Vladimir Ćorović: Bosna i Hercegovina , Srpska književna zadruga , Beograd, 1925.

Sadržaj

•Uvod

•Historiski pregled

•Književnost u Bosni i Hercegovini

•Kulturne prilike

•Društveni odnošaji

•Glavna literatura o Bosni i Hercegovini

Uvod

Bosna i Hercegovina su u mnogom pogledu dve najzanimljivije i najsloženije slovenske oblasti na Balkanu. Etnički su, istina, vrlo čiste; čitavo njihovo stanovništvo, sem malog broja došljaka, čine Srbi i Hrvati. Ali, iako su Srbi i Hrvati jedan narod, među njima je ipak bilo izvesnih plemenskih razlika; i s toga etnički čistoća Bosne i Hercegovine nije onakva, kakva je u Srbiji, gde je bio manje-više čist srpski elemenat, ili u Hrvatskoj, gde je bio hrvatski. Te su se razlike, izazvane posebno obrazovanjem na zapadu hrvatske, a na istoku srpske države, javile prilično rano, i to, naravno, kao političke razlike, – tako da je jedan učen vizantski car X veka, Konstantin Porfirogenit, mogao dosta sigurno povući granicu između njih, koja ih je delila na celom području od Plive do Cetine, idući preko Levanjskog Polja. Posle propasti Bodinove države i pošto je Hrvatska izgubila svoju samostalnost, Bosna, od XII veka, počinje da živi zasebnim političkim životom. Kao što se u Dubrovniku Srednjega Veka bio razvio posebni dubrovački patriotizam, tako se vremenom razvija i u Bosni bosanski. Uži pokrajinski interesi privlače svu pažnju bosanskih vladara i njihove vlastele. „Dobri Bošnjani” postaju ideal podanika. Kod takvih ljudi, koji paze više svoje i bosanske interese, polagano iščezavaju ili gube potpuno svoju oštrinu ranije političke razlike. Jedno vreme činilo se čak da je Bosni namenjena historiska misija, da stvori jednu trajniju srpsko-hrvatsku zajednicu. U državničkim planovima velikoga Tvrtka jasno se razvija njegova misao da od Bosne stvori središte jake narodne države, koja bi na jednoj strani obuhvatila Srbe, a na drugoj Hrvate. Da je kojom srećom uspeo, taj Tvrtkov plan, s kraja XIV veka, dao bi nesumnjivo neki stvarniji sadržaj toj srpskohrvatskoj zajednici i učinio bi nam, verovatno, budućnost nešto prijatnijom, nego što je bila u vremenima posle toga. Kad nema dubljih razlika političke se lako izravnjavaju, pošto njih stvaraju interesi, a ne krv i dublja osećanja. U toliko bi, u izvesnom pravcu, bosanska prošlost mogla biti gotovo i poučna.

Ali, uz plemenske razlike postojale su od ranih vremena još i verske, u Srednjem veku mnogo opasnije od političkih. Pored pravoslavnih i katolika tu su još delovali i bogumilski sektaši, a od XV veka pridolaze i muslimani. Sve tri ili četiri vere bile su jedna drugoj neprijateljske; dizale jedna protiv druge prave krstaške ratove; i između svojih pripadnika napravile su jaz redak u tolikom trajanju u historiji drugih naroda. U XVII veku, primera radi, imala su sva tri verska elementa u Bosni svoju književnost i književne radnike od ne male vrednosti. Pravoslavni su u to vreme s pažnjom negovali hronografsku književnost; kod katolika javio se tada svojim spisima Matija Divković; kod muslimana Muhamed Hevaji. Ali ti pisci koji žive u istoj zemlji, često u istom okrugu ili srezu i pišu istim jezikom, ne znaju jedan za drugoga; u njihovom radu nema nikakve zajednice; oni ne gledaju u narodu celinu, nego samo svoje delove u njemu; oni su se s toga uzajamno ogradili ne tarabama, nego najtvrđim zidom. Od XIII veka do danas najveći deo svih podela, društvenih, klasnih i najposle političkih, vrši se u glavnom prema verskoj pripadnosti; čak su i nacionalna opredeljivanja tim uvetovana. Nije čudo što je Bosna radi toga nazvata našom Španijom. Verska pocepanost u njoj bila je često glavni uzrok svemu nepoverenju, a oštra podela po veri najveća je smetnja stvaranju nacionalne solidarnosti u teška vremena iskušenja. Koliko to versko opredeljivanje ima uticaja pokazuju najbolje bosanski muslimani. Dok su pravoslavni iz reda Srbi, a katolici Hrvati, dotle se muslimani, verski veoma konzervativni, osećaju bliži Turcima nego Srbima i Hrvatima, iako su nesumnjivo čisti Sloveni i ne znaju za drugi maternji jezik sem našega. U vreme nacionalnih borbi XIX veka svaki musliman Bosne i Hercegovine gledao je u hrišćanskim ustanicima ne brata po krvi i jeziku, nego mrskog đaura, koji se digao na dina i na sultana u Stambolu; i ma koliko da je mrzeo Osmanlije i imao od njih mnogo da podnese, on se nikad, ni za čas, nije kolebao za koga da se opredeli.

Jedno vreme, u XIX veku, beše ozbiljna opasnost da Bosna i Hercegovina ne postanu „jabuka razdora" između Hrvata i Srba. Srbi su od davnina relativna većina u tim zemljama. Za vreme robovanja pod Turcima kod njih se razvilo vrlo živo osećanje narodne zajednice na celom području gde su stanovali i jaka želja da dočekaju dan svoga ujedinjenja. Od Karađorđeva Ustanka Bosna je bila prva želja obnovljene Srbije. Narodni pevač, klasični Višnjić, rođeni Bosanac, govorio je kroz Voždova usta želju celog naraštaja:

Drino vodo! plemenita međo

Izmeđ Bosne i izmeđ Srbije!

Naskoro će i to vreme doći

Kada ću ja i tebeka preći

I čestitu Bosnu polaziti!

U vreme kneza Mihajla bosansko pitanje nije skidano s dnevnog reda u njegovim planovima i nije slučajno da na njegovu spomeniku desna ruka stoji uperena prema Bosni. Šta je Bosna značila u osećanjima srpskog naroda pokazala je najbolje aneksiona kriza 1908. godine, kada je mala Srbija, ne obazirući se na posledice, ustala prema silnoj dunavskoj monarhiji. „Srpski se problem mora rešiti silom”, pisao je tad jedan naučenjak mirne krvi, g. Jovan Cvijić, jer su

Bosna i Hercegovina za srpski narod „centralna oblast i jezgro naroda”. Austrija, koja je želela imati Bosnu i preko nje koračati dalje na Balkan, prema Solunu, tražila je oslonca za svoju politiku u katoličkom, odnosno hrvatskom delu bosansko-hercegovačkog naroda. Ona je Hrvatima davala neobavezne poruke da je u njihovom interesu da je pomažu i da je ujedinjenje Hrvata pod Austro-Ugarskom dosta blizak i relativno lak cilj. Jedan deo hrvatske javnosti dao se zavesti tim obećanjima, koja su čitavo vreme ostala prazne reči; dok su drugi hrvatski rodoljubi, s razumevanjem pravih namera bečke politike, upozoravali i Srbe i Hrvate da ne ulaze u ljute razmirice za tuđ račun. Srećom, danas je to pitanje bez stare opasnosti; u zajedničkoj državi Srba i Hrvata ispunjene su želje obadviju strana.

Ovo preplitanje verskih i političkih momenata učinilo je bosansku prošlost vrlo složenom, a prilike u Bosni i Hercegovini sve do neki dan veoma teškim. Slovenačka, Srbija i Crna Gora bile su dugo vremena etnički i verski homogene, a u svima ostalim našim oblastima u Hrvatskoj, Dalmaciji, Vojvodini i Južnoj Srbiji verske su grupacije, u glavnom, samo od po dve vrste: pravoslavni i katolici, odnosno pravoslavni i muslimani. Radi toga u njihovom životu nije bilo svega onoga što naročito karakteriše život u Bosni, sa borbom u troje, sa mnogo osobenog, osetljivog i uvijenog na jedan poseban, lokalno vrlo negovan, način; kad je svaka akcija vođena, u glavnom, samo jednom rukom i kad je veština bila često puta potrebnija od vrline.

Pored toga, zanimljivost i složenost Bosne i Hercegovine čini još i ovo. Ni u jednoj pokrajini našoj na Balkanu nije se tako jako ukrstio uticaj Istoka i Zapada, kao u ove dve: Dalmacija, Hrvatska i jedno vreme Zeta bile su pretežno pod uticajem romanskog elementa; u celoj Srbiji, naročito od XII veka, a u južnoj i od ranije, prevlađuje uticaj istočnjačko-vizantiski. Jedine su Bosna i Hercegovina, gde se gotovo pred očima svih oseća i jedan i drugi uticaj, ako ne u potpuno jednakoj meri, a ono ipak u tolikoj, da se omeri dadu jasno ogledati. Ti uticaji vide se najpre u veri. Prvih vremena zapadni uticaj prevlađivao je u svoj zemlji. Latinski jezik držao se u izvesnoj tradiciji vrlo dugo. Svi hrišćanski spomenici bosanskog područja, tj. ostaci crkvene arhitekture i grobova u čitavom vremenu od V–XI veka, u nesumnjivoj su vezi sa dalmatinskim i imaju apsolutno istu vrstu rada i iste tipove. Ali, pored toga, ima dokaza i o uticaju Vizantije i Istoka. Za cara Vasilija I tvrdi se da je slao sveštenike u neretljansku krajinu; kult istočnjačkih svetaca Srđa, Trifuna, Kuzmana i Damjana, Dimitrija, Tekle i dubrovačkog Vlaha bio bi dalja potvrda za to. Za srpskog kneza Mutimira, pod čijom se vlašću nalazio i jedan deo današnje Bosne i Hercegovine, zna se da je pristajao uz istočnu crkvu, iako ga je papa pozivao, da se, po tradiciji svojih prethodnika, vrati panonskoj dijecezi. Dva-tri veka docnije istočni elemenat znatno pojačavaju bogumili, čije je učenje, kako se zna, potpuno maloaziskog i balkanskog porekla. Verska borba, koja se vodila kroz čitav Srednji Vek, povlačila je za sobom i borbu oba uticaja, i to je, u više mahova, donosilo Bosni izvesno pojačanje njenog kulturnog kapitala. Kao posledica verske aktivnosti došla je književnost. Ona je pretežno sva na narodnom jeziku i u ćirilici, kojom se služe i pravoslavni i bogumili i katolici (do XVIII veka) i muslimani (sve do austriske okupacije). Primeri upotrebe glagolice vrlo su retki. Bosna je, zanimljivo, više uticala na Dalmaciju unošenjem ćirilice, nego kulturnija Dalmacija svojim pismom na Bosnu. Posle turskog osvajanja uticaj Istoka prevladao je potpuno čak i kod katoličkog elementa, koji je jedini, preko svog sveštenstva, održavao kakve-takve veze sa Zapadom. Bilo bi naročita interesa proučavati nešto izbliže

kako se to osvajanje Istoka odnosilo prema starom nasleđu Zapada u zemlji i kakve je sve oblike dalo u obrazovanju specijalnog bosanskog tipa kulture.

Pored tog ukrštavanja uticaja Istoka i Zapada u verskim pitanjima, ono se da videti i u drugim oblicima društvenog života. Zapadnom uticaju znatno je pomogao veliki ugled i primer Mađarske, koja je nekoliko vekova bila vrhovni gospodar Bosne. Moglo bi se, sa dovoljno razloga, reći, da je zapadnjaštvo Mađara u Srednjem Veku vrlo problematična stvar i da je velik deo njihovih tekovina došao uticajem njihovih slovenskih i nemačkih suseda; to bi se moglo reći, pa, ako hoćete, i primiti, ali bi se, i pored toga, moralo utvrditi, da je toga uticaja bilo i da je bio vrlo osetan. Ta za samu dinastiju Kotromanića postoji vrlo verovatno predanje da je došla u Bosnu preko Mađarske, iako je inače germanskog porekla. U državnom uređenju Bosne, u stvaranju posebnih komitata u Krajini i tuzlanskom okrugu; u odnosima između vlastele i podanika, vlastele i kralja; ili u nekim osobinama formulara državnih isprava; ili u izvesnim osobinama materijalne kulture, – uticaj mađarskih, odnosno zapadnih obrazaca toliko je vidan, da o njemu ne može biti sumnje. S druge strane, postoje stare tradicije vizantiske uprave; dolaze, naročito od Tvrtkova vremena, neposredno primljeni obrasci raških ustanova; tako da je i taj uticaj vrlo živ i jasno ocrtan. Na bosanskom dvoru i u kućama bosanske vlastele nalaze se odive sa raznih strana sveta, istoka i zapada: mađarske princeze, ortenburške grofice, fjorentinske sinjore, srpske kneginje, bugarske i carske kćeri; to sve dolazi sa svojim shvatanjima i navikama i unosi u Bosnu jednu mešavinu, koja samo pojačava ukrštavanja raznorodnih kultura. U ostalom, eno vrlo rečita primera u najlepšem delu naše stare pismenosti, u evanđeliju rađenom za humskog kneza Miroslava. U tekstu tog evanđelija ima izvesnih jezičnih i pisarskih pojava koje pokazuju nesumnjiv uticaj srpske pisarske škole iz Južne Srbije. Slike međutim, imaju toliko zapadnjačkog, da bi, sve kad ne bi bilo među njima one beleške o „Žvanu batisti”, same po sebi dovoljno govorile čijeg su porekla. Bosna je puna tih spomenika koji stoje kao na raskrsnici dvaju kultura i koje joj daju naročito mesto među našim pokrajinama. Dodajte tome ogroman broj spomenika turske kulture, kakvih sem Južne Srbije nema nijedan drugi naš kraj i onda ćete razumeti radi čega Bosna i Hercegovina zaslužuju posebnu pažnju i složeniju studiju.

Uz taj historiski značaj i interes, Bosna i Hercegovina privlače i svojim prirodnim lepotama. One su po svojoj raznolikosti slika cele naše države. U njima će se naći sve; od ogromnih starih šuma i pitomih planinskih rudina do surih hercegovačkih krševa i ubogih karsnih vrtača; od bogatih planinskih reka do davno zatrpanih suhopotočina; od široke posavinske kotline do strmog neumskog mora. Pojedine partije u njima imaju izgled i svežinu najlepših alpskih predela, a pojedina mesta živopisnost i boju Istoka. Primeri Popova Polja ili Mostarskog Blata, kad se čitav jedan kraj za par dana pretvori u ogromno jezero i kad tog jezera, opet za nekoliko dana, može da nestane, prestavljaju prirodne pojave karsnih polja Hercegovine, koliko retke toliko i zanimljive. Na drugoj strani, ispod sivog i vlažnog Jajca, videćete kako se čitavo jedno jezero u peni ruši niz potamnele stene i kako taj pad Plive ima nečeg i što osvaja veličanstvenošću i što zadivljuje neobičnošću.

Vladimir Ćorović: Bosna i Hercegovina (1925)

Historiski pregled

Iznenađuje pojava da se historija Bosne i Hercegovine kod nas općenito malo zna. I to ne samo u pokrajinama bližeg ili daljeg susedstva, nego i u njima samim. Sem o poslovičnom banu Kulinu i o Hercegu Stepanu, gotovo ni u jednoj drugoj ličnosti starije historije nema nekog naročitog pomena u narodu. Razloga za to biće, valjda, više; ali nama se čini da je jedan ponajglavniji. Nijedan od bosanskih vladara, sem Hercega Stepana, nije ostavio iza sebe onakav jedan spomenik kakvi su primera radi, Studenica, Gračanica ili Dečani u raškoj državi i nijedan se, kako se danas čini, nije u onolikoj meri brinuo „za dušu”, koliko su to, u nepokolebljivoj tradiciji, činili Nemanjići i njihovi neposredni naslednici. Zadužbine Nemanjića bile su koliko kulturna središta izvesnog kraja toliko i čuvari pomena svojih osnivača. Kako je napredak pravoslavne crkve u nemanjićskoj državi bio usko vezan sa napretkom cele države, to je prirodno, da je crkva, posle kosovske katastrofe i pada despotovine, s pijetetom čuvala tradicije staroga gospodstva i svojim spisima i svojim pričanjima oživljavala sećanja na dane čestitoga carstva. Dobar deo naših narodnih pesama često naglašava vezu državnog sjaja Nemanjića sa sjajem crkve. U onoj prkosnoj pesmi Miloš u Latinima niko manji od tog kosovskog junaka ne kazuje latinskoj gospodi:

Vi ste mudri gospodo latinska

Jeste mudri al’ zborite ludo

Da vi znate naše manastire,

Naših slavnih cara zadužbine,

Kakovi su i koliki li su!

U drugoj jednoj pesmi, u Zidanju Ravanice, kneginja Milica potseća svoga gospodara:

Što bijahu Nemanjići stari,

Carovaše, pa i preminuše,

Ne trpaše na gomile blago,

No gradiše s njime zadužbine.

U trećoj pesmi, Zidanje Dečana, narodni pevač daje svesno pravi značaj starim zadužbinama, kada govori kako će se one održati, i to, što je vrlo važno, održati pod Turcima:

U njoj će se pjevat liturđija

I kupit se narod Srbadija.

Ovaj poslednji stih je od naročite važnosti. Kao narodna zborišta manastiri su igrali veoma važnu ulogu za celo vreme robovanja pod Turcima. Narodni pevač, inspirisan kaluđerskim pričanjima, ponekad možda i sam ih tih krugova a videći od kolikog su značaja te stare bogomolje za narodnu svest i otpornu energiju, slavio je onda sa naročitom ljubavlju vitezove Kosovskog Mučenika i ranije nemanjićske dinastije, iznad koje je stalno svetlio veliki lik Sv. Save. Bosanskim vladarima to je nedostajalo. Katolička, više kozmopolitska nego nacionalna crkva, nije nigde mnogo negovala takav lajički kult. Drugi, koji su bili pravoslavni, a umrli bez tih spomenika, otišli su prilično bez traga. Ne prošavši kroz crkvu oni nisu ušli u narodnu tradiciju guslarsku, pa, prema tom, ni u sam narod. Samo tako nama se čini da možemo razumeti kako se moglo dogoditi da u onom delu naroda čija je tradicija vrlo živa i gde je očuvan gotovo najlepši deo i nemanjićske i kosovske epopeje, nije zapamćeno gotovo ništa o velikim podvizima Tvrtkovima, ili o ljutim borbama Hrvoja Vukčića ili o neobičnoj pogibiji kneza Pavla Radenovića i svemu što je išlo posle toga.

I

U lepom Zemaljskom Muzeju u Sarajevu, u dva prednja paviljona, vrlo je pregledno, sa mnogo primeraka, prestavljena prošlost Bosne i Hercegovine u prehistorisko i rimsko doba. Na prehistoriji se u austrisko doba radilo veoma mnogo; sredstva za te studije davata su širokom rukom. Ono što se tamo ranije, za vreme Austrije, nije rado gledalo, bila su proučavanja iz naše prošlosti; jer se nije želelo da se takvim radovima utvrđuju organske veze sa ostalim sunarodnicima preko bosanskih granica.

Najstarija prehistoriska nalazišta Bosne i Hercegovine počinju od mlađeg kamenog doba i vrlo su bogata. Najslavnije od njih jeste Butmir, naselje razvijeno u šumovitoj i vodama bogatoj dolini Sarajevskog Polja. U čitavom naselju, koje broji nekolike hiljade predmeta, nije nađen ni jedan jedini komad metala. Sve je čist kamen i ilovača. Što daje posebnu važnost Butmiru jeste to da se u njemu razvila čitava industrija kamenog oruđa i keramike. U nj je na preradu donošeno toliko kamenja sa drugih strana i u tolikom obimu, „za koji”, kako vele stručnjaci, „jug Evrope daje malo analogija”. Radionica za keramiku bila je takva i tolika, „da nije nikad i nigde u tolikom broju i tolikoj raznovrsnosti nađena na kom nalazištu mlađeg kamenog doba”; a njeni proizvodi, naročito lonci sa lepo rađenim motivima tekućih spirala, još su uvek predmet vrlo pažljivih studija. Samo stanovništvo butmirsko nije bilo nestalno lovačko jato, nego je već živelo u naročito podizanim kućicama. Te kolibe bile su upravo pleteri nad izrovanim rupama u zemlji, obasuti zemljom pečenom na suncu ili zalepljeni prostim blatom obilatim u onamošnjim močvarama, – ali su to kod nas prva utvrđena staništa podizana ljudskom rukom. Neolitsko naselje u Donjem Klakaru kod Broda ima znatno primitivniji materijal nego Butmir. Njegove su posude pravljene od nepročišćene zemlje, imaju mnogo kvrga i jedini su im ukras po neki otisak jagodica na prstiju. Inače, obilje kamenog oruđa svake vrste, često puta rađenog vrlo dobro, naročito u oblicima kresanog kamena, nadmašuje ponekad butmirsko bogatstvo. Ali, mimo Butmir, ovde je nađen i odlomak jedne broncane srele, što znači da je u staro kameno naselje ušao i noviji metalni

elemenat. Po obimu veće nego butmirsko bilo je treće naselje kamenog doba na Kraljevinama, blizu Novog Šehera, ali ono do danas nije dovoljno ispitano. Tu je upao u oči, na jednom mestu, sloj pečene zemlje poput ognjišta sa 18 plosnatih prizama isto od pečene zemlje, koje su, po običaju primitivnih ljudi, verovatno služile za potrebe kuhanja.

U Bosni i Hercegovini nema nijednog nalazišta koje bi bilo čisto ili pretežno broncanog tipa. Sva naselja sa tim materijalom su dugotrajna naselja, koja se održavaju kroz više vekova i perioda i u kojima je broncano doba samo etapa. Najveći deo tih naselja počinje iz mlađeg kamenog doba i traje sve do prvih vekova oko Hrista. Ako neolitsko oruđe nije uvek dokaz neposrednog porekla naselja u kome je nađeno, ono ipak pokazuje tradiciju izvesne starije kulture, koja se nasleđivala ili primala i po potrebi održavala i, osim toga, zanimljivu postepenost razvitka ljudske kulture.

U sarajevskoj okolini, u kojoj se bio razvio Butmir, postojala su sigurno i druga naselja starog vremena, uvetovana bogatstvom vegetacije, lova i izdašnosti toga kraja. Na obroncima Trebevića, na Zlatištu, na Sobunaru i na Debelom Brdu, oko Sarajeva, nađena su nekolika naselja, koja počinju u kamenim dobom, pa idu delimično sve do rimskih vremena. Da su to bila stalna naselja pokazuju, sem ove dugotrajnosti, s jedne strane ostaci ognjišta s pepelom i primitivnim kuhinjskim priborom, a s druge strane utvrde oko naselja, u obliku kružnih nasipa, dobro očuvani kastelijeri, čije mnogobrojne analogije nalazimo naročito u Istri. Sličnih dugotrajnih naselja bilo je u Bosni i Hercegovini više. Takva su, primera radi, i veliko naselje u Varvari, u prozorskom srezu, koje traje sve do Srednjeg Veka i koje je važno s toga što su tu nađeni mnogobrojni kalufi za levanje bronca; za tim Čungar kod Cazina, gde je utvrđeno više predmeta nesumnjivo donesenih sa strane u ovaj kraj.

Važna i bogata naseobina ove vrste jeste ona sojeničarska kod Ripča, u bihaćkom kraju. Sojenice, ili naselja podignuta na kolju („cakoljička”), koja se održavaju još i danas u nekim našim krajevima oko Une, spadaju u ponajstarija nasleđa Balkanskog Poluostrva. Još Herodot, u svom opisu južne Maćedonije, spominje ta starinska naselja na kolju blizu ušća Strume, na jezeru Prazijasu i oko njega. Na visokom spojenom kolju, usred jezera, bile su podignute njihove drvene kućice i spojene s kopnom samo jednim mostom. Malu decu vezali bi za nogu, da se sa koliba ne omaknu u vodu. Svaki čovek, koji je imao prava na više žena, morao je da za svaku novu ženu u to staro naselje donese po tri koca, da ga pojača i proširi. Sojeničari su bili ljudi koji su se ponajviše bavili ribolovom. Za ove „nakoljce” u strumskoj dolini Herodot saopštava da su čak ribom hranili i svoju stoku. Ripački sojeničari bili su, izgleda, ljudi mnogo šireg interesa. Njihova naselja, koja verovatno pripadaju dvama periodama a hvataju do 4000 kvadratnih metara, pokazuje uz obilje koštanog oruđa za ribarstvo još i mnogo drugih predmeta, iz kojih se vidi da su se njihovi ljudi bavili i ratarstvom i gajenjem stoke, pa čak i metalurgiskim poslovima. Keramika je isto tako bogato zastupljena. Jedan očuvani zemljani sač sa nešto drugih odlomaka pokazuje da je hleb pečen na ognjištu pod njim, pod žeravicom, kao što se i danas radi na mnogo strana. Od domaćih životinja ljudi toga vremena imali su već pripitomljene četiri vrste vola, dve vrste svinje i ovce, koze, konja i tri vrste pasa. Sa psima ripački sojeničari išli su često u lov i u njinim nalazištima nađeni su ostaci od nekoliko vrsta životinja i tica. Za kulturniji stepen ovog naselja, koje je delimično propalo zbog vatre, a posle trajalo i za rimskih vremena, dokaz je i

to što su znali da tkaju na posebnim uspravnim stanovima i što su u većoj meri upotrebljavali šivaće igle od kosti. Da su bili u saobraćaju sa ostalim svetom govore nalazi ne samo primorskih oštriga, nego i dvaju vrsta školjki, od kojih je jedna, Cypraea moneta, bila na vrlo visokoj ceni u izvesnim afričkim krajevima.

Drugo veliko bosansko naselje na kolju, jedno od dosad najbogatijih na celom Balkanu, to je Donja Dolina kod Bosanske Gradiške. To je mesto na kom i dan današnji postoje sojenice, nesumnjivo najtipičnije za Bosnu, a vrlo poučne za čitavu Evropu uopšte. Stara naseobina u dolini nije bila sastavljena od primitivnih drvenih koliba, nego pokazuje razvijeniji tip zgrada sa većim potrebama. Podnica je u njima imala naboj od ilovače, a tako isto i drveni zidovi. „U mnogih se zgrada moglo ustanoviti da su sobe imale strop, a više njega tavan, koji je služio ka spremnica… Zgrade, koje su služile za stanovanje, bile su razdijeljene u 2 ili 3 prostorije, a uz svaku ovaku zgradu nađene su pomanje, koje su služile kao hambari i štale”. U sredini kuće bilo je ognjište na gustom naboju ilovače. Izgleda, čak, po nekim ostacima da su se sojeničari toga kraja služili zatvorenim četvrtastim zemljanim pećima za ogrev i da su imali i peći za hleb. Jedan veliki čamac, izdubljen od jednog drveta, pravi „monoksilon” dug 12,5 metara, sada brižljivo i pod staklom čuvan u sarajevskom muzeju kao jedan od njegovih najdragocenijih predmeta, prikazuje saobraćajna sredstva naselja i izvesnu poduzetnost većeg zamaha. Ono što je u Dolini, pored svega toga, od neprocenjive vrednosti, jeste činjenica da su u njoj nađeni vanredno lepo očuvani grobovi sa grobnom kulturom toga stanovništva. Jedan, i to veći deo njihov, sadrži mrtvace u drvenim, danas karboniranim sanducima i koritima, sahranjene u celini; dok drugi, manji deo, ima spaljene kosti očuvane u žarama. Od starog zanimanja stanovništva keramika se još i danas dosta neguje u ovom kraju. I sada, kao i pre, lonci se peku na otvorenoj vatri, rade se prostom rukom, u ilovaču se meša vapneni pesak, a lončari još uvek upotrebljavaju jedan naročit metod rada „da im posude dobivaju crnu grafitnu površinu, koja karakteriše mnoge prehistoričke posude”. Nesumnjivo je da je i Donja Dolina, kao i Ripač, bio u nekim vezama sa zapadnim naseljima severne Dalmacije, Like, Istre i Italije, naročito u svoje poznije doba.

Dolina reke Save bila je u staro vreme dosta gusto naseljena, što je i razumljivo s obzirom na plodnost tla, na bogatstvo riba u vodama i na bogatstvo životinja u bliskim šumama. Sava je, osim toga, bila vrlo pogodna prometna arterija, koja se gotovo sama nudila da se iskoristi. Starih naselja, s nalazima iz raznih ranih perioda, ima u Mačkovcu, Sitnežu i kod Vojskove, blizu Doline; u Šamcu; u Brodu i s bosanske i sa slavonske strane; u Drenovoj Dolini u brčanskom srezu; kod Orašja blizu Tolise. Kod Novoga Grada, u brodskom kotaru sa slavonske strane, nađeno je jedno sojeničarsko naselje, ali daleko manjeg značaja od dolinskog. Promet sa svetom van svog uskog kruga razvio je i kod tog primitivnog naroda izvestan smisao za bogatstvo i raskoš. Raznovrstan i obilat nakit za sve delove tela bio je mnogo u običaju i slat je čak i u grob sa umrlima. Jedan đerdan u Donjoj Dolini, neočuvan potpuno, ima 84 jantarova zrna, od kojih su neka velika kao orah i lešnici, 88 jednobojnih i 56 ornamentiranih zrna i 10 komada skupe kaori-školjke. U grobovima kod Tešnja nađen je jedan broncani bodež i kelt sa bogatim ornamentima i sa nekim drugim predmetima vrlo otmene izrade.

Rano je došla do značaja tuzlanska dolina, nesumnjivo u prvom redu radi svojih slanih izvora i naslaga soli. U svim vekovima čitav taj kraj nosi ime samo po soli; Grci su je zvali Σαληνεζ, Srbi u Srednjem Veku Soli, Mađari, Su, Turci Tuzle (tuz = so). Ima mišljenje da je i samo ime Bosna došlo od soli. U albanskom jeziku reč bos, boss znači „slanik” ili „mesto gde se isparava slana voda da ostavi so”. Nalazi iz kamenog doba nisu, istina, mnogobrojni, ali ih ima; a iz broncanog doba nađena je, među ostalim stvarima, jedna posuda, koja je veoma zanimljiva. Na njenom dnu očuvao se jedan mineralni proizvod, koji je nastao samo tako što se u posudi pokušalo rastopiti komad olovnog sjajnika. Tuzla nema takve rude; njena najbliža nalazišta su u Srebrenici i Olovu. Vrlo je verovatno da ovde imamo primer razmene ruda druge vrste za so, koja je toliko potrebna za hranu ljudima i stoci.

Na podnožju slavne Romanije Starine Novaka, na Glasincu, na jednoj širokoj planinskoj visoravni, diže se obilje starinskih gradina i humki, kakvo, u toliko broju, nije još nađeno ni na jednom kraju Balkanskog Poluostrva. One se steru u širokom polukrugu sve od Drine do Bosne, sa primetnim opadanjem kad su dalje od središta, i broje na 5000 gromila. Kad je razrušio kiličku Tebu i smakao njenog gospodara Eetijon, Ahilej nije oplenio poginulog, nego ga „spali sa divnim oružjem i nasu mu humku.” Posle borbe jedan junak u Ilijadi predlaže da valja pokupiti sve mrtvace i spaliti ih, „a oko lomače nasućemo jednu zajedničku humku”. Za balkanske Tračane naveo je već Herodot da mrtvace ili spaljuju ili sahranjuju, a pri tom im naspu gomilu. Glasinac je klasično mesto te kulture. U tumulima (humkama, gomilama), od kojih neki imaju u prečniku po 15–20 metara, nalaze se i pojedinačni i skupni grobovi; a ima i obično sahranjenih i spaljenih skeleta. Karakteristično je, međutim, da su paljeni skeleti mnogo bogatiji i da je uz njih obično i oružje, dok je to u drugima ređi slučaj. Od oružja je najčešće koplje, čuvena ilirska sigina; mnogo su ređi mačevi i noževi, a ima nešto i sekira, od kojih više primeraka sa dve oštrice. Glasinački nalazi idu delimično u kraj broncane i u prvu železnu periodu takozvanog halštatskog tipa. Naročit značaj imaju glasinački nalazi radi svog opšteg karaktera: oni su tipovi naglog prelaza broncane u gvozdenu periodu, koja je ovde, kako se čini, nastala ranije nego u Halštatu. Drugi značaj je u tom „što velika većina broncana nakita prestavlja niz oblika, skroz lokalnog, autohtonog karaktera, koji su dosele nađeni samo u ovim gomilama i dokazuju da su to proizvodi jedne domaće, samonikle, tehnički i umjetnički napredne kulture.” Glasinačka nekropola, iako ima izvesnih manjih nalaza iz rimskog doba, u celini svojoj ograničena je na dosta usko vreme. Važno je i vrlo zanimljivo da u njenim gromilama ima vrlo malo oblika iz poznije latenske periode i da naselje, tako bogato do tog vremena, posle toga nema nikakva većeg značaja, niti znaka nekog intenzivnijeg života. Šarengradsko naselje u Sremu, na primer, koje kao i glasničko pripada halštatskoj periodi, održalo se i docnje. Objašnjenje za tu pojavu nalazi se u tom, što se za predstavnike halštatske periode kod nas smatraju Iliri, a za nosioce latenske općenito Kelti. Značilo bi, prema tom, da su Kelti potpuno potisli Ilire iz njihovih glavnih sedišta, koja su iza toga propala ili tavorila sa vrlo oskudnim brojem preostataka. Kako glasinački period traje u vreme IX–III veka pre Hrista, to je sasvim prirodno da su njegove veze sa stranim svetom još mnogobrojnije, nego što se dalo utvrditi za naselja Ripča i Doline. Pored jantara, stakla i emalja ovde je nađeno više fibula talijanskog porekla, koje su dolazile u središnju Bosnu ili kopnom od Istre, (posredna stanica u Dolini ima iste tipove) ili, možda, s juga i zapada, preko

mora. Od grčkih stvari upadaju u oči kacige korintskog tipa, posude u obliku skifosa, broncane dokolenice, poznate grčke knemide i drugi predmeti.

Druga velika bosanska nekropola, ali znatno manja od glasinačke, to je ona sa ravnim grobovima u Sanskom Mostu. Zanimljivo je da između ove i glasinačke nekropole nema gotovo nikakve tipske zajednice ni u spoljašnjem obliku, ni u samim nalazima. Jedino što bi im bila opšta zajednička crta, to je pojava da i jedna i druga imaju pored skeletnih grobova i tragove paljevine, i to, od prilike, u podjednakom broju. Sudeći po nađenim fibulama (čertoški tip) i po srodnosti keramike ova nekropola imala je nekih veza sa naseljem Donje Doline i sa krajinsko-ličkim naseljima ove periode. Kao što su se nekad sojeničari Ripča i Doline bavili taljenjem bronca, tako su se stanovnici oko Sanskog Mosta bavili kovanjem železa, iskorišćavajući bogate majdane svoje okolice. Severozapadnije od Sanskog Mosta nađena je još jedna velika nekropola u Jezerinama kod Bihaća, koja je pripadala plemenu Japoda, a postojala je od IV veka pre do II veka posle Hrista. Tu se na osnovu grobnih nalaza dade tačno utvrditi razmer između skeletnih i paljenih grobova: u najstarijim periodima ove inače relativno mlade nekropole, u kasnije halštatsko i ranolatensko doba, prevlađuju skeletni grobovi, i to za halštatsko doba sa 85%, a za latensko sa 66%. Od tog vremena, od srednjelatenskog, uzima sve više maha spaljivanje mrtvaca, tako da je u rimsko doba procenat takvih grobova dostigao do 90%. U ljubuškoj Gorici, u Hercegovini, otkriven je i jedan pravi krematorij. U jednoj, do naših dana očuvanoj zgradi, našle su se ljudske kosti, ugljen i pepeo i od vatre uklačeni kamen, zgusnuto sve u jednu gomilu, koja je bila izmešana sa ostacima oksidiranog metalnog nakita i drugih predmeta. Drugi deo te kuće služio je za sahranjivanje nespaljenih lešina, kao neposredan primer paralelizma u pogrebnim običajima ljudi toga doba.

Najmlađa nekropola bosanska tih starih vremena, otkrivena u prehistoriski toliko obilatom bihaćkom kraju, i opet u području Japoda, to je nekropola u Ribićima. Ona potiče iz srednjelatenskog vremena i traje do II veka po Hristu; nađeni novci u njoj dopiru do cara Antonina Pija (137–161. godine). U njoj potpuno prevlađuje običaj spaljivanja: od 36 grobova samo ih je 6 bilo sa skeletima. Spaljene kosti, s nešto nakita i sakralnih posuda, pokupljene u jednu žaru, stavile bi se ovde u zemlju, pa bi se obično pokrile kakvom zdelom ili kamenom pločom i onda zasule zemljom. Oružje, a osobito dugi noževi, stavljali su se po grobu s polja, negde preko humke, a negde su „kraj žare okomito usađeni u zemlji”. Nešto od tog starog običaja kao da se održalo i kod nas. Već pokojni V. Karić ukazao je na pesmu o smrti Kajice vojvode, gde Srbi, posle vojvodine pogibije,

Saraniše vojvodu Kaicu,

Čelo glave koplje udariše

_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _

Po grobu mu oružje prostreše;

Od Madžara unku načiniše.

Još jednu sličnu staru, tradiciju pomenuo je g. Ć. Truhelka. Proučavajući jednu latensku gomilu u Mahrevićima (čajnički srez), on je u njoj našao, pored spaljenih kostiju i uza njih oštećenih predmeta od vatre, još i velik broj staklenih delimice lepo ornamentisanih zrna od đerdana, od kojih dobar deo očigledno nije bio u vatri, nego je u gomilu bačen naknadno kao dar ili milost nestalom. „Slične donacije na grobu pokojnika još su i danas običajne u našeg seoskog naroda, te će osobito ženske osim jabukama, limunovima, jaglucima, darivati pokojnički grob nakitom – đerdanom, prstenjem i dr.”.

II

Najstarije stanovništvo Bosne i Hercegovine misli se da su bili Tračani i da je Butmir njihovo naselje, kao što bi takvo bilo i Vinča u Srbiji. Van sumnje je, međutim, da su ovde živela mnogobrojna ilirska plemena, čiji saplemenici dopiru južno do Ohrida, istočno do Morave, a na zapadu i s druge strane Jadranskog Mora. Od mnogobrojnih njihovih plemena pominjemo samo Japod u bosanskoj Krajini sa središtem oko Bihaća; u dolini Neretve Ardijeje ili Vardeje; u jugozapadnoj Bosni i srednjoj Dalmaciji Delmate ili Dalmate, po kojima je čitava zemlja dobila svoje ime, isto kao i naš grad Delmanium, Дьльмно ili danas Dumno i Duvno. „Najveće i najbolje od ilirskih plemena" behu Autarijati, koji dopiru daleko u unutrašnjost (od njih verovatno ime Tare). Oni su se dugo borili sa Ardijejima oko nekih slanih vrela, radi ishrane stoke, i uspeli su da protivnike potisnu daleko prema jugozapadu. Negde u sredini Bosne stanovali su Desitijati, dok su u istočnoj Hercegovini stanovali jednim delom Dokleati, po kojima se čitava jedna oblast prozvala Doklea ili Duklja.

Prve veze tih plemena sa svetom, bar koliko govore historiski izvori, počinju preko Grka. Grčki trgovci, ponešto u odisejskoj tradiciji, odavno su obilazili obale Sredozemnog Mora i već su u VII veku pre Hrista počeli osnivati kolonije na albanskom primorju (Dirahijon–Drač). Novac iz te i iz druge grčke albanske kolonije, Apolonije, bio je ponajviše u prometu po našim zemljama sve do vladanja rimskih careva. Ali ima novca i iz drugih grčkih krajeva, čak i sa Eubeje. Uopšte, uticaj grčke novčane kulture vrlo je vidan. Jedno manje ilirsko pleme, Daorzi, koje je stanovalo na levoj obali Neretve, u stolačkom srezu, kovalo je u II veku pre Hrista svoj broncani novac sa grčkim natpisima, isto kao i ilirski kralj Balajos u Risnu. Grčkog uticaja ima i inače. Među amforama u Čapljini nađena je jedna sa grčkim natpisom, koji služi kao nepreporan dokaz uvoza, isto kao i jedna posuda sa grčkim žigom u Gradini kod Srebrenice. U verskom kultu sretaju se imena Hermesa; Pana i Nimfe kao božanstva, za stada i Artemide kao božice šume i lova. Grčke proizvode pomenuli smo u starim nalazištima, kao primera radi na Glasincu. Eno drugog primera u mahrevićkoj gomili. Tamo je nađen jedan prsten sa duguljastom ovalnom gemem od karneola, na kojoj je bio paenski lik grčkog porekla. Da je grčki elemenat dosta duboko zalazio u Bosnu, svedoči jedan grobni grčki natpis iz Biljače kod Srebrenice. Ne manji je dokaz za to i jedan votivni spomenik Mitrasov, u Lisičićima kod Konjica, zaveštan od nekog Menandra iz maloaziskog Afrodizijasa. Glavno mesto za sav taj promet s našim zemljama beše stara luka Narona, današnji Vid kod Metkovića. Ona se već pominje u drugoj polovini IV veka pre Hrista kao najvažnije mesto

našeg područja, u koje svraćaju mnoge lađe i trgovci. Osnovali su je Grci i dali joj ime po reci Neretvi (grč. Naron).

Negde oko sredine IV veka pre Hrista provalili su Kelti iz Panonije u zemlje oko Save i prodrli duboko u unutrašnjost Bosne sve do Neretve, gde su zadali težak poraz Ardijejima. U isto vreme oni su potisnuli i Autarijate, koji se usled toga pomeraju sve do Morave. Suviše borbeni Kelti su se upustili u velika ratovanja i rasplinuli se na više strana, posle čega je, prirodno, sledio poraz. U Srbiji jedno njihovo pleme, Skordisci, drži se nešto duže i osniva svoju tvrđavu Singidunum, današnji Beograd. U Bosni jak uticaj Kelta da se utvrditi kod plemena Japoda; a u Hercegovini njihov trag ostao je u području oko Konjica, gde se među imenima nalaze i ovaka, čisto keltskog porekla: Jakus, Bojo, Imscelio.

Iliri su bili u glavnom brđanska, danas bi rekli čisto dinarska plemena, u glavnom stočari, nemirni i gotovo stalno u međusobnoj krvi. Ardijeji su čisto četničko pleme i kad ih Autarijati potiskuju prema moru oni se u brzo snalaze i počinju gusarske napadaje po celom primorju. U svojim malim čamcima, brzim i lako pokretnim, oni ne samo što se smelo otiskuju daleko od obale, sve do Egejskog Mora, nego se usuđuju da s njima napadaju mnogo veće grčke i posle rimske lađe. Živeći tako kao četnici, gusari i stočari, oni se navikavaju na lak život, postaju oblaporni i pohotni i naročito vole da se opijaju, uživajući u čestim gozbama. Njihovo piće je neka vrsta piva, sabaja, a kod nas možda i vino. Ima, čak, priča da su ih Kelti, saznavši za taj njihov porok, namamili na dobro spremljenu gozbu i zamađijano piće i tako ih potukli. Na pijankama učestvuju i žene, koje su kod Ilira ravnopravne i koje ponekad uzimaju i vrhovnu državnu vlast, kao kraljica Teuta. Porodični život kod takvih ljudi ne izgleda da je bio mnogo moralan. Za izvesne ilirske poglavice zna se da su imali više od jedne žene, a za liburnske žene beleži se da su imale poviše muževa. Slobodne ilirske žene, kojima devojaštvo nije uvet za udaju, snažne i lepo razvijene, rade sve kućne poslove, a uz to čuvaju stoku i dovlače same drva za kuću; žive, dakle, od prilike onako kao i danas žene po Albaniji i Crnoj Gori, samo sa manje moralnih obaveza. Nesposobnu za život decu Autarijati napuštaju i vrše tako, kao nekad Špartanci, rasno odabiranje. U borbi oni se u glavnom služe kopljem; ređi su kratki mačevi u obliku jatagana i nadžaci. Njihova je glavna borbena veština prepad u klanicama, gde su vrlo spretni i gde se brzo sporazumevaju. Konjice, prirodno, nemaju. Za borbe u sređenim bojnim odredima nisu uvežbani, niti se tu lako snalaze. U dodiru s Grcima i posle u borbama dobivaju kao plen nešto više i lepšeg oružja, na koje očevidno dosta polažu. Na prsima, mesto oklopa, nosili su toke. Uređenje im je plemensko. Kod pojedinih plemena broj brastava je vrlo veliki; kod Delmata iznosio je 342, a kod Desitijata 103. Plemenima su upravljali njihovi poglavari, muški ili ženski. Plemena su živela dosta podvojeno, čemu je mnogo doprinosilo planinama rastavljeno i razuđeno dinarsko područje, na kom su živeli. Ta rascepkanost i suviše razvijena plemenska individualnost bili su uzrok da Iliri nisu nikad stvorili svoje zajedničke države i da su kasnije, radi međusobnih borbi i nikakve svesti o zajednici, postali dosta lak plen rimskog imperijalizma. Sredinom III veka pre Hrista beše nastala jedna ilirska država, ali je ona ograničena samo na područje Jadranskog Primorja, od Skadra do Cetine, a vlast toga vladara znatno su ograničavali plemenski predstavnici. O jeziku Ilira zna se vrlo malo, pošto su mu gotovo jedini ostaci lična imena i topografski nazivi. Tih imena ima, međutim, priličan broj i na našem području, očuvanih ponajviše u starim natpisima; takva su: Bato, Dazas, Glavus, Temeja, Panto, Tata, Pines, Brikuša, Zorada,

Zanatis, Mandeta i dr. U toponomastici starih ilirskih naziva ima vrlo mnogo sve do naših vremena. Glavna reka Hercegovine, Neretva, nosi ilirsko ime. Grad Zadar zvao se ranije Jader ili Jadera; očito je da je ime u vezi s nazivom Jadrana i sa drinskom oblašću Jadra. Od ardijejske varoši Biston i Bast došao je naziv Baška Voda. Gotovo sva imena bosanskih reka Drina, Drinjača, Buna, Sana, Una, Pliva starog su porekla i to ponajviše ilirskog. Batovo, Batotići, Batuša, Batići i sl. nesumnjivo su u vezi s imenom Bato. Od plemena Ibrijana potiče ime Ibra. Ime Arareva gomila na Glasnicu izvodi se od reči arar, koja se očuvala u albanaškom i još uvek označava humku.

Kao historiski činilac javljaju se ilirska plemena i njihova država tek oko 230. godine pre Hrista. U to vreme oni dolaze u sukob sa Rimljanima i izazivaju s njihove strane živ interes za sebe, a kod sebe čitavu promenu dotadašnje politike. Gusari i četnici, nesmetani od nekog jačeg protivnika, oni su postali strah svega susedstva, zbog svojih drskih napadaja, pa su, ohrabreni, sve više širili svoj krug akcije dopirući jedno vreme čak do Peloponeza i do talijanskih obala. Od njih počinje osetno da strada rimska trgovina i po Jadranskom moru i po njegovim obalama. Radi toga dolazi 229. godine do rimskog protesta kod ilirske kraljice Teute. Jedan od poslanika, preteći, rekao je tom prilikom kraljici da će Rim znati naterati Ilire da izmene svoje navike. On je tu pretnju, istina, platio glavom, ali je prorekao istinu. Njegova pogibija bi povod ratu, koji je za Ilire doneo znatne gubitke i značio početak čitava niza daljih nesreća. Rimljani su stavili svoju tešku ruku na Iliriju i istrajno su radili da se tamo učvrste. Iliri im u tom sami pomažu. U međusobnim borbama oni se slabe toliko, da moraju zavisiti od drugih, a osim toga jedna strana traži uvek naslon na Rim. Uz to, njihovo gusarenje ne prestaje i daje stalno novog povoda za sve oštrije mere. Godine 168. pre Hrista, posle poraza ilirskog kralja Gencija, i severno ilirsko područje, od Skadra do Neretve, dođe pod vrhovnu vlast rimsku, dok je južno bilo već ranije izgubljeno. Slobodna ostadoše jedino plemena iz unutrašnjosti. Za Delmate se, međutim, pominje izrično da su se bili odmetnuli od svog ilirskog gospodara, da su stvorili samostalnu državu i da su ostali slobodni i posle njegova poraza. Samo za kratko. Nesumnjivo je bilo da je cepanje pojedinih ilirskih plemena išlo jedino na ruku Rimljanima, koji su, radi tih međusobnih ilirskih borbi, mogli postizati svoje uspehe sa manje napora i žrtava i kojima je posle bilo lakše savlađivati male protivnike svakog ponaosob. Godine 155. palo je u rimske ruke i Dumno, glavni glad Delmata. Malo posle toga Rimljani su počeli svoja osvajanja Ilirije i sa severne strane, polazeći od Istre u dolinu Save. Od godine 129–118. pre Hrista oni su prodrli do Siska i Salone, uzeli sve te oblasti i još tada obrazovali posebnu provinciju Iliriju, čija je granica išla od reke Formija, južno od Trsta, preko karsta i juliskih Alpa, na reku Savu. U toj pokrajini bio je 59. prokonzul niko manji od slavnog Gaja Julija Cezara. Slobodoljubivi Iliri nisu mirno podnosili rimsku vlast i ustanci su kod njih bili i vrlo česti i vrlo krvavi. Naročito behu iskoristili ljute rimske borbe za vreme građanskog rata između Cezara i Pompeja. Dalmatinski ustanici stadoše na stranu Pompejevu, nesumnjivo ne iz nekog republikanskog uverenja, nego iz demonstracije protiv svog nekadašnjeg zapovednika i sa namerom da se u opštem metežu koriste i sami. Ustanak dalmatinski toga vremena traje dugo i tek je Oktavijanu, posle velikih napora i posle svog ličnog izlaganja, uspelo da 33. godine ponovo pokori pobunjenu zemlju. „Ni u jednom od svojih ratova”, veli Momzen, „nije Cezar u tolikom stepenu razvijao svoju energiju i ličnu hrabrost”. Tom prilikom Oktavijanu su se pokorila i mnoga plemena daleko u unutrašnjosti,

koja su dotle bila u glavnom slobodna. Ustanaka je, ipak, bilo i docnije. Plemena, koja su svikla da žive u slobodi, ne vodeći obzira ni o kom, sem o svojim prohtevima i interesima, nisu mogla, i posle teških rimskih udaraca, da potpuno poviju glavu. Kadgod čuju ili vide da je rimska vojska upletena na drugoj strani, Iliri se dižu i kušaju svoju sreću. Poslednji od takvih ustanaka, i opet vrlo velikog obima, bio je u godini 6–9. posle Hrista koji je energično ugušio docniji car Tiberije.

Mir iza toga trajao je godinama. Rimska uprava, jedinstvena u svojoj administrativnoj organizaciji, brzo uvodi red i svojim garnizonima i veteranskim kolonijama vrši posedovanje najvažnijih prometnih linija i počinje svoju postepenu romanizaciju zemlje. Odmah, od prvih dana, Rimljani živo rade i na podizanju puteva. Još Oktavijan daje poticaj za to, iz početka s namerom, da bi vojsci i komori olakšao put kroz teške i opasne dalmatinske i hercegovačke vrleti. U brzo sva je Bosna i Hercegovina ispresecana putevima. Glavna pruga polazila je iz Akvileje i išla je duž Dinarskih Alpa sve do Skadra, odvajajući se jednim krakom za Sisak, drugim od Salone na Savu i trećim od Narone na Drinu. Druga važna linija išla je od Ljubljane (Emone) na Sisak i Sirmij (Mitrovica) i odatle dalje prema moru, hvatajući sporednim putevima glavna mesta pojedinih oblasti. Glavno rimsko kulturno središte za Hercegovinu bila je stara Narona. Bogata trgovačka varoš sa svim, što se tad u jednom rimskom gradu moglo naći, sa forumom, kupatilima, pozorištem, državnim zgradama i kipovima, nesumnjivo je delovala na sve elemente, koji su iz unutrašnjosti dolazili u nju. Njeni trgovci, opet, išli su u provinciju, da uhvate veze i počnu izmenu dobara. Iz Narone je vršena i kolonizacija. Prva po redu, kao najbliža, bila je bogata gabeoska dolina oko Neretve. U nju dolaze naronske koloniste kao filijale tamošnjih porodica, kao što su Atiliji i Papiji. Odatle, oni prelaze i dalje. Na Brotnju, u Čitluku, utvrđena je porodica Safinija, čije je glavno sedište bilo u Naroni. Inače, glavno mesto čitave zemlje bila je Salona, koja je došla u red prvih mesta čitave države, kad je car Dioklecijan počeo u njenoj blizini podizati svoj veličanstveni dvor. U samoj Bosni i Hercegovini razvilo se vremenom više rimskih gradova, od kojih su ponajvažniji, a nešto bolje poznati, ovi: Bistue stara (u Varvari, na izvoru Rame) i nova (u Zenici), koje su dobile gradsko pravo već u I veku; Salvium (Grkovci, u livanjskom polju); u rudničkom gradu Domavijumu kod Srebrenice bio je glavni ured za sve srebrne rudnike čitave Dalmacije i Panonije; Delminium – Dumno; Gradac kod Posušja i Stolac. Najstariji forum u našoj zemlji beše onaj u Dumnu, podignut već 18/19 godine po Hristu. Kao zanimljiv dokumenat rimskog kulturnog uticaja i potrebe za izvesnim boljim životom postoje ostaci većeg rimskog kupatila na Ilidži kod Sarajeva sa mozaicima i nakitom otmenije vrste.

Rimski trgovci uvozili su u naše zemlje ponajviše predmete finije i raskošne; amfore, staklo i njegove izrađevine, fibule, bolje oružje, nakit, posle svetiljke i sl. Izvozili su, međutim, prema jednom izvoru, drvo, mlečne proizvode i železo. S mlečnim proizvodima očito je u vezi stočarstvo, koje je bilo stalno jedno od glavnih zanimanja bosansko-hercegovačkog stanovništva. O njemu i o bogatstvu ovih krajeva u stoci ima čitava lista navoda iz svih vekova historije; uostalom, dosta je pomenuti, da se samo ime Dalmacije tumači pojmom ovčije paše. Uz stoku, kao izvozni predmeti, išla je vuna – u Saloni je čak postojala rimska radionica za vunu – i kože. Vunena ilirska haljina prešla je čak u običaj kod Rimljana i pod imenom delmatica održala se u zapadnoj crkvi sve do naših dana. Od II veka po Hristu kod nas se još naročito razvila rudarska proizvodnja.

Proces romanizacije Ilirika nije bio jednak na svima stranama. Pristupačnije primorje sa čitavim nizom naglo razvijenih gradova relativno je brzo dobilo i romanski tip i romanski karakter, dok je teže pristupačna unutrašnjost ostajala u svom manje-više primitivnom stanju i sa manje mešanim domaćim stanovništvom. Rimsko kulturno osvajanje išlo je ponajviše uz kopnene i vodene putove i oko mesta čiji je privredni značaj zasluživao posebnu pažnju. Ali, kako je rimska vlast trajala vrlo dugo, punih pet vekova, ona je ipak u tolikom vremenu morala ostaviti traga i dublje u unutrašnjosti. Setimo se samo uticaja Turaka na nas. Uticaj romanizacije bio je naročito velik kod vojske. Vojska je ilirska već u II veku osećala u stvari „rimski”. Krvavi meteži, koje su od II veka počela da izazivaju pomeranja naroda u srednjoj Evropi i rimska zavojevanja preko granica Dunava; upadi Gota u balkanske pokrajine i njihovi napadaji i na ilirske zemlje; opšta uzavrelost na vrhovima rimske uprave, gde je mnogi vojskovođa, bez velikih skrupula, uzimao carsku vlast i stvarao pometnju; – sve to izaziva ratoborna ilirska plemena, ne da pokušaju oslobođenje od rimske uprave, nego da kao njeni legionari uđu u prve redove borbenih stranaka i da svojim odlukama utiču na najvažnija lična i upravna pitanja u državi. Tad nastaje kod Rimljana, kako vele, „ilirizacija vojske i uprave”. Stara tradicija svoje državne slobode bila je, dakle, iščilela i ilirski vojnički elemenat našao je svoje ambicije u hijerarhiji rimske vojske. Iz njihovih redova dolazi čak nekoliko rimskih careva „Što su bili Albanezi dugo vremena turskoj državi, to su na isti način i njihovi preci radili u rimskom carstvu, kad je dospelo do sličnog raspadanja i sličnog varvarstva".

Pri definitivnoj podeli Rimskog Carstva u istočno i zapadno, 395. godine, Dalmacija je došla u zapadnu sferu. U njoj je bila podrazumevana i Bosna, čija je granica na istoku bila, u glavnom, dolina gornje Drine i kraj do Rudnika. Ali, kako zapadno rimsko carstvo nije trajalo posle toga ni punih sto godina (propalo godine 476), to se ni ova podela, bar u državno-administrativnom pogledu, nije mogla dalje održati. Posle kratke vlasti Istočnih Gota, došle su naše zemlje u VI veku pod Vizantiju i ostale pod njenom vrhovnom vlašću nekoliko vekova. Ali, uticaj Rima na ove oblasti održao se u drugom pravcu, u kulturnom i duhovnom, i nikako nije mogao biti potisnut od grčkog elementa. Taj kulturni i duhovni uticaj Rima i Italije na dalmatinsko primorje i Bosnu i Hercegovinu sasvim je razumljiv, kad se uzme u obzir geografski položaj oba područja i lako uoče mnoge veze, neposredne i vrlo bliske koje su nekoliko vekova postojale između njih. Uticaj latinskog jezika i romanske kulture bio je, u ostalom, toliko jak i preko granica Dalmacije, da je mogao osvojiti čitave daleke pokrajine kao Dakiju na Dunavu. Ne treba smetnuti s uma, da je to bio službeni jezik i da je bio uveden gotovo u svu administraciju. Sami carevi vizantiski podržavali su ga u svečanim aktima. Osnivajući grad Skupi car Justinijan ga naziva Justinijana prima i njegov pisac Prokopije mora da tumači svojoj grčkoj publici, kako to ima da znači prva. Svi narodi Poluostrva, veoma izmešani, Iliri, Tračani, Goti i druga plemena, kao nekad narodi Austrije nemačkim, služili su se latinskim jezikom za uzajamno sporazumevanje, jer je to bio i jezik administracije i jezik vojske. Uticaj duhovni bio je naročito jak od pojave hrišćanstva. Ima vesti da je čak Tit, učenik apostola Pavla, dolazio u Dalmaciju da propoveda hrišćanstvo. Van sumnje je da je hrišćanskih sledbenika bilo u Dalmaciji rano i da su se tamo uporno održavali, uprkos svih gonjenja.

Da je hrišćanstva bilo u Bosni i Hercegovini još pre dolaska Slovena, ima više dokaza. Prvo su ostaci starih crkava. Kao jedna od najstarijih jeste kapela u Vidoštaku kod Stoca. Taj kraj

beše u rimsko doba veoma napredan. Blizak rimskim logorima na Neretvi, a posebno velikom logoru Mogorjelu, nedaleko od Narone, u pitomoj dolini Bregave, Stolac se bio lepo razvio i pokazivao izvesnu raskoš, najveću dosad poznatu u čitavoj zemlji. Tu su nađena kupališta s dosta ukusa i bogati mozaici, kakvih nije bilo ni u samoj Naroni. U toj rimskoj koloniji nađena je ta kapela sa 19 kvadratnih metara površine. Druga, malo veća, sasvim prosta, otkrivena je u Borasima, u dolini Trebižata, u najgušćim rimskim naseljima. Treća, prava bazilika, nađena je u rimskoj koloniji Skelanima. Ali, od ovih je najvažnija dvostruka bazilika u Zenici, u Bistui, gde je bilo u VI veku sedište jednog episkopa. U Bosni i Hercegovini početkom VI veka bilo je hrišćanstvo organizovano pod dve episkopije, naronoskom i to bistuanskom. Na crkvenim saborima držanim u Saloni 530. i 532. godine nalaze se episkopi od obe te episkopije. Nešto od stare hrišćanske kulture prvih vekova ostalo je i u toponomastici naših krajeva. Brdo Cibrijan kod Trebinja ili Srđ kod Breze nesumnjivo imaju imena od Sv. Ciprijana i Sv. Srđa, kojima su tu negde bile podignute crkve. Naziv Župljana na Stonu došao je od Sv. Žulijana (Julijana), Sutorina od Sv. Irina, Sušćepan kod Herceg Novog od Sv. Stepan. Varvara kod Prozora ima još očuvane ruševine crkve te svetiteljke. Sav crkveni uticaj bio je latinski. Svi episkopi na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva behu pretežno romanskog porekla. Čak je njihov broj prevlađivao dobrim delom i u središnjim oblastima, zahvaljujući delovanju papina vikarijata u Solunu. Od 98 očuvanih imena episkopa iz tih oblasti, 59 je nesumnjivo latinskih, kao Amancius, Saturninus, Sekundianus, Gajus, Feliks itd. U Dalmaciji taj uticaj latinskog jezika i kulture bio je još intenzivniji i održao se sve do naših vremena.

III

Tridesetih godina VI veka, dok je vizantiski car Justinijan počinjao svoja ratovanja na svima stranama ondašnjeg sveta, stale su kroz nedovoljno zaštićene severne granice carstva prodirati slovenske čete, potiskivane sa svojih područja gomilama istočnih naroda, naročito Huna, koji su u opštem pomeranju Seobe Naroda nadirali prema plodnoj i bogatoj dunavskoj kotlini. Već u IV veku ponesena Hunima, više kao njihovi podložnici nego kao njihovi saveznici, pojedina slovenska odelenja silazila su u krajeve oko Dunava, ali od kraja V veka ona tamo stižu u većim grupama i u prvim desetinama VI veka ima ih već toliko da upadaju u oči. „Najveći deo onostrane obale Dunava Sloveni naseljavaju”, kaže za njih savremeni vizantinski pisac Prokopije. Odatle, oni prelaze u Vizantiju delimično da služe kao najamnici u njihovoj vojsci, kao što su pre činili Goti, a delimično, ali još više, da plene grčko područje, po primeru Huna, Bugara i Avara. Od sredine VI veka slovenski upadi bivaju češći i već se primećuju pojave, da pojedinci i grupe zaostaju na vizantiskom području. Vizantiski pisci kazuju otvoreno da se Sloveni ponegde na njihovom području ponašaju „kao u svojoj zemlji”, a daleki sirski pisac, Jovan Efeski, piše 584. godine da oni „stanuju tu sasvim slobodno i bez straha”. Godine 598. za vreme ofanziva cara Mavrikija na levoj obali Dunava, Avari i Sloveni napadaju Dalmaciju s Bosnom zajedno. Nezaštićena, Dalmacija je tada grdno stradala. Pominje se da je u njoj tom prilikom razoreno 40 gradova i posebno neki još nepoznati grad Balki ili Baljke. Za vlade

cara Fokasa, a naročito za vlade njegova naslednika cara Hiraklija slovenske prelaženje na Balkan uzima još više maha. Zauzet borbama na Istoku, najpre sa Perzijom, a posle sa Muhamedom i novim versko-političkim pokretom u Aziji, car Hiraklije, sam poreklom istočnjak, beše obratio svu svoju pažnju na tu stranu i za velike ratove tamo upotrebio sve raspoložive sile. Severna granica Vizantije ostade kao otvorena i kroz nju su, u prvoj polovini VII veka, pokuljala mnogobrojna slovenska plemena. Opštu nesigurnost, koja je zavladala u našim krajevima pred kraj VI veka, vrlo dobro ilustruje sakrivanje i zakopavanje novca i nakita domaćeg stanovništva. U Naroni nađen je zakopan zlatni nakit jedne hrišćanske gospođe s novcima careva od Justina I do Tiberija II (t. j. do 582. godine) koji su bili sklonjeni sigurno u begu ispred neprijateljske najezde. U Grabovniku, među Ljubuškim i Vitinom, bio je u jednoj gomili sakriven gvozdeni lonac sa zlatnim novcem cara Justinijana i Justina II (t. j. do 578. godine).

Prirodna je stvar da je slovenski elemenat, koji je naselio ovo naše područje, došao pod uticaj romanske kulture. Danas je jasno da grčki uticaj na Srbe počinje docnije, tek u X veku, kad je naše pleme počelo da se širi prema kotlinama kosovskoj i moravskoj i kad je, posredovanjem maćedonskih Slovena, počela hristijanizacija srpskih plemena u znaku grčke duhovne kulture. Srpska plemena grupisala su se, s početka, u planinskim predelima od Save do Lima i od Cetine do Bojane, dakle poglavito u području današnje Bosne i Hercegovine, zapadne Srbije s Novim Pazarom, južne Dalmacije i Crne Gore. Pod svojim narodnim imenom ona se pominju na ovom području, i to baš u Bosni, prvi put 822. godine u Analima franačkog pisca Ajnharda. U narodu je bilo predanja da potiču delimično od severnih srodničkih plemena, poznatih danas pod imenom Lužičkih Srba. Konstantin Porfirogenit izrično je zabeležio saopštenje da pleme zahumskih vladara Viševića vuče lozu „od nekrštenih stanovnika oko reke Visle”. Hrvatsko pleme poselo je severnu i srednju Dalmaciju, Hrvatsku i bosansku Krajinu i zapadne strane Bosne, a na severozapadu ulazilo je u Kranjsku i Štajersku, gde je za dugo očuvan pomen njihova imena. Od starih slovenskih plemenskih naziva ostalo je još u bosanskoj Krajini ime Duliba, a na desnoj strani Neretve ime Smoljana. U narodu je zapamćeno i ime Avara ili Obara. Između Vrbasa i Nina ostalo je sedam mesta sa njihovim nazivom Obrovac i Obarska; a sama reč obarski obeležava tamo nešto plahovito i surovo.

Prvobitna organizacija slovenskih doseljenika bila je plemenska, kakva se delimično očuvala sve do naših dana u konzervativnim brdskim oblastima, u istočnoj Hercegovini, Crnoj Gori i Boki Kotorskoj. Neka od naših današnjih plemena došla su u veze sa starosedelačkim, kod kojih je plemenska organizacija bila isto tako vrlo jaka i čini se, sudeći po njihovim nazivima, kao Kuči, Mataruge, Bukumiri itd., da su se i stopila s njima. Tom stapanju nesumnjivo je mnogo doprineo i njihov geografski položaj u podvojenim kotlinama planina dinarskog sistema, a i zajednička stočarska zanimanja. Plemenske teritorije bile su u glavnom pojedine, relativno male, župe, prirodne jedinice, oko pojedinih reka (Drina, Rama, Vrhbosna i dr.) ili u poljima (Fatnica, Ljubomir i dr.) ili na mestima pogodnim za stočarstvo (Rudine, Borač, Dračevica i dr.). Zanimljivo je da danas župa ili „župno mesto” označava, po Bogišiću, samo „predio, gdje je pitomo, t. j. gdje snijega nema i gdje rađa vinograd”. Na čelu župa su župani kao nasledna gospoda. Porfirogenit navodi za trebinjsku oblast četiri roda naslednih župana. U Zahumlju je nasledna dinastija Viševića. Nad županima bio je neki vladar, „arhon” (narodno ime nije očuvano), sa vlašću nad više župa. Takvih vladara bilo je u srpskim

zemljama IX veka više. Pored Vlastimira navodi se trebinjski župan Krajina, kome Vlastimir daje kćer za ženu i titulu arhonta „hoteći ga odlikovati”, i dajući mu tom prilikom i potpunu samostalnost. Centralizacija vlasti ne postoji; u tom Vlastimirovom aktu ima nečeg što direktno podseća na postupke naših zadružnih običaja. Poglavice su bile ograničavane u svojoj vlasti ustanovom narodnih sabora. Izgled malih plemenskih sabora poznat nam je iz opisa poljičkih skupština kod Spljeta. Poljičani su, zna se, došli u Dalmaciju iz Bosne. Njihove skupštine održavane su na jednom izvesnom mestu, pod vedrim nebom, a sačinjavala su ih samo plemenita gospoda („kućići”). U naročitim slučajevima sazivao se zbor cela naroda, takozvani „zbor podimni” (t. j. sa predstavnicima svake kuće, u kojoj ima živih ljudi, „po dimu”). Pomen o takvim plemenskim skupštinama u Paštrovićima ima i Ljubiša u svom Kanjošu Macedonoviću. „Na sred primorja općine paštrovske ima jedna mala luka, pusto žalo, koju ljudi i dan današnji zovu Drobnijem Pijeskom. To je zemanom bivalo mjesto gdje se narod kupio na zbor i na odluke… Četiri suđe i dvanaest vlastela, od svakog plemena po jedan čovjek, slobodno i na poređe izabrani, sjedili bi pod jednom međom vrh pijeska, a ostali domaćini jedan do drugoga po pijesku, i tu vijećali i sudili o najvažnijema poslima”. Česti su zborovi u trebinjskoj oblasti, ali tu nije sasvim sigurno, ko je sve imao prava da na njima učestvuje. Da je tamo dolazio i prost puk ima nekoliko nesumnjivih dokaza. U Drobnjacima još se i sad zna „Zborna Glavica". Kroz sve vreme robovanja pod Turcima saborom se stalno zvao narodni skup kod crkve u izvesne praznike.

Već za stare Slovene zabeleženo je još u VI veku da im se „imena menjaju prema različitim porodicama i mestima”. Ta osobina plemenskog uređenja javlja se stalno u našim oblastima. Već je K. Jireček istakao kako su izvesna plemena potisnula svojim nazivima imena ranijih oblasti; tako se mesto župa Vrsinje, Onogošt ili Papratna javljaju Zupci, Nikšići, Mrkojevići. Narodno predanje pamti donekle te veze, ali ih dosta često meša i pretvara u legendu. Eno najlepšeg primera za to u predanju o Bjelopavlovićima. Zanimljivo je svakako pratiti čitave nizove rodova iz jedne porodice. U neretvanskoj Krajini živelo je čuveno pleme Kačića, čija starina ide vrlo daleko. Od njega potiču mnoga bratstva, historiski potpuno autentična: Miošići, Žarkovići, Andrijaševići, Stipići, Petkovići, Bartulovići i dr. U trebinjskoj oblasti moćno beše bratstvo Ljubibratića, koje se pod tim imenom pominje sve od XIV veka. Već 1432. godine navodi se pet linija toga roda: Ljubišići kao najvažniji; zatim Medvjedovići, Dabiživovići, Radivojevići, Dobruškovići. U Popovu se od 1342. godine pominju Nikolići, čija prezimena posle nalazimo kao Vukosaliće, Bogišiće, Grgureviće. Od porodice Hrvatinića u Bosni u XIV i XV veku imamo Vukoslaviće, Vukčiće, Pavloviće, Stipaniće. Crnogorska dinastija Petrovića izvodila je svoje poreklo od neke bosanske loze, koja da je preko Nikšića i Banjana stigla pod Lovćen. Kao rodonačelnika te linije označavali su dva brata: Rajiča, od koga su Radonići, Žutkovići i dr. i Heraka, od koga su Petrovići, Popovići, Kustudije i još neki.

Glavno zanimanje stanovništva u vremenima Srednjega Veka bilo je stočarstvo i zemljoradnja. Ali je stočarstvo bilo više u običaju. Čitave oblasti, kao bilećke Rudine, bavile su se gotovo jedino tom vrstom narodne privrede. Sami vladari zanimali su se posredno i tim poslom. Bosanski kraljevi izvozili su svoj sir u Dubrovnik i Italiju, isto kao i srpski kraljevi svoju stoku. I najranija plaćanja i globe državi i kralju vršena su ne novcem nego stokom, malom i velikom. Stočarstvo se održalo kao jedno od tradicionalnih zanimanja sve do danas,

sa vrlo mnogo starih nasleđa i pravnih uredaba u pogledu ispaše, u kretanjima stočara, u „izdizanju stoke” u planine i sa mnogo starinskih naziva za stoku i stočne proizvode. U Hercegovini postoji jedno pleme muslimanskih balija (u Podveležju i kod Gabele), sa svojim posebnim načinom životom, koje živi isključivo od stočarstva. U nazivima za stoku i stočne proizvode, posebno u mlekarstvu, ima vrlo mnogo starih romanskih i albanskih reči. Nema sumnje da se velik deo starog stočarskog stanovništva izmešao sa novodoseljenim Slovenima i znatno uticao na njih u stočarstvu, poznavajući bolje zemljišta i imajući možda više veštine u izvesnim stvarima.. Još u početku XIV veka nalazi se u sred Hercegovine, u stolačkom kraju, pastirska albanska opština Burmaza. Po pastirskim organizacijama u katunima dobila je u Crnoj Gori čitava jedna oblast svoje ime (katunska nahija), a u Dubrovniku se mnogo naša plemena zovu prosto: „katun Drobnjaci” ili „katun Mirilovići”. Otud je za sve pastire i romanskog i slovenskog porekla došao i opšti naziv Vlasi. Zemljoradnja je bila ograničena samo na neke doline. Pasivna Hercegovina i onda nije mogla da se prehrani svojim žitom, nego je često uvozila hranu. U dubrovačkim knjigama ima pomena da je ponekad žito dovoženo čak iz Apulije. Jedino su još Neretljani, mimo ta zanimanja, nastavili staru tradiciju brodarstva i gusarstva. Njihovi čamci, koji ponekad primaju do 40 ljudi, krstare uz sve obale Jadranskog Mora i postaju naskoro napast za plovidbu u tim krajevima.

Gonjen i goneći, u borbi i pljački, spustio se slovenski elemenat sa raznih strana istoka i severa u dunavsku dolinu i odatle u unutrašnjost Balkana. Još primitivan i usplahiren čitavim vrtlogom Seobe Naroda, on je zapao u balkanske šume i klance, s početka nimalo siguran koliko će tu ostati. S nepoverenjem su pratili ti došljaci ne samo svaki pokret vizantiskih vlasti, nego i sva kretanja svojih saplemenika i vrlo brzo, u svojoj instiktivnoj grabljivosti, oni su srtali jedni na druge, da bi, uzajamno istrti, bili sigurniji za svoj plen.

Krajem VIII i početkom IX veka počelo je opasno nadiranje Franaka prema istoku i jugoistoku. Na udarcu su bile slovenačke i hrvatske oblasti. Protiv toga tuđeg osvajanja javlja se pokret otpora, u kome se najviše ističe ličnost Ljudevida Posavskog iz Siska. Ovaj aktivni čovek uspeo je, da borbu proširi na dosta širok front i da oko sebe okupi i Slovence sa zapada i čak pleme Timočana sa istoka. Od 819–822. godine on je, s mnogo napora i žrtava, ipak nekako odolevao Francima; ali se na kraju, treće godine, prepade od velike franačke na nj upućene vojske i prebeže u Bosnu Srbima, „za koji se narod kazuje”, veli franački analist, „da zauzima velik deo Dalmacije”. Ali gramžljiv i bez moralnih obzira, Ljudevid ubija jednog od župana, koji ga je primio kao begunca, i prisvaja sebi njegovu oblast. U isto vreme šalje i poslanike franačkom caru, izjavivši spremnost da mu se pokori. Ovaj nije hteo da pregovara s njim. Ljudevid, s toga, dolazi u bezizlazan položaj. Gonjen od Franaka, a radi svog nedela omražen kod Srba, on postaje nemoguć, mora da beži iz Bosne i završava 823. u gadačkom kraju, gde gine od osvetničke ruke. Sva njegova država potpala je pod franačku vlast; a pokret, koji je prvi put u našoj historiji, za oslobođenje od tuđinaca, ujedinio dobre delove Hrvata, Srba i Slovenaca, propao je radi nedostatka snage i radi male vrednosti čoveka, koji ga je nosio. Ali ipak, od otpora prema Francima, kao prirodna reakcija napadaju, došlo je do bliže veze između pojedinih hrvatskih plemena i do stvaranja hrvatske narodne države. Na isti način, radi borbe s nasrtljivim Bugarima, stvorena je i srpska državna zajednica; obe u prvoj polovini IX veka.

Tokom IX i X veka počinje i glavna aktivnost za pokrštavanje Južnih Slovena. U Bosnu, s njenim centralnim položajem, hrišćanstvo je moglo doći samo posrednim putem: ili iz Maćedonije, od tamošnjih slovenskih pripadnika, koji su s uspehom delovali krajem IX i početkom X veka; ili iz susedne Dalmacije. Ova je druga bila bliža i vidno aktivnija. Zanimljiva je i važna pojava da su najstarije hrišćanske crkve u Bosni i Hercegovini sagrađene „ili na samim rimskim zidinama ili u neposrednoj blizini ruševina rimskih naseobina”. „Mi tu gledamo”, veli Ć. Truhelka, „istu kulturnu sliku u malom, što je u velikom prikazana u razvalinama Dioklecijanove palače u Solinu–Spljetu, kada se, iza katastrofalne provale barbara, razbjegli rimski građani plašljivo kupe oko razorenih ognjišta”. Najlepši primerci crkvene dekoracije očuvani su u Dabravinama kod Vareša i u episkopskoj crkvi u Zenici. Kao posebni lokalni tip te umetnosti, gde se „plastika stavljala u službu arhitekture” i gde su simbolične alegorije kombinovane sa raznovrsnim oblicima pletarnog ornamenta, geometriskih figura, akantova lišća i nabreklih grozdova, nalazimo stećke iz Donje Zgošće (dva najlepša primerka su danas u sarajevskom muzeju). „On kao da je zaglavak ove umetničke tradicije, jer se tu uz obilnu ornamentiku romanskoga stila pojavljuju već motivi, koji spadaju u kolo prostonarodne umetnosti”. I predmeti koji su nalaženi u tim ruševinama i u grobovima oko njih imaju svoje analogije ponajviše u Dalmaciji. U ostacima tih crkava nađeni su i neki hrišćanski natpisi, čiji je jezik samo latinski.

Dolazak na vladu cara Vasilija I Maćedonca (867–886) doneo je čitav obrt u vizantijskoj balkanskoj politici. On privlači carevini ne samo susedne Bugare, nego i najzapadnije stanovnike Poluostrva. Opasnost od Saracena, čije lađe provaljuju u Jadran, obratila je sve oči ugroženih na energičnog imperatora u Carigradu. Njegova flota doista donosi zaštitu. S njom posle učestvuju i naša plemena; ona, koja nisu htela da idu s Vizantijom, bila su kažnjena i silom naterana. Hrvati dobivaju svog vladara neposredno iz Carigrada. Oko 876. godine gotovo sva se Dalmacija obrće ne samo vizantiskom caru nego čak i carigradskom patrijarhu, na zaprepašćenje papino. Najupornije su se držali Neretljani. Oni su u stalnoj borbi s Mlečanima, pa kušaju da se odupru i Vizantiji. Ali, kad su videli sudbinu svojih hrvatskih suseda, pokolebaše se i sami. Uplašeni, oni su, preko naročitog poslanstva, izjavili caru svoju pokornost i zamolili sveštenike da ih prevedu u novu, dotle energično odbijanu, veru.

U X veku politički vidokrug naših ljudi postaje širi. U ljutim borbama između Vizantije i Bugarske, Srbi su osetan činilac i njih traže i jedni i drugi. Većina raških vladara drži gotovo stalno s Vizantijom, jer ih Bugarska, kao neposredni zavojevački sused, suviše pritiska. Zahumski gospodar, Mihajlo Višević, koji nije neposredno ugrožen, drži, međutim, stranu Bugara. Za vlade silnog bugarskog cara Simeona, Zahumlje bolje prolazi od Raške, koja biva pokorena i opustošena. Ali, iza Simeonove smrti (927. godine), dolazi ustanak i uspeh Časlavov i obnova raške prevlasti. Časlav je uspeo da pod svoju vlast skupi celu današnju Bosnu do Plive, Lijevna i Cetine; na istoku granica mu je išla sve do Rasa; na severu do Rudnika i Save; a na jugu do mora. Prvi put se tada za ovu čitavu državnu tvorevinu upotrebljava skupno ime Srbija, η Σερβλία. Srpsko ime od tada postaje ira oznaka za plemena� istog porekla i osobina. U Srbe tadašnji vizantiski car, savremenik događaja, Konstantin Porfirogenit jasno vrsta: Bosance, Rašane, Trebinjce, Konavljane, Dukljane, Zahumce i Neretljane, iako ovi poslednji nisu bili u Časlavljevoj državi.

Jedan arapski pisac kazuje o Slovenima Balkanskog Poluostrva, u ovo doba, da su njihova zapadna plemena, Srbi i Hrvati, najhrabrija i da stanovnici onih krajeva zaziru od njih i traže njihovu zaštitu. Da nije njihove plemenske rascepkanosti i surevnjivosti, – veli on malo preterano – kako su smeli i odvažni, „ne bi se s njima mogao meriti po sili ni jedan narod na svetu”.

Od Časlavljeve pogibije u borbi s Mađarima (oko 960.), u Bosni se gospodari naglo menjaju i nastaje vreme unutrašnjih sukoba. Njom za kratko vladaju, sem domaćih gospodara, Hrvati, Vizantinci, Sloveni iz Maćedonije, pa najposle Srbi iz Zete. Za vreme kralja Bodina (1081–1102) Bosna je poslednji put u sastavu srpske države, dok južne pokrajine, Hum, Trebinje, Konavlje i Ston s neretvanskom krajinom, ostaju u zajednici sa Srbijom i nekoliko vekova posle toga.

IV

Od početka XII veka počinje širenje Mađara na Balkan. Učvrstivši se na svom području, oni krajem XI veka živo utiču na Hrvatsku i 1102. godine uspevaju da unište slobodnu hrvatsku kraljevinu. Od 1107–1110. godine dobivaju i primorske gradove Zadar, Spljet, Trogir i otoke Rab, Cres, Osor i Krk. Od 1127. godine počinju duga ratovanja Mađara sa Vizantijom i njihov interes za Srbe, pomoću kojih su se nadali lakše postići uspehe u tim borbama. Mađarske veze sa Srbima toga vremena vrlo su intimne; kralj Stevan II oženio je svog naslednika Belu kćerju srpskog velikog župana Uroša. U to vreme, od 1134–1136., uzeli su Mađari i bosansku župu Ramu, nesumnjivo s dalmatinske strane. Od 1138. godine javlja se Rama kao stalni sastavni deo mađarske kraljevske titule. Verovatno je, da su Mađari tom prilikom proširili svoju vrhovnu vlast i na ostale delove Bosne, jer u osnivačkoj povelji manastira Čatara u Mađarskoj novi kralj Bela II, na skupu u Ostrogonu, 1137. godine „po pristanku cele zemlje” daje bosansko vojvodstvo svom sinu Ladislavu. Taj momenat je važan i po ovom Ladislav je bio sin srpske princeze i kad on postaje gospodar te oblasti, to znači da joj za vladara dolazi čovek naše krvi. On će, prema mađarskom shvatanju, ličnim vezama omogućiti trajnije spajanje te zemlje sa njihovom krunom. Kako nijedan izvor ne pominje borbe oko tog, vrlo je verovatno da je celo ovo pitanje bilo rešavano po pristanku bosanske vlastele i u sporazumu sa županom Urošem. Mađarska vrhovna vlast u Bosni traje posle toga, s malim prekidima, preko puna dva stoleća.

Kao predstavnici domaće vlasti javljaju se u Bosni banovi koji nisu prosti vrhovni činovnici, kao u Hrvatskoj, nego nasledna gospoda. Prvi od poznatih banova je Borić, poreklom iz Grabarja, u blizini Broda. Kako je i po kojim svojim zaslugama došao on do časti bosanskog bana nije nam danas poznato; zna se samo da je pripadao jakom i vrlo korenitom bratstvu. U mađarsko-vizantiskim borbama učestvuje i on kao vazal mađarskog kralja, ali nema velike sreće. Svrgnut je s vlasti kad je u borbama dvojice mađarskih pretendenata izabrao da pomaže slabijega. Iza njegova pada Bosna je još jednom, poslednji put, videla vizantijsku vojsku i došla pod njenu vlast, da se, iza smrti snažnog cara Manojla Komnina (1180. godine), za uvek

oslobodi od nje. Iste te godine javlja se i prvi pomen o poslovičnom banu Kulinu (1180–1204). On je bio vešt i, što se kaže, „srećan” vladar. Od ratnih podviga imao je, izgleda, samo jedan; kada je 1183. godine sa Mađarima i Nemanjom potiskivao Vizantince iz Srbije. Ostalo vreme proveo je u miru uređujući državu. Njegovu spretnost pokazuje način kojim se bez težih kriza, samim pregovorima i izjavama, oslobodio napasti od rimske kurije, koja ga je teško optuživala kao bogumila i njihova pomagača. U zemlji je spomen o njemu ostao, u glavnom, vrlo lep. U poslovicama još se i danas ljudi sećaju na vremena „od Kulina bana i dobrijeh dana”.

Vesti o bogumilima, radi kojih je Kulin bio optuživan, javljaju se prvi put oko 1200. godine. Poreklo ove hrišćanske sekte, čije slovenske osobine pokazuje samo ime, nije još dovoljno ispitano. Koliko se danas zna, ona se pojavila u Bugarskoj, u X veku, za vreme njenog opadanja, kao neka reakcija celom režimu u ratovima iscrpenoj zemlji. Nemajući nijednog čisto bogumilskog teksta, koji bi sam izlagao njihovo verovanje i prikazivao njihove tendencije, mi smo uglavnom upućeni na pristrasnu protivničku literaturu o njima, da bi otud saznali neka od njihovih načela. Ali, u mnogo slučajeva, gde možemo navode antibogumilske književnosti proveriti drugim izvorima, kao, na primer, od XIII–XV veka u Bosni, mi vidimo da se oni ne slažu i da su, prema tom, mnoge od postavaka problematične. Nešto od tog dolazi po svoj prilici otud što se tokom vremena i kod bogumila popuštalo u prvobitnoj načelnosti i što su pravljeni nužni kompromisi radi susedskih odnošaja, radi državne potrebe i radi ličnih razloga; a dobar deo neslaganja dolaziće još i otud što su izvesne stvari pojedini gorljivi pobornici pravoslavne i katoličke vere hotimice prikazivali gorim ili ponekad prosto nerazumevali.

U stvari, bogumilska nauka, po svojim osnovnim shvatanjima, izlazi iz pavlikanske, odnosno manihejske sekte, sa tragovima starijih gnostičkih učenja. Sve religije Istoka imaju, sa hrišćanstvom zajedno, vrlo jasno izražen dualizam osnovnih problema ljudske prirode, dobra i zla, anđela i đavola. Dobro, to je sam Bog i ono što je po prevashodstvu njegovo, dakle, duša; zlo je materija, odnosno telo. U ljudskom životu večna je borba između tog dvoga. Saznanje toga dovodi do potrebe da se pravi hrišćanin u svome delovanju trudi pomoći duši protiv tela, odnosno duhovnim savladati telesno. S toga, kao najdoslednija posledica takvih shvatanja je odricanje braka. Stari Zavet nije tvorevina Hrišćanstva; on je proizvod ranije telesne prevlasti i s toga je bio odbacivan sav osim Psaltira sa njegovim oduševljenim himnama Bogu. Pokret pavlikijanaca pada u ono uzbuđeno versko stanje pre ikonoborstva i ima kao karakterističnu crtu, prihvaćenu od bogumila, borbenost protiv crkvenog bleska i taštine. Od vere opšte jednakosti i ljubavi i skromne molitve postale su farisejske opštine sa sablažnjivom jerarhijom i sa učešćem u svim gnusobama dvorskog i prestoničkog života. Oni s toga traže vraćanje starom dobu prvih hrišćanskih opština. Neka otpane suvišna jerarhija; neka nestane čitava kruga naknadnih svetitelja, koji se slave mimo Hrista i gotovo ravno njemu; neka se ukine kult ikona, koji se približava kumirstvu. Sve treba da se prečisti i ispravi. Radi toga se pristalice ovog učenja zovu „čisti”, ili „pravi Hrišćani” ili, kao kod Slovena, „bogu-mili”. Po njihovim shvatanjima Bog nije tvorac neba i zemlje i svega onog što je na njima. Tvorac toga više je zli duh, nego Bog. Jedino, što je na svetu božije i dobro, to su duh čovekov i sunce. Hristovo vaploćenje bilo je samo prividno. S toga oni ne primaju krštenje, a naročito su protivni krštenju dece, koja ne shvataju značaja toga čina. Ljudsko telo je puteno, a puteno ne

vaskrsava. Oni uopšte svode verske simbolizacije u granice kritike zdravog razuma i ne veruju u promenu vina u krv Hristovu, pa po tom ne priznaju ni pričešća. Rugaju se pomisli o nekom, čistilištu i praštanju grehova, a direktno se bune protiv štovanja krsta, na kom je bio razapet najveći predstavnik dobra. Prezviter Kozma, koji je u X veku pisao svoje napadaje protiv bogumila u Bugarskoj, opisuje ih ponekad tako da mesto ogorčenja protiv njih izaziva simpatije. Oni istupaju kao ljudi koji su uspeli da savladaju strasti: krotki su i smireni, ćutljivi, bez glasna smeha, i vidljivo ubledeli od posta. U narodu su vrlo aktivni. U Kozminim propovedima prebacuje se bogumilima da su nepokorni vlastima, da napadaju bogatstva i bogataše, da ismevaju starešine, da ne daju slugama da služe gospodare i da karaju boljare. Dalji prigovor je bio taj što su bogumili davali ženama izvesnu ravnopravnost. Drugim rečima, sekta je bila gotovo više društvena nego verska i postigla je svoje uspehe više na račun svojih socijalnih, nego radi svojih verskih načela. Glavne bogumilske opštine bile su u Maćedoniji, na donjem Vardaru i oko Babune. Otud možda i dolazi ime babuni kao druga poznata oznaka za bogumile.

Iz Maćedonije i Bugarske bogumilska jeres prešla je u Srbiju i bila tamo uzela maha, dok je nije suzbio Nemanja vrlo oštrim merama. Iz Srbije došla je tad u Bosnu, a iz Bosne u Dalmaciju i Italiju. U Bosni pristalice te vere zovu patarenima (naročito dubrovački izvori). Taj naziv nije još dovoljno objašnjen; možda je u vezi s grč. „katari” što znači „čisti”, kako su se zvale pristalice na istoku. Tumačenje da naziv dolazi od patarenus = ex pater, t. j. kao oznaka za one koji veruju da duh sveti proizlazi samo od oca, izgleda ipak kao ponajverovatnije. Njihovo shvatanje nije onakvo kao kod istočnih bogumila; u mnogo pitanja oni su se potpuno podudarali sa druge dve hrišćanske religije u zemlji; i postadoše čak jedno vreme vera gospode i samih upravljača. Oni priznaju svece; slave krsno ime; zaklinju se na krst; žene se i uživaju svetske slasti u punoj meri. Protivnici su im bili ipak i katolici i pravoslavni. Katolici su naročito žučno ustajali protiv njih i radi čisto verskih razloga i radi političkih interesa Mađarske. Ali su im i pravoslavni bili protivni. U raškim izvorima imaju dva-tri prokletstva na babune i nekolika pomena o borbi s njima. Samo, kako su katolici bivali podjednako agresivni i prema bogumilima i prema pravoslavnima, to su se ovi, vremenom, u obrani sve više približavali jedni drugima. Razlike su između njih, pošto obe behu istočne crkve, mnogo manje nego između bogumila i katolika. Odnos bi mogao biti između pravoslavnih i bogumila od prilike kao u Rusiji između zvanične crkve i takozvanih „staroobrjadaca”. Neki franjevački izvori i govore o „starovircima” u Bosni. Po našem mišljenju greše oni koji misle da se pod bosanskim bogumilima kriju čisti pravoslavni. Greše s toga što pravoslavlje sve do pojave Sv. Save nije bilo čvrsto i u samoj Srbiji i što nije bilo prosto od mnogih za ortodoksnu crkvu neobičnih pojava. U Bosni, koja kroz čitavo vreme od XII–XIV veka nema pravoslavnog episkopa, da pođe Savinim primerom, nije, prirodno, bilo ni posledica Savina rada. Za Albance piše jedan sveštenik iz 1308. godine da nisu „ni čisti katolici, i čisti šizmatici”. Tako je, verovatno, bilo i u Bosni s bogumilima, sve dok nije počela da jača među njima aktivnost sveštenstva pećske patrijaršije. U dubrovačkim knjigama dosta su česti pomeni o patarenima. Kako Dubrovčani nesumnjivo dobro znađahu šta su pravoslavni, to bi oni, vrlo verovatno, ma gde ostavili traga o tom da su patareni u stvari isto što i oni, da je to tako i bilo. Međutim, oni to nigde ne vele. Bogumili su bili jedna

konzervativna sekta, sa mnogo elemenata prve kulture koju su primili iz Maćedonije i Srbije; radi toga je bila bliža pravoslavlju; i vremenom se, u masi, u njemu i izgubila.

Kod bogumila se osetno razvila nacionalna crta. Gonjeni od papske kurije i Mađara, oni su osećali da je mađarsko zavojevanje, s katoličanstvom zajedno, ne samo ugrožavanje njihove vere, nego i njihove državne samostalnosti. S toga grčevito brane i jedno i drugo i svoju crkvu nazivaju „narodnom” i „bosanskom”, a sebe same „pravim” ili „dobrim Bošnjacima”.

„Bosanska crkva” beše ovako uređena: vrhovni poglavica beše ded, sveštenici su gosti i starci (niži red) pod skupnim imenom strojnici. U svom testamentu od 1466. godine Radin gost rastavlja dve vrste svojih prijatelja, one „koji su prave vjere apostolske”, koji su „s pravom dušom i z dobrijem načinom krštenijem”, „koji grijeha ne ljube”; a drugo su „mrsni ljudi.” Šta je bliža karakteristika ovih drugih nije nam danas poznato, ali je očevidno da to nisu oni koji bi bili onako besprekorni ili prečišćeni. Pri svečanim aktima patareni bi dolazili u određenom broju po sedmorica (sedam nedeljenih dana) ili po dvanaestorica (dvanaest apostola; dvanaest meseci). Oni stanuju po mestima, koja po njima dobivaju svoje ime („locus Patarenorum in Glubscovo”). 1872. beležilo se da je francuski vicekonzul u Mostaru video u Jablanici, u Hercegovini, dva bogumilska sela; a pričalo se, da je bilo ostalo nešto potajnih bogumila i oko Kreševa. Ali mi, nigde, u čitavoj zemlji, nismo čuli za kakav siguran trag o tome. Međutim, jedan podatak iz katoličkog šematizma hercegovačke biskupije od 1867. godine zaslužuje ozbiljnu pažnju. Tamo se kaže da je u selu Dubočanima porodica Helež, pre koju godinu, prešla u islam, a „bila je poslednja, koja se držala ludila bogumilskog”. U narodu nema danas pomena čak ni o samom imenu njihovu. Poneki naziv kao, primera radi, potok Babun kod Mostara ili ime Babunović bili bi jedini ostaci.

Vesti, koje su širene o bosanskim patarenima, bile su, naravno, vrlo pogrdne. U glagoljaškoj književnosti, u jednom rukopisu Dijaloga pape Grgura Velikoga, s početka XVI veka, kazuje se ovo: „O nesrićno kraljevstvo bosansko, na koga ni rosa ni daž ne padi, pokle rodi i shrani i brani tolike i takove jeretike, ki govore, da gospodin Isuhrist ni imel pravoga tela človičaskoga i da je blažena diva Marija bila anjel i mnoge ine bludnje protivu veri katuličaskoj govore”. U jednom rukopisnom tipiku manastira Krušedola piše se opet za „sluge đavolov” bogumile, kako „kao tati noću idu” i „prevraćaju hrišćane od vere božije”. U Dubrovniku smatrala se kao teška uvreda reći nekom da je „babica patarenska”.

Posle Kulina Bosna je postala veoma ozloglašena na papskoj kuriji radi uspeha bogumilskog učenja. Pape ljutito pišu kako tamo jeretici javno ispovedaju svoju veru, „kao što lamije doje svoju štenad golim sisama” i traže protiv njih prave krstaške ratove u dva-tri maha. Bosanski ban Ninoslav (1233–1250) imao je s toga teških dana. On je s početka popuštao papinim željama i, preplašen njegovom aktivnošću, bio voljan da pusti njegove ljude nesmetane u propovedanju „prave vere”. Po papinim obaveštenjima Bosna je tad izgledala „kao pustinja i šikara, puna trnja i kopriva, i postala je leglo guja”. Kad je Ninoslav video da papina akcija dira njegova suverenska prava i radi, u stvari, za mađarske interese, on se obrnuo protiv nje i primio borbu. Rat je trajao od 1235–1238. i naneo je mnogo štete Bosni, ali se Ninoslav održao i tad, kao i u docnijim borbama. Tek iza njegove smrti bi Bosna savladana (1253) i podeljena u više oblasti.

U samoj Bosni održali su se banovi rođaci, Prijezda I i njegovo potomstvo; dok su u neke druge krajeve (Soli i Usoru; Sanu; Dubicu) došli strani, većinom mađarizirani nemački gospodari. Od 1284. godine dobija Mačvu s Beogradom, Srem i Soli sa Usorom (današnji tuzlanski okrug) srpski kralj Dragutin kao zet mađarskog kralja i kao njegov vazal. U Bosni između Dragutina i domaće dinastije nema sukoba; naprotiv, Stepan I Kotroman, sin Prijezdin, uzima za ženu Dragutinovu kćer Jelisavetu. Na osnovu te ženidbe tražiće njegovi potomci posle nepunih sto godina srpsku kraljevsku krunu. Po pričanju arhiepiskopa Danila, Dragutin je u Bosni pomagao širenje pravoslavlja (njemu se pripisuje podizanje manastira Rače; predanje o tom, da je on podigao Papraću i Lomnicu, nije sigurno) i sa uspehom je prevodio „mnoge od jeretika” u „veru hrišćansku”.

Za vreme prestonih borbi u Mađarskoj, posle izumrća Arpadove dinastije, naročito se istakla i osilila dalmatinska porodica Šubića, čiji se glavni predstavnik, ban Pavao, bio sav založio za kandidaturu napuljskog princa, Karla Roberta. U vlasti te kuće nalazila se pred kraj XIII veka čitava Dalmacija i nešto od Hrvatske; a od 1299. godine i jedan deo Bosne. Kako je Pavao postao bosanski gospodar nije nam danas tačno poznato, ali će biti da je iskoristio smutne prilike kod zavađenih mađarskih i domaćih velikaša i da je ušao osvajući. Jer borbe je bilo. Ban Stepan I Kotroman bio je, to znamo sigurno, potisnut čak do Drine; a ban Mladen Šubić, brat Pavlov, poginuo je negde u Bosni od „nevernih jeretika”. Od 1305. godine ban Pavao postaje ipak „gospodarem čitave Bosne”, izuzimajući oblast kralja Dragutina, i u njoj je postavio, kao svog zamenika, najstarijeg sina, Mladena II. Ali, taj nije znao očuvati tekovinu svog oca. U svojoj sili on je postao obesan i u brzo stvorio protiv sebe čitav krug ljutih neprijatelja. Kad je 1318. godine, ne mereći svoje snage, ušao i u borbu sa kraljem Milutinom, da bi dobio humsku oblast, počela je njegova zvezda naglo da tamni. Izišavši iz te borbe pobeđen on je brzo dočekao odmetanje svojih podanika i stvoren front napadača iz susednih oblasti. Nije ga poštedeo ni mađarski kralj, koji je svoju krunu dugovao njegovoj porodici. U 1322. ban Mladen bio je već pala veličina i potpuno onemogućen na svom dotadašnjem području.

V

Borbe protiv posrnule porodice Šubića iskoristio je najviše mladi bosanski ban Stepan II Kotromanić, sin bana Stepana I. Mudar i trezven, sa iskustvom čoveka koji se jedno vreme potucao izgnat iz otadžbine, on je ipak bio dovoljno aktivan i brz na odluku. S njim počinje osetan napredak Bosne u svima pravcima. Ono što je bio kralj Milutin za Dušana, to je bio Stepan II za Tvrtka: tvorac državne stabilnosti i organizator njene unutrašnje snage. Njegova državnička veština bila je vrlo prosta. Udarao nije nikad tamo gde je bilo opasnosti da može izići nagrađen; bio je vrlo aktivan uvek, kad je trebalo iskoristiti tuđu nevolju i mutnu situaciju; a gde se trebalo odlučivati između dva podjednako jaka protivnika, on je gledao da održi veze sa obojicom. Takva državnička veština, očevidno, nije visoke vrednosti; ali za one koji se njom služe dosledno ona donosi koristi i uspehe. A državnici se manje-više cene svi po tom, ne kako su radili, nego šta su postigli.

Kad je pao ban Mladen, Stepan II je ostao jedini gospodar Bosne. Pored toga, čuvajući svima načinima milost mađarskog kralja, dobio je on još i bosanski deo Dragutinove oblasti, kao njegov unuk i kao naslednik. Dragutinov sin, Vladislav, beše pokušao da iza Milutinove smrti dobije srpski presto, ali je u borbi sa Stevanom Dečanskim rđavo prošao i morao je da beži u Mađarsku, daleko od srpskih granica. Stepan Kotromanić iskoristio je i te borbe oko prestola u Raškoj, pa je ušao i u Hum i osvojio celu tu oblast (do 1326.). Sve dotle, od vremena Nemanjina brata, kneza Miroslava, Hum je, sem malih prekida, bio stalno u srpskoj vlasti. U njemu je, u Stonu, (1219.), Sv. Sava podigao i jednu pravoslavnu episkopiju, jedinu na području čitave današnje Bosne i Hercegovine, koja je tu ostala sve do strahovitog potresa od 1252. godine, a odonda prenesena je u Petrov Manastir na reci Limu. Kad je kralj Dragutin u gatačkom polju, 1276. godine pobedio svog oca, kralja Uroša, povukao se ovaj negde u humsku oblast i tu je ostao sve do smrti. Najstariji sin kralja Milutina, knez Konstantin, bio je više godina namesnik u toj zemlji, a stanovao je u Stonu, Nevesinju i na Brotnju. Da raški gospodari nisu mogli lako da prežale takav gubitak, bilo je vrlo jasno. Između njih i Kotromanića ostaju zbog toga odnosi čitavo vreme vrlo zapeti, a u dva-tri maha dolazilo je i do pravih sukoba. Naročito to nije mogao da prežali Dušan, i gotovo četvrt veka docnije poduzima protiv Bosne vojni pohod, da povrati izgubljeno (1350.). Uz Hum Srbija se morala lišiti i Stona, koji beše ostao gotovo potpuno otsečen od ostale države. Samo, Ston nije bio izgubljen u nekoj ratnoj smutnji, nego ga je Dušan prodao Dubrovčanima (1333. godine) za 8000 perpera i stalnu godišnju rentu od 500 perpera. Dubrovačka republika beše tad primila na se i obavezu da ne smeta pravoslavlje u Stonu, odnosno, po njenim rečima u ugovoru: „pop srbski da poje u crkvah”.

U Dalmaciji Stepan II je želeo da iskoristi borbe tamošnjih hrvatskih velikaša i da se dočepa vlasti i uticaja onako kako se nekad ban Pavao bio raširio u Bosni. Kad je umro mađarski kralj Karlo Robert (1342), a na vladu došao njegov tek šesnaestogodišnji sin Ludvig, ban Stepan počinje da se koleba. On sumnja u sposobnosti mladog kralja i traži s toga veza sa Mlečićima. Ali, čim je video energičnu volju Mađara da nastave staru politiku jake ruke, on im pokorno pridružuje svoje čete i ratuje s njima u Dalmaciji protiv istih onih ljudi kojima je do juče nudio savez. To njegovo učešće ne ide, istina, od srca i nije iskreno; iako saveznik Mađara on nalazi puta i načina da održava veze i sa Mlečićima i da im učini nekolike ne male usluge. Mađari pomalo sumnjaju u njega, ali ga ipak ostavljaju na miru; nešto s toga, što vešto krije tragove, a drugo, što je bio formalno ispravan. Kasnije, njegov ugled osetno raste; naročito onog časa, kad mađarski kralj uzima za ženu njegovu, kod Mađara mnogo opevanu, kćer Jelisavetu (1353).

Ojačavši Bosnu na sve načine; ujedinivši je od Drine do Cetine i Sane; davši joj izlaz na more; utvrdivši u njoj posrnuli banski autoritet i svoju dinastiju; stvorivši čvrste veze sa Mađarima i papskom kurijom; on je umro nekoliko nedelja iza udaje svoje kćeri, sa svešću da je Bosna na sigurnom putu da postane od obične vazalske pokrajine ugledna i prava država.

U koliko je Stepanu II nedostajalo izvesnog šireg pogleda u stvari i potrebne otmenosti u političkom potezu, u toliko ga je više imao njegov naslednik i sinovac, Tvrtko. To je

nesumnjivo najveći vladar Bosne i jedna od najlepših ličnosti celokupne naše prošlosti. Odlučan i pravolinealan kad ima da svrši stvar; uviđavan i predusretljiv kad treba da je razume; moćan i sa daleko uprtim pogledom kad treba da je izvede. Na vladu je došao vrlo mlad, sa jedva kakvih sedamnaest godina, kao i njegov suveren i savremenik Ludvig (Lajoš) Veliki; ali je odmah, od prvih koraka, za razliku od cara Uroša, svog drugog savremenika, pokazao da ima svoju volju i s njom sposobnosti i da je naturi.

Mađarski kralj, prvih godina Tvrtkova vladanja, nije bio u dobrim vezama s njim. Zauzet velikim ratom sa mletačkom republikom u Dalmaciji, on nije, bar koliko se danas zna, upotrebljavao protiv njega vojnu silu, ali ga je, držeći je u pretećem stavu, naterao, da mu, kao miraz uz ženu, ustupi humsku oblast do Neretve i celo Završje. Malo posle toga, 1363. godine, Ludvig, je, nalazeći za razlog verske prilike u Bosni, krenuo protiv banovine dve vojske. Jednu je, čak, vodio on sam. Hteo je, nesumnjivo, da u zemlji ubije svaki duh otpora, koji se javljao, i svaku pomisao o nekom smelijem zamahu u politici. Mimo svako očekivanje, obe kraljeve vojske vratile su se bez ikakva uspeha. Stepanova tvorevina bila je toliko jaka da je mirno mogla odoleti jednom tako opasnom udarcu; a Tvrtkova ruka toliko snažna da održi meru. Ali, što nije mogao mađarski kralj, učinila je domaća nesloga. Tvrtkov mlađi brat Vuk, pomagan od većeg dela velikaša, prepadom uze vlast i natera brata da kao izgnanik moli milost i pomoć dojučerašnjeg neprijatelja. To su bili najteži dani u Tvrtkovom životu. Mađari, kojima je dobro došla ta unutrašnja borba u Bosni, da obe stranke, u jedan mah, učine više zavisnim od sebe, dadoše Tvrtku pomoć i podržaše ga, doista, da povrati vlast. Do juče ponosan radi pobede nad Mađarima, Tvrtko je morao da povije glavu i da postane njihov obvezanik i ponovo vazal.

Godine 1371. poljuljana je iz temelja cela srpska država porazom na Marici; te iste godine umro je i poslednji srpski izdanak dinastije Nemanjića. Neko je trebao da prihvati vlast pre nego se država potpuno rasturi. Ko će to da učini? Među prvima javlja se župan Nikola Altomanović, moćni gospodar od Rudnika do mora, sa gotovo celim Podrinjem, Novim Pazarom, Zagorjem, Trebinjem i Konavljem. Od srpskih dinasta on je, u taj mah, nesumnjivo bio najsilniji. Ali, nije bio i najbolji. Surov i pust, on nije imao nikakvih obzira i došao je u sukob sa celim svetom. Malo pred svoju pogibiju sprema se na nj kralj Vukašin sa sinom Markom i sa Balšićima. Protiv njega je propištala dubrovačka republika; on je oteo Rudnik knezu Lazaru i naterao ga u vazalstvo Mađarima; a na Tvrtka je još ranije dizao njegove podanike i pomago mu brata Vuka. Knez Lazar, mudriji i čestitiji od njega, pored svih svojih veza, nije imao dovoljno snage da potisne Nikolu i da mimo nj iziđe napred. Tvrtko? On je bio potomak Nemanjića; istina po ženskoj liniji, ali tek i njihova krv. On je bio i dovoljno jak i sa dovoljno autoriteta. Ali, on je bio, iako Srbin, vladar jedne odvojene oblasti i bez veza sa raškim ljudima. Da se dođe do krune treba stvoriti veze i onemogućiti protivnike. Između Lazara i Tvrtka nema sukoba. Tvrtko zna da je Lazar slabiji; a i da je njegovo pravo jače od Lazareva. Jer Lazaru se pripisuje legitimno pravo na krunu Nemanjića po tom što je njegova žena iz nemanjićske linije Vukanove; mesto sa ženom, Tvrtko je imao to pravo u samom sebi. Pored toga, njih i jednog i drugog beše župan Nikola zlom zadužio i jedan i drugi imali su mnogo interesa da se reše tog protivnika. Pomagani još i od Mađara, oni ustaju na Altomanovića, savlađuju ga i njegove zemlje dele između sebe. U Tvrtkov deo došao je manastir Mileševo sa grobom Sv. Save. Na tom mestu, toliko štovanom u srpskom svetu,

Tvrtko je na svoju glavu stavio 1377. kraljevsku krunu. Bog me „spodobio dvostrukim vencem, da vladam nad oba kraljevstva”, pisao je on svečano i s ponosom, milostivo dajući dubrovačkoj republici trgovačke povlastice, „prvo od davnina u bogodarovanoj nam zemlji Bosni”, a po tom, kad je u Srbiji nestalo carske loze, i ja kad videh zemlju praroditelja mojih ostavljenu od njih i da nema svog pastira, pođoh u srpsku zemlju, želeći i hoteći utvrditi presto roditelja mojih i kad sam tamo došao venčan bih bogom darovanim mi vencem na kraljevstvo praroditelja mojih, da budem u Hristu Isusu blagoverni i bogom postavljeni Stefan kralj Srbima i Bosni i Pomorju i Zapadnim Stranama”. Knez Lazar nije protestovao protiv tog Tvrtkovog dela. Videći pred sobom opasnost od Turaka i osećajući zlo, koje je snašlo ceo narod od međusobne borbe pojedinih velikaša, on je ostavio svaku pomisao o protestu, priznao Tvrtku titulu i s tim ne samo uštedeo sebi velike neprijatnosti, nego i očuvao njegovo dalje prijateljstvo.

Tvrtko je, međutim, snovao krupne stvari. Još 1370. godine radio je na tom da se jedan od sinova kralja Vukašina oženi jednom od Šubićevih odiva, njegovom rođakom. Posle se sam oženio Dorotejom, ćerkom bugarskog vidinskog cara Stracimira. Sa Lazarem je sklopio savez i pošteno ga držao i u najteže dane. Bosna, Srbija, Bugarska, spojene u jedan lanac i udružene iskrenim savezom, činile bi nesumnjivo tvrd bedem protiv svakog napadača. To je plan dostojan pažnje; začetak jedne nove lige Južnih Slovena u borbi protiv zajedničkog neprijatelja. Kad je došao teški čas Kosovske Bitke, Tvrtko je poslao u pomoć knezu svog najboljeg vojvodu, Vlatka Vukovića, pobeditelja Turaka u jednoj borbi kod Bileće, sa dovoljnim brojem isto tako sigurno dobre vojske.

Da je kod Tvrtka plemenitosti i puno smisla za opšte dobro celine, pokazuju najbolje ova dva primera. 1385. godine bio je Tvrtko u borbi s Balšićima; te iste godine Turci behu ozbiljno ugrozili Balšine zemlje na jugu. U tom času Tvrtko ne radi onako, kako bi radio, verovatno, njegov stric i svaki drugi čovek sitnih sebičnih instikata. Velik, Tvrtko ne iskorišćava nepriliku svog hrišćanskog sadruga, nego mu preko Mletaka nudi mir. – Godine 1389. posle Lazareve pogibije, požurio je hrišćanski mađarski kralj da napane sirotu udovicu u njen najcrnji čas. Tvrtko, „kralj Srbljem”, koji bi sad, nesmetan ni od kog, mogao da prisvoji sebi i Lazarev, kao nekad Altomanovićev, deo i da bude bez takmaca na celom području, ne poduzima ni jednog koraka, koji bi mogao teški položaj Lazarevih naslednika da učini još težim.

Njegova misao ide u drugom pravcu. U Mađarskoj behu nastali veliki unutrašnji neredi posle smrti kralja Ludviga 1382., koji beše umro bez muških potomaka. Borba o nasledstvo dođe ponovo na dnevni red. U tim državnim metežima učestvovao je naročito jedan deo hrvatskog plemstva. Ne zaboravljajući kako se Ludvig držao prema njemu u vreme njegove prve vlade, Tvrtko sada vraća ravnom merom. On je stožer, oko koga se kupe buntovnici. Preko njih, i svojim ličnim autoritetom, on polagano ali dosledno i energično deluje na dalmatinske gradove i opštine, da mu se u nizu od nekolike godine dana pridružiše gotovo svim sem mletačkog Zadra i slobodnog Dubrovnika. U Tvrtkovoj vlasti beše tad celo područje od Spljeta do Lima i Mileševa. U tu zajednicu dođoše i otoci Brač, Hvar i Korčula; a vrlo verovatno, u vazalskom obliku, i lička oblast porodice Kurjakovića. Sa ponosom mogao je, posle toga, 1390. godine, nesumnjivi pobednik da objavi svoju novu titulu sa ovim oznakama:

„Stefan Tvrtko, po božijoj milosti, kralj Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja”. Na žalost, nosilac te časne titule brzo je zaklopio svoje oči, 1391. godine, još u punoj muškoj snazi, sa nepunih pedeset i pet godina, ne dospevši da dovršeno delo čvršće veže i trajnije obezbedi.

Gotovo samo od sebe nameće se poređenje između Tvrtka i Dušana. Obojica su, van spora, ljudi velike lične vrednosti. Obojica postižu i velike uspehe. Nisu samo vladari, nego su nosioci čitava državnog stroja. U njima kao da je usredsređena sva energija naše snagom ponesene rase. Svi su im mišići nabrekli u širokom zamahu. Svaki pokret pokazuje koncentraciju volje. Kod obojice je i ista sudbina. Visoko podignuto njihovo delo nema ko da prihvati; pod teretom njihove tekovine posrću slabi im naslednici. Obojica mru još neistrošeni u snazi; upravo onda, kad je njihovo prisustvo živa potreba da se stečeno dovede u red, priljubi, organizuje, održi. Ali u tom, šta je trebalo da se sredi, između Tvrtka i Dušana nema sličnosti; nema čak ni podudaranja. Dušan je, po karakteru svog dela, bio osvajač. Gospodar ne samo Srba, nego i Grka i Arbanasa. U njegovu oblast ušle su zemlje koje nemaju ničeg zajedničkog sa srpskom prošlošću i našom rasom; i ušao je elemenat, grčki, koji je bio kulturno jači od srpskog, nacionalno svesniji i u državnim poslovima veštiji. Sve da car nije razbio svoju državu na oblasti i od vlastele napravio male dinaste; sve da nije, usled brzog teritorijalnog širenja a slabih prometnih veza, centralna vlast prirodno slabila prema moći lokalnih veličina, Dušanova država stalno bi bolovala od prevelikog broja tuđeg, raznorodnog i u osnovi neprijateljskog elementa, koji je bila primila u sebe. Tvrtkova koncepcija bila je stvarnija, i, u koliko se za ono doba sme reći, nacionalnija. U njegovoj državi bili su samo Srbi i Hrvati, jedan narod, naša krv. Napraviti od Bosne središte, oko koga će se obrazovati srpskohrvatska država, bila je više nego srećna misao. Ne navedosmo li, u uvodnom delu, reči jednog našeg odličnog poznavaoca narodnog nam sklopa, da su Bosna i Hercegovina „centralna oblast i jezgro naroda”? Razlike u kulturi i veri, koje su postojale između Srba i Hrvata, postojale su još u XIII veku između Raške i Zete, pa su vreme i svest o zajednici sve izgladili. Pred zajedničkom opasnošću od Turčina sabijali su se zajedno nekolike desetine godina Srbi i Mađari, a kamo li to ne bi još više približilo Srbe i Hrvate, da je, kojom srećom, Tvrtkovo delo bilo prihvaćeno. U odnosu prema knezu Lazaru, Tvrtko daje najlepše svedočanstvo o tom da je svoju koncepciju doista izradio vođen nekim višim idejama i sa tačnim shvatanjem vremena u kom se nalazio. S toga nam je Tvrtkova državna misao, izvršena našom današnjom državnom tvorevinom, milija od Dušanove. Pred ovim je bleštao daleki sjaj carigradskih kubeta, koja je nekad gledao u prvoj mladosti; u Tvrtka su domaće planine bile središte snage naroda i države.

VI

Kao Srbija posle Dušana, tako i Bosna posle Tvrtka, naglo opada. Manje na udarcu nego Srbija, ona prilično održava svoj prvobitni teritorijalni posed, ali se njena snaga troši u unutrašnjim borbama. Pojedini velikaši postaju polunezavisni gospodar (Hrvoje Vukčić, Sandalj Hranić, Pavle Radenović, Herceg Stepan Vukčić i dr.) i vode, vrlo često, politiku na svoju ruku ne samo bez kralja, nego i protiv njega. Od kraljeva, naslednika Tvrtkovih, nijedan

nema neke veće lične vrednosti. Nisu mogli da učuvaju ne samo državnu nezavisnost prema Mađarima, koju Tvrtko beše dobio, nego ni lični autoritet prema susedima. U dubrovačkim knjigama ima više nego jedan dokaz, kako se mala republika gotovo podrugivala izvesnim situacijama svojih kraljevskih komšija.

Kao Srbija posle Kosova, tako se i Bosna, posle Tvrtkove smrti, nalazila između dva neprijatelja. Jedan behu Turci, a drugi Mađari. Ovi drugi su smatrali za svoju prvu dužnost da potisnu Bosance iz Hrvatske i Dalmacije i tako unište sve, što je Tvrtko postigao na toj strani. Posle, naturili su zemlji ponovo svoju vrhovnu vlast; tobože ne samo na osnovu starog prava, nego i radi boljeg vođenja borbe s Turcima. Turci, opet, sa svoje strane, osvajači i inače, gledali su u svakom savezu sa Mađarima jasnu oštricu protiv sebe. Bosna je s toga bila na teškoj muci. Kao mađarski vazal ona tim samim stiče Turke kao neprijatelje; pokuša li veze s Turcima dobija odmah udarac od Mađara. Voditi neku veću i samostalnu politiku u takvim prilikama bila je gotovo nemoguća stvar. U najboljem slučaju, ako je takve politike i bilo, ona je bila čisto lokalna, kao ona Sandalja Hranića, gospodara Huma, koji je gledao na sve načine da bude upravo toliko turski koliko i ugarski i da vlada sa toliko veštine da u potrebnom času mogne odlučiti pretežnost ove ili one jače strane.

Zanimljivo je u ovom dekadentskom periodu bosanske prošlosti, da se na vladi javlja jedna žena, pored Kneginje Milice, prva u našoj historiji. To je Jelena, žena kralja Stepana Dabiše, Tvrtkova naslednika (†1395). Slaba i neodlučna ona se ipak držala na vlasti gotovo tri godine, puštajući za to vreme da se vlastela osili isto tako kao malo ranije raška za vlade cara Uroša. Jedan surov upad Turaka u Bosnu, 1398. godine, naterao je velikaše da na čelo zemlje stave ipak nekog sa više autoriteta; i tako je došao Stepan Ostoja. Ali taj kraljuje za malo i dobiva kao protivkandidata Tvrtka II (1404.). Dva kralja u Bosni nisu jedini slučaj u ovo pomućeno doba. Posle Ostojine smrti (1418.) javio se kao kralj i njegov sin Stepan Ostojić (†1421.). Nekolike godine docnije, 1432. izbio je kao protivkandidat Tvrtku II kralj Radivoj, neugledni član dinastije, drugi sin Ostojin, koji je ostao u zemlji, istina bez vlasti, sve do pada Bosne. U tim krizama posrednici su ili Turci ili Mađari, kojima bosanska vlastela, sebična i ljuto zavađena, u duši cinici, služi kao prosto oruđe. Među njima nema ni jednog svetlijeg izuzetka, koji bi interes celine i otadžbine stavio ispred svoga. Nema srodstva, od koga bi prezali, samo ako ono donosi korist. Dubrovčani, koji su s odvratnošću posmatrali tu prostačku jagmu za vlašću, pisali su jednom prilikom, 1404. godine, kako se „od potopa sveta nije toliko svet smeo i vrteo”, kao u Bosni tih vremena. Za vreme tih unutrašnjih smutnja u zemlji, dobio je despot Stevan od Mađara bogati bosanski grad Srebrenicu (1412.), oko koje se posle vode česte borbe između Bosne i Srbije. Dubrovnik je opet od 1419–1426. otkupio od vlasnika Sandalja Hranića i vojvode Radoslava Pavlovića celo Konavlje i domalo dobio ozbiljne prohteve i za neke druge susedne oblasti. Nemajući da plati Turcima dužni danak, kralj Tvrtko II je morao da im ustupi neka mesta u istočnom delu zemlje, kao Hodidjed i Vrhbosnu, odnosno Sarajevo. Zemlja je, vidi se po svemu tom, očevidno propadala i pitanja njenog opstanka nije zavisilo više od nje, nego od volje njezinih protivnika. Tu se nije više dalo šta da izmeni. Kralj Stepan Tomaš (1443–1461.), koji je od svih naslednika Tvrtkovih imao ponajviše državničkog, mogao je samo, s bolom u srcu, da gleda neminovno srljanje u propast.

Kao karakteristika tih mutnih prilika mogu služiti odnosi u oblasti Stepana Kosače, odnosno Hercega Stepana. Surov i prek, on je, upirući se na pomoć Turaka, ratovao sa celim susedstvom: sa Mlecima, sa Pavlovićima, sa mađarskim ljudima u Dalmaciji, s Dubrovnikom, s despotem Đurđem, pa i sa kraljem Tomašem, koji mu beše zet po kćeri. Stepana se nikad nije ticala opšta stvar; u svemu tražio je samo svoj interes, ponekad čak i sitne prirode. Velik nije bio nigde. Čak je i porodicu zatrovao. Kao zreo čovek on je ušao u avanturu sa jednom lepom Fjorentinkom i izazvao protiv sebe i majku i ženu, i rođenog sina. Sablažnjive scene borbe oca sa sinom traju nekoliko godina i njih rešava turska vojska, koja dolazi na molbe hercegove. Kad je video pad Srbije i čuo, da su Turci, bez obzira na njegovu vernost, upali i u njegove zemlje i popalili Mileševo, njemu tada biva jasno, koliki je greh činio krvareći se, radi male dobiti, i trošeći snagu svoju i svojih hrišćanskih drugova da, u odlučni čas, oslabljen postane plen besnog osvajača i pregaženi crv. Ali je kajanje bilo kasno. Po očevom primeru, sin traži i dobiva pomoć od Turaka. Uzalud je posle i on, videći svu opasnost, sa ocem zajedno ustao da brani slobodu zemlje. Turci već behu zakoračili u Hercegovinu i nisu se dali lako potisnuti. Videći svu kob, koja čeka njegovu zemlju, stari herceg, koji je od ranijeg pakosnika sve više postajao tragična ličnost historije, s bolom vapi za poslednju pomoć Bosni i hrišćanstvu.

Između Srbije i Bosne XV veka ne behu odnosi onakve srdačnosti, kakvi su bili za Tvrtka i Lazara. Vođeni sitnim interesima, gledajući suviše samo preda se, čak i onda, kad je turska sablja bila podjednako izmahnuta iznad obe zemlje, upravljači Srbije i Bosne više su bili u sukobu, nego u ljubavi. Tek pred kraj javio se kod njih pokret da se, pred nesumnjivim zlom, koje im predstoji, spoje u jednu celinu, da bi, udruženi, dobili više snage i bolje izglede za borbu. Bosanski kraljević Stepan Tomašević imao je da uzme naslednicu prestola u Srbiji, Jelaču, kćer despota Lazara. Brak je sklopljen 1. aprila 1459. godine, pred samu propast despotovine. On je upravo i uskorio. Znajući da je taj brak stvoren sa odobrenjem mađarskog dvora i da je to, u stvari, novi bedem protiv njih, krenuli su Turci odmah da spreče stvar. Još u Bosni oni behu udesili zasede da uhvate kraljevića na putu u Srbiju. Kao kakav begunac, krijući se, jurio je mladi Stepan u svoje svatove, unoseći u čitavo veselje usplahirenost i crnu slutnju. Posle šest nedelja stigla je, doista, turska vojska pred Smederevo, opsela grad i 20. juna uzela ga bez prave borbe. Mladoženja, sa ženom zajedno, bi pušten u Bosnu, da odnese jednu iluziju manje i da domalo završi tamo bednom smrću.

Rastrzana unutrašnjim borbama, sva izagnjila, Bosna je sramno izgubila svoju državnu ekzistenciju. Po rečima njenog kralja, pola je bosanskog stanovništva, verski ogorčenog katoličkom bezobzirnošću, volelo Turke nego njega. Čak je i ušlo u veze s njima i pozivalo ih da sa Bosnom postupe isto onako kao sa Srbijom. U rastrovanoj zemlji ne beše ideala za koji se činilo dostojno mreti. Sloboda je za jedne značila pritisak za druge. Državne nezavisnosti odavno više nije bilo. Kralj, kao predstavnik državnog autoriteta, skrušeno je povijao glavu pred svakom mađarskom mamuzom i rimskom mantijom; ili se, u drugoj prilici, grčevito hvatao za milost koga vezira. Kad je u proleće 1463. silni sultan, osvajač Carigrada, Mehmed El-Fatih, krenuo u Bosnu, u njoj se ne diže nijedan jači pokret da zaustavi neprijatelja. Bosanska historija ne dade nijedne Marice, a kamo li veličanstvenog Kosova! Tu nema onih svetlih primera pregaranja, „đe brat brata izdati ne šćede, dokle gođe jedan tecijaše;” niti one

klasične slike najmlađega između Jugovića, koji neće da ostane ni po carevoj želji, ni po sestrinoj molbi, nego, svestan velikog časa historije, mirno polazi da izvrši svoju dužnost:

Idem sejo, u Kosovo ravno

Za krst časni krvcu proljevati

I za vjeru s braćom umrijeti!

U ono malo narodnih pesama, koje pevaju o propasti bosanskog kraljevstva, izrično se govori, kako je u zemlji bilo mnogo izdaje i zavade; kako „ban” bosanski

Svoj je braći svojoj omrznuo

I golubu na jelovoj grani-

i to s toga, što ga prevari „gospoda latinska", te primi njihovu veru.

Kralj Stepan Tomašević (1461–1463) nije ni pokušao da dade otpor. On je video rasulo zemlje, osećao zavadu između podanika, i bio na čisto da bi u sukobu mogao samo izgubiti. I s toga je namislio da se spase begom. Ali, u Ključu ga dostiže turska potera i prisili na predaju. Da spase život, kralj izdade naredbu da se svi gradovi u zemlji, koji još ne behu pali, predadu Turcima. Ali glave ipak nije izneo. Sultan Mehmed pogazio je reč svoga paše, koji kralju beše obećao živu glavu, ako se preda i ispuni gornje uslove. Sultanu je učena ulema izdala fetvu sa poukom: „pravoverni nek se ne da ugristi dva puta iz jedne ruke” i poslušavši, tobože, tu pouku, on je pustio da otseku glave poslednjem bosanskom kralju i njegovu stricu Radivoju, uz mnogu drugu vlastelu.

Hercegovina – koja se pod tim imenom javlja prvi put 1. februara 1454. godine u jednom pismu vojvode Isa-bega, – održala se dvadeset godina duže od Bosne, ali u večnim trzajima. Iz smrti Hercega Stepana (1466.), njegova tri sina zastupahu tri razna gledišta i ne davahu zemlji nikakav primer plemenitijeg shvatanja od dužnosti prema otadžbini. U zavadi s braćom jedan od njih, Stevan, otišao je čak Turcima i kao Ahmet Hercegović javio se da svrši obračun. 1482. godine pao je, najposle, i Novi, na moru, poslednje utočište slobodne Hercegovine.

VII

Do propasti svoje državne samostalnosti na mohačkom polju, 1526. godine Mađari su pokušavali u više prilika da preotmu Bosnu od Turaka. Oni daju Bosni i novog kralja, Nikolu Ujlakija (1471–1477) i preduzimaju tamo 1480. godine veliki vojnički pohod, u kom se naročito proslavio Zmaj Despot Vuk Branković. Hrišćanska vojska, u snažnom nadiranju, dopire do samog Sarajeva u isti čas kad druga stiže u Kruševac, – ali to sve ostaju samo epizode jedne velike borbe, čiji krajnji ishod ipak nije mogao biti izmenjen. Poneseni uspesima, odlično organizovani i sigurno vođeni Turci su bili u naponu snage, koja se u najboljem slučaju dala trenutno zaustaviti, ali nikako definitivno suzbiti. Pod njihovim

uticajem udarcima padaju postepeno poslednji ostaci mađarske vlasti s desne obale Save i Dunava: srebrenička banovina 1512, Beograd 1521., i dugo i uporno branjeno Jajce 1528. godine. Nekadašnji vrhovni gospodar Bosne ležao je i sam u prahu i kroz Budim protutnjila je, sa pobednim krikom, turska konjica.

Tursku vlast u Bosni i Hercegovini pozdravilo je dosta bosanskog elementa, tražeći u njoj zaštite od pritiska katoličko-mađarskih vladajućih verskih krugova. Ne treba nikad smetnuti s uma da su katoličku propagandu u Bosni i Hercegovini vršili gotovo redovno strani ljudi, poverenici papske kurije i mađarskog dvora i da su njihove inkvizicije i progoni trajali do pred sam pad Bosne. Prvi inkvizitor protiv bana Kulina beše stranac Ivan de Kazamaris; Ninosavljev biskup postao je dominikanac Johan fon Vildeshauzen, nesumnjiv Nemac; mađarski biskupi na početku XIV veka propovedaju krstaški rat u Bosni i pomažu ga; prvi franjevački vikar u Bosni bio je fra Peregrin Saksonac; biskup kralja Tvrtka, koji je očigledno radio protiv njega, a za korist svojih sunarodnika, beše Mađar Petar Šikloši. Sličnih primera ima više. Ali i iz ovog izlazi jasno i čisto jedno. Ti tuđinci, nesumnjivo dobri katolici, dolazili su među narod u Bosni sa nama, na žalost, docnije od Austrije dobro poznatom, nadmenom pozom prosvetitelja i, znajući da imaju za sobom autoritet Mađarske i državne vlasti, nagonili su ljude u novu veru više silom, nego razlogom. Nisu od male muke čak uviđavniji vikari katoličke crkve u Bosni molili pape, kao Urbana IV, da ih oslobodi od izvesne vrste propovednika, koji više štete nego koriste crkvi. Preveravanja su s toga u Bosni bila vrlo česta, ili, ako ne uvek to, a ono sigurno spekulisanja sa verom. Da izbegnu kakvu opasnost ili da dobiju neku milost mnogi od bosanskih ljudi, ne izuzimajući ni same vladare, prelaze iz jedne vere u drugu ili daju izjave da će laka srca napustiti zajednicu, kojoj su dotad pripadali. Nenačelnost u tom pravcu brzo se izvrgla u cinizam. Da očuvaju posede, da dođu u milost novih osvajača, da se obezbede od progona, mnogi od bosanskih velikaša brzo donesoše odluku da prime Islam. „Poturči se plahi i lakomi”. Delovali su, pored toga, i primeri, – kao onaj braće Angelovića iz despotove Srbije, od kojih jedan beše veliki čelnik, a drugi rumeliski beglerbeg, jedan pravoslavni, drugi musliman. Već u XV veku ima čitav niz uglednih članova bosanskih porodica, koji su prešli na Islam. Takvi su: Isabeg Hranušić, koji 1. februara 1454. piše Dubrovčanima za „brata mi hercega ali sinovca mi voevode Petra”; Skender Mihajlović, vojvoda u Vrhbosni; Sinan paša Borovinić, sandžak-beg vrhbosanski; Ahmedbeg Vranešević, sandžak hercegovački; Mehmedbeg Obrenović, njegov naslednik; Hasanbeg Mihalbegović, Skenderbeg Vranešević, Mustafabeg Bogojević, Ahmed paša Hercegović. U rogatičkom srezu postoji muslimansko selo Brankovići, čiji je jedan davni predak Mahmut Branković poginuo „na boju despotovu” i bio sahranjen na Petrovu Polju. Na njegovu ćirilicom pisanom grobnom nišanu ima lav u grbu, poznat i u pravoslavnoj liniji despotske kuće Brankovića. Iz Bosne, iz Rudog i Ravanaka, potiče porodica Sokolovića, čiji potomak beše čuveni veliki vezir Mehmed Sokolović. O Predojevićima, čije je ime očevidno naše, postoje u narodu još i danas priče, kako je Imšir paša, najugledniji od njih, postao musliman i sećao se docnije svoje rodbine. Čuveni krajiški begovi Kulenovići sami se izvode čak od loze Kulina bana; tačno je, međutim, da ih ima i katolika i muslimana i da se odavno pominju kao „porodica roda plemenita”. Ovu listu mi bi mogli dopuniti sa vrlo mnogo primera, ali se i iz ovog niza vidi jasno šta smo hteli reći. U ostalom, za poreklo najvećeg dela bosansko-hercegovačkog muslimanskog elementa nema boljeg dokaza nego što je taj da im je maternji jezik samo

srpski. Turski i arapski učili su samo u školi, vojsci i administraciji. Njihovo pismo bilo je sve do okupacije ćirilica, takozvano begovsko pismo, koje su oni sami zvali „stara Srbija”.

Prelazom na Islam, bosanska vlastela je dobrim delom spasla svoje nasledne posede ili baštine. Od njih su, u glavnom, postali begovi; zadržavši gotovo sva svoja feudna prava. Iz mnogo obzira sultani su prema njima pravili izuzetke od pravila u drugim oblastima. Turska je obnovila još i ustanovu starih pronija kao timare i zijamete i davala ih je obilato svojim spahijama za ratne zasluge. Ta dobijena dobra nisu bila nasledna; prema tome, nisu se mogla ni prodavati. Spahije su dobijale od njih samo prihode. Njihova težnja beše, prirodno, dvostruka: da posede obezbede za svoju porodicu i da od njih dobiju što više prihoda. Ovo drugo isterivalo se pomoću raje, odnosno hrišćanskih podanika koji su, naročito u doba opadanja turske centralne vlasti, ostajali sve više bez prave zaštite. Obrađivači zemlje bili su kmetovi, u glavnom hrišćani. Na baštinama ti kmetovi nisu bili potpuno slobodni, naročito ne od izvesnih utvrđenih obaveza. Ali je bilo i potpuno slobodnih kmetova zakupaca, na razni rok, za sebe, pa, čak, i za tri i više naraštaja unapred, koji su uzimali da obrađuju zemlje vlastelinske i spahiske. Njihove pogodbe bile su obično da se polovina ili trećina prihoda predaje vlasniku. Pored turskih postoje u isto vreme i hrišćanske spahije. Vrlo je verovatno da oni postoje od ranije; a to bi bio najbolji dokaz da Turci nisu tražili prelaz na Islam, kao bezuvetnu pogodbu za održavanje samog imanja. U manastiru Žitomišljiću, u Hercegovini, čuva se i danas slika ktitora Milisava, „spahije”, odnosno Milisava Hrabrena od porodice Miloradovića, iz 1601. godine, za čije pretke postoje nedovoljno provereni podaci, kako im je još sultan Mehmed II dao „pravo na šest kuća u selu Žitomišljiću”. Za Raškoviće u Starome Vlahu zna se, isto tako, da su imali spahiluk sve do XIX veka. Bilo je, pored toga, i slobodnih seljaka hrišćana. Jedan putnik, iz XVII veka, daje ovo jasno obaveštenje o turskim agrarnim načelima: „Što ostane u rukama onih hrišćana koji se zateknu na svojim imanjima a voljni su da ostanu, to se ne dira i pušta im se i da uživaju i da nasleđuju”. Na oči, i po namerama turskog zakonodavstva, sigurno je da položaj zemljoradnika i hrišćana u turskoj carevini ne bi bio težak ili bar za zemljoradnike ne bi bio teži nego – u dotadašnjoj feudalnoj hrišćanskoj državi. Ali je u stvarnom životu sve bilo znatno drukčije. Rasplinuta i u večitoj borbi, turska carevina nije imala više od onog osećanja da sve mora ići onako, kako traži jedna volja iz Stambola, naročito ne tamo gde je u pitanju lična korist. U tom otimanju od zakona posebno se ističu spahije sa svojim interesima. Oni traže više od onog na što imaju prava i to traže nemilosrdno. Njih na to goni nestalnost poseda i žudnja za blagom; posle se pojavilo i to da su timari dobijani mitom; da su mogli da budu prekupljeni; i najposle su se počeli prodavati javnom licitacijom. Sve to imao je da plati težak, iz koga se cedilo, što bi god privredio. Već XVI vek daje masu primera o bednom stanju raje, a docnije ti su primeri sve gori. Tako je, vremenom, položaj spahijskih privremenih kmetova postao teži od begovskih i na kraju prosto nepodnošljiv.

Kod našeg sveta javila se vrlo rano ljuta mržnja na Turke. Mileševski đak Vladislav, koji je 1508. godine putovao u Sarajevo i prepisivao život Sv. Save, navodi s očitim ogorčenjem, kako je tad vladao „zakonoprestupni i trojicu hulni i hrišćanima dosaditelni zločestivi turski car Bajazit”. U Trebinjskom Manastiru pisan je jedan zapis u 1509. godini i u njemu se kaže: „radi naših grehova postiže nas izmailska železna palica, koja neštedno poražava ustanove pravoslavne vere; i razrušiše se svete crkve i izmeniše predanja svetih ktitora, tako te se

umališe i zakon i knjige. I mnogi nemučeni ni od koga otstupiše od pravoslavlja i pristaše uz njihovu veru, kao što apostol pre reče, gledajući njihovo množenje i velikoslavlje”. Ova poslednja rečenica vrlo je važan podatak za islamizaciju Bosne i Hercegovine i govori vrlo rečito protiv opšte primljenog mišljenja kao da se turska vera širila samo silom i na maču. 1537. godine zabeležio je jedan pisar iz Manastira Sv. Trojice kod Plevlja, kako Turci nasrćahu na hrišćane „kao lavi svirepi”; „i velika nam nužda od njih beše. Što imasmo imanja, sve nam uzimahu, jedni nam dolazeći, a drugi othodeći, i sve što smo sticali, sve nam uzimahu”. Jedan franjevački letopisac zabeležio je 1524. godine kako „razoriše Turci bosanske manastire, Konjic, visočki, sutinski, kreševski i foinički ... i kad razoriše crkve povedoše ministra i š njim 12 fratarah”. Te su sve beleške iz prve polovine XVI veka, kad je Turska još bila u naponu i disciplinovana. Tužbe iz docnijih vekova, kad je zlo uzimalo više maha i Turci postajali sve gori, prelaze ponekad u bespomoćne očajničke vapaje. Stanje hrišćana postade još nesnosnije, kad izbiše sukobi između domaćih muslimana i doseljenih „Turkuša”, Osmanlija. Iz raznih vojničkih i administrativnih potreba Carigrad je slao u Bosnu dobar deo činovnika, koji su se, kao „pravi” „hak Turci”, ponašali s mnogo nipodaštavanja prema domaćem elementu. Jedan deo tih ljudi smatrao je Bosnu kao prolaznu stanicu, dobrodošlu da se iskoristi za materijalno bogaćenje. Od vezira do sitnih pokrajinskih defterdara, postupalo se bez mnogo razlika, sem po sumi, da se istera ne samo trošak za skupo plaćene položaje, nego i da se obezbedi budućnost. Kao ideal dobra položaja ušlo je čak i u narodnu pesmu „na Bosni vezirstvo”, i to „bez promene za sedam godina”. Manji deo tog doseljenog činovničkog sveta ostajao je u zemlji i tu stvarao svoj dom. Od takvih doseljenika, iz Male Azije, potiče, na primer, čuvena begovska kuća Čengića, čiji je predak Isfendijarbeg imao imanja daleko dole na Eufratu. Na tursko poreklo ukazuju, dalje, ova i slična imena današnjih bosanskih muslimanskih porodica, kao Kajtazi, Kemure, Firdusi, Behrami, Korkuti, Behmeni, Hulusije, Džumhuri, Muzuri i td. Između tih došljaka i bosanskih muslimana nije bilo prave ljubavi. Domaći su se smatrali zapostavljeni i iskorišćavani i u više su prilika dizali oštar glas protiv tog carigradskog nameta.

Hrišćani su od srca želeli da se oslobode turske vlasti. Ekonomski pritisak; socijalna nejednakost; teška atmosfera večite krvi; osećanje pravne nezaštićenosti; a nada sve, kao praizvor opšteg zla, vlast tuđinca inoverca, „bogomrskog i trojicu hulnog”, nagonili su svet da ulaze u sve kombinacije uperene protiv opstanka turske vlasti na Balkanu. Nema pokreta na hrišćanskom zapadu protiv Turaka koji ne bi našao odjeka kod hrišćana Bosne i Hercegovine. Čak pravoslavne vladike, kao mnogo štovani Sv. Vasilije Ostroški, ne ustručavaju se da uđu u veze i sa rimskim papama, samo da njihovom pomoću zbace turski jaram. Turci i muslimani to osećaju. Radi toga njihove mere od XVII veka bivaju sve oštrije. Kad su, postepenim napredovanjem hrišćana, od druge polovine XVII veka, muslimani morali napuštati srednju Dalmaciju, Slavoniju, Boku i Liku, njihovo se stanovništvo sručivalo obično na Bosnu. Ozlobljeni, kao svi ljudi koji napuštaju stvorena ognjišta, obično postradali i ogoleli, ti su se begunci, u Bosni i Hercegovini, nastavljali i dizali redovno na štetu raje. Najljući hercegovački muslimani bili su Korjenići, koji najvećim delom potiču od prognanih turskih naselja oko Herceg Novog, kao i stanovništvo „prokletog Lijevna” od dalmatinskih muslimanskih begunaca. Nije onda čudo, što su odnosi između raje i muslimana gospodara bivali sve nesnosniji, a ustanci sve češći.

Pritisak Turaka rastao je s njihovim porazima. Prvi i najosetniji u bosanskoj Krajini beše posle turske pogibije kod Siska 1593. godine. Iza njega dolaze borbe na sve strane. Besni, Turci 1594. spaljuju telo Sv. Save, na što Srbi odgovaraju ustankom u Hercegovini. Iza toga učestaše četovanja, uskakanja, pogranični sukobi; ono teško doba, kad je „s krvlju ručak”, a s krvlju večera”. Junačke pesme hrišćanske i muslimanske s uživanjem opisuju tu hajdučiju na granici, kad se haraju kule, odvodi roblje, presreću svatovi; mejdansko doba Jankovića, Senjanina Tadije, Smiljanića na jednoj strani, a na drugoj Mustajbega Ličkog, Hrnjica i onog klasičnog Budaline Tala, koji, kao stari franački junaci, mesto oružja nosi drenovu batinu. Slično je stanje i u Hercegovini i u Crnoj Gori sa Bajom Pivljaninom, Mandušićem i Vukom Mićunovićem. Javna bezbednost postade nikakva. Svet se pomalo ostrvi na krv i u izvesnim neplodnim krajevima četovanje postade i jedan elemenat narodne privrede. Kakvo je stanje moglo da nastane posle tog opšteg klanja, pokazuju najbolje ovi primeri za vreme trajanja borbi Svetog Saveza. Franjevački letopisac fra Nikola Lašvanin kazuje 1688. godine kako „kradiau Turci karstiansku dicu gdigod mogau i odnili bi u drugo misto i prodali”; a za 1690. priča i još strašnije stvari. U zemlji beše nezapamćena glad; šinik žita dođe na 6000 belih aspri. Silan narod pomre u najvećoj muci. „A bižania bižaše od Save prid voiskom cesarovom. Kudgod bi se mako ležahu martci nit se kopahu, nit imadiaše ko. Jiđaju resu lipovu, z darvja koru, vinovu lozu, pse, mačke. U Saraevu izidoše dica mater martvu. U Banjoj Luci koga bi obisili, obnoć bi ga gladni ljudi svega izili. U to vrime paša sicijaše i višaše i uskoke i raju, koga god bi doveli; i te bi ljudi martce sve izili. I davali bismo jist ubogim, ali kako bi se najilo ta bi i umarlo”. Za vreme tog rata, 1697. godine, u jednom smelom zaletu, provalio je princ Evgen Savojski do Sarajeva, – opljačkao je i popalio dobar deo grada, ne štedeći ni pravoslavne, – a onda je velik broj ljudi poveo sa sobom delom kao roblje (muslimane), a delom kao prisilne koloniste (pravoslavne). Tim je još više povećao bedu rata i ostavio neslavan trag o hrišćanskom oružju.

Zanimljivo je da je princ Evgen upravio svoj pohod na Sarajevo, a ne na Travnik, gde je od 1639. godine bilo sedište bosanskog vezira. On je to učinio nesumnjivo s toga što je Sarajevo bilo najbogatiji i najrazvijeniji grad zemlje; a i strateški bio je važniji od Travnika, jer se nalazio na važnom putu, koji je vezao prestonicu carevine sa Bosnom. Inače, Sarajevo je još 1582. godine prestalo da bude pravi glavni grad. U doba kad su Turci bili u naponu i nasrtali daleko u Štajersku i pod sam Beč, njima se činilo da glavni grad, kao operativnu bazu, treba prineti bliže neprijateljskoj granici. Tako je Ferhat paša, prvi beglerbeg Bosne, premestio pašinsko mesto u Banju Luku, gde je i ostalo sve dok ga nisu preneli u mirni Travnik, baš u sred Bosne. Mostar je, u Hercegovini, rano od 1522. godine, postao sedište hercegovačko sandžakbega. Ranije je to bila Foča; ali kad su Turci proširili svoju vlast do mora i daleko preko Neretve, onda su središte sandžakata pomakli u staru historisku dolinu Bišća, a u novi grad Mostar.

U XVIII veku Bosna i Hercegovina postaju periferiske oblasti turskog carstva. Muslimanski redovi zbijaju se i bivaju gušći, jer se u zemlju povlače potisnuti muslimani sa severa i zapada. Usled toga borbenost njihova osetno raste. Najbolji dokaz o njoj daje pobeda kod Banje Luke 1739. godine, koju su odneli nad prestravljenom austrijskom vojskom. Ali, u ostaloj carevini stvari idu vrlo rđavo i stanje iz dana u dan biva gore. Učestaše dvorske afere; grabež velikih vezira; nedisciplinovanost pojedinih vojnih organizacija; i opasna uzajamna

razračunavanja. To se opaža i u Bosni. Izloženi neprijatelju, a videći opadanje autoriteta i dobre volje centralne vlasti, bosanski begovi, gospodari pojedinih srezova i oblasti, počinju da sve više rade na svoju ruku i da na neki način, u atavističkoj tradiciji, stvaraju nove organizacije srednjevekovnih župnih jedinica. Carigradski gospodari primećuju to, ali trpe, isto kao i u Albaniji, takvo stanje, jer su Bosanci bili dobri muslimani i tvrd bedem protiv đaura. Šta više, oni otvoreno pomažu jedno vreme to jačanje feudnog sistema i 1777. objavljuju pravo nasledstva na timare onim ljudima koji se pokažu dostojni nagrade. To im se posle osvetilo. Kad je sultan Selim III počeo da provodi svoje reforme, glavni protivnik svakoj novotariji behu Bosanci. Konzervativni; u stalnoj borbi s hrišćanima osetljivi na svaki ustupak, koji bi se činio kao popuštanje protivniku; fanatizovani verskim obeležjem čitave borbe i života; usko vezani za lokalno i nasleđeno; bosanski muslimani su energično ustajali protiv svega, što je, po njihovu uverenju, dovodilo „din” u opasnost. Gonjenje janjičara u Beogradskom pašaluku činilo im se kao otvoreno pomaganje đaura i kad je izbio Karađorđev Ustanak oni su ukazivali na to kao prirodnu posledicu turskog „popuštanja raji”. U tom uverenju podržavahu ih mnogobrojne turske izbeglice iz Srbije, naročito iz Šapca, Užica, Valjeva, Sokola i ostalih zapadnih mesta, koji se naseliše po Bosni, a posebno u tuzlanskom okrugu. Podjarivani više njima, nego čestim sultanovim pozivima, Bosanci su u nekoliko mahova napadali na Srbiju, ali nisu sve do 1813. godine imali velika uspeha. Naprotiv, Mišar je bio, u glavnom, njihova, i to vrlo osetna pogibija.

VIII

Devetnaesti vek bosanske historije pod turskom vlašću, to je vek borbe bosanskog konzervativnog begovata za avtonomni položaj Bosne i protiv svih mogućih sultanskih reforama. Mržnja na Osmanlije ili na Turkuše, kako si ih zvali s osetnim podsmehom, beše obuzela gotovo čitavu zemlju. Ta se mržnja onda sa Turkuša prenosila pomalo i na sam Stambol. Otud u Bosni simpatije i za pokret Alipaše Janjinskog i za Škodra pašin podvig u Albaniji. Sultani, međutim, osećajući životni interes Turske u tom da prime i provedu reforme, nisu hteli da odustanu od početog posla. Naročito nije hteo da popušta Mahmud II (1808–1839), čovek brutalan, energičan i od jedne linije. Sa njegovom širokom punomoću krenuo je u Bosnu Ali Dželaludin paša, 1820. godine, da sabljom i gajtanom slomije otpor bosanskih begova i nezadovoljnika. Mostar i Srebrenica bivaju uzeti na juriš, kao da su neprijateljski gradovi; a oko 300 bosanskih nezadovoljnih kolenovića plaća glavom. Ali to samo utiša, a ne skrha otpor. Kad je sultan 1826. godine ukinuo janjičare, a pobunjene između njih dao nemilosrdno pobiti, diže se u Bosni odsudan protest protiv toga. Janjičarski odžak u Sarajevu organizova otpor i krenu, naročito sa bosanskim agama, čitavu Bosnu na akciju. Sultanov ferman bi na jednoj skupštini u Sarajevu prosto odbačen. Zemlja tako, otvoreno, pogazi carsku reč, i prvi put, posle toliko vekova, stavi svoju volju prema sultanovoj. Prirodna je stvar da se to u Stambolu rđavo primalo i da su odmah date zapovesti da se pokret suzbije. Abdurahman paša to je i izveo pobivši najveći deo buntovnika, ali je za to, za vreme rusko-turskog rata od 1828. godine naišao na potpunu pasivnost kod Bosanaca prema opasnosti carevine i morao je da napusti Sarajevo i Bosnu, i da, najposle, svojom glavom da zadovoljštinu zemlji i omogući njeno učešće u ratu.

Najpoznatiji bosanski pokret protiv Porte, to je čuvena buna Huseinbega Gradaščevića, „Zmaja od Bosne”, kapetana grada Gradačca. Gotovo sav bosanski begovat, s vrlo malo izuzetaka, ustao je s njim zajedno na vest da sultan uvodi nizamsku uredbu s novim uniformama i nove poreze. Pokret je odmah dobio karakter čiste borbe protiv vlastodržaca u Stambolu i stupio u vezu sa sličnim skadarskim pokretom Škodra paše Bušatlije. Sasvim je pogrešno misliti da je taj pokret imao neke nacionalne motive i spremao obnovu bosanske države. Kao svi bosanski muslimani tog vremena i Huseinbeg je bio bez razvijene nacionalne svesti i nije želeo u stvari ništa drugo, nego jačanje ličnog prestiža, zadržavanje povlašćenog položaja svoje kaste, čuvanje muslimanskih tradicija i izuzetan položaj za svoje zemljake u rođenoj zemlji. Prema svemu, to je bio avtonomistički a ne separatistički pokret; onaj, za koji su Bosanci bili svi iz reda, dok su za ovaj drugi, a i to pod pitanjem, mogli biti samo pojedinci kod muslimana. U ostalom, ni takav pokret nije prihvatila sva zemlja. Hercegovina, u većini, sa Alibegom Rizvanbegovićem, Smailagom Čengićem i drugima, beše protivna. Pokret je bio, po njihovu mišljenju, uperen protiv sultana i Stambola više nego što je bilo potrebno i poticao je ponajviše iz ličnih ambicija. Husen kapetan, kako to već često biva u plahu pokretu, pošao je, doista, odmah suviše daleko. Sa Bušatlijom on je krenuo pravi rat protiv Osmanlija, digavši na 25.000 ljudi. Njegova vojska tuče brojem slabiju vojsku velikog vezira. To je njegov viteški stav, kad treba pokazati nezadovoljstvo i junaštvo. Ali kad treba reći šta se hoće dalje, kuda vodi sva ta borba, – kad iz viteškog stava treba preći u državnički, – ljudi onda nalaze da oni svi neće jedno i da to kud ide Husein kapetan, odgovara njegovim prohtevima, ali ne i njihovim. A, u stvari, sve se ipak bilo svelo na to da je, mesto omrznutih Turkuša, za vezira došao sam Husein. On je lično bio čovek od taštine, begčić u rđavijem smislu reči. Svoj dvor u Travniku okitio je što je mogao lepše; sam se obukao u najskupocenija vezena odela; svoj vezirski pečat dao je napraviti od sama zlata. Ljudima bi jasno šta su njim dobili i počeše ga naglo ostavljati. Kad je 1832. godine krenula na nj nova carska vojska, pomognuta od hercegovačkih begova, on bi potučen i nateran da se begom spase u Austriju.

Hercegovina, za nagradu, bi odvojena od Bosne, a njen vođa, Alibeg Rizvanbegović, koji se malo posle istakao i u borbi protiv Mehmed Ali paše egipatskog, dobi od sultana vezirski čin u Mostaru. Za karakteristiku stvarnih želja svih njih dosta je bilo samo čuti reči novoga vezira, kad je stigao u Hercegovinu: „Evo vam Stambol Mostar, evo vam cara i u Mostaru – ne treba vam više nikom da idete u Stambol!” To je, dakle, ono što se želelo, i što je pobeditelj Huseinov tačno osećao; a to je očevidno samo lokalna samouprava i avtonomija, čisto bosanstvo i hercegovstvo, ako se tako može reći, ali ništa drugo i ništa više.

Ali sa Huseinbegom nije bio skršen i bosanski begovat. Kažnjen je bio, po mišljenju većine, samo jedan suviše ličan čovek i njegovo uže društvo, i to ne samo s toga što se digao protiv sultana, nego i s toga što nije znao da ostane stvarni izraz cele zemlje. Inače, njihov konzervativni duh ostaje isti i otpor protiv osmanliske centralizacije ne malaksava mnogo. To se videlo najbolje kad je trebalo provoditi 1839. godine objavljeni đilhanski hatišerif sa slobodama za hrišćane i sa njim u vezi takozvane „tenzimati hajirije”, t. j. korisne ustanove. U Bosni se javiše bune na više strana; sam hercegovački vezir, poznati sultanov pristalica, Ali paša Rizvanbegović, beše protivnik novih uredaba. Punih deset godina nisu mogli carski veziri da pomire Bosnu sa sultanskim naredbama; a 1849. godine stradala je čak jedna

ekspedicija vezira Tahir paše protiv nezadovoljnika u Krajini. To, najzad, natera Portu, da energičnim merama uvede red. U Bosnu bi upućen smeli i nepomirljivi poturčenjak Omar paša Latas sa izričnim zadatkom da pod svaku cenu provede reforme. Uz pašu je išlo oko 9.000 vojnika redovne vojske, većinom Anadolaca, potpuno odanih sultanu. Bosanci se, posle malo kolebanja, odlučiše na otpor. U Krajini, u dolini Bosne i u Hercegovini dođe do borbi, u kojima ustanici biše brzo savladani i desetkovani. Sam vezir hercegovački bi uhvaćen, naopako posađen na magarca i, s magarećim repom u ruci, proveden kroz Mostar. Posle se, u taboru pred Banjom Lukom, „omakla” puška jednom čuvaru, koji ga je pazio i tako je Ali paša, 1851. godine, završio život i vlast. Na 400 bosanskih begova, u teškom sindžiru, poslato je u Carigrad, na sud; a nekoliko hiljada je zaglavilo u borbama. Tako je, istom tad, 1851. godine, došao pun slom bosanskog begovata i bezuvetno pokoravanje Bosne pod sultansku vlast.

Poniženi i materijalno oštećeni begovi su posle toga duže vremena bili povučeni u se. Nisu više dizali buna, ali nisu hteli ni da sarađuju sa predstavnicima osmanliske vlasti. Skupljeni na svojim selima ili na visokim londžama negde u zelenilu ili nad vodom, oni su dugo, ćutke, odbijali dimove, pokatkad mirno podizali glave, da pogledaju i pozdrave novog gosta i da opet, predajući se ksmetu, panu u letargiju. Kad je za bosanskog valiju došao Šerif Osman paša (1860–1869), koji je dotle služio u beogradskoj tvrđavi, pokušao je da izmiri begovat sa sultanovom vlašću. Stari, hromi, krivonogi paša želeo je da Bosnu očuva turskoj carevini. On je u Beogradu pažljivo pratio srpski pokret i bio je na čisto s tim šta čeka Bosnu, ako u njoj pravoslavni elemenat, brojno najjači, postane svestan svoje snage, a muslimani i dalje ostanu ovako pogruženi i povučeni. On je dobro poznavao tadašnje raspoloženje bosanskog begovata, posrnulog i tim dva puta više osetljivog; onog, koji je i propadajući hteo da održi svoj stari ponositi stav i govoreći da „trbuh nema pendžera” gladovao, da bi samo mogao pred svet izići što lepše okićen. S puno obzira, kao da ne povredi, paša je obraćao pažnju na to da ih privuče sebi i da im što lepšim prijemom raskravi srca. Jednom pridobijene on ih je pozivao i u državnu službu i nudio im položaje, koji, nisu bili, istina, sjajni, ali su ipak predstavljali vlast. Prvu priliku koja mu se dala odmah po odlasku on je upotrebio da pokaže svoje namere. Od 9. do 11. februara 1860. godine bila je u Sarajevu svadba jednog od bogatih i uglednih Bakarevića, koju je paša razvio u retko veselje, o kom su čak pisali i strani konzuli svojim vladama. I ovaj naš opis, koji sledi, uzet je iz jednog takvog austriskog izveštaja.

Prvog dana, 9. februara, skupilo se u avliji mladoženjinoj oko 45 sarajevskih aga i begova, i to ponajboljih, u bogatim odelima i sa punim oružjem. Sve su bili konjanici, određeni da idu po nevestu u Visoko. Pre polaska, po želji valijinoj, svratili su u njegov konak, gde je bilo spremljeno naročito veselje. Igralo je kolo, pevane svatovske pesme, dobavljena muzika. Sviralo se, veli izveštač, „uz nacionalne instrumente”, a nisu falili ni stari talambasi. Bila je čitava gomila turskih cigana, sa čočecima i polunagim igračicama i igračima. Zanimljivo je da nisu izostali ni guslari s narodnim pesmama, i to „starim”. Kad je svršeno to veselje kod valije, krenuli su svatovi kroz ceo grad na visočki drum. Pratila ih je ogromna gomila sveta, sa pesmom i bubnjevima, dok su oni šenlučili pucajući iz kubura. Sutra dan, kad su se svatovi vraćali, vodeći nevestu, doček je bio još svečaniji. Valija je pozvao sve bolje Sarajlije, age, begove i ostalu ehaliju, da iziđu svatovima u sretanje; i to da ih bude što je moguće više na konjima. Svog ćehaja-pašu uputio je lično, sa sto zaptija, da pozdravi svate pred gradom.

Pašinom pozivu, koji je začudio čitavu varoš, odazvali su se ipak gotovo svi; i kad je ćehaja-paša pošao pred nevestu pristalo je uza nj ništa manje od 800 konjanika. Sve Sarajevo diglo se na noge, da vidi te svatove, koji su ličili na opise iz epske pesme. Puške su praštale kao da je neka silna borba; a kad su se sastali svati i susretnici vriski i pucanju „kao da nije htelo biti kraja". Ispred grada, ta retka svatovska povorka krenula je kroz sarajevsku čaršiju i stigla pred valijin konak. On je zadovoljan, sa svog doksata, pozdravio kitu i svatove, i pustio ih, da, kao kakva vojska, prodefiliraju ispred njega i ćehaja-paše, koji beše „u punoj gali".

Prirodna je stvar da su ovakva sredstva i ovolika predusretljivost brzo stvorili paši velike simpatije u Bosni i napravili ga jednom od najpopularnijih ličnosti novije bosanske historije. Čak je i prema pravoslavnima znao da pokaže mnogo pažnje u pitanjima gde mu se činilo da može popuštati. Za njegova vremena udaren je na najlepšem mestu, usred Sarajeva, temelj novoj pravoslavnoj crkvi (1863.); otvorena je banjalučka bogoslovija (1866.); dovršena popravka stare mostarske crkve (1863.); osnovana duhovna škola u Žitomisliću (1867.).

Ali taj veseli ton, počet svadbenom pesmom, nije završio radosno ni za pašu ni za turske reforme. On je, i ako administrator nesumnjivih sposobnosti, bio ipak i čovek s turskim činovničkim moralom i s toga na kraju dosta grubo povučen iz službe. Za njegova vremena građen je i onaj lepi i solidni put iz Broda u Sarajevo. Pakosna tradicija kazivala je u brzo da ga je paša uredio samo zato, kako bi njim „Švabo" mogao lakše da prodre u Bosnu.

IX

Od druge polovine XIX veka učestaše ustanci raje u Bosni, a naročito u Hercegovini. Razloga za pokrete bilo je više. U prvom redu delovao je neposredni primer Srbije, koja muškim pregorom strese sa sebe turske okove; a onda i junački stav hrabre Crne Gore, koja je krvlju dušmanskom i svojom oblivala svaki krš svoje zemlje. Samouverenje raje podiglo je znatno i poslednje begovske bune, jer su obe strane, radi veće sigurnosti, pozivale i raju u svoje redove, davale joj oružje i tako je, donekle, same upućivale na sredstva kojima se može postići uspeh. Najposle, na široke mase teško je delovao agrarni pritisak i nezajažljivost posednika. 1848. godina bila je, istina, ukinuta robota, ali su za to begovi, na čuvenom travničkom sastanku, uspeli da kmetovima nature plaćanje trećine s njiva, a polovice s livada. Na seljaka su, pored toga, pali i mnogi državni tereti: poreze lične, kućne, vojnine, spahiske desetine i dr. Kako su se turske finansije nalazile u očajnom stanju, Porta je prodavala poreske prihode raznim spekulantima, a ovi su onda, štićeni državnim autoritetom, upotrebljavali sva sredstva da isteraju plaćeni otkup i po vrhu svoju dobit. Stanje je usled toga postajalo nesnosno. Agrarni sukobi učestaše; aginske i begovske interese pomagale su turske vlasti i obično kažnjavale samo uzbuđene kmetove; na kraju dolazaše do krvi.

Pored svih tih momenata, dođoše još i političke akcije Crne Gore. Godine 1851. beše umro poslednji crnogorski vladar-vladika, poznati pesnik Petar II Petrović Njegoš, a na njegovo mesto kao svetovni knez došao Danilo Petrović. Turska je smatrala Crnu Goru kao svoju oblast, a dotadašnje vladike-vladare samo kao crkvene poglavare s velikim moralnim ugledom. Danila Petrovića proglasio je knezom samo ruski dvor, ne pitajući o tom Porte, i s

toga ona, prirodno, nije htela da ga prizna. Knez Danilo, međutim, osokoljen ruskom odlukom, a željan uspeha na početku vladavine, rešava se, precenjujući svoju snagu, da se prema Turcima učvrsti svojom voljom i da priznanje iznudi na maču. On s toga buni Hercegovinu i počinje neprijateljstva, koja u zimu 1852–3. godine dovode do pravog rata. U tom ratu, pored sve vanredne hrabrosti s kojom su se borili, Crnogorci bi nesumnjivo podlegli nadmoćnijoj sili Omer-pašinoj, da nije došlo energično posredovanje Austrije, koje ih je spaslo. Za vreme Pariskog kongresa, 1856. godine, dao je turski predstavnik službenu izjavu svoje vlade, da Turska smatra Crnu Goru kao svoj sastavni deo. Knez Danilo, obavešten o tom, upotrebio je sve načine da obrati pažnju Evrope na nemogućnost takvog shvatanja i na sve zle posledice, koje mogu iz tog nastati. 1857. godine on je posetio u Parizu Napoleona III, poznatog pobornika za preobražaj Evrope na nacionalnoj osnovi i dobio je njegove simpatije za pitanje crnogorske slobode. Odmah, posle povratka iz Pariza, on kreće svoje poverenike kroz Hercegovinu da spremaju narod na ustanak. Jedan austrijski izveštaj iz 1857. godine piše o njegovu uticaju u toj zemlji: „On prima deputacije i molbe od zavađenih opština; pušta da upadaju crnogorske čete u tursko područje pod izgovorom da miri stare svađe i da sprečava krvave sukobe ili pušta da tamo obilaze crnogorski senatori, koji svrgavaju Portine administratore, gone ih, dovode nove, imenuju suce, preuzimaju popis stanovništva i stoke i na mnogim mestima uterivaju čak i poreze ili naplaćuju svoj trud”. Krenut s Cetinja izbio je krajem te godine hercegovački ustanak pod vodstvom Luke Vukalovića. Na Spasov dan 1858. godine odneli su udruženi Crnogorci i Hercegovci slavnu pobedu na Grahovcu. Kao posledica te pobede došlo je posredovanje velikih sila da Porta razgraniči Crnu Goru i da joj, na taj posredni način, prizna posebni državni teritorij. Grahovo i mali uski pojasevi pogranične Hercegovine pripadoše tom prilikom Crnoj Gori. Ostala istočna Hercegovina, iako je ostala pod turskom vlašću, bila je svim srcem za cetinjskog gospodara i čekala samo na njegov mig. Zanimljivo je da je hercegovački ustanak od 1858. godine imao neposredna odjeka i u Bosni i da je tamo u Krajini i Posavini doveo do malih brzo ugušenih lokalnih pobuna.

Godine 1860. pripale su narodnim plebiscitom Sardiniji Toskana, Parma i Modena; u maju su Garibaldijeve čete upale u Siciliju, a posle i u Napulj. Njegov pobednički pohod za ujedinjenje Italije bio je slavljen i kod Srba i „Galibardino” ime postalo je vrlo popularno kroz svu Hercegovinu. Naravno i njegov primer. Crna Gora izgledala je onda za hercegovačke vođe i srpski romantičarski svet kao neka vrsta našeg Pijemonta i njen kult osvajao je sve više. Trebalo je, dakle, da počne i stvarna akcija i da se posrnuloj turskoj carevini, „bolesniku na Bosforu", zada još nekoliko grahovskih udaraca i ostvari san obnove stare srpske državne slave. Pored mržnje na Turke javila se u to vreme i jaka mržnja na Austriju. Crna Gora važila je tada kao štićenik Napoleona III, javnog protivnika dunavske monarhije, i ova joj je, tokom poslednjih borbi s Turcima, dala osetiti da i ona nju ne smatra kao prijatelja. 1. avgusta 1860. godine beše poginuo u Kotoru, na austriskom tlu, knez Danilo, što je kod cele Crne Gore i Hercegovine smatrano kao austriska krivica i što je znatno doprinosilo da se mržnja pojača. Takvim raspoloženjem u Crnoj Gori i Hercegovini misle da se naročito koriste ogorčeni protivnici Austrije, Talijani i mađarska emigracija, s Košutom na čelu, koja je živela najvećim delom na Apeninskom Poluotoku. U njihovim glavama začela se misao koja se bila počela privoditi i u delo, da se pobune Bosna i Hercegovina i da se preko njih, i preko Crne Gore i Srbije, ubace čete i u Mađarsku, gde bi se tako digao ustanak protiv Austrije. Za taj plan radio

je u Beogradu talijanski konzil Durio i posvetio je u nj i sama kneza Mihajla; u Crnoj Gori te je ideje širio francuski konzul u Skadru Hekar. Doista, za tu stvar bilo se kupilo 40.000 pušaka; bile su čak spremne i lađe; i određeni ljudi. U Crnu Goru došlo je nekoliko poljskih i francuskih oficira i nekoliko talijanskih uskoka. U novom ustanku Luke Vukalovića, koji je buknuo u vezi s ovim pokretom 1861. godine, učestvuje, doista, i nekoliko garibaldinaca. Čitav taj plan sprečila je Engleska, koja je u to vreme bila čisto turkofilska. Ona je izjavila Italiji „da mogu raditi šta hoće po Siciliji i Napoljskoj, ali ako bi hteli da pređu preko Jadranskog Mora, da će im engleske lađe preprečiti put”. Crna Gora bila se suviše izložila u ovom pokretu pomažući otvoreno hercegovački ustanak i s toga je došla u sukob s Turskom 1862. godine. U tom ratu ona je bila, posle strahotnih borbi, naterana da neposredno moli mir od Porte i dade garantije o svojoj lojalnosti.

Kad je malaksala Crna Gora, javio se knez Mihajlo sa svojom čisto nacionalnom politikom. On je provodi polagano, s planom, želeći da uspeh unapred obezbedi. Za to mu služe savezi s Grcima, Rumunima i sa uvek spremnom Crnom Gorom, kao i veze s Bugarima. U isto vreme počinje i organizacija narodne vojske u Srbiji, kojoj stoji na čelu jedan francuski pukovnik. U Bosni njegove su veze vrlo razgranate. U Sarajevu, Mostaru i Banjoj Luci rade, po njegovim uputima, najaktivniji ljudi na toj strani Serafim Perović, Leontije Radulović, Vasa Pelagić, Sava Kosanović, Bogoljub Petranović, Kosta H. Ristić i dr. Čak su u daleko Kočićevo Zmijanje doprle vesti o „knjazu Mikailu”. Kad je jedna bosanska deputacija kretala za Carigrad, govorili su joj tamo „Kad budete u Beogradu, zamolte se da uđete svijetlom knjazu Mikailu. Zaplačite se i sve mu slobodno kažite”. Austriski konzul u Beogradu od 1868. godine Venjamin Kalaj, sam priznaje ogromni uticaj knežev na neoslobođeno Srpstvo. Knez Mihajlo ne krije mnogo svojih namera i pred kraj života otvoreno govori sa diplomatskim predstavnicima stranih sila da njegov interes za Bosnu ima veće razmere.

On nije bio živ, kad je 1875. godine izbio veliki ustanak u Hercegovini, koji je brzo zapalio i bosansku Krajinu. Počeci ustanka nisu dovoljno jasni. Nema sumnje da je u narodu bilo silno nezadovoljstvo radi strašnih nedela koja su vršili zakupnici preza; na pravoslavne je mnogo delovao i pokolj Crnogoraca u Podgorici 1874. godine; bilo je i inače mnogo suvih zuluma; ali još nije utvrđeno kakve su sve misije imali Andrašijevi emisari u severnoj Bosni i dolazak austriskog cara na granice Hercegovine 1875. godine, gde je primao deputacije sa za Turke potpuno nelojalnim adresama. Ustanak je bio vrlo velik; obuhvatio pravoslavne i katolike; i obratio na se opštu pažnju. Crna Gora pomagala je od početka ustaške čete; a od 1876. godine uđoše u rat s Turskom i ona i Srbija. Godinu dana posle ušla je u rat i Rusija. Ali, rezultat te teške i skupe srpske krvi prolivene za slobodu beše Berlinski Kongres i austriska okupacija Bosne i Hercegovine, 1878. godine.

X

Austrougarska vlast u Bosni i Hercegovini trajala je punih četrdeset godina (1878–1918). Ona je još u živoj uspomeni po celom svom režimu i mi se na njoj, s toga, nećemo mnogo zadržavati. Upozorićemo samo na dva tri karakteristična momenta.

Glavna namera okupacione vlade, naročito u vreme dok je na njenoj vrhovnoj upravi bio, za punih dvadeset godina (1883–1903.), zajednički ministar finansija, Venjamin Kalaj, pisac jedne Istorije srpskog naroda i nekrunisani kralj Bosne, beše ta da u Bosni uguši svest o nacionalnoj pripadnosti njenog stanovništva. On je hteo da pokida sve veze između braće s jedne i s druge strane reke i da zatre i pomisao o narodnom jedinstvu. Radi toga se za jezik ukida naziv srpski ili srpskohrvatski, a uvodi se bosanski; radi toga se stvara posebna bosanska zastava. Srpske knjige i novine, koje imaju ma kakvo nacionalno obeležje, bivaju zabranjivane; svaka javna reč dugo vremena unapred sprečena. S planom se neguje bosanski patriotizam, u nadi da će se kod sveta javiti stare separatističke sklonosti. Ljubimac režima, presednik sarajevske opštine, Mehmedbeg Kapetanović, pisao je 1893. godine, u jednoj brošuri, uz odobravanje celog službenog aparata, ovakve reči: „Što se tiče Hrvata i Srba, to su ogranci od jugoslovenskog viteškog naroda, kao što smo i mi isto jedan ogranak, te se na prvom mjestu nalazimo. Kad ne biše na nas krivim okom gledali, kad biše nam priznali našu narodnost mogli bi i s njima sa svijem u ljubavi živjeti”. To je doba kad vlada kreće i izdržava list Bošnjak, upućen naročito muslimanima, koje je na svaki način trebalo odvojiti od srpskog uticaja; i kad izdaje službeni kalendar istog imena. Iako se docnije u tom pravcu moralo skretati, jer se videlo da je nacionalna svest bila već duboko ukorenjena u narodu, ipak se, u osnovi, pravi nacionalizam uvek smatrao kao nešto antidržavno. U štampanoj osudi sa veleizdajničkog procesa u Banjoj Luci 1916. godine samom piscu ove knjige upisuje se u greh što „smatra srpski narod Bosne i Hercegovine kao dio srpskog naroda kraljevine Srbije".

Druga glavna crta austriskog upravnog sistema u Bosni bilo je sistematsko podržavanje surevnjivosti i uzajamne borbe između pojedinih elemenata u zemlji. Turska je satirala narod fizički, Austrija duhovno. Ona je trovala ljude uzajamnim nepoverenjem i zluradošću. Nad zavađenima nije nikad teško vladati i ona je, svesna toga, iz te maksime stvorila državni princip. U svaku zajednicu između pravoslavnih i muslimana ili između Srba i Hrvata bacano je odmah seme razdora, svejedno u kom obliku. Kao oruđe služio im je dugo vremena red jezuita, koji je sa njom i došao u Bosnu. Zaslužni franjevci, koji su stotinama godina bili na braniku katoličke crkve u zemlji i imali da podnose teške progone od turskih kesedžija, bili su gurnuti u pozadinu, jer su kao domaći ljudi vodili mnogo obzira prema svojim sugrađanima drugih vera. Jezuite su glavni nosioci bečke politike; verski su netrpeljivi, čak agresivni; nacionalno su isključivi. Izgleda da nema sile koja bi ih mogla potisnuti. Najgori njihovi postupci, koji otvoreno gaze zakone i izazivaju protiv sebe gnev inoveraca, ostaju bez kazne. Stvorivši nemoralno načelo da cilj opravdava sredstvo, oni su u našu sredinu unosili jednu vekovima i vaspitanjem razrađenu prepredenost, koja je mogla da bude samo na štetu opšteg nacionalnog morala. Podrivan od njih on nije bio jačan ničim drugim. Nema sumnje, svi se društveni problemi osnivaju, na kraju krajeva, na etičkim načelima i kulturnoj visini njihove sredine. A kako su ti negovani u Bosni dovoljan je dokaz, da je u zemlji bilo uvek više žandara nego učitelja.

Ekonomski, Bosna i Hercegovina su bile sistematski eksploatisane za račun austriske i mađarske industrije i njihovih kapitalista. Glavno bogatstvo zemlje, ogromne bosanske šume, bile su uz neverovatno niske cene ustupljene stranim firmama. Tarifna politika bila je, bez imalo obzira, tako udešena da je onemogućavala domaće takmičenje sa stranim proizvodima. U samoj zemlji na očigled su pomagana preduzeća sa stranim kapitalom. Za pivo iz tuđinske

sarajevske pivare plaćalo se od Sarajeva do Mostara po 1,01 krunu na kilometar od hektolitra, a za domaće vino iz Mostara u Sarajevo 1,65 kruna! Železnice su podizane ne po životnim interesima zemlje, nego iz strateških i političkih razloga. Na srpsko-tursku granicu od 1912. išla je skupa istočna pruga sa dva kraka, dok bogata dolina Posavine, sa Gradačcem i Bijeljinom, nije uopšte imala železničkog spoja. U Boku Kotorsku dovedena je pruga još 1901. godine, dok se spoj središnje Bosne sa Spljetom nije uzimao u pretres sve do 1912. godine. Radi toga, železnice su radile sa ogromnim gubitkom, koji je, naravno, morala da snosi Bosna i Hercegovina. Nije s toga čudo, što su se u Bosni javljali oštri protesti protiv takve politike prema zemlji, koja je u stvari bila degradovana na običnu koloniju.

Ustav, dat Bosni pod pritiskom aneksione krize, 1910. godine, nije mogao popraviti stanja. Kompetencija bosanskog sabora bila je veoma ograničena; a vlada je i prema tom ograničenom saboru bila potpuno neodgovorna. U ostalom, šta je mogla značiti ustavnost u jednoj zemlji, gde je vojnik bio vrhovni i stvarni šef uprave? Više nego u jednoj prilici zveckala je njegova sablja, kad je trebalo rešavati poneka „parlamentarna” pitanja. Imajući da služi kao operaciona baza za sve akcije Austro-Ugarske na Balkanu, Bosna nije smela da se razvije u jedinku, koja bi imala svoju volju i mogla biti od smetnje za dalji rad. I čim se osetilo da stega u tom pravcu popušta, došli su ozbiljni predlozi da se pokušaju preventivne mere i protiv Srbije i protiv samog naroda u zemlji. Kao odgovor na takvo stanje pritiska „uokvirenog u tobože slobodno izražavanje narodne volje” došao je buntovni otpor omladine i ljudi čvršće volje. Tada je čestiti Risto Radulović, urednik Pregleda i Naroda, navodio kao program Macinijeve reči: „Ako Vas pitaju Vaša djeca, koji je cilj života, odgovorite: akcija. Vi ćete reći tima i drugim koji Vam pristupe da je život jedna misija, jedna dužnost, jedan boj”.

U našeg sveta bilo je čitavo vreme svesnog otpora prema nametnutom tuđincu. Pričaju za jednog starog muslimana u Sarajevu da je, miran i bez naročitog ogorčenja, dao gotovo parolu za borbu rečima: „Ne valja Švabo sve da zlati – a kamo li ovako!” Za vreme autonomne borbe, koju su krenuli u Bosni i Hercegovini najpre pravoslavni 1896. godine, a posle i muslimani 1899. godine, svet se brzo našao u redovima opozicije osećajući instinktivno da se tu ne radi samo za dobijanje crkvene i školske uredbe, nego da se u tom pokretu, punom inače ponekad i naivnih ali uvek dokumentovanih memoranduma, kazuje duboko nezadovoljstvo, prema celoj upravi. To se, u ostalom, videlo najbolje po tom, što pokret nije zastao i kad se došlo do nekog rešenja u traženoj uredbi, nego je sve više uzimao maha. „O, Bože moj, veliki i silni i nedostižni”, molio se tada Petar Kočić u ime stotina hiljada svojih zemljaka, „daj mi jezik, daj mi krupne i goleme riječi koje dušmani ne razumiju a narod razumije, da se isplačem i izjadikujem nad crnim udesom svoga Naroda i Zemlje svoje!” Kod omladine mesto tog stava očajnog naricanja došao je protest akcije. Kad je austriski prestolonaslednik, posle svršenih vojničkih manevara očito uperenih protiv Srbije, izabrao da se sa izazivanjem, licem na legendarni Vidov-dan, proveze kroz sarajevske ulice, u punom osećanju svoje snage i prkosa – planuli su osvetnički meci Gavrila Principa, da, ubijajući Franju Ferdinanda, pogode ceo režim bečke monarhije.

Književnost u Bosni i Hercegovini

Književnost u Bosni i Hercegovini nikad nije bila van zajednice sa književnošću ostalih Srba i Hrvata. Njeno pismo, njene veze, njeni obrasci, njena opšta kultura; sve je to u zavisnosti od suseda bilo na Istoku, bilo na Zapadu. Čak ni jedan jedini pokret književni ne javlja se u Bosni samostalno, niti ide van obima onog što imaju kao organski delovi celine i ostale naše pokrajine. Jedina osobenost bosanske književnosti, da je tako nazovemo, to su muslimani, koji su u umetnoj poeziji stvorili nekoliko suvih poučnih pesama, ilahija i kasida; a u narodnoj čitav jedan tip zanimljivih epskih pesama i one slavne i po svojoj lirskoj intenzivnosti jedinstvene sevdalinke sa silnom strasti pravog karasevdaha. Ali ta osobenost dolazi otud što su Bosna i Hercegovina jedine naše pokrajine u kojima je ceo muslimanski elemenat naš i gde je on, ne napuštajući maternjeg jezika i veza sa ostalim delovima saplemenika, unosio u svoje tvorevine i elemente nove kulture koju je primio.

I

Bosna i Hercegovina, na čitavom svom području, nemaju ni onoliko pravoslavnih manastira koliko ih ima sam Novi Pazar; a nijednog koji bi se približno mogao meriti sa Studenicom, Sopoćanima, Žičom ili Dečanima. U samoj Bosni, koliko danas znamo, sve do XIV veka nije bilo nijednog pravoslavnog episkopa, a takozvana dabarska episkopija, koju je osnovao Sv. Sava i koja je posle postala bosanska, pripadala je tada raškoj, a ne bosanskoj državi. U Humu, međutim, bio je pravoslavni episkop najpre u Stonu, posle u Petrovu Manastiru na Limu, a od XVI veka u Trebinjskom Manastiru. Od humskih i travunskih manastira, koji su danas u Hercegovini, jedina je Zavala, koja, po mom mišljenju, nije mlađa od XIV veka; trebinjski Sv. Stevan nije danas očuvan ni u ruševinama; a svi ostali: Trebinjski manastir (Tvrdoš), Žitomišljić, Duži i Dobrićevo potiču iz XVI ili iz još docnijih stoleća. U Bosni, isto tako; sigurno je samo za Dobrun da je iz XIV veka; svi ostali manastiri ili su, u najboljem slučaju, iz XV stoleća (Papraća, Rmanj) ili su još kasniji (Lomnica, Ozren, Vozuća, Tamna, Gostović, Moštanica, Gomionica, Liplje i Krupa). Još 1516. pisao je pop Vuk u Sarajevu, kako je „pravoslavne vere hrišćanske u ovoj zemlji velika oskudica, tako da se ništa ne nalazi". Pojava je lako razumljiva. Gonjena i od vlasti i od katoličkih sveštenika, pravoslavna crkva nije mogla da se nesmetano razvija, naročito ne s bogomoljama koje bi upadale u oči i bile dokaz snage „šizmatika". Pravoslavni elemenat ispovedao je svoju veru krijući ili u vrlo skromnim, danas propalim hramovima. Da se u takvim prilikama nije mogla razviti u Bosni pravoslavna književnost slična onoj u Srbiji, gde su manastiri bili prava književna središta, razume se samo po sebi. Kad se počne javljati širi književni interes biće to u vezi sa širenjem uticaja pećske patrijaršije, posle pada bosanske države, i onda, kad ljudi iz bosansko-hercegovačkih manastira dođu u mogućnost da tešnje opšte i sarađuju sa svojim drugovima iz ostalih manastira.

Zanimljivo je, ipak, da se prvi spomenici naše pismenosti javljaju sa bosansko-hercegovačkog područja. Najstarija dva naša natpisa, pisana oba ćirilicom, iz tog su kraja. Prvi je grobni natpis župana trebinjskog Grda, sada u crkvi u Policama kod Trebinja, pisan negde oko 1180. godine, još za vreme zetskog velikog kneza Mihajla, koga je Nemanja srušio s vlasti. Drugi je crkveni natpis bana Kulina, oko godine 1185. nađen kod Visokog, a danas čuvan u

sarajevskom muzeju. I prva povelja srpska, na narodnom jeziku, potiče isto tako iz Bosne. To je trgovačka povlastica bana Kulina izdana dubrovačkoj republici 1189. godine. U nas se, prema tom, javljaju povelje pisane na narodnom jeziku pola veka ranije nego kod Nemaca (kod njih je prva iz godine 1238/9.), a nešto malo kasnije nego u Španiji i južnoj Francuskoj. I najlepši spomenik ne samo toga vremena, nego cele naše stare pismenosti uopšte, čuveno Miroslavljevo Evanđelje, sa zanimljivim i važnim minijaturama, pisano je verovatno na našem području, a za humskog kneza Miroslava, brata Nemanjina.

U zapadnim delovima Bosne bilo je uticaja glagoljaške pismenosti, koja je tamo došla iz bliske Dalmacije. Nju su donosili katolički sveštenici i učitelji, koji su bili upućivani na rad u ove zemlje. Pomagana od papske kurije svima načinima, štićena od Mađara, kojima je činila znatne usluge, iz političkih razloga prihvaćena od bosanskih vladara, katolička crkva u Bosni bila je u povlašćenom položaju i kao takva mogla je da se razvija kako je htela. Ona naročito stiče života otkako u Bosnu, oko 1340. godine, stiže franjevački red, da trajno deluje za širenje i učvršćivanje katolicizma. Samo, zanimljivo je da se katolička upravna središta nerado nameštaju u samoj Bosni. Franjevački manastir podiže se najpre u Stonu (1349.); a bosanski biskup, koji je s početka, izgleda, živeo u zemlji (Ban brdo kod Blažuja beše mu sedište), stanuje od XIV veka u Đakovu. U samoj zemlji ima u XIV veku vrlo mnogo kustodija, ponajviše u rudarskim i trgovačkim mestima, gde su bile i veće kolonije stranaca, naročito Dubrovčana. Takve su u Visokom, Olovu, Lašvi, Srebrenici, Glamoču, u kraljevskoj prestonici Sutjeskoj i na još nekim mestima. Naročito se razviše manastiri: Sutjeska, Fojnica, Kreševo, Visoko, Rama, Srebrenica i Olovo, koji postadoše utočišta za progonjene katolike od XV veka i značajna kulturna rasadišta.

Između stare glagoljaške i ćirilovske pismenosti bilo je na području Bosne dosta uzajamnog dodira. Jedan odlomak apostola, poznat pod imenom Grškovićev, pisan je glagolicom s kraja XII ili na početku XIII veka, negde u štokavskom delu neikavske Bosne ili Huma. U tom odlomku nalazi se i nekoliko docnijih ćirilicom pisanih uputnih beležaka iz XIV veka, koje pokazuju da je tekst upotrebljavan i od onih koji su se služili drugim pismom. Kako su beleške označavale raspored lekcija pravoslavne crkve, to je očevidno da su taj tekst upotrebljavali i pravoslavni. To je od naročitog značaja, jer se u Bosni našlo više spomenika koji su pisani, istina, ćirilicom, ali su prepisivani sa glagoljaškog originala. Takva su, na pr., evanđelija Hvalovo (za koje se drži da ga je pisao „bogumil”, krstjanin Hval, „bogumilu” Hrvoju Vukčiću, velikom vojvodi bosanskom, 1404. godine) i Nikoljsko, i čuveno Mostarsko ili Manojlovo evanđelje iz XIV stoleća, sa svima karakterističnim osobinama najstarijih tipova slovenskog prevoda. U Čajničkom Evanđelju ima čak i nekoliko redi pisanih glagolicom, kao dokaz da su ljudi znali i za to pismo, iako ga radi njegove grafičke nezgodnosti sve više istiskuju iz upotrebe. Sam Grškovićev odlomak apostola ima vrlo veliko podudaranje sa jednim bosanskim rukopisom XIV veka iz zbirke ruskog konzula u Sarajevu, A Giljferdinga, koji je očevidno prepisivan sa glagolice. Jednu glagoljsku belešku ima i rukopis Radosava krstjanina, pisan oko sredine XV veka krstjaninu Gojsaku. U ovom rukopisu, kao i u Hvalovom, koji se danas lepo očuvan nalazi u Bolonji, prepisana je Apokalipsa Jovanova, koja je svojim neobičnim i jezovitim sadržajem o stvarima koje će biti, puna vizija i vrlo podignutog tona, bila od velika interesa za verske sektaše u Bosni.

Svima putnicima koji su prolazili Bosnom i Hercegovinom upadali su u oči bosanski stećci, koji, ili osamljeni ili često u gomilama, na vidnu mestu obraćaju pažnju na se svojim oblikom sarkofaga. Oni zaslužuju naš interes i inače. Skulpture na nekima od njih, na pr. u Zgošći, idu u retka dela prave srednjovekovne umetnosti u nas i imaju tehniku koja iznenađuje. Po sadržaju su zanimljivi isto tako. Uticaj zapadnih, ponajviše stereotipnih latinskih, grobnih formula da se utvrditi na više strana. Ali, neke od njih imaju čak i šireg književnog značaja. U mnogima je, na primer, kazana ova misao: ne dirajte u grob mrtvog, ili prostite ga, jer, kazuje pokojnik, „ja sam bio kao vi, a vi ćete biti kako i ja” ili „vi ćete biti kako ja, a ja ne mogu biti kako vi". Ovu popularnu zakletvu pripisuju arapskom pesniku Adi iz VI veka, pa da je od njega prešla svima kulturnim narodima. Naročito je česta kod Latina Srednjega Veka. Ali, mi smo našli njen zametak i ranije, i to baš na našem području, u jednom latinskom natpisu iz Viminacija, gde mrtvi govore živima: memores sitis nobiscum vos esse futuros (Spomenik, XXXIX, 57)*.

U paraćinskom groblju kod crkve našao sam ovaj natpis na grobu Spase Georgijevića, trgovca, umrlog 1846.:

Gledaj me što sam

i bio sam što jesi

i bit ćeš što jesam.

Ovo je vrlo lep prilog za raširenost i popularnost ove formule, koju je inače i u našu književnost uveo još Dubrovčanin Nikola Dimitrović.

Na grobu vojvode Radivoja Oprašića iz XV veka stoji ponosna pohvala u prvom licu: „Dokle bih, počteno i glasito prebih", junacima Radivoju i Juraniću u Adrianskoga mora Sireni (1660. godine), poznatom delu nesrećnog Petra Zrinjskog.

Čestiti smo bili

Dokle smo živeli.

Na Šekspirovom grobu bio je grobni natpis, u kom su se nalazila i ova dva stiha

Bleste be the man that spares thes stones

And curst be he that moves my bones.

Primitivnije, ali u stvari istu želju i misao kazuje i jedan naš stari natpis iz Vlahovića: „Čoveče, tako da nijesi proklet, ne tikaj u me", ili drugi iz Hodova: „Molju vi se brati i gospodo, nemojte mi kosti pretresati".*

* Čini mi se, da je ovde poremećen prvobitni stih:

Molju vi se, gospodo i brati,

Nemojte mi kosti pretresati!

Kad su, posle pada naših država, pod Turke pale i sve političke i dinastičke granice, počelo je da se, između naroda sama, vrši sve intimnije izjednačavanje. Spajala ih u sve čvršću zajednicu ista krv, isti jezik, isti običaji i ista protivnost prema zavojevaču osmanliskom, čije se političko gospodstvo pretvaralo i u socijalno i u ekonomsko. Tom učvršćivanju osećanja zajednice pomagala je znatno, od sredine XVI veka, obnovljena pećska patrijaršija. Ispovedajući istu veru, a vođeni jednim verskim upravnim telom, pravoslavni su, prirodno, dobili uskoro i jedan pogled na svoju budućnost. A taj je bio sav u želji da se obnovi „stara slava”. Čitavom svojom tradicijom vezana za staru nemanjićsku državu, pećska patrijaršija svesno neguje kult minulog gospodstva i sa narodnim guslarom oživljava spomene na čitav onaj krug junaka koji odoše da ponosito dadu glave za krst i slobodu. Knez Lazar postaje opšta „srpska kruna zlatna", kao što su Nemanjići jedini pravi vladari naši u tradiciji narodnoj. Tvrtkova dela ne pominje ni jedan kraj Bosne, iako je za nju radio cela svog veka i stvorio joj zavidan položaj; a Hercega Stepana znaju samo po avanturama u njegovoj porodici. Od XVII veka najmilija lektira po našim manastirima to su stari letopisi i hronografi. U manastir Žitomišljić nabavljen je jedan hronograf, koji je 1634. pisan u Hopovu; a 1650. godine sastavio je u Vrhobreznici Gavrilo inok jedan svoj letopis. Na kraju tog njegova spisa, očevidno kao građa za njegovu kompilaciju, nalaze se još dva letopisa i jedan rodoslov. U Zavali očuvan je odlomak jednog kraćeg letopisa iz XVII veka. Sa žitomišljićkog hronografa prepisao je 1654. godine hronograf Trebinjskog Manastira njegov nastojitelj Isaija, zadržavajući čak i tekst pisarskog pogovora. Sa ovog trebinjskog rukopisa prepisao je opet svoj tekst vladika Petronije, a sa njegova Nikola Vlastelinović svoj, 1714. godine, u Moskvi, za pukovnika Mihajla Miloradovića, poreklom Hercegovca. Sa trebinjskog teksta prepisan je i šišatovački hronograf, 1702. godine. Moskovski prepis došao je ponovo, 1735. godine, u Hercegovinu i dospeo u manastir Sv. Luke u nikšićkoj Župi. U Nikšiću je ponovo, izgleda, Stojan Vučićević, 1794. godine, napravio još jedan prepis istoga teksta. Kad su dva trebinjska kaluđera išla 1597. godine papi Klimentu VIII u Rim, tražeći pomoć protiv Turaka, oni su mu

nosili jedno pismo, koje je, u dobroj polovini, obaveštavalo papu o srpskoj prošlosti. Oni izrično počinju tekst ovakvim rečima: „da povijemo vašoj svetinji stvari i kako stoje srpske zemlje i primorske". Godine 1508. doneseno je u Sarajevo u Mileševu pisano Teodosijevo Žitije Sv. Save, a u manastiru Zavali nalazi se to isto delo, sa Pohvalom Nemanji i Savi i sa Hilandarskim Tipikom, u jednom rukopisu XVII veka. Naši kaluđeri i mirjani imaju utvrđenih veza sa starim našim manastirima, kao Studenicom, Dečanima i Mileševom, „u kom počiva veliki arhijerej i čudotvorac svetitelj Hristov Sava”, kako kaže zapis iz jednog trebinjskog rukopisa. U karlovačkoj patrijaršijskoj biblioteci još se i danas čuva Zonarin letopis u starom prevodu, koji je nekad pripadao manastiru Dobrićevu. Taj historiski interes vrlo je karakterističan za naše ljude i krajeve. Verovatno njemu ima da se zahvali očuvano predanje oko manastira Zavale da je tu živeo onaj pop Stevan, od koga je postalo ime Popovo i koji je, tobože, praroditelj Stevana Nemanje. Naš svet, kome su gusle čuvale živu historisku tradiciju, rado je želeo da se o njoj obavesti i u tim toliko poštovanim „knjigama starostavnim" i da i iz njih crpe jačanje svoje nacionalne svesti. U onom napred pomenutom pismu papi, pošto su izređali svu gospodu srpsku redom, hercegovački kaluđeri ovako završuju svoje historisko obaveštavanje: „i da zna tvoja svijetla svetinja, sveti oče, da od toga roda u našoj zemlji ne nahodimo človeka, zato velmi naša zemlja plače".

Hronike, koje su u isto vreme vođene u franjevačkim manastirima, imaju više čisto hroničarsku, odnosno svoju pravu tendenciju. Fojnička, na primer, počinje naivnim rečima „Nikoliko stvari stare uspomene koje su lipo zabiližiti” i počinje od 1300. godine, odnosno upravo od 1453., jer pomena o ranijim stvarima imaju svega četiri za sve događajima bogato vreme od 1300–1453. godine. Te hroničare nije, kako se vidi, zanimala mnogo stara bosanska prošlost, pa čak ni krupna ličnost kralja Tvrtka. Veći interes javio se kod njih tek na poticaj sa strane. Franjevački general fra Bentio Đenovez izdao je 1619. godine strog raspis svima starešinama franjevačkih pokrajina da otvore arhive, pregledaju akta i sve, što bude od vrednosti, pošalju u Rim za izradu iscrpne historije franjevačkog reda. Taj poticaj krenuo je na nešto življi rad i bosanske franjevce. Od njihovih hronika XVII i XVIII veka najzanimljivija je ona opsežna fra Nikole Lašvanina, koja kao i vizantiske i naše hronike počinje od stvorenja sveta, pa ide sve do piščeve smrti, odnosno do 1750. godine. Starije partije ove kompilacije obuhvatile su zapise ranijih letopisaca, od kojih Lašvanin sam pominje Stipana Margitića, a drugi su utvrdili i još neke (Vitezovića, Fojničku Hroniku, Andriju Šipračića). Lašvaninov rukopis bio je mnogo nošen i čitan po manastirima, a iz njega su pravljeni i prepisi u latinici, pošto je sam original pisan ćirilicom. U nacionalnom pogledu njegova je hronika „slovinska”, polazeći kao toliki zapadni naši pisci od uverenja da su „Slovini" autohtoni elemenat Balkana i da su stari maćedonski kraljevi u stvari naši. Radeći po Vitezoviću, Lašvanin ima, u docnijim partijama, hrvatsko obeležje, ali pomućeno. Dečanski je z nj, na pr., „kralj hrvatski i raški", a Tvrtko „posli smarti Vukašinove kraljem posta bosanskim". U tom letopisu sačuvane su i dve rimovane pesme iz 1661. i 1697., obe protiv pravoslavnog patrijarha, koji je, izradivši pristanak turskih vlasti, naterivao rimokatolike da mu priznaju jurisdikciju i daju izvesne poreze. Koliko je bilo ogorčenje kod katoličkog sveta protiv tog nepravednog patrijarhova čina svedoče najbolje završni stihovi pesme

al(i) naši ludi biše

jer paćare ne ubiše

pak Turkom jaspri malo više!

Letopis fra Andrije Šipračića, koji je krajem XVII veka prešao u austriske zemlje sa jednim delom svoje pastve, sadrži u glavnom crkvenu historiju franjevačkoga reda („Tabula od ministara i kapitula, koji se mogu znati, koji su bili u ovoj provinciji Bosne Arćentine”). Letopis franjevačkog samostana u Gradišci pisan je samo s početka u narodnom jeziku, a onda je sav na latinskom; na latinskom je i spis o franjevcima u Bosni fra Ivana Kopijarevića (Paraphrastica et topographica expositio totius almae provinciae Bosnae Argentinae, 1730.). Sutjeski letopis, počet 1759. godine, još neobjavljen, po rečima dra fra Julijana Jelenića, „najbolji je za poznavanje naše bosanske i političke i crkvene povijesti 18. stoljeća”. Kreševski letopis pisao je u prvom delu latinski (1765–1871) fra Marijan Bogdanović, dok su druga dva dela (1772–1817) pisana na narodnom jeziku i latinicom, ali sadrže dosta beznačajnu hronologiju mita i globa, koje je manastir morao plaćati uvek žudnim Turcima. Službeni Letopis redodržave Bosne Srebrene, od XVIII veka do 1878. godine, o kome je vodio brigu definitorij pokrajine, propao je, po pričanju samih franjevaca, u rukama nadbiskupa Štadlera, koji im je bio protivnik i koji ih je sa jezuitima osetno potisnuo sa najvažnijih položaja u Bosni. Pored tih letopisa od interesa je još i Sutjeski Rodoslov. To je, na pergamentu, na naličju jedne slike, u obliku stabla izrađeni grbovnik srpskih i hrvatskih zemalja sa rodoslovom dinastija Nemanjića i Kotromanića. To bi bila jedina kombinacija tih dvaju kuća u domaćih umetnika i hroničara. Ali mi danas znamo pouzdano da je to falzifikat iz druge polovine XVII veka od jednog poznatog avanturiste iz porodice Ohmućevića. Grbovnik je rađen na osnovu poznatog Orbinijeva dela, a za dubrovački uticaj kod njegova sastavljača govore poneki stihovi ispod slika, sastavljeni u dubrovačkom dvanaestercu, sa rimom u sredini i na kraju stiha

Bješe kralj bosanski plemenit gospodar

Kako kralj ugarski aliti kako car,

Imaše slavan glas po svjetu daleko

Od njega biše vlas vladanije veliko.

Pored tih hronika, koje nemaju neke veće ambicije, u XVIII veku javio se jedan pisac sa izvesnim historičarskim osobinama. I on se pojavio, istina, ne iz nekih viših naučnih pobuda, nego iz praktične potrebe. Evo kako. Od bosanske franjevačke „redodržave” odvojila se 1735. Dalmacija, a 1757. Slavonija. Zbog toga redodržava bi degradovana na „čuvodržavu” (kustodiju), kako se to kaže u čudnom jeziku samih franjevaca. Sasvim je prirodno da je to teško delovalo na bosanske franjevce. Oni su nekoliko vekova bili glavni propovednici vere i čuvari katolicizma u vrlo teškim prilikama i mesto da budu nagrađeni njih, eto sad, stiže uniženje. Da pokaže značaj franjevaca u prošlosti i njihovu nedovoljno ocenjenu vrednost, ustade učeni fra Filip Lastrić iz Oćevje (1700–1783.). Njega bratstvo uputi čak u Rim, da tamo pred najvećim forumom brani njihovu stvar. On je uspeo. Njihova crkva bi vaspostavljena u stari čin i pretpostavljena mlađoj organizaciji slavonsko-ugarskih redovnika

„države” Sv. Ivana Kapistrana. Glavno delo Lastrićevo, postalo u tim pobudama, jesu njegove Epitome vetustatum bosnensis provinciae, (1765. drugo izdanje 1776.), pisane, naravno, na latinskom jeziku. Pored toga, on je dosta radio za poznati veliki Farlatijev spis Illyricum Sacrum.

I pravoslavni i katolici i muslimani pisali su u čitavoj Bosni i Hercegovini samo ćirilicom, koja je dobila izvesne lokalne osobine (bosanska ćirilica, bosančica). Fra Luka Karagić je 1737. jednim raspisom čak izrično zabranjivao franjevcima upotrebu latinice. Tek pred kraj XVIII veka, u tešnjim vezama sa Dalmacijom i Hrvatskom, franjevci sve više usvajaju latinicu, da je od XIX veka potpuno prime.

II

Književnost se u Bosni kroz čitav Srednji Vek nikad i nikako nije javljala iz umetničkih pobuda. U njoj nije bilo ni dubrovačkih ljubavnih trubadura, ni društvene komedije jednog Marina Držića; ne čak ni historiske igre jednog Džora Palmotića. Sve što se u njoj radilo u to staro vreme dolazilo je od potrebe; i to ponajviše iz verske potrebe. Robovanje pod Turcima, koji su u hrišćanima gledali svet niže vrste, nije bilo lako. Jedan vek beše teži od drugoga. Jedan kaluđer u Feneku pisao je 1605. godine kako su posledice ratovanja poslednjih godina bile strahovite: „i tada otac čedo za hleb prodavaše, i sin oca, i kum kuma i brat brata. Ole beda! Tada beše rob po 5 groša a vo po 15 dukata…" U drugom jednom zapisu pisanom u užičkom kraju, 1608., tužba je bila slična: i tada se umnoži svaka nepravda među ljudima i bezčašće roditeljima od njihove dece i usahnu svaka ljubav blaga među ljudima i čovek čoveka davi i kolje”. Užasna je slika, koju daje 1649. Gavrilo Trojičanin kod Pljevalja. Ozlobljeni zbog rata s Mlečanima Turci svirepo gone svoje podanike, nameću im danke, vežu ih, biju, nateruju da ostavljaju kuće i beže u tuđinu. „Osta zemlja pusta od dobrih ljudi i životinja i zemaljskih plodova. U istinu tada mnogi živi nazivahu blaženima pomrle, ne mogući da podnose takove bede!” Od franjevačkih manastira, kojih je 1623. bilo 17 ostala su 1758. samo još 3; a od 74.066 katolika, koliko ih je bilo 1675., nalazilo se u zemlji 1741. samo 43.822. U iznurenoj zemlji beše nastala klonulost, a zlo uzelo maha. Moral se iz osnova poremetio; ljudi posurovljeli. U takvim prilikama trebala je da se čuje reč hrišćanske okrepe; da se javi glas savesti. Kod rimokatolika poticaj je dolazio još i od same papske kurije, koja je posle pojave protestantizma želela veću aktivnost svog sveštenstva i na obrani i na učvršćivanju vere.

Kao osnivač te nove versko-poučne književnosti u Bosni i Hercegovini smatra se fra Matija Divković (1563–1631), jedno vreme kapelan katoličke crkve u Sarajevu, a docnije član bratstva u Kreševu i Olovu. 1611. godine pošao je u Mletke da štampa svoj prvi spis Nauk karstianski. Želeći da njegovo delo bude čitano i tako izvrši namenjenu mu misiju, Divković nije hteo drukčije nego da knjigu štampa ćirilicom. „Ne budući štampe ni slova od našega jezika", veli on sam, „ja mojijemi rukami učinih svekoliko iznova i is temelja svakolika slova". Nauk je Divković dao u dve verzije, široj i kraćoj; sa sadržinom katihizisa; prema Belarminovom spisu Dottrina christiana. Sa Naukom išle su i legende o Bogorodici, Sto Čudesa; pa prerada Držićeva prikazivanja o Žrtvi Avramovoj i neke popularne crkvene

pesme. Glavno delo Divkovićevo su njegove Beside. To je, u osnovi, popularno izlaganje evanđelja. Popularno je po svom obliku, u kom prevlađuje slika i priča; po jeziku, koji je potpuno narodni; i po mentalitetu objašnjavanja, koji je potpuno narodski. Trebalo je, po nameni tog dela, na osnovu hrišćanskog morala razvijati kod svog puka što više humanih i kulturnih osobina. Ima pored toga čak i neposrednih pouka; kako ne treba maziti decu; kako treba da se ponašaju žene kad su trudne; kako ljudi svoje žene, kad su u drugom stanju, ne smiju „smućivati, straštiti, ni biti" i sl. Kakve su vrste njegove pouke u pričama biće dosta da pokaže ovaj primer. Jedan biskup, kazuje on, usni da jedno dete iz bunara hvata ribu zlatnom udicom i srebrnom žicom i tako hvatajući izvadi jednu prelepu ženu. Kad se probudio, nađe biskup to dete na groblju. Ono se na jednom grobu molilo Bogu za svoju majku. Biskup se tad doseti šta je značio onaj san: dete je svojim molitvama spaslo majku od pokore; očenaš je bila zlatna udica, a govoreni psalmi srebrna žica. Ti spisi Divkovićevi nisu originalni (glavni su izvori već utvrđeni); on to, uostalom, nije ni krio. Njemu se radilo samo o tom da narod dobije dobru i lako razumljivu pouku na svom jeziku i da ta pouka bude od dejstva. U tom pravcu doista je imao uspeha. Njegove su se knjige mnogo čitale, pripisivale i doživljavale po više izdanja; u narodu su njegove pouke i primeri bili prepričavani; a neke su stvari toliko ušle u puk da su se otud posle vraćale kao „narodno blago”. Takva je, primera radi, njegova stihovana legenda o Sv. Katarini, koju posle srećemo u zbirkama narodnih pesama; ili ona popularna priča o rajskoj ptici, koju je neki fratar slušao trista i četrdeset godina, a njemu se učinilo da je to bio samo jedan kratki čas.

Divkovićev primer imao je više poslednika. Stjepan Matijević Solinjanin (iz Soli, t. j. današnje Tuzle) objavio je 1630. godine svoju preradu Ispovjedaonika Jeronima Panormitana, u kojoj je svom strogošću jezuitske katoličke reakcije oglašavao za smrtni greh igru, svirku i pevanje ljubavnih pesama. Bosanac rodom (iz Glamoča), a docnije skradinski biskup Pavao Posilović, dao je dva zbornika Naslađenje duhovno (1639.) (u glavnom prevodi iz fra B. Kambija i B. D’ Angela) i Cvijet ot kriposti (1647.). Ovo delo je dvostruko neoriginalno. U stvari, to je poznati talijanski zbornik Fiore di virtu, čiji je prvi prevod na naš jezik još iz XIV veka nedavno nađen. A drugo, Posilovićev prevod odgovara jednom dubrovačkom rukopisu iz 1520. godine, „samo je”; kako veli V. Jagić, „u rukopisu mjestimice pripoviedanje kraće a u štampanoj knjizi obširnije”. Obe knjige Posilovićeve našle su svoju publiku i imale po više izdanja. Sarajlija fra Pavao Papić, koji je mnogo putovao i živeo jedno vreme čak u Sofiji, proveo je i objavio Sedam trublji od talijanskog franjevca B. Kambija, koga je prevodio i Posilović. Latinicom objavljena su opsežna bogoljubna dela Ivana Ančića, koga inače neukusno hvale kao premca Ciceronu i Vergiliju (Vrata nebeska i život vičnji, 1678., Svitlost karšćanska i naslađenje duhovno, 1679. i Ogledalo misničko 1681.).

U XVIII veku ta se tradicija „bogoljubnih razmišljanja" i duhovnih pouka nastavlja s istom revnošću. Stjepan Margitić iz Jajca, koga smo ranije pominjali kao pisca jedne hronike, dao je 1704. godine delo Izpovied karstianska, koje je postalo veoma popularno, imalo više izdanja, ćirilicom i latinicom, i dobilo u narodu intimno ime „stjepanuša”. U vrlo zanimljivom predgovoru tog spisa Margitić se tuži na pisce koji svoja dela za Bosnu objavljuju latinicom, jer „veći dio od puka ne umije u ona slova i naša je štampa ostavljena i zabačena posli Divkovića i Posilovića”. Pored tog, Margitić ima „malahnu” kompilaciju Fala ot sveti, niz popularnih propovedi, datu za „uboge od nauka, koji ne umiju razliki jezika”, s jasno

kazanom namerom da zamene beskrajno duge, uspavljujuće i narodu gotovo nedostupne propovedi učenih. Veoma popularan bio je Cvit razlika mirisa duhovnoga Tome Babića, više dalmatinski spis, ali veoma raširen i po Bosni. Fra Avgustin Čičić, šaljući jedan raščerupani primerak tog dela za biblioteku sarajevskog muzeja, pisao je još 1911. godine, „kad bi umro koji mrtvac, onda bi nosili pa čitali po svu noć (tu knjigu) kod njega, da ne zaspu”. Pokatoličeni musliman, Lovro Sitović Ljubušak, ima jednu Pisnu od pakla (1727.), u desetercu, ali uperenu protiv narodne poezije, koja mu se činila kao odviše slobodna i protiv pravog crkvenog morala. Nekoliko duhovnih pesama i spisa dao je Jerolim Filipović iz Rame, koji je delao u Dalmaciji. Njegovo veliko delo Pripovidanje duhovno nauka karstjanskoga, u tri knjige, 1750–1765. godine, preštampavano i prerađivano, još je i danas u upotrebi.

Kod pravoslavnih u Bosni i Hercegovini umetničke književnosti nije bilo; ne čak ni u tom obliku kao kod franjevaca. Jedina umetnička pesma, koja postoji u svoj pravoslavnoj književnosti toga vremena u Bosni, to su „Ritmi ili pesni pohvalnije sboru crkve sarajevskije", koje je uputio daskal Visarion iz okoline patrijarhove opštini sarajevskoj, 1722. godine. Stihovi su ti vrlo nevešti po obliku i bez imalo prave pesničke inspiracije; u glavnom svi ovakvog duha i rečitosti

Ruce imut podatljive

i običaje milostive,

Kuplju tvoret nebesnuju

S pravdoju že kuplju zemljnuju.

Ali se za to javlja čitav niz muslimana, koji pevaju na srpskom, a svoje pesme beleže turskom azbukom. U svojim umetničkim pesmama oni nemaju veza sa ostalom našom poezijom toga vremena, kao što je imaju u svojoj narodnoj poeziji. Njihovi učitelji su istočnjački pesnici, a njihovi obrasci pobožne ilahije i poučne kaside. Veliki broj naših muslimana obrazovao se na Istoku; ili je dobro znao istočne jezike turski, arapski i perziski; a jedan deo je, kako tvrde, sa uspehom ušao u tursku književnost. Otud je onda sasvim razumljiv ovaj uticaj istoka na bosansku muslimansku književnost. Samo što predstavnici te poezije kod nas nisu ljudi veće pesničke vrednosti. Njihova stvaralačka snaga vrlo je oskudna; pesničko osećanje gotovo potpuno nerazvijeno; stih vrlo nesiguran. Kad daju pouke one su suve, suviše neposredne i odveć učiteljske; kad daju oduške svom patriotskom oduševljenju (n. pr. radi dobitka Kandije) onda su im usklici primitivni, opažanja naivna, a perspektive gotovo detinjaste. Ali im je ipak popularnost vrlo velika. Njih čitaju, uče na pamet, prerađuju i dopunjuju; tužbu jednog garnizona, koji je dospeo u Duvno, s uživanjem navode u Sarajevu, Mostaru, Lijevnu. Ono što su ti pesnici kazivali nije uvek samo od historiskog interesa. Muhamed Hevaji iz Tuzle, iz prve polovine XVII veka, najstariji od svih, vrlo obrazovan, znalac istočnih jezika, obraćao se svojim hrišćanskim sunarodnicima ovim svesnim i u ono doba retkim rečima

Otac jedan, jedna mati

Prvo bi nam, valja znati.

Jer ćemo se paski klati?

Hasan Kaimija, Sarajlija, iz XVII veka, narodni tribun ali loš pesnik, ima dve političko-patriotske pesme i jednu kasidu protiv duvana, u kojoj se nalazi ovo zanimljivo mesto

I mi smo ga pili,

I u smradu bili

Kao bogomili.

Ostante se tutuna!

Sejid Vehab Ilhamija iz Žepča bio je buntovni duh protiv nesposobnosti i nesavesnosti turskih pokrajinskih vlasti; on vidi opšte propadanje i neminovni slom i ogorčeno kliče:

Turčin nema amela,

Krivda pravdu zamela!

Svoju veliku iskrenost platio je 1821. godine glavom u Travniku, gde je na vezirevu zapoved bio udavljen. Da spase spomen svom zaručniku Čandži barjaktaru, koji je pao u Srbiji 1813. godine, Umihana Ćujdina, prva književnica u Bosni, spevala je jednu pesmu o polasku Sarajlija u vojsku. Ta zanimljiva pesma ima izvesnu toplinu osećanja i vrlo mnogo elemenata narodne pesme, koje se i držala. Jednu čisto u narodnom duhu shvaćenu i u desetercu spevanu pesmu. „Ramo i Seliha", dao je i sarajevski hroničar XVIII veka, Mula Mustafa. U toj pesmi jedan napušteni ljubavnik na vrlo drastičan, ali čisto narodski način, sveti se svojoj dragani, koja se udaje za drugog. Jednu vrlo zanimljivu seriju ljubavnih izjava sadrži Ašikliski elif-bah. Neki Fejzo softa učio je svoju draganu Fatu arapskoj azbuci. Tumačeći joj pojedina slova on je to činio načinom njoj najprijatnijim, spojivši uz svako tumačenje po jednu stihovanu ljubavnu izjavu ili po jedan manje-više ukusan komplimenat. Taj dugi niz nema mnogo intenzivnog osećanja, niti naročit izraz, ideju stiha daje obično oblik dotičnog slova ili njegov zvuk, koji ima prve slogove izvesnih reči (te-tebi, se-sevap, ha-hasta i dr.); ali, ipak, dva tri mesta zaslužuju pažnju radi svoje istočnjačke rečitosti i nešto slikovitosti

Mim je sličan punoglavcu.

A čemu je Fata slična?

U kosi joj sadžmakovi,

viš đulova crne oči;

tamo dragi kamenovi,

iz njih biju plamenovi

kuda sižu – sve isprže.

Osim toga, treba naročito istaći da je u Bosni i Hercegovini kod muslimana bilo dosta književnog interesa; istina ne za srpsku i hrvatsku, nego za istočne, a u prvom redu za tursku književnost. Na 3.000 raznih orijentalnih rukopisa ima danas u samom Sarajevu u biblioteci Zemaljskog Muzeja i u bibliotekama Careve i Begove Džamije. G. Safetbeg Bašagić napisao je čitavo delo, kazujući o više desetina pisaca iz Bosne i Hercegovine kakav su položaj i značaj imali u turskoj književnosti, govoreći o nekima kao o priznatim talentima ređe vrste.

Između ovih pisaca, koji su delovali u istoj zemlji i među istim narodom, nije bilo nikakvih tešnjih veza. Čak se ne može utvrditi da li su pravoslavni uopšte čitali Divkovića ili Margitića; a za katolike je vrlo malo verovatno da su čitali srpske spise, koji su mirisali na tamjan i imali kao neko crkveno obeležje. Za muslimane je, međutim, sasvim sigurno, da nisu čitali ni pratili rad svojih hrišćanskih suseda. Verski strogo odeljeni, oni su svi živeli jedni pored drugih u uzajamnom dodiru samo pri poslu i na ulici; njihove kuće i njihove duše bile su zatvorene za one koji nisu njihova zakona. Ta odvojenost lepo se vidi na dijalektskim osobinama raznih veroispovesti. Ne mešajući se mnogo sa susedima, pravoslavni ijekavci su čitava dva-tri veka održavali svoj dijalekat među jakim grupama muslimanskih ili katoličkih ikavaca u zapadnoj Bosni i Hercegovini (u istočnoj su i muslimani najvećim delom ijekavci), čuvajući ponekad čak i svoje lako kolebljive osobine naglaska.

Jedina mesta i prilike, gde su se nešto više mešali, bili su izvesni derneci i kult nekih lokalnih svetitelja ili „svetih” objekata. Đurđevdan slave i muslimani kao i pravoslavni, isti dan; isto tako i svetog Iliju. Za ovog čak kažu da je „do podne Ilija, a od podne Alija”. Ta tradicija ostala je verovatno iz ranije verske zajednice. U istočnoj Hercegovini naročito je velik kult Sv. Vasilija Ostroškog. O Trojičindanu išao je silan svet pod Ostrog, svecu na poklonjenje, i među njima i mnogo muslimana, naročito žena i dece. Isto su tako rado išli u katolički manastir Sutjesku, da se pomole jednoj „čudotvorno", slici Bogorodičinoj, kao i „Čajničkoj Krasnici" slici Bogomajke u pravoslavnoj crkvi u Čajniču.

III

Ipak, ima jedna vrsta književnosti gde je očevidno bilo uzajamnog dodira između hrišćana i muslimana. To je narodna poezija, lirska i epska. Sasvim je razumljivo da kod pripadnika jedne nacije nisu mogle ostati ograničene samo na jedan krug tako očevidne manifestacije narodnog duha i izraza, kao što su njegove pesme. Zajednice u stvaranju bilo je nesumnjivo već pre verske podele, a ni samo versko izdvajanje nije moglo da utre trag svoj tradiciji u tom pravcu i da učini ogradu za sva zadovoljstva koja neodoljivo izaziva narodna pesma kod svih koji govore njenim jezikom.

Kad se danas čitaju ili slušaju muslimanske narodne pesme vidi se jasno da im je fond čisto naš, a da su muslimani u izvesnom pravcu pravili varijacije i unosili jedan deo, ponekad dosta primetan, svojih elemenata. U suštini biće dosta njihovog u onoj čisto istočnjačkoj senzualnosti izvesnih bosanskih pesama, gde strast govori na neobično rečit način i gde je uzdržanost izvesnih naših pesama zamenjena obešću poslovičnih sarajevskih sumbul-udovica i bećara iz Novoga Hana. Sva lirika čulnog sevdaha nosi i suviše obeležje sredina, u kojima su

se slagali novac i bogatstvo i s njima razbluda i nečista krv. Bogato i uvek raspoloženo Sarajevo ne samo da je volelo i negovalo pesmu, nego je i stvaralo. Mnogo njegovih lica ušlo je u pesmu i očuvalo tu o sebi svoj ma po čem zasluženi glas, kao dva tragična Morića, kao Hadži Lojo ili kao toliko popularna Pembe Ajša. Kosta H. Ristić pisao je u Danici 1869. da je ta žena živela još tada, u Sarajevu, da je bila udata za nekog Fejizagu Alađuza i da je sama dovela mužu inoču, jer ona nije imala dece. Pesme, u kojima caruju jangini, niču očevidno u njihovu krugu i njima u slavu.

Posle, muslimanski elemenat je unošen i iz njihovih verskih običaja.

Pojeo sam devet ramazana

Sve hodeći po zemlji đaurskoj;

ili iz njihovih društvenih navika

Tvoje zlato za drugog udato

Za nekakva šeha u tekiju.

Prosiše je i ne pitaše je,

Vjenčaše je i ne kazaše joj;

ili prema izvesnim činiocima njihove materijalne kulture

Ne šćede se ukloniti Uma.

A ja odoh da prođem mimo nju;

Zapeše mi kopče od čakšira

Za Umine mor-mavi dimije,

Ja se sageh, da kopče otpučim,

Zapeše mi bazi od sahata

Za Umine ogre od đerdana.

Ima, doduše, izvesnih pesama, gde su činjeni pokušaji da se refrenom ili drugim umecima dade našem fondu drugi tip i da se od naše pesme napravi jedna hibridna tvorevina polu-naša a polu-turska; ali se u većini takvih slučajeva da lepo uočiti i razdvojiti naš osnovni tekst od docnijeg nanosa. Evo primera:

Urodile višnje trešnje.

Kaj šići, vaj lerum,

bir kuzum, eglerum

’man aman

--------------------------------

Ko će trešnje izbirati?

Izbiraće mlado momče itd.

Čak i u pesmama, koje su neosporno muslimanski proizvod, lepo se da razaznati osnovni tekst kao naš:

Hasanaga Rušljanine

Kup’ mi ćurak, zima mi je!

Šan dudiler, ah, ah!

Dudiler ah šan

nedur bu!

I koparan od kutnije

I dimije od junlije!

Epske muslimanske pesme, u klasičnom trohejskom desetercu, apsolutno su samo jedan ogranak naše junačke poezije. Jedino što kod njih odmah, na prvi pogled, upada u oči, to je neobična dužina pesama – dosta često sa preko hiljadu stihova – sa velikim natrpavanjem detalja i bez ograničenja na izlaganje jednog događaja ili jedne situacije. Taj tip muslimanske epske pesme naročito je karakterističan za bosansku Krajinu. G. M. Murko, koji je posebno proučavao te pesme, priča kako je neko jednom prilikom doviknuo pevaču: „Nakiti momka i konja, nećeš mu za svoje pare kupovati". To je očita tendencija da pesma bude što punija i slikovitija, bez obzira na onu smišljenu sažetost, koja karakteriše dobar deo naše epske poezije. Za razliku od hercegovačkih i crnogorskih gusala sa po jednom strunom, muslimanski pevači Krajine pevali su svoje pesme uz gusle sa po dve strune ili čak uz tamburu sa po dve metalne žice. U muslimanskoj epskoj poeziji glavni su junaci, naravno, muslimani, poglavito muslimani sa Krajine i iz oblasti gde su borbe s đaurima stalno na dnevnom redu. Njih opevaju ne samo pevači od zanata i slepci, nego, kao što je običaj među junacima, i njihovi begovski drugovi. Poznata je stvar da su uz gusle pevali vrlo često najugledniji junaci i vrlo visoka lica. Otac kralja Nikole, vojvoda Mirko Petrović, rado je pevao o junacima svoga vremena i ostavio je čitavu jednu zbirku epskih pesama narodskog tipa. Čuveni hercegovački vojvoda Bogdan Zimonjić lepo je i sa uživanjem pevao uz gusle. Za izvesne begove i u Hercegovini i u Bosni zna se da su držali posebne pevače, nesumnjivo iz osećanja potrebe ne samo da uživaju u pesmi, nego da i sami postanu njen predmet. Za Dedagu Čengića, sina Smailagina, priča se da je uvek iza večere tražio od svog pevača po neku junačku pesmu. Krug junaka muslimanske epske pesme dosta je veliki. Najpopularniji je svakako Đerđelez Alija, za koga se misli da predstavlja smederevskog sandžaka Alibega, čije se ime i junaštva mnogo spominju u drugoj polovini XV veka.

Kod bosanskih Hrvata epska poezija radila je ponajviše o junacima kosovskog kruga i o Marku Kraljeviću. Za širenje i hod narodnih pesama i za izmene koje pri tom nastaju vrlo je karakterističan jedan slučaj iz zbirke pesama fra Marijana Šunjića. Vrlo poznata pesma o vojvodi Prijezdi i padu Stalaća našla je svoj put i u Bosnu, samo se tamo mesto u Stalać radnja prenela u po imenu slični hercegovački Stolac. U Bosni su zabeležene i dve zanimljive verzije pesme o smrti Majke Jugovića. U jednoj, iz zbirke fra Ivana Jukića i fra Grge Martića, nalaze se oni snažni i programski nacionalni stihovi:

Ne plačite, moje kćerce drage!

Ak’ i jesu odletjeli ždrali,

Ostali su ptići ždralovići;

Hranićemo ptiće ždraloviće,

Naše pleme poginuti neće.

IV

U XIX veku javljaju se kod bosanskih i hercegovačkih književnih radnika neposredni uticaji delovanja Vuka Karadžića i njegove škole s jedne, a Ilirskog Pokreta s druge strane.

Na pravoslavne pisce delovao je ponajviše Srpsko-Dalmatinski Magazin, pod uredništvom prote i docnijeg mitropolita sarajevskog Đorđa Nikolajevića. Nićifor Dučić kazivao je jednom prilikom da svaka kuća u Hercegovini, gde bar neko zna čitati, ima po jednu Vukovu knjigu ili Magazin. Joanikije Pamučina, aktivni arhimandrit mostarski i sam književnik, pisao je jednom prilikom za Magazin da je s njim nastao „početak našeg progledanja". U tom almanahu radili su pravoslavni i katolici; Ivan Jukić, franjevac bosanski, bio mu je prvih godina revan saradnik. List je donosio narodne pesme i pripovetke, članke iz historije i književnosti, opise narodnih običaja, crkvene besede i umetničke pesme i pripovetke. Skupljanje „narodnog blaga", otkako je Vuk u tom postigao poznate uspehe, beše uzelo velika maha od trideset godina XIX veka unapred, naročito u krajevima još sveže narodne stvaralačke snage i jakih tradicija. Pomenuti Pamučina pisao je sam jednom prilikom za Vuka: „Mnogo sam se puta uzdao da ću njegovo koje pismo dobiti, pa da bi stupio i s njime u književna djela, i može biti da bi se i moj koji glasak čuo kroz njegove knjige".

Prvo književno odredište, koje se obrazovalo u Bosni i Hercegovini, bilo je u Mostaru. Taj vrlo živi trgovački grad, sa stanovništvom aktivnim i naprednim, koje je imalo mnogo veza sa Trstom, Dubrovnikom i susednom Dalmacijom, beše 1833. godine postao glavno mesto novog hercegovačkog vezira. U njemu je bilo od 1777. sedište i pravoslavnog vladike, a u blizini je stanovao docnije i katolički biskup. U gradu je bila povelika grupa „knjigoljubaca", koji su revnosno čitali srpske knjige, i želili opšti napredak. U poznatom pismu Haralampiju sam Dositej još u XVIII veku spominje „želju, ljubav, usrdije i revnost Novosađana i Osečana i u Dalmaciji Sarajlija i Hercegovaca" i srdačno pozdravlja „gospodare Vojnoviće, Rizniće, i

Kurtovića i proče Sarajlija i Mostarane.” U izvesnim mostarskim kućama nalaze se ne samo dela Milovana Vidakovića, Vićentija Rakića, Jovana Muškatirovića, Jevrema Lazarevića i dr., nego čak i Puškinova dela i Fortisov Put po Dalmaciji. U toj književnoj sredini javili su se i prvi pisci Vukove škole, koji opisuju manastire (Sarafim Šolaja), daju svoje uspomene o savremenim događajima (Prokopije Čokorolo), saopštavaju narodne običaje (Ato Marković Slomo) ili skupljaju pripovetke, poslovice i rade i sve druge napred pomenute poslove, kao što čini Joanikije Pamučina, najplodniji radnik iz te grupe. Taj posao posle prihvataju Nićifor Dučić, Sava Kosanović, Hristifor Mihajlović, Tomo Bratić i mnogi drugi, a među njima i jedna žena, Staka Skenderova. Poslednji izdanak te grupe bio je Luka Grđić Bjelokosić, koji je dao tri knjige saopštenja Iz naroda i o narodu i mnogo drugih sitnijih stvari.

Katolički pisci počeli su svoj rad u vezi sa Ilirskim Pokretom. Mnogi od njih učili su u Zagrebu ili bili u neposrednoj vezi s njim, i kad se tamo javio pokret koji je imao da obuhvati sve Južne Slovene oni su mu srdačno prišli da ga pomognu. Grgo Martić peva u Danici, Martin Nedić piše svoj Razgovor, koga vile Ilirkinje imadoše. Ivan Jukić sav je u idejama Gajevim. On mu piše i traži od njega moralne podrške; po njemu, on želi da i u Bosni stvori jedan književni pokret s društvom, koje bi se zvalo Kolo Bosansko. „Mi Bošnjaci njekad slavni narod”, pisalo se u njegovom proglasu 1848. godine, „sad jedva da smo živi nas samo kao očenutu glavu od stabla slavjanskog gledaju priatelji naukah i žale nas.... Vrime je da se i probudimo od dugovične nemarnosti; dajte pehar, te carpite iz studenca pomnje mudrost, i nauk; nastojte da najpred naša serca očistimo od predsudah, fatajmo za knjige i časopise, vidimo što su drugi uradili, te i mi ista sredstva poprimimo, da naš narod prosti iz tminah neznanstva na svitlost isitne izvedmo”. On s jednakom ljubavlju želi da radi za sve svoje saplemenike, bez razlike vere. Novi pokret i ide za tim da utire ranije razlike. Na Gajev poziv on kupi po neiscrpenoj bogatoj bosanskoj riznici narodne umotvorine; uvodi njegov pravopis u Bosnu; iskreno radi na njegovu programu. „Ostajem ilirski a po tom i Vaš prijatelj na vječnost", pisao je on 1839. Gaju.

Od bosanskih Ilira najmanje je pravog talenta bilo u danas zaboravljenog Martina Nedića, pisca prigodnih pesama i verzificiranih hronika. U stihovima je opisivao događaje svoga doba (život, Alipaše Rizvanbegovića, francusko-pruski rat) i hercegovački fratar Petar Bakula. Biskup Marijan Šunjić „redak na svetu mudrac", kako mu je pevao jedan sabrat, poznavalac mnogih jezika, skupljač narodnih pesama, napisao je sam nekoliko prigodnih stvari sasvim osrednje vrednosti. Glavne ličnosti ovog pokreta behu Ivan Jukić i Grgo Martić.

Jukić je bio vrlo aktivan javni radnik, koji je svoj nesumnjivi talenat raskivao na sitnu dnevnu potrošnju. Njegov vrlo široki interes odvodio ga je da sa strašću ulazi u sva pitanja, koja se stave preda nj. On je organizator društva; pokretač i urednik almanaha Bosanski prijatelj; geograf i historičar; skupljač umotvorina; učitelj, knjižar; politički radnik, jednom rečju sve što treba. Njegovo su najmilije geslo Kasiodorove reči, da je sramota u svojoj otadžbini biti stranac. Radi toga strada i propada i ne ostavlja nijedno delo trajne vrednosti; ali ostaje kao tip lepog nacionalnog radnika u jednoj zaostaloj i kržljavoj sredini.

Njegov drug i prijatelj, oprezni Grgo Martić, bio je bolje sreće. Vešt Bekijac iz Posušja on je radio sa manje temperamenta od Jukića i znao je dovitljivije da se podešava po vetrovima, koji su se u Bosni druge polovine XIX veka često i opasno menjali. On je u glavnom pesnik; prozom se bavio vrlo malo i samo izuzetno. Kao pesnik uživao je jedno vreme vrlo velik glas; nazivan je čak ni manje ni više nego „hrvatskim Homerom". Taj glas stvorili su mu Osvetnici, razvučeni ep u više delova, u kom je opevana historija Bosne i Hercegovine od početaka Draga Obrenova i Luke Vukalovića do austriske okupacije. Sem ponegde življe dikcije, pozajmljene u narodnog pevača, i sem dva-tri svežija opisa, celo delo je bez većih pesničkih vrednosti, bez jače umetničke koncepcije i bez pravog književnog utiska.

Jukićev rad nastavio je donekle plahoviti, ali nekritični Antun Knežević, propovednik bosanstva i historiograf bosanske prošlosti. Mnogo bolje i savesnije radio je fojnički fratar, Mijo Batinić, vrlo korisni i danas još neophodni pisac historije svoga reda i manastira. Šovenski su, puni ačenja i s toga malo upotrebljivi prilozi Ivana Zovke iz narodnog života i predanja.

U Vukovim tradicijama počelo je književno delovanje i kod nekih muslimana. Prvi radnik toga pravca bio je Mehmedbeg Kapetanović, turski činovnik po Hercegovini i kasnije dugo vremena načelnik sarajevski. Na književnost uputio je Kapetanovića poznati sledbenik Karadžićev, Vuk Vrčević, koji je bio austriski konzularni činovnik u Trebinju za vreme kad je Mehmedbeg bio tamo kajmekam (1874–1876.). 1887. godine objavio je Kapetanović svoje Narodno blago, veliku zbirku poslovica, anegdota i nekih popularnijih pesama, sa velikom građom, ali sa malo razumevanja za poslove ove vrste. Nekolike godine docnije, 1896. došlo je Istočno blago, izbor iz istočnjačkih spisa, „da se jugoslovenski svijet bar u nekoliko upozna sa istočnom književnosti”. Ostali muslimani, koji su počeli sličan rad, kao S. Ugljen, M. Kulinović. Š. Sarajlić, M. Dž. Kurt, E. Hadžiomerspahić i dr. radili su taj posao uzgred i u manjoj meri.

V

Prava književnost javila se u Bosni i Hercegovini tek krajem XIX veka, kad su uslovi za rad postali nešto lakši i opšta bezbednost bolja, i kad su se razvile neposredne i vrlo žive stalne veza sa književnim pokretima iz Beograda i Novog Sada s jedne, a Zagreba s druge strane. Austriska okupacija dovela je u te zemlje velik broj činovnika iz Hrvatske, Slavonije, Dalmacije i Vojvodine, koji su stvorili i učvrstili nove veze i znatno doprineli da se proširi dotadašnji uski vidokrug bosanske književnosti.

Prvi književni list, koji se krenuo u Bosni sa većim značajem, bila je Bosanska Vila, u Sarajevu, koja je izlazila gotovo trideset godina: od 1885–1914. godine. Nju su pokrenuli, kao organ srpskog učiteljskog zbora sarajevskog, dvojica prečanskih učitelja Božidar Nikašinović i Nikola Šumonja, a kad je vlast uklonila njih dvojicu, došla je ona 1887. godine u ruke Nikole Kašikovića, rođenog Sarajlije, koji joj je ostao urednik sve do Svetskog Rata. List je pokrenut očevidno s namerom, da tek izazove širi književni interes u Bosni i Hercegovini, koji je dotle jedva postojao. Mladi učitelji, „prosvetitelji" i vrlo aktivni narodni radnici, želeli

su da, zadovoljavajući svoje mlade ambicije, počnu taj književni posao i kao najbolje sredstvo za podizanje opšte prosvete i razvijanje nacionalne svesti. S toga oni preko njega propagišu s uspehom svetosavske svetkovine i osnivanje pevačkih družina. List je iz početka imao da bude neka vrsta porodičnog časopisa, sa dosta lakim štivom. Da se pridobije čitalačka publika prešlo se brzo na priče i saopštenja iz lokalnog života; a da list bude i od koristi u nauci i društvu počeo je donositi mesna predanja, opise starina i redovno veliku građu narodnih umotvorina. Uticaj, koji je Bosanska Vila vršila u Bosni i Hercegovini, dostojan je pažnje i pohvale. Ona je, doista, krenula na rad mnoge starije ljude, koji bi se bez nje teško odlučili na pisanje i odneli u grob mnoga korisna znanja i lepe podatke. Oko Vile se brzo prikupio i čitav krug mladih pisaca iz Bosne i Hercegovine; u njoj od 1888. godine razvija svoj talenat Aleksa Šantić; u njoj se, iste godine, javlja Jovan Dučić saopštavajući jednu kratku narodnu priču; od 1889. godine Vilin je saradnik Svetozar Ćorović; od 1896. godine Osman Đikić i Avdo Karabegović Hasanbegov; tu je 1899. godine počeo da peva i ulazi u književnost Petar Kočić. U pribiranju narodnih umotvorina i folklornog gradiva Vila je za svojih trideset godina izlaženja učinila više nego ijedan naš drugi list ili ustanova sem Akademije; njene sveske predstavljaju danas bogat i za te studije neophodno potreban arhiv; i to listu daje naročitu vrednost nezavisnu od njegove historiske uloge. Uz urednika Nikolu Kašikovića, koji je samo taj posao radio, bio je čitav jedan krug vrlo vrednih i korisnih saradnika, kakvi behu i inače zaslužni pop Stepo Tripković, Kosta Kovačević, Petar Ivančević, Stevan Delić, Petar Mirković i dr. Vila se u Bosni i Hercegovini čitala vrlo mnogo i njena je ne mala zasluga što je kod publike stvoreno interesovanje za srpsku knjigu. S druge strane njena je velika zasluga što je omogućavala tešnju vezu sa piscima iz ostalih naših oblasti. Iako je imala u glavnom pokrajinski karakter; iako je bila namenjena pretežno čitaocima Bosne i Hercegovine, Vila se nikad nije ograničavala na same saradnike iz tih pokrajina. Dobro shvaćena težnja uredništva bila je čitavo vreme da Vila ostane bosanska, ali da bude srpska, uvek svesna velike narodne zajednice. U vreme, kad je u Bosni carevao odnarođavajući režim ministra V. Kalaja, koji je zabranio čak i svoju Istoriju srpskog naroda i u najobičnijim deklamatorima i često vrlo prostim pesmama gledao opasno oruđe protiv svojih tendencija, rad Vilin nije išao bez mnogo teškoća. Oba prva urednika bila su prisiljena da napuste Sarajevo i list, a samo uredništvo lista smatrano je dugo vremena kao veleizdajnička jazbina. Za vreme Svetskog Rata pet je članova urednikove porodice bilo što zatvoreno, što internirano, a dvoje je bilo osuđeno čak i na smrt.

Ali prvo pravo književno središte u zemlji nije postalo Sarajevo nego Mostar. Ovaj aktivni grad imao je, kako smo videli, jednu svoju književnu grupu već u prvoj polovini XIX veka i s tim donekle stvorenu književnu tradiciju. U njemu su, pored pravoslavnih, delovali i muslimani i franjevci. Tu je nizao svoje poučne stihove musliman Omer Humo; tu su davali rimovane hronike, arheološka opažanja i verske pouke franjevci Petar Bakula, Anđeo Kraljević i Paškal Buconjić. U Mostaru je šezdesetih godina bio pokrenut tursko-srpski list Neretva, a sedamdesetih godina osnovana jedna mala franjevačka štamparija. Iza Okupacije književni rad kod muslimana stade za izvesno vreme potpuno, dok su katolici dobili novog maha. Oni su izdavali jedan kalendar, Mladi Hercegovac; a 1883. krenuli su, pod uredništvom don Frane Milićevića, prvi književni list u Hercegovini, Hercegovački Bosiljak. Taj list, ne znamo iz kojih razloga, nije bio duga veka. Malo docnije mesto njega don Frano pokreće nov politički list Glas Hercegovca, kao nemio pandan Glasu Crnogorca.

Pravoslavnom elementu Hercegovine nije u prvi mah bilo do književnosti. Od 1875–1878. godine, u jednom dugom i krvavom ustanku, naši su ljudi bili usredsredili sve napore samo u jednom pravcu. Trebala je da se izvojšti davno željena sloboda i da se izvrši ujedinjenje sa Crnom Gorom. Mesto toga, kao krvav potez preko svih računa, došao je Berlinski Kongres i austriska okupacija Bosne i Hercegovine. Naš svet, prirodno, nije mogao lako da se pomiri s tim i tri godine posle okupacije, 1881–1882. godine izbija u zemlji nov ustanak. U ovom drugom ustanku, koji vodi Stojan Kovačević, Mostarci učestvuju u velikom broju; čak je sama misao o ustanku i podsticaj za nj došao, u glavnom, iz krugova mostarskih nacionalista. Radi toga Mostarci ljuto stradaju. Najbolji domaćini biše pozatvarani, osuđeni na robiju i odvedeni u tamnice Istre i stare Gradiške; dok se drugi deo, teško gonjen, sklonio u Crnu Goru.

Ali divna energija mostarske sredine nije se dala potpuno slomiti. Kad je proglašena opšta amnestija i kad se veći deo ljudi, posle izdržane kazne, mogao vratiti kućama, u njima se javlja ponovo duh stare aktivnosti. Jedna od najlepših vrlina strasnog i ćudljivog Mostara i našega elementa u njemu, to je ta nesalomiva volja da se istraje na teškom mestu i da se ne klone ni onda, kad drugi vode brigu samo o ličnoj sigurnosti i za svoju malodušnost traže izvine praktične čariške mudrosti. U Mostaru je, u njegovu najboljem delu, carevala ona gorštacima urođena snaga volje, koju porazi samo jačaju i izazivaju na nove napore. Dok su u Sarajevu naše gazde sa Tašlihana, zaslepljene i zaražene spoljašnjošću nove kulture, napuštale aktivan nacionalni otpor i pošle za novinom, želeći da se pokažu dorasli opštoj promeni stanja; dotle je Mostar, konzervativan i nacionalno strog do surovosti, ljubomorno čuvao moral i tradicije svoje patrijarhalne sredine. Posledice toga videle su se vrlo brzo. Sarajevo je počelo naglo da gubi narodni tip; naš elemenat u njemu padao je grdnom brzinom, a trgovina i sve ostalo, zašto je trebalo preduzimljivosti i istrajnog rada, prelazilo je u strane ruke. Mostar, međutim, očuvao je potpuno svoj nacionalni karakter i svemu svom delovanju dao pozitivne osobine. Iako pravoslavni elemenat u njemu nije nikad bio najjači, on je ipak bio onaj koji se najviše i čuo i video. Mostar je prvi, u svoj Bosni i Hercegovini, osnovao srpsku čitaonicu; u Mostaru se organizuje prvo srpsko zanatlisko društvo; u Mostaru niče prva srpska banka; u Mostaru se osniva prvo društvo srpske trgovačke omladine. Njegovo pevačko društvo Gusle najbolje je u celoj zemlji, a najšire shvata i najbolje predstavlja svoju umetničku-nacionalnu misiju. Njega s toga pozivaju na sve strane; u Metković, Konjic, Sarajevo, Travnik. Mostar je prvi grad u zemlji koji ulazi u opoziciju austriskoj vladi i sam za se šalje deputacije u Beč protiv onda svemoćnog ministra Kalaja; iz Mostara je prvi pokret muslimana za versku avtonomiju, koji se docnije solidarisao sa pravoslavnim i političkim; iz Mostara je prvi pokret za slobodu štampe; u Mostaru je prva pobeda opozicije nad vladom, i to ponovljena dva puta uzastopce, pri izborima za gradsku opštinu; Mostar se prvi, još 1906. godine, prilikom prvog dolaska Franje Ferdinanda u Hercegovinu, u Trebinje, otvoreno podigao protiv aneksije. Sve to pokazuje koliko je aktivnosti bilo u tom vedrom gradu i kako se ona, u glavnom, dobro upotrebljavala. U svim tim pokretima, u vrlo vidnoj meri, učestvuje i naša prva književna generacija, A. Šantić, Dučić, S. Ćorović i ostali njihovi drugovi, koji su svoj posao shvatili kao jednu vrstu nacionalnog apostolata.

Aleksa Šantić, posle svršene osnovne škole u svom rodnom mestu, proveo je izvesno vreme u Ljubljani i Trstu. U ovom drugom mestu, gde su živeli njegovi bogati ujaci Aničići, on je bio

dobio jednog privatnog učitelja. Sreća je bila za mladića da je izbor bio najbolji što se mogao zamisliti. Aleksin nastavnik postade Ljudevit Vuličević, poznati simpatični pisac Moje matere i drugih moralno-lirskih dela, čovek vanredno meke i pitome duše i jedan od humanista najčistije kriv. On je kod Alekse razvio ljubav za knjigu i prirodu. U dugim šetnjama duž morske obale i po tršćanskoj okolini oni su po čitave sate provodili zajedno; i učitelj, osećajući da kod đaka nailazi na puno razumevanje, uložio je sav svoj trud i veštinu, da od đaka napravi prijatelja i tip svoje vrste.

Kad se vratio u Mostar, 1883. godine, Aleksa je našao svoj rodni grad potišten nedavnom nesrećom i gotovo obezglavljen. On se s toga povlači u očevu radnju i ne bavi se ničim osim čitanjem, koje mu je stari učitelj stalno preporučivao. U njegovom komšiluku na Velikoj Tepi, nalazilo se, u isto vreme, drugo jedno momče, isto tako puno ljubavi za knjigu i željno da s nekim deli utiske. To je mladi Trebinjac, Jovan Dučić, i on iz jedne stare i ugledne kuće, a u to vreme u radnji svog polubrata Riste Glogovca. Njih se dvojica naskoro poveravaju jedan drugom i saopštavaju da i sami, naročito po ugledu na saradnike somborskog Goluba, „knade" pesme i da ih već imaju priličan broj. Tada se u Mostaru nalazio Dušan Lemajić, jedan od neznatnih saradnika zaboravljenog Rogićeva Zabavnika. Za mlade pisce u jednoj provinciskoj palanci, gde nije bilo nikog boljeg, to je bio nepreporan autoritet i oni s toga, posle dugog pregovaranja, odluče da mu pokažu svoje sastave i da ga pitaju za savet i ocenu. On ih je primio – bila su to deca najboljih kuća; – pohvalio je čak njihove sastave i preporučio im da slobodno ponude rukopise uredništvu Goluba. Dučić, mlađi i slobodniji, rešio se pre da posluša savet i posalo je pesme u Sombor, iščekujući sa zebnjom odgovor uredništva. Sav srećan on je već 1886. godine video svoju pesmu štampanu u Golubu. Ohrabren uspehom svog druga, javio se za njim i Šantić i on je Golubov saradnik od 1887. godine. Godinu dana docnije ušao je u njihov krug i tada tek trinaestogodišnji Svetozar Ćorović, još đak mostarske trgovačke škole, koga je na književni rad prvi potakao njegov nastavnik Silvije Kranjčević. Vrlo brzo posle toga oni su iz Goluba napredovali do Bosanske Vile i cetinjske Nove Zete, da posle osvoje Javor i dospeju čak do Otadžbine.

Uporedo sa tim književnim radom, počinje odmah i njihov društveni rad u Mostaru. Oni su tad bili mladi, zdravi, orni za posao i vrlo brzo su našli čitav krug svojih vršnjaka, trgovaca i zanatlija, koji su rado pristajali da im pomažu. Središte pokreta bio je Aleksa Šantić, lep „kao slika”, druževan, dobar pevač, raspoložen šaldžija. On je predmet ljubavi mnogih devojaka, zajedno sa celim društvom opevan u jednoj ženskoj pesmi:

Kujundžija, tako ti zanata!

Sakuj meni junaka od zlata

Na priliku Šantića Alekse,

Stojli stasa Radulović Mile,

Crna oka Dučićeva Jove.

Dikli brka Boškovića Riste.

Prva manifestacija tog novog, mladog Mostara bilo je organizovanje svetosavske zabave, 1887. godine, prve u celoj Hercegovini. Ona je ispala prosto kao kakva proslava. U Mostar se slegao svet iz okolnih sela i kasaba; čak su za to veče stigla naročito čuvena dva junaka, pop Bogdan Zimonjić, vojvoda gatački, i pop Petar Radović, vojvoda nevesinjski. Kad je na pozornici izvođen Subotićev Krst i kruna, publika, patrijarhalna i sva u tradiciji gusala, saosećala je živo sa svakom kazanom rečju i sa naročitim uživanjem pratila oživljenu historiju i kult prošlosti. Iduće godine, 1888. osnovano je u Mostaru pevačko društvo Gusle, koje uzima za program ne samo negovanje pesme, nego i razvijanje nacionalne svesti. Mostarski primer brzo prihataju Nevesinje, Trebinje, Stolac, Ljubinje i druga mesta u Hercegovini i već devedesetih godina svetosavske zabave su jedna vrsta nacionalnih revija i najprijatnije narodne svetkovine. Uz društvo vrlo brzo podiže se i čitaonica, posle i ostale ustanove. Koliko se, za vrlo kratko vreme, postiglo i društvenog uspeha i književnog interesa vidi se najbolje po tom što je 1893. godine, na proslavu otkrivanja Gundulićeva spomenika u Dubrovniku, otišlo iz Mostara ništa manje od stotinjak građana.

U mostarskom društvu Šantić i njegovi drugovi imaju više dužnosti. U Guslama Aleksa je i pevač i diletant i po nevolji i horovođa. Kao horovođa – vrlo je lepo svirao na violini – on je i kompozitor; on transponuje izvesne horove, harmonizira pesme ili daje sasvim originalne kompozicije (na primer Pijmo vino od Nikole I). Kao diletant igra glavne junake: Milenka u Banovom Milenku i Dobrili, naslovnu ulogu u Cvetićevom Nemanji, Maksima Crnojevića u Kostićevoj tragediji i sl. Njegova je uloga čak i junak Veselinovićeva Đide. Dučić je igrao ređe i to obično uloge pevača. Od njih mu je ostala u dužoj uspomeni samo poznati Seoski Lola. Šantić je posle prvi predsednik mostarskog odbora Prosvete. Iz njegova kruga je stvoreno i prvo čisto sokolsko društvo kod nas, nazvano Obilić. S. Ćorović osniva dobrotvornu zadrugu Srpkinja i prvu žensku radeničku školu. Oni su, jednom rečju, svuda, uvek na najvidnijim mestima; stalno pozivani da krče put.

Književni interes, koji su mladi književnici razvili u mostarskom gradu, nije imao ničeg zajedničkog sa hroničarskim i prepričavalačkim metodom njihovih starijih prethodnika. Njihove prve pesme, naivno-poučne ili nevešto opisne, bila su prosta početnička vežbanja, ali su i kao takva obraćala pažnju na se, uticala na ostale i tako postepeno širila krug knjige. Nesumnjivo je da je u prvo vreme tu više delovala simpatija prema piscima, nego vrednost njihova pevanja, ali je uticaj bio tu i on se osećao. Od 1890–1900. javlja se iz Mostara čitav niz novih lica, koja kušaju sreću u književnosti – ja sam ih nabrojao na četrdeset, – potaknuti u glavnom primerom prvih radnika; a od 1900–1914. godine, kad je rad ove grupe u naponu i kad daje dela od nesumnjive vrednosti, taj se niz još i povećava. U samoj Šantićevoj porodici pored Alekse pesništvom se zanimahu i njegova dva mlađa brata, Jeftan i Jakov, i u najnovije vreme jedan njegov bratić, Milan. Šta više književni interes javlja se i kod žena, koje su dotle, sem Stake Skenderove u Sarajevu, bile potpuno van tih zanimanja. Najposle, njihovu krugu prilaze i muslimani i mladi Osman Đikić je među njima jedno od najmilijih i najčasnijih imena. Na samrti, Modričanin, Avdo Karabegović Hasanbegov ostavlja svoje pesme u amanet mostarskim prijateljima.

Mostarski književnici imali su u književnosti u glavnom čiste umetničke ambicije. Njihov list Zora, koji je izlazio od 1896–1901. godine, nije imao gotovo ničeg zajedničkog sa načinom

uređivanja Bosanske Vile. Ona je negovala umetnost idući u artizam i pokazivala svoje estetičke težnje već samim oblikom i opremom lista, koja je bila otmena, skupa i sa poslednjom modom u štamparskoj tehnici. Mladi pisci, iako duboko nacionalni, ne žele da svoju umetnost žrtvuju tendenciji ili kad to čine, oni uspevaju da samu tendenciju inspirišu umetnošću. Šantićeve rodoljubive pesme, snažne i intenzivne, oblagorodile su tu vrstu našeg pesništva i ostale kao primeri za najlepše antologije. U romantičarskim krugovima nekih naših književnika u Vojvodini, koji su bili svikli da slušaju o Hercegovcima samo sa handžarom u ruci, zameralo se češće mostarskim književnicima za takav način njihova rada i verovalo se da on nema nikakva uticaja na svoju sredinu. Međutim, to mišljenje bilo je više nego pogrešno. Mostarska grupa književnika razvila je, naprotiv, vrlo živ interes kod svoje publike za sva pitanja književnog i kulturnog napretka i to su mogli osetiti svi koji su imali prilike da na licu mesta proveravaju stvari. G. Pavle Popović, koji se u dva tri navrata bavio u Mostaru, pisao je sa priznanjem o Zorinom uspehu još 1902. godine, kad je mostarski primer stavljao za ugled dubrovačkom Srđu i njegovoj publici: „Eno šta je Zora učinila od Mostara; do pre nekoliko godina, niko tačno nije ni slutio da u Beogradu postoji neka književnost, a danas možete naći obične građane u fesu i čakširama koji će vam, sa poznavanjem jednog pažljivog čitaoca, govoriti o pripovetkama g. S. Sremca ili esejima g. Lj. Nedića”.

Mi ovde nećemo ulaziti u ocenu vrednosti rada mostarske književne grupe, ali ćemo jednu stvar ipak naročito istaći. Retko je kad u jednom naraštaju postignuto ono što su oni postigli za relativno kratak vek. Oni su bili ne samo krčioci puteva; prvi u čisto književnoj akciji u jednoj sredini, koja je dotle imala sasvim drugi interes i sasvim drukčiju tradiciju rada; nego su oni uspeli, – pored svih stranputica i zaobilaženja, kojima su, nevešti i ostavljeni sami sebi, morali da idu – da se izrade do pisaca sa apsolutnim sposobnostima i da dadu nekoliko stvari koje ostaju. Taj proces njihova razvijanja vrlo je zanimljiv i poučan u mnogom pogledu i vredan da se jednoga dana izbliže prikaže; kao rezultat on je doneo srpskoj književnosti prinovu, koja joj je jedno vreme, oko 1910. godine, bila nesumnjivo jedna od najdragocenijih.

Uz Zoru javila se u Mostaru i Mala Biblioteka pod uredništvom najpre Jovana Protića, a posle Riste Kisića. To je bio u stvari izdavački posao, ali je značio ipak nešto više nego prost trgovački interes za knjigu u jedno vreme, kad se na izdavanje specijalno domaćih pisaca nisu lako odlučivali knjižari iz pravih književnih središta. Kad je, posle završetka borbe za crkveno-školsku autonomiju, počela borba za čisto političke i građanske slobode, javila su se u Mostaru dva opoziciona lista: muslimanski Musavat (1906.) i srpski Narod (1907.). U oba su živo učestvovali i mostarski književnici sem Jovana Dučića, koji je još 1899. godine, gonjen od vlasti, napustio Mostar i otišao na studije u Ženevu. U Narodu, pored Riste Radulovića, koji je bio glavni urednik, Svetozar Ćorović, bio je jedan od glavnih saradnika, koji je imao mnogo uspeha sa svojim epigramima i satirama Iz zemlje Hirišime. Aleksa Šantić bio je isto tako revan saradnik lista. Ta politička aktivnost, koja je išla još i dalje i odvela neke od njih u narodne poslanike, potiskivala je ponekad književna pitanja, ali ih nikad nije mogla da potisne potpuno i za duže vreme. Jedan čitav krug ljudi, Mostaraca i Srba činovnika sa drugih strana, koji su se našli u Mostaru, živeli su već u izvesnoj književnoj tradiciji i nisu mogli da je napuštaju. Ljubav za književnost bila je prešla u duhovnu potrebu i postala vremenom komponenta organizma.

Jedno vreme činjeni su pokušaji, da se stvori književno središte i iz Banje Luke, u kojoj je duhovni život, posle Vase Pelagića i Gavre Vučkovića iz šezdesetih godina, bio prilično zamro. Petar Kočić, čiji je planinski sveži talenat obratio na se pažnju sve naše književne publike iza pojave njegovih triju zbirka pripovedaka S planine i ispod planine, krenuo je bio tamo najpre politički list Otadžbinu, a posle 1910. godine, i književni časopis Razvitak. Ali nije imao uspeha. Prvi list ugušila je vlast iza jednog oštrije napisanog članka, zatvorivši ne samo članove uredništva, nego čak i slagače u štampariji; a Razvitak nije mogao da se održi, jer publika nije našla pravog razumevanja za list, koji je bio na nezgodnoj sredini između popularne i čisto estetske književnosti. Samog Petra Kočića sve više je osvajala politika i neposredan rad u narodu; i posle 1910. godine on se književnim radom bavio samo izuzetno i sa osetnim malaksavanjem svoje prvobitne snage i sočnosti.

Sarajevo je postalo duhovno i književno središte cele zemlje tek iza 1910. godine, i kad je u njemu otvoren sabor i kad je tu izvedena centralizacija državnih i nacionalnih ustanova. Pored Bosanske Vile tu se 1910. godine pokreće društvena revija Pregled, pod uredništvom Jefte Dedijera i Riste Radulovića; prvi čisto sociološki časopis u svoj srpskoj književnosti. Pored Srpske Riječi, organa takozvane starije grupe, g. g. Gligorija Jeftanovića i Vojislava Šole, koji su nekad vodili crkvenu avtonomnu borbu i posle, pod uticajem izvesnih šićardžija, postali skloni za političke kompromise; prenesen je bio u Sarajevo iz Mostara, posle dužeg perioda u izlaženju, i Narod, koji je sa svojim borbenim urednikom i svojom poslaničkom grupom zastupao čisto nacionalističku politiku. U Sarajevu je nanovo krenuta i Kočićeva Otadžbina, koja je, iako apsolutno nacionalna, glavno težište svoje akcije imala u traženju definitivnog rešenja agrarnog pitanja i smanjivanja težačkih tereta. Od velika uticaja na nacionalne đačke krugove bila je Srpska Omladina (1912–1913.), književni časopis za nacionalno vaspitavanje, koji je dobio nekoliko zasluženih priznanja sa više strana i jedan pohvalan članak Jovana Skerlića. Kalendar društva Prosvete, počet 1905. godine, razvija se postepeno u jedan vrlo književan almanah, koji je bio mnogo tražen i čitan i koji je imao vrlo veliko dejstvo u publici.

Kod Hrvata Bosne i Hercegovine za dugo nije mogao da se razvije pravi književni rad, iako su među njima delovali ljudi vrednosti jednog Silvija St. Kranjčevića. Kod njih se previše osećala tradicija starih bogoljudnih razmišljanja i fratarskih pouka. Sve do Svetskog Rata oni nisu imali nijednog književnog lista čisto svetovnjačkog; svi listovi, koji su izdavani za njihovu publiku, Vrhbosna, Serafinski Perivoj – od 1914. pretvoren u list Naša Miasao, Krišćanska obitelj, Glasnik Sv. Ante Padovanskog, imali su duhovna lica kao svoje urednike i pretežno religiozan sadržaj. Hrvatski deo bosanske publike nije dao svojoj književnosti ranije ni blizu onakve pisce, kakve je dala srpskoj književnosti Hercegovina i bosanska Krajina s Kočićem. Tek u najnovije doba izišao je iz te sredine g. Ivo Andrić, koji nesumnjivo ide među najbolje pisce umetnike nove književnosti, ali koji svoje književno vaspitanje nije sticao u bosanskoj književnoj sredini. Razlog za tu neobičnu pojavu sterilnosti kod bosanskih Hrvata mi smo gledali ponajviše u književnom nasleđu starine, koje je odviše pritiskivalo duhove. Sva književnost bosanskih Hrvata sve do 1914. godine u glavnom je religiozna i pedagoška i pomalo patriotska. Najbolji pisci starije škole, kao g. Tugomir Alaupović i biskup Ivan Šarić, ponikli u travničkoj katoličkoj crkvenoj sredini, ne mogu da izađu iz tog kruga, iako Alaupović svojim pesničkim radom predstavlja osetan napredak prema pretšasnicima.

Pripovedač Mirko Jurkić, čije je stvari nedavno izdavala Matica Hrvatska i koji pripada redu novijih pisaca, pati isto tako i suviše očevidno od starih tradicija. Bosanski katolici su i danas ponajglavniji saradnici i u novom neokatoličkom pokretu hrvatske književnosti. Urednik Hrvatske Prosvjete je Bosanac dr. Ljubomir Maraković, koji je svojom knjigom Nov život (1910.) davao glavna objašnjenja i uputstva za čitavu akciju. Jedno od najviše zapaženih lica iz te grupe jeste isto tako bosanski franjevac, Branko Škarica, pesnik verskih motiva.

Jedno vreme mogao se smatrati kao čisto hrvatski list Nada, koji je 1895–1903. izdavala bosanska vlada, a uređivao po imenu Kosta Herman, a stvarno Silvije St. Kranjčević. Želeći da od Sarajeva stvori kulturno središte, koje bi u mnogom imalo da pretekne i Beograd i Zagreb i koje je trebalo da pokaže vidne uspehe kulturtregerske misije i da bude privlačna tačka za ceo zapadni Balkan, bosanska vlada je rešila da pokrene jedan velik list, sa bogatim ilustracijama i sa visokim honorarima, koji bi na dukate okupio sve pisce, Srbe i Hrvate, u njen krug. Srbi su prozreli vladine namere i najveći deo naših pisaca odobravao je Zmajev odgovor u Sarajevo:

Kakva vlada

Takva Nada.

Ljubomir Nedić u svom Srpskom Pregledu bio je veoma jasan, kad je srpskim književnim ljudima uputio ovu poruku: „Mi smo u ruci imali samo proglas kojim se urednik, G. K. Herman, obratio nekim viđenijim srpskim književnicima, moleći ih za saradnju na listu. Iz toga proglasa, – u ostalom, vrlo rđavo napisanog, – vidimo da će se „stranice lista uvjek rado otvarati svjema književnim produktima, koji se ogrijaše na čistoj i svetoj vatri domovinske ljubavi”. Nama ova metafora ne izgleda vrlo sretna; književni se produkti ne greju na vatri (i ako se oni pokadšto podgrevaju), – osim ako treba da se zgotove za nekoga. Samo što je to, onda, druga jedna vatra, a ne ona o kojoj je reč u pozivu G. Hermana, i što u tome slučaju mi ne mislimo da se pogodimo za kuvare, pored svega toga što G. Herman obećava dobru platu. Da se prođemo metafora, koje ne volimo, ali na koje nas navede G. Herman svojim proglasom, mi nalazimo da svi oni koji osećaju ljubavi prema narodu u Bosni i Hercegovini i njegovom prosvetnom napretku treba da pišu u Bosanskoj Vili, onom čestitom listu srpskom koji nema otkuda plaćati nagrade svojim saradnicima, a nipošto u ovom... drugom, koji ima otkud". I, doista, najveći deo srpskih pisaca odbio je saradnju u Nadi; a oni koji su sarađivali bili su ili činovnici ili ljudi koji su voleli novac ili kojima je on trebao. Hrvatski pisci nisu mislili kao srpski i prišli su gotovo svi u Nadin krug. List je otud dobio pretežno hrvatski karakter. S početka, on se štampao u dva izdanja, ćirilicom i latinicom, pa je od 1901. godine ćirilica obustavljena radi malog odziva pretplatnika. Iza smrti ministra V. Kalaja 1903. godine, obustavljen je ceo list potpuno, jer se uvidelo da nije postigao svrhe, radi koje je bio krenut. Nada ne samo da nije mogla da uguši Bosanske Vile, nego je izazvala i pokretanje mostarske Zore, koja je svojim književnim ukusom i merilom i izborom svojih saradnika daleko nadmašivala skupo plaćeni vladin list. Neučestvovanje Srba davalo je uz to Nadi izvesno plemensko obeležje, koje nije bilo u interesu vladinom, i ona je s toga jednom odlukom prekratila čitav pokušaj stvaranja službene književnosti.

Kraj XIX i početak XX veka doneo je srpskoj i hrvatskoj književnosti čitav jedan niz muslimanskih pisaca iz Bosne i Hercegovine: Safetbega Bašagića, Osmana Hadžića, Edhema Mulabdića, Osmana Đikića, Rizabega Kapetanovića, dvojicu Avda Karabegovića, Musu Ćazima Ćatića, Hifzi Bjelevca, i još neke. Zanimljivo je, da je najveći deo tih pisaca svoje književne obrasce našao u srpskih i hrvatskih pisaca XIX veka, a da nijedan nema nekih jačih istočnjačkih uticaja, iako su neki od njih poznavali i naročito studirali arapsku, perzisku i tursku književnost. Tešnji dodir sa književnim svetom materinske reči i vaspitanje u narodnoj školi učinili su da ovi pisci, za razliku od svojih prethodnika, ostadoše u krugu svojih sunarodnika i svoje prirodne sredine. Jačeg književnog talenta nije imao nijedan od njih i njihov rad ima više književno-historiski nego umetnički značaj. Zanimljivo je čak, da mnogi od njih nisu uneli ni mnogo novih motiva, ni novih tipova, ni novih problema iz svoje muslimanske književno dotle malo priznate i gotovo nimalo iskorišćavane sredine; njihova književna shvatanja i sredstva književnog izraza suviše pokazuju uticaj škole iz koje su izašla.

I muslimani su imali svoje književne listove. Behar, koji je štampan samo latinicom, izlazio je u Sarajevu 1900–1910., i imao je uz izvesne panislamske tendencije u glavnom hrvatski karakter. Srpski pisci nisu u njemu sarađivali. List je, po uređivanju dosta sličan Bosanskoj Vili, služio dosta otvoreno antisrpskoj propagandi i u mnogom je kriv za trovanje uzajamnih odnošaja u zemlji. Protiv njega, da mu suzbije štetni uticaj, krenuo je Osman Đikić Gajret, koji je štampan u oba pisma. Književni prilozi i u jednom i u drugom listu nisu bili od veće vrednosti, niti su uvek odgovarali kulturnom nivou i potrebama bosanskih muslimana. U Gajretu se to osetilo naročito iza smrti Osmana Đikića, kad je, bez imalo razmišljanja, list stao da donosi rđav prevod Ibzenove Nore i naivne odjeke Ničeova Zaratustre od sarajevskih književnih početnika. Gajret izlazi i sada, kao i Prosveta, kao organi prosvetno kulturnih društava istog imena. Samo, dok je Prosveta, sada u glavnom čisto obaveštajni list o radu društva, Gajret još uvek, kao i pre rata, ima svoj zabavno-poučni karakter. Malo pre Svetskog Rata krenut je u Mostaru panislamski Biser i sa njim u vezi Muslimanska biblioteka. U toj biblioteci objavljeno je na 20 raznih knjiga; nešto su dela pojedinih domaćih muslimanskih pisaca (E. Mulabdića, M. Ć. Ćatića, H. Bjelevca, H. Mulića i dr.), a glavni fond čitav niz prevoda s turskog kao Borba polumjeseca i krsta od H. Halida, Muslimanska žena od M. F. Vedžije, Panislamizam od Dželal Nuribega i sl. U martu 1918. godine raspisalo je uredništvo Bisera poziv i za osnivanje jedne „Matice Muslimanske”, kojoj bi bila dužnost da, po primeru Matice Srpske i Hrvatske, izdaje knjige za narod u islamskom duhu. Ali mali interes muslimana za knjigu i velike promene te poslednje ratne godine nisu dali da se ta namera privede u delo. Vredi zabeležiti kao dosta neobičnu stvar, potpuno u staroj tradiciji XVII–XVIII veka, da su u Sarajevu izlazila dva lista, jedan još 1912. godine, Tarik i Mualim, koji su, istina, bili pisani srpskohrvatski ali su štampani arapskim slovima.

U poslednje vreme, pred Svetski Rat, u Bosni i Hercegovini bilo se javilo nekoliko mladih pisaca, koji su sa ljubavlju, a neki i sa mnogo talenta, radili na književnosti. Njihov pokret, zvat u nešto staroj tradiciji Mlada Bosna, bio je jedna zanimljiva smesa književnih izbirača, čistih esteta, i nacionalnih revolucionara, koji su bili vrlo aktivni i iz čijih redova je izišao glavni deo atentatora. Rodonačelnik tog pokreta bio je Dimitrije Mitrinović, živ i dosta gipka, ali nedovoljno solidna i jasna duha. Jedan od najuticajnijih mladih ljudi te grupe, koji je bio organizator Narodne Odbrane, dobrovoljac u balkanskim ratovima, revolucionar po instinktu,

a u isto vreme, kao Skerlić, ljubitelj Gijoa i obožavatelj talenta Jovana Dučića, bio je daroviti Vladimir Gaćinović, koji je ujedno i glavni teoretičar Mlade Bosne. Njegovi članci o Bogdanu Žerajiću, o Mladoj Bosni i naročito „Krik očajnika", nešto opor, ali snažan i duboko iskren, imali su vrlo veliko delovanje na ondašnji naraštaj srednjoškolske omladine, koji se organizovao u tajna nacionalistička društva. Veličajući ličnost ćutljivog heroizma Bogdana Žerajića, on je pisao sa gorljivošću jednog fanatika: „Ličnost koja nosi i odnosi led iz duša, govori religijom i fanatizmom, čini neumrli apostolat buna, rušenja i oslobođenja, propoveda da je zadovoljstvo rušenja takođe zadovoljstvo stvaranja, čovek koji ponavlja veliko zaveštanje ruskih pokolenja pre nekoliko desetina godina: zaboraviti na sebe, izgoreti za druge, živeti patnjom i glađu, i kao krstonosac preneti svoju veru i pobediti klecajući i umirući. Oslobođen malih prljavih veza koje blate, on je kadar svojim narodom zavitlati revolucionarne struje, stvoriti veliku, budilačku, prevratnu propagandu". U čisto književnom radu pokret je dao dva-tri lica sa dosta lepim nadama: Miloša Vidakovića, čiji nedovoljno originalni Carski soneti imaju ipak izvesne otmene ljupkosti, Jovu Varagića i Peru Slijepčevića. Na žalost, najveći deo ljudi iz tog naraštaja propao je za vreme rata, izmučen raznovrsnim naporima. Gaćinović, Vidaković, Varagić, Dragutin Mraz odavno su već pokojnici. Aktivni su od preostalih sa vrednošću još samo Slijepčević i Borivoje Jevtić, koji ima, pored svih traženja svojih puteva, u glavnom novinarsku krv.

Posle rata književni život u Bosni i Hercegovini osetno klone. Izvestan deo starijih, ponajboljih pisaca, umro je za vreme rata i malo posle njega (R. Radulović, P. Kočić, S. Ćorović, A. Šantić); a drugi neki su napustili Bosnu i žive na drugoj strani (J. Dučić, T. Alaupović, O. Hadžić, I. Andrić). Ono malo književnih radnika što je ostalo u zemlji nije dovoljno da stvori kakav jači pokret i da dade vidnije obeležje sredini u kojoj radi. Čitava Bosna i Hercegovina nemaju danas nijednog književnog ili društvenog lista, koji nešto znači i o kom se vodi računa. Istina, i ova vremena političkih vrtloga i jagme za novcem i materijalnim uživanjima nisu nimalo povoljna za razvijanje duhovnog života i pravih književnih zanimanja.

Kulturne prilike

I

Za tri srpske škole u Bosni i Hercegovini zna se da su postojale pre XIX veka. Za najstariju, sarajevsku, ima čak verovatnosti da je starija i od XVIII veka, jer se u Zapisniku stare sarajevske crkve od 1682. godine među prilagačima za crkveni zejtin pominje i Nikola daskal, a 1684. godine tu se bavio kaluđer Gavrio, daskal, iz hercegovačkog manastira Zavale. Za srpsku školu u Mostaru izračunao je vrlo obavešteni stari trgovac Risto Ivanišević da je postojala krajem XVIII veka i da joj je prvi zapamćeni učitelj kaluđer Makarije Zurovac. Treća škola bila je pri manastiru Dužima, sedištu hercegovačkih mitropolita sve do 1777. godine. Nije nemoguće da je tada postojala srpska škola i u Zvorniku, uz vladičansko sedište, jer 1819. godine učitelj Živko Marković pominje „učilišče junosti zvorničkoj” a godinu pre toga navodi se Toma „maćistar”, u istom mestu.

Od XIX veka srpskih škola ima više. U prvoj polovini tog stoleća postale su škole u Banjoj Luci, Lijevnu, Stocu i Bijeljini i u nekim drugim mestima, a do okupacije 1878. godine bilo ih je ukupno 41. Na žalost, o životu tih škola i o njihovu radu mi danas nemamo dovoljno vesti, isto kao ni o njihovim nastavnicima. Sve što se može pouzdano utvrditi iznećemo u ovim redovima.

Prve škole postojale su uz bogate crkvene opštine, odnosno uz bogato varoško stanovništvo. U svima varošima Bosne i Hercegovine, sve do danas, pravoslavni elemenat vrlo je malobrojan. Po statistici od 1910. godine on je iznosio i tada samo 19,92%. Znači, dakle, da je taj relativno mali broj po procentu mogao doći do nekog izražaja samo u većim mestima (Sarajevo, Mostar, Banja Luka) i da je, ako je hteo izdržavati školu i učitelje, morao biti imućan. To se i vidi. Škole su se ponajpre razvile u onim mestima, gde je bio vrlo živ trgovački promet, kao u Sarajevu, Mostaru i Lijevnu, i jaka zanatska proizvodnja. Pored toga, škole se, kako videsmo, razvijaju i uz mesta gde se nalaze eparhiska sedišta, očevidno iz potrebe da se dobije pismeno sveštenstvo. Sigurno s toga, što običnim prihodima s crkvenog tasa škola nije mogla biti zbrinuta i osigurana, javljaju se dosta rano školski ktitori, koji ostavljaju manje-više bogate legate za izdržavanje „škole za crkve”. Neki dobri ljudi čak su sami podizali škole. Sarajlija Jovan Miletić sazidao je srpsku školu u Trstu 1782. godine, a bogatim poklonima pomagao je i svoju sarajevsku opštinu.

Nastavno gradivo nije poznato, ali po tom što se među najstarijim nastavnicima nalaze kaluđeri, jasno je da je školski tip odgovarao onom manastirskih škola. Svetovni učitelji pominju se tek u XIX veku u drugim mestima van Sarajeva. Zanimljivo je da se u Srbiji, pred Prvi Ustanak, navodi u Užicu jedan Čajničanin, ćebedžija Jevgenije, koji je „pored svog zanata, koji je u velikom radio, držao i školu u svojoj sopstveno kući i decu besplatno čitanju i pisanju učio. Sirotoj deci kupovao je knjige i hartiju za svoje novce.”

Stari Špiro Zec, trgovac iz Mostara, koji je učio školu u rodnom mestu četrdesetih godina XIX veka, opisivao mi je ovako. Plaćala se školarina groš na mesec; sirotnu decu, vrednu pažnje, uzimala je opština na svoj trošak. U školi se učila bukvica i časlovac. Psaltir nije morao da čita svaki; to su mogli da uče samo „prevashoditelni” đaci i oni koji će ići u popove. S pravoslavnima zajedno učila su i katolička deca sve do Okupacije, pošto u Mostaru nisu imala svoje škole. Prvi učitelj, koji je došao sa strane u Mostar, 1846. godine, bio je neki Andre Pavasović Dalmatinac upućen u taj grad verovatno od historičara Mostarca Dim. Milakovića ili Đorđa Nikolajevića, zauzimljivog prosvetnog i nacionalnog radnika najpre u Zadru, pa posle u Dubrovniku. Taj oduševljeni mladi Andre unosi sasvim nov duh u školu i na juriš osvaja sva đačka srca. On čita s decom mesto dosadnih časova i tropara narodne pesme, govori o historiji i priča im pripovetke. „Mrska škola posta mi draža od najdraže igra”, uveravao me dva-tri puta stari Špiro. Andre uvede i izlete s đacima, gde ih je učio pevati i oduševljavati se.

Andre Dalmatinac ove reči piše:

Pod moj barjak kome hrabro srce diše,

Porodi nas mati biti dika rodu

I više svega ljubiti slobodu.

Kad je 1848. godine izbila mađarska buna on je ostavio školu i otišao u Vojvodinu sa dva mlada mostarska prijatelja, Aleksom Ćelićem i Petrom Šušićem, i tamo je kao junak ostavio glavu. Sav je Mostar zaplakao za njim kao za najrođenijim.

Drugog jednog isto tako oduševljenog učitelja, Aleksandra Šuškalovića, koji je iz beogradskog liceja došao da učiteljuje u Sarajevu, početkom pedesetih godina, opisivao je njegov đak, g. Vladan Đorđević. Taj mladi čovek, koji je s najvećom ljubavlju radio svoj posao i iz čije su škole izišli naši najbolji ljudi onog vremena (docniji mitropolit Sava Kosanović, Konstantin Hadži Ristić, Simo Čajkanović, Gligorije Jeftanović i dr.), bio je sličan ovom Andri Dalmatincu i ostavio je isto tako svetlu uspomenu. „Šuškalović je u školi predavao mnogo što-šta što se uči u nižoj gimnaziji, ili u drugim srednjim školama, i koliko smo mi u toj školi mogli naučiti, najbolje se vidi iz ovoga: ja, koji sam bio samo tri godine u toj školi, kad sam se vratio u Beograd i položio prijemni ispit za gimnaziju, primljen sam odmah u drugi razred, a Sava Kosanović i Simo Čajkanović, koji su u toj školi proveli četiri godine, primljeni su u Beogradu odmah u Bogosloviju za redovne đake, i ako se onda primao u Bogosloviju samo onaj koji je svršio četiri razreda gimnazije”.

Iz takvih škola u Sarajevu i Mostaru izlazili su njihovi đaci sa godinu-dve dana ponavljanja kao gotovi učitelji za druge škole po Bosni i Hercegovini. „Od takovih bijaše jedan Đorđe G. Govedarica”, priča Luka Grđić Bjelokosić, „kome je zapalo u dužnost da otvori školu u Bijelom Polju, a čim se je drugi našao za Bijelo Polje, on je otišao u Gabelu, u Klepce, te je tamo otvorio školu. Otolen je otišao, čini mi se 1867. godine, u Dražljevo u Gacko, te je tamo poučavao sinove prote Periše Popovića i još nekoju djecu iz Dražljeva, sve dok ga je zamijenio spremniji od njega Atanasije Anđelopolj, a on siđe u Metohiju mome ocu na zanat i ostavi se učiteljevanja. Atanasije Anđelopolj bio je učitelj na Dražljevu sve do ustanka 1876. godine, a te godine ode u dobrovoljce, te je kao podoficir poginuo na Javoru”. Učitelja, koji nisu svršili ništa drugo osim osnovnu školu, bilo je po seoskim školama u Hercegovini vrlo dugo, sve do početka ovog veka.

Turske vlasti, po svojoj tradiciji, bile su u pitanju školovanja nemuslimana bez ikakva interesa. Od Omerpašinog vremena, odnosno od sredine XIX veka, i tim se pitanjima obraća veća pažnja, ali ne toliko radi škole, koliko iz straha od srpske propagande, koja je od dolaska na presto kneza Mihajla postala vrlo aktivna. U novi kazneni zakonik za bosanski vilajet objavljen 1870. unesena su bila tri člana, koja su se odnosila na školu. Po njima, škola se mogla otvarati samo sa dozvolom vlasti; učitelji su morali biti namešteni sa pristankom hućumeta (t. j. političke vlasti) i školske knjige morale su biti pregledane i odobrene od državnih organa. Tih godina počinju i prvi progoni srpskih učitelja i velizdajničke parnice; Serafim Perović, Leontije i Jovan Radulović iz Mostara; Kosta Vučković i Vaso Pelagić iz Banje Luke; Teofil Petranović iz Sarajeva stradaju radi svojih veza sa Srbijom.

Razvitak srpskih škola od 1860. do 1876. godine pomagan je znatnim delom iz Srbije. Knjige i novac dolazio je često otuda, naročito za škole manjih opština. Nešto priloga, preko ruskih konzula, pristizalo je i iz Rusije. Učitelji, međutim, bili su ili domaći ljudi, obrazovani u

srbijanskim učiteljskim školama i bogosloviji, ili, mnogo češće, Srbi iz Vojvodine, Dalmacije i Hrvatske.

Katoličke škole postojale su uz manastire, naročito uz tri najvažnija, Fojnicu, Kreševo i Sutjesku. Ali je bilo škola i van manastira. 1783. godine dve sestre, Anđelija i Marta Nešković, ustupile su u Sarajevu svoju kuću za katoličku školu i sirotište. U Lijevnu se priča da su krajem XVIII veka „učili djecu svoju i svojih prijatelja” dva brata Mato i Ivo Tadić, no prave škole nije bilo. Aktivnosti bosanskih franjevaca, koji su imali neke vrste škola u svojim parohiskim zdanjima, ima se zahvaliti da je pismenost kod njihova elementa bila dosta velika. Još 1685. hvalio se Anton Gabeljak, kako ima „dosta žena i čobana koji znaju čitati”, što je donekle potvrđivao i fra Stjepan Margitić. Uostalom, za to govori i štampanje knjiga Divkovićevih i drugih i njihovo rasturanje kroz narod Bosne i Hercegovine. Za nepismeni svet, nesumnjivo, ne bi se niko izlagao tim troškovima.

Do 1785. godine, najveći deo bosanskih katolika, koji su hteli da se obrazuju kao sveštenici, školovao se po Italiji, a od tada prevlađuje pohađanje austriskih, mađarskih i hrvatskih škola. 10. januara 1785. godine javilo je ugarsko kraljevsko namesništvo bosanskom biskupu da je Josif II odredio 107.700 forinti glavnice za vaspitanje bosanskih franjevačkih klerika. Bečka vlada je rado iz političkih razloga prihvatila molbe franjevaca, da se zavodi monarhije otvore za njihove pitomce. Najaktivniji bosanski franjevci posle toga dolaze iz Austrije. Takav je, na primer, biskup Avgustin Miletić, koji 1815. godine dade svoj Početak slovstva, jednu vrstu bukvara, i uvede za narodno prosvećivanje metod sličan analfabetskim tečajevima. Fratri su okupljali decu, mušku i žensku, učili ih pismenosti i služili se pri tom biskupovom knjigom, koja je pored azbuke i brojeva imala i nešto hrišćanskih pouka. Osim fratara te su tečajeve držali i svetovnjaci. Mato Kusalo, puškar u Lijevnu, sabirao je u svom dućanu decu i učio ih, verovatno po toj knjizi, čitanju i pisanju. Slično je radio, isto u Lijevnu, i Franjo Đolić. Pisali su, veli jedan izveštaj, „po papiru i tablici od javorovine i kruškovine, te po rastopljenom vosku… Pisali su „lapišom” (olovkom) i raspleskanim a zašiljenim olovom. A da mognu više puta na istoj daski pisati, ostrugali bi ispisano „srčom” (staklom). Sjedili su na „hasurama” (ponjava od rogoza), a pisali su na koljenu ili klupici, koju bi svako dijete sebi donijelo”. Školarina je kod ovih svetovnjaka bila pola cvancika, a kasnije čitava cvancika na mesec.

Prvu pravu katoličku školu podigao je oko 1823. godine kod manastira Tolise fra Ilija Starčević, jedan od vrlo radinih bosanskih franjevaca, koji je u svoje vreme igrao i vrlo vidnu političku ulogu. U njegovoj školi bilo je mesta za 120 đaka, ali je posećivalo obično od 50–80. Njegov primer potako je i druge. 1830. godine uputila su tri franjevačka manastira molbu sultanu Mahmutu II, da mogu podizati i oni škole „kao Grci i Srbi” („more Graecorum atque Serviorum"). Verovatno da im u tom poslu ne bi bile pravljene velike smetnje, kao ni Starčeviću, da su oni ozbiljno pregli na posao. Ali je od dvadesetih godina XIX veka franjevački red u Bosni patio od drugih nevolja. Između klerika vaspitanih u Italiji i onih vaspitanih u Austriji, odnosno Ugarskoj nastaše borbe o prvenstvo, stvoriše se dve stranke „Talijani” i „Ugri” i preko dvadeset godina trajala je ljuta raspra među njima. Ugarski đaci smatrali su sebe za sposobnije, tvrdeći da su izašli iz modernije uređenih i bolje organizovanih škola, i prebacivali su zastarelost i niži stepen nastave talijanskim učilištima. S tim u vezi, ali naročito pojačan ličnim motivima, javio se i sukob između biskupa fra Rafe Barišića,

apostolskog vikara u Bosni, i jednog dela bosanskih franjevaca, koje su vodili austriski prijatelji, fra Ilija Starčević i fra Marijan Šunjić. Taj sukob izazvao je opštu sablazan trajao je više godina i doveo je jedno vreme dotle, da se podele čak i katolici Bosne i Hercegovine. 1843. izdao je bosanski vezir naredbu, da biskup Barišić ne sme biti pušten u Bosnu; a hercegovački vezir Ali paša Rizvanbegović oglasio je „da gdi se god koji fratar iz Bosne u hercegovačkom pašaluku ufati, ima mu se glava osići.” Spor se rešio 1846. godine tako što je Hercegovina dobila poseban vikarijat i bila odvojena od Bosne; za hercegovačkog vikara bi imenovan Barišić, dok Bosna dobi drugoga. S tim u vezi je i osnivanje novog katoličkog manastira u Hercegovini, na Širokom Brijegu, koji je danas jedan od najlepših i najvažnijih u celoj zemlji.

Kad je završen taj spor počeo je življi pokret za osnivanje narodnih škola. 1847. godine pisao je fra Grgo Martić javno u novinama: „Opomenimo se ja sada ja li već nikada, kad ubojni nadžak sa peći o klinu visi, a u Carigradu se za akademije kamen teše; kadno nas od Vračara i Crne Gore, od Velebića i Medvjed grada sestrice mile naše slatkim glasom kliču i vapiju. Nastojmo najprije; koliko je moguće mi sami po sebi dječicu malu barem u ove tri varošice okolo samostana naših u strahu božjem bukvaru približavati i na pero sviknuti”. I, doista, još te godine osnovano je pet škola. U varcarskoj školi fra I. Jukića bilo je 18 muške i 12 katoličke ženske dece i 17 pravoslavne, a među tima i „tri oženjena đakona, koji će se zapopiti”. U tim su školama bili učitelji kapelani, a učili su decu čitanju i pisanju latinicom i ćirilicom, veronauci i računu. Te godine javila se misao da se u Sarajevu osnuje zajednička škola za pravoslavne i katolike, sa dva učitelja za đake jedne i druge vere. Ivan Jukić, dobronameran i gotov da prihvati svaku novu misao, pisao je 1850. godine, kako bi uopšte bila potrebna saradnja pravoslavnih i katolika za dizanje opšte narodne prosvete i predlagao je za to osnivanje jednog školskog fonda, u koji bi svak ulagao bar po 20 para godišnje. Naivan, siromah Jukić još nije poznavao svoje sredine, ali je s razlogom slutio kako će mu se kazati da zida kule po oblacima. Međutim, katolici su 1853. godine, na svoju molbu, dobili od Austrije izvesnu stalnu godišnju pomoć za izdržavanje njihovih osnovnih škola, a domalo je došla i pomoć od francuske vlade. S tim novcima počela je odmah življa akcija oko podizanja škola na sve strane Bosne – Hercegovina je duže vremena bila isključena iz te potpore – i pred Okupaciju katolici su imali u obe pokrajine 54 škole sa 2295 katoličke dece.

Muslimanske škole u Bosni bile su i ostale, u glavnom, dosta primitivne i loše. U njima je prevlađivala verska nastava, često sa mahinalnim učenjem na pamet čitavih arapskih sura iz Korana, koje deca nisu nimalo razumevala. Učitelji, nedovoljno spremni, bili su bedno plaćeni i bavili su se, pored školskog rada, i drugim često ponižavajućim poslovima. U školama je bilo vrlo malo pomoćnih sredstava za nastavu, naročito malo za predmete šireg kulturnog značaja, kao historiju, književnost, zemljopis. Škole su bile pripravne, mektebi, gde su se deca pretežno učila veri, i gde je nastava trajala po dve-tri godine. Našim osnovnim školama odgovarale su ruždije. U medresama učile su softe (bogoslovi), a u darul-mualiminu mualimi (učitelji). Godine 1869. bio je donesen jedan poseban školski zakon, u kom su predviđene i druge škole. Ali za provođenje tog zakona nije ostalo dovoljno mirna vremena, jer ubrzo nastupaju nemiri, ustanci i preče brige. A teško i inače da bi imao uspeha, jer je nastavni jezik imao biti turski i jer se vlada nije mnogo paštila, da školsko pitanje napravi doista jednim od ozbiljnih staranja i države i društva.

Pored osnovnih škola pravoslavni su osnovali, pomognuti od Srbije i prilozima iz Rusije, 1867. godine jednu vrstu bogoslovije u Mostaru, koja je godinu dana posle toga premeštena u manastir Žitomišljić. 1866. osnovana je bogoslovija i u Banjoj Luci. Za njeno osnivanje dao je sarajevski mitropolit Ignjatije 1000 dukata; sama ideja o školi potekla je, međutim, od tada vrlo oduševljenog nacionalnog radnika Vase Pelagića. U tu bogosloviju dolazili su đaci od 15–35 godina. „Neki su bili i oženjeni, pa imali i djece kod kuće”. „Profesori (učitelji) na bogosloviji bili su Srbi većinom iz Srbije i Austro-Ugarske (dva su bila rođena Hercegovca) i to većim dijelom akademski obrazovani ljudi, koji su dolazili u Bosnu ne za kakvu svoju korist, da samo prežive ili možda da se obogate, nego više da pomognu narodu svome.” Isti je slučaj bio i sa nastavnicima nove srpske sarajevske „trgovačke” škole, prve prave niže srednje škole u čitavoj zemlji. Tu se učilo, veli jedan Nemac, koji je 1869. posetio školu i njenog glavnog predavača, oduševljenog romantičara Bogoljuba Petranovića, „od prilike ono, što se u prvim razredima nemačke gimnazije uči”. Za srpsku žensku sirotu decu osnovale su 1866. godine jednu vanredno lepo uređenu školu dve plemenite Engleskinje mis Mjur Makenzijeva i mis Paulina Irbi. „Mi na zapadu”, pisale su one u svojoj knjizi Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi, „možemo da ne osećamo da će se naših interesa ma na koji način mnogo ticati buduća sudbina srpskoga naroda, ispala ona dobro ili zlo. Ali opet, kad pogledamo kolike se i kakve simpatije obilato pokazuju prema nekim drugim „gaženim narodima”, onda teško da možemo odkazati naše poštovanje i naše dobre želje narodu kojega su slobodan duh i jačina narodnoga života preživeli pet stotina godina strahovite patnje i borbe.” Mis Irbijeva vodila je taj zavod, čitavo vreme o svom trošku, posle smrti svoje prijateljice (1874.), sve do svoje smrti (1911.), samo sa jednim malim prekidom za vreme bosansko-hercegovačkog ustanka (1875–9). Svojim testamentom ona je svoje veliko imanje u Sarajevu ostavila Prosveti i Dobrotvornoj Zadruzi Srpkinja, da i na taj način obaveže srpski narod svojom velikom ljubavlju i dobročinstvom.

II

Za vreme austriske uprave Srbi su mogli sa najviše ponosa da ukažu na svoj kulturni napredak, i na onakav kakav je bio. Jer sve što su stvorili bio je težak i neverovatno naporan plod njihova vlastitog rada. U svima kulturnim i nacionalnim ustanovama sve je, od početka do kraja, poticalo gotovo samo od njih; i inicijativa i sredstva i čitav rad; a za sve je trebalo voditi tešku borbu i primiti veliku odgovornost. Borba nije bila ušteđena nikad i nikom; i to borba koja se stalno vodila sa moćnijim od sebe, sa čitavim jednim režimom; i u kojoj je pojedinac za najplemenitije namere imao da trpi najljuće progone. Svaka, najneznatnija, koncesija morala je direktno da se otima. I najneznatniji uspeh značio je s toga vrlo mnogo u jedno vreme, kad se po nekoliko godina moralo pregovarati da se narodnim ustanovama može dati narodno ime i kad se pevanje ma koje rodoljubive pesme smatralo kao zločin protiv javnog reda.

Naš uspeh izgleda ponekad znatan naročito onda, kad se posmatraju relativnim brojevima. Do 1910. godine mi smo imali 115 svojih škola, koje su izdržavane samo iz narodnih sredstava. Vlada je osnovala do tada svega 394 osnovne škole. Nijedna od srpskih škola nije imala ni

pare potpore od vlade, dok su škole nemačkih kolonista u Untervindhorstu, Kreki, Francjozefsfeldu i na drugim mestima bile obilato pomagane. Iako su imali svoje škole i njih izdržavali, Srbi su morali da plaćaju prirez i za vladine, „komunalne” škole i da tako snose dvostruke terete. Vladina namera bila je vrlo prozirna; ona je računala da će srpski elemenat zbog tih i drugih razloga napustiti svoje nacionalne škole i preći u njezine, da se tamo vaspitava u posebnom bosanskom patriotizmu. Ta vladina namera pokazivala se i inače. Komunalne škole odmah su se otvarale tamo gde je postojala ili bila započeta koja srpska škola; predstojnici i drugi predstavnici vlasti često su kušali svim mogućim načinima da se deca iz srpske škole prevode u komunalne; a za sve to vreme stajali su po čitavi drugi srpski srezovi sa jednom-dve ili nijednom školom. U čitavom u glavnom srpskom srezu bos. Novi, gde su bila 1910. 22063 stanovnika, postojale su u to vreme svega dve državne škole. Slično i u Dubici. Sa 25823 stanovnika taj je srez imao isto samo dve škole. Međutim, kako smo već ranije istakli, vlada je sa sistemom podizala škole među katolicima. U pretežno katoličkom stolačkom srezu, koji je imao 34563 stanovnika, bilo je 1910. 15 državnih škola; a u ljubuškom sa 42402 stanovnika 13. Ta je nepravda i nesrazmera bola oči i pokazivala na najotvoreniji način pristrasnost uprave. Zakon o obaveznoj školskoj nastavi donesen je tek 1910. godine, ali se nije mogao primeniti, jer je bilo sela koja ni na 6–10 kilometara nisu imala škole u svojoj blizini.

Zla namera bosanske vlade vidi se, dalje, i u ovom. Sve do bosanskog sabora, t. j. do 1910. godine, ona nije htela da otvori ženske učiteljske škole u zemlji, nego je taj posao prepustila potpuno časnim sestrama, zna se iz kojih razloga. Iz škole časnih sestara izišlo je do 1909. godine 246 učiteljica, među kojima je bilo 39 Srpkinja. U muslimanske ženske škole, kao i u šerijatsku školu, nisu nikako, i to s planom, upućivani nastavnici Srbi i Srpkinje.

Gimnazija i realki je u Bosni i Hercegovini bilo pre rata dosta malo: 5 gimnazija (Sarajevo, Mostar, Tuzla, Bihać, Derventa) i 2 realke (Sarajevo, Banja Luka,). Postojala je, pored toga, jezuitska gimnazija u Travniku i franjevačke u Visokom, Gorici i Širokom Brijegu. U svim tim školama (sem verskih) procenat đaka bio je do 1910. godine od prilike ovakav: 38% pravoslavnih, 38% katolika, 15% muslimana, a ostalo otpada na druge veroispovesti. Veliki procenat katolika tumači se tim što su to bila dobrim delom činovnička deca, čiji roditelji žive po varošima. Mali procenat muslimana dolazi otud, što oni zadugo nisu hteli da pohađaju srednje škole, nešto iz nehata, a još više iz nepoverenja prema vladinim namerama. Pored gimnazija u zemlji je bilo 9 nižih trgovačkih škola i dve učiteljske.

Broj analfabeta iznosio je u Bosni i Hercegovini do 1909. godine 85,9%. Od 800.000 pravoslavnih u 1908. godini bilo je samo 351.962 uopšte u mogućnosti da pohađa školu. Pored svega toga, sve do avgusta 1910. godine, vlast nije dozvoljavala održavanje analfabetskih tečajeva ni sveštenicima, ni akademičarima, pa čak ni doktorima filozofije.

Kao živa potreba da se stvori jedna solidna organizacija za našu ukupnu kulturnu politiku, koja će, pored ostaloga, koliko mogne paralisati i ispravljati grehe i zle namere službene politike, osnovano je 1902. godine društvo Prosveta. Njegovi počeci bili su skromni, ali ipak ne bez programa za dalju budućnost. Poticaj za osnivanje dala je nevolja naših studenata u

Beču i Gracu, koji su voleli gladovati i mučiti se, nego ući u obruč Kalajevih obaveza, da se, pritezani sve jače, s planom vaspitaju za austriski činovnički mentalitet. Organizovana s početka kao potporno društvo Prosveta se brzo i sistematski razvijala sve više u jednu pravu kulturnu ustanovu, obuhvatajući širi krug rada i postavljajući sebi sve novije ciljeve. Već druge godine po svom osnivanju, želeći da pomogne jačanje našeg malobrojnog građanskog staleža, Prosveta prima Privrednikov program i svu brigu oko nabavljanja i opremanja šegrta. Razvijajući taj korisni rad sve više Prosveta je pomogla, da se stvori čitava jedna nova organizacija Privrede, koja se posle izdvojila kao zasebna ustanova. Do osnivanja te organizacije, Prosveta je radila i na stvaranju zemljoradničkih zadruga i na obrazovanju njihovog saveza. Pored toga, ona je obilato pomagala sokolski i pobratimski (apstinentski) pokret.

U svom pravom radu, u širenju prosvete i spremanju prosvetnih radnika, Prosveta je učinila neverovatno mnogo. Šta je ona značila u zemlji pokazuju ove brojke: do 1902. godine Bosna i Hercegovina imale su svega 29 fakultetski obrazovanih Srba pravoslavnih; a od te godine, od osnivanja Prosvete pa do 1912. godine, njenom pomoću je svršilo 39 pravnika, 17 filozofa, 5 lekara, 5 veterinara, 12 tehničara, 5 ekonoma i 3 farmaceuta i 6 iz ostalih struka; to znači 92 čoveka samo na velikim školama. Polovina toga broja ne bi se dostigla da su ti pitomci čekali na stipendije od vlade, koja nas je osetno zapostavljala. Treba samo znati da je od stipendija išlo katolicima, kojih je u Bosni u pola manje nego pravoslavnih, 281.257, a pravoslavnima 243.528 kruna i da je za verske i školske potrebe davano katolicima 234.886 kruga, a pravoslavnima 178.574 pa da se vidi kako je manjina s planom podizana na štetu većine. Pored ovog pomaganja đaka na visokim školama, Prosveta je pomagala i đake srednjih škola. Tu je, uz saradnju dobrotvornih zadruga Srpkinja, odnosno sada Kola Sestara, sa njihovim đačkim trpezama, došla na srećnu misao da osniva konvikte, kojima će mnogim đacima olakšati mogućnost za školovanje, a pomoću kojih će nad svima dobiti bolji nadzor i više uslova za sistematskih vaspitanje. Pored toga, ona je izdavala bukvareve za nepismene i proturila ih u 50.000 primeraka i organizovala analfabetske tečajeve sa nagradama za predavače. Posle rata, s uspehom razvija predavanja u narodu i kreće jednu dobru knjižnicu, knjiga za narod. Najposle, ona je prva počela organizaciju narodnih knjižica po selima i varošima i stvorila je još 1911. godine svoju korisnu i dobro posećenu Srpsku Centralnu Biblioteku u Sarajevu. Prosveta je, kao što se vidi, bila prava matica celog našeg kulturnog rada u Bosni i Hercegovini, čak glavna arterija našeg javnog života. Jedan od glavnih i najrevnosnijih radnika u njoj bio je g. Vasilj Grđić. Bosanska vlada je s posebnom pakošću pratila Prosvetin rad i ometala ga gdegod je mogla. 1915. godine, glavni časnici društveni stavljeni su pod sud; društvo je oglašeno za veleizdajničko i celo mu je imanje bilo konfiscirano, a tako korisni rad obustavljen. Posle rata obnovljena Prosveta je pokušala da proširi svoj rad na celu kraljevinu, ali sve do danas nije naišla na pravi odziv. U Bosni, međutim, gde je njen rad samo po dobru zapamćen, to je još uvek prva i najvažnija organizacija, sa preko 20.000 članova.

Prosvetin rad dao je obrazac i drugim elementima u Bosni i Hercegovini, da osnuju lična društva. Hrvati su dobili svoj Napredak, a muslimani Gajret. Sva ta društva imaju, u glavnom, isti program kao i Prosveta, samo im je aktivnost više sužena, jer su naišli na manji odziv u narodu nego ona. Za muslimane se ne može reći da im je ovako jedno društvo bilo manje

potrebno nego pravoslavnima, ali je kod njih, na žalost, interes za kulturna pitanja bio dosad, kod širokih masa, uvek od sporednog značaja.

III

Naučnog rada u zemlji bilo je relativno malo. Sve do austriske okupacije nedostajali su osnovni uslovi za to. Ne samo da nije bilo naučnih zavoda, koji bi pomagali i tražili proučavanja, nego nije bilo pravih mogućnosti ni za privatan naučni rad. Nedostajala je pre svega potpuna lična bezbednost, naročito na putovanjima, a posle i potrebni interes sredine za takve stvari. Jedini pokušaji, koji su činjeni to je već pomenuti historiski rad nekih franjevaca u XVIII veku i nastojanja nekih hodža i druge uleme kod muslimana da tumače i proučavaju, ponajviše na turskom jeziku, razne istočnjačke tekstove.

Većina Bosanaca muslimana, koja se istakla svojom ličnom vrednošću bilo u književnosti bilo u nauci, delovala je ponajviše u samom Stambolu, u srcu države; a mali je broj ostajao u zemlji osuđen na sve tegobe, koje nedovoljno razvijene pokrajinske sredine stvaraju ljudima željnim da rade sa punim aparatom i na širim osnovama. Među prvima hvale naročito nekog Sudiju, rodom iz sarajevske okolice, koji je živeo u XVI veku. On je, kaže g. Safetbeg Bašagić, „najpopularniji Bošnjak među turskim piscima”. „Bosna se može ponositi da je Turcima dala najboljeg i najvještijeg komentatora i tumača perzijskih klasika”. Među drugima, koji su delovali u zemlji, spominju Hasana Kafiju iz Prusca (umro 1616.), učenog bogoslovskog pisca i komentatora, asketu i junaka. Noseći mesto košulje kostret, držeći postove, napadajući derviške opsenare, a čineći dobro obema rukama, on je, u tradiciji istočnjačkih verskih radnika, bio živ primer svojih verskih teorija. „Strogi asketa nije trpio svirke ni pjesme bojeći se da mu ne razdraži živce” i sav se predao svojim verskim razmatranjima. Kao jedno od njegovih najboljih dela smatra se spis o turskoj državi, Temelji mudrosti o uređenju sveta, napisan na arapskom jeziku, a prerađen na turski po izričnoj želji sultana Muhameda III. Po roditeljima je poreklom Bosanac, a umro je kao činovnik u Bosni (1650.) hvaljeni turski historičar Pečev (Ibrahim paša Alajbegović), koji je napisao historiju Turske od početka Sulejmana Velikog do kraja Murata IV (1520–1640). Mostarac Mustafa Ejubović, poznat pod imenom Šehjujo (1650–1707), bio je nešto preko petnaest godina u Carigradu, gde je postao nastavnik i vrlo cenjen komentator. Na njegova predavanja „jatomice su dolazili" slušatelji i van njegove škole, jer je znao prirođenom vještinom i govorničkijem darom razložiti najteža temata”. Kraj života proveo je kao mostarski muftija, nalazeći, na neki svoj način, „da vjetar Svemilostivoga dolazi od Hercegovine”. U XIX veku od izvesne je važnosti Sarajlija Salih Muvekit, pisac jedne hroničarske historije Bosne od dolaska Turaka. Druga lica, kojih uostalom nema mnogo, nisu uspela, da svojim radom očuvaju neki naročito dostojan pomen.

Kod bosanskih franjevaca bilo je nešto interesa i za izvesne naučne stvari, ali dela koja su objavljivali ili su obične upute za široki puk i početnike ili dosta naivni diletantski pokušaji. Najaktivniji je bio Marijan Šunjić, koji se bavio, pored književnosti, još i filozofijom, historijom i filologijom. Od početka XIX veka javio se izvestan filološki interes iz čisto praktične potrebe. Tad se kod katolika mesto ćirilice stala uvoditi latinica, i to, razume se, nije

išlo bez teškoća. Još 1782. tužio se fra Marko Dobretić, kako je „mučno s tuđim slovima u naš jezik upisat svaku reč po svojoj naravi”, „jer u Latina nejma onoliko slova koliko bi se otilo za moć pisat podpuno i uprav u naš jezik”. Svaki pisac pravio je, s toga, razne kombinacije slova na svoj način, da bi mogao izraziti one glasove za koje nije bilo prostih slova u latinici. Pometnja je bila vrlo velika i otsustvo jasno utvrđenih pravila i načela osećalo se svuda, a naročito u školi. Prvi pokušaj da se pisanje tom azbukom dovede u red, izveo je u Bosni fra Andrija Kujundžić, a nalazi se u spisu njegova prijatelja fra Stjepana Marjanovića Institutiones grammaticae latinae idiomate illyrico (1821.). Dosta učeni fratar uveo je izvesne diakritične znakove, n. pr. ç za č i är za samoglasno r, pojednostavio je pisanje drugih nekih glasova, ali je ipak zadržao dosta složenih slova, koja su nesumnjivo otežavala pismenost. Njegov pravopis, kojim su štampane neke školske knjige, bio je usvojen u Bosni i trajao je sve do pedesetih godina, kad je, posle izvesne borbe, ponekad oštre, bio potisnut od Gajeve reforme.

Kod pravoslavnih, može se mirno reći, naučnog rada u to ranije vreme nije uopšte bilo; ne čak ni onakvog kakav su negovali bosanski franjevci.

Posle Okupacije uputilo se u Bosnu i Hercegovinu više stranih naučenjaka da počnu studije i „otkrića” u tim naučno nimalo eksploatisanim zemljama. Nekoliko stranih muzeja, a među prvima bečki, peštanski i zagrebački, požurili su isto tako da za svoje zbirke dobiju što više materijala iz tih oblasti, za koje se znalo da moraju imati svakovrsnih muzejskih objekata. To naglo interesovanje za bosanske stvari i ta jagma za predmetima iz ovih oblasti dade povoda aktivnijim ljudima tadašnje bosanske birokratije da i sami obrate pažnju na pitanja te vrste. Već 1880. javlja se misao, da se u Bosni osnuje arheološko društvo i stvori muzej, i to, kako veli jedan tadašnji izveštaj, izrično zbog toga „da se dragocjene naše starine ne raznose po tuđini”. Stvar tada nije uspela i trebalo je da prođu još tri-četiri godine, dok se prilike nešto srede i dok potsticaj za rad ne dođe od šire javnosti. Centralna bečka komisija za istraživanje i čuvanje spomenika bila je organizovala svoj rad i u Bosni i Hercegovini, i to, kako se danas zna, sa dobrim uspehom. To je dalo povoda i nekim drugim stranim društvima da počnu sličan rad i neizbežno suparništvo u tim stvarima nije moglo ostati bez posledica. U javnosti počeše da izbijaju razne optužbe i prebacivanja i najzad protesti, što se to uopšte dozvoljava. To oživi staru misao i dovede 1885. do njenog ostvarenja. U Sarajevu bi osnovano jedno društvo sa zadatkom da pored historiskog stvori i prirodnjačko odelenje jednog prirodnjačkog muzeja. Ministar Kalaj želeo je i proturio u društvena pravila, da muzej ne bude čisto naučna, nego ujedno i privredna ustanova; da bude ne arheološko prirodnjački, nego umetničko-obrtni. Ne sporeći važnost ovog drugog, nama je danas milo što su osnivači muzeja ipak u radu ostali pri svojoj prvoj nameri. Za muzejski rad društvo je odmah nabavilo dva mlada činovnika; za historiski deo g. Ćiru Truhelku iz Zagreba, a za prirodnjački Otmara Rajzera iz Beča. 1. februara 1888. novi muzej bi otvoren i proglašen kao državna ustanova s imenom Zemaljskog Muzeja. Od tada on se širio i razvijao, bogateći se ogromnim nalascima pri iskopavanjima i sistematskim sabiranjima, i danas je nesumnjivo najbogatiji muzej cele naše kraljevine. 1913. preseljen je u nove svoje prostorije, u pet velikih paviljona, koji su isto tako najlepše muzejske prostorije cele države. Austrija je vrlo dobro znala šta znači za utisak kod

stranog sveta jedna sjajno uređena kulturna ustanova kao što je muzej, u koji po pravilu uvek dolazi kulturniji deo putničke publike. U nas se nekad sa ironijom i možda sa nešto prava govorilo da su to potemkinska sela; – samo, kamo sreće da ih je ostalo više!

Kao organ muzeja krenut je 1889. godine njegov Glasnik, koji izlazi ćirilicom i latinicom sve do sada. Njegovom pojavom osetno se počeo jačati interes za sam zavod i na strani i u samom narodu. Njegovi saradnici su ponekad ljudi od najvećeg imena u našoj nauci, kao Miklošić, Jagić, Jireček, Ruvarac i dr; a ima i čitav niz ljudi iz naroda. Da rezultate svog naučnog rada saopšti i širem krugu evropskih stručnjaka, krenula je uprava muzeja Wissenschaftlicshe Mittheilungen aus Bosnien und der Herzegovina (1893–1916., 13 knjiga), u koje su ulazili svi važniji članci iz Glasnika u nemačkom prevodu. Čitavom radu Zemaljskog Muzeja mogu se činiti mnogi i vrlo opravdani prekori; jedan od najglavnijih mi smo već napred istakli u početku našeg historiskog pregleda. Ali je jedno van spora. Njegovim više nego tridesetogodišnjim radom muzej je uspeo da pribere ogroman i u nekim disciplinama – sme se slobodno reći – gotovo nepregledan materijal. Njegovi glavni naučni radnici (Ć. Truhelka; Karlo Pač, danas naslednik Jirečekov na bečkom univerzitetu; Fridrih Kacer, geolog; Otmar Rajzer i dr.), istina sve stranci, uradili su vrlo mnogo za proučavanje naše zemlje, osvetili su čitave periode naše prošlosti i dali, u mnogom pravcu, vrlo solidne osnove za dalji rad. Kao naučni zavod muzej je bio dostojan svake pažnje i stekao je vrlo lep glas i kod nas i na strani.

Drugu naučnu ustanovu osnovao je Karlo Pač 1908. godine. To je Institut za ispitivanje Balkana. Nalazeći da je Balkanska Komisija bečke akademije bila daleko od neposredne akcije i suviše glomazna i strogo akademska, a vođen uz to izvesnim ličnim i političkim motivima, Pač je stvorio jedan zavod sa nešto skromnijim pretenzijama. On je nastojao, da proučavanje Balkana poveri i ljudima, čiji rad ne mora biti akademskih osobina, ako je samo svestan i vršen na terenu sa ličnim ispitivanjima. Želeo je osim toga da prevodima, izvodima i referatima o delima domaćih naučenjaka upozna strani svet, u prvom redu nemačku publiku, na čijem je jeziku pisao, sa radom i rezultatima postignutim već na Balkanu i da na taj način olakša tamo dalje studije i omogući pravilnije shvatanje onog, što pojedini balkanski narodi misle i osećaju. Ali u prvom redu interes toga zavoda, iz dobro poznatih razloga, beše posvećen Albaniji. Više od polovine onog, što je Institut uradio i objavio za vreme svog trajanja, bilo je za proučavanje ove pokrajine; za sve druge zemlje i narode Balkana bio je interes jasno drugostepeni. U ovom zavodu sastavljena je nesumnjivo kod nas najpotpunija biblioteka o Albaniji i Crnoj Gori, kao i vrlo lepa zbirka orijentalskih rukopisa. Spremajući i jedan sistematski književni arhiv, Institut je 1909. otkupio celu radnu sobu Silvija St. Kranjčevića, zajedno sa bibliotekom i svima rukopisima i arhivom. Serija izdanja ovog zavoda bile su posebne knjige, izdavane još od 1904. godine, pre pravog osnivanja Instituta. Objavljivane su pod zajedničkim nazivom Zur Kunde der Balkanhalbinsel. Od njih je izišlo 27 spisa u tri odelenja; a) putovanja i posmatranja, b) izvori i ispitivanja i v) inventari i bibliografije. Narodno Veće 1918. godine obustavilo je rad tog Instituta, nalazeći da je malo služio interesima Bosne i Hercegovine i da je njegovo delovanje, pored naše dve akademije, potpuno izlišno.

Treća naučna ustanova u Bosni i Hercegovini je Geološki Zavod, koji je bio pod upravom nedavno umrlog Fridriha Kacera. On je u vezi sa Zemaljskim Muzejom i nema svojih izdanja.

Inače, van Sarajeva i tih zavoda sa njihovim bibliotekama, u čitavoj zemlji nije bilo više nijednog mesta gde se nauka negovala i gde se naučno dalo raditi. Ni u jednoj varoši Bosne i Hercegovine nije bilo biblioteke, koja je, bar preoba, mogla poslužiti za sistematskog traganje ma u kom pravcu. Nijedna čak nije imala ni svoje serije naših poznatih književnih i naučnih društava, kao ni bar glavna dela lepe književnosti. Najlepša biblioteka, koju sam vidio, to je ona u manastiru Fojnici, ali i ona ima više značaj starine i izdaje u mnogom za dela od druge polovine XIX veka. Tek 1911. stvorena je Srpska Centralna Biblioteka, ali i ona, prirodno, u Sarajevu. U pokrajinskim mestima to nepovoljno stanje traje sve do danas i mnogim mladim ljudima, punima volje za rad, ubija prvu energiju i skreće ih na poslove koje oni nisu želeli i koji im, možda nikada, neće davati onu lepu radost unutrašnjeg zadovoljstva sa zanimanjima koja bi najvoleli.

Ipak, u novije vreme, Bosna i Hercegovina dale su nekoliko naučnih radnika, obrazovanih ponajviše na stranima univerzitetima, koji su se primetili sa dosta dobrih i priznatih studija i rezultata. Od njih je jedini Jevto Dedijer, izašao iz škole g. J. Cvijića, danas među pokojnima; ostali, kao Vladislav Skarić, historičar i kustos Zemaljskog Muzeja; anatom Drago Perović; fra Julijan Jelenić, istraživač prošlosti franjevačkog reda; dr Risto Jeremić, ispitivač bosanskih naselja i njihovih higijenskih prilika; dr. Uroš Krulj eugeničar; i nekoliko drugih, starijih i mlađih, još su u punoj snazi i rade sa ljubavlju na svom poslu.

IV

Topal Osman paša došao je za vezira bosanskog 1860. godine za izričnim zadatkom, da, posle Pariskog Kongresa i Hatihumajuna, uvede u zemlji čitav niz reforama i kulturnih ustanova i tako otupi sve oštrice napadaja na zastarelost i zaostalost turske uprave. On se, doista, sa svoje strane trudio da odgovori teškoj dužnosti i njegovo vezirstvo donelo je zemlji osetan napredak. Među ostalim stvarima, koje je krenuo, beše i kupovina vilajetske štamparije u Sarajevu 1866. godine, prve u čitavoj Bosni i Hercegovini posle više od tri stotine godina iza starih srpskih kaluđerskih štamparija kod nas, u Goraždu i Mileševu.

Uz štampariju krenut je i službeni nedeljni list Bosna, na turskom i srpskom, sa arapskim i ćirilskim slovima. Prvi broj lista izašao je 16. maja 1866. i obratio je na se, sasvim prirodno, opštu pažnju. To je bio privi list takve vrste u Bosni i zanimljiv znak nekih novih pokušaja. Iste godine počeo je izlaziti i Bosanski Vjestnik I. Soprona, kao nezavisan politički list, ali nije mogao da se održi. Srbi se nisu slagali sa njegovim načinom pisanja, nalazeći da nije dovoljno u ondašnjem omladinskom duhu, a drugi ga u zemlji ni onako nisu čitali. Posle dve godine, 1868. godine, pokrenuo je Mehmed Šaćir Kurtćehajić, na žućkastom papiru, Sarajevski Cvjetnik, poučno-politički list sa dosta zanimljivim sadržajem. U narodu je list radi svoje boje zvat žutim. Pored tih listova u Sarajevu, pokrenut je i u Mostaru list Neretva, ali, na žalost, od njega ne samo da nije očuvan ni jedan komplet, nego čak i nijedan primerak.

Kupujući štampariju i pokrećući list Osman paša je imao posebne namere. On je želeo da pod svaku cenu istisne knjige i novine, koje su dolazile iz Srbije, i koje su, po njegovu uverenju, samo služile srpskoj propagandi. On s toga naređuje da se u vilajetskoj štampariji štampaju

svi udžbenici za škole u Bosni i Hercegovini, a one iz Srbije prosto zabranjuje. Fra Grgo Martić u svojim Zapamćenjima priča, na dva-tri mesta, pobliže, kako je Osman paša kao „dubok politik” išao za tim, da „srpstvo svakom prilikom očepi”. Ali takve mere nikad i nigde nisu donele željene rezultate. Sa ponosom pisao je tih godina sarajevski trgovac, Kosta Hadži-Ristić, koji su sve uzorci radi kojih će sva turska nastojanja ostati uzaludna. Među ostalim on pominje „što se knjige sve više čitaju”, „što sad imadu u Bosni bolje škole” i „što je očigledce osmanstvo u opadanju, a srbstvo u napretku, ako Bog da".

Druga štamparija osnovana je u Mostaru 1872. godine. Osnovao je don Franjo Milićević, a pomagali su ga hercegovački franjevci. Služila je uglavnom prvih vremena za štampanje školskih knjiga i lokalnog kalendara.

Prve srpske štamparije, u Sarajevu Riste J. Savića i u Mostaru Vladimira Radovića, osnovane su tek iza Okupacije 1890. i 1891. godine.

Knjižare u čitavoj Bosni i Hercegovini nije bilo nijedne. U starije vreme knjige su dobivane dobrim delom sa strane; za pravoslavne su stizale ponajviše kao pokloni iz Rusije, a za katolike, u manjoj meri, od rimskog kolegija Propagande. Za neke knjige navodilo se, ipak, gde se mogu nabaviti. Tako na pr. u Ogledalu duhovnom iz 1628. stoji da se može dobiti kod izdavača Marka Ginama u Mlecima i u Sarajevu „pri gospodinu Ivanu Padilju u Latienek". U Svetnjaku fra Filipa Lastrića (1766.) stoji, da se knjige „prodaju u Splitu kod Marka Mandića ćurčije, inače u Bosni, u sutiškom manastiru ima ji.” Oskudica knjiga bila je, međutim, vrlo velika. Vuk Popović pisao je 27. juna 1853. Vuku Karadžiću: „Viđao sam pri pogrebu đe po tri popa iz jednog trebnika čitaju opijelo! I bez službenika na pamet, đe pop služi leturđiju itd.” „Ledeničani imaju dvije crkve, i u njima nemaju ni jedne druge knjige, osim ove jedne srbulje”. I to je tako bilo u Boki Kotorskoj, koja je u kud i kamo pogodnijem položaju nego Bosna i Hercegovina. Tužeći se na tu oskudicu knjiga pisao je Gerasim Zelić u svom Žitiju, kako se „jošt do danas nije u Dalmaciji našao koji trgovac Srbin da trguje s knjigama ili barem ako ne s drugijem, a ono s pravilnijem crkovnijem".

Knjižare zamenjuju, donekle, vredni poverenici. Smatrajući rasturanje knjige za korisnu i nacionalnu dužnost izvesni sveštenici, učitelji ili prosvećeniji trgovci kupe u svojoj sredini „prenumerante” ili pretplatnike za pojedine knjige i tako ih unose u narod. U Sarajevu i Mostaru rasturala se tako po neka desetina knjiga, ali samo onih koje su ma po čem podesne za širi krug. Teža lektira i više „književna” išla je dosta rđavo. Serbski Narodni List tužio se 1839.: „A kad će se osam tisuća knjiga Letopisa rasprodati? Pomagaj braćo! A ko će ji kupovati, kad čitave provincije za njega ne znadu, koje bi najviše znati morale, n. pr. Bosna”. Otvarajući svoju knjižaru u Beogradu 1851. Miloš Popović nadao se da će moći organizovati prodaju knjiga i u Sarajevu i Mostaru i Jovan Gavrilović pisao je o tom Vuku Karadžiću s puno nade. I, doista, od druge polovine XIX veka, knjige ulaze u Bosnu i Hercegovinu u većem broju i više se traže. U tom pogledu mnogo čine mladi đaci, ponajviše bogoslovi i učitelji, koji pristižu iz Srbije i Vojvodine.

V

U starija vremena nesumnjiv kulturni elemenat naših zemalja behu trgovci. Oni su prvi, još u najdavnije dane, pred svitanje istorije, počinjali veze između sveta van Bosne sa stanovništvom tih zemalja; pokazivali mu nove predmete stvarali mu nove potrebe, razvijali mu nove vidike. Kasnije, neposredno iza rimskog vojnika dolazio je rimski trgovac i sa svoje strane znatno doprinosio, da se pojača kulturni interes ljudi, s kojima su dolazili u dodir. U Ljubomiru je nađeno devet komada zlatnih novaca cara Konstantina Kopronima (741–775.), što je dokaz da je i u ta veoma mutna vremena VIII veka održavan promet između bosanske unutrašnjosti i ostalih delova carevine. Posle te trgovačke veze bivaju sve življe. Novi dalmatinski gradovi, Dubrovnik i Spljet, dižu se u glavnom kao trgovački posrednici između svog zaleđa i prekomorskih strana. U trgovačkim ugovorima sa susednim vladarima oni gledaju – naročito to čini Dubrovnik – da što više povlastica dobiju za svoju robu i svoje trgovce, koji se razilaze po svima važnijim mestima.

Razvitkom rudarstva u Srbiji XIII, a u Bosni XIV veka, trgovačke veze postaju još tešnje, a uticaj stranih elemenata još veći. Bosna nije imala kapitala za eksploataciju svojih rudnika i ustupala ih je obično Dubrovčanima i Mlečanima. Ovi su na izvesnim važnijim mestima obrazovali svoje prave kolonije i razvili čitave male varoši, u kojima njihovi ljudi rade na veliko. Za vreme borbe oko Srebrenice 1426. godine Dubrovčani su se tužili da su njihovi trgovci pretrpeli tamo na 50.000 dukata štete.

I glavni radnici u rudnicima behu stranci, ponajviše Sasi, koji dolaze u Srbiju i Bosnu u glavnom iz ili preko Ugarske. To behu većinom katolici. Nije s toga čudo, što se upravo uz glavne rudnike zemlje podižu i glavni katolički manastiri: Kreševo, Fojnica, Olovo. U Kreševu se nalazi čak i jedan kraljev dvor, a Fojnica postaje jedno vreme „glavno trgovačko mesto Bosne”. Srebrenica, iskorišćavana još za vreme Rimljana, beše „najveći rudarski i trgovački grad čitava područja između Save i Adrije”. Prvi put se pominje 1376. kao živo mesto sa velikim dubrovačkim naseljem. U njegovoj blizini do danas se održao naziv mesta Sase (drugi nedaleko u višegradskom srezu), ali sad sa pretežno muslimanskim i mlađim stanovništvom. I u Zvoniku, kasnije prozvanom Zvorniku, nalazila se u XV veku dubrovačka kolonija i katolička crkva. Ban Tvrtko ustupio je srebrni rudnik Ostružnice (kod Fojnice) Sasinu Hanusiju Petroviću pod uvetom „stalnog darivanja”, a taj je stvorio društvo da ga iskorišćava. Koliki je bio uticaj tog stranog saskog elementa vidi se najbolje po tom, što je u rudarskoj terminologiji prevlađivao nemački izraz kroz čitav Srednji Vek. Nemački tehnički izrazi nalaze se i održavaju čak i u turskim rudarskim zakonima: sr. vark – Gewerk, kluhta – Kluft, šlag – Schlag, šlakna – Schlacke, hutman trajbar, rošt od Rost (sr. „rošte srebro” – prečišćeno, „žeženo” srebro), šafari od Schaffer itd. Sulejman Veliki izdao je posebnu naredbu, „da se kao i prije u majdanima vrši saski zakon". I prvi zlatari i kovničari novca bili su stranci. To se vidi po kalupima, koji su potpuno dubrovačkog tipa, dalje po latinskim natpisima na novcu i najzad po pogreškama u narodnom jeziku. Prvi novac za Bosnu Mladena Šubića oponaša prosto mletačke groševe. Koliko su bosanska mesta bila puna tog tuđeg trgovačkog elementa vidi se vrlo dobro iz jednog sarajevskog dokumenta, pisana za turske

vlade, 1581. godine. U njemu, među potpisima ljudi sarajevske katoličke kolonije ima ih ravno polovina, koja se beleži talijanski i latinski; a neki Đovani Busni izrično kaže da je iz Mletaka.

Ali dosta rano i mnogi ljudi iz Bosne i Hercegovine silaze u Dubrovnik i Spljet, da prodaju svoje sirovine ili kupe potrebne stvari, naročito so i žito. U XV veku ima više spomena o bosanskim ljudima, koji trgovačkim poslom idu i u Mletke. Oni tamo imaju prilike da vide i čuju mnogo stvari, o kojima kod svojih kuća nisu ni pojma imali. Radi svoje neukosti i nepoznavanja sveta naši ljudi u razvijenijim sredinama postaju ponekad i predmet podsmeha. U Držićevoj Noveli od Stanca jedan mladić predstavlja se Stancu, Vlahu, da bi bio verodostojniji, ovako:

S Gacka sam trgovac, govedi trgujem,

vri mi pritio lonac, dužan se ne čujem;

putujem na suho, more mi drago ni,

spim s uha na uho, zlo mi se i ne sni.

Pored toga, dobar deo mladića iz Bosne, a naročito iz Hercegovine, silazio je u Dubrovnik, da tu uči zanate i da bude šegrt i pomoćnik kod trgovaca, pa da posle, ma se i ne vratio kući, održava veze sa svojima i utiče na njih. Trebinjski knez Brajilo Tezalović, jedna zanimljiva ličnost XV veka, dobar deo svoje mladosti proveo je u Dubrovniku i naučio podosta od dubrovačkih osobina, koje posle zna da upotrebljava i protiv njih. Takav slučaj bio je s podosta članova hercegovačkih vlasteoskih kuća u Srednjem Veku. Kasnije, taj priliv Hercegovaca i Bosanaca u Dubrovnik i primorska mesta biva sve veći. Neka od slavnih imena dubrovačke kulturne historije hercegovačkog su porekla, tako n. pr. porodica Ruđera Boškovića, pa čuveni biskup Đuro Dobretić, pa Ohmućevići, Kordići, Vojnovići i dr.

U XVII–XVIII veku dobar deo dalmatinskih trgovaca potiče iz Bosne i Hercegovine. Jedan deo, naročito trgovci iz Sarajeva i Mostara, išli su tamo sa već priličnim kapitalima i dužim iskustvom, da razgranaju svoje veze i steknu još većih izgleda za rad. U pojedinim mestima oni su brzo izlazili na glas svojom aktivnošću, željom za prosvetni napredak, izvesnim požrtvovanjem i živom nacionalnom svešću. Najbolju svedodžbu o njima dao je Dositej Obradović. Nešto smo od tog već naveli; a ovde sad da potsetimo na njegovo pismo iz Klasena od 28. avgusta 1788. Tu on pominje Sarajlije trgovce u Zadru, koji ga mole da im nedeljom propoveda u crkvi i „mog ljubimog” Lazara Slavujevića Mostarca i kazuje da mu „nije moguće slovom njiovu blagost i dobrotu opisati”. U Trstu je pominjani Sarajlija Jovan Miletić podigao srpsku školu i učinio najviše da se iz grčkih ruka otkupi tamošnja pravoslavna crkva. Pored njega se ističe Jovan Kurtović iz trebinjske okoline, poznat i kao darežljiv ktitor manastira Duži. Tu su čuvene trgovačke i dobrotvorske kuće Mostaraca Opuhića, Škuljevića, Aničića i dr. i Sarajlija Besarovića, koji su doneli u Trst čak i jednu lažnu povelju despota Stevana izdatu tobože nekom njihovu pretku kao „pervom poglavici grada Srebrenice”. Dimitrije Milaković, poznati historiograf Crne Gore, rodom je iz Mostara, a stariji mu brat Jovan beše trgovac u Trstu i Dubrovniku. Iz Hercegovine je poticala čuvena

porodica Vladislavića, iz koje se toliko istakao u doba Petra velikog Sava Vladislavić, čiji se otac bavio u Primorju prodavanjem koža. Rodom iz Bosne behu i dva narodna dobrotvora XIX veka, Risto Tuzlić i Konstantin Vučković, tvorac dubrovačke danas zamrle Matice Srpske. Među znatne dobročince, koji za promicanje srbsko-narodne prosvete u Dalmaciji plemenita sredstva i način ostaviše” ubraja se šibenički građanin Petar Kovačević Mostarac. U Skradinu je čitava mala kolonija takvih doselica, među kojima se ističu dobrotvori senjske crkve Sarajlije Mićo Ristivojević i Stjepan Sorković; u Spljetu imaju veliku radnju Sarajlije Dimitrovići i Vukovići, ktitori manastira Studenica.

Osim u Primorje i pomalo u Italiju, trgovci iz Bosne i Hercegovine išli su od XVIII veka i na hrvatske, mađarske i austriske pazare, ali ponajviše u Osijek i Budim. Jedno vreme bila je trgovina s kožama veoma razvijena u celoj zemlji, a naročito u Sarajevu. Sarajevske ćurčije prodajući svoju robu, čuvenu još od starih vremena, dopirale su i preko granica Austrije i bile vrlo česti gosti u Lajpcigu.

Ali, naročito zanimljiva behu njihova putovanja na istok, u glavnom u Carigrad. Radi nesigurnosti na putu išlo se uvek u velikim grupama, karavanski. U hanovima, gde ih je zaticala noć, bila su stecišta za putnike s mnogih strana, koji su na takvim susretima pričali utiske, doživljaje i bogati repertoar pripovedaka, svojih i narodnih. Sve je tu išlo kao u kakvom starom romanu, s neobičnostima od prvog koraka i gotovo nikad bez avantura. Slavan je bo pazar u Uzunđevu, gde je dolazio svet iz celog turskog područja, pa i sa zapadnih strana, sve do 1875. godine, kad je tu održan poslednji vašar. U Uzunđevu, koje je u celoj zemlji bilo na velikom glasu, postojao je posebni bosanski han, iz koga su u Bosnu donošene najraznovrsnije vesti. Inače, žive trgovačke veze behu sa Skopljem, iz koga se sve do Okupacije i železnice, išlo u Bosnu neposredno, preko Kosova i Novog Pazara. Odatle je u Bosnu i Hercegovinu dolazio i izvestan deo Cincara iz Maćedonije (otud imena Ušćuplija, Monastirlija) i iz južne Albanije. Oni su s Grcima vladikama i njihovom pratnjom donosili izvesne osobine grčko-cincarske kulture i pokušavali su da je ponegde unesu u nove sredine, ali u tom pravcu nisu imali nikakva odziva ni uspeha. Naprotiv; njihova su deca već u prvom naraštaju postajali Srbi i od Petrakija bivala Petrovići, i od Anđelopolja – srpski učitelji.

Osim po trgovačkom poslu, naši su ljudi iz Bosne i Hercegovine odlazili u svet i iz verske revnosti. Muslimani, u velikim grupama i gotovo obavezno, polaze na ćabu, a pravoslavni na hadžiluk. S naročitim uživanjem, i kao nepreporno odlikovanje posle toga puta, stavljali su oni pred svoja imena naziv hadžija i ostavljali ga deci, da se u porodičnom imenu čuva za dug niz naraštaja. Otud u Bosni velik broj imena kao Hadživuković, Hadžiristić, Hadžidamjanović, Hadžikadić, Hadžilalić, Hadžiomerović itd. I kod pravoslavnih i kod muslimana vrlo su česta prezimena Hadžić, od kojih ponekad dolaze i imena mesta (sr. na pr. Hadžiće kod Sarajeva i Hadžića Selo u krupskom srezu). Hadžije su uživale izvesno poštovanje kod svojih sugrađana, jer se njihov put u daleke i zarazama obilate krajeve, u vreme rđavih komunikacija i opšte nesigurnosti, smatrao kao pravi podvig. Njih su na put ispraćale čitave mahale, u muslimana i maktebi s hodžama i decom, koji su na glas čitali dve (molitve) za njih. Povratak hadžija, koji su gotovo redovno na putu gubili po koga druga od

bolesti ili drugih nedaća, pretvarao se u prave lokalne svetkovine. Hadžiska pričanja bila su se posle toga po više nedelja predmet vrlo živa interesa celih varoši i njene okoline. Kod pravoslavnih se, u poslednje godine XIX veka, razvila iz toga mala hadžiska književnost, koju je u Bosni započeo sarajevski mitropolit Sava Kosanović. Svoje opise „svetih mesta” i doživljaja u njima davali su sem njega Mile Popadić, Arsenije Jeremić i Makso Despić.

U daleki svet vodila je ponekad Bosance i Hercegovce i ratnička služba i ratnički udesi. U bici na Kosovu bilo je zarobljeno nekoliko uglednih bosanskih plemića. Njihovi doživljaji bili su puni avantura i još 1403. godine, četrnaest godina iza bitke, – dakle duže nego što je trajalo Odisejevo lutanje, – vođeni su preko Dubrovnika pregovori, ne bi li se oni kako dali osloboditi iz Male Azije i Carigrada, odakle su nekako dali glasa o sebi. Kasnije, za turske vlade, bosanske čete idu daleko na sve moguće strane. Kod Poljaka Bošnjak je bio „simvol hrabrih i vještih kopljanika u poljskoj lakoj konjici”. Poljski kralj, Avgust III, sastavio je čak od bosanskih najamnika 1744–5. jedan puk, s kojim se borio protiv Prusa. Nevezani ničim dublje za Poljake, bosanski najamnici su služili i u Pruskoj, gde su hvaljeni kao odlični konjanici. Njihov vojnički glas bio je vrlo velik; on je, misli se, bio povod „da je i u danskoj vojsci uvedena četa kopljanika pod imenom Bošnjaci”, koji su služili u konjici, ali koji sa Bosancima samim nisu imali nikakve veze. Isti je slučaj u XVIII veku bio i u Holandiji. Zanimljiva je sudbina jedne grupe muslimanskih vojnika iz Srbije i Bosne, koji behu zarobljeni od Austrijanaca za vreme ratovanja 1788–1791. Njih Austrija nije povratila kućama iza Svištovskog Mira, nego ih je negde u Mađarskoj zaturila i malo posle upotrebila u ratu protiv Francuske. Mrzeći Austrijance ti vojnici 1795. godine ugrabe priliku i predadu se Francuzima. U jednom francuskom izveštaju toga doba oni su prikazani kao ljudi veoma čestiti i lepo vaspitani. Ali „ovde oni opadaju, čame, umiru od žive želje da vide svoju postojbinu… Od Republike oni išću samo pasoš, a uzimaju na se i hranu i putne troškove, i čak daju uverenje, ako im se da neocenjivo odobrenje da se mogu vratiti u svoju postojbinu, kako će pisati svojim po nesreći drugovima što su još u austriskoj službi, a imaće ih oko 8000, da su u Francuzima našli oslobodioce, pa će oni svi napustiti svoje zastave i povući se isto tako na zemljište Republike, da potraže spasenja, sreće i slobode.” Matija Reljković, u predgovoru svom Satiru, još 1779. godine, lepo je istakao, koliko znači za čoveka bistre pameti takav put po tuđini, makar i sa svima neizbežnim nevoljama vojničkog i zarobljeničkog života. „Motreći svakolika, komu ne bi na pamet pala njegova ista otadžbina, tko ne bi na vagu metnuo svoj isti vilaet i prema drugima procinio kakvi je i kakvi bi mogao biti…” „Ja se naslađivah u promatranju lipše uređenih vilaeta, nego je moja otadžbina Slavonija, pak mi žao bijaše, što sam privaren, misleći prije toga da nejma urednijeg vilaeta od nje, jerbo ja drugih još nisam bio vidio”.

Bilo je, pored toga, još i drugih načina, kako su lica iz Bosne i Hercegovine dolazila u svet. Jedan od njih je vrlo običan u Srednjem Veku, iako nam nimalo nije služio na čast. To je trgovina s robljem. Roblje iz Bosne i Hercegovine prodavalo se delimično, na dubrovačkom tlu, a delimično na ušću Neretve. Ovo drugo mesto bilo je više upotrebljavano, jer su u Dubrovniku plaćala u propisanim slučajevima dosta visoka taksa za kupovinu i izvoz. Prodavani su i muški i ženski; samo ženske mnogo više. One su bile i skuplje. Prosečna cena za muške iznosila je oko 9, a za ženske preko 10 1/2 perpera. „Vrednost jednog roba odgovarala bi vrednosti od tri vola… Za poprečnu cenu jedne ropkinje, onda, u Dubrovniku,

moglo se kupiti 260 kg jagnjetine ili 490 kgr. pšenice.” Roblje ponekad prodaju sami roditelji, verovatno iz nevolje. Dobar deo kupovali su sami Dubrovčani, ali drugi ide često u Mletke ili u južnu Italiju; poneki, u manjem broju, i na druge strane. Jedan deo tog roblja otkupljivao se pomoću prijatelja i rodbine ili dobrih ljudi, a drugi je, posle verne službe, ponekad testamentom oslobađan za spas duše. Inače, robovi su smatrani kao prosti predmeti i mogli su biti preprodavani i poklanjani. Sam bosanski ban Prijezda poklonio je Benediktu Gunduliću jednog roba, a tako su činila i neka druga lica. Od početka XIV veka, jačanjem čovečnosti i kulture, taj se običaj trgovanja s robljem prilično potiskuje. Dubrovnik donosi najpre nekoliko naredaba, kojima zabranjuje izvoz u Italiju; posle ne dozvoljava prodavanje hrišćana i hrišćanki i najzad ukida svaku trgovinu. Jedna energična naredba u tom pravcu izdata je 1416. Ali se u Bosni ta trgovina održavala još neko vreme, a prodaja je vršena u starom mestu Dreva, danas Gabeli. Dubrovčani su prebacivali za to bosanskim ljudima i u jednom pismu iz 1419. godine pisali su kako to navlači prekore bosanskoj državi i kako se govori „po latinskim mestima”, da „Bosna prodaje ljude”. Taj rđavi običaj nije utrnuo, jer su od početka XV veka učestali turski upadi u Bosnu, haranja i odvođenja ljudstva u ropstvo. Kasnije, u ratovanjima, vojni zarobljenici se dugo smatraju kao pravo roblje i s njima se često tako postupa. Njihova pisma, koja su očuvana, imaju dosta često mnogo dirljivog i pokazuju očajne napore pojedinaca da dođu do slobode. Kao primer navodim ovo nekoliko rečenica iz pisma jednog muslimana, Ahmeta Dumnjaka, s kraja XVII ili samog početka XVIII veka, koje sam našao u dubrovačkom arhivu: „Moj dragi prijatelju! Uzimljem te po bogu oca moga, nemoj me se oglušit u ovoj nevolji, za to što ne imam tamo do boga i do tebe moga prijatelja. Jesam se zavrgao teškom cinom osamdeset cekina i četiri srmali mahrame, koji valjaju za čenerala i četiri emita zelena za čadora. I lipo pozdravljam moju nejaku staricu majku i ljubim joj ruku. I moja majko, prodaj kuću i u kući što se nađe pokućnoga. Kad me bog oprostio iz galije nemojte me opet pušćati iti na galiju”. Velik dio prepiske graničnih gospodara prema Dalmaciji i Austriji i s one strane prema Bosni pun je vapaja i zazivanja nevoljnika, koje je udes pogodio, da pod krvavima uslovima prolaze kroz tu najtežu školu života. Izbavljeni između njih bili su posle za svoju sredinu neobična izvor za obaveštenja, od kojih su živeli celi naraštaji.

VI

Umetnost u Bosni bila je nejednako razvijena. U izvesnom pravcu postizavani su vrlo lepi uspesi, dok se na drugoj strani nije mnogo odmicalo od gotovo primitivnih oblika. Ima često pojava da stoje uporedo ili u neposrednoj blizini objekti koji pokazuju i mnogo ukusa i mnogo poleta i dosta izrađene tehnike, pored predmeta čije linije imaju oštrine početnika i sirovost varvarina. Razlike kulture pojedinih slojeva, oblasti i naraštaja strče kao podvučene na kakvoj slici za primere. Prvo, što je neobično i što jako upada u oči, to je da je najviše umetničkih spomenika u središtu zemlje; tamo gde bi se pretpostavljao da kulturni uticaji i obrasci najteže dopiru. Po graničnim srezovima tih je spomenika mnogo manje, i to ne samo po graničnim srezovima na istoku, nego i na severu i zapadu, gde je bio življi dodir sa susednim kulturnim oblastima. Drugi momenat je ovaj: najlepši spomenici pripadaju starini, ranom i kasnom Srednjem Veku; a što idemo bliže sadašnjici spomenici su sve gori i sve trošniji. Treća

pojava, koja iznenađuje isto tako jeste ova: narodna umetnost, u vezu, drvorezu, tkivu itd. nema ničeg zajedničkog s prostotom sredine oko njih. Ima preslica, rezanih od čobana, ili vezova, koje su radile obične seljanke, koji iznenađuju svojim kombinacijama linija, svojim ukusom u izboru motiva, svojom merom u obimu, svojom skladnošću boja, a koji neverovatno odudaraju od svega što se vidi oko njih u čitavom kraju ili srezu. Radi čega je svo to došlo nije lako potpuno objasniti; ali mi ćemo pokušati da damo odgovor.

Od svih grana umetnosti najbolje je zastupana arhitektura i graditeljstvo uopšte. Ranije smo napomenuli da su obrasci za nju, u najstarije vreme, dolazili iz susedne Dalmacije, a verovatno i majstori. Vasilije Marković upozorio je na karakterističnu činjenicu da se u srpskom Zagorju, čak u mitrovačkom Kolašinu i u Pešteru, nalaze zapadni oblici naziva za manastir, mojstir i molstir, i da kod Bijelog Polja postoji selo Sutivan, koji nosi tako nesumnjivo zapadno poreklo. Tog zapadnog uticaja ima i kasnije. 1383. tražio je kralj Tvrtko od Dubrovčana da mu pošalju jednog svog čoveka za nadzornika njegovih gradova; očito s toga što je u Dubrovniku tvrđavna tehnika bila vrlo lepo razvijena i što se on njom želeo koristiti. Vojvodi Sandalju Hraniću slata je 1398. godine „potrebna građa” „da se utvrde njegovi gradovi”. Herceg Hrvoje Vukčić sazidao je grad Jajce negde početkom XV veka i dao mu je to neobično ime po gradu napuljskog kralja Ladislava, čiji je pristalica bio. Ladisavljev grad zvao se „Uovo" ili po današnjem talijanskom „ovo”što znači jajce. Kampanile Sv. Luke u jajačkom gradu i katakombe u njemu, najbolji su dokaz da se uticaj nije zadržao samo na imenu. Vojvodi Sandalju poslat je 1413. neki majstor kamenar" (`magister petrarius’) iz Dubrovnika, da radi kod njega; a 1428. upućen je Vukašinu Zlatonosoviću, negde oko Zvornika, majstor, da mu sagradi cisternu ili čatrnju. U godini 1466. radili su dubrovački majstori da se podigne kod Počitelja most na Neretvi. Tamo, prvi put kod nas, čujemo za naziv inženjera („magistri ingenarii"). Uticaja toga bilo je i za vreme Turaka; manje doduše, ali ipak. Događalo se da su dubrovački radnici dovođeni čak i za podizanje džamija. 1719. pisao je trebinjski zapovednik Osmanbeg u Dubrovnik „poradi maistora i argata poradi čamie. Veće vas molim po Đurđevu u prvu neđelu da mi pošlete dva maistora od klačina i deset argata, a da ih liepo platim i hranim koliko se više more”.*

* I prva bosanska fabrika postala je po dubrovačkom obrascu. Herceg Stepan videći lepe uspehe dubrovačke i kotorske fabrike čohe podigao je oko 1450. i svoju fabriku u Herceg Novom. Za podizanje fabrike i rad u njoj on je doveo majstore sa granice, verovatno iz Italije, i dao i njima i drugim doselicama u grad mnogo povlastica.

Na prvu našu konstataciju odgovor, prema tom, bio bi dosta prost. Bolja umetnost potiče, dakle, dobrim delom od stranih majstora ili po njihovom obrascu. U unutrašnjosti je umetnička proizvodnja bila razvijenija s toga, što je tu bilo, od XII veka, pravo sedište banova i kraljeva. Sve do XIV veka Bosnom se, u glavnom, smatralo samo područje oko izvora Bosne pa do Doboja. Tu su glavna kraljevska mesta: Bobovac, Sutjeska, Visoko, Kreševo; tu su bogati rudnici Olovo, Fojnica, Deževica, tu mesta starih episkopija Zenica i Ban-Brdo. S njima u vezi razvijena je umetnička konstrukcija zeničke bazilike i značajnih crkava u Brezi i Dabravini; podizanje kraljevskih dvorova i stvaranje manastira. Smisao i potreba za umetnost razvijala se tu tradicijom i dugim nizom godina od VI–XV veka. Na periferiji nije bilo te tradicije; ni moćne ni bogate, a dugotrajne vlastele, koja bi od svojih oblasti napravila izvesna

kulturno-umetnička središta. U tom pogledu veoma je zanimljivo ponašanje vojvode Sandalja Hranića. On je, kao i drugi neki velikaši bosanski (Hrvoje Vukčić, Radoslav Pavlović i dr.), imao u Dubrovniku dve-tri svoje kuće. Njih mu je, istina, dovela u red i ukrasila dubrovačka vlada, ali on je, prilikom prepravaka, izražavao svoje želje i zahteve i davao mnoge napomene. Sam je 1426. bio u Dubrovniku i video jednu svoju zgradu. Znamo da mu se naročito sviđalo to što mu je republika ponudila da u jednoj sobi na tavanici naprave nebo i po njemu pozlaćene zvezde; i da je bezuvetno tražio da mu se na kući napravi mala lođa. To pokazuje jasno da je imao izvesnog smisla za građevinske objekte. Zanimljivo je s toga, da on, pored svega svog prilično velikog imanja, nije podizao slične palate i u svojoj zemlji. Njegovi gradovi u Ključu, Samoboru ili Blagaju, iako su u ovo poslednje mesto svraćali i sami kraljevi, više su utvrde, nego prijatna obitavališta. Nijedan izveštaj stranih poslanika ili putnika ne govori o kakvoj lepoti tih vrletnih kula i gradova, koje su sa vrha stena, kao orlušine, gledale na pitome doline i raskrsnice puteva ispod njih. Kad je pred kraj života zaželeo da „hvata duši mesto” on je hteo da podiže jednu crkvu i bolnicu, ali i to ne na svom području, nego i opet u Dubrovniku. Zašto to? Očevidno samo s toga što su svi dobro videli, od početka XV veka pa do propasti stare bosanske države, da je položaj Bosne neizvestan i što su svi, iz reda, tražili od Dubrovnika i ponekad od Mletaka, da im, za svaki slučaj, osiguraju utočište u njihovu gradu.

Dolazak Turaka u Bosnu i Hercegovinu doneo je zemlji nov građevinski polet. Turska XV i XVI veka beše država u naponu svoje snage, s jakim zamahom i sa vidnom i plodnom stvaralačkom energijom. Turci podižu iz malih ili davno zapuštenih sredina čitave nove i jake gradove. Glavna mesta zemlje: Sarajevo, Mostar, Banja Luka, Travnik u najboljem svom delu njihova su tvorevina. Mostarska kamena ćuprija, podignuta 1566. godine, sa jednim jedinim smelim i visokim lukom iznad Neretve, jeste malo remek-delo njihove komunikacione tehnike. Tako je od interesa i čuveni most preko Drine u Višegradu, koji je dao podići Mehmed-paša Sokolović, 1571. godine.

Sarajevo, koje se sve do XVIII veka u mnogim zapadnim spomenicima zove Saraio i Serraglio, a u turskim i u nekim našim Saraj i Bosna-Saraj, dobilo je svoje ime po saraju prvih zapovednika turskih, koji su odatle, od 1436. godine, počeli neposredno uticati na bosanske stvari. Ime Sarajevo je izvedeno od pridevskog oblika; sr. saraj-ski, Saraj-lija. U samom gradu podignut je prvi mezdžid sa drvenom munarom već oko 1437. godine, a pravo razvijanje grada počinje od sredine XV veka. Današnja Careva Džamija, koju je podigao Isabeg Hranušić, dovršena je 1457. i kažu da se mnogo svidela sultanu Mehmedu Osvajaču, kad je došao u Bosnu da je pokori. Isabeg je podigao u Sarajevu, pored te džamije, jedno kupatilo, jednu tekiju s javnom kuhinjom, veliki han zvan Kolobara i most poznat pod imenom Careve Ćuprije. Ali najvažnija ličnost u lokalnoj historiji Sarajeva jeste Gazi Husrefbeg. Sestrić sultana Bajazida II on je rano počeo dobijati lepe položaje. Bio je namesnik sultanov najpre u Skenderiji, posle u Smederevu, pa, pošto se istakao pri zauzimanju Beograda (1521.), dođe za namesnika i u Bosnu. Tu je ostao s dva prekida sve do smrti 1541. godine. On je nastavio Isabegovo podizanje Sarajeva i stvorio ubrzo od njega jedno od najlepših mesta čitave zemlje i celog zapadnog dela Turskog Carstva. On je dao sazidati onu impozantnu Begovu Džamiju, najlepšu sve do danas u celoj Bosni i Hercegovini i jednu od najviše umetničkih zgrada na celom području od Lijevna do Prištine. Vitka munara, sa snažnim kubetima; diskretna

otmenost unutrašnjosti sa obiljem umetničkih detalja, često puta neočekivano savršenih i uvek vrlo karakterističnih, ostavlja vrlo dubok utisak. Gradnja je dovršena 1530. Postoji predanje, da je Husrefbeg za gradnju te džamije upotrebio mramorne stubove i drugu građu iz stare episkopske crkve na Ban-Brdu. U svakom slučaju ima više nego jedan razlog koji govori za to da je pri gradnji ove zgrade učestvovalo i nešto zapadnih majstora ili da su uzori uzeti od njih. Toj građevini posvetio je Husrefbeg svu pažnju. Za šedrvan i česme u avliji doveo je vodu iz vrela Crnila; a za zimsko doba napravio je niz česama, za koje je voda bila posebno grejana. Pored džamije je muvekithana, u kojoj se čuvaju stari instrumenti za merenje visine sunca i prema tom za opredeljivanje doba dana i molitava. Prema džamiji je begova medresa, po svom olovnom krovu prozvata Kuršumlija. U toj zgradi raspored i opšti izgled dvorišta mnogo potseća na dvorišta franjevačkog i dominikanskog manastira u Dubrovniku. Uz tu medresu imala se podići i biblioteka, nesumnjivo sa orijentalnim rukopisima. Severno od džamije podignut je hanikah ili manastir, koji je posle od vatre silno oštećen. Jedna musafirhana sa imaretom (javna kuhinja) bila je dalje delo Husrefbegovo. Nešto dalje sazidao je on i banju, „koja nam predstavlja potpuno sačuvani tip starih glasovitih kupališta, u kojima se metoda kupanja sastoji u tome da posjetnik postepeno prolazi kroz sistem odaja, u kojima temperatura postepeno raste te je prema tome i parna atmosfera u njima raznoga stepena.” Njegova su tvorevina i dve poznate građevine starog Sarajeva: Bezistan, koji postoji još uvek, sa svojim tunelskim oblikom i dućanima istočnjačkog tipa; i Tašli Han (tašlihan, kako se tu veli, „kameni han”), trgovački bazar druge vrste. U Bezistanu se dućani nižu duž hodnika, a u drugom se grupišu oko dvorišta, koje je udešeno na četverokut. Usred Tašli Hana postojala je sve do 1879. godine jedna mala džamija, koja je te godine propala u vatri. Pored svega toga, Husrefbeg je za bolji napredak prometa i trgovine u Sarajevu dao napraviti i dva u sarajevskoj historiji dobro poznata hana: Đulov i Morića. Prvi je izgoreo za velike vatre 1879., te mu danas nema više traga; a drugi, načinjen ponajviše od drvene građe, postoji još, ali zapušten i sveden na stepen hanova najnižega reda. Tim tolikim građevinama digao je Husrefbeg Sarajevo mimo sva druga mesta svoga upravnog područja i obezbedio mu glavno mesto za čitav niz vekova. Njegov i raniji Isabegov primer delovali su i na druge suverenike. Po podacima šejh Sejfudina Kemure sagrađeno je u Sarajevu u XV–XVI veku ništa manje od 46 džamija i mezdžida, što znači gotovo u svakoj mahali po jedna.

Mostar je s početka postojao kao malo naselje oko jednog drvenog mosta na lancima i zvao se prosto Most i Mostići, dok po zanimanju čuvara tog naselja nije dobio svoje sadašnje ime. Od XVI veka počeše Turci da ga razvijaju kao važnu stratešku tačku u dolini Neretve. Od trećeg decenija XVI veka tu je sedište hercegovačkog sandžaka. Grad je dugo imao čisto vojnički karakter. Oko mosta, naročito pošto je izgrađen onaj pomenuti zidani, bile su tri kule za njegovu odbranu i posada pod zapovedništvom jednog dizdara. „Oni uvijek bdiju, paze i čuvaju i svaku noć zatvarajući gradska vrata ne puštaju nikoga unutra”, saopštava još za XVII vek Evlija Čelebija, jedan vrlo razgovorni turski putopisac toga vremena. Prva turska bogomolja podignuta je tu već 1473. godine. Najlepša i najveća džamija u gradu, Karađozbegova, sagrađena je 1569. godine.

I u nekoliko drugih mesta turska vladavina u to doba uspona ostavila je vrlo lepih i značajnih umetničkih spomenika. Čuvena je i važna građevina Aladža Džamija u Foči, podignuta 1549. godine. Foča je, u prvo vreme turske vlasti u Hercegovini, sve do negde oko 1520. godine,

bila glavno mesto zemlje i sedište sandžaka ili krajišnika; čuvena i docnije radi svojih ukusno rađenih noževa i jatagana. Aladža Džamija je zanimljiva ne samo po svojoj arhitekturi, nego i po svojim ukrasima neobičnim u turskim bogomoljama. Naročito je morala biti lepa, i danas delimično očuvana, slikarska dekoracija predvorja sa raznim visoko umetničkim kombinacijama geometriskih ornamenata. Pri ukrašavanju ove džamije, koju je pravio turski neimar, sarađivali su majstori sa istoka. Vanredno je lepa, sa svojom neobičnom kupolom i širokom obimom, Ferhadija u Banjoj Luci, koju je dovršio oko 1580. bosanski namesnik Ferhad paša Sokolović. „Nijedan bosanski namjesnik nije bio silniji i moćniji od njega. Dvorska mu je svita bila mnogobrojna. Kad je ulazio u Travnik pred njim se nosilo 700 bajraka. Pratilo ga je do tri stotine deli leventa u odijelu od vučine pod željeznim kalpacima”. Džamiju je podigao od otkupa, što ga je platio grof Engelbert Auersperg, da se oslobodi iz njegova ropstva. Otkupna cena, kažu, bila je 30.000 dukata. Godine 1588. Ferhat je Banju Luku učinio i glavnim gradom Bosne. I treći Sokolović iz Bosne, Kara Mustafabeg, sazidao je jednu džamiju u svom rodnom mestu Rudom, na istočnoj granici Bosne (oko 1556.). Bihaćka džamija Fethija nije turski rad; ona je još u XVI veku bila katolička crkva posvećena sv. Antoniju. Carski zet, admiral i namesnik u Bosni, Halil paša osnivač je lipčanske džamije u gradiškom srezu (oko 1590.); a turski veliki vezir, Ibrahim paša, rodom iz Novog Šehera, dao je sagraditi u svom rodnom mestu krajem XVI veka dosta veliku džamiju kao trajan spomen na sebe.

Pored toga, čitava Bosna i Hercegovina pune su, ponegde dosta ukusno izrađenih, česama, koje su pobožni muslimani, s naročitim razumevanjem za potrebe svojih zemljaka, podizali sebi za dušu. Ima čak tvrdnja kod muslimana, – vrlo trezvena, uostalom, – da je podizanje česama veća zadužbina od podizanja samih bogomolja.

Proučavanje arhitekture muslimanskih kuća po varošima i čardaka po selima nije, na žalost, stručno utvrđivano kako treba, na očitu štetu nauke. Te građevine pomalo ali osetno iščezavaju i kroz koju godinu nove studije doći će možda prekasno i na nedovoljan materijal. Nema sumnje da je dobar deo tipa bosanske begovske kuće orijentalnog porekla. Pašin konak u Vranju i čitave mahale starog Skoplja izgledaju potpuno isto, kao i kuće i mahale po mestima Bosne. Zračne divanane sa mnogo svetlosti i prozora; haremluci sa gustim mušebacima; puno nameštenih ćoškova i izbočina; karakteristični tip visokog šimlom pokrivenog krova s polja, – a mnogo drveta i često vrlo veštog drvoreza po tavanicama i musanderama unutra, – daju begovskim kućama nešto osobeno i otmeno i lepo u isto vreme. Musliman je voleo kuću; naročito to važi za muslimansku ženu, koja nije učestvovala u javnom životu. S toga su želeli da kuću naprave što prijatnijom. Otud svuda bašče s mnogo zelenila, cveća i naročito negovanog drveća (sevlije, igde, bademi). Ponegde su kuće nad samom vodom ili bar sa malim đerizima (vodenim kanalima) kroz avliju.

Kasnije, od XVI veka unapred, kad turska carevina počinje da opada, tog građevnog poleta pomalo nestaje; a u koliko ga ima on već nosi obeležja dekadencije. Velike zamisli sve su ređe. Ne samo da kasniji vekovi ne stvaraju ni jedan nov grad, nego u njima očevidno propadaju i stari. Bosna postaje sve više ne kao pre polazna tačka za dalja osvajanja, nego utočište potisnutih. U njoj se pribira sumnja, ozlojeđenost i uzajamnog nepoverenje. Ona je i predmet čestih napadaja i kao sve ugrožene pogranične oblasti, u koliko nije jedan veliki

logor, nosi u svemu delanju osobine privremenosti i nesigurnosti. Karakteristično je, na primer, da su čak ostale nepopravljene i mnoge od džamija koje je popalio u svom pustošenju Sarajeva princ Evgen. Što se više išlo novijem dobu prilike su po Turke postajale sve nepovoljnije i otud je onda potpuno razumljivo što je umetnički interes bivao iz dana u dan slabiji, a stvorena dela sve trošnija.

Odgovor na treću našu konstataciju, da umetnički rad prostog sveta često odudara od njihove sredine, posle ovog napred izloženog, može da se donekle kreće u ovom pravcu. Vez nepreporno nije prvobitno zanimanje širokog radnog sveta, nego samo onog dela koji je imao dokolice i sredstava za što lepši i skupoceniji rad, i koji je takav rad negovao bar delimično po nekim obrascima ili ga bar usavršavao po njima. To isto vredi donekle i za drvorez. Prosečne grube ruke ratara ili čobana nisu za taj posao, a ni njihove umetničke koncepcije za neke složenije kombinacije. Znači, dakle, da se i kod prostog sveta, kad se danas ipak zanima vezom, tkivom ili drvorezom, tim poslom bave ili oni koji od njega žive (vezilje, tkalje, rezbari), ili naročito i izuzetno daroviti. Ali njihovi radovi, po našem dubokom uverenju, daleko su od tog da budu nešto potpuno samoniklo i nešto naše „prenarodno”. Historičar, koji vidi dve hiljade godina uticaja raznih kultura od prehistoriskog do našeg doba, sa masom umetničkih motiva, koji se javljaju kao nasleđe u nekoliko vekova i na više strana, teško veruje u takve nedovoljno analisane postavke. Mi lično mislimo, da ni narodne pesme ne samo nisu proizvod širokih krugova običnog radnog naroda, nego da mu ponekad nisu čak ni dostupačne u pravoj meri. Eno, primera radi, pesme o ženidbi Stojana Popovića, gde se peva o „latinskom Mletku pletenome”. Očevidno je da je takav epitet mletačkom gradu mogao dati samo neko ko ga je sam video; a da će ga u pravom smislu razumeti prosečni prosti slušalac nama nije nimalo verovatno.

Arhitektura ubogog seoskog stanovništva pravoslavnih i katoličkih kmetova nema da ukaže ni na kakvu građevinu veće vrednosti. Čak su i crkve bogatijih manastira ponajviše vrlo obične i vrlo oskudne građevine; mnoge od njih bile su za dugo vremena, u XVI–XVII veku, od najprostijeg šepera (crkve u Fojnici i Sarajevu). Sarajevska i mostarska nova crkva potiču iz šezdesetih godina XIX veka; one, nesumnjivo, imponuju svojom veličinom, a predstavljaju i nov tip crkava u nas. U koliko ima tvrdih zgrada u prošlosti one nose jasne karakteristike zapadnog tipa. U Podmilačju kod Jajca postoji jedna katolička crkva, koja je građena sa mnogo elemenata gotskog stila. U ozrenskoj crkvi lukovi imaju izvesnih romanskih osobina, a tip hercegovačkih pravoslavnih i katoličkih crkava s presličastim zvonikom potpuno je dalmatinskog porekla (sr., na primer, crkvu Sv. Roka u Dubrovniku). Da se to može utvrditi i inače svedoče natpisi, kao ovaj u crkvi Pantelijevici kod Trebinja: „kampanjba bi podignut 1882.,” i tehnički izrazi, poznati po svoj Hercegovini, kao: volat, banak, taraca, štuk, skaline, kamara, kašun itd. U Mostar, u sred kamene Hercegovine, dovozili su ponekad zapadni majstori – zvali su ih kapo i kaponja – mermer sa Brača za pragove kuća i magaza. Naročit uticaj dalmatinskih građevina imaju neka mesta Hercegovine. Trebinje, sa tesnim sokacima, sa visokim kamenim, nemalterisanim kućama, da se dobro vidi solidno uzidano četvrtasto kamenje, sa balkonima i pločnima krovovima, ima u nekim partijama pravi izgled kakvog dalmatinskog grada. Dosta od dalmatinske građevinske tehnike pokazuje i Mostar.

Glavni domaći majstori u Hercegovini, Popovci, učili su svoj zanat u Dubrovniku i južnoj Dalmaciji i to pokazuju dovoljno tehnikom i rečnikom svog rada. U Bosni jedno čitavo zidarsko naselje predstavljaju Osaćani kod Srebrenice. Oni imaju svoj poseban način rada, kao i jedan poseban tajni, „banalački”, sa mnogo romanskih i albanskih reči izmešani, jezik.

Posle austriske okupacije došlo je u Bosni i Hercegovini vrlo mnogo novotarija i u arhitekturi. Umetničkih ambicija bilo je u tom pogledu malo, naročito prvih vremena. U boljim građevinama davane su od početka XX veka s izvesnim planom dosta lepe mavarske fasade; a bilo je i pokušaja da se stvori bosanski tip kuća, sa kombinacijama lokalnih motiva i istočnjačkih dekoracija. Nesumnjivo najmonumentalnija zgrada nove Bosne i jedno doista umetničko delo jeste sarajevska gradska opština, u čijem stilu prevlađuju suptilno rađeni mavarsko-španski elementi.

VII

Slikarske umetnosti bilo je u Bosni i Hercegovini vrlo malo. Crkveni živopis, u koliko danas postoji, teško da je stariji od XVII veka. Zanimljivo je, da i u tom pravcu nailazimo na dubrovački uticaj. U dubrovačkom arhivu očuvana su dva ugovora iz 1501. i 1510. godine, koje su sklapali kaluđeri Trebinjskog Manastira sa dubrovačkim majstorima. U prvom ugovoru obavezivao se Matko Milić slikar („pictor”), da će učiti za godinu dana slikarskoj veštini kaluđera Marka Stefanovića; a u drugom pristajao je slikar Vinko Lavrentijev da iz Dubrovnika dođe u Trebinje i da tamo manastirsku crkvu živopiše „slikama i drugim ornamentima sa različitim bojama po naredbi i objašnjenju” kaluđera „po grčkom načinu” („more greco”). Na žalost, od tog nesumnjivo zanimljivog živopisa nije nam ostalo sigurna traga.

Najviše živopisa ostalo je po našim crkvama iz vremena vrlo aktivnog patrijarha Pajsija, u doba opšte obnove izografske umetnosti u svima našim zemljama. Od početka pa do sredine XVII veka živopisane su, „popisane”, kako vele savremeni natpisi, ove crkve i manastiri na području današnje Bosne i Hercegovine: 1609. Lomnica, Ozren, Žitomišljić (živopis ovog manastira danas nije očuvan); 1619. Zaval, 1630. Mostaći. Živopis u Dobrunu stariji je od tog vremena, a u Dobrićevu je nesumnjivo iz XVII veka. Ovog puta dolazili su u Bosnu i poneki izografi iz užeg područja pećske patrijaršije. Tako, na primer, znamo, da je pop Strahinja iz Budimlja živopisao ne samo Arhanđelovu crkvu u Kolašinu, nego čak i bosanski manastir Ozren.

Nešto stare slikarske umetnosti sačuvale su i nekolike džamije. Rad u njima bio je isključivo dekorativne prirode; arabeske, ornamenti, vešto crtane sure iz korana; ali uvek bez ikakvih figura i čak bez velikih i odviše snažnih linija. Takvih dekoracija ima Begova Džamija u Sarajevu; Aladža u Foči, koja je po tim šarama dobila i ime („šarena”) i Ibrahimagina džamija u Mostaru, sagrađena 1634. godine.

Godine 1915. nađen je kod Gornjeg Turbeta mauzolej čuvenog tepčije Batala bosanskog, koji je umro krajem XIV veka. Zidovi mauzoleja, bili su, čini se, „obojeni šarenim, živahnim bojama”. U katoličkoj crkvi u Olovu zidovi jednog grobničkog odelenja behu živopisani ribama kao simbolom smrti.

Profanih slika bilo je vrlo malo. Slika hercega Hrvoja u njegovom glagoljaškom misalu nije rađena od bosanskog umetnika; a slika kralja Tomaša, koja se nalazila u manastiru Sutjesci i za koju se tvrdi da je njemu savremena, nama se čini, iz mnogo razloga, da je docniji rad.

U Bosni i Hercegovini ima nekoliko „čudotvornih” Bogorodičinih slika, za koje su vezane mnoge legende sa poznatim i po celom hrišćanskom svetu raširenim Marijinim motivima. Od njih je među pravoslavnim naročito čuvena Čajnička Krasnica, koju veoma štuje pravoslavni i muslimanski elemenat istočne Bosne i severoistočne Hercegovine. Kod katolika bila je jedna tako čuvena Bogorodičina ikona u Rami, koja je odatle prenesena u Sinj; druga u Gradovrhu, koju je nekad na putu iz Zvornika probo jedan musliman i izazvao joj, kako ozbiljno tvrde fratri još i danas, pravu krv iz rane; a treća je Gospa od Olova, štovana od svih bez razlike vere. Sve ove tri katoličke Bogorodičine slike odnesene su iz Bosne u begu pred Turcima. Ni za jednu od njih ne zna se ko ih je radio i da li su domaće ili sa strane doneseno delo. Sa ovim kultom Bogorodice u vezi je i književnost o njoj. U Bosni je od XVII veka naročito mnogo čitano Agapijevo delo Spas grešnih u prevodu Samuila Bakačića. Neke legende odatle ušle su čak i u narodne priče. Ne manje popularne behu i legende M. Divkovića, isto iz XVII veka, o Čudesima iliti znamenjima Bogorodičinim.

Nešto više nego slikarstva bilo je skulpture. Ona se naročito negovala na grobnom kamenju, a posebno na onom u obliku sarkofaga. Ali je malo primeraka koji imaju umetnički značaj onih napred pomenutih stećaka iz Zgošće. Ipak, i u primitivnom radu bosanskih klesara ima izvesnih motiva i ambicija, koji zaslužuju pažnju. Kod arhitektonskih motiva najobičnije su arkade, ponekad sa rozetama na rubu, i opet očevidan uticaj susedne Dalmacije. Starije tradicije predstavljaju možda ornamentalni motivi spirale i vitice. Junačke i vlasteoske grobove označava grobno kamenje sa mačem, štitom i grbovima. Inače, na pojedinim stećcima pokušavane su i već i teže kompozicije, kao kolo, lov na jelene ili druge životinje i sredovečni megdan.

Potpuno neproučena je ostala još mnoga grana domaće umetnosti, koja se negovala s mnogo ambicija. Mislim u prvom redu na kujundžuluk. On se smatrao kao najotmeniji muški zanat i njegovi majstori kao ljudi koji s ljubavlju i ukusom usavršavaju svoj posao. Taj zanat je bio naročito razvijen i dobro nagrađivan; u nekim varošima, kao Sarajevu i Mostaru, postojale su čitave male mahale s imenom Kujundžiluk i sa dućanima tih majstora. Kujundžije su radile vanredno mnogo poslova: za crkve, kao kandila, krstove, ćivote, kadionice, okove za ikone, za knjige i dr.; sav nakit za žene od tepeluka do belenzuka; okivali su junačko oružje, naročito sablje i male puške; radili su i neke predmete za kuću i mnogo drugih stvari. Bilo je, dakle, mnogo prilika, kad se od pojedinaca tražilo da pokažu sve što mogu i kad je imala da se istakne ne samo njihova veština, nego i umetnička invencija i majstorska otmenost. Ženskom veziljskom radu obraćeno je već više pažnje i tu su prethodne studije u nekoliko započele. U rezbarskoj umetnosti, koja se naročito neguje u Konjicu, kao da prevlađuju motivi sa istočnjačkih obrazaca.

VIII

U Srednjem Veku, do pada Bosne pod Turke, pozorišne umetnosti nije bilo ni u daleko razvijenijim kulturnim sredinama, nego što je Bosna. Aleksander Baumgartner u svojoj Latinskoj i grčkoj književnosti hrišćanskih naroda ovako objašnjava tu pojavu: „Staro pozorište, koje je u vreme Eshila i Sofokla pokazivalo najveći cvat helenskog obrazovanja beše u doba rimskih careva spalo do takvog blata najgadnije razvrstanosti, da su ga hrišćanski učitelji i crkveni oci počevši od Tertulijana jednoglasno najoštrije osuđivali i najstrašnijim opomenama savetovali svet da ga se čuva. Pozorište i obožavanje razvrata postadoše istovetni. Qui iocari voluerit cum diabolo, non poterit gaudere cum Christo. [„Ko bi se hteo šaliti sa đavolom, neće se moći radovati sa Hristom.”] Ta reč Sv. Petra Hrizologa iz Ravene (406–450) izražava u najkraćem stanovište hrišćanske crkve prema pozorištu u njenim prvim stolećima. Ta s pravom zaslužena opšta anatema delovala je i u kasnijim stolećima i učinila je nemogućim da se razvije hrišćanska dramatika kao nastavak i u vezi sa oblicima stare tragedije i komedije".

Pa, ipak, ako nije bilo prave pozorišne umetnosti, postojala je umetnost pojedinih veštaka i njihovih manjih ili većih grupa. U nas su tu vrstu umetnosti jedno vreme izvodili Nemci. Prema prevodu Ilovačke Krmčije u našim zemljama znalo se još u XIII veku za nemački špilmane. Tamo se veli da „špilman skazujet se igrc” i dalje „špilman rekše glumc”. Za razne vrste glumaca šaldžija („sojtarija”, ioculatores, buffones) i glumaca uopšte („histriones") zna se u Bosni pouzdano u prvoj polovini XV veka. 1408. pominju se u Dubrovniku „cugularii" (isto što i jongleur) i bufoni bosanskog kralja, koji su tamo došli s jednim njegovim poslanikom i za svoju umetnost dobili neznatne poklone u novcu (18 perpera). Bosanski glumci dolaze u Dubrovnik obično o velikim svečanostima na dan Sv. Vlaha, da pred mnogobrojnom publikom pokažu svoju veštinu i dobiju poklone. Takve glumce drži ne samo kralj, nego i pojedina vlastela. 1410. pominju se šest žonglera i svirača vojvode Sandalja Hranića, koji učestvuju na dubrovačkoj svetkovini; kasnije ima spomena o glumcima i sviračima vojvode Petra Pavlovića, Đurđa Vojsalića, braće Zlatonosovića, Radoslava Pavlovića i dr. U svečanim prilikama, o svadbama, krštenjima i sl. slali su i Dubrovčani svoje svirače u Bosnu, kralju i vojvodama, da uveličaju veselje. Da je među tim glumcima bilo i naših ljudi kazuju jasno njihova imena. 1410. navodi se šaljivdžija Pribinja; 1455. jedan je komedijaš po imenu Mrvac čovek Hercega Stepana. U XVI veku, šaljući svoje glumce u Dubrovnik, Alibeg Pavlović piše: „Oto poslah moje glumce Radoja Vukosalića z družbom na vaše svetce, neka nam ste veseli”. Ova družba Radoja Vukosalića iz Bosne biće, izgleda, prva srpska poznata pozorišna trupa uopšte. Od XVI veka javljaju se i turski glumci sa svojim karađozom. 12. decembra 1522. godine rešavalo se u Dubrovniku da se daruju Turčin Zembaša i njegovi drugovi, koje im je preporučio susedni hercegovački sandžakbeg. Zanimljivo je, da je republika tom prilikom odlučila da predstavljačima pokloni 300 aspri, ali da ne izvode svojih igara.

Na žalost, danas nam nije ništa izbliže poznato, šta su predstavljali ti glumci; u čemu se sastojao ceo njihov rad; gde su sve nalazili uzore; ko je sačinjavao njihovu publiku i kakav je ukus bio u ove. Jedino, što se može s prilično sigurnosti tvrditi, to je činjenica da su ti glumci imali kao prvu dužnost da služe za uveseljavanje svojih gospodara. Posle pada moćne bosanske vlastele, naročito posle XVI veka, glumački zanat osetno propada i sve više dolazi u

redove cigana, gde naskoro postaje jedno do najpogrdnijih zanimanja. Reč sojtarija je u naše dane prešla već u listu teških ličnih uvreda.

Pozorišta se javljaju kod nas ponovo tek posle Okupacije. Prva pozorišna trupa Đorđa Protića, dajući nacionalne historiske komade, prošla je kroz izvesna mesta kao u triumfu. U Mostaru su je, kao kakve svatove, pratili s pesmom i svirkom nekoliko sati van varoši. Brzo posle toga, kod Srba naročito u vezi sa svetosavskim zabavama, učestale su diletantske predstave u svima glavnijim mestima Bosne i Hercegovine. Naši prvi književnici A. Šantić, J. Dučić, S. Ćorović, ulaze i među prve pozorišne diletante. Prvo stalno, poludiletantsko a poluprofesionalno pozorište, koje je imalo da stvara pozorišnu publiku i razvija njen ukus, stvorili su sarajevski Srbi 1912. godine, ali ga je vlast, posle godinu dana korisnog rada, silom ugušila.

Društveni odnošaji

I

U današnjim granicama Bosne i Hercegovine* živi u svemu po popisu od 1921. godine 1.889.929 stanovnika, za koju hiljadu manje nego 1910. kad ih je bilo 1.898.044. Taj manjak je nesumnjivo posledica rata i najbolji dokaz o velikim gubicima, koje su pretrpele ove dve oblasti, iako su samo jednim malim delom bile neposredno ratno područje. Taj manjak pogađa sve okruge, sem banjalučkog, što je isto tako najbolji dokaz da razlog za nj nije samo u tom što se u nekim ratovalo, nego opšte ratne nevolje sa svima njihovim obimnim posledicama. Sarajevski okrug imao je 1910. godine 288.061 stanovnika, a 1921. 287.214; tuzlanski 425.496–416.413; mostarski 267.038–265.330; travnički 284.561–280.709; bihaćki 229.071–217.023. Od tog stanovništva 43,9% su pravoslavni (oni imaju apsolutnu većinu sa 57% u banjalučkom i bihaćkom okrugu), 31,1% muslimani (najjači su u sarajevskom okrugu, gde ih ima 44,7% i u tuzlanskom, gde ih je 41,2%), a 23,6% katolici (najjači su u mostarskom okrugu, gde ih ima 43% i u travničkom, gde ih ima 39,2%). Srpskohrvatski kao maternji jezik ima ogromna većina stanovništva, 96,6%.

* Bosna je u glavnom zadržala svoje granice neizmenjene mnogo kroz čitav XIX vek, dok je Hercegovina izgubila dobru trećinu svog područja Berlinskim Kongresom 1878. i docnijom administrativnom podelom. Njena stara granica išla je do Drine, obuhvatajući Foču, Gora`de i Čajniče, koji i danas spadaju pod hercegovačku mitropoliju, i dalje Pivu, Drobnjak, Nikšić i Banjane. Staro stanovništvo pamti te granice, ali ih ponekad proširuje mimo stvarnost. „Ima ih koji drže da je i Kolašin u Hercegovini, a isto tako i Gornje Podrinje, pa čak i Glasinac”.

Godine 1910. bilo je u Bosni i Hercegovini 46.859 austriskih pripadnika; 61.151 mađarskih i hrvatskih; i 6581 stranac iz raznih drugih krajeva. Od 1880–1881. bosanska vlada počela je sa sistematskom kolonizacijom stranaca i stvorila je nekoliko njihova, u glavnom nemačka, naselja, od kojih su ponajjača: Rudolfstal (srez banjalučki), Vindhorst (gradiški) i Franc Jozefsfeld (beljinski). Upada u oči da su ta naselja dovođena gotovo isključivo u one krajeve gde su većinu sačinjavali pravoslavni. Nije s toga daleko pomisao da je vlada to činila s toga što je želela da tim kolonijama išara i proredi po nju najopasniji kompaktni pravoslavni elemenat. Prema tim naseljenicima vlada je pokazivala naročitu pažnju, na očitu štetu domaćih. Do 1906. godine data su na 1817 porodica raznih kolonista 218.923 dunuma zemlje,

a domaćima je do 1910. dato na 8980 porodica svega 231.646 dunuma. Dolazilo je, prema tom, na jednu stranu porodicu 120, a na domaću samo 26 dunuma. U jednom vrlo dokumentovanom članku g. Šćepan Grđić navodi čak i ovo: „Bilo je slučajeva, gdje su domaći krčili zemlju u rejonu kolonista, pa su ih koloniste najprije pustili da iskrče, a kad je zemlja bila uređena i iskrčena pomoću vlasti su ih otjerali sa te zemlje bez ikakve naknade”.

Od čitave površine zemlje u Bosni i Hercegovini samo su 22% njive, 16% pašnjaci a 50% šume. Pri takvom stanju razumljivo je da pet miliona metričkih centi žita, kolika je najveća njegova još vrlo primitivna proizvodnja, ne mogu ishraniti gotovo dva miliona stanovnika i da je s toga uvoz hrane potreban i u najboljim godinama. Industrija je u zemlji tek u razvitku. Možda će joj dati više poleta dosta bogati ugljeni majdani, od kojih su najvažniji Breza, Kakanj, Zenica, Kreka, Ugljevik, Mostar, Banja Luka. Lepe rezultate obećava bogati rudnik železne rudače Ljubija–Stari Majdan, koji već sada daje pola miliona tona. Veliki kompleksi šuma izazvali su u poslednje vreme naglu eksploataciju i izvoz šumske građe. Ima, međutim, čini se, dovoljno razloga bojazni da se ta eksploatacija, radi grabljivosti preduzimača, ne izvrgne u pusto haranje šuma.

„Do pred rat", tvrdio je g. Jovan Popović, stručan poznavalac tih stvari, „bila je Bosna i Hercegovina najača stočarska zemlja u Evropi”. Danas je to bogatstvo, zbog ratnih nevolja, znatno popustilo, ali je ipak osetno i što je glavno kao da ponovo pribira staru snagu.

II

Najteže pitanje, koje je do Oslobođenja pritiskivalo hrišćanskog zemljoradnika, bilo je nesumnjivo agrarno. O njemu bilo je delimično govora već u historiskom pregledu ove knjige. Ovde će se prikazati samo stanje od 1878. unapred.

Aga je – da govorimo o slučajevima kad se do zemlje dolazilo bez otimačine – ukmećavao težaka na svoje imanje tako što bi mu dao alat i stoku za rad i što bi mu podigao kuću. Kmet je za to najobičnije imao agi da daje trećinu žetve. Ni zemlja, ni kuća, ni alat nisu, prirodno, njegov prosed; ali dok je pošteno odgovarao svojim obavezama, nije mogao biti bez osude oteran sa zemlje. Za kmeta najamnika ti uveti ne bi bili odviše teški, da nije bilo i drugih nevolja. Za kmeta starosedeoca, koji je u nekoliko naraštaja natapao tu zemlju svojim znojem i kome je ona, možda, nekad i pripadala, taj vekovni rad za drugoga bio je veoma težak i sasvim je prirodno što je on roptao protiv toga.

Od prihoda sa svojih njiva težak je morao davati agi trećinu, državi desetinu, poljaru čuvarinu, do 1906. godine, sveštenički bir i odvojiti još seme za narednu godinu. Desetina se naplaćivala ne „u prirodi”, t. j. u samom žitu, nego u gotovu novcu, odmah po žetvi, kad je cena žitu najniža i kad za isplatu određene novčane sume treba prodati mnogo više nego desetinu ploda. Tako se desetina u stvari izmetnula u osminu, sedminu, a ponekad i u još teži deo. Osim toga, sama desetina nije se određivala po meri ploda, nego na klasu ili u snopu od oka, i s toga vrlo često nepravedno. Ovo tim pre, što su procenjivači, zloglasni „desetar” ili spahije, dobivale procenat od procenjenog ploda, pa je bilo u njihovom ličnom interesu da

prinos prikažu što većim. Tužbe na takav postupak bile su opasne, jer je desetar organ vlasti; a, pored, toga, za novu procenu morala je doći komisija, čije je troškove plaćao zemljoradnik kao pozivač, a seljak za čitavo vreme, dok komisija, ne dođe, nije smeo preneti žito na guvno, niti ga spasti od nevremena. Bilo je ponegde slučajeva, kad je komisija dolazila tek o Mitrovdanu i kad je pola žita već istrulelo. Nevolju je pojačavalo to što su age, znajući da je procena desetine obično iznad stvarnosti, uzimale nju kao osnovu za svoje traženje trećine. Kako je procena desetara smatrana kao službena, to je bilo lako razumljivo, da bi pri svakom sporu samo težak izgubio. Tim pre, što se agrarne parnice za dugo nisu vodile na sudu, koji bi koliko-toliko pazio na pravdu, nego pred političkim vlastima, koje su stvar cenile samo sa svog gledišta. Najposle, da nepravda bude veća, aga je tražio trećinu iz cela prihoda, ne dozvoljavajući da se izdvoji seme kao zajednički izdataka njegov i zemljoradnikov.

Te nevolje kmetova izazivale su živo saučešće kod njihovih humanih sugrađana. Donošene su vrlo oštre rezolucije i obrazovane čak čitave stranke i frakcije, da zaštite ubogog kmeta. Njegove tegobe našle su svoga izraza i u književnosti. Petar Kočić ima veoma uzbuđenu pesmu u prozi, Kmeti, koja nije ništa drugo nego težak jauk ogorčenih; njegov popularni David Štrbac ustaje protiv „proklete trećine i desetine”; a u drugoj jednoj pripoveci podrugljiva sentencija kazuje: „U ovog cara ima za svašto škola, samo nema za desetara. Nit’ ima, veli, u oku kantara, nit u ovog cara škole za desetara”. Aleksa Šantić dao je iskreno saosećajni vapaj težaka Na njivi:

O klasje moje ispod golih brda,

Moj crni hljebe, krvlju poštrapani,

Ko mi te štedi, ko li mi te brani,

Od gladnih ptica, moja muko tvrda?…

–––––––––––––––––––––––––––––––––

—–––––––––––––––––––––––––––––––

Svu muku moju, napor crna roba,

Požnjeće silni bez truda, u miru,

A meni samo, k’o psu u sindžiru,

Baciće mrvu!

Po statistici od 1910. godine bilo je u Bosni i Hercegovini 10.463 aga sa kmetlucima i sa 40460 porodičnih članova. Kmetova, međutim, bilo je 79.677 sa 444.920 kućnih članova, što će reći 32% celokupnog stanovništva zemlje. Pored toga, bilo je 31.416 kmetova, koji su imali i nešto sopstvene zemlje, sa 205.744 porodična člana. Ukupan broj kmetova davao je 46% stanovništva; gotovo polovinu cele Bosne i Hercegovine. Od aga bio je 91% musliman; a od čistih kmetova 74% bili su pravoslavni, 21% katolici, a samo 5% muslimani. Tako je agrarno pitanje dobilo neminovno još i versko obeležje, što je znatno komplikovalo stvar.

Muslimani su, šta više, rešavanje agrarnog pitanja oglasili manje kao klasno, a više kao versko pitanje. Svaka njihova stranka smatrala je s toga pokretanje agrarnog pitanja kao znak neprijateljstva i tražila odmah sve moguće saveze, da bi mu odbila opasnost. Naivni i sa starim shvatanjima oni su verovali da se jedno tako važno socijalno pitanje dade izbeći ili zaobići političkim nameštanjima i nisu nikad osećali da se u svom sopstvenom interesu treba požuriti da pitanje reše što pre i što povoljnije, dok nije uzelo maha i prešlo u huk.

Agrarni tereti davali su kroz čitav XIX vek česta povoda tužbama hrišćanskog stanovništva i bili su neposredan razlog za razne lokalne ustanke. Evropa je bila poplavljena tužbama i opisima tih nepravda. Znajući to, grof Andraši je na Berlinskom Kongresu, u želji da opravda austrougarsku okupaciju tih pokrajina, izjavljivao: „Porta bi morala raspraviti agrarno pitanje, glavni izvor sviju periodičnih potresa koji su uznemiravali te krajeve, a to je zadatak načičkan smetnjama među narodom rastrgnutim mržnjom religioznom i društvenom zlopamtljivošću, zadatak koji bi mogla izvršiti samo vlada jaka i nepristrasna u zemlji u kojoj je svojina nepokretnih imanja u rukama muslimana, a u kojoj su većina stanovništva hrišćani rabotnici i zakupnici tih imanja”. Pa, ipak, austriska vlada, po Okupaciji, nije prišla rešavanju tog pitanja. Ona je nalazila da je begovski elemenat, koji vrši odlučni uticaj na muslimanske mase, odlično oruđe za njenu konzervativno-reakcionarnu politiku; a pored toga, imajući nameru da svoj uticaj proširi sve do Soluna, Austrija nije nipošto htela da otuđi ili ogorči muslimanski elemenat. Radi toga, ona i rešavanje agrarnih parnica ostavlja sve do 1907. godine samo nadležnosti političkih, dobro instruisanih, vlasti.

Otkupljivanje kmetova vršilo se fakultativno i vrlo sporo. Od 1879–1904. otkupljena su samo 20.193 kmetluka. Sve to stvaralo je u zemlji veliko nezadovoljstvo hrišćanskih, uglavnom srpskih kmetova, i dovodilo često do vrlo oštrih sukoba između aga i kmetova i između kmetova i vlasti. Pokret seobe Srba iz Nevesinja 1902. godine imao je kao uzrok ponajviše agrarne nevolje; a veliki pokret kmetova u severnoj Bosni 1910. nosio je čisto karakter agrarne pobune. Ferdinand Šmid, profesor lajpciškog univerziteta, osuđivao je, s toga, još pre rata čitav način austriske agrarne reforme. „Kalajeva konzervativna agrarna politika”, veli on, „morala je pretrpeti brodolom i znači u svakom pravcu tešku, šta više možda najtežu pogrešku, koja je učinjena u upravi Bosne i Hercegovine”.

Oslobođenje, koje je donela pobeda nad centralnim vlastima 1918. godine, značilo je za Bosnu i Hercegovinu dvostruku radost. Ono je donelo ne samo narodno ujedinjenje i duhovno osvešćivanje, nego i ekonomsku slobodu za najveći deo pravog radnog naroda.

III

Prvi otpor našeg naroda protiv nove austriske vlasti bio je u tradiciji starih ustaških akcija. Kad je austrougarska vlast stala kupiti po Hercegovini mladiće za svoju vojsku, javio se u njoj, kao ranije a i tada u Boki Kotorskoj, živ pokret da se narod protiv toga silom odupre. Dati svoju decu da služe i brane cara i državu, koji nisu bili voljeni i koji su smatrani kao nametnici, činilo se našem svetu kao težak greh. U zemlji s toga odmah, na samom početku 1882. godine, planu jak ustanak. U njemu su učestvovali pravoslavni i muslimani; a glavne

vođe behu Stojan Kovačević, Pero Tunguz, Salko Forta i Đoka Radović. Potpirivač ustanka bila je aktivna mostarska srpska opština. Radi toga ona bi razjurena, a glavni domaćini mostarski optuženi radi veleizdaje i pozatvarani. Ustanak nije prihvatila sva Hercegovina, nego u glavnom mostarski, nevesinjski, fočanski, a samo delimično bilećki srez. Gacko sa vojvodom Bogdanom Zimonjićem ostade mirno zadovoljivši se, u glavnom, tim što je tom prilikom sredilo svoje agrarne odnošaje s muslimanskim zemljevlasnicima. Pa, ipak, ustanak, i tako lokalizovan, zadade ozbiljne brige austriskim vlastima. Njima je trebalo punih šest meseci i velik deo trupa da savladaju pobunjenike i da dobiju koliko toliko sređeno stanje.

Kad je taj ustanak od 1882. godine bio ugušen, nastala je u zemlji dugo vremena osetna bezglavost. Srbija je tih i narednih godina preživljavala svoje najteže unutrašnje krize; zaječarsku bunu, rat s Bugarima, abdikaciju kralja Milana, goračićke scene, ukidanje ustava i dr., i za više godina ona nije mogla da bude naročito privlačna tačka za Srbe iz ostalih krajeva. Crna Gora zamerila se opet svojim pasivnim držanjem za vreme ustanka mnogim Hercegovcima i cetinjskom dvoru trebalo je mnogo poruka i obaveštenja da ponovo pridobije ljude i opravda svoje držanje. Naš narod imao je, međutim, da izdržava težak pritisak Kalajeva režima. Svima sredstvima se radilo na tom da se razbije stvoreni zajednički front pravoslavnih i muslimana, dok je bačeno seme razdora između pravoslavnih i katolika, Srba i Hrvata, već ponegde donosilo žalosne posledice bratske borbe. U takvim prilikama Srbi se zbijaju u čvrstu zajednicu i kao jedinu garantiju za svoje samoodržanje smatraju svoje srpske škole i crkve.

Pravoslavne crkvene opštine u Bosni i Hercegovini imale su jednu vrstu svoje avtonomije pod turskom vlašću. Upravljajući same sobom one su najveći deo svojih prihoda trošile, sem na crkvu i izuzetne verske i humane potrebe, u glavnom na izdržavanje svojih škola. Njihovu upravu, koja je bila u stalnom dodiru s mesnim parosima, sačinjavalo je 12 crkvenih kmetova, predstavnika svih ponegde dobro organizovanih esnafa. Opštine te bile su pune samosvesti i nisu lako puštale da se sužava njihov delokrug i utiče na njihove odluke. Još u XVII veku ima pomena da je sarajevska pravoslavna opština dolazila u sukob sa crkvenim vlastima braneći svoja prava. Oko 1685. godine, radi sukoba sa mitropolitom Atanasijem, na Sarajlije je bila bačena čak crkvena kletva i oduzeti im sveštenici. U svojoj tužbi patrijarhu pisale su Sarajlije 1688. godine kako im vladika prebacuje: „Ne beže popovi ot harača nego ot sinov crkovnih, – počto mu nije ugodno čto postavljamo sinove crkovne da paze crkovno”. Sličnih sukoba bilo je i u prvim godinama XVIII veka sa patrijarhom Mojsijem. Ovo najbolje svedoči koliko su opštine bile uporne u svojim shvatanjima i imale svestan stav prema crkvenim vlastima. Prirodna je stvar da su ljudi bili još uporniji prema tuđinskim vlastima i da su svoju avtonomiju branili svom energijom.

Znajući da su srpske škole, izdržavane od takvih opština, vrlo aktivno središte za nacionalno vaspitavanje, austriska je vlada upotrebljavala stotine načina da im otešča ili onemogući rad. Kao jedno od jakih sredstava učinilo im se to da ih liši novčanih izvora iz crkvenih opština i da preko sebi odanih crkvenih lica dobije što jači uticaj na školu i njenu nastavu. Da bi rastavila od naroda njegovo sveštenstvo, austriska vlada preduzima čitav niz dobro promišljenih mera. 28. marta 1880. godine izradila je od carigradskog patrijarha pristanka da austriski car ima pravo biranja i imenovanja episkopa u Bosni i Hercegovini i tim najjače

oružje, da preko episkopa, potpuno zavisnih od nje, deluje i na niže sveštenstvo. Prvi episkop, koji je pokazao odlučan stav prema vladinim namerama, sarajevski mitropolit Sava Kosanović, bio je naskoro penzionisan. U 1884. godini osnovala je vlada pravoslavnu bogosloviju u Reljevu, želeći da u njoj obrazuje pitomce po svom nahođenju i da spreči dolazak đaka iz srbijanskih i ruskih zavoda. Odmah posle toga, da bi što jače uticala na sveštenstvo, vlada uzima na sebe pravo da određuje obim parohija i prema tom i obim parohiskih prihoda. Stvorene su osim toga i izvesne svešteničke sinekure. To sve, na žalost, deluje i unosi naskoro razdor u narod. Srećom, veći i čestitiji deo sveštenstva video je dobro o čem se radi i ostao je uz svoje ljude. Da spreče taj štetni uticaj tuđinske vlasti u svojoj crkvi i školi, neke pravoslavne opštine kreću 1896. godine odlučnu borbu, za svoju crkvenu-školsku samoupravu. Taj pokret nailazi brzo na velik odziv u narodu, jer se odmah osetilo da se iza na oči dosta uskog programa krije dublji značaj. Iza tog avtonomnog pokreta, doista, razvija se široka opozicija celom režimu i austrougarskoj upravi uopšte. Vlasti su pokušale da opoziciju uguše silom, ne poznavajući dovoljno borbene i otporne osobine naše rase.

Uz pravoslavne počeli su svoju borbu za avtonomiju od 1899. godine i muslimani potaknuti na to, posle raznih drugih bezobzirnosti, nasilnim odvođenjem i preveravanjem jedne njihove devojke iz okoline Mostara. Na čelu njihova pokreta bio je mostarski muftija Ali efendija Džabić, koga su vlasti, kao i Kosanovića, odmah smenile sa tog uglednog položaja. Između pravoslavne i muslimanske opozicije dođe tokom rada do tešnjih veza i sa čisto verskih pitanja njihove tužbe pređoše i na politička. U leto 1908. već je kao zajednički program ujedinjene opozicije bilo traženje da Bosna i Hercegovina dobiju i svoju političku avtonomiju. U jesen te godine oni, isto tako, zajednički protestuju i protiv nezakonito proglašene aneksije.

Posle smrti ministra V. Kalaja (1903.), njegov naslednik Stevan Burijan nije hteo da nastavlja dotadašnju politiku krute sile i kušao je da nađe izlaz iz te borbe. Popuštajući u dosta tačaka on je 1905. odobrio pravoslavnim crkveno-prosvetnu samoupravu, koju su tražili. Kod mlađe inteligencije u zemlji nova odredba je naišla na dosta oštru kritiku; nešto zbog njene složenosti, nešto zbog jaka uticaja data nedovoljno sigurnoj jerarhiji; a ponajviše iz straha, da iza dobijanja te samouprave ne malakše opozicioni duh. Grupu političara, koja se borila za avtonomiju, predstavljao je jedno vreme Srpski Vjesnik u Mostaru (1897–1904.), koji je u stvari bio više porodični nego pravi narodni organ; a posle njega Srpska Riječ. Organ mlađe bosanske inteligencije bio je u glavnom Narod. Ovi mlađi su odmah bacili na dnevni red čisto politička pitanja o građanskim slobodama i sa naglaskom su tražili uvođenje ustavnosti. Muslimani su nastavili svoju borbu za versku avtonomiju još dalje vezujući uz versko još i agrarno pitanje. Dovršili su je s uspehom za vreme aneksione krize 1909. godine, kada je „vakufsko-mearifski avtonomni statut” dobio carsku sankciju. Posle aneksije i turskog prepuštanja Bosne Austro-Ugarskoj i muslimanska opozicija napušta svoje borbeno držanje i bori se samo za aginske interese.

Katolici su bili u verskom pogledu potpuno zadovoljni austro-ugarskom upravom. Iako najmalobrojniji u Bosni i Hercegovini, oni su nesumnjivo bili najviše povlašćeni. Njihove veze sa katoličkim austriskim dvorom potiču od ranije; još 1838. pisali su oni caru Ferdinandu „našem poslje Boga jedinom zaštitniku", koji je 1840. postao vrhovni pokrovitelj katolika Bosne i Hercegovine. Naskoro posle Okupacije, 1881., dovedene su jezuite u Bosnu i još te

godine osnovala je vlada njihovu gimnaziju u Travniku, prvu u celoj zemlji. Jezuite, obasute bogatom milošću, dobivaju punu vlast i stavljaju se često iznad zakona. Bezobzirni u verskom prozelitizmu, oni izazivaju protiv sebe česte napadaje i to ne samo pravoslavnih i muslimana, nego čak i njihove verske sabraće. Borba između franjevaca i jezuita vodila se jedno vreme na očigled celog sveta. Svi katolici u zemlji podeliše se u dva tabora. Franjevci imađahu za sobom gotovo sav katolički puk i domaću inteligenciju, okupljenu u Hrvatskoj Zajednici sa političkim organom istog imena (osnovanim 1909. godine). Jezuite su imale svoju Katoličku Udrugu i organ Hrvatski Dnevnik. Njih je pomagala vlada i sav došljački svet. Po imenu se jasno vidi da je Zajednica polagala više na nacionalni, a Udruga na verski momenat. Franjevci, koji su preko pet stotina godina bili glavni pobornici katolicizma u zemlji, pod najtežim prilikama, kad je ljudski život bio jeftiniji od jedne dobre puške, bili su, ponajviše radi svoje verske pomirljivosti, potisnuti i vidno zapostavljeni na račun borbenih i nesumnjivo kulturno jačih jezuita. Nadbiskupsko mesto u Sarajevu dobiva jezuit, a ne franjevac. Na sve tužbe protiv jezuita i njihovog nasrtivog i krajnje netolerantnog nadbiskupa Josipa Štadlera iz Rima i Beča stizao je stalno jedan isti odgovor: Manet et manebit! Pored svega toga, franjevci nisu sve do pred kraj Svetskog Rata pokazivali ničim da bi bili nezadovoljni vladinim upravnim sistemom. Tek tokom rata stao je dobar deo franjevaca, sa njihovim svetovnim vođom, Tugomirom Alaupovićem, u redove pristaša Krfskoga Pakta; dok su jezuite do kraja izdržale kao verni pobornici habzburške dinastije i nekadašnje dunavske monarhije.

IV

Jevrejske kolonije na Balkanskom Poluostrvu vrlo su česte već u XII veku. Svi grčki gradovi i primorska mesta Maćedonije imaju svoje jevrejske opštine, s posebnom organizacijom, i dozvoljavaju im slobodan razmah, naročito u trgovini. Na zapadu Jevreja ima ponajviše u Mlecima. Njihov broj tamo iznosi 1152. godine na 1300 stalno naseljenih lica, koja stanuju delom u Mestrama, a delom na Spinalungi. Na ovom drugom mestu stanovali su ponajviše oni Jevreji koji su imali trgovačkih veza sa Dalmacijom i albanskim gradovima. Iz Mletaka je jedan deo Jevreja silazio i u primorske gradove, gde su bili trgovci ili lekari, a ređe su se iz primorja upućivali u unutrašnjost. U Bosni i Srbiji o Jevrejima za dugo nema pomena; dok je u Bugarskoj, u XIV veku, jedna Jevrejka došla čak na carski presto, kao druga žena cara Aleksandra.

Nov i jak priliv Jevreja u balkanske zemlje, koje su tada bile pod turskom vlašću, javlja se krajem XV veka, posle oslobođenja Španije od Mavara. Španija je oduvek važila kao kula katolicizma. Od 1480. godine u njoj vlada inkvizicija i mrki likovi ćutljivih i svirepih kardinala inkvizitora. Od časa kada je sva zemlja došla pod vlast katoličkog vladara i kad više nije trebalo nikakvih obzira prema inovernicima za eventualnu političku saradnju, katolička reakcija počinje naročito da besni. Njene su žrtve u prvom redu takozvani maranos, Jevreji, koji i pokršteni ne izgledaju dovoljno pouzdani, i onda svi drugi inoverci iz reda. Progoni Jevreja uzimaju maha i dovode najposle do najoštrijih mera. Radi toga od 1492. počinje jevrejsko iseljavanje u masama i bežanje naročito u zemlje turskog sultana, gde se prema Jevrejima postupalo najčovečnije. Da je to bežanje bilo praćeno sa mnogo nevolje i da su

izgnanici imali da pretrpe vrlo teške dane razume se samo po sebi; sudbina izbeglica svuda i svagda najobičnije je jedan dug niz bolnih udaraca.

Najveći deo španjolskih Jevreja uputio se u glavna mesta turske carevine, u Carigrad, Solun, Jedrene, gde su sve do danas ostali poznati pod imenom, Sefaradim, Sefardim, što će reći Španjolci. Manji deo došao je na obale Jadranskog Mora, u područje mletačke republike, gde su bili obeležavani kao „Ebrei Ponentini" za razliku od dotadašnjih „ Ebrei Levantini".

Prvi pomen o Jevrejima u Bosni potiču iz polovine XVI veka, iz kadiskih šerijatskih sidžila u Sarajevu. Godine 1565. tražila su dvojica jevrejskih trgovaca naplate nekih svojih dugovanja, a jedan od njih imao je i parnicu sa svojim kiridžijom. Nema sumnje da su ti trgovci već od ranije živeli u Sarajevu, gde su, da bi mogli uterivati dug, imali najpre da stvore trgovačke veze i udese pazar. To mišljenje bi pomagala i jedna nedovoljno utvrđena vest da je oko 1541. bilo u Sarajevu 30–40 Jevreja, koji su se bavili trgovinom. Ali, zanimljivo, to su bili samci, koji su dolazili obično iz Soluna, i o velikim praznicima, išli natrag svojim porodicama. Sigurno je, međutim, da je broj Jevreja u Sarajevu u drugoj polovini XVI veka bio dosta porastao, jer se 1580–1581. podiže za njih poseban odeo, geto, za vreme Sijavuš paše Atika. Geto je, prema jednoj belešci, podignut na molbu sarajevskih muslimana, koji su se tužili da Jevreji mnogo larmaju i da im remete kućni red i da mnogo barataju s vatrom što je za lako zapaljivo Sarajevo bilo od posebne opasnosti.

Jedan deo Jevreja krenuo je iz Sarajeva u trgovački naročito razvijeni Dubrovnik, i počeo je tamo da se bavi trgovinom. Ali, slobodni Dubrovnik je u verskom pogledu bio strožiji od ostale Dalmacije i jevrejski trgovci u njemu nisu zadugo mogli da dođu do pravog razvoja svog posla. Mnogo bolje oni su stali u Spljetu. Kao njihovu pažnju prema tom gradu treba istaći predlog Danijela Rodriga, jednog vrlo bistrog Jevrejina, koji je 1577. godine podneo mletačkom senatu predlog da se razvije Spljet i da postane prva luka Jadranskog Mora, daleko naprednija od Dubrovnika. Mletački senat, kome su razlozi Rodrigovi brzo legli u pamet, prihvatio je rado taj predlog i poverio je odmah samom Rodrigu da ga privodi u delo. Ideja Rodrigova je bila da se u Spljet skrene sva trgovina sa Bosnom i da to postane glavno izvozno mesto. Da se to postigne on je nameravao podići velike staje za kiridžiske konje i konačište za njihove pratioce, a uz to velike magazine za trgovačku robu. Ali taj plan naiđe na opoziciju. Spljetska vlastela digla se protiv toga, što je sama imala da štetuje, jer su dotad hanovi i staje bili u rukama njihovih ljudi. S druge strane javila se, pored dubrovačke, još i opozicija izvesnih turskih vlasti iz susedstva, naročito od neretvanskog emina, koji se s razlogom bojao, da će onda, kad se digne Spljet, izgubiti gotovo sav ekonomski značaj put niz Neretvu. Ali je mletačka vlada, uviđajući korist od Rodrigova plana, ostala čvrsta u odluci i uspela, doista, da postigne neke uspehe. Kao nagradu za to dobio je Rodrigo izvesne povlastice za sebe i svoje suvernike i postao je jevrejski konzul u Spljetu. Godine 1592. izvedeni su poslovi koje je imao u planu Rodrigo i oni su ispali po volji svim zainteresovanim činiocima. Spljetski knez i kapetan pisao je 11. oktobra 1594. svojoj vladi u Mletke, „da splitsko stovarište daje mnogo više od onoga, što su se nadali”. Uz to stovarište, koje je bilo od ogromne koristi za Spljet i skrenulo u nj veći deo bosanske i balkanske trgovine, podigli su Jevreji, na molbu spljetske opštine, a po dozvoli mletačke vlade, i prvu banku u tom gradu, koja je imala da finansira velik deo poraslih trgovačkih poslova. Uslov je samo bio da se u banci ne sme naplaćivati

veći interes od 15%. Prirodna je stvar da su se spljetskim stovarištem i bančinim kreditom Jevreji služili u velikoj meri i da je to znatno podiglo i njihovo blagostanje i njihov uticaj. Koliki je značaj spljetskih Jevreja vidi se najbolje po ovom: Josif Penso, njihov konzul oko 1630. godine, kreditira mletačke službene predstavnike kod bosanskog paše; on sam ide kao predstavnik mletačkih vlasti ne samo izvesnim manjim turskim susedima, nego čak i samom bosanskom veziru.

U Bosni Jevreji su bili uvek uz turske vlasti. To je činjeno nešto iz zahvalnosti za dobar prijem, a nešto iz potrebe da ne budu smetani u radu. U XVII veku nema, istina, o njima mnogo podataka, ali iz onih što postoje da se videti nekoliko zanimljivih stvari. Najveći deo sarajevske jevrejske kolonije su trgovci, koji imaju poslovnih veza najviše sa Mlecima. Kolonija je već prilično organizovana: ima svoj hram, svoju opštinu, svoje groblje i svoju školu. Velik deo sarajevskih porodica toga vremena ima čisto španjolska imena: Rosado, Kuriel, Alavo, Fajon, Nones, Pardo, Penso, Perez; dobar deo potiče verovatno iz Italije: Krispi, de Mantova, Benveniste, Navaro, Sonino, Tolentino. Turski uticaj da se videti u imenima koja se u XVI i početkom XVII veka javljaju u Bosni, danas su tamo potpuno iščezla, kao primera radi: Alavo, Almuli, Franko, Farki, Gurmisan, Zevi, Burla, Eljasaf, Magreso, Sorožan i dr., ali se javljaju na drugim stranama, kao primera radi u Beogradu Gabaj i Ruso. Druge porodice iz tih dana održale su svoje potomke sve do danas, kao Altarac, Baruh, Kajon, Danon, Alkalaj, Finci, Katan, Pinto, Papo, Levi, Salom i dr.

U XVII veku Sarajevo je dalo i jednog čuvenog avanturistu, Nehemiju Kija Kajona. Rođen tu, on je svoju prvu mladost proveo u Palestini, gde se i školovao; posle se, u osamnaestoj godini, vratio ponovo u Sarajevo i tu se oženio. Ali se nije mogao da smiri u svom rodnom mestu i počeo je da putuje, pouzdavajući se, u glavnom, u svoju kabalističku veštinu. Na istoku; u Solunu, Carigradu i Maloj Aziji, pa i u Italiji, on je brzo izigrao svoju ulogu i bio proglašen za jeretika; ali je za to imao više sreće na zapadu i severu, naročito u Berlinu. Glavni protivnik Kajonov bio je rabiner nemačke opštine u Amsterdamu, Haham Zebi ili Zevi Aškenazi, koji je jedno vreme pre toga bio rabiner i u Sarajevu, od 1687–1697. godine. Njemu je najposle, posle dugih raspravljanja, uspelo, da i na zapadu prikaže Kajona u pravoj svetlosti.

Za veze između beogradskih i sarajevskih Jevreja, koje se mogu lako pretpostaviti i inače, imamo i nesumnjivih dokaza. Baš u Kajonovom procesu, u Amsterdamu, data je jedna izjava nekadašnjih beogradskih Jevreja, iz koje se vidi da su sarajevski trgovci dolazili u Beograd da tamo pazaruju. Iz Sarajeva ti su trgovci išli obično preko Vlasenica na Zvornik, a odatle bi se lađom spuštali do Beograda.

Napadaj princa Evgena Savojskog na Sarajevo 1697. godine naneo je štete i sarajevskim Jevrejima. Dovoljno je poznata stvar, kako je tada princ surovo besneo protiv grada. U sarajevskoj srpskoj opštini ostalo je o tom nekoliko beležaka, iz kojih se vidi da su tom prilikom stradali i neki pravoslavni hrišćani i nekoliko Jevreja, koji su bili silom odvedeni iz svoje otadžbine. Tom prilikom je izgoreo i jevrejski geto.

U XVIII veku jevrejski trgovci dobivaju još veći značaj. Oni su, kao dobri trgovci, stekli velike kapitale, podigli svoj ugled i uspevaju da stiču i osetan uticaj. Oni su verovnici bosanskih paša i turskih činovnika, uvek pohlepnih na novac i gotovo redovno oskudnih. Oni

čak kreditiraju i pravoslavne vladike u Bosni, specijalno sarajevskog, i taj dug, koji se nakupio za izvestan niz godina, iznosi jednom zamašnu sumu od 22145 groša. To sve, naravno, pojačava i broj jevrejskih kolonista. U Sarajevu je oko 1779. bilo 214 jevrejskih domaćina, što pretpostavlja populaciju od kakvih 1000 duša. Zanimljivo je da je Beograd u prvoj polovini XVIII veka imao samo oko 30 jevrejskih porodica.

U Sarajevu su, u to vreme, Jevreji izradili sami jedan svoj opštinski statut (1731.). Po njemu, svi su bili dužni plaćati opštinski prirez, koji im bude razrezan. Bogatiji, odnosno oni koji plaćaju više prireza, imali su pravo biti članovi uprave, a oni su je jedino i birali. Kao pravoslavni Srbi i Jevreji su imali svoju zasebnu školu. Samo su jevrejski opštinski prihodi bili veći od pravoslavnih; očevidno s toga, što su Jevreji, kao trgovci, bili bogatiji. Oko godine 1740. jevrejski su prihodi iznosili na 200.000 aspri godišnje, dok su pravoslavni imali svega oko 150.000. Glavni rabiner, odnosno haham, imao je mesečnu platu od 2000 aspri, od prilike 1 1/2 zlatni dinar. Učitelj je prolazio gore; on je morao da se ispomaže radom i van škole. U školu išla su samo muška deca; ženska su ostajala kod kuća. Zauzeti trgovinom i praktični ljudi, sarajevski Jevreji nisu se mnogo bavili knjigom i naukom. Iz njihovih redova zadugo nema nijednog lica, sem Kajona, koje bi steklo neki veći glas svojom znanošću. Čak ni za rabinere nemaju svoj podmladak, nego sve do druge polovine XVIII veka dovode na ta mesta tuđa lica. Tek David Pardo, rodom Mlečanin, koji je iz Dubrovnika i Spljeta došao u Sarajevo (1768.), stvorio je kakav-takav naučni podmladak, A to je trebalo tim više, što je glavni rabiner bio i glavni sudija u jevrejskim parnicama i trebao pored verskog da zna, nesumnjivo, i običajno narodno pravo i posebne prilike zemlje, u kojoj deluje. Beograd je u tom pogledu, izgleda, bio pred Sarajevom. Jer, u Beogradu, sredinom XIX veka postoji već i jedna beogradska jevrejska štamparija, koja radi, dok Sarajevo, samo u izuzetnim slučajevima, ima lica književne aktivnosti.

Ali, dok su se ljudi kretali na razne strane i u trgovačkom dodiru oštrili svoje prirodne sposobnosti, dotle su žene ostajale povučene i prilično u neznanju. Položaj žene u muslimanskim sredinama bio je dosta težak. Uticaj islamskih pogleda na odnosno između ljudi i žena i na žene uopšte osetan je kod svih naroda njihove države. Slobodno kretanje žena na ulici nije bilo rado viđeno ili je moglo da ima drugih neprilika. Radi toga se žene uvijaju u čaršave kad idu ulicom i kriju se od muških pogleda. To su činile i pravoslavne i katoličke žene, naročito mlađe, za koje je bilo više opasnosti. Jevrejske žene i devojke postupale su isto tako. To ograđivanje od sveta imalo je, prirodno, štetnih posledica za opšte obrazovanje ženskih, iako je, s druge strane, razvijalo unutrašnji život u porodici i znatno doprinosilo jačanju porodičnog morala.

„Pravno stanje Jevreja isto je kao i drugih nemuslimana u turskome carstvu. Centralna vlast u Carigradu ih štiti zakonima i fermanima, koji im se daju od prilike do prilike. Ali ih nije kadra uvjek zaštiti od samovoljnih valija i drugih pojedinaca. Za to su bili izloženi čestome globljenju.” Ali, u glavnom, oni se drže uz vlast i ne žele nikad da učestvuju u pokretima političke prirode ili u opasnim ustancima, tako čestima u bosanskoj prošlosti. Njihove glavne kolonije su u mestima gde su središnje turske vlasti, koje im mogu dati brzu i neposrednu pomoć. Pored Sarajeva Jevreji u Bosni imaju svoju veću koloniju, sa samostalnom organizacijom, samo još u Travniku, gde je za duže vremena bilo vezirsko sedište. Inače,

Jevreji „plaćaju harač kao i druga raja, i to treću klasu (oko 1763.) po 2 1/4 groša na glavu. Za vrlo siromašne plaća opština kao i u Srba”. Pri davanju komore Jevreji su imali da plaćaju trećinu od onog, što je bilo određeno za hrišćane. U jednoj belešci stoji da su Jevreji za komoru davali, doista, jednu trećinu; drugu trećinu plaćale su ćurčije, kao najbogatiji esnaf u gradu, a treću trećinu plaćalo je sedam ostalih esnafa. Za gradnju puteva, mostova i drugih prometnih ustanova moralo se ili kulučiti ili se otkupiti, a za gradnju vojnih objekata moralo se lično raditi. U sarajevskim pinakama nalaze se beleške o tom da su Jevreji morali davati skup otkup da bi samo mogli subotom biti oslobođeni od prisilnog rada na tim objektima.

Ima ponekad i drugih plaćanja. U tursko vreme hrišćani i jevreji nisu smeli nositi isto odelo kao i Turci. U tom pogledu vladali su naročiti propisi. Među ostalim to je vredelo i za obuću. Nemuslimani su morali, i muški i ženske, nositi crnu obuću; dok su muslimani imali pravo na crvene firale, a muslimanke na žute. Jevrejske žene osećale su tu zabranu kao poniženje; a smelije su se odlučivale da ponesu žute cipele. Muževljeva kesa imala je posle da plaća taj kapris, bilo da se davala globa, bilo da se pružalo mito, da se stvar zataška.

Drugi otkupi bivali su radi surovijih zahteva. Turci, često bezobzirni do brutalnosti, imali su ponekad običaj, svirep i obesan, da vešaju krivce na vratima tuđih bogomolja. Tako su, na pravoslavnoj crkvi u Sarajevu, licem na Vaskrs, u dva maha obesili jednog čoveka. Tako su 1747. hteli i na vratima jevrejskog geta da obese jednu ženu i samo otkup od 4000 aspri spasao je nedužne Jevreje od te napasti. Takvi slučajevi ponavljali su se godine 1753., 1754., 1766., 1779., 1785., i dr. što znači, da su turske siledžije napravile od tog jednu vrstu prihoda.

Najveći deo jevrejskih kolonija zanimao se trgovinom. Osim trgovine, Jevreji su imali i drugih zanimanja. Naročito je mnogo lečnika iz njihove sredine. Polovina dubrovačkih lekara jevrejskog je porekla; a sličan je slučaj i u Bosni. Pored toga ima i nešto zanatlija ali njihov broj nije veliki. Jedino u Spljetu izgleda da su jevrejski krojači, koji su ponekad bili i prodavači odela, postali opasan takmac, jer se protiv njih vode ogorčene borbe.

V

Jezik kojim se u Bosni i Hercegovini govori jeste srpskohrvatski štokavskog narečja. Ali, po refleksu starog glasa, bosansko-hercegovački lokalni govori nisu jednoga tipa, isto kao što nisu jednog tipa i po svom naglasku, ni po svojoj starini. Reke Bosna i Neretva predstavljaju, u glavnom, granicu između jekavskog i ikavskog govora; na desnoj stani Bosne je jekavski, a na drugoj ikavski, dok je kod granice na Neretvi obratan slučaj. Ali ta podela nije samo geografska, nego donekle i verska. Katolici i muslimani su na označenom području isključivo ikavci, dok su pravoslavni, daleko od obeleženih granica, gotovo iz reda samo jekavci. Među jekavcima, na označenom području, u istočnoj Hercegovini, a manje u istočnoj Bosni, i muslimani su dobrim delom jekavci, dok se kod katolika nalazi vrlo mnogo ikavaca. Objašnjenje za to biće, u glavnom, ova činjenica. Po proučavanjima naselja središnje i zapadne Bosne danas se sve očitije vidi da je velik deo pravoslavnog stanovništva u tim oblastima doseljenik iz naših jugoistočnih krajeva. Od početka XVIII veka, piše Jefto Dedijer, koji se dugo bavio proučavanjima naselja, „naseliše hercegovački planištaci veći dio

sarajevskog i tuzlanskog okružja… Starija su bila doseljavanja Hercegovaca u travničko, bihaćko i banjalučko okružje”. G. Vladislav Skarić, u jednoj velikoj raspravi, tvrdi da je našao „nesumnjivih znakova, da pravoslavni narod, ako i ne sav, a ono dobrim dijelom nije autohton u sjeverozapadnoj Bosni, već došljak s daleka juga”, ponajviše iz Hercegovine i susednih oblasti. Jasno je, s toga, da su ti hercegovački doseljenici doneli svoje lokalne jezične osobine i delovali njima i na zatečene malobrojnije starince svoje vere. Kako su se kod nas ljudi raznih vera, podovjeni u svojim oblastima, selima ili mahalama malo mešali, to je sasvim prirodno da su do kraja zadržali pored drugih i osobine svoga govora. Sličan je slučaj i sa katolicima, za koje se tvrdi da im većinu čine težačke porodice iz susednih zemalja. „U Posavini, prevlađuju doseljenici iz Hrvatske i Slavonije, u zapadnom dijelu iz Dalmacije".

Kao glavna osobina hercegovačkog govora uzima se u prvom redu njegova akcentuacija, koja predstavlja najnoviju fazu u razvitku našeg jezika. Druge crte bile bi u nekim oblicima deklinacije (n. pr. mesto starog selom-selima ili m. kolijeh-kolima); u izgovoru samog refleksa glasa (n. pr. lijepo, liepo, ljepo) i dr. Prema hercegovačkom stoji bosanski ikavski govor, sa izvesnim čakavskim crtama (n. pr. šć za št, šćap; j za đ, meja za međa; j za lj; grupa tъj, dъj daje tj, dj i dr., sa mnogo starih oblika i sa starijom akcentuacijom. U tom govoru nastalo je još dosta davno uzajamno mešanje starijeg štokavskog govora sa govorom čakavskih naselja zapadne i severozapadne Bosne. Vrlo je verovatno da su hercegovački doseljenici doneli čist štokavski elemenat i u stari Dubrovnik, gde je u govoru bilo ponekih čakavskih crta. Danas svuda preko škole, društva i usled drugih činilaca prodire na čitavom području štokavsko-jekavski izgovor.

Bosanske povelje i mnogobrojni natpisi pisani su pretežno u narodnom jeziku, ponekad vrlo živom i u stvari ne mnogo različnom od današnjih oblika. Arhaizam bosanskih pisara sastojao se samo u ponekim grafičkim osobinama, poteklim nesumnjivo iz nekadašnje jezične potrebe (n. pr. pisanje "jat" za a i ja, čuvanje jakog poluglasa ъ, neimanje znaka "je" i dr.). Inače, za razliku od raških pisara, kod kojih je prevlađivao kaluđerski, književni srpskoslovenski jezik, bosanski su pisari bili bez književnih ambicija i neposredniji. Otud su njihovi tekstovi dragocen prilog za historiju našeg jezika, gotovo ponajbolji koje imamo.

Turska dugogodišnja vlast i uticaj islamske kulture u Bosni ostavili su mnogo traga u leksikalnom delu njenog narečja. Ni u jednoj našoj pokrajini, sem južne Srbije, nema toliko turcizma kao u Bosni i Hercegovini, niti su igde još uvek u tolikoj upotrebi kao tamo. Pored toga, u dolini južne Neretve i u okolini Trebinja oseća se i vrlo jak uticaj talijansko-dalmatinskih jezičnih osobina. Nije, najposle, prošla bez ikakva traga ni četrdesetogodišnja vlada nemačkog jezika i kulture. Ali taj sav nanos nije, srećom, dopro do same bitnosti jezičnog duha i da se, s nešto pažnje i vaspitavanja, svesti na bezopasnu meru.

Hercegovačko-bosansko narečje, kao centralno i za uho najblagoglasnije, sa dosta preliva (ije za prosto i i e), vrlo rano je došlo na veliku cenu i bilo oglašavano kao pravo književno narečje, koje treba da prime svi srpskohrvatski pisci. Prvi je tu misao izneo još 1640. čakavac po poreklu, B. Kašić, jedan od glavnih predstavnika katoličke reakcije u našoj književnosti. Dubrovački dramatičar Džore Palmotić naročito je „išao za onim govorom koji je u upotrebi kod suseda Bosanaca”. Jedan pisac iz XVIII veka, Ivan Popović, tvrdio je opet čak ovo:

„bosansko je narečje među slovenski što je atičko među grčkima”. Tako misli dobar deo naših pisaca u XVII i XVIII veku. U XIX veku jedan pripadnik toga narečja, Vuk Karadžić, uspeo je da svoj dijalekat i u novoj srpskoj književnosti podigne na stepen književnog jezika. On je pisao otsečno i jasno: „Srpski se govori najčistije i najpravilnije u Hercegovini i u Bosni” i dao je i svoje teoretske razloge za tu tvrdnju.

Nekoliko najuglednijih književnika i naučenjaka srpskih, hrvatskih i slovenačkih, izdalo je 1850. jedan manifest, u kome su objavili, „da je najpravije i najbolje primiti južno narečje, da bude književno, i to a) zato, što najviše naroda tako govori, b) što je ono najbliže staromu slovenskom jeziku, a po tome i svijema ostalijem jezicima slavenskijem, c) što su gotovo sve narodne pjesme u njemu pjevane, d) što je sva stara dubrovačka književnost u njemu spisana, e) što najviše književnika i istočnoga i zapadnog vjerozakona već tako piše”. Za vreme Vukova kulta, odmah iza sredine XIX veka, dobar deo srpskih književnika pisao je tim narečjem, isto kao i kod Hrvata, gde je južno narečje vremenom postalo opšteknjiževno. Ali, znatan deo Srba, i to pisaca od glasa i prave vrednosti, ponajviše rodom iz Srbije i Vojvodine, nije ipak hteo da napusti svog ekavskog, istočnog narečja. Kako su ti pisci živeli u središtima u kojima se najviše stvarala i negovala književnosti i gde se na nju najviše uticalo, njihovo pisanje je počelo sve više da uzima maha, dok nije počelo očito da pobeđuje. U krajevima neoslobođenog Srpstva primer Beograda i moralni uticaj Srbije imali su i inače odsudno dejstvo. I kad je 1913. godine, posle balkanskih ratova, Jovan Skerlić krenuo ponovo pitanje, da li da se primi kao opšte književno južno ili istočno narečje, svi srpski pisci Bosne i Hercegovine izjasnili su se potpuno za istočno kao narečje Srbijino. Svetozar Ćorović pisao je tada reči svih nas: „Ja bih da uzmemo istočno narečje i zato, i kad ne bi drugih razloga ni bilo samo zato – jer njime govore junaci sa Kumanova i Bregalnice. Oni su nas rastresli, razbudili, digli; oni su, onako veliki i slavni, ginući za brata, prvi učinili da pravo osjetimo: kako smo i koliko smo jedno, nerazdvojno.”

Glavna literatura o Bosni i Hercegovini

Ova knjiga, priređena za šire obrazovane krugove, većim svojim delom je izvod iz velikog piščeva spisa Historija Bosne, koja će izaći u izdanju Državne Štamparije. Tu je navedena, u svakom pitanju, upotrebljena građa izvora i literature, na osnovu koje je stvaran čitav prikaz. Ovde, u ovoj knjizi, pisac upućuje čitaoce samo na ona dela, koja daju opšta obaveštenja o Bosni, ili na njene knjige, koje prikazuju veće partije. Literatura pojedinih zbirki izvora, monografija i članaka nije davata.

Opšti spisi: Asbóth J., Bosnien und die Herzegowina. Wien, 1888. – Renner H., Durch Bosnien und die Herzegovina, Berlin 1897. – Bosnien und Herzegovina (Die öster.-ungar. Monarchie in Wort und Bild). Wien 1901. – Olivier L., La Bosnie et l’ Herzegovine. Paris (bez datuma) – Dedijer J., Hercegovina (Naselja VI). Beograd, 1909. – Bosna i Hercegovina. Izdala sarajevska sekcija udruženja jugoslov. inženjera i arhitekata. Sarajevo, 1922.

Historiski pregled: Truhelka Š., Kulturne prilike Bosne i Hercegovine u prehistoričko doba. Sarajevo, 1914. – Patsch K., Zbirke rimskih i grčkih starina u b. h. zemaljskom muzeju. Sarajevo, 1915. – Patsch C., Dier Herzegovina einst und jetzt. (Historische Wanderungen im Karst und an der Adria I) Wien, 1922. – Klaić V., Poviest Bosne. Zagreb, 1882. – Jovanović

Lj., O prošlosti Bosne i Hercegovine. Beograd, 1909. – Stanojević St., Istorija Bosne i Hercegovine. Beograd, 1909. – Prelog M., Povijest Bosne, I-III, Sarajevo (bez datuma).

Književnost u Bosni i Hercegovini: Ruvarac I., Nešto o Bosni dabarskoj i dabro bosanskoj episkopiji i o srpskim manastirima u Bosni. (Godišnjica, II). Beograd 1878. – Prohaska D., Das kroatisch-serbische Schrifttum in Bosnien und der Herzegowina. Zagreb, 1911. – Kemura S.–Ćorović V., Serbokroatische Dîchtungen bosnischer Moslims. Sarajevo, 1912. – Bašagić S., Bošnjaci i Hercegovci u islamskoj književnosti. Sarajevo, 1912. (Glasnik Zem. Muzeja, XXIV, 1-3) – Jelinić J., Kultura i bosanski franjevci. Sarajevo I, 1912; II, 1915. - Ćorović V., Die herzegowinischen Klöster. (Wissenschaftliche Miteilungen, XIII). Wien, 1915. Starinar, I, Beograd, 1923. – Popović P., Jugoslovensko književno t kao celina. (Glas CIV). Karlovci, 1922.

Kulturne prilike: Jireček C., Die Handelsstrassen und Bergwerke von Serbien und Bosnien. Prag, 1879. – Kemura S., Sarajevske džamije (Glasnik Zem. Muzeja XXI–XXIII). Sarajevo, 1909–1912. – (Ćorović V.), Podaci za proučavanje prosvjetnog rada u Bosni i Hercegovini. Sarajevo, 1911. – Truhelka Ć., Osvrt na sredovječne kulturne spomenike Bosne. Sarajevo, 1914.

Društveni odnosi: Schmid F., Bosnien und die Herzegovina unter der Verwaltung Österreich-Ungarns. Leipzig ,1914. – Rešetar M., Der Štokavische Dialekt. (Schriften der Balkankommission VIII) Wien, 1907. – Belić A., O srpskim ili hrvatskim dijalektima. (Glas LXXVIII), Beograd, 1908 – Levy M., Die Septhardim in Bosnien, Sarajevo, 1911. – Truhelka Ć., Historička podloga agrarnog pitanja u Bosni. (Glasnik Zem. Muzeja, XXVIII). Sarajevo, 1915. – Skarić Vladislav, Porijeklo pravoslavnoga naroda u sjeverozapadnoj Bosni. (Glasnik Zem. Muzeja XXX), Sarajevo, 1919. – Jeremić R., O poreklu stanovništva tuzlanske oblasti (Glasnik geografskog društva, VII–VIII), Beograd, 1922. – Milojević B., Kupreško, Vukovsko, Ravno i Glamočko polje. (Naselja XIII), Beograd, 1923.