Vladimir orovi: Bosna i Hercegovina (1925)Kulturne prilike

I

Za tri srpske kole u Bosni i Hercegovini zna se da su postojale pre XIX veka. Za najstariju, sarajevsku, ima ak verovatnosti da je starija i od XVIII veka, jer se u Zapisniku stare sarajevske crkve od 1682. godine meu prilagaima za crkveni zejtin pominje i Nikoladaskal, a 1684. godine tu se bavio kaluer Gavrio, daskal, iz hercegovakog manastira Zavale. Za srpsku kolu u Mostaru izraunao je vrlo obaveteni stari trgovac Risto Ivanievi da je postojala krajem XVIII veka i da joj je prvi zapameni uitelj kaluer Makarije Zurovac. Trea kola bila je pri manastiru Duima, seditu hercegovakih mitropolita sve do 1777. godine. Nije nemogue da je tada postojala srpska kola i u Zvorniku, uz vladiansko sedite, jer 1819. godine uitelj ivko Markovi pominje uilie junosti zvornikoj a godinu pre toga navodi se Toma maistar, u istom mestu.

Od XIX veka srpskih kola ima vie. U prvoj polovini tog stolea postale su kole u Banjoj Luci, Lijevnu, Stocu i Bijeljini i u nekim drugim mestima, a do okupacije 1878. godine bilo ih je ukupno 41. Na alost, o ivotu tih kola i o njihovu radu mi danas nemamo dovoljno vesti, isto kao ni o njihovim nastavnicima. Sve to se moe pouzdano utvrditi izneemo u ovim redovima.

Prve kole postojale su uz bogate crkvene optine, odnosno uz bogato varoko stanovnitvo. U svima varoima Bosne i Hercegovine, sve do danas, pravoslavni elemenat vrlo je malobrojan. Po statistici od 1910. godine on je iznosio i tada samo 19,92%. Znai, dakle, da je taj relativno mali broj po procentu mogao doi do nekog izraaja samo u veim mestima (Sarajevo, Mostar, Banja Luka) i da je, ako je hteo izdravati kolu i uitelje, morao biti imuan. To se i vidi. kole su se ponajpre razvile u onim mestima, gde je bio vrlo iv trgovaki promet, kao u Sarajevu, Mostaru i Lijevnu, i jaka zanatska proizvodnja. Pored toga, kole se, kako videsmo, razvijaju i uz mesta gde se nalaze eparhiska sedita, oevidno iz potrebe da se dobije pismeno svetenstvo. Sigurno s toga, to obinim prihodima s crkvenog tasa kola nije mogla biti zbrinuta i osigurana, javljaju se dosta rano kolski ktitori, koji ostavljaju manje-vie bogate legate za izdravanje kole za crkve. Neki dobri ljudi ak su sami podizali kole. Sarajlija Jovan Mileti sazidao je srpsku kolu u Trstu 1782. godine, a bogatim poklonima pomagao je i svoju sarajevsku optinu.

Nastavno gradivo nije poznato, ali po tom to se meu najstarijim nastavnicima nalaze kalueri, jasno je da je kolski tip odgovarao onom manastirskih kola. Svetovni uitelji pominju se tek u XIX veku u drugim mestima van Sarajeva. Zanimljivo je da se u Srbiji, pred Prvi Ustanak, navodi u Uicu jedan ajnianin, ebedija Jevgenije, koji je pored svog zanata, koji je u velikom radio, drao i kolu u svojoj sopstveno kui i decu besplatno itanju i pisanju uio. Sirotoj deci kupovao je knjige i hartiju za svoje novce.

Stari piro Zec, trgovac iz Mostara, koji je uio kolu u rodnom mestu etrdesetih godina XIX veka, opisivao mi je ovako. Plaala se kolarina gro na mesec; sirotnu decu, vrednu panje, uzimala je optina na svoj troak. U koli se uila bukvica i aslovac. Psaltir nije morao da ita svaki; to su mogli da ue samo prevashoditelni aci i oni koji e ii u popove. S pravoslavnima zajedno uila su i katolika deca sve do Okupacije, poto u Mostaru nisu imala svoje kole. Prvi uitelj, koji je doao sa strane u Mostar, 1846. godine, bio je neki Andre Pavasovi Dalmatinac upuen u taj grad verovatno od historiara Mostarca Dim. Milakovia ili ora Nikolajevia, zauzimljivog prosvetnog i nacionalnog radnika najpre u Zadru, pa posle u Dubrovniku. Taj oduevljeni mladi Andre unosi sasvim nov duh u kolu i na juri osvaja sva aka srca. On ita s decom mesto dosadnih asova i tropara narodne pesme, govori o historiji i pria im pripovetke. Mrska kola posta mi draa od najdrae igra, uveravao me dva-tri puta stari piro. Andre uvede i izlete s acima, gde ih je uio pevati i oduevljavati se.

Andre Dalmatinac ove rei pie:Pod moj barjak kome hrabro srce die,Porodi nas mati biti dika roduI vie svega ljubiti slobodu.

Kad je 1848. godine izbila maarska buna on je ostavio kolu i otiao u Vojvodinu sa dva mlada mostarska prijatelja, Aleksom eliem i Petrom uiem, i tamo je kao junak ostavio glavu. Sav je Mostar zaplakao za njim kao za najroenijim.

Drugog jednog isto tako oduevljenog uitelja, Aleksandra ukalovia, koji je iz beogradskog liceja doao da uiteljuje u Sarajevu, poetkom pedesetih godina, opisivao je njegov ak, g. Vladan orevi. Taj mladi ovek, koji je s najveom ljubavlju radio svoj posao i iz ije su kole izili nai najbolji ljudi onog vremena (docniji mitropolit Sava Kosanovi, Konstantin Hadi Risti, Simo ajkanovi, Gligorije Jeftanovi i dr.), bio je slian ovom Andri Dalmatincu i ostavio je isto tako svetlu uspomenu. ukalovi je u koli predavao mnogo to-ta to se ui u nioj gimnaziji, ili u drugim srednjim kolama, i koliko smo mi u toj koli mogli nauiti, najbolje se vidi iz ovoga: ja, koji sam bio samo tri godine u toj koli, kad sam se vratio u Beograd i poloio prijemni ispit za gimnaziju, primljen sam odmah u drugi razred, a Sava Kosanovi i Simo ajkanovi, koji su u toj koli proveli etiri godine, primljeni su u Beogradu odmah u Bogosloviju za redovne ake, i ako se onda primao u Bogosloviju samo onaj koji je svrio etiri razreda gimnazije.

Iz takvih kola u Sarajevu i Mostaru izlazili su njihovi aci sa godinu-dve dana ponavljanja kao gotovi uitelji za druge kole po Bosni i Hercegovini. Od takovih bijae jedan ore G. Govedarica, pria Luka Gri Bjelokosi, kome je zapalo u dunost da otvori kolu u Bijelom Polju, a im se je drugi naao za Bijelo Polje, on je otiao u Gabelu, u Klepce, te je tamo otvorio kolu. Otolen je otiao, ini mi se 1867. godine, u Draljevo u Gacko, te je tamo pouavao sinove prote Perie Popovia i jo nekoju djecu iz Draljeva, sve dok ga je zamijenio spremniji od njega Atanasije Anelopolj, a on sie u Metohiju mome ocu na zanat i ostavi se uiteljevanja. Atanasije Anelopolj bio je uitelj na Draljevu sve do ustanka 1876. godine, a te godine ode u dobrovoljce, te je kao podoficir poginuo na Javoru. Uitelja, koji nisu svrili nita drugo osim osnovnu kolu, bilo je po seoskim kolama u Hercegovini vrlo dugo, sve do poetka ovog veka.

Turske vlasti, po svojoj tradiciji, bile su u pitanju kolovanja nemuslimana bez ikakva interesa. Od Omerpainog vremena, odnosno od sredine XIX veka, i tim se pitanjima obraa vea panja, ali ne toliko radi kole, koliko iz straha od srpske propagande, koja je od dolaska na presto kneza Mihajla postala vrlo aktivna. U novi kazneni zakonik za bosanski vilajet objavljen 1870. unesena su bila tri lana, koja su se odnosila na kolu. Po njima, kola se mogla otvarati samo sa dozvolom vlasti; uitelji su morali biti nameteni sa pristankom huumeta (t. j. politike vlasti) i kolske knjige morale su biti pregledane i odobrene od dravnih organa. Tih godina poinju i prvi progoni srpskih uitelja i velizdajnike parnice; Serafim Perovi, Leontije i Jovan Radulovi iz Mostara; Kosta Vukovi i Vaso Pelagi iz Banje Luke; Teofil Petranovi iz Sarajeva stradaju radi svojih veza sa Srbijom.

Razvitak srpskih kola od 1860. do 1876. godine pomagan je znatnim delom iz Srbije. Knjige i novac dolazio je esto otuda, naroito za kole manjih optina. Neto priloga, preko ruskih konzula, pristizalo je i iz Rusije. Uitelji, meutim, bili su ili domai ljudi, obrazovani u srbijanskim uiteljskim kolama i bogosloviji, ili, mnogo ee, Srbi iz Vojvodine, Dalmacije i Hrvatske.

Katolike kole postojale su uz manastire, naroito uz tri najvanija, Fojnicu, Kreevo i Sutjesku. Ali je bilo kola i van manastira. 1783. godine dve sestre, Anelija i Marta Nekovi, ustupile su u Sarajevu svoju kuu za katoliku kolu i sirotite. U Lijevnu se pria da su krajem XVIII veka uili djecu svoju i svojih prijatelja dva brata Mato i Ivo Tadi, no prave kole nije bilo. Aktivnosti bosanskih franjevaca, koji su imali neke vrste kola u svojim parohiskim zdanjima, ima se zahvaliti da je pismenost kod njihova elementa bila dosta velika. Jo 1685. hvalio se Anton Gabeljak, kako ima dosta ena i obana koji znaju itati, to je donekle potvrivao i fra Stjepan Margiti. Uostalom, za to govori i tampanje knjiga Divkovievih i drugih i njihovo rasturanje kroz narod Bosne i Hercegovine. Za nepismeni svet, nesumnjivo, ne bi se niko izlagao tim trokovima.

Do 1785. godine, najvei deo bosanskih katolika, koji su hteli da se obrazuju kao svetenici, kolovao se po Italiji, a od tada prevlauje pohaanje austriskih, maarskih i hrvatskih kola. 10. januara 1785. godine javilo je ugarsko kraljevsko namesnitvo bosanskom biskupu da je Josif II odredio 107.700 forinti glavnice za vaspitanje bosanskih franjevakih klerika. Beka vlada je rado iz politikih razloga prihvatila molbe franjevaca, da se zavodi monarhije otvore za njihove pitomce. Najaktivniji bosanski franjevci posle toga dolaze iz Austrije. Takav je, na primer, biskup Avgustin Mileti, koji 1815. godine dade svojPoetak slovstva, jednu vrstu bukvara, i uvede za narodno prosveivanje metod slian analfabetskim teajevima. Fratri su okupljali decu, muku i ensku, uili ih pismenosti i sluili se pri tom biskupovom knjigom, koja je pored azbuke i brojeva imala i neto hrianskih pouka. Osim fratara te su teajeve drali i svetovnjaci. Mato Kusalo, pukar u Lijevnu, sabirao je u svom duanu decu i uio ih, verovatno po toj knjizi, itanju i pisanju. Slino je radio, isto u Lijevnu, i Franjo oli. Pisali su, veli jedan izvetaj, po papiru i tablici od javorovine i krukovine, te po rastopljenom vosku Pisali su lapiom (olovkom) i raspleskanim a zailjenim olovom. A da mognu vie puta na istoj daski pisati, ostrugali bi ispisano srom (staklom). Sjedili su na hasurama (ponjava od rogoza), a pisali su na koljenu ili klupici, koju bi svako dijete sebi donijelo. kolarina je kod ovih svetovnjaka bila pola cvancika, a kasnije itava cvancika na mesec.

Prvu pravu katoliku kolu podigao je oko 1823. godine kod manastira Tolise fra Ilija Starevi, jedan od vrlo radinih bosanskih franjevaca, koji je u svoje vreme igrao i vrlo vidnu politiku ulogu. U njegovoj koli bilo je mesta za 120 aka, ali je poseivalo obino od 5080. Njegov primer potako je i druge. 1830. godine uputila su tri franjevaka manastira molbu sultanu Mahmutu II, da mogu podizati i oni kole kao Grci i Srbi (more Graecorum atque Serviorum"). Verovatno da im u tom poslu ne bi bile pravljene velike smetnje, kao ni Stareviu, da su oni ozbiljno pregli na posao. Ali je od dvadesetih godina XIX veka franjevaki red u Bosni patio od drugih nevolja. Izmeu klerika vaspitanih u Italiji i onih vaspitanih u Austriji, odnosno Ugarskoj nastae borbe o prvenstvo, stvorie se dve stranke Talijani i Ugri i preko dvadeset godina trajala je ljuta raspra meu njima. Ugarski aci smatrali su sebe za sposobnije, tvrdei da su izali iz modernije ureenih i bolje organizovanih kola, i prebacivali su zastarelost i nii stepen nastave talijanskim uilitima. S tim u vezi, ali naroito pojaan linim motivima, javio se i sukob izmeu biskupa fra Rafe Bariia, apostolskog vikara u Bosni, i jednog dela bosanskih franjevaca, koje su vodili austriski prijatelji, fra Ilija Starevi i fra Marijan unji. Taj sukob izazvao je optu sablazan trajao je vie godina i doveo je jedno vreme dotle, da se podele ak i katolici Bosne i Hercegovine. 1843. izdao je bosanski vezir naredbu, da biskup Barii ne sme biti puten u Bosnu; a hercegovaki vezir Ali paa Rizvanbegovi oglasio je da gdi se god koji fratar iz Bosne u hercegovakom paaluku ufati, ima mu se glava osii. Spor se reio 1846. godine tako to je Hercegovina dobila poseban vikarijat i bila odvojena od Bosne; za hercegovakog vikara bi imenovan Barii, dok Bosna dobi drugoga. S tim u vezi je i osnivanje novog katolikog manastira u Hercegovini, na irokom Brijegu, koji je danas jedan od najlepih i najvanijih u celoj zemlji.

Kad je zavren taj spor poeo je ivlji pokret za osnivanje narodnih kola. 1847. godine pisao je fra Grgo Marti javno u novinama: Opomenimo se ja sada ja li ve nikada, kad ubojni nadak sa pei o klinu visi, a u Carigradu se za akademije kamen tee; kadno nas od Vraara i Crne Gore, od Velebia i Medvjed grada sestrice mile nae slatkim glasom kliu i vapiju. Nastojmo najprije; koliko je mogue mi sami po sebi djeicu malu barem u ove tri varoice okolo samostana naih u strahu bojem bukvaru pribliavati i na pero sviknuti. I, doista, jo te godine osnovano je pet kola. U varcarskoj koli fra I. Jukia bilo je 18 muke i 12 katolike enske dece i 17 pravoslavne, a meu tima i tri oenjena akona, koji e se zapopiti. U tim su kolama bili uitelji kapelani, a uili su decu itanju i pisanju latinicom i irilicom, veronauci i raunu. Te godine javila se misao da se u Sarajevu osnuje zajednika kola za pravoslavne i katolike, sa dva uitelja za ake jedne i druge vere. Ivan Juki, dobronameran i gotov da prihvati svaku novu misao, pisao je 1850. godine, kako bi uopte bila potrebna saradnja pravoslavnih i katolika za dizanje opte narodne prosvete i predlagao je za to osnivanje jednog kolskog fonda, u koji bi svak ulagao bar po 20 para godinje. Naivan, siromah Juki jo nije poznavao svoje sredine, ali je s razlogom slutio kako e mu se kazati da zida kule po oblacima. Meutim, katolici su 1853. godine, na svoju molbu, dobili od Austrije izvesnu stalnu godinju pomo za izdravanje njihovih osnovnih kola, a domalo je dola i pomo od francuske vlade. S tim novcima poela je odmah ivlja akcija oko podizanja kola na sve strane Bosne Hercegovina je due vremena bila iskljuena iz te potpore i pred Okupaciju katolici su imali u obe pokrajine 54 kole sa 2295 katolike dece.

Muslimanske kole u Bosni bile su i ostale, u glavnom, dosta primitivne i loe. U njima je prevlaivala verska nastava, esto sa mahinalnim uenjem na pamet itavih arapskih sura iz Korana, koje deca nisu nimalo razumevala. Uitelji, nedovoljno spremni, bili su bedno plaeni i bavili su se, pored kolskog rada, i drugim esto poniavajuim poslovima. U kolama je bilo vrlo malo pomonih sredstava za nastavu, naroito malo za predmete ireg kulturnog znaaja, kao historiju, knjievnost, zemljopis. kole su bile pripravne,mektebi, gde su se deca preteno uila veri, i gde je nastava trajala po dve-tri godine. Naim osnovnim kolama odgovarale surudije. Umedresamauile su softe (bogoslovi), a udarul-mualiminumualimi (uitelji). Godine 1869. bio je donesen jedan poseban kolski zakon, u kom su predviene i druge kole. Ali za provoenje tog zakona nije ostalo dovoljno mirna vremena, jer ubrzo nastupaju nemiri, ustanci i pree brige. A teko i inae da bi imao uspeha, jer je nastavni jezik imao biti turski i jer se vlada nije mnogo patila, da kolsko pitanje napravi doista jednim od ozbiljnih staranja i drave i drutva.

Pored osnovnih kola pravoslavni su osnovali, pomognuti od Srbije i prilozima iz Rusije, 1867. godine jednu vrstu bogoslovije u Mostaru, koja je godinu dana posle toga premetena u manastir itomilji. 1866. osnovana je bogoslovija i u Banjoj Luci. Za njeno osnivanje dao je sarajevski mitropolit Ignjatije 1000 dukata; sama ideja o koli potekla je, meutim, od tada vrlo oduevljenog nacionalnog radnika Vase Pelagia. U tu bogosloviju dolazili su aci od 1535 godina. Neki su bili i oenjeni, pa imali i djece kod kue. Profesori (uitelji) na bogosloviji bili su Srbi veinom iz Srbije i Austro-Ugarske (dva su bila roena Hercegovca) i to veim dijelom akademski obrazovani ljudi, koji su dolazili u Bosnu ne za kakvu svoju korist, da samo preive ili moda da se obogate, nego vie da pomognu narodu svome. Isti je sluaj bio i sa nastavnicima nove srpske sarajevske trgovake kole, prve prave nie srednje kole u itavoj zemlji. Tu se uilo, veli jedan Nemac, koji je 1869. posetio kolu i njenog glavnog predavaa, oduevljenog romantiara Bogoljuba Petranovia, od prilike ono, to se u prvim razredima nemake gimnazije ui. Za srpsku ensku sirotu decu osnovale su 1866. godine jednu vanredno lepo ureenu kolu dve plemenite Engleskinje mis Mjur Makenzijeva i mis Paulina Irbi. Mi na zapadu, pisale su one u svojoj knjiziPutovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi,moemo da ne oseamo da e se naih interesa ma na koji nain mnogo ticati budua sudbina srpskoga naroda, ispala ona dobro ili zlo. Ali opet, kad pogledamo kolike se i kakve simpatije obilato pokazuju prema nekim drugim gaenim narodima, onda teko da moemo odkazati nae potovanje i nae dobre elje narodu kojega su slobodan duh i jaina narodnoga ivota preiveli pet stotina godina strahovite patnje i borbe. Mis Irbijeva vodila je taj zavod, itavo vreme o svom troku, posle smrti svoje prijateljice (1874.), sve do svoje smrti (1911.), samo sa jednim malim prekidom za vreme bosansko-hercegovakog ustanka (18759). Svojim testamentom ona je svoje veliko imanje u Sarajevu ostavilaProsvetii Dobrotvornoj Zadruzi Srpkinja, da i na taj nain obavee srpski narod svojom velikom ljubavlju i dobroinstvom.

II

Za vreme austriske uprave Srbi su mogli sa najvie ponosa da ukau na svoj kulturni napredak, i na onakav kakav je bio. Jer sve to su stvorili bio je teak i neverovatno naporan plod njihova vlastitog rada. U svima kulturnim i nacionalnim ustanovama sve je, od poetka do kraja, poticalo gotovo samo od njih; i inicijativa i sredstva i itav rad; a za sve je trebalo voditi teku borbu i primiti veliku odgovornost. Borba nije bila uteena nikad i nikom; i to borba koja se stalno vodila sa monijim od sebe, sa itavim jednim reimom; i u kojoj je pojedinac za najplemenitije namere imao da trpi najljue progone. Svaka, najneznatnija, koncesija morala je direktno da se otima. I najneznatniji uspeh znaio je s toga vrlo mnogo u jedno vreme, kad se po nekoliko godina moralo pregovarati da se narodnim ustanovama moe dati narodno ime i kad se pevanje ma koje rodoljubive pesme smatralo kao zloin protiv javnog reda.

Na uspeh izgleda ponekad znatan naroito onda, kad se posmatraju relativnim brojevima. Do 1910. godine mi smo imali 115 svojih kola, koje su izdravane samo iz narodnih sredstava. Vlada je osnovala do tada svega 394 osnovne kole. Nijedna od srpskih kola nije imala ni pare potpore od vlade, dok su kole nemakih kolonista u Untervindhorstu, Kreki, Francjozefsfeldu i na drugim mestima bile obilato pomagane. Iako su imali svoje kole i njih izdravali, Srbi su morali da plaaju prirez i za vladine, komunalne kole i da tako snose dvostruke terete. Vladina namera bila je vrlo prozirna; ona je raunala da e srpski elemenat zbog tih i drugih razloga napustiti svoje nacionalne kole i prei u njezine, da se tamo vaspitava u posebnom bosanskom patriotizmu. Ta vladina namera pokazivala se i inae. Komunalne kole odmah su se otvarale tamo gde je postojala ili bila zapoeta koja srpska kola; predstojnici i drugi predstavnici vlasti esto su kuali svim moguim nainima da se deca iz srpske kole prevode u komunalne; a za sve to vreme stajali su po itavi drugi srpski srezovi sa jednom-dve ili nijednom kolom. U itavom u glavnom srpskom srezu bos. Novi, gde su bila 1910. 22063 stanovnika, postojale su u to vreme svega dve dravne kole. Slino i u Dubici. Sa 25823 stanovnika taj je srez imao isto samo dve kole. Meutim, kako smo ve ranije istakli, vlada je sa sistemom podizala kole meu katolicima. U preteno katolikom stolakom srezu, koji je imao 34563 stanovnika, bilo je 1910. 15 dravnih kola; a u ljubukom sa 42402 stanovnika 13. Ta je nepravda i nesrazmera bola oi i pokazivala na najotvoreniji nain pristrasnost uprave. Zakon o obaveznoj kolskoj nastavi donesen je tek 1910. godine, ali se nije mogao primeniti, jer je bilo sela koja ni na 610 kilometara nisu imala kole u svojoj blizini.

Zla namera bosanske vlade vidi se, dalje, i u ovom. Sve do bosanskog sabora, t. j. do 1910. godine, ona nije htela da otvori enske uiteljske kole u zemlji, nego je taj posao prepustila potpuno asnim sestrama, zna se iz kojih razloga. Iz kole asnih sestara izilo je do 1909. godine 246 uiteljica, meu kojima je bilo 39 Srpkinja. U muslimanske enske kole, kao i u erijatsku kolu, nisu nikako, i to s planom, upuivani nastavnici Srbi i Srpkinje.

Gimnazija i realki je u Bosni i Hercegovini bilo pre rata dosta malo: 5 gimnazija (Sarajevo, Mostar, Tuzla, Biha, Derventa) i 2 realke (Sarajevo, Banja Luka,). Postojala je, pored toga, jezuitska gimnazija u Travniku i franjevake u Visokom, Gorici i irokom Brijegu. U svim tim kolama (sem verskih) procenat aka bio je do 1910. godine od prilike ovakav: 38% pravoslavnih, 38% katolika, 15% muslimana, a ostalo otpada na druge veroispovesti. Veliki procenat katolika tumai se tim to su to bila dobrim delom inovnika deca, iji roditelji ive po varoima. Mali procenat muslimana dolazi otud, to oni zadugo nisu hteli da pohaaju srednje kole, neto iz nehata, a jo vie iz nepoverenja prema vladinim namerama. Pored gimnazija u zemlji je bilo 9 niih trgovakih kola i dve uiteljske.

Broj analfabeta iznosio je u Bosni i Hercegovini do 1909. godine 85,9%. Od 800.000 pravoslavnih u 1908. godini bilo je samo 351.962 uopte u mogunosti da pohaa kolu. Pored svega toga, sve do avgusta 1910. godine, vlast nije dozvoljavala odravanje analfabetskih teajeva ni svetenicima, ni akademiarima, pa ak ni doktorima filozofije.

Kao iva potreba da se stvori jedna solidna organizacija za nau ukupnu kulturnu politiku, koja e, pored ostaloga, koliko mogne paralisati i ispravljati grehe i zle namere slubene politike, osnovano je 1902. godine drutvoProsveta. Njegovi poeci bili su skromni, ali ipak ne bez programa za dalju budunost. Poticaj za osnivanje dala je nevolja naih studenata u Beu i Gracu, koji su voleli gladovati i muiti se, nego ui u obru Kalajevih obaveza, da se, pritezani sve jae, s planom vaspitaju za austriski inovniki mentalitet. Organizovana s poetka kao potporno drutvoProsvetase brzo i sistematski razvijala sve vie u jednu pravu kulturnu ustanovu, obuhvatajui iri krug rada i postavljajui sebi sve novije ciljeve. Ve druge godine po svom osnivanju, elei da pomogne jaanje naeg malobrojnog graanskog stalea,ProsvetaprimaPrivrednikovprogram i svu brigu oko nabavljanja i opremanja egrta. Razvijajui taj korisni rad sve vieProsvetaje pomogla, da se stvori itava jedna nova organizacijaPrivrede, koja se posle izdvojila kao zasebna ustanova. Do osnivanja te organizacije,Prosvetaje radila i na stvaranju zemljoradnikih zadruga i na obrazovanju njihovog saveza. Pored toga, ona je obilato pomagala sokolski i pobratimski (apstinentski) pokret.

U svom pravom radu, u irenju prosvete i spremanju prosvetnih radnika,Prosvetaje uinila neverovatno mnogo. ta je ona znaila u zemlji pokazuju ove brojke: do 1902. godine Bosna i Hercegovina imale su svega 29 fakultetski obrazovanih Srba pravoslavnih; a od te godine, od osnivanjaProsvetepa do 1912. godine, njenom pomou je svrilo 39 pravnika, 17 filozofa, 5 lekara, 5 veterinara, 12 tehniara, 5 ekonoma i 3 farmaceuta i 6 iz ostalih struka; to znai 92 oveka samo na velikim kolama. Polovina toga broja ne bi se dostigla da su ti pitomci ekali na stipendije od vlade, koja nas je osetno zapostavljala. Treba samo znati da je od stipendija ilo katolicima, kojih je u Bosni u pola manje nego pravoslavnih, 281.257, a pravoslavnima 243.528 kruna i da je za verske i kolske potrebe davano katolicima 234.886 kruga, a pravoslavnima 178.574 pa da se vidi kako je manjina s planom podizana na tetu veine. Pored ovog pomaganja aka na visokim kolama,Prosvetaje pomagala i ake srednjih kola. Tu je, uz saradnju dobrotvornih zadruga Srpkinja, odnosno sada Kola Sestara, sa njihovim akim trpezama, dola na srenu misao da osniva konvikte, kojima e mnogim acima olakati mogunost za kolovanje, a pomou kojih e nad svima dobiti bolji nadzor i vie uslova za sistematskih vaspitanje. Pored toga, ona je izdavala bukvareve za nepismene i proturila ih u 50.000 primeraka i organizovala analfabetske teajeve sa nagradama za predavae. Posle rata, s uspehom razvija predavanja u narodu i kree jednu dobru knjinicu, knjiga za narod. Najposle, ona je prva poela organizaciju narodnih knjiica po selima i varoima i stvorila je jo 1911. godine svoju korisnu i dobro poseenu Srpsku Centralnu Biblioteku u Sarajevu.Prosvetaje, kao to se vidi, bila prava matica celog naeg kulturnog rada u Bosni i Hercegovini, ak glavna arterija naeg javnog ivota. Jedan od glavnih i najrevnosnijih radnika u njoj bio je g. Vasilj Gri. Bosanska vlada je s posebnom pakou pratilaProsvetinrad i ometala ga gdegod je mogla. 1915. godine, glavni asnici drutveni stavljeni su pod sud; drutvo je oglaeno za veleizdajniko i celo mu je imanje bilo konfiscirano, a tako korisni rad obustavljen. Posle rata obnovljenaProsvetaje pokuala da proiri svoj rad na celu kraljevinu, ali sve do danas nije naila na pravi odziv. U Bosni, meutim, gde je njen rad samo po dobru zapamen, to je jo uvek prva i najvanija organizacija, sa preko 20.000 lanova.

Prosvetinrad dao je obrazac i drugim elementima u Bosni i Hercegovini, da osnuju lina drutva. Hrvati su dobili svojNapredak, a muslimaniGajret. Sva ta drutva imaju, u glavnom, isti program kao iProsveta, samo im je aktivnost vie suena, jer su naili na manji odziv u narodu nego ona. Za muslimane se ne moe rei da im je ovako jedno drutvo bilo manje potrebno nego pravoslavnima, ali je kod njih, na alost, interes za kulturna pitanja bio dosad, kod irokih masa, uvek od sporednog znaaja.

III

Naunog rada u zemlji bilo je relativno malo. Sve do austriske okupacije nedostajali su osnovni uslovi za to. Ne samo da nije bilo naunih zavoda, koji bi pomagali i traili prouavanja, nego nije bilo pravih mogunosti ni za privatan nauni rad. Nedostajala je pre svega potpuna lina bezbednost, naroito na putovanjima, a posle i potrebni interes sredine za takve stvari. Jedini pokuaji, koji su injeni to je ve pomenuti historiski rad nekih franjevaca u XVIII veku i nastojanja nekih hoda i druge uleme kod muslimana da tumae i prouavaju, ponajvie na turskom jeziku, razne istonjake tekstove.

Veina Bosanaca muslimana, koja se istakla svojom linom vrednou bilo u knjievnosti bilo u nauci, delovala je ponajvie u samom Stambolu, u srcu drave; a mali je broj ostajao u zemlji osuen na sve tegobe, koje nedovoljno razvijene pokrajinske sredine stvaraju ljudima eljnim da rade sa punim aparatom i na irim osnovama. Meu prvima hvale naroito nekogSudiju, rodom iz sarajevske okolice, koji je iveo u XVI veku. On je, kae g. Safetbeg Baagi, najpopularniji Bonjak meu turskim piscima. Bosna se moe ponositi da je Turcima dala najboljeg i najvjetijeg komentatora i tumaa perzijskih klasika. Meu drugima, koji su delovali u zemlji, spominju Hasana Kafiju iz Prusca (umro 1616.), uenog bogoslovskog pisca i komentatora, asketu i junaka. Nosei mesto koulje kostret, drei postove, napadajui dervike opsenare, a inei dobro obema rukama, on je, u tradiciji istonjakih verskih radnika, bio iv primer svojih verskih teorija. Strogi asketa nije trpio svirke ni pjesme bojei se da mu ne razdrai ivce i sav se predao svojim verskim razmatranjima. Kao jedno od njegovih najboljih dela smatra se spis o turskoj dravi,Temelji mudrosti o ureenju sveta, napisan na arapskom jeziku, a preraen na turski po izrinoj elji sultana Muhameda III. Po roditeljima je poreklom Bosanac, a umro je kao inovnik u Bosni (1650.) hvaljeni turski historiarPeev(Ibrahim paa Alajbegovi), koji je napisao historiju Turske od poetka Sulejmana Velikog do kraja Murata IV (15201640). Mostarac Mustafa Ejubovi, poznat pod imenomehjujo(16501707), bio je neto preko petnaest godina u Carigradu, gde je postao nastavnik i vrlo cenjen komentator. Na njegova predavanja jatomice su dolazili" sluatelji i van njegove kole, jer je znao priroenom vjetinom i govornikijem darom razloiti najtea temata. Kraj ivota proveo je kao mostarski muftija, nalazei, na neki svoj nain, da vjetar Svemilostivoga dolazi od Hercegovine. U XIX veku od izvesne je vanosti SarajlijaSalih Muvekit, pisac jedne hroniarske historije Bosne od dolaska Turaka. Druga lica, kojih uostalom nema mnogo, nisu uspela, da svojim radom ouvaju neki naroito dostojan pomen.

Kod bosanskih franjevaca bilo je neto interesa i za izvesne naune stvari, ali dela koja su objavljivali ili su obine upute za iroki puk i poetnike ili dosta naivni diletantski pokuaji. Najaktivniji je bioMarijan unji, koji se bavio, pored knjievnosti, jo i filozofijom, historijom i filologijom. Od poetka XIX veka javio se izvestan filoloki interes iz isto praktine potrebe. Tad se kod katolika mesto irilice stala uvoditi latinica, i to, razume se, nije ilo bez tekoa. Jo 1782. tuio se fra Marko Dobreti, kako je muno s tuim slovima u na jezik upisat svaku re po svojoj naravi, jer u Latina nejma onoliko slova koliko bi se otilo za mo pisat podpuno i uprav u na jezik. Svaki pisac pravio je, s toga, razne kombinacije slova na svoj nain, da bi mogao izraziti one glasove za koje nije bilo prostih slova u latinici. Pometnja je bila vrlo velika i otsustvo jasno utvrenih pravila i naela osealo se svuda, a naroito u koli. Prvi pokuaj da se pisanje tom azbukom dovede u red, izveo je u Bosni fraAndrija Kujundi, a nalazi se u spisu njegova prijatelja fra Stjepana MarjanoviaInstitutiones grammaticae latinae idiomate illyrico(1821.). Dosta ueni fratar uveo je izvesne diakritine znakove, n. pr. zai rza samoglasnor, pojednostavio je pisanje drugih nekih glasova, ali je ipak zadrao dosta sloenih slova, koja su nesumnjivo oteavala pismenost. Njegov pravopis, kojim su tampane neke kolske knjige, bio je usvojen u Bosni i trajao je sve do pedesetih godina, kad je, posle izvesne borbe, ponekad otre, bio potisnut od Gajeve reforme.

Kod pravoslavnih, moe se mirno rei, naunog rada u to ranije vreme nije uopte bilo; ne ak ni onakvog kakav su negovali bosanski franjevci.

Posle Okupacije uputilo se u Bosnu i Hercegovinu vie stranih nauenjaka da ponu studije i otkria u tim nauno nimalo eksploatisanim zemljama. Nekoliko stranih muzeja, a meu prvima beki, petanski i zagrebaki, pourili su isto tako da za svoje zbirke dobiju to vie materijala iz tih oblasti, za koje se znalo da moraju imati svakovrsnih muzejskih objekata. To naglo interesovanje za bosanske stvari i ta jagma za predmetima iz ovih oblasti dade povoda aktivnijim ljudima tadanje bosanske birokratije da i sami obrate panju na pitanja te vrste. Ve 1880. javlja se misao, da se u Bosni osnuje arheoloko drutvo i stvori muzej, i to, kako veli jedan tadanji izvetaj, izrino zbog toga da se dragocjene nae starine ne raznose po tuini. Stvar tada nije uspela i trebalo je da prou jo tri-etiri godine, dok se prilike neto srede i dok potsticaj za rad ne doe od ire javnosti. Centralna beka komisija za istraivanje i uvanje spomenika bila je organizovala svoj rad i u Bosni i Hercegovini, i to, kako se danas zna, sa dobrim uspehom. To je dalo povoda i nekim drugim stranim drutvima da ponu slian rad i neizbeno suparnitvo u tim stvarima nije moglo ostati bez posledica. U javnosti poee da izbijaju razne optube i prebacivanja i najzad protesti, to se to uopte dozvoljava. To oivi staru misao i dovede 1885. do njenog ostvarenja. U Sarajevu bi osnovano jedno drutvo sa zadatkom da pored historiskog stvori i prirodnjako odelenje jednog prirodnjakog muzeja. Ministar Kalaj eleo je i proturio u drutvena pravila, da muzej ne bude isto nauna, nego ujedno i privredna ustanova; da bude ne arheoloko prirodnjaki, nego umetniko-obrtni. Ne sporei vanost ovog drugog, nama je danas milo to su osnivai muzeja ipak u radu ostali pri svojoj prvoj nameri. Za muzejski rad drutvo je odmah nabavilo dva mlada inovnika; za historiski deo g. iru Truhelku iz Zagreba, a za prirodnjaki Otmara Rajzera iz Bea. 1. februara 1888. novi muzej bi otvoren i proglaen kao dravna ustanova s imenom Zemaljskog Muzeja. Od tada on se irio i razvijao, bogatei se ogromnim nalascima pri iskopavanjima i sistematskim sabiranjima, i danas je nesumnjivo najbogatiji muzej cele nae kraljevine. 1913. preseljen je u nove svoje prostorije, u pet velikih paviljona, koji su isto tako najlepe muzejske prostorije cele drave. Austrija je vrlo dobro znala ta znai za utisak kod stranog sveta jedna sjajno ureena kulturna ustanova kao to je muzej, u koji po pravilu uvek dolazi kulturniji deo putnike publike. U nas se nekad sa ironijom i moda sa neto prava govorilo da su to potemkinska sela; samo, kamo sree da ih je ostalo vie!

Kao organ muzeja krenut je 1889. godine njegovGlasnik, koji izlazi irilicom i latinicom sve do sada. Njegovom pojavom osetno se poeo jaati interes za sam zavod i na strani i u samom narodu. Njegovi saradnici su ponekad ljudi od najveeg imena u naoj nauci, kao Mikloi, Jagi, Jireek, Ruvarac i dr; a ima i itav niz ljudi iz naroda. Da rezultate svog naunog rada saopti i irem krugu evropskih strunjaka, krenula je uprava muzejaWissenschaftlicshe Mittheilungen aus Bosnien und der Herzegovina(18931916., 13 knjiga), u koje su ulazili svi vaniji lanci izGlasnikau nemakom prevodu. itavom radu Zemaljskog Muzeja mogu se initi mnogi i vrlo opravdani prekori; jedan od najglavnijih mi smo ve napred istakli u poetku naeg historiskog pregleda. Ali je jedno van spora. Njegovim vie nego tridesetogodinjim radom muzej je uspeo da pribere ogroman i u nekim disciplinama sme se slobodno rei gotovo nepregledan materijal. Njegovi glavni nauni radnici (. Truhelka; Karlo Pa, danas naslednik Jireekov na bekom univerzitetu; Fridrih Kacer, geolog; Otmar Rajzer i dr.), istina sve stranci, uradili su vrlo mnogo za prouavanje nae zemlje, osvetili su itave periode nae prolosti i dali, u mnogom pravcu, vrlo solidne osnove za dalji rad. Kao nauni zavod muzej je bio dostojan svake panje i stekao je vrlo lep glas i kod nas i na strani.

Drugu naunu ustanovu osnovao je Karlo Pa 1908. godine. To je Institut za ispitivanje Balkana. Nalazei da je Balkanska Komisija beke akademije bila daleko od neposredne akcije i suvie glomazna i strogo akademska, a voen uz to izvesnim linim i politikim motivima, Pa je stvorio jedan zavod sa neto skromnijim pretenzijama. On je nastojao, da prouavanje Balkana poveri i ljudima, iji rad ne mora biti akademskih osobina, ako je samo svestan i vren na terenu sa linim ispitivanjima. eleo je osim toga da prevodima, izvodima i referatima o delima domaih nauenjaka upozna strani svet, u prvom redu nemaku publiku, na ijem je jeziku pisao, sa radom i rezultatima postignutim ve na Balkanu i da na taj nain olaka tamo dalje studije i omogui pravilnije shvatanje onog, to pojedini balkanski narodi misle i oseaju. Ali u prvom redu interes toga zavoda, iz dobro poznatih razloga, bee posveen Albaniji. Vie od polovine onog, to je Institut uradio i objavio za vreme svog trajanja, bilo je za prouavanje ove pokrajine; za sve druge zemlje i narode Balkana bio je interes jasno drugostepeni. U ovom zavodu sastavljena je nesumnjivo kod nas najpotpunija biblioteka o Albaniji i Crnoj Gori, kao i vrlo lepa zbirka orijentalskih rukopisa. Spremajui i jedan sistematski knjievni arhiv, Institut je 1909. otkupio celu radnu sobu Silvija St. Kranjevia, zajedno sa bibliotekom i svima rukopisima i arhivom. Serija izdanja ovog zavoda bile su posebne knjige, izdavane jo od 1904. godine, pre pravog osnivanja Instituta. Objavljivane su pod zajednikim nazivomZur Kunde der Balkanhalbinsel. Od njih je izilo 27 spisa u tri odelenja; a) putovanja i posmatranja, b) izvori i ispitivanja i v) inventari i bibliografije. Narodno Vee 1918. godine obustavilo je rad tog Instituta, nalazei da je malo sluio interesima Bosne i Hercegovine i da je njegovo delovanje, pored nae dve akademije, potpuno izlino.

Trea nauna ustanova u Bosni i Hercegovini je Geoloki Zavod, koji je bio pod upravom nedavno umrlog Fridriha Kacera. On je u vezi sa Zemaljskim Muzejom i nema svojih izdanja.

Inae, van Sarajeva i tih zavoda sa njihovim bibliotekama, u itavoj zemlji nije bilo vie nijednog mesta gde se nauka negovala i gde se nauno dalo raditi. Ni u jednoj varoi Bosne i Hercegovine nije bilo biblioteke, koja je, bar preoba, mogla posluiti za sistematskog traganje ma u kom pravcu. Nijedna ak nije imala ni svoje serije naih poznatih knjievnih i naunih drutava, kao ni bar glavna dela lepe knjievnosti. Najlepa biblioteka, koju sam vidio, to je ona u manastiru Fojnici, ali i ona ima vie znaaj starine i izdaje u mnogom za dela od druge polovine XIX veka. Tek 1911. stvorena je Srpska Centralna Biblioteka, ali i ona, prirodno, u Sarajevu. U pokrajinskim mestima to nepovoljno stanje traje sve do danas i mnogim mladim ljudima, punima volje za rad, ubija prvu energiju i skree ih na poslove koje oni nisu eleli i koji im, moda nikada, nee davati onu lepu radost unutranjeg zadovoljstva sa zanimanjima koja bi najvoleli.

Ipak, u novije vreme, Bosna i Hercegovina dale su nekoliko naunih radnika, obrazovanih ponajvie na stranima univerzitetima, koji su se primetili sa dosta dobrih i priznatih studija i rezultata. Od njih je jedini Jevto Dedijer, izaao iz kole g. J. Cvijia, danas meu pokojnima; ostali, kao Vladislav Skari, historiar i kustos Zemaljskog Muzeja; anatom Drago Perovi; fra Julijan Jeleni, istraiva prolosti franjevakog reda; dr Risto Jeremi, ispitiva bosanskih naselja i njihovih higijenskih prilika; dr. Uro Krulj eugeniar; i nekoliko drugih, starijih i mlaih, jo su u punoj snazi i rade sa ljubavlju na svom poslu.

IV

Topal Osman paa doao je za vezira bosanskog 1860. godine za izrinim zadatkom, da, posle Pariskog Kongresa i Hatihumajuna, uvede u zemlji itav niz reforama i kulturnih ustanova i tako otupi sve otrice napadaja na zastarelost i zaostalost turske uprave. On se, doista, sa svoje strane trudio da odgovori tekoj dunosti i njegovo vezirstvo donelo je zemlji osetan napredak. Meu ostalim stvarima, koje je krenuo, bee i kupovina vilajetske tamparije u Sarajevu 1866. godine, prve u itavoj Bosni i Hercegovini posle vie od tri stotine godina iza starih srpskih kaluerskih tamparija kod nas, u Goradu i Mileevu.

Uz tampariju krenut je i slubeni nedeljni listBosna, na turskom i srpskom, sa arapskim i irilskim slovima. Prvi broj lista izaao je 16. maja 1866. i obratio je na se, sasvim prirodno, optu panju. To je bio privi list takve vrste u Bosni i zanimljiv znak nekih novih pokuaja. Iste godine poeo je izlaziti iBosanski VjestnikI. Soprona, kao nezavisan politiki list, ali nije mogao da se odri. Srbi se nisu slagali sa njegovim nainom pisanja, nalazei da nije dovoljno u ondanjem omladinskom duhu, a drugi ga u zemlji ni onako nisu itali. Posle dve godine, 1868. godine, pokrenuo je Mehmed air Kurtehaji, na ukastom papiru,Sarajevski Cvjetnik, pouno-politiki list sa dosta zanimljivim sadrajem. U narodu je list radi svoje boje zvatutim. Pored tih listova u Sarajevu, pokrenut je i u Mostaru listNeretva, ali, na alost, od njega ne samo da nije ouvan ni jedan komplet, nego ak i nijedan primerak.

Kupujui tampariju i pokreui list Osman paa je imao posebne namere. On je eleo da pod svaku cenu istisne knjige i novine, koje su dolazile iz Srbije, i koje su, po njegovu uverenju, samo sluile srpskoj propagandi. On s toga nareuje da se u vilajetskoj tampariji tampaju svi udbenici za kole u Bosni i Hercegovini, a one iz Srbije prosto zabranjuje. Fra Grgo Marti u svojimZapamenjimapria, na dva-tri mesta, poblie, kako je Osman paa kao dubok politik iao za tim, da srpstvo svakom prilikom oepi. Ali takve mere nikad i nigde nisu donele eljene rezultate. Sa ponosom pisao je tih godina sarajevski trgovac, Kosta Hadi-Risti, koji su sve uzorci radi kojih e sva turska nastojanja ostati uzaludna. Meu ostalim on pominje to se knjige sve vie itaju, to sad imadu u Bosni bolje kole i to je oigledce osmanstvo u opadanju, a srbstvo u napretku, ako Bog da".

Druga tamparija osnovana je u Mostaru 1872. godine. Osnovao je don Franjo Milievi, a pomagali su ga hercegovaki franjevci. Sluila je uglavnom prvih vremena za tampanje kolskih knjiga i lokalnog kalendara.

Prve srpske tamparije, u Sarajevu Riste J. Savia i u Mostaru Vladimira Radovia, osnovane su tek iza Okupacije 1890. i 1891. godine.

Knjiare u itavoj Bosni i Hercegovini nije bilo nijedne. U starije vreme knjige su dobivane dobrim delom sa strane; za pravoslavne su stizale ponajvie kao pokloni iz Rusije, a za katolike, u manjoj meri, od rimskog kolegija Propagande. Za neke knjige navodilo se, ipak, gde se mogu nabaviti. Tako na pr. uOgledalu duhovnomiz 1628. stoji da se moe dobiti kod izdavaa Marka Ginama u Mlecima i u Sarajevu pri gospodinu Ivanu Padilju u Latienek". USvetnjakufra Filipa Lastria (1766.) stoji, da se knjige prodaju u Splitu kod Marka Mandia urije, inae u Bosni, u sutikom manastiru ima ji. Oskudica knjiga bila je, meutim, vrlo velika. Vuk Popovi pisao je 27. juna 1853. Vuku Karadiu: Viao sam pri pogrebu e po tri popa iz jednog trebnika itaju opijelo! I bez slubenika na pamet, e pop slui leturiju itd. Ledeniani imaju dvije crkve, i u njima nemaju ni jedne druge knjige, osim ove jedne srbulje. I to je tako bilo u Boki Kotorskoj, koja je u kud i kamo pogodnijem poloaju nego Bosna i Hercegovina. Tuei se na tu oskudicu knjiga pisao je Gerasim Zeli u svomitiju, kako se jot do danas nije u Dalmaciji naao koji trgovac Srbin da trguje s knjigama ili barem ako ne s drugijem, a ono s pravilnijem crkovnijem".

Knjiare zamenjuju, donekle, vredni poverenici. Smatrajui rasturanje knjige za korisnu i nacionalnu dunost izvesni svetenici, uitelji ili prosveeniji trgovci kupe u svojoj sredini prenumerante ili pretplatnike za pojedine knjige i tako ih unose u narod. U Sarajevu i Mostaru rasturala se tako po neka desetina knjiga, ali samo onih koje su ma po em podesne za iri krug. Tea lektira i vie knjievna ila je dosta ravo.Serbski Narodni Listtuio se 1839.: A kad e se osam tisua knjigaLetopisarasprodati? Pomagaj brao! A ko e ji kupovati, kad itave provincije za njega ne znadu, koje bi najvie znati morale, n. pr. Bosna. Otvarajui svoju knjiaru u Beogradu 1851. Milo Popovi nadao se da e moi organizovati prodaju knjiga i u Sarajevu i Mostaru i Jovan Gavrilovi pisao je o tom Vuku Karadiu s puno nade. I, doista, od druge polovine XIX veka, knjige ulaze u Bosnu i Hercegovinu u veem broju i vie se trae. U tom pogledu mnogo ine mladi aci, ponajvie bogoslovi i uitelji, koji pristiu iz Srbije i Vojvodine.

V

U starija vremena nesumnjiv kulturni elemenat naih zemalja behu trgovci. Oni su prvi, jo u najdavnije dane, pred svitanje istorije, poinjali veze izmeu sveta van Bosne sa stanovnitvom tih zemalja; pokazivali mu nove predmete stvarali mu nove potrebe, razvijali mu nove vidike. Kasnije, neposredno iza rimskog vojnika dolazio je rimski trgovac i sa svoje strane znatno doprinosio, da se pojaa kulturni interes ljudi, s kojima su dolazili u dodir. U Ljubomiru je naeno devet komada zlatnih novaca cara Konstantina Kopronima (741775.), to je dokaz da je i u ta veoma mutna vremena VIII veka odravan promet izmeu bosanske unutranjosti i ostalih delova carevine. Posle te trgovake veze bivaju sve ivlje. Novi dalmatinski gradovi, Dubrovnik i Spljet, diu se u glavnom kao trgovaki posrednici izmeu svog zalea i prekomorskih strana. U trgovakim ugovorima sa susednim vladarima oni gledaju naroito to ini Dubrovnik da to vie povlastica dobiju za svoju robu i svoje trgovce, koji se razilaze po svima vanijim mestima.

Razvitkom rudarstva u Srbiji XIII, a u Bosni XIV veka, trgovake veze postaju jo tenje, a uticaj stranih elemenata jo vei. Bosna nije imala kapitala za eksploataciju svojih rudnika i ustupala ih je obino Dubrovanima i Mleanima. Ovi su na izvesnim vanijim mestima obrazovali svoje prave kolonije i razvili itave male varoi, u kojima njihovi ljudi rade na veliko. Za vreme borbe oko Srebrenice 1426. godine Dubrovani su se tuili da su njihovi trgovci pretrpeli tamo na 50.000 dukata tete.

I glavni radnici u rudnicima behu stranci, ponajvie Sasi, koji dolaze u Srbiju i Bosnu u glavnom iz ili preko Ugarske. To behu veinom katolici. Nije s toga udo, to se upravo uz glavne rudnike zemlje podiu i glavni katoliki manastiri: Kreevo, Fojnica, Olovo. U Kreevu se nalazi ak i jedan kraljev dvor, a Fojnica postaje jedno vreme glavno trgovako mesto Bosne. Srebrenica, iskoriavana jo za vreme Rimljana, bee najvei rudarski i trgovaki grad itava podruja izmeu Save i Adrije. Prvi put se pominje 1376. kao ivo mesto sa velikim dubrovakim naseljem. U njegovoj blizini do danas se odrao naziv mesta Sase (drugi nedaleko u viegradskom srezu), ali sad sa preteno muslimanskim i mlaim stanovnitvom. I u Zvoniku, kasnije prozvanom Zvorniku, nalazila se u XV veku dubrovaka kolonija i katolika crkva. Ban Tvrtko ustupio je srebrni rudnik Ostrunice (kod Fojnice) Sasinu Hanusiju Petroviu pod uvetom stalnog darivanja, a taj je stvorio drutvo da ga iskoriava. Koliki je bio uticaj tog stranog saskog elementa vidi se najbolje po tom, to je u rudarskoj terminologiji prevlaivao nemaki izraz kroz itav Srednji Vek. Nemaki tehniki izrazi nalaze se i odravaju ak i u turskim rudarskim zakonima: sr. vark Gewerk, kluhta Kluft, lag Schlag, lakna Schlacke, hutman trajbar, rot odRost(sr. rote srebro preieno, eeno srebro),afariodSchafferitd. Sulejman Veliki izdao je posebnu naredbu, da se kao i prije u majdanima vrisaski zakon". I prvi zlatari i kovniari novca bili su stranci. To se vidi po kalupima, koji su potpuno dubrovakog tipa, dalje po latinskim natpisima na novcu i najzad po pogrekama u narodnom jeziku. Prvi novac za Bosnu Mladena ubia oponaa prosto mletake groeve. Koliko su bosanska mesta bila puna tog tueg trgovakog elementa vidi se vrlo dobro iz jednog sarajevskog dokumenta, pisana za turske vlade, 1581. godine. U njemu, meu potpisima ljudi sarajevske katolike kolonije ima ih ravno polovina, koja se belei talijanski i latinski; a neki ovani Busni izrino kae da je iz Mletaka.

Ali dosta rano i mnogi ljudi iz Bosne i Hercegovine silaze u Dubrovnik i Spljet, da prodaju svoje sirovine ili kupe potrebne stvari, naroito so i ito. U XV veku ima vie spomena o bosanskim ljudima, koji trgovakim poslom idu i u Mletke. Oni tamo imaju prilike da vide i uju mnogo stvari, o kojima kod svojih kua nisu ni pojma imali. Radi svoje neukosti i nepoznavanja sveta nai ljudi u razvijenijim sredinama postaju ponekad i predmet podsmeha. U DrievojNoveli od Stancajedan mladi predstavlja se Stancu, Vlahu, da bi bio verodostojniji, ovako:

S Gacka sam trgovac, govedi trgujem,vri mi pritio lonac, duan se ne ujem;putujem na suho, more mi drago ni,spim s uha na uho, zlo mi se i ne sni.

Pored toga, dobar deo mladia iz Bosne, a naroito iz Hercegovine, silazio je u Dubrovnik, da tu ui zanate i da bude egrt i pomonik kod trgovaca, pa da posle, ma se i ne vratio kui, odrava veze sa svojima i utie na njih. Trebinjski knez Brajilo Tezalovi, jedna zanimljiva linost XV veka, dobar deo svoje mladosti proveo je u Dubrovniku i nauio podosta od dubrovakih osobina, koje posle zna da upotrebljava i protiv njih. Takav sluaj bio je s podosta lanova hercegovakih vlasteoskih kua u Srednjem Veku. Kasnije, taj priliv Hercegovaca i Bosanaca u Dubrovnik i primorska mesta biva sve vei. Neka od slavnih imena dubrovake kulturne historije hercegovakog su porekla, tako n. pr. porodica Ruera Bokovia, pa uveni biskup uro Dobreti, pa Ohmuevii, Kordii, Vojnovii i dr.

U XVIIXVIII veku dobar deo dalmatinskih trgovaca potie iz Bosne i Hercegovine. Jedan deo, naroito trgovci iz Sarajeva i Mostara, ili su tamo sa ve prilinim kapitalima i duim iskustvom, da razgranaju svoje veze i steknu jo veih izgleda za rad. U pojedinim mestima oni su brzo izlazili na glas svojom aktivnou, eljom za prosvetni napredak, izvesnim portvovanjem i ivom nacionalnom sveu. Najbolju svedodbu o njima dao je Dositej Obradovi. Neto smo od tog ve naveli; a ovde sad da potsetimo na njegovo pismo iz Klasena od 28. avgusta 1788. Tu on pominje Sarajlije trgovce u Zadru, koji ga mole da im nedeljom propoveda u crkvi i mog ljubimog Lazara Slavujevia Mostarca i kazuje da mu nije mogue slovom njiovu blagost i dobrotu opisati. U Trstu je pominjani Sarajlija Jovan Mileti podigao srpsku kolu i uinio najvie da se iz grkih ruka otkupi tamonja pravoslavna crkva. Pored njega se istie Jovan Kurtovi iz trebinjske okoline, poznat i kao dareljiv ktitor manastira Dui. Tu su uvene trgovake i dobrotvorske kue Mostaraca Opuhia, kuljevia, Aniia i dr. i Sarajlija Besarovia, koji su doneli u Trst ak i jednu lanu povelju despota Stevana izdatu toboe nekom njihovu pretku kao pervom poglavici grada Srebrenice. Dimitrije Milakovi, poznati historiograf Crne Gore, rodom je iz Mostara, a stariji mu brat Jovan bee trgovac u Trstu i Dubrovniku. Iz Hercegovine je poticala uvena porodica Vladislavia, iz koje se toliko istakao u doba Petra velikog Sava Vladislavi, iji se otac bavio u Primorju prodavanjem koa. Rodom iz Bosne behu i dva narodna dobrotvora XIX veka, Risto Tuzli i Konstantin Vukovi, tvorac dubrovake danas zamrleMatice Srpske. Meu znatne dobroince, koji za promicanje srbsko-narodne prosvete u Dalmaciji plemenita sredstva i nain ostavie ubraja se ibeniki graanin Petar Kovaevi Mostarac. U Skradinu je itava mala kolonija takvih doselica, meu kojima se istiu dobrotvori senjske crkve Sarajlije Mio Ristivojevi i Stjepan Sorkovi; u Spljetu imaju veliku radnju Sarajlije Dimitrovii i Vukovii, ktitori manastira Studenica.

Osim u Primorje i pomalo u Italiju, trgovci iz Bosne i Hercegovine ili su od XVIII veka i na hrvatske, maarske i austriske pazare, ali ponajvie u Osijek i Budim. Jedno vreme bila je trgovina s koama veoma razvijena u celoj zemlji, a naroito u Sarajevu. Sarajevske urije prodajui svoju robu, uvenu jo od starih vremena, dopirale su i preko granica Austrije i bile vrlo esti gosti u Lajpcigu.

Ali, naroito zanimljiva behu njihova putovanja na istok, u glavnom u Carigrad. Radi nesigurnosti na putu ilo se uvek u velikim grupama, karavanski. U hanovima, gde ih je zaticala no, bila su stecita za putnike s mnogih strana, koji su na takvim susretima priali utiske, doivljaje i bogati repertoar pripovedaka, svojih i narodnih. Sve je tu ilo kao u kakvom starom romanu, s neobinostima od prvog koraka i gotovo nikad bez avantura. Slavan je bo pazar u Uzunevu, gde je dolazio svet iz celog turskog podruja, pa i sa zapadnih strana, sve do 1875. godine, kad je tu odran poslednji vaar. U Uzunevu, koje je u celoj zemlji bilo na velikom glasu, postojao je posebni bosanski han, iz koga su u Bosnu donoene najraznovrsnije vesti. Inae, ive trgovake veze behu sa Skopljem, iz koga se sve do Okupacije i eleznice, ilo u Bosnu neposredno, preko Kosova i Novog Pazara. Odatle je u Bosnu i Hercegovinu dolazio i izvestan deo Cincara iz Maedonije (otud imena Uuplija, Monastirlija) i iz june Albanije. Oni su s Grcima vladikama i njihovom pratnjom donosili izvesne osobine grko-cincarske kulture i pokuavali su da je ponegde unesu u nove sredine, ali u tom pravcu nisu imali nikakva odziva ni uspeha. Naprotiv; njihova su deca ve u prvom narataju postajali Srbi i od Petrakija bivala Petrovii, i od Anelopolja srpski uitelji.

Osim po trgovakom poslu, nai su ljudi iz Bosne i Hercegovine odlazili u svet i iz verske revnosti. Muslimani, u velikim grupama i gotovo obavezno, polaze na abu, a pravoslavni na hadiluk. S naroitim uivanjem, i kao nepreporno odlikovanje posle toga puta, stavljali su oni pred svoja imena naziv hadija i ostavljali ga deci, da se u porodinom imenu uva za dug niz narataja. Otud u Bosni velik broj imena kao Hadivukovi, Hadiristi, Hadidamjanovi, Hadikadi, Hadilali, Hadiomerovi itd. I kod pravoslavnih i kod muslimana vrlo su esta prezimena Hadi, od kojih ponekad dolaze i imena mesta (sr. na pr. Hadie kod Sarajeva i Hadia Selo u krupskom srezu). Hadije su uivale izvesno potovanje kod svojih sugraana, jer se njihov put u daleke i zarazama obilate krajeve, u vreme ravih komunikacija i opte nesigurnosti, smatrao kao pravi podvig. Njih su na put ispraale itave mahale, u muslimana i maktebi s hodama i decom, koji su na glas itali dve (molitve) za njih. Povratak hadija, koji su gotovo redovno na putu gubili po koga druga od bolesti ili drugih nedaa, pretvarao se u prave lokalne svetkovine. Hadiska prianja bila su se posle toga po vie nedelja predmet vrlo iva interesa celih varoi i njene okoline. Kod pravoslavnih se, u poslednje godine XIX veka, razvila iz toga mala hadiska knjievnost, koju je u Bosni zapoeo sarajevski mitropolit Sava Kosanovi. Svoje opise svetih mesta i doivljaja u njima davali su sem njega Mile Popadi, Arsenije Jeremi i Makso Despi.

U daleki svet vodila je ponekad Bosance i Hercegovce i ratnika sluba i ratniki udesi. U bici na Kosovu bilo je zarobljeno nekoliko uglednih bosanskih plemia. Njihovi doivljaji bili su puni avantura i jo 1403. godine, etrnaest godina iza bitke, dakle due nego to je trajalo Odisejevo lutanje, voeni su preko Dubrovnika pregovori, ne bi li se oni kako dali osloboditi iz Male Azije i Carigrada, odakle su nekako dali glasa o sebi. Kasnije, za turske vlade, bosanske ete idu daleko na sve mogue strane. Kod Poljaka Bonjak je bio simvol hrabrih i vjetih kopljanika u poljskoj lakoj konjici. Poljski kralj, Avgust III, sastavio je ak od bosanskih najamnika 17445. jedan puk, s kojim se borio protiv Prusa. Nevezani niim dublje za Poljake, bosanski najamnici su sluili i u Pruskoj, gde su hvaljeni kao odlini konjanici. Njihov vojniki glas bio je vrlo velik; on je, misli se, bio povod da je i u danskoj vojsci uvedena eta kopljanika pod imenom Bonjaci, koji su sluili u konjici, ali koji sa Bosancima samim nisu imali nikakve veze. Isti je sluaj u XVIII veku bio i u Holandiji. Zanimljiva je sudbina jedne grupe muslimanskih vojnika iz Srbije i Bosne, koji behu zarobljeni od Austrijanaca za vreme ratovanja 17881791. Njih Austrija nije povratila kuama iza Svitovskog Mira, nego ih je negde u Maarskoj zaturila i malo posle upotrebila u ratu protiv Francuske. Mrzei Austrijance ti vojnici 1795. godine ugrabe priliku i predadu se Francuzima. U jednom francuskom izvetaju toga doba oni su prikazani kao ljudi veoma estiti i lepo vaspitani. Ali ovde oni opadaju, ame, umiru od ive elje da vide svoju postojbinu Od Republike oni iu samo paso, a uzimaju na se i hranu i putne trokove, i ak daju uverenje, ako im se da neocenjivo odobrenje da se mogu vratiti u svoju postojbinu, kako e pisati svojim po nesrei drugovima to su jo u austriskoj slubi, a imae ih oko 8000, da su u Francuzima nali oslobodioce, pa e oni svi napustiti svoje zastave i povui se isto tako na zemljite Republike, da potrae spasenja, sree i slobode. Matija Reljkovi, u predgovoru svomSatiru, jo 1779. godine, lepo je istakao, koliko znai za oveka bistre pameti takav put po tuini, makar i sa svima neizbenim nevoljama vojnikog i zarobljenikog ivota. Motrei svakolika, komu ne bi na pamet pala njegova ista otadbina, tko ne bi na vagu metnuo svoj isti vilaet i prema drugima procinio kakvi je i kakvi bi mogao biti Ja se naslaivah u promatranju lipe ureenih vilaeta, nego je moja otadbina Slavonija, pak mi ao bijae, to sam privaren, mislei prije toga da nejma urednijeg vilaeta od nje, jerbo ja drugih jo nisam bio vidio.

Bilo je, pored toga, jo i drugih naina, kako su lica iz Bosne i Hercegovine dolazila u svet. Jedan od njih je vrlo obian u Srednjem Veku, iako nam nimalo nije sluio na ast. To je trgovina s robljem. Roblje iz Bosne i Hercegovine prodavalo se delimino, na dubrovakom tlu, a delimino na uu Neretve. Ovo drugo mesto bilo je vie upotrebljavano, jer su u Dubrovniku plaala u propisanim sluajevima dosta visoka taksa za kupovinu i izvoz. Prodavani su i muki i enski; samo enske mnogo vie. One su bile i skuplje. Prosena cena za muke iznosila je oko 9, a za enske preko 10 1/2 perpera. Vrednost jednog roba odgovarala bi vrednosti od tri vola Za poprenu cenu jedne ropkinje, onda, u Dubrovniku, moglo se kupiti 260 kg jagnjetine ili 490 kgr. penice. Roblje ponekad prodaju sami roditelji, verovatno iz nevolje. Dobar deo kupovali su sami Dubrovani, ali drugi ide esto u Mletke ili u junu Italiju; poneki, u manjem broju, i na druge strane. Jedan deo tog roblja otkupljivao se pomou prijatelja i rodbine ili dobrih ljudi, a drugi je, posle verne slube, ponekad testamentom oslobaan za spas due. Inae, robovi su smatrani kao prosti predmeti i mogli su biti preprodavani i poklanjani. Sam bosanski ban Prijezda poklonio je Benediktu Gunduliu jednog roba, a tako su inila i neka druga lica. Od poetka XIV veka, jaanjem ovenosti i kulture, taj se obiaj trgovanja s robljem prilino potiskuje. Dubrovnik donosi najpre nekoliko naredaba, kojima zabranjuje izvoz u Italiju; posle ne dozvoljava prodavanje hriana i hrianki i najzad ukida svaku trgovinu. Jedna energina naredba u tom pravcu izdata je 1416. Ali se u Bosni ta trgovina odravala jo neko vreme, a prodaja je vrena u starom mestu Dreva, danas Gabeli. Dubrovani su prebacivali za to bosanskim ljudima i u jednom pismu iz 1419. godine pisali su kako to navlai prekore bosanskoj dravi i kako se govori po latinskim mestima, da Bosna prodaje ljude. Taj ravi obiaj nije utrnuo, jer su od poetka XV veka uestali turski upadi u Bosnu, haranja i odvoenja ljudstva u ropstvo. Kasnije, u ratovanjima, vojni zarobljenici se dugo smatraju kao pravo roblje i s njima se esto tako postupa. Njihova pisma, koja su ouvana, imaju dosta esto mnogo dirljivog i pokazuju oajne napore pojedinaca da dou do slobode. Kao primer navodim ovo nekoliko reenica iz pisma jednog muslimana, Ahmeta Dumnjaka, s kraja XVII ili samog poetka XVIII veka, koje sam naao u dubrovakom arhivu: Moj dragi prijatelju! Uzimljem te po bogu oca moga, nemoj me se ogluit u ovoj nevolji, za to to ne imam tamo do boga i do tebe moga prijatelja. Jesam se zavrgao tekom cinom osamdeset cekina i etiri srmali mahrame, koji valjaju za enerala i etiri emita zelena za adora. I lipo pozdravljam moju nejaku staricu majku i ljubim joj ruku. I moja majko, prodaj kuu i u kui to se nae pokunoga. Kad me bog oprostio iz galije nemojte me opet puati iti na galiju. Velik dio prepiske graninih gospodara prema Dalmaciji i Austriji i s one strane prema Bosni pun je vapaja i zazivanja nevoljnika, koje je udes pogodio, da pod krvavima uslovima prolaze kroz tu najteu kolu ivota. Izbavljeni izmeu njih bili su posle za svoju sredinu neobina izvor za obavetenja, od kojih su iveli celi narataji.

VI

Umetnost u Bosni bila je nejednako razvijena. U izvesnom pravcu postizavani su vrlo lepi uspesi, dok se na drugoj strani nije mnogo odmicalo od gotovo primitivnih oblika. Ima esto pojava da stoje uporedo ili u neposrednoj blizini objekti koji pokazuju i mnogo ukusa i mnogo poleta i dosta izraene tehnike, pored predmeta ije linije imaju otrine poetnika i sirovost varvarina. Razlike kulture pojedinih slojeva, oblasti i narataja stre kao podvuene na kakvoj slici za primere. Prvo, to je neobino i to jako upada u oi, to je da je najvie umetnikih spomenika u sreditu zemlje; tamo gde bi se pretpostavljao da kulturni uticaji i obrasci najtee dopiru. Po graninim srezovima tih je spomenika mnogo manje, i to ne samo po graninim srezovima na istoku, nego i na severu i zapadu, gde je bio ivlji dodir sa susednim kulturnim oblastima. Drugi momenat je ovaj: najlepi spomenici pripadaju starini, ranom i kasnom Srednjem Veku; a to idemo blie sadanjici spomenici su sve gori i sve troniji. Trea pojava, koja iznenauje isto tako jeste ova: narodna umetnost, u vezu, drvorezu, tkivu itd. nema nieg zajednikog s prostotom sredine oko njih. Ima preslica, rezanih od obana, ili vezova, koje su radile obine seljanke, koji iznenauju svojim kombinacijama linija, svojim ukusom u izboru motiva, svojom merom u obimu, svojom skladnou boja, a koji neverovatno odudaraju od svega to se vidi oko njih u itavom kraju ili srezu. Radi ega je svo to dolo nije lako potpuno objasniti; ali mi emo pokuati da damo odgovor.

Od svih grana umetnosti najbolje je zastupana arhitektura i graditeljstvo uopte. Ranije smo napomenuli da su obrasci za nju, u najstarije vreme, dolazili iz susedne Dalmacije, a verovatno i majstori. Vasilije Markovi upozorio je na karakteristinu injenicu da se u srpskom Zagorju, ak u mitrovakom Kolainu i u Peteru, nalaze zapadni oblici naziva za manastir,mojstirimolstir, i da kod Bijelog Polja postoji selo Sutivan, koji nosi tako nesumnjivo zapadno poreklo. Tog zapadnog uticaja ima i kasnije. 1383. traio je kralj Tvrtko od Dubrovana da mu poalju jednog svog oveka za nadzornika njegovih gradova; oito s toga to je u Dubrovniku tvravna tehnika bila vrlo lepo razvijena i to se on njom eleo koristiti. Vojvodi Sandalju Hraniu slata je 1398. godine potrebna graa da se utvrde njegovi gradovi. Herceg Hrvoje Vuki sazidao je grad Jajce negde poetkom XV veka i dao mu je to neobino ime po gradu napuljskog kralja Ladislava, iji je pristalica bio. Ladisavljev grad zvao se Uovo" ili po dananjem talijanskom ovoto znai jajce. Kampanile Sv. Luke u jajakom gradu i katakombe u njemu, najbolji su dokaz da se uticaj nije zadrao samo na imenu. Vojvodi Sandalju poslat je 1413. neki majstor kamenar" (`magister petrarius) iz Dubrovnika, da radi kod njega; a 1428. upuen je Vukainu Zlatonosoviu, negde oko Zvornika, majstor, da mu sagradi cisternu ili atrnju. U godini 1466. radili su dubrovaki majstori da se podigne kod Poitelja most na Neretvi. Tamo, prvi put kod nas, ujemo za naziv inenjera (magistri ingenarii"). Uticaja toga bilo je i za vreme Turaka; manje dodue, ali ipak. Dogaalo se da su dubrovaki radnici dovoeni ak i za podizanje damija. 1719. pisao je trebinjski zapovednik Osmanbeg u Dubrovnik poradi maistora i argata poradi amie. Vee vas molim po urevu u prvu neelu da mi polete dva maistora od klaina i deset argata, a da ih liepo platim i hranim koliko se vie more.*

* I prva bosanska fabrika postala je po dubrovakom obrascu. Herceg Stepan videi lepe uspehe dubrovake i kotorske fabrike ohe podigao je oko 1450. i svoju fabriku u Herceg Novom. Za podizanje fabrike i rad u njoj on je doveo majstore sa granice, verovatno iz Italije, i dao i njima i drugim doselicama u grad mnogo povlastica.

Na prvu nau konstataciju odgovor, prema tom, bio bi dosta prost. Bolja umetnost potie, dakle, dobrim delom od stranih majstora ili po njihovom obrascu. U unutranjosti je umetnika proizvodnja bila razvijenija s toga, to je tu bilo, od XII veka, pravo sedite banova i kraljeva. Sve do XIV veka Bosnom se, u glavnom, smatralo samo podruje oko izvora Bosne pa do Doboja. Tu su glavna kraljevska mesta: Bobovac, Sutjeska, Visoko, Kreevo; tu su bogati rudnici Olovo, Fojnica, Deevica, tu mesta starih episkopija Zenica i Ban-Brdo. S njima u vezi razvijena je umetnika konstrukcija zenike bazilike i znaajnih crkava u Brezi i Dabravini; podizanje kraljevskih dvorova i stvaranje manastira. Smisao i potreba za umetnost razvijala se tu tradicijom i dugim nizom godina od VIXV veka. Na periferiji nije bilo te tradicije; ni mone ni bogate, a dugotrajne vlastele, koja bi od svojih oblasti napravila izvesna kulturno-umetnika sredita. U tom pogledu veoma je zanimljivo ponaanje vojvode Sandalja Hrania. On je, kao i drugi neki velikai bosanski (Hrvoje Vuki, Radoslav Pavlovi i dr.), imao u Dubrovniku dve-tri svoje kue. Njih mu je, istina, dovela u red i ukrasila dubrovaka vlada, ali on je, prilikom prepravaka, izraavao svoje elje i zahteve i davao mnoge napomene. Sam je 1426. bio u Dubrovniku i video jednu svoju zgradu. Znamo da mu se naroito svialo to to mu je republika ponudila da u jednoj sobi na tavanici naprave nebo i po njemu pozlaene zvezde; i da je bezuvetno traio da mu se na kui napravi mala loa. To pokazuje jasno da je imao izvesnog smisla za graevinske objekte. Zanimljivo je s toga, da on, pored svega svog prilino velikog imanja, nije podizao sline palate i u svojoj zemlji. Njegovi gradovi u Kljuu, Samoboru ili Blagaju, iako su u ovo poslednje mesto svraali i sami kraljevi, vie su utvrde, nego prijatna obitavalita. Nijedan izvetaj stranih poslanika ili putnika ne govori o kakvoj lepoti tih vrletnih kula i gradova, koje su sa vrha stena, kao orluine, gledale na pitome doline i raskrsnice puteva ispod njih. Kad je pred kraj ivota zaeleo da hvata dui mesto on je hteo da podie jednu crkvu i bolnicu, ali i to ne na svom podruju, nego i opet u Dubrovniku. Zato to? Oevidno samo s toga to su svi dobro videli, od poetka XV veka pa do propasti stare bosanske drave, da je poloaj Bosne neizvestan i to su svi, iz reda, traili od Dubrovnika i ponekad od Mletaka, da im, za svaki sluaj, osiguraju utoite u njihovu gradu.

Dolazak Turaka u Bosnu i Hercegovinu doneo je zemlji nov graevinski polet. Turska XViXVIveka bee drava u naponu svoje snage, s jakim zamahom i sa vidnom i plodnom stvaralakom energijom. Turci podiu iz malih ili davno zaputenih sredina itave nove i jake gradove. Glavna mesta zemlje: Sarajevo, Mostar, Banja Luka, Travnik u najboljem svom delu njihova su tvorevina. Mostarska kamena uprija, podignuta 1566. godine, sa jednim jedinim smelim i visokim lukom iznad Neretve, jeste malo remek-delo njihove komunikacione tehnike. Tako je od interesa i uveni most preko Drine u Viegradu, koji je dao podii Mehmed-paa Sokolovi, 1571. godine.

Sarajevo, koje se sve do XVIII veka u mnogim zapadnim spomenicima zoveSaraioiSerraglio, a u turskim i u nekim naim Saraj i Bosna-Saraj, dobilo je svoje ime po saraju prvih zapovednika turskih, koji su odatle, od 1436. godine, poeli neposredno uticati na bosanske stvari. Ime Sarajevo je izvedeno od pridevskog oblika; sr. saraj-ski, Saraj-lija. U samom gradu podignut je prvi mezdid sa drvenom munarom ve oko 1437. godine, a pravo razvijanje grada poinje od sredine XV veka. Dananja Careva Damija, koju je podigao Isabeg Hranui, dovrena je 1457. i kau da se mnogo svidela sultanu Mehmedu Osvajau, kad je doao u Bosnu da je pokori. Isabeg je podigao u Sarajevu, pored te damije, jedno kupatilo, jednu tekiju s javnom kuhinjom, veliki han zvan Kolobara i most poznat pod imenom Careve uprije. Ali najvanija linost u lokalnoj historiji Sarajeva jeste Gazi Husrefbeg. Sestri sultana Bajazida II on je rano poeo dobijati lepe poloaje. Bio je namesnik sultanov najpre u Skenderiji, posle u Smederevu, pa, poto se istakao pri zauzimanju Beograda (1521.), doe za namesnika i u Bosnu. Tu je ostao s dva prekida sve do smrti 1541. godine. On je nastavio Isabegovo podizanje Sarajeva i stvorio ubrzo od njega jedno od najlepih mesta itave zemlje i celog zapadnog dela Turskog Carstva. On je dao sazidati onu impozantnu Begovu Damiju, najlepu sve do danas u celoj Bosni i Hercegovini i jednu od najvie umetnikih zgrada na celom podruju od Lijevna do Pritine. Vitka munara, sa snanim kubetima; diskretna otmenost unutranjosti sa obiljem umetnikih detalja, esto puta neoekivano savrenih i uvek vrlo karakteristinih, ostavlja vrlo dubok utisak. Gradnja je dovrena 1530. Postoji predanje, da je Husrefbeg za gradnju te damije upotrebio mramorne stubove i drugu grau iz stare episkopske crkve na Ban-Brdu. U svakom sluaju ima vie nego jedan razlog koji govori za to da je pri gradnji ove zgrade uestvovalo i neto zapadnih majstora ili da su uzori uzeti od njih. Toj graevini posvetio je Husrefbeg svu panju. Za edrvan i esme u avliji doveo je vodu iz vrela Crnila; a za zimsko doba napravio je niz esama, za koje je voda bila posebno grejana. Pored damije je muvekithana, u kojoj se uvaju stari instrumenti za merenje visine sunca i prema tom za opredeljivanje doba dana i molitava. Prema damiji je begova medresa, po svom olovnom krovu prozvata Kurumlija. U toj zgradi raspored i opti izgled dvorita mnogo potsea na dvorita franjevakog i dominikanskog manastira u Dubrovniku. Uz tu medresu imala se podii i biblioteka, nesumnjivo sa orijentalnim rukopisima. Severno od damije podignut je hanikah ili manastir, koji je posle od vatre silno oteen. Jedna musafirhana sa imaretom (javna kuhinja) bila je dalje delo Husrefbegovo. Neto dalje sazidao je on i banju, koja nam predstavlja potpuno sauvani tip starih glasovitih kupalita, u kojima se metoda kupanja sastoji u tome da posjetnik postepeno prolazi kroz sistem odaja, u kojima temperatura postepeno raste te je prema tome i parna atmosfera u njima raznoga stepena. Njegova su tvorevina i dve poznate graevine starog Sarajeva: Bezistan, koji postoji jo uvek, sa svojim tunelskim oblikom i duanima istonjakog tipa; i Tali Han (talihan, kako se tu veli, kameni han), trgovaki bazar druge vrste. U Bezistanu se duani niu du hodnika, a u drugom se grupiu oko dvorita, koje je udeeno na etverokut. Usred Tali Hana postojala je sve do 1879. godine jedna mala damija, koja je te godine propala u vatri. Pored svega toga, Husrefbeg je za bolji napredak prometa i trgovine u Sarajevu dao napraviti i dva u sarajevskoj historiji dobro poznata hana: ulov i Moria. Prvi je izgoreo za velike vatre 1879., te mu danas nema vie traga; a drugi, nainjen ponajvie od drvene grae, postoji jo, ali zaputen i sveden na stepen hanova najniega reda. Tim tolikim graevinama digao je Husrefbeg Sarajevo mimo sva druga mesta svoga upravnog podruja i obezbedio mu glavno mesto za itav niz vekova. Njegov i raniji Isabegov primer delovali su i na druge suverenike. Po podacima ejh Sejfudina Kemure sagraeno je u Sarajevu u XVXVI veku nita manje od 46 damija i mezdida, to znai gotovo u svakoj mahali po jedna.

Mostar je s poetka postojao kao malo naselje oko jednog drvenog mosta na lancima i zvao se prosto Most i Mostii, dok po zanimanju uvara tog naselja nije dobio svoje sadanje ime. Od XVI veka poee Turci da ga razvijaju kao vanu strateku taku u dolini Neretve. Od treeg decenija XVI veka tu je sedite hercegovakog sandaka. Grad je dugo imao isto vojniki karakter. Oko mosta, naroito poto je izgraen onaj pomenuti zidani, bile su tri kule za njegovu odbranu i posada pod zapovednitvom jednog dizdara. Oni uvijek bdiju, paze i uvaju i svaku no zatvarajui gradska vrata ne putaju nikoga unutra, saoptava jo za XVII vek Evlija elebija, jedan vrlo razgovorni turski putopisac toga vremena. Prva turska bogomolja podignuta je tu ve 1473. godine. Najlepa i najvea damija u gradu, Karaozbegova, sagraena je 1569. godine.

I u nekoliko drugih mesta turska vladavina u to doba uspona ostavila je vrlo lepih i znaajnih umetnikih spomenika. uvena je i vana graevina Alada Damija u Foi, podignuta 1549. godine. Foa je, u prvo vreme turske vlasti u Hercegovini, sve do negde oko 1520. godine, bila glavno mesto zemlje i sedite sandaka ili krajinika; uvena i docnije radi svojih ukusno raenih noeva i jatagana. Alada Damija je zanimljiva ne samo po svojoj arhitekturi, nego i po svojim ukrasima neobinim u turskim bogomoljama. Naroito je morala biti lepa, i danas delimino ouvana, slikarska dekoracija predvorja sa raznim visoko umetnikim kombinacijama geometriskih ornamenata. Pri ukraavanju ove damije, koju je pravio turski neimar, saraivali su majstori sa istoka. Vanredno je lepa, sa svojom neobinom kupolom i irokom obimom, Ferhadija u Banjoj Luci, koju je dovrio oko 1580. bosanski namesnik Ferhad paa Sokolovi. Nijedan bosanski namjesnik nije bio silniji i moniji od njega. Dvorska mu je svita bila mnogobrojna. Kad je ulazio u Travnik pred njim se nosilo 700 bajraka. Pratilo ga je do tri stotine deli leventa u odijelu od vuine pod eljeznim kalpacima. Damiju je podigao od otkupa, to ga je platio grof Engelbert Auersperg, da se oslobodi iz njegova ropstva. Otkupna cena, kau, bila je 30.000 dukata. Godine 1588. Ferhat je Banju Luku uinio i glavnim gradom Bosne. I trei Sokolovi iz Bosne, Kara Mustafabeg, sazidao je jednu damiju u svom rodnom mestu Rudom, na istonoj granici Bosne (oko 1556.). Bihaka damija Fethija nije turski rad; ona je jo u XVI veku bila katolika crkva posveena sv. Antoniju. Carski zet, admiral i namesnik u Bosni, Halil paa osniva je lipanske damije u gradikom srezu (oko 1590.); a turski veliki vezir, Ibrahim paa, rodom iz Novog ehera, dao je sagraditi u svom rodnom mestu krajem XVI veka dosta veliku damiju kao trajan spomen na sebe.

Pored toga, itava Bosna i Hercegovina pune su, ponegde dosta ukusno izraenih, esama, koje su poboni muslimani, s naroitim razumevanjem za potrebe svojih zemljaka, podizali sebi za duu. Ima ak tvrdnja kod muslimana, vrlo trezvena, uostalom, da je podizanje esama vea zadubina od podizanja samih bogomolja.

Prouavanje arhitekture muslimanskih kua po varoima i ardaka po selima nije, na alost, struno utvrivano kako treba, na oitu tetu nauke. Te graevine pomalo ali osetno iezavaju i kroz koju godinu nove studije doi e moda prekasno i na nedovoljan materijal. Nema sumnje da je dobar deo tipa bosanske begovske kue orijentalnog porekla. Pain konak u Vranju i itave mahale starog Skoplja izgledaju potpuno isto, kao i kue i mahale po mestima Bosne. Zrane divanane sa mnogo svetlosti i prozora; haremluci sa gustim muebacima; puno nametenih okova i izboina; karakteristini tip visokog imlom pokrivenog krova s polja, a mnogo drveta i esto vrlo vetog drvoreza po tavanicama i musanderama unutra, daju begovskim kuama neto osobeno i otmeno i lepo u isto vreme. Musliman je voleo kuu; naroito to vai za muslimansku enu, koja nije uestvovala u javnom ivotu. S toga su eleli da kuu naprave to prijatnijom. Otud svuda bae s mnogo zelenila, cvea i naroito negovanog drvea (sevlije, igde, bademi). Ponegde su kue nad samom vodom ili bar sa malim erizima (vodenim kanalima) kroz avliju.

Kasnije, od XVI veka unapred, kad turska carevina poinje da opada, tog graevnog poleta pomalo nestaje; a u koliko ga ima on ve nosi obeleja dekadencije. Velike zamisli sve su ree. Ne samo da kasniji vekovi ne stvaraju ni jedan nov grad, nego u njima oevidno propadaju i stari. Bosna postaje sve vie ne kao pre polazna taka za dalja osvajanja, nego utoite potisnutih. U njoj se pribira sumnja, ozlojeenost i uzajamnog nepoverenje. Ona je i predmet estih napadaja i kao sve ugroene pogranine oblasti, u koliko nije jedan veliki logor, nosi u svemu delanju osobine privremenosti i nesigurnosti. Karakteristino je, na primer, da su ak ostale nepopravljene i mnoge od damija koje je popalio u svom pustoenju Sarajeva princ Evgen. to se vie ilo novijem dobu prilike su po Turke postajale sve nepovoljnije i otud je onda potpuno razumljivo to je umetniki interes bivao iz dana u dan slabiji, a stvorena dela sve tronija.

Odgovor na treu nau konstataciju, da umetniki rad prostog sveta esto odudara od njihove sredine, posle ovog napred izloenog, moe da se donekle kree u ovom pravcu. Vez nepreporno nije prvobitno zanimanje irokog radnog sveta, nego samo onog dela koji je imao dokolice i sredstava za to lepi i skupoceniji rad, i koji je takav rad negovao bar delimino po nekim obrascima ili ga bar usavravao po njima. To isto vredi donekle i za drvorez. Prosene grube ruke ratara ili obana nisu za taj posao, a ni njihove umetnike koncepcije za neke sloenije kombinacije. Znai, dakle, da se i kod prostog sveta, kad se danas ipak zanima vezom, tkivom ili drvorezom, tim poslom bave ili oni koji od njega ive (vezilje, tkalje, rezbari), ili naroito i izuzetno daroviti. Ali njihovi radovi, po naem dubokom uverenju, daleko su od tog da budu neto potpuno samoniklo i neto nae prenarodno. Historiar, koji vidi dve hiljade godina uticaja raznih kultura od prehistoriskog do naeg doba, sa masom umetnikih motiva, koji se javljaju kao naslee u nekoliko vekova i na vie strana, teko veruje u takve nedovoljno analisane postavke. Mi lino mislimo, da ni narodne pesme ne samo nisu proizvod irokih krugova obinog radnog naroda, nego da mu ponekad nisu ak ni dostupane u pravoj meri. Eno, primera radi, pesme o enidbi Stojana Popovia, gde se peva o latinskom Mletku pletenome. Oevidno je da jetakavepitet mletakom gradu mogao dati samo neko ko ga je sam video; a da e ga u pravom smislu razumeti proseni prosti slualac nama nije nimalo verovatno.

Arhitektura ubogog seoskog stanovnitva pravoslavnih i katolikih kmetova nema da ukae ni na kakvu graevinu vee vrednosti. ak su i crkve bogatijih manastira ponajvie vrlo obine i vrlo oskudne graevine; mnoge od njih bile su za dugo vremena, u XVIXVII veku, od najprostijeg epera (crkve u Fojnici i Sarajevu). Sarajevska i mostarska nova crkva potiu iz ezdesetih godina XIX veka; one, nesumnjivo, imponuju svojom veliinom, a predstavljaju i nov tip crkava u nas. U koliko ima tvrdih zgrada u prolosti one nose jasne karakteristike zapadnog tipa. U Podmilaju kod Jajca postoji jedna katolika crkva, koja je graena sa mnogo elemenata gotskog stila. U ozrenskoj crkvi lukovi imaju izvesnih romanskih osobina, a tip hercegovakih pravoslavnih i katolikih crkava s presliastim zvonikom potpuno je dalmatinskog porekla (sr., na primer, crkvu Sv. Roka u Dubrovniku). Da se to moe utvrditi i inae svedoe natpisi, kao ovaj u crkvi Pantelijevici kod Trebinja: kampanjba bi podignut 1882., i tehniki izrazi, poznati po svoj Hercegovini, kao: volat, banak, taraca, tuk, skaline, kamara, kaun itd. U Mostar, u sred kamene Hercegovine, dovozili su ponekad zapadni majstori zvali su ih kapo i kaponja mermer sa Braa za pragove kua i magaza. Naroit uticaj dalmatinskih graevina imaju neka mesta Hercegovine. Trebinje, sa tesnim sokacima, sa visokim kamenim, nemalterisanim kuama, da se dobro vidi solidno uzidano etvrtasto kamenje, sa balkonima i plonima krovovima, ima u nekim partijama pravi izgled kakvog dalmatinskog grada. Dosta od dalmatinske graevinske tehnike pokazuje i Mostar.

Glavni domai majstori u Hercegovini, Popovci, uili su svoj zanat u Dubrovniku i junoj Dalmaciji i to pokazuju dovoljno tehnikom i renikom svog rada. U Bosni jedno itavo zidarsko naselje predstavljaju Osaani kod Srebrenice. Oni imaju svoj poseban nain rada, kao i jedan poseban tajni, banalaki, sa mnogo romanskih i albanskih rei izmeani, jezik.

Posle austriske okupacije dolo je u Bosni i Hercegovini vrlo mnogo novotarija i u arhitekturi. Umetnikih ambicija bilo je u tom pogledu malo, naroito prvih vremena. U boljim graevinama davane su od poetka XX veka s izvesnim planom dosta lepe mavarske fasade; a bilo je i pokuaja da se stvori bosanski tip kua, sa kombinacijama lokalnih motiva i istonjakih dekoracija. Nesumnjivo najmonumentalnija zgrada nove Bosne i jedno doista umetniko delo jeste sarajevska gradska optina, u ijem stilu prevlauju suptilno raeni mavarsko-panski elementi.

VII

Slikarske umetnosti bilo je u Bosni i Hercegovini vrlo malo. Crkveni ivopis, u koliko danas postoji, teko da je stariji od XVII veka. Zanimljivo je, da i u tom pravcu nailazimo na dubrovaki uticaj. U dubrovakom arhivu ouvana su dva ugovora iz 1501. i 1510. godine, koje su sklapali kalueri Trebinjskog Manastira sa dubrovakim majstorima. U prvom ugovoru obavezivao se Matko Mili slikar (pictor), da e uiti za godinu dana slikarskoj vetini kaluera Marka Stefanovia; a u drugom pristajao je slikar Vinko Lavrentijev da iz Dubrovnika doe u Trebinje i da tamo manastirsku crkvu ivopie slikama i drugim ornamentima sa razliitim bojama po naredbi i objanjenju kaluera po grkom nainu (more greco). Na alost, od tog nesumnjivo zanimljivog ivopisa nije nam ostalo sigurna traga.

Najvie ivopisa ostalo je po naim crkvama iz vremena vrlo aktivnog patrijarha Pajsija, u doba opte obnove izografske umetnosti u svima naim zemljama. Od poetka pa do sredine XVII veka ivopisane su, popisane, kako vele savremeni natpisi, ove crkve i manastiri na podruju dananje Bosne i Hercegovine: 1609. Lomnica, Ozren, itomilji (ivopis ovog manastira danas nije ouvan); 1619. Zaval, 1630. Mostai. ivopis u Dobrunu stariji je od tog vremena, a u Dobrievu je nesumnjivo iz XVII veka. Ovog puta dolazili su u Bosnu i poneki izografi iz ueg podruja peske patrijarije. Tako, na primer, znamo, da je pop Strahinja iz Budimlja ivopisao ne samo Arhanelovu crkvu u Kolainu, nego ak i bosanski manastir Ozren.

Neto stare slikarske umetnosti sauvale su i nekolike damije. Rad u njima bio je iskljuivo dekorativne prirode; arabeske, ornamenti, veto crtane sure iz korana; ali uvek bez ikakvih figura i ak bez velikih i odvie snanih linija. Takvih dekoracija ima Begova Damija u Sarajevu; Alada u Foi, koja je po tim arama dobila i ime (arena) i Ibrahimagina damija u Mostaru, sagraena 1634. godine.

Godine 1915. naen je kod Gornjeg Turbeta mauzolej uvenog tepije Batala bosanskog, koji je umro krajem XIV veka. Zidovi mauzoleja, bili su, ini se, obojeni arenim, ivahnim bojama. U katolikoj crkvi u Olovu zidovi jednog grobnikog odelenja behu ivopisani ribama kao simbolom smrti.

Profanih slika bilo je vrlo malo. Slika hercega Hrvoja u njegovom glagoljakom misalu nije raena od bosanskog umetnika; a slika kralja Tomaa, koja se nalazila u manastiru Sutjesci i za koju se tvrdi da je njemu savremena, nama se ini, iz mnogo razloga, da je docniji rad.

U Bosni i Hercegovini ima nekoliko udotvornih Bogorodiinih slika, za koje su vezane mnoge legende sa poznatim i po celom hrianskom svetu rairenim Marijinim motivima. Od njih je meu pravoslavnim naroito uvenaajnika Krasnica, koju veoma tuje pravoslavni i muslimanski elemenat istone Bosne i severoistone Hercegovine. Kod katolika bila je jedna tako uvena Bogorodiina ikona u Rami, koja je odatle prenesena u Sinj; druga u Gradovrhu, koju je nekad na putu iz Zvornika probo jedan musliman i izazvao joj, kako ozbiljno tvrde fratri jo i danas, pravu krv iz rane; a trea je Gospa od Olova, tovana od svih bez razlike vere. Sve ove tri katolike Bogorodiine slike odnesene su iz Bosne u begu pred Turcima. Ni za jednu od njih ne zna se ko ih je radio i da li su domae ili sa strane doneseno delo. Sa ovim kultom Bogorodice u vezi je i knjievnost o njoj. U Bosni je od XVII veka naroito mnogo itano Agapijevo deloSpas grenihu prevodu Samuila Bakaia. Neke legende odatle ule su ak i u narodne prie. Ne manje popularne behu i legende M. Divkovia, isto iz XVII veka, oudesima iliti znamenjimaBogorodiinim.

Neto vie nego slikarstva bilo je skulpture. Ona se naroito negovala na grobnom kamenju, a posebno na onom u obliku sarkofaga. Ali je malo primeraka koji imaju umetniki znaaj onih napred pomenutih steaka iz Zgoe. Ipak, i u primitivnom radu bosanskih klesara ima izvesnih motiva i ambicija, koji zasluuju panju. Kod arhitektonskih motiva najobinije su arkade, ponekad sa rozetama na rubu, i opet oevidan uticaj susedne Dalmacije. Starije tradicije predstavljaju moda ornamentalni motivi spirale i vitice. Junake i vlasteoske grobove oznaava grobno kamenje sa maem, titom i grbovima. Inae, na pojedinim stecima pokuavane su i ve i tee kompozicije, kao kolo, lov na jelene ili druge ivotinje i sredoveni megdan.

Potpuno neprouena je ostala jo mnoga grana domae umetnosti, koja se negovala s mnogo ambicija. Mislim u prvom redu na kujunduluk. On se smatrao kao najotmeniji muki zanat i njegovi majstori kao ljudi koji s ljubavlju i ukusom usavravaju svoj posao. Taj zanat je bio naroito razvijen i dobro nagraivan; u nekim varoima, kao Sarajevu i Mostaru, postojale su itave male mahale s imenom Kujundiluk i sa duanima tih majstora. Kujundije su radile vanredno mnogo poslova: za crkve, kao kandila, krstove, ivote, kadionice, okove za ikone, za knjige i dr.; sav nakit za ene od tepeluka do belenzuka; okivali su junako oruje, naroito sablje i male puke; radili su i neke predmete za kuu i mnogo drugih stvari. Bilo je, dakle, mnogo prilika, kad se od pojedinaca trailo da pokau sve to mogu i kad je imala da se istakne ne samo njihova vetina, nego i umetnika invencija i majstorska otmenost. enskom veziljskom radu obraeno je ve vie panje i tu su prethodne studije u nekoliko zapoele. U rezbarskoj umetnosti, koja se naroito neguje u Konjicu, kao da prevlauju motivi sa istonjakih obrazaca.

VIII

U Srednjem Veku, do pada Bosne pod Turke, pozorine umetnosti nije bilo ni u daleko razvijenijim kulturnim sredinama, nego to je Bosna. Aleksander Baumgartner u svojojLatinskoj i grkoj knjievnosti hrianskih narodaovako objanjava tu pojavu: Staro pozorite, koje je u vreme Eshila i Sofokla pokazivalo najvei cvat helenskog obrazovanja bee u doba rimskih careva spalo do takvog blata najgadnije razvrstanosti, da su ga hrianski uitelji i crkveni oci poevi od Tertulijana jednoglasno najotrije osuivali i najstranijim opomenama savetovali svet da ga se uva. Pozorite i oboavanje razvrata postadoe istovetni.Qui iocari voluerit cum diabolo, non poterit gaudere cum Christo. [Ko bi se hteo aliti sa avolom, nee se moi radovati sa Hristom.] Ta re Sv. Petra Hrizologa iz Ravene (406450) izraava u najkraem stanovite hrianske crkve prema pozoritu u njenim prvim stoleima. Ta s pravom zasluena opta anatema delovala je i u kasnijim stoleima i uinila je nemoguim da se razvije hrianska dramatika kao nastavak i u vezi sa oblicima stare tragedije i komedije".

Pa, ipak, ako nije bilo prave pozorine umetnosti, postojala je umetnost pojedinih vetaka i njihovih manjih ili veih grupa. U nas su tu vrstu umetnosti jedno vreme izvodili Nemci. Prema prevoduIlovake Krmijeu naim zemljama znalo se jo u XIII veku za nemaki pilmane. Tamo se veli da pilman skazujet se igrc i dalje pilman reke glumc. Za razne vrste glumaca aldija (sojtarija,ioculatores, buffones) i glumaca uopte (histriones") zna se u Bosni pouzdano u prvoj polovini XV veka. 1408. pominju se u Dubrovniku cugularii" (isto to ijongleur) i bufoni bosanskog kralja, koji su tamo doli s jednim njegovim poslanikom i za svoju umetnost dobili neznatne poklone u novcu (18 perpera). Bosanski glumci dolaze u Dubrovnik obino o velikim sveanostima na dan Sv. Vlaha, da pred mnogobrojnom publikom pokau svoju vetinu i dobiju poklone. Takve glumce dri ne samo kralj, nego i pojedina vlastela. 1410. pominju se est onglera i sviraa vojvode Sandalja Hrania, koji uestvuju na dubrovakoj svetkovini; kasnije ima spomena o glumcima i sviraima vojvode Petra Pavlovia, ura Vojsalia, brae Zlatonosovia, Radoslava Pavlovia i dr. U sveanim prilikama, o svadbama, krtenjima i sl. slali su i Dubrovani svoje svirae u Bosnu, kralju i vojvodama, da uveliaju veselje. Da je meu tim glumcima bilo i naih ljudi kazuju jasno njihova imena. 1410. navodi se aljivdija Pribinja; 1455. jedan je komedija po imenu Mrvac ovek Hercega Stepana. U XVI veku, aljui svoje glumce u Dubrovnik, Alibeg Pavlovi pie: Oto poslah moje glumce Radoja Vukosalia z drubom na vae svetce, neka nam ste veseli. Ova druba Radoja Vukosalia iz Bosne bie, izgleda, prva srpska poznata pozorina trupa uopte. Od XVI veka javljaju se i turski glumci sa svojim karaozom. 12. decembra 1522. godine reavalo se u Dubrovniku da se daruju Turin Zembaa i njegovi drugovi, koje im je preporuio susedni hercegovaki sandakbeg. Zanimljivo je, da je republika tom prilikom odluila da predstavljaima pokloni 300 aspri, ali da ne izvode svojih igara.

Na alost, danas nam nije nita izblie poznato, ta su predstavljali ti glumci; u emu se sastojao ceo njihov rad; gde su sve nalazili uzore; ko je sainjavao njihovu publiku i kakav je ukus bio u ove. Jedino, to se moe s prilino sigurnosti tvrditi, to je injenica da su ti glumci imali kao prvu dunost da slue za uveseljavanje svojih gospodara. Posle pada mone bosanske vlastele, naroito posle XVI veka, glumaki zanat osetno propada i sve vie dolazi u redove cigana, gde naskoro postaje jedno do najpogrdnijih zanimanja. Resojtarijaje u nae dane prela ve u listu tekih linih uvreda.

Pozorita se javljaju kod nas ponovo tek posle Okupacije. Prva pozorina trupa ora Protia, dajui nacionalne historiske komade, prola je kroz izvesna mesta kao u triumfu. U Mostaru su je, kao kakve svatove, pratili s pesmom i svirkom nekoliko sati van varoi. Brzo posle toga, kod Srba naroito u vezi sa svetosavskim zabavama, uestale su diletantske predstave u svima glavnijim mestima Bosne i Hercegovine. Nai prvi knjievnici A. anti, J. Dui, S. orovi, ulaze i meu prve pozorine diletante. Prvo stalno, poludiletantsko a poluprofesionalno pozorite, koje je imalo da stvara pozorinu publiku i razvija njen ukus, stvorili su sarajevski Srbi 1912. godine, ali ga je vlast, posle godinu dana korisnog rada, silom uguila.

>>