СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ЖИЧКИ

ЖИВОТ СВЕТОГ САВЕ

Увод

Веома давно живео је један млади принц. Био је необично мудар,богат и леп. Сва врата светске славе и уживања била су му отворена.Али, нешто у њему одвраћало га је од свих тих чари и привлачностисвета за којима су милиони осталих људи жудели. И једнога дана,тајно од својих родитеља, он завара траг дворској пратњи и побеже уједно пусто место где се настани као сиромашни странац. Јединажеља му је била да своју душу осветли Божјом истином и вољом и дасамо Њему служи.

Много година касније, овај краљевић, вођен Божјом руком, врати сеиз пустиње у своју земљу као принц цркве и духовни вођ своје нацијеза сва времена. Иако је био без деце, он је кроз векове постао отацмилиона и милиона својих духовних синова и кћери.

Ово се догодило пре више од седам и по векова, али духовна буктињакоју је он упалио у своме народу, још увек гори, а број његове духовне

деце стално се умножава. Он је био пријатан, али неустрашив;необично леп, а врло скроман; веома активан, али сталожен;друштвен, а ипак усамљен. Умео је да живи отмено у обадва света, тесу се многи на њега угледали.

И данашњи Срби, из љубави према њему, подижу му многобројнезадужбине на свих пет континената где их је иронија судбинерасејала.

Историја овог необичног и дивног краљевића биће изнета у овојкњизи.

владика Николај Велимировић

Немања

Отац јунака ове приче звао се Немања. Иако је ово име библијско,оно никада пре није употребљавано међу хришћанским Србима,свакако не међу угледнијим, принчевима, жупанима и војводама. Свису они обично имали национална имена као: Мутимир, Властимир,Часлав, Бодин, Драгомир, Завида, Тихомир и тако даље, дакле старасловенска имена, али ипак са чистим и лепим значењем. Ово име јесимбол читаве Немањине напорне владавине, као ујединитељанације и градитеља националне државе. Кад је његов библијскиимењак Немија, по дозволи персијског цара Артаксеркса, обнављаоразорене зидове Јерусалима, наредио је мајсторима да “једном рукомраде, а у другој да држе мач”, ради одбране од непријатеља који су ихузнемиравали (Немија, 4, 17-18). Тако је и Немања морао да гради ида брани у исто време, све до краја своје владавине.

По сведочанству хроничара, Немања је рођен 1113. а умро 1199.године. Дакле, његов живот је испунио скоро цео један век. Скорополовину тога свога живота он је провео борећи се за јединство свогнарода и за његову државу. Рођен је у Рибници, близу Дукље и био јепрво крштен у римокатоличкој цркви у месту свога рођења, али јекасније поново крштен у православном храму Светих апостола у Расу.Његов отац звао се Завида и био је један од провинцијских српскихпринчева са седиштем у Дукљи, садашњој Подгорици у Црној Гори.Није нам познат Завидин родослов нити његова веза са великимсрпским принчевима: Десом, Урошем, Вуканом и Бодином. Његовоиме је сачувано у историји само кроз углед сина му Немање.

После Завидине смрти Немања је очевим тестаментом наследио

најисточнију четврт српске кнежевине, од Раса до Ниша. Остала тридела су наследила његова браћа: Тихомир, Мирослав и Стацимир. Свачетири брата су била незадовољна својим наследством. Осталатројица била су себична. Сматрали су да су добили и сувише малетериторије, и сваки је желео да се прошири на рачун другога брата.Далековидог Немању је, опет, бринула поцепаност српскихтериторија. Он је сањао само о српском народу као целини и одржави у којој би сви Срби били уједињени. Тада је било неколикосрпских кнежевина, чији се број увећавао поделом Завидине државе.И тако ствари одоше са рђавог на горе. Свакој од ових независних,малих државица претила је опасност да постане пленом јачих суседа.Немања је желео да то заустави.

Ради остварења овог идеала, уједињења свих Срба у једну државу,способну да брани и омогући културни развој, Немања је имао да сеухвати у коштац и са унутарњим и са спољним непријатељима.Његова унутарња борба била је уперена против неразумевања иускогрудости своје браће и родбине, а спољна скоро са свим суседима,великим и малим. Са оба ова непријатеља свога идеала Немања себорио са променљивом срећом. Једном је био побеђен од своје браћеи као Јосиф бачен у дубоку јаму. Из те јаме га је спасао на чудесамначин Свети Ђорђе, и он је наставио борбу. У следећем успешномсукобу, он је приморао двојицу своје браће да се предају и закуну напослушност, док је најстарији Тихомир нестао у том сукобу. Тако јечетворна власт ишчезла. Немања је постао једини владар инаследник Завидове државе. Мирослав и Стацимир су му осталиверни до краја живота. Тада се Немања окрену против спољнихнепријатеља, опет са променљивом срећом. Борио се протувуВизантије, Мађарске, Дубровника, Бугарске и крсташа. Ми нећемозалазити у детаље свих тих борби, али можемо рећи да је он на крајууспео да створи српску државу од Јадрана до Софије и Перника.

Немања је био ратник прве класе. И као многе велике војсковође, био

је веома религиозан. Кад год би између ратова имао одмора зидао јецркве. Неке од њих су права ремек дела. Краљица његових задужбинаје Студеница. Остале су: Ђурђеви Стубови на реци Лиму, АрханђелМихаило у Скопљу, Свети Пантелејмон у Нишу, Света Богородица иСвети Никола у Косаници. Све су то биле његове задужбине. Поредтога по својој хришћанској широкогрудости, он је слао богатепоклоне црквама: Свете Богородице Евергетске у Цариграду, СветогДимитрија у Солуну, Светог Петра и Павла у Риму, Светога Николе уБарију, Светога Јована на Јордану, Светога Теодосија у Палестини;Светог Гроба Господњег и другим. А његова дарежљивост премасиротињи и безнадежнима била је добро позната и на Истоку и наЗападу. Моћни ратник своје земље и милосрдни Божји човек, такавбеше Немања.

Какве је утиске оставио Немања на своје савременике? Он је био врломудар човек. Када га је византијски цар Манојло по први пут срео уНишу, “био је изненађен мудрошћу младог човека”. Два угледнаисторичара су описала Немању као заточеника у Цариграду.Евстатије је хвалио Манојлову храброст “који је успео да покори овајвелики народ (Србе) и њиховог прослављеног вођу (Немању)”. Ондапродужује: “Ја сам посматрао Немању са дивљењем. Он је растомвећи него што му је природа даривала, врло висок и леп човек”. ИМанас, други историчар, исто тако описује Немању као силногчовека: “Варварин, широких рамена и лепог изгледа, он је украсиоцарев тријумф, ма да дочекан од житаља Цариграда са поругама”.

Са горњим описом се подударају и Немањини портрети на фрескамапо манастирима Србије, Свете Горе и Бугарске. Нажалост, нигденемамо сачуван његов портрет као великог жупана, већ само каостарог осамдесетогодишњег монаха. Чак и на овим фрескама, он јепредстављен као човек класичних црта, достојанства и снаге.

Принц Растко

Српски народ је веома наклоњен деци. Имати више деце Србисматрају великим породичним благословом.

Немања и његова супруга Ана имали су два сина и неколико кћери.Онда су престали да добијају децу дуго времена, иако су желели да ихјош имају. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећимсином, “који ће бити разонода нашој души, наследник нашевладавине и потпора нашој старости”. Своје молитве поткрепили сузаветом да ће, ако им Бог испуни жељу, после тога наставити својживот као брат и сестра, а не више као муж и жена. И Господ Бог, повеличини своје доброте, подари им мушко чедо. Оно је заиста билочудо од детета, лепо и бистро. На крштењу му дадоше име Растислав,скраћено Растко. Што је Растко више растао све је више био вољен несамо од својих постаријих родитеља, већ од све уже родбине и целедржаве. Срећни родитељи гледали су дете са нежном љубављу исветачким поштовањем, као да га нису они родили, већ као да јепослато са неба. Посетиоци и многи други говорили су о њему: “Овоће дете бити нови знак свету”. Као дечак, Растко је био васпитаван однајбољих учитеља, које су љубимцу могли да пронађу његови драгиродитељи. И у учењу и у владању он је био понос и радост својихнаставника. Када је напунио петнаесту годину, Немања му даде једнупокрајину, да би стекао искуство у управљању и администрацији.Младом принцу додели отац неколико искусних државника иофицира, да га упућују у принчевским дужностима и војнимвештинама. Исто тако му је доделио неколико племићких синова даму праве друштво у спорту и разоноди.

Растко је ревносно и пажљиво пратио упутства својих старијих. Нијеизбегавао ни понеке од пристојних разонода са својим млађим

друговима. Чинио је то увек умерено, никад претерано. Научио је дацени вредност одмора и спорта. Увек љубазан, отворен и живахан, онје са друговима ишао на јавне игре, безазлене представе, лов инарочито на војне вежбе. Међутим никад није учествовао упрекомерним задовољствима, вечерњим гозбама или у неумереностиу јелу и пићу. Речено је за њега да се никад није смејао, али је увекбио насмејан. Својом уздржљивошћу често би посрамио својенеобуздане другове. Он их није укоревао речима или љутитимпогледом; његов лични животни пример био је довољан прекор зањих. Уместо да троши време за сујетне разговоре, он је читао озбиљнесписе са пергамената, које му је отац набављао, нарочито оне орелигији и историји. Редовно је присуствовао богослужењима уцркви, молио се, постио и давао милостињу сиротињи. Сви су седивили његовој чедности. Био је омиљен због необичнеплеменитости. Богате поклоне које је примао од родитеља и народабрзо би делио својим службеницима, учитељима и друговима, незадржавајући ништа за себе.

Али, после рада, у слободним часовима, најрадије је волео даразмишља о великим тајнама човекова битисања и судбине. Великикинески мислилац рекао је: “Лако је радити, тешко је мислити”. ПЧаки у својој раној младости Растко је волео да дубоко и дуго размишљао вери, што је необично за младе особе. Ово не значи да он није волеода ради. Напротив, био је веома вредан и извршавао је своје дужностинајсавесније. Према томе, има много више радника него мислилацамеђу синовима човечијим. Српски принц је увек био спреман за рад инаклоњен размишљању. Ове две урођене особине створиле сунајмудрије и најјаче личности у историји.

Такав је био краљевић Растко, син Немањин, нежна грана великогхраста.

Осујећена женидба

Што се више иде са Запада на Исток, све се више наилази на обичајраних женидби. Српски родитељи су настојали да им се синови женечим наврше године, које православна црква прописује.Сентиментални разлог за ово је, што родитељи желе да што предочекају унучад; морални разлог, да сачувају децу од искварености и,најзад, практични, да добију што пре помоћ у пољским радовима изанатима, два главна занимања Срба од памтивека. Православнацрква, чак и у наше време дозвољава женидбу од седамнаест година.

Нарочити разлог Немање и Ане да виде Растка ожењеног још уседамнаестој години био је тај, што су они били у већ поодмаклимгодинама.

После две године они га позваше да дође у престоницу. ПрестоницаВеликог жупана била је у Расу, граду у узаној, али плодној долини,окруженој падинама, близу старе цркве Светих Апостола, у којој јеНемања био крштен по православном обреду.

Далеко од царског луксуза каснијег модерног доба, балканскикраљеви и владари у Немањино доба, живели су скромним животом.Слично је било чак и на двору веома цивилизоване Византије. Премаисторијским подацима и песмама, велики жупан Немања био јевеома богат владар. Поседовао је “седам кула сребра и дуката”. Паипак, као хришћанин и ратник он је волео скроман живот. Његоварезиденција је била велики четвороугаони простор, ограђен зидом саосматрачницама на сваком углу, ради безбедности. У средини тогадворишта била је његова двоспратна кућа са подрумом. Подрум јеслужио за држање вина, воћа у друге хране. Лед је прављен за времезиме у специјалним базенима. Први спрат је био сазидан од камена.

Велико огњиште је служило као кухиња. Трпезарија је билаукрашена плафоном у дуборезу. По удубљењима и угловима било јесмештено посуђе, тањири, златом извезене дрвене кашике, чаше завино од керамике, воловских рогова или од кованог злата и другихпредмета. Око синије, ниског стола за ручавање, људи су седели наниским дрвеним троножним столицама. Горњи спрат је био оддрвета, малтерисан изнутра. Савијене сламарице, јастуци и вуненипокривачи - ћилими држани су преко дана у бројним удубљењима узиду. Спавало се на дрвеном патосу. Било је и других одељења мањихи већих, са офарбаним ормарима за одело и оружје. О чивилуцима сувисили штитови, опреме и лукови, наџаци, оклопи и друго оружје,које је прекривало зидове. Ту је била и мала кућна капела, украшенаскупоценим иконама и свећњацима. Испод иконе светогпрвомученика Стефана даноноћно је горело кандило. То је билаКрсна слава Немањиног дома. Постојала су и посебна одељења заблиску родбину и пријатеље.

У дворишту, поред главне куће, налазила се и једна великаједноспратна зграда за државну Скупштину, друга за странепосетиоце и трећа за службенике, секретаре, тумаче, курире, гарду ипослугу. Споља, око зидова, био је један просторни појас, заштићенјош једним зидом и утврђењима. Тамо су биле зграде за војску,соколе, носаче штитова, пазитеље паса и коња и тако даље. Изванових зидова било је и других зграда, барака и шатора за смештај иисхрану посетиоца и сиромашних.

Праћен својим племићима Растко је допутовао у очев дом, у коме серодио. Пољуби руке својим родитељима, а они њега топло изгрлишеи изљубише. Мајка је плакала од радости, а отац је с поносомпосматрао свога мезимца, чији стас сада беше као његов. Ту, предњима, стајаше опет он, њима најдражи, највољенији и најомиљенији!Својим искусним и проницљивим погледом Немања је дуго мериоРастка, високог и танковијастог младића, са кестењастом косом иплавим очима, пријатног, живахног, усправног, сасвим одраслогратника. Заиста, изванредан младић, сазрео за женидбу, мишљашеотац.

И отпоче славље које је трајало данима и недељама. Мали жупани,кнежеви, војводе, заставници, часници, војници и обичне масе народапрекрилиле су град Рас и двор Великог жупана, жељни да виде ипоздраве Растка Немањића, најпопуларнијег и најомиљенијег од свихвеликаша.

По обичају, мајка је прва поменула Растку о његовој женидби. Затимблиска родбина и на крају отац. Растко је слушао учтиво, искрено сесмешио, дајући неодређен одговор, пазећи да не увреди своје стареродитеље. У међу времену они су посматрали његово држање иприметили да је он, с времена на време, отсутан мислима и да онечему дубоко размишља. Уочили су да увече напушта гозбе веомарано. Затицали су га ноћу у кућној капели како се, на коленима, молии дубоко уздише. Међу осталим посетиоцима тада се налазила у Расуи група црноризаца, монаха из Свете Горе. Сви су они били Срби,осим једног Руса. И овог пута дошли су да понуде своје молитве и датраже прилог за манастир. И њима је даржљивост Великог жупанабила добро позната. Није им ово била прва посета Расу. Немања их јеволео због побожне мудрости и што су служили на словенскомјезику. Били су му потребни монаси за манастире, па је вероватнопредлагао и њима да пронађу младе и побожне кандидате и поведусобом, да их обуче и врате у отаџбину.

Растко је сатима и сатима разговарао са овим монасима. Сазнатижељом је питао и слушао. Вођа пута био је најстарији монахмеђу њима, Рус. Он је говорио Растку о пролазности овога живота и оСветој Гори, као прагу царства Божијег и најидеалнијем уточишту одсујете. Растко је гутао сваку реч.

Сазнавши, преко рођака, за ове разговоре, родитељи се забринуше.Ипак су живели у нади. Говорили су Растку много озбиљнијенаглашавајући важност породичног живота како ради његове личнесреће, тако и ради добра државе. Предложили су му имена најбољихдевојака, од којих су неке биле кћери српских племића, а неке странепринцезе. Сваки царски или краљевски двор на Балкану или

суседству био би срећан да да кћер за Растка и да се тиме ороди саВеликим жупаном, који је тада био врло богат и моћан међувладарима у овом делу света. За срећу или несрећу, сви Немањићи,осим Немање, почевши од Вукана и Стефана, Немањиних синова, падо последњег у династији, цара Уроша, сина Душановог, били сужењени странкињама.

Растко је био веома дирнут убеђивањем родитеља и са највећимпоштовањем изљуби им руке и рукаве, уздржавајући се да каже ни дани не. Али њихова осетљива срца наслућивала су негативан одговор.Међутим, нада им оживе када Растко једнога дана замоли оца задозволу да са својим друговима, иде у планину у лов. Стари родитељисе обрадоваше. Било им је драго што ће се њихов Растко удаљити одцрноризаца и бити у веселијем друштву. Изљубише га иблагословише без и једне сумње. Нису ни слутили да ће тај моменатне само осујетити њихове планове о женидби, него ће то бити ињихов дефинитивни растанак са сином.

Бегунац

“Таштина над таштином”, све је таштина, записао је двадесет једанвек пре Растка један стари цар, који је био огрезао у задовољстваовога света. Приближујући се мрачном гробу, и не очекујући послесмрти ништа друго осим казне Божје, ова његова безнадежност билаје природна.

Седамнест векова пре Растка, индијски принц Гаутама Буда, живео јеживотом веселим и пуним задовољстава. Имао је сина и жену. Послесвоје тридесете године, он се разочара у свој живот, напусти свет ипородицу, па се повуче у шуму као просјак, монах. Од тада почеубеђивати своје земљаке да је све што постоји таштина и да је јединоспасење од тога у непостојању и ништавности.

Исто тако је и савременик нашег принца, Фрањо Асишки прошаокроз све загађене воде развратног живота, пре него се освестио, иради љубави према Христу напустио све то варљиво шаренило света.

Ипак је случај Растка тешко упоређивати. Јер је он већ у својојседамнаестој години сагледао сву таштину света. И без пробањасветских уживања, он је сагледао њихов болни крај. Без чињења иједног озбиљног греха он је знао кобне последице. Иако се уздржаваоод сваке физичке похоте, он је на другима посматрао њиховоразарајуће дејство.

Он је био безазлен у души и телу као јутарња роса. О Растку, кажестари биограф: “Он је посматрао и видео како су царства и земаљскобогатство, светска слава и луксус бучни, променљиви и пропадљиви;он је исто тако сагледао сву видљиву лепоту како ишчезава каосенка”.

Растко се у такав свет разочарао. Необично интелигентан и веомаосетљив, он је видео слику света како се непрестано мења; точакљудске судбине се брзо окреће, а бездана јама смрти гута све. Је лионда смрт једина стварност, а живот случајан у овом свету? Илиобрнуто? Христос је открио и доказао да је обрнуто. Стога је Расткожелео да своју душу заручи за Господара живота. Онда је јасно заштоје он избегао свако друго заручење. Његова млада душа је чезнула занајбољим, најсигурнијим и најузвишенијим. Светогорски монаси сусамо помогли да расте семе, које је већ дуго било проклијало уРастковом срцу.

Један једини разлог због кога се млади принц неко време колебаобила је љубав према својим драгим родитељима. Али је чак и ова везапопустила када је чуо старог монаха, који је наглашавао Христоверечи: “Онај који воли оца или матер више него мене, није менедостојан”.

Сада се чак и тај невини и безазлени Растко решио да завара трагсвојим родитељима. Свакако не без унутрашњег бола и стида.Направио је вешт план да побегне. Можда је ова стратешка игра билаи дело проницљивих монаха, не знамо. Лов је био само варка. Монасису отишли раније, договоривши се са Растком где да стану. Ловачкагрупа је стигла на ивицу шуме у залазак сунца. Растко је рекао својимпратиоцима да вечерају, а потом да оду на другу страну шуме и дагоне дивљач, а он ће је, са неколико поверљивих другова, дочекивати.После обимне вечере млади људи подремаше. Растко то искористи паузјаха најбржег коња и оде на уговорено место где су га чекалимонаси. Сада су сви на коњима хитали у страну далеку земљу.

Тамна ноћ је покривала Балкан, који је већ био утонуо у сан.Узрујана срца, краљевић Растко, бегунац од заслепљујућег сјаја овогасвета хитао је у будућност која је још била обвијена неизвесношћу.

Очајничко гоњење

У овом свету љубав је неодвојива од бола. Већа љубав, већи бол услучају растанка.

Расткови пратиоци, ловци узалудно су тражили свог младог принцацелог следећег дана. Уплашени због нестанка свог господара, они сетешка срца вратише у Рас. Њихова страсна вест пала је као гром изведра неба на народ који се још увек веселио, а посебно на Немању иАну. Њихова радост претвори се у дубоку тугу и гласно нарицање.Неки су чак и помишљали да су дивље звери растргле Растка.

Велики жупан, савлађујући сопствени бол, тешио је супругуговорећи: “Господ, који нам га је дао, помоћи ће да га видимо опет”.Затим позва свога војводу и нареди му да узме неколико официра исместа крене у правцу Солуна, па чак и до Свете Горе, ако јепотребно, да нађе Растка и врати га кући. Даде војводи и лично писмоза хепаркоса (војног гувернера у Солуну), молећи и њега за помоћ дасе Растко нађе и врати назад. У противном биће нападнут војском.

И ова група српских племића на хатовима крену преко балканскихпланина и долина у потери за Растком. Гувернер Солуна прими их сапочастима. Он је, свакако, био узнемирен Немањиним писмом. Билому је много стало до пријатељства са моћним српским владаром, теотпоче са детаљним претраживањем града и околине. На путевима супостављени стражари, путници су контролисани, транспортна колазаустављана, а полиција је била на узбуни. Међутим, све је било безуспеха. Стари монах је био исувише вешт. Он је знао све тајне стазедалеко од града.

Гувернер затим написа оштро писмо Проту, управнику Свете Горе,

упозоравајући га да поступи одмах по Немањином захтеву, “да не бинаш пријатељ и отац дечаков постао наш непријатељ”.

После заморног путовања кроз шумовито полуострво Халкидики,српски коњаници најзад стигоше у Свету Гору. Ту сазнаше да је групасрпских монаха допутовала у манастир Светога Пантелејмона, тадазван Солунски манастир. Тако продужише узбрдо до мањег конака. Итамо, најзад, нађоше Растка. Још је носио своје световно одело. Онига поздравише са поштовањем и сузама радосницама. Војвода позваРастка на страну и дуго су разговарали. Он му је описао бол и очајањестарих родитеља, саветујући му да послуша наређење Великогжупана, те да се спреми и одмах са њима крене кући.

Ухваћен тако не припремљен у своме плану, Растко је молио војводуда га остави овде. “Ви сте човек од моћи, драги војводо”, преклињао јеон,” и ако само хоћете Ви можете умирити мога оца и допустити мида останем и остварим оно зашто сам дошао овде”. Не само да нијепопустио, војвода се још више разљути и запрети да ће га конопцимавезати и као заробљеника одвести назад. Видећи да је немогућеубедити тврдоглавог и савесног војводу, Растко га загрли и рече му:“Нека буде воља Божја”, и обећа да ће идућег дана бити спреман дапође са њима. Убедио је војводу да не брине и да се лепо одмори.Међутим, у својој глави, заједно са игуманом, скројио је план јошсмишљенијег заваравања трага. Наиме, после пола ноћи игуманнареди јеромонаху да одведе Растка у капелу торња, пирга, и да газамонаши. Јеромонах учини како му је заповеђено. Узе прописанемонашке завете од Растка, постриже га, обуче у монашку ризу,прочита молитве и промени му име. Растково ново име беше Сава.Његов последњи имењак, Свети Сава Освећени-Јерусалимски, живеоје у шестом веку.

Кад се војвода пробуди ујутру и не нађе Растка, разбесни се намонахе, нарочито на оног старог Руса, који је наговорио Растка дапобегне из дома у Свету Гору. Његови војници се нису моглиуздржати у својој разјарености па су почели да вређају, па чак и датуку монахе. Чувши ову гужву, и кукање испребијане браће, Сава се

појави на малом прозору цркве на кули, позва војводу, баци му предноге свежањ са својим племићким оделом заједно са својимпостриженим власима и рече: “Однеси ово мојим родитељима и рециим да си ме видео као монаха под именом Сава”. Даде му и писмо засвоје родитеље, обавештавајући их о свему што се догодило, и молећиих да му опросте и да га забораве.

Сада војвода беше сасвим немоћан, јер по црквеним законимаИсточне цркве, кад обичан грађанин постане монах, не може битикажњаван од световних власти. На њега се не може ставити рука.

У очајању војвода сада повика: “О ти, без милости, камена срца!Преварио си свога оца, па сад и нас. Како се не бојиш Бога?!” Такве ијош друге прекоре упућивали су и остали официри испред куле.Викали су и плакали. Сава такође плакаше.

После све ове гужве, потерници напустише Русик, окрећући се честона би ли још који пут видели Саву на прозору куле.

Тога незаборавног јутра принц Растко је отишао заувек, а Сава ступана позорницу драматичне историје Свете Горе, Србије и Православљауопште.

Подручје Свете Дјеве

Планина Атос или Света Гора је необично подручје, најчудније нацелом Балкану и у целом православном свету уопште. Налази седвеста километара источно од Солуна и триста километара западноод Цариграда. На мапи се види острво Халкидик са три узанаистурена полуострва, као три руке испружене према Белом мору.Први се зове Лангос, други Касандра, а трећи најисточнији Атос илиСвета Гора. Док су прва два гола и без воде, Света Гора је покривеназеленилом и врло је богата водом. Кестење и борови дају грађевинскодрво и гориво у великим количинама. Плодне падине, висоравни идолине су погодне за винограде, воћњаке и баште, има пуно маслинаи смокава, ораха и лешника, као и разног жбуња и оструга са слаткимплодовима. Путовање пешице или на мазгама је једини начинкомуникација. Требало би три до четири часа пешачења да би сепрешло попреко и око три дана уздуж. Према историјским подацима,Атос је био у прастаро доба паганско прибежиште. Прво је биоАполоново поклоничко место, одакле је дошло најстарије име земљеАполонијада. Касније, ту је било пророчиште Атоса, замишљеногбожанства чувеног по претсказању будућности. Земља је биланасељена народима разних раса са општим грчким језиком. Живелису у девет градова. Имена неких историјских личности из Азије иЕвропе везана су за ово земљиште као што су: персијски краљ Дарије,Херкес, Филип и Александар Македонски, философ Аристотел идруги. По хришћанском предању, Дјева Марија посетила је планину44. године после Христа. Када је допутовала у пристаниште, демонАтос викао је мноштву народа: “Идите брзо до мора, да сретнете мајкуБога Исуса!” И ово бејаху његове последње речи, после којих заувекпоста нем. Народ радосно дочека Свету Дјеву и пажљиво слушашерадосне вести о њеном Сину. Тада она изјави: “Нека ова земља будемоја заувек као поклон мога Сина и Бога!” Том приликом, неки су

пагани били крштени од Лазара, кога је Христос подигао из мртвих уВитанији, а који је после тога био епископ на Кипру. Он је пратиоСвету Дјеву од Кипра до Атоса.

Број крштених особа на Атосу се толико повећавао, да је у времевладавине Константина Великог било помена о епископу на тојтериторији. Његово име је било Макариос, са седиштем у Аполонији.Сада се зове Јерисос. То место је посетио и Апостол Павле (Дела Ап.17, 1.). Цар Теодосије је ставио ову епархију под надзор више властиархиепископа Асколија Солунског, као знак захвалности Асколијушто га је крстио. Теодосијева ћерка Пласида посетила је Атос. Њенаје посета у народу побудила још веће интересовање за ову планину, теје народ из престонице и других народа Азије и Европе, који сужелели миран живот и склониште од света, узнемиремог ипоцепаног јеретичким сукобима, кренуо на Атос.

Од како су цареви постали заштитници планине Атоса, многи супохрлили у ово место изузетно погодно за неузнемиравани аскетскиживот. И један за другим, подизани су манастири, поред колиба ипећина. Петар Атонски, пређашњи аристократа и ратник, а каснијепустињак, живео је овде педесет и три године (681-734) и својимподвизима и чудима још више прочуо ово место. Многи дођоше даследују његов начин живота. Неки међу њима били су и рођаципознатих царева, као Свети Атанасије, оснивач Ларве. Најзад, у Карејије организована централна управа, Синод са Протом на челу . Тако јеуспостављена монашка република, Света Гора са великимманастирима, као независним јединицама. Присуство жена и једењемеса било је строго забрањено на том подручју Свете Дјеве. Моралначистота, послушање, лично сиромаштво, молитвеност и братскаљубав били су основни услови. Манастирска правила Светог ВасилијаВеликог су углавном била основ жића у већим манастирима. Поредтога, све друге форме православног аскетског живота биле су такођепрактиковане у скитовима, ћелијама и пустињама Свете Горе иодатле редом преношене у православне земље. И тако Атос, бившепаганско светилиште, постаде по Божјем промислу Агион Орос -Света Гора за цело хришћанство. Она је била духовни наследник и

огњиште египатских пустињака, и светих отаца кад су муслиманизавладали тим крајевима. Природно је да су Грци били први монасина Светој Гори. После њих дошли су Ђурђијанци, потом Срби,Албанци, Бугари, Румуни и Руси. У време српских жупана преНемање, било је помена о српским монасима у 12. веку који су биливећ добро устаљени и имали неколико мањих манастира и ћелија.Већи српски манастир беше Русик. Није чудо да је руски монах биотамо поменут у вези са Растком. Било је правило Свете Горе да неправи националну разлику, већ да има у братству и монахе другихнародности. Ове традиције се још увек придржавају. Тако се Растко,бегунац из Раса, заветовао за доживотни целибат и нађе духовноуточиште у српском манастиру једне стране земље зване Света Гора,подручје Свете Богородице.

Почетник

По монашким правилима, кандидат мора да буде искушеникнеколико година пре него што постане монах. У Светој Гориискушеништво траје дуже него у другим манастирима у свету. Расткоје међутим, постао монах без искушеништва, захваљујући притискуоколности. Он је провео у Русику само неколико дана, више као гостнего као искушеник пре него што се променуо из Растка и Саву. Паипак, он је као монах прошао кроз сва тешка припремања, сматрајућисебе врло младим, последњим међу својом браћом.

У Русику Сава остаде кратко време, највише неколико месеци. Ондаје премештен у Ватопед, један од најстаријих великих манастира уСветој Гори, посвећен Благовестима. Било је то овако: Када је наБлаговести била слава манастира Ватопеда, игуман позове старешинуманастира Русика, молећи га да са собом поведе и Саву. Томприликом, Сава је направио тако диван утисак на своју братију, даигуман затражи од Саве да остане стално са њима. Млади монах немогаше рећи ни да ни не већ остави своме старешини да одлучи. Теккада су се два игумана сложила да остане, он је остао у Ватопеду ненеколико дана или месеци, већ пуних деветнаест година. Била је заСаву непроценљива корист што је остао баш у Ватопеду, а не у некомдругом словенском манастиру. Ту је он научио одлично грчки. Тамо јебила богата библиотека о светим оцима православне цркве наоригиналном грчком језику. Тамо се као на изложби могаопосматрати врхунац префињене византијске цивилизације, уметност,архитектура, сликарство, поезија, хорска музика, дуборези,каменорези, текстил, лепо писање, ствари од злата, сребра и бакра;такође зналачко кројење и шивење, кување и разни други занати, чаки учење лепом понашању. Јер Ватопед беше узор, као царскиманастир, зидан, презиђиван и украшаван од свих царева почев од

Константина, Теодосија, Аркадија, до последњег члана династијеПалеолога. Једини цар који не само да није помагао, већ разорио,будући касније подржаван од мухамеданаца, био је ЈулијанОтступник. У таквом центру духовности и цивилизације, Сава је имаоретку прилику да изгради свој карактер по узору на најбоље примерекоје је видео и најбоље књиге које је читао. Када се све ово има увиду, као чињеница да је Сава касније, са оцем, добио од Ватопедавелики део земље на коме су њих двојица подигли српски манастирХиландар, свако ће уочити прст Божји у Савином пресељењу изРусика у Ватопед. Да, ми чврсто верујемо да ова промена места, ниједошла Савиним избором, нити његовом чежњом за славом играмжљивошћу за новцем његовог новог старешине, већдалековидошћу промисла Божјег.

Вратимо се поново Расу. По повратку, војвода изложи Великомжупану шта се десило са Растком и даде му свежањ са његовимоделом и постриженим власима. Немања и Ана почеше по други путоплакивати свога сина, као да је мртав. Принц Растко је заиста биомртав, али је монах Сава био жив. Краљевски двор у Расу поново сепретвори у кућу јадиковања. Савлађујући свој тешки бол, Немањанаписа Сави писмо, молећи га да дође кући, макар и на кратко време.Уз то, посла му прилично велику своту новца за личне потребе, заманастир и за сиромашне. Као нежни и мудри отац, а познавајућиљуде, он је желео да Сава овим поклонима стекне себи пријатеље утуђој земљи. Сава је и то успео.

Са благословом свога старешине, Сава је неколико пута пропутоваоСвету Гору. Идући бос, и живећи само на хлебу и води, он је посетиоКареју и прво, из поштовања, посетио Прота. После тога је отишао увелике манастире: Котломуш, Иверион, Филотеј, Каракал, Лавру идруге, где је стотине монаха живело заједно, по монашком правилузаједничког живота. Из Лавре се попео на врх Атоса, одакле је могаода види целу Свету Гору, а у даљини на једној страни Цариград, а надругој Солун. Задивљен овом величанственом лепотом Божјегстварања, он клече на колена на овој највишој стени и са сузама уочима захвали Пресветој Богородици, што га је тако милостиво

примила на своју територију. Силазећи са врха планине, Сава јепосетио пећину светог Петра Атонског и доле ниже, друге чувенеиспоснице, скитове, ћелије и усамљене пећине. Скит изгледа каомало село са колибама или келијама за два или три сабрата. Они сусви имали централну цркву, где су се скупљали недељом и празникомна свету литургију, после које су имали заједнички братски обед утрпезарији близу цркве. Монаси по скитовима живе самостално посвојим зградама које имају сопствене капеле. Монаси и из скита и изћелија, били су под надзором једнога од великих манастира. Бавилису се занатством (израдом дрвених крстова, резбарија, икона,бројаница, шивењем и преписивањем) и тиме зарађивали свој хлеб.Негде је било и малих вртова, које су пажљиво обрађивали. Неки сусе, пак, хранили само дивљим воћем и травама. Највећи део свогавремена проводили су у молитви и созерцању (дубокомразмишљању). Пустињаци су живели одвојено и усамљено, скривалисе од људи, у тишини, по дрвеним колибама, “рупама и пећинама”(Јевр.11,38). Неки су чак живели под великим дрвећем у густимшумама, испод великих наднешених стена под ведрим небом. Овастаништа су на веома опасним и стрмим местима, на скоровертикалним падинама Атоса. Позната су њихова насеља Каруља иКапсокаливија. Они су стално заузети молитвама и размишљањем.Њихове потребе су мале, а бриге никакве.

Сава је све њих посетио, учећи од њих светом животу. Он им је делиопоклоне, а користио се њиховим учењем и искуством. Та њиховаискуства, стечена под таквим необичним условима, дубоко су утицалана Саву и открила му свет потпуно различит од оног спољашњег когаје он познавао и њиме живео све до тога времена. На овимпутовањима, Сава је био два пута заробљен од разбијника, али јеуспео да се ослободи, жак је неке убедио да се покају.

Обогаћен новим искуством, Сава се врати у Ватопед, тих у нарави,богат у знању и спреман више него икада да служи Богу и својимближњима.

Неимар

Из Раса је у Ватопед стигла нова кеса златника, са неколико златнихи сребрних сасуда и других предмета, рад познатих златара из Раса,Призрена и Скопља. Ту су биле још и трубе свиле, броката ипрекривача за употребу у цркви. Ту је била и велика количина тканогплатна за мантије монасима, па чак и коња потребних за вучу ијахање у тој земљи без путева. Родитељи су све то послали свомедрагом чеду, иако су добро знали, да он неће ништа од тога задржатиза себе.

Сава је мудро употребио краљевске поклоне. Пре свега, разделинешто материјала за мантије усамљеним испосницама, нешто је и даоманастирском храму, што је и било намењено. Затим игуману иосталој братији, што је њима намењено. Добар део новца задржа зазидање, које је намеравао да отпочне у Ватопеду. Ватопедски игуманмора да је био послован човек, јер је врло добро знао зашто је зваосина богатог жупана, да дође и настани се у манастиру. Да, неузимајући ситне човечије планове, Бог има у виду свој велики,одређени план за своје изабранике.

Требало је још нових зграда у манастиру за монахе чији се бројстално повећавао. Сава подиже неколико таквих са два или триспрата. Једну је резервисао за себе и свога оца рекавши: “Ако Бог да,ја и мој господин отац ћемо овде становати у нашој сопственој кући.”Свакако, није мислио да ће њему и оцу требати цео конак, већ да ћеконак бити српска кућа, за Србе монахе у будућности. Затим отпочезидати три цркве зване помоћне као три драга камена. Прву, изаВелике цркве, посвети Пресветој Дјеви, другу Светом ЈовануЗлатоусту и трећу Преображењу Господњем. Ова последња је биласазидана на врху највеће од укупно десет кула. Све три су озидане од

камена и цигле, а покривене каменим плочицама, којих има уизобиљу у светој Гори. Прекрио је и Велику цркву оловом. Осим тога,обнови и многе друге споредне зграде. “И многе друге потребе уманастиру подмири, што је тешко све набројати.” Због тога СавуУправа манастира одликова титулом “Други оснивач Ватопеда.” Првиоснивач био је цар Теодосије Велики (346-395).

Изгледа да је Сава имао унутрашњу покретну силу да гради. Туособину је наследио од оца. Приликом извођења радова он није самодавао упутства и водио надзор, већ је и лично радио као обичанрадник. Поред свега овога он је обављао своје свакодневне дужностиу цркви, кухињи и Фандарику. Возио је чамце са товаром, ловио рибу,пекао хлеб, радио у пољу и виноградима, брао маслине и смокве,секао дрва, путовао као курир до Прота и у друге манастире, читао набогослужењима и певао у хору. Он је увек био спреман да свакомепомогне. Био је увек насмејан, никад уморан, никада се није жалиона умор. Из његових изразито плавих очију сијали су искреност ипријатељство. Као што је био најомиљенији принц на двору свога оца,тако је постао и највољенији монах у Ватопеду.

Упоредо са свима овим спољашњим и унутрашњим активностима,Сава је непрекидно радио на свом духовном усавршавању. Зидајућивидљиве цркве, он је истовремено градио невидљиви храм у својојдуши. Посматрајући створене ствари, размишљао је о њиховомТворцу. Гледајући своју сабраћу монахе, мислио је о анђелима.Његове су усне стално биле у покрету, обичај код свих правих монаха.То је непрекидно изговарање “умне молитве”, коју је научио одвеликих испосника. Молитва је кратка: “Господе Исусе Христе,помилуј ме!” Вредност ове умне молитве је веома велика, уверавајунас они који је стално упражњавају. Она је била позната оцима уЕгипту и на Синајској Гори пре Свете Горе. Монах који је изговаразаштићен је од непожељних мисли, срце је сачувано у чистоти, злидуси су отерани, а слабост и страх ишчезавају. Доказано је да су они,који су се усавршили кроз ову унутрашњу активност, у стању данаставе са молитвом чак и у сну. И Сава се трудио много да постигнедуховно савршенство.

Оваквим напорним животом, унутрашњим и спољашњим, Сава јеживео свих десет година у Ватопеду, све док није поново срео свогаседог оца. Ово послушање било је за младог човека као што је он,веома тешко, скоро равно распињању. Али, Божјом помоћу он јејуначки издржао и успео да покори све зле и непотребне жеље свогатела, и да их замени светим, чистим и узвишеним. На крају његовотело није имало више власти над душом, као што кола немају надвозачем.

За време ових десет година, Сава и Немања су измењивали многописама, молећи један другога да дође у посету. Отац је желео да пресвоје смрти још једном види сина. Сава, пак, мољаше оца да дође уСвету Гору, да ту проведе своје последње дане у припремању за другисвет. Његово последње писмо упућено Немањи било је врло строго искоро претеће. “Ако се ти оглушиш о моје речи (позив)”, писао јеСава, “напусти наду да ћеш ме видети у другом животу.” Истовремено,предложио је својој мајци Ани да се повуче у женски манастир и датамо прими монашки завет.

Ово писмо уродило је жељеним плодом. Оно је припремило пут засастанак оца и сина, иако не у родној земљи Великог жупана, већ устраној, коју је Сава направио духовним домом за обојицу; па чак и загенерације Срба у будућности.

Отац послушан сину

На крају, Сава је победио и Немања је послушао. У марту 1196.године, Белики жупан сазва Сабор у Расу и објави своју намеру данапушта престо. Старац је овај Сабор поздравио више као отац, негокао владар, ословљавајући присутне са: “драга децо моја!” Онда јеописао претешку ситуацију српског народа и српске државе онда кадаје он Божјим провиђењем постао њихов поглавар пре четрдесетгодина. Затим их је потсетио како су били ометани унутрашњимрасправама, збуњивани јеретичком пропагандом, непрестаноугрожавани од јачих суседа и били разбијани и довођени досиромаштва и потчињености. Заиста, врло незавидна ситуација!Потсетио их је и на то како је он Божјом помоћу и народномсарадњом успео да покори непријатеље, да прошири српску државу“уздуж и попреко”, и да оствари јединство скоро целог српскогнарода. Најзад, све је преклињао да се боје Бога, да чувајуправославну веру, закон и поредак које је он успоставио, да будуверни новом Великом жупану, његовом наследнику; да поштујуцрквене свештенослужитеље: епископе, свештенике и монахе, пазаврши говор речима: “Држите чврсто правду и братску љубав међусобом и не заборавите милосрђе. Мир свима!”

После тога, представио је Сабору свога млађег сина Стефана,говорећи:” узмите овога уместо мене. Он је племенита грана могастабла. Ја га постављам на престо, који је Христос мени подарио”.

Своме старијем сину Вукану дао је приморску провинцију, јужнуДалмацију, да управља са титулом принца. Онда обојици синоваупути дивну опомену: “Синови моји”, рече,” положите наду у Бога и

немојте се гордити својом мудрошћу и снагом. Немојте битизабринути када вас Бог кажњава или покара; јер Бог кажњава онекоје воли, да би их направио бољим. Дајем вам ову заповест, која јеодозго. Не мислите зло један другоме, већ имајте љубав међу собом.Јер, онај који не воли свога брата, не воли ни Бога, а Бог је љубав”.Онда, услед великог плача и кукњаве народа, ожалошћени збограстанка од свога моћног владара и оца, Немања продужи у црквуСветог Петра и Павла са својим синовима, државнимвеликодостојницима и војводама. Рашки епископ Калиник срете гана вратима цркве. На крају молитве обојица, епископ и Великижупан, положише руке своје на главу Стефана, који је клечао иблагословише га као новог Великог жупана Србије. “А сада”, речеНемања, “дајте ми прилику да са вама заједно вечерам као обичанграђанин”. На вечери, Немања је срдачно и топло разговарао са свимакао са својом децом. После вечере, он раздели многе поклоне свимаприсутнима, према њиховом звању и даде богату милостињусиромасима.

Следећег јутра рано, епископ Калиник замонаши обоје, Немању иАну, облачећи их у црве ризе и измени им имена, назвавши НемањуСимеон, а Ану Анастасија. Ово се догодило на Благовести, 25. марта1196. године. Убрзо после овога обреда, Симеон и Анастасија серастадоше. Симеон оде у свој манастир Студеницу, а Анастасија у својманастир Пресвете Дјеве, близу Куршумлије. Тако отпоче нови животза обоје.

У Студеници, Симеон живљаше као обичан монах отприликеосамнаест месеци, придржавајући се строго свих прописа за молитву,пост, учење и рад. Скинуо је један велики терет, али је натоварионови. За ово време, он установи нов економски поредак у манастиру,повећа број монаха, направи себи гробницу у Великој цркви ипостави достојног јеромонаха Дионисија за игумана над свима. Ондасе опрости заувек са својом земљом и народом, и стиже у Свету Гору

8. октобра 1197. године. Велики жупан Стефан са другим српскимвеликодостојницима испратио је свога оца све до грчке границе.Поново уследи врло дирљив растанак са целом пратњом. Са неколиконајвернијих пријатеља, славни старац продужи кроз грчку територијуи стиже у Ватопед другог новембра 1197. године.

Ватопедски игуман га дочека са братијом уз велике почасти и радост.Одмах сви одоше у цркву, док су звона стално звонила, да принесублагодарност Господу Богу. Тада се и отац и син сретоше. Последесетогодишњег растанка, и чежње, падоше један другом у наручје.Растали су се пре дуго времена као Велики жупан и принц Растко, асада сретају као монах Симеон и монах Сава у страној земљи. Симеонстар осамдесет и четири године, а Сава двадесет седам… као снежназима и расцветано пролеће, али срца подједнако обасјана Божјомљубављу. Родитељи и деца никада не могу да осете у тој мери својумеђусобну љубав као после дугог растанка. При новом сусрету увидеда је она неизмерна.

Прот, чувши за долазак жупана, спусти се из Кареје, да поздравидостојанственог госта. Симеон у својој понизности начини поклонпред њим, а Прот клекну испред Симеона, поздрављајући и грлећиједан другога. Ово је био велики догађај у историји Свете Горе, јердотле ни један велики владар православне нације није дошао наподручје Пресвете Богородице, као монах међу сиромашне монахе.

Дошли су и игумани свих већих светогорских манастира самноштвом црноризаца монаха да виде и поздраве некадашњегчувеног војсковођу и владара, а сада скромног монаха сличног њима.Жељан да што више упозна монашки живот, Симеон се живоинтересовао о њиховом искуству на путу ка спасењу. Ни један нијеотишао без поклона донетих из Србије. Старац је собом довео бројне

мазге и коње натоварене скупоценим поклонима корисним за црквуи за братију. Од тога, највећи део, две велике корпе злата и сребрададе Ватопеду. После тога, Сава одведе свога уморног оца у кућу, којује подигао за њих двојицу, који ће од сада остати нераздвојни до крајаживота.

Хиландар

Чим се одморио, Симеон зажели да разгледа целу Свету Гору. Али,манастирско правило је да се ништа не може урадити нити куда ићибез дозволе и благослова старешине. Тако славна старина, који је усвоје време командовао војском, сада треба да слуша обичног монаха,игумана. Дозвола му је дата и он крену са Савом и неколикопратилаца. Сава је желео да иде босоног, као и обично. Видећи га,отац му рече: “Поштеди ме, дете моје, јер рањаваш срце моје тимоштрим камењем, по коме босоног ходаш”. Сава послуша, обучеципеле и узјаши коња. Неколико мазги натоварених поклонимаишло је за њима. Били су примљени са свим почастима идобродошлицом од стране Прота у Кареји, као и у свим другимманастирима и ћелијама. Они су поклоне делили издашно и такомного, да су њихова имена као утемељивача била уписана међу именацарева и краљева. Њих двојица су били несвакидашњи посетиоци засве па чак и за пустињске оце, који су похрлили из дивљине да ихсретну и виде. Симеон је према њима био особито дарежљив.

На повратку кући, старац се осећао веома уморним. Жалио се свомесину са уздасима и сузама што, због старости и изнурености није устању да стоји или клечи и метанише за време молитава, нити дапости према прописима. Сава га је тешио: “Не буди тужан, оче мој игосподару! Ја ћу постити и за тебе, стајати и метанисати предГосподом. Ради тога што си ме послушао и дошао овде, ја ћу пред

Господом молити за твоју душу”. Тако беше велика и жива љубавмеђу њима.

Сада се њихова неутољива жеља за грађењем поново пробуди. Поредтри цркве, које Сава раније сам сазида, они сада подигоше још три.Исто тако подигоше још конака за братију и поклонике; обновишеманастир Просфору, који је био разорен од пирата и разбојника.Затим засадише нове винограде и воћњаке. Због тога и није чудо штосу њихови портрети касније насликани у природној величини наулазу у Велику цркву као нових утемељивача манастира Ватопеда.

У међувремену, Сава је пронашао стародревне рушевине манастираХиландара, које су припадале Ватопеду. Разговарао је са игуманом ообнови овог запуштеног манастира. За ово је требала дозволавизантијског цара. Са игумановим благословом Сава оде у Царигради успе да од цара добије печатом потврђену дозволу, којом сеВатопеду даје одобрење да може обновити Хиландар, који ће, разумесе, бити у зависности од Ватопеда.

Тада се догоди нешто неочекивано. Неки тајанствени човек посетиСаву и рече: “Ти волиш старце и сироте. Учинио си врло много за туђеманастире Свете Горе, посебно за Ватопед. Послушај мој савет каоједнога који ти говори у име Божје. Нађи место и подигни манастирза свој сопствени народ и назови га српским манастиром. То ће битиза многе твоје сународнике пристаниште спасења”. Чувши ово, Савапожури да обавести свога оца о овом неочекиваном савету. А Симеон,као из сна тргнут и веома обрадован рече: “Ја верујем да је то биоанђео послат од Бога”. Они никада раније нису о томе размишљали,премда би то била најприроднија ствар коју би могли пожелети. Упротивном, можда би били мало пажљивији у трошењу свога злата уВатопеду и другим страним манастирима.

Своју жељу у вези са Хиландаром предложише игуману. Игуман тоодби без дискусије. Они се тада обратише Проту, а овај одобри сарадошћу.

Симеон је желео да лично види то место, међутим, био је сувишенемоћан да јаше на коњу, те су га ставили у носиљку између двакоња. Видећи место, рушевине, маслињаке и морско пристаништеХиландара, он бејаше веома задовољан. Он, који је напустио својуземљу и народ да би их заборавио и био заборављен, то јест, да би биомртав за овај свет, а жив за онај други, сада се поново обрадова.Постаде му јасно да Бог није њега и сина довео у Свету Гору саморади њиховог личног спасења, већ да преко њих помогне њиховвластити, српски народ. У срцу му се поново распламса патриотизам.Ко је могао бити онај непознати човек који је Сави дао ову идеју осрпском манастиру у Светој Гори? Можда неки непознати српскиусамљеник или пустињак, а можда и анђео са неба. У савком случају,он је морао бити гласник Божји. И Божја воља треба да будеиспуњена, мислио је Симеон. Ватопеђани се, међутим, дугопротивише овоме. Они су видели своје сопствене губитке, ако пустеСрбе да оду. Али под упорним тражењем Симеона и притискомПрота, они попустише. Игуман рече својима: “Ми смо од њихпримили многе богате поклоне; недозволимо сада да оду од нас. Акоим дамо Хиландар, који је завистан од Ватопеда, они ће нам битипријатељи за свагда”.

Када су ватопедски игуман и Прот потписали дозволу, Симеон и Саваодмах почеше са радовима. Симеон најми велики број зидара иуметника из околних места и из далека. У врло кратком времену онсагради цркву, конаке и ћелије за братију, јер је сребро и златопритицало у великим количинама од великог жупана Стефана, којисе веома обрадивао намери оца и брата. Кад су сви радови били

завршени, Сава пресели свога оца у Хиландар.

Један број српских монаха, који су до тада живели у пустињи илистраним манастирима, радо се придружи братству српског манастира.Замонашише се, такође, племићи и слуге, који су дошли саСимеоном. Тако се братство брзо умнижи. Сава, у сагласности саСимеоном, постави за игумана достојног јеромонаха Методија. Тако,по први пут у дугој историји Свете Горе, српски народ је добио својвелелепни манастир, међу другим бројним манастирима,православних народа. Да би Хиландар учинио што независнијим,Сава поче куповати земљу која је била напуштена. Од Прота добимноге опустеле ћелије са маслињацима, воћњацима и виноградимаоко Хиландара. Такође откупи неколико мањих манастира савеликим поседима у Милеји и Кареју. Симеон је био више задовољанса оним што је Сава у тако кратком времену постигао. Био језадовољан што сада може спокојно да живи и да очекује крај животау сопственој српској кући, иако у туђој земљи. Он је у Хиландаругледао будућу српску светињу и српско богатство. Иако је грамата,потписана од Прота и Ватопеда, била довољна као правни докуменат,Немања је знао да је још нешто потребно. Велики цивилни ауторитеттреба да ово потврди и да да привилегије Хиландару да би употпуности био независтан српски манастир.

Са овом идејом и мислима, Симеон посла Саву у Цариград свомепријатељу цару Алексију Анђелу.

Успешна мисија

Иако је византијска царевина била у опадању, њена престоница наБосфору је бљештала баснословном лепотом као и увек. Чак ни данасса лепотом Цариграда не могу се поредити ни Напуљ, ни Бомбај, ниАлександрија. Међутим, и овде, као свуда, нажалост, овавеличанствена цивилизација била је поткопана и нарушенанестанком људских карактера. Жалосна је чињеница, да је човекспособнији и спремнији да пре и лакше усаврши ствари него самогсебе. Ово се да лако уочити у свакој високој цивилизацији. што јеједна цивилизација више цењена, то су слабије људске моралневредности. Пад византије почео је нагло после смрти МанојлаКомнена 1180. године. Династија Анђела заменила је династијуКомнена. Међутим, царевини није била потребна промена династијевећ су недостајали велики и племенити карактери.

У царској престоници и Сава и Симеон су уживали углед великихкарактера. На двору су примани као цареви рођаци. Јер, Евдокија,ћерка тадашњег цара Алексија Анђела, била је жена Великог жупанаСтефана, Савиног брата. Зато је ова друга Савина посета изазвалавелико интересовање код свих друштвених слојева.

Цар Алексије је био веома пријатан човек. Примио је Саву “савеликим симпатијама”. И њега и остале са којима је долазио у додир,Сава је одушевљавао својим господским држањем својственим самопринцу и упадљивом духовношћу једног Божјег човека. Прво питањекоје је цар, после уобичајене добродошлице, поставио Сави, било је:“Је ли свети стари човек, твој отац и мој пријатељ, још увек жив?”Затим дубоко уздахну па настави: “Он је благословен од Бога. Пошто

је победио земаљско, он се сада труди да задобије и небеско”.

Човек обично или дубоко поштује великане, или им завиди.Алексије, који је изнад свега волео леп провод са пријатељима,искрено је ценио Саву и Симеона. Уздахнуо је што не може да ихследи.

Сва предаде цару писмо од Симеона. Оно је оставило на цара великиутисак, јер долази од светог човека. Шта су Симеон и Сава тражилиод цара? Прво, да потврди Хиландару куповину земље од Ватопеда, тојест, да Зигос, са свим његовим метосима и власништвом пређе одмаху власништво српског манастира Хиландара, заједно са келијама иземљом, коју је Сава купио у Светој Гори и прикључио Хиландару.Друго да да потврду, да ће обновљени Хиландар бити независтансрпски манастир, тако да ни Прот нити ико други споља може иматима какву власт над њим. И треће, да да своју личну царску палицу илипечат да се чува у Хиландару, као симбол царевог присуства. Кадаубудуће братија изабере новог игумана она би му предала царскупалицу, коју би он примио као да прима из руку самога цара,примајући тиме пуну и неоспорну власт.

Цар Алексеј, без оклевања испуни све што је Сава тражио.Припремио је повељу на пергаменту са својим златним печатом ипотписом. Заједно са тим, предаде Сави своју царску палицу, која јепредстављала њега лично и његову царску власт. Тај докуменат ипалица се и до данас чувају на Хиландару.

За време боравка у Цариграду, Сава је отсео у манастиру ПресветеБогородице Евергетске, Дародавке. Он и његов отац су билиутемељивачи овог манастира. Они су га обновили из рушевина и

издржавали својим прилозима. Према томе, српски монаси су сеосећали у овом манастиру као код своје куће. Тамо је Сава могао данастави живот по монашким правилима. Одатле он оде да разгледавелику цркву Свете Софије, Влакхерну и друге прослављене цркве игробнице хришћанских мученика у Цариграду. Поред тога често јеишао у двор на разговор са царем. Цар и царица су се интересовали засвоју ћерку Евдокију и зета Стефана, пошто је Сава био бољеобавештен од српских гласника, који су чешће долазили у Свету Горунего у Цариград. Интересовао их је такође и духовни живот и верскипроблеми у Србији. Обоје су се радовали Савиним вестима. Нањиховом последњем састанку, Алексеј рече Сави: “Оче, ја самиспунио твоје молбе, а сад ја тебе молим, да нас се сећаш у својиммолитвама Господу”. Рекавши ово цар предаде своме госту кесузлатника за његовог оца Симеона. Сава се опрости од Алексија па одеда се опрости и са Његовом Светошћу васељенским патријархом. Поповратку у манастир Евергитис, деси се Сави необичан догађај. Док једелио милостињу сиромасима, једна непозната жена стаде пред његаи рече: “Божји човече, Света Мајка Евергетска наредила ми је да тиоткријем једну тајну, која ће ти користити у твом раду. У Светој Гори,близу твога манастира, на том и том месту, налазе се закопана дваћупа дуката. Потражи и наћи ћеш их. Употреби то у славу Божју”. Понестанку ове мистериозне жене, Сава је, чудећи се остао дугозамишљен.

По повратку у Свету Гору, Сава, сав срећан, изљуби руке и рукавесвоме оцу много пута и извести о свему. Показа му царску палицу ипергаментску повељу, којом се додељује све што су тражили заХиландар. Симеон је био веома задовољан. Одмах написаше писмоСтефану, извештавајући га о свему шта су урадили, стављајућиХиландар под његово старатељство.

После тога, сав изнурен, велики старац опружи своје уморно тело насламарицу, са каменом под главом уместо јастука. Осећао је да му се

крај приближује.

Смрт Симеонова

Према древном обичају у Источној цркви, кад особа умире, родбина,пријатељи и суседи долазе на узајамно опраштање. Они кажу:

“Опрости ми, драги…(име).”

Умирућа особа одговара:

“Ја ти опраштам. Нека ти је и Богом просто. Опрости и тимени.”

“Благослови ме и буди од Бога благословен.”

“Бог те благословио и ја те благосиљам.”

“Моли се за мене.”

“Моли се и ти за мене.”

Таква је слика била поред Симеоновог самртног одра. Лежећи натврдој аскетској постељи на поду, 6. фебруара, у грозници, он затражиСвето причешће. Тако се причешћивао сваког јутра за седам дана,живећи само од тога. Није узимао никакву другу храну.

Сава је , са безграничном љубављу неговао свога оца даноноћно.Најзад Симеон рече:

“Моје највољеније чедо, видело очију мојих, утехо и заштито мојестарости! Знај, час растанка нашег је дошао.”

Тада даде Сави последње упутство у вези манастира и своје сахране.Желео је да његово тело буде, по могућству, пренето у Србију, угробницу коју је себи припремио неколико година раније, уСтуденици. Још је молио Саву да га не заборави у својим молитвама.

“Ја знам, сине мој, да што год ти зажелиш од Бога биће ти дато.Сада су мојој души твоје молитве најпотребније.”

Сав уплакан, Сава је молио свога оца: “да се моли у другом свету засве нас, децу Божју, за свој народ по крви, за земљу и цркве које јеподигао”. Најпосле, паде на колена и затражи опроштај и благословсвога оца. Симеон положи своје руке на главу сина и рече:

“О, мој благослове, нек си благословен!”

После овога, сва братија се окупи око самртне постеље свогадобротвора да тражи благослов и опроштај. Када је у цркви јутарњебогослужење било при крају, старац изненада запева:

“Благословен је Господ. Нека све живо велича Господа.”

С овим речима блажени старац предаде свој дух Богу.

Сава паде на лице свога оца и уми га сузама уместо топле воде. Дугому је љубио руке па их онда прекрсти на груди и уреди све остало пообичају.

Вест о Симеуновој смрти брзо се рашири по целој Светој Гори, те сесакупи велики број монаха у Хиландар. Опело је служио Прот, узсаслужење монаха разних нација са упаљеним воштаницама урукама. По завршеном опелу, сахранише тело Немањино у великојцркви хиландарској. Тако је 13. фебруара 1199. године умро бившиВелики жупан Србије, а сада скромни монах Симеон, СтефанНемања. Умро је у страној земљи, али у своме српском манастиру.

Симеон и Сава су показали свету највеличанственији примерродитељске и синовске љубави. Рођени син постао је духовни отацсвоме земаљском оцу. По библијској изреци: “Уместо отаца твојих,биће синови твоји” (Псалам 45,16). У српском народу, љубав међудецом и родитељима увек је негована и цењена. Никад није биломеђусобних неспоразума. Нека би дао Бог да тако буде и убудућности!

Шта се даље дешавало са Савом? Једнога дана, он стајаше умаслињаку, дубоко замишљен. Изненада, у мислима дође му сликаоне тајанствене жене из Цариграда, која му је рекла о ономскривеном благу у близини Хиландара. То је било у време када му јеновац био најпотребнији за зидање у Хиландару и за милосрђе. Онбрзо дозва једног од својих ученика, те одоше на речено место ипочеше ашовима копати. Само што су почели, ашов дотаче дваметална ћупа пуна златника. Захваљујући Богу, Сава узе благо ираздели га на четири дела. Један део посла у Евергетис, у Цариграду,други задржа за Хиландар, а остало посла сиромашним манастиримау Светој Гори, пустињацима и усамљеницима по ћелијама. Све ово, и

још више је чинио за покој душе свога оца. Вест о Симеоновој смртииспунила је дубоком тугом срце Великог жупана Стефана и свихСрба. Стефан посла велику суму новца Сави да раздели за покој душењиховог оца. Сава је ово, свакако, употребио у најбоље сврхе. Спасаоје три чувена манастира у Светој Гори: Каракал, Ксиропотам иФилотеј. Каракал је био тешко задужен код Лавре. Пошто није могаода плати, а да не би изгубио самосталност, братство Каракала јемолило братство Лавре да имају милости према њима. Они су се,мећутим, понели небратски и преузели су Каракал у својевласништво, а игумана и братство избацили напоље. Немоћни у својојневољи, монаси из Каракала обратише се Сави за помоћ. Чувшињихову невољу и дубоко погођен неправдом хришћана премахришћанима, Сава одмах исплати Лаври цео њихов дуг и тако њимаповрати слободу и независност.

Ксиропотам, будући веома незаштићен од пљачкаша с мора, ублизини пристаништа Дафни, био је често нападан и најзадразорен од разбојника и пирата. Замољен за помоћ, Сава обновињихов лепи манастир са зградама около, откупи њихова отетаимања и плати живописање цркве. Црква је посвећена дану светихЧетрдесет мученика (22. марта).

Честити хришћанин по имену Филотеј, отпочео је да зида нови ивелики манастир у Светој Гори. Али је на половини радова мораода прекине због недостатка средстава. Немајући никоме другоме,он се обрати Светом Сави за помоћ. Сава оде да види радове,поправи план, побољша га и даде довољну суму новаца томблагочестивом човеку, тако да манастир убрзо би завршен и Бог сепрослављаше у њему од тада до данас. Тај манастир постоји иданас и зове се Филотеј.

Сва три ова манастира била су веома напредна захваљујућиСавиној дарежљивости. И сва три манастира су уписала Саву засвог утемељивача.

Све ово Сава је чинио не због своје сујете него из љубави премаХристу и за спомен свога оца Симеона. Он је ово и још много другихдобрих и великих дела чинио са радошћу за спомен великог ивољеног родитеља.

Кућа тишине

Да се потсетимо како је Сава основао јединствени центар за духовневежбе и молитве у Кареји, центру Свете Горе. Та кућа се на грчкомјезику зове Исихастирион што значи Кућа тишине. Срби је зовуИспосница.

Смрт оца можда је убрзала, али није била узрок Савиног повлачењаиз света у самоћу. Њега никада није напуштала чежња заусамљеничким пустињачким животом. Баш та жеља га је и довела уСвету Гору. Она се нарочито распламсала у њему после сусрета саправим пустињацима, повученим у колибе, пећине и литице СветеГоре. Неузнемиравани од свега, непрекидани у мислима, безбрижниза свој телесни живот, они су били слободни као птице. Били су самоу друштву са Богом, и са дивним убеђењем: “Само је Бог довољан”. Тоје пут ка светости, мислио је Сава када их је по први пут посетио.Вративши се у Ватопед он је молио игумана да му дозволи да и он идеда живи са њима. Тада му је било само седамнаест година. Искусномигуману ова молба не беше ништа ново. То се увек дешавало идешава се са младим, одушевљеним почетницима. Они зажеле да сеодједном одвоје од света у самоћу. Јер мисле да је живот са људима уманастиру препрека њиховом директном односу према Богу. Онинису довољно упознати са борбом коју пустињаци воде са многовећим препрекама, злим дусима. Зато игуман тада одлучно одбиСавину жељу да иде из манастира. Објаснио је Сави да је за монахањеговог узраста опасно да се рве сам “против господара таме” и да томоже одвести у разочарење и безнадежност, чак и умни поремећај,као што се некима и догађало. Међутим, сада је Сава био већ зреочовек од тридесет година и довољно духовно искусан. Он подиже

малу кућу у Кареји, са лепом малом капелом у њој, посвећеној свомеимењаку Светоме Сави Освећеном (532. године). Ту, у уској и тамнојћелији он је себе подвргавао најстрожим подвизима, за које је икадачуо или видео. Испосничким животом, са свом строгошћу, каокамџијом, он је шибао своје тело и душу без милости. Дан и ноћ, утишино своје ћелије, он је дубоко размишљао о свакој реченициЈеванђеља. С времена на време метанисао је и све своје молитвепратио сузама. Постио је до границе гладовања, умртвљујући свакутелесну жељу и спречавајући удаљавање мисли од Бога. Трудио сесвим силама да се помоћу умних молитава нераздвојно прилепи заХриста. Сам Бог зна какве је још подвиге упражњавао, да би својудушу очистио и учинио је стрелом која се пробија ка небу.

Распет без крста, он је своје тело толико измучио, да му се “стомакслепио за кичму.” Услед тога добио је болест јетре, коју никада нијемогао да излечи. Због тога се целог живота морао уздржавати одслатке и масне хране. Међутим, он је био благодаран Богу, јер му јето помогло да буде у свему и да стекне оно за чим је највише чезнуо:“срце озарено небом и неисказани душевни мир”. Имао је такође,прекрасне визије о небеском свету. У таквој једној видео је свога оца усветости и слави. Симеон му том приликом рече: “Ти ћеш битиодликован са две круне, једна аскетска, а друга апостолска и обојицаћемо уживати радости небеског блаженства”. Ово јављање Сава јеразумео као знак, да оде у Хиландар на гроб свога блаженог оца радигодишњег помена. Што год је Сава учинио добро у животу, желео једа то остане трајно и корисно за спасење других. Као што је онподражавао највеће духовнике, желео је да и други иду његовимпутем. Због тога он се трудио да његова кућа тишине буде сталнабогомоља везана за Хиландар, али ипак независна. Он је написаоПравила за ту Испосницу, односно за Хиландарце који треба ту даживе. Ово правило Сава је писао својом руком на пергаменту ипотписао га са: “најнедостојнији међу грешницима- Сава”. То је јошувек сачувано и зове се Карејски типик. Пошто текст овога Правиланије дугачак, Сава га је уклесао на мермерној плочи изнад улазнихврата Испоснице, где и данас стоји. Главни прописи овога Правила

су: Тамо ће стално живети два, до три брата из Хиландара. Оваустанова треба да буде потпуно независна од Прота, па и од игуманаХиландарског. Браћа која живе у Испосници треба да држе молитву ипост како је прописано посебно за њих, што значи: дозвољено им једа једу једанпут дневно, изузев суботе и недеље, и без маслиновог уљасредом и петком. Они су дужни да прочитају цео Псалтир сваке ноћии све каноне Христу и светитељу дана, као и Акатист ПресветојБогородици. Велики манастир Хиландар треба да снабдева браћу уИспосници храном и одећом. Ево већ 750 година, ово Правило сестриктно поштује у Српској кући тишине. Пост није никада погажен,молитве никада не престају, а запаљена кандила никада се не гасе. Тоје јединствена кућа молитве не само у Светој Гори, већ у целомправославном свету. Монаси Свете Горе посебно уважавају ово место,поштују и диве се монасима који тамо живе. Као што се види, ово јеПравило веома строго, али је и као такво блаже од онога којим јеСвети Сава ту живео. Он је према другима био снисходљивији,знајући слабости људске природе.

Велики неимар видљивих цркава, доказао је да је и у исто време инајвештији градитељ људске душе, невидљивог храма Светога Духа.

Бог открива светитеља

Познато је да у Источној цркви нико не може бити проглашенсветитељем, ако га Бог као таквог није показао. Нема сумње да јеСава у визији видео свога почившег оца живог у великој слави.Испуњен стрепњом и радошћу после те визије, он дође из Испосницеу Хиландар да припреми годишњи парастос оцу. Намерно позваПрота, све игумане великих манастира и најчувеније духовне оцеСвете Горе. У међувремену окити гробницу и припреми све потребно.Када позвани дођоше у великом броју, Прот са многобројнимсвештеним лицима одржа парастос. После вечере у хиландарскојвеликој сали сви зажелеше да оду на починак. Међутим Сава замолиПрота да са грчким и другим монасима наставе свеноћно бденије узатвореној цркви, без Срба. “А ја одох оче”, рече он,” у Пирг са својиммонасима да чиним исто на нашем матерњем језику. И када угледашзнак од мога покојног оца, молим те, позови ме”. Прот није разумеозначење Савиних речи, али ипак послуша и уђе у цркву са Грцима,Ђурђијанцима и Румунима, свештеномонасима и монасима. Сава,неуобичајено, даде кључ од цркве Проту. Друге кључеве даде вратаруи посла га на одмор. Он лично оде у своју келију и мољаше се сву ноћ.Молио је Господа да и другима открије славу његовог оца, коју јесамо њему открио тајно у Испосници. Другим речима, да откријесветитељство Симеоново на очиглед других, страних људи. “Јер штаће ми помоћи, о Господе, ако се ја сам радујем у Твојој милости премамоме оцу? Покажи то, молим те, свима јавно”. Тако се Сава молио,док се бденије служило у затвореној Великој цркви.

У зору, када је свештенство свечано певало: “Слава Богу на висини…”деси се чудо. Свето миро, пријатног мириса који испуни целу цркву,

поче да тече из тела светог Симеона. Монаси у усхићењу повикаше:“Господе, помилуј! Господе, помилуј нас!”

Видевши ово чудо, Прот се сети Савиних речи да га позове кад видизнак, те брзо посла по Саву. Чим Сава стиже, паде на гроб и гласноплакаше, славећи Бога.

Претпостављамо да ће читаоци разумети Савину генијалну замисао.Чврсто уверен да ће Бог услишити његове молитве, и откритиосталима славу Симеонову, он није желео да Срби, већ странци будусведоци тога и да они то први објаве. Проту ово Божје чудо није билоништа мање изненађење од Савине уверености да ће Бог овоучинити. “Господ испуњава вољу оних који га љубе”, узвикну Прот.

После првог изненађења Прот се, са свима монасима бесконачнорадоваше, јер је Бог, у својој неограниченој милости, учинио једногод њих, скромног монаха, великим светитељем, кроз кога је целаСвета Гора била награђена још једним украсом више и још једнимзаступником пред Богом. Сава напуни флашу са мирисним уљем изтела светог Симеона и посла своме брату, великом жупану Стефану.Тако се тужна заупокојена служба претвори у радосну захвалностБогу због даривања новог светитеља Светој Гори и православномсвету уопште. Добром Проту Дометијусу, Сава омиле као највећијунак молитве. Он је често наговарао Саву да прими свештеничкичин. Али Сава је то увек одбијао, говорећи да он није достојан таковелике части. Једном рече Прот: “О, нека би Бог дао да ја будем таконедостојан”. Најзад, Сава попусти и отац Дометиус се радоваше. Онпозва епископа Николаја из Јерисоса да дође и рукоположи монахаСаву. Епископ доће у Хиландар и рукоположи га најпре у чин ђакона,а следећег дана у свештеномонаха. Кад један монах постанесвештеномонах (јеромонах) сматра се у Светој Гори великом чашћу.

Сава је примио тај чин после навршене тридесете године, како је топрописано старим канонима Цркве. Прот је био толико срећан ирадостан да је пољубио руку новом свештеномонаху, иако је био одСаве много старији.

После тога, Сава оде у Солун по хиландарским пословима. Послесвих несрећа које је овај град претрпео, Солун је још увек у Савинодоба, био метропола Илирије. То бејаше диван град, опасан високимзидом са седам кула и са изврсним пристаништем. Пун хришћанскихпосетилаца од времена Светог Павла, Солун се такмичио саЦариградом у многобројним достигнућима византијскецивилизације, у уметности, архитектури, зидним украсима, државними приватним зградама, славним црквама украшеним фрескама,чувеним гробницама и моштима многих мученика, на челу санајпрослављенијим од свих, Светим Димитријем, заштитником градаСолуна.

У Солуну је постојао манастир Филокалис, са српским монасима чакпре Светог Саве. У историји је забележено, да су српски монаси узеливидног учешћа у одбрани града противу номадских пирата изСицилије (1185), пре него што је Сава дошао у Свету Гору. Сава јеобновио тај манастир, богато га наградио и увек отседао у њему кадаби долазио у Солун. Он је био саградио и прихватилиште за монахеиз Хиландара.

Солун је имао две главне капије, западну, звану “Вардарска” иисточну, звану “Каламарија”. Путујући на мазгама са својиммонасима, Сава је улазио на Каламаријску капију. Он је најпрепосетио солунског митрополита кир Константина, где је поновосусрео епископа Николаја. који га је рукоположио. Епископ јеодушевљено објашњавао митрополиту о новом српском манастиру у

Светој Гори, хвалећи Симеона и Саву као истинске Божје људе.Говорио је и о чуду са моштима првога, и о раду и доброчинствимадругога. Митрополит је са поштовањем и великим симпатијамапосматрао младог јеромонаха. Предложио је Сави да служи са њиме укатедрали. Сава је то радо учинио. Бејаше то свечана литургија којусу служили митрополит Константин, епископ Николај из Јерисоса,Михаило касандријски и Димитрије адрамерски са Савом и многимгрчким монасима. На литургији, митрополит произведе Саву у чинархимандрита. Сава им се захвали и врати се у Филокалос. Одатленаписа писмо брату Стефану, описујући све шта се десило са њиховимоцем за време заупокојене службе. Посла му и ону флашу самирисним уљем које је истекло из моштију Светог Симеона. Послесвега овога, Сава се врати са својом пратњом у Свету Гору, сада савећим црквеним чином, али и дубљим смирењем у своме срцу предГосподом.

Брат противу брата

Постоји здрав социјални принцип који доноси мир и срећу међуљудима. Он је изражен речима Светога Павла: “Чашћу један другогвећим чините”. (Римљ.12,10). Симеон и Сава су се стриктно држалиовог правила. Симеон је сматрао Саву већим од себе. И један и другичинили су све што је могуће да другога учине већим и славнијим одсебе, на путу спасења. На овом позитивном и јеванђељском правилу,Света Гора је почивала од самога почетка. Супротно овоме, постоји иантисоцијални, Кајински, принцип личног уображења и лажне славе,што неминовно гура друштво, породицу, нацију или империју унеред, зло и беду. Овај кобни неспоразум избио је и узео маха међудвојицом краљевске браће у Србији, после смрти њиховог оца, СветогСимеона. Кривица је свакако била до Вукана. Док су се његов отац ибрат у Светој Гори натчовечански трудили да спасу своје душе, он јечинио све што је могао да изгуби своју.

Незадовољан својим подређеним положајем од дана када је његовмлађи брат наименован Великим жупаном у Расу од стране оца,Вукан је планирао освету и подвалу. Његова жена, римљанка,потпомагала је његов кобни план. Он се, ипак плашио да се побунипротиву Стефана за време Немањиног живота, иако је Немања биосамо обичан монах. Он се, можда, добро сећао шта је бугарски царБорис, као монах учинио противу свога блудног сина и наследникаВладимира, када се овај вратио паганизму. Борис обеси мач о појаспреко своје црне ризе, пожури у престоницу, ослепи свога сина ибаци га у тамницу, поврати ред у држави и врати се натраг у манастир.Зашто Немања-Симеон не би учинио исто са својим сином,бунтовником? Тако је размишљао Вукан и зато чекаше. Убрзо после

Симеонове смрти, он поче да остварује овај свој план. Саизнајмљеном војском туђинаца он нападе Стефана. Иако га је Великижупан неколико пута побеђивао, он је упорно нападао, док најзад, узпомоћ Мађара није победио Стефана. Кад је победио и протераоСтефана из земље, Вукан је желео да се крунише за краља. Затражиоје круну од папе, који је тада једини држао арсенал краљевских круна.Заклео се и на верност папској цркви. Папа му пошаље круну помађарском архиепископу Калокију, са налогом да преведе Србе укатоличку веру. Са овим се није слагао Емерик (Имри), мађарскикраљ, који је полагао право на титулу краља Срба, иако је биосавезник с Вуканом у борби противу Стефана. Због тога он недозволи папском делегату да са том мисијом иде Вукану. Ускоропосле тога Емерик је био заузет тешком борбом са братомАндријашом. У овој борби он погибе, а Андријаш узе мађарскипресто. Овај нови краљ, још амбициознији од свога брата, коначноспречи папског делегата да обави своју мисију међу Србима. Умеђувремену Стефан, видећи Мађарску, Вукановог савезника, такоослабљеног унутрашњим борбама, удари снажно противу Вукана иотера га чак до јадранске обале и поврати свој престо и све покрајине.Ово се збило 1204. године.

Ове четири године исцрпеле су и уназадиле Србију, упропастилеекономију, смањиле становништво, ослабиле снагу, а поља осталанеобрађена. Због нереда, несигурности, глади, велики број Срба сеотселио у стране земље.

У то време, сукоби међу браћом избијали су на све стране света каоепидемија. Ово се није дешавало само у Србији и Мађарској, већ истотако и у Бугарској и Византији. У Бугарској су три брата непрестанодржала један другом нож под грлом: Асен, Петар и Јован. Првудвојицу поби трећи брат Јован, звани Кало Јован или Лепи Јован исам себи присвоји титулу “цар Бугарске”. Најгоре од свих, прошла јеВизантија. Тамо су братоубилачке борбе довеле најзад царевину под

јарам најнехуманијег освајача Цариграда. То су били латинскикрсташи четвртог крсташког рата.

У кратком размаку од двадесет година, шест царева се смењивало ини један није умро природном смрћу. Хришћани престоницеочекивали су Божју казну за све то, али не од хришћана Европе, већод неверних Турака из Азије. Страшан удар дође, међутим, са Запада,а не са Истока. Дође као снежна олуја за време владавине цараАлексија трећег Анђела, таста српског Великог жупана Стефана, ипродужи се за време кратких владавина његових наследникаАлексија четвртог Анђела и Алексија петог Дукљанина. После једногнеуспелог отпора, Алексије трећи побеже, а касније Алексијачетвртог задавише латини, а Алексије Дукљанин, неустрашиви борац,као заробљеник, би бачен са куле сто педесет стопа високе. Послетога, ови, нажалост крштени људи, првога дана окупације светогаграда Источног хришћанства, измасакрирали су четири хиљадехришћана, иако су, тобож, дошли да ослободе хришћане одисламског терора. Каква иронија! Они поробише и опљачкашеЦариград, покрадоше сваку кућу и оголише Свету Софију и другецркве, не остављајући ни један златан сасуд, крст, одежду, икону иликандило. Њихови свештеници су грамзиво сакуплали ковчеге самоштима светаца, да би их однели у Рим. Званичне зграде и музејиубрзо су остали празни и голи. Проститутку са улице поставили су напатријаршијски престо у Светој Софији. Пошто су је обукли упатријаршијске одежде, наредили су јој да пева вулгарне песме.Злочине ових крсташа описали су неки западни историчари опширноса стидом, а грчки хроничар пише: “Французи су се понашалинеупоредиво горе од Сарацена. Јер, када се град предао, неверници сунајмање поштовали цркве и жене. Крвожедни и подивљали,заслепљени венецијански дужд Енрико Дандоло немилосрдно сесветио Грцима, после грубог вређања. Тада папа Иноћентије, савеликим задовољством посла свога латинског архиепископа дазамени проститутку на престолу најузвишенијег православногпатријарха на Истоку”.

Суочени са тешким приликама и Вукан и Стефан зажелеше да сезаувек измире. Замолише свога најмлађег брата Саву, да, милостиради, дође са телом њиховог оца, да би успоставио мир међу њима.

Подивљали крсташи, међутим, без икаквих поштовања Божјихсветиња под небом, упадаше често у Свету Гору са намером да краду,отимају, пљачкају и убијају. Они су угрозили мир и независност СветеГоре. Они заиста нису узалудно стигли са Запада на Исток. Тражилису злато, а губили су своје душе. Ослобођење Свете Земље било јесамо њихов изговор.

Тада је у Хиландару било већ две стотине монаха. Сава је размишљаои двоумио се. Ако их остави саме, бојао се да би због страха одкрсташа могли да се разбегну. А ако би пак остао у Хиландару, мирмеђу браћом у Србији и јединство српског народа могу бити доведениу питање. Био је између две ватре и морао је да се одлучи. Због тогапожури у Испосницу да измоли савет од Бога.

Измиритељ

Сава одлучи да се врати у Србију. Учинио је то тешка срца. Двадесетгодина је прохујало од како се повукао од света и нашао духовни миру Светој Гори. Иако страна земља, она му је прирасла за срце више одземље својих предака. Али он не беше човек који угађа себи, већБогу. Имајући на уму Христове речи: “Благо онима који мир граде,јер ће се синовима Божјим назвати” и обећање дато оцу да ће његовотело пренети у Србију, Сава прикупи сву снагу да поново газиузбурканим таласима света. Само за кратко време, мислио је он.

Када отворише Симеонову гробницу, осам година после смрти,нађоше његово тело цело, сачувано од трулежи. Сава позва неколиконајпознатијих отаца Свете Горе да пођу са њим. Узеше ковчег самоштима и кренуше на напорни и далеки пут - за Србију.

Обавештен о овом, Велики жупан Стефан изађе на Грчку границу дасретне Саву. Пратили су га његови синови, рашки епископ са многосвештенства, племства и државних великодостојника. Браћа падоше унаручје један другоме са нежним осећањем и сузама. Онда се Стефанпоклони пред Савом и ковчегом свога оца, као и пред Савинимуваженим пратиоцима, изљуби им руке и замоли благослов.Светогорски оци, навикнути на скромност само међу собом, били суизненађени кад ту исту скромност видеше и међу српскимвеликашима. Због тога су још од првог сусрета заволели Стефана,старијег брата њиховог путовође Саве. Гарда Великог жупанаСтефана поступила је такође по примеру свога господара.

После краћег одмора кренуше у поворци са свештеницима, певајућипобожне песме и праћени непрекидним звоњењем звона и кађењем.Успут се народ стално придруживао и певао од радости. Јер, гле,њихов некадашњи моћни господар и владар Немања, под којим сууживали мир и благостање, враћа им се сада као моћни светитељ, даби их заштитио узнемирене и осиромашене због братске неслоге исвађе. Сви су сада били испуњени надом и ишчекивањем добра.Премда је велики старац био телом мртав, он је као моћни светитељ,био жив и јачи сада него онда када их је оставио. Светитељи су увекјачи него краљеви и цареви. Осим тога, ту је био његов прекраснисин, Сава, о чијем су светачком животу и несебичном раду већкружиле легенде кроз српски народ. Народ није знао коме више даукаже веће поштовање, оцу или сину. Они обојица долазе назад каоБожји благослов и непроценљиво благо, да обогате земљу.

На капији Студенице поворку је дочекало свештенство да игуманомДионисијем, кога је још Немања поставио на ту дужност. Послезаупокојене литургије, прослављено тело Светог Симеона сахрањеноје у мермерној гробници, коју је он још за живота припремио,приликом градње Студенице. Принц Вукан, са својим синовима иунуцим био је такође присутан. Он је поздравио Саву са великимпоштовањем, не као брата, већ као свога духовног оца и господара.

После краћег одмора Сава отпоче служење свечаних литургијасваког дана, са усрдним молитвама за покајање и јачу љубав међубраћом. На свакој служби је проповедао, опомињући, упозоравајући,поучавајући и тешећи велике и мале. Светогорски оци су мупомагали у овим службама. Они су били одушевљени величином илепотом мраморне цркве Студенице и очарани љубазношћу игостопримством српских монаха и народа. По Савиној жељи, они суразговарали са српским монасима у свакој згодној прилици о светоме

животу који води у спасење и вечни живот. У Студеници се задржашедо следеће славе - Светог Симеона.

У међувремену Сава је разговарао са својом браћом, Стефаном иВуканом приватно. Биограф описује резултате тих разговора овако:“Кроз Савино присуство”, каже он, “два брата се ујединише у великојљубави.” Слушајући светитеља, Вукан се осећао постиђеним, јер сеогрешио о заповест свога оца. Он је уверавао, да побуна није била поњеговој жељи, већ по наговору његових велможа. Тако престаденепријатељство међу браћом и завађени народ задржа их у успоменикао помирену браћу, те наставише да живе у љубави.

Успостављени мир међу браћом био је још више учвршћен на данславе Светог Симеона, када је свето миро поново почело да тече изтела светитељевог, ту, у Студеници, као некада у Хиландару. То је биоплод Савиних непрекидних молитава: “О Господе, Спаситељу мој,скрушено Ти се молим, прослави овог свог светитеља на Западу, уњеговој родној земљи, као што си га прославио на Истоку, у СветојГори. Као што си га прославио у страној земљи, прослави га и у нашојрођеној. Нека би вера овога народа била ојачана Твојим чудом, а овиљуди које сам довео са Истока, да се увере да смо и ми на Западуистинске слуге Свете Тројице. Са надом у Тебе ја сам довео ове људе.Немој ме изневерити у мојим очекивањима.”

Тако се Сава молио, и после молитве потече свето миро. Пријатанмирис испуни Велику цркву. Народ је био изненађен, а светогорскимонаси почеше наглас славити Бога, исто као и у Хиландару, кад сепрви пут десило ово чудо. Народ, у запрепашћењу паде у црквиничице. Стефан и Вукан, плачући загрлише један другога. Брзодонесоше болеснике да их помажу светим миром ради исцелења.Затим отпеваше хвалу Богу. Велико славље се наставило неколико

дана, а народ је хитао са свих страна да види ово чудо и да хвалиГоспода и светог Симеона. Сви су се осећали као да су билиизгубљена срца, па су га сада нашли.

После тога Светогорци зажелеше да се врате кући. И Сава јенамеравао да се врати са њима, али га Стефан преклињше да остане.“О, свети оче, немој нас оставити у овом часу, већ продужи боравакмеђу нама, да би успоставио мир и поредак Божјим законом у народутвоје отаџбине. Бог је послао тебе, ја у то верујем, да довршиш оношто наш часни отац не доврши. Ја ћу ти бити послушан као твојслуга.” Сава се осећао немоћним да се супростави овом мудром апелу.Тако Светогорци напустише Студеницу без њега. Велики жупан иСава, као и многи други, обдарише их богатим даровима. Послеовога, они се опростише и праћени почасном стражом до границе,одоше у Свету Гору. Тада је цео српски народ дубоко захваљивао Богуи Светом Сави.

Дела и речи

У Србији, као и у Византији, цареви и краљеви који су подиглиманастир, ако тако желе, имају право да наименују старешину тогаманастира. Немања је то своје право користио у Студеници, својојглавној задужбини. А записано је у повељи Студенице, да то правоприпада и његовом наследнику. Користећи ово право, Стефаннаименова архимандрита Саву за старешину Студенице, не само затошто је он био најдостојнији за тај положај, већ вероватно, што је тимежелео да га што више веже за Србију. Сава преболевши носталгију заСветом Гором баци се свом снагом на посао. Нова околина постаде муврло брзо домаћа и присна.

Пре свега, мора да је био одушевљен ненадмашном лепотом белемраморне цркве у вечито зеленој јеловој шуми. Он је ту цркву садапрви пут видео, јер ју је Немања подигао неколико година поњеговом одласку из Србије, а у Светој Гори таква црква нијепостојала. Студеница је била већа и виша од Хиландара, мешавинавизантијско-далматинског стила. Поред тога, Немања је завештаомнога имања, што је омогућавало духовни и економски развојманастира и издржавање великог братства. И најзад, што јенајважније, ту са њим беше и његов свети отац, духовно живи, који јечинио чуда, и са љубављу пратио Савин рад, упућивао га и помагао издругога света. Бела црква стајаше пред њим као прекрасно живо тело,које је дисало духом и светошћу светог Симеона. Присуство оца,дочараваше му присуство целе Свете Горе.

Сава одмах заведе у Студеници хиландарски Типик са малимизменама. Он привуче велики број искушеника, како српскихплемића, тако и оних из сељачког сталежа, који су желели да живемонашким животом. Задржао је у Студеници неколико угледнихсветогорских отаца, да би му помагали у припреми нових генерацијамонаха, да поучавају, исповедају, пишу и преписују књиге, даживопишу цркве и сликају иконе. Прописао је, такође, правиложивота за све становнике манастира, госте и посетиоце. То ниједисциплина касарне, већ поредак праве Божје духовне породице.Средио је манастирску економију и развио производњу. Вина, меда,рибе и стоке било је довољно не само да би се храниле стотинемонаха, него и за хиљаде поклоника, ученика, посетилаца иболесника. Тако Студеница постаде најчувенија светиња целе нације.Ништа на свету не може да тако неодољиво привуче људске душе каоистинска светиња. Народ је из свих крајева државе хрлио Студеницида се Богу моли, да учи, да тражи опроштај грехова и лека болестима,да види монаха-принца Саву, да присуствује његовим продуховљенимлитургијама, да чује његове речи, да прими свето причешће иблагослов из његових руку и да буду помазани миром светогСимеона. Многи додјоше, такође, да виде нешто што је сасвимнеобично, како чек и богати могу да уђу у царство небеско.

Сава је морао да обезбеди храну и преноћиште свима посетиоцима,поред духовне хране коју је морао да им припрема и даје. Ово је ончинио тихо као монах, а послушно као слуга.

Дозидао је још зграда око манастира за монахе и њихове радионице,као и за смештај народа. Подиже, такође и неколико мањих цркава убрдима и виноградима удаљеним од манастира, за потребе монахакоји ту раде као и за оближње становништво. Уз ове црквице биле суи зграде за становање монаха, за смештај и оставу. Нажалост, највећидео ових зграда је данас у рушевинама, услед вековне тиранскевладавине.

Тако Сава прво обнови своју резиденцију, уредивши је пристојно, поапостолском савету (1. Тим. 3,45), па онда одатле, из Студенице каозрачног центра, он разви делатност кроз целу земњу, донајудаљенијих крајева Србије. Ишао је као сејач који сеје добро семепо душама људским. Проповедао је јевандјеље Христово. Другимречима, учио је правој вери, правим осећањима, правилном делању.Једном речју, учио је правом путу који води у царство небеско.Позвао је људе на покајање. Објашњавао је да је грех једини зидизмеђу човека и Бога, између човека и његове среће. Опомињао јесвакога да уклони тај зид да би могао видети светлост и да ужива усрећи. Он је учио народ како да се моли и како да пости, како да сечисти и буде дарежљив. Наглашавао је важност крштења, светогпричешћа и других великих тајни, потребних за очишћење, исхрану иучвршћивање душе и тела. Упозоравао је на јеретике (богумиле), којису ускраћивали, и латине, који су нејеванђелски давали ове свететајне. Неке паганске обичаје заменио је лепим хришћанским,проширио законе и одредбе Православне цркве, тумачио народуСвето Писмо кроз библијске приче и износио учење и дивне примерехришћанских светитеља и мученика. Он је описивао народу животсветогорских монаха и њихове надчовечанске напоре ради спасењадуше и задобијање Христове љубави. Никада није пропустио дапомене свога оца, Светог Симеона и Божје чудо кроз њега. Он јенаставио да гради цркве од камена и дрвета. На неким местимапоставио је дрвене крстове уместо цркава.

У Савиној личности народ је осећао свога правог и истинскогпријатеља и пастира. Он га је слушао и следио без поговора, јер јевидео да он живи онако како проповеда. “Народ се хранио његовимречима као медом.” Свет је волео његову скромност и искреност. Онје залазио у прост народ као међу своје, али са апостолскимауторитетом. Шта више, Бог га је, као свога изасланика обдариодаром чудотворства које он чињаше над болеснима, кроз молитву зањих. За Саву се заиста може рећи: “Појавио се велики светионик у

српској земљи пуној таме, незнања и сметености”.

Још једна испосница

Ако желиш да видиш најчудније место које припада студеници, алије ван ње, треба да пођеш северно од манастира, кроз предео звани“Немањина кула”. Иде се уз брзу жуборну реку Студеницу. На левојстрани видећеш извор и каменолом белог мермера, који је Немањаупотребљавао за зидање своје Велике цркве. Мало даље, идући крозшуму, моћи ћеш да свратиш на обалу реке да се напијешосвежавајуће минералне воде, која је веома лековита. Послеотприлике једног сата хода, пређи реку преко једног узаног дрвеногмоста и скрени лево, а затим узбрдо. Проћићеш најпре кроз предео санеобично малим дрвећем, док не дођеш до границе светог земљиштаса необично густом и лепом шумом, где је дрвеће поштеђено секиреи где би било проклетство јести месо. Тако је правило Светог Саве -свако ће ти тако рећи. Та шума и земља припадају Савиној Кућитишине (Испосници). Иди још један сат кроз шуму, док се пред тобомне укаже чаробна зелена долина. Пређеш мали, сребрнасти поточићи ту си, у Доњој испосници, одакле мораш да се пењеш отприликејош пола сата, док не стигнеш до Горње испоснице. У Доњојиспосници ће те дочекати два до три монаха из братства Студенице. Уњиховој једноставној кући, показаће ти малу капелу, у којој онистрого практикују молитвено правило које је прописао Свети Сава.Братија ће те примити веома љубазно, али ће ти само један од њиходговарати на питања. А на питања, која су исувише лична и световнанећеш уопште добити одговор. Јер, молитвена тишина је њиховаатмосфера.

Сада идеш узбрдо кроз борову шуму и убрзо ћеш се наћи изнадпровалије. На десној страни стоји високи зид једноставне стене, кроз

коју је просечен пролаз и на неким местима није шири од пола метра.На левој страни, видећеш готово вертикалну падину, покривенустенама великим као и колибе, побацане у нереду као да су их некиџинови разбацали у међусобној борби. На дну ове фантастичнепанораме тече Студеница, не жуборећи, већ грмећи. Посетиоци саслабим нервима враћају се назад, да би избегли несвестицу и губитакстабилности. На крају, дођеш до узаног полукружног отвора, и наћићеш Испосницу Светога Саве, његову Кућу тишине. Као ластиногнездо прилепљено за стену стоји конструкција од камена ихрастових греда, сада скоро у распадању. Изнад зграде налази себунар са врло мало воде, која се носи болесницима. Бунар се зовекаца.

Ко је икада могао замислити да би краљевски син изабрао такострашну литицу за своје пребивалиште радије него дворски живот?Сава је то изабрао за своје привремено повлачење у самоћу, док јебио у Србији, исто као што је употребљавао Испосницу у Кареји, докје био у Светој Гори. Он је ово практиковао не само док је био монахили старешина манастира, већ и касније, кад је био архиепископ.Занемаривао је своје тело да би дух господарио над њим. Он је свометелу ускраћивао готово све, што му је природно било потребно.Духовни резервоар је морао бити обновљен, а Испосница му јенајбоље служила за обнову духовне снаге. Он је био сувише дуго имного у народу, путујући, проповедајући, слушајући, поправљејући,радећи, зидајући, заиста претерано много са народом и природом.Потребан му је био директан и неузнемираван додир са Богом, додирњеговог духа са Божјим Духом. Сваки љубавник воли самоћу. Савинаљубав за Христа терала га је у самоћу. И шта је све он чинио у својојусамљености, само је Богу познато. Претпостављамо да је ту поступаоисто као и у својој првој Испосници у Кареји. Другим речима, он јенастојао да замени свој живот и мисли Христовим, следујући речиАпостола: “Ја не живим, већ Христос живи у мени.” (Гал.2,20).Живети у Христу, мислити као Христос, имати љубав Христову,чинити вољу Христа Бога, то значи бити као Христос у свакомпогледу. Ово је био циљ свих подвига пустињских отаца на Истоку.

Нема сумње да је то био и Савин циљ у његовом месту тишине.

Тешко је претпоставити да се Сава повлачио у Испосницу свакогпоста, као што су чинили велики испосници у пустињи, већ је свакакоишао према приликама. У Србији, он није могао бити обичанпустињак. Бог га је послао да ради у народу и за народ. У њему су сесрели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубокомразмишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак. Обеове особине или таленте он је развијао до савршенства. У суштини,међутим, ту је лежала велика духовна снага, употребљена једном заједан, а други пут за други циљ.

После извесног времена проведеног у Испосници, Сава се ,препорођен, као и обично, враћа у Студеницу, да обрадује и учврстицелокупно братство својим присуством. Тада је поново полазио насвоја уобичајена путовања по целој земљи, да као и раније проповеда,учи, зида и ради међу Србима.

Такав је био Савин живот из године у годину, док једнога дана не одесвоме брату Великом жупану Стефану са предлогом да сазидају новивелики манастир у месту званом Жича. У том тренутку он је имаонеке далекосежне планове, које је само делимично поверио свомебрату. Ови планови су дошли као узгредни плод Савине медитације уИспосници. Стефан, будући убеђен Савиним аргументима, радо јепристао да сазида лично свој манастир.

Победа без мача

У оно време, много брже но у наше, владари су врло лако мењалипријатељство за непријатељство. Савина главна жеља беше да озарисвој народ правом вером и да га спасе немарности и греха. Иако јебио потпомаган од неколицине ученика из Хиландара и Студенице,Савино је време у потпуности било испуњено радом. Поред тога, он јечесто био приморан да преузме на себе неугодне послове свога брата,Великог жупана.

Једном приликом врло озбиљна опасност је угрозила опстанаксрпске земље. Неки принц Стрез, који је себе звао севастократор,запрети оружаним нападом на Србију. Све очи су биле упрте у Саву даон отклони ову беду. И заиста, уместо војске, он оде сам да се сасвојом пастирском вештином супростави непријатељској, разјаренојвојсци.

Ко је био тај Стрез? Рођак и вазал бугарског цара Калојана. Његововојводство бејаше југоисточно од Вардара. Он је био опасна ибезобзирна особа. Његове амбиције су биле веће од памети ипоштења. Али, све дотле док је грозни краљ Калојан био жив, он сеније усудио да покуша ма шта противу њега.

Међутим, чим је Калојан у опсади Солуна изгубио живот, Стрезподиже буну против Борила, нећака и наследника Калојановог.Ударивши брзо и изненада, он покори скоро половину бугарскогцарства. Српски жупан беше у помоћи Стрезу у његовим напорима.

Краљ Борил је у неколико наврата молио Стефана да ускрати својупомоћ побуњеном кнезу. Стефан је, међутим, вероватно рачунао даби Стрез могао бити мање опасан непријатељ од Борила. Тако, чак изадњи Борилов оштри захтев за изручење Стреза од стране Стефана,“да буде спаљен или исечен на комаде”, остаде без успеха. Јер, Стрезје преклињао Стефана да га не остави, обећавајући му, по слабостисвога карактера, много више но што је био у стању да учини. Уместода поступи по жељи бугарског краља, Стефан направи савез саСтрезом, узимајући га као вазала под своју заштиту. Обојица су сезаветовали на међусобну верност, заклињући се са рукама на СветомПисму, да ће бити као права браћа. Борило није био у стању да себори противу Стефана и Стреза, јер између осталог, он претрпе тежакпораз од латинског цара Хенриха код Пловдива. (1208. г.)

У то време, међутим, женидба је помагала онде, где ништа друго неможе. Побеђени краљ Бугарске даде девојку из своје фамилије зажену латинском цару. Тако, дојучерашњи непријатељ, постадепријатељ и ратни савезник. Њиховим удруженим снагама, ониокупираше Србију и дођоше скоро до Ниша. И баш тада се догодичудна и неочекивана ствар, која окрете ситуацију наопако. Једненоћи, бугарска и латинска војска видеше у ваздуху натприроднупојаву Светога Симеона, како им прети љутито. Дрхтећи од страха,војске се повукоше у журном маршу према својим земљама.

Неко време после тога, савезници покушаше да подмите Стреза и дага покрену против Стефана. Обећаше му да ће признати светериторије које је отео од Срба. Стрезов лабилни карактер није семогао одупрети овој ласкавој понуди. Он пристаде, прикупи силнувојску и припреми се за изненадни напад на Србију.

Стефан бејаше извештен о злој намери овог преваранта. Он посла

Стрезу поруку са упозорењем, а потом посла и неколико својихпредставника да то понове. То учини и по трећи пут, али Стрез остадеупорно при своме. Најзад, Срби такође мобилисаше војску да бранесвоју земљу.

Тада се Сава понуди да лично оде и упозори Стреза у име Христа. Сапристанком свога брата, он оде са неколико пратилаца у Просек,резиденцију принца издајника. Просек не бејаше ни град ни село, већузана клисура између високих стена кроз које тече Вардар. На стенивисокој преко четири стотине метара, Стрез је подигао тврђаву у којојје живео. Тамо је такође било и позориште, дозидано уз његовурезиденцију, као и пространа тераса, која је висила над реком. Ту јеон проводио нитковски живот у незасићености и пијанству садруштвом себи равним. Стално је дражао један број затвореника изабраве и често чинио грозне злочине над њима да би разонодио својепријатеље за време оргијања. Наиме, та сатанска игра се састојала утоме, да се несрећни затвореник баца са терасе доле у реку. У намерида засмеје своје друштво, он је несрећној баченој жртви добацивао,вичући: “Пази да ти се ћурак не покваси”. Стефан је слушао за грознезлочине свога штићеника и оштро га је укоравао, али узалуд.

Сада дакле, таквом човеку дошао је Сава, као миротворац. Испредтврђаве, Сава угледа моћну војску. Стрез, међутим, прими Саву сасвим поштовањем и лажним пријатељством. Сава је најпре отпочеотихим, мирољубивим тоном, говорећи Стрезу о хришћанској љубави ивери, којој смо се сви заветовали кроз крштење, затим му говораше опоштењу и искрености хришћанских владара у односу једног премадругом, о страховима рата и крвопролићу међу хришћанима, оСтефановој великој жељи да живи у миру са својим побуњенимсуседом и тако даље. Но, све то беше узалуд. Што је Светац вишеубеђивао Стреза, то су све више најближи сарадници билинезаинтересовани, па чак и љути. Он није навикао на љубазне речи,већ једино на ласкање или клевете. Можда би укротитељ лавова са

камџијом у руци имао више успеха са таквим отпадником но СветиСава. На крају разговора, Сава промени начин разговора и запретиБожјом казном и правдом одметника због гажења уговора икрвопролића. Ове претеће речи утишаше Стреза, али ипак непромени своју одлуку. Тако Сава напусти тврђаву и оде у свој шаторван Просека.

Била је тамна ноћ. Сава се, као и обично, повуче на молитву. Што јенемогуће људима, Богу је могуће. Он се мољаше сатима безпрестанка. И, гле чуда! После поноћи дође глас да је Стрез мртав.Умирући у свом дворцу, он је викао: “Брзо доведи ми Саву. Младићкога посла Сава, прободе ми срце мачем. Саво, Саво, пожури!”Наравно, сви трезвени у дворцу су знали да то није младић кога јеСава послао, већ анђео Божји. Чим се сазнало о смрти овог тиранина,војска се растури и војни логор опусте.

Сава се врати кући тужан и замишљен, јер, иако је спасао земљу, нијеуспео да Стреза побуди на покајање, да би спасао његову душу. Тако,настаде сада чудна сцена: Стефан грљаше свога брата, плачући одрадости и захвалности, а Сава беше нем од жалости за губитком једнедуше! После овога, Сава стаде пред српске војсковође и војнике иодржа им говор, у коме рече: “Чујте и пазите, браћо. Господ нас јеизбавио без икаквог оружја, коња и људске снаге, усмрћујући нашегпротивника. Да, сам Господ је све то учинио посредством ПресветеБогородице и нашег оца Светог Симеона. Све се ово Стрезу догодилозбог његових превара и немања страха Божјега. Према томе, будитеразумни и украсите свој живот поштовањем свемогућег Бога, којинепрестано гледа одозго и види наша добра и рђава дела. Не ратујте,изузев у одбрани Божје правде. Неће вас никада задесити никаквозло, ако сте решени и спремни да испуњавате вољу Божју, у коганикада не престаните да полажете наду.”

После тога, Србија је имала мир за много година, захваљујућиСветом Сави. И Сава са Стефаном отпоче зидање Жиче.

Радник и чудотворац

Ради више него што се од тебе очекује и нећеш требати никаквуличну препоруку. Ово је једна америчка пословица при раду и другимприликама практичног живота. “Примљени дар Божји, он јеумножио”, каже стари Савин биограф. Другим речима, будући да јебио само јеромонах, а не епископ, он је урадио много више него штоби други учинили у његовом чину.

Отклонивши опасност која је претила Србији од бездушногнепријатеља кнеза Стреза, Сава се повукао у Студеницу да настависвој неуморни рад. Мир је користио за писање. Припремио је књигу“Живот Светога Симеона”, књигу велике историјске вредности,прожетом топлом синовском љубављу. Затим је писао посланицебретству Хиландара, многа писма свештеницима и световњацима,опомињући их, исправљајући или упућујући их. Писао је и српскимпринчевима у Далмацији и Дукљи упозоравајући их на латинскупропаганду, и онима у Херцеговини и Босни, упозоравајући их наопасност од богумила, дакле, на опасност од обе ове јереси, које субиле активне у поткопавању православља на Балкану. Поред овихактивности у писању он је продужио да припрема монахе замисионарски рад, а једне за парохијску службу. Он је прикупљаосеоске дечаке недељама и учио их да читају свете књиге и да пишу ипевају у цркви. Уз то, продужио је да путује кроз народ, учећи га,проповедајући и мирећи. Поред свих ових обавеза, он није престао саградњом Жиче.

Као што смо раније рекли, Стефан је радо прихватио Савин предлогза подизање Жиче. Вероватно Сава није рекао Стефану све разлоге зазидање овако великог манастира равног Студеници. Један разлог јесвакако довољан. “Знаш,” рече млађи брат старијем, “како је наш отацсазидао Студеницу, која је духовни центар, понос и украс наше земље.Познато ти је и то, да је он као Велики жупан, поред Студенице зидаои многе друге дивне цркве на српском тлу да би осветио и просветионарод, учећи га закону Божјем. Не би било добро да ти, као Великижупан живиш и умреш, а не оставиш потомству макар једну великузадужбину. Шта више, твоја земља је помоћу Божјом и молитвамаСветог Симеона много проширена. Сама пак Студеница није довољназа духовне потребе наше велике земље. Нама је преко потребан јошједан центар. Поред свега, ти дугујеш Богу велику благодарност за свупомоћ и успех у рату и миру. Сазидај, дакле, Жичу као видљиви доказсвоје захвалности Свемогућем”.

Стефан још не беше припремљен да схвати све планове које Саваимаше у својој замисли у вези са Жичом. Он би се уплашио да му јеСава испричао и дочарао слику Српске независне цркве и Жиче, каоседишта српског архиепископа и као српске светиње, у којој будућисрпски краљеви треба да буду крунисани од поглавара Српске цркве.Са свом својом мудрошћу, побожношћу и одважношћу, Стефан би сеипак изгубио у таквим грандиозним плановима, јединственим управославном свету ван Цариграда, верујући да је то неостварљиво.“Такви планови би више него сигурно узбудили и погордили српскесуседе.” Стефан би, можда, на њих одговорио. Сава је све то знао, паје зато опрезно наставио, рачунајући на Бога и на време. Саму идејуза зидање своје цркве задужбине, Стефан је прихватио без оклевања.За спровођење тога у дело он је дао Сави средства и потпуноодрешене руке, да сам изабере место за нову цркву, да направипланове и запосли способне каменоресце, пошто никада раније нијеподизао цркве. Утолико више је веровео да је Сава висококвалификован за такав посао.

Сава је изабрао место на десној страни Ибра, у који се уливаСтуденица, као што се он, Ибар, улива у Западну Мораву. Тамо наузвишици, у близини ушћа реке Ибра подиже се Жича по Савинојжељи. Она лежи у правом центру Шумадије, на пољани опкољенојшумовитим планинама и са много лакшим прилазом од Студенице.

Сава је зидао Жичу са одушевљењем као некада Хиландар, али садаса много више искуства. Он сакупи најбоље занатлије и мајсторе -каменоресце, коваче и дрводеље, дуборесце из Солуна и са грчкихострва. Желео је да оствари најбоље међу најбољим. Он је личнопомагао колико год је могао, како својим саветима, тако и рукама, анарочито својим усрдним молитвама. И милостиви Бог је одговараона његове молитве чудима.

Једном, Велики жупан дође да види шта му брат ради. Ту се задесиједан парализован болесник кога су донели да проси милостињу.Видећи тако беспомоћног човека, Сава се сажали. Он му не дадезлатнике већ га узе у своје руке и, уз помоћ својих ученика, унесе га уцркву, можда у малу цркву Светих Апостола, коју је он на брзинусазидао пре него што је почео са зидањем велике цркве. Својомодеждом он покри болесника. Било је вече. Он остаде сам сапарализованим. Онда, нанешен над болесником на поду, Сава отпочеда се моли и плаче и настави, молећи се и плачући, све до јутра. Предсвануће, када се монаси обично скупљају пред црквом, Сава викнуодузетоме:”У име Господа Исуса Христа, говорим ти, сине мој, устании ходај!” И, одједном, одузети устаде и пође. Сава потом отвори вратаод цркве и пусти човека да иде исцељен и радостан. Монаси и народсе дивљаху, славећи Бога.

Вест о овом чуду разгласи разгласи се као ватра кроз целу земљу.Ништа на свету не ускомеша народ тако силно као чудо. Последица

овога беше, да болесни похрлише одасвуда у Жичу и Сава настави даих исцељује помоћу молитве, полажући на њих руке имиропомажући их.

Тако Господ прослави свога славопојца и његов рад, а Жича поставеома чувена кроз Светог Саву чак и пре свога завршетка.

Усамљеност светитеља

Постоје две изреке, често понављане у духовним вежбама: “Стојећипред Господом” и “Тражећи лице Господа”. Светогорски монах јеучен од почетка да ова два правила оствари сталним вежбањем усвоме личном животу. Према томе, сваки савестан монах не жели данапушта Свету Гору, да се не би утопио у узбурканим водама света. Незато што он мрзи свет, већ зато што не жели да пренебрегне ипрекрши правило у стајању пред Господом, тражећи лице Његово.Чак и они који су били приморавани од царева и народа да постануархиепископи и патријарси, супростављали су се све док су могли, акада би најзад, морали да оду, одлазили су тужна и тешка срца. Онису се осећали као Свети Арсеније Велики, који каже: “Бог зна да јаволим људе, али не могу бити истовремено и са Богом и са људима.”

Наш српски светитељ је одбијао пуних двадесет година да се сложиса вапајима својих родитеља и браће да се врати из Свете Горе уСрбију. Само кад је био приморан тешким приликама и потстакнутвизијом свога оца у Испосници, он је решио да оде у своју рођенуземљу и то само на кратко време, са намером да се врати назад, чимбуде могао. Ипак, он остаде у Србији десет година. Иако је ово времеиспунио корисним и богоугодним радом на задовољство свих, осимсебе лично, ипак чежња за Светом Гором није га никад напустила.Његово повлачење у Горњу испосницу могло је само да ублажи овучежњу, али никако да је отклони. Као и сви светитељи, он се осећаоусамљеним у светском метежу и могао би поновити речиПсалмопевца: “Ја сам постао непознат међу својом браћом, и странацмеђу децом своје матере” (Пс. 69,8). Веома је познато правило да сунајвећи светитељи имали највеће унутарње борбе, у току којих су

понекад падали у малодушност, као што чак и апостоли сведоче засаме себе (2.Кор.12,7-9). Духовник у оваквим моментима, будућисвестан да му људи не могу помоћи, жели самоћу. Што је већа делачинио, већа признања добијао, он се осећа све више усамљеним. Светје, изгледа, био препрека између Бога и њега. “Сећајући се свогапрвог крстоносног живота у Светој Гори, он се сада осећао очајним иизгубљеним.” Према томе, одлучи да иде.

Неки од модерних историчара наговештавају да је Сава напустиоСрбију због несугласица по неким важним проблемима са својимбратом. Конкретно, Стефан се развео од своје прве жене Евдокије,ћерке цара Алексија Анђела, и чисто из политичких разлога ожениоАном, унуком венецијанског војводе Енриха Дондола. Ова жена,кажу, беше велика римокатолкиња, а поред тога и амбициозна. Онаје желела да њен муж буде краљ, а Срби да приме римокатоличкуверу. Њена отаџбина, Венецијанска Република, можда је билапосредник у овој ствари, коју је она предложила папи, који је у тодоба држао монопол краљевских круна. У то време, папа бешеХонориус ИИИ. Стефан је без сумње био у очајној ситуацији, јер двакатоличка краља, Енрико латински и Андрија мађарски били су усавезу против њега. Ово, разуме се, није било без благослова Рима. Утој опасној ситуацији, Стефан сада, прихватајући план своје жене,шаље делегацију папи, док је он лично пожурио да се сретне сакраљем Андријом. Оба су краља већ била кренула са војскама противСрбије. Стефан срете Андрију у Равни (Ћуприја). Било је чудновато,како је српски жупан дошао до споразума са мађарским краљем, пачак постао и присни пријатељ са њим. Он није уступио ништа, и нијеизгубио ништа… Шта више, Андрија обећа да ће интервенисати кодлатинског краља Енрика, да остави Србију на миру. И тако се Срби иМађари разиђу као пријатељи. Енрико, добивши поруку од Андрије,врати се кући љут и увређен. У међувремену, папа посла Стефанукруну, којом је требало да буде крунисан као римокатолички краљ.Али, ово никада не беше остварено. Сава се својом моћи супростави иосујети перфидни план жене свога брата, и устаде у одбрануПравославља, као јединог истинског начина спасења за српски народ

и његову слободу. Учини дакле исто што је учинио његов отац, кад јеиз истих разлога одбацио своје крштење из детињства и поново секрстио у православној цркви.

Због свега овога, Сава је дошао у оштар сукоб са двором свога брата,те напусти Србију. Тако, дакле, тврде неки нови историчари.Најстарији биографи Светог Саве, међутим, ни најмање не помињурђаве односе између два брата. Они, напротив, описују веома дирљиврастанак између два брата. Али ипак, можда су историчари у праву.

У намери да отпутује, Сава је све прво дотерао у ред. У Жичи јепокрио Велику цркву. У Студеници, упозорио браћу да држе Правилои да живе у љубави и страху Божјем. Сава је плакао на гробу свогаоца, молећи његову заштиту за себе лично и за српски народ. Ондаоде у Рас да би се опростио од Великог жупана, свога брата. Стефан јегласно плакао и молио брата да остане. “Осећао је као да се растаје сасвојом душом.” Сава га је тешио говорећи: “Ако Бог хоће, ја ћу,можда, опет доћи к теби.” Тада му Стефан даде доста новаца запотребе и доброчинства, отпрати га до грчке границе и врати се кућијако тужан.

Сава, међутим, остављајући тугу по страни, нађе радост. Јер, у СветојГори беше примљен са великом радошћу, не само од браћеХиландараца, већ и од стране друге братије Свете Горе, којипожурише да га виде.

У Хиландару Сава не оста дуго. После прегледа манастира, видевшишта је у његовом отсуству било урађено и после молитве и разговораса игуманом и братијом, тешећи и хвалећи их све, он оде уИспосницу, његову прву кућу тишине у Кареји. Тамо се није осећао

усамљеним. Јер, тамо је стајао пред Господом, тражећи лице Његово.Тамо је он наставио са својим уобичајеним духовним радом. Али је иовога пута учинио много и на другим плановима, као што ћемовидети.

Проналазач пута у дивљини

Било би немогуће волети Бога, ако не би знали да “Он воли нас каопрви.” Мислећи о себи и своме животу, Сава је у самоћи мораооткрити да га Бог стварно воли. Ово сазнање из личног искустваучинило је да је и његова душа горела љубављу према Богу. Сву својуљубав он је посветио једино Њему. Медјутим, таква сконцентрисаности хармонија били су овога пута нарушавани сећањем на Србију. Он сеније могао бранити од тих мисли. У тој тишини Испоснице каоизненадни поветарац долазиле су му однекуда мисли о Србији,шапућући: “Ако ме волиш, помози мој српски народ. Продужи да мупомажеш мени за љубав. Ја сам с тобом.” Ово није било први пут да јеусамљеник имао визије и чуо гласове из другог света. Сава је имаоискуство да распознаје духове. Он је био сигуран да му ти говори Бог,а не зао дух. Узалуд је можда понављао Мојсијеве речи: “Зар нигде ненађох пажњу код Тебе, те сада товариш на мене терет целог Твогнарода? Да ли сам га напустио, да ми кажеш. Носи их Ти на својимлеђима као нежни Отац.” Велике душе су имале обичај да говоре саБогом с великом храбришћу. Тако псалмопевац виче: “Пробуди се,зашто спаваш, о Господе? Устани, не одбаци нас заувек!” (Пс.44,23).

Хтео или не, Сава поче да анализира српску ситуацију. Чинећи то, онје врло јасно сагледао све негативне силе, које су се устремиле даразруше његове позитивне напоре и утицај. Прва претећа опасностбеше римокатоличка црква, а друга богумилска јерес. Свака од њихбила је довољна да уништи Православни карактер српског народа,ако се не заустави на време.

Папска се црква удаљила од хришћанских догми, јасноформулисамих од стране апостола и седам Васељенских сабора. Онаје убацила у Симбол вере погрешну реченицу о Светом Духу.Разводнила је стриктност хришћанске етике лабавим моралнимдоктринама. Одредила је целибат (неженство) за сва свештена лица,супротно факту да су апостол Петар од Дванаесторице и многи другиод Седамдесеторице апостола били жењени људи.

Она је дигла папу, како у црквеној, тако и у световној власти, настепен апсолутног диктатора. Таква, полу-религијска и полу-војнаорганизација није се либила никаквих средстава да би постиглавласт. Много жељени циљ папи, за више од хиљаду година бејаше да,било крстом или мачем, доведе балканске народе под послушностРиму. Српски Православни народ био је кроз овај период први бедемпротиву таквог агресивног циља.

У Савино време, Православни Балкан је био у канџама латинизмавише него икада пре. Четврти крсташки рат поведен је са папинимблагословом, не да се ослободи Јерусалим, већ да се поробехришћани у Цариграду. Римски патријарх беше постављен у главномграду превославних хришћана, а други у Бугарској, за време Калојана.Латинско царство било је успостављено у Солуну, а друго у Грчкој.Римокатолички краљеви на северу, често су били наговарани одВатикана да нападају и одвоје Србију, како би је могли романизирати.Сада, шта Велики жупан може сам да учини? И колико дуго можесрпски народ да се супротставља свим овим надмоћнијимнепријатељима без јаке, организоване Православне цркве? СвакаПравославна нација имала је духовну главу изузев Срба. Васељенскипатријарх је живео у избеглиштву, у Азији. Стефан стајаше сам каосветовни владар, без снажног црквеног ауторитета, који би гаподржавао. Он неће моћи да одоли овом притиску сам, без српскогархиепископа и независне народне цркве и народних свештеника.

Друга претећа сила, не спољна, већ унутрашња, беше богумилскајерес. Они су запретили не само растурањем цркве већ и државе.Раслабљени у теологији, они бејаху врло крути у моралу. По њиховојманихејској теорији, Бог је створио само пет духова, а ђаво је створиоматерију, материјална тела и материјални свет. Према томе све суматеријалне ствари зле, од злога створене и као таквих их се требаклонити. Они су се потпуно уздржавали од употребе меса, вина иженидбе. Одбацили су Стари Завет и читали само Нови и Псалме.Такође су одбацивали црквену јерархију, крштење, свето причешће исве остале свете тајне, поштовање црквених зграда, икона, крстова,светих моштију, литургије, чуда, црквене каноне и црквене законе.Будући везано за материју, све је ово дошло од ђавола. Међутим, онису завели народне масе аскетизмом, који је поштован на Истоку одискони. Колевка њихова беше Азија. Истерани отуда, они се појавишеу Тракији у Бугарској. У овој последњој, њихов вођа беше неки попБогумил, по коме је цео покрет добио назив “богумили”. Прогањанипо Бугарској, они пређоше у централну Србију. А кад их је Немањапротерао, они се настанише у Босни. Тамо пустише своје коренедубоко, извршивши реформу свога учења и организације (дозволишеупотребу меса, вина и женидбе, зидаху манастире и посташепатриоти). Једно време су били тако популарни, да су бројнипринчеви у Босни (Кулин Бан) и Херцеговини (принц Косача)постали њихове присталице и заступници, заједно са бројнимплемићима и чак неким романским епископима. Папа наредикрсташима да се дигну противу њих са дивљачким мучењем, прво уБосни, а касније у јужној Француској (Патарен, Албигенсионс). Алиупркос овим страшним гоњењима, они су се одржали више векова.

Сава је сматрао да насиље није начин да се богумили победе већ дато треба чинити убеђивањем. Претпостављамо да је ово била јединатачка у којој се он не би сложио са својим оцем Немањом.

Али, ко би наговорио и научио богумиле да се врате у праву веру?Свакако не двојица грчких епископа у Србији, а још мање њиховилакоми свештеници. Сава је увидео, да је како за борбу противнасртаја римокатоличке цркве тако и против богумила, његовомнароду потребна чврсто организована национална независна црква саархиепископом и добро школованим свештенством српског порекла.

Такве су мисли обузимале Саву у његовој Испосници. Исто тако, аможда и више, Сава је био узнемирен нередима у Православљу.Бугарска се непрекидно колебала између римокатоличке иПравославне цркве. Бугарски цар је већ признао папу, те је и сампрешао у римокатоличку веру. Црква у Цариграду, услед латинскеокупације града, била је подељена у три административна центра.Пуноправни, законити патријарх је био у Никеји, у Азији.Трапезунтско царство је имало свог црквеног поглавара, а западноЕпирско царство је признавало охридског архиепископа.Православни патријархати у Азији и Африци били су под влашћумухамеданских султана. Цркве у Румунији и Русији бејаху ухаотичном, прелазном стању, без сарадње. Једном речју, било је свудавише него жалосно стање.

Видећи очајну ситуацију Православне цркве као целине, Сава сатугом преклињаше Бога да му каже прави пут за уједињењеПравославног света и сарадњу духовних вођа раздељене Цркве.

Тражилац пута био је, дакле и проналазач пута.

Прича о чудним догађајима

У хришћанској цркви, заједница светитеља била је одувек схваћена ууниверзалном смислу као заједница видљиве и невидљиве Цркве.Светитељи у телу верују у Христа, а светитељи у другом свету очевицису славе Његове. Разлика између њих није у врсти, већ у степенувизије и силе.

Свети Симеон, као монах на земљи, бејаше духовни син Савин, алипосле своје смрти и прослављања, када је сврстан са светитељима унебеској Цркви, он постаде духовни отац и заштитник духа Савиног.Физички однос у физичком свету се не мења, али када се два светаузму у обзир, ови се односи мењају. Два главна доказа Симеоновогсветитељства на небу била су: течење мира из његовог тела,исцељујућег уља, које је помогло многим болесницима, и чудапомоћу којих је он неколико пута спасао српски народ од опакихнепријатеља. Чуда исцељења болесника миром које је истицало изњеговог тела била су многобројна. Све док је Сава био у Србији, мироникада не престаде да тече. Али, чим Сава напусти Србију, нешто седогоди, што је протумачено знаком, да је душа Симеонова такођенапустила Србију и отишла заједно са Савом.

Једнога дана, када је Сава био у Хиландару запослен као и обично,стражар са куле јави да се “група коњаника приближава манастиру саморске стране”. Брзо је наређено да звони нарочито звоно на узбуну,позивајући братију која су изван манастира да се повуку унутра и дазатворе капије. Јер, у то доба, монаси на територији Пресвете

Богородице живеше у сталном страху од морских разбојника,пљачкаша и убица. После издате наредбе о затварењу капија, братијастајаше у приправности и усрдно се мољаше. Онда, у немом страху чусе поново глас стражара, кога је братија са стрепњом очекивала. Игле чуда, учини им се да он говори српски са дошљацима преко зида.Мало затим чу се глас са куле: “Гласници Великог жупана. Отварајтекапије!” Тако, после страха и несигурности, настаде радост иблагодарност Богу!

Српски коњаници уђоше на српско тле, на тле Хиландара. Одошепрво у цркву, праћени монасима и, после молитве, Сава их одведе утрпезарију. “Све је добро у Србији и Велики жупан шаље својепоздраве”, рекоше они и предаше Сави Стефаново писмо. У писму јестајало следеће: “После твог уваженог одласка, мој господар, нашотац Симеон, окрете своје лице од нас. Његово свето миро престадеда тече. Чуда исцељења, којима смо били снажени и тешени, од тадасе нису више видела. Ми смо се много молили, апелујући на његовородитељско срце, али он не хтеде да нас чује. Да ли се ово догоди збогнаших греха, па се Бог наљути, или зато што ти ниси са нама, да насочистиш од греха, ми не знамо. Зато те ја, твој недостојни брат,преклињем на моје сузе и буди милостив. Дођи к нама, вољени одБога и нашега оца. Дођи, да се молиш са ауторитетом нашем оцуСимеону, да дозволи течење мира из његових светих моштију, помоћуДуха Светог као раније, и тако оснажи и обрадуј нас, његове слуге.”

Овај дирљиви апел није ипак узбудио Саву много, као што сеочекивало. Чак и када бејаше дечак од седамнаест година, он се нијеповео за сличним осећајним позивом својих родитеља. А сада, каозрео човек, од скоро педесет година, много мање би се повео заапелом свога брата да се врати кући. Али, ипак, не остаде равнодушани безосећајан на овај апел брата. Гласници су додали још много чега,објашњавајући муке Великог жупана и незадовољство народа.Народне масе верују, да је Савиним напуштањем земље и Свети

Симеон зауставио течење светог мира, свакако због неке Стефановекривице. Непријатељи Великог жупана били су веома активни увођењу пропаганде, те он бејаше у врло незавидном положају.

Сава је потпуно размео ситуацију и био је спреман да изађе у сусретбратовим жељама макар упола. А то значи, да му моменталнопомогне молитвом, али не и враћањем кући. Јер, када је напустиоСрбију он је већ имао готов план, како ће најкорисније и највишепомоћи српском народу. Према томе, он написа два писма: једносвоме оцу Симеону, а друго своме брату Стефану.

Изгледа чудно да се пише умрлој особи. Ипак, Сава то учини. Јер,натприродно и природно нису оштро одвојени у савести верујућегвизионара, као што је пак то код оних са мало вере. У црквенојисторији забележено је неколико таквих случајева. У писму СветомСимеону, Сава рече: “О, ти светитељу, као што ти је од Бога наређено,а од нас преклињано, презри наше грехе и непослушност према теби.Учини дакле, да свето миро поново потече из твога тела у гробницикао раније, на радост и олакшање твоме народу, који је сада у великојжалости!” У писму брату Стефану, Сава по први пут открива својугенијалну замисао о независности Српске цркве, храбрећи и тешећибрата.

Писма су послата по хиландарском брату, високопреподобномпоштованом јеромонаху Илариону. Дошавши са српским гласницимау Србију, Иларион предаде једно писмо Великом жупану, а друго,рече он, биће отворено и прочитано у Студеници. У овом манастируСтефан сакупи многе своје дворане, министре и војсковође, праћенемноштвом народа. Сви бејаху радознали да чују каква је порукастигла од Саве. После свечане литургије, Иларион дође са литијом догробнице Симеонове, отвори Савино писмо и прочита наглас. Сви

присутни дрхташе у страху, слушајући како жив човек пише умрломе.После прочитаног писма, чу се шуштање, као да вода жубори. И, глечуда! Свето миро поново потече изнад гробнице. После тренутногстраха и запрепашћења, наста незапамћена радост, која испуни срцасвих присутних.

Потом Стефан написа писмо брату Стефану у знак благодарности. Уњему он се у потпуности сагласи са Савиним планом о стварањунезависне Српске цркве, пославши довољну суму новца за Савинабудућа путовања, те са чашћу и поклонима испрате оца Илариона уСвету Гору.

Сава Архиепископ

Живот нашег светитеља је показао да је он био мудар у планирању иистрајан у извршавању. После скоро две године мољења и планирањау тишини Свете Горе, он се укрца у лађу и, са неколико одабранихмонаха, отплови из Хиландара према Истоку, али не у Цариград, већу Азију. У Цариграду су још увек владали латински краљ иримокатолички патријарх. Православни патријарх и цар су живели уНикеји, у Азији.

Цар бејаше Теодор Ласкар, а патријарх Манојло Сарантен. ОвајТеодор не беше члан ни једне од византијских династија, сем што јебио зет бившег цара Алексија III. Дакле, он није наследио царскукруну, већ ју је зарадио храброшћу у одбрани Цариграда противулатина као војсковођа за време владавине двојице царева: свога тастаи Алексија Дуке. Борио се као лав до последњег тренутка. Чак и кадаје видео да цареви, један за другим напуштају град, он настави самборбу. Али дошао је крај, како борби тако и слободи Цариграда. Он семораде повући испред надмоћнијег непријатеља и оде у Азију да бинаставио борбу противу дуплог непријатеља, латина на једној имухамеданаца на другој страни. Једном приликом, пође му за рукомда у Бруси тако снажно победи латинску војску којом је командоваоХенрих Фландерс, да се латини никад више не усудише прећи Црвеноморе док је он био у животу. Потом, потуче у битци турке подсултаном Каркхосруом. Кад овај султан изазиваше хришћане надвобој, Ласкар храбро изађе лично и у двобоју уби изазивача. Послеоваквих величанствених победа, Теодор Ласкар беше крунисан зацара Византије у Никеји 1206. године. Држао је високо у славизаставу цара Константина Великог и владао неузнемиравано до краја

свога живота.

Цар се обрадова јако што ће видети Саву. Делимично стога, што субили неки даљи рођаци (јер царица и Стефанова жена биле су рођенесестре). Много, пак, више због тога, што је чуо о Савином иСимеоновом светом животу. Патријарх Манојло се радоваше још ивише сусрету краљевића монаха, о коме је слушао многе легенде.Тако, дочек у Никеји беше заиста достојанствен и присан.

Сава се такође осећао срећним, што је у Никеји. Не због великелепоте града, који се са два друга града у Малој Азији, Никомидији иБрусу такмичио за првенство, већ због велике важности овог града уисторији хришћанства. Овде је одржан Први Басељенски Сабор, накоме су оци Цркве, победивши јеретике, саставили наш Симбол Вере,то јест, ставили у неколико реченица необориву истину, да Бог нијепослао свету великог човека у личности Исуса Назарећанина, већсвога јединог Сина, “Светлост од Светлости, Бога истинитог од Богаистинитог”, рођеног у личности Исуса Христа, Спаситеља света.После неколико дана гошћења, Божјих служби у храмовима,разговора и разгледања града Сава изађе пред цара и патријарха иизложи им духовне потребе српског народа. Он им објасни напоресвога оца и брата у настојањима да зауставе зверске нападе од странеРима, директне или индиректне противу православне Србије, као и оразорном дејству богумилске јереси. Објаснио им је да ће обе овеорганизације имати разорно дејство све дотле, док српски народ, каоистурена брана Православља према западу, буде био без своје,народне хијерархије. Према томе, хитно је и важно, ојачати иохрабрити Српску цркву, дајући јој сопственог архиепископа. Самодобро организована и оснажена Српска црква, била би у стању датакође снажно помогне нормализовање стања у Бугарској цркви, којаје тада била жалосно потчињена римокатолицизму.

Дубоко импресионирани Савиним излагањима, обојица, и цар ипатријарх, радо прихватише његов предлог као врло разуман и хитан.Они затражише од Саве да наименује кандидата за положај српскогархиепископа. Он им одговори да изаберу једног из његовехиландарске пратње, пошто је сваки од њих достојан тако високогположаја и одговорности. На то цар рече: “Сви ови оци и браћа сучасни и свети људи, али моја душа хоће тебе од Бога, јер твој животод раног детињства је познат свима нама.” Сава покуша да убедисвога славног домаћина о својим слабостима и недостојности за такавположај, али без успеха. Часни пратиоци се једногласно сагласише сацарем. И патријарх је одушевљено инсистирао на томе, рекавшиСави: “Твој народ тебе треба, јер ти имаш мудрост везану саауторитетом. Биће, уз Божју помоћ, теби много лакше него ма комедругом. И помосли даље: каква је корист да човек спаси самог себекроз пустињску усамљеност, док цео народ очекује спасење.” Сава себранио толико дуго, да је чак и цар почео да негодује. Најзад, Савапопусти и рече: “Нека буде воља Божја кроз вас на мени грешнику.” Итако васељенски патријарх Манојло, уз саслужење грчких епископа имногобројног грчког и српског свештенства и ђакона, а у присуствуцара Теодора и његових цивилних и војних великодостојника,хиротониса архимандрита Саву Немањића за првог српскогАрхиепископа. Овај историјски догађај десио се 1219. године, осамстотина деведесет четири године после Првог Васељенског Сабора уНикеји. Тога дана, обезглављени организам Српске цркве по први путје добио духовног поглавара.

После Савиног посвећења, цар је приредио велики пријем за почаснегосте и радоваше се толико, да су његови људи били зачуђенитоликим царевим одушевљењем. Шта више, цар даде богате поклонепатријарху, епископима и свештеницима, који су узели учешћа уСавином посвећењу. Толико он беше одушевљен Савином појавом.

Али тада, нови српски Архиепископ изненади цара и патријарха

новом молбом. Наиме, он затражи да у будућности српскиАрхиепископ треба да буде биран од стране српских епископа. Каообјашњење за ову своју молбу, он напомену да је раздаљина измеђуСрбије и Азије веома велика, несигурни услови путовања и, углавном,узнемиреност у свету у овом времену. Како цар, тако исто и патријархбеху одлучно противу оваквог предлога. Али, после Савинихаргумената и, пошто се уверише да је веома забринут за јединство иснагу целе Православне цркве, најзад се сложише. Патријарх написаграмату са следећим текстом:

“Ја, Манојло, васељенски патријарх града Константинопоља, новогРима, у име Господа нашег Исуса Христа, посветио сам Саву,Ахиепископа свих српских земаља, и дао му у име Божје власт дапосвећује епископе, свештенике и ђаконе на територији његовеземље; да веже и опрашта грехе људи и да учи и крштава у име Оца иСина и Светога Духа. Према томе, сви ви православни хришћанислушајте њега, као што сте слушали мене.”

Примајући грамату, Сава се захвали патријарху и у дугом разговорупостави патријарху многа практична питања у вези управљањаЦрквом. Искусни патријарх је мудро и врло радо одговарао.Неколико пута је и служио свету литургију са Архиепископом Савом.Саву су молили да и сам служи свете службе у разним црквама, што јеон радо чинио. Народ се тискао да прими његов благослов. Јер, овај“варварин” је говорио боље грчки него многи Грци. Он јеодушевљавао и учене и неуке својим дубоко духовним беседама,префињеним манирима и добродушношћу. За време богослужењаили идући улицама Никеје, Сава је мислио на велике оце НикејскогСабора, као што су: Свети Никола, Атанасије, Александар, Спиридон,Јевсевије, Ахилије, Јаков нисибирски, Пафнутије и други, који су уоно историјско доба служили у истом граду и у присуствуКонстантина Великог. Са најсрдачнијом благодарношћу Богу, он јепонављао заклетву, да ће се верно држати Симбола вере који су ови

оци, учени Духом Светим саставили ту, у Никеји, по којој се он садакреће, праћен мноштвом веселог хришћанског света.

Најзад, Сава се опрости од цара јунака и, са благословом патријарха,крену на пут. И цар и патријарх су са дивљењем и љубављу гледали насрпског Архиепископа пуног енергије и елана. Да ли је Сава тада,посматрајући са захвалношћу своје племените домаћине, могаопредвидети, да ће приликом своје друге посете Никеји затећи другогцара и другог патријарха? Заиста, овај свет је место састанака ирастанака.

Духовна моћ уједињена са влашћу

Упадљива карактеристика духовног човека јесте његовонезадовољство са самим собом. Када је подигнут на високи црквениположај, мимо своје воље, он сматра себе умањеним, скорокажњеним. У међувремену, Света Гора дала је свакој другојПравославној Цркви по неколико врло познатих епископа,архиепископа, па чак и патријараха. Ни један од њих, укључујући ту иСаву, није напустио Свету Гору добровољно.

Цар Теодор и патријарх Манојло се показаше веома мудри, искреножелећи добро Српској цркви, што су инсистирали да Сава буде њенпрви архиепископ. Мајка црква у Цариграду није увек показиваламатеринску дарежљивост према црквеним провинцијама и није серадо одрицала својих права и власти. Међутим, цар и патријарх уНикеји учинили су то радо и са љубављу, као да су били надахнутиСветим Духом. Они су схватили да за џиновски рад треба духовниџин. Сава је заиста искрено одбијао тај положај. Била му је тешка ипомисао да се растане од Свете Горе у којој се деценијама припремао,и своју душу обогатио свима тамошњим врлинама, да би биладостојна невеста свога небеског Вереника. Ипак, овога се пута његоважеља није испунила и што је било одлучено, није се моглопоништити. Тако, вративши се у Свету Гору лађом, његова душа бешепрекривена облаком туге.

У Светој Гори Сава беше дочекан са великом радошћу. Хиландар сенапуни мноштвом црноризаца из свих манастира, ћелија пештера

“сви жељни да приме његов благослов, али тужни што ће се растатиод њега.” Нигде у свету није епископ толико поштован и уважаванкао у Светој Гори. Прот лично и сви игумани позваше Саву да служисвету литургију и да рукоположи нове свештенике и ђаконе. Свуда суга поздрављали као свог старог пријатеља и добротвора. Многи одњих су га се сећали као босоногог дечака, који је помагао свима исвугде. И сви су га знали као најстрожег аскету, најпрактичнијегстарешину и најдарежљивијег сабрата, тако да су заиста билипоносни њиме. Јер, ето он, као један од њих постаде Архиепископ.Радовало их је и то што је свет на све стране, и поред свих својихслабости, тражио и требао монахе из Свете Горе, и што је поштоваоњихову духовну снагу и ценио њихове врлине. Са својим светло-сузним плавим очима, Сава бејаше у дубокој љубави са сваким одових сатрудника за Божју љубав: увек готов да заплаче, радујући се итугујући у њиховој радости или тузи. Кад посвршава све што су гамолили да учини, он се повуче у своју Испосницу. Тамо, у његовојпознатој мрачној ћелији, изненада га обузе неочекивана слабост. Таћелија у којој је некада својој души правио лествице до неба и у којојје себе обогатио личним знањем и ризницом божанске љубави, садаму постаде Гетсиманија. Осећао се као Адам, када је био изгнан изРаја. У свом очајању, он је чак Богу замерио вичући: “Господе мој,имао сам наду у тебе, а сада си дозволио да паднем тако ниско,раздвајајући ме од светаца Свете Горе. Ја нисам у стању да учинимбило шта добро за народ моје земље!”

Господ није напустио свога верног слугу. Једне вечери, Сава сепробуди из лаганог сна, када се пред њим појави ПресветаБогородица и рече му: “Зашто си пао у такво очајање када знаш, да јапосредујем за тебе пред Царем свих, који је мој Син и Бог? Устани,дакле, иди на посао, за који те је Он одабрао. Одбаци све сумње, јерОн ће те увек помоћи!”

Оснажен овом визијом, Сава устаде, брзо среди све послове у

Хиландару, поведе са собом неке од најспособнијих монаха,достојних да постану епископи, и оде у Солун. У овом Великом градуостаде подуже времена, станујући у манастиру Филокалу. Ту поче радса својим ученицима. Преписа Крмчију и друге књиге црквеног праваи поретка, као и литургичке књиге. Купи велики број грчких књига,да би биле доцније преведене на српски и велики број црквениходежди, икона и богослужбених утвари. Какав год леп предмет виде усолунским црквама, он погоди уметнике да начине исте такве заЖичу и друге манастире у Србији. На крају, помоливши се на гробусветог великомученика Димитрија, опрости се од солунскогмитрополита и крену за Србију.

На српској граници дочекаше га његови синовци Радослав иВладислав, Стефанови синови. Велики жупан лежаше болестан, те немогаше доћи. Млади принчеви поздравише стрица са особномрадошћу и поштовањем, поклонивши се пред њим, пољубише муруке и затражише благослов.

Тако, после шест стотина година од почетка примања хришћанскевере, први српски архијереј крочи на српско тле - и то какавархипастир!

Живи и мртви у акцији

Истинити Божји човек је радо дочекиван где год се појави. Савабејаше сензација, како за црнорисце у Светој Гори, тако и украљевским дворовима у Царограду и касније у Никеји. И сада,вративши се у Србију, он је био заиста чудо за целу Србију.

Кад чу на граници о болести свога брата, он пожури што је могућебрже у Рас. Пратило га је мноштво коњаника и каравана претрпанихстварима, које је он купио или добио за употребу у црквама. У расузатече Стефана тешко болесног, теже него што су му причали.Послуга и пратиоци су мислили да је Велики жупан на самрти. Савасе наднесе над њим, помоли се Богу и пошкропи га освећеномводицом. Болест брзо нестаде и Стефан устаде, седе за сто саАрхиепископом и другим члановима породице. Тако се радост збогСавиног повратка сада удвостручи Стефановим чудотворнимоздрављењем.

После тога, када два брата остадоше насамо, Сава му исприча својенапоре у Никеји и на другим местима, где год бејаше у последње двегодине, од њиховог последњег растанка. И Стефан, испуњен радошћуи скромношћу, поклони се пред Савом и поздрави га речима: “Добронам дошао ти, кога је Бог послао да учи народ своје отаџбине и дауспостави законе и обичаје који одговарају хришћанском народу. И јасе заклињем да ћу ти бити веран као слуга своме господару”. Мождаје ово била нека врста кајања због ранијих неких Стефановихпоступака, ради којих је Сава, пре две године напустио Србију, како

мисле нови историчари.

Тада Сава затражи од Стефана да сазове Сабор великодостојника, даби се оформиле нове епархије и именовали епископи. На томеСабору би одлучено, да се оснује девет нових српских епархија и то:Рас, Топлица, Моравица, Дабар, Будимље, Хвосно, Призрен, Превлакаи Столац; првих седам у Рашкој, друге две у Приморју. Превлака сеналазила на полуострву близу Котора, а Столац на полуострвуПељешцу, између Дубровника и Сплита.

Седиште свих епископа имало је да буде у манастирима, то јест: уРашкој дијецези, манастир Светог Петра и Павла; у Топличкој,манастир Светога Николе; у Моравичкој, манастир Светога Ахилија; уДабарској, манастир Светога Николе; у Будимљанској, манастирЂурђеви Стубови; у Хвостанској, манастир Свете Богородице у МалојСтуденици; у Призренској, манастир Свете Богородице; у Превлаци,манастир Светих Арханђела; у Столачкој, манастир Свете Богородице.А Жича, манастир Светога Вазнесења, била је намењена за седиштеАрхиепископа.

Задовољан што је обавио посао у сагласности са државнимпредставницима, Сава отпутова одмах у Студеницу и са великомрадошћу и одушевљењем обгрли гробницу Светога Симеона, свогаоца, благослови игумана и братију и отпоче са даноноћнимбогослужењима. Он тада рукоположи многе свештенике и добар бројђакона и упути их како да живе непорочним животом по закону светевере, како да чисте народ од остатака паганских обичаја и порока икако да се боре против јеретика. Затим их учаше како да служе светабогослужења, да обављају свете тајне и друге обреде. Касније, када сеуверио да су учвршћени у познавању свега овога, он их је слао упразне или новообразоване парохије. Наименовао је, такође,

протојереје, намеснике и архијереје заменике, који ће будно пазитина духовне потребе свога народа и парохијског свештенства, којетреба да буде пример побожности својој пастви.

У међувремену, свето миро је непрестално текло из гробнице ииконе Светог Симеона, и то у још већој мери, када је Сава служиосвеноћно бденије уз усрдне молитве. Овај натприродни догађај јеневероватно учврстио веру у народу, што је у многоме помогло Сави ураду. Савин биограф пише: “Живи и мртви изгледа да су направилиуговор да учврсте духовно и морално свој народ кроз учење и радост,то јест кроз апостолски језик једнога и течење светог мира другог.”Савине живе речи о правој вери биле су потврђене чудом светог мираиз тела Симеоновог. Стефан је био у духу и истини са обојицом,поштујући оца и слушајући брата.

Тако, ова тројица у јединству неуморно су подизали народ, какодуховно, тако и физички.

Архиепископ у Жичи

Мисао изражена у камену или насликана оставља дубљи утисак негокада је само усмено исказана. Историјска је чињеница да јехристијанизирању Русије највише допринела чувена и велељепнацрква Свете Софије у Цариграду, конкретно: њена фантастичнаархитектонска грандиозност и унутрашња лепота. Њен оснивач, царЈустинијан, земљак Светог Саве, може, дакле бити називан апостоломРусије, са не мање части него Свети кнез Владимир.

Сава је добро знао велику корист хришћанске уметности уучвршћивању вере. Но, пре Саве, Немања је то, такође, знао. Онподиже поносну Студеницу, а пре тога Ђурђеве Стубове. Има прича оупадљивости ове последње, а о Студеници и да не говоримо. Дођенеки турски паша са војницима да разори цркву, али кад уђе у њу ивиде њену импозантну архитектуру и фреске анђела и светитељанасликаних живим бојама, као и хармоничну куполу, он се толикоуплаши, па повика: “Бежимо брзо одавде, јер пазите, овде станује самБог!”

Чак и мухамеданци су свесни велике вредности црквене уметности,али богумили нису то знали. Богумили су мрзели и избегавали, амуслимани су волели велике џамије и такмичили се са хришћанскимцрквама. Због тога се нису устручавали да најлепше цркве претварајуу џамије, као што су то учинили са Светом Софијом и многим другимцрквама на Балкану, укључујући и Србију.

Када Сава дође у Жичу као Архиепископ, установио је да суграђевински радови били завршени. Снажни торањ се пробијао,надвисујући све и доминирајући околином. Црква је имала дугачакнови средњи део, велики олтар и врло пространо предворје, која судржала два стуба. Била је једна велика и две мање куполе, две лепекапелице с обе стране лађе и трећа, врло мала, у торњу, коју је Савакасније користио за молитву у самоћи. Цела црква беше сазидана одкамена, изнутра омалтерисана и обојена у црвено са златним пругамана свим угловима, хоризонтално и вертикално. Црква је билазаштићена правоугаоним, високим и дебелим зидовима, са многокула и пушкарница намењених за одбрану од непријатеља. Унутарзидова и око велике, као и мале цркве Светих Апостола, биле сусазидане ћелије за монахе, са великом пријемном собом и салама,као и просторијама за Архиепископа, краља и госте.

Све је ово Стефан саградио по Савином плану и упутствима и разумесе, Сава је овим био веома задовољан. Али, украшавање цркве, каошто је фреско-сликање купола и зидова, уметнички камен, метални идрвени радови, као и црквени намештај за уобичајене потребе, све јето чекало Саву. Сава је намерно са собом довео већи број уметника изАзије, Солуна и оних који су побегли из Цариграда. Неки од њих сувећ радили код Саве у Хиландару. Били су то најбољи мајсторивизантијске уметности. Сава не хтеде да подражава мешани стилСтуденице, задужбине свога оца, већ је желео да у Жичи покаженајчистији византијски стил, као савршени израз Православља.

Увек “врео у духу” (Рим.12,4), Сава је тражио од уметника да пожурешто је могуће више, премда је знао врло добро да је журбанепријатељски расположена према уметности. Иако је био свестансвега овога, плашио се времена које је брзо летело. Желео је даограничено време испуни неограниченим делима. Очекивало га је

свечано освећење велике цркве, хиротонисање нових епископа,његово лично устоличење као првог српског Архиепископа, састанаквеликог народног сабора и проглас о крунисању српског краља.Имајући све ово у виду, Сава је био у великој журби око довршењаЖиче. И успе да је ипак заврши. Мање важне ствари одложио је запосле ових свечаности, јер је журио да ове важне ствари обави увремену од Васкрса до Духова 1220. године.

Велика маса света присуствовала је освећењу Жиче. И послеосвећења, по правилима, Сава је служио свету литургију свакодневно.На девет литургија он је хиротонисао девет нових српских епископа.Неуморно је проповедао на свакој служби. Он је честитао српскомнароду и позвао га да заблагодари Богу што сада има своје епископе,епископе своје крви и свога језика. На другој страни, нове епископе јеупућивао да буду достојни наследници Христа и апостола, каколичним животом тако и у вршењу своје јавне службе. “Ваш живот”,каже он, “треба да буде тако дисциплинован, да би могли да служитеза пример свима онима, који су вам поверени на старање. Јер, будитесигурни, да ћете морати дати одговор Исусу Христу чак и занајнезнатнију овцу свога духовног стада, главном Архипастиру свихсвештеника, кад се појавите на страшном суду.” После ових и сличнихупутстава и упозорења, Сава им раздели књиге на српском језикуСрбуље, које је са собом донео из Свете Горе, наређујући им да текњиге препишу и умноже и да их употребљавају у сваком манастиру исвакој парохијској цркви у својим епархијама. Онда их благослови ипосла у њихове епархије као нове апостоле.

Сава је посветио Жичу Христу Сведржитељу, чија је огромна фрескабила живописана у великој куполи, а храмовна слава одређена за данХристовог вазнесења, четрдесети дан по васкрсењу. После тога,Архиепископ посла поруку Великом жупану да дође у Жичу на данВазнесења, са својим војводама, племством и државнимчиновницима, вишим и нижим. Позва, такође, и све епископе и

свештенство да дођу у Жичу. Сви су се одазвали и дошли на време. Сапоносом и радошћу све су очи биле упрте у Жичу, дивећи се њенојлепоти.

Сабор у Жичи

Нема лепоте која се може упоредити са лепотом светости. Зато јевизионар тако узвишене лепоте узвикнуо: “О, славите Господа улепоти светости!” (Пс.29,2). Јер, само лепота светости чисти и уздижедушу. То рађа два племенита осећања у срцима људи: поштовање ирадост.

Безброј људских очију посматрало је Жичу са неописаном радошћу ипоштовањем. Данима пре великог празника, као што је обичај кодПравославаца, народне масе су се сјатиле у Жичу, да би благовременонашле место и да би своје душе храниле лепотом светости. Пространацрквена порта, обе обале Жичког потока, манастирска ливада долеиспод, воћњаци и долине, брдашца и висоравни и све докле око можеда сагледа, беше испуњено народом који се комешаше као пчеле укошници. Шатори беху разапети, а настрешнице и колибе одлиснатих грана били су на брзу руку направљени за одмор и починак.Становници града и села дођоше у својим најлепшим ношњама,извезеним и богато украшеним. Народ из разних крајева, па ипокрајина, лако се распознавао баш по тим ношњама. Све душе бехууправљене према Богу, а све очи према чудесном новом манастиру,очекујући да у њему виде Саву и Великог жупана са пратњом.

Коњаници стигоше у брзом галопу, јављајући долазак Великогжупана. Мноштво народа, као лишће ветром понесено, пожуринапред да га види и поздрави. И Стефан стиже, праћен принчевима,жупанима, војводама и другим великодостојницима. Сви су били

обучени у богате и шаролике одежде, утегнути сребрним илизлатним појасевима, према звању и положају, и сви беху украшенидрагим камењем и брилијантима. Сви су били праћени почасномвојном гардом, наоружаном бљештаво сјајним оружјем: мачевима,копљима, наџацима, шлемовима и штитовима.

Тако се два брата сретоше поново, не више у цркви свога оца, већ уњиховој сопственој задужбини. Они поздравише један другога неречима, већ нечим што је много узвишеније и дирљивије: узајамномљубављу и сузама. Стефан је брзим погледом видео Жичу и остаозапањен, дивећи се њеној величанственој слави и светој лепоти.Учини му се као да се само Сунце спустило на Земљу. Чуо се и шапатнарода: “Небо на Земљи!” Он се безгранично радовао, што ће се то, поСавином предлогу, звати његовом црквом и његовом задужбином.

После кратког одмора и освежења, умилни звук звона позвао је набденије, уочи Спасовдана. Сава постави Стефана у столицунаправљену за њега, а другу задржа за себе, спремљену заАрхиепископа. Црква је била препуна великаша, свештенства инарода. После певања тропара: “Вазнео си се у слави, Христе Боженаш”, Сава изиђе и одржа следећу беседу: “Ви сви знате како сам јадва пута побегао од вас у пустињу. Ви знате, такође, да ни једна одмногих постојећих лепота овога света није надвладала моју љубавпрема Богу. Нити сматрам да икакво земаљско благо толико врединити толико доноси среће као искрена молитва Богу. Ради вашегдобра, земљаци моји, ја сам оставио своју свету и слатку пустињу даискључиво спасавам ваше душе. Да би спасао ваше душе, ја самзанемарио своју. Чинећи то, сетио сам се неких старих светитеља,који, жалећи своје земљаке, говораху Богу: “Ако хоћеш, опрости имгрехе, а ако нећеш избриши и мене из твоје књиге!” (Пс.32,32) Или:“Желео бих да и сам будем одлучен од Христа ради своје браће, којасу ми род по тијелу” (Римљ.9,3). Ето, тако и ја, желећи да остваримваше спасење, напустио сам своје. Али ако хићете да следите моје

поуке и прихватите закон Божји, спасићемо се и ви и ја. Зато од вастражим, да слушате сваку реч коју вам говорим о Богу ради вашегличног добра. Не заборављајте, како вас је Господ Бог ојачао,умножио и повећао преко свог слуге Светог Симеона. Многи су од васпостали управљачи и господари, војводе и кнезови, а неки чак ивелики жупани. Није, дакле, у реду, да човек који, по Божјој милости,стоји изнад вас у власти и достојанству, треба да се зове истим звањемкао и ви. Али, тако исто као што бејах рукоположен и устоличен заАрхиепископа, са влашћу ради вашег добра, исто тако, и човек којиБожјом милошћу, управља народом нашим, треба да буде издвојен удостојанству од другијех са краљевском круном, као ваш краљ. Ово ћепослужити, ја то верујем, на вашу личну част и славу. Када се овооствари, ја ћу вам онда наставити да говорим о божанској вери ивашем спасењу.”

Као одговор на савине речи, народ раздрагано викаше: “Ти си нампослат од Бога и слушаћемо те у свему!” У оно доба, наравно, нијебило техничких појачала и гласноговорника. Али речи изговорене ухраму брзо стигоше до ушију народа напољу: “Сутра ћемо иматикраља!”

Стефан - први крунисани краљ

Има дана у историји једног наода који остану неупоредиви и заувеку сећању, као одлучујући у судбини тога народа. Такав дан је био данВазнесења Господњег - Спасовдан, 1220. године. Тога дана, првисрпски Архиепископ беше устоличен и први српски краљ бешекрунисан у Жичи. Оба ова догађаја имала су подједнаку важност:пуна независност српског народа и цркве од страних држава. Оба овадостигнућа била су дела Светог Саве.

Тога дана, Сава је служио свету литургију у великој цркви “са свимепископима, старешинама манастира и мноштвом свештеника.”Епископи најпре њега уведоше у архиепископски престо. Онда, послевеликог входа, Архиепископ узе освећену круну и стави је на главуВеликом жупану Стефану. После тога стави му и краљевски плашт нарамена. Најзад га помаза светим миром и причести га у олтару. Ондаобјави: “Стефан, краљ свих српских земаља и Приморја.” Народ уодушевљењу викаше: “Амин, амин. Живео краљ Стефан!”

Потом краљ позва све присутне за трпезу као своје госте. По Савиномнаређењу, најсиромашнији беху доведени до краља да би примилипоклоне и да би се и они могли радовати са свима присутнима.

“Правоверни краљ радовао се као никада пре,” каже биограф.Радовао се изнад свега величанствености Жиче, која ће учинити

његово име пред Богом и пред српским народом бесмртним заувек.Много пута је прилазио ближе цркви да би је боље разгледао и спољаи изнутра. Разгледао је сваки кутак и лук до последњег детаља.Изузев Цариграда, таква се црква није могла видети на целомБалкану. У припрати су била живописана два портрета, једанСтефанов, а други Радослављев, његовог старијег сина и наследника.Стефанов портрет показује човека лепог изгледа са црном брадом искупоценом краљевском круном са бисерима и златним кићанкама.Такву круну су касније носили сви српски краљеви и цареви. На тојслици не видимо краљицу, као што смо навикли да видимо у свакојкраљевској задужбини. Чак и Немања је живописан у Студеници сасвојом супругом Аном. Разлог отсутности Стефанове жене на фресциу Жичи је вероватно тај, што је она била римокатоличке вере.

У истој припрати на зиду је било написано краљево име и указ.Укратко, овај натпис објашњава повод и разлоге ради којих је краљсазидао Жичу и наброја дотације за издржавање манастира.

Одушевљен изврсном лепотом Жиче, краљ је био неописанорадостан. Биограф каже: “Он се није толико радовао краљевскојкруни или брилијантном краљевском плашту. Прави узрок његоверадости беше Жича и мноштво народа, који се дивио и у њој Богаславио.”

Стефан је без сумње био дубоко побожан човек. Уопште речено, он јебио заиста велики човек и поред неких људских грешака, које је онраније или касније починио. Он се због ових својих грешака искренокајао пред својим духовним оцем Савом и примио опроштај. За његакаже историчар: “Немањин наследник, син му Стефан, беше мудар италентован човек, добро образован у византијском духу. Он бешевешт дипломата и разуман ратник. Без икакве сумње, он је био један

од најдаровитијих људи међу свима Немањићима.”

Следећег дана, Сава је одржао велику беседу са свогаархиепископског трона у присуству краља и његових пратилаца. Саваје, као и обично, почео са набрајањем основних принципахришћанске вере. Он је присутнима упутио следеће речи: “Браћо ипријатељи, децо моја у Господу, чујте речи моје са пажњом и љубављуради вашег добра.” Први део беседе беше дубоко теолошки, а другипастирски. После објашњења хришћанске вере најјасније што је биломогуће, он говораше о јересима и погрешном учењу, које је ђавопосејао међу Србе, као кукољ по житу. Позва свакога који је пао ујерес да се врати правој вери, говорећи: “Ми ћемо га брзо излечитиовом правом вером у Бога!” На ово дође од присутних громогласанодговор: “Ми верујемо, Владико, како нас ти учиш!” Онда јеАрхиепископ затражио од свих присутних да за њим понове три путаПравославни Симбол Вере: “Верујем у једнога Бога…”, до краја.Потом затражи од присутних да понављају за њим: “Ми прихватамосве васељенске саборе Цркве и све што су они одбацили, одбацујемо ими, и што год су они проклели, проклињемо и ми. Ми поштујемоЧасни крст на коме је био разапет Христос, наш Живот. Мипоштујемо иконе Христа и Његове Пресвете Матере. Ми узимамосвето причешће у оба вида, са чврстом вером, да чинећи тако, миузимамо право тело и праву крв нашег Спаситеља. Ми поштујемо,исто тако, цркве и иконе светитеља. Ми ћемо се придржаватитрадиције светих апостола и светих отаца.”

Беше то јединствен призор, који се може упоредити једино садогађајима на реци Јордану, када Свети Јован Крститељ викашенароду: “Покајте се!” И сви они који су припадали јересима искреносе покајаше и питаше Саву шта треба да чине.

Краљ Стефан је био веома дирнут. Он је увек мислио о своме млађембрату да је необичан човек, али није никада очекивао да ће Савазаорати тако дубоку бразду.

Крај сабора у Жичи

У оно време, проблеми односа цркве и државе нису узнемиравалинарод, као што је то случај у наше доба, бар не у православнимземљама. То питање је било регулисано традицијом само по себи. Кадгод је цезаропапизам или папоцаризам покушао силом да насрне,овај покушај је отклањан у кратком времену. Тих случајева није билоу Православној цркви. Било је, додуше, немилих сукоба измеђусветовних и црквених власти на личној основи, али су они билипривремени и краткотрајни. Ако би се такви неспоразуми ипојављивали по питању верских догми и принципа, и тимеугрожавали јединство хришћанског света, тада Сабори треба да отоме суде и одлуче. Ко год се буде нашао кривим, није могао избећиосуду Сабора, био он цар, патријарх или ма ко други.

Савина схватања односа између Цркве и Државе била су заснованана циљу људског битисања на земљи. Он је јасно схватио да суземаљски закони само средство за постизање небеског савршенства.Он беше неуморан у истицању правог циља људског живота у овомкратком временском периоду на земљи. А тај циљ је царство небескопо откровењу Христовом. Према томе, и Црква и Држава дужне су дапомогну људима у постизању тога циља. Ако пак желе да семеђусобно такмиче, нека се такмиче у служењу народу, учећи гастраху Божјем, а не свађањем око части и власти и грабљењемпрвенства једних од других. Краљ и Архиепископ су позвани да будуслуге Божје, служећи народу и помажући му у остварењу вечногциља. “Тражите најпре царства небеског од Бога и Његову правду”(Мат.6,33). Ово је био Савин програм за Српску народну цркву идржаву. Ово није била заповест само за апостоле, већ и за обичне

грађане, краљеве, црквене вође и друге. Све од Саве на овамо важилаје добро позната српска лозинка: “Изабрати царство небеско радијенего царство земаљско”. Око две стотине година касније, српски кнезЛазар поведе своју крстоносну војску против мухамеданске најезде. Иса овом лозинком огромно мноштво српских мученика је отишло усмрт. Да, ова лозинка се могла чути са усана свештеника, краљева имученика, подједнако све до наших дана.

Трећег дана Сабора, Сава је свршио још један важан задатак. Беше тоу суботу, уочи недеље посвећене Оцима Првог Васељенског Сабора,који саставише наше Вјерују и осудише аријевску јерес. Имајући овона уму, Сава је говорио о правој вери и важности тајне крштења. Он јесвакако мислио на оне, који су припадали богумилској јереси илиримокатоличкој вери. Беседу заврши упозорењем свима присутним:“Наш труд да живимо добрим животом без праве вере у Бога некористи, нити нас права вера без добрих дела може учинитидостојним да видимо лице нашег Господа. Настојмо, дакле, да овообоје иду заједно да би били Богу угодни и без мане. Вера нас можеспасти само ако је сједињена са добрим делима и изражена кроз њих,ако је инспирисана љубављу према Богу”. Овим је Сава јасно ијеванђелски указао пут српском народу и тиме га спасао од два зла,која су потресала и цепала хришћане на западу. Ти проблеми судолазили до погрешног тумачења питања односа између Цркве иДржаве, и друго, шта је важније за спасење: вера или добра дела.

По завршетку великог повечерја, Сава затражи да у цркви останусамо они богумили и римокатолици који желе да се врате натраг управославну цркву. Архиепископ им тада даде јасна упутства штатреба да чине. Прво је тражио од богумила да осуде своју јерес ипотом да почну са катихуменском припремом за крштење. Одримокатолика је тражио, пошто су већ били крштени, осуду најпрењихове јереси, а онда да гласно изговоре стари Симбол вере, Првог иДругог Васељенског Сабора, без Филиокве, после чега су требали да

буду миропомазани. Овако, они беху поново прикључени вери својихотаца. Сава је, такође, упутио и све епископе да тако поступају премакандидатима обеју јереси у својим епархијама.

Следећег дана, у недељу, после благодарења у Великој цркви, Сабору Жичи беше закључен. Краљ се, заједно са пратњом, опрости и саблагословом Архиепископа оде, поздрављен од народа који викаше:“Живео краљ Стефан!” Сава, пак, уместо да узме многопотребни изаслужени одмор, оде горе у куполу, у малу капелу, да настави сазахвалношћу Богу за све што им је помогао. Ослобођен својихблиставих архиепископских одежди, које је волео само да би сеистакла величина првосвештеника Христовог, а не његова лична,обучен у просту мантију обичног монаха, он паде ничице предГоспода. Опет усамљен пред великом стварношћу! То је била његоваправа атмосфера, његово надахнуће, његов живот. И док су српскиплемићи и масе народа разносиле славу о њему као највећем међуњима смртнима, Сава у највећој скромности пред својим вечнимЦарем рече о себи: “Ја сам црв, а не човек.”

Олуја свуда унаоколо

Међу православним народима на Балкану беше обичај да, када некопочне да зида кућу, а сиромах је, сви се суседи скупе да помогну билорадом, новцем или материјалом. И када се кућа заврши, они уживајуу радости свога суседа. Авај, понекад у историји, кроз векове, може сенаћи и понеки богат хришћански владар који се радује рушењу оногашто је његов сусед, “брат у Христу”, саградио.

Догађаји у Жичи, који су поставили солидан темељ независностикуће српског народа и његовог духовног и националног битисања,изазвали су буру зависти и бес свуда около. Најдрскији протест стижеод мађарског краља Андрије II и архиепископа охридског ДимитријаХоматијана. Бугарски цар Асен II није протествовао одмах, иако муније било драго. Латински краљ у Цариграду, иако љут због новогкраљевства, беше у то време врло неспособан да учини ма штаконкретно те је само беснео. Папа Калист II одмах је писмом напаоово и дао пуну власт архиепископу барском над свима црквама иманастирима у Приморју, у Србији и Босни и Херцеговини и то несамо над латинским, већ и над православним: “там Латинорум qуамГраецорум сиве Сцлаворум”. Теодор Анђел, моћни кнез Епира иАлбаније, међутим, примио је вест из Жиче, како изгледа без великогузбуђења, јер је био презаузет другим проблемима, те не хтеде даквари своје односе са Стефаном. Врло је могуће, такође, и због тогашто му је брат Манојло био ожењен српском принцезом Комнином.Ипак, лично беше на страни Хоматијана, јер је овај планирао да гакрунише за цара.

Мађарски краљ Андрија беше титуларни краљ Србије, безвреднатитула коју је краљевима Мађарске даривао папа. Он не хтеде даиспусти ову титулу и да је даје ма коме другоме. Кратко време претога, он се вратио из Палестине са крсташког похода, без икаквеславе. Сад, ако би му и ово било одузето, био би то још један ударацњеговом сујетном поносу. Према томе, он је не само протествовао,употребљавајући речи, недостојне краљу, него је чак објавио и ратновом краљу Србије. Стефан је покушао све да би избегао рат, али свебеше узалуд. Онда он замоли Саву да иде до Мађара и да их умири.Сава га послуша и оде. По предању, он срете краља Андрију у Бахки,на месту где је касније подигнут манастир Ковиљ Св. Арханђела.Краљ Андрија прими Саву са почастима. И тамо, као и у случајуСтреза, Сава поче говорити јеванђелским језиком, подсећајући краљана Христово учење: “Што год желиш да људи чине теби, чини и тињима”, и много више у том смислу. За време овог разговора, Андријасе наљути и поче употребљавати увредљиве речи на адресуСтефанову. Сава се молио у себи, исто што би чинио у случају буре, даби је отклонио. И заиста, Бог му поможе, као што је помогао ипророку Самуилу (1.Сам.12,16). То се догодило на овај чудан начин.Сава отседе мало даље од војног логора под шатором са својомпратњом. Тога дана беше припекла страшна жега. Краљ је слаоСрбима храну и вино свакога дана. Једнога дана Сава посла својељуде да потраже мало леда, ради велике жеге. Али краљ не могашелед да нађе. Тада се Сава помоли Богу за лед и по тој чудотворнојмолитви, паде лед у великим количинама и покри земљу око српскогшатора. Сава напуни суд са ледом и посла краљу са поруком: “Јатражих лед од тебе, краљу, и ти га не могаше набавити. Ја затимзатражих од нашег Творца који поседује сву силу и сва богатства. Игле, Он ми даде, и ја сада теби шаљем.”

Са великим запрепашћењем краљ Андрија измени своје мишљење,дође брзо у српски шатор, поклони се пред Савом и ослови га са: “Мојдуховни оче”, молећи га да му опрости за увредљиве речи. Неколикодана краљ је седео поред Савиних ногу, слушајући његовопродуховљено учење. Најзад, краљ изрази жељу да постане

православац, и Сава му ту жељу испуни. На растанку, краљ обдариСаву многим поклонима, некима за њега лично, а неке за краљаСтефана, говорећи: “Пренеси Стефану, краљу Срба, твоме и момебрату, моје поздраве и искрену љубав.” Даде Сави и почасну пратњуда га прати до Дунава. Тако Бог поможе Србији и Сави да умири иотклони претећу буру са севера.

Буру са југа беше изазвао охридски архиепископ Хоматијан. Онупути посланицу “монаху” Сави преко Јована, епископа скопског. Уовој посланици он окривљује Саву да је прекршио канонска правилаЦркве и погазио монашки завет и моралну дисциплину. Неканонски,писаше Хоматијан, било је што је Сава ишао у Никеју, а не у Охрид,да тражи независност Српске цркве, неканонски је он постаоархиепископ пре него што је био епископ, неканонска је његоваинтервенција код страних краљева и кнезова у војном идипломатском смислу, неетички је што је Сава напустио својподвижнички живот у Светој Гори поставши кнез Цркве, неетички јењегов боравак у средини искушења људског друштва, јашући добрекоње, присуствујући банкетима у друштву племића и тако даље.Поред овог критичног писма Сави, Хоматијан посла свој протест, двапута васељенским патријарсима у Никеји, прво Манојлу 1220. године,а друго Герману 1222.

Патријарси су оставили ове обе оптужбе, иако наизглед врлоозбиљне, без одговора. Јер, они су знали канонска правила и црквенудисциплину врло добро. Сава је отишао у Никеју, а не у Охрид, јер јеархиепископ охридски такође био потчињен васељенском патријархуКонстантинопоља, који је у то време живео у Никеји као изгнаник.Сава је постао архиепископ од монаха онако, како је пракса управославној цркви. Чак и неки лаици беху подигнути на степенархиепископа и патријарха (Амвросије, Нектарије, Фотије). Исто такои многи патријарси и папе, пре и после Саве, интервенисали су кодстраних владара, са циљем отклањања ратова и међусобног убијања

међу хришћанима. По потреби српски архиепископ је био принуђенда се креће у сваком друштву, као што су чинили и апостоли.Међутим, он је држао најстрожији аскетски живот у приликама подкојима је живео, не желећи да то показује. Напротив, Савин светачкиживот био добро познат од Мађарске па све до Никеје. Према томе,Хоматијанове оптужбе противу Саве беху свуда схваћене каоништавне и неважеће.

Тако, бура беше умирена, опасност прође и Сава настави својплодоносни рад. Захваљујући њему, Српска црква и српскокраљевство су тада стајали чврсто и сигурно, под једином заштитомХриста сведржитаља.

Последњи дани краља Стефана

Интелигенција хришћанина може се мерити његовом свешћу да мусе смрт ближи, као и његовом припремом за живот који долази. “Јер,одређено је људима да умру, али после овога суђење.” (Јевр.9,27).Иако је суд, логична је наша припрема за то, док смо још увек с овестране смрти. Истински, ми више нисмо уљуљкивани доктринама онеком поновном животу на земљи (реинкарнација), што би значило:више смрти, више живота, већ смо уверени у само један живот и самоједну смрт на земљи и после овог суд. Ово је лично Христово учење(Лика 16, 19). Следећи ово учење, Христови следбеници су упућени намногобројне активности, којима нема равна у свету. Наш земаљескиживот је једина наша прилика. Философи, безбожници су обичноговорили: “Дај да уживамо данас, јер сутра смо мртви.” Хришћани ,међутим, могу рећи: “Дај да радимо данас, јер сутра ћемо битисуђени”.

Два брата, Сава и Стефан, сигурно су испунили своје дане добримрадом у мудром очекивању смрти. Стефан је пошао примером свогаоца, а још више је следио примеру свога брата. Посматрајући радСавин, он је видео његове духовне успехе на свим пољима, његовнеуморни рад, његову неустрашивост у суочењу са смрћу и његовенатчовечанске напоре у припремању за вечни живот. Све је тоутицало да се Стефан све више одушевљавао својим братом. Што јевише старио, Стефан је све више ишао стопама свога брата, монаха.После свога крунисања и отклањања буре изазване тим догађајима,он, “правоверни краљ имађаше мир на све стране и живљеше срећно,славећи Бога”. Као што беше храбар у рату, такав беше и у миру, врловредан ученик, пријатељ топлога срца и добротвор, одличан писац,

пријатан саговорник и у Бога верујући скроман човек. Међутим, уцелој својој срећи и миру, он је мислио о крају свога живота и Суду,исто као што је то и Сава чинио. Он никада није могао да заборави ипред очима му је стално била плоча коју су монаси у Студенициставили изнад врата својих ћелија са натписом: “Сети се смртног часапа никада нећеш грешити!” Он је волео монахе не само зато што их јеи Сава волео, већ и због њиховог непрекидног размишљања о смрти ињиховог припремања за други живот у вечности. Заиста, и он јелично желео да постане монах. Зашто да не? Нису ли његов отац иСава постали монаси? Чак и његов старији брат кнез Вукан примио јемонашки завет и као монах Теодосије умро и сахрањен у Студеници,крај свога оца. Јер Сава, први монах у њиховој породици, сигурно имје лепо објаснио шта значи монаштво. Онима који приме монашкизавет, многи су греси страни и велика милост Божја на њима.

Краљ Стефан је већ прилично остарио. Зашао је већ у седмудеценију, удовац и болешљив. Он на крају замоли Саву да газамонаши. Сава је то одлагао. Једном, када се много разболео, послагласника по Саву. Сава дође и молитвом га исцели, али га незамонаши, иако је Стефан говорио да би радије волео да постанемонах, него да дуже живи. Не знамо разлог Савиног одлагањабратовљеве жеље поновљене неколико пута. Можда је, одлажући то,Сава желео да одложи промену на престолу што дуже. Међутим, накрају године, Сава прими поруку да је Стефан на самрти. Он великомбрзином одјури из Жиче. Када се приближи престоници, сретоше гагласници и рекоше да је Стефан умро. Рекоше му и то да су последњеСтефанове речи биле:”Сава, Сава!” Рекоше да су се државнивеликодостојници окупили око самртне постеље краљеве и питали гакоји ће од његове четворице синова бити наследник престола? Краљим је, умирући, одговорио: “Моје краљевство није моје, већ могабрата. Питајте Саву.” Чувши ово, Сава се поче усрдно молити у себида Бог одложи Стефанову смрт. Молио је од Господа да продужидане Стефану само да би могао да прими монашки чин. “Заповеди,Господе, Твоме анђелу”, мољаше он, “да врати душу Твоме слузи, амоме брату, да живи само до вечери овога дана, како би га могао

увести у анђеоски ред монаха, који је он тако силно желео.” Поуласку у собу свога брата и видевши његово тело, Сава стави својуруку у његова недра и својим прстима начини крсни знак у име СветеТројице на његовом срцу. Онда гласно рече: “Устани, мој господару, иговори!” Поче говорити. Потом, Сава узе за руку Радослава,најстаријег Стефановог сина и доведе га пред оца да би га овајпрогласио својим наследником. Тада краљ рече: “Ја му дајем својкраљевски жезал, а ти му дај свој благослов”. Сава тада обучеСтефана у монашку ризу и промени му име. Од краља Стефанапостаде монах Симон. Увече монах Симон, наслонивши се на Савинегруди, “слатко предаде свој дух.” Тако се заврши земаљески животвеликог храшћанског краља, великог светитеља, 24. септембра1228.године. Тело је краљево, са великом пратњом донето из Раса уСтуденицу и сахрањено близу Светог Симеона. После тога, Савараздели милостињу за покој душе свога вољеног брата, СтефанаПрвовенчаног, који је умро као монах Симон.

Прво поклоничко путовање

Сава не беше у дугој жалости за преминулим братом. А ако је мало ижалио, то не беше због његове смрти - он је знао да је његов братнаставио да живи - већ због растанка од тако племенитог и јакогсарадника у свима његовим плановима око привођења Срба Богу каосвете нације.

После сахране краља Стефана, Сава позва у Жичу најстаријегСтефановог сина Радослава да би га крунисао. На зиду Велике црквебеху отворена нова врата, кроз која је нови краљ требао да уђе.Радослав дође и прође кроз нова врата и би примљен са љубављу одсвога вољеног стрица. Сава га поучи да следи свога деду и оца, заклега да буде доследан хришћанин у вери и владању, и круниса га уприсуству српских великодостојника и мноштва народа. Послекрунисања, краљ Радослав изиђе кроз иста новоотворена врата. Послетога та врата се закључаше заувек. Симболично значење овога је утоме: краљевска заклетва треба да буде затворена и сачувана у црквипред Господом. Никада не сме бити измењена или изневерена.

Тада се Сава поче спремати за одлазак у Свету Земљу. То бешењегова давнашња жеља. Пошто је Србији осигурао новог законитогкраља и видео устаљен мир и поредак, он осети да је настао правитренутак да оствари своју давнашњу побожну жељу. Краљ Радославпак, са свима својим великодостојницима, преклињао га је да их не

остави. Они су страховали да се Сава неће вратити, што би за њих биовелики недостатак. Сава их охрабри, благослови и крену премајадранској обали, где је владао његов синовац, велики жупан Ђорђе,син Вуканов. Ђорђе је већ био припремио лађу у Будви за свогастрица. Благословивши народ, Сава се укрца у лађу и окрену лицепрема Јерусалиму.

Догодило се, да је баш у то време немачки цар Фридрих II повеошести крсташки рат. Овај цар беше унук Фридриха Барбаросе,пријатеља Немањиног, он беше једини од крсташа кога папа нијеблагословио. И поред тога, он је једини успео да ослободи Јерусалими Свету Земљу без проливања капи крви. Склопио је уговор саарабијским султаном те су Јерусалим и Света Земља били пунихпетнаест година слободни. Овај рат је познат као бескрвни крсташкират.

Тако, Сава није имао никаквих потешкоћа да стигне у Јерусалим и дапутује по Светој Земљи. У Јерусалиму га прими са братском љубављупатријарх Атанасије. Он указа Сави и његовој пратњи гостопримство усвојој резиденцији за све време боравка у Светој Земљи. Сава јеслужио свете литургије у храму Васкрсења некад са патријархом, анекад сам. Потом оде на Сион, где је Господ имао задњу Вечеру и гдеје опрао ноге својим ученицима. Посетио је Гетсиманију, где се Исус уагонији молио своме небеском Оцу. Ту, у истом маслиновом воћњаку,Сава је, пун туге, падајући ничице, славио ожалошћеног Спаситељасвета. Он је пратио својим мислима тако живо, као у стварности свогаизданог Господа до куће Кајафине, где је Праведник био осуђен однепријатеља правде, понижаван, тучен и пљуван. Он га пратио и уградску дворану, где Га је гувернер Пилат прогласио невиним, али јеипак дозволио да буде шибан и понижаван од стране римскихвојника и на крају разапет. Сава се пењао и стазом Бола, у правцуДолорозе, до Голготе. Тамо, клекну пред Распећем и својим топлимсузама накваси земљу. Онда сиђе доле у Гробницу, где је замислио

мртво Исусово тело како лежи у гробу, док му је душа била у Аду. Онпроживљаваше, исто тако, Његово васкрсење, блиставу белинуанђела и потресну радост жена мироносица. После тога, попе се наГору Сионску, одакле се васкрсли Господ, у присуству својих ученика,узнео на небо, праћен светим анђелима. У својој души Сава је цео овајдогађај јасно преживљавао и чуо велико пророштво анђела: “Овајисти Исус, који се узноси на небо, доћи ће на исти начин, како сте гавидели да одлази на небо”, (Дела.Ап.1,11). Представљајући видљивоХристово узношење на небо као круну Његове мисије на земљи, Саваосећаше велику радост што је баш велељепну Жичу посветиоХристовом Вазнесењу. Тако, свом својом устрептаном душом, Савапрође кроз најдубљи понор Христовог страшног мучења и понижења,све до највишег врха Његове славе. И најзад, испуњен радошћу, вратисе са места Вазнесења у олтар Васкрсења.

И овде, иако обузет силним утисцима и визијама, наш светитељпоказа свој практични разум. Користио је сваку згодну прилику дачини милостињу и добра дела у име свога Господа. У два такваслучаја само Провиђење му је помогло: једном у Акри, а дуги пут уЈерусалиму. За време минулих крсташких ратова, латини су насилнопреузели православну цркву у Акри, која је раније припадаламанастиру Светог Саве Освећеног и где су поклоници вековима билиприхватани. Сава одмах откупи ту цркву од латина и врати је правом,законском власнику. Због те Савине пажње према манастиру, који јењегов имењак пре више векова основао, монаси те свете обитељи иданас примају српске поклонике са посебном пажњом и братскомљубављу.

Други случај је следећи. Мухамеданци држаху у свом власништвукућу са Горњом Собом, у којој је Господ са својим ученицимапрослављао своју Последњу Вечеру. Сава је био ожалошћен иизненађен сазнањем, да је једно од најсветијих хришћанских места урукама нехришћана, Посаветовавши се са патријархом, он без

одлагања откупи то место за велику суму злата и завешта српскојПравославној Цркви.

После дужег боравка у Јерусалиму, Сава замоли патријарха задозволу и благослов да може посетити и остала места у Палестини.Патријарх му са радошћу даде писмо са препоруком и пожеле мусрећан пут. Са овим писмом, наш светитељ напусти зидовеЈерусалима.

Стопама свога учитеља

Ако одеш у Палестину на хаџилук, очекујући да видиш лепепределе, бићеш свакако разочаран. Много више лепих предела можесе видети у Америци, Швајцарској и на Балкану. Тамо нема ничеганарочитог и изузетног. Па ипак, то је најинтересантнија земља нахемисфери, ради Њега, који је назван “лепшим од све деце људске”(Пс.45,2). Личност Христова учинила је ову земљу изузетно лепом.Све друго не значи ништа.

У Савино доба, Света Земља је представљела призор рушевина ипустоши. Пет крсташких армија газило је преко ње. Заиста, тешко јерећи ко је њеном лицу задао теже ране или ко је учинио више да јеобесвети, следбеници полумесеца или следбеници крста. Сава нијеуживао ни у лепоти своје отаџбине Србије, нити му је било досадно употресним рушевинама родне земље свога Спаситеља. Он је тражиосамо Спаситеља, у намери да Му се моли на сваком кораку где су билеуспомене на Њега. Права љубав не види ни боју ни облик.

У Витлејему, Сава уђе у камену пећину, у којој се Исус родио одПресвете Дјеве Марије. У Назарету, посети Јосифову кућу, где јеархангел Гаврило саопштио Марији да је она од Бога изабрана дароди Цара над царевима. Он се успео на Таворску Гору, где је Христосоткрио своје божанство својим преображењем. После тога оде у Кану,где је Господ на свадби претворио воду у вино, “почетак његовихчуда”. Одатле продужи према Галилејском језеру, на чијим јеобалама Господ проширио своје учење и починио запањујућа чуда.

Путовао је низ реку Јордан, у којој је свети Јован Крститељ крстиоИсуса Христа. Прешао је реку да би видео безживотну пустињу, где јеЈован живео пуних тридесет година и где је, касније, једна младаСрпкиња, света Петка, за исти временски период, “надмашилапустињског лава”. Посетио је манастире Светог Јована и СветогГерасима. После тога оде кроз Јерихон на Гору Кушања, где јеГоспод, после свога крштења био кушан од Сатане. Тамо, у грчкомманастиру, олтар је подигнут на самој стени, на којој је Христос, попредању, стајао постећи четрдесет дана и четрдесет ноћи за времекушања. У том олтару Сава је служио свету литургију. Потом јепосетио пећине око Мртвог мора, да би видео хришћанске пустињакеи разговарао са њима. Поделио им је поклоне, са молбом да се молеза њега, за умрлог краља Стефана, монаха Симона, и за сву живу имртву његову духовну паству. После тога, на путу из Јерихона заЈерусалим, посети Велику Лавру Светог Јефтимија и Теоктиста,Хозевитски манастир, као и манастир Светог Харитона, свуда жељанда научи нешто корисно и истовремено спреман да помогнемилостињом. У Витанији, посетио је дом Лазарев, у коме је Господпоказао највеће од свих чуда, подижући Лазара из мртвих четвртогдана после смрти и сахране. Најзад се заустави на мало дужи боравак,у манастиру Светога Саве Освећеног, Мар Саба. У овом манастирунаш светитељ беше примљен најдостијније, што је и разумљиво,обзиром на дату помоћ, о којој смо раније говорили, а такође и збогстарог пророчанства, које је још увек живело у сећању монаха. Топророчанство је гласило да када је Мар Саба, оснивач манастира,осетио да му се ближи крај живота, каза братији да ће у далекојбудућности њихов манастир посетити један велики архиепископ,Божји човек и његов имењак, из далеке западне земље. Потомзавешта своју палицу и две ретко лепе иконе Пресвете Дјеве, да сепредају том Божјем човеку кад дође. Сада монаси препознаше уличности српског архиепископа човека, о коме је Свети СаваОсвећени пророчки говорио. И они му предадоше палицу и иконе.

Патријарх Атанасије прими из свих места која је Сава посетионајлепша обавештења о њему и његовим продуховљеним црквеним

службама, о његовој мудрости и милостињи. Тога ради, при повраткуСавином у Јерусалим, патријарх га прими са загрљајима изахвалношћу. Тако, са растућим угледом Саве, име Србије и Србапостаде познато широм Свете Земље.

После тога, Сава се припреми за повратак. Замоли патријарха да сесети њега и српског народа у његовим светим молитвама на СветомГробу, измења поклоне са њим и крену на пут. У Акри се задржа Савау манастиру Светога Ђорђа све док не нађе лађу која је пловила заМалу Азију. Желео је да још једном посети цара и патријарха уНикеји.

Цар Теодор Ласкар и патријарх Манојло нису били више међуживима. Нови цар тада беше Теодоров зет Јован Ватокист, апатријарх беше Герман. Обојица су се сећали Саве и његове првепосете Никеји и њиховим претходницима. Касније су пак много чегаслушали о њему како са Истока тако и са Запада. Они примаше Савукао старог пријатеља и светог човека и дуго су слушали његовапричања о Светој Земљи. Сава је поново служио у историјскимцрквама Никеје свете литургије са патријархом и грчкимсвештенством, уз присуство велике масе народа, која се тискала да мусе приближи и прими његов благослов. Народ Никеје, живо га сесећао када им је, као нови архиепископ делио поклоне и благослов, асада је желео да приме благослов од њега као од поклоника. Цар ицарица су, такође, молили да их Сава благослови као свети човек и даих се сећа у својим моћним молитвама. Царица му је причала како јењен почивши отац Теодор имао високо мишљење о њему. Сава је сасвоје стране говорио о потреби јединства свих православних народа, ио помирењу Грка и Бугара. Цар и патријарх су се жалили на епирскогкнеза који је желео да постане цар Византије. Затим су се жалили наархиепископа охридског Хоматијана, који је желео да буде патријарх,као и на цара бугарског који је званично признао папу. На крају, цари царица предаше Сави “много злата”, говорећи: “Ми знамо твој

обичај да делиш милостињу сиротињи. Узми, дакле, ово, употребикако желиш и моли се за нас грешне”. И да би га више почаствовао,цар нареди да једна од његових галија пребаци Светог Саву у СветГору. Капетану брода скрену пажњу да узме оружану пратњу, збогпирата и разбојника, којима је у то доба море врвило.

Стигавши срећно у Свету Гору, Сава је био одушевљено примљен одПрота, као и увек, и друге братије монаха и пустињака, овога пута каоархиепископ и поклоник. Сава потом написа захвално писмо царуЈовану и патријарху Герману и посла капетана брода и пратњу кући,поделивши им поклоне. Злато добијено у Никеји, Сава брзо разделиу име царево, сиромашним манастирима, дајући томе нешто и од себелично.

После овога Сава оде у своју Испосницу. Тамо, у самоћи, онразмишљаше о својим доживљајима са поклоничког путовања,благодарећи од срца Богу за сва добра. У Хиландару он затече све унајбољем реду. Похвали игумана и браћу и даде им нека новаупутства стечена на Истоку. Њему никада не беше заморно да монахепотсећа на Царство Божје, као крајњи циљ њихових напора. Најзад,изгрливши и благословивши их све, он напусти Хиландар и СветуГору, да се никада више у свом земаљском животу не види. ИконеСвете Богородице и Тројеручице, које је донео од Мар Сабе изЈерусалима, остави у Хиландару, да оне, уместо њега, буду сматранестарешином манастира.

У Солуну, Сава затече новог владара, православца уместо латина. Тоје био Теодор Анђел, бивши епирски кнез, таст краља Радослава. Позаузимању Солуна, Адрианопоља и Тракије од латина, он се крунисаоу том граду од стране архиепископа Хоматијана, Савиног противника.Пошто сада Теодор није више требао Хоматијана, “он прими српског

архиепископа са великим почестима и поклонима”. Заједно сасолунским митрополитом, он затражи од Саве да утиче на краљаРадослава “да живи са њим у љубави и миру”, што је Сава каомиротворац, обећао да ће то драга срца учинити. Са своје стране, Саваупозори амбициозног цара да се уздржава од непријатељских нападана бугарског и никејског цара. То је била мудра и пророчка опоменакоју, нажалост, Теодор не хтеде следити, на своју сопствену пропаст.

И овог пута Сава отседе у свом манастиру Филокалису, где је служиосвете литургије како у храму Светог Димитрија, тако и у осталимпознатим солунским црквама. После извесног времена, праћенпочасном стражом, коју му је доделио цар, Сава крену у Србију, где јебио преко потребан. Краљ Радослав срете стрица са великом радошћуи синовском љубављу.

Пастир и предводник

Мноштво светаца остаје непознато људима, познати су само Богу.Христово царство на небу било би жалосно и мало, када би сесастојало само од оних светитеља, чија су имена забележена укалендару. Бог не открива све своје светитеље, већ само неке, којеверске, временске или народне потребе изискују. Кроз чуда овихнеколико откривених светитеља, Бог настоји да оживи, ојача иоправда веру људи разних земаља или места. Историја Српске цркведоказ је ове истине.

Вративши се кући са поклоничког путовања, Сава одмах оде уСтуденицу. Журио је да буде на време за годишњи парастос свомебрату Стефану. После службе, гробница покојног краља - монахабеше отворена и тело је нађено цело непромењено. Из њега се осећаопријатан мирис. Ово откриће је испунило сав народ великомрадошћу. Сви су схватили да је то нови Божји благослов на њиховојземљи. Јер, гле радости, Свемогући ју је обогатио новим светитељем.

Сава је одмах знао шта треба да ради. Без оклевања, он пренесе телоса великим почастима у Жичу. Јер, Жича је била задужбина краљаСтефана. Према томе, било је правилно и логично да то буде место започинак његовом телу, мислио је Сава. Тако краљ Стефан, којипостаде монах пре своје смрти, по имену Симон, постаде, после својесмрти светитељ, Свети Симон. Народ га, међутим до данашњег дананазива Свети Краљ.

У овом случају, Сава виде нови доказ Божјег благослова и милости.Тако, оснажен сада више него икада, он поново оде у велику мисијуда проповеда Јеванђеље, лечећи моралне ране грешника иуједињујући цео народ у вери и љубави у једну освећену заједницупред Богом. У манастирима он објашњаваше монасима разнаманастирска правила која су постојала у Азији и Палестини,предлажући им да прихвате она која су најбоља и најпогоднија заземљу. Још од почетка његова идеја је била, да од манастира начинине само места за припрему личног спасења једног броја монаха, већ ипримерне центре светог живота и практичног рада, корисног занарод. Оне који су на власти упозоравао је да не буду горди и дрски,већ да се боје Бога, да буду “благи, милостиви и да воле људе, недозвољавајући да ико буде насиљем злостављан”. Он такође,упозораваше богаташе да се не ослањају сувише на пролазнобогатство, већ да “обогате себе добрим делима”, особитодарежљивошћу према сиромасима. “Ви сте створени од исте, земљинепрашине као и они и ви зависите од Бога колико они од вас”,говораше Сава. Учио их је да буду постојани у вери, богати у љубави ида не враћају зло за зло, већ да деле своје одело и хлеб сабезнадежнима, не презирући ни једног човека иако је незнатан. Он јенарочито истицао две врлине: милостињу и моралну чистоту. Зломоралне нечистоте било је у оно доба разуздано свуда по Европи, и,авај, чак и међу новим словенским народима на Балкану. Сава јежестоко осуђивао оне који су своја тела прљали незаконитим,неморалним односима ванбрачног живота, прељубом и другимпрљавим делима. Често са сузама, он преклињаше такве грешнике дасе окану својих нечистих навика, којима се само демони радују. “ЈерБог нас није позвао у нечистоту него у светост”, (1.Сол.4,7).Непрекидно, он упућиваше све Србе, људе и жене да негују законитибрак у части и да уживају у законитој деци.

Савина племенита тежња била је да од Срба начини свети народ, поГосподњој изреци:”Будите савршени као што сам ја савршен”,

(2.Мој.19,2; Пет.1,16). Када је Господ управљао Израиљем, народом закога се претпостављало да ће постати свет кроз жртвену крв телади,колико тек Он очекује да хришћански народ постане свети кроз крвЊеговог јединородног Сина! Можда је Сава исувише много очекиваоод народа, који се још увек колебао између безбоштва и хришћанствана једној и православља и јереси на другој страни. Међутим, ипророци и апостоли били су упорни. “Будите као што сам ја”, писао јесвети Павле и у својим посланицама назвао је све хришћане“светима”. Оно што је у првом веку проповедао Павле, Сава је то утринаестом. Он је својим Србима исто тако могао да каже: “Будитекао што сам ја”, јер он беше светао пример у раду и учењу. СледећиХристово учење:”Ради и учи” (Мат.5,19), Сава је прво радио, па ондаучио. Будући такав, нико га није могао окривити као хипокрита, штоје иначе био случај са многим учитељима који нису били радници.

Народ је слушао свог пастира без поговора. Јер, људи су такви: акозахтеваш од њих да буду мало бољи, они ће остати тамо где су, алиако ставиш пред њих савршен пример и захтеваш од њих да буду врлодобри, они ће те више и радије послушати. Као и обично, Сава је имаомного више муке са ученицима. Ипак, већина га је радо следила. Асви они, исправни и неисправни, гледали су у њему свог духовногпредводника, “као упаљену Божју светиљку која је својим зрацимагрејала и осветљавала.”

Заштитник

Историја нуди човечанству многе лекције и то више онима који воледа науче, него онима који желе друге да уче. Једна од оваквихлекција јесте, да је много теже сачувати него освојити. Ово се неодноси само на империје које су створене освајањем, већ и санародом исте крви, вере и језика, када су уједињени у једнунационалну државу, после дугих борби и разједињености. Модернипример овога су Немачка и Италија, а раније примере показашеВелика Британија, Русија и Француска. Тешкоћа да се очуванационално јединство увек је била проузрокована центрифугалномсилом (вучом од центра ка периферији) надувене и себичнеаристократије. Народне масе, ако нису погрешно упућене, увек су,помоћу природног интелигентног испита, центрипеталне (теже одпериферије ка центру).

Немања је успео, не без икаквих тешкоћа, да оствари, иако не употпуности - јединство српског народа у једној држави. Али ускоро поњеговој смрти, народна држава коју је он створио, била би разбијенау парампарчад, да није било од Бога послатог заштитника. Тајзаштитник био је најмлађи син Немањин, кнез Растко, касније монахСава. Својом снажном логичном и духовном снагом, Сава је успео даумири Вукана, свога старијег брата, да га доведе до покајања и да газамонаши. После овога, он учаше и упућиваше Великог жупанаСтефана, како пре тако и после његовог крунисања за краља, дакледо краја његовог живота. Сада, уместо са браћом, Сава имаше посласа својим синовцима што је било много теже.

Сава је имао седам синоваца: три су била Вуканова сина, а четворицаСтефанови. Вуканови беху: Ђорђе, Стефан и Дмитар. Ђорђе се одречесвоје титуле “краља”, највероватније на инсистирање свога стрицаСаве, признао је Стефана за правог законитог краља, а себе назва“велики жипан”. Сва тројица браће била су цркви одана иподражавала су деду Немању, те су и сами зидали цркве. Чак судвојица од њих постали монаси. У својој области, Ђорђе обновинеколико старих цркава. Стефан подиже велики манастир Морачу уЦрној Гори, који јеш увек постоји као велика народна светиња.Дмитар, такође, сазида цркву која се звала и још увек зове,Давидовица, по његовом монашком имену Давид.

Краљ Стефан је имао четири сина: Радослава, Владислава, Уроша иПредислава. Прва тројица владаху један за другим као краљевиСрбије, док је Предислав, инспирисан од свога стрица, узео монашкизавет и касније постао архиепископ Сава ИИ. По смрти краљаСтефана, Вуканови синови нису полагали право на српски краљевскипресто, највероватније захваљујући мудром утицају Савином. Сава јежелео да утврди поредак наследног права по линији СтефанаПрвовенчаног, дајући увек првенство најстаријем сину умрлог оца.Због тога он круниса Радослава за краља у Жичи. Учинивши ово, Саванапусти Србију, као што смо видели и оде на поклоничко путовање уСвету Земљу.

Краљ Радослав је био човек благог карактера. Миран као човек, алислаб као владар. Он је био школован од своје мајке Евдокије, грчкецарске принцезе и беше ожењен, такође, грчком принцезом АномДуком, ћерком најмоћнијег балканског владара Теодора Анђела, когасмо раније поменули, као крунисаног грчког цара. Ова краљица бешеврло лепа жена, али и јако уображена дама. Тако краљ Радослав,будући под грчким утицајем како своје мајке тако и своје жене, бешесматран од Срба више Грком него Србином. Његов свадбени прстенимаше грчки натпис. Његови званични папири били су, такође, на

грчком, а исто тако и печат и потпис. Сматрало се да његов таступравља спољном политиком српске земље. И, што је још тачније,откривена је његова тајна преписка са Савиним великимпротивником Хоматијаном охридским. Све ове чињенице изазивашевелико незадовољество против Радослава међу српским великашима.Они су мрзели његову жену, а њега су презирали.

Такве су прилике дочекале Саву по повратку са Истока. Знајућиинтимно свога синовца, Сава га је волео и покушавао све што је могаода сачува краљевство од расула. Али, ускоро дође до промене уодмеравању снага на Балкану. Године 1230. бугарски краљ Асенпотуче цара Теодора Анђела код Клокотнице, зароби га и ослепи.Овим догађајем Радослављев положај постаде неодржив. Он сасвојом женом побеже преко њему наклоњеног Дубровника у Дурацо,у Албанији, где је са породицом своје жене нашао склониште. Алитамо беше лоше среће. Његова жена, као нова Далила, заљуби се уфранцуског војводу и бестидно побеже од свога мужа. Тако, несрећникраљ Радослав, напуштен од свих и остављен без ичије помоћи, безновца и пријатеља, у туђој земљи, у страху чак и за свој голи живот,није знао шта да чини. Његов отац беше мртав, његов брат беше мунепријатељ, његов таст слепи заробљеник у Бугарској, а његова жена,сада жена некога другог. Његова једина нада остала му је у његовогсветог стрица. Због тога он одлучи да се врати у Србију и затражизаштиту свог јединог пријатеља. Сава га заштити од непријатеља иодмах потом га замонаши са именом Јован. Овим чином, у најмањуруку, његов живот је постао сигуран.

Његова жена, бивша краљица Ана, убрзо се разочара у свог новогтакозваног мужа, напусти га и повуче се у православни манастир, гдеје живела и завршила свој живот као монахоња.

Политичка група, међутим, која је прогласила Радослављевог млађегбрата Владислава за краља, очекивала је Архиепископову сагласност.Људи из те групе су врло добро знали да Сава има за собом народ и дабез Саве и народа, нови краљ не би могао седети на своме престолу,већ би лебдео у ваздуху. Сава беше јако огорчен овим насилнимпоступком. Ипак, његов циљ је био да сачува народ и државу одраспада. Пошто је спасао Радослављев живот, он се онда успротивиономе што се већ догодило и што се није могло исправити. Он мудроудеси женидбу Владислава са Бјелославом, ћерком бугарског краљаАсена. Сада беху отворена и трећа врата у Жичи и Владислав бешезадњи краљ кога је Сава лично крунисао, упутио, посаветовао иблагословио.

После свега овога, уморан и разочаран, Сава се повуче у својуИспосницу у Студеници. Имао је предосећање да је то био његовпоследњи пут. Тамо, у самоћи, он се обрати Богу чудном молитвом, даму дозволи да умре у туђој земљи. Зашто, ми то не знамо. Можда, каодобар психолог, он је мислио да ће његова смрт изван Србије битинајснажнији протест против српске неслоге. Иако је, можда, мислио,да би његова смрт у туђини могла да буде бољи чистач савестисрпског народа и приволети га да боље чува његове законе и учење,као што су неки ранији вођи Балкана чинили. Или, можда, пошто јебио спречен да оствари све оно што је желео да учини за свој народ,он се молио Богу да му дозволи да иде изван Србије и да отуда радиза свој народ. Највероватније, сва ова три разлога условила су његовучудну одлуку. Јер, просветљени ум Савин увек је знао шта јенајпотребније да чини за Србе.

Арсеније

Достојанствена карактеристика истински великог човека лежи уњеговој сталној бризи да изабере себи достојног и доброгнаследника. Највећи желе да њихови наследници буду јеш већи одњих. Он, који је изнад сваке величине и достојанства желео даЊегови апостоли чине чак и већа дела, него што је Он чинио(Јов.14,12). Мале душе, са материјалистичким погледом на живот, немаре за оне који ће доћи после њих, мислећи као онај саможивикраљ: “После мене - потоп!”

Сава је годинама био обузет бригом како ће међу својим ученициманаћи најдостојнијег наследника себи, који би био у стању да наставињегов рад. Свакако се молио Богу да му у томе помогне и покажезнак.

Једнога дана, непознат млади човек дође у Жичу. Он сеархиепископовом дворјанину представи и рече укратко свој живот ижељу. Беше дошао из Срема, јер је слушао пуно о светом животу Савежичког и о тамошњим бројним монасима. Он је био одушевљенпричањем народа о надземаљској лепоти тога манастира, животу уњему и чистоти, раду и непрекидном слављењу Бога. Зажели да будепримљен у братство као један од најмањих. Дворјанин га доведе предАрхиепископа. Својим проницљивим духом, Сава у овом човеку познадуховну величину, иако још не развијену, и указа му сву своју љубав.Прими га као искушеника. Касније, Сава је годинама посматрао овогмладог човека и врло се радовао што је запазио његово нагло духовно

напредовање како у знању тако и у извршавању свих манастирскихпретешких послушања. Он га обуче у ризу и даде му име Арсеније.После извесног времена, Сава га рукоположи за ђакона, а потом засвештеномонаха и постави га за старешину Велике цркве у Жичи. Нагорњем делу зида Велике цркве, Сава направи мали балкон саскривеним прозором, кроз који је, незапажено, посматрао понашањемонаха за време богослужења. Арсеније је доказао да је превазишаосве остале у читању, проповедању и истрајној молитви. Сава га је понеки пут стављао на пробу пред другим монасима, да би се лично ониуверили о Арсенијевој предности над њима. Ево једног примера. Саваје знао да Арсеније живи на хлебу и води, изузев на празничне дане.Једног таквог празника, када је требало да братија добије куванухрану и по чашу вина, Сава успе да стави пред Арсенија чинију густепосне каше и чашу сирћета. Сваки други би се бунио и рекао би да јеу питању грешка. Али, Арсеније, незаинтересован за храну, поједе ипопи све то без гунђања. Остали монаси су се дивили, а његов учитељрадоваше. Заиста Сава се радоваше, видећи да је Арсеније отскочио усвим врлинама - изванредан монах и примеран човек. Ипак, Савабеше у своме избору још несигуран, док му Бог не откри да је његовизбор уједно био и Божји избор. После тога открића, Сава позваАрсенија и саопшти му свој план о поновном путовању у Свету Земљу,као и своју намеру да га постави на своје место за архиепископа.

“О, мој свети оче”, завапи Арсеније, “остави ме на миру. Ја самгрешник и недостојан такве почасти. Преклињем те, поведи ме сасобом, јер не могу поднети растанак с тобом”.

Чувши ово, Сава му повери: “Бог ми је лично открио да си ти личноизабран за ту дужност. Према томе, послушај Божју заповест!”

После дугог одупирања и са сузама у очима, Арсеније се приклони,

рекавши: “Нека буде воља Божја према жељи твоје светости”.

Тада Сава предложи краљу Владиславу да сазове Сабор у Жичи. Кадасе Сабор састаде, Сава најпре рече краљу у поверењу шта намерава,“да напусти архиепископски положај и да оде и умре у некој странојземљи”. То је био за краља страшан ударац. Јер он још увек требашемудру и снажну подршку свога стрица, више него ико други.Вероватно се сећао последњих речи свога оца Стефана: “Мојекраљевство није моје, већ мога брата Саве”. Он беше свастан, какву јеневољу и бол нанео своме стрицу својим учешћем у завери противбрата Радослава. Стидећи се самог себе и кајући се, он преклињашесветитеља да га не оставља. Али, његов великодушни стриц, безикакве осветољубивости, благо пређе преко свих догађаја и упознакраља о својој намери да напусти положај, уверавајући га у користтаквог поступка. Што у Жичи беше објављено пре тринаест година,сада беше чврсто устаљено. Српско краљевство је било признато,мађарски краљ умирен и сада пријатељски расположен, а опасност одреволуције ради превласти између два брата, беше мирно избегнута,Радослављевим повлачењем у манастир и његовим монашењем.Латински краљ у Цариграду, иако непријатељски расположен премаправославном краљевству Србије, сада беше немоћан. Стварна пакопасност могла је претити Србији од бугарског краља Асена.Међутим, и ова опасност престаде женидбом Владисављевом сабугарском принцезом. С друге стране, српска народна црква била једобро организована, манастири беху у пуном замаху на духовном имисионарском раду, а верски и морални ниво народа беше назавидној висини. Набрајајући све ове успехе, Сава, разуме се, нијеказао да су то све његови успеси, али је то Владислав добро знао, иакому о томе није ништа говорено. Према томе, закључио је Сава, његовоприсуство није више било незаменљиво, док он може бити од користисвојој земљи и ако би био ван ње. Тако се заврши разговор измеђуархиепископа и краља.

По обављеном разговору са краљем, Сава сазва све епископе иупозори их:”Молим вас да држите заувек све што сте видели и чулиод мене, то јест, да пазите на своје личне животе, прво покајањем ијачањем вере по законима Господа нашег Исуса Христа, а затим даучите народ поверен вашој бризи”.

Када су, међутим, народне масе сазнале за Савину намеру, да ихзаувек напушта, плакаху са неутешним болом:”О, ти, наш добрипастиру и учитељу, владико Саво, не остављај нас, своје сирочиће,усамљене, јер ко је као ти, да буде на твоме месту?” То је заиста биодогађај, који је парао срца. И Сава, настојећи да утеши уплаканинарод, и сам плакаше исто онако, као што чини отац при растанку одсвоје вољене деце.

Одмах после тога, на свечаној светој литургији, Арсеније би посвећенза архиепискпа од стране Саве и осталих епископа. Нови архиепископне беше непознат народу и краљу. Нарочито је био поштован и вољенод народа који је посећивао Жичу. За њих је он био достојан Савиннаследник. Због тога, кад би објављено да ће Арсеније постатиархиепископ, и свештенство и народ повикаше:”Живео на многајаљета најблаженији господин Арсеније, архиепископ свих српскихземаља!”

Тако независна Српска црква доби свог другог архиепископахиротонисаног у Србији, од српских епископа. И ако Арсеније небеше други Сава, он је био први до Саве. Први и најбољи. За нареднихтридесет година, он доказа да је био достојан Савин наследник.

Друго поклоничко путовање

Чинити добро за народ, без обзира на народ, беше основно геслосвих апостола и светитеља. Јер народ, због простоте или лажнепропаганде, не може лако да разликује пријатеља од непријатеља,или добро од зла.

Српски народ, међутим, био је свестан свега што је Сава учинио зањих, иако то нису заслужили. Срби су га волели и осећали да и онњих воли. Најсиромашнији међу сиромашнима сећаху се са поносоми захвалношћу како је светитељ улазио у њихове колибе иблагосиљао их заједно са њиховом децом, делећи својим светимрукама благослов и поклоне. Да, учио их је како да се моле и школујусвоју децу, како да среде своје куће и одржавају их у чистоћи, како даједан другоме помажу појединачно и мобама. Ни један светскивелможа не би то чинио, а он је то чинио са радошћу. Заиста, народ јеосећао да је Савино срце велико и да припада свима. Куцање тогасрца давало је нову снагу и нову радост, која је струјала кроз срцасвеколиког народа. Према томе, народ је био збуњен, јер не могашеда разуме зашто га Сава напушта, правећи од њега сирочад заживота.

На ово питање Сава одговори речима свога Учитеља: “Боље је за васда ја одем од вас” (Јов.16,17). Он није отишао у Студеницу радиодмора, иако му је одмор био неопходно потребан, после тако многонапора и проблема. Он није отишао у Свету Гору, иако је волео датамо иде и живи радије него игде. Није, дакле, ишао за својим

жељама, нити је бежао од својих обавеза. Он је научио да управљасвој брод према вољи Божјој, као слуга Божји и привремени странацна земљи. Вођен Духом Божјим, он је планирао да иде у далекеземље, да ради међу туђим светом за свој Српски народ и заправославље уопште. Завршивши свој рад у Србији, он је желео садада настави и оконча свој рад у туђој земљи. Српско име, народ иЦрква треба да буду упознати од свих народа у свету кроз њиховогнајбољег и најсветијег представника. Ово је био план Провиђења,који је Сава, са љубављу и послушно испуњавао.

Све док се галија са Савом могла видети, велики број људи стајашена обали у Будви и клањаше се своме драгом светитељу, наричући иплачући због његовог одласка. Сава стајаше цело време на палуби,благосиљајући обема рукама свој народ и своју земљу, док галија нијесасвим ишчезла у густој магли. Ова магла пала је по Божјемпромислу да би заклонила светитеља и његову пратњу од морскихпирата. Обавештени од својих доушника о Савиној пловидби, пиратибеху спремни за напад и пљачку. Савина галија, међутим, упловинеузнемиравана у Бриндизи, у Италији. Збуњени пирати видеше утоме прст Божји, па дођоше и падоше пред Савине ноге,исповедајући свој грех и молећи за опроштај. Сава их посаветова дасе убудуће окану нечасног посла, даде им поклоне и благослови их.Пошто капетан брода снабде брод свима потребама, наставише пут,по већ утврђеном плану.

Ево још једног новог искушења! Побеснела олуја узбурка море иброд поста обична играчка беснеће буре, а тама обави цеохоризонт.Обузети смртним страхом, капетан брода и сви путницизамолише Саву да се моли Богу. Сава замоли своје ученике да га држеусправно, ради нестабилности брода, док се он са уздигнутим рукамак небу поче молити: “О, Ти човекољупче, не презри дело руку Твојих.Ми смо дело Твоје, смилуј се на нас! Не дај, Господе, да се ради мојихгреха, потопе и ови самном. Не дозволи да дубина морска буде наша

заједничка гробница. Као што си своје апостоле спасао буре, спаси инас данас. Јер Ти си исти јуче, данас и увек!” Онда начини знак крстаи снажним гласом повика: “У име Господа и Бога нашег ИсусаХриста, наређујем вам, ветре и море, да се умирите!” И изненада,уплашени именом светим Исуса Христа, ветрови стадоше и море сеутиша. Тада сви присутни на броду беху спремни готово да обожавајуСаву. И док су се путници распитивали код ученика за њега, његовуземљу и народ, величајући га као анђела, Сава се склони од њих изахваљиваше Богу. Стигавши у Акру, Сава са својим људима оде уцркву Светога Ђорђа, коју је он у своје време откупио од латина ивратио манастиру Светог Саве Освећеног. Док се он мало ту одмарао,капетан брода, морнари и путници разнеше вест о чудесном спасењуод сигурне смрти молитвма српског светитеља. Сазнавши за ово,старешине града и народ дођоше да виде и поздраве Саву. Они му сепоклонише и понудише гостопримство града, молећи за благослов имолитве. Тако се име Саве и име Србије поштоваше кроз генерације игенерације у граду Акри и околини.

У Јерусалиму, Сава беше поново дочекан од стране патријархаАтанасија искрено и топло. Срби прво одоше на Свети Гроб нашегаГоспода, на Голготу и у цркву Вазнесења. У свима тим местимаслужили су свете литургије, славећи не места, већ Њега, Господанашег Исуса Христа, који је у овим местима био мучен и своју крвпролио ради наших греха, да би нас спасао од сатанске силе, и који јеваскрсао као истинити Бог.

Патријарх је опет указао Сави гостопримство у својој резиденцији.Два првојерарха су дуго и срдачно разговарали, жељни да сазнају штовише о Цркви и народу. После извесног времена, Сава са пратњомпређе и отседе на Сиону у српском манастиру Св. јеванђелистаЈована, кога он купи за време своје прве посете Јерусалиму. Поновосе мноштво деце и просјака, како хришћанских тако имухамеданских, окупи око Саве. Они су га се сећали још од прве

његове посете Светом Граду, његове наклоности према сиромашнимаи издашности у дељењу милостиње. Никада пре није ни један странијерарх био тако дубоко урезан у срца презрених и сиромашних. Онису га изјутра дочекивали пред манастирским вратима, окруживали гана улицама, а увече га пратили до куће. Они су знали његово име инапамет знали име његове земље и народа. Обично би викали: “МарСаба, смилуј се на нас!” Сава одиста имаше милости према њима,делећи им новац, одело и храну у своме манастиру на сиону, молећисе за њих Господу Исусу Христу.

Чак и касније, много касније, кад год је народ Јерусалима, међупоклоницима сретао Србе, питао је за “Мар Сабу”, величајући га каоправог Божјег човека.

Међу верницима и неверницима

Један народ не може постићи много само националним идејама,нити ми хришћани можемо говорити о националној религији илинационалној теологији. О националним црквама да, али свакако не ио националној религији. Појединци, чак и у наше хришћанско доба,мешају ова два појма. У свом шовинистичком настојању, они желе даоживе богове својих многобожачких предака, па макар то чинили и умашти. Јер национална религија не може бити другачија негобезбожничка.

Први српски архиепископ је ово врло добро знао. Кад је он ствараоСрпску националну цркву, он није тиме желео да распламсавашовинизам међу Србима, а још мање да подгрева њихову бившупаганску веру. Он је само желео да кроз национално организовануцркву учини свој народ достојним чланом универзалне православнеХристове породице. Он је лично био прожет духом хришћанскогекуменизма. Као такав, он се осећа као код куће, у свакојправославној заједници сваке расе и језика.

Из Јерусалима Сава оде у Александрију. Александријски патријарх,будући добро обавештен о српском архиепископу, његовомкраљевском пореклу, његовом светом животу у Светој Гори ињеговом хиротонисању у Никеји од стране патријарха цариградског,дочека га са братском љубављу. Што је више с њим разговарао, све гаје више волео и поштовао. Сава је упознао патријарха и његовосвештенство о Српској цркви и народу. Сви су га пажљиво слушали са

великим интересовањем, јер је много шта од тога за њих било ново.Са своје стране, патријарх је одговарао на многа Савина питања оапостолској александријској цркви, о њеној организацији и уређењу.У међувремену, Сава је одлазио да служи у цркви Светога Марка,апостола и оснивача велике цркве у граду. Такође у великој црквиСветога Мине, као и у цркви Светога Кира и Јована, двојицемученика. У свакој од ових, он је оставио поклоне и, као и увек, делиосиротињи милостињу.

Пошто се налазио у Александрији, Сава је желео да посети места, гдесу живели свети оци - пустињаци, о чијем животу је он као младмонах читао и чији су невероватни аскетски подвизи били подршкањему на његовој монашкој подвижничкој стази. Патријарх сеобрадовао овој његовој жељи и даде му искусне путовође и тумаче.Ишли су на камилама кроз пешчану и беспутну пустињу и посетилису манастире на граници Либије, Тиванду, Скитос и Нитреју. Сава јевећ из књига знао имена свих прослављених подвижника у овимместима. У својим молитвама и мислима са њима разговарао је као саживима. Посетио је њихове гробнице и улазио у њихове уске ћелије ипећине. Павле, Антоније, Сисоје, Макарије, Памво, Онуфрије,Пафнутије, Сенобије, Пимен, Лот, Јефрем, Арсеније и цела армијаХристових војника, сада је стајала пред Савиним духовним очима.Они су се борили не противу људи, већ противу демона и телеснихпожуда, трудећи се неуморно да постигну чистоту срца које им јеомогућило да опште са анђелима и духовима. Сава их је проучавао ипосматрао са дивљењем као духовне горостасе, који су презиралиуображење и заблуде света и због тога били од неких исмевани као“људи Христа ради”. Ипак, у њиховој “лудости” они су били честотражени за учитеље краљева и патријараха. Племићи и кнежевидолазили су им из далеке Галије и Рима, да од њих што више сазнајуо Богу и души.

Сава је хранио своју душу сећањем на ове “земне анђеле и небеске

људе”. У њиховим упола разореним пребивалиштима, он је још увекналазио неке монахе ‘ пустињаке, са којима је дуго и срдачноразговарао. Они су говорили коптски или арапски. Били су то монасидостојни хвале, али неспокојни због честих бруталних насртајамухамеданаца. Сава их је обрадовао и молио да се моле за српскогкраља, архиепископа и народ. Радостан што је видео кулу светиљустародревног Светила у пустињи, да још увек трепери, Саваблагослови ове свете људе и растаде се од њих.

Одатле караван са камилама продужи за Каиро. Савин долазак упрестоницу муслиманских султана, изазвао је велику сензацију.Муслимани посматраху хришћанске монахе са љутитим питањем: “Косу ови ђаури - они неверници који тако слободно улазе у град?” Јеркрв, коју су крсташи пролили, се није била још осушила. Сава јесхватио да се сада налази у осињаку, али се ослањао на Боганепрекидном тајном молитвом. Велики Саладин, хуманији од многихкрсташких кнезова, беше мртав. Иако Саладинов рођак, нови султанбеше много непријатељскије расположен према хришћанима.Међутим, кад га обавестише да је Сава краљевског порекла и браткраљев, издаде наређење да се угледни посетилац прими сапочастима. Шта више, нареди да се храна за Саву и његову пратњу,који су отсели у православној митрополији, шаље из султановогдвора. Муслиманске масе, видећи необичну пажњу свога султанапрема Сави, променише своје држање, а они су често сретали Саву,јер се у овом граду више живи на улици него у кући. Ове масе почешеда се постепено окупљају око необичних српских великодостојника,које је њихов суверен поштовао више него иједног хришћанскогпредставника. Убрзо су се одушевили Савиним пријатељскимпоздравима и осмесима, а још више његовом дарежљивошћу премасиротињи, нарочито према слепима, којих одувек беше много уЕгипту. Митрополија је била опкољена измешаном масом хришћанаи муслимана, жељних да виде српског светитеља. Хришћани сазадовољством, муслимани са дивљењем. Султан се радоваше, видећикако његов народ дели пријатељска осећања према Сави. Због тоганареди да се још више намирница и поклона шаље у Митрополију.

Кад је сазнао да Сава жели да посети хришћанске светиње изванКаира, султан му даде своју гарду. Тако Сава посети место где је СветаДјева живела са дететом Исусом и Јосифом, када су се после бекстваиспред Иродовог гоњења, настанили у Египту. Посетио је, такође,неке коптске цркве и установе и даде свакој богате поклоне.

Вративши се у град, Сава се припреми да напусти Египат и крене заСинајску Гору. У Египту он постиже оно што је намеравао да учини.Личним везама он учврсти пријатељство између Српске цркве иАлександријске патријаршије. Задобио је нове пријатеље за својнарод међу хришћанима и муслиманима. Он сам обогати своје знањеновим искуствима стеченим у пустињи и градовима. Султан наредисвојим официрима да Саву испрате све до Синајске Горе. Он дадеСави много ретких поклона, а Сава са своје стране дарова обилноновцем сиротињу и оне који су му додељени као пратња.

Најзад, Сава загрли свога драгог домаћина, митрополита иблагослови његово свештенство и народ. Мноштво народа га јепратило све до каравана, поздрављајући га све док не уседе на камилуи крене даље.

По Савином одласку, народ је дуго причао о њему. “Никадапријатнији хришћанин није нас посетио, као што беше овај човек,који је заиста Божји човек”, каже прастари биограф.

Гора Старозаветног Закона

Несхватљиво је како је тешко било народима и народима даприхвате веру само у једнога Бога. Било је то теже него створитивелике цивилизације. Савршене цивилизације Египта, Месопотамије,Сирије и Грчке биле су помрачене дегенерисаним обожавањимаприродних сила, претстављеним многим завађеним божанствима иизраженим у камену или дрвеним идолима. У току две генерације,Мојсије је покушавао да просветли Израиљце вером у једнога Бога.После четрдесет година напорног рада, он умре разочаран.

Двадесет и седам векова касније, истом пустињом пропутовао једуховни поглавар Српске цркве, који се свим бићем посветиопросвећивању свога народа не само у вери у једнога Бога, већ у Бога -рођеног Спаситеља, кога је прорекао Мојсије.

Било је то врло заморно и дуго путовање кроз врелу, безводнупустињу, са ретким оазама воде и палми. Савин караван прођеФараонове руднике рубина и Соломонове руднике злата пре него штоје почео да се пење уз стрму и камениту планину. На висини од петхиљада стопа, угледа се духовна оаза - манастир Свете Екатарине,који је као ластино гнездо био прилепљен на највишој гори. То јеСинајска Гора, осам хиљада стопа висока. Манастир, који још увекпостоји, био је ограђен високим зидовима и осматрачницама,украшен зеленим кипарисима и тополама.

Архиепископ синајски, који беше истовремено и старешина тогаманастира, дочека српског архиепископа са љубављу и радошћу.После заиста заслуженог одмора, Срби уђоше у храм СветеЕкатарине. Тамо се најпре поклонише моштима прослављене девојке- мученице Екатарине. Потом, скинувши своју обућу, продужише ухрам Горуће купине. То је управо место са кога је Бог говориоМојсију, док овај чуваше овце свога таста. “И гле, купина је горела,обвијена пламеном, али није изгорела.” И анђео му рече: “Мојсије,изуј обућу своју са својих ногу, јер место на коме стојиш је светаземља” (2.Мој.3,1). Сава је био веома дирнут и босоног често јеслужио свету литургију на овој светој земљи. Служио је наизменично:на грчком и на словенском.

Монаси манастира Свете Екатарине пажљиво су слушали приче одалекој земљи, званој Србија, које су им причали српски монаси,Савини пратиоци. Раније они ништа нису били чули о тој земљи. Садасе одушевише србима, њиховим архиепископом и народом. Са својестране они су причали својим драгим гостима о историји свогаманастира. У рано доба хришћанства, пустињаци су населили бројнепештере по падинама ове Горе. У четвртом веку, царица Јелена јеподигла прву цркву на месту Несагориве купине. Цар Јустинијансазида велику цркву у славу Свете Екатарине, као и велике утврђенезидове за одбрану од Бедуина. Временом ово место постаде светионикхришћанства, познато по многим духовним великанима, богословимаи мученицима. Из Савиних уста монаси сада чуше имена, писанествари и дела великог броја оних, који су ту Гору прославили идопринели да буде позната и поштована у целом хришћанском свету.Имена Св. Јована Верхопешчника, Св. Нила са његовим синомТеодулом, Акакија, Георгија, Анастасија и других који Сави бехупознати исто тако као и њима. Монаси беху невероватно задивљенивеликим знањем српског архиепископа, као и његовом прекрасномплеменитошћу и скромношћу.

Старешина манастира показа Сави чувену библиотеку, као и многесвете мошти и остала непроценљива блага, дарована манастиру одкраљева и добрих људи из целог света и ту сачувана вековима. Онодведе Саву на врх Синајске Горе, где је Мојсије примио од Бога дветаблице са Десет заповести Старог Завета. То место лежи три хиљадестопа изнад манастира. Да би се дошло до врха, треба се успети трихиљаде и пет стотина стопа. Ту је Бог громогласно говорио Мојсију:“Ја сам Господ Бог твој”, и такође: “Ја сам онај, који јесте”. Касније,међутим, Господ је говорио пророку Илији на истом месту: “Тихимгласом” (Излаз 20; 1.Цар.19, 11-12). Различити су начини Божјегопштења с људима.

Сава остаде у Синајском манастиру више од два месеца. За времепоста, служио је свете литургије у олтарима самога манастира, а свакесуботе је одлазио на највиши врх Горе звани Хорив, где би у молитвипроводио целу ноћ. Недељом рано, он је силазио у манастир радилитургије.

На Васкрсење, оба архиепископа служили су свечану литургију уманастиру свете Екатарине. После тога Срби су се припремили заодлазак. Сава је дао повећу своту новаца манастиру, да се у њемусећају у свакодневним молитвама српског народа и његових вођа. Онтакође прими неколике поклоне од старешине. Тада се опрости одсвојих домаћина. Везе узајамног познанства, поштовања и љубави,остварене Савином посетом овом светом месту, везале су Саву вечитоза Синајску цркву. Током времена, неки српски монаси живели су убратству Синаја, а Синајци посећивали Србију и чак имали својвластити манастир у нашој земљи.

Сада Сава опет крену пут Јерусалима. У оно време, људи су се реткоусуђивали да преузму поклоничка путовања у тако далеке земље као

што је Синајска Гора, јер је путовање било несигурно, због многихопасности које су на путевима постојале. Због оваквих подухвата,Сави су се при повратку још више дивили, и свештеници и народ уЈерусалиму. Мноштво народа у групама похрли да и овог пута види ипоздрави ове одважне Србе и њиховог духовног предводника. И сампатријарх у цркви Васкрсења говорио је том приликом о Србима савеликим одушевљењем. На свечаном богослужењу испред СветогГроба, патријарх, као да је био небом инспирисан, пророчки рече оСави и његовом народу: “Ово су нови апостоли који су до сада од Богабили сакривени. Они су практични извршиоци Јеванђеља Христовог.Они су нови мученици, носиоци Крста и страдања Господњег и, упркос томе, они Га пратише верно и ревносно. Они проливају својукрв и дају животе своје за Његову љубав”. Тако, Св. патријархАтанасије прорече славу и мучеништво Савиног народа кроз будућевекове и генерације.

Народне масе су поново пратиле Саву гдегод се он кретао улицамаСветог Града, поздрављајући га старог пријатеља. Опет, добромвољом и са осмехом на лицу, Сава им дељаше поклоне. Није могао даоде, а да поново не наврати у манастир Мир Саба. Братство овогманастира заволело је Саву, а кроз њега и цео српски народ. Од тадапа кроз векове у том братству било је и Срба монаха. По повратку уЈерусалим, Сава изненади патријарха Атанасија својим намерама дажели да посети Вавилон, до кога се путује дуже и са много вишеопасности него до Синаја. “Овај човек”, рече патријарх гледајућиСаву, премореног и у поодмаклим годинама живота, “изгледа датражи мучеништво и смрт”. Благословивши један другога сузамаузајамне љубави и тако се растадоше.

Ризично путовање

Ако би све ишло по плану, предпостављало се да караван изЈерусалима неће стићи у Багдад пре тридесет дана. Без икаквогстраха пред многим опасностима пред собом и својом пратњом, каошто су пешчана пустиња, превелика топлота и вребајуће заседе, Савапреузе ово путовање. Ослањајући се на Божју заштиту, он стиже учаробни град на реци Тигру без икаквих потешкоћа. Тамошњемуслиманско становништво било је још више непријатељскирасположено према хришћанима него у Египту. Ипак, султан Иракаприми Саву не само толерантно, већ и са поштовањем. Стави му нарасполагање и гарду за обезбеђење за време боравка у Ираку.

Одмах по доласку, Сава оде у цркву Света три Отрока, то јест:Шадрах, Мешах и Абеднего. Није ли у Библији забележена прекраснаприча о овој тројици младића? (Данило 3). У Багдаду, пак, живело јеисувише мало хришћана Асиро-Халдејаца, чији преци примишеблагословену веру још у првом веку од апостола Тадије. Они бехухрабар народ, чија је историја, чак и до наших дана, правомучеништво. Иако не у потпуности Православци, Сава их заволе збогтога што су се грчевито држали Христа насупрот многих смртнихопасности. Он је водио пријатељски разговор с њиховим патријархоми старешинама заједнице. Потом дарива цркву и оде да посетирушевине неких хришћанских светиња.

Нашег светитеља није интересовао Багдад, “пребивалиште мира”,чувени град Харун-ал-Рашида, заповедника верних и главног јунака

из “Арапских ноћи”. Прошлост беше слава тога града, а садашњостсамо маштање живих. Ипак, још је увек постојао као велики, ако неславни град, док су Вавилон и Нинива ишчезли без страха.

Убрзо, Сава се припреми да напусти Багдад. Обавештен о томе,султан, као по Божјој команди, одреди гарду да прати Србе доизвесног одстојања на њиховом путовању за Сирију.

Кад стигоше на тло Сирије, Сави оживеше у мислима личностивеликих апостола, који су отпочели и организовали Цркву у тојземљи. Сети се и свих прослављених православних отаца, епископа иаскета. Јер, иако и сам аскета, он беше човек префињене културе ивеликог знања. Он је знао како је Сирија била вековима борбенодуховно поље, најпре између хришћана и јереси, а потом измеђухришћана и мухамеданства.

Град Антиохија беше центар делатности светих апостола. Ту суследбеници Христови “по први пут били названи хришћанима”.Стигавши у овај град, Сава оде прво да поздрави наследникаапостола, патријарха антиохијског и целе Сирије. Патријарх је већзнао о српском архиепископу кроз приче и преписку са својимколегама источним патријарсима. Због тога, он прими Саву саособитим интересовањем. После првог разговора, Сава му се многодопаде. Много дана су се молили заједно и разговарали, обојицажељни да нешто корисно науче један од другога. Сава је посетиоманастир Св. Симеона Столпника где су га монаси примили саодушевљењем као светогорског монаха и поглавара новооснованенезависне Цркве. Сава се распитивао и желео да сазна што више оСветом Симеону и његовим наследницима у том месту. Братија јеудовољила његовој жељи. Он даде поклоне манастиру и благословицрнорисце. Исто тако, дарива Антиохијску катедралу, а патријарх му

узврати, поклонивши му неке скупоцене светиње и црквене сасуде.На крају, Сава и патријарх благословише један другога и растадошесе.

Из Сирије, Сава оде у Јерменију, земљу у подножју брда Арарах. Онје много желео да види ову велику мученичку нацију са богатомцрквеном историјом, духовну децу Св. Григорија Просветитеља. Као иувек и овде је посетио, и живе и мртве. Међу мртвима, Сава је знао поимену многе свете Јерменске епископе, хришћанске кнезове имученике. То беше земља у којој је умро Свети Јован Златоусти. Усвојим молитвама и мислима, Сава је разговарао са свима њима. Он јепосетио прослављене манастире старе Јерменије, даривао их и даоимена многих Срба, живих и мртвих, да би се молили за њих.

Напуштајући Јерменију, Сава је предстојао најопаснији деопутовања. Он је морао да пређе Курдистан, дивљу, брдовиту земљу,насељену дивљим становништвом Курдима, који беху одговорни замнога масакрирања хришћана, Јермена и Асираца.

Корисно је било што је Сава био у пријатељским односима сасултаном у Египту, који је био најпопуларнија личност у историјиКурдистана. Још је бољи коментар једног биографа који каже: “Каомуња, наоружан Светим Духом и подржан Божјом помоћу, Сава јеишао преко змија отровница и аспида и преко свих паклених сила”(Лука 10,19).

После тога Сава је пропутовао кроз Сељук Турски, земљу која је билане мање опасна за хришћане од Курдистана. На свом путу он је сатугом видео многе хришћанске цркве претворене у мухамеданскеџамије и минарета. Није ни слутио да ће у недогледно време српске

цркве, које су зидали он и отац, доживети исту судбину.

На том путу издашно је делио новац сиротим мухамеданцима усваком граду и селу. Тада је било немогуће замислити да ће њиховипотомци отерати безбројно српско робље и продавати по пијацама уистим овим местима где је он делио милостињу у име Христово.Стигавши срећно у пристаниште Средоземља, Срби су, галијомотпловили за Никеју. Тамо је Сава примљен од стране царског двора,патријарха и хришћана као стари пријатељ са још већим почастиманего раније. Сви су они пажљиво слушали приче о најудаљенијимсветим местима. Сава је поклонио цару Јовану Ватацију, царици ипатријарху скупоцене иконе и друге предмете, које је донео са свогапоклоничког путаовања. Он је служио и проповедао у црквама иделио поклоне сиротињи. Пре свега, успе да среди са царем ипатријархом неке важне проблеме у вези са Бугарском црквом.Наиме он се заузимао за признање бугарског патријарха у Трновуради јединства и снаге православља. Он је, такође, молио да се царуАсену, опрости што се био приклонио римској цркви па се каснијепокајао. У оба ова случаја, Сава је у потпуности успео.

Ово беше трећа Савина посета привременом главном градуВизантијског цара и патријарха. Утисак који је оставио Сава и овогапута на народ у Никеји остаће неизбрисив све дотле, док хришћаниживе у томе граду. Веза између Српске цркве и Матере цркве постојиод тада непрестано до наших дана.

Из Никеје, Сава не могаше да иде у Цариград кроз Босфор. Граддржаху још увек Латини, а сем тога, баш у то време град бешеопкољен војском цара Јована Ватација Никејског. Због тога, овај царорганизова Сави сигурнији пут дуж Азијске обале Босфора, до једногсеверног малог пристаништа. Из тога пристаништа Срби препловише

Црно Море и искрцаше се у граду Масембрији, у Бугарској.

Крај поклоничког пута и живота

Има једна пословица коју Срби често употребљавају: “Ради као даћеш живети сто година, а моли се Богу као да ћеш сутра умрети”. Иопет још једна: “Нема смрти без суђена дана”.

Обе ове пословице могле би се применити на ток живота СветогаСаве. Што је више залазио у године, он је више радио, будноочекујући своју смрт. Неким људима он изгледаше имун одопасности. Он лично, међутим, беше дубоко уверен, да његова смртније зависила од многих опасности кроз које је пролазио, већ одБожје воље.

Опасности по Саву, међутим, нису биле одређене. Из градаМесембрије он је био у стању да сагледа високе венце балканскихпланина, покривене дубоким снегом и мразом. Он је морао прекоњих да пређе, а то беше у децембру, пред Божић. Цар Асен,обавештен о Савином искрцавању у Бугарској, посла брзо свогавојводу са слугама и коњима да помогну Србима преко замрзнутихгребена и стрмина Балкана и да их доведу у Трново, његовупрестоницу.

Јашући на коњу неколико дана кроз Бугарску, Сава се утону у дубокоразмишљање о Божјем Провиђењу. Он размишљаше да ли Господ,који у току живота испуни све његове жеље, хоће да испуни његовупоследњу жељу, да умре у туђој земљи. Сада Бугарска беше последњастрана земља или полустрана, кроз коју ће проћи. Он се плашиоевентуалног Божјег оклевања у одговору на његову жељу. Па ипак,он убрзо одагна од себе страх и врати у срце пуно поверење у Господа.Он је имао велики разлог да се радује, што је жив стигао у Бугарску, анарочито ради добрих вести које је носио цару и патријарху изНикеје. Када српски поклоници уђоше у Трново, цар Асен са својимдворјанима изађе у сусрет са великом чашћу. Он га одведе “у својтопли двор, јер је тада било јако хладно”. После кратког одмора, Саваје водио дуге разговоре са царем Асеном и патријархом Јоакимом. Оним рече шта је учинио за њих у Никеји. “Бугарска патријаршија јепризната, а цару Асену је опроштено и заборављено”, рече он. Послечеститања обојици домаћина, Сава отвори своје торбе и дарова цара ипатријарха скупоценим поклонима, које је донео са Истока. Његоветорбе беху пуне златних сасуда и богослужбених књига, везениходежди и црквених барјака, кандила и крстова, свећњака, кадионицаи кутија са светим моштима, украшеним драгоценим камењам ибисерима. Све се сијало у знаку оријенталске лепоте и гиздавости.Део тога, Сава даде бугарском цару и патријарху, а велики део задржаза цркве у Србији, за краља Владислава и архиепископа Арсенија. ИАсен и Јоаким беху безгранично захвални своме госту, нарочито збогСавиних доприноса за помирења између њих и Никеје, као и запрекрасне поклоне које даде њима. Изнад свега, они су билиодушевлејни светошћу Савине личности. Као што чини отац својојдеци, и Сава је донео Бугарима велике поклоне из далеких земаља, акао светитељ, он је испунио светошћу душе њихове, град њихов иземљу њихову.

Цар Асен направи велико славље у част Савину. Али, свеовоземаљске гозбе не могу такнути небеску светлост у душисветитеља. Као псалмопевац, он је желео једну ствар изнад свега: “Дастанује у кући Господњој у све дане свога живота, да посматра лепоту

Његову” (Псалм 27,4). Ради тога ишао је на службе Божје сваки дан, анајвише у нову цркву Четрдесет Мученика, задужбину цара Асена. Онје служио свете литургије неколико дана, између Божића иБогојављења. Проповедао је на свакој служби. Он је благосиљаобугарски народ, као да је његов.

По жељи цара и патријарха, Сава освети водицу уочи Богојављења ипошкропи том водицом цара и народ. Сутрадан, на Богојављење, Саваје служио свету литургију са патријархом Јокимом, уз саслужењесрпског и бугарског свештенства.

Иако је био страстан ловац, цар се уздржа од одласка у лов измеђуБожића и Богојављења, одушевљавајући се разговорима са Савом,него ма чим другим. По освећењу воде Богојављенске, цар замолисвог угледног госта да не жури са одласком кући. “Сачекај, светиВладико”, рече он, “крај ове оштре зиме и, одмарајући се, остани коднас као у својој кући до Васкрса”. Рекавши ово, цар пољуби Савинеруке и оде у лов.

Увече истог дана, на Богојављење, Сава осети грозницу. Следећегдана, температура му се нагло повећа. Он беше свестан да му сеближи смрт. Али, уместо да буде тужан или узнемирен, он брзо почеда ради, да заврши оно, што још не беше готово. Сада су за његаминути били дани, а дани године. Он позва неке од својих ученика ипредаде им све торбе и сандуке са скупоценим поклонима одређенимза Србију. Потом написа писмо краљу Владиславу, а другоархиепископу Арсенију. И пошто благослови све своје ученике иверне сапутнике, он их посла у Србију.Они отпутоваше жалосни, безњиховог вољеног оца. Затим Сава прикупи сав преостали новац идаде га да се раздели сиротињи у Трнову. Своје личне одежде иствари, он предаде својим ученицима, неке за њих, а неке за

архиепископа Арсенија. Премда је написао писма краљу иархиепископу, он посла по својим ученицима и упутства у вези сацрквеним питањима. Он им повери неке од својих забележака оразним верским обичајима и пракси, као и о културном и социјалномживоту разних народа и краљевских дворова на Истоку. Препоручиоје својим земљацима да изаберу оно што је њабоље инајплеменитије.

Патријарх Јоаким беше врло забринут Савином болешћу, у толиковише, када је чуо Саву да каже како ће се ускоро преселити каГосподу. Он предложи да би цара требало обавестити, али се Савастим не сложи. Најзад, умирући, светитељ изрази од срца захвалностпатријарху на његовој пажњи и замоли га да га остави самога. Јоакимзагрли Саву и изађе са сузама у очима. Само српски монаси, као сенкеу углу собе, мотрили су на свог вољеног оца. Сава се молио: “О,Господе, оче мој, како је велика Твоја сила, како је слатка Твојаљубав. Неизмерна је била Твоја милост према мени, како ондаизмерити Твоју милост према свим Твојим створењима? Заиста, нематаме за Твоје очи, нема збрке у Твојој мудрости нити поређење саТвојом лепотом. Ти си ме водио од моје младости својом десномруком и хранио ме млеком и медом Твоје мудрости. Ја сам био самооруђе у Твојим рукама, у привођењу једног Твог народа Твоменебеском стаду. О, милостиви Боже, благослови народ мога оцаСветог Симеона и учини га великим у светости међу народима. ЈаТебе славим, Тебе величам, о мој Господе, јер си Ти испунио и мојупоследњу жељу да умрем у туђој земљи. Опрости ми на моју сумњу.Сва добра која примих од Тебе, дадох другима и сада, последњедобро, моју душу враћам у Твоје руке. Буди милостив мојој грешнојдуши, о Христе мој Господе и однеси је да пребива са мојим оцемСимеоном, посредством Твоје Пресвете Мајке Дјеве Марије и свихТвојих светитеља”.

После молитве, Сава узе свето Причешће и још увек настави да се

моли шапућим гласом за многе личности и народе по имену, и зазнане у прошлости и за незнане у будућности.

Онда, у зору следећег дана, 14. јануара 1235. године, ученици који супазили на њега чуше тајанствени глас како говори:

”Радиј се, слуго Мој, љубитељу истине!”

И мало касније, опет:

”Ходи мој добри и вољени слуго, прими награду коју сам обећаосвима који Мене воле”.

У том моменту, Сава се осмехну радосно и предаде своју свету душуБогу. Ученици његови брзо ставише запаљену свећу крај његове главепо стародревном обичају и прекрстише његове руке преко прстију.Такав беше растанак душе од тела, предодређене за бесмртни животи славу.

Православни свет у жалости

Смрт једнога члана породице је губитак за целу породицу. Смрткраља или народног хероја је губитак за сав народ. Али, губитаксветитеља је губитак за многе народе. па чак и за цео свет. Јер,истинити светитељ је као небески свеж ваздух за нежније људскедуше. Поред тога, постоји на Истоку народно веровање, да је смртсветог човека казна за један народ или пак знак приближавањаказне.

Савина је смрт оплакивана где год су народи знали за њега или самочули о њему, било на Истоку, било на Западу, од Мађарске доСинајске Горе, али нигде тако као у Србији и Бугарској. Савино мртвотело је било сахрањено следећег дана после смрти, као што је обичајна Балкану. Сахрањено је у цркви - задужбини Асеновој, храму светихЧетрдесет Мученика и то по изричитој царевој жељи. Сазнавши заСавину смрт, цар је остао запрепашћен. Он беше љут на патријархаЈоакима што га није известио о Савиној болести. Цар је стигао касно,чак и на сахрану. Тело умрлога у литији беше ношено од краљевскогдворца до цркве. И каква импозантна поворка! Патријарх саепископима и државним великодостојницима, са српским ибугарским свештенством. Практично, цело становништво ВеликогТрнова беше узело учешће у тој поворци кроз градске улице, пре негошто се стигло до цркве. После свечаног опела и дуге процесијеуплаканог народа који је дефиловао поред ковчега, Савино тело бешеспуштено у гробницу.

При повратку, цар Асен одмах оде у своју цркву да се моли на гробусветитеља. Његова туга беше велика. Једина утеха беше му у томе,што ће тело светитеља наћи мир у његовој задужбини, у његовојновој цркви, као њен свети украс. Он је направио саркофаг од једногјединог камена за Савино тело и украсио га златним кандиломпостављеним изнад саркофага и са два свећњака са обе странесаркофага. Шта више, он прекри саркофаг својим краљевскимпурпурним прекривачем. Он је учинио тако много за Савину вечитууспомену, да је бугарски народ био веома дирнут љубављу свога царапрема светитељу.

Вратимо се сада у Србију. Поред писма које је Сава написао изЈерусалима архимандриту Спиридону у Студеници, нема другог трагаод преписке са Србијом, за период од осамнаест месеци његовогпоклоничког путовања све док његови ученици нису донели његовапоследња писма упућена краљу Владиславу и архиепископу Арсенију.Није позната садржина ових писама. У њима је Сава сигурнопредсказао своју смрт у туђој земљи. Највероватније, ова два задњаписма беху Савин последњи тестамент српском народу. Краљ иАрхиепископ скриваху тужне вести о Савиној болести само за себе,ипак са надом у срцу. Али, убрзо после тога, друга група Савинихпратилаца стиже са још тужнијим вестима о његовој смрти.

Ова вест изазва велику забринутост и дубоку жалост у читавојсрпској земљи, од краљевског двора до пастирских колиба. И поштосе народна жалост не стиша за дуже време, архиепископ Арсенијерече краљу Владиславу: “Ни пред Богом ни пред људима није угоднони право да тело нашег Оца оставимо ван његове рођене земље,далеко од његове Цркве и његовог народа. Ти и сам знаш колико оннепроценљив Божји дар беше за нас. Био је раван апостолима. Ониздржа многе мучне послове, напоре и страдања за љубав свога,српског народа. Он освети нашу земљу многим новим храмовима,установи краљевство са архиепископијом и многим епископијама. Он

створи установе, успостави ред и оствари законски боголики токживота. Према томе, учини све што је у твојој моћи, да га пренесешовамо, у његову отаџбину”.

Краљ Владислав без речи прихвати архиепископов савет. Заприхватање овог савета, Владислав имаше и другу позадину. Народнемасе заједно са племићима окривљавале су га за Савино напуштањеСрбије. Јер је он, Владислав, огорчио светитеља, изазвавши неред украљевској породици, збацивањем краља Радослава са престола.Према томе, народно незадовољство према Владиславу бешеСавином смрћу, у туђој земљи, повећано и то огорчење је расло издана у дан.

Краљ Владислав написа писмо цару Асену, своме тасту, молећи га задозволу да се Савино тело пренесе у Србију. Ово писмо он је послаопо службенику високог ранга.

Од Трнова до Милешева

Преношење светитеља после смрти ствара снажан утисак ухришћанској цркви. Општи разлог томе је жеља сваке земље дапоседује тело светитеља или његове свете мошти, а за своје добро иблагослов. Посебан разлог за ово преношење светитељских тела нахришћанском Истоку и на Балкану беше инвазија Мухамеданаца.Тога ради, многи српски светитељи беху преношени из једне земље удругу, или из једног места у друго.

Свети Сава не беше изузетак. Његово су тело желели у Бугарскојисто толико, колико и Србија, обе због својих посебних разлога. ЦарАсен одби да поврати Савино тело с мотивацијом у одговору на писмокраља Владислава који је гласио:

“Ако би тело светитеља без достојне пажње и уважавања било међунама, ти би био апсолутно у праву да тражиш да буде одузето од нас,да би сте га ви тамо могли чувати са више пажње и части. Али, поштоје светитељ, по Божјем провиђењу, умро у нашој земљи, и пошто јењегово свето тело почаствовано од наше стране одмарајући се ухраму Божјем, зашто онда њега и нас узнемиравате вашимзахтевом?”

Примивши овај негативан одговор, српски краљ постаде веомаожалошћен. Он тада написа друго писмо бугарском цару и посла још

неколико људи, високих звања и положаја, да и усмено образложењегову молбу. У овом другом писму он преклињаше свог таста,говорећи: “Оче мој, ако сам код тебе нашао ма какву милост, немојзатварати своје срце према мени. Дај ми свето тело мога стрица игосподара”.

Ганут овим другим писмом, цар Асен, збуњен, не знађаше шта даради. Он сазва Државни Савет са патријархом Јоакимом на челу иизнесе ствар пред њих, да одлуче. Они су сви одлучно били противужеље српскога краља. “Народ у граду, чувши о овоме, поче да себуни”, рекоше саветници и патријарх. “Тада”, наставише они, “твојацрква - задужбина, једном обогаћена Савиним светим моштима, бићеосиромашена и деградирана. Разочарани народ престаће да пуницркву, као што сада чини кад је Савино тело у њој. Према томе, ми сесви противимо одношењу његовог тела”.

Прихватајући одлуку својих саветника, Асен одговори Владиславу:“Пошто је била воља Божја да светитељ умре међу нама, а ми смотакође Христови следбеници, ко сам ја онда да се супростављам вољиБожјој? И, како да се усудим да потресем гроб светитеља, поготовушто он лично ништа није рекао, ни речи, о преношењу његовог тела уСрбију? Према томе, сине мој, тражи од мене штогод друго зажелиш,али ме немој терати да чиним оно, што не могу тако лако да учиним.Јер, патријарх и сви моји саветници и цео мој народ забрањују ми дато учиним”.

Ово писмо је доказ изузетног поштовања, које је бугарски народимао према Светом Сави. Али, оно је Владислава учинило очајним ипреплашеним, јер народ у Србији је већ знао за ову преписку и желеоје по сваку цену повратак Савиног тела натраг у Србију. Да краљ нијеуспео да га пренесе, народ би то схватио као Савино незадовољство са

својим синовцем, чак и после смрти. И, шта онда? Владислав би биосрушен са престола без милости. Највероватније је да је краљицаБјелослава такође писала своме оцу писмо преклињајући, али безуспеха. Најзад краљ Владислав реши да оде лично у Трново. И он одеса импозантном пратњом племства и епископа и са богатимпоклонима. Његов таст га у бугарској престоници прими са искреноми родитељском љубављу као таст, и са свима почастима краљевскогдостојанства. Али, Владислављеве мисли су биле више са својиммртвим стрицем него ли са свим живим народом који га јеокруживао. Због тога, он одмах продужи у цркву Св. ЧетрдесетМученика, паде преко гроба Светога Саве и мољаше се са сузама: “Јазнам, оче мој, да те је мој грех навео да напустиш Србију, и шта више,донео ти смрт у туђој земљи. Али, опрости ми из љубави према твомебрату, а моме оцу. Не заборави свој народ за кога си поднео толикопатњи и бола, и не прекри ме срамом и бедом. Моли Бога и твојиммолитвама покрени срце цара Асена да ми дозволи твоје тело, јер ћубити презрен од свога народа, ако се вратим без тебе”.

Ову и многе друге молитве, Владислав упућиваше своме стрицучистим срцем и узбуђењем. Јер гле, шта се деси! Те ноћи цар Асенусни сан који га је јако потресао. Сава се појави у сну пред њим изаповеди му као од Бога, да преда његово тело Србима. Следећегјутра, Асен позва свој Савет и исприча шта је уснио. То је непријатноделовало на све саветнике, а највише на патријарха Јоакима. Али,после извесне дискусије, они се најзад сложише да тело буде предато,јер би у противном могле уследити као Божја казна неке невоље.Према томе, ковчег је био извађен из саркофага и отворен уприсуству двојице краљева, патријараха, свештенства и масе народа.На радост свих, Савино тело нађоше нераспаднуто, а цела црква сеиспуни угодним мирисом. Изгледало је, као да је светитељ заспао.Изненада, почеше се дешавати чуда: болесни беху одједномисцељени и ђаволом поседнути, очишћени само додиром његовогтела или одјејања. Вест о овом чудотворном исцељивању брзо сепрошири по граду и масе народа похрлише у цркву да виде и дотакнуновог светитеља. Патријарх нареди да црква буде, за народ и

болеснике, отворена и дању и ноћу. Цар Асен са своје стране нареди,да камени саркофаг буде сачуван у част светитеља исто онако, као дасвето тело лежи још увек у њему. Краљевски пурпурни прекривачостаће и даље да прекрива саркофаг, кандила и свећњаке окосаркофага да буду непрестано упаљени, баш као и пре.После тога царАсен начини велику гозбу у двору у част свога зета. У својој здравицина пријему, Асен рече Владиславу: “Ја сам желео да имам овогсветитеља у својој цркви као дар Божји, зато сам тако много украсиоњегов гроб, као што си и сам видео. Али, пошто се твоје краљевсковисочанство постарало да дође лично, да би ме видело као свога оца,нећу, сине мој, дозволити да се вратиш ожалошћен. Ти си одистасветитеља уграбио од мене, од Бога ми дато моје благо. Нека се радујетвоје срце, а ми се такође надамо, да ћемо примити Божју милосткроз његово посредништво, јер смо имали велику љубав за њега, какоза време живота његовог, тако исто и после смрти његове”. Чувшиово, краљ Владислав заједно са својим српским пратиоцима устаде састола, дубоко се поклони пред царем и захвали му се од свег срца.

Ми смо раније напоменули, како је цар Асен тражио од Саве даостане у Трнову до Васкрса “као у својој властитој кући”. Сава нијеобећао да ће остати, али ипак остаде у Бугарској не за један, већ задва Васкрса или на жалост, не жив, већ мртав! Било је дивно пролеће,после другог Васкрса, када је Савино тело узето из Трнова и пренетопреко Бугарске границе у Србију. Граница - каква граница?! Никадане беше одређена граница између Срба и Бугара, већ увек покретна ине много утврђена, као граница између друга два народа. Свети Саваје увек био и остао симбол овог јединства. Срби бејаху тужни, јер онбејаше далеко од њих, а Бугари радосни што је он са њима. Сада суосећања обрнута: Срби се радују што су га добили натраг, док суБугари постали тужни што се растају од њега. У свим градовима иселима кроз које је поворка са Савиним моштима пролазила,бугарски народ је журио да се поклони моштима, да га додирне,целива и ода му почаст. Исто ово се поновило на тлу Србије.Архиепископ Арсеније са многобројним свештенством, државнимвеликодостојницима и непрегледном масом народа срете тело

светитељево.

Нема података у целој српској историји о тако дугачкој идостојанственој литији, као што беше ова са преносом тела СветогаСаве из Бугарске у Србију. Хиљаде и хиљаде народа јурило је са свихстрана, да се придружи тој пратњи. Уз певање псалама, црквенихпесама и молитава, литија се кретала напред, али све спорије испорије, јер беше заустављена од народних маса у сваком граду иселу, које су закрчивале и задржавале за извесно време у жељи давиде, додирну или целивају свога светитеља.

Краљ Владислав подигао је цркву у Херцеговини, звану Милешево. Ипосле седамстотина година, она је још увек дивна. Могла би безсумње да буде украс сваког великог града. Како ли је моралаизгледати као нова у оне дане, тешко је замислити. Он је посветиоМилешево, попут Жиче, Богу Сведржитељу. Поред свих његовихврлина и грешака, његова црква - задужбина показује, да је у истинибио велики хришћанин. Његов лик на фресци у цркви представља гакао човека са плавим очима и кратком брадом, љубазног изгледа имилостиве душе. Као знак измирења између његовог стрица и њега,Владислав намерно донесе Савино тело у цркву у Милешево, да тамобуде чувано.

Само пак уношење Савиног тела у светињу беше више радостан неголи тужан догађај. Био је то заиста празник целокупног Српства, данзахвалности Богу.

Прошло је преко пола века од како је кнез Растко напустиоХерцеговину као своју кнежевину и побегао у Свету Гору. А сада једонешен назад као светитељ Сава у ту исту провинцију -

Херцеговину.

Отац се вратио својој деци. Његова гробница у Милешеву постадеизвор милости, здравља и утехе за потоње српске генерације. Нико иникад не вероваше да је он мртав.

Пламен ломаче

Турска инвазија Балкана захватила је и Србију и ако су се Србиодупирали притиску дуже него и један балкански народ. Смедерево,задња престоница умањене Србије, пало је шест година после падаЦариграда. Једино Црна Гора оста неосвојена. Турска инвазијадокрајчила је народне државе и династије и уништила људска права,развитак и напредак балканских народа. У таквим приликама, Црквапостаде једини извор снаге и уточиште хришћанским народима, узплаћања завојевачима високе цене у крви. Неке од најлепших цркавабејаху претворене у џамије, многе разорене, а скоро све бехуопљачкане и оштећене. Жича је, такође, била упола разрушена иопустошена. Милешево беше опљачкано и оштећено, али на срећу,не и разрушено. Саркофаг са Савиним нетрулежним телом није биоузнемирен ни обесвећен чак ни после сто педесет година турскеокупације. Пошто је Савино тело лежало у њему и више од двестотине година српске слободе и независности, Милешево је посталопоклоничко место, равно Жичи и Студеници. Њега су помагали иукрашавали босански банови, херцеговачки кнежеви, поморскижупани, краљеви и цареви Србије. Мали господари да себе начиневеликим, а велики да постану још већи неком везом са Савинимименом или његовим грбом. Тако, Твртко први изабра Милешево дасе у њему крунише за босанског краља, на гробу Светог Саве, 1377.године, иако је био заштитник богумила. Кнез Стеван Косача, јавнибогумил, узе титулу “војвода Светога Саве”. Наравно, не треба ниспомињати чисто православне владаре који су се такмичили да штовише учине за ову светињу, у којој је почивало тело Светога Саве. Уоним светлим данима слободе, Милешево беше истинско срце дубокепобожности, просвете и преписивачко-издавачке активности. Савиндух и његов пример многобројних успешно извршених задатака и

напорног рада који је следио иза тога, стално беше тамо присутан.

У мрачно доба турске тираније, међутим, Милешево постаде захришћане уточиште и место дубоког покајања са небеском утехом инадом. Оно је остављено без ичије заштите, на милост и немилостмуслимана. Чудно звучи, али је истина да су Милешево дуго временаштитили и сами муслимани, као и Срби насилно преведени у ислам.А ови муслимани су то чинили. пошто су и сами били сведоцибезбројних чудеса на гробу Светога Саве. Хисаџик, велико селомухамеданаца - потурица у близини самог манастира, превазишло јесве остале у заштити и оданости према манастиру Милешеву. Неки одхрабрих европских путника из доба османлијске страховладе у Србијивидели су у Милешеву саркофаг Светога Саве “са гомилама поклонана њему, дарованих од муслимана”. Неки су од њих посведочили, дасу чак и неки римокатолици из Далмације и Јевреји долазили напоклоњење гробу Светога Саве. Тако је трајало све до пред крајшеснаестог века. Но, у то време Турци, османлије постадоше јакољути на Србе ради њихових честих побуна и устанака. Чињеница је дасе Срби нису никада помирили са својом тешком судбином робовања.Шумски герилци: ускоци и хајдуци у земљи са једне стране иизбеглице из Срема, Славоније и Баната са друге, непрекидно суузнемиравали отоманску владавину. Ови непослушни поданици иборци су се напајали баш у старим српским манастирима, тако суТурци мислили. Култ и поштовање Светога Саве беше тада јаковелико, као никада раније. Шта више, и повећавало се све више издана у дан због бројних чудеса.

Суочавајући се са све чешћим побунама, тадашњи турски султанинису били довољно мудри да употребе разумна средства засмиривање народа. Уместо да гасе ватру водом, они је напротивпојачаваху дрвима и сламом. Почеше слати све више и више обеснихтирана, да би мучењима и разарањима и крвопролићем угушивалипобуне.

У почетку 1595. године, дошло је до промене на турском престолу, уИстамбулу. Нови султан Мухамед трећи постаде турски владар. Онбеше сто друго дете свога оца. Његов отац, Мурат трећи био је “слабостворење, који је препустио улизицама да владају државом ипактирају са онима који су плаћали највише, а њиме су управљалењегове жене”. Син његов не бејаше бољи од свога оца. Обично сублудници велики тирани. Султан Мухамед нареди Синан-паши, даједном заувек угуши побуну код Срба, не бирајући средства. Овајкрволочни паша био је обавештен да су српски манастири места укојима је подгрејаван дух побуне против турака. Он би обавештен садоказима да је Милешево постало поклоничко место - ћаба чак и замухамеданце, и да су многи од ових прешли у хришћанску веру,гледајући многобројна исцељења њихових болесника, као и другачуда на гробу Светога Саве. Стога, Синан-паша нареди да се телоСветога Саве пренесе у Београд и да се тамо спали.

Извршилац овог пашиног наређења беше неки Ахмед бег Окузи.Овај брутални слуга још бруталнијег господара, веран својој окрутнојприроди, учини све то на зверски начин. Он прво начини војни обручоко самог манастира Милешева. Онда примора монахе да извадедрвени ковчег из саркофага са телом светитељевим. Ковчег ставишена коње, које су терали сами монаси, јер су се турци плашили да се идотакну самог ковчега. И тако крену тужна поворка. Уз плач иридање, монаси беху малтретирани и сваки Србин или Српкиња, којесу успут срели били су убијани или насилно одведени, како би билионемогућени да о овоме јаве хајдуцима у шуми. Тако је ради свегаовога, поворка силно нарасла док је стигла до Београда. На местузваном Врачар, на периферији Београда, беше припремљена ломача.На њу ставише дрвени ковчег са светим телом. И ту 27. априла 1595.године, тело Светога Саве би спаљено и претворено у пепео.Необично велики пламен подиже се према небу и осветли цео град имогао се видети далеко преко Дунава. И док су турци урлали одзадовољства, а поробљени Срби у Београду плакали и молили се,

дотле слободни Срби преко Саве и Дунава, хајдуци и ускоци попланинама, спремаше своје мачеве за освету светитеља.

Синан-паша је спалио тело Светог Саве, али је увећао његову славу иутицај. Апсолутно незнање је тријумфовало у разарању кавеза из когаје голуб већ давно, давно излетео. Али, радост турака бешекраткотрајна, јер док се пламен стишавао, њих ухвати изненаднистрах и сви се разбежаше својим кућама, закључавши врата за собом.На Врачару пак, неколико монаха клечећи из даљине посматрахупламен и чекаху да узму прегршт светог пепела и однесу натраг уМилешево. Међутим, живи дух светитеља посматрао је победничкииз невидљивог света доле на ватру. Јер, Савина жеља за живота бешеда буде мученик из љубави према Христу. Сада му се и та жељаиспунила. Тако, са осмехом победника, Сава опрости Синан-паши иблагослови свој српски народ.

Господ је на мојој страни,

Ја се нећу плашити,

Шта човек може мени да учини?

(Пс.118,6)