi izgleda još mnogo Gadniji no što jeste: pa kad tako Ulepšaš svoj gubitak, činiće se Još gorim onaj što ga izazva: Procenjuj to i prokuvaj u sebi, Pa će se kletva roditi u tebi. ELIZABETA. Reč mi je tupa; svojom je izoši MARG.: Izoštriće je jad tvoj, pa će s mojo Ravna da bude po oštrini. (Ode.) VOJVOTKINJA. Što Nevolja da je puna reči? ELIZABETA. O, Te besednice zagrcnuta daha Što se za bedu zalažu bez straha, Te braniteljke vihorne što brane Jad branjenika svojih, vetrotkane Te baštinice radosti na koje

Ubaštinjene nisu! Neka svoje Teraju one! Neka lete meti. Ako i neće pomoći doneti Ono što one saopštavaju, Srce će bar da ublažavaju. VOJV.: Ako je tako, jezik tad razveži, Pa daj da dahom žučnih reči mi Prokletog sina ugušimo mog, Koji je daha lišio dva tvoja Predivna sina! (Čuje se truba.) Jeknula je truba: Iz svega glasa sad nariči! (Ulazi KRALJ RIČARD, sa SVITOM, u maršu.) RIČARD, Ko to Preči mi put na mome pohodu? VOJV.: Ona što kamo da je, bedniče, Sprečila tvoja svekol'ka ubistva Udavivši te još u prokletoj Utrobi svojoj. ELIZABETA. Da li krunom zlatnom Skrivaš to čelo, koje bi, da ima Na svetu pravde, bilo žigosano Ubistvom onog kneza kojem ta Kruna je pripadala, a i smrću Groznijom još sinova jadnih mojih I braće moje? Reci, sramna huljo, Gde su mi deca? VOJVOTMNJA. Žabo, žabo, gde je Klarens, tvoj brat, i njegov mali sin Ned Plantadženet? ELIZABETA. Gde su plemeniti Rivers i Von i Grej? VOJVOTKINJA. I mili Hastings? RIČARD. Trube i talambase! Doboše! Uzbunu dajte! Neka ne čuju Nebesa kako te torokuše Hule na Bogom miropomazanog! Raspal'te, velim! (Trube i doboši.) Ili budite Strpljive, pa se sa mnom ko što valja Ophodite, il' ću galamu vašu Ratničkom bukom tom da zaglušim. VOJVOTKINJA. Jesi li ti moj sin?

RIČARD. Da, hvala Bogu, ocu mom i vama. VOJV.: Strpljivo čuj tad moje nestrpljenje. RIČARD. Na vas sam malo, gospoño, po ćudi: Ne trpim ukor. VOJVOTMNJA. Pusti me da kažem! RIČARD. Pa, hajde; ali slušati ja neću. VOJVOTKINJA. Biće mi blaga reč, i pitoma. RIČARD. I kratka, dobra majko; žurim se. VOJV.: Zar ti je tako hitno? A na tebe, Sam Bog to zna, na muci, premirući, Čekala ja sam. RIČARD. Pa zar nisam najzad Došao da vas utešim? VOJVOTKINJA. O, nisi, Svetog mi krsta; znaš to i te kako: Na svet si došo da bi svet u pako Pretvorio za mene; teški teret Roñenje tvoje bilo je za mene; Namćor i ćudljiv bio si ko dete; Ko ñače divalj, besan, užasan I vratoloman; kao mladić drzak, Bcstidan, ludo smeo; kao čovek Krvožcdan, potuljen, ohol, lukav, Blaži, al' zato još opakiji, U mržnji većma ljubazan: da l' možeš Prijatan čas ijedan da navedeš Koji je meni, kad sam s tobom bila, Doneo blagoslova? RIČARD. Vere mi, Nijedan osim onaj čas smirenja Kada je vaša milost pozvana Da doručkuje jednom bez mog društva. Pa ako sam u vašim očima Toliko stidan, tol'ko okaljan, Pustite put da nastavim, i da vas Ne vreñam više, gospoño. - U doboš Udrite tamo! VOJVOTKINJA. Čuj me, molim te! RIČARD. Odveć ste žučni. VOJVOTKINJA. Čuj me jednu reč bar; Jer nikad više mene čuti nećeš. RIČARD. Je li! VOJV.: Il' ćeš da umreš ti po zapovesti Pravednoj Božjoj, pa se vratiti Iz rata nećeš kao pobednik; Ili ću ja od starosti duboke

I ucveljena jadima da umrem, Te neću više lice da ti vidim. Najstrašniju od mene stoga kletvu Neka poneseš, i nek' ona tebe Za bitke većma izmori no sva Oprema ratna koja je na tebi! Uz protivnike tvoje vojevaće Molitve moje; došaptavaće Nejake duše Edvardove dece Da hrabre duh u tvojih protivnika I da im uspeh obećavaju I pobedu im zaveštavaju. Krvav si bio; krvav kraj ti biće. Besramlje beše sluga tvog života: I smrt će tvoju dvoriti sramota. (Ode.) ELIZAB.: Beskrajno više razloga da kunem Živi u meni, ali mnogo manje Duha za to, pa samo reči njenoj Dodajem: amin. (Poñe.) RIČARD. Stan'te, gospoño: Moram reč-dve da izmenjam sa vama. ELIZABETA. Sinova više krvi kraljevske Nema u mene da ih pobiješ; A kćeri moje, što se tiče njih, pobožne duvne biće, Ričarde, A neće biti suzne kraljice; Stoga na život njihov ne nišani. RIČARD. U vas je ćerka Elizabeta, Vrla i lepa, puna ljupkosti I dostojanstva. ELIZABETA. Treba li zbog toga Da nañe smrt? O, pusti je da živi, A ja ću njeno ophoñenje lepo Iz glave da joj izbijem, i njenu Lepotu da unakazim, a sebe Da oklevetam da sam postelju Izneverila Edvardovu, pa ću Beščašća velom nju da pokrijem: Ispovediću kako ona nije Kći Edvardova, samo da poživi Nerovašena krvavim ubistvom. RIČARD. Poreklu njenom nepravdu ne čini: Ona je krvi kraljevske. ELIZABETA. Ajaću

Reći da nije, da joj život spasem. RIČARD. Životu njenom najbolju bezbednost Poreklo njeno pruŽa. ELIZABETA. A u toj Bezbednosti su uprav pomrla Njezina braća. RIČARD. Eh, pod kobnom zvezdom Rodila su se braća njezina. ELIZABETA. Ne, već su bili njihovom životu Zli prijatelji protivni i kobni. RIČARD. Prstu sudbine ne ote se niko. ELIZAB.: Da, kada sudbu zlokovarnik stvara. Bila bi mojim mališanima Smrt lepša dosuñena da je tebi Dosuñen lepši život Svevišnjim. RIČARD. Vi govorite kao da sam ja Bratučed svoju poubijao. ELIZAB.: Bratučed, zbilja! Bratski čedno ti si Podlio vodu njima, pa im čedno Oteo krunu, blagodet, rodbinu, Slobodu, život. Makar čija ruka Da im je nežna srca probola, Tv°ja je glava, putem okolišnim, Izdala nalog: tup je nož ubičin, Bez reza bio, to je izvan sumnje, Dokle na tvome kremen-srcu tvrdom Naoštren nije bio da se sladi U utrobama mojih jaganjaca. Ali da žalost ne ublažava Trajanjem svojim žalosti žestinu, Ne bi moj jezik tvojim ušima Ni pominjao moje mališane Dok mi se nokti ukotvili ne bi U tvoje oči; pa bih se u tome Zatonu smrti očajničkom ja, Ko kakva jadna barka, lišena Užadi i jcdara, razbila U paramčarčad na stenovitim Grudima tvojim. RIČARD. Ne dao mi Bog, Gospoño, sreće u mom pothvatu Nit' pogibeljnog uspeha u ovom Krvavom ratu, ako l’ ne namenih Vama i vašim mnogo više dobrog No što sam ikad vašima i vama Naneo zala.

ELIZABETA. Kakvo dobro to Prikriva lik nebeski, pa ga tek Otkriti valja, a da dobro to Može što dobro meni da donese? RIČARD. Pa uspon, plemenita gospoño, I uzdizanje vašeg poroda. ELIZAB.: Uspon do kakvog gubilišta da Pogubili na njemu glave? RIČARD. Ne, Već do vrhunca sreće i gospodstva, Do najvišega, veličanstvenog Uzora slave tu na zemlji. ELIZABETA. Tuzi Polaskaj mojoj, pa mi to objasni. Rcci mi kakav možeš položaj, Gospodstvo ili čast da podariš Ma kom od moje dece? RIČARD. Mogu sve Da dam što imam; da, i sebe sama I sve što imam daću kao poklon Jednom od tvoje dece; ako tvoja Srdita duša utopi u Letu Sećanje bolno na posekotine Koje ti, kako misliš, ja nanesoh. ELIZAB.: Kratko mi kazuj, kako ne bi 0 Ijubaznosti tvojoj trajala Duže no sama tvoja ljubaznost. RIČARD. Tad znaj da tvoju kčer od srca ELIZABETA. No srcem majka moje kćeri RIČARD. Šta hoćete da kažete? ELIZABETA. Da ti od srca voliš moju 1 braću si joj voleo od srca; Na tom ti ja od srca kažem hvala. RIČARD. Prebrzo mojih reči smisao Ne izvrćite: hteo sam da kažem Da vašu kćer od svega srca volim, I nameran sam da je učinim Kraljicom zemlje engleske. ELIZABETA. A ko bi Bio, po tvome mišljenju, njen kralj? RIČARD. Pa ko do onaj što je zakraljiči ELIZABETA. Šta! Ti? RIČARD. Baš ja: šta vi na ovo kažete? ELIZABETA. A kako možeš da je isprosiš? RIČARD. Od vas bih hteo to da naučim, Jer vi joj znate ćud ponajbolje.

ELIZABETA. I hteo bi da naučiš od mene? RIČARD. Od svega srca, gospoño. ELIZABETA. Po onom Koji joj braću pobi pošlji joj Krvava srca dva, a ureži U njih imena Edvarda i Jorka, Što će je možda rasplakati: zato Pošlji joj rubac, ko što Margareta U svoje vreme rubac umočen U Ratlandovu krv tvom ocu posla, A koji, reci, purpurni taj sok Upi iz tela njene braće slatke I naloži joj neka ona njirn Ubriše svoje oči rasplakane. Ako l' je to ne namami na ljubav, A ti joj svoja plemenita dela Navedi napismeno; reci da si Smakao njenog strica Klarensa, Ujaka njenog Riversa, i da si, Njojzi za ljubav, hitno ispratio I njenu dobru strinu Anu. RICARD. Vi se Rugate meni, gospoño; to nije Način da vaša dobije se kći. ELIZAB.: Načina drugog nema, sem da uzmeš Na sebe drugi neki lik, te više Ne budeš Ričard koji ovo sve Izvršio je. RIČARD. Recimo da ovo IzvrŠih sve rad njene ljubavi? ELIZAB.: Šta li zna drugo tad sem da te mrzi, Kada si ljubav kupovao takvim Krvavim razbojništvom? RIČARD. Bilo je Kako je bilo, tome leka nema: Nepromišljeno katkad čovek radi, Al' ima kada potom da se kaje. Uzeh li krunu od sinova vaših, Ja ću je, da bih ovo popravio, Dati sad vašoj kćeri. Ako li sam Utrobe vaše porod pobio, Ja ću sad, da bi živnuo vaš priplod, Potomke svoje, a od vaše krvi, Da začnem s kćeri vašom; ime bake Jedva je nešto manje milo nego Obožavano ime majčino:

Oni su što i deca, samo jedno Manje od drugog; vašega su kova, Od vaše krvi čiste, i od sasvim Jednake muke - ako izuzmemo Noć onu jednu jauka i bola Koje će da pretrpi ona s koje I vi ste iste muke trpeli. Vaša su deca bila kubura Za vašu mladost, dok će moja biti Uteha vašoj starosti. Za vas je Gubitak to što sin vaš nije kralj, AF taj gubitak omogućio je Da vaša ćerka bude kraljica, Ne mogu da vam pružim nadoknadu Kakvu bih hteo; zato primite Ljubaznost kakvu kadar sam da dam. Dorseta, sina vašeg, koji, ljut, Po tuñcm svetu zaplašen se maje, Brzo će doma natrag dozvati Ta lepa veza do unapreñenja I do visokih časti: srodnički će Dorseta tvoga nazvati šurakom Kralj koji tvoju kćer lepoticu Naziva ženom svojom; pa ćete Ponovo biti kralju majka vi, I sve će štete dana nepriličnih Obiljem zadovoljstva dvogubog Nadoknañene bitL Ama, videćemo JoS puno divnih dana! Mlazevi Tih suznih kapi koje proliste Navreće opet, preobraćeni U istočnjački biser, da naraste Kamatom njihov zajam do visine Dva'estostruke dobiti u sreći. Hajdete, majko; poñite do kćeri: Iskustvom svojim drskost ulijte Plašljivim njenim godinama; njene Priprem'te uši da u sebe prime Prosiočeva ñodvoravanja; Za vladalaštvom zlatnim čežnje plamen Usadite u nežno srce njeno; I naslikajte spokojne i slatke Časove bračne sreće kneginjici: Pa kada ova moja ruka bude Kaznila onog buntovnika sitnog, Praznoglavoga onog Bakingema,

Ovenčan vencem slavlja, ja ću doći Da pobedničkoj svojoj postelji Odvedem tvoju kćer, da predam njoj Zadobijenu pobedu, te ona Pobedilac će biti jedini, Cezarov Cezar. ELIZABETA. Kako da joj to Najbolje kažem? Da je prosi brat Njenoga oca? Il’ da kažem stric? Il' onaj što je njene ujake I braću njenu poubijao? Pod kojim tvojim nazivom da prosim Za tebe nju da Bog, i moja čast, I zakon, a i njena ljubav mognu Učiniti da to dopadljivo Izgleda njenim nežnim godinama? RIČARD. Navedite ko presudno u tome Da će ta veza mir da podari Engleskoj lepoj. ELIZABETA. Koji večnim ratom Ima da kupi ona. RIČARD. Recite: Kralj moli, vlastan nalog izdati. EIIZAB.: Što moćni kralj nad kraljevima krati RIČARD. Silna i moćna kraljica će biti. ELIZABETA. Da, ko i mati, otplače taj naziv. RIČARD. Recite da ću večno da je volim. ELIZAB.: Al' ovo "večno" kol'ko će da traje? RIČARD. Svom snagom slasti dok se ne okonča Njen lepi život. ELIZABETA. A koliko će Čestito život slatki njen da traje? RIČARD. Dokle ga drže priroda i nebo. ELIZABETA. Dokle se svidi Ričardu i paklu. RIČARD. Recite, kralj je podanik njen skrušen. ELIZAB.: Njoj, podaniku, takva vlast je mrska. RIČARD. Kod nje mi pomoć rečitošću dajte. ELIZABETA. Zbor čestit vredi kad je prost. RIČARD. Tad prosto Ljubav joj moju isporučite. ELIZABETA. Prost zbor je odveć grub kad nije čestit. RIČARD. Preveč je plitak razlog vaS; brzoplet. ELI.: Ne, preveć dubok, preveć nepokretan: Preveč duboko, preveč nepokretno Prinčevi jadni leže u svom grobu.

RIČARD. Prošlo je to; ne udarajte više U ovu žicu, gospoño. ELIZABETA. U nju ću Da udaram dogod na srcu mom Ne prsne žica. RIČARD. Svetoga mi Dorña, I skiptra mog i moje podvezice - ELIZABETA. Obesvećen je prvi, drugi otet A treća ukaljana. RIČARD. Kunem se - ELIZABETA. Ni u šta; pošto zakletva to nije Tvoj sveti Dorñe, jer obesvećen, Izgubio je svoju svetu čast; Tvoj skiptar, jer je silom preotet, Uprljao je kraljevski svoj blesak; A podvezica tvoja, ukaljana, U zalogu je dala svoju časnu Vitešku vrednost. Hoćeš li da tvojoj Poveruje se zakletvi, zakun' se U nešto čemu ne nanese vreda. RIČARD. Tako mi sveta - ELIZABETA, Punog tvoga skvrna. RIČARD. Smrti mi očeve - ELIZABETA. Na koju baci Ljagu tvoj život. RIČARD. Moga mi života - ELIZABETA. Koji si sam zloupotrebio. RIČARD. Pa, živoga mi Boga - ELIZABETA. Boga si Vreñao mimo svega. Da si se Bojao prekršiti zakletvu Koju mu dade, još bi sloga bila Neprekršena koju kralj, moj muž, Zaključio je, nit' bi braća moja Bila u grobu Da te beše strah Zakletvu njemu datu prekršiti, Ta plemenita kovina, što glavu Optočila je tvoju, krasila bi Slepoočnice nežne moga sina, I disala bi oba princa ovde Koje je sad, dva druga odveč nežna U postelji od praha, poslala Zakletva tvoja skršena da budu Crvima plen. Pa čime možeš sad Da se zakuneš? RIČARD. Vremenom pred nama.

ELIZABETA. A vremenom za nama ti si s Ogrešio o njega; jer i sama Suzama mnogim imaću da perem Buduće dane zbog tolikih tvojih Uvreda nanesenih danima Što su za nama. Žive deca kojoj Roditelje si pobio i koja, Neodgajena, oplakivaće Pod starost to; i žive roditelji Čiju si decu poklao i koji, Jalovo staro bilje, sada već Pod stare dane to oplakuju- Ne kuni se u dane potonje, Pre upotrebe zloupotrebljene U dane prošle, zlo upotrebljene, RIČARD. Onako kako bio nauman Da uspem i prokopsam, kajući se, Onako mene sreća služila U opasnome poduzeću protiv Neprijateljskog oružja! Sam sebi Došao glave! Bog i suñenice Od srećnih me časova odgurnuli! Svetlost mi svoju dan uskratio, A pokoja mi ne pružila noć! Srećnice zvezde sve se podigle Protivu mojih poduhvata ako Prelepoj tvojoj ćerci kraljevskoj Ne pružam čistu ljubav srca svog, Pobožne misli, i nenatrunjenu Odanost svoju! Sreća kako moja Tako i tvoja na njoj počiva; Bez nje pak čeka mene, tebe, nju, I mnoge duše hrišćanske, i zemlju Smrt, pustošenje, propadanje, trulež: Izbeći to se ne može, sem ovim; Nit' će se, osim ovim, to izbeći. Te, draga majko - ja ne mogu da vas Tako ne zovem - budite kod nje Zastupnik moje ljubavi pa mene Branite onim što ću tek da budem, A manite se onog što sam bio; Ne zaslugama dojakošnjim mojim, Već zaslugama koje mislim steći: Podvuc'te ono što iziskuju Država i vremena sadašnja, A nemojte se zaluñivati

Golemim planovima. ELIZABETA. Zar na tako Kušanje da me stavi satana? RICARD. Da, ako on rad dobra tebe kuša. ELIZABETA. Zar samu sebe da zaboravim? RICARD. Ako vas vreña da se same sebe Sećate, treba. ELIZABETA. Ti mi decu pobi. RIČARD. U vaše kćeri utrobu, meñutim, Sahranjujcm ih ja, da otud ona, Iz toga gnezda mirisa, ožive I samu sebe rode ponovo I utcha vam budu. ELIZABETA. Treba li Da poñem i da pridobijem kćer Za to što tražiš? RIČARD. I da budete, Čineći ovo, majka presrećna. ELIZABETA. Idem. Što pre mi pišite, a ja ću Izvcstiti vas kako ona misli RIČARD. I poljubac joj verne ljubavi Odnesite sa moje strane. Zbogom. (Poljubije. KRALJICA ELIZABETA ode.) Popustljiva budalo, plitkoumna Prcvrtljivice! (Ulazi RATKLIF, za njim KEJTSBI) Elcm! Šta je novo? RATKLIF. Svemoćni kralju, brodovlje bez broja Kraj obala se ljulja zapadnih, A prema žalu hrli gomila Sumnjivih, nesrčanih prijatelja, Neoružanih i nerešljivih Da one natrag potisnu. Svet priča Da Ričmond vodi ovo brodovlje. Plovcći tamo, oni Bakingema Čekaju da im u pomoć priteče I pozdravi ih kad se iskrcaju. RIČARD, Od prijatelja neko ko je brz Do vojvode od Norfoka nek' trkne. Ratklife, ti, iF Kejtsbi; gde je on? KEJTSBL Ovde, moj dobri gospodaru. RIČARD. Kejtsbi, Do vojvode potecL KEJTSBL Idem odmah Što brže mogu, gospodariL

RIČARD. Hodi, Ratklife, amo. Ti u Solzberi Da trkneš odmah, a kad stigneš tamo - (KEJTSBIJU) Tupava huljo beslovesna, što si Ukipio se tu, što nisi već Vojvodi potekao? KEJTSBL Valja najpre Da čujcm šta ste voljni, moćni kralju, Da se od strane vaše milosti Poruči njemu. RIČARD. Da, zacelo; reci, Moj dobri Kejtsbi, neka odmah skupi Snage što može silnije i veće I smesta nek' u Solzberi poteče Meni u susret. KEJTSBL Idem. (Odlazi.) RATKLIF. A šta li valja, ako je po volji, Da radim ja u Solzberiju? RIČARD. No, A šta ćeš tamo pre no stignem ja? RATKLIF. Vaše mi veličanstvo poruči Da ispred vas onamo pohitam. (Ulazi STENLI..) RIČARD. Promenio sam mišljenje. Šta novo Vi, Stenli, donosite? STENLI. Ništa dobro Da bi vam čuti godilo, moj kralju, Al’ ne ni tako zlo, te može lepo Da se iznese, RIČARD. Gle ti zagonetke! Ni dobro a ni zlo. Pa što ti treba Da tol'ko milja zaobilaziš, Kad možeš vest da kažeš neposredno? Još jednom: šta je novo? STENLI. Ričmond je Na okeanu. RIČARD. Tu nek' potone, Pa neka bude ispod okeana! Skitnica malokrvna! Šta će tamo? STENLI. Ne znam to, kralju, samo nagañam. RIČARD. A nagañaš? STENLI. Podstaknut Dorsetom i Mortonom I Bakingemom krenuo je on Put Engleske, da ovde krunu ište.

RIČARD. Je l' presto prazan? Mač bez desnice? Je r mrtav kralj? Je l’ zemlja ničija? Ko je, sem nas, živ Jorkov naslednik? A ko je kralj u Engleskoj do moćni Naslednik Jorkov? Dakle, šta on, reci, Na moru traži? STENLI. Ako nešto rekoh, Dosetiti se ne znam, gospodaru. RIČARD. Ako ne doñe da vam bude kralj, Dosetiti se ne znate šta ovaj VelŠanin tražL Ti ćeš, bojim se, Odmetnuti se pa pobeći njemu. STENLI. Ne, dobri gospodaru, nemojte Na mene podozrevati u tome. RIČARD. Gde su ti snage da ga suzbiješ? Gde pratnja tvoja, tvoji podložnici Da nisu sad na žalu zapadnom Da buntovnike s njinog brodovlja Sprovedu zdrave-zdravcate? STENLI. To ne, Moj gospodaru, prijatelji moji Na severu su. RIČARD. Gde? Na severu? Hladni su oni prijatelji menl Šta traže tamo, kad bi trebalo Da služe kralju svom na zapadu? STENLI. Nareñeno im nije, moćni kralju: Ako bi htelo vaše veličanstvo Dozvolu da mi da za odlazak, Sabraću svoje prijatelje pa ću Susresti vašu milost tamo gde je I gde je vašem veličanstvu drago. RIČARD. Hteo bi ti da odeš, nego šta, Pa da se spojiš s Ričmondom; al' neću Pokloniti ti vere. STENLI. Nemate, Svcmoćni kralju, rašta sumnjati U moje prijateljstvo. Neveran Niti sam bio nit' ću ikad bitL RIČARD. Pa, poñi, prijatelje prikupi, Al' svoga sina, Džordža Stenlija, Ovde da ostavite: pazite, Ne poklecnite srcem, il' će biti Njcgova glava sigurna ko trska. STENLI. Kako se odan pokažem, onako Činite s njim.

(Ulazi GLASNIK) GLASNIK Moj milostivi kralju, U Devonširu, ko što pouzdano Od prijatelja čuh, ser Edvard Kortni I brat mu, ekseterski episkop, Nadmeni prelat, s mnogo saveznika Na oružje se digli. (Ulazi DRUGI GLASNIK) DRUGI GLASNIK Glifordi se U Kentu odmetnuli, gospodaru, I svakog časa odmetnicima Suborci novi pritiču sve više, Te su im snage zamašno narasle. (Ulazi TREĆI GLASNIK) T. GLASN.: Velikog Bakingema vojska, kralju- RIČARD. Do vraga s vama, jejine! Zar drugo Ne znate ništa osim kukanja? (Udari ga.) Evo ti to do boljih izveštaja. TREĆI GLASNIK. Javljam vam, veličanstvo, da je vojska Bakingemova naglom poplavom I pljuskovima razbucana sva I rasturena, dok je on sam samcit Odluto nekud, niko ne zna kud. RIČARD. Oprosti, molim: evo moje kese; Udarac što ga dobi njom izleči. Da li je koji prijatelj dovitljiv Objavio za onog nagradu Ko izdajnika tog dovede amo? TREĆI GLASNIK Takav je proglas, kralju, objavljen. (Ulazi ČETVRTI GLASNIK.) ČETVRTI GLASNIK Ser Tomas Lavel i lord markiz Dorset U Jorkširu su bunu podigli, Kako se čuje, gospodaru. Ali Donosim vašem veličanstvu vest Utešnu vrlo: da je rasturena Bretonska flota burom. Ričmond je U Dorsitširu isposlao čun Do obale da pita da li su Oni na prudu uza nj ili nisu; Od Bakingema, rekoše mu oni, Dolaze njemu u pomoć, no on im Ne poverova, nego diže jedra

I put Bretanje otplovi RIČARD. U boj! Napred u boj! Pod oružjem smo već, Pa ako ne da bitke bijemo S neprijateljem spoljnim, onda bar Da odmetnike skršimo na domu. (Vraća se KEJTSBI.) KEJTSBI. U ruke nam je pao vojvoda Od Bakingema, kralju: to je vest Da bolja biti ne može; vest druga Toliko nije povoljna, al' ipak Saopštiti je valja: s moćnom vojskom U Milfordu se erl od Ričmonda Na kopno iskrcao. RIČARD. Napred svi Put Solzberija! Dokle ovde mi Pametujemo, dotle biti može Ii' dobijena ili izgubljena Odlučna bitka. Nek' na sebe neko Zapovest uzme da se Bakingem U Solzberi dovede; napred sa mnom! (Izlaze.) SCENA PETA London. Odaja u Stenlijevom domu. (Ulaze STENLI i SER KRISTOFER ERSVIK) STENLI. Ričmondu s moje strane recite, Ser Kristofere: upućen je sin moj, Džordž Stenli, da se zatvori u svinjac Onoga vepra najkrvavijeg: Odmetnem li se, odseći će glavu Mladome Džordžu; samo strah od toga Preči me da mu u pomoć pritečem Ovoga časa. Tako, poñi sad; Svom gospodaru preporuči me. Uz to još reci da je kraljica Pristala od sveg srca da mu da Kćer svoju, Elizabetu, za ženu. No gde se, reci, nalazi knez Ričmond? KRISTOFER. U Harfordvestu, il' Pembroku,

u Velsu. STENLI. Ko je od ljudi znamenitih s njim? KRISTOFER. Ser Volter Herbert, ratnik vrlo čuven, Ser Gilbert Tolbot i ser Viljem Stenli, Oksford, i ser Džems Blant, i strašni Pembruk, Pa s hrabrom svojom družinom Rajs Toma, I mnogi drugi veliki po svome Imenu i po svojoj vrsnosti: A krenuli su s vojskom put Londona, Ako li usput ne doñe do boja. STENLI. Lepo, požuri svome gospodaru; Ruku mu ljubim ja, a iz mog pisma Saznaće šta u srcu svome nosim. Zbogom. (Odlaze.) PETI ČIN SCENA PRVA Solzberi. Na trgu. (Ulazi ŠERIF sa STRAŽOM, vodeći BAKINGEMA na gubilište.) BAK: Zar neće da mi dopusti kralj Ričard Da govorim sa njim? ŠERIF. To ne, pa zato Strpljenja, dobri moj gospodine, I pribranosti imajte. BAKINGEM. O, vi, Hastingse, mališani Edvardovi, Riverse, Greje, sveti kralju Henri, I njegov sine lepi Edvarde, Vone, i svi vi koje upropasti Nepravda gnusna krišom mićena, Ako li nešto sad kroz oblake Gledaju vaše duše razgnevljene I ozlobljene na trenutak ovaj, Smejte se onda uništenju mom I svetite se! Da li beše danas

Dan Zadušnica, momci, ili ne? ŠERIF. Jest, gospodine. BAKINGEM. Na Zadušnice onda mome telu Dan Strašnog suda pada. Zakletvom sam, U doba kralja Edvarda, taj dan Zazvao da na mene padne ako Njegovu decu ili saveznike Njegove žene budem izdao. Zazvah taj dan kad kletvu izgovorih Da glave meni doñe izdajom Onaj u kog se uzdam najviše. I danas baš, na ove Zadušnice, Dan je do kog je bilo odloženo Suñenje mojoj zastraSenoj duši Za moja ogrešenja. To što zazvah Pritvornom kletvom svojom, to mi sruči Na glavu onaj gore Svevideći Sa kojim sam se igrao, pa meni Ozbiljno ono podari što ja U šali iskah. Tako silom on Mačeve ljudi opakih navede Da svoje šiljke upere na svoje Sopstvene gospodare. Tako sad Preteška kletva Margaretina Na moja pleća pada. "Kada on" Rekla je - "slomi tvoje srce jadom, Seti se da je Margareta tebi Prorekla to". Pa vodite me, momci, Sramnome panju: krivda krivdom vraća, Sramotom dug svoj sramoćenje plaća. (Odlaze.) SCENA DRUGA Ravnica u blizini Tamvorta. (Ulaze s dobošima i zastavama RIČMOND, OKSFORD, SER DŽEMS BLANT, SER VOLTER HERBERT, i drugi, sa svojom VOJSKOM u maršu.) RIČMOND. Sadruzi ratni, prisni prijatelji, Pod jarmom nasilničkim mrcvareni, Prodresmo, evo, do u srce zemlje

Ncometani, a od Stenlija, Očuha našeg, dobili smo, evo, Redove utehe i ohrabrenja. Napasnik onaj, onaj krvožedni, Zlosrećni vladar koji opustoši Čokote vaše pune grozdova I polja vaša puna letnjeg ploda, A vašu vrelu krv ko splačine Srče i loče, pa je napravio U rasporenoj vašoj utrobi Alov za sebe - e, ta svipja gnusna, Kako smo čuli, nalazi se sad U okolini grada Lestera, U srednjem delu ovog ostrva. Od Tamvorta pa donde nema više Od jednog dana marša. Bodro, dakle, U ime Božje, prijatelji hrabri, Krenimo napred da bismo tim jednim Krvavim okršajem rata ljutog Pobrali žetvu mira trajnoga. OKSFORD. Kad valjabiti boj s tim zlim ubicom Tad savest svakog pojedinca vredi Kol'ko i celih hiljadu vojnika. HERBERT. Ne sumnjam da će nama prići or Koji su sad uz njega. BLANT. Uza sebe Nikoga nema on sem onih što se Iz straha zovu njegovim, a ti će Uteči kada njemu najviše Potrebni budu. RIČMOND. Sve na korist našu. Napred u ime Božje! Brzo leti Istinska nada kao da je nose Lastina krila: ona manjeg koga Vine do kralja, kralja pak do Boga. (Odu.) SCENA TREĆA Bosvortsko bojište. (Ulazi KRALJ RIČARD s VOJSKOM; VOJVODA OD NORFOKA, ERL OD SARIJA.)

RIČARD. Ovde moj čador raspnite, baš ovde Na bosvortskome polju. Što ste tako Stušteni, lorde Sari? SARI. Srce mi je Vedrije deset puta nego pogled. RIČARD. Lorde od Norfoka - NORFOK Na službi vašoj, Premilostivi kralju. RIČARD. Pljuštaće Šamari ovde, Norfoče, zar ne? NORFOK Na jednoj i na drugoj strani, mili Moj gospodaru. RIČARD. Dignite mi čador! Nočas ću tu da ležim. (VOJNICI počnu da dižu šator.) Ali gde ću Ležati sutra? No, svejedno to je. Je 1' neko izvideo kol'ki je Broj izdajničkih snaga? NORFOK. Ima ili Najviše šest il' sedam hiljada. RIČARD. Pa naša vojska trostruko je veća; A tvrdinja je snažna osim toga Kraljevo ime, čega nemaju Na protivničkoj stranl Diž'te čador! Hajdemo, plemenita gospodo, Da osmotrimo prednost položaja; Pozov'te koga dobro upućenog: Motrimo da održimo poslušnost I mnogo da ne oklevamo; jer će Valjati da zasučemo rukave: Biće nam sutra posla preko glave. (Odlaze.) (Ulaze, na drugoj strani polja, RIČMOND, SER VILJEM BRANDON OKSFORD i DRUGI ZAPOVEDNICI. * Nekoliko VOJNIKA poñiže RIČMONDU šator.) RIČMOND. Umorno sunce utonu u zlato, A vatrenih mu kola svetli trag Najavljuje za sutra divan dan. Moj steg, gospodin Viljem Brandone, Imate vi da nosite. Nek' nešto Hartije meni ko i mastila Doda u šator moj, da sastavim

Nacrt za našu bitku, da za svakog Odredim voñu poseban zadatak, A naše male snage podelim Kao što valja. Ostaće uz mene Scr Viljem Brandon i ser Volter Herbert I erl od Oksforda. Erl Pembrok će Povesti puk svoj: njemu vi požel'te, Kapetan Blante dragi, dobru noć Sa moje strane i zamolite ga Da doñe k meni igutru u dva U šator moj. No, dobri kapetane, Još nešto mi učin'te: znate l' gde je Gospodin Stenli postavio logor? BLANT. Ako li ne pobrkah potpuno Njegove boje - a zacelo nisam - Njegov je puk za pola milje bar Južnije od glavnina velikih Kraljevih snaga. RIČMOND. Ako ne bi bilo, Kapetan-Blante dragi, opasno, Dobru mu noć požel'te s moje strane, I doturite njemu ovu moju Veoma važnu ceduljicu. BLANT. To ću, Ma me života stalo, gošpodaru, Uzeti na se; elem, nek' vam Bog Spokojan odmor noćas podari. RIČMOND. Laka ti noć, moj dragi kapetan Gospodo, hajd'mo da se svetigemo O sutrašnjemu poslu; vazduh je Oštar i hladan; uñimo u šator. (Povlače se u Šator.) (Ulazi, idući svom Šatoru, KRALJ RIČARD, a s njim RATKLIF, NORFOK i KEJTSBI.) RIČARD. Kol'ko je sati? KEJTSBI. Vreme večeri, Moj gospodaru; upravo je devet. RTČARD- Noćas ja neću večerati. Malo Hartije daj i mastila. Jeli moj vizir lakši no što beše, I moja ratna oprema u šator Sva unesena? KEJTSBI. Jeste, kralju moj; I sve je pripravljeno. RIČARD. Ti požuri,

Norfoče dobri, na zadatak svoj; Koristi stražu pažljivu; odben Stražare pouzdane, proverene. NORFOK. Odlazim, gospodaru. RIČARD. A sutra, plemeniti Norfoče, Na nogama sa ševom da mi budeš. NORFOK. Jemčim to, gospodaru. (Ode.) RIČARD. Ratklife! RATKLIF. Moj gospodaru! RIČARD. Neka naoružan Añutant jedan Stenliju u puk Odnese nareñenje da dovede Pre sunčeva roñenja svoje snage, Il' će u slepu jamu večne noći Sin njegov, Džordž, da padne. Vina mi Pehar natoči. Sveću jednu daj mi. Sutra za bitku da mi se osedla Moj belac Sarl Zbrin'te da mi koplja Čvrsta, al' ne i odveć teška budu. Ratklife! RATKLIF. Gospodaru! RIČARD. Nortamberlanda setnog da h vide RATKLIF. Baš kad je suton uzeo da pada On sam i Toma erl od Sarija, Vojsku su, jednu četu za drugom, Obilazili, bodreći vojnike. RIČARD. To mi je drago. Pehar vina daj m Nemam sad nešto uobičajenu Živahnost duha i vedrinu svoju. Spusti to dole. Jesu 1' hartija I mastilo za mene pripremljeni? RATKLIF. Jesu, moj gospodaru. RIČARD. Nek' motri straža moja; idi. Doñi kad bude ponoć, Ratklife, U šator moj da pomogneš da stavim Oružje na se. Idi, rekoh. (KRALJ RIČARD se povlači u svoj šator. Odlaze RATKLIF i KEJTSBI) (Otvara se RIČMONDOV šator, u kojem se nalazi on sa svojim oficmma i drugima. Ulazi STENLI.) STENLI. Sreća na šlem tvoj s pobedom nek' sleti! RIČMOND. Što tešiteljskog mrka noć i blagog Može da pruži, sve to neka tebi,

Moj plemeniti poočime, da! Red, šta moja mati draga radi? STENLI. Po porud ti njenoj donosim Blagoslov tvoje majke, koja vazda Za Ričmondovo dobro Boga molL Tol'ko o tom. Iskradaju se već Časovi tihi i na istoku se Ljuskasti mrak već razbija. Te kratko Da kažem, jer okolnosti to traže: Pre zore rane svoj pripremi boj, Pa udarcima krvavim i ratu Što bulji praznim očima mrtvaca Pusti da reše tvoju kob. A ja ću - Jer činiti ne mogu što bih hteo - Koliko bolje i korisnije Mogadnem vreme da zavaravam, Pa ću priteći tebi u pomoć U neizvesnom ovom sudaru: Al' se ne mogu odveć da istrčim Na tvoju stranu, jer će, primete 1' me, Pogubljen biti nežni Džordž, tvoj brat, Pred očima svog oca. Zbogom ostaj: I kratko vreme i jezovit čas Uskraćuju nam sad da svečano Na odanost se kunemo i duže Srdačno porazgovaramo, što bi Prilično bilo prijateljima Poduže razdvojenim; Bog bi dao Da dokolice nañemo za ove Obrede prisne ljubavi! Još jednom, Zbogom: pa budi hrabar, i sa srećom! j. RIČMOND. Do njegovoga puka, gospode Sprovedite ga. Ja ću pokušati Da malo dremnem, misli zbrkanih, Jer inače će sutra da me svali Olovni san kad treba da se vinem Na pobedničkim krilima. Još jednom, Gospodo plemenita, laku noć! (Odlaze svi sem RICMONDA.) O, ti, za čijeg vojskovoñu ja Sam sebe smatram, okom samilosnim Na moju vojsku pogledaj; u njene Doturi ruke tučni malj svog gneva, Te, teško njime tresnuvši, da one Šlemove smrve nasilničkih naših Neprijatelja! Daj da budemo

Izvršitelji tvoje odmazde, Te da te uzmognemo slaviti Kad pobedu odneseš! Vazda budnu Dušu ti svoju preporučujem, Pre no što oka prozor pritvoriš: O, štit mi budi budnom i kad spim! (Zaspi.) (DUH PRINCA EDVARDA, sina KRALJA HENRIJA ŠESTOG, uzvine se izmedu jednog i drugog šatora.) DUH EDVARDOV (KRALJU RIČARDU). Nek' ti na dušu sutra uzjašem Ko kamen teški! Seti se da mene Kod Tjuksberija, mladog kao rosu Probode ti, pa stoga očajanje Srči i umri! Bodra srca budi, Ričmonde, ti, jer duše uvreñene Prinčeva pomirenih ratuju Na tvojoj strani: utehu ti šalje, Ričmonde, kralja Henrga potomak. (Uzvine se DUH KRALJA HENRIJA ŠESTOG.j DUH (KRALJU RIČARDU). Na mome telu miropomazanom Bezbroj si rupa smrtnih iskopao Dok bejah smrtan: priseti se mene I Tauera, pa tad očajanje Srči i umri; Henri Šesti tebi Nalaže: srči očajanje, umri! (RIČMONDU) Ti, svet i čestit, budi pobednik! Hari, što tebi krunu proreče, U san tvoj kaplje utehu, i veli: Poživeo i vazda cvetao! (Uzvine se KLARENSOV DUH.) DUH (KRALJU RIČARDU). Nek' ti na dušu sutra uzjašim Ko kamen teški! Ja što beh u smrt Prociklim vinom spran, ja, ubogi Klarens, tvoj brat, kog ti si smicalicom Izdao smrti. Sutra se za boja Priseti mene, pa iz ruke tupi Ispusti mač, pa onda očajanje Srči i umri! (RIČMONDU) A za tebe se, Izdanče doma Lankastera, mole Jorkovi uvreñeni naslednici:

Nek' štite dobri anñeli tvoj boj! Pa, živeo i vazda cvetao! (Uzvinu se duhovi RIVERSA, GREJA i VONA.) RIVERSOV DUH (KRALJU RIČARDU). Nek' ti na dušu sutra uzjašim Ko kamen teški! Pozdravija te Rivers Što skonča život svoj u Pomfretu. Pa srči očajanje i tad umri! GREJOV DUH (KRALJU RIČARDU). Greja se seti s očajem u duši! VONOV DUH (KRALJU RIČARDU). Vona se seti, pa ti koplje tupo Grešnički strah iz ruku izbio! I očajanje srči tad, pa umri! SVA TROJICA (RIČMONDU). Preni se, pa se seti: Ričardu će Slomiti srce i pobediti ga Nepravde nama nanesene, koje U duši svojoj nosL Preni se, I pobedom ovenčaj ovaj dan! (Uzvine se HASTINGSOV DUH.) DUH (KRALJU RIČARDU). Krvavi i u grehu ogrezli, Preni se grehom ogrezao! Skončaj U krvavome boju dane svoje! Hastingsa lorda priseti se ti, Pa očajanje srči, i tad umri! (RIČMONDU) Spokojna, neuznemirena dušo, Preni se, preni! Oružja se lati, I boj povedi, pa za predivnu Englesku svoju pobedu donesi! (Uzvinu se DUHOVI dvaju mladih prinčeva.) DUHOVI (KRALJU RIČARDU). Snevaj sinovce svoje ugušene U Taueru, pa nek' olovo Budemo u tvom srcu, Ričarde! ða pritisnemo tebe u sramotu, U smrt i propast! Nalažu ti duše ðva bratučeda tvoja: očajanje Posrči, pa tad umri! (RIČMONDU) Spavaj ti, Spavaj u miru, Ričmonde, pa vedro

Preni se tad: nek' dobri anñeli Od veprovoga dosañivanja Zaštite tebe! I poživeo, I zametnuo lozu kraljevsku Blagoslovenu! Jadna Edvardova Poručuju ti deca da procvetaš! (Uzvine se DUH KRALJICE ANE.) DUH (KRALJU RIČARDU). Ričarde, Ana, žena bedna tvoja, Koja ni časa jednog ne prospava Spokojno pokraj tebe, ona sad U san tvoj nespokojstvo uliva: Sutra, za boja, priseti se mene, Pa nek' iz tvojih ruku ispadne Tvoj tupi mač, i umri očajan! (RIČMONDU) Spokojna dušo, mirnim snom ti spavaj I snivaj srećnu pobedu i uspeh! Za tebe žena protivnika tvog Svevišnjemu se moli Gospodu. (Uzvine se BAKINGEMOV DUH.) DUH (KRALJU RIČARDU). Ja prvi bejah koji ti do krune Pomože doći; poslednji ja bejah Kojeg je tvoje stiglo nasilje. O! Bakingema seti se za boja, Pa umri moren svojim grehovima! Krvava dela snivaj, snivaj smrt: Čileći duhom, očajanje gledaj, U očaianju Bogu dušu predaj! (RIČMONDU) Nada me, pre no pomogoh ti, ubi; Al' budi hrabar, prisebnost ne gubi. Bog s anñelima pomoć nek' ti dadne, A Ričard s vrha nadmenosti padne! (DUHOVI iŠČeznu. RIČARD se trgne iz sna.) RIČARD. Daj drugog konja! Privijte mi rane! Smiluj se, Hriste! Miruj! San to beše. O, kukavička savesti, koliko Mučiš me ti! U sveći plav je plamen. Gluva je ponoć. Put mi dršće sva, Ledenom rosom straha oblivena. I šta? Zar samog sebe plašim se? Jer nikog drugog nema tu, a Ričard Ričarda voli; to jest, ja sam ja.

Da nema tu ubice nekog? Ne. Al' ima: to sam ja. Da bežim tad? Al' šta? Od sebe samog? Bilo bi Razloga dobrog: jer bih inače Osvetio se. Šta? Zar samom sebi? Avaj! Ja volim sebe. ZaSto? Radi Dobra što sam sam sebi činio? Al' avaj, ne! Ja pre sam sebe mrzim Zbog mrskih dela izvršenih mnome. Hulja sam ja. Al' ipak lažem. Nisam. Ludo, govori sam o sebi lepo: Mani se, ludo, laske. Savest moja Tisuću raznih ima jezika, I svaki jezik drugu priču priča, A svaka priča žig mi hulje daje. Krivokletnik da goreg nema ja sam, Ubica surov da ga goreg nema; Grehovi razni svi, i oni svi U stupnjevima raznim obavljani, Pred porotu se tiskaju i svi Iz glasa viču: "Kriv je, kriv!" U očaj Moram da padnem. Nema žive duše Koja me voli, te me ožaliti Ničija duša neće ako umrem. I zašto bi, kad sam ja sažaljenja Nikakvog nemam prema sebi samom? Reko bih da su duše onih svih Koje pomorih došle u moj šator I svaka od njih preti da se sutra Na Ričardovoj glavi osveti (Ulazi RATKLJF.; RATKLIF. Moj gospodaru! RIČARD. Za ime Božje, ko je? RATKLIF. Ratklif, moj gospodaru. Dvap U selu zore pozdravili cik Petlovi prvi. Vaši prijatelji Na nogama su već, i pritežu Oklope svoje. RIČARD. Ja sam, Ratklife, Imao strašan san. Šta misliš, da 1' će Pokazati se odani i verni Svi naši prijatelji? RATKLJF. Nema sumnje, Moj gospodaru. RIČARD. Strah me, Ratklife, Strah me je.

RATKLIF. Ama, dobri gospodaru, Ne plašite se senki. RIČARD. Senke su, Tako mi svetog apostola Pavla, Ugnale noćas više užasa U Ričardovu dušu no što to Postići može deset hiljada Vojnika oružanih propisno, A predvoñenih plitkim Ričmondom. Još nije blizu zora. Poñi sa mnom; Krišom ću meñu šatorima našim ða oslušnem da 1' ko ne namerava Da otpadne i okrene mi leña. (Odlaze.) (RIČMOND seprobudi. Ulaze OKSFORD i drugi.) VELIKAŠL Dobro vam jutro, Ričmonde. RIČMOND. Oprostite mi, vrli plemići, Već probuñeni i na nogama, Što zatičete ovde jednoga Zakasnelog lenjivca. VELIKAŠL Kako ste Spavali, gospodaru? RIČMOND. Kad odoste od mene, gospodo, Najslañim snom sam zaspao, u kojem Tol'ko sam divne, tol'ko dobroslutne Imao snove da ovakvi nikad Ne dospeše u kakvu snenu glavu. Usnilo mi se da su duše onih Čija je tela Ričard pobio Došle u šator moj i klicale Kako je moja pobeda: od sreće, Verujte, celo srce igra moje Kada se setim toga divnog sna, Kol'ko do zore ima, gospodo? VELIKAŠL Izbi baš sada četiri. RIČMOND. K oružju tad! I uputstva da dam. (Njegov govor VOJNICIMA.) Da se zadržim duže što na onom Što sam već reko, sugrañani dragi, Za to nit' ima dokolice niti Vremena tesnac to dozvoljava; Al' imajgte na umu: bore se Na našoj strani Bog i naša pravda; Molitve svetitelja blaženih I duša uvreñenih nepravdom

Isturene su ispred naših lica Ko kakav bedem uzdignut visoko; Svi protiv kojih vojštimo, izuzev Ričarda samog, voleli bi više Da naša strana pobedi no onaj Za kojim idu. A i šta je taj Za kojim idu? On je, pravo reči, Kasapin ljudskog roda, gospodo, Nasilnik sav u krvi ogrezao; I uzdigo se i učvrstio Samo kroz krv; što ima, to je steko Kujući sam za sebe oruña, A one što su oruñe mu bili I pomogli mu, te je poklao; Prljavi, bedni kamen to je, kom je Pridao vrednost i skupocenost Blistavi presto engleski, do kog se Prevarom i neverstvom uspeo; Vajkadanji je dušman Božji to. Te ako protiv Boljeg dušmanina Vodite boj, zaštitiće vas Bog, Po pravdi svojoj, ko vojnike svoje; Prolivate li znoj da nasilnika Svrgnete jcdnog, spavaćete mirno, Jer će ubijen biti nasilnik; Vojštite l' protiv onih koji su Neprijatelji vašeg zavičaja, Zavičaj vaš će slaninicom svojom Nadnicu da vam isplati za muke; Tučete li se da obezbedite Okrilje svojim ženama, pred vas će, Pobedom ovenčane, da izlete Na domu žene s dobrodošlicom; Otklonite li mač od svoje dece, Dcca će dece vaše nadoknadu U vaše stare dane da vam plate. Pa tad, u ime Božje, i u ime Svih ovih prava, kren'te stegove I svoje orne mačeve izvuc'te. A što se mene tiče, nek' za ovaj Pokušaj drski mene otkupi Moj hladni leš na hladnom licu zemlje; No ako uspem, imaće svoj deo I najmanji od vas u onom što se U pokušaju ovom dobije. Neka zatutnje doboši i trube,

Bodro i neustrašivo. Nek' Bog I sveti Dorñe budu s nama. Napred Za Ričmonda, za našu pobedu! (Odlaze.) (Vraćaju se KRALJ RIČARD, RATKLIF, PRATNJA i VOJSKA) RIČARD. I šta je rekao za Ričmonda Nortamberland? RATKLIF. Da nije nikada Veštinu ratnu uvežbavao. RIČARD. I rekao je istinu. Šta reče Sari na to? RATKLIF. On reče s osmehom: Za naše svrhe utoliko bolje. RIČARD. Pravo rečeno; tako je zacelo. (Izbija sat.) Časove izbroj- Dodaj mi kalendar. Vide l' ko sunce danas? RATKLIF. Ja ga nisam Video, gospodaru. RIČARD. Onda mu se Ne mili da prosija, jer bi već Pre jednog časa, prema kalcndaru, Trebalo da je istok začiknulo. Crn dan će biti za ponekog danas, Ratklife! RATKLIF. Gospodaru? RIČARD. Sunce danas Nećemo ugledati; nebo se Na našu vojsku mrgodi i mršti. Kamo da hoće kišne suze te Sa zemlje da se uklone! Za danas Zrak sunčev neće sinuti! Al’ Što bi Ovo za mene bilo išta više No što je to za Ričmonda? Pa isto To nebo koje mršti se na mene Turobno gleda i na Ričmonda. (Ulazi NORFOK.) NORFOK Oružje na se, kralju, bacajte, Oružajte se! Već se ncprijatelj Na bojnom polju razmeće. RIČARD. Prion'te, Prion'te svi; oprem'te konja mog. Pozov'te lorda Stcnlija, i nalog Izdajte njemu da privede snage: Izvešću ja, meñutim, u poljanu

Vojnike svoje i ustrojiću Ovako svoju bitku: prethodnice Dužinom svom će da se protegnu, A sastavljene biće podjednako Od konjanika i pešaka; strelci Imaće da se smeste u sredinu. Džon vojvoda od Norfoka sa Tomom Erlom od Sarija predvodiće Te konjanike i pešake te. Kad oni tako postavljeni budu, Za njima ćemo mi da nastupimo U boj s glavninom, čije snage će Sa sviju strana biti zakriljene Konjicom našom najboljom. E, to, Pa nek' nam sveti ðorñe bude štit Šta ti na ovo kažeš, Norfoče? NORFOK Uputstvo dobro, kralju junačni. To nañoh jutros u svom šatoru. (Pružijedan svitak.). RIČARD. Nek'džambas Norfok ne naleće, odan Dik, njegov gosa, kupljenje i prodan. Neprijateljska izmišljotina. Gospodo, napred, svak na svoj zadatak: U naše duše strah nek' ne unesu Brbljivi snovi; savest je tek reč Kojom se služe strašljivci, a nju su Smislili kao bauk za junake; Savest su naša snage naše jake, A mač naš zakon. Napred u dar-mar! Zbijte se složno. Stići ćemo zar, Ako l' do neba ne, do pakla bar. (Njegov govor VOJSCI.) Šta još da kažem sem što rekoh već? Ne smctnite sa uma s kim vam valja Voditi boj: sa ruljom probisveta, Nitkova, odbeglica, s talogom Bretonskim drskim, s presamićenom Seljačkom bagrom, što je zemlja njena, Prcnajedena, izbljuva i baci U pustolovlje očajno, u čistu I očiglcdnu propast. Spokojno ste Spavali vi, a oni nespokojstvo Doncsošc vam; zemlje je u vas, I lcpih žena blagoslov imate; A oni jedno hoće da vam otmu, A drugo da oskvrne, A i ko će

Drugi da vodi njih do nekakav Kukavni brat što ko zna otkad živi O trošku naše majke u Bretanji? Mekušac neki, čovek koji nikad U svom životu ne oseti stud Ni kol'ko kad bi obuću na njemu Zasuo sneg? Na onu stranu mora Bičem najur'te probisvete ove; Korbačem ispudajte napućene Francuske ove odrpance, ove Prosjake glañu morene, i svoga Života site, ove uboge Pacovc, koji bi se dosad sami Zbog ncstašice povešali već Da im se ne priviña ćar od ovog Pothvata budalastog: ako treba Da podlegnemo, neka podlegnemo Ljudima bar, a ne tim bretonskim Kopilanima, koje su u njinoj Sopstvenoj zemlji naši očevi Lemali, tukli, premlaćivali, Pa još, da bude spomen zapisan, . I naslednike njihovoj sramoti Za sobom ostavili. Treba li Da se na našoj zemlji baškare? Da spavaju sa našim ženama? Da kćeri naše siluju? (Daleko se Čuje doboš.) Gle, gle! Čujem im doboš. Engleska vlastelo, Tuci se, bij; u boj i ti poleti, Slobodni, smeli zemljoposedniče! Zapnite strele, zapnite ih, strelci, Pravo u čelo! Mamuzajte ljuto Ponosne konje, jozdite u krvi! Nebo prestrav'te kopija lomećil (Ulazi GLASNIK.) Šta je lord Stenli odgovorio? Hoće li svoje snage da dovede? GLASNIK. Neće da doñe, gospodaru. RIČARD. Džordž, njegov sin, da plati glavom! NORFOK Močvar su protivnici, gospodaru, Već pregazili: ostavite da se Džordž Stenli posle boja pogubi. RIČARD. U grud'ma tisuć srdaca mi raste: Stegove naše kren'tc! Stuštite se

Na dušmanina! Nek' naš stari poklič, Hrabrosti naše znamen, sveti Dorñe, Udahne nama gnev zmajeva ljutih Naval'te! Šlem naš kiti pobeda. (Odlaze.) SCENA ČETVRTA Drugi deo poprišta. (Uzbuna. Borbe. Ulazi NORFOK s trupama, za njim KEJTSBI.) KEJTSBI. Spasite, lorde Norfoče, izbav'te! O, izbavljajte! Čuda čini kralj Natčovečanska, i po cenu glave Srlja na svakog ko se ispreči: Ubijen mu je konj: al' on se peške I dalje bori, i u čeljust smrti Uskače da bi Ričmonda pronašo. O, pomagajte, vrli gospodaru, Il' nam je danas propast pisana. (Uzbuna. Ulazi KRALJ RIČARD.) RIČARD. Konja! O, konja! Kraljevstvo za konja! KEJTSBI. Povucite se, gospodaru, ja ću Pomoći da do konja doñete. RICARD. Život sam, robe, stavio na kocku I neću da ustuknem ispred njene Prevrtljivosti. Reko bih da ima Ričmonda šest na ovom poprištu; Petoricu sam danas ubio Umesto njega. - Konja, konja dajte; Za jednog konja dajem kraljevinu. (Odlaze.) (Uzbuna. Ulaze, sa suprotnih strana, KRALJ RIČARD i RICMOND i, boreći se, odlaze. Povlačenje i trube. Zatim se vraćaju RIČMOND, STENLI, noseći krunu, i razni drugi VELIKODOSTOJ- NICI. Za njima trupe.) RIČMOND. Gospodu čast i slava! Slavavašem Oružju, pobednički prijatelji. Izvojštili smo ovaj dan, i onaj Krvavi pas je glavom platio.

STENLI. Otkupio si sebe ko što valja, Ričmonde neustrašivi! I, evo, Kraljevsko ovo znamenje, već tol'ko Vremena nasilnički držano, Otrgao sam ja sa krvavih Slepoočnica mrtvog gada tog, Da njime tvoje čelo zakitim: Nosi ga, blaguj s njim, uznesi ga! RIČMOND. Svevišnji nek' na sve to kaže amin. No, reci, je li živ Džordž Stenli mladi? STENLI. Živ je i zdrav, i sklonjen, gospodaru, U tvrñavi u Lesteru, kud mi, Ako je vama ugodno, želimo Odavde da se uputimo. RIČMOND. Koje Od znamenitih ljudi poginuo Na jednoj i na drugoj strani danas? STENLI. Džon vojvoda od Norfoka, pa onda Lord Voltcr Feres i ser Viljem Brandon, Najzad ser Robert Brekenberi. RIČMOND. Da se Sahrane njina tela ko §to njinom Porcklu dolikuje: neka se Proglasi da će biti pomilovan Odbegli vojnik svaki koji se Vratio bude i pokorio. A zatim ćemo, ko što zakletvu Na pričešću smo svetom dali već, Crvenu ružu da ujedinimo Sa belom ružom: neka se na ovo Spajanje lepo osmehnu nebesa, Koja se dugo mrštila na razdor Izmeñu njih! Da l' ima izdajnika Koji na ovo ne bi reko amin? Dugo je bila luda Engleska Ožiljke samoj sebi zadajući; Prolivao je, u zaslepljenosti, Brat bratu krv; u plahosti je otac Roñenog sina klao; sin, jer nije Imao kud, svog oca kasapio: Sve to što Jork i Lankaster u svojoj Zakavženosti groznoj meñusobnoj Zakavžili su i razdvojili, Nek' sada Ričmond i Elizabeta, Ti naslednici prava oba ova Kraljevska doma izmire i združe

Po zapovesti lepoj Božijoj; A neka njini naslednici - bude l' Božija volja to - obogate Budućnost mirom blagoobraznim, I neka nasmejano obilje I lepe dane napretka donesu Vremena koja stoje ispred nas. Otupi, Bože mlostivi, rez Na maču izdajnika, koji bi Želeli da se opet nametnu Krvavi dani ovi, pa da suze Proliva povodima krvavim Engleska jadna. Ko izdajstvom miru Prelepe zemlje te o glavi radi, Neka ne živi da se plodom sladi Procvata njenog. Sad su prevljene Grañanskog rata rane nečuvene, Razmiricama došao je kraj: Bože, ti mir dugovečan nam daj! (Izlaze.) KRAJ