Vladimir orovi CRNA KNJIGA Patnje Srba Bosne i Hercegovine za vreme svetskog rata 1914-1918

Nesravnjiva historijska vremena, koja smo pro�življavali u ovih apokalipti kih sedam godina i iji smo zna aj uo ili ve svi stvaranjem na�še velike ujedinjene otad�žbine i svesnim

spremanjem za nov odsek na�šeg nacionalnog �života, treba da budu osvetljena sa svake strane. Pokolenje, kome je pisano, da svojim �žrtvama stvori dosad neosporno najobimnije i idejno najdublje uspehe u povest srpskog plemena, ovakvo kakvo je, i sa svojim mitskim pregaranjem i sa svojim sitnim strastima, veliko pored svega, �što se gledano iz bliza gubi u prose nosti, to pokoljenje, silno po svom aktivnom sudeoni�štvu na stvaranju Novog i Velikog, nije manje historijski va�žno i po svom pasivnom mu eni kom delu i vredi da se posebno prika�že za vremena, koja e, posmatraju i otvoreno iz dalje perspektive, imati da se neposredno uvere kako je doista itav na�š narod, itav, prvi put od kako imamo svoju historiju, podjednako sudelovao u izgradnji ideje i dela daju i za njih �živote i zdravu snagu na bojnim poljanama kao i po prepunjenim austrijskim tamnicama i logorima. Pasivne su �žrtve ak mnogo bolnije. Utro�šene bez vidne neposredne koristi za pokret, one su dokumenti

intenzivnosti ose anja i izvesne nacionalne mistike i u mnogim sredinama tek nu�žni podsticaji za ja e zbli�žavanje i otpor, ali uvek pra ene saznanjem, da bi druk ije upotrebljene imale daleko znatniji uspeh. Mu enici ideje moraju da budu prikazani i njihova imena zabele�žena za posebne stranice historije ovog pokreta, koji e, kao i svi dotle, imati da utvrdi kako se ta pojava stalno ponavlja u na�šoj pro�šlosti i dobija gotovo oblik jedne nacionalne periodike. ak ni najpopularnijem junaku na�še narodne pesme nije bilo su eno, da izmakne tamnici i da ne zazire od eminih ve�šala. Krst je za nas bio ne samo simbol historijske borbe prema polumesecu, nego i pravo obele�žje Golgote, na kome se nekoliko stole a raspinjala vera i svest jednog naroda. Ovog zadnjeg puta, izgleda, silnije i svirepije nego ikad pre.

Jo�š u zatvoru do�šao sam na misao, slu�šaju i strahote pre�živelog, donekle o evidac i sam, da pobele�žim i saberem sve, �što je na�š svet podneo od 1914-1918. godine, od dana atentata na Franca Ferdinanda pa do oslobo enja. Kad se, u travni kom zatvoru, dala donekle i materijalna mogu nost za to, po eli smo sa prikupljanjem gradiva. Me u na�šim drugovima bilo ih je dosta, koji su sami prepatili vrlo mnogo i vrlo mnogo videli svojim o ima. Ranije, a delomi no i tu, zapa�žaju i izvesnu sklonost prepri avanju i nevi enog i dopunjavanju kod nekih lica iz na�šeg pri ala kog kruga ja sam, mole i prijatelje da mi pobele�že stvari, tra�žio izri no od njih, da mi saop�šte samo ono, �što su sami videli svojim o ima i sami na sebi iskusili. Jer voleo sam imati i manje, ali tim pouzdanije podatke. Kad sam pred kraj 1917. iza�šao iz zatvora i u Zagrebu na�šao prilike da sredim svoje odno�šaje, dobio sam od kruga redakcije Glasa Slovenaca, Hrvata i Srba, u vezi sa organizacijom Jugoslovenskog Kluba u Be u, ponudu, da za be ke delegacije i Jugoslovenski Odbor u Parizu izradim sistematski pregled svih patnja i pribavim �što obilniji materijal fotografija ve�šanja i drugih progona.

itave 1918. godine radio sam na tom poslu i u avgustu otpremio velik deo toga preko Praga za Pariz. Predusretljivost g. dra Sr ana Budisavljevi a, koji je bio glavni faktor u toj akciji, omogu ila mi je, da sam se dugo vremena mogao baviti samo tim stvarima.

Materijal, koji mi ovde iznosimo, ne obuhvata sve, �što se ima re i. I pored ljubaznih predusretljivosti s mnogo strana i pored mnogo ustupljenih bele�žaka i podataka (kao od g.

prote Du�šana Kecmanovi a, Danila Dimovi a, Nikole Kosti a, Veljka Mitrakovi a, Bo�židara Tomi a, Radoslava Pare�žanina) ovde se ipak nije moglo sabrati sve. Mnoga usta, i to ona, �što bi imala najvi�še da ka�žu, zanemela su zauvek. Mnogi nisu imali prilike, da saop�šte nekom pismenom svoje do�življaje; mnogi, od pismenijih, nerado ili nezgodno pi�šu. Mnogo se kod nekih, naro ito mla ih, i pomerilo u istinitosti prikaza, dobilo pone�što tu ih elemenata i postalo vrlo problemati no za ovakav jedan posao. Naro ito se to prime ava kod mnogih dopisa u novinama, gde se esto puta, da bi se delovanje izvesne li nosti ja e podvuklo, doga aji prikazuju vrlo subjektivno i ne uvek u skladu sa drugim svedocima. Radi toga se od te gra e moglo upotrebiti samo ono, �što je potvr ivano i drugim saop�štenjima. U tom mi je dosta pomogao materijal, koji je bio slat Jugoslovenskom Klubu u Be i meni ustupljen. Dobrotom g. dr-a Vladimira Andri a dobio sam sve spise trebinjskog vojnog suda, kao najdragoceniji materijal za ovakvu radnju. Moj brat, pokojni Svetozar, napisao je Bele�ške jednog taoca, svoje do�življaje iz mostarskog garnizona, objavljene posle u Narodnom Jedinstvu 1919. i posebno kod I. . ur evi a.

Da se potakne �što vi�še prikupljanje ove gra e objavljen je u Narodnom Jedinstvu od 11. februara 1919. cirkular Zemaljske Vlade pod natpisom "Zulum austrijsko-ugarskog re�žima", u kom su se stavljala konkretna pitanja za mnoge stvari i podatke ovog dela. Odziv nije bio zadovoljavaju i, jer su mnogi inovnici, koji su u prvom redu trebali da daju odgovore, imali li nih ra una, da stvar prika�žu na svoj na in ili da uop�šte ve�što izbegnu postavljenom pitanju.

Ja sam se ovde, sasvim razumljivo, ograni io samo na Bosnu i Hercegovinu. Da sam preuzeo �širi posao ne bih uop�šte dospeo da ga na vreme razradim, jer bi mnogo meseci trebalo utro�šiti na proveravanje lica, koja su doprinosila gra u i na kriti ki pregled materijala, da i ne govorimo o tom koliko bi organizacija takvog rada, bez prethodnih veza, bila ote�š ana s jedne strane nepoverenjem, a s druge opasno�š u. ak ni za samu Bosnu nije se moglo posti i sve �što je bilo u planu. Zapla�šeni progonima 1914. godine mnogi su se na�ši ljudi o evidno ustru avali, da u u u ma kakav posao tajne prirode i uperen protiv vlasti i nisu nikako hteli ni da im se samo ime spomene. Otud su izvesne oblasti i doga aji ostali bez svog potpunog i detaljnog izlaganja i otud pojedine neravnosti u prikazu predmeta.

Jedan kratak, ali politi ki vrlo va�žan sukus svih rekriminacija iz ovog dela, dat je u memorandumu bosanskih politi ara, izra enom od Danila Dimovi a, koji je podnesen grofu Stevanu Tisi u Sarajevu 20. septembra 1918., kad je do�šao da se informi�še o prilikama u Bosni i Hercegovini i da provede izvesnu agitaciju za re�šenje bosanskog pitanja u ugarskom smislu. Memorandum taj glasi ovako:

"Prije rata imali smo bar neku sjenu ustavnosti i to malo sudelovanja u dr�žavnoj upravi po elo je stvarati u�žu vezu izmenu naroda i dr�žave.

Do�šao je rat. Kod nas se pokazao ne samo kao strahota borbe dr�žave protiv dr�žave, nego kao strahota borbe dr�žave protiv vlastitih dr�žavljana. Relativna ve ina na�ših sugra ana, t. j. svi Srbi pravoslavni bili su izra�ženi najstra�šnijim progonima. Izgledalo je tako, kao da svakog pravoslavnog Srbina smatraju atentatorom. Srbima je bio u monarhiji nave�šten rat ve stra�šnim, poduzetim pod za�štitom javnih vlasti, progonima. Na po etku rata uhap�šeno je nekoliko hiljada Srba i strpano po raznim tamnicama i kazamatima bez sudske i bez administrativne istrage ili presude. Usljed lo�šeg i ne ovje nog postupka znatan dio tih ljudi je obolio i podlegao. U svakom selu u svakom gradi u uzet je ve i broj taoca. To je institucija, koju ne poznaje pravo nijedne kulturne i pravne dr�žave ovog veka. Po toj instituciji bivaju gra ani vlastite dr�žave uhap�šeni i predani vojnicima s tom napomenom, da ih ti vojnici imaju

pravo odmah ubiti, im se makar �što desi, ime bi bili ugro�ženi interesi vojske, sigurnost mostova i �željeznica. Po toj instituciji imali su dakle gra ani da plate glavom za tu a dela, koja su esto bila plod podmetnute li ne osvete. Mnogi od njih ubijen je bez krivnje, a mnogi bez ikakva razloga.

To zna i povredu najprimitivnijih prava ovje ijih, to zna i ga�ženje velikog na ela pravnog, postavljenog jo�š u srednjem veku, a koje glasi: poena teneat actoris.

U to su do�šli kazneni progoni pred vojnim i gra anskim sudovima. Mi moramo da istaknemo da je to pravosu e preterano strogo sudilo ne samo u pogledu kazne, nego i u pogledu kvalifikacije ina. Sudilo se na smrt, gde za to predpostava zakonskih nije bilo. Samo blagost, ovje nost i milost mladog vladara izbavila je ve i broj osu enika, koje su sudovi ne samo

osudili na smrt, nego i predlo�žili, da se smrtna kazna i ovr�ši. Kao poseban i karakteristi an slu aj navodimo to, da je jedan narodni poslanik, umirovljeni profesor, otac �šestero dece, li�šen penzije i osu en na te�šku tamnicu mada je u�živao imunitet - za to, �što u saborskoj sednici 1. nije ustao, kad je predsednik javio kraljevu zahvalu na estitci za ozdravljenje, 2. �što je do�šao u obi nom odelu na �žalobnu sednicu za pokojnim prestolonaslednikom [slu aj �Š epana Gr i a].

Osim sudskih progona i justifikacija, mno�štvo je na�ših Srba ubijeno, zapaljeno i obe�šeno bez istrage suda, i to ne samo mu�škaraca, nego �žena i dece. To su ve inom inile uz redovitu vojsku one ete, �što ih je uz pla u svakakvih elemenata osnovao general Potijorek. Od tih elemenata, koji su organizovani i komandovani bili, pretrpio je na�š narod naju�žasnije patnje.

I ako se po veri razlikujemo, mi smo sinovi jednog naroda, mi smo krv iste krvi. Ideja narodnog jedinstva Hrvata, Srba i Slovenaca prodrla je u sve narodne slojeve. Ona je postala politi kom verom i dogmom na�šeg narodnog bi a. Zato muke i patnje, �što ih je morao srpski deo jedinstvenog na�šeg naroda trpiti, odjeknule su duboko u srcu i du�ši Hrvata i Slovenaca.

No nisu samo Srbi trpili usled strahovlade u po etku rata i usled te�škog pritiska vojni kog apsolutizma do danas. Svima nama u Bosni i Hercegovini oduzeta su ustavna prava. Vlada je radila kako se njoj najshodnije inilo, bez obzira na �želje i potrebe naroda. Kod nas je narod usljed ogromnih ratnih �žrtava i patnja propao. Slu ajevi umiranja od gladi bili su obi na pojava u pojedinim krajevima Bosne i Hercegovine. Toga ne bi bilo, da je narod po svom predstavni�štvu mogao vr�šiti svoj zakoniti upliv na dr�žavnu upravu. Nijedan narod monarhije nije morao doprineti razmerno toliko �žrtvi u krvi, koliko ispa eni narod Bosne i Hercegovine. Pored tih nerazmernih �žrtava u krvi nametnute su na�šem obespravljenom narodu jo�š i prekomerne �žrtve u imetku.

Ni u jednoj pokrajini Austro-Ugarske monarhije nisu porezi ubrani u onoj visini kao kod nas, ni u jednoj pokrajini nisu ratna podavanja i rekvizicije u tolikoj mjeri i uz tako niske cijene prova ane, kao u Bosni i Hercegovini. Na�ši seljaci, na�ši zemljoposednici li�šeni su uz minimalne naknade njihovih zemaljskih produkata i stoke tako, da na�še ekonomsko stanje nije samo do�šlo u krizu nego stoji pred katastrofalnom propasti.

Na�še narodno predstavni�štvo raspu�šteno je, autonomija kotareva, okru�žja obustavljena je bila. Zakonom zagarantovana vjersko-prosvetna autonomija srpsko-pravoslavnih eparhija i uprava ukinuta je naredbenim putem. Sloboda sastajanja je potpuno ukinuta. O slobodi �štampe ne mo�že se ni govoriti. Ne dopu�šta se �šta vi�še ni dolazak novina u Bosnu i Hercegovinu, koje stoje pod cenzurom dr�žavnih odvjetnika u monarhiji. Sloboda kretanja, a da u blizini nema

ratnih operacija, ograni ena je tako, da i najkra i put ovisi o milosti policije i dozvoli vojni ke vlasti. Svaki putnik koji dolazi iz monarhije u Bosnu dobiva utisak, kao da dolazi jo�š i danas u stranu dr�žavu.

Politi ki osu enici, kod kojih zakon propisuje posebno postupanje, ame jo�š i danas kao obi ni osu enici i zlo inci u centralnoj kaznioni u Zenici u gvozdenim kavezima kao �životinje, uz slabu hranu i neobi no strogi postupak, koji se protiv njih do u tan ine provodi. U Austriji je ve davno izdana op a amnestija ak i za one, za koje su sudovi prona�šli, da su ka�žnjiva dela protiv dr�žave za vrijeme rata po inili. U Ugarskoj nije u toj mjeri ni bilo osu ivanja.

Na�š je sabor prihvatio zakonsku osnovu o uvedenju srpskohrvatskog jezika u Bosni i Hercegovini. Bosna i Hercegovina su zemlje sa isklju ivim stanovni�štvom srpskohrvatske narodnosti pa ta zakonska osnova ne samo da nije predlo�žena na sankciju, nego se - premda je dobila predsankciju - njema ki jezik naredbenim, zakonskim putem i praksom neobi no �širi u na�šoj upravi, dok se u isto doba izgoni iz uprave nama svima milo i sveto pismo irilovo. Ove metode potje u iz glava centralista, koji jedinstvom nema kog jezika ho e da provedu svoje ciljeve protiv kojih je Va�ša Preuzvi�šenost ustala kao ministar predsednik, ozna iv�ši takove ciljeve i te�žnje imenom, kakvo im pripada.

U kratkim crtama izneli smo patnje, muke, nevolje i poni�ženja, �što ih je narod u Bosni i Hercegovini pretrpio, a podnosi ih jo�š i danas. Ovo je samo bleda slika na�ših prilika. Pojedine injenice, kojih ima neizmeran broj, tek bi je osvetlile potpuno. Tada bi se tek mogla shvatiti

tragedija na�šeg narodnog �života. Od streljanja, ve�šanja, palenja i ubijanja nesretna sudbina dovela nas je do umiranja od gladi.

Uz ovakvo stanje i ovakav postupak prema nama svaki misaon i razborit ovek razume e i na�še raspolo�ženje, razume e na�še tmurne ose aje, isprepletene emerom i gor inom.

Na�še ose aje razume e naro ito sin ma arskog naroda, koji je narod u borbi za svoju slobodu, za svoja narodna, gra anska i ustavna prava doprinio ogromne �žrtve i pretrpeo u�žasne patnje. Neka se Va�ša Preuzvi�šenost duhom vrati u ona te�ška vremena, koja je ma arski narod pretrpio u godini 1848. i poslije toga. Pred Vas e izbiti slika brutalnog apsolutizma, u kome su Hajnau i Lambert vje�šanjem i streljanjem gu�šili narodni pokret ma arski i Vi ete na i potpuno opravdanim, �što se sav ma arski narod tu io od apsolutisti ke i germanizatorske ere Bahova sistema, i �što se je zanosio nadom na bolje vremena svoje ustavne i narodne slobode. Tako ete i nas mo i pravedno razumeti.

Treba da bude bolje, treba da bude druk ije, pa da se narod osvijesti i trgne iz ove apatije ove otu enosti i poti�štenosti, da zna, da nije samo objekat upravne sile, nego da je gra anin sa pravima i du�žnostima.

Pretpostave za drugo raspolo�ženje i za drugi rad jesu ove: 1. Potpuna amnestija politi kih osu enika. 2. Naknada �štete svim nevino nastradalim. 3. Osiguranje prehrane. 4. Uspostava ustavnosti sazivom raspu�štenog sabora uz potpuno slobodne naknadne izbore. 5. Uprava zemlje mo�že se predati samo ljudima saborskog poverenja. Tek kad ovo ispunjeno bude, mo�že se putem narodnog predstavni�štva pristupiti re�šavanju ostalih pitanja

Na�š itavi narod Srba, Hrvata i Slovenaca pretrpio je u monarhiji veoma mnogo za vreme ovoga rata. Danas jo�š stoji Dalmacija, Slovenija, Istra, Koru�ška bez svojih zemaljskih

predstavni�štva pod upravom tu eg inovni�štva U Hrvatskoj je jedino odr�žan ustavni re�žim. Pa i tamo ispadaju svaki as pretnje sa stra�šilom neustavnosti i komesarijata, a jednoglasno primljene zakonske osnove ne mogu da postanu zakonom. To budi u nas ose aje, koji ne mogu biti skloni dr�žavi. To budi u nama predose aje, �što rastu u sjeni i mraku neslobode.

Mi osje amo jedno sa svom na�šom istokrvnom bra om Hrvatima, Srbima i Slovencima ma gde oni bili. Mi znamo, da na kruglji zemaljskoj ne mo�žemo izolovano �živeti, nego da nas ve na�š polo�žaj upu uje na iskren i po�šten sporazum sa geografski najbli�žim narodom kraljevine Ugarske. Da taj sporazum mo�že iskren i po�šten biti treba da ga stvore dva ravnopravna i dr�žavno samostalna naroda.

Mi Srbi, Hrvati i Slovenci nismo danas ravnopravni sa narodom ma arskim. Mi smo danas roblje nezarobljeno, koje nosi la�žni naslov dr�žavljana.

Dok kod se gornje predpostave ne ispune, dok god mi moramo da �živimo u ovom politi kom i gra anskom ropstvu, mi nismo u stanju dati slobodne izjave. "Na�še narodno pitanje ne mo�že se re�šavati bez naroda, ono se ne mo�že samo delomi no re�šavati, nego u celini i to na temelju prava narodnog samo odre enja. Svako drugo re�šenje, me u koja ubrajamo i direktno i bez privole narodne nameravano prisajedinjenje Ugarskoj, bilo bi nasilje, koje bi urodilo najgorim posledicama za nutarnju sigurnost i spolja�šnji mir. Napa ena du�ša na�šeg jedinstvenog naroda Srba, Hrvata i Slovenaca, ako nasiljem i nepravdom raskomadani budemo, pro i e mu eni ki put borbe da u njemu sagori i propadne ili da postigne jedinstvo i slobodu svoju."

Taj su memorandum potpisali ovim redom: Risto Had�ži-Damjanovi , Mato Bekavac, Pero Todorovi , uro D�žamonja, Jovo Pe�šut, Gavro Ga�ši , or e Pejanovi , Dr. fra Julijan Jelini , Karlo Cankar, Dr. Ljubo Simi , Gligorije Jeftanovi , Vojislav �Šola, Dr. Jozo Sunari , Pero Stokanovi , Dr. Milan Jojki , Danilo Dimovi , Fra Ljubo Gali , Dr. Savo Ljubibrati , Dr. Luka abraji , Dr. Vlado Andri , Vjekoslav Jelavi , Stjeran Suba�ši , Dr. Marko Alaupovi , Dr. fra Karlo Iki .

Zanimljivo je u ovakvoj prilici uti po mogu nosti i drugu stranu. General Stjepan Sarkoti , poglavar Bosne i Hercegovine, bio je pri povratku iz Bosne za Be u Zagrebu zatvoren u jednom hotelu i posle, po naredbi Zemaljske Vlade u Sarajevu, pu�šten, 15. novembra 1918. on je uputio Narodnom Ve u u Zagrebu svoj protest i obranu ovog sadr�žaja:

"Sve ano protestiram radi na meni izvedenih nasilja u Sl. Brodu i Zagrebu i nadodajem slede e:

Ja sam bio do mog dobrovoljnog odstupa kano poglavar B. i H. organ Njegovog Veli anstva i zajedni kog ministra finansija i samo njima odgovoran. Moju nalo�ženu zada u: "U B. i H. mir i red uzdr�žati, svako nastojanje koje vodi izvan monarhije zaprije iti, politike ne trpiti, zemlje od neprijatelja obraniti, objektivno upravljati i dinasti ka uvstva njegovati" ispunjavao sam mirnom i primjernom du�žno�š u.

Novoj vladi nisam pravio nikakvih pote�ško a, dapa e i�šao sam joj iskreno i otvoreno na ruku i preporu io to svim vojnim oblastima i inovni�štvu. Jedino sam je molio, da se u interesu zemlje i dobre uprave ne prenagli.

Ja sam joj izjavio, da sam predao kroz baruna �Špicmilera Njegovu Veli anstvu moju demisiju, ali odgovora jo�š nemam, izim �što mi �Špicmiler telegrafira, da sam ja sada u Bosni potrebit

kano nikada i da po ekam na upute, koje e mi donesti moj zamjenik g. urkovi , kojeg sam ja u Be poslao, da sve razjasni i ka�že, da je sada absolutni kurs jedan nonsens i samo od razdra�žuju eg upliva na narodno vije e. urkovi je imao sti i u Sarajevo na 31.IH. ali nije radi pote�ško a na �željeznicah stigao do 3. ili 4./11.

Me utim sam se ja odlu io sam dobrovoljno odstupiti, po�što mi je skupina svih generala taj korak time olak�šala, izri u , da e slo�žno za me stati, ako mi se prekr�šaj moje du�žnosti prema caru i kralju i od koje strane bude prigovarao.

Na 1. ili 2./11. sazvao sam u Konak generale, zastupnike stare i delegate nove vlade i izjavio sam ovo: "Ja odstupam dobrovoljno od poglavarstva zemlje, priznajem Jugoslaviju, i �želim njoj i B. i H. u njoj najsjajniji razvitak."

Delegati Narodnog Vije a su me upitali, da li se mogu u Zenici i Travniku jo�š zaprti pustiti na slobodu, na �što sam odgovorio: "Budu i su od mene na pomilovanje predlo�ženi i ja sam uvjeren, da ih je car pomilovao, da tomu nema nikakve zapreke i oni se mogu odstupiti odmah, a ne tek na 4./11. kako je bilo intendirano". (Kraljev imendan).

Ja sam sve do mojeg odlaska podupirao novu vladu u svakom smjeru. Svjedoci: g. Sunari i Mehmed Spaho. Oba su mi jednom na moje zadovoljstvo izrazili, da bi bolje i�šlo, da se nisu prenaglili i da se je mene slu�šalo.

Moj odlazak sam ja slu�žbeno navijestio Nar. Vije u, i molio, da se i Nar. Vije u u Zagrebu isti objavi, te da mi oba pribave za me i moju komandu (�štab, �štabsku satniju i t. d.) salvus conductus Podpredsjednik Sunari , koji me je osobno pohodio, na emu mu hvala, uvjeravao me je da mom odlasku preko granicah Slavonije ne e biti nikakvih zapreka, i napisao je pismo jednom uva�ženom gospodinu u Sl. Brodu, da se ja i moj �štab izpratimo kroz 2 pouzdana lana Narodnog Vije a u Brodu dalje preko slavonske granice. Ja sam, daklen, svuda aviziran, a ne potajno, kako se pri a, iz Sarajeva sam slu�žbeno instradiran odputovao sa gore navedenim uvjerenjem, i usuprot tome do�živeo sam poznata nasilja.

Dodajem, da je u Sarajevu moja po asna stra�ža bila uvjek od bosanske satnije, sve do zadnjeg dana. Po�što je ona naravski morala ostati u zemlji, to se je zadnji dan formirala satnija iz ljudih od komande, koji su morali zemlju ostaviti, dakle od Nijemaca, Ma ara, i t. d.

Ja sam prinu�žden dakle Narodno Vije e zamoliti, da mi se otvoreno ka�že, za�što su na meni po injena ovako grozna i bezakonita nasilja, da se mogu pred la�žnim denuncijama braniti.

Pozdravilo me se kroz vojni ki �špalir na kolodvoru u Zagrebu titulom "krvnik". Neka se doka�že, da li je pod mojom etiri godi�šnjom upravom u B. i H. po mom nalogu i kap krvi pala?

Daleko odbijam od sebe sva nasilja i nepravice** u injene u B. i H. god. 1914. gdje ja nisam u Bosni bio. Ja odgovaram za sve, tek od po etka 1915. godine, gdje sam po eo na 1./I. uredovati. �Šta su politi ke oblasti, svi vojni ki tvr avni sudovi i sudovi poljne vojske radili, odnosno slu�žbovali u tu�žnoj 1914. godini za to sam ja isto tako odgovoran kano n. pr. Narodno Vije e, dakle ni�šta.

*[Karakteristi no je ista i ovo. U Zagrebu general Sarkoti , zatvoren je sa du�žnom po asti od oficira, nije se niko takao njegove osobe, automobilom je sproveden u zatvor u jednom od

najlep�ših hotela na Zrinjevcu. To je za nj "grozno i bezakono nasilje". Dalja pri anja pokaza e kako se postupalo s na�šim najboljim ljudima i �šta je sve ra eno od njih. Za Sarkoti a su to samo "nasilja i nepravice" bez onih srceparaju ih epiteta!]

Tu�žnu politi ku ba�štinu 1914. godine - takozvani banjalu ki proces, - morao sam likvidovati. To je morao svaki poglavar pa kako se on zvao. A kako sam ja to u inio? U sud se mije�šao nisam. To bi bilo proti mojoj asti. Ali kad je osuda pala, to je svih 20 na smrt osu enih na moj predlog i kroz moje posredovanje pomilovano bilo. Dalje sam skoro napravio plan, da se najpre zavedena mlade�ž, zatim manji, onda te�ži krivci ispuste, tako da do mira ni najte�že optere eni na ostanu u uzi.

Kumuliranje 1914. godine sa mojom upravom tu, ini mi se, le�ži veliko nedorazumljenje, proti kojemu ja najo�štrije prosvjedujem. Ta o nekim gadnim stvarima saznao sam tek kroz Koro�šecovu interpelaciju.

�Što se gornjih pomilovanja ti e, to sam imao zadovoljstvo, da su kad kada koji predlozi ranije gore bili, nego li je intervencija dr. Dimovi a nastupila, koji se je za zaprte uvijek zauzimao.

Kada se o ovoj stvari govori, onda se mora uvijek u obzir uzeti raspolo�ženje pu anstva pri mom dolasku u zemlju. Ja sam na�šao potpuni politi ki i vojni ki debakl. Na�še vojske odstupile iz Srbije, mr�žnja me u pu anstvom, s jedne strane Hrvati i Muslimani, s druge Srbi, stra�šno. U taj haos do�šao sam ja, ne poznavaju ni jednog ovjeka u Sarajevu. Svako je motrio, na koju e stranu? Na nikakovu. Odlu io sam se po mom karakteru svima biti dobar i pravedan otac. Jesam li bio, nek sude svi bezpristrasni.

Kad je jedanput jedna skupina Hrvata iz Sarajeva predamnom bila, onda sam im u razgovoru kazao: "Gospodo, vi vidite moj te�ški polo�žaj. U onoj minuti, u kojoj bi se ja od puta objektiviteta i pravde i najmanje odale io, u onoj minuti ne bi bio vi�še vrijedan da ostajem poglavarom zemlje. Ako li bi ve nesre a htjela, da ikoga malko uskratiti moram, to e te biti vi, jer sam uvjeren, da e Hrvati Hrvatu, gledaju i na njegove pote�ško e, najprije oprostiti." Koji su nazo ni bili, mogu to posvjedo iti.

Govori, s kojima sam ja i Kerber u ono vrijeme pozdravljeni bili, bili su tako napeti, da smo ih ja i on uvijek kano "preo�štre" kvalificirali.*** Ipak se ja u toj atmosferi ni pedalj od pravde odale io nisam.

* [ Govor n. pr. poglavarova zamenika dra Nikole Mandi a.]

�Šta pi�še poglavar zemlje u jednom slu�žbenom predlogu u to vrijeme:

"Moj cilj jeste, dane mog djetinstva do�živiti u kojima Srbe i Hrvate ni�šta nije drugo razlikovalo, nego samo prekrst."

A �šta sve nisam radio za povrat, i pobolj�šanje nesretnika u Aradu i Ne�žideru? Koliko puta nisam slao vje�štog pukovnika Veselija tamo, da ih izvadi, stanje pobolj�ša, i u zemlju povrati. Sve je i�šlo, ali i za sve je trebalo vremena. �Žao mi je, da nisam mnoge zahvalnice i takove telegrame zadr�žao.

A taoce, koji su po vojni kim propisima (Reglements), dopu�šteni bili, sve sam odstranio, im sam se uvjerio, da prometu i vojni ki najvi�še upotrebljenoj, a za prehranu toli va�žnoj

�željeznici ne prijeti vi�še nikakva pogibelj. Ta stvar izgleda sada lahka, ali onda je bila jako te�ška i od najve e odgovornosti.

A �što prodi e poglavar inovni�štvu i asnicima. "Gospodo, tko ho e da u B. i H. slu�ži, za otoga nije dosta samo uvstvo du�žnosti, on mora imati i uvstvo najve e ljubavi za ovaj narod." Svjedoci: Osobito zamjenik i sekcion�šefi.

A kako prosu uje poglavar politi ke okrivljenike?

Poha aju Zenicu i Travnik, gdje su oni bili i gdje sam i sam u ona gladuju a vremena za njih brinuo (moji vojnici su u ono vrijeme imali 250 gr. na osobu i dan, a oni kroz moju naredbu 420 grama) pa i �šnjima razgovarao, obratio sam se k mojoj pratnji i rekao: "Vidite, gospodo, to su sada veleizdajnici! Ako li pako rat ispane proti nama, onda su to mu enici i najve i ljudi u svom narodu".

A tko je i jedanput bio kod vlade u ponedeljak i etvrtak, gdje sam ja primao, i vidio onu masu siroma�šnih molitelja i moliteljica iz raznih slojeva pu anstva, ta valjda gdje drugdje takvih posjeta ni vidio nije. Jesam li se starao njihove jade ubla�žiti, i njihove suze osu�šiti, neka odgovaraju sami.

O sli nih stvari, manjeg i ve eg, pa i najve eg opsega, mogao bi cijele svezke napisati, ali mo�žda je dosta i ovo za one koji su dobre volje, a za druge su i cijeli svezci beskorisni i zabadava.

Tako po prilici izgleda krvnik, koji se je prvi svakoj prilici za povjereni narod �žrtvovao.

A �šta je sa "izdajicom"?

Obra am pozornost na moju izjavu u "Hrvatskom Braniku" od 5. studenog o. g., iz koje e se uviditi, kako sam ja na�še stanovi�šte branio. Kano svjedoke: Eno Njegovo Veli anstvo, ministri Kerber, Burijan, �Špicmiler, Vekerle, Husarek. Pri mojih audencijah nije mi Njegovo Veli anstvo samo jedanput reklo: "To po prilici �želi i Koro�šec", ili "Koro�šec ne tra�ži tako er vi�še," a Koro�šec je sada predsjednik Narodnog Vije a, a ja sam izdajica.

Ja pori em, da i jedan lan Narodnog Vije a toplije uti za svoj narod, nego ja. Nevje�št sam bio mo�žebit u tomu, da sa politi arima op io nijesam. No meni je politika bila zabranjena, i ja sam je izbjegavao kano otrov, jer je osobito u B. i H. dosta kvara na inila. Trsio sam se i bez nje i i jedino pravim putem. Bosni i Hercegovini pribavio sam u vrijeme rata, etiri godi�šnji mir i spokojstvo, moje operacije sam uredio uvijek tako, da pu anstvo kroz njih skoro ni dirnuto nije bilo. Uvjeren sam, da e mi narod biti za to jedanput - a mo�žda ve i sada jako zahvalan. Po asni gra anin Mostara, Trebinja, Broda, Ercegnovog, Janjine pa i glavnog grada moje domovine nada se u to.

Ja sam imao svete osje aje du�žnosti, ne samo prema caru i kralju, nego jo�š mo�žda vi�še prema narodu, kojim sam upravljao i tako obima na uslugu bio.

Neslogu i sva u - na�še stare mane - uvijek sam korio, jer one su uzrok svake nesre e.

Kano Hrvat pozdravio sam sa veseljem Jugoslaviju, i pripravan sam njoj - ako se ikada na mene reflektira - u svaku korist slu�žiti."

Mi povodom ove neinteligentne obrane ne emo gubiti mnogo re i. Ovde se radi o itavom jednom sistemu, a ne o li nostima kao takvim. One su uvek samo manje vi�še svesno oru e u slu�žbi jedne ideje ili izvesne ve e organizacije. Kakva je ta bila i im se slu�žila pokaza e jasno stranice koje slede. One e, u isti mah, biti i najbolji odgovor za sve apologije ovakve vrste.

I Demonstracije iza atentata.

Sarajevski atentat dao je dobrodo�šao povod potpuno otvorenim napadajima na sve one elemente, koji su se isticali javnim delovanjem za ideju narodnog jedinstva i na mnoge od onih, koji se u svom politi kom radu nisu dali voditi jedino �željama i uputama merodavnih slu�žbenih li nosti; na Srbe, me utim, bili su ti napadaji upravljeni bez ograde na sve iz reda gotovo bez izuzetka, u jednom neverovatnom opsegu i bez i najmanjeg obzira na postoje e dr�žavne zakone. "Sa stotinama vje�šala ne bi se mogle platiti dragocjene ubijene glave" uzviknuo je jo�š istog dana pred novom muzejskom zgradom u Sarajevu jedan od najpoznatijih predstavnika vojnih i klerikalnih krugova grada, Kosta Herman, biv�ši odelni predstojnik b. h. zemaljske vlade za unutra�šnje stvari i docnije pomo nik gra anskog komesara u okupiranoj Srbiji, koji je tim usklikom, u jednom asu iznena enja i razdra�ženosti, jasno pokazao raspolo�ženje svoje okoline. Dela, koja su iza tog do�šla, bila su najbolji dokaz, kako je unapred dobro promi�šljena, dugo spremana i sa sistemom organizovana sva ona akcija u zemlji ne samo protiv politi ara i vode ih li nosti, nego protiv celog naroda kao takvog. U jednom op�širnom izve�štaju o demonstracijama u Travniku stoji izri ito, kako su tamo�šnji "lojalni elementi", posle izjave sau e�š a kod okru�žnog predstojnika, po�šli protiv Srba potpuno svesni onog �što ine. "Narod navie�š uje Srbima borbu na �život i smrt i progonstvo iz Bosne i Hercegovine " (Hrvatska, br. 798, 3 juli 1914). U jednom govoru dr�žanom od organa frankova ke stranke, ije su veze sa vojni kom komandom bile op�šte poznate, sa naglaskom se isti e, da se "i u na�šem krugu na�šem tielu nalazi sva sila krpu�ša u spodobi Srba i Slavosrba, koji nam prodaju grudu i more, a eto i kralja ubijaju! S njima moramo jednom za uvijek obra unati i uni�štit ih. To nek nam bude od danas cilj" (Hrvatska, br 794, 29. juni 1914.).

Poticaji za to nisu bili spontani. Premda je postojao dugogodi�šnji politi ki antagonizam izmenu Srba ijednog dela Hrvata i premda su jo�š neiz ezle verske opreke izme u pravoslavnih i muslimana politi ko-ekonomske borbe radi agrarnog pitanja bile poja ane zadnjim balkanskim ratovima, ipak je van sumnje, da strasti nikad ne bi mogle izbiti u tolikom obimu i tolikoj uspenu�šenosti, da nisu izvesni mra ni elementi na�šli svog oslonca, a mo�žda ak i potsticaja, kod slu�žbenih faktora. Ve onda, 2. jula 1914., lepo je istakao jedan zagreba ki list, da su "ovakve demonstracije samo mogu e, dok ih se favorizira" (Obzor, br 180), tim pre i tim vi�še, �što je Austro-Ugarska mo�žda najizrazitija policijska dr�žava i �što se najgore doga alo uprav tamo, gde se, da se htelo, u pola sata mogao imati idealan red, jer je na raspolo�ženju bila ne samo policija i �žandarmerija, nego i veliki delovi vojske. Ali su te demonstracije bile smatrane jednom nesumnjivom dr�žavnom potrebom i kao takve su bile, u koliko ne inscenisane, ono svakako trpljene sa "dobrohotnom" pasivno�š u. Jer se atentat, po op�štem mi�šljenju, dr�žao protestom velikosrpske propagande i afirmacijom srpskih aspiracija na Bosnu i Hercegovinu i znakom nezadovoljstva sa aneksionisti kom politikom, trebalo je, u interesu monarhije, izvesti pred itav svet Hrvate i Muslimane kao ve inu o ito protivnu srpskim te�žnjama spremnu, da se protiv njih bori najlju im sredstvima. Radi toga se i po�žurilo sa saop�štenjem ujednom zvani nom be kom kominikeju od 2. jula da "sada�šnji nemiri u Bosni dokazuju, kako velikosrpska ideja nije omiljena kod onog stanovni�štva u Bosni i Hercegovini, kojega se ti e". A koliko su slu�žbeni faktori i�šli za tim, da postoje e opreke

iskoriste i poja aju i u koliko je inicijativa dolazila od njih ak i za vr�šenje najve ih zlo ina, svedo i najbolje priznanje dr. Ivana Franka u injeno u 181. javnoj sednici hrvatskog sabora. On je rekao doslovno ovo: "Ja nisam dosada htio u odboru iznijeti, da je onih dana, prije nego je navje�šten rat Srbiji, u opoj op oj uzrujanosti u Zagrebu bilo raznih pothvata, da se ubiju stanovita gospoda, koja su tada bila i hrvatskosrpskoj koaliciji, a naro ito radilo se o glavi gospode Svetozara i Valerijana Pribi evi a, zatim protiv gospodina Bude Budisavljevi a i jo�š nekolicine. Sada u re i, da su misle i da su u tom pravcu Frankovci zgodno sredstvo da to po ine, i dr�že i i ra unaju i na li nu i osobnu mr�žnju protiv te gospode, poku�šali su influrati na mene, da ja organiziram crnu etu, po uzoru legija u Srbiji, i da se onda ubiju gospoda, �što sam ih prije spomenuo. Tadanji �šef policije, gospodin Mraovi , telefonirao je meni pet dana prije predanja onoga ultimatuma, da e mene posjetiti jedan gospodin i neka ja toga gospodina pozorno saslu�šam, jer da je ono, �što e taj gospodin meni re i, da je to njegovo mnjenje i njegova �želja. Tada je taj gospodin zbilja do�šao u 5 sati pak se meni predstavio pod krivim imenom, kako sam ka�šnje saznao, i meni je razlo�žio itav plan, kako treba ovu gospodu ubiti. Potanko mi je taj gospodin razvio plan, a ja sam mu na to odgovorno ja sam u �žestokoj politi koj borbi sa gospodom, koju ste Vi spomenuli, ali moj odgoj i moja ustavna svijest mi ne dozvoljavaju, da se ja ovakvim sredstvima poslu�žujem i primite do znanja, da ja u toj stvari ne u sudjelovati " (Stenografski zapisnik CLXXXI, sjednice sabora, 10 novembra 1917., 4).

Prve demonstracije bile su u Zagrebu, i to ve na dan samog atentata, Kod Hrvata se, preko krugova be kih hri�š anskih socijalista, stvaralo uverenje, da je poginuli prestolonaslednik bio naro ito sklon njihovim aspiracijama i da bi on ne samo oja ao njihov polo�žaj prema Ma arima, nego im i stvorio potpuno novo mesto u monarhiji uop�šte. Kao protivnik dualizma on bi u Hrvatima imao na i svoj oslonac i osloboditi ih od svih dosada�šnjih veza formiranjem velike Hrvatske u novoj federalisti koj grupaciji krunovina sa jakom centralnom vrhovnom vla�š u. To je mi�šljenje naro ito �šireno preko poverenika vojnih i klerikalnih krugova u Zagrebu i Sarajevu i imalo je dosta uticajan nalazilo dosta verovanja kod jednog dela hrvatske inteligencije. Sad se to iskori�š avalo naro ito u srbofopskom pravcu sa namerom, da se stvori jo�š dublji jaz opreka i da se istakne, kako Srbi svesno idu za tim da Hrvatima oduzmu sve izglede u bolju budu nost. "Kadgod se bude spominjalo jedinstvo Srba i Hrvata", pisao je tada Hrvatski Dnevnik (br 146), "svakom e Hrvatu zasjati pred o ima krvavi lik nadvojvode Franje Ferdinanda, �što su ga ubili Srbi" Veruju i u te be ke pretpostavke dosta olako, bez ikakvih stvarnih garancija, oni su isto tako olako, sa udnom oskudicom uvi avnosti, verovali i u ovo drugo; ne misle i, da je to ubistvo ba�š Srbima moglo biti najneprijatnije, jer im je stvaralo najvi�še neprilika u asu, kad su ih najmanje trebali. I otkud uop�šte, da se za krivicu pojedinaca ine odgovornim itavi narodi? Izvesnim elementima, me utim, nije bilo stalo do razloga, nego do pakosti i pomagani benevolentnom pasivno�š u vlasti oni su bezobzirno i�šli za tim, da iz ovog nemilog slu aja izbiju sav mogu i politi ki kapital. U svom prvom lanku o atentatu okomila se "Hrvatska" svom �žestinom na Srbe smatraju i to pre om du�žno�š u od prikaza nadvojvodina zna aja za hrvatsku stvar. "Oba zlo inca su fanati ni Srbi", veli se tamo, "sinovi onog kletog plemena, koje svuda sije mr�žnju, klanje i ubojstva, koje gramze i za vla�š u podlo obara pred sobom sve, umi�šljaju i, da e time zastra�šiti hrvatski narod". A u istom broju, na drugom mestu: "Ubojico, ime ti je Srbin! I jesi Srbin, prokleto ti sjeme i pleme, �što ga je vjetar natrunio po na�šem hrvatskom tlu, da ra a zlo in i zlobu, sije neslogu i razbojni ki prolieva krv." Srbi su ljute zmije "od kojih si tek siguran onda, kada im satere�š glavu". (Hrvatska, br. 798 29. juni 1914.). Sli no je u Sarajevu pisao Hrvatski Dnevnik, drugi glavni organ frankova kih elemenata i austrijskih Hrvata. "Organizirana zlo ina ka srpska banda izvela je djelo, �što se spremalo odavna, a na kojem se radilo kroz mjesece i godine u Beogradu i u Sarajevu. Tri su srpska bandita izvr�šila ono, �što je iz dana u dan pripovijedala srbijanska �štampa u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Spljetu. Provedeno je djelo �što je stajalo u

programu srpskoga nacionalizma i u programu srpske opozicije u bosanskom saboru (br. 143, 1914.).

Demonstracija je uprili ena na Vidov-dan pred ve e i imala je isto tako ne �žalobni, nego borbeni antisrpski karakter. "Hrvatska" donosi o tom najop�širniji i svakako, jer je ona pri tom imala glavno u e�š e, i najautenti niji prikaz. Prava�ška omladina iskupljena u Margaretskoj ulici po�šla je prema Ilici pod velikim hrvatskim barjakom sa crnim velom. Uz klicanje prestolonasledniku me�šali su se, po redu izve�štaja, i ovi tugom ispunjeni poklici: "Dolje Srbi!" "Navje�šala veleizdajnici!" "Dolje srpske sluge!" "Dolje srpska koalicija!" "�Živjele legije!" "�Živela godina 1902.!" "Dolje Jugoslavija!" Kad su stigli pred Jela i ev spomenik dr�žao je dr. Ivo Frank tu�žni govor sa ovakvim poletom: "Danas pade u Sarajevu pod ubojni kom rukom dika i ponos ciele habsbur�ške monarhije, nada, uzdanica, spas i za�štitnik hrvatstva, hrvatski priestolonasljednik. Srbi tobo�žnja na�ša bra a - koji drzovito tvrde, da su jedno s nama, Srbi, koji pod krinkom prijateljstva i ljubavi rade o glavi hrvatskom narodu i habsbur�škoj monarhiji, ti Srbi ubi�še danas u Sarajevu uzdanicu nas Hrvata. Srbi danas pogodi�še hrvatski narod u srce. Srbi ubi�še nadu Hrvatske Srbi umori�še za�štitnika Hrvatstva i Slavenstva u na�šoj monarhiji". Iza tih re i, veli izvestitelj, u�še se "iz hiljada i hiljada grla" poklici puni pijeteta: "Osveta, osveta!" Posle je govorio omladinac Ljubomir Ma�štrovi , pa je svoju besedu izveo u ovom pravcu: "Ovaj grozni in je plod velikosrpske propagande, a i izvedo�še ga Srbi, i to na Vidovdan! Vidovdan je dan srpske osvete a od danas nek bude i dan osvete na�še, jer tko se ne osveti taj se ne posveti... i mi emo se tog dr�žati, osvetit emo hrvatskog priestolonasljednika, osvetit emo Hrvatsku" Kakva je imala biti ta osveta videlo se najbolje po tom, da su jo�š iste ve eri razbijeni prozori na Srpskoj Banci i na uredni�štvu "Novosti", da je na Srpski Soko udareno kamenjem i ciglama, a uredni�štvo. "Istaknuti nam je", dodaje se u izve�štaju, "da u uzkazu sau e�š a sudjelovalo je i sveukupno vojni tvo te su asnici klicali i kapama mahali, stoje osobito duboki dojam u inilo". (Hrvatska br. 794). Demonstracije su se ponavljale tri dana uzastopce i uzimale sve to opasnije razmere napadajima na privatne srpske ku e i radnje; demonstranti su, u sred glavnog grada jedne pokrajine, gde je sedi�šte vlade i zapovedni�štvo jednog kora, prodrli u srpsku crkvu i njene utvari gazili i trgali na jednom od naj�življih mesta grada, pa su ak jedan deo tih uli nih poklika preneli i u sam sabor, gde su frankovci omeli sednicu sau e�š a najgr im psovkama, ne dozvoljavaju i da dr. Bogdan Medakovi , presednik sabora, kao Srbin predsedava saborskoj sednici. Njihovo pona�šanje bilo je takve vrste, da je jedan nema ki zagreba ki list tim povodom morao napisati, da su se frankova ke demonstracije izvrgle u obi ne puste scene, "koje sigurno nisu takve, da se mogu osetiti kao interpretacije iskrene tuge radi strahovitog gubitka, koji je pretrpela sva monarhija uop�šte, a Sloveni monarhije posebno tim ubistvom prestolonaslednika". (Agramer Tagblatt, nr. 148, 30. Jun). Brane i se u saboru od napadaja, da su prilikom demonstracija frankovci harali, dr. Ivo Frank rekao je ove va�žne re i: "Priznajem, da smo vodili demonstracije nakon progla�šenja rata. ali dok smo ih mi vodili, bio je svuda mir i red. Ali kad je vodstvo preuzela policija, onda je do�šlo do onoga, �što se desilo u julu 1914. u Zagrebu". (Hrvatska Rije , br. 189, 1917.)

U svojoj ogor enoj ali i usplahirenoj knjizi "Bosna u lancima" (Sarajevo 1919.) navodi Velimir Mandi , da je u sarajevskom policijskom zatvoru, u kom se nalazio i on, izabran izvestan deo muslimanskog i katoli kog olo�ša, da izvodi demonstracije od 29. juna. Stra�žar je javno pro itao izvesna imena, a prozivani su odmah nakon toga izi�šli za njim. (Str. 34). O tom se, osim ovog, ulo i nekih drugih usmenih potvrda.

Svo to pisanje "Hrvatske" i sve to nesmetano harangiranje protiv Srba dobiva naro it zna aj, kad se po izvesnim dokumentima osvetli njihova pozadina i uo e njeni inscenatori. Ivan Per�ši izneo je u hrvatskom saboru jedan dragocen podatak u tom pogledu. "Magyar Kiraly

honvedelni minister. Nr. 234 035/1917. Zapovjedni tvu kr. Ug. 25. domobranskog bataljuna Zagreb - Budapest, 18. srpnja 1917. Savezno sa mojom naredbom od tek. godine broj 22.110-4 dra Vladimira Sachsa, pu ko-usta�škog kadeta aspiranta, nepoznate godine ro enja i nadle�žnosti, glavnoga urednika zagreba kog dnevnika lista "Hrvatska", oprostio sam kao pouzdanika hrvatsko-slovenskoga ministarstva od pu ko-usta�ške djelatne slu�žbe na neizvjestno vrieme. (Novosti, br. 136. 1918) Iz dokumenata, �što ih je hrvatski ban A. Mihalovi podnio javno u saboru, da prika�že u pravoj svetlosti frankova ko delovanje protiv ustava u Hrvatskoj, vidi se jasno, da je �šef eneralnog �štaba Konrad Hecendorf imao ve 16. jula 1914. konferencije sa frankova kim vo ama dr. A. Horvatom i dr. I. Frankom o izvesnim stvarima za slu aj rata, za koji se veli da je tada jo�š pre ultimatuma - bio neizbe�žan. (Hrvatska rije br. 180, 1918.). U polemici sa slovena kim klerikalcima izneli su frankovci sami, da je dr. J. Krek, "tra�žio dodira s istim krugovima kako i frankovci... htio je, da bi u Kranjskoj zavladala vojni ka diktatura, jer je u svojoj naivnosti mislio, da bi po tome vojska izvela zdru�ženje Slovenaca i Hrvata u jedinu dr�žavu" (Hrvatski Dnevnik, 9 lip. 1918 ) Sad je potpuno razumljivo i to, �što je zborni zapovednik zagreba ki i docnije vojni ki guverner u Srbiji, Remen, kad su ga 26. jula aklamirali manifestanti pod vodstvom vojne muzike, zahvalio publici zavr�šuju i re ima: "�Živeli pravi i isti Hrvati". (Obzor, br 206, 1914.). Jasno je, da drugi Hrvati, "Slavosrbi" po frankova kom re niku, nisu bili udostojeni njegovih dobrih �želja, jo�š manje njegove pomo i.

Gore nego u Zagrebu behu demonstracije u Sarajevu. Kasno u no , izme u 9-10 sati, na dan atentata, napala je jedna rulja od 200-300 glava na "Hotel Evropu", vlasni�štvo Gligorija Jeftanovi a, polupala tu prozore i po ela grdnim psovkama na Srbe i Srbiju. Vlasti, koje jo�š nisu bile dobile drugih uputa, po svojoj staroj tradiciji smiri�še demonstracije vrlo brzo pomo u vojske i policije. Da su htele svoje du�žnosti vr�šiti i docnije lojalno i kao �što po zakonu treba, one su ve iz te pojave mogle izvesti potrebne pouke i pripremiti se za drugi dan i njih sve ne bi ono, �što je kasnije do�šlo, moglo zate i ni nepripravne ni tobo�že iznena ene. Hrvatski Dnevnik br. 144, izri no veli, da se je narod jo�š te ve eri "zavjerio", "da e se svi sutradan opet na i na okupu" Ima ak svedoka, koji tvrde, da su te no i i�šli najedan

sastanak kod nadbiskupa J. �Štadlera, gde je bilo nekoliko hrvatskih vo a i da su tamo dva sve enika izjavila jednoj grupi: "Radite �šta ho ete, samo ne birajte vo e". (Jugoslavija, br 129, 1919.).

Demonstracije sarajevske od 29. juna bile bi prosta nemogu nost u ma kojoj pravnoj i kulturnoj dr�žavi. Po ete su jednim proglasom i kulturnoj dr�žavi. Po ete su jednim proglasom gradskog zastupstva sastavljena, prema izri nom priznanju jednog od potpisnika, gradskog podna elnika Josifa Vanca�ša, od vladinog komesara za grad Sarajevo u sporazumu sa drugim vi�šim funkcionerima vlade, me u kojima je bio i �šef presidijala baron Kolas. (Jugoslavija, br. 129, 1919.). Poziv je bio upu en sarajevskom gra anstvu i plakatiran pred ve e 28. i rano u jutru 29. juna. "I ako je poticaj za ovaj avolski zlo in", pisalo je tamo, "potekao iz inozemstva - po iskazu atentatora nedvoumno je, da je bomba iz Beograda, - ipak postoji temeljita sumnja, da i u ovoj zemlji ima prevratnih elemenata. Mi osu ujemo zlo in i duboko smo nesretni, da je atentat izveden u Sarajevu, ije se stanovni�štvo uvijek pokazivalo vjerno kralju i dinastiji, pa ja pozivam pu anstvo, da takove elemente. koji se daju na ovakove zlo ine, iz svoje sredine istrijebi. Bit e sveta du�žnost pu anstva, da tu sramotu opere". To je bio kao zvani ni poziv na dela, koja su se snovala i za koja se u privatnim razgovorima do�šaptavalo, da bi bila rado vi ena na merodavnim mestima. To je bio u isti mah i "otvoreni list" za sve na r av�štine spremne elemente, da po nu javnu hajku protiv Srba iz reda. Oko 8 asova pre podne skupila se jedna gomila katoli kog i muslimanskog olo�ša sa prete�žnim

delom mlade�ži (potpuno su otsustvovali svi ozbiljniji elementi) pred katoli ku katedralu, pa

je, otpevav�ši carevku i kliknuv�ši slavu poginulom prestolonasledni kom paru, odmah po ela stvarnim besom na Srbe. Po komandi jurnu�še u obli�žnju srpsku �školu, u dom, "gdje se odgajaju borci za zavjetnu misao", kako govori Hrvatski Dnevnik br. 145 u svom op�širnom izve�štaju, izvuko�še odatle klupe, tablo, knjige, slike i sve to onda po e�še lomiti, cepati i se i na ulici. Nose i pred sobom carsku sliku i neprestano pevaju i carevku, podeli�še se onda u nekoliko grupa i po o�še na razne strane grada, da demoliraju ne samo zgrade srpskih ustanova (po naredbi ostale su po�šte ene sve tri banke, jer je u njima bio zainteresovan i nesrpski kapital), nego i srpske radnje i privatne ku e. "Usput su uni�štene sve srpske radnje, kraj kojih se pro�šlo" I slave i taj bestijalni nagon razaranja kao kakvo zna ajno delo nacionalnog heroizma Hrvatski dnevnik detaljno prikazuje, �šta je sve ura eno pri tam napadima. Kod mesara �Špire Novakovi a izba eno je svo meso na ulicu; kod Jove Paliku e prosutno vino, "stolice, stolovi, burad, a�še, fla�še, pe - sve je bilo izba eno"; kod Trifkovi a knji�žare "u prostoru u daljini od preko 150 metara hodao si po samim knjigama, bilje�žnicama i drugim papirima". I sve tako dalje. Nisu bile po�šte ene ni one bedne potleu�šice u Patkama i Piru�ši, gde se sirotinja skuplja u po jednoj sobi i gde je sav name�štaj nekoliko drvenih stvari i nekoliko ubogih krpa. Bilo je uop�šte dela najstidnije i najgr e surovosti. Stara te�ško bolesna udovica, Savka Jeftanovi a, izvu ena je iz kreveta i ostavljena na sred sobe, da bi provalnici mogli i njega, kao i ostali bogati name�štaj, delom uni�štiti, a delom ugrabiti. U radnji Petra Veki a razbijali su grobne spomenike, krstove i naru ene slike u njima, a u ku i Riste Maksimovi a nisu se smilovali ni na bolesnicu, koja je patila posle poro ajnih bolova. "Sve je na ulici... pusta se irilica povalila po cesti, a ku a je sva iz temelja izrovana". To je opis ru�šenja Srpske Rije i. I sve se to doga alo na o igled vojske i policije. Ljudi su sasvim javno nosili svo potrebno oru e za obijanje zatvorenih vrata kao sekire, poluge, makaze, motke i ostalo i po itave su sate nesmetano vr�šili svoj provalni ki posao. Bosnische Post, poluzvani ni list bosanske vlade, sam je pisao kako su prilikom napadaja na srpsku �školu "hiljade ljudi, �što su stali na Crkvenom Trgu i u obli�žnjim ulicama, me u njima mnogi mu�ški i �ženske iz naroda, sa gromkim poklicima "�živio" caru i Austriji a ogor enim protiv Srba aplaudirali". (br. 148, 1914.). Pred �štalom Gligorija Jeftanovi a ja sam svojim o ima gledao dva oficira, kako sokole polupijani mob kli u i im bez zazora: "Samo vrsto!" "Nur alles zertrummern!" Vojska, koja je bila na ulici, pozdravljala je demonstrante tobo�že s toga, jer su pevali carsku himnu i nosili carske slike, i ograni avala se samo na to, da "ogor ene gra ane" suzdr�žava, da usred grada i u po dana ne kradu po obijenim du anima. jer su i u najve em ogor enju lojalni elementi razlikovali predmete od vrednosti i spasavali ih u svom patriotskom ose anju za dostojnije ruke. Kad je napanuta radnja bra e Baj eti a kod Marijina Dvora, stajalo je vojni�štvo jedva deset koraka odatle, kod Ru�ži eve radnje, a ne poku�šavaju i da ma �šta u ini, da spre i taj napadaj. Tek oko pet sati iza podne, po�što se rulja obijaju i tolike trgovine kolonijalne robe i skladi�šta alkohola bila ponapila i po�što su lojalni gra ani u svom ogor enju zamenili svoja odela sa drugim odelima iz srpskih ku a, pa je nastala opasnost da se patriotske manifestacije ne protegnu i na "neprevratne" elemente "slu�žbouljudnog" grada, progla�šeno je opsadno stanje i dobar deo vlasti predan prekom sudu. Demonstracije su me utim delomi no trajale i preko no i, a da niko radi toga nije bio pozvan na odgovornost, pa su u to doba oplja kane ku e Milo�ša Milo�ševi a i Drage ukovi a i radnja Sime Dodera. Srbi, koji su branili svoje vlasni�štvo, bili su vu eni na policiju i tamo nemilosrdno zlostavljani. To se, me u ostalim, dogodilo i Niki Mitri evi u, jednom od najuglednijih, najmirnijih, pa ak i od vlasti naro ito odlikovanih, sarajevskih gra ana. "Sarajevski su demonstranti", veli ta no izve�štaj jednog ose kog lista, "ju er po inili stra�šno pusto�šenje. Sarajevo izgleda kao poslije ruskoga pogroma" (Narodna Obrana, br. 146) "Sav ovaj kraj pru�ža tu�žnu sliku, a razvaline, grozne i te�ške razvaline, svjedo e, kako se te�ško Sarajlija dojmilo zlodjelo razbojni ke Srbinove ruke." (Hrv. Dnevnik, br. 145).

Koliko je bedan i daleko od istine zvani ni izve�štaj o tim doga ajima! "Ju era�šnje protusrpske demonstracije" veli se tamo, "izlijev su ogor enja ve eg dijela sarajevskog gra anstva katoli ke i muslimanske vjeroispovjesti. Kod demonstracija je prisustvalo cijelo gra anstvo grada Sarajeva, dapa e su se me u njima nalazile i odli ne gospo e. Kakove naravi su demonstracije bile, vidi se po tome, �što od Srba nije niko nastradao, dok su jedna �žena i jedan katolik ubijeni po Srbima.**** Vojni�štvo i redarstvo, te �žendarmerija bijahu od pro�šloga dana umorni, te nisu mogli zaprije iti na svim mjestima o�šte ivanje tu eg vlasni�štva, a dok je vojni�štvo stiglo iz tabora (me utim, u sred varo�ši je jedna kasarna, a u udaljenosti od 34 km dva velika logora!) i dok se porazmjestilo na svim ta kama grada, pro�šlo je dulje vremena." Iz tog cinizma i komentara doga ajima vidi se jasno, bez naro itog traganja, da dobrohotna pasivnost vlasti prema demonstrantima nije bila slu ajna, a ne mo�žda bez veza sa za etnicima demonstranta.

**** Ni ovo nije istina! Od Srba zaboden je Trifko Kati na vratima svoje ku e, a Hrvata Krajinu ubio je trgovac Jovi i u asu, kad mu je provalio u radnju. Nijedna �žena nije ubijena! Od rana zadobivenih taj dan umro je u bolnici 3. jula Srbin Pero Prijevi .

Opsadno stanje ticalo se samo Srba. Ta se prilika upotrebila, da se zabrani srpska trobojnica i da se svom snagom ustane na srpske �škole. Od demonstranata nije niko optu�živan ni za kakav zlo in, dok su odmah iza proglasa opsadnog stanja zatvorena tri Srbina, tobo�že "radi smetanja javnoga mira" i radi uvrede veli anstva.

Da bi se itavo javno mnenje razdra�žilo �što vi�še protiv Srba, �širene su u svet najnemogu nije i najraznovrsnije vesti. Kad se uzme na um, da su po�šta i telegraf u Bosni i Hercegovini u vojni kim rukama i da nijedna vest odatle ne mo�že pro i javnim putem preko volje vlasti, onda je nesumnjivo, da su sve te vesti iz Bosne bile i primljene i propu�štene sa mesta, koja u zemlji najvi�še zna e. A �šta se sve otud javljalo neka poka�že ovaj niz bele�žaka. U svom 794. br. od 29. juna donosi "Hrvatska" telegram iz Broda, u kom se veli, kako su posle atentata kod Alipa�šina Mosta bacani iz voza letci, u kojima je stajalo: "Danas je ubijen prestolonasljednik Franjo Ferdinand, a za dva dana bi e ubijen Franjo Josip I a za kratko vrieme do i e kralj Petar i srbski prestolonasljednik i osloboditi u ovim zemljama zasu�žnjene Srbe." Sve su novine donele tobo�že u Mostaru predani telegram, da je Atanasije �Šola zatvoren u Nevesinju, jer "da je ku�šao nevesinjsko pu anstvo razdra�žiti na iredentisti ke izjave proti monarhiji," i ako je on u to vreme bio u Mostaru i bri�žljivo pra en od policije. U 798. br. "Hrvatske" moglo se itati, da je Gligorije Jeftanovi na begu u Srbiju uhva en u Vi�šegradu i da je "u njegovom stanju na en cieli arsenal " Iz Az Esta je preneo "Obzor" u 183. br. vest, "da je iz Beograda otputovao u Sarajevo 50 oboru�žanih komitad�žija, koji su obu eni kao muslimani s namjerom da dignu u zrak sve kaznione." U "Narodnoj Obrani," u 146. br., javlja se, da su i 29. juna, dan posle atentata, ba ene u Sarajevu tri bombe i da su tri osobe ranjene. U 148. br. donosi dalje, da su kod jedne �žene na Ilid�ži na�šli sedam bomba. Ne mnogo istinoljubivi i ma�štom bogati predsednik bosanskog sabora, Safet-beg Ba�šagi , stvorio je, sa Josifom Vanca�šem i grofom Harahom, itavu legendu o bombama i pri ao je o njima jednom izvestitelju ovako: Bomba je bio pun grad i nalazile su se ak i po drve u, ne samo u Sarajevu, nego i "na putu u Ilid�že, kuda je nadvojvoda prestolonasljednik imao pro i " "Govorilo se je", veli dalje, "da e se nadvojvoda odvesti u mjesto Bistricu, kojem je osam kilometara daleko od Sarajeva. I na ovom putu, kojim bi se morali prosveti prestolonasljednik i supruga, na�šla se je bomba u kro�šnji jednoga drveta" (Hrvatska, br. 798 ) U "Hrvatskoj" br. 797. iza�šla je vest, da je u Travniku sa prozora srpske �škole jedan sve�štenik pokazao sliku srpskog kralja i rekao svetini: "To je va�š budu i kralj!" Istu pri u, samo ne�što kitnjastiju i lokalizovanu na drugoj strani, saop�štila je "Narodna Obrana" u 152. br. U Sarajevu je, kazuje se tamo, sa prozora srpskog

manastira (u Sarajevu uop�šte nema nikakva srpskog manastira!) jedan pop pucao na demonstrante, a u toj sobi je bila slika. "koja prikazuje kralja Petra, kako na elu srpske vojske ulazi u Be " Jasno je, da svim tim vestima be�še samo jedno vrelo i jedna svrha; one su namerno i sa sistemom pu�štane u svet samo da dr�že napetost �što akutnijom i da protiv Srba stvore raspolo�ženje, u kom e se mo i opravdati sve. Osim toga, takve vesti opravdale su surovost i o�štrinu postupaka u Bosni i Hercegovini, jel zemlja, u kojoj se sve to zbiva i namerava, mora da se upravlja naja om i najbezobzirnijom rukom.

Delovanje nije izostalo. Naskoro iza tih demonstracija u Zagrebu i Sarajevu u esta�še demonstracije i po drugim provincijskim mestima. U Doboju i Maglaju na Srbe su "navaljivali u njihovim stanovima, te�ško ih zlostavljali, te im mal ne i ku e sru�šili." (Hrvatska, br. 795). U Livnu je demolirana srpska �škola i svi srpski du ani. U Travniku, javlja jedan dopisnik pun ponosa zbog juna kog uspeha, "svi stanovi inovnika i privatnika vlaha, njihove ku e i du ani demolirani su, a pri tom se nije �štedio ni namje�štaj. Potrgani su plotovi i verande, uni�štena vrata i prozori, a zidovi o�šte eni"... (Hrvatska, br. 798.). Op�širni izve�štaj o demonstracijama u Zenici veoma je karakteristi an i za bestidnost, kojom se to javljalo i za surovost kako je to injeno i za trpeljivost vlasti, koja je to odobravala i u Zenici da se ini i u Sarajevu da se dalje �širi i pri a kao potsticaj za druge. U svom 147. broju doneo je bio Hrvatski Dnevnik, da je puk demolirao "srpski rasadnik, srpsku �školu", a u 148. broju ima dug dopis o svim doga ajima. "Oko osam sati su se demonstranti skupili u Bilinom polju, te su otuda po�šli pjevaju i carevku, a kod �žendarmerije su manufakturnu radnju nekog Aleksi a provalili, te sve na cestu pobacali i porazbijali. Otuda su oti�šli put srpske �škole, gdje su sve demolirali. Kod popa su Jevrema razrovali stan ama ni ve�š nisu po�štedili, nego su i to trgali, a da o poku stvu i ne govorimo. Zatim su Kuzmanu Jefti u razorili du an, sve razbili i na cestu pobacali. Dalje su cipelaru Jela i u ma�šine porazbijali, te sve brija u Konstantinovi u, a Bra i Milo�ševi du an s galanterijom i limarsku radnju; Bogdanu su Mikli aninu provalili u limarsku radnju, ma�šine razbili, robu na cestu izbacili i uni�štili. Otuda se do�šlo u pjev. dru�štvo "De anski", i to leglo iridenata posve uni�štili. Tu su dapa e i jorgane i jastuke parali, knji�žicu potrgali Dalje se po�šlo ar�šijom u kafane i gostione. Gostionu Jefte Jefti a posve su razorili. Tu je eksplodirao plinski aparat, pi e mu je sve proliveno. Tako isto kod Jove upovi a. Kod mesara Nede Luki a meso, kobasice i slaninu izbacili su na ulicu i �što se dalo sve obatalili. Kod Trive Risti a provalili su i porazbijali sve i sve pi e prolili. Kod Vase Trifunovi a, zlatara, sve je posve demolirano i sva roba uni�štena i na cestu pobacana. Isto i kod or e Jefti a. komu je tefter izgubljen, a vrijedi hiljada .. Otuda su se demonstranti razdijelili, te je jedan dio oti�šao pred bludili�šte Savi evo, te i cijelu zgradu demolirali, ali ne samo da su poku stvo porazbijali, nego su i zidove izrovali, bunar razvalili, a pi e iz ba ava ispustili i mnogo stvari u Bosnu pobacali. Drugi je dio za�šao u srpsku mahalu, te sve stanove i poku stvo porazbijati. Osobito je stradao Ilija Kaleni , gostioni ar, koji se je psovkama opirao; njemu su ama sve uni�štili, perje i ponjave po cesti rasuli. Oko 1/2 10 sati iza�šlo je vojni�štvo, te je red uspostavljen. Demonstranti su pred sobom nosih sliku Njegova Veli anstva, a rekrutirali su se iz svakog sloja naroda " U Opli i ima je poharana i �škola i crkva, u �Županjcu �škola, a u Ljubu�škom sve �što je srpsko. Najstra�šnije se, me utim, dogodilo u apljini. I tamo je rulja demolirala crkvu, radnje i stanove i u podrumu bra e Ru�ži a prosula nekoliko hiljada hektolitara vina, ali ono, �što je inila u srpskoj crkvi u Klepcima, prevazilazi sve bestidnosti. Provaliv�ši u crkvu oni su ne samo uni�štili sav name�štaj, pokidali ode�žde, pokrhali utvari, nego su u bestijalnoj razuzdanosti vr�šili i nu�ždu u samom putiru.

Demonstracija je bilo, osim toga, u Mostaru, Stonu, Konjicu, Tuzli, Br kom, Zavidovi u, �Šamcu, �Žep u, Vare�šu, Te�šnju, Bugojnu i Visokom i svuda su Srbi imali da podnesu manje ili vi�še �štete. U Mostaru je, pri tom, Jefto Gmizovi bio ubijen u svom du anu. Nesmetan od

dr�žavnog odvetni�štva Hrvatski Dnevnik je donose i opise tih demonstracija pokazivao neverovatnu pakost i zlo ina ku mr�žnju prema Srbima. Javljaju i za demonstracije u Konjicu on donosi: "Manifestanti su razbili prozore na srpskom domu, onamo njihovoj crkvi i banki, te su demolirali sve njihove du ane" (br 146) Karakteristi no je u itavoj toj stvari, da demonstracija nije nikako bilo tamo, gde nije bilo katoli kog frankova kog elementa, kojim bi se vlasti mogle poslu�žiti kao harangerima. Muslimani sami nisu nigde dali inicijative za te stvari, niti se sa samim njima moglo �što po eti. Va�žno je, dalje, da su demonstranti esto puta i posle progla�šenja opsadnog stanja smeli raditi �što su hteli i da niko radi toga nije bio zvan na odgovornost. Kad je, na primer, poslat iz Mostara sudski tajnik Tertelj u apljinu, da provede istragu radi doga aja sa crkvom u Klepcima, svetina mu prosto nije dala uredovati, a mesne vlasti nisu ni poku�šale da pribave autoriteta redu i zakonu. Stvar je, naravno, na tom i zaspala.

U tom pogledu vrlo je zanimljiv slu aj Danila �Šotre sa Trijebnja u Hercegovini, koji emo ne�što pobli�že prikazati. 2. jula bilo je progla�šeno opsadno stanje za svu zemlju i sva dela smetanja javnog mira, strke i nasilja predat kompetenciji prekoga suda. Dva dana iza toga, 4. jula, oko dva sata po podne, stigla je jedna rulja od kakvih 200 ljudi pred ku u u radnju �Šotrinu u Pje�šivcu pucaju i iz revolvera, nose i barjake i carsku sliku, po�što je pre toga demolirala srpsku �školu u Opli i ima. Kad su stigli pred �Šotrinu ku u nose i kose i sekire zazvali su ga i rekli mu, da je sa decom ostavi, a ona da mu jam e za �život. On se samac nije usudio opirati i izi e sa �ženom i decom, na�što rulja provali unutra ru�še i sve, �što se nije dalo sobom poneti i neposredno upotrebiti. Jo�š iste ve eri prijavio je �Šotra tu stvar u Stolac, odakle je do�šla jedna �žandarska patrola, da "provede izvide". �Šotra je naveo etvoricu ljudi iz gomile, koje je poznao, da tim pospe�ši i omogu i istragu. Sva ta etvorica priznado�še, da su u estvovali u demonstracijama i imenova�še jo�š nekih 40 lica, koja su bila s njima. 7. jula do�šao je iz Mostara istra�žni sudija sa jednim askultantom i dao za 8. jula pozvati preda se sve okrivljenike i svedoke Slede i dan od pozvatih ne do e ni jedan jedini pred suca, nego se uputi�še �žandarskoj kasarni u Domanovi e, gde sedam osoba predade prijavu protiv �Šotre, da je pred njima pre dva meseca psovao cara i vladu i klicao Kralju Petru. I uspe�še. 30. jula je, na zahtev dr�žavnog odvetnika, �Šotra bio zatvoren i 3. maja 1915. i osu en, na osnovu § 142, na godinu i po dana te�ške tamnice, premda su svedoci davali pometene izjave ak i na glavnoj raspravi, na koju su do�šla samo dvojica. Sud se, naravno nije hteo ni obazirati na to, da su se ljudi prisetili tek iza dva meseca podneti prijavu, a i onda tek u asu, kad su sami imali da do u na optu�ženi ku klupu. Od demonstranata, iji je zlo in bio tako o evidan i izvr�šen u vreme opsadnog stanja, nije se dogodilo apsolutno nikom ni�šta.

Zanimljiv je i ovaj �žepa ki slu aj iz tih dana, gde su obi ni provalnici dobili oreolu ogor enih otad�žbenika drugi ljudi stradali sa razloga, koji valjda nigde drugo ne bi bili mogu i. "Hrvatska" je donela kao odjek demonstracija od 29. juna ovaj dopis: "U �Žep u su tako er ove demonstracije bile vrlo burne, pa je razjarena svjetina nakon �što je demolirala neke srpske trgovine i privatne stanove, provalila u prostorije srpske itaonice, da i ovu demolira. Kako se me u demonstrantima nalazilo po najvi�še seljaka, koji su sve uni�štili, �što im je do�šlo pod ruku, pohrlio je zidarski obrtnih iz �Žep a Ante Pavlovi u prostorije itaonice da odstrani vladarevu sliku, za koju je znao da se ondje nalazi. No na njegovo najve e za u enje slike nije mogao nigdje na i ali je za to na�šao sliku kralja Petra, kao i sliku sviju srbskih vladara po am od Nemanje, nadalje slike srbskih junaka od posljednih sto godina, sliku Petra Ko i a, kao i svu silu inih srbskih slika. Me utim je razjarena svjetina provalila u prostorije i uni�štila sve slike i itav namje�štaj, dok je Pavlovi s nekolicinom prijatelja i dalje tra�žio sliku na�šega vladara i ovu kona no ipak odkrio. Ova se nalazila u staroj kuhinji itaonice, koja se rabila za spremanje drva, starih novina, petrolejskih posuda, krpa za brisanje pra�šine sme a, uop e za bezvriedne stvari. Slika se nalazila na �štednjaku okrenuta s prednjom stranom k zidu. Ovo

odkri e izazvalo je najve e ogor enje. Ova se vijest u masi pro�širila munjevitom brzinom, pa je svjetina do uv, da se slika na�šeg vladara u srbskoj itaonici nalazi u nedostojnom mjestu jo�š vi�še planula, te se tek onda primirila, kad je Pavlovi iznio sliku kralja i u najve em je slavlju prenio u zgradu kotarskog ureda gdje je po predstojniku pohranjena. Sasma je logi no da je odbor itaonice radi nedostojnog postupka s kraljevom slikom morao biti povu en na odgovornost. I doista kotarska oblast dala je smjesta pohvatati sve lanove odbora i povela je istragu. Odbor se sastojao od mjesnog prote popa Manojla Varagi a kao predsjednika, diumiste Jove Markovi a kao podpredsjednika, gostioni ara Danila Strahini a kao blagajnika, Alekse Jovanovi a kao tajnika i Milutina Jovanovi a kao knji�žni ara. (Hrvatska br 1045 ) Na prvoj raspravi u Travniku svi su optu�ženi bili re�šeni krivnje, da su uvredili cara, ali na zahtev iz Sarajeva rasprava je vo�žena po drugi put tamo i onda su 22. aprila 1915. bili osu eni Varagi na 15, Strahini na 13, a Markovi na 12 meseci te�ške tamnice. Aleksa Jovanovi je su en docnije isto na godinu dana, dok je Milutin radi veleizdaje u banjalu kom procesu bio osu en na smrt.

Da takva pristrasnost vlasti nije bila bez izvesnih uputa s vi�šeg mesta svedo i, me u ostalim stvarima, naro ito jedan govor zamenika poglavara zemlje, dr Nikole Mandi a, izre en javno pri dolasku ministra Kerbera 22. februara 1915. godine u samoj zgradi Zemaljske Vlade. On je tom prilikom izrazio nadu, "da e Njegovo Veli anstvo na�š vrhovni gospodar rata, dati u svoje vrijeme, da mo ni ma na�ših juna kih vojski, koje posvuda pobjedonosno prodiru, razmrska glavu one hidre u Beogradu, koja siplje otrov, da se tamo onamo�šnji hajka�ški narod, zadojen mr�žnjom, privede zaslu�ženoj kazni radi njegovoga pogubnoga rovarenja i radi nedu�žno prolivene dragocjene carske mu eni ke krvi, pa da se za uvijek onemogu i pogubni njegov upliv na srodni mu dio �žiteljstva ovih zemalja. Samo e na ovaj na in bez sumnje uspjeti, da se za vazda u ini kraj kobnom velikosrpskom otrovnom procesu u ovim zemljama, i samo e se na taj na in znatno olak�šati najte�ža upravna zada a Va�še Preuzvi�šenosti naime ozdravljenje jednoga politi ki oboljeloga dijela ovoga naroda. Samo uz ovu predpostavku bit e mogu e, da se - kada do e normalno mirno vrijeme - u ovoj zemlji obezbijedi na�šoj velikoj

dr�žavi odgovaraju i pravni poredak za unapre ivanje visokih du�ševnih, kulturnih i materijalnih dobara, te da svi elementi narodni iskreno i kako treba njeguju dinasti ku ideju." (Hrvatski Dnevnik, br 61.). Kad je tako govorio javno i sve ano, u pozi pozdravlja a, kakav je tek bio u unutra�šnjem saobra aju i tamo, gde se nije imala da meri svaka re ? I kako se to tek shvatalo od ni�žih organa i od onih, kojima je taj podstrek dobro dolazio za li na obra unavanja!

Ta pristrasnost vlasti bila je o ita i po drugim mestima. U Zagrebu je, povodom demonstracija od 30. juna, bio na 14 dana zatvoren saradnik socijalisti kog partijskog organa "Slobodne Rije i" Vladimir Bornemisa, radi kritike policiskog dr�žanja. U no i, kada je bio zatvoren, do�šao je neki ovek u njegovu eliju i stao ga nemilosrdno tu i. Bornemisa je uzalud vikao i zvao u pomo , a kada je najzad, iza duga vremena, do�šao stra�žar bilo je to samo s toga, da stranca pusti napolje. Sutra dan tra�žio je Bornemisa da ga odvedu le niku, ali je bio odbijen isto kao i sa molbom, da ga odvedu pred inovnika, koji ima taj dan slu�žbu, da bi sastavio s njim zapisnik o toj stvari. Kad ni�šta nije pomoglo, onda je ovek po eo �štrajk gla u i tad je, na op�šte navaljivanje javnosti, bio posle etiri dana na kratko vreme pu�šten ku i.

Kako se red, da je do njega uvek bilo stalo, mogao dr�žati i sa malo i sa vrlo obi nim sredstvima, dokaz su nam ose ki doga aji. I tamo su frankovci u dva-tri maha spremali ophode po gradu i nameravali, da poka�žu svoju "ogor enost" prema Srbima, ali je, kad su po eli da lupaju prozore na jednoj srpskoj ku i, bio dovoljan samo jedan, istina energi an stra�žar, da to i sve drugo radikalno spre i. Kako su onda, s tim sravnjene, bedne izvine o

"nemo i vlasti" povodom doga aja u akovu i Petrinji, gde su ru�šene ne samo srpske radnje i domovi, nego i samo groblje, ili u Slavonskom Brodu i Metkovi ima; gde su bile obe�š a�š ene srpske crkve i aki paljene ku e. (Dom trgovca Popovi a u Brodu!)

Me utim, sve to be�še samo uvod za ono, �što se malo posle imalo dogoditi. Dosad su se vlasti manje-vi�še vidno i spretno sakrivale za "uzbu enu" i "ogor enu" svetinu i za "patriotske manifestacije" i sve �što se dotle zbilo, ozna avalo se kao elementarna bujica strasti, kao neki vis major u dru�štvu i dr�žavi. Odsada vlasti same istupaju otvoreno, bez imalo ustru avanja, i ine dela, kojima sigurno nema ravnih ni u jednoj historiji modernih svetskih dr�žava i

kulturnog dru�štva!

II Taoci.

Jo�š pre nego je predan ultimatum Austro-Ugarske Srbiji po elo se zatvaranjem sokolskih funkcionera u Banjoj Luci i Spljetu i ku nim premeta inama po svoj Dalmaciji, Sremu, Bosni i Hercegovini. A posle predaje ultimatuma i njegova odbijanja u Srbiji zarezalo je jo�š iste no i, 25. jula, zatvaranje svih uglednijih narodnih ljudi u svima na�šim mestima, i to bez razlike svih onih, koji su bili izrazite nacionaliste i otvoreni pobornici ideje narodnog jedinstva. Kao takvi stradali su Srbi ponajvi�še, pa napredni Hrvati, naro ito po Dalmaciji, i Muslimani, koji su se ose ali kao Srbi. Postoje i zakoni o za�štiti li ne slobode i o zabrani prisilnog proterivanja pripadnika jedne op�štine u drugu, koja mu je tu a, bili su prosto ignorirani. Vrhovna vojna vlast naredila je, po napred spremljenim planovima, da se "u interesu vojnog vodstva" moraju bezuvetno provesti izvesna zatvaranja, konfinacije i progoni svih ovih ljudi, za koje se politi kim i vojni kim vlastima moglo initi, da nisu dovoljno "lojalni" i da "ugro�žavaju javnu sigurnost" U ratnom ministarstvu obrazovala se jedna centrala, "(k.uk. Kriegsuberwachungsamt"), kojoj je bila du�žnost da sprovede organizaciju te dr�žavne sigurnosti, odnosno, da na e na ine, kako e nepo udne ljude u initi manje opasnim za op�šte vojni ke i dr�žavne interese. Komandama pojedinih trupa date su naredbe, da "one osobe, koje nisu dovoljno osumnji ene radi kakva ka�žnjivog dela, nego su samo uop�šte politi ki nepouzdane i sumnjive, li�še slobode i da budu uvane bilo od politi kih oblasti, bilo od vojni kih komanda analogno kao i ratni zarobljenici". Vojnim sudovima je opet nalo�ženo, da ozna e za svoja lica, da li su "politi ki sumnjiva" (politisch verduchtig; otud oznaka r. v.) i da onda takve ljude ne pu�štaju, nego da ih predaju onim organima, koji su ve odre eni da vode nadzor nad tim elementima, koji imaju biti internirani ili konfinirani. Merilo, za�što je i u koliko je ko politi ki sumnjiv i po em to da se uzme, ostavilo se potpuno uvi avnosti i kompetenciji politi kih i vojnih vlasti, kojima se sad dala najzgodnija prilika, da ine samovolju i nesavesnosti naj�šireg obima.

U isto vreme organizovana je i posebna vojska za potpuni gra anski rat u zemlji. To su bili takozvani "�šuckori", (Schutzkorps), "za�štitne ete", regrutovane obi no iz najgoreg olo�ša muslimanskog i katoli kog proletarijata, stvorene da tobo�že dr�že red u zale u vojske i da parali�šu eventualno delovanje srpskih komitad�žijskih eta, a spremane u stvari tako, da slu�že kao oru e jedne potpune strahovlade prema Srbima i da postanu najstrahovitiji nasilnici u obezglavljenim i njima na uvanje predanim mestima du�ž itave Bosne i Hercegovine.

Na usta svog poluzvani nog organa, Bosnische Post, poru ivala je bosanska vlada ovako svojim podanicima: "Me u na�šim Srbima ima ljudi, koji od toliko godina vode politiku i razvijaju delatnost, koja je morala uroditi onakvim plodovima, kao �što je atentat od nedelje. �Štititi dr�žavu od takvih elemenata to mora sada biti jedna od prvih i najva�žnijih zada a za to

pozvanih faktora; a du�žnost e biti lojalnog i pristojnog dela Srba u ovim zemljama da doprinese svima silama, da se dru�štvo o isti od takvih �šteto inja. Samo e tako biti mogu e, da se oprosti zemlja, a naro ito srpsko stanovni�štvo od sramote, koja je na njemu". (br. 145, 1914.)

Od onih, koji su bili zatvoreni prvih dana posle ultimatuma, najve i je deo bio ogla�šen za taoce. Po napred spremljenim listama najistaknutiji su ljudi bili pohvatani po itavoj zemlji, odvedeni u zatvore kao najobi niji zlikovci i tamo dobili obavest, da oni svojim �životima jam e za svaku �štetu, koja bi se u zemlji mogla dogoditi vojsci, vojnim objektima, transportima, javnim prometnim sredstvima i svemu, �što je u to vreme za vojsku od vrednosti. Ljudi su, kad se �što dogodi, imali na mestu biti ekzemplarno streljani bez prethodnih ispitivanja ko je krivac i iz kakvih motiva je zlo in u injen. A nikom nije bilo slobodno, da o tom pobli�že uputi svet i da deluje na nj, da ne dovodi bez potrebe u opasnost ni svoj, ni tu �život.

To su, recimo, bile mere sigurnosti; o�štre, bezobzirne, nepravedne i jednostrane, ali mo�žda donekle sa vojni kog gledi�šta shvatljive, i ako je tu�žno za jednu dr�žavu, da se u dobroj tre ini svojih zemalja morala slu�žiti tim sredstvima. Ali ono, �što nikad ne mo�že biti shvatljivo i �što itavoj toj akciji daje pravu boju i najkarakteristi nije obele�žje surove te�žnje za

upropa�š ivanjem, to je postupak s tim ljudima, bestidni na in, na koji se ku�šalo, da se oslobode od njih. Mi emo o tom radu dati ovde nekoliko �živih ilustracija.

"Kad su nas na stotine ukrcali u Splitu sa najprostijim zlikovcima", pri a dr. A. Tresi -Pavi i u svom govoru na 32. sednici XXII . sesije Carevinskog Ve a u Be u, "kad smo na rijeci prevo�ženi na stanicu po takoj ki�ši, da ni jedna krpica na nama nije ostala suva, kad smo tri dana i etiri no i preko Zagreba i Budim-Pe�šte trebali do Maribora, i tu neispavani bez hleba i vode bili kao srpski zarobljenici izvrgnuti pogrdama ma arske svetine, udarcima kundaka i psovkama ma arske soldateske, tad su mnogi poludili i ja sam video jednog nesre nika kako kroz prozor voza, koji je jurio punom snagom, ska e u tamninu no i i smrti. Posle te etiri neprospavane no i zatvorili su nas u jednu �školu za jahanje, odakle je posle bilo izve�ženo preko 100 kola konjskog ubreta. Mi smo morali spavati na tom ubretu gotovo zagu�šeni od smrada konjske mokra e. Gledali smo, kako nam soldati, kad nam nose orbu, pljuju u kotao"... Kad ga je posle tri meseca zatvora preslu�šavao jedan auditor, rekao mu je: "Ja ne znam radi ega Vas okrivljuju, �što ete lako pojmiti, kad pomislite, da smo u samoj Dalmaciji, Istri i Kranjskoj zatvorili preko 5000 osoba". Kaznioni ki lekar u Gracu, carski savetnik dr. Hofman, grdio je bolesnike i govorio im, "da bi najbolje bilo dati otrova veleizdajnicima, kad se ustru avaju da umru prirodnom smr u ". Neki su, naravno, i podlegli mukama u Mariboru i Gracu, kao Deni , Pu�škarevi i Vu�ši , koji je na dan sprovoda dobio dekret, da se osloba a konfiniranja.

U garnizonskom zatvoru u Mostaru, u starom konaku kod Pa�šinovcem, bili su internirci podeljeni u dve grupe: u gornjem spratu bili su taoci, u donjem, u podrumu, bez prozora i bez vrata samo sa jednim otvorom, na goloj zemlji drugi zatvorenici. Sud za vr�šenje nu�žde stalno se prelivao, jer je bio mali me u mnogo osoba, a na tom se istom prostoru u op�štoj stisci moralo i jesti i spavati. Niz mrke zidove neprestano je curila voda, a po blatu ispod toga gotovo se vidi kako gami�žu raznovrsni insekti. Profoz, narednik Gaspar �Šolijer, jedan surovi besomu nik, koji je uvek nosio svoj kvrgavi gvozdeni �štap zvan "Konprinz", kojim je nemilosrdno tukao zato enike ne gledaju i kud udara, tako je jednom prilikom izudarao kalu era Dragutina Tihog, jednog i ina e bolesnog oveka, i to s toga, �što je od svoje hrane delio drugim gladnijima, da je taj pao onesve�š en i sav preliven krvlju po telu, sa kog mu je

na le ima bio oderan velik deo ko�že. Kad je do�šla jedna partija prognanika iz Gacka, koja je kao i sve druge bila putem isprebijana, pustili su ljude da le�že na avliji na goloj zemlji, izmoreni i poderani, i to za nekoliko no i, ne dav�ši im ni slame ni pokriva a. A posle nekoliko dana silom su od njih oduzimali decu i davali ih u obli�žnja, najvi�še katoli ka sela, dok su njih starije, obesku ene i iskoru ene slali u Arad. Pri tom trganju dece od matera bilo je u�žasnih i neizbrisivih prizora; ne�što od one strahovite tragike kad se gubi sve i kida ro eno edo. Izgubiti imanje, ku u, stoku; napustiti ognji�šte i posle svega �žrtvovati i ro enu decu i to one male, nejake, svikle samo na materinu negu! Posednik Smailaga emalovi bio je na putu do stanice insultiran i sav ispljuvan od uli ne svetine, iako se nalazio u pratnji dvojice vojnika, koji su mu bili stra�ža, ali bez upute i ose anja da za�štite nemo na oveka, koji ide da vr�ši jednu du�žnost i iji je �život njima poveren. Naprotiv, ti su sami vojnici esto inili najve a bezakonja. Peru Gvozdenovi a, Manojla Jeli a i or u �Šahina izudarali su nemilice. Oni su

or u apinu sa Domanovi a kao taocu u vozu na goloj glavi tukli orahe, a or u Doderu dr�žali bajonet tako pod grlom, da nije smeo niti mogao ikud okrenuti glavom. Petra Mandrapu zatvorili su u vagon me u konje i tu mu naredili da u i ne smeju i se ni maknuti. Jedan ga je konj tom prilikom udario u koleno i probio mu pantalone, dok mu je, u isti mah, jedan stra�žar upao dlaku po dlaku iz kose. U apljini su, pod vodstvom �šuckora Hasana Xajdarovi a, bili

magare im samarom osedlali deset uglednih gra ana, pa su to hteli u initi i jeromonahu Hristiforu Krstovi u, ali ga je od te bruke spasao mesni katoli ki fratar. U vr�šenju slu�žbe taoci su prosto bili premarani. Svetozar orovi je jednom prilikom i�šao tri dana i etiri no i uz �železni ke transporte ne dobiv�ši ni truni po ivke, ni ma �šta zajelo i pi e "Izmoren i klonuo", veli sam, " esto sam za�želeo da se desi ma kakva nesre a, ma kakva od onih nezgoda zbog kojih streljaju taoce, samo da se jedanput svr�ši sa tim beskrajnim motljanjem i tim smi�šljenim gnusnim mrcvarenjem."

U Zenici je bio zatvoren sve�štenik kaznionice Jovan Grgurevi , koji je bio od cara odlikovan za revnu i lojalnu slu�žbu, pa je kao taoc morao izlaziti na peron pred svaki voz najpre u Zenici, a posle u La�švi. To su glavne stanice na jedinoj pruzi Brod Sarajevo, preko koje je svakih 10-20 minuta prolazio po koji voz. On je na taj na in bio prosto li�šen sna i odmora. S njim je bio zatvoren i njegov sin Veljko. Jednog dana, kad su se na stanici na�šla nekolika voza, naredi�še Veljku, prate i mu da e ina e biti ubijen, da oca uhvati za bradu i da pretr i s njim tako, vukli ga za nju, nekoliko puta preko perona. Drugi put, strpali su starca u otvoreni vagon od Zenice do Alipa�šina Mosta i naterali ga, da tri puna sata kle i u vagonu. Iscrpljen, on je dugo vremena iza toga le�žao u nesvesti. Umro je malo iza oslobo enja. Stra�žara kaznionice Peru Niki a vezali su kao taoca za noge i za ruke i ubili ga na putu do stanice, tvrde i, da je tako vezan hteo da utekne.

Todor Riji iz Kivakara kod Bos. Broda streljan je prvih dana avgusta, jer da se kod Rudanke pucalo na �železni ki vlak. Vel. Mandi pri a da je putuju i iz Broda, na jednoj maloj stanici izme u Doboja i Dervente stao voz, a jedan od �šuckora dovikivao je "na sav mah nama putnicima: eno ubio sam jednog psa," ukazuju i na Srbina taoca, koji je le�žao kraj tra nica. (Bosna u lancima. Sarajevo 1919., str. 42-3).

U Fo i su bili postavili �šest najuglednijih Srba kao taoce kod dva �železna mosta na Drini. Na prvom su bili pop Josif Ko ovi , pop Vladimir Popovi iz elebi a i trgovac Niko Had�živukovi ; na drugom pop Vasilije Kandi i dva trgovca Milan Had�živukovi i Nikola Mazija. Po danu su ti ljudi dr�žani u jednoj ku ici kod mostova, a po no i su morali biti na samim mostovima. U zoru 9. avgusta 1914. do e jedna vojni ka patrola pred prvi most i postrelja sva tri taoca bez ikakva povoda, a u isti mah napadnuta su i druga trojica. Jedan od vojnika zbode dva puta bajonetom Nikolu Maziju, koji na mestu ostade mrtav, a onda

probode po dva puta i Kandi a i Had�živukovi a u prsi i u trbuh. Kad je primetio, da su jo�š �živi, pucao je jo�š dva puta na njih, a da ga niko od kolega nije zadr�žao ili opomenuo. Komandantu poru niku Premu�ži u, kad je do�šao da pita �šta je bilo, javi�še, da su taoci hteli be�žati. Na to su ubijene preneli u Fo u i sahranili zabraniv�ši porodici, da ih obi e i da u estvuje pri sprovodu. Oba te�ško ranjena, tek �što su se bili pridigli, bi�še poslana u Arad i tamo internirani. Milana Had�živukovi a optu�ži�še jo�š radi veleizdaje i po�što je proveo dve godine u istra�žnom zatvoru u Banjoj Luci i Sarajevu i tu bi oslobo en, uze�še ga u vojsku i jedva posle otpusti�še kao te�ško bolesna.

Sve�štenik Dimitrije Jev evi iz Pra e doveden je 28. juna u tamo�šnji vojni ki logor i tu bio zatvoren u jednoj kova nici zajedno sa jo�š 10 drugih gra ana i radnika. Drugi dan preveli su ga na stanicu Sjetline. Za tri dana nije mu niko ni�šta rekao, za�što se to sve s njim tako radi. U Sjetlinama mu bi zapove eno, da na pitanje: "ko je" ne odgovara, da je Srbin, nego Vlah ili Hri�š anin, i zabrani�še mu svaku vezu sa porodicom. Sjutri dan ga izvedo�še pred stanicu. �Šest ljudi, pod zapovedni�štvom jednog zastavnika, opkoli�še ga i nabi�še pu�ške. Sveza�še mu ruke i naredi�še, da s njima mar�šira, a kad je on i�šao dalje svojim korakom, dreknu na nj jedan vojnik, da e ga ubiti ne uhvati li korak sa njima. Kad ga je posle toga pratio jedan vojnik u Pra u zapovedi mu, da stoji na jednoj nozi sa pretnjom, da e ga ubiti, ako drugu nogu spusti na tle. To je trajalo sve dotle, dok se Jev evi izmoren nije sru�šio na zemlju. Drugi mu je put taj isti vojnik bio toliko stegao lance, da ga je nesretnik bar desetak puta zaklinjao, da popusti, na �što je onaj mirno odgovarao: "I bez toga e�š ovih dana krepati, pa bolje za te, ako to bude prije!" Kad je voz dolazio na stanicu vukao je jedan vojnik Jev evi a za konopac, kao kakvu �životinju, od kola do kola, a podivljali su mu vojnici pljuvali u lice. Vojnik, i koji je najvi�še tih nedela bez opomene inio na o igled svojih starijih, be�še Suljo Kukavica iz Rogatice. Jednog dana strpali su Jev evi a u marvena kola od Sjetlina do Ustipra e, u kojima su bili sme�šteni samo konji, usplahireni i zatvoreni, koji su se gruvali i frk ali oko njega prete i, da ga svaki as udare ili ugrizu. Tako je bilo sve do 15. avgusta. Taj dan javi mu poru nik �Šerif Kozmi , da je stigla naredba, prema kojoj se ima s taocima jo�š stro�žije postupati. Isto ve e, u pono i, morao je Jev evi ustati, obu i se brzo, pa je onda okovan odveden jedno tri kilometra u �šumu i tamo bio svezan za jedno drvo i tu ostao itavu hladnu no do samog jutra. Dok je on tako privezan stajao dotr ao je jedan od vojnika i, u tom sistematskom mu enju ljudi stra�še i ih smr u, stao da cilja na nj psuju i i prete i najgrubljim na inom. Taj se prizor mu enja ponavljao iste no i i posle za punih deset dana, jer su vojnici imali posebnog u�živanja u toj prepla�šenoj brizi za �život i u tom izbezumljavanju na dogled smrti. Jedne no i, pred zoru, on je slu ajno uo, kako su se vojnici prepirali o tom, ko e ga uvati. Jedan govora�še: "Ako ja danas do em, ubi u ga za sigurno"; drugi odgovori: "Tako i treba," a tre i dodade: "Ako ga ubije�š nemoj na mjestu, e je svezan, nego malo podalje, da mo�že�š po�šlje kazati, kako je �š eo bje�žati." Tek �što je taj dan stigao do �železni ke ku ice, sveza�še ga, i to za obe ruke. Vojnik mu re e, da mora i i na stranu, a kako ga ne mo�že ostaviti sama, mora i on i i s njim malo dalje od pruge. Videv�ši Jev evi , da stvar ovog puta mo�že ne biti samo pretnja, u ini se, da ga stra�šno bole stomak i noge i da uop�šte ne mo�že da se digne s mesta. Vojnik je do zore poku�šavao nekoliko puta da ga odmami, a kad je video da je uzalud, zapreti mu ovako: "Danas e se ov e prosuti tvoja pasja crijeva, a sjutra emo ti ov e ubiti i sina, nek se i njegova crijeva �š njima pomije�šaju." U stvari bio je i Jev evi ev sin kod obli�žnje stra�žarske ku e kao taoc. U zoru na e pop u svojoj sobi na klincu jedan konop, koji je visio do jastuka. Jedan vojnik re e: "Danas dolazi obrst, koji e povje�šati sve taoce na �štreci!" I u tim tolikim mukama Jev evi nije smeo kome da se potu�ži, jer su mu svi pretili, da e, poku�ša li prijaviti sigurno biti ubijen.

Od 15. avgusta i�šla je dnevno patrola sa konopima u selo i dovodila vezane seljake. Zastavnik Gri i�šao im je nekoliko puta u susret i tukao bednike volovskom �žilom. Preslu�šavali su ih redovno ovako: od tri vojnika jedan je dr�žao volovsku �žilu, drugi pu�šku naperenu na doti nog seljaka, a tre i je preslu�šavao. Kad bi seljak na neko pitanje odgovorio, da ne zna ni�šta, po eo bi ga onaj vojnik nemilosrdno tu i, dok bi drugi s pu�škom pazio na seljakove pokrete. Jev evi je bio prisutan, kad su preslu�šavali Spasoja Bali a. Tog su oveka tukli tako ne ove no, da su ga posle morali dr�žati itavu nedelju zatvorena, dok se malo ne izgube modrice i otekline.

Sve�štenik Simo Begovi uhva en je pred crkvom u Sokocu. �Žandari su naperili na nj pu�ške, proglasili ga zatvorenim i nisu mu dali ni da se oprosti sa �ženom i decom. Okovana odvukli su ga u Rogaticu. Od 2. avgusta upotrebljavali su ga u Mesi ima kao taoca. Tu su te�ško izubijali rogati kog paroha Atanasija Kosori a, odvukav�ši ga u podrum, i to s toga, �što se pronio glas, da mu sluga u vre i nosi bombe, da digne stanicu u zrak, dok mu je on u stvari donosio od ku e jelo i karlsbadskom vodom zakuhane hlebove. oveka su zlostavljali �životinjski ne xteju i sa ekati ni da se li no uvere, �šta je u vre i i da u povoljnom slu aju dobiju neposredan dokaz u ruke za jo�š lju i progon. Aleksi Vu ini u iz Bla�žuja, po�što su ga vezali, spalili su �žigicom brkove, ne dav�ši mu ni da se makne tim, �što su mu pod grlo stavili bajonet. Isto su to u inili i Savi Koprivici. Po naredbi jednog narednika isprebijali su sedamdesetogodi�šnjeg starca Ristu Eru, d�žemat-ba�šu iz Kasidola. U garnizonskom zatvoru u Sarajevu strpali su Begovi a sa 37 drugih ljudi u jednu sobu. Behu to seljaci iz Rogatice, Vi�šegrada, Fo e i

ajni a. Svaki novodo�šli bio je sav krvav, jer bi ga ve na dvori�štu do ekali sa batinama. ula se jasno komanda: "Jo�š, jo�š, jo�š ja e!" i onda stra�šno zapomaganje. Ve ina bi ih bez svesti padala na tle, na �što bi ih onda odnosili i kao vre u ubacivali u zatvor. Neki Jovica iz Gornje Pra e be�še sav obliven krvlju i modar i tako izubijan, da nije mogao ni le�žati. On se potu�žio kod vojnog le nika, da su ga izubijali vojnici po naredbi nadporu nika Kozmi a; ovaj mu je dao hladne obloge i stvar, naravno, tim zavr�šio. Pri delenju takozvane kave klju ari su redovno tukli zatvorenike. Vrelu orbu i kavu morali su ljudi piti gotovo na du�šak i pod udarcima, a kad bi ulazili u sobu svaki bi jo�š dobivao po te�žak udarac. Limene zdele za jelo nisu nikad i�š ene i po nekoliko bi puta na dan do�šle na razna usta. U dvori�štu bile su barake, u kojima su se patili mu�ški i �ženske gotovo goli i bosi. Tu nije bilo ni slamnja e, ni pokriva a.

Sve�štenika Dragu Uro�ševi a iz Srebrenice zatvorili su kao taoca u jednu sobu, gde je proveo 15 dana sa jo�š 40 ljudi u uskom i nezdravom prostoru, u kom se nu�žda vr�šila javno pred svima. Odatle morali su svi, pate i se stra�šno, pe�šice i bez prestanka i i u Tuzlu. Odmarati nije im se gotovo nikako dalo uz pretnju, da e, ostanu li, biti poubijani. U zatvoru u Tuzli, gde su stigli mrtvi umorni, nije se moglo spavati druk ije nego sede i. Posle toga, na transportu u Arad, otvarali bi vojnici marvene vagone, u koje su ih bili potrpali i podjarivali bi masu na njih govore i, da su to same komitad�žije. Pljuvali su im u lise i zlostavljali ih najru�žnijim na inom. Vi�še im dana nisu dali ni da jedu ni da piju. Svetina ih je do ekala u Aradu na stanici grdnjom, kamenjem i ciglama, dok je tobo�žnja bolja publika pljuvala na njih sa prozora i balkona. U tvr avi gurnuli su ih bez pokriva a i slamnja e u mra ne tunele, gde zapo inje nova patnja.

Sa okru�žnim sarajevskim protom Kostom Bo�ži em preveli su u marvenim vagonima 30 uglednih ljudi iz Vi�šegrada u sarajevski garnizonski zatvor. Vojnici su ih zlostavljali javno na ulici; sve�šteniku Aleksi urovi u iz Dobruna upali su kose i bradu; a radnike su iz reda tukli kundacima. U dvori�štu sarajevskog garnizonskog zatvora stalno se ulo jaukanje tu enih. Jednog dana dovedeno je iz Fo e i strpano u jednu jedinu sobu oko 70 ljudi, koji premoreni

od tolikog puta i napora za puna dvadeset i etiri sata ne dobi�še ni jednog jedinog zalogaja hleba ili druge hrane.

Stevo Nikoli , u itelj iz Bijeljine, zatvoren je 26. jula sa jo�š 19 drugih kao taoca u jednu tamo�šnju kasarnu i to u jednu sobu, koja se mesecima nije otvarala ni vetrila i gde je pra�šine bilo na pregr�šti, ne dav�ši im, naravno, da je o iste. Soba je ta bila u parteru, na domak vojnicima i sa dvori�šta, pa su u gomilama dolazili, grdili taoce najsurovijim na inom, pljuvali na sve�štenike i pretili golim bajonetima. Nisu ljudima davali ni da sede, ni da legnu. U sobi nije bilo suda za vr�šenje nu�žde, pa se morala naro ito moliti dozvola od stra�že, da se mo�že i i na stranu. A to je bila opasna stvar, jer su vojnici redovno napadali na njih, i to ponekad i sa oru�žjem. Tako je jedan podkaplar ("Gefreiter") hteo bajonetom ubiti Nikoli a, a u itelja Jovu Vidakovi a ranio je jedan stra�žar drugom prilikom. Oficiri su sve to videli i sami, ali slu�žbeno nisu hteli primiti nikakve pritu�žbe. 29. jula bili su ve svi polegli kad iznenada u e major Hugo Bolang, potpuno naoru�žan, sa jednim vojnikom, pa ma�šu i �štampom re e, da su komite pre�šle kod Popovaca i da e radi toga jedan od taoca biti streljan. Okrenuv�ši se onda vojniku kaza mu, da izabere koga e. Dok je ovaj odmeravao jednog po jednog javi se neko s polja sa primedbom: "Sjutra! Sjutra!" Mo�že se ve misliti, kakva je to sad bila no za ove ljude! Sjutra dan do e major s jednim kapetanom i izjavi, da se nije obistinila vest za komite, te da prema tom otpadaju i posledice. Ali one nisu smele biti uzete ni u obzir, sve da je vest bila i istinita. Jer po kom bi pravu bosanski taoci bili odgovorni za ono, �što se doga a na bojnom polju me u dve u ratu stoje e vlasti? Valjda samo za to, �što su Srbi i �što njihova ose anja nisu na austrijskoj strani?

Na 10. avgust otpremljeno je 10 taoca u Arad. Ostalo ih je 10, kojima se kroz nekoliko dana pridru�ži jo�š Stjeran Gr i . Bilo je svega etiri sve�štenika, dva u itelja, dva trgovca, dva seljaka i jedan poslanik. Pona�šalo se, uop�šte, prema njima kao da nisu ljudi. Kad ih je, prilikom jednog pregleda, pitao jedan general o njihovom polo�žaju, rekao je sve�štenicima, da su oni najve i lopovi ("die grosstcn Gauner "). Posle 18. avgusta do�šao je novi zapovednik mesta, neki pukovnik dragona, te im rekao da oni nisu taoci, nego proskribovani, i naredi, da ih svaki dan od tada gone po osam sati na posao. Od tog dana oni su morali sabirati konjsko ubre po dvori�štu, vezati ga, tovariti i prena�šati municiju i nositi su e za vr�šenje nu�žde. Njima

samim nisu dali ni da se peru, ni da se iste. A da poruga bude vi�ša dovodili su razne ljude iz grada da ih gledaju u tom stanju i da ih slikaju. Stra�ža im se sastojala iz sedam Ma ara, koji su govorili samo kundakom. U itelja Nikoli a, kad je jednom po�šao sam, da se napije vode, istukli su do krvi. Kad su srpske granate po ele da padaju oko kasarne odre en je po jedan taoc za elektri nu centralu i za parni mlin. Prvi je dan otpremljen na mlin Stjeran Gr i , a na Centralu Stevo Nikoli . Jedan poru nik zapovedi vojnicima, da odmah ubiju taoce, pogodi li ma jedna granata doti ne objekte. Slu ajem samo do toga ipak nije do�šlo.

U itelj Kosta Kraj�šumovi , taoc od 1. septembra do 20. novembra 1914., bio je u jednoj tesnoj sobi sa 19 drugih zatvoren na stanici u Visokom. Preko dana morali su taoci stajati dva koraka udaljeni od pruge pri prolasku svakog vlaka. Uvek su gotovo bili gr eni ili tu eni od prolaznika. Preko no i morali su redovno i i "patrolirati" Posle su ih preveli u obli�žnju franjeva ku gimnaziju. Kad nisu "patrolirali" morali su vaditi pesak, istiti nu�žnike i odnositi ubre. Premda je lekar kod Kraj�šumovi a konstatovao te�šku sr anu manu, morao je raditi,

dok ga nisu te�ško bolesna preneli u sarajevsku bolnicu. Ali ga ubrzo zatra�ži�še natrag i tu je opet morao raditi do 20. novembra 1914. odnosno do odlaska u vojsku. Podkaplar Rozenberger, u civilu drvarski agent iz Tuzle, izubijao je jednog starca sa preko 70 godina, nekog Jeftu iz Ni�ši a, samo "da mu izle i bolest". Starca su odmah posle toga morali preneti u bolnicu. Na stanicu je svaki dan dovo�žena sila seljaka, te�ško okovanih, i tu bivala

preslu�šavana, bijena i mu ena. Jednog dana davali su im ka�šikama so bez vode, samo da ih prisile na izvesna priznanja, koja bi mogla da kompromituju pojedine ljude, ustanove i zemlje. Pri mu enju su, na izmenu, u estvovali vojnici, �železni ki name�štenici i razdra�ženi muslimani iz Visokog. Jednog samo dana doveli su 30 seljaka iz Zavrha i Podlugova i onako vezane lancem ili konopima tukli su nemilosrdno tako, da je Rozenberger pri tom slomio svoju pu�šku. Kad su do�šli u Arad trojica su iz te grupe umrla odmah, dok su drugi vukli ozlede i posledice du�že vremena.

Timotije Savi u Kladnju zatvoren je kao taoc 28. jula. U njegovoj otsutnosti do�šao je narednik Nagli sa 15-20 "�šuckora" na njegovo imanje, doneo tri hand�žara i prijavio, da ih je na�šao u �šumi i da po svoj prilici pripadaju Savi u. Ta sumnja bila je dovoljna, da se taj u itavom kraju vrlo ugledni ovek zatvori i da u zatvoru odsedi od 28. avgusta do 27.

septembra. Kad je bio oslobo en krenut je opet od ku e kao taoc, po najve em pljusku, sa jo�š 22 druga, pe�ške od Kladnja do Tuzle. Ko nije mogao da ide bio je bijen, bez obzira na doba i zdravlje. Kad je Savi zamolio jednog inovnika tuzlanskog zatvora, da mu dozvoli, da za svoj novac dobije hrane, ovaj ga je odbio sa rije ima: "Pocrkajte svi!"

Taoc Josif Simi iz Maglaja zamalo nije izgubio glavu. 10. avgusta do e iznenada jedan musliman, Pa�šo Musaefendi , i javi, da su mu Srbi seljaci napali na ku u. Odmah stra�ža ode tamo, po e pucati i tra�žiti, ali ne na e ni�šta. me utim izjavi komandant, da taoc mora radi tog dela biti streljan za pola sata. Simi , u nevolji, da dobije vremena, primeti, da on samo odgovara za �železni ku prugu i da je s toga ta odluka nezakonita, na�što se razvi debata o tom pitanju. U to sti�že jedan sused Musaefendi ev i re e, da je itava stvar prosto izmi�šljena. Pa�šini sinovi bili su taj dan pozvani od kotara u komoru, pa je stari sknadio ovu pri u, da bi se prikazao ugro�ženim i da bi mu vlast s toga razloga po�štedila sinove. To je bilo u stvari tako; Simi a s toga ostave na miru, ali klevetniku, jer se stvar ticala Srba, ne bi ni�šta.

Gora je sudbina zadesila sve�štenika or u Petrovi a iz Osje ana (kot. Gra anica). O tom pri a njegov sapatnik Luka Todorovi iz Skupovca (kot. Gra anica). Kao taoce poveli su u avgustu Petrovi a i njega zajedno na stanici Doboj, da prate vlak, �što je imao i i u Brod. "Dok smo jo�š stajali na stanici do�šao je k nama neki povisok austrijski asnik, te nam pretra�žio d�žepove i njedra, pa kad je kod mene na�šao hleb, koji je zajedni ki, t. j. i moj i popov rekao je:

"�Šta e vam toliki hljeb, kad ga ne ete imati kada jesti, vi ete no as biti poubijani." Zatim je metnuo ruku na moje rame, rekao stra�ži: "Ovog vratite natrag, a g. pop neka ide sam, mo�žda e imati druga u putu." Ja sam na to ponudio pok. popu or u njegov hljeb, a on je bri�šu i o i

odvratio: "Ponesi ga sobom i pojedi ili kome drugom podaj, ja ga jesti ne mogu... Te no i je i poginuo." (Srpska Zora, br. 45,1919.) Izgovor je bio unapred poznat: taoc je ubijen pri poku�šaju bega.

Te�že muke morao je da podnese Trifko Maksimovi , sve�štenik sa Ilija�ša, dok nije bio ubijen na najsvirepiji na in. Njega su tukli s dana na dan. Jedan lekar, koji je jednom prilikom pregledao du�ž pruge, naredio je, da se taj ovek s mesta prenese u bolnicu, ali je komandant poni�štio taj zaklju ak i mesto u bolnicu preveli su nesre nika u Semizovac. Spominjani Rozenberger mu io ga je na sve na ine. Pre polaska u Semizovac svezao ga je sa seljacima Ilijom Radi em sa Vlahinje i Aleksom Kravlji em iz Mrakova tako vrsto, da im se konop usekao u pomodrele ruke. U Semizovcu baci�še ih u jedan podrum na stanici. Tu su ih tukli ponovo toliko, da su dugo vremena le�žali bez svesti obliveni krvlju. Sjutra dan Maksimovi nije vi�še gotovo mogao ni da ide, kad su ga sa oba druga vode i ga na neko preslu�šavanje o

sve�šteniku Risti Erakovi u iz Ni�ši a i u itelju Vojvodi u sa Ilija�ša. Dali su mu neku motku, da sa njom po�štapa, a kad je pored toga klecao i padao, tukli su ga vojnici bez ijedne re i suda ili obja�šnjenja. Ali tim bestijalnost nije bila zasi ena. Kad je, ne�što iza toga, do�šla popadija Maksimovi eva, nemaju i ni pojma o ubistvu, i upitala za mu�ža, odgovorio joj je �žandarski narednik: "Tvoj pop ne prdi vi�še; eto ti sve, �što je iza njega ostalo" i baci joj par helera. Zna se, me utim, ta no, da je pop u Visokom imao uza se ve u svotu novca. Osim Maksimovi a streljano je 30. septembra jo�š 18 drugih ljudi, jer "su se ogrije�šili o svoju dr�žavljansku du�žnost", kako veli slu�žbeno saop�štenje.

Isto je tako bez ikakva suda i krivice bio smaknut i sve�štenik Timotije Popovi iz Drinja e, otac �šestero nezbrinute dece. Njega je uhvatila jedna vojni ka eta u asu, kad je nekim drugim vojnicima savetovao da vru i ne piju vode iz jednog grozni avog bunara, i odvela ga je jednom kapetanu, koji bez i eg daljeg naredi, da se ovek obesi. Sama kazna vr�šena je na najne ove niji na in. Nespretno�š u ili mo�žda hotimice, iz vi�še pakosti, oni su oveka dva puta dizali na ve�šala i on je dva puta padao s njih, dok ga nisu tre i put obesili definitivno kod Suljina Hana. Oficiri su na popov ra un pravili prosta ke �šale i svoju jednu ku icu na putu nazva�še, iz obesti, "die Hutte zum gehangten Popen".

Saborski poslanik, dr. Savo Ljubibrati , zatvoren je 26. jula kao taoc za isto nu prugu Sarajevo-Uvac. Tu su ga tako mu ili, da je ve 20. avgusta bacio krv, a tek po etkom oktobra bio prenesen u tvr avnu sarajevsku bolnicu i tu bio dr�žan pod naro itom paskom. Lekari, me u njima i be ki profesor Tirk, konstatova�še bolest (Hämoptoe) i propisa�še mu apsolutan mir, jer bi svako uzbu enje moglo imati te�ških posledica. Ipak, njega u takom stanju premesti�še iz bolnice u jednu malu sobu, koja je imala po dva metra �širine i du�žine ni 1-80 metra visine, u kojoj je u dimu i studeni bilo jo�š devet vojnika. Nekoliko dana docnije odvedo�še ga pre zore jednog jezovito hladnog jutra, na stanicu Pale, gde je vagon, u kom je on bio, zastao pred jednim redom ve�šala. Jedan od vojnika pratilaca upozori Ljubibrati a na ta ve�šala i re e mu, da je s toga doveden ovamo, da tu bude obe�šen. Malo iza toga dovedo�še na njegove o i etiri mu�škarca i tri �žene i ubi�še ih upravo pokraj njegova vagona. Njemu je prime eno, da e i njega zadesiti ista sudbina, jer je i on to isto, �što i ovi poginuli. Po�što je tu dr�žan neko vreme izvedo�še ga, uz zlostavljanje i pogrde, na ono mesto, gde su preno ile malopra�šnje �žrtve. Tu mu naredi�še da sedne i da se nipo�što ne mi e. Na tom mestu ostao je Ljubibrati od 10 sati pre podne, pa do 11 u ve e i im je poku�šao, da makar malo promeni svoj polo�žaj, pritr avao bi vojnik i pretio mu, da ga probode. Tog dana pro�šlo je pored njega nekoliko hiljada vojnika, kojima je taoc pokazivan kao krivac i za etnik rata, na �što su ga mnogi pljuvali, grdili i pretili ubistvom, dok ga je stra�ža "spasavala" tim, �što je izjavljivala, da e i tako biti do malo ubijen. Oko 11 sati no i spremljen je sa jo�š 27 ljudi i dve �žene u

oklopljeni vagon i doveden do Korana, jer se dalje nije smelo iz straha od Crnogoraca i Srbijanaca, koji su se tuda javljali. Za vreme vo�žnje morali su itavo vreme gledati preda se, a ko se usudio da digne glavu i pogleda na polje ili na koga druga, osetio je s mesta kundak na le ima. U Koranu su ih uveli u jednu drvenu baraku, pa im tu oduzeli novac s primedbom, da e sjutra biti streljani. A sjutra dan kazalo im se, da se ve spremaju grobovi za njih i oni su

doista mogli videti kroz pukotine dasaka, kako se kopa i izasipa zemlja. Tih 27 ljudi i dve �žene, svi iz sela Graba trnovske op�štine, bi�še doista i poubijani taj dan bez ikakva prethodnog suda i rasprave. Ljubobrati a su opet doveli na Pale, ponovo sa napomenom, da e sad biti tamo ubijen. To je bilo jednog ponedeljka sredinom oktobra 1914. Na Palama je ostao na istom mestu, gde je bio i dan pre, do etvrtka, do 11 sati no i, odakle je opet vra en u Koran. Za tih pet dana dobio je samo komad hleba i ne�što cigareta od dva vojnika, od kojih je jedan zato bio ka�žnjen, i jedan aj od jednog oficira. Po�što je u Koranu, u muci, proveo deset dana bi upu en u Donju Pra u. U tami, on je u Koranu bio upao u podrum i ozledio nogu, pa sad

nije mogao da dr�ži razmak od 200 koraka pred etom, kako mu je bilo zapove eno, pa je i radi toga bio tu en i gr en. U Pra i je najzad zatvoren radi veleizdaje i posle nekog vremena preveden u Banju Luku. Po slu�žbenom saop�štenju(Hrvatska br. 892) smaknuto je na Palama 20. i 21. oktobra 50 mu�ških i dve �žene; i to prvi dan 14, a drugi 38 osoba.

U eti �šuckora Mujage Kapetanovi a do�šao je Ivan Martinovi 23. septembra 1914. u 21/2 sata posle pono i u ku u sve�štenika Riste Jokanovi a, "digao ga iz kreveta, tukao ga pred njegovom �ženom i djecom, psuju i mu sve svetinje, poveo ga sa 4 naoru�žana �šuckora i premetao ga s kundaka na kundak do rijeke Zujevine, zajedno sa Gavrom Krtolinom iz Ilid�že, te ih utjerao u rijeku Zujevinu, gdje su morali stajati oko pola sata." Iliju Trklju sa Ilid�že tukao je toliko "da je postao nesposoban za svaki te�ži posao." Karlo �Šo�ši , zastavnik kod veterana, udario je dva puta po obrazu trgovca Peru Pamu inu u biv�šoj Filipovi a kasarni, a onda ga "ugurao u jednu sobu, gde su ga �šuckor Lakato�š i jo�š jedan musliman kundacima tako tukli, da je pocrnio kao gunj i na njegovo zapomaganje dotr ao jedan veteranski oficir i zabranio da ga dalje tuku." Vojislava Bori a, �školskog nadzornika, udario je u prisustvu istog �Šo�ši a �šuckor Hefim Kukavica kundakom u slabinu. �Šuckor Lakato�š tukao je u istoj kasarni Ristu Kebelju, koji je usled toga i umro. (Srpska Rije , br. 90,1919.).

Internirani Zvorni ani morali su u vojni kom zatvoru golim rukama istiti ljudsku ne ist, a sve�štenicima u Lijevnu, koji su bili naterani na isti takav posao, nisu dali ni da ruke operu, nego su tako one i�š eni morali da jedu.

Savu Savi a, sve�štenika u Trnovu, svezala je stra�ža za drvo, pa mu tako svezanom naredila da �širom otvori usta, u koja su onda oni pljuvali. On je to morao progutati i zahvaliti se posebno i za to, kao i za primljene udarce. Ljubo Nikoli , sarajevski paroh, morao je po itavo pola sata na stanici u Smiljevcu praviti velike u njeve sve dotle, dok ne bi od umora obnemogao i pao. Osim toga je morao, kad bi dolazio voz, stati uprav do njega, da bi ga vojnici �što prolaze mogli dohvatiti i zlostavljati. Tako ga je jednog dana jedan vojnik udario po glavi golom sabljom i ranio te�ško. Popa Mitra Popovi a iz Donjeg Vakufa naterali su vojnici, da o ilinskoj �žezi itav sat tr i pored �železni ke pruge. Hafiza D�žamhura, hod�žu iz Konjica, mu ena zato �što je Srbin, prisilili su, da isti nu�žnik, a kante sa ne isti da nosi kroz varo�š. Ristu Vukovi a iz Podlugova bili su �šuckori kao taoca i tukli mu 22 minuta kamenom orahe na glavi, od ega se te�ško razboleo. �Šuckor Ismet Mehanovi upao je sa ve om grupom �šuckora u ku u Nike Ili a u Visokom, tukli ga i krhali mu stvari tako, da je Nikina k i od straha zanemogla i umrla. Napali na ku u �Žarka Radivojevi a, na koga je pucano iz pu�ške, �šuckori su bili toliko stra�šni, da je �Žarkova �žena, tu ena od njih, jo�š taj dan pobacila.

Naro it je bio sistem zastra�šivanja taoca skorom smr u, kao kod Jev evi a, i u�živanje u njihovom strahu od toga. Sve�šteniku Savi �Škaljku iz Jezera kod Jajca nekoliko su puta vezali o i s napomenom, da ga vode na streljanje, psovali ga, punili pu�ške i onda komandovali paljbu ne izvode i ni�šta, mu e i ga tom jezovitom neizvesno�š u po nekoliko minuta. Siromah je ovek poludio zbog toga i bio odveden u sarajevsku ludnicu. Isto je tako radi zastra�šivanja za vreme tao�štva i radi drugih surovosti u tuzlanskom zatvoru poludio i posle umro i Jovo Dangi , sve�štenik Bratunca. Trgovca oku Milakovi a, taoca u Bos. Brodu, zlostavljali su sami oficiri, nadnosili mu revolver na elo i ak mu jednog dana naticali konop na vrat sve u �želji, da u�živaju u patologiji straha. Isto su tako Milanu Grkovi u, trgovcu iz Konjica, �šest puta zavezivali o i do Ivana govore i mu svaki as, da e sad odmah biti streljan.

Kako se pri svemu postupanju prema taocima vodilo malo obzira u pogledu istra�živanja materijalne istine pokaza e najbolje ova dva tri slu aja. Na putu izmenu Doboja i Tuzle,

prelaze i preko jednog mosta, otvorila su se vrata na jednim �železni kim kolima, a kako je most bio uzak, vrata su se udaraju i u gvozdene pre age sva iskomadala. To je primetio �železni ki stra�žar M. Cvijanovi i dao znak, da voz stane. Vo a lokomotive nije to opazio i i�šao je dalje. Kad je kondukter video tu �štetu, boje i se odgovornosti i kazne za sebe, navede, da su to u inili Srbi iz obli�žnjeg sela Lipca. Bez dalje istrage nare ena je odmah kontribucija od 3000 kruna i sva je sre a bila, da jo�š niko nije radi toga platno glavom. Selo Tale�ža kod Trebinja sravnjeno je 12. avgusta svo sa zemljom jer je jedan musliman - kako su tek posle ustanovilo - bacio na �železni ku prugu nekoliko kamenja, da izazove kaznu ili pokolj. U Bradini je slu aj ispao stra�šnije. Odmah od prvog dana uzeti su za taoce Milan Mrkaji i Bogoljub Dami , te su "vr�šili slu�žbu" izme u Bradine i Ivana. 25. avgusta 1914. naredi natporu nik Jakov ik, da se obojica ubiju. On je od istih taoca kupovao za svoje odeljenje neke �životne namirnice i uvodio ih u knjige znatno skuplje, nego ih je pla ao, �što je posle utvr eno �žandarskim ispitivanjem. Po svoj prilici on je taoce dao smaknuti samo s toga, da se oslobodi eventualnih svedoka protiv sebe. Naredio je, da se najpre obesi Dami , a onda Mrkaji . Kad su Dami a obesili o jedno drvo pukla je grana i on je jo�š �živ pao na tle. Onda je

ik pozvao osam vojnika i dao ubiti obojicu "vatrom iz pu�šaka". Kao razlog za ubistvo naveo je, da je neko po no i pucao na vlak, ne istra�žuju i, naravno, ni ko je to u inio, ni za�što i da li se uop�šte to i dogodilo.

uro Topolnik, u itelj iz Tuzle i rezervni poru nik, naro ito se isticao u neljudskoj mr�žnji protiv taoca. Narodnog poslanika Dra or u Lazarevi a dao je sa celim vodom vojnika pe�šice vezana oterati iz Tuzle u Zvornik, da tamo bude taoc. Kad je Miloje Topalovi iz Bos. Petrova Sela uvao �železni ku upriju na Spre i u Mir ini kao taoc Topolnik ga u malo nije dao ubiti radi ove stvari. "Jedne no i, kad je voda nabujala, nosila je kr�ševe, panjeve i grane, koje su udarale u brane i stijene uprije, od ega se je most tresao i nastajala velika buka. Topolnik premda je bio upozoren na prave uzroke tome, do�šao je Miloju i rekao mu, da srpske komite navaljuju na upriju, osudio ga za to na smrt, dao mu dva sata roka da se spremi za onaj svet i odredi od stra�že one vojnike, koji e tu njegovu osudu izvr�šiti. Ujedno je zatra�žio pomo iz Lukavca, da se tobo�že brani od komita. Kad je ova do�šla i pretra�žila teren, ustanovila je pravo stanje stvari i izvjestila ga. Na to je Topolnik opet do�šao Miloju Topalovi u i rekao mu, da je previ�šnjom odredbom pomilovan." (Oslobo enje, br. 2, 1918).

Ilija Babi , taoc u Pazari u, preveden je 6. aprila 1915. u sarajevsku bolnicu sa osamnaest rana na telu i dve na vratu. Oni, koji su ga predali u bolnicu govorili su, da se ranio on sam i to s toga, �što mu je dodijao takav �život. Ako je navod istinit, ta je argumentacija vrlo karakteristi na za postupak, koji su taoci imali da podnose od svojih uvara i drugih lica, s kojima su dolazili u dodir.

Tih je taoca bilo sve do 12. jula 1917. Zadnji su: pop or e Trabe�ž s Pala, taoc na Alipa�šinu Mostu; pop Nikola Kosti iz Banja Luke, taoc na mostu preko Une izme u Dobrljina i Volinje i proto Du�šan Kecmanovi , taoc na �železni kom mostu u Doboju. Ovaj zadnji, okru�žni proto banjalu ki, bio je interniran od 28. jula 1914. do 25. aprila 1916. u Banjoj Luci, Aradu, Ne�žderu i �Šopronjeku 9. avgusta 1916., na zapoved zemaljskog poglavara Stjerana Sarkoti a, bio je ponovo poslan u Doboj, da slu�ži kao taoc. Kako se jo�š tada postupalo s njima svedo i najbolje ba�š ovaj primer. U Doboju je Kecmanovi predat jednom podoficiru i morao je spavati u jednoj tesnoj sobi sa svojom stra�žom od devet vojnika. Prljava, smrdljiva soba, puna insekata nije imala nijednog kreveta, nego se moralo spavati na goloj dasci, malo odgurnutoj od tela, bez slame i bez ikakva pokriva a, hranu je dobivao najpre s vojnicima, a posle od 1. septembra 1916. sa srpskim internircima iz Doboja. Zabranjeno mu je bilo svako

itanje, dok se posle nisu prisetili, da bar to dozvole. Tek 12. jula 1917. bio je pu�šten ku i, ali sa strogom zabranom da ne sme vr�šiti svojih du�žnosti kao okru�žni proto.

O zdravlju taoca nije se, naravno, vodilo nikakva obzira. ak bi se moglo re i protivno. Dra �Živka Nje�ži a, koji je bacao krv, hotimice su u Alipa�šinom Mostu smestili u jednom zagu�šljivom i vla�žnom podrumu. Sarajevske taoce dr�žali su prvih dana sve na stanici zbijene ujednom vagonu, ne dav�ši im ni �šetnje ni odmora, ni mogu nosti da ispru�ženi legnu. Posle 2. decembra 1914. ostalo je bilo u Mostaru samo �šest taoca: Dr. Juro�š Krulj, Svetozar orovi , Manojlo Jeli , pop Stevan �Šinikovi . or o Labalo, i Vladimir Spahi . Ti su ljudi morali onda pratiti transporte svaki prekodan, esto svaki dan uzastopce, od Huma pa do Konjica, ne mogu i i nemaju i gde po itave no i sklopiti oka. A nezgoda je bilo svakovrsnih. "Krenemo li iz Mostara", pi�še S. orovi , "gurnu nas obi no u pretopao vagon, te se itavim putem neprestano znojimo. Ali im do emo do Huma, ture nas otuda u vagon koji kao da se jo�š nikada nalo�žio nije i u kome od studeni drh emo sve do Mostara. Katkada dopremo i u otvorene vagone i tada nas izlo�že jo�š ja oj studeni i promahama. Nikakve haljine ne mogu odbraniti od nazeba. Zato, naskoro, i po esmo poboljevati jedan za drugim. Odle�žimo po dva po tri dana, pa opet na put. I opet ozebemo i ponovo legnemo".

Dok su na�ši ljudi, tako zatvoreni i nemo ni, bili uvari dr�žavnog poretka i odgovarali za unutra�šnji mir, dotle su u nekim mestima ponovljene junske demonstracije protiv Srba, bez ikakve kazne za one, koji su ih inscenirali. Naro ito su bile surove te demonstracije u Mostaru za vreme mobilizacije, od 26. - 29. jula. One su, u vezi sa prija�šnjima, bile toliko neljudske i bestidne, da je sam mostarski biskup, fra Alojzije Mi�ši izdao, 1. avgusta, jedno posebno pastirsko pismo i unio u nj ove re i: "Saznali smo, oja eni u du�ši, da su neki izme u vjernoga stada minulih dana daleko zaboravili se svojih kr�š anskih du�žnosti, dali se zavesti od obiestne, bezglave i razvratne mla arije, koji siju mr�žnju, nemir i nesklad, odvojili se od pravoga kr�š anskoga stada i ubrojili se u etu, kojoj nije sveto po�štivati tu i imetak, te s kojim u dru�štvu okolo po gradovima u raznim navratima revolucionarno obilazahu i na �štetu bli�žnjem poganskim i upravo divljim na inom ku e razvaljivahu, kvar po trgovini i po zgradama veliki prouzrokovahu".

Kakva je bila stvarna unutra�šnja potreba za uzimanje taoca pokazuje vrlo re ito ova afera. Prnjavorski predstojnik, Hrvat, Milan Bla�žekovi , jam io je za red i mir u svom od rati�šta udaljenom kotaru i nije poduzimao ni�šta, da uzbu uje svet. Kad je od vlade do�šla po drugi put naredba, da mora uzeti tako e, i to ljude od zna aja, on je odgovorio, da to ne mo�že u initi. Jer nema povoda za to i jer se protiv toga buni njegova pravna svest. On je na to odmah opozvan, a na njegovo je mesto poslan zloglasni Rabati , koji je za par dana uveo strahovladu i za kratko vreme upropastio itav niz srpskih eksistencija. Jasno je onda, za�što se tako pa�šovalo i po ostalim krajevima i koliko je za to bilo savesne opravdanosti.

III Internirci u Aradu

Na 10. avgusta po elo se oda�šiljanjem prvih transporata "politi kih sumnjivaca" u internaciju, u Arad. U Brodu su im se dale ranije drvene koleri ne barake, u kojima se moralo ekati, da se iskupi izvestan broj ljudi, kako bi se formirao ve i kontigenat. Nadzor i vlast nad tim barakama i internircima imao je neki kafed�žija sa �šuckorima, iju je surovost donekle mogao ubla�žiti samo novac. On je jednog dana poslao jednog seljaka iz zvorni kog kotara, da donese vode sa Save, pa ga je onda ubio sa izgovorom, da mu je hteo pobe i. U tim nezdravim, tesnim barakama ljudi su, bez igde i eg, provodili po 2-5 dana, nemaju i ni gde ni na �što da

legnu, ni im da se pokriju. 15. avgusta krenuo je prvi transport za Arad, i to, kao onaj dalmatinski, dalekim, zaobilaznim putem preko Novske i Na�šica. U novinama su se tih dana mogle itati ovakve vesti: "17. avgust. U nedelju po podne dovedena su ovamo 274 politi ka zarobljenika ("politische Gefangene") iz Dubrovnika, �Šibenika, Splita i Zadra, te su internirani u gradu." (Agramer Tagblatt, br. 192). Ili: "Prekju e u 81/2 sati u ve e stigli su na ovda�šnju dr�žavnu stanicu srpski zarobljenici, Me u njima i nekoliko komitad�žija. Prevedeni su sve dva po dva uz eskortu u garnizonski zatvor... S tim transportom prispeli su u Zagreb na internaciju i neki sumnjivci iz Bosne" (ibid., br. 214). Na stanicama su ih, prema tom, pokazivali kao zarobljenike, kao uhva ene komitad�žije i dr., na �što ih je gradila i zlostavljala ne samo publika, nego i inovnici ak i u vr�šenju slu�žbe. To im se, na primer, desilo u Na�šicama, gde se neobi no grubo poneo jedan natporu nik zapovednik stanice i u Aradu, u koji su stigli 17. avgusta, u 7 sati u ve e. Tu se na mnoge transporte bacalo kamenje i ciglama, dok je psovanje i pljuvanje publike bila redovna pojava.

U Aradu su im najpre dali neke vojni ke prostorije za prebivali�šte, ali tako, da su u sobe, gde je pre bilo 20-25 vojnika, trpali sada po 70 do 80 ljudi. U Londonovom odelenju bilo je preko dana i no i na povr�šini od 1140 m2 ni�šta manje od 791 oveka. Prvom transportu, u kom je bilo 360 osoba, dalo se 100 r avih i slabo napunjenih slamnja a (jedna za trojicu!) i 120 ebeta. Drugi uop�šte nisu dobili ni to, nego su spavali na samoj retkoj slami, ak i tamo, gde

je pod bio cimentiran. Kad su transporti u estali i broj interniranih dostigao 5500, davane su im najgore i najr avije prostorije, bukvalno re eno pravi kazamati. Ljude su sme�štali u smrdljive i memljive, nikad od sunca ogrejane tunele, gde su esto spavali na vla�žnoj zemlji u ubretenoj slami.

Kazamati su se ti sastojali iz dva reda podzemnih galerija, otvorenih prema hodnicima, koji ih spajaju i od galerija, koje su pregra ene prema hodnicima. Prvi deo galerija dobiva svetlost kroz visoko postavljene tvr avske prozore, a hodnici posredno kroz galerije; u drugom delu nije bilo svetlosti niotkud, s toga su te zazidane galerije s punim pravom zvane tunelima. Sve su te prostorije bile pretrpane, ak i hodnici, koji su bili nepopo eni i ija je zemlja bila stalno mokra od vlage i memle. Stisnuti ti ljudi su se gr ili bez vazduha i prostora i trpeli su sve, po ev�ši od nesnosne vru ine i svakovrsnog isparavanja do fizi kih bolova najte�že vrste. Moralo se, zbog teskobe, spavati na obe strane tunela, a kako je taj bio tesan, to se niko nije mogao ispru�žiti, a da ne smeta onom, �što je le�žao prema njemu. Ne isto a je u takom prostoru i zbijenosti bila u�žasna, tako da su insekti prosto gamizali na sve strane i doprinosili i svoj deo, da se ne ubla�že patnje zato enika. Osim toga, jer su bili zatvoreni i po no i potpuno prepu�šteni sami sebi, ljudi su u tom istom prostoru morali vr�šiti i svoju nu�ždu i tako i tim poja avati u�žas toga vazduha. U tu�žbi, koju su internirci podneli Zemaljskoj Vladi u Sarajevu, veli se povodom toga: "Mi slobodni gra ani, kojima je zajam ena bila li na sloboda ustanovom, na�šli smo se kao preko no li�šeni sviju ljudskih prava, poni�ženi vi�še nego �životinje, u prahu, memli i mraku, koji nije bio namijenjen da daje skrovi�šte ljudima, nego akrepima i zmijama."

Kad se znalo, da su prostorije tako stra�šne i neljudske, bila je prva du�žnost vlasti, da se bar pobrinu za red i isto u. Ljudi, me utim, ne samo da nisu dobili nikakvih umivaonika, le ena i bokala, nego nisu dobijali ak ni dovoljno vode. U odelenjima narednika Roznera i razvodnika Nedeljkova moralo se za nju naro ito pla ati. Kako su ljudi bili nenadno zatvoreni i poslati od ku a bez spreme, nisu imali, naravno, ni novog rublja, ni uop�šte druge preobuke, ak ni dovoljno novca u prvi mah, da je nabave, i s toga nije udo, da se kod ljudi razvi�še

posebne ko�žne bolesti i sila insekata. Uslovi su bili prosto stvoreni, da se nepreporno morala pojaviti kakva zaraza.

Ljudi su s po etka dobivali samo po jedanput na dan jesti. Kakva je bila hrana mo�že se prosuditi kad se zna, da je "meso" u mesnici lopatom grtato i tako deljeno sve do dolaska prve istra�žne komisije. "Meso" se sastojalo iz glava, creva, d�žigerica, grkljana, neo i�š enih repova, i dosta puta iz metiljavog ov jeg mesa. Izgladneli, ljudi su esto kupili hranu sa smetli�šta, jer su obroci bili apsolutno nedovoljni, da im nadoknade tro�šenje organizma. Svega je jednom premeravano meso, koje je bilo propisano za hranu i po slu�žbenom iskazu sa suda "na�šao se manjak od 165 kilogr. prema pravoj te�žini; protokol koji je o tome sastavio jedan oficir, poderao je i uni�štio Hegedi�š, komandant logora." (Narodno Jedinstvo, br. 163, 1919). I pri takvoj hrani i stanu oni su jo�š morali raditi najte�že poslove, premda to institucija taoca i interniraca nikako ne uvetuje. Morali su tako, primera radi, vu i pesak iz Maro�ša, �šest kilometara daleko, da naspu ulice, i to bez odmora i na najve e praznike, tako i na sam Bo�ži . U mesecu januaru bila su 64 od interniranih zaposlena 45 dana u jednoj privatnoj fabrici, bez ikakve nadnice, a kakvo je postupanje bilo s njima vidi se najbolje potom, �što su u kratko umrla etvorica od njih, i ako su za taj posao bili odabrani najzdraviji ljudi u punoj snazi. Posledice svega toga osetile su se naskoro u najstrahovitijoj meri.

Pojavi�še se ubrzo najpre srdobolja, pa crveni vetar, a onda tifus stoma ni i pegavi, tuimelitis ternbilis, kako su ga zvali sami zato enici. Ljudi po e�še umirati najpre na dan po dva tri, a posle u masama, dok jednog dana broj ne sti�že na 48! esto su, u pomra ini, po itave no i le�žali mrtvi i bolesni i �živi i zdravi zajedno. Grozni avi su se esto, kad bi drhtali, uvla ili u slamu, gde su oslabeli i zaboravljeni i neopa�ženi umirali, te bi ih tek tre i- etvrti dan nailazili po zadahu. Mrtvace bi onda na gomile trpali u kola i vukli u groblje. U takvim prilikama, u tunelima gde nije bilo ni pomisli o kakvom odelivanju bolesnih od zdravih, bolest se �širila naglo i strahovito i �žrtve su bile neverovatno velike. Alkohol se tro�šio prekomerno, jer ga je prodavao narednik Rozner i njima znatno ario. A bednici su pili, da se zaborave i da se bar za as "oslobode" nepodno�šljive stvarnosti. Kad se najzad otvorila kao neka bolnica, u kojoj su bili zajedno i mu�ški i �ženske, moralo se najpre poskidati ljude, da se o iste, ali kako oni nisu imali druge preobuke, le�žali bi obi no uvijeni u ebeta potpuno goli. Hrana se nije pobolj�šavala ni�šta i ostala je ista, kao i za zdrave. Kad su se ljudi, posle mnogo patnje i pomora, potu�žili na sve to, do�šla je jedna komisija, da pregleda tvr avu. Tada je uprava, pred taj dolazak, dala ljudima rublja i pokriva a (znak, da ih je bilo u magazinu!), ali im ga je opet oduzela, im je komisija oti�šla. I u toj bolnici ("lineta") bilo je ljudi, koji su le�žali na samim slamnja ama, jedan pored drugog, po itave mesece bez uredovnog lekara i negovatelja. Tek, kad su se razbolela od tifusa dva internirana lekara, dr. Jovo Mali i dr. Jovo Bokonji , upu eni su tamo vojni ki le nici. Le nici ti, jedan �štabni, drugi pukovski, dali su o zdravstvenom stanju me u internircima veran i pora�žavaju i izve�štaj, i tra�žili su "da se as prije poprave ishrana i stanovi tih bijednih ljudi. Jedan od tih izvje�štaja bio je upu en vojnome ministarstvu, a drugi vojnoj komandi u Temi�švaru. Hegedi�š je rije�šio oba ta izvje�š a time �što je na njih stavio bilje�šku "akta", te ih ostavio u svoj sto, gde su docnije na ena." (Narodno Jedinstvo, br. 163, 1919.).

Pijeteta prema mrtvima nije bilo nikako. Njih bi gole trpali u sanduke, a ako je koji bio prevelik, onda bi ga silom, uvijaju i pojedine organe, sabijali u les. Premda je bilo 86 interniranih sve�štenika nije im se nikako dozvoljavalo, da opoju mrtvaca. Svi su sahranjivani u op�šti grob, koji bi im kopali drugovi iz patnje. Uprava nije dozvoljavala pregled umrlih, pa se zbog toga moglo dogoditi, da se za preko 500 osoba, koje su bile dovedene u Arad, ne zna sad ta no re i, gde su, kad i da li su umrle. Sanduke su kupovali internirci iz svojih sredstava, a kako je jedno vreme bilo vrlo mnogo smrtnih slu ajeva, dobivali bi ih esto bez nosilica, pa su s toga morali nositi lesove na ramenima, �što sigurno nije doprinosilo umanjivanju zaraze. Doga alo se ak ponekad, da su na r avom i klizavom putu iz nesolidno, na brzu ruku

pravljenog sanduka, ispadali mrtvaci na zemlju. Kad bi se ljudi s groblja vra ali ku i, nisu dobivali ni�šta, da se dezinficiraju. Karakteristi no je, da nekim internircima (proti Du�šanu Kecmanovi u i T. Bajalici) nisu dozvolili, da pred polazak pohode grobove svojih ro aka i prijatelja i da tamo odr�že obi ajni pomen. Kad je u decembru 1914. umro Luka D�žabi , sve�štenik iz Vinske (kot. Prnjavor), oti�šao je njegov sin Du�šan, tako er sve�štenik, tvr avnom komandantu Hegedi�šu, da ga zamoli za dozvolu, da oca sahrani u groblju u Aradu i da za to u varo�ši kupi pristojan les i ostalo, �što je potrebno za sahranu. Hegedi�š je do ekao mladog sve�štenika sa u�žasnim grdnjama i rekao mu za mrtvog oca: "Mo�žda i u tom starom le�ži kakav �šuft!"

Te�ško bolesnom tuberkuloznom Risti Radulovi u, uredniku naroda, koji je 18. februara 1915. doveden u Arad iz tuzlanskog zatvora, nije se uop�šte nikako, ni pod kojim uvetima, dozvolilo, da bude prenesen u bolnicu, ak ni onda, kad se jasno videlo, da su mu dani izbrojani. Umro je tu posle nepun mesec dana, 15. marta. Sve�štenika Luku Had�ži a iz Turjaka (kot. Bos. Gradi�ška) preneli su u �špitalj istom u potpunoj agoniji. Jednom starcu iz Kupinova skinuli su u bolnici okove tek onda, kad se videlo da je mrtav. A bilo je slu ajeva, da su te�ško bolesni ljudi u bolnici tu eni.

Tek koncem novembra 1914., kad je zaraza ve u velike harala, dozvolilo se, da ljudi mogu za svoj novac nabaviti krevete i rubeninu, ali i to ne neposredno u gradu, nego preko klju ara i njihovih ortaka, koji su za to dobivali provizije. Tad su klju ari, uz dobru naplatu, po eli da iznajmljuju i vojni ke krevete i sve drugo, �što je kome trebalo. Nastalo je prosto licitiranje. Internircima je, na primer, bilo dopu�šteno, da mogu samo kod klju arskih �žena kupovati �životne namirnice. Tvrdi se, da je pri tom imala svog udela i �žena komandanta tvr ave, potpukovnika Hegedi�ša. Radi toga se nije ni moglo ni smelo tu�žiti na cene, koje su bile vrlo visoke. Kad su se, radi sve ve eg �širenja, bolesti, morale otvarati nove bolni ke barake, i�šlo je i to jedino posredstvom novca, odnosno posredstvom klju ara. Uprava se sama nije brinula niza�što. U bolnicama su internirci za svoj novac morali nabavljati lekarije (a i to se dozvolilo s te�škom mukom), isto kao i gorivo preko zime. Tako je razvodnik London, koji je. imao itavo jedno odelenje, zaradio kapital od 30.000 kruna. Bolje ne be�še ni u odelenjima

Roznerovom i Nedeljkova. Dosta je re i, da su oni, za svaki komad rublja, koji je iz njihova odelenja i�šao na pranje, - a pri tom sami nisu imali nikakva posla - uzimali po etiri helera provizije za nadzor. Tako se i mo�že tuma iti, kako su od 17. avgusta 1910. do 25. novembra 1916. internirci, pored tajnih po�šiljaka i onog �što su poneli sobom, po zvani nim knjigama potro�šili u onda�šnje doba 929.835 kruna.

Prema vi�šoj naredbi, da se s njima postupa kao sa obi nim zarobljenicima, postupalo se jo�š i gore. Internirci su smatrani kao prosti zlikovci i ka�žnjenici. Klju ari su ih zatvarali, kao u kaznioni, na podne i po no i, dok to radi bolesti, na intervenciju lekara, nije bilo zabranjeno. Pri �šetnji i svakom izla�ženju pratili su ih vojnici s nabijenim bajonetima, koji su vrlo esto i pri najmanjem povodu pu�štali kundake da mesto njih govore. Pogrda je bilo svakodnevno i najrazli itije vrste. S po etka su svi internirci bili gonjeni na te�ške poslove, a tek je kasnije uspelo nekima, da se pomo u novca toga oslobode, dok u februaru 1915. za sasvim te�ške poslove ne izabra�še posebne ljude. Kad bi ina e ljudi izlaze i iz tunela neispavani, klonuli, podbuhli i kostobolni javljali da su bolesni, bili su redovno tu eni sa napomenom da simuliraju, samo da ne moraju raditi. Takvo postupanje bilo je potpuno po intencijama komandanta Hegedi�ša, koji je javno dovikivao vojnicima: "Ne govorite mnogo, nego odmah probodite nitkove!" On je sam dolazio uvek na pregledanje u pratnji vojnika s nabijenim bajonetima i stalno ih grdio nazivima kao "razbojnici", "nitkovi", "kraljoubice" i t. d. Dimitrija Zeca iz Mostara o�štro je kaznio samo zato, �što je bio nabavio Pester Lloyd i N. F.

Presse. Jedan dan je, radi otpora nekog internirca iz Klenka, dao okovati u kle�šta svakog desetog internirca iz tog mesta, pa kako nije imao dosta okova, i�šlo je to sukcesivno bez razlike doba i stale�ža. Jednom je kroz sva odeljenja pro�šao jedan natporu nik sa napunjenim pi�štoljem u ruci. Pred njim su i�šla dva, a iza njega jedan vojnik sa punim pu�škama i nataknutim bodovima. Nekim je internircima nadnosio pi�štolj nad elo, te ih pitao: �šta su, odakle i za�što internirani. Sve ih je uzgred nazivao "izdajicama", "razbojnicima" i drugim epitetima. Klju ar Volf u Londonovom odelenju tukao je sabljom Tomu Ilovca tako nemilosrdno, da je svu izlomio oda nj, a onda uzeo �štap i slepo udarao njim po svakom, ko se god u taj mah zatekao u odelenju. A bilo je pri tom mnogo bolesnika, koji su le�žali nemo ni i koji mu nisu mogli izbe i. U istom odelenju udario je kaplar �Švajser Vasu Bo�žovi a tako sabljom preko glave, da mu je rasekao uho i delove oko njega. Vodnik Nedeljkov izubijao je te�ško bolesnog Todora Budali a toliko, da je siromah umro jo�š istog dana Isto je tako izudarao jednu trudnu �ženu, koja je te no i pobacila i posle deset dana umrla. Mu ena od klju ara Milovana i do o ajanja dovedena Danica Paji a sko ila je u bunar i tu se udu�šila. U odelenju Nedeljkovom bili su Vaso D�želatovi , Dim�šo Jovi evi , Radovan Stija i , Jovo Luketa i Vukan Savi ovako svezani: ruke na le a, glava savijena me u kolena, konop preba en preko ramena, pa onda svezan za noge tako, da su ljudi bili potpuno ukvr�ženi. Ovako vezane vukli bi klju ari za mo�šnje i mu ili toliko dok ne izgubi svest. Sli no je bila mu ena ak i jedna �ženska, Stoja Kasavica. Jedan od tih bednika umro je pri tim mukama i ostao u kvrzi svezan tako, da je uko eni le�š jedva mogao biti polo�žen u sanduk.

U oktobru 1914 izdana je naredba, da svi internirci, ne izuzimlju i ni sve�štenika, moraju vojni ki ve�žbati. Stvorila su se tako jeftina vesela pozori�šta za radoznalu aradsku publiku, pred kojom su se ma arski vojnici hteli isticati naro itom brutalno�š u. Gavro Gavri pao je tako kao �žrtva besnila jednog odvi�še revnog vojnog instruktora.

�Žene su imale isto tako da trpe vrlo mnogo. Prema naredbi morali su vojnici i klju ari pratiti na kupanje ne samo sve mu�ške, nego i sve �ženske, gde su sirote morale da primaju sve primedbe, uvrede, poni�ženja i jo�š gore stvari. Jelenu Markovi a iz �Šapca silovao je zapovednik �ženskog odelenja tako surovo, da je nakon toga ubrzo umrla.

Tu�žiti se nije s po etka pomagalo. Kad je 1. februara 1915. do�šao temi�švarski zborni zapovednik u Arad, da pregleda tvr avu, hteli su biv�ši poslanici bosanskog sabora proto Du�šan Kecmanovi i Pavle Kujund�ži , da mu predaju jedan memorandum o itavom pona�šanju, ali ih on odbi ne htev�ši uti ni re i. Hteli su ga upozoriti i na to, da su tek uo i njegova dolaska internirci dobili nekoliko pokriva a, da njima pokriju i sakriju bedne krevete i slamnja e i da su tek tad dobili po komad sapuna i nekoliko malih le ena. Tek na intervenciju aradskog poslanika u ma arskom parlamentu, Rumuna Stefana i e, koji je i�šao u Be , Pe�štu i Sarajevo, po e da se vodi istraga o itavom postupku i da se pone�što popravlja stanje interniraca. 20. marta 1915. do�šao je iz Sarajeva major Veseli, da vidi sve to, a 27. je primio od zato enika memorandum, gde su oni izlo�žili svoje patnje i na in, kako da im se pomogne. Iza toga, 20. jula, po e�še da se otpu�štaju ku ama, ali to je i�šlo tako sporo, da je do kraja godine bila poslata samo 1031 osoba.

Posledice pretrpljenih patnja behu u�žasne. Risto Pavlovi , trgovac iz Br ke, i �Špiro Starovi , sve�štenik iz Gacka, poludi�še u internaciji. Trgovac Kondi iz Gradi�ške, Jovo Jeremi iz Fo e i bajonetima izbodeni Mirko Popovi iz Srebrenice imali su jo�š uprav toliko snage, da stignu do ku e i tu da umru. Te�ško izmorenim ljudima nije se dozvolilo, da se za svoj novac vrate u vagonima tre eg razreda, nego su morali dugi i naporni put pre u u otvorenim vagonima za

robu i stoku. S toga slabi i isprozebali umre�še odmah po povratku Marko Popovi , paroh iz Podgraca i Jevrem Stankovi , sve�štenik iz e ave.

Vojno sudski pukovnik Josif ajka, koji je posle vodio istragu o svim nedelima u Aradu, veli u svom slu�žbenom izve�štaju. "Kada sam posjetio logor izvedeno je preda me 30-40 male dje ice: to je bio ostatak od vi�še no 400 djece, koja su tamo bila zdrava dovedena i onda bijedno izginula. Pa i ovaj ostatak, kako mi re e ljekar, koji me je pratio, pokazivao je mahom na elu znake skore smrti, tuberkulezu, koja se za ela usljed lo�še hrane. Vidio sam oko 15 mladih dje aka izme u 10 i 20 godina kojima su bili amputirani udovi, koji bjehu promrzli; nekih su falile obje noge sve do bedara, drugima do koljena, a nekima podlaktica ili cijela ruka. Ovi mi mladi i kazivahu, da su svi do�šli zdravi u logor i da su im udovi promrzli na kamenom podu u �štalama". (Narodno Jedinstvo, br. 163, 1919.).

Kako je major Veseli pustio ku i samo jedan deo interniraca, ostao je drugi i dalje izlo�žen raznim tegobama. Mnoge od njih prisili�še, da rade po fabrikama i pustama ugarskih magnata, a dobivali su za to osim stana i r ave hrane samo po 50 helera nadnice na dan.

Naro itih je te�ško a bilo i s dopisivanjem. Kad su ljudi stigli u Arad hteli su obavestiti svoje porodice gde su i kako im je. Davali su s toga klju arima, uz taksu za telegrame, po 1-5 kruna samo da telegrame predaju i da budu sigurni za vesti. Nekoliko dana iza toga na�šli su sve telegrame u nu�žniku, a redov Pap je priznavao sam, da je sve, �što mu je predano, bacao u Maro�š, dok su novac delili vojnici me u se. S po etka se smelo pisati samo na kartama sa fotografijama li nim i onim aradskih odelenja. Po naredbi klju ara, koji su dobijali provizije od tvr avnog liferanta i fotografa Koha, morali su se svi imu niji ljudi slikati i pisati samo na dopisnicama sa slikom. Malo iza toga nare eno je, da sve te karte smesta konfiskuju i uni�šte, �što se odmah i u inilo, naravno na �štetu zato enika. Pisati se moglo i iz Arada i u Arad samo nema ki i ma arski, �što je opet bilo dobro do�šlo klju arima, da ape i tu udaraju i taksu na svako napisano pismo. Osim toga, mnoge su po�šiljke i iz nemarnosti i iz pakosti zadr�žavane po nekoliko nedelja, pa su mnogi ljudi, naro ito trgovci i oni, kojima se radilo o hitnim privrednim stvarima, imali pored moralne i vrlo osetnu materijalnu �štetu. Tek 9 aprila 1915. dozvolilo se, da se dopisivanje mo�že obavljati i srpski.

Posle dolaska komisije stanje se interniraca ne�što popravilo. Od 1. februara po eli su dobijati i ve eru, a 3. marta primili su prvi sve�ži hleb mesto dotadanjem bajatog, bu avog i esto uop�šte nepodno�šljivog. Dotad su se i klju ari i podoficiri obilato hranili od one kvote, koja je bila odre ena za internirce, biraju i, naravno, za sebe najbolje i najukusnije i odre uju i da im se dnevno dele po tri obroka. Od tada je i to ne�što popustilo.

1. oktobra 1915. po e�še da se uzimaju zato enici u vojsku U Aradu ih je asentirano oko 1900, koje su odmah, ne dav�ši im ni mali zamoljeni dopust, da odu ku ama i tamo urede svoje porodi ne odno�šaje, porazdelili u 28 raznih, ponajvi�še nema kih i ma arskih, pukovnija. Me u tim unova enima nalazio se i Mihajlo Pavi iz Mi slova (kot. Rogatica), koga su zajedno sa �ženom i petoro dece ekspatrijirali i onda zato ili. Za vreme internacije umre mu etvero dece, a �žena mu, duboko potresena, u ini samoubistvo Premda ekspatriran on je ipak

uzet u vojsku i poslat na frontu, dok mu je onda osmogodi�šnja k i Smiljka po tom zakonu kao tu a podanica odvedena u �Šopronjek i tamo dr�žana itavo vreme biv�ši li�šena mogu nosti za ma iju milost.

Arad je bio jedna velika �živa kosturnica. Zbog svih tih nesavesnosti i zlo ina kih namera uprave, zbog nezdravih uveta za �život i zbog potpune prenebregnutosti, na�ši su ljudi tamo

umirali u masama. Za prvih pet i po meseci internacije, odnosno do 30. januara 1915. umrlo je u njemu ni�šta manje nego 1195 osoba, a do 25. marta iste godine povisio se taj broj na 1772. Kako su tada u estala zatvaranja u Aradu radi velike veleizdajni ke parnice i po ele s tim u vezi premeta ine, prestali su ljudi dalje voditi spisak pomrlih, ali se ipak mo�že znati, da je njihov broj izi�šao na 2200. Jer od 5500 interniraca poslata je iz Arada ku i 1031 osoba, 1900 je uzeto u vojsku, a 430 (44 �žene i 37 dece me u njima) prevedeno je 27. novembra 1915. iz Arada u Ne�žider. Ostatak je ostao u aradskom groblju za uvek. Austrijski vojni ki ata�še u Hagu, eneral�štabni potpukovnik I�škovski, demantuju i poznati govori dra A. Tresi a Pavi i a u austrijskom parlamentu i u navodima o Aradu, kazao je, da je umrlo samo 709 osoba, �što apsolutno ne odgovara istini. U isto vreme, po uputama koje je primio, on je i taj pomor ku�šao da objasni ovako: "Ovaj jo�š uvek visoki broj treba pripisati toj okolnosti, da su u toj tvr avi s po etka vladale doista r ave higijenske prilike i da je osim toga izvestan broj osoba ve bio bolestan pri dolasku u tu tvr avu." Mi smo imali prilike videti, da su se te "doista r ave higijenske prilike" dale delimi no popraviti isto om, dobrom hranom i slobodnijim kretanjem i da je sve to bilo propu�šteno iz puste opa ine pretpostavljenih i nesavesnosti onih, kojima bi bila du�žnost, da vr�še nadzor u tim stvarima. Kad se videlo da ima bolesnih ljudi me u dovedenima, za�što se prema njima nisu imali posebni obziri i za�što im odmah nije data mogu nost le enja? Za�što im se uop�šte nisu nabavili lekovi? Zar su samo "doista r ave higijenske prilike" krive, da se o 5500 nevino progonjenih ljudi nije brinuo apsolutno niko od gra anskih vlasti, koje su te progone uzele na svoju savest i �što su toliki �životi, bez mogu nosti za�štite, pu�šteni sudbini crne reke?

Na�še navode potvr uje i proces, koji se vodio protiv Hegedi�ša. Temesvarer Zeitung donela je o tom izve�štaj, koji mi prenosimo po Hrvatskoj Rije i, br. 89, 1917. "Potpukovnik Eduard Hegedi�š bio je zapovjednik u Aradu, pa je ujedno bio �šef logora za internirane Srbe iz Ugarske i Bosne, koji su u po etku rata tamo dovedeni. Internirani bili su strpani u uzane prostorije i dobivali su nedovoljnu opskrbu, jer su etiri podoficira, koji su vodili nadzor, vodili zlo ina ke poslove i pomagali svojim �ženama, da za dobar novac obilno opskrbljuju bogate internirane, dok su naprotiv sa siroma�šnima vrlo nemilosrdno postupali. U logoru se pojavila epidemija, a oni, koji su imali nadzor, postupali su s bolesnicima vrlo lakoumno. Potpukovniku Hegedi�šu su potpuno bile poznate ove prilike, no kad god se koji od interniranih potu�žio, dobio je odgovor, da e ga potpukovnik dati strijeljati. U logoru su bili ne samo ljudi, nego �žene i djeca, koja su osobito trpjela radi ovakvog postupka." Na raspravi pred divizijskim sudom, koja je trajala vi�še nedelja u Temi�švaru, doznalo se, da je Hegedi�š "podnio vojnom ministarstvu prijavu, u kojoj je optu�žio predsjednika vojnog suda ajku i auditora Sahtera sa raznih zloupotreba." I za sve �što je u inio, "radi uvrede asti, zloupotrebe uredovne vlasti i radi prijetnje", on je osu en samo na godinu dana tamnice i na degradaciju, dok su na�še ljude u isto doba ve�šali na sve strane radi zlo instava daleko manjih, nevinijih i humanijih. To je trebala da bude zadovolj�ština za tolike na�še grobove u Aradu" Ali i to nije bilo izvedeno. Hegedi�š je predao neku �žalbu na osudu, pa je odmah, po telegrafskom nare enju najvi�šeg vojnog suda, bio pu�šten iz zatvora. "O samoj �žalbi najvi�ši vojni sud u Be u sve do politi kog prevrata u oktobru 1918. nije ni�šta rije�šio, o evidno zbog toga, �što je predsjednik najvi�šeg vojnog suda general Belmon bio Hegedi�šev �šura." (Narodno Jedinstvo, br. 163,1919.)

IV Nasilja i zlo instva vojske.

Od prvog dana posle atentata bilo je jasno, da su se vojni ke vlasti potpuno opredelile protiv Srba i srpskih prijatelja i da e sa svoje strane poku�šati sve, da ih �što vi�še o�štete i onemogu e

U tom su pravcu ra unali odmah i na unutra�šnje gra anske borbe izme u Srba i Hrvata i preko frankovaca inili sve �što se dalo, da se strasti �što �že�š e raspale. Na muslimane su opet delovali drugim na inom. Podjaruju i stare historijske opreke i napetost nastalu povodom balkanskih ratova oni su, povrh toga, ovim proglasom objavljenim u drugoj polovini avgusta 1914. nastojali, da izazovu potpuno sve�žu i kipe u mr�žnju na Srbe svesni onog silnog uticaja, koji kod na�ših muslimana stvaraju suverni ke simpatije. Proglas taj glasi prema nema kom originalu "Po�što su srpske i crnogorske ete, koje se nalaze u nekada�šnjem turskom novopazarskom sand�žaku, pucale na tamo�šnja muslimanska naselja i po ele pravi rat uni�štavanja protiv nama prijateljski raspolo�ženog muslimanskog stanovni�štva, prodrle su na�še ete U Sand�žak do Pljevalja i zapre ile, da se tamno�šnji muslimani istrebe. Ali kako trajno

zaposednu e Sand�žaka sada jo�š nije iz vojni kih razloga uzeto u izgled, i kako bi muslimani tih podru ja posle svakog odlaska na�ših trupa bili izvrgnuti novim razbojni kim napadajima, dobegli su ovi nesretnici na na�šu granicu i molili za dozvolu za prelaz. Prema svojoj tradiciji zauzela se monarhija i u ovim te�škim vremenima za muslimane, koji su proterani s ku e i ku i�šta, te e pru�žiti beguncima za trajanja rata zajedni ko zbe�ži�šte, dok ne bude mogu e, da se odvedu na svoja ognji�šta i da se oslobode od njihovih sada�šnjih razbojni kih nasilni kih gospodara."

Od vojni kih vlasti poti e dalje i naredba, koju navodimo, i na osnovu koje nijedan gra anin nije siguran, da ne e radi sumnje zbog svog mi�šljenja ili ma kakve, potpuno uzgredne, primedbe biti li�šen slobode Njom se direktno izazivaju gra ani, da budu uhode svojih drugova i da postanu najobi niji denuncijanti. "Vlasti su doznale, da se u ovo ratno doba po monarhiji klate mnogi sumnjivi po dr�žavu i op�šte opasni individui, kako inozemni tako i ovda�šnji. Kako su ti individui u sada�šnje vreme naro ito opasni po delovanje vojnog i gra anskog stanovni�štva, kao i sa stanovi�šta javnog mira i reda i sigurnosti osobe i imanja gra ana, to je sveta du�žnost svih patriotskih krugova, da poma�žu u toj oblasti svim silama i sredstvima, da se takve osobe na u i u ine bezopasnim. Radi toga se poziva sva publika Kraljevine Hrvatske i Slavonije, im opazi ma i najmanju sumnju u pogledu delovanja takvih po dr�žavu i javni red opasnih elemenata, da to odmah prijavi najbli�žoj oblasti doti no �žandarmeriji i da poma�že vlastima �što mo�že bolje u njihovim merama protiv takvih osoba. Upozorava se na to, da je ne samo dozvoljeno, nego da je upravo sveta du�žnost svakog patriotskog gra anina, da takve elemente li nim uplitanjem spre i u njihovim poku�šajima i da uop�šte u slu aju nu�žde li nim zauzimanjem u ini sve, da takvi elementi odmah budu u injeni ne�štetnim." U doslovnom vr�šenju tih propisa ljudi bi esto, bez dovoljno kritike, kako biva u takvim vremenima, mogli vrlo lako od denuncijanata postati i zlo inci, jer ovaj poziv daje i suvi�še velike slobode za rad u stvarima, koje ne samo nisu u injene, nego za koje dostaje ma i "najmanja sumnja". Trebao je da se stvori onaj poslovi ni mleta ki strah i da se gra ani snize do najni�žeg stepena li nog i gra anskog ponosa.

Ubrzo je po elo denunciranje na sve strane, koje je mnoge ljude stalo glave ili zdravlja, zbog kog su upropa�štene mnoge ekzistencije i koje se najzad i samim vlastima diglo iznad glave. S po etka se u �širenju glasina imao izvestan sistem, organizovan iz neke centrale, ali e, kad je stvar u�šla u �šire krugove i u ju�žnja koj ma�šti uzela odvi�še maha, sve izvrglo u glupa ma�štanja, postalo posprdno i onda malo delotvorno za ciljeve, radi kojih se sve to spremalo. Glasine su te, na ime, posle prvih poraza vi�še �širile strah nego mr�žnju i s toga se s njima po elo da postupa opreznije i ve�štije. A dotle je bilo sva�šta. Jednog istog dana, 28. jula 1914., pronio se glas u Splitu, Zagrebu i Sarajevu, da su Srbi otrovali vodovod i tako ugrozili �život svih gra ana. U Sarajevu je ak izi�šla obavest gradskog poglavarstva, da se voda ne sme piti pre nego se iskuva. Kosta anak, kobasi ar, bio je zatvoren i zlostavljan jer se tvrdilo, da je bacio kilo otrova u rezervoar. Naskoro iza toga po e�še denucijacije radi davanja signala pomo u

svetlosti. U gradovima, gde su srpske ete u taj mah bile udaljene po 60-80 kilometara, bili su Srbi osumnji eni i zatvarani radi toga, da su pomo u svetlosti davali znakove srpskoj vojsci.

ak se u Travniku, u sred Bosne, igralo sa takvim razlozima. Sava Droca iz Sarajeva bio je poslan u Arad u internaciju s toga, �što mu je �žena, po obi aju u gradu, pred praznik Gospodine obelila ku u. To da je znak, da se ku a sprema na predaju! Koliko se u tim ludostima i�šlo daleko, vidi se najbolje iz ovog primera. Sat na srpskoj novoj crkvi u Sarajevu bilo je ne�što pokvaren, a kazaljka je, zbog vetra ili rad kakva pritiska kog dela ma�šine, esto puta jurila po plo i, ponekad u besnom tempu. To je odmah javljeno kao nesumnjiv znak "dogovora s neprijateljem" (tako o igledna!), pa je odmah po ela duga i iscrpna istraga i savest vlasti nije umirila sve dotle, dok opasna kazaljka nije bila skinuta i provedena premeta ina. "Hrvatska", br. 802, donela je o tom ak poseban dopis, u kom se sve dovodilo u vezu s Gligorijem Jeftanovi em! Srbi �železni ari, kao Danilo �Škoro u Rami, imali su grdnih neprilika, ak i zatvora i zlostavljanja, jer se sumnjalo, da bi mogli poku�šati ma �što protiv vlakova i sigurnosti �železni kog prometa, i jer se svaki njihov pokret smatrao kao ne�što dogovoreno.

Vojska je bila unapred razdra�žena protiv Srba ne�što novinskom kampanjom a ne�što poukama oficira. Najvi�še su, me utim, mogli biti raspaljeni primerima, koje su videli od starijih onda, kad su do�šli u na�še zemlje, gledali taoce, uli tolike la�ži i primetili, da se Monarhijini podanici Srbi ne posmatraju samo kao neprijatelji, nego da se tako i postupa s njima, 25. avgusta 1914 izdao je ratni stan jedno saop�štenje, da pobije "svesni la�žan prikaz" srpske vlade o nedelima austrougarskih eta u Srbiji za vreme borbi u avgustu, sa cinizmom retke vrste: "Prosto su se tim hteli prete i prigovori, na koje, da ih podigne, ima pravo austrougarska vlada radi pona�šanja Srba u ovom ratu". Dosta e sad biti videti, �šta su austrijski i ma arski vojnici radili po Sremu, Bosni i Hercegovini, pa da onda, u ostalom dovoljno poznata verodostojnost ovakvih demantija, bude prikazana u pravoj svetlosti.

Na po etku rata dobile su vojne komande ovu naredbu "Brza pravda, nu�žna ratna obrana! Sa ovim treba upozoriti komande kojih se ti e, da je stvar oficira za sudsku slu�žbu, da postupaju najstro�žije u ratnim procesima i kod prekog suda u sporazumu sa nadle�žnim komandantom, ali da se izvr�šenje ratnog obranbenog prava pri neprijateljskom dr�žanju mesnih stanovnika, koje se esto ini hitno nu�žnim, oduzima iz delokruga oficira za sudsku slu�žbu, jer ih stavlja pred nemogu nost uticanja, i u tom pravcu mogu trupe postupati bez intervencije kog suca na osnovu prava nu�žne ratne obrane prema vojni koj komandantskoj mo i". Ovakva konstrukcija ratnog prava iz nu�žde zna i neograni enu slobodnu volju za pojedine komandante i potpunu neodgovornost za po injene zlo ine, jednom re i, prosto prepu�štanje stanovni�štva na milost i nemilost soldateski. Naredba je i�šla od starijih komandanata mla ima, a �šta je zna ila i s koliko je brutalnosti vr�šena, vide e se najbolje iz ovih primera

Prve primene tog ratnog prava videle su se pri tra�ženju oru�žja. Svaka je gotovo srpska ku a bila pod tim izgovorom prekopana, dok su pojedinci bili izlo�ženi najgorim �šikanama, naro ito onda, ako bi se na�šao kakav, ma koliko star i bezvredan" neprijavljen" komad oru�žja, kao jatagani, starinske pu�ške, seferdari i ostalo. Mnogi su radi toga bili zatvoreni i posebno ka�žnjeni. �Žandarski narednik Peri ubio je prilikom takve pretrage Nikolu a u iz Gornjeg Jelovca, iz dubi kog kotara, do kog rat nije nikad ni blizu dopro. U Blagaju (kot. Kupres) �žandari su sa �šuckorima tra�že i oru�žje skidali s ljudi odelo i obu u, te ih vezane ganjali po snegu i studeni. Na koga bi se posumnjalo da ima oru�žja, "taj ga je morao predati i ako ga nije imao, jer je bio prisiljen mukama, koje je podnosio u ledu i snegu a osim toga i tu njavom koju su vr�šili u �šumama sve dotle, dok im �žrtva nije obe ala, da e pu�šku kupiti pa gde bilo. Ovi su pa enici morali uistinu kupovati oru�žje po skupi novac davaju i pri tome konja ili vola

katolicima ili muslimanima, od kojih uop e nije zahtevano oru�žje. Kad bi pokazao oru�žje, pa makar bilo i kupljeno, morao je za njega odle�žati zatvor najmanje tri meseca pa do godine dana". (Srp. Zora, br. 93., 1919.). Mnogi su to �životom platili kao Simo Mili�ši , Simo i Stevo Pjeva i.

U Rudom opkolili su vojnici, Ma ari, i �šuckori ku u u itelja Manojla Ili a, u kojoj je bila sva porodica s decom, polili joj vrata i pod hodnika petrolejom i onda je zapalili. Na pisak dece dotr ale su kom�šije muslimani i, posle o�štre prepirke s vojnicima i njihovim pratiocima, dodali su zatvorenim lestve i tako ih spasli od o ite smrti. U istom mestu naterali su vojnici stanovnike mesta Sir e, da sami sebi iskopaju grobove, pa da legnu u njih. Zaglavljivalo je staro i mlado, ak i �žene s nejakom decom na rukama. A nisu ih streljali sve odjednom, nego po redu, pri emu su �živi morali zakop avati svoje sapatnike, da vojnicima u�štede i taj napor.

Na Palama je, posle odlaska Crnogoraca, zaostalo stanovni�štvo bilo gotovo uni�šteno. Od "�šuckora behu u Koranu pobijeni bez suda i istrage ovi ljudi: sve�štenik Risto e ar, Krsto Pavi , Stjeran Simi , Pero Karavdija, Pero Panti , Risto osi ; na Palama: Jovo Kla ar, Risto

ukilo, Lazo Juruk, Pero Kuzmuk, Mile Kuzmuk sa dva sina i stari or o Kla ar, kome je bilo vi�še od sto godina. Zadnja petorica izbodeni su bajonetama. U Koranu su, dalje streljane: Milka ukilo, Ljubica Terzi , Milka Karavdija, Mara Simatovi i uka Bjelorep. Spasoje �Šibonja obe�šen je na stanici na Palama.

U zloglasnoj Pra i ubila su dva �šuckora odjednom sedam ljudi, i to: Milana Furtulu, Jovana Joki a, Krstu Vasilja, Milo�ša i Peru Gluhovi a i �ženu Stanu Puzi , naravno sve od obesti i s toga, �što im nisu imali da plate otkupa. Mile Ninkovi , Jovo Gluhovi , Spasoje Vukovi i Krsto Joki s Romanije spasli su glave samo tako, �što su obadvojici platili po sto kruna. Pri svim tim ubistvima sudelovao je zapovednik na Palima Hasim Mu�šo Musa, dok je �žandarmerijski narednik Martin Jelini sve to gledao i pu�štao. U ostalom, zanimljivo je, da je on 1917. god. imao imetak od kakvih 100.000 K., dok je jo�š 1913. za �ženidbu morao da di�že zajam od 300 kruna.

Antun Far i , u itelj iz Vele Luke s otoka Kor ule, saop�štio nam je ovaj slu aj od verodostojna svedoka: U Pra u je jednog dana dovedeno pet kljastih, staraca, koji vi�še ne mogo�še da idu. Tu su ih sve pet streljali. Jednog starca, koji se be�še sakrio u seno, zapita�še vojnici: "Gdje su ti sinovi?" On odgovori: "U carskoj vojsci". Tad ga upita�še, gde je srpska vojska, a on re e, da ne zna. Na to mu sveza�še ruke �železnom �žicom tako, da mu se �žica usekla u meso. Starac je jaukao, a vojnici ga zlostavljahu udarcima, dok ga jedan ne ubode bajonetom u grlo. Posle njih streljane su i dve �žene, po�što su jednoj silom otrgli decu od nje. A sve se to dogodilo po naredbi nadporu nika Hajdera. Pavao Gugi iz Blata, isto s Kor ule i vojnik, dopunjuje to pri anje opisom, kako su ma arski vojnici u�žasno mu ili starce, "sa kundakama, sa komadima drve a, s kamenjem, s nogama i ime god su mogli. Starci su padali onesvije�š eni na zemlju". Jedan vojnik pucao je na nj i ranio ga najpre u mokra ni mehur. Ne ose aju i valjda bola starac po e tra�žiti rukama, gde je tane udarilo. Na to vojnik opali po drugi put i rani ga u desno rame. Starac se strese, ali osta na nogama, na op�šte u enje svetine, koja je posmatrala itav prizor. Razlju en vojnik pri e mu tad bli�že, naperi pu�šku na elo i opali u asu, kad je starac kliknuo na osvetu.

U Srebrenici su ma arski vojnici plja kali srpske radnje i ku e esto u po bela dana i ne bez znanja pretpostavljenih. Tako su porobili dva du ana Martijana Vujadinovi a: radnje Jovana Ili a, Koje Uro�ševi a, Gruje Vidakovi a, Laze Lazarevi a; radnje i ku e Vase Krzmanovi a i Cvijetina Jovanovi a; ku u Marije Tomi a; dvokatnu ku u Mihajla Stefanovi a su oplja kali

pa zapalili, kao i ku u i radnju Vasilija Risti a, Milo�šu Tomi u opan aru odnesena je roba, a alat popaljen. Aleksi Jovanovi u sru�šili su ku u, a razgrabili etiri sena, sa�š i strnjik. Ku a Milke Jovanovi a znatno je o�šte ena, isto kao biv�ša srpska �škola, gde je bilo peva ko dru�štvo, iji je sav name�štaj raznesen i oplja kan. Ga�ši Jovanovi u splenili su radnju, a njega sama

jedne no i ubili bez ikakva razloga.

Kad je izbio rat digli su u srebreni kom kotaru svo stanovni�štvo, da vr�ši pomo ne poslove za vojsku, pa nisu bile po�šte ene ni trudne �žene, a sve su uzimali onako, kako su ih gde zaticali, ne dav�ši im ni da se obuku i opreme kako treba. Radi toga su mnogo propadali mu eni neima�štinom hrane i odela, a gonjeni te�škim i napornim poslovima. Mnogi su od njih stradali i od vojnika, koji su ih esto ubijali bez ikakva povoda, a naro ito onda, kad bi se ulo za kakav uspeh srpske vojske. Tako su izginuli Ilija Spasojevi i Jovo Nikoli iz Pobr a, Sredoje Baji s Obadi, Gligor Obrenovi iz Pobr a, Mihajlo Milanovi iz Bra evine, Mili Petrovi iz Magudovi a, Krsto i Drago Andri iz Vrane�ševi a, Niko Jovanovi iz Gruji i a, Milo�š Tri�ši s Borovca, Jefto Arsenovi iz Dvori�šta, Milivoje Milivojevi iz Du i a, Stojko Bogi evi iz Ratkovi a, Marinko Je�ši iz Grabovice.

Na Bre�žanima do�šli su ma arski vojnici, podjareni od �šuckora i sinova Hasana Dizdarevi a iz Srebrenice, pred ku u Krste Petrovi a i njegova strica Manojla, da i�štu novac, za koji im se reklo, da ga oni imaju. Kad su im ovi kazali da nemaju ni�šta prodre�še vojnici u ku e i ubi�še obojicu, a da na u novce trgali su haljine na Krstinoj �ženi i razgolitili je. Srebreni ki hod�ža Klan evi , sam �šuckor, do�šao je sa jo�š jednim �šuckorom, nekim Mu�šanom s Budaka, na Vitlovce, da otme ovce Mitra Markovi a, Mi e Ron evi a i nekog Cvjetka iz Gline. Ubili su svu trojicu i ugrabili plen.

U selu Siro ama ubi�še vojnici i �šuckori Mitra Petrovi a, starog Petra Lali a i njegovog sina Iliju. Drugi pobego�še, ali ih potera sti�že kod Pa�šina Brda i tamo pobi ove ljude: Petra i Milu Lali a, Milka Petrovi a i njegova sina Mihajla i Vasilija Lali a. Kad su po eli klati Vasilija zapoma�že njegova snaha Mara, �žena ukana Lali a, na �što vojnici ubi�še i nju.

oku Maksi a i Radovana Nika evi a, koji su u Srebrenici stanovali u jednoj ku i, odvedo�še vojnici jedne no i iz stana tobo�že, da im pokazuju put, i ubi�še ih oba, ne zna se na koji na in. Mrtva telesa nala�žahu se vrlo esto, a da se ne mo�že ta no ustanoviti kojom su prilikom ubijeni. U jednom potoku na eni su pobijeni Kosta Mitrovi , Risto Ostoji , njegova �žena i sin, svi iz Vitkovi a. Mrtvu sa detetom na�šli su na putu Gospavu Nedeljkovi iz Ilikiri�š a. Janja Budova s Bjelovca na ena je zaklana. Jakov �Šarac je streljan u D�žilama.

Krajem avgusta 1914. zapali�še �žandari i �šuckori (a me u njima be�še najgori Alija Bekti ) potpuno selo Podravanje, po�što su ga pre oplja kali. Tom prilikom izgibo�še: Mitar Marinkovi , Stevan Kruni i bra a Sreten i Jovan Kruni . ukana Lali a naterali su, da i on puca na njih. Svetili su se ak i na mrtvima pucaju i na njihove le�šine i gaze i ih krvolo ki. Kad su se spremali na nova krvoproli a i ve povezali Milo�ša, Peru i Milovana Marinkovi a i Jovana �Šarca, sti�že glasnik iz Srebrenice s ve�š u, da ne treba uni�štiti sve ljude, nego samo primerno kazniti najopasnije, i to Simu i uku Novakovi a, Filipa Ak�šamovi a i Peru Jovanovi a, jer da su komite pucale iz njihovih ku a. Ta etvorica, pa Gligor Andri , Rade Miladinovi , Pero Rankovi i njegova dva brata bi�še iza tog obe�šeni u Srebrenici. Ve�šanje su vr�šili neve�šti ljudi svirepo i nespretno; Simo Novakovi pao je s ve�šala, jer se konopac pretrgao, pa su ga zato pustili i kad je do�šao sebi uputili u zatvor u Sarajevo i posle u Arad.

Na Pa�šinom Brdu streljana su bra a Ignjat, Pero i �Živan Milo�ševi , a njihov otac poslat u Arad, gde je naskoro svisno od tuge. Kad su Danila Filipovi a hteli voditi na Pa�šino Brdo, on se ispre i i re e zapovedniku, da ga ubiju tu u selu, kad ve mora ginuti; on odavde ne e i i, jer �želi da bude sahranjen me u svojima. Ta mu je �želja, naravno, na mestu ispunjena. Sre ka Milo�ševi a i sina mu Janka iz Postelje na o�še vojnici na gumnu, gde denu seno, i ubi�še obojicu. Drugoga sina Sre kova Vladimira odvedo�še vojnici na Pa�šino Brdo, gde bi ubijen zajedno s drugima. Na Culi a Brdu postreljani su Ilija Mi i , Rade uri i Mitar oki s Crnog Vrha (srebreni ki kotar). U Ljeskoviku su pobijeni Sreten Peri�ši , Marko Veselinovi i jedan njegov ro ak. �Žandari su odveli Mili a Jakovljevi a iz Toplice u seosko groblje i tu ga ubili.

Aleksu Eru su ubili na Pribi evcu Gospava Beatovi sa Bratunca obe�šena je u Tuzli, �što je "izdala skrovi�šte kolonijalne robe srpskim komitad�žijama i uvala predmete, �što su ovima pripadali". U Bratuncu je ubijen Milan Durmi po naredbi carinara �Žubrini a, "jer se isticao kao Srbin." Na Krsta�šu su streljani ovi ljudi iz Loznice, kotara srebreni kog: Cvjetko Stojanovi , bra a Risto, Tano i Mitar Nikoli , iz Pribi evca Jefto Vukadinovi ; iz Tegara Filip i Milo�š Luki , iz Obadi Krsto Babi . U Rskavicama su streljani: Todor i Marko Jovanovi , Radoslav, Aleksa, Sre ko i �Živan Simi i �Živojin Dragi evi , svi iz Sikiri a. Na Bre�žanima su pobijeni Stanoje �Živkovi iz Jelovca i Ne o Milo�ševi iz Pe i�šta. Sre ko i Sredoje Ko�štanovi anin behu obe�šeni. Diku Jovanovi a iz Vrane�ševi a streljali su u Zapolju; tu je ubijen i Aleksa Stameni iz Dubravice U Bjelovcu je "mu�šketan" Todor Jovanovi i s njim �šestero dece iz Sikiri a. Tri brata Jovanovi a (Dani i a) streljana su u Zalu�žju, a Milovan Mati iz Postelje na Pa�šinom Brdu. U kafani Jove Ra i a javno su se hvalila dva vojnika, da su samo jednog dana na svoju ruku ubili �šest te�žaka.

Cvijetina �Živanovi a iz Zagona odveli su po no i vojnici sa dva njegova unuka Marinkom i Vidojem na Kik i tu ih ubili. Bednog starca, kome je bilo preko devedeset godina, tako su divlja ki bacili iz ro ene ku e, da je preko Praga pao i slomio ruku. �Šezdesetogodi�šnju neuku i neve�štu Janju Dragi evi a iz Jelaha doveli su na Kik kao sumnjivu radi uho enja i tu je ubili. Ovde su, dalje, postreljani Milan Ili , Antonije Ili , Pero Dudi i Janko Ivanovi , svi iz Repovca. Janko Ivanovi , koji je bio samo ranjen, napravi se da je mrtav, pa kad su �šuckori oti�šli, odvu e se do ku e. Kad se posle doznalo za to, do�šli su mu �šuckori i u glavu zapretili, ako ma �šta od tog bude pri ao ili se tu�žio kome.

U Bratuncu su kod srpske crkve ma arski vojnici streljali Stojana, Radu, Milka i Simeona Ili a, Stanoja Mitrovi a, Ne u Milo�ševi a, sve iz Zagona, i Milo�ša Kari a iz Jelovca. Od te sedmorice bio je Rade Ili ranjen te�ško, a Stojan samo lako, pa im su vojnici oti�šli, uzme Stojan Radu na le a, te ga preko bara, njiva i kroza �šumu, preko jedno sedam kilometara, donese ku i.

U Kiku su postreljali ove ljude bez ikakvih bli�žih navoda i razloga: Male�ška Ze evi a iz Ratkovi a; Jefta Prodanovi a iz Jelaha, Dimitrija Nikoli a iz Ran e, Milo�ša Lazarevi a iz Srebrenice (uhva en, kad je i�šao svojoj pecari rakije), Jaku Kari a iz Jelovca, Bo�žu Ili a i Ristu Raki a iz Pod au�ša, Nikolu Radi a iz Bori a, Dragu Bjelkina i Antonija Lazi a iz Repovca; sina �Živana Todorovi a iz Buznice, Nikola Veselinovi je obe�šen na Rada-Vodama.

U Fo i je 14. avgusta 1914. streljano i pove�šano 126 osoba; me u njima Gligorije Jolovi iz Miri a, starac sa preko osamdeset godina, Vasilj Prodanovi i Obrad Radonji iz Rude Glavice behu ispod dvadeset godina, a Trivun Arseni iz Sje eni�šta (Podgrab, Velenica) i Krsto Kalajd�ži iz Fali a (Zarajt) ak ispod osamnaest. Trojica su se iz grupe osu enih spasla

begom, a jedan od streljanih izmakao je te�ško ranjen. Kad su uhva eni poslani su u sarajevski divizijski sud s uverenjem, da e se tamo za njih na i jo�š stra�šnija kazna. U Sarajevu su, me utim, sva etvorica bila oslobo ena, jer nije bilo ni dovoljno sumnje, da se podigne optu�žnica.

Simo Zrni , narednik 12. kompanije tre eg bataljona druge b. h. regimente, koji je sa svojom etom krenuo prvih dana iz Vlasenica prema isto noj granici, kazuje, da su ih oficiri, naro ito

kapetan Ru�ži i , direktno nava ali na zlo instva govore i im, da su bosanski Srbi bra a srbijanskih, da su neprijatelji monarhije i da i njih, kao i one preko, treba uni�štiti, ako ovek ho e da bude siguran. Treba ih uni�štiti potpuno, ne po�štediti ni �žene, ni dece, ni blaga, jer e, ostane li ma �što od njih, ostati otrovno seme. Vojnici su i radili tako. On je svojim o ima gledao, kako se pale itavi stogovi sena i �žita, nailazio je na staje, u kojima su bile pe ene le�šine konja i stoke naro ito zatvorene, video je ak, gde ma arski vojnici na bajonete nabadaju malu decu. Iz jedne ku e, koja je bila potpaljena, be�žali su jedan starac i jedna �žena, koja je bila sva u plamenu, ali ih vojnici na izlazu do eka�še pu�škama i ubi�še obadvoje. To sve bilo je onda tako malo zazorno, da jedan dopis iz Bosne u "Hrvatskoj", br. 892., zavr�šavao ak ovakvim re ima i pro�šao i vojni ku cenzuru Bosne i onu u Hrvatskoj: "Kod nas je u

Sarajevu sve u redu, a hrabre na�še ete iste sada na�š pograni ni teritorij od ove pogane srpske i crnogorske gamadi, koja se mogla sa svojim komitad�žijama uvu i u Bosnu samo zato, jer ju vode i podpoma�žu na�ši po svojoj lojalnosti razvikani i proslavljeni doma i "Srbi". Taj se korov sada mlati i treba ga posve umlatiti". Dostaje znati, da je samo jedan ma arski bataljon pri polasku iz Sarajeva na granicu poneo sobom hiljadu metara konopa. Otud i onaj drugi izve�štaj prijatelja "Hrvatske", koji s ponosom javlja: "Kuda idemo nosimo smrt i zator". (Hrvatska, br. 862.).

Salik Zejnilovi , vo a jedne �šuckorske patrole, dao je ubiti Janka Petrovi a kod Buloga (kot. Sarajevo). jer su mu tri oficira, koja su se tuda provezla u automobilu, to naredila, po�što im se Petrovi samo u inio sumnjiv kao �špijun. Sud je re�šio Zejnilovi a. svake krivnje, sa motivacijom dostojnom da se zabele�ži za osobenost bosanskog suda toga vremena, "da je bio u bludnji, kad je upute oficira shvatio kao naredbu da ustreli Janka Petrovi a". (Osuda od 4. maja 1916.).

Mustafa Vu i ubio je or a Loncu, Spasoja i Peru Obradovi a i ranio Vasiliju Lonco, pa ih oplja kao. Alija Had�žovi , isto tako, ubio je i oplja kao Pavla Deli a. I Vu i i Had�žovi bili su �šuckori i vr�šili ta zlo instva u slu�žbi, i to u samoj sarajevskoj okolini.

�Šuckori Velija Karahmet, Mehmed i Ferhat Alagi i i Alija Dragulj, do�šli su u oktobru 1914. jedne no i Tri�ši Gladancu u Zovik (kot. Rogatica) i raniv�ši i izudarav�ši njegovu �ženu Petru doznado�še od nje gde se Tri�ša sakrio i ubi�še ga. Onda skido�še ubijenom sat i cipele, a �ženi poveza u i zamako�še u no . Isti Velija Karahmet ubio je u Gojku�ši starca Mali�šu Deli a i mrtvu mu otkinuo jedno uvo. Alija Kragulj i Alija Dobra a ubili su starca od 75 godina, Milana Vukoj i a, u So icama. Na sudu su se branili tim, da su to u inili po naredbi svog oficira, koji im je rekao da mu pohvataju i dovedu svu mu�šku eljad porodice Vukoj i a. Starac da je, s pu�škom u ruci, poku�šao da be�ži i da je ubijen na begu. Oficir ih je, vele, radi toga i pohvalio.

Rasto Pustoslem�šek, poznati slovena ki publicista, navodi ovaj slu aj. U Mili ima (kot. Vlasenice) obe�šeni su ovi ljudi: Maksim Vasiljevi , Jovan Obradovi , Milorad Milinkovi , Pero �Žugi Ne�ši , svi iz Dervente; Gajo, Pavle i Petar Ma erovi , Simeon Petrovi iz Vasila; Vaso Mili iz Mili a. Streljani su Marko Kova evi iz Dervente, Pero Grki , Miladin i oko

Mi�ši , svi iz Mili a. Svi su bili pred vojnim sudom optu�ženi kao komite i svi kao nedu�žni re�šeni. Ali kapetan Svetek nezadovoljan tom odlukom suda dade ih ponovo sve pohvatiti i naredi svojim ljudima, koje je iznenadila ta o�štrina, da naprave s njima "kratak proces". ak se jedan �žandar, neki Her�šak, usudio da upozori kapetana, kako je nedozvoljeno ubijati nevine, ali je dobio odgovor: "Zapovednik sam ja i niko drugi. Nare ujem, da se moja zapoved odmah izvr�ši". Vojnici i �žandari su se morali pokoriti. Drugi put, kad se radilo o jednom de ku i nekoj �ženi, podre eni su ga prevarili, da su izvr�šili njegovu zapoved, a u stvari su �žrtve sakrili kod Vase i Tri�še Zalovi a u Pilama. (Slovenski Narod, br 93, 1919.).

Muslimanski �šuckori naveli su na po etku rata austrijske vojnike na ku u Stani�še Stani�ši a iz D�žimrija (kot. Rogatica) i ubili ga. U �Šehovi ima streljano je 28 Srba sa Glasinca i Sokolovi a, a u Kne�žini 10. Selim Hod�ži , �šumar na Ko�šutice, ubio je na Igri�štu kod Han Pijeska 5 Srba: tri Melozovi a i dva Lekovi a. Zajko Dadi iz Nepravdi a (kod. Rogatica) ubio je Jovana Gr i a iz istog sela. �Šuckori Muharem i Be ir Vra�žalica u obli�žnju �šumu i tu ga zaklali i zaklana jo�š dalje boli no�ževima.

Pod vodstvom zloglasnog Mustafe Vu i a do�šlo je u selo Bjelogorce (kot. Sarajevo) oko 400 �šuckora i oko 40 vojnika Bana ana, koji su tu povezali 44 stanovnika i poveli ih put Sarajeva. Uz put su pucali na njih, te 4 ubili (Mihajla Joki a, Kostu, Tomu i Milana Gavrilovi a), a 4 ranili u Kadinu Selu. Istoga dana popalili su selo i pobili Ristu i Simu Lizdeka, a Aleksu i Maksima Lizdeka i Bo�žanu �ženu Lazara Lizdeka zapalili su s ku om zajedno.

Ad�žo Omanovi iz Kramer Sela (kot. Rogatica) ubio je 1. novembra 1914. Mari�ška Baji a iz Burata, a u ku i Ne e Perovi a u Grivcima, "skinuo je sa zida ikonu Sv or a i kandilo, oboje zgazio nogama i oplja kao ku u" Prodro je, dalje, u ku u, Vasilja Vojnovi a u So icama i zaklao ga. (Srpska Zora, br. 64, 1919.). Mahmud Kari iz Vrhlazja (kot. Rago ica) doveo je pred ku u or a �Šivalije u So icama vi�še austrijskih vojnika i onda izveo or a i petoro njegove bra e i sve su ih postreljali. Meho Feriz iz Vragolova (kot. Rogatica) ubio je u So icama Jeftu Kne�ževi a u njegovoj ku i. �Šuckori su Ne i Borovini iz Vjetrenika �živom ogulili glavu. Alija Dobra a iz Vragolova ubio je Danila Perovi a iz Potkoma "odsjekav�ši mu prethodno nos i izvadiv�ši o i". (Srpska Zora, br. 66, 1919.). Pokraj �žandarske kasarne u �Žljebovima ubijeni su od �žandara Lazar To�ši iz �Žljebova i oko Borovica iz Vjetrenika.

�Žandarski narednik Kal i je "radi toga, �što je uro Elez iz Dobropolja (kot. Sarajevo) utekao s fronte g. 1914., ubio njegova dva brata Marka i Vasilja kod njihove ku e u Dobropolju, tako er i Mitru �ženu etvrtog brata Milete koji je onda bio u vojni�štvu. Mitra i Marko podlegli su udarcima nakon malo dana, dok je Vasilj �živio i uzalud se lije io jo�š godinu dana". (Srpska Zora, br. 79,1919.).

Tri brata Te�šovi a iz Gornje Pra e obe�šena su od muslimanskih �šuckora u Baolju o orahovu drvetu. Murat Musli i Zajko Had�ži iz Ustikoline "uzeli su Nikolu Pejovi a iz Ligata i o erali su ga pokraj vode Kalune, i tamo su ga �živa oderali i nijesu ga dali ukopati za mjesec dana. Onda su ga pojele zvijeri i tako se nije nikako ukopao". (Srpska Zora, br. 85,1919.).

U Kne�žini (kot. Vlasenica) ubijeno je ovih 11 Srba: Tri�ša i Peri�ša Batini , Janko Vukovi , Jovan Mari i , Vukan Vuji i Vuka�šin Savi , Danilo Radovi , Vaso Koprivica, Ne o �Šutan, Niko i Jovo Vi�šnji . Pobijeni su svi na zapoved oru�žni kog zapovednika Franca Vidasa.

Avdija Grbi i Mujo Hari �šuckori ubili su seljaka Iliju izmi a i njegova oba sina, Lazara i Milkana, vode i ih kroz �šumu Lisinu. Hasan Bahta i Ferhat Alagi ubili su 20. oktobra 1914. bolesnog Milana Purkovi a otev�ši najpre njegovoj snahi ne�što novca i jednu kobilu.

Da se vidi kako je to bila sistematska hajka protiv Srba na svima stranama, a ne samo slu ajni ispadi pojedinaca, dovoljno je, primera radi, navesti strahovita nedela iz Kupinova u Sremu. Tamo su, posle povla enja srpske vojske, do�šli ma arski "�štrajfkori", za�šli po ku ama i dovukli svu mu�šku eljad pred op�štinsku ku u i �žandarsku stanicu. Tu su ljudi mu eni na sve mogu e na ine, od kojih je ovaj bio nov i zlikova ki rafiniran: dok su gorele ku e po selu svi su ti ljudi bili zatvoreni u jednoj �školskoj sobi, u kojoj je na sredini bila gomila slame, a oni postavljeni uza zidove. Izgledalo je potpuno i to se davalo osetiti, kao da e svi biti �živi spaljeni. U tom strahu dr�žali su jadnike selu no . Sjutra dan strpali su ljude u kola i poveli put Br ke. Kad su do�šli do raskrsnice zaustavi komandant prva kola i uputi ih prema groblju. Tu su bili preko no i spremljeni grobovi i sirotim ljudima, Mi�ši Radosavljevi u, biv�šem na elniku, Ljupku Vla�ši u, Nikoli Rali u, �Živanu Mazinjaninu i Ivanu Grmu�ši, kad su do�šli tamo, be�še zavezane o i i odre eno u�žasno mu enje. Boli su ih bajonetama i jo�š �žive bacali u grob i zasipali zemljom. Grmu�šu su jo�š u grobu dotucali lopatom. Ostali su se u taj dan spasli, ali su posle desetak dana bili ponovo izlo�ženi udarcima ma arske soldateske, od kojih je Ivan Radosavljevi umro neposredno, a drugi bolovali po vi�še meseci. U Klenku su, da navedemo jo�š jedan slu aj, oko 15. avgusta 1914. sabrali vojnici svo srpsko stanovni�štvo iznad 15 godina, oko 280 ljudi, u tamo�šnju pravoslavnu crkvu, gde su proveli itavu no i kasno do u idu i dan i gde su ak morali i nu�ždu vr�šiti. Onda su izabrali desetoricu od najuglednijih gra ana i dali im, da vuku na sre u cedulje. Petorica su izvadili crne, (to behu Voja Raj evi , Obrad Vitomirovi , Sreten Sin eli , Jovan Deve erski i Mi�ša Marku�š), te bili u dvori�štu op�štinske zgrade odmah streljani i zakopani. Ostali su odvedeni u Arad u internaciju. Osim toga ubili su vojnici u Klenku jo�š devet osoba, a me u njima i tri �žene. Naravno, da im je svima bilo imanje oplja kano, stoka razgrabljena i ku e popaljene. Za sva ta nedela veoma je karakteristi an ovaj slu aj, �što ga je u svom poznatom govoru naveo dr. A. Tresi -Pavi i . Nadporu nik u pri uvi Marijo Minah, policijski inovnik na Rijeci, odgovarao je pred vojni kim sudom u Temi�švaru, �što je ubio tri Srbina u Plo icama na Dunavu. Optu�žba nije glasila na smrt, nego samo na zloupotrebu uredovne vlasti. Optu�ženik je na sudu izjavio (svedo i slu�žbeni spis 1293/15.), da nije dao ubiti tri, nego bar najmanje 303 Srbina, ali "iz istog patriotskog ose anja". Bio je, posle toga, oslobo en i slu�žbeno dodeljen etapnoj slu�žbi,

a iza nekoliko meseci dobio je krunski orden.

Trebinjski tvr avni zapovednik general Braun napunio je odmah iza objave rata sve trebinjske zatvore najboljim ljudima iz grada i okolice, pa je, na svoju ruku, radi zastra�šivanja, dao ve�šati taoce na o igled svemu svetu. Posle je sklopio jedan strahovit sud, koji je izricao smrtne osude kao obi ne dnevne zapovedi. Pred srpskom crkvom i �školom, da bude postupak dovoljno karakterisan za druge konfesije, be�še podignuto �šest ve�šala. Iz zatvora bi izvodili s oka, bez naro itog izbora, po dva-tri oveka pa bi ih onda u povorci vukli kroz itav grad do ve�šala. Napred bi i�šli bubnjari lupaju i u bubnjeve, da svrate pa�žnju, za njima proto Stevan Pravica, iza njega �žrtve, a onda truba i; sve, naravno, u pratnji bajoneta. Kao krvnike uzimali su ponekad obi ne Cigane, ak i �živodera, koji su neve�šti tako stra�šno vr�šili svoj posao, da je jednom prilikom trebalo 25 minuta, da jedan nesretnik izdahne. Onda bi ih tovarili na kratka kola za sme e tako, da su im noge stalno langarale, pa ih potom vukli na groblje. Kopali su ih brzo i nemarno i toliko plitko, da je naskoro voda odnela zemlju i oni bili u naju�žasnijem stanju izlo�ženi pred stoku i prolaznike. Kotarski prestojnik Potu ko, koji se zauzimao za nevine ljude i nastojao da nevolju ubla�ži na ovekoljubiviji na in, bio je odmah na zahtev vojnih oblasti preme�šten iz Trebinja.

Odmah sjutri dan po objavi rata zatvoreno je oko etrdeset Srba Korjeni a zajedno sa njihovim sve�štenikom Vidom Pare�žaninom, pa su u Lastvi strpani na dvoja kola i poslati u Trebinje sa jakom pratnjom. Da zadovolje prosta kom instinktu korjeni kih muslimana strpana su u kola, zajedno s taocima, i dva utovljena krmka. Na ulasku u Trebinje, gde su ih predali sve dva po dva, do ekala ih je gomila svetine, me u njima naro ito mnogo oficira i njihovih �žena i grdila ih i pljuvala i blatila najgnusnijim na inom. U Trebinju su bili odmah zatvoreni najpre u garnizonski, pa posle u kotarski zatvor. Ve 28. jula po elo se sa ve�šanjem. Taj dan plati�še glavom Obren Gruba , Marko Dereti i Trifko �Šakoti . Sjutri dan obe�šen je mladi Gajo Gudelj iz Pokraj i a, jer da je davao signale Crnogorcima. On je, me utim, uvao rekviriranu stoku, pa kako je za svaki komad odgovarao glavom, bri�žno je pazio, da li

mu je sve na broju. Po no i je obilazio stoku sa sve om u ruci i to mu je donelo smrt. Osudom vojnog suda obe�šena je 7. decembra 1914. Janjica Vukalovi iz Ulica i 12. aprila 1915. Cvijeta Pa�žin iz Ora�šja. Od 40 Korjeni a ostao je na �životu samo popov sin Radoslav, spa�šen mladim godinama i jedna budala spa�šena ludo�š u. Jedna �žena bila je obe�šena na osnovu samo ovog slu aja. Ona je do�šla da kupuje ne�što u du an jednog muslimana i po obi aju, koji je s dozvolom vlasti odr�žavan du�ž itave granice, htela je da plati u crnogorskim perperima. Trgovac joj nije hteo da primi novce nagla�šavaju i, da toj novac vi�še ne vredi. Ona je na to odgovorila: "Vala Bogu, dako nekad valjadne" i po�šla je na polje. Radi tih re i, koje su imale da ozna uju "veleizdajni ku nakanu" ona je izgubila �život. Nikola Dabovi , Krsto i �Špiro Sredanovi obe�šeni su radi toga, �što je, posle crnogorskog uzmaka, neko od njihovih muslimanskih kom�šija ustvrdio, da je u njihovim ku ama, eksplodirala municija, za koju niko nije znao, kako je tamo mogla dospeti. Ina e, smrtne su osude obja�šnjavane prosto ovako: "Danas bi e obje�šen taj i taj zato, �što su njegovi susjedi potpomagali nama neprijateljsku vojsku". �Što su se "u sporazumu s neprijateljem istom pridru�žili te ga poduprli" ka�žnjeni su smr u: Joko Vu kovi , urica, Lazar i Tomo uri ; Tomica, Vuko, Luka, Krsto i Vido Ratkovi , Nikola i Milo�š Mijovi . Na smrt su bile osu ene ak i etiri �žene: Milica, Ru�ža, Mara i Jovana uri , pa im je onda kazna promenuta u robiju od 15 godina. Iz istog razloga na smrt osu eni Petar i Mitar uri "pomilovani" su na 15 i 10 godina te�ške tamnice, a Stevo Mijovi na 13 godina.

U Zupcima napali su pograni ni "jeteri" Vasu uri a, ranili ga i porobili otev�ši mu sat i 300 kruna gotovine. Po�što su ga le ili po bolnicama posla�še ga na oporavak - u Arad! Tom su mu prilikom oterali i svu stoku ispred ku e, i to kako izjavi�še svedoci pred sudom, na izri nu zapoved kapetana �Špicnera (Festungsgericht Trebinje, 374/15:10), gde se doslovno veli: Auf Befehl des Herrn Hptm. Spitzner haben wir dieses Vieh ohne jedwede Empfangsbestatigung, einfach abgetrieben.

Ahmed evro, podlovac �šeste lova ke ete, priznao je sam na sudu u Trebinju 29. novembra 1915. (K 374/15:11), da je u selu Bogojevi ima, u trebinjskom kotaru, na zapoved kapetana Radovana Stankova ubio i dao ubiti 17 seljaka, "koji su po svoj prilici hteli pobe i u Crnu Goru i poterati svoju stoku". Zapisnik, koji je vo en nema ki, izri no veli: "Im Dorfe Bogojevi habe ich auf Befehl des Hptm. Stankov 17 Baueren welcheanscheinend nach Montenegro fluchten und ihr Vieh mitreiben wollten, teils ich selbst niedergemacht, teils durch meine Leute niedermachen lasse". Sam Stankov, na �žalost Srbin, obja�šnjava to ovako: "Zupci su tada skrivali Crnogorce i kad su na�še trupe napredovale pado�še iz sela Konjskog i Bogojevi a hici na nas, tako, da su vojnici opravdano napali to mesto, zapalili ku e i ljude pobili". evro o tim hicima iz ku a ne navodi ni re i. Hice ne spominje ni drugi svedok lovac Mahmut erinagi , koji navodi da je tom prilikom ubijeno 18 ljudi i to na zapoved kapetana Stankova i Obrada Vlaha, koji su naredili "da se pobiju svi ljudi i zapale sve ku e".

Na jednoj sudskoj raspravi u Trebinju (K 71/14 4) vo enoj 30. septembra 1914. izjavio je kapetan Rudolf �Špicner, da je vojska na po etku rata u tom kotaru dobila upute, "da odmah pobije sve doma e seljake, ako ih sretne s pu�škom u ruci. Neoru�žane stanovnike treba zatvoriti".

U Konjskom su tada, 14. avgusta 1914., pobijeni oni ljudi: Milutin, Krsto, Obren, �Š epan i Vido Ratkovi ; Vuko, Tomo, Jokan, Marko, Vaso, Lazo, Pajo, Jovan, Anto i Obren uri i �žena An a uri od 86 godina; Marko, Savo, Aleksa i Jovan Tica. Osaka eni su taj dan Vaso M. Zuri i Nikola Bo�žov. U �Željevu su ubijeni Nikola Ratkovi od 65 godina i tri �žene Stoja, Krstinja Perkova i Krstinja urova Ratkovi . Od tih je bila Stoja starica sa 80 godina.

19. avgusta 1914. obe�šeni su Jovo i Nikola Sredanovi iz Vu ije (kot. Trebinje) na pismenu zapoved generala Brauna upu enu tvr avnom sudu u Trebinju pod br. 361 radi toga, �što se "dokazalo" "durch vier Augen und Ohrenzeigen", da su se stanovnici Vu ije pridru�žili Crnogorcima i palili "vlastita susedstva na korist Crnogoraca". Oba ta oveka nisu tad bila u Vu ijoj, nego u trebinjskom zatvoru, gde su odmah s po etka rata bili dovedeni kao taoci. Tako su 27. avgusta pove�šani iz Konjskog i Bogojevi Sela: Pero Zuri , Obren Sredanovi , Vujo�š Vukalovi , Mato i Rade Vukalovi , Rade Vu kovi i Vidak Simovi , svi stoga, �što su stanovnici njihovih sela, bez njihova prisustva, pomagali Crnogorcima, s njima plja kali �žandarsku kasarnu i po�šli s njima u Crnu Goru. Iz istih razloga obe�šeni su bili 23. avgusta iz Vu ije Damjan Sredanovi , a iz Arhan elova etko, Nikola i Vidak �Šegrt i Jak�ša Gobovi . 21. avgusta obe�šeni su iz Zagra a Dikan Rute�ši , Nikola i Jovan Kuja i i oko Bendera , jer da su Crnogorci "bili primljeni i ugo�š eni u kne�ževoj ku i u Zagra u". (K. u. k FEstungskommando in Trebinje, Nr. 378). Osim toga su obe�šeni: Petar Radoman, Ilija Kova evi , Jovan Trklja, Luka Gruba , Luka, Stevan i Gavrilo Begene�ši , Todor Mileusni , Petar aji , Rade Burlica, Pajo i Rade �Šakoti , Luka i Rade Bako , Spasoje Stija i , Trifko Kuja i , Lazar Rute�ši , Krsto Vidak, or o, Todor Stija i , Petar �Žigi , Ilija Skorupan, Nikola Bara , Isto Korelija, uro Kuja i , Petar Gobovi , Jovo Tojaga, Gojko Dereti , Jovan Stija i , Sava Ini , Bo�žo Labu�š. 21. novembra 1914. obe�šen je Blagoje Lizdek, iz Udre�žnja (kot. Nevesinje), jer da je u kr mi jednoj kazao, kako se prijavio bolestan samo za to, da ne ide pucati na bra u. Dalje su obe�šeni: Simo Bendara iz Klobuka, oko Babi iz Klobuka, Simo Gruba iz Orahovca.

U Avtovcu su 1914. pove�šani ovi ljudi: Panto Had�ži , Andrija i Novica �Škiljevi , Simo i Mrka Mastilovi , Vidak Anteljevi iz Izgora; Mirko i Maksim Dubljevi iz Jabuke; Ljubi�ša Supi , Jefto Sud�žum i Jovo Grkovi iz Vrbe; Nikola Savi iz �Žanjevice; Petar Okiljevi iz Platice; Simo �Šoji i Lazar Kapetanovi iz Jesenika; Obren Supi sa emerna; Janko Kurdilija iz Korita.

U oktobru 1915. uva ena su u crnogorskoj vojsci na Kosma�šu dva srpska prebega iz Orahovca. Fejzo Salkovi , zloglasni vo a �šuckora, doveo ih je u Lastvu, "i tu im sam izrekao smrtnu osudu i naredio svome dru�štvu te su doneli krampu i lopatu, te prisilio oba zarobljenika da sami sebi grobnicu iskopaju... Kad su iskopali jamu rekao je Fejzo svome bratu Mehu i �Ša iru Salkovi u da ih zakolju. Odma su svi prisko ili te uvalili u jamu i �Ša ir Salkovi zaklao je bajunetom Milovana Vidakova Dereti a, a Meho drugoga koji se zvao Petar" (izgleda da je to bio Petar Mrdi ), (Srpska Zora, br. 99, 1919.).

Na Buni kod Mostara ubili su �šuckori nekoliko seljaka i trgovca Jovu Komlenovi a iz Mostara. Ubio ga je jedan �šuckor, koji mu je bio konkurent.

Kod manastira �Žitomi�šlji a ubio je neki ovek, sudskom istragom se ustanovilo, da to nije u inio Srbin jednog �šuckora. Bez pitanja sumnja je pala na Srbe. Odmah je skleptano i povezano tridesetak seljaka i me u njima i arhimandrit manastirski, Hristifor Mihajlovi , i uz tu njavu povedeno u mostarski garnizonski zatvor. Jedan je finans hvatao arhimandrita za bradu i pakosno ga pitao: "Hristofore, e ti je sad kralj Petar?" Drugi su ga, u isto vreme, psovali i udarali. U mostarskom garnizonu seljaci su, potpuno nedu�žni, bili tu eni na najsuroviji na in. "Profoz, zloglasni �Šolijer, uvukao se me u seljake, pa svojim te�škim, gvozdenim korba om udara gde koga stigne, gura ih, razdvaja. Arhimandrita naziva starim lopovom i preti mu. Zatim se poodmakne u stranu, kao da bi da odabere koga e napasti, pa se zatr i i udari ga nogom". Tako opisuje stvar jedan veran o evidac. A posle osam dana, kad je provedena istraga i utvr eno, da ti ljudi nisu ni�šta krivi, pu�šteni su ku i bez obzira na sve ono, �što se s njima dogodilo.

Ne znam otkuda je do�šla u francuske novine ova vrlo precizovana vest, koju navodi N. Stojanovi u svojoj knjizi Bosnie-Herzegovine[2], Geneve 1917., str. 82-3, i koja treba da se naro ito zabele�ži. Student socijologije na lozanskom univerzitetu Jovan �Živanovi , rodom iz Br kog, oti�šao je u srpske dobrovoljce i u jednoj bici bio ranjen i zarobljen. Njega su �živa spalili u Srebrenici.

Spaljivanja je kod Austrijanaca bilo i ina e. Ubijenog Joku erani a iz gata kog kotara bacili su na vatru. Dva brata, Tomo i Ilija Jokovi , sa majkom, bili su isto tako spaljeni. Ludi Petar Kova evi , mladi , bio je u Kotarima �živ spaljen posle u�žasnih mu enja (sl. d., str. 83).

�Žandari i �šuckori zatvori�še u oktobru 1914. na Bulozima A ima Papricu sa �ženom i decom u ku u i tu ih zapali�še. To isto u ini�še i sa Simom Kova evi em i njegovom porodicom, "samo jedan sin njegov kroz vatru isko i, ali i njega uhvate i �živa ga u zemlju zakopaju". Uz to se navode i ova ne ove�štva: Iliji Marinkovi u, starcu od 80 godina, odsekli �živom ruke do lakata, "�ženi mu proterali jezik kroz vilice, a snahu mu i njeno troje dece onde pokla�še". Za stogodi�šnjeg starca Stjerana Lazarevi a se kazuje, da su ga ubili i dali krmcima, "koji su ga vi�še dana jeli". or a Mitrovi a kneza sa jo�š 16 ljudi i �žena "ubi�še i razne�še na bajonetima". (Srpska Zora, br. 37,1919.).

Stojanovi iznosi i ove slu ajeve. U gata kom kotaru ubijena je �žena Maksima Perovi a zajedno sa detetom i majka Jevte Markovi a. ur a Popovi a bila je obe�šena u Avtovcu i tri dana ostala na ve�šalima. Masakriran je starac Peri�ša Glogovac i njegova �žena. U Fatnici su obe�šeni Stjeran �Šarenac, Ilija Boljani , Nikola Popara i neki ubrilo. or o Ga ina s Meke Grude bio je streljan. (str. 83.).

Za pona�šanje austrijske vojske najstrahovitiju optu�žbu di�žu ova dva slu aja. U Fo i, kad su Crnogorci po eli da navaljuju, izvele su vojni ke vlasti taoce i druge Srbe i postavili ih u svoje prve redove. Isto su to u inili i na Pa�šinom Brdu prema Srbijancima, gde su ak doveli i �žene i pucali iza njih, pri emu ih je mnogo stradalo i bilo ranjeno. U Bre�žanima jo�š i sad ima �ženskih invalida iz te borbe.

Austrijske vlasti, koje su sve ove strahote delom potakle i organizovale, a delom za njih znale i trpele ih, ku�šale su na sve na ine, da ih ili pre ute i na taj na in izbri�šu ili da ih s njima svojstvenim cinizmom omalova�že i obrane. Ministar spolja�šnjih poslova i dugogodi�šnji zajedni ki ministar finansija i za Bosnu i Hercegovinu, baron Burijan, odr�žao je 6. decembra 1917. svoj ekspoze u odboru austrijskih delegacija i kazao za sve te surovosti ovo: "Krivci su morali biti ka�žnjeni, a zavedeni sa uspehom oduzeti od agitatorskih uticaja, kojima su bili

podlegali. Ne treba ulep�šavati, da je pri tom u pojedinim slu ajevima dolazilo do oporih mera, ali to ne sme da za u ava s obzirom na ogor enje, koje je silno izbilo radi izdajni kog delovanja izvesnih elemenata i radi opipljive opasnosti, u koju su ti isti gurnuli zemlju". Pod utiscima optu�žaba govora dra A. Tresi a-Pavi i a strana je �štampa donela nekoliko o�štrih osuda austrijskog re�žima u Bosni, na�što je austrijski vojni ata�še u Amsterdamu, podpukovnik I�škovski, po naredbi svoje vlade po�žurio sa ispravkom. On navodi, da je od po etka rata bilo osu eno u Bosni i Hercegovini 210 osoba radi smetanja javnog mira i rada protiv oru�žane dr�žavne snage, a 250 radi veleizdaje i uho enja. "Broj nikako nije visok s obzirom na to, da je velik deo stanovni�štva u Isto noj Bosni svim sredstvima nastojao, da nanese �štete austrougarskim etama i s obzirom na to, da su se mnogi ljudi pridru�žili neprijatelju". Ne navode i ove ubijene bez osude priznaje sam 460 "redovnih" smrtnih osuda. U elebi u "nije nemogu e", da su vojnici ubili nekoliko ljudi, koje su uhvatili na izdaji". A "izmi�šljena" je, vele, vest, da je u sarajevskom zatvoru bilo preko 1000 osoba i da su mnoge od njih bile obe�šene. Najzad, vlada konstatuje "da su se na po etku rata me u stanovni�štvom dogodila mnoga ubistva ali iz verskih razloga i da vlasti to nisu mogle zapre iti u udaljenim i gotovo neprohodnim predelima". (Bosnische Post, br. 23,1918.)

V Nasilja vojske prema Srbima vojnicima.

Ta brutalnost vojske vidi se isto tako i u merama i u pona�šanju prema onima, koji su imali da slu�že u njenim redovima. U Bosni i Hercegovini oni su s po etka digli, naro ito kod Srba, gotovo sve ljude ne samo od 18.-50. godine, nego i decu sa 14 godina* i starce sa 60 i 65, na nekim mestima ak i �žene. Upotrebljavali su ih, uz najte�že oskudice i poni�ženja, za pravljenje �šan eva i kao goni e u komori. Najve i deo tih bednika propao je za uvek, jer za njih dugo vremena nije uop�šte va�žio razlog da su bolesni ili da se mogu premoriti. Kako se postupalo pri tom vidi se najbolje odatle, �što su neki akademski obrazovani za vojsku, bili ipak uvr�šteni u komoru, u kojoj su u ratnoj zoni slu�žili kao obi ni ko ija�ši. Takav je slu aj bio sa d-rom Jovom Zubovi em, koga su digli 6. decembra 1914. u Banjoj Luci i sa cand. phil. Milanom Budimirom, koji je slu�žio etiri meseca kao ko ija�š. Vrativ�ši se ku i bolestan Budimir nije ostavljen namiru, nego je, im se oporavio, uzet u vojsku, te sa svr�šenim realcem Ahmetom Kulenovi em odmah poslat u Zenicu, bez obzira na to, �što su, kao i drugi asentovani s njima zajedno, mogli po zakonu ekati do oktobra 1915. godine. U Zenici su kao politi ki sumnjivi bili dr�žani u zatvoru u jednoj stra�žarnici, a onda, kad ih se iza par dana skupilo desetak, poslani su sa pratnjom u Orkenji u Ma arsku. Kad su stigli tamo posle tri dana vrlo napornog puta negde ujutro, naredi im jedan poru nik Nemac, da bez odmora odmah idu na posebno "ve�žbanje za kaznu" (Strafexerzieren). Sutra dan dodeli�še ih radni kim odelenjima, br. 304 i 305, gde su bedno odeveni i hranjeni, pored vojni kih ve�žbi morali i ulice istiti. Izri no im je bilo zabranjeno, da ma �što nabave za vlastiti novac, naro ito hrane. U novembru premesti�še ih u Erc. Falfu tre oj popunidbenoj kompaniji. Tamo su ih primili i uvali direktno kao zlo ince. Imali su sobu, pred kojom je uvek stra�žario po jedan vojnik sa nataknutom bajonetom, koja ih je onda redovno pratio na ve�žbu, na ru ak, ak i u zahod. Na umivanje, iz jutra, i�šli su uvek samo jedan po jedan i tad, naravno, polugoli sa pratnjom stra�žara. Ni njima, kao ni mnogim drugim inteligentima, kao na primer, dru Bo�židaru Vukoti u, poslaniku na Carevinskom ve u i dru B. G. An elinovi u, nije se dozvolilo da nose "znak inteligencije" (Intelligenzabzeichen), niti da imaju ikakvih povlastica, koje im daju znanje i diplome. Kad ne bi hteli da psuju na Srbe i da vre aju srpske dinastije nagonili su ih (naro ito je to inio narednik Ivo Ma im), da prave najte�že ve�žbe i ne bi ih se okanili, dok ne bi umorni i iznemogli klonuli i popadali.

* Za Ivicu Dragi evi a (kot. Klju ), koji je 1914. odveden u komoru, tvrdi njegov �župnik, gotovo neverovatno, da je ro en 1908. godine. De ko je ostao u vojsci (Feldpost 220, Staffel Nr. 1554) sve do 1918.

U Komoranu je bilo od novembra 1914. oko 600 vojnika iz gata kog i bile kog kotara, sa nekoliko neizve�žbanih novaka. To su najve im delom bili oni vojnici, kojima iza mobilizacije nisu hteli dati oru�žje, nego ih upotrebljavali kao radnike za �šan eve. Poru nik �Štern, koji je hteo te ljude u initi bezopasnim, naredi da bosonogi u decembru stoje u Dunavu i tamo po itave sate vade pesak za nasipe. Kaplar Todor Popovi iz Doboja upozori poru nika, da bi to

moglo imati r avih posledica za ljude i da ve neki pate s toga. Na to do e potpukovnik sam i obesno re e: "Moraju u vodu, pa makar svi pokrepali! Da im je kralj Nikita dao pu�ške oni bi i bosonogi pucali na nas!" Posle nekoliko dana ve su mnogi bednici morali biti predani u bolnicu sa zamrznutim nogama.

U vojni kom logoru u Lebringu be�še gotova grobnica zadrugu bosansku pukovniju, koja je tu bila sme�štena. Jedan savremeni izve�štaj kazuje, da tu ljudi le�že pri temperaturi ispod ni�štice na golim daskama i da vetar probija kroz sve pukotine; da se ljudima ne mogu podeliti slamnja e, jer vojni ka uprava ne da slame, i ako pred logorom stoje tri plasta sena. Ljudi nemaju cipela, nego nose odrtine; mesto deka imaju iskrzana i izlinjala ebeta, a rublje po vi�še meseci nose neoprano, jer nemaju preobuke. Niko se ne kupa, jer nema ugljena i otud u barakama strahovita gamad. Po etkom decembra 1917. umro je tu jedan Tuzlak od pegavog tifusa; dezinfekcija je bila nare ena, ali je radi oskudice ogreva i drugih sredstava ostala neizvr�šena. 51 od na�ših ljudi be�še odre en za razne slu�žbe za bolni are, na primer, gde je razumevanje jezika od preke potrebe. Jednom bataljonskom naredbom, po uputi vojni ke komande, bi nare eno da se taj 51 Bosanac smeni i zameni sa toliko Nemaca. Taj izve�štaj, koji su izneli kao interpelaciju na Carevinskom Ve u poslanici Fon i drugovi, dobi odgovor od jedne komisije koju je poslalo ratno ministarstvo (K M Erl Abt 5 Nr. 34573), da ispita te navode. Kako se ku�šalo prikazati stvar neka poslu�že ova dva primera: "Slamnja a ima, one su najve im delom i napunjene, ali pri velikoj navali moraju po tri oveka le�žati na dve slamnja e. Radi oskudice slame ne menja se sadr�žina slamnja a. Ona tri sto�ži a slame �što su pred logorom svojina je logorskog vlastitog ku anstva i morala bi se po naredbi odvesti. Oni su od komisije stavljeni na raspolo�ženie komandi logora da napuni slamnja e". Ili: "Otpu�štanje b. h. bolni ara i njihova izmena nema kim ljudima izvedeno je po naredbi vojni ke oblasti Pras. Nr. 29799 Exr d Ers W. Sada�šnji bolni ari su imperativno dodeljeni ljudi lake slu�žbe, ija je zavi ajnost u najbli�žoj okolici. B. h. trupama je neprijatno, da se ne mogu sporazumeti sa bolni arima. U logorskoj bolnici za bolesne muslimane nalaze se muslimani kao bolni ari". Ovaj zadnji primer neka karakteri�še i postupak sa na�šim ljudima! Kod te bosanske regimente bilo je 75% pravoslavnih, pa se o njima nije htelo voditi nikakva posebna obzira, dok se za 15% muslimana, kao �što dokumenat svedo i, brinula naro ita briga.

Svi na�ši ljudi u vojsci gonjeni silnim naporima, kao najnesvesniji iskori�š avani i zloupotrebljavani svakom prilikom, r avo hranjeni i odevani, vo eni u nezdrava i za njih klimatski nepodno�šljiva mesta, a i sami donekle telesnim sastavom predisponirani za tu bolest, gotovo su redom propadali od su�šice. Naro ito na�ši ljudi, koji su pre toga imali da podnesu stotine najgorih nevolja i koji su bili uzeti u vojsku, ne �što su sposobni, nego �što se dr�žalo da su tamo manje opasni. Tako su nastradali, da navedemo samo dva-tri poznatija primera, na�ši knji�ževnici Svetozar orovi i Ivo Andri . Prvi je, pre nego su ga uzeli u vojsku, proveo godinu dana kao taoc u Mostaru i u taboru interniranih u �Žegaru; dok je drugi posle godinu dana tamnice u Mariboru i Granu i ku nog zatvora u Travniku zapao da slu�ži u Zenici. Gli�šu Kova evi a iz Nevesinja, koji je bio interniran u �Žegaru, doveli su te�ško bolesne

u ur, u vojsku, gde je umro za nepuna dva meseca. A i kad ih, neizle ivo bolesne, treba osloboditi i poslati ku i, to se ini sa svim mogu im ogradama i preprekama tako, da esto smrt nije dalja od superarbitracije. 16 novembra 1917. do�šla su na dobojsku stanicu tri stara bosanska vojnika, koje su kao nesposobne za slu�žbu pustili ku ama. U etiri sata izjutra stigao je s njima voz u Doboj, a nekoliko minuta iza toga bila su dvojica od njih mrtva, dok je tre i morao biti predan u bolnicu u Usori. Jedan od umrlih zvao se Mehmed Salki i bio je poslat u Doboj iz Na i Har�šanjija sa putnicom br 1025, a drugi Emil Halilovi , poslat od odeljenja tranzena iz �Šiklo�ša, sa putnicom br. 1042. Sjutri dan predata je stani noj komandi u Doboju le�šina vojnika Salke Deli a Husi i a, koga su kao nesposobna i bolesna, bez ikakve pratnje, otpustili iz Na i Har�šanjija ku i. Umro je ve na putu izme u Dervente i Doboja. A koliko je tek onih, �što nisu ni poslati ku ama i onih, koji su umirali u svom krevetu, u koji bi jedva dospeli da se spuste!

General-major Hefer izdao je 19. septembra 1914. jedan zanimljiv slu�žbeni kominike, u kom je energi no odbio sve tvrdnje, kao da "trupe u na�šoj vojsci ove ili one narodnosti nisu u ratu potpuno odgovorile du�žnosti... Prema tim tendencioznim izvrtanjima, koja na mnogo mesta ra unaju sa postoje im nepoznavanjem prilika u monarhiji, mora se izjaviti sa svom odlu no�š u, da i sada, kao u prva�šnja vremena, jednodu�šno stoje, takmi e i se u hrabrosti, svi narodi na�še asne monarhije u borbi, koja nam je nametnuta, kao �što ka�že na�ša vojni ka zakletva: protiv svakog neprijatelja, ma ko to bio". Te su re i vrlo karakteristi ne za istinoljubivost zvani nih austrijskih saop�štenja, kao i za na in, kako se ona iznose. Jer dok se tako trubilo pred stranim svetom o jednodu�šnosti austrijske vojske, pravdali su se, na drugoj strani, svi progoni i nasilja u zemlji tim, da su svoju du�žnost zaboravili ne samo, obi ni stanovnici, nego i sami vojnici. I to ne samo u Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i Sremu, nego i po Galiciji i po e�škoj! Iz dopisa upu enih sudovima od vrhovnog komandanta nadvojvode Fridriha i domobranskog ministra Georgija vidi se autenti no, kako je stvar bila mnogo druk ija nego se �želelo pokazati i kako se naivni razlozi, kad itav nacionalni pokret svode na akciju kod dru�štva i koje li nosti. Ali za�što se odmah nije priznavala prava istina i pred sobom i pred svetom? Za�što se samo u rezervatnim aktima navodilo, kako su e�ški vojnici demonstriraju i s mukom odvo eni na frontu; kako su, kao 1. decembra 1914. u Pragu, bacali pu�ške ili nosili e�ške zastave sa natpisom: " ervenu prapore, to se jen, to , muslime do Ruska, nevime, pro ", kako je 28. puk preme�šten u Segedin. (Dr. Z. V. Tobolka: Prameny sou asnych dejin eskych I, 43-4, 48). Iz dopisa operativne vojske Nr. 2916 od 5. febr. 1915. zna se, da su odeli 32. domobranskog puka prebegli Rusima; u dopisu Nr. 9274 od 20. aprila javlja se, da se pra�ški 28. puk sa 1850 ljudi predao u Karpatima i da je s toga, carskom odlukom, ta regimenta bila brisana iz vojni ke liste. Nadvojvoda Josif Ferdinand javlja naredbom od 15. juna br. 4049, sve iz iste godine, da je veoma nepouzdana e�ška mom ad u pukovima br. 21, 36 i u domobranskom br. 8 i 12 i da je s Rusima u izvesnom sporazumu (Prameny, II, 176-9). Za�što se sve to nije odmah reklo? Prosto zato, da se svet i dalje obmanjuje, da se ne da povoda drugima i glavno, da se ne poka�žu i priznaju pravi povodi i uzroci, radi kojih je sve to nastalo. Jer to je ono, �što bi za Austriju i njen re�žim bilo najporaznije; jer to je ono, �što je i dovelo do rasula.

Na�šim se ljudima nije verovalo od prvog po etka. Posle progla�šenja mobilizacije, kad su u velikom logoru prema novom muzeju u Sarajevu po eli da se okupljaju ljudi iz okolnih sela, ja sam 27. jula svojim o ima gledao, kako mrcvare Srbe seljake. Tukli su ih pod ma kakvim izgovorima. Pijane barabe iz varo�ši i drugi vojni ki elementi, neretko i oficiri, nagonili su ove, koji bi dolazili, da psuju Srbe, Srbiju, kralja Petra i sve drugo iz reda, i ako bi se koji ustru avao, a esto i bez toga, bio je udaran onim, �šta je kome do�šlo pod ruku. Trojica su ubijena na mestu, dva pred logorom, a jedan prema duvanskoj fabrici. Ovome je kamen

potpuno razbio temenja u i ja sam, do�šav�ši nada nj, video strahovito izme�šane mozak i krv. Imena im nikad ne mogoh doznati.

Kod etvrte bosanske regimente, koja je imala svoj kader najpre u Karlovcu i Zagrebu, a kasnije u uru, bili su isprva odeljeni svi Srbi od ostalih vojnika, oduzeto im oru�žje i onda kao radnici poslati u Be , da kopaju �šan eve. Kasnije, kad su se zbog velikih gubitaka imale popuniti osetne praznine u austrijskoj vojsci, dovedeni su natrag i odre eni na frontu, ali uvek tako, da bi uz jednog pravoslavnog bila dva inoverca. Odeljivanje i to me�šanje vr�šilo se javno na ve�žbali�štu, pri em, naravno, nisu izostajale pogrde na Srbe ni od oficira, ni od vojni kih drugova. Ljudi su uop�šte vre ani na sve mogu e na ine. Nare ivalo se, na primer, izri no, da se najte�žim ve�žbama preko itavog dana, na pravoslavni Bo�ži i na druge svece, zaposle pravoslavci i da to osete kao kaznu, jer pripadaju tom elementu. U "dobrovolja koj" �školi kaznio je na pravoslavni Bo�ži poru nik Zvonimir Pra�šnicki naro ito i sve Srbe zato, �što jednom katoliku nisu bile cipele, koje je neobu ene ostavio pod krevetom, u stavu "mirno". Do 1. marta 1915. srpskim inteligentima nije bilo dozvoljeno, da poha aju oficirske �škole, a Srbe oficire su porazdelili po raznim ma arskim pukovnijama, dok su nama dovodili Be lije i Nemce. Ovi su bili unapred preparirani protiv Srba i s naro itom su strogo�š u postupali protiv svih, a osobito protiv onih, koji bi iz internacije, zatvora ili ina e do�šli sa oznakom g. v., to jest, "politi ki sumnjivi". Ti su imali ponovo da podnesu silu muka i poni�ženja svake vrste.

U sednici Carevinskog ve a od 14. jula 1917. predali su zastupnici Tusar, Ba�š inski, Stanjek i dr. Kon i etiri istovetna pitanja povodom jedne rezervatne naredbe ratnog ministarstva. "Po toj se naredbi imade na frontu otpremiti ona mom ad godi�šta 1870. do 1867. e�ške, rusinske, rumunjske, srpske i talijanske narodnosti, koja je u zale u na raspolaganju, a odre ena je za stra�žarsku slu�žbu", a ima se zameniti Nemcima i Ma arima. Htelo se, dakle, spasavati svoj elemenat sistematski, bez obzira, kako e se to shvatiti kod ostalih plemena dr�žave. To je ujedno i jedan dokaz ravnopravnosti, koja je vladala u svima vrstama austrijske uprave.

U ostalom, kakva se ove nost i pravda mogla tra�žiti od jedne vojske, ija je Vrhovna Komanda mogla da izda ovakav proglas: "23.1. 1916. br. III. A. F. K. Zapovednik od A. O. K. Nr. 2918 od 13. I. 1916. Mnoge izjave zaprisegnutih austrougarskih asnika i mom adi koji su se oslobodili iz srpskog zarobljeni�štva daju jasnu sliku o ne ovje nom i nehumanom postupku sa na�šim ratnim zarobljenicima u Srbiji. Vojnici i asnici bili su najsurovije psovani i bezrazlo�žno udarani sa �šakama i kundacima. Kod transporta zarobljenika u Albaniji bila je izdana zapovjed da se ubije svaki asnik i momak koji dalje ne bi mogao i na putu bi zaostao; vrijednosti kao i rublje i obu a bile su na�šim ljudima oduzete, po�šiljke za njih sa odijelima, cipelama, gunjevima itd. bile su im ve im dijelom od srpskih asnika i inovnika zatajivane i prodane. Briga za njihovu opskrbu bila je minimalna, zarobljenici nisu esto po vi�še dana dobivali ni�šta da jedu, nalazili su se u najjadnijem polo�žaju a mnogi su umrli od gladi. Sa bolesnicima se postupalo sa nemarnom surovo�š u. 26.000 ljudi poginulo je od tifusa, od gladi. A. O. K. vidi se prema svemu ovome prinu�ždenom izdati naredbu da se sa srpskim zarobljenicima koji su upotrebljeni za slu�žbu u polja ima u okviru postoje ih zakona postupati s drakonskom strogo�š u ne obaziru i se pri tom ni najmanje na humanitet. Ljude se mora tjerati na posao naj�že�š im sredstvima eventualno tjelesnom kaznom. Ova zapovijed ima se primjeniti na sve srpske zarobljenike". (Glas Naroda, br. 15, 1919.).

VI Vojni sudovi.

U 53. sednici XXII sesije austrijskog parlamenta od 22. januara 1918. izneo je dr. A. Koro�šec u svojoj interpelaciji va�žnu naredbu vrhovne vojne komande iz prvih meseci rata, koja mu je do�šla do ruka. Ta se naredba ti e "Formalnog upro�š avanja u bojnom sudskom postupku" i glasi doslovce u prevodu ovako:

"Izvr�šavaju i objavu c. i kr. ministarstva rata stvorenu u sporazumu sa c. kr. ministarstvom za zemaljsku obranu, odelenje 4/2 od 5. septembra 1914., Res br. 273., upozoravaju se svi organi vojnog sudstva, koji vr�še du�žnost prema bojnom postupku u Austriji, onda u Bosni i Hercegovini, kao i u podru ju okupiranom od vojske, da nije nikakva smetnja da se odmah provede preki sud, �što bi se morala dobiti naredba nadle�žnog komandanta za taj postupak, a osobito u onim slu ajevima ne, kad je nadle�žni zapovednik daleko od ureda, koji zastupa, i kad se ini, da je uvedenje preko suda odmah nu�žno kao zastra�šavaju i primer". A § 438 vojni kog kaznenog postupka izri no veli:

"Naredba za preki sud izdaje se u nu�žnom slu aju pismenim nalogom upravljenim na vojni kog tu�žitelja od strane nadle�žnog zapovednika, u kom se imaju ta no nazna iti i okrivljenik kao i delo, koje ga tereti". Dalje se veli u naredbi, koju je izdala vrhovna komanda: "Stoga se upu uju nadle�žni zapovednici u podru ju vojske na bojnom polju, da mogu izdati op enitu pismenu naredbu, ne okrnjuju i svoje pravo da potvr uju osude prekog suda, svima sudskim referentima, koji su im dodeljeni, kao i svima odaslanim ili eksponiranim oficirima za sudsku slu�žbu, da u svima slu ajevima zgodnim za postupak prekog suda po zakonu po nu i provedu taj postupak bez ikakve dalje naro ite naredbe nadle�žnog zapovednika". Prema ta ki drugoj § 438 vojnog kazn. postupka upravo je du�žnost nadle�žnog zapovednika da ispita, da li je slu aj za postupak prekog suda prema zakonu dopustiv.

Vrhovna komanda u sporazumu sa oba ministarstva sama, dakle, upu uje svoje podre ene sudske organe da obilaze zakon i da postupak u ine �što br�žim i povr�šnijim. Rad na svoju ruku svih tih "eksponiranih" oficira i manjih komandanata izazivao je kod ovih nepreporno akte samovolje, poja avane naro ito sve�š u o neodgovornosti za njih, i zavisio je u najvi�še slu ajeva o njihovoj manje ili vi�še razvijenoj pravnoj svesti i raspolo�ženju. A mi smo imali dovoljno prilike da poznamo jasno, kako su visoki bili eti ki principi austrijske soldateske i koliko je ovek smeo s njima ra unati. Karakteristi no je u toj stvari jo�š i ovo. Dok se, i ako su u pitanju ljudski �životi, nastojalo svom snagom, da se tobo�že uprosti postupak prekog suda, pa da se itav proces izvodi bez ikakvih posebnih istra�živanja i i�š ekivanja, moglo bi se misliti, da je nastojanje vojne uprave i�šlo za tim, da vojsku po�štedi od svih tih nevojni kih poslova. Ali, kad vidimo, da se u isto vreme stvaraju posebni odseci u ministarstvu za ratni nadzor odnosno za unutra�šnju �špijuna�žu; da je vojska uzela na se pola agenada gra anskih sudova u Sremu, Bosni i Hercegovini i Dalmaciji; da su se sastavljale itave komisije i �štabovi za ozna avanje i evidenciju politi ki sumnjivih lica onda je vi�še nego jasno, da je upro�š avanje preko suda u injeno ba�š namerno, da bi se moglo strahovitije delovati zastra�šivanjem svih redova neograni enim samovoljstvom pojedinaca. Nije se, dakle, �štedila vojska od nevojni kih poslova, nego je po unapred spremljenom planu ona uzela na se sve du�žnosti, ak i policijske, a prividno pojednostavljivanje postupaka, koje je propisivao zakon, i�šlo je samo za tim, da obi e te zakone i da ih u ini iluzornim. Va�žno je dalje i ovo. Dok se upro�š avanje sudskog bojnog postupka i osim prekog suda (izri no se tra�žilo, da se o svemu vode samo "sumarni protokoli"!) provodilo na podru ju austrijske polovine, Bosne i Hercegovine i zaposednutih krajeva, dotle je zakonom bilo isklju eno, da se tako postupa i na podru ju krune sv. Stefana. Za�što to? je li stoga, �što su Ma ari, zaziru i s razlogom od vojni ke judikature, smatrali za svoju potrebu, da se zakonski obezbede protiv nje ili je

Austrija stvorila tu naredbu radi svojih ranijih namera prema slovenskom stanovni�štvu svojih u�žih podru ja i Bosne i Hercegovine?

Kakvo je sve bilo vojno su enje u Bosni i Hercegovini neka poka�žu ovi primeri. Sve�štenik Nikola Prokopi po�šao je 30. jula 1914. na va�šar u Kozarac, da tamo proda dva vola. Volove mu je gonio sluga, a on je sam dojahao do kamenog mosta u Jakupovi ima, gde je onda s jednim prijateljem seo u kola i odvezao se u Kozarac. Tu je ostao do ve eri i vratio se odatle rano ku i ne mogav�ši prodati volova. 1. avgusta po podne do e mu sedam �žandara, pretra�ži mu svu ku u, a njega povedo�še u zatvor. Jo�š isti dan bi odveden u Kozarac, gde mu jedan narednik saop�šti da je zatvoren s toga, �što je cestar Dmitar Ja i�šin, Galicijan, koga Prokopi nije uop�šte poznavao, podneo prijavu, kako je Prokopi 30. jula dojahao do njega izme u Jakupovi a i Kozarca i doviknuo mu: "Hej cestaru, Austrija je objavila Srbiji rat, a ja evo idem u Kozarac, da dignem ustanak. Ja u imati vi�še vojske, nego je u Prijedoru i Kozarcu, bi u joj vojvoda i ratova u protiv Austrije" Ozbiljnom oveku, koji pozna ma i malo ljudsku du�šu i na�še prilike u Bosni, bila bi od prvog asa neobi no sumnjiva takva jedna prijava je li mogu e da na po etku rata tako govori jedan trezven ovek i to da tako govori jednom inovercu, tu inu, dr�žavnom pla eniku? Ne bi li svakom sucu bila i du�žnost i potreba, da stvar prou i izbli�že i opreznije? Jer, da je Prokopi ak i naumio tako �što, mo�že li se verovati da bi on, tako s noga, bez imalo ustru avanja, i�šao da to javlja prvom koga sretne i naro ito jednom oveku, za koga je mogao znati (bar po odelu!), da je jedan od "slu�žbouljudnih" i da e tu

stvar prijaviti i tako smesti sve njegove planove? I kako to, da o tom nije Prokopi ni�šta govorio u Kozarcu, kad je tamo po�šao da di�že ustanak? Vojni ki sudovi uze�še ipak stvar za istinitu i odbi�še Prokopi ev zahtev, da se doka�že, da on na tom delu puta nije uop�šte jaxao, nego se povezao u kolima. 2. avgusta bio je predan u banjalu ki garnizonski zatvor, a 8. avgusta je bila glavna rasprava. Svedoci Prokopi evi, ko ija�š i saputnik, nisu nikako bili prepu�šteni raspravi, niti se hteo uti njihov iskaz, te Prokopi , na osnovu Ja i�šinove prijave, bi osu en na smrt na ve�šalima. S te�škom mukom i posle duge debate bi mu dozvoljeno da apelira na vi�šu instanciju. Posle dvanaest dana sti�že odgovor, da se njegova stvar preda gra anskom sudu. Kad je taj ispitao itavu stvar na e se u velikoj neprilici. Da ne briskira vojni sud u stvari, koja je bila javna, banjalu ki gra anski sud osudi 15. Januara 1915. Prokopi a po § 142. (smetanje javnog mira i reda) na 3 1/2 godine te�ške tamnice. I ako je i ta osuda nepravedna, kolika ipak razlika izme u nje i one vojni ke: 22. januara odveden je Prokopi u Osijek, a posle etiri meseca u Arad. Tamo je ostao do 25. oktobra 1917., kad je bio amnestiran.

U Fo i, na po etku rata, po�što su na granici odmah po ela neprijateljstva i bezglavost vlasti, mnogi ljudi nisu dospeli da predaju oru�žje, a mnogi nisu znali kome da ga predaju. �Žandari su revnosno javljali sve te slu ajeve, pa ak i one, gde u ku ama nije bilo drugog oru�žja osim historijskog. Mesni zapovednik u Fo i zamoli iz Sarajeva jednog auditora, da ispita prijavljene slu ajeve, a dok taj stigne prijavi se kotarski sudac Mate Bo�ški , da on preuzme taj posao. Odmah se organizovao vojni sud u barakama streli�šta, gde su osu enici odmah mogli biti i pobjeni. Kako je izgledalo na in tog sudovanja vidi se najbolje po tom, �što je Bo�ški u isto vreme bio tuma jezika (jer oficiri fo anskog bataljona nisu znali srpski), istra�žni sudac, dr�žavni odvetnik i pravni savetnik! On je, najzad, i osude pisao. U tri dana osudio je taj sud i dao streljati na 70 ljudi, radi ega su Crnogorci posle ucenili Bo�ški evu glavu. Savo Vuji i , koji je bio osu en i utekao, pri a, da je Bo�ški naterao osu enike, da jedan drugom kopaju jamu. Pri tom kopanju Vuji i se spasao. Isti taj Bo�ški , koji je za svoje uspehe bio dekorisan, bio je istra�žni sudac u banjalu kom veleizdajni kom procesu, a koliko je bio ovek od du�žne objektivnosti, svesne hladnokrvnosti i uop�šte od finije ove anske kulture pokazuje najbolje to, �što je Stevanu �Žakuli, upravitelju sarajevske trgova ke akademije i vo i bos. herc.

sokolske �župe, rekao sam, da bi dra Lazu Popovi a, intelektualnog vo u srpskog sokolstva, on li no svojim rukama obesio bez imalo ustru avanja. Za njegovu eti ku karakteristiku neka poslu�ži najzad ovaj slu aj. Premeta inu ku e obavio je kod Gligorija Jeftanovi a Bo�ški i kapetan Pfajfer i pregledane spise ustupili su sarajevskom okru�žnom sudu. Da u ini nemogu im svog protivnika barona Kolasa, upravitelja administrativnog odelenja zemaljske vlade, ina e jednog ma arskog arivistu bez mnogo skrupula, �šef bosanskog pravosu a, Poljak Hmeljevski, upotrebi tu priliku i dade, preko Bo�ški a, podmetnuti, da je u tim spisima bila i jedna menica Kolasova od 5.000 kruna sa Jeftanovi a �žirom. Izi�šlo bi, onda, da je Jeftanovi imao svojih posebnih ra una, da dr�ži u svojim rukama �šefa administrativnog odelenja, a da je Kolas, ne paze i interese svoje slu�žbe, dolazio do novaca gde je mogao i mo�žda ma pod koju bilo senu. Kolas radi toga bude penzionisan. Iznena en i posle uzbe�šnjen on potera itavu stvar do kraja i dobi potpunu zadovolj�štinu. Na sudski provedenoj raspravi 3. juna 1918. ustanovilo se, da Pfajfer te menice nije na�šao pri premeta ini Jeftanovi a stvari i da je to prosta podvala. Na osnovu toga bio je Bo�ški doveden u tesnac i, premda se od strane njegova �šefa, koga je ovaj iz lako pojmljivih razloga, �štedeo, ku�šalo svim mogu im na inima, da se njegov polo�žaj olak�ša, on je ipak bio osu en na nov anu globu ili na 10 dana zatvora. Eto, u rukama takvih elemenata bili su �životi tolikih na�ših ljudi i njima se, na osnovu navedene naredbe vrhovne vojne komande, bilo prepustilo da samostalno mogu "deliti pravdu" i prestavljati stubove monarhijske svesti i vlasti!

Sudskih vojnih osuda u prve dve godine rata bilo je vrlo mnogo. Mi emo ovde, prema zvani nim obrazlo�ženjima u javnosti, - jer do slu�žbenih spisa i itavog toka istrage ne mo�žemo do i, a mrtva usta ne govore, - izneti sve, �šta smo o tom saznali. Pojedine kazne sa oduzimanjem slobode nave�š emo kumulativno i izdvojiti samo posebno karakteristi ne slu ajeve. Osim toga, treba jo�š navesti da justificiranja vr�šena po manjim mestima. (Gacko, Bile a, Fo a, Vi�šegrad) nisu objavljivana i da su tu sve do danas nije mogao potpuno utvrditi broj osu enih na smrt, ni razlozi zbog kojih je to u injeno.

Osudom tvr avnog suda u Bile i od 13. septembra 1914. osu eni su na smrt Pero Pare�žanin za zlo in "neovla�štenog vrbovanja" i Milan Glogovac, za zlo in sukrivnje u toj stvari, jer su nagovarali neke ljude da idu u Dobri evo, "gde e svaki mu�škarac od 15-60 godina dobiti od Crnogoraca oru�žje". U D�žilama su na smrt osu eni Maksim Vasiljevi i Milorad Milinkovi "radi sporazumka i pripomo i neprijatelju". U Sarajevu su obe�šeni: Mijat Petrovi , "jer je od srbijanskih eta primio pu�šku, provodio ih, te im dojavljivao vijesti o na�šoj vojsci", Nedo Ora�šanin "jer je podupirao neprijatelja", Stevan, Mladen i Marko izmi i Maksim uri , "jer su podupirali neprijatelja i jer su osim toga primili od neprijatelja oru�žja", Milan Krsmanovi , "jer je podupirao neprijatelja, slu�žio mu kao provodi , dobavljao mu hranu i zajedno s njim pucao na na�š aeroplan", Pero Vuka�šinovi , Stevan Ristanovi , Lazo And�ži , Mitar Vukovi i Janko Spahi , "jer su neprijatelja podupirali". U Tuzli su su eni na smrt: Milivoj Ma arevi , "jer se pridru�žio neprijatelju te ga podupirao", Cvjetko Vujadinovi i Jakov Drmonji , "jer su primili od neprijatelja oru�žja, te mu bili na ruci", Cvijetin Filipovi , "jer je nagovarao svijet da primi oru�žje od neprijatelja, a sam se istom pridru�žio", Radovan Mijatovi , "jer se 16. septembra 1914. kod Srebrenice borio protiv nas u redovima neprijatelja i bacao na oru�žni ku patrolu postaje Skelani bombe". Sve su te osude, ije pojedina ne datume nismo mogli ustanoviti, izvr�šene pre 4. marta 1916., jer su citirane u banjalu koj veleizdajni koj osudi, br. 868/15., str. 8990.

Do tog vremena palo je kod vojnog suda u Banja Luci 449 osuda radi politi kih krivica sa razli itim kaznama zatvora. A radi ega se sve tamo osu ivalo pokazuju ovi primeri. Osudom br. 252/14 ka�žnjen je Nikola osi , trg. pomo nik iz Prijedora, radi ovih re i: "Ja sam Srbin i

ostajem Srbin i ne bojim se nikoga, ja svoga kralja Petra �štujem, i ja ga ne dam vrije ati, ja ga volim, kao �što i vi va�šega kralja Franju Josipa". Ili, osudom br. 342/14 su en je trgovac i te�žak Milan Ili iz atrnje (kot. Bos. Gradi�ška), radi toga �što je ovo rekao: "Ja sam Srbin, ova zemlja srpska i ostat e srpska". U mnogo slu ajeva, gde se navode izvesne re i, ovek se ne mo�že ta no obavestiti o njihovom zna enju, ali nema sumnje da dobar deo otpada na uveli avanja, na denuncijacije i na provociranja. Jer u ono doba bilo je svakom slobodno vre ati Srbima sve �što se htelo, a i najmanje reagovanje u tom tonu za srpske strane bilo je dovoljno, da se do e u zatvor i pod najte�že progone. Nema sumnje, da su oba gornja primera nastala u takvoj prilici, da su bila nimalo agresivna, i da je ipak osuda pala samo protiv Srba.

Veoma je karakteristi an za vojno sudovanje slu aj sve�štenika Vida Pare�žanina iz Lastve. 31. jula 1914. prijavila je �žandarska patrola, da je prilikom premeta ine Popove ku e na�šla u njoj kilo baruta. 26. jula odredila je vlada, da svak mora u roku od 24 sata prijaviti sve �što ima kod sebe od oru�žja i municije, ina e e do i pod te�šku vojnu kaznu. Naredba ta objavljena je, prema slu�žbenoj prijavi 18, 14, 27. jula u Lastvi i za predavanje oru�žja i municije odre en rok od tri dana. Pare�žanin je izjavio prilikom istrage, da je barut nabavio htiju i praviti ribnjak, a delomi no ga upotrebljavao i za uti�šavanje ela. 28. jula doznao je, da treba barut prijaviti i predati; me utim, on je tog istog dana zatvoren. Razloga za sudski progon i osudu, prema tom, nije bilo. Ali je kazna morala pasti. General Braun odredio je kratko i bez ustru avanja, da se 12. avgusta Pare�žanin "obesi kao taoc", �što je odmah i izvr�šeno. Potpuno nevin sve�štenik je uzbesneo radi osude i doveden pred ve�šala kliknuo je srpskom narodu i slobodi. Kad je, dugo iza osude, udovica pokojnikova, koja je ostala sa osmero nezbrinute dece, zatra�žila od eparhijskog saveta svoju penziju, vlasti su zabranile da joj se izda, "�što joj se mu�ž u zadnjem asu pod vje�šalima nelojalno ponio".

U Trebinju je osudom vojni kog suda od 4. januara 1915. (K 127/14), osu ena na etiri meseca tamnice, radi uvrede veli anstva, Simana Lojovi , kojoj nije bilo na punih 11 godina (ro ena 22. jula 1903. godine). Kaznu je odle�žala u trebinjskom kotarskom zatvoru.

Mitar Barzut osu en je 7. septembra 1914. (K 25/14.) na etiri godine te�ške tamnice, jer je sud bez ikakvih daljih istraga uzeo kao "dokazano", da je on izgovorio neke re i, radi kojih ga je prijavio Vidak osi , jedini svedok, i ako je Barzut tvrdio ne samo da doti nih re i nije upotrebio, nego da taj dan nije ni izlazio iz ku e. U izjavi protiv izjave sudu je bilo dosta samo to, da je prijavitelj katolik, a prijavljeni pravoslavni, pa da njegova odluka bude odmah donesena na �štetu tu�ženog. U prizivnoj sudskoj odluci izri no se veli: "Das Urteil stutzt sich zwar auf die Aussagen des einzigen Zeugen Vidak osi , es ist aber eine ganz freie richterliche Uberzeugung ob man dem Zeugen Glauben schanken kann oder nicht"

25. novembra 1914. osu�šen je Stojan Herceg (os. br. 99/ 14.) na smrt samo radi toga, �što je malo pripit kazao, da "austrijski vojnici nisu dorasli srpskim i crnogorskim". Posle je pomilovan na 15 godina robije. 26. februara 1915. osu en je na smrt na ve�šalima Joko Bujanovi (K 152/16), starac od 97 godina, radi nekih pogrda Austrije, i ako su ga sudski lekari kao ve�štaci proglasili senilnim i prema tom ne potpuno ura unljivim. Posle je i on pomilovan na 15 godina robije i poslan u Petrovaradin.

U Tuzli su pove�šani ovi ljudi: 24. avgusta 1914. sve�štenik iz Kozluka Petar Lazarevi ; Vasilije Ze i , knez iz Ratkovi a (kot. Srebrenica); iz kladanjskog kotara Milo�š Vitorovi i Jovo Kova evi . 20. oktobra obesi�še iz kladanjskog kotara "radi zlo ina protiv vojske" u injena "dijelom time, �što su hotimice propustili, da podnesu prijavu o pribli�žavanju neprijateljskih eta, a dijelom �što su ugostili srpske ete i hranili ih, inili im slu�žbu kao vo e,

i dijelom na njihovoj strani se zajedno s njima borili i u estvovali u plja kanju neprijatelja i napokon zbog ugro�žavanja muslimanskog �žiteljstva, da e im zapaliti stanove, ako ih dragovoljno ne isprazne": Bo�žu Savi a, Milkana i Mi u Zugu, Stjerana Begu, Matiju Gor inovi a, Jovu Jovanovi a, Todu Vi�šnju, Savu Bogdanovi a, Jovu Tadi a, Simu uri a, Mitra, Peru, Nikolu, Danku �Žugi a, Jovicu Brklju, Niku Ponjarca, Marka Brklju i Spaseniju Bego. 30. septembra bio je obe�šen sad�žija Marko Pavli evi iz Tuzle; 10. oktobra Simo Petrovi iz Vi�šnjice (kot. Vlasenice), posle Pajo i Drago Mati i i Vidak Pecovi iz Tegara kod Srebrenice (13. oktobra). Iz rogati kog kotara obe�šeni su: Milija Vuksanovi , Milo�š Sredojevi i Petar Konjokrat. Svima je su eno radi suvi�še op�šte uzetog pojma "zlo ina protiv vojne sile".

U Bijeljini su obe�šeni: Pero Simi iz Crnjeljeva 9. avgusta i 8. septembra Mihajlo i Du�šan Marinkovi iz Balatuna, jer da su signalima obave�štavali srpsku vojsku o austrijskim kretanjima. P. Simi a, koji se bio slu ajno vratio ku i iz Srbije, prijavio je kao srpskog �špijuna knez oko Jovanovi iz Velike Obarske.

U Sarajevu su, po osudi vojnog suda, 24. septembra bili obe�šeni Jo�šo Skakavac, knez iz Jabuke (fo anski kotar) i Nikola Simovi iz istog mesta i to radi veleizdaje "po injene izdajstvom Crnogorcima kretanja na�ših eta". 2. oktobra obe�šeni su Jovo Kosmuk (seoski sarajevski kotar) i Ilija udo iz Gornje Bioske (kot. Sarajevo) radi "zlo ina protiv vojske".

U Mostaru je obe�šen Janko Ivezi iz Nevesinja, jer da je poku�šao dizati ustanak.

Vaso Mili�ši iz Trebinja streljan je 10. aprila 1915. u Dubrovniku sa ovim obrazlo�ženjem, koje je bilo javno plakatirano. On da je "poku�šao dne 3. travnja o g. u razgovoru s drugim osobama da pobudi mr�žnju i prezir proti jedinstvenoj dr�žavnoj svezi monarhije i vojnoj sili, te bija�še toga radi po priekom sudu domobranskog suda c. i kr. zapovjedni�štva tvr ave i ratne luke u Ercegnovome dne 9. travnja 1915. osu en na smrt strijeljanjem!" Za tu krivicu, po na�šem § 142. k. z, on bi ina e mogao biti su en najvi�še izme u 3-5 godina.

22. januara 1916. obe�šen je u Sarajevu Mali�ša Savi iz Bulatova kod ajni a, "radi zlo ina protivu vojne sile". 17. februara obesio je Vidak �Šo�ši , �živoder, 11 ljudi, a d�želat Alojz Sajfrid 23. februara 9 ljudi u Trebinju, koji su bili na eni u Crnoj Gori, gde su bili prebegli prvih dana. Stari crnogorski kapetan Petar Radoman, koji je preko dvadeset godina �živeo u Lastvi kao emigrant, bio je najpre obe�šen, a kako za dugo nije umro, bi ponovo na ve�šalima streljan. A im Bjelogrli iz fo anskog kotara bi 21. februara 1916. streljan u Sarajevu. "On se svojedobno priklju io neprijatelju te je za njega obavljao oru�žni ku slu�žbu". 27. marta streljan je Pero Topalovi iz Oskoru�še (vi�šegradski kotar), "jer se kao komitad�žija priklju io neprijatelju". 18. maja streljan je An elko Stani , seljak iz Margiti a (rogati ki kotar), "koji je za vrieme neprijateljske invazije hodao preobu en kao Crnogorac, oboru�žan pu�škom i obavljao �špijuna�šku slu�žbu u korist neprijatelja. Nadalje je s ostalima pucao na jedan c. i kr. aeroplan, koji je kru�žio nad Rogaticom". 4. septembra 1916. obe�šen je u Sarajevu Andrija

u�ški iz elebi a (kot. fo anski), �što se pridru�žio Crnogorcima i u estvovao u borbama protiv Austrijanaca.

Uhva en pri povla enju srpske i crnogorske vojske bio je obe�šen u Trebinju 2. juna 1916. Mihajlo Radovi s Pala.

U Gracu vo�žena je 15. novembra 1916. rasprava protiv Alekse Zeki a, kneza iz Vidova (tuzlanski kotar). "Bio je optu�žen, da je u jeseni god. 1914., za jedne provale srpske vojske,

kao provodi jednoj srpskoj bandi komitad�žija pokazivao put u razli ita mjesta po Bosni te dao povoda, da je bilo uhva eno 27 austrijskih vojnika muslimana, kao i potaknuo, da su bili na barbarski na in smaknuti". Obe�šen je 23. decembra 1916. Nije li se u tom slu aju radilo o osveti za ranija zverstva tih vojnika?

U junu 1915. u�šlo se u Stocu u trag jednoj organizovanoj usta�škoj akciji. 5. juna uhva eni su u Hrgulu etnici or o Vuli i Radoje Dragovi . Ostale usta�še bili su sakriveni u uvenoj Br�šljan pe ini. Austrijske vlasti upotrebi�še sva sredstva da prisile Vuli a i Dragovi a na izdaju svojih drugova i cijele akcije. Poznato je kakva su sredstva austrijske vlasti u ovakvim slu ajevima upotrebljavale i koliko je trebalo samopregora, svijesti i veli ine duha da im se moglo s uspjehom - pa ma i pod cijenu �života oprijeti. Kad su svezanog or a Vuli a doveli �žandari vi�še pe ine da ka�že i otkrije svoje drugove, - on se upravo nadnaravnom odlu no�š u sa jedne strahovite, vrtoglave visine sunovratio sa pe ine sa poklikom: "Spasavajte se, bra o, ja ginem!" i razletio se negdje u dubinama klisura na komadi e". (Narodno Jedinstvo, br. 97, 1919.). Radoje Dragovi je streljan 24. juna 1915. u Stonu.

U Biljezima kod Bajine Ba�šte streljani su u prisustvu jednog majora i jednog kapetana, valjda po nekoj osudi, Srbi seljaci Rade uri , Mitar Jeftovi i jedan brat Obrada Jovanovi a, svi iz srebreni kog kotara. Svi su oni od bosanskih "�štrafuna" bili dignuti iz ku e i odvedeni tamo na gubili�šte, a da se do danas ne zna pravi razlog za to.

Vojni ki politi ki osu enici, izme�šani kao i kod gra anskih sudova sa najobi nijim zlikovcima, nala�žahu se u ve em broju u Novoj Gradi�šci. Tu su prosti zlikovci Ma ari i Nemci izigravali patriote prema na�šim ljudima i bilo im je potpuno slobodno, da te "veleizdajnike" vre aju na najsramotniji na in. U Melersdorf, u e�šku, slati su, osim atentatora, i druga vojni ki osu enici iz na�ših krajeva kao sve�štenik Jovo Davidovi i dr.

oko Bogojevi . Kako im je bilo tu i u Terezijen�štatu vidi se najbolje po tom, �što od svih atentatora nije niko iznio �žive glave osim Vase ubrilovi a i Cvetka Popovi a "Sve do saziva parlamenta", veli jedan izve�štaj "nije im bilo nikada dozvoljeno primati posjete, pa ni od najbli�žih ro aka. Jednom je brat jednoga osu enika do�šao iz Bosne, ali se je morao vratiti ne vidjev�ši brata. To je u o itom protuslovlju sa propisima, jer naredba za vojni ke kaznione odre uje posve jasno, da svaki uhap�šenik ima pravo na posjete i to u prvoj tre ini kazne jedanput u osam tjedana, u drugoj tre ini jedanput u �šest tjedana, a u tre em svaka etiri tjedna". (Hrvatska Rije , 1917, br. 203.).

VII Internirci u Doboju.

Kad je austrijska vojska, zajedno s Nemcima i Bugarima, prodrla u jesen 1915. godine u Srbiju, a srpska vojska morala pred njima naglo da se povla i, ostalo je u zemlji vrlo mnogo begunaca iz Bosne, koji su se za bojeva u 1914. godini sklonili u Srbiju i sad ne mogli da se spasu. Isto je tako posle bilo i u Crnoj Gori. Najve i deo tih porodica bio je tokom 1914.-1915. ekspatriran i imanje im zaplenjeno, im su austrijske vlasti saznale za njih, odmah ih po e�še tra�žiti, progoniti i slati u Bosnu, gde su imali biti, premda ekspatrirani, posebno su eni. Skupljane porodice slate su ponajvi�še u Plevlje, gde im je bilo odre eno sabirali�šte, a odatle su onda otpremani u veliki dobojski logor.

Put od Plevalja do bosanske granice bio je stra�šno naporan. Ceste su bile o�šte ene i mestimice jedva prolazne, put dug, a svi zatvorenici, ponajvi�še �žene i deca, izmoreni ratnim nevoljama, be�žanjem i mnogim pretrpljenim mukama. Vojnicima od pratnje be�še nare eno, da ne smeju

imati nikakvih posebnih obzira prema njima i nipo�što dozvoliti, da koga nestane. S toga su oni, kad bi ko obnemogao i zastao na putu, ubijali doti nog, da proces bude najlak�še upro�š en. Sa Uvca se, onda, trebalo i i �železnicom, ali kako je i tu pruga bila o�šte ena, vozilo se bez prekida istom od Ustipra e. Svi, �žene, starci, deca, prevo�ženi su u otvorenim vagonima, pri em su mnogo patili od gladi, �že i i zime i posebno od stida, da �žene, pred ljudima, vr�še nu�ždu u istom vagonu. Prvi transport, oko 600 osoba, najvi�še �žena i dece i ne�što srbijanskih vojnika, stigao je u Doboj 27. decembra 1915.

U Doboju su bili sme�šteni u drvene barake, koje su pre slu�žile kao konjske bolnice i bile zara�žene od konjskih bolesti, naro ito od sakagije, i nikad nedezinficirane, niti uop�šte i�š ene.

ubreta je bilo na tovare. Nepopo ene i bez pe i barake su imale da u to doba godine prime izmorene i oslabele ljude, kojima nisu dali ni kreveta, ni pokriva a, niti i�šta uop�šte, im bi mogli da odole zimi. Kad su transporti u estali sme�šteno je u pojedine barake 800-1000 ljudi, koji su tamo spavali u jaslima i po ubretu, ak i bez slame. Tu u barakama, iz kojih se nipo�što nisu smeli udaljavati, morali su ljudi vr�šiti i nu�ždu, da oku�ženi vazduh u ine jo�š nesnosnijim. Tek posle dugog vremena napravljene su im nekolike latrine u blizini baraka. One su bile pod vedrim nebom i sirote �žene morale su vr�šiti nu�ždu na o igled drugih i biti izra�žene najgnusnijim primedbama ma arskih vojnika, koji su uvali stra�žu. U barakama sve je vrvilo od insekata svih vrsta. Ljudi nisu imali dovoljno vode ni za umivanje, a kamo li za pranje, i ako je Bosna tekla 10-15 metara ispod baraka. Prosto im nisu dopu�štali da do u do vode. Posle, kad je nare eno neko radikalno i�š enje, vr�šeno je bez ikakvih obzira i bez imalo ose ajnosti. Vojnici su skidali �žene i devojke do ko�že, strigli im kosu na glavi i po telu, ne zaziru i pri tom ni od najbestidnijih ina oko genitalija, tobo�že da posao bude definitivan.

Iz sarajevske vojni ke komande bila je stigla rezervatna naredba, da se s tim internircima mora postupati najstro�žije. To se osetilo najpre na hrani. Prvih �šest nedelja, u najve oj januarskoj i februarskoj studeni, morali su ovi jadnici i i iz baraka, (kao da se u njima nije dala improvizirati kuhinja!) po tri puta na dan, po ki�ši, snegu i blatu, po kilometar i po, do dobojske �železni ke stanice, da tu prime svoj bedni obrok. I i su morali svi, ak i starci i nejaka deca, bez ikakva izuzetka. Hranu je davao dobojski gostioni ar �Štrajc, jedan besavestan ovek, koji je sebi stavio za program, da na ra un �života ovih besku nika ste e �što ve i kapital. Vlasti mu pri tom i ahu na ruku u svakom pogledu. Odrasli su imali da dobivaju svaki dan po komis i po, ali je esto prolazilo bez hleba i po nedelju i vi�še dana. Deca su dobivala znatno manje. Za ma kakvu sitnicu internirci su bili ka�žnjavani time, da im se oduzimao hleb, �što je i�šlo samo u prilog nadzorniku naredniku, koji je taj zaplenjeni hleb prodavao vojnicima u svojoj kantini i imao puno razloga, da te kazne budu �što e�š e i �što mnogobrojnije. Za jelo ljudi nisu dobili ni drvenih ni limenih an i a, nego su morali uzimati orbu u prljave kutije od konzervi. I to kakvu orbu! Kad je lekar, dr. Geber, video tu orbu i

dao prosuti tri kutije, da im vidi sadr�žaj, kazao je, da on u takvoj vodi ne bi dao ni da se peru njegove izme! Da tu u�žasnu hranu im bilo poprave, jer je glad bila strahovita, - doga alo se ak, da je majka bila mrtva, a dete jo�š uvek ku�šalo da je razbudi i�štu i u pla u hleba! -

prodavali su ljudi, naro ito internirci iz Srbije, sve �što su kod sebe imali, a ponajvi�še svoje zlato, koje su im za bagatelu oduzimali. Osobito se isticao "tri tom upravitelj kuhinje Hofbauer, penzionisani �železni ki inovnik iz Doboja, koji je znao mnogo toga dobiti i besplatno od neve�štih, namu enih i isprepadanih ljudi i �žena. Trgovinu sa zlatnim novcem vodili su s naro itom stra�š u i oficiri, koji su imali posla sa logorom. Internircima je oduzeto, bez ikakve o�štete, i sve, �što su sa sobom imali od bakra (16.000 kila). Otimane su im, isto tako, i srpske banke; sam natporu nik Artur Lanser oduzeo je srbijanskim �ženama i deci 20.000 dinara u bankama. Naravno, da se onda tim nije moglo mnogo pomo i ni kod prehrane, bar za najve i deo patnika ne. Treba uz to znati, da je od propisane mesne kvote za

internirce zaustavljao sebi svaki dan natporu nik Lanser etiri, a spominjani Hofbauer po dva kila mesa. Osim toga, premda su imali svoju vojni ku hranu, sudelovali su podoficiri i vojnici iz kancelarije na hrani interniraca, prirodno svi na njenom boljem delu. Na ra un interniraca hranjene su ak i svinje (20-30 komada) zapovednika logora!

Jedan natporu nik i zastavnik od komande logora esto su puta, po danu i po no i, odvodili sebi u stan devojke i neveste i mu ili ih i bili tamo vrlo brutalno, kad ne bi htele da im se podaju. To se dogodilo, me u drugima, i Stani i Vasiliji Cvijeti a iz okoline Glasinca. Jedan le nik, Ma ar, koji je imao po zapovedi dra Hou oka da vodi nadzor nad kupanjem interniraca (iza pojave bolesti, u doba "reforama"!), upotrebljavao je esto tu priliku, da siluje koju �žensku. Tako je, me u drugima, obe�š astio i jedno nedoraslo dete, Ljubicu Koprivicu iz Gacka, devoj icu od nepunih 12-14 godina.

Kroz dobojski logor pro�šlo je od 27. decembra 1915. do 5. jula 1917. godine 16.673 mu�ških i 16.996 �ženskih osoba i dece iz Bosne i Hercegovine; 9172 srbijanska i 2950 Crnogorskih vojnika, gra ana, �žena i dece. Svega dakle 45.791 osoba. Odatle su, delomi no ve u februaru 1916., po eli slati neke u druge koncentracione tabore, neke ku ama, a mnoge u tamnice. Srbe iz Bosne i Hercegovine slali su obi no u �Šopronjek u Ma arsku. U samom Doboju vo ene su mnoge istrage protiv njih, najvi�še od �žandara, koji su se, po svom obi aju, vrlo esto slu�žili okivanjem, "privezivanjem" o grane i nemilosrdnim udarcima. Karakteristi an je postupak i pri oda�šiljanju transporata. Kad je koja partija imala da ode, ude�šavalo se obi no tako, da je po no i stizala naredba, da se sastavi konskripcija. Kad bi ta bila gotova, esto oko pono i, izgonili bi sve ljude, staro i mlado, veliko i malo, na polje iz baraka, u studenu no , gde bi onda, po�što bi po 2-3 sata ekali oficire, po injali sa prozivanjem, pretra�živanjem i razlu ivanjem. Sam transport nikad nije oti�šao iz Doboja pre 6-8 sati u ve e. Siroti ljudi morali su tako, bez ikakve stvarne potrebe, ekati po itav dan i no na studeni, da samo gospoda iz kancelarije nemaju ni as �žurnijeg posla. To se nije izmenilo ak ni onda, kad se videlo, da pri svakom transportu budu po 1-3 osobe mrtve. A �što je bilo jo�š tu�žnije, obi no bi tad rastavljali denu od roditelja, s namerom, razume se; pa bi ludu, bespomo nu decu slali u Ma arsku, majke ostavljali u Doboju (ili obratno), a o eve vodili ili u vojsku ili u zatvor. Zadnji transport iz Doboja oti�šao je 4. februara 1917. godine.

Sasvim je prirodno, da je u takvim prilikama mortalitet morao biti u logoru u�žasan. Bolnice su bile vrlo primitivne i malene tako, da velik deo bolesnika nije u njima uop�šte mogao dobiti mesta. Umiralo se najpre pojedina no, pa posle sve vi�še i vi�še, po 10,15, 20 na dan, dok jednog dana, 5. aprila 1916., nisu umrle 92 osobe. Mrtvace su sahranjivali s po etka u pojedina nim mrtva kim kov ezima, posle u velikim zajedni kim sanducima, a najposle, kad je broj bivao sve ve i, trpali su ih u gomilama na otvorena kola i vozili ih onda tako, na u�žas gra ana, kroz itavu varo�š. Prema navodima u protokolu prijavljenih umrlih, koje je sve�štenik opojao (ali nije sigurno, da su tu navedeni svi slu ajevi), umrla je u Dobru u tim barakama od 27. HII. 1915. do 1. V 1917. godine 2901 osoba. Samo jednog meseca, od 2. IV do 1. V. 1916. umrlo je 643.

Ljudima je bilo zabranjeno, da se ma kome tu�že na svoj polo�žaj. Za taj se, u ostalim, nije niko ni brinuo, ak ne ni oni, koji su tobo�že dolazili, da pregledaju logor. Tek, kad je epidemija tifusa uzela strahovite razmere i smrt progovorila i odvi�še glasno, nastale su neke male promene na bolje i u estalo je sa oda�šiljanjem interniraca ku ama ili na druga mesta. A koliko se i posle mnogo pazilo na zdravlje i �živote njihove vidi se iz ovog fakta: 4. februara 1917. oti�šlo je u �Šopronjek 14 dece, 10 �žena i 5 ljudi. I ako je me u njima bilo i dece sa jedva etiri

godine, ipak su svi, u to doba godine; poslati iz Doboja u otvorenom vagonu, kao da ba�š za njih nije bilo nigde drugog mesta.

VIII Internacije u drugim mestima.

Osim Arada i Doboja, gde je bio interniran velik broj Srba, mu�ških i �ženskih, bilo je jo�š i drugih mesta za internacije u Ugarskoj, Austriji i samoj Bosni. Mi emo ih navesti redom sa podacima, koje imamo o njima.

�Žegar kod Biha a. Tu su s po etka rata dovo eni najpre ljudi iz najbli�že okoline, posle iz zapadne Bosne, a najzad po etkom 1915., kad se osetila opasnost od Talijana, ljudi i iz drugih krajeva, ponajvi�še iz Bijeljine, Zvornika, Sarajeva, Mostara, Nevesinja i Trebinja. 18. avgusta 1915 poslata su ovamo iz Arada 394 oveka. Tu su internirci bili podeljeni u dve grupe, u one, koji su hranu, veoma oskudnu uostalom, pla ali iz vlastitih sredstava i bili po�šte eni od prisilnog rada i u one, koji su jeli iz "dr�žavnog" kazana i vr�šili sve poslove. Iskori�š avani su bili i jedni i drugi; prvi od privilegisanog i jedinog kantinera, koji je imao svojih ra una sa nadzornim osobljem, a drugi od bezdu�šnih stra�žara i poslodavaca. Barake za spavanje bile su prepune, a mesto kreveta slu�žili su unaokolo u sobama ispod zidova postavljeni i malo od zemlje odignuti epanjci, zastrti tankim ebetima, bez slamnja a. Kretanje je bilo ograni eno i nije se, na primer, dozvoljavalo i i iz jedne barake u drugu, ili sesti gde na travu, u hlad, ili pod kakvo drvo. Postupanje s ljudima bilo je s po etka vrlo surovo. Nekog Borozana iz Ili a kod Mostara, koji je bio tu doveden, isprebijali su �žandari toliko, da mu je izme u rebara nastalo gnojenje i da je, posle, morao biti operisan. Sve�štenik or o Umi evi iz Svodne (kot. Bos. Novi), koji je najpre mnogo pretrpeo kao taoc na �železnici, bio je ovde interniran od 4. decembra 1914. do 7. februara 1916., sve dok nisu potpuno postali jasni znaci njegove paralize. Izmu eni ovek, esto dovo en do o ajanja, pomerio je potpuno sve�š u i umro 22. avgusta 1917. U �Žegaru je umrlo do kraja 1915. godine 16 ljudi, ponajvi�še iz isto nih kotareva.

Talersdorf. U "Hrvatskoj" br. 857. od 1914. prevedena je jedna bele�ška iz lista "Grazer Volksblatt", koju vredi ovde preneti: "U nedjelju je (6. septembra) �šta vlakom, a �šta pje�šice do deset tisu a ljudi do�šlo na strieljanu u Talersdorf da ondje vide internirane politi ke zlo ince i veleizdajnike Ova svjetina je te zlikovce gledala s najve im ogor enjem, te je svom ogor enju dala odu�ška i glasnim prosvjedima protiv izdajica domovine Me u uhap�šenicima pojavilo se vise slu ajeva ozbiljnih bolesti Jedan arhimandrita je preminuo, te je na mjestu pokopan. Svi internirani ostaju na mjestu, gdje sada borave, jer ih se iz sanitarnih obzira ne mo�že razdijeliti u grupe i porazdijeliti u razne krajeve Odaslano je slu�žbeno povjerenstvo, da izvidi bolest i poduzme sve sanitarne mjere"

Turonj. U jednoj interpelaciji dra A. Koro�šca i drugova podnesenoj u 60. sednici XXII. sesije austrijskog parlamenta (19. februara 1918.) ovako se opisuje to mesto: "Jedna grupa ovih (interniranih) nesre nika - 450 osoba - zatvorena je u staru, davno napu�štenu kasarnu ili bolje karaulu biv�še Granice, u Turonj. Osim te kasarne nema tamo vi�še nikakve zgrade. Na kuli nije bilo nikakvih prozora i po tom se mo�že misliti, u kakvom se stanju nalazila ta zgrada. Tu su oni proveli 125 dana - dakle preko etiri meseca - i dobivali su kao hranu iz dana u dan 20 kila starog graha i ni�šta vi�še. Od gladi, studeni, prljav�štine i oskudice umrlo je u toj pustinji 30 osoba".

�Šopronjek. Tamo je iz same Srebrenice i naj bli�že okoline odvedeno 36 osoba, me u njima 20 �žena. Jednog od njih, Cvjetka Tomi a, nateralo je svakodnevno zlostavljanje da skon a �život. Oti�šao je u jednu staju i tu se po eo no�žem klati. Gla u i prekomernim prisilnim radom iznuren be�še toliko oslabio, da je pre pao u nesvest, no �što se mogao zaklati. 1916. godine bi oslobo en, ali je na putu ku i umro u Brodu, kad se pregladneo najeo hleba. U �Šopronjek su, u glavnom, upu ivane �žene i deca iz isto nih krajeva Bosne i Hercegovine, i tu je velik deo zaglavio od iznurenosti i patnje. Jedno vreme bilo je na�ših interniraca tamo oko 8000.

Ne�žider. U Ne�žideru su bili internirci iz Srbije. Njihove patnje tamo opisao je dosta �živo, i ako ne s mnogo ukusa, Mil. K. N. Rasinski u knjizi Ne�židerska epopeja, Novi Sad 1919. Krajem 1915. godine tamo je prevedeno iz Arada i 430 interniraca iz Bosne i Hercegovine. Ovi su dobili posebne barake i nisu dolazili u ne�što bli�ži dodir sa Srbijancima. Stanje bosanskih interniraca, sravnjeno sa onim prva�šnjim u Aradu, bilo je znatno bolje, i ako ni sad dovoljno ove ansko. U vla�žnim, na samoj podvodnoj zemlji podignutim barakama, sa izlupanim prozorima, koje niko nije opravljao, oni su proveli itavu zimu mrznu i se bez ogreva. Hrana je bila nedostatna i neukusna, isto kao i kod Srbijanaca, i postupak s ljudima ne mnogo obazriviji. Iz Ne�židera je jedan deo interniraca pu�šten ku ama, a drugi, oko 120, sa protom Du�šanom Kecmanovi em i or om Pejanovi em, upu en u �Šopronjek, gde su higijenske prilike bile najpovoljnije. To je bilo u aprilu 1916. godine.

IX Progonstva gra anskih vlasti. Ratno sudstvo.

U o i onog dela, kad je predan ultimatum Srbiji (22. jula) po ele su premeta ine u mnogim sokolskim dru�štvima Dalmacije i Bosne, a na dan ultimatuma i sama zatvaranja pojedinih li nosti, ne samo funkcionera raznih nacionalnih ustanova, nego i nekih novinara. U Splitu je raspu�šten "Hrvatski Soko", a njegov tajnik dr. B. G. An elinovi zatvoren, isto kao i Niko Bartulovi , urednik Slobode i Oskar Tartalja, urednik Zastave. U Banjoj Luci bi�še zatvoreni Mi a Basla , Drago Daki i malo posle Stevo Moljevi , odbornici "Srpskog Sokola". Kad je objavljena mobilizacija, kao za vreme skadarske krize 1913. godine, raspu�štena su sva srpska dru�štva u Bosni i Hercegovini ili im je, u bla�žim slu ajevima, obustavljeno svako delovanje. Kako su bile razru�šene �štamparije opozicionih listova za vreme demonstracija bili su ve onda stali Srpska Rije , Narod i Otad�žbina, a posle 25. jula zabranjeni su i prestali i svi drugi srpski listovi U Bosni i Hercegovini osim Istine, srpskog organa vladine stranke. Naskoro je, me utim, spre avana da ka�že izvesne preko nu�žne stvari u obranu narodnih interesa, prestala i ona. U Hrvatskoj je isto tako neko vreme tavorio i Novi Srbobran, pa morao stati, dok su mnogi drugi listovi bili izri no zabranjeni 27. jula, kao Srpsko Kolo, Privrednik, Slobodna Rije (socijalisti ka), Narodno Jedinstvo, Oslobo enje, Vihor, svi u Zagrebu; Pravo Naroda u �Šidu, Sloboda u Varadinu; Svjetlost u Vinkovcima, Hrvatski Branik u Mitrovici, Podravska hrvatska stra�ža (posle dozvoljena) i Napred u Koprivici Na 10. jula zatvorena je ve sesija bosanskog sabora, tobo�že da se dobiju slobodne ruke prema nekim Srbima poslanicima. Svi su opozicionalci, bez razlike stranaka, bili zatvoreni kao taoci. Isto se dogodilo i sa Srbima poslanicima u hrvatskom, ugarskom i austriskom saboru (predsednik hrvatskog sabora dr. Bogdan Medakovi vezan je iz Opatije doveden u Zagreb) i sa mnogim Hrvatima, koji su bili, radi svoga uverenja o narodnom jedinstvu, nepo udni re�žimu. Od dra A. Tresi a-Pavi i a uli smo, kako se pri tom s njima postupalo, i ako je njih sve jo�š �štitio imunitet. Nastalo je vreme, kad su vlasti mogle initi sve, �što su htele.

S naro itom energijom po�šlo se zatim, da se istru sve osobenosti srpske kulture i srpskog nacionalizma. Odmah su, s danom mobilizacije, zatvorene sve srpske �škole u Bosni i

Hercegovini, Hrvatskoj i Slavoniji, a srpski u itelji gotovo ba eni na ulicu. Zgrade su delomi no razru�šene, delomi no uzete za vojsku, a jedan deo je preuzela vlada za narodne op�šte �škole. Jo�š pre zabranjena je srpska zastava. Naredbom od 26. jula izri no su ukinute i krene slave u dotada�šnjoj tradiciji. ak je objavom vladinog poverenika u Sarajevu od 6. avgusta 1915 zabranjeno i no�šenje "srbijanske" �šubare, �što ima motive "bez dvojbe politi ke naravi".

3. oktobra 1914. br. 25826 zabranila je hrvatska vlada irilicu u osnovnim �školama. Ostala je obligatna samo za pravoslavne od drugog razreda unapred, "poradi obuke u nauku vjere". 13. oktobra ukinuta je irilica i u srednjim �školama. U Bosni i Hercegovini izdata je ta naredba tek 11. novembra 1915.; njom je irilica bila potpuno isklju ena iz slu�žbenog saobra aja. Naredbom hrvatske vlade od 5. novembra 1914., br. 28428, zamenjen je dotada�šnji naziv maternjeg jezika "hrvatski ili srpski" u samo "hrvatski". Najzad je 3. januara 1915. banskom naredbom, br. 8422, ukinuta irilica kod svih zemaljskih oblasti i ureda.

U Bosni i Hercegovini po elo se i sa zatvaranjem dr�žavnih �škola, koje vlastima radi a kog duha u njima, behu nepo udne. Zaklju kom zajedni kog ministarstva finansija od 3. septembra 1914., br. 968, zatvorene su na godinu dana gimnazije u Mostaru i u Tuzli, i to "radi neprestanih a kih nemira i izgreda, pa ak i �žalostnih pojava antidinasti kih i antimonarhijskih, koje su osobito u zadnjoj godini izbile na javu". "Svaki e pravi prijatelj svoga naroda i svoje dr�žave" veli se tamo "odobriti ove mjere, jer je kudikamo bolje, da i nemamo srednjih �škola, nego da nam iz njih izlaze bezna ajnici, du�šmani javnoga reda i mira, zlo i nesre a po svoje roditelje i po svoju zemlju".

Sa sli nim obrazlo�ženjem raspu�šten je 6. februara 1915. i bosanski sabor. Jednom naredbom zaj, ministarstva finansija od 22. oktobra 1915., br. 1102, bosanskoj vladi be�še, istina, stavljeno u du�žnost, da obrazuje neko "savjetovno povjerenstvo", "koje, sastavljeno od iskusnih, u prilike zemlje upu enih ljudi, stoji uz zemaljskog poglavara kao savjetovni organ za va�žna pitanja uprave", ali je bosanska vlada tu naredbu prenebregla i ostavila neispunjenu sve do 1917. godine. Nije htela, da ima u tim vremenima nikakve, ma i uzgredne, kontrole uza se. Kad je 1917. pitanje bosanskog sabora postalo vrlo aktuelno vlada se setila te naredbe i nudila je to poverenstvo kao zamenu za sabor, �što je bilo jednoglasno odbijeno, jer niko nije �želio da se smatra pomaga em u izigravanju i izlu ivanju ustava u zemlji.

Vlasti su se bile osobito okomile na narodnu inteligenciju, posebno na sve�štenike i u itelje. Malo je bilo i drugih, koji su bili po�šte eni od tao�štva i internacije, kao i kasnije od zatvora. Sam poglavar zemlje, Stjeran Sarkoti , rekao je u svom javnom govoru 12. februara 1915. banjalu kom mitropolitu Vasiliju Popovi u: "Sve�štenstvo, pozvano da neguje du�šu naroda, otrovalo je tu du�šu, a u iteljstvo, kome je bilo povereno vaspitanje duha, taj duh. Ja pozdravljam narod, i ako istina i na taj narod pada sad odgovornost za ono, �što se dogodilo, ali su ipak glavni krivci oni, koji su narod zaveli, sve�štenici i u itelja". (Bosn. Post, br. 40.). U 251. br. poluzvani na Bosnische Post, povodom banjalu kog procesa, razvila je tu misao jo�š �šire. "Veliki deo srpske inteligencije sedi danas na optu�ženi koj klupi. Ljudi, koji su za svoju domovinu mogli u initi neizmerno mnogo, da su svoje sposobnosti upotrebili zato da zidaju mesto da razaraju. Oni su tra�žili spas i napredak svog naroda u njegovu revolucioniranju mesto da privedu pozitivnom poslu snage �što u njemu dremaju. Oni su te�ški zlo inci kao veleizdajnici prema monarhiji, kojoj pripadaju, a jo�š te�ži zlo inci prema vlastitom narodu... Sve�štenici i u itelji, lekari i advokata, pa ak mladi suci i inovnici behu, koji svoj uticaj na narod stavi�še u slu�žbu svojim veleizdajni kim ciljevima. Pod maskom narodnih prijatelja i

kulturnog podizanja svojih sunarodnika oni su sistematski trovali narod i napravili ga veleizdajnicima i besku nicima".

Protiv svih srpskih organizacija ve eg zna aja po eli su odmah politi ki i sudski progoni. Htelo se pod svaku senu dokazati, da je srpski nacionalizam u Austro-Ugarskoj importiran iz Srbije, da je nastao svesnom agitacijom i da ga, prema tom, kao opasna po dr�žavu treba spre avati svima sredstvima. U optu�žnici dr�žavnog odvetni�štva u Banjoj Luci u velikoj veleizdajni koj parnici protiv Vasilja Gr i a i drugova naro ito se ustalo protiv svih onih, koji su sebi stavljali u du�žnost, da u narodu ja aju narodnu svest, i to se obrazla�že prosto ovako: "Srpska narodna svijest! Rije , koja veliku ulogu igra u srpskoj propagandi, jer se ovdje i u raznim drugim zgodama toliko isti e, i dobila je takav sadr�žaj i opseg, da se s njom moramo potanje zabaviti, kako bi se ispravno svatile neke pojave u velikosrpskoj propagandi. U pojmu te rije i le�ži sav program. Srpska narodna svijest, koju treba svakako ja ati, ideja je zajednice svih Srba, koju treba ostvariti pomo u samostalne kraljevine Srbije, srpskog Pijemonta. Tom idejom mora biti pro�žet svaki Srbin i za nju ulo�žiti sav svoj rad. To treba da bude cilj svakog pojedinca, a i cijelog dru�štva". (Str. 30.) Tako su se hotimice me�šali pojmovi radikalnog nacionalizma sa isto teoretskim pitanjem razvijanja narodne svesti, sa tvrdom namerom, da se ovo drugo osumnji i prvim i tako onemogu i svaki takav rad u narodu. To je bila stara metoda sumnji enja u politi koj potrebi vrlo rado primenjivana iz Be a preko svojih ljudi. Ovog su je puta provodili frankovci. Zanimljivo je, u toj ideologiji, sravniti donji stav spomenute optu�žnice sa obrazlo�ženjem ukidanja saveza srpskih Zemljoradni kih Zadruga u Hrvatskoj, koje je izdano od sudbenog stola 15. maja 1915. br. 13229. U njemu se veli: "Iz pisanja "Privrednika"jasno se razabire, da je savez srbskih zemljoradni kih zadruga ve od prvog po etka svog djelovanja razvijao svoju agitatornu djelatnost u pravcu velikosrbske propagande me u svojim zadrugarima, prikrivenim na inom i raznim pravcima. �Širi i goji me u pu anstvom gr koisto ne vjere nastanjenim u kraljevini Hrvatskoj i Slavoniji putem raznih pjesama, koje su une�šene iz Srbije u raznim lancima srbsku poviest, redovito i isklju ivo o svim doga ajima, koji govore o seobi Srba, o biv�šem srbskom carstvu, o caru Du�šanu, caru Lazaru, Devet Jugovi a, o boju na Kosovu i u ob e o junacima, koji su bili znameniti u radu za veliku Srbiju, te poziva narod, da se ugleda u primjer tih junaka, znamenitih Srba, kao svojih nacionalnih ideala, koji su radili na uskri�šanju Du�šanovog carstva, za veliku Srbiju. Ovim djelovanjem nastoji ta zadruga, da preko ovog svog organa "Privrednika", probu uje me u svojim zadrugarima svjest, te ih odgoji za misao, da se smatraju sastavnim dijelom jedinstvenog srbskog naroda, koji nazivaju "celokupno Srbstvo" i da se svaki pojedinac gr koisto ne vjeroispoviesti u ovim kraljevinama smatra istovjetnim sa onim u Srbiji". Na 1634 str. optu�žnice banjalu ke nalaze se ove re i: "Dona�šanjem raznih pjesama kao i pisanjem lanaka, koji se isti u svojom tendenciozno�š u, upoznavao se srpski �živalj ovih zemalja (Bosne i Hercegovine) sa srpskom povjesti osobito sa onim doga ajima, koji govore o biv�šem srpskom carstvu, o caru Du�šanu, Lazaru, o srpskim junacima, Kraljevi u Marku, o boju na Kosovu kao i o drugim izrazitijim li nostima, koje su se istakle u radu za veliku Srbiju, koje su se borile za jedinstvo srpskog naroda i za uskrisenje Du�šanovog carstva, te se onda osobito nagla�šava, koje su zemlje pripadale Du�šanovom carstvu, koje jo�š nisu oslobo ene, i u kojim zemljama �živi srpski �živalj. Time se je me u srpskim �življem �širila i njegovala misao, da su i oni sastavni dio jedinstvenog srpskog naroda i da se svaki Srbin smatra istovetnim sa onim iz kraljevine Srbije".

Sud se u Bosni i Hercegovini dao potpuno u slu�žbu antisrpske politike i dug niz procesa jasno svedo i, u kom se duhu raspravljalo i kako se sudilo u njima. Mi emo jedan deo njih prikazati u ovom pregledu.

Kod okru�žnog suda u Sarajevu osu�šena je 26. juna 1915. dr Staka Bokonji na dve nedelje zatvora bez priznanja olak�šica za politi ke krivce s toga, �što je pisala svom bratu Branku

ubrilovi u u Banju Luku, da im je brat Veljko, koji je bio obe�šen radi sudeoni�štva u atentatu na Franca Ferdinanda, "bio junak i mirno umro". Vrhovni sud povisio je odlukom od 1. oktobra 1915. tu kaznu na �šest nedelja. U osudi se naime uzelo, da je ona tim re ima slavila i samo delo pokojnikovo: "Kad se uzme na um, da to pi�še sestra veleizdajnikova, koju svjedod�žba o njezinom pona�šanju u politi kom pogledu prikazuje u vrlo nepovoljnom svjetlu i koja sama priznaje, da je bila predsjednica �ženskog antialkoholnog dru�štva "Pobratimstva", te potpoma�žu i lan "Srpskog Sokola", a politi ke tendencije ovih dru�štava su i u javnosti iz dosad provedenih veleizdajni kih parnica dobro poznate, da nije te�ško ni motiva djelu, koje se optu�ženoj u grijeh upisuje". A ipak, u toj istoj osudi njoj se odri u prava za politi ke ka�žnjenike, i ako se tako izri no navode politi ki motivi za to delo i ako su njen brat i ostali atentatori bili su eni radi veleizdaje, a ne radi umorstva. To odbijanje obrazla�že se tim, jer "nije hvalila koji politi ki zlo in, ve kako to prima i presudni sud zlo in umorstva". (Otuda br. 1185.).

Petar Radakovi su en je na osnovu § 329 kod okru�žnog suda u Banjoj Luci 16. avgusta 1915. radi toga, "�što je prigodom bakljade, koju je dru�štvo "Fadilet" priredilo Njegovoj Preuzvi�šenosti poglavaru zemlje (O. Potjoreku), kada je publika klicala "�Živio", vi�še puta rije i izgovorio: "Dolje s njime, lane je kasap bio". 10. oktobra 1914. su en je isto u Banjoj Luci Stevan Stijakovi , te�žak, na osnovu § 141 (uvreda veli anstva), �što je kazao: "Poginu va�š mali car i Spasoja Kosi , pa ne e se zemlja prevrnuti, ako su poginuli". Jovan Samard�ži su en je po § 142 6. marta 1915. radi nekih svojih karata pisanih njegovu ro aku Todoru Samard�ži u povodom skadarske krize iz 1913. godine, dakle radi stvari koje su izgubile svaku aktuelnost i bile bez ikakve opasnosti za red u dr�žavi.

Zanimljive su u tom pogledu i neke osude �štampanih dela i izvesnih pisaca srpskih i slovenskih. Radi veleizdaje zaplenjene su Pesme Vojislava Ili a, jer "u pjesmama upozoruje pisac na sjajnu pro�šlost Srbije i na njezinu propast, kao i na to, da se dijelovi srpskog naroda, �što su pod upravom austrougarske monarhije, nalaze u ropstvu, pa da ih treba osloboditi i da e se to posti i na taj na in, �što e se najprije �širiti me u narodom ideja slobode i mr�žnje na

tirane t. j. protiv uprave austrougarske monarhije, a onda da se do i do toga, da se potla eni narod sam prihvatiti za britki ma , osvetiti se tiranima i izvojevati slobodu, jer da sada�šnjost dodu�še slu�ži tiranima, ali da sudi samo budu nost, a ta da pripada narodima". Osuda je izre ena 3. aprila 1915. Presudom sarajevskog okru�žnog suda od 15. oktobra 1914. "progla�šen je propalim". Tolstojev spis u prevodu J. Maksimovi a O prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austriji. Tu se Tolstoj bavi "isklju ivo aneksijom Bosne i Hercegovine austrougarskoj monarhiji, te tokom itavog razlaganja, osobito pak na stranama 7, 8, 9, 13 i 14 isti e, da je prisvojenje tih zemalja podjarmljivanje, otima ina i grubo nasilje. Uz to neopisivim pogrdama i porugama nastoji razdra�žiti na prezir i mr�žnju protiv te aneksije, protiv pripadnosti Bosne i Hercegovine austrougarskoj monarhiji. U razlaganju, kako bi se takovom podjarmljivanju i nasilju moglo dosko iti, i kako bi se mogle uni�štiti sve smetnje i pote�ško e u Bosni, poziva, poti e i nastoji zavesti na neposlu�šnost i otpor protiv zakona o obrani i protiv naredaba �što va�že na podru ju Bosne i Hercegovine".

Koliko se vodilo obzira o ljudskom ponosu i o stale�škom dostojanstvu pojedinih lica vidi se dobro iz ove bele�ške, koju je 6. novembra 1914. doneo Hrvatski Dnevnik: "Ri�š anski popovi. Kako nam o evidci pripovijedaju, sino su brodskim vlakom dovedena ovamo tri ri�š anska popa. Koji su to do ovaj as nijesmo mogli saznati. No morali su ne�što grubo po initi, jer su im osim ruku bile svezane i noge". A kako se postupalo s ljudima "ina e svedo i ovaj slu aj

9. avgusta 1914. zatvoreni su Ignjat i oko Gudelj u Pokraj i ima (kot. Trebinje), a u isti im je mah, prema sudskom spisu 30/14 Trebinje, zapaljena i ku a. Velimir Mandi pri a da je sam video, kako su u sarajevskoj policiji tukli atentatora Nedeljka abrinovi a. Sam �šef policije Viktor Ivasiuk "nesretnom oveku klekao na prsa, jednom ga rukom uhvatio za grlo, dok mu drugom sla�že apa�ške boksere u slabine i dere odelo". ("Bosna u lancima", 27.). Za druge kazuje ovo: "Nas mu i�še �že u, a one u dvori�štu gledanjem u za�žareno letno sunce po ceo dan. Nekim opet pravi�še olovkom ta ke u zidu, u koje morado�še jadni ljudi gledati sve dotle, dok ih ne bi vrtoglavica uhvatila, a tad bi ih dizali, tukli, i opet silili na gledanje u ta ku ili sunce. U sobi, u kojoj sam bio ja, behu sami "veleizdajnici". Panduri bi dovodili me u nas pjanu gradsku fakina�žu da nas terori�še i izultira. I fakina�ža bi nas uz psovku srpske majke, crkve, krene slave i t. d. zlostavljala pod za�štitom policijskih revolvera. Jednoga dana ubaci�še me u nas pjana nekog muslimana. im u e zaleti se me u nas i psuju i nam sve �što je znao udari �šofera nekog pesnicom u prsa takovom silom, da se ovaj na zemlju sru�šio. Kad je jedan od nas proti tome istupio trgo�še "vite�ški" panduri sabljetine i zamalo te ne poprska�še tamnicu krvlju na�šom". (Sp. d., 38.).

Za na in bosanskog sudovanja za vreme rata vrlo je karakteristi an ovaj slu aj. Dva muslimanska momka, Milo�š Vrabac i Mehmed Sokolovi iz Kuta, sretu jednog dana, krajem 1914., seljaka Dimitriju Goljana iz Doline (kot. Rogatica). Zadr�že ga, naravno, odmah i oglasiv�ši ga za komitu tra�žahu od njega, da im se tobo�že legitimira. ovek je taj doista bio u vojnoj slu�žbi u zale ini i pokazao im o tom ak i pismenu potvrdu. Ta ovima nije trebala. Po�što su ga oborili na zemlju i isprebijali ve�žu mu ruke svojim �šalom i zatra�že, da njima dade sve pare �što ima uza se. Oduze�še mu sav novac (20 kruna) i jedne opanke iz torbe i onda ga ostavi�še na ledini. Goljan prijavi stvar �žandarima i umre posle �šest nedelja. Na sudu, u Sarajevu, 15. marta 1915., bi�še oba momka osu ena samo po etiri meseca zatvora i ta nepravedno blaga osuda motivisana je "op�štom uzbu eno�š u zbog rata". " injenica, da su komite doista upale u zemlju i u zavi aju optu�ženih vr�šili mnogobrojne grozote, opravdava njihovu uzbu enost, u koju su do�šli, kad su ugledali njima sumnjivog Srbina gde se uputio u njihovo selo". Ta je "uzbu enost" opravdanje za najobi niju plja ku, a, zanimljivo, nijednom se nije uzimala u obzir, kad se radilo o optu�ženim Srbima. Ovde je o ita tendencija, da se sudski za�štiti jedno podlo zlo instvo u injeno protiv Srba kao gra ana apsolutno ni�že vrste. Raspravu je vodio sudski savetnik Dr. Majer Hofman.

Jo�š je karakteristi niji ovaj slu aj. 6. februara 1917. po ela je u Sarajevu rasprava protiv Radomira Banjca iz Le�šnice u Srbiji, srbijanskog podanika, radi - veleizdaje. Bio je tu�žen, da su kod njega no ili Princip i Grabe�ž, da ih je on doveo do Drine, bio u sporazumu sa srpskim vlastima i radio po intencijama "Narodne Obrane". Sve kad bi to bilo tako, - a i tu se imalo mnogo izmeniti mo�že li jedan tu!) podanik, za delo injeno u svojoj zemlji i pod svojom vladom, biti su en i osu en radi veleizdaje?

A Banjac je tako osu en, po § 112, na 12 godina te�ške tamnice.

Zemaljska Vlada svojom naredbom od 9. jula 1914. br. 5544., obavestila je sve politi ke vlasti u zemlji, da postoji izvesna nacionalisti ko-revolucionarna omladinska organizacija i da s toga treba provesti ta ne izvide. 25. jula, naredbom br. 6558, saop�štila je i imena nekih aka iz te organizacije i tra�žila, da se izvedu kod njih ku ne premeta ine, da se pozatvaraju i predaju sudu. "Proti onima ispod 14 godina odstupila je vlada sudske spise travni kom kotarskom uredu pod brojem 144.314 dne 25. jula 1916. da se policajno kazne, �što je kotarski ured i u inio, osudiv�ši ih po 2 i 3 mjeseca policajnog zatvora". (Jugoslavija, br. 50,1919.)

12. maja 1915. vo ena je u Sarajevu rasprava protiv mostarskih aka gimnazista: Izmeta Sari a, Obrada Mastilovi a, Radmila Gr i a, Milosava Gr i a, edomira Mitrinovi a, Bogoljuba Brati a, Vlajka Lali a i Alekse Misite i zanatlija edomira Dodera i Dejana Pavi a. Optu�ženi su bili radi "velikosrpske propagande" vo ene u svojoj organizaciji Srpske a ke omladine tim, "�što e po svoj Bosni i Hercegovini prire ivati s predavanjima spojene

koncerte" u korist dru�štva Prosvjete! Cilj tih predavanja je razvijati srpsku nacionalnu misao i "izazivati na mr�žnju i prezir protiv dr�žavnopravnog polo�žaja Bosne i Hercegovine prema Austro-Ugarskoj monarhiji". Sud, pod predsedni�štvom dra Majera Hofmana, osudio je na osnovu § 142 Mastilovi a, Radmila Gr i a i Lali a na godinu dana; Sari a, Milosava Gr i a, Mitrinovi a, Brati a i Misitu na 10 meseci, a Dodera i Pavi a na mesec dana zatvora. 11. juna 1915. su en je Alija Dra o iz Mostara radi sudeoni�štva u veleizdaji, § 114, �što nije prijavio sudu jedan sastav Hasana Repca, u kom se te�ži za nacionaliziranjem muslimana u srpskom duhu i za stvaranjem Velike Srbije. Dra o je osu en na dve i po godine te�ške tamnice. 14. juna iste godine po ela je rasprava protiv sarajevskih aka u Travniku isto radi njihove organizacije "srpsko-hrvatske nacionalisti ke omladine", koja da je te�žila za kulturnim i politi kim ujedinjenjem svih Ju�žnih Slovena ujednu samostalnu dr�žavu. Uzor im je bilo beogradsko "Narodno ujedinjenje". Ka�žnjeni su knji�ževnik Borivoj Jevti sa tri godine; Branko Kebelji sa dve i po godine, sa po dve godine Kameno Milo�ševi , Sadulah Nik�ši , Hamdija Nik�ši , Viktor Rup i i Mirko Kus; po jednu i po godinu Milan Prica, Maksim Proti , uro Banjac, Radoslav Semiz i Mom ilo Mi etanovi . Radi sli ne organizacije bili su optu�ženi i aci u Banjoj Luci ali savestan sud nije na�šao nikakve stvarne krivice u itavoj akciji i re�šio ih je optu�žbe. Vrhovni Sud poni�štio je tu osudu i naredio novu raspravu u Travniku. Na toj je, isto po § 142, osu en direktor Dr Kosta Krzmanovi sa etiri meseca zatvora, �što nije stvar prijavio sudu i ak Bogdan Jarakula sa godinu dana. 13 septembra 1915. po eo je u Biha u proces protivu tuzlanskih aka i profesora. Za jedne od njih, prema priznaku, tvrdilo se, da su kao lanovi "Narodne Obrane" osnovali u Tuzli tajnu a ku organizaciju revolucionarnog karaktera, a drugi su tu�ženi da su svesno pri�šli tom dru�štvu pristaju i uz njegov program. Osim tog zlo instva tu�ženi su neki od njih i s toga, �što su 7. aprila 1912., pre tri godine, bunili red i mir, pre�šav�ši u Zvornik, na jednom a kom izletu, i pevaju i tamo himnu kralja Petra, "Srbijanci i Bosanci", i "Orao klik e". Osu en je Todor Ili na smrt, Mladen Stojanovi na 16, Stevan Babi na 15, Vojislav Vasiljevi na 14, Bo�židar Tomi na 13, Marko Ili na 12, Sreten Stojanovi na 10 godina, svi na osnovu § 111. Radi sukrivnje u veleizdaji, po § 114, osu eni su na pet i po godina Ljubo Todorovi , Branko Juzba�ši , Obrad Mi i , Ljubomir Rankov i Nikifor Todi ; na etiri i po godine Jovan Ze evi ; na 4 Vid Gakovi ; na tri i po Drago Ma er; na 3 Alija Simigovi ; na dve i po Alojzije Budimir, Svetolik Mili�ši , Lazar Kladar, Zaharija Zari , Rade Starovi , Jeftimir Tangi , Drago Stani�ši , Petar Jovanovi , Branko Vidovi , Milo�š Ili i Gajo Jovanovi . Po § 142 osu en je Mustafa Begli na 15 meseci; u itelj trgova ke �škole Adem Bise na 11, direktor iste �škole Petar Mileti na 10 i gimnazijski profesor Veljko Vujasinovi na 10 meseci.

Prva veleizdajni ka parnica povela se u Sarajevu 12. oktobra 1914. protiv u esnika u atentatu na nadvojvodu Franju Ferdinanda i Sofiju Hoenberg. Optu�ženi su bili Gavro Princip, od ijih su taneta poginuli, Nedeljko abrinovi , Trifko Grabe�ž, Vaso ubrilovi , Cvetko Popovi , Danilo Ili , Ivo Kranj evi , Lazar uki , Veljko ubrilovi , Mitar Kerovi , Ne o Kerovi , Jovo Kerovi , Blagoje Kerovi , Cvijan Stepanovi , Mihajlo Jovanovi , Branko Zagorac, Marko Perin, Nikola Forkapi , Obren Kalember, Mi o Mi i , Jakov Milovi , Obren Milo�ševi , Ivan Mom inovi , Franjo Sadilo, Angela Sadilo. Atentat, veli se u optu�žnici, "nije samo li na tragedija, nego je jedan politi ki doga aj prvoga reda". Motivi su mu bili idejni, a ne li ni i s toga se itavo delo ne mo�že kvalifikovati kao prosto umorstvo. Atentatori su hteli onemogu avati reorganizaciju monarhije, kako je zami�šljao Franjo Ferdinand, jer bi

obnovljena Austro-Ugarska bila ja a i po tom opasnija za velikosrpske ciljeve, za kojima su oni i�šli. "Velikosrpska propaganda, srpska zavjetna misao, ukorjenila i ra�širila se je u svim slojevima pu anstva na na in, da je ona postala op enita i s toga je nedvojbeno bila poznata svima okrivljenima, premda su Kerovi i, Milo�ševi , Cvijan Stjepanovi i Mi i samo te�žaci". Svestan svog ideala i dela Princip je na raspravi izjavio, "da se ne kaje za svoje ini, da nije zlo inac jer da je htio samo zlo da ostrani... Austriju je mrzio, jer je dr�žao, da od Austrije mo�že ju�žnim Slavenima do i samo zlo. Stoga je on i zaklju io s abrinovi em, te kasnije i s Grabe�žom. da ubije prijestolonasljednika Franju Ferdinanda, kojega je dr�žao najve om pogibelji za ideju ujedinjenja Srba i u op e ju�žnih Slavena pod srpskim vodstvom". (Hrv Dnevnik, br. 276.) Osu eni su bili ovako: Gavrilo Princip, Nedeljko abrinovi i Trifko Grabe�ž kao maloletni sa po 20 godina te�ške tamnice; Danilo Ili , Veljko ubrilovi , Ne o Kerovi , Mi�ško Jovanovi i Jakov Milovi na smrt na ve�šalima; na 16 godina Vaso

ubrilovi , na 13 Cvetko Popovi , na 10 Lazar uki i Ivo Kranj evi ; na do�životnu tamnicu Mitar Kerovi ; na tri godine Branko Zagorac i Marko Perin; na sedam godina Cvijan Stjepanovi . Ostali su bili oslobo eni. 3. februara 1915. obe�šeni su Danilo Ili , Veljko

ubrilovi i Mi�ško Jovanovi . Prvi je obe�šen ubrilovi . Pokazao se kao junak i svestan svoje �žrtve. "Ve�šalima je pri�šao sigurnim hodom, skinuo je sam ovratnik i kravatu i dao se mirno vezati. Hteo je ne�što re i, ali nije dospeo, jer je dobo�šar udario u bubanj, i u isti as mu krvnik bacio uzicu oko vrata". Drugi je bio Jovanovi , uzbu en i uzdrhtao, ali pribran. I njemu je re presekao dobo�šar udario u bubanj i u isti as mu krvnik bacio uzicu oko vrata". Ili je bio "rezigniran, gotovo bi se moglo re i apati an". (Bosnische Post, br. 27.). Izve�šta Hrvatske, me utim, javlja, da je ubrilovi pod ve�šalima kliknuo: "S bogom, �živio narod, �živio...", i da su u taj mah udarili bubnjevi, a on je ve imao konopac oko vrata". I Jovanovi je pod ve�šalima uzviknuo: "�Živio narod!" (br. 978.)

Ostali, koji su odvedeni u razne tamnice, po e�še naskoro umirati jedan za drugim. Brzo iza osude umro je u Sarajevu 1914. Marko Perin; 26. januara 1916. umro je Nedeljko abrinovi u Terezijen�štatu; 22. marta 1916. Nedo Kerovi u Melersdorfu; u oktobru je zavr�šio Trifko Grabe�ž u Terezijen�štatu; u ludnici u Pragu umro je krajem aprila 1917. Lazar uki ; 29. aprila 1918. umro je u Terezijen�štatu Gavrilo Princip.

Najzanimljivija je svakako veleizdajni ka parnica u Banjoj Luci, koja je po ela 3. novembra 1915., a zavr�šila 16. marta 1916. godine. U njoj je bilo 156 optu�ženika sve na osnovu § 111, t. j. radi veleizdaje i svi, osim trojice nepunoletnih, predlo�ženi na smrt. Optu�ženi su bili Vasilj Gr i , Dr. Savo Ljubibrati , Kosta Gnjati , Drago Uro�ševi , Ne eljko Zari , Matija Popovi , Bo�ško apri , Petar Milo�ševi , Jovo Pavlovi , Jovan Luki , Du�šan Luki , or o Daki , Kosta Bo�ži , Ilija Lazi , Svetozar Zrni , Atanasije Krsti , Mihajlo Savi , narednik, Mirko Maksimovi , Dim�šo okanovi , To�šo Bejatovi Milo�šev, Ante Trifkovi , Andrija Uro�ševi , Jovan Eri , Jakov Eri , Matija Miladinovi , Jovan Kaldesi , Jakov Mla enovi -Miloj i , Todor Bejatovi Savin, Pavle Bejatovi , Gajo Davidovi , Radovan Nedeljkovi , Prodan Petkovi , Pajo Vasi , Stanoje Zari , uro Radeti , Arsen Krsti , Ljubo Kova evi , Danilo A imovi , Mirko Tomovi , Stevo Tomkovi , Milan Jovanovi , okan or i , Maksim

urkovi , Nikola Jovanovi Stojan Savi , Risto Stefanovi , Dragica Vidakovi , Darinka Mali , Vladimir Mali , Timotije Savi , Mihajlo Savi , sve�štenik, Ne o Mihajlovi , David Savi Sava Savi , Radivoj uranovi , Jovan Simi , moler, Jovan Peren evi , Vi entije Savi , Branko ubrilovi , Rajko Milanovi , oko Nikoli , Milan Kljaji , Pajko Markovi , Pavle Katani , Mihajlo Had�ži-Stevi , Mihajlo Vasi , Miloje Topalovi , Jovo Ban ur, Milan Majstorovi Risto Barnjakovi , or o Mihajlovi , Dr. Risto Jeremi Dr. Vasilj Rundo, uro Ostoji , Dr. Vojislav Kecmanovi Dr. Jovan Simi , Cvijetan Bobar, Mi o Mi i , Jevto Jefti , Stevan Nikoli , To�šo Stan i , Sava upovi , Milutin Jovanovi , Josif Simi , Gavro Gavri ,

Bo�žo Radulovi , Spasoje Bukvi , Zaharije Spahi .. Atanasije Kosori , Dimitrije Jev evi . Vaso Kosori , Simo Begovi , Milan Obradovi , Nedjeljko Vukadin, Kosta Vukadin, Aleksa Mitrovi , or o Dujanovi , edomir Jeli . Pavle Ubavi , Damjan Plav�ši , Jovan Obradovi , Pavle Kujund�ži , Vladimir Kujund�ži , Simo Kova evi , Kosta Kraj�šumovi , Simo Pu�škarevi , Dragoljub Kesi , Samojilo Dabi , Dr. Simo Popovi , �Špiro Soldo, Vaso Medan, Bo�židar Ze evi , Svetozar Ze evi , Marko Popovi , Jefto Du i , Blagoje Milo�ševi , or o Obradovi , Risto Kova evi , edo Mili i Petar Bilbija svi radi veza sa "Narodnom Obranom" kao njeni poverenici. Zatim Simo Mirkovi i dr. Vladimir orovi radi delovanja u dru�štvu "Prosveti"; najzad Dr. Vojislav Besarovi , Stevan �Žakula, Jovo Popovi , Atanasije �Šola, Ljubomir Mijatovi , Vasilj Stojanovi , Todor Vasiljevi , Dragutin Daki , Mi a Basla , Stevo Moljevi , Bogdan Jovani , Josif Plav�ši , Mirko Vukojevi , Vaso Droca, Jefto Petrovi , Ilija �Šakota, Milo�š uran, Du�šan Suboti , Lazar Spasoje Bavrlji , Svetozar Suboti , Petar Jovanovi , Jovo Vasiljevi , Du�šan Bogunovi , Veljko Jovi i , Bogdan Jarakula, Mirko Baji , Veljko Vujasinovi , Dr. Vaso Glu�šac, Petar Bo�ži , Bo�židar Tomi i Vuka�šin Babunovi radi rada u Sokolstvu i Pobratimstvu. Od toga je bilo 19 sve�štenika, 14 u itelja, 5 profesora, 2 lekara, 2 in�žinjera, 1 advokat, 12 privatnih inovnika, 32 trgovca i trgova ka pomo nika, 6 gostioni ara, 13 zanatlija, 8 dr�žavnih inovnika, 12 aka, 26 te�žaka i 2 dame. Jo�š pre optu�žnice umro je u banjalu kom zatvoru u istrazi sudski ve�žbenik Kosta Jevti ; za vreme rasprave umrli su Jovo Pavlovi , Jakov Eri , Risto Barnjakovi i Dragoljub Kesi . Zbog bolesti je iz rasprave bio izlu en Mi o Mi i , a radi toga, �što je radi veleizdaje bio ka�žnjen u Biha u, Bo�židar Tomi . Raspravu je vodio Koloman Milec i pl. Draskoc kao presednik, a kao votanti su sudelovali Julije Ansion i Dr. Majer Hofman. Optu�žbu su zastupali za "Narodnu Obranu" Dr. Vilim Kening, a za dru�štva �Žiga Pinter, dok su optu�ženi ke branili Danilo Dimovi , dr. Vlado Andri i Josip Soukal. Osuda donesena je 22. aprila 1916. licem uo i pravoslavnog Vaskresenija. Po toj osudi su eni su bili na smrt na ve�šalima s primedbom da se ve�šaju po ovom redu: Milutin Jovanovi , Petar Bilbija, edo Mili , Dim�šo okanovi , Mihajlo Savi , narednik, Milan Petkovi , Simo Begovi , Dimitrije Jev evi , Radivoj

uranovi , or o Daki , Bo�ško apri , Mirko Tomovi , Aleksa Jak�ši , Matija Popovi , Kosta Gnjati , Vasilj Gr i . Na 20 godina (kod Vrhovnog Suda sni�ženo na 18) su en je Arsen Krsti ; na 18: Petar Milo�ševi , Andrija Uro�ševi , Savo upovi , Dr. Vojislav Besarovi . Uro�ševi u kod Vrh. Suda sni�ženo na 16, a Besarovi u na 15 godina. Na 16 godina su eni: Kosta Bo�ži , Svetozar Zrni , To�šo Bejatovi Danilo A imovi , Nikola Jovanovi , Vaso Kosori ; na 15: Drago Uro�ševi , Ne eljko Zari , Ljubo Kova evi Timotije Savi , Pajko Markovi , To�šo Stan i , Atanasije Kosori ; po 14: Jovan Simi , moler, Branko ubrilovi , Matija Miladinovi , Maksim urkovi , Vladimir Mali , or o Dujanovi ; po 12 godina: Jovo Peren evi Josif Simi , Atanasije �Šola, Jefto Du i , Jovan Eri Jakov Eri , Milan Jovanovi , Jevto Jefti , Bo�žo Radulovi , Ne eljko Vukadin, Simo Kova evi , Bo�židar Ze evi , Du�šan Suboti , Risto Stefanovi (ovom Vrh. Sud smanjio na 10 godina); na 10. Jovo Ban ur, Stevan Nikoli , Jovan Popovi , Ljubomir Mijatovi , Dragutin Daki , Petar Bo�ži , Vuka�šin Babunovi , Simo Mirkovi , Atanasije Krsti , oko Nikoli , Milan Majstorovi ,

or o Mihajlovi , Milo�š uran, na 8: Stevo Tomkovi , Rajko Milanovi , Milan Kljaji , okan or i , Du�šan Bogunovi , Jovan Kaldesi , Du�šan Luki (ovom zadnjem Vrh. Sud

snizio na 7); na 7: Vi entije Savi ; na 6: edomir Jeli , Vaso Medan, or o Obradovi , Jovan Luki (ovom sni�ženo na 5), Stevan �Žakula (njemu Vrh. Sud povisio na 10, jer mu se uzima kao ote�žavaju e "Intenzivniji rad u Sokolskim dru�štvima"); na 5: Jakov Mla enovi -Miloj i , Gajo Davidovi , Milan Obradovi , dr. Vojislav Kecmanovi , Kosta Vukadin, dr. Jovo Simi (sni�ženo mu na 4), Darinka Mali (njoj povi�šeno na 6), Vladimir orovi (Vrh. Sud povisio mu na 8 godina radi "intenzivnijeg rada u dru�štvu "Prosveti"), Veljko Vujasinovi (povi�šeno na 7), Ilija �Šakota (povi�šeno na 6), Samojilo Dabi , �Špiro Soldo, Cvijetan Bobar (njemu sni�ženo na 4); na 3: dr. Risto Jeremi i dr. Vasilj Rundo (njemu

povi�šeno na 5 godina); na 2 godine: Lazar Spasoje Bavrlji i Petar Jojinovi . Ostali su u "pomanjkanju dokaza" bili re�šeni optu�žbe. O tom ogromnom pronesu i o svemu �što je s njim u vezi izne emo ovde ne�što vi�še podataka, jer e oni biti vrlo karakteristi ni za duh, koji je vladao u vladinim i sudbenim krugovima i jer su uop�šte od zna aja za prosu ivanje bosanske pravde.

Svode i itavu srpsku ideologiju na uticaj "Narodne Obrane" i svaki pokret kao direktno upu en odatle, i optu�žnica i Sud upadali su ujednu komi nu situaciju, da tra�že i iznalaze veze, gde ih je ve hronolo�ški nemogu e utvrditi. "Narodna Obrana" postala je, kao �što se zna, povodom aneksije i organizirala se istom tokom 1909. godine; kulturno prosvetno dru�štvo "Prosvjeta" osnovano je 1902. Ipak, optu�žnica tvrdi, da je po intencijama "Narodne Odbrane" "bilo ure eno i djelovanje srpskih dru�štava u Bosni i Hercegovini, i ovdje je stvorena centrala po uzoru "Narodne Obrane", a to je "kulturno" dru�štvo "Prosvjeta" u Sarajevu" (str. 31.). Shvataju i stvar tako optu�žnica nagla�šava, da se "ne mo�že uzeti, da je nastojanje kako bi se oficijelno priznao "srpski" jezik, "srpska" religija i "srpska" zastava, i�šlo samo za o uvanjem srpske osobnosti ili narodnosti, koja nije ni sjedne strane poricana, ve se mora smatrati, da je to bilo glavno sredstvo, kako bi se realizovale na veliko osnovane i u najmanje tan ine prora unate velikosrpske propagande" (str. 31.). To mesto je preuzela i osuda na str. 71. Stvar je, me utim, namerno la�žno prikazana. U Bosni se mi nikad nismo borili za naziv "srpski" (slu�žbeno se jezik zvao "bosanski"), nego za naziv "srpskohrvatski" protiv tog nemogu eg provincijskog jezi nog imena. Isto se tako nismo borili za naziv "srpska" religija, nego "srpskopravoslavna" protiv naziva "gr koisto na", i to je pitanje sankcijom na�še crkveno-prosvetne autonomije pretureno ve 1905. godine, dakle i tu pre intencija "Narodne Obrane". Pitanje "srpske" zastave kod nas uop�šte nije postojalo, jer se ona isticala i pre okupacije. Zna i, dakle, da je sud samo iznalazio �što vi�še momenata, da poja a svoj progon i prika�že delovanje "Narodne Obrane" �što svestranijim. Iz istih razloga, sud je i sve politi ke procese u Bosni i Hercegovini od 1908. unapred stavio na ra un delovanja "Narodne Obrane" i na teret banjalu kih optu�ženika, i ako ni tu ve sama hronologija mnogih doga aja ne dopu�šta takve veze. Tako se, na primer, dovodi u vezu s "Narodnom Obranom" nepoznat delikt Hrvata Mije Radni a, urednika Radni ke Obrane, organa hrvatskih hri�š anskih socijalista, koji je ve bio osu en 17. maja 1909. Njega je sud stavio na srpski teret samo radi imena njegova lista i s toga, da utisak delovanja "Narodne Obrane" izgleda �što razgranatiji.. Isto tako prikazano su i sve mogu e izjave, koje su injene tokom rata, bez obzira da li se one po svom sadr�žaju mogu uop�šte tuma iti kao delo svesne nacionalisti ke propagande. U Banjoj Luci bio je 16. septembra 1914. osu en te�žak Petar Risti , koji je rekao ove re i, "u duhu "Narodne Obrane"": "U �Švaba nema vi�še para, jednoga smo smakli pa emo i onoga smaknuti, kroz 20 dana e do i kralj Petar u Bosnu, da prosudi: imamo samo dva cara, i to Sultan i kralj Petar". Je li mogu e videti delovanje "Narodne Obrane" u tom obliku; je li to imalo verovatno? Ili kakve veze ima napred spomenuta osuda s "Narodnom Obranom" i sa banjalu kom optu�žnicom, koju je izrekao banjalu ki sud protiv Petra Radakovi a 16. avgusta 1915.? Teodor Mijatovi su en je 24. oktobra 1914., �što se tu�žio na nere�šeno agrarno pitanje, i to se, isto tako, tuma i kao uticaj "Narodne Obrane". Na isti teret stavljena su i dva muslimana. Osman Husi i Pa�šo Osmanovi -Bekri , su ena 1909. i 1910., po § 333 i 137, bez navoda konkretnih fakata, ali ije delo po navodu paragrafa ne mo�že imati apsolutno nikakve veze s "Narodnom Obranom" ni sa radom srpskih dru�štava u Bosni i Hercegovini. "Narodnoj Obrani" pripisuje se ak i pisanje i ideologija socijaldemokratskog organa u Sarajevu, "Glasa Slobode", najlju eg protivnika nacionalisti ke gra anske propagande!

Za delovanje "Prosvjete" optu�žnica uzima, da je "imalo politi ku pozadinu: da ogoji nacionalno svjesne mu�ževe" (str. 150), a osuda navodi najednom mestu (str. 45), "da Sokol

imade politi ki zna aj, dok se osniva na nacionalnom temelju". Prema tom, u vezi s onim, �što se reklo o narodnoj svesti, vidi se, da je sud svaki nacionalni rad smatrao politi kim, ne u �širokom pojmu politike kao javnog delovanja, nego u mnogo u�žem, gde se politika izjedna uje sa pojmom propagande. Po tom je shvatanju svaki nacionalisti ki rad ujedno i propagandisti ki i kao takav odmah i ka�žnjiv. S toga se i moglo napisati o te�žaku Anti Trifkovi u u optu�žnici do re i ovo: "Prema svjedod�žbi isticao se kao Srbin, �što potkrepljuje, da je zaista bio lan "Narodne Obrane" (str. 90) ili kao poseban krimen Stanoja Zari a, kova a, navesti: "isticao se je svakom zgodom kao nacionalni Srbin" (str. 97). Vladimiru

orovi u i u optu�žnici i u osudi isti e se kao posebni karakteristikom, �što se o�ženio u Beogradu "sestrom poznatog dra Jovana Skerli a", a zavr�šetak njegove osude nagla�šava, me u ostalim, da "optu�ženik jasno pokazuje stanovi�šte, da smatra srpski narod Bosne i Hercegovine kao dio srpskog naroda kraljevine Srbije" (str. 285), izvode i odatle zaklju ak, "da mu je Petar Kara or evi kralj, srbijanska armija njegova".

Pristrasno, samovoljno i nesavesno sud je u mnogo slu ajeva o ite stvari izvrtao i tuma io na svoj na in. Neta no tvrde i u po etku, kad je bio govor o Sokolima, da "kod �školske omladine nema komande, da se stavi i gibanje ili da stane, da se s jednog mjesta krene na drugo, da promijeni pravac stupanja, da stupi u vrstu, da se razi e, da promijeni vrstu i t. d., dok se kod Sokola sve te kretnje i prom jene vr�še po komandi jednoli no i vojni ki, kako to iziskuju disciplina i red", on je htio bezuvetno dokazati, da je srpsko sokolstvo vojni ki organizirano i to vojni ki prema srbijanskom pravilniku. Kad se na raspravi ustvrdilo, da se sokolska komanda u Bosni i Hercegovini razlikuje od komande srbijanske vojske, i da su te razlike injene prema iskustvu u Beogradu i Zagrebu, onda, da ne bi pao glavni argument optu�žbe,

sud nalazi, da "Sokoli, uvje�žbani po ovoj ili onoj komandi, mogu ipak u jednom istupu izvoditi kretnje zajedno i slo�žno sa srbijanskim Sokolima, koji rabe komandu Srbijanske vojske" (str. 125). Ali, onda su se tako isto mogli slo�žiti i hrvatski i slovenski sokoli, jer je sporazum uvetovan ne istom komandom, koja je svuda kratka i otse na, nego istim jezikom. Kad su na�ša antialkoholi arska pobratimska dru�štva sasvim opravdano nagla�šavala, da je njihov rad jedno sredstvo za pre i�š avanje sredine i za ja anje dru�štvenog morala, sud je iz tih re i stvorio zaklju ak, da je to rad "za odgajanje karaktera i morala, ja anje volje i discipline me u dru�štvenim lanovima, �što su nu�žni uvjeti za borioce, kako su Pobratimi trebali da budu u onaj veliki as, kad se bude radilo za slobodu i ujedinjenje naroda" (str. 128). Nema li u tom zaklju ku vi�še imputiranja nego solidne dedukcije i nije li to uop�šte vi�še postavka, nego zaklju ak?

Raspolo�ženje suda dovoljno karakteri�šu ovi stavovi. Na str. 23 osude stoji ovo zlurado mesto: "Piemontezi trljali su dodu�še onda ruke, upustili se u vratolomiju, dakako - kako se sad vidi - za ra un tu ih prljavih �špekulacija, a posljedica svega je dana�šnji svjetski rat, gdje je ne samo "mnoga majka" nego gdje su "sve srpske majke" jaukale. Kad je kao svedok trgovac Niko Batini iz Pra e naveo, da je gledaju i muke taoca iz straha pred zlostavljanjem izmi�šljao razne iskaze po izri noj �želji zapovednika vojni ke stra�že, nadporu nika �Šerifa Kozmi a, sud je, ne dopu�štaju i u tom pravcu apsolutno nikakvih dokaza, pisao o tom svedoku ovako: "Svjedok Batini prije svega podme e nadporu niku Kozmi u niski motiv, po kom ga je nagnao na priznanje. On tvrdi, da je se Kozmi , od kako je slu�žio u Pra i (od 1908. god.) dru�žio samo s Muslimanima, a na svakom je koraku pokazivao svoju mr�žnju na Srbe. Jo�š vi�še je na njih zamrzio iza balkanskog rata, a to su osjetili Srbi, jer su ih Muslimani bojkotirali" (str. 63). Jesu li to podaci takve vrste, koji se ne daju objektivno dokazati i nije li sud du�žan, da ih provede? To je prvo pitanje. A drugo je, kako sud mo�že i sme uzeti tako stanovi�šte, vre aju i direktno svedoka, ne proveriv�ši njegovih navoda i ne dav�ši mu mogu nosti da ih doka�že? je li to na in za objektivno utvr ivanje istine? U listu "Prosvjeta" izi�šao je jedan

lanak, koji je imao ovaj zavr�šetak: "Kad budemo organizovali narodne snage zgodnom podjelom rada, mo i emo odvojeno stupati, a zajedni ki ne "tu i", kao �što je rekao veliki njema ki vojskovo a Moltke u svojoj sili, nego "braniti se", kako odgovara na�šem polo�žaju". Na taj zavr�šetak sud izvodi ovu rekriminaciju: "Onaj, koji se brani, treba da i navali, u defanzivi je i ofanziva" (str. 136.). Prema tom "Prosvjeta" je taj lanak donela u duhu "Narodne Obrane", propagi�šu i organizaciju s naumom, da je narod vojska i datu vojsku treba spremati za napadaj na Austriju. Eto, kako se lako konstrui�še krivica, kad je samo dobra volja tu, da se ona pod svaku senu i ve unapred utvrdi! Taka je, eto, bila skrupuloznost jednog okru�žnog bosanskog suda 1916.

Prirodna je stvar, da se jedan sud sa tako malo na elnih skrupula nije ustru avao, da se u svojoj argumentaciji poslu�ži i istom neistinom. Da poja a optu�žbeno gradivo protiv dru�štva "Prosvjete" osuda na str. 155 tvrdi, da je to dru�štvo u svoje pokretne knji�žice uvrstilo i neke od vlade za Bosnu zabranjene knjige, kao Istoriju Srba i Istoriju Bosne i Hercegovine St. Stanojevi a, Jazavac pred sudom P. Ko i a, Pod Maglom A. �Šanti a i Kalendar Prosvjetu za 1911. i 1912. Me utim, to je prosta neistina. �Šta vi�še, ove zadnje tri knjige i �štampane su u Bosni i Hercegovini i pro�šle tu zakon o �štampi; nisu dakle ni mogle biti zabranjene. Prve dve bile su zabranjene 1908., ali 1910. bile ponovo dozvoljene. dve godine pre, nego je "Prosvjeta" osnovala svoje pokretne knji�žice. Neistina je, isto tako, da je "Prosvjeta" svojim lanovima besplatno slala list Trezvenost. Neistina je dalje, da je dr. Vojislav Besarovi ,

stare�šina Sokolske �Župe u Bosni, bio lan glavnog odbora "Prosvjete" i tako stvorio li nu intimnu vezu izmenu obe ustanove. Sudu je to trebalo, da tako re i ad oculos doka�že uzak rad u duhu "Narodne Obrane" u upravi tih dru�štava pomo u istih lica svojih poverenika. Kad je protiv toga stavljen prigovor, u re�šidbi Vrhovnog Suda, br. 1122, od 3. februara 1917., odgovorilo se, da u toj stvari ne "predle�ži" nikakav razlog ni�štetnosti, "Jer presudni sud u tom pogledu ne citira u rje�šitbenim razlozima sadr�žaj ikakve isprave, Ve se ovdje jedino radi o zaklju ivanju suda, koje se izve a iz doti nog u rje�šitbenim razlozima izne�šenog dokaznog materijala". Stvar je ba�š u tom, da sud izmi�šlja fakat, koga nema ni u jednom dokumentu, ni u itavom dokaznom materijalu i kad mi upozorujemo na to, onda je du�žnost Vrhovnog Suda,

kao apelativne instancije, da taj navod proveri, pa da prvostepeni zaklju ak ili doka�že ili poni�šti. Vrhovni Sud nije smeo da se zadovolji frazom suda kog zaklju ivanja tamo, gde se pori e istinitost premise za taj zaklju ak. On je to ipak u inio, ne�što iz komodnosti, karakteristi ne za savesnost bosanskog sudstva, a jo�š vi�še iz te�žnje, da ne krnji autoriteta i navoda prvostepene osude.

Veoma karakteristi an slu aj kako je sud izvrtao i jednostrano i nesavesno i nedopu�šteno izvesne jasne re i i stavove, da izbije iz njih kapital za svoju postavu, pokazuje ovo mesto: na str. 40 u osudi se prima kao nesumnjivo dokazano, da sama "Narodna Odbrana" u svom javnom izve�štaju iz 1911. godine Narodna Obrana, str. 90., tvrdi, da za nju, za "Narodnu Odbranu" kao dru�štvo, "u Bosni i Hercegovini vode borbu": Prosvjeta, Zemljoradni ke Zadruge, itaonice, Pobratimi (antialkoholska dru�štva), pjeva ka dru�štva, Privreda". Na str. 132. taj se navod u osudi ponavlja s primedbom, da se iz tog mesta vidi, "da su Pobratimstvo i Sokolstvo u Bosni i Hercegovini zaista radili u smislu dru�štva "Narodne Odbrane" na oslobo enju i ujedinjenju ju�žnih pokrajina austrougarske monarhije". Tri puta taj se navod ponavlja na str. 137, 265 i 284, �što je o evidan dokaz, koliko je sudu stalo da svoje tuma enje tog mesta forsira kao ta no i kao ote�žavaju e. Me utim, to se mesto apsolutno niti sme, niti mo�že tako tuma iti. Protiv toga direktno govori 70-71. str. iste bro�šure. Tu se doslovno ka�že: "Dok su se kod nas mnogi, me u njima i neki ugledni u eni ljudi, udili, kako se mo�že nazvati Narodnom Odbranom rad na uvanju narodnog zdravlja, osnivanju Sokola, dr�žanju predavanja i t. d., dotle pojmom i imenom Narodne Odbrane shvataju i nazivaju drugi svi

sli ni rad kod svoje ku e: Nemci, esi, Poljaci, Slovenci i t. d. Re i Narodna Odbrana, rad Narodne Odbrane, borba u Narodnoj Odbrani postale su upravo kao neki stru ni izraz za celokupnu borbu, koju danas usred mira vodi privatna iniciativa narodna za narodno odr�žanje, za oja anje narodne privrede i prosvete, za dr�žanje zdravlja, za o uvanje zemlje, za odr�žanje materinjeg jezika i t. d.". Na str. 70-87. iste knjige govori se u tom smislu o Narodnoj Odbrani kod eha, Slovenaca, Nemaca, Poljaka, Hrvata. Na str. 90. ak se veli: "Narodna Odbrana Hrvata. Smatraju i Hrvate kao na�šu ro enu bra u, iznije emo i u ovom odeljku, gde govorimo o borbi Srba za granicama i borbu Hrvata u njihovoj Narodnoj Odbrani". U takvom kontekstu isti e se, da i dru�štvo sv. irila i Metoda radi za Narodnu Odbranu. Tako se, eto, imao shvatiti i navod o "Prosveti" i onda i danas i uvek. Tim se jasno pokazivalo, da se misli na rad kulturnih dru�štava na ja anju narodne svesti, snage i otpornosti u op�štoj borbi u utakmici. Mo�že li se takvo mesto, i posle detaljnog tuma enja, sud shvatiti i stalno podvla iti kao direktnu potvrdu, da je "Prosveta" radila upravo za beogradsko dru�štvo "Narodna Odbrana"? I mo�že li se za sud, koji tako ne�što prima kao utvr eno, re i da je doli an da donosi osude (ako je stvar doista tako razumeo) ili da je nepristrasan?

Za kulturnu visinu suda i njegovu objektivnost neobi no je karakteristi no, da je za nj u osudi jedan Masarik, "famozni nau nik" (str. 22), Stojan Novakovi da je ovek, koji iz agitatorske manije daje u Prosvjeti lanke, koji "nemaju apsolutno nikakve kulturne vrijednosti" (str. 141), a da je or e Nasti kapacitet, ije navode on prenosi u celini. Kad je govor o li noj krivnji Vasilja Gr i a, na koga se sud bio posebno okomio, onda se uzima kao istinito svedo anstvo nekog Jove Stojanovi a, koji je tvrdio, da je mnogo �što �šta " uo pri ati u gostionici" o Vasilju Gr i u i njegovim vezama s "Narodnom Odbranom", a kad su ga upitali kako izgleda, on ga je opisao sasvim druk ije, nego �što je u stvari (da ima cviker, crnu kosu i bradu i dr.). Sud to njegovo nesigurno pri anje ak i izvinjava tuma e i ga neprilikom i strahom od Vasilja Gr i a. Ali kad Vasilj Gr i , akademski gra anin i narodni poslanik, primeti, da je taj ovek sumnjive pro�šlosti, da je bio zatvaran i gonjen i da je uo za nj, da je sudelovao pri jednoj kra i, onda od jednom sud protestuje, �što sve ljudi ine samo "po uvenju". Protiv popa Matije Popovi a svedo io je neki Salih Osmanovi , da je uo od Jove

Mom ilovi a, a Jovo Mom ilovi od Paje Jovanovi a, kako je pop Matija u crkvi u Drinja i govorio, da se ljudi trebaju zakleti "da se odstranimo od �Švabe, na�š je brat blizu i sad e on udariti na �Švabu", pa da u akciji budu slo�žni. I ako su to porekli i Pajo Jovanovi i Jovo Mom ilovi , Sud je i opet verovao samo Salihu Osmanovi u, ne mogu i uzeti, daje sve to Salih "posve izmislio, te da mora, da je Matija Popovi ovako ili sli no narodu govorio" (str. 187). Za popa Dragu Uro�ševi a iz Srebrenice navodi se u delovodnom protokolu Koste Todorovi a, koji je slu�žio kao glavni materijal optu�žbe, da je 17. juna 1911. "u podne do�šao" na sastanak u Bajinu Ba�štu. Uro�ševi je tvrdio, da je taj dan ru ao i no io kod Sre ka Vasi a i ponudio je svedoke da to doka�že. Sud je to prosto odbio. Jer doka�že li se, da upisi nisu ta ni, �što se po Uro�ševi evoj sigurnosti inilo nesumnjivim, onda nastaje opravdana sumnja u verodostojnost tog itavog protokola i njegovih navoda, a prema tome dolazi u pitanje i itava snaga optu�žbe. I s toga se nije dalo ni pomisliti da se Uro�ševi u dopusti dokaz istine. "Sve kad bi svjedoci i potvrdili", veli se tamo, "da je optu�ženik toga dana ru ao i no io kod Sre ka Vasi a, nije isklju eno, da je iza ru ka do no i bio u Bajinoj Ba�šti, tim prije, jer je u istrazi tvrdio, da su od drugog kraja parohije, gdje je tada bio, do Drine 3 sata hoda, a Bajina Ba�šta je odmah preko Drine". Ali kako onda s Todorovi evim navodom, da je Uro�ševi do�šao ba�š u podne? Vrlo lako. Uzev�ši, da se "ljeti mo�že ru ati i u 10 sati prije podne", sud malo dalje smatra tu svoju pretpostavku kao gotovu injenicu i zaklju uje ovako: "Kosti Todorovi u nije bilo stalo do toga, da ustanovi sat, kad je Drago Uro�ševi do�šao u Bajinu Ba�štu, ve da je s njim tog dana konferisao. S toga je svejedno, da li je optu�ženik do�šao u Bajinu Ba�štu u 12 sati ili 1 sat popodne ili i ne�što prije ili poslije" (str. 216.). Ali �šta je, kad optu�ženi tvrdi, da uop�šte

nije i�šao i kad on ne uzima ni 10, ni 11 sati za ru ak, nego normalno gra ansko doba? Sme li sud u takvoj prilici, sa ovakvim pretpostavkama, direktno zapre iti, da se utvrdi istinitost navoda? Naro ito u slu aju kao �što je ovaj, gde se istina u stvari tek ima na i? Kako po ovom izgleda njegova istinoljubivost, kako pravna svest? Za Josifa Simi a, kova a, navodi se u istom protokolu, da je 24. septembra 1912. s. k. "ispra en u Beograd". Ovaj to pori e i poziva se, me u drugim, i na svog majstora, da je 1912. bio u Maglaju. Njegov majstor Rudolf Lebl tvrdi, da je Simi bio kod njega, te da je "koncem 1912. ili po etkom 1913." oti�šao. Kad se daje takav navod, onda je najprirodnije pretpostaviti, da se odlazak mo�že staviti samo u zadnje nedelje 1912. (kraj novembra i decembar), koje opravdavaju to kolebanje: da li kraj 1912. ili po etak 1913. Ina e, ovek bi bio siguran, da se to dogodilo ba�š 1912. Sud, me utim, uzima, da bi "koncem godine 1912." "moglo biti i po etkom oktobra 1912.", pa uzev�ši onda to "moglo bi biti" za dokazano zaklju uje, "da je optu�ženi ba�š u kriti no vrijeme mogao biti u Srbiji" (str. 240). I eto, na osnovu tih dvaju pogodbenih premisa sud onda stvara pozitivan zaklju ak o Simi evoj krivici! Za Lazara Spasoja Bavrlji a utvr uje osuda, da je "na osnovu iskaza svjedoka Pantelije Staj i a... javno i pred vi�še ljudi" izgovorio: "Mi svi pobratimi moramo biti trezveni i slo�žni, i ovo e sve biti srpsko, pa kad li, tad li, ovdje mora kralj Petar zavladati" (str. 301.). I ako je Pantelija Staj i na raspravi tvrdio, da Bavrlji nije tako govorio, i ako se od toga "vi�še ljudi" nije na�šao niko, da to potvrdi, sud je ipak primio stvar kao dokazanu i osudio oveka.

Na smrt osu eni spa�šeni su radi op�šte situacije, koja je nastala ruskom revolucijom i intervencijom �španjolskog kralja. Za ovo postoji potvrda u telegramu, koji je car Karlo uputio kralju Alfonzu: "Udovoljavaju i Va�šoj �želji i iskreno radosti, da mogu vr�šiti pravo pomilovanja, ukinuo sam �šestnajestorici Bo�šnjaka smrtnu kaznu" (Hrvatska Rije , br. 109, 1917).

Kao nastanak banjalu kog procesa, na osnovu istog materijala, preveden je sudski postupak protiv Damjana urice i drugova u Sarajevu na raspravi zapo etoj 23. oktobra 1916. 6. decembra bili su osu eni na smrt Proko Jerkovi , Mihajlo i Ilija Petrovi ; na 16 godina Damjan urica i Milan Bo�ži , oba sve�štenika; na 10 godina Milan Ivezi , Ignjatije Vidovi , Ranko Ranki i Mi o Mi i ; na 8 godina Vasilije Ivani i Vojo Pani , svi po § 111. Na osnovu § 114 su eni su na 5 godina Ilija Kuli i Salih i�ši ; na 3 Milovan oki ; na 2 Stojan Juri�ši , Vid Crnadak, Vladimir i Petar Gute�ša. Po § 142 osu�šen je na godinu dana Aleksa Jovanovi . Oslobo eni su: Jakov Popadi , Simo Nikoli , Milan Had�ži Vukovi , Milo�š Toma�ševi , Jakov Petrovi , Nikola Popovi , oko Deji , Kosta Jovi i , Vaso Risti , Du�šan Marjanovi ., Dragomir Ostoji , Gavro Nov i i uro Ga ipovi . U zatvoru je od te grupe umro pre rasprave Ibrahim Alajbegovi .

27. februara 1917. po ela je veleizdajni ka parnica protiv Nikole Ka�šikovi a, urednika Bosanske Vile. Tu�žen je radi obave�štavanja o kretanju vojske, koja je preko profesora Milorada Pavlovi a u Beogradu dostavljao nadle�žnim krugovima. Osu en je na 10 godina te�ške tamnice. Kasnije su radi iste stvari su eni njegova gospo a Stoja i sin Predrag, na raspravi 12. januara 1918., na smrt i posle pomilovani na 10 godina robije. Osuda je glasila da majka gleda sina kako ga ve�šaju.

Tre i, ve i proces, kao zavr�šetak banjalu kog, dopunjen uz to materijalom u�ži kog majora ede Popovi a, dokon ao se 19. septembra 1917. godine. Na smrt je osu en, ali posle

pomilovan na robiju, kao i svi raniji, Radomir Novakovi . Na osnovu § 111 su en je na 10 godina Radomir Bla�ži ; na 8 godina Aleksa urovi i Milovan Stojakovi ; na 6 godina Cvijan Cvjetkovi i Josip An i . Po § 114 ka�žnjeni su na 5 godina Lazar Markovi , na etiri i

po Milovan Zari , na 4 Pero Markovi . Po § 142 dobio je Mihajlo Ili 2 godine i Nikola Vrani jednu i po. Oslobo eni su bili: Vaso Ljubojevi , Du�šan Popovi , Marko Mirkovi , Simo Mili evi , Dionisije Slomovi , Jovo Mili i , Manojlo Ili , edomir Baj eti , Milan �Žugi , Stanoje Nikoli , Stojan Bejatovi , Pero A�škraba, uro oren, Nikola �Šiljkot; i iz prvog banjalu kog procesa zaostali Dr. Savo Ljubibrati , uro Ostoji i Mirko Baji .

Postupanje vlasti administrativnih i sudskih ne samo prema optu�ženicima, nego i prema njihovim porodicama, bilo je veoma grubo. Kad su optu�ženike iz banjalu kog procesa 3. juna 1915. njihove sestre i �žene do�šle da pozdrave na �železni koj stanici, sve su bile opkoljene od policije i odvedene u zatvor, gde su ih, u najgorim skitni kim sobama, dr�žali tri nedelje. Nije se imalo nikakva obzira, �što su to bile asne �žene, bez ikakve stvarne krivice, i �što su mnoge od njih imale nezbrinutu ku u i malu decu. Milostivo im se samo dozvolilo, da im se sitna deca mogu preko dana doneti u zatvor, da tu budu podojena! Za vreme rasprave predsednik je vrlo brutalno izgonio optu�ženi ke dame iz sudnice i onda im gotovo svima uop�šte zabranio da prisustvuju raspravi i to bez ikakva posebna razloga. Jednoga dana, kad je dr�žavni odvetnik dr. Kenig dobio od nekog nekakvu kartu, u kojoj mu se pretilo, presednik je van sebe dao isterati svu srpsku publiku iz sale za raspravljanje i onda u ludim re ima stao pretiti optu�ženim radi toga. Kad je branitelj njihov, Dimovi , ustao, da odbije te napadaje i da izjavi, da optu�ženi nemaju nikakve veze sa tom kartom, presednik mu je oduzeo re s motivacijom, da to ne spada na stvar! " Za itavo vreme rasprave jedan je poseban inovnik, sudski savetnik Naumovi , obave�štavao dnevno telefonski vladu o toku procesa. Na �što je sve pri tom uticala vlada neka poka�že ovaj slu aj. edo Mili bio je te�ško bolestan i lekari izjavi�še, da je nesposoban za raspravljanje. Sjutra dan iza te lekarske izjave pozvao je �šef administrativnog odseka, baron Kolas, zdravstvenog okru�žnog nadzornika u Banjoj Luci dra Hercmana telefonski na odgovornost i strogo ga ukorio radi te svedod�žbe. Naravno, da je Mili nekolika dana iza toga morao do i na raspravu, kamo su ga odneli u nosiljci. Zanimljivo je za uticanje vlade na re�šidbe suda i ovaj slu aj. Pred svima optu�ženicima i svom publikom pro itao je presednik suda Simi Mirkovi u i Vladimiru orovi u, da su su eni na osnovu § 114, prvi sa pet, a drugi sa dve godine. Posle, u toj istoj osudi, obojici je itano po drugi put, da su su eni na osnovu § 111, prvi na deset, a drugi na pet godina. Stvar je bila dosta jasna i optu�ženima saop�štena od nadzornika zatvora Rudolfa Kindiga. Prva je osuda bila sudska, a druga je naknadno donesena, kad je s vlade stigao zahtev, da zastupnici "Prosvjete" moraju biti ka�žnjeni kao isti veleizdajnici. Sa vlade se gonilo i to, da se rasprava nikako ne prekida, nego "da se, "pro�šiba" i bez ikakva obzira na religiozna ose anja tolikih sve�štenika i svih drugih, vodi i za vreme praznika. Tako se raspravljalo na Bogojavljenje, Jovanjdan, na Sv. Savu i na sve druge pravoslavne svese bez razlike.

Kad su ih 18. septembra 1916. prevodili iz Banja Luke u Sarajevo �žandarmerija je, sa svom mogu om brutalno�š u, vr�šila premeta inu kod istra�žnika, i onda ih povezane provela kroz varo�š do stanice psuju i najru�žnijim re ima �žensku publiku, ve inom �žene, majke i sestre, koje su ih pozdravljale, i najzad ih, sve tako u lancima, dr�žali na itavu putu.

Najgore, ipak be�še u Zenici. Tamo su osu enike potpuno izme�šali sa najobi nijim zlikovcima ubijaju i u njima svaku svest dostojanstva i li ne vrednosti i nastoje i svima na inima, da ih "naprave mek�šim od pamuka", kako je glasila op�šta parola. Da se potpuno ponize i postanu dobri gra ani dru�štva" dodeljivani su svima redom zanati, s kojima oni nisu imali nikakve veze i koji im ni kasnije nisu imali niza�što slu�žiti, i sistematski su odbijani od poslova, koji bi im mogli biti od li ne koristi ili zadovoljstva. Dok su u bolnici obi ne ubice vr�šile du�žnosti bolni ara i jedan nesvr�šen gimnazista obavljao poslove apotekara i lekarskog asistenta, dotle su ka�žnjeni lekari dr. Risto Jeremi i dr. Vojislav Kecmanovi i svr�šeni apotekar Dragutin

Daki morali plesti korpe i istiti prljavu rakitu. Direktor trgova ke akademije Stevan �Žakula i Vasilj Gr i behu dodeljeni kao kroja i; Simo Mirkovi , nadin�žinjer i presednik "Prosvjete", kao knjigovezac; proto Kosta Bo�ži , Vladimir orovi kao rezbari; Atanasije �Šola, dr. Vojislav Besarovi , pop Matija Popovi kao korpari i tako i svi drugi. Umoreni, rade i dnevno po punih deset sati, bili su istodobno pa eni ne isto om, gla u i surovo�š u nadglednika. U zapra�šenim, prljavim sobama, sa pokriva ima, u kojima se skupilo nekoliko naslaga pra�šine i sa slamnja ama, u kojima je bilo, izgleda, vi�še pra�šine nego slame, oni za prva tri meseca nisu nikako dobili ni sapuna za umivanje sa izgovorom, da je sapun skup. Kad su ljudi tra�žili, da mogu upotrebljavati svoj sapun, bili su odbijeni sa motivacijom, da to nije dozvoljeno. U sobama gde je bilo 50-55 ka�žnjenika, svi su se morali umiti za nepun etvrt sata, a onda se ve mo�že misliti, koliko je to moglo biti solidno. Hrana je bila i nedostatna i neukusna. itava tri prva meseca, - u zatvoru prvi put uvedeno kad su ti osu enici do�šli i samo za njih - dobivalo se samo Dvanaest i po deka dnevno r avog, sa krompirom me�šanog hleba, a posle toga, druga tri meseca, 24 deke hleba od samih mekinja. Hrana bez masti, nehranjiva, sastojala se vi�še od teku ine, nego od tvrdih tvari, u koje su se ra unali i kuvana salata i kuvani krastavci i kravlja repa i tikve vodenja e! Za vi�še od dva meseca, iz dana u dan, donosila se za ve eru orba od kiselog kupusa, koja je prosto grizla gladnu utrobu. Posledica toga be�še op�šte opadanje, slabost i naglo oticanje noga i donjih delova tela, �što su lekari nazivali oedema debilitatis, Dalja posledica be�še poja avanje bolesti kod svih slabijih organizama, naro ito kod bolesnika od tuberkuloze, od koje je u Zenici umro Bo�ško apri , a kojoj su brzo iza pu�štanja podlegli Jevto Du i , Dragutin Daki , Kosta Bo�ži i or o Dujanovi . Vreme se provodilo u prvim bukvalnim kafezima od gvo�ž a, u odelenjima, koja su bila po dva metra duga i visoka i po 1,80 metra �široka, zgr eni na klupama bez naslona, ne smeju i se od studeni prisloniti na gvozdene stene. U prostorijama, gde su spavali politi ki osu enici, slu ajno su za svo vreme te�ške zime 1917. godine bile pokvarene cevi za centralno grijanje (soba br. 76) i, naravne, nije nikako bilo na ina ni da se one poprave, ni da se "politi ari" premeste, i ako su dve velike sobe bile prazne. A u podrumu "staklene ku e", gde su radili preko dana prebiraju i mokru i zamrzlu rakitu, nije se uop�šte ni moglo lo�žiti. Nikog se pri tom nije ticalo, �što je vi�še od polovine ljudi dobilo tako te�ške nazebe i jake katare Uza sve to ljude su posebno kinjili izvesni naro ito bi rani stra�žari, puni mr�žnje i li ne i izazvane, ne biraju i na ine pakosti i uvrede. Kad je sirotom or i Dujanovi u navalila krv na usta i on zapla�šen molio da mu zovnu lekara, govore i: "Po�žurite, umrijeh", odgovorio mu je jedan nadstra�žar pijano i cini ki: "Pa umri, pas manje!"Tra�žiti za�štitu radi toga bila bi uzaludna stvar. Kako je uprava kaznionice poznavala svoje ljude i naro ito ude�šavala da ba�š ti budu u okolici politi kih osu enika, najbolji je dokaz, da je ona imala i naro itih namera, koje je �želela time posti i.

Dokle se bilo spustilo pravosu e u Bosni i koliko je slu�žilo prohtevima politi kih vlasti pokazuje najbolje slu aj narodnog poslanika �Š epana Gr i a. 3. i 4. oktobra 1916. vodila se kod okru�žnog suda u Sarajevu protiv njega rasprava radi ovog delikta: "1. U sjednici sabora od 4. svibnja 1914., kad je presjednik dr. Basagi saop io, da je Njegovo Veli anstvo dobro sa zdravljem, Gr i se nije dignuo, nego je ostao sjede i 2. �Što je na �žalobnu sjednicu od 28. lipnja do�šao u svietlom odielu, pa je, kad su ostali klicali. "Slava" i "�Živio" razgovarao se i smijao sa Vasiljem Gr i em i drom Nje�ži em". Kao �što se vidi oba su "delikta" injena u javnoj saborskoj sednici, gde poslanike �štiti imunitet. Ipak, i pored jasne zakonske odredbe, Gr i je radi toga bio osu en najpre na etrnaest meseci te�ške tamnice, a posle, odlukom Vrhovnog Suda, na sedam. Prirodno, da mu nisu dali custodiam honestam, ni nikakvu posebnu pa�žnju, koju bi kao politi ar ina e zaslu�živao i morao imati.

U sednici pe�štanskog sabora od 23. jula 1917. izneo je hrvatski delegat Gvido Hreljanovi te�ške optu�žbe protiv bosanskog sudstva: "Tamo vlada", govorio je on potpuno ta no, "sastavlja senate, koji se suditi i �šalje kao putnike te senate raznim sudovima u zemlji premda to po zakonu ne bi smelo biti. U Bosni i Hercegovini vr�ši direktan upliv �šef pravosu a na suce istra�žitelje, poziva ih k sebi, daje im naloge i upute. Kod najva�žnijeg suda u Sarajevu povjerava se vo enje i su enje sudcima, od kojih je jedan radi nedopu�štenih nov anih poslova mnogo puta bio preteriran a drugi radi te�škog prestupa stajao skoro pred otpustom iz slu�žbe. Takovi suci suditi e kako im se nalo�ži i za to se mogao predsjednik okru�žnog suda u Sarajevu podi iti, da on mo�že sa svojim sucima osuditi svakog, koga mu samo tu�ži dr�žavni odvjetnik. U Bosni se doga a, da isti suci koji su sudili pred najvi�šim sudom, od vlade budu odre eni, da sude u istoj stvari pred prvostepenim sudom. U Bosni se povjerava vo enje istrage sucu, koji je u istoj stvari radio kao dr�žavni odvjetnik. U Bosni imade veliki broj politi kih osu enika, medu kojima imade i potpuno nevino osu enih na najte�že kazne. U Bosni postoji za �štamparske i politi ke delikte zakon o custodii honesti, ali ga sudovi nisu upotrebljavali". (Hrvatska Rije , br. 192, 1917.). Sama poluzvani na Bosnische Post donela je u svom 170. broju od 1917. dosta providnu osudu o evidno i odvi�še upadljivo srozanog pravosu a. "Ne treba se sporiti", veli se tamo, "da je kod pravosu a zadnjih godina ostalo jo�š mnogo toga da se po�želi i da shvatanje, kojim se pri tom vodi uprava pravde, nikako ne spada me u najmodernije".

X Sistematsko iscrpljivanje.

Bosna i Hercegovina iscrpljivala se za vreme rata svim sredstvima. Kao asentacije i rekvizicije su, isto tako, vr�šene sa nimalo obzira i sve, �što se moglo izvesti i upotrebiti, odno�šeno je bez ikakve brige im e se to nadoknaditi i kako o�štetiti stanovni�štvo, naro ito u pogledu prehrane i odela.

Stoka se u itavoj zemlji rekvirirala ne samo za prehranu stanovni�štva Bosne i Hercegovine i vojske, koja se tu nalazila, nego i za ra un ma arskih i hrvatskih vojnih liferanata, pa ak i za Nema ku. Rekvizicije se nisu provodile na pazaru, gde su sene 1917. bile izme u 34 krune, nego obi no preko �žandara seljaku kod ku e, gde mu se onda pla alo samo po dve krune. A ista ta stoka, kroz dan-dva, prodavala se eraru za 810 kruna, za onoliko, koliko su monopolisani liferanti imali za za�štitu. U klju kom kotaru, iz kog se svakog meseca izvozilo oko 250 goveda, nije 1917. nikad seljaku pla ena vi�ša sena od 1,40 kruna �žive vage po kilu. U ispostavi Bos. Kostajnice u desetak sela izvr�šena je od jula 1917. do kraja februara 1918. deset puta rekvizicija stoke, pa su ljudima oduzimani i zadnji volovi bez obzira na to, kako e se bez njih vr�šiti dogodi�šnji proletnji poslovi. Petru Dolini u (kotar Dubica) odvezan je vo u sred polja, iz pluga, i rekviriran. Cene su esto obarane do najni�že mere, esto i ispod nje i davale su se samo da prikriju otima inu. U Gacku pla eno je Lazaru Egezu za jednu kobilu 30 kruna, �Živku Babi u za konja 20, Savi Okiljevi u za konja 10, Jegdi Suboti za konja 20, Lazaru Ron evi u 15 i t. d. A sigurno je, da dr�žava nije rekvirirala �ždrebad i stare rage, niti su joj ti trebali.

Kako je izgledalo posle tih rekvizicija jo�š u prole e 1917. godine vidi se jasno iz ovih podataka. U jednom od stokom najbogatijih kotareva u Hercegovini, u Ljubu�škom, izvesne su op ine imale ovakvu bilansu: Grude sa 2745 stanovnika imale su svega 50 goveda, 29 konja, 130 svinja, 251 kozu i 1405 ovaca; Klobuk sa 4686 stanovnika samo 25 goveda, 40 konja, 195 svinja i 2932 koze i ovce; Drinovci sa 2660 stanovnika 69 goveda i 35 konja; u �župi Ru�ži i sa 2700 stanovnika 35 goveda i 25 konja. U Gorici je bio itav kraj sa 35 ku a, u kom

su se nalazila samo dva vola i jedan konj. U Lisama od 116 ku a bilo ih je 90 bez vola ili konja; u Mokrom od 280 takvih 150 ku a; u Crna u od 151 takvih 67; u Uzari ima od 95 takvih 55; u Kne�žpolju od 67 takvih 34. U najbogatijoj op ini tog kotara, na �Širokom Brijegu, gde ima 2728 ku a, bilo je 1910. 7844 goveda, 1337 konja, 1783 svinje, 49302 ovce, 25120 koza; a 1917. be�še 5858 goveda, 686 konja, 200 svinja, 12687 koza i oko 20.000 ovaca. Broj stoke je pao u itavoj zemlji, �što se najbolje vidi, kad se sravni statistika iz 1910. sa proletnjim popisom iz 1917. Broj goveda spao je u to vreme za 49039 komada, broj konja za 68.569, ovaca za 695059, svinja za 257.375, a broj koza si�šao je sa 1,393.068 na 633.310. Prema slu�žbenoj statistici dala je Bosna i Hercegovina za vojsku 150.731 govedo, 120.000 sitne stoke, 5860 teladi i 26.190 svinja.

�Žito je rekvirirano od seljaka za 5070 helera, a on ga je u prole e morao kupovati pod u�žasnim uvetima po 58 kruna. ak u dr�žavnim uredima prodavan je 1917. kukuruz po 94 helera, a me�šano bra�šno po 1,90 krunu. Do 1917. procenjivali su koli inu ploda na njivama �žandari i prema toj proseni, za koju bi se u najbli�žem slu aju moglo re i da je subjektivna, imali su seljaci platiti tre inu agi, a ostali sumu predati dr�žavi, ostaviv�ši za sebe tromese ni obrok od 10 kg. po osobi. 1917. naredila je vlada, da prosenu vr�še ljudi izabrani od naroda, - to je imao biti napredak i pobolj�šica - a njima bi se od strane vlasti dodao ni�ži koji organ kao pisar bez prava glasa. Lokalne vlasti, veoma zainteresovane u pitanjima trgovine sa �žitom i iznu ivanja, izigrale su tu naredbu, kao i sve ostale, pa su kod obezglavljenog, ve inom �ženskog sveta ili kod upla�šenog mu�škog, koji nije imao volje da se mrazi sa �žandarima, uspevali da proture kao izabranike svoje ljude, ili da, ako se dogodilo druk ije, pri nepismenim izabranicima dadu vi�ši uticaj pisarima. Popisnici ti ni su imali posebne pla e, nego su od svakog upisanog vagona �žita imali po 80 kruna nagrade. Sasvim je onda prirodno, da je u njihovom interesu bilo upisivati �što vi�še �žita, bez obzira kako e pri tom pro i seljak i savesnost. Posebne kontrole nije bilo. A seljak je bio du�žan predati �žito ne prema tom, koliko ga je bilo, nego koliko ga je bilo upisano. Jedini mu je spas bio, da podmiti "komisiju", a ako to nije mogao posledice su za nj bile esto vrlo kobne. A bilo je i gorih stvari. esto se puta doga alo, da su pisari, na svoju ruku, mimo procenitelja, upisivali sume, kakve su oni hteli, redovno na �štetu seljaka. Tako su, na primer, Vasi Ko i u Ba vanima (kot. Bos. Novi) procenitelji odredili �žito sa 5 met. centi, a pisar Vasilije Tubi upisao sedam i po. Ostoji Marjanovi u prosenili na dvanaest i po, a taj mu upisao 20; Stojanu Bukvi 3, a upisali mu 7. Ostoja Marjanovi trebao je, prema tom spisku, dati dr�žavi vi�še, nego je uop�šte imao �žita. Kad to nije mogao u initi poslata je patrola, da mu bezobzirno prekopa ku u. Oduzeto mu je sve, �što se na�šlo, ak i tromese ni porodi ni obrok, i opet se, naravno, nije mogla dosti i upisana suma. Radi toga, jer je Ostoja bio u vojsci, ka�žnjena je njegova �žena sa 5000 kruna globe i sa dva meseca zatvora. U ku i, iz koje je pet mu�ških slu�žilo u vojsci, i gde su bile etiri �žene sa osmero dece, nije ostalo ni kilo �žita da se prehrane! Isto se dogodilo sa jo�š 27 porodica u tom selu, a sli ne su se stvari javljale i iz drugih krajeva. Kako iz Mrakodola (kotar Novi), gde je besavesni Vaso Zec upropastio prevelikim upisom pet ku a enadi a. Ostoji �Šekovi u iz Pobr ana (kot. Novi) upisano je mesto 3 itavih 7 metri kih senti, Mariji Raki u Mrakodolu mesto 1727, Jovanu Raki u u istom selu mesto 2538. Mara Jakovljevi a iz Mrakodola globljena je sa 4000 kruna jer nije mogla predati one sume �žita, koja joj je previsoko bila upisana. U selu Velagi ima (kot. Klju ) upisao je Mumin Kujund�ži preko izri ne re i proceniteljeve ujednom slu aju mesto 25 senti. A mo�že se misliti, �šta je sve to zna ilo ujedno doba, kad se radi 20 kila �žita i�šlo u beli svet i kad je �život porodica zavisio od na grame odmerenih obroka! Stvar nije bila samo u globi i u oduzimanju zaliha, nego i u jo�š te�žim kaznama. �Žandari su esto puta, po svom obi aju, pri takvim premeta inama bili vrlo brutalni (narednik Kosanovi iz Kne�žise, kot. Dubica, mu io je �ženu Sime Kondi a u Slabini; kot. Novi, tukao je i naterao, da golim telom sedne u vru �šljivov kom!), a �što je bilo jo�š gore

odredili su, da se svima tim "nepokornim" i svima, koji su od nevolje krili �žito, ne sme izdati iz centrale ni zrno za prehranu. Spomenuti enadi i morali su od decembra 1917. do nove �žetve, po�što im je oduzeto sve, jesti mlevene otu ke od kukuruza. Petar �Šari (kot. Klju ) sakrio je 1916. svoje �žito, koje se posla toga na�šlo. Ne samo njemu, nego i itavoj njegovoj porodici bilo je od tog dana zabranjeno, da u estvuju u prehrani iz op�šte centrale tako, da je itava ku a morala da skapava od gladi, zar nije bilo drugog na ina, da se taj ovek kazni i zar

se kazna morala protezati i na nedu�žnu decu? Sli no se dogodilo, da istaknemo jo�š jedan primer, Mati Modri u iz sela Bla�ževi a (kot. Klju ). On je prevozio �žito sa �železni ke stanice do centrale. Jednoga dana falilo mu je na kolima 50 kila kukuruza, ne zna se kako. On je bio prisiljen, da ih plati, - protiv ega se ne bi imalo ni�šta prigovoriti - ali su istodobno i on i sva njegova porodica bili isklju eni od prehrane iz centrale.

Prema posebnoj vladinoj naredbi bilo je seno u kotarevima Prijedor, Novi, Dubica i Gradi�ška rekvirirano "bez obzira na potrebe privatnika" tako, da su mnogi seljaci ostali bez krme za stoku i bili prinu eni, da je po�što poto im pre prodaju. Seno je trebalo za vojne liferante, koji su tako do�šli do dvostrukog dobitka: mogli su jeftino izhraniti svoju stoku i do i, isto tako, vrlo jeftino, po senama, koje su oni hteli, do novog blaga. Pri rekvizicii seno se pla alo po 13 hel. kilo, dok je tr�žna sena bila 1,201,50 krune. A �što je jo�š gore: seno se nije ispla ivalo po meri na vazi, niti se uop�šte tako merilo, nego su ga, da uproste posao, "stru njaci" odmeravali od oka, naravno uvek na �štetu seljaka. Kako se pri rekvizicijama i ina e malo pazilo, neka poka�že ovaj primer. Selo Kori ani (kot. Travnik) le�ži oko 1200 metara nad morem i ima pa�šu, u najboljem slu aju, od maja do oktobra. 1917. godine to je selo imalo zbog velike su�še samo 2072 metr. sente sena i 2821 komad velike i male marve. Za prehranu preko itave zime ne dolazi dakle na glavu ni pun metar sena. A ipak rekvirirala se i odatle itava tre ina sena, 710 metr. senti!

Trgovinu sa �šljivom zakupila je Privilegovana Zemaljska Banka, koja sama odre uje cene kako ho e. Njen dobitak 1917. iznosio je 14,000.000 kruna. Kad se sravne sene, koje seljak dobiva za svoje glavne proizvode sa senama, koje mora da plati za industrijske artikle, za prehranu i ostalo, onda se jasno vidi, da on neminovno ide svojoj propasti. Njemu se �šljiva pla ala izmenu 2440 hel., duhan izmenu 23,50 krune, a on je morao da plati klupko konca po 4050 kruna i metar najobi nijeg sukna po 90120 kruna!

Te�žak je i ina e imao najvi�še da podnese. Za inovni�štvo se brinula vlada i ono samo za se iskori�š avaju i svoje polo�žaje za mito i kriom arenje; gra anstvo se, dobrim delom kao ve�štije i okretnije bavilo lihvom, kriom arenjem i trgovanjem, a samo je te�žak bio upu en sam na se i osu en da svojom mukom zajazi i jedne i druge. On je podnosio sve neprijatnosti. Evo, na primer, samo jedne. Sve centrale za prehranu bile su po varo�šima. Te�žaci su po svoj obrok bra�šna morali dolaziti sami i iz najdaljih sela i ekati onda u gradu po itave sate, ak i po itave dane da do u na red i da im se da ili ne da njihov deo. Fra iril Ivankovi javlja, da su njegovi �župljani iz Ru�ži a esto puta u Ljubu�škom po osam dana ekali, da dobiju svoju kvotu. A i do te se nije uvek moglo do i, jer se najpre imalo podmiriti inovni�štvo i grad. Fra Milas, �župnik iz Drinovaca, tvrdi, da u njegovoj �župi jedna porodica sa 11 glava za 14 dana nije mogla dobiti ni�šta, a jedna druga sa 9 glava, da nije dobila ni�šta za 18 dana! Sli nih slu ajeva bilo je vi�še. A �živeti se moralo. U ljutoj nevolji dizali su se tad ljudi iz najdaljih na�ših krajeva, iz Trebinja, Bile e, Ljubu�škog, Glamo a, Petrovca, da idu u Slavoniju, ne bi li tamo na�šli �štogod �žita, - bilo se presre no sa 5060 kila - da donesu ku i i prehrane porodicu. Nije se pitalo za umor i tro�šak. Prodavao se zadnji komad blaga ili zadnja krpa iz ku e, da se samo mo�že po i do �železnice i pobrinuti se za hranu. A i onda kolika nevolja! hrana se mogla proneti samo krium arenjem, koje je bilo spojeno s mnogo opasnosti, ili u izuzetnim

slu ajevima propu�štanjem pojedinaca. A pomislite, koliko je morao biti o aj onih, koji bi pro�šli toliki put, platili toliki tro�šak, kupili �žito, pa kad im ga na granici zaplene �žandari ili finansi i potro�še za svoje svrhe! Kako natrag? Bez novca, bez hrane, u gladnu ku u, gde sve eka na njegov zalogaj? Da izbegnu tome i da spasu �živote krenule su bile itave porodice iz

petrova kog i glamo kog kotara, da se sele u Slavoniju u Ugarsku i da se tamo sigurnije prehrane. Broj tih iseljenika ra unao se na 70008000 du�ša. Kolika je morala biti beda u zemlji pokazuju dovoljno ovi podaci: itava �žetva iznosila je 1914. u Bosni i Hercegovini 5,655.330 metr. senti �žitarica, 1916. samo 2,799.760 a u 1917. taj je broj spao na 1,544.290. Za odre enu kvotu po glavi (7 kila bra�šna mese no za gradove, 10 na selu, 19 za te�ške radnike) trebalo je za itavu zemlju 21,158 vagona �žita, a zemlja je imala svega, kad se odbiju usevi, 10807. Sve se ostalo moralo uvesti, a kako je s tim i�šlo u doba op�šte dezorganizacije i u prilikama, kad se to smatralo kao ne ija dobra volja, mo�že se Beh misliti.

Posledica toga bila je glad, i to naju�žasnija. Evo primera. Porodica Lalovi a iz Zagorja kod Kalinovika bila je pre rata vrlo imu na. Na po etku rata ubili su vojnici svu etvoricu odraslih mu�ških u toj ku i. Ostala je samo udovica Milica Lalovi a sa decom. Jo�š nedorasla sina uzeli su joj u vojsku, a nju su s decom oterali iz ku e. Pobegla je u okolicu Mostara, gde je pro�živela oko godinu dana. Kad joj je najzad uspelo da se vrati doma, na�šla je pustu i razvaljenu ku u, u kojoj vi�še nije bilo ni ega. Pre e s toga u jednu kolibu, gde je nekako provela leto, ali kad je do�šla zima i glad, nasta strahovita nevolja. Jela je s decom trave i korenje, kozlac i lipovu koru, ali ni toga ne bi dovoljno. Deca su umirala u najte�žim mukama; ispadali su mu nokti na rukama i nogama; oticali su kao bre�š i i i najzad su, u najlju em jadu, ugrizali jedno drugo. Tako je preko zime 1916. sirotoj �ženi umrlo petoro dece. I iz drugih krajeva isto su tako stra�šne vesti o pomoru od gladi. U Hrasnu (kot. Mostar) umrlo je u prole e 1917. 18 osoba od gladi; u ljubu�škom kotaru, u Ru�ži ima 21, u Tihaljini 14, u Drinovcima 41, u Veljacima 6, u Grudama 8, u Me ugorju 10, u Rakitnom 4, u Gorancima 3, u Klobuku 5, u Humcu 11, u Vitini 3. U Drinovcima od 41 umrlih 21 je bilo sa �šezdeset godina i vi�še, a 6 ispod deset godina; u Tihaljini od 14 umrlih 7 iznad 60 godina, a 4 ispod 10; u Veljacima, Grudama, Humcu i Vitini od 28 umrlih be�še 13 iznad 60, a 4 ispod 10 godina. U glamo kom kotaru bilo je sela, koja od 30. oktobra 1917. do 18. januara 1918. nisu dobila ni zrna �žita iz dr�žavnih centrala. U etiri sela toga kotara, u mesecu decembru, umrlo je 11 osoba od gladi, od toga 7 u samoj Prekaji. Fra B. Jerkovi iz Hrasna javlja, da je u njegovoj �župi lekar konstatovao samo jedan slu aj smrti od gladi na doma inu jedne ku e (maj 1916.), dok je on po dana pre toga sahranio njegovu �ženu i k er, koji su umrli sigurno iz istog razloga. Fra Nikola Ivankovi obave�štava, da su njemu samom i otac i majka umrli od gladi, dok je on bio u Be u ne mogu i im pomo i. Sam gospodar Bosne, general Sarkoti , priznao je javno, da po �žandarskim izve�štajima, "nije mogao nabrojiti vi�še od 200 slu ajeva smrti od gladi i to u pograni nim podru jima" (Hrvatska Rije , br. 205,1917.) I nesumnjivo bi broj tih stra�šnih vesti bio jo�š ve i, da nije do�šla sre na misao spasavati decu od gladi i slati ih na prehranu dobrim ljudima u Hrvatskoj, Slavoniji, Sremu, Ba koj i Banatu, gde su bili zbrinuti i za�šti eni. Zahvaljuju i aktivnosti plemenitih �ženskih iz odbora SHS bilo je do 1. avgusta 1918. 12270 dece iz Bosne i Hercegovine dovedeno u te krajeve i dato na prehranu.

I pomor je uop�šte bio neobi no velik zbog silnih patnja i iznurenosti stanovni�štva, kao i zbog lo�še prehrane. U godinama 1914-1917. umrlo je u Bosni i Hercegovini, po slu�žbenom saop�štenju, 100.986 dece ispod deset godina, �što prelazi normalu gotovo za dvostruko. U izvesnim parohijama razlika je izmenu slu ajeva smrti i poroda neobi no velika, ponekad dvostruko ve a, naro ito od 1916. unapred. U �župi Hrasno, da se vratimo na poznate izve�štaje, gde se o tim stvarima vodila prile�žna evidencija, od 1.1. do 25. X. 1917. bilo je 33 ro enih i 66 umrlih (+ 9 kod vojske; svega 75); u Ru�ži ima 1917. 35 ro enih, 76 umrlih (+ 15

kod vojske); u Posu�škom Gracu 1916. 49 ro enih, 54 umrlo (+ 20 kod vojske), 1917. do 20. XI. 29 ro enih, 58 umrlih (+ 8 kod vojske); u Drinovcima 1916. 60 ro enih, 71 umrlih (+ 6 kod vojske), 1917. do 15. XI. 37 ro eno, 82 umrlo (+ 2 kod vojske); u Gradni ima 1916. 131 ro eno, 150 umrlo (+ 28 kod vojske), 1917. 105 ro eno, 135 umrlo (+ 9 kod vojske); u erinu 1917. 51 ro en, 98 umrlo; u Rakitnom 1916. 60 ro en, 77 umrlo (+ 26 kod vojske), 1917. do 2. XII. 50 ro eno, 79 umrlo (+ 18 kod vojske); u Posu�šju 1916. 82 ro ena, 84 umrla (+ 11 kod vojske); 1917. 78 ro eno, 86 umrlo (+ 16 kod vojske); u Grudama 1916. 50 ro eno, 44 umrlo (+ 10 kod vojske); 1917. do 15. XI. 39 ro enih, 61 umrlih (+ 17 kod vojske); u Valjacima 1916. 54 ro ena, 42 umrla (+ 9 kod vojske), 1917. 33 ro ena, 43 umrla (+ 10 kod vojske); u Tihaljini 1917. do 15. XI. 31 ro eno, 67 umrlo; u Klobuku 1916. 54 ro eno, 69 umrlo (+ 7 kod vojske), 1917. do 25. XI. 55 ro eno, 59 umrlo (+ 16 kod vojske);u Humcu 1916. Poro eno, 98 umrlo (+ 41 kod vojske), 1917. 102 ro eno, 133 umrlo (+ 16 kod vojske). Tako je od prilike bilo i po itavoj ostaloj zemlji. Po slu�žbenoj statistici bio je ve 1915. broj mrtvih ve i nego broj ro enih (57.844 ro ., 62.792 umr.);

1916. bio je broj poroda 39.228 a pomora 56.939; 1917. bilo je 15.092 umrlih vi�še nego ro enih, (46.114 pol)., 61.246 umrlih). Pri tom nisu ura unani svi gubici kod vojske (naro ito ne za 1917. i kod zarobljenika), koji bi ovu razliku inili jo�š re itijom i jo�š stra�šnijom.

Izve�štaji o stanju dece bili su strahoviti. "U ovda�šnjem kraju", pi�še kotarski pristav iz Slunja Sava Jakovljevi �ženskom odboru SHS 20. decembra 1917., "po srpsku je djecu zlo. Ima ih po cestama, �šumama, stijenama i gdje god se ovjek makne. O evi su im u vojsci ili su izginuli, a majke im u Slavoniju oti�šle. Djeca su tako ostala na cesti". Sama vladi bliska Bosnische Post, br. 128 od 1917., navodi, da "bosanska djeca gladuju" i da je njihova nevolja u isto noj Bosni u�žasna. U selu Ratkovu (kot. klju ki) ubio je or e �Šaji , de ak od sedam godina, svog trogodi�šnjeg brata Du�šana, da ga spase od muka radi gladi. U dva transporta dece, koja su i�šla na prehranu, umrlo je troje od gladi. Gotovo bez odela, sa poderanim ko�šuljama, bez gunj i a i esto bez ga a, potpuno izgladnela deca su dolazila u Zagreb, preko itave zime, toliko bespomo na i klonula, da ih je trebalo prosto vra ati u �život. A vlasti su se

toliko nemarno brinule o njima, da je jedan transport dece iz Hercegovine, 512 na broju, i�šao teretnim vozom od Mostara do Broda, od 3. aprila u 1 sat po podne do 5. aprila u 7 sati pre podne, dakle puna 42 sata, za jedan put, koji se ina e prevaljuje za 1820 sati. Od Konjica, gde su ve erala u 7 sati prvog dana do Zavidovi a, gde su do�šla drugi dan u ve e u 5 sati, deca itavim putem nisu vi�še ni�šta dobila da jedu. Takav rad smatrao se jo�š pomaganjem itave

akcije!

Kakvih je sve primera nasilja i surovosti bilo kod organa vlasti neka poka�žu ovi slu ajevi. Sudac Josip Hrabar naveo je u 123. br. Srpske Zore, da je ljubinski kotarski predstojnik Franc Majerberger za 1916., 1917. i 1918. godinu rekvirirao po 14 litara mleka dnevno za svoju potrebu i njim hranio svoja tri psa i magaricu. Mleko je uzimao badava i nikad nikomu nije bilo pla eno. "Svet je u pomanjkanju hrane jeo hljeb od kljenove kore, dapa e je bilo slu ajeva da su ljudi jeli hljeb napravljen od zemlje i istu enih kostiju pome�šan sa lojem. To je meni kao tada�šnjem sucu bilo dobro poznato jer sam imao sijaset prijava smrti usled tog jadnog kruha. Jedna sirota �žena je imala jednu kravu od koje je muzla mleko za svog jedinca sin i a koji druge hrane osim tog mleka nije imao. Ona je ipak morala nositi predstojniku Majerbergeru mleko i uskra ivati jedinu hranu svom jedincu". O svim nedelima tog prestojnika podnesena je prijava biv�šoj Zemaljskoj Vladi;

provedena je i istraga, koja je sve to utvrdila; ali je ipak sve ostalo po starom. Majerberger je ozna avao suca kao "jugoslovenskog agitatora" i neprijatelja Ma ara i to je za ono vreme bilo dosta da ga potpuno za�štiti. Bio je samo preme�šten iz Ljubinja u Sarajevo.

Mnogi inovnici, naro ito prestojnici po kotarevima iskori�š avali su ovu oskudicu i vreme bez kontrole u najsebi nije trgova ke svrhe i zulume. itav niz bile kih gra ana sa u�žasom je prikazivao rad njihova upravitelja Vensela Sobeka. Taj je ovek uzeo itavu aprovizaciju kotara u svoje ruke i nastojao, da itavu trgovinu s namirnicama provede sam. "Gladan narod nije smio pitati... za cijenu, a kad bi koja sirotinja izustila koju rije o cijeni i izrazila svoje negodovanje radi pre erane cijene, to je Sobek obi avao mjesto usmenog odgovora svojim korbi em nemilice tu i jadnu sirotinju... Njemu je bio glavni princip izdati �životne namirnice onome koji bolje plati, a ne onima, kojima je morao davati. Tada postoje i trgova ki konzorcij u Bile i naru ivao bi na svoj ra un �žita, bra�šna i t.d., no kad bi ta roba stigla, to je Sobek istu robu u svoje magazine u dvori�štu kotarskog ureda smjestio i sam sobom prodavao, naravno uz lihvarsku cijenu, a tako isto je radio i sa �žitom, koje je do�šlo na kotarsku primo nu zakladu". Pored toga, boje i se prijave i tu�žbe, on je vr�šio este zulume, da zastra�ši publiku ili da se osveti. Tako je, na primer, zatvorio Joku Mirkovi a, majku od �šestero dece, jer je posumnjao da se ona potu�žila radi nepravedne deobe hrane i zlostavljanja. "I ako su svi gra ani dokazivali nevinost Joke Mirkovi i molili Sobeka, da je pusti iz zatvora, Sobek bez milosr a i bez ikakovih ljudskih osje aja odbio je tu molbu, a Joka Mirkovi morala je sa svojim djetetom od nekoliko mjeseci i pri sisi 10 dana nevino odle�žati". "Luku Kapora, Toma An eli a, trgovce iz Bile e, te sve�štenika Rista Bjeleti a i jo�š drugih 16 vi enih gra ana i seljaka isti je Sobek odmah nakon njihovog povratka ku i iz Ne�židera, gde su bili internirani, na svoju ruku predao vojsci na rad, te su morali 6 mjeseci raditi na cesti po granici Crne Gore". Poreznika je denuncirao kao velikog Srbina samo za to, "�što ga je kao porezni inovnik morao oporezovati radi njegove trgovine sa hranom". (Srpska Zora, br. 83, 1919.).

Vlasti same inile su vrlo malo da tu op�štu bedu umanje. Misle i, da e zlo izgledati manje ako ga zane u, one su prosto zabranjivale svako izve�š ivanje o tome, ak i prijave smrtnih slu ajeva od gladi, i sistematski su ugu�šivale svaku javnu debatu o tom. Na li ni zahtev generala Sarkoti a, poglavara zemlje, nisu ni zagreba ke novine smele donositi nikakvih vesti iz Bosne, koje bi stanje prikazivale u pravoj svetlosti. Samovolja vlasti bila je bezgrani na. Tako su se, na primer, mogle da vr�še i ovakve stvari: prestojnik u Sanskom Mostu Oto Daj osnovao je bio sa 160.000 kruna op�štinskog novca svinjsku klaonicu, koja je, neve�što vo�žena, dovela do deficita. Da ga nadoknadi on je, pored javnog lihvarenja sa �životnim namirnicama u gradu, izdao naredbu, da bi proturio neke suve smokve svojih pomaga a, da niko iz centrale ne mo�že dobiti bra�šna, ako ne kupi i tih smokava, i to komad po 32 helera! Bedni svet, i te�žaci i gra ani, morali su vr�šiti tu zapovest, i ako su za svoj novac imali nesumnjivo pre ih potreba. Ili ovako: na pruzi Srnetica-Jajce silom su gonili svet na rad i pla ali mu nadnicu, uz tada�šnje sene, po cigle dve krune! Ratne potpore, izdavane porodicama mobilizovanih, bile su oskudne i prema senama za namirnice vi�še nego nedostatne. Luca Ore�škovi a iz sela Bla�ževi a (kot. Klju ) dobivala je za se i svoje osam dece samo 50 kruna mese no. Ivan Buljan Stojanov iz

apljine slu�ži s bratom Jurom u vojsci, ima �šestero eljadi, a ti primaj u 30 kruna potpore. Jure Sel i ima u vojsci dva sina, kod ku e 11 glava i dobiva 28 kruna. Sava Zurovac, iji je mu�ž Mitar poginuo, a ona ostala s petero nejake dece, dobivala je 26 kruna mese no. Janja Vranki , starica od 74 godine, iji sin Ante od po etka rata slu�ži u vojsci, prima zajedno sa osmero unu adi 31 krunu. I t.d. Lista bi ova mogla da se otegne u beskrajnost, sve sa primerima ovakve vrste.

Zloupotrebe su injene naro ito i sa upisivanjem ratnog zajma. Trgovca Ristu aji a u Fojnici kod Gacka dao je nevesinjski prestojnik zatvoriti, po�što mu je 17 puta vr�šio ku nu premeta inu, i onda ga poslati na front. Od njegove �žene, koja je s itavom porodicom ostala nezbrinuta, tra�žio je ipak upisivanje ratnog zajma, prete i joj, da e ina e skratiti itavoj porodici davanje hrane iz aprovizacijonog ureda. Takva je pretnja, naravno, morala delovati. Sve�štenik Pavle Ubavi iz Gerzova, optu�žen radi veleizdaje u Banjoj Luci, zovnut je jednog dana, po�što je bio re�šen optu�žbe, ali jo�š pridr�žan u zatvoru, na sud, gde mu je saop�šteno, da je dobio neku tra�žbinu, ali da mu se ona odmah upisuje u ratni zajam. On je, zbunjen, morao pristati.

U �školi su u itelji naterivali decu, da upisuju zajmove i ko je god od roditelja imao ma kakav stalniji prihod morao je pristati na to. Bosnische Post, br. 234, 1915., javno je proglasila tu ideju. Isto su tako prisiljavani i inovnici i na ra un toga su im delomi no odobravani predujmovi, koji su se onda u ratama imali vra ati.

Poglavar zemlje, Stjeran Sarkoti , upu ivao je sam cirkulare i javne pozive "crkvenim velikodostojnicima, manastirima i �župnicima, politi kim oblastima i u iteljima, poreznicima i carinicima, finansijskoj stra�ži i �žandarmeriji, upraviteljima erarnih i privatnih industrijskih preduze a" da "deluju" "na sve njihovom delokrugu pristupa ne, odnosno ima podre ene krugove stanovnika i name�štenika", da �što vi�še upisuju za ratni zajam. A �šta je takav poziv, s tom odvi�še jasnom stilizacijom, u ono vreme apsolutne sile imao da zna i, mislimo da ne treba pobli�že obja�šnjavati.

Komesar grada Sarajeva, kad je op�ština grcala u dugovima, upisao je za IV. ratni zajam 500.000 kruna. Isti je slu aj bio i sa mostarskom. Pupilarni fondovi, ne tra�že i odobrenja zainteresovanih, upisali su na svoju ruku 825.000 kruna na prva etiri ratna zajma. Tako je injeno i s mnogim drugim fondovima. Invalidski fond upisao je 100.000 kruna za IV. ratni

zajam; isto toliko i fond Crvenog Krsta. Kotarske primo ne zaklade upisale su na prva etiri zajma 640.000 kruna. U Sarajevu je ratni zajam, ina e, upisivan kod vladina poverenika, odnosno gradskog komesara. Taj je zvao pojedince sebi i esto diktovao sume za upis, koje su se tu morale i iskazati. Isto su to inili i mnogi prestojnici u zemlji. Tako je skupljeno za sedam ratnih zajmova 217.000.000 kruna u Bosni i Hercegovini.

Kad nisu uspele sve kombinacije za saziv u�žeg bosanskog sabora i kad se u zemlji videlo i suvi�še o itog ustezanja, da se u e u razne med�žlize, gde e trebati ljudi iz naroda da svojim imenima za�šti uju pogre�ške re�žima i dele odgovornost s njima za dela u injena bez njih i preko njih, vlada je najzad odlu ila da posebnim na inom do e do takvog jednog tela. "Naredbenim putem" stvorila je takozvano Prehranbeno Vije e u januaru 1918. i pozvala ga na pregovore o hrani mesec dana kasnije, kad je hrane gotovo nestalo i kad se u glavnom nije imalo o em mnogo razgovarati. A kako je i od koga je sastavljeno to ve e vidi se najbolje po tom, �što je Banju Luku zastupao jedan �žandar, Ahmet Had�žikadi , koji je za tu priliku dobio naro it dopust i dozvolu da se obu e u gra ansko odelo i �što je, mimo sve druge Hrvate i katolike tog okru�žja, i�šao kao narodni izaslanik nema ki kolonista iz Rudolfstata Oskar Bekman. A takvo ve e mo�že se ve misliti, kako je smelo, znalo, moglo i htelo braniti interese gladnog naroda i ukazati otvoreno na prave uzroke njegova polo�žaja! Zanimljivo je dalje i ovo. Juna meseca 1918. bila je u Br kom jedna �šira anketa �šljivara i �šljivarskih trgovaca. Ovi su podneli prestavku vladinom povereniku, da prema privilegovanoj Zemaljskoj Banci, koja je monopolisala sav izvoz, i prema njenim prekupcima za�štite svoje interese, koji su istodobno interesi svih produsenata �šljive u isto noj i sredi�šnjoj Bosni, interesi nekolicine hiljada na�ših ljudi. Vladin poverenik im je odgovorio u ime starije vlasti, ali povodom

njegova odgovora nije smela pasti nijedna re ni debate ni kritike Od kakva su onda smisla bila ta ve anja, ankete, saborisanja i sve druge formalnosti? Ne zna i li to prosto, da se kao u svemu drugom, i tu morala ropski slu�šati re vojnog zapovednika zemlje i da se po tom sistemu bezuslovne pokornosti imala militarizirati i trgovina, kao �što je to ve bilo u injeno gotovo sa svim drugim?

Nasle e razrivene Austrije, i moralno i fizi ki i materijalno, ima e dugo da ti�šti na�šu novu dr�žavu. I ako je rat ubla�žio mnoge opreke, pro�širio pa�še vidike, produbio na�ša ose anja dao na�šim pogledima nov i puniji i svesniji sadr�žaj, on ipak nije li�šio svet svih starih strasti i nije mogao da podjednako deluje na sve intelekte. I po svom postanku, i po na inu svog vo enja, i po nevoljama koje je izazvao on je otvorio mnoge rane i ostavio ih nezaseljene sve do najnovijih dana. S jo�š uvek mnogo predube enja mi ulazimo u novi �život, zara�ženi moralom, koji nas je uzajamno trovao. I ako bi mo�žda bilo naivno govoriti o potpunom preporo aju, koji je imao da nastupi u na�šem dru�štvu, svakako je potrebno istaknuti, da se mo�žda i odvi�še, i ne nesvesno, nadovezuje na staro, koje je u mnogo slu ajeva bilo i malo dobro i malo pohvalno i nimalo na ponos na�še nacionalne kulture. Mi ne smemo dozvoliti, u najvi�šem svom interesu i u ime te kulture, za koju se danas odu�ševljavamo da se ma kad u budu nosti mognu ponoviti strahoviti primeri na�ših me usobnih odno�šaja, koje je na izvesnim mestima tako surovo dokumentovala historija ovog rata. Sloboda samo razvija vrline i ona e, nadamo se, onako isto intenzivno pro istiti na�še du�še, kao �što je svetlila u na�šim idealima.

Napomena.

Molim, da se, pored sitnijih gre�šaka, ispravi ekav�ština u memorandumu, str. 714, koju je slagar uneo prema mom ostalom tekstu u tom nare ju.

Kako je bilo i o ekivati tokom vremena dolaze u javnost i noviji podaci i prilozi za stvari, koje obra uje ova knjiga. Mi ih, naknadno, spominjemo ovde upozoravaju i na potrebu, da svak treba da napi�še verno i s preciznim oznakama, sve �što je video i do�živeo u ovo tesno vreme, da bi za docnije nara�štaje ostala �što punija slika svega onog �što je pratilo veliki Svjetski Rat i stvaran> najobilnijeg dela na e historije.

Za zainteresovanost u sarajevskim demonstracijama svedo i to, �što je jedan stra�žar, Budnjevi , bio ka�žnjen zatvorom od �šest meseci, "samo zato �što se ma�šio za sablju put razbija a" i �što su stra�žari, po iskazu jedno! nadstra�žara, morali biti pasivni, jer su njihovi komandanti posmatrali ru�šenje ne ku�šaju i ni�šta da to spre e "Srp. Rije ", br. 165, 1919. Trgovca Aleksu Baj eti a upozorio je jedan stra�žar pre podne 30. jula, da ukloni deij iz ku e kazav�ši mu "da ne e imati za�štite od strane vlasti." Pri ru�šenju kod njega u estvovali su i ulanski vojnici, a kad je on molio jednog oficira za za�štitu dobio je odgovor: "Geschiet ihnen Recht" S. R. br. 161.

Kako se u zatvoru postupilo s pohvatanim atentatorima kazuju pisma Trifka Grabe�ža proturena potajno njegovim roditeljima. U njima on pi�še: "Onu ve e kad su me svezana dotjerali predado�še nas u policijski zatvor. Tu smo se rastali, i mene su do pola no i ispitivali vladin povjerenik Gerde i barun Kolas. Ispitivali su me unakr�štavaju i razna pitanja, kako bi lak�še �što od mene doznali. Ali po�što ne htjedoh ni�šta priznati, predado�še me u zelenu sobu ma arskim �špijunima. Mu enja su bila u�žasna. Stezali su nam grudni ko�š sa nekom ma�šinom od koje smo stra�šne bolove trpjeli. u anje na buretu bilo je jo�š gore, bure je bilo napunjeno s sementom, a na rubu bureta morali bi kle ati, ali, kako je bilo nemogu e ravnote�žu odr�žati, padali bi, pra�šina bi nas gu�šila i tukli bi nas sve dotle dok se ne bi onesvjestili. Pod dojmom

tih muka prenio bi se u neki san, i kad bi me udarcem probudili spremni jo�š uvijek na nova mu enja, ja jednog od ovih o�šamarih, ali su se tek onda razjarili i nastavili su jo�š stra�šnija mu enja. Volio bih da su me ubili. Sve im to ne bija�še dosta, nego su i pse nagonili na nas, ali najve i je gnjev pokazao jedan musliman valjda za uvrije enim ponosom za Ferdinandom i Sofijom, koji me toliko mu io, da ne mogu ni opisati. Mo�žda bi se vi�še zadovoljio, da me ubio. Govorio je, da sam bunio na�še Paljane na ustanak i nagovarao je sviju da me i dalje mu e." (Glas Naroda, br. 276,1920.).