Vladislav Petkovic Dis - Pesme

Antologija SRPSKE KNjIŽEVNOSTI


Vladislav Petković DIS

PESME

„Antologija srpske književnosti“ je projekat digitalizacije klasičnih dela srpske književnosti Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i kompanije Microsoft®

Nije dozvoljeno komercijalno kopiranje i distribuiranje ovog izdanja dela. Nosioci projekta ne

preuzimaju odgovornost za moguće greške.

Ovo digitalno izdanje dozvoljava upisivanje komentara, dodavanje ili brisanje delova teksta. Nosioci projekta ne odgovaraju za prepravke i distribuciju izmenjenih dela. Originalno izdanje

dela nalazi se na Veb sajtu www.ask.rs.

2009.


Vladislav Petković DIS

PESME

Sadržaj

UTOPLjENE DUŠE....................................................................................................................................................2

PROLOG................................................................................................................................................................3

TAMNICA......................................................................................................................................................................5

KUĆA MRAKA........................................................................................................................................................8

PIJANSTVO..................................................................................................................................................................10

ONA, I NjOJ.................................................................................................................................................................12

STARA PESMA..............................................................................................................................................................14

PESMA.........................................................................................................................................................................16

NA ONOME BREGU........................................................................................................................................................19

VIOLINA.....................................................................................................................................................................20

HIMNA.........................................................................................................................................................................22

RAZUMLjIVA PESMA..................................................................................................................................................24

NA OČEVOM GROBU.....................................................................................................................................................26

OGLEDALO...................................................................................................................................................................28

NjENO IME..................................................................................................................................................................29

NAJVEĆI JAD...............................................................................................................................................................30

IDILA.........................................................................................................................................................................33

VOJISLAVU..................................................................................................................................................................35

JUTARNjA IDILA.........................................................................................................................................................37

GROBNICA LEPOTE.....................................................................................................................................................40

PRVA ZVEZDA...............................................................................................................................................................43

UMRLI DANI.....................................................................................................................................................50

UTOPLjENE DUŠE........................................................................................................................................................52

VIĐENjE.......................................................................................................................................................................55

PROMENADA...............................................................................................................................................................57

G....................................................................................................................................................................................60

BOL I STID.................................................................................................................................................................61

PRVI ZAGRLjAJ............................................................................................................................................................62

SEĆANjE.......................................................................................................................................................................65

PLAVE MISLI............................................................................................................................................................71

POD PROZOROM.........................................................................................................................................................77

POD DUDOM................................................................................................................................................................79

UTEHA...........................................................................................................................................................................81

PRIČA..........................................................................................................................................................................83

NA KALEMEGDANU.......................................................................................................................................................85

TIŠINE.............................................................................................................................................................87

ORGIJE.........................................................................................................................................................................89

SLUTNjA.......................................................................................................................................................................91

PREDGRAĐE TIŠINE..................................................................................................................................................93

JESEN............................................................................................................................................................................95

VOLEO SAM, VIŠE NEĆU...........................................................................................................................................96

PESMA BEZ REČI.......................................................................................................................................................100

NIRVANA...................................................................................................................................................................102

PRESTANAK JAVE.......................................................................................................................................................105

SA ZAKLOPLjENIM OČIMA.....................................................................................................................................107

KOB.............................................................................................................................................................................111

RASPADANjE..............................................................................................................................................................115

NEDOVRŠENE REČI.........................................................................................................................................118

PRVA PESMA.............................................................................................................................................................120

TREĆA PESMA............................................................................................................................................................122

SEDMA PESMA..........................................................................................................................................................124

GLAD MIRA...............................................................................................................................................................126

SAN..................................................................................................................................................................128

MOŽDA SPAVA.........................................................................................................................................................130

MI ČEKAMO CARA..............................................................................................................................................133

VELIKI DANI..................................................................................................................................................134

MI ČEKAMO CARA....................................................................................................................................................136

17. SEPTEMBAR 1912. GODINE.................................................................................................................................138

PRVA PESMA SREĆE..................................................................................................................................................140

PO GROBOVIMA........................................................................................................................................................143

SPOMENIK................................................................................................................................................................145

ZVONA NA JUTRENjE...................................................................................................................................................147

SA KUMANOVA...........................................................................................................................................................150

UZDAH SA DUNAVA.....................................................................................................................................................153

KRVAVI DANI..................................................................................................................................................155

ISPOD ZVEZDE SREĆE...............................................................................................................................................157

SA KRINOM U RUCI..................................................................................................................................................159

PROSTO IME.............................................................................................................................................................161

CVETOVI SLAVE........................................................................................................................................................163

ŠTAPOVI I ŠTAKE..................................................................................................................................................165

BOL I SLAVA...................................................................................................................................................167

MNOGIH NEĆE BITI.................................................................................................................................................169

11. AVGUST 1913. GODINE.........................................................................................................................................171

EPILOG............................................................................................................................................................173

TU JE VEĆ ZEMAN.......................................................................................................................................................175

RANE I POSLEDNjE PESME..................................................................................................................................178

PRVI SUSRET.............................................................................................................................................................180

I TAKO.......................................................................................................................................................................182

SA ŠETNjE..................................................................................................................................................................184

POZNANSTVO.............................................................................................................................................................186

POENTA......................................................................................................................................................................188

KAKO MI JE...............................................................................................................................................................189

PESMA BEZ IMENA...................................................................................................................................................195

POGREB.......................................................................................................................................................................197

ŽIVOT.......................................................................................................................................................................199

POSETA......................................................................................................................................................................201

POGLED......................................................................................................................................................................205

IZ KNjIGE “REČI” .....................................................................................................................................................208

NOĆ LjUBAVI............................................................................................................................................................210

UVOD U LEGENDU “LEPOTA”.....................................................................................................................................212

NAŠI DANI..............................................................................................................................................................215

POVRATAK..................................................................................................................................................................218

CRNA KRILA..............................................................................................................................................................220

PRVI POLjUBAC........................................................................................................................................................222

ROB.............................................................................................................................................................................226

ZADOVOLjSTVO.........................................................................................................................................................229

TAJNA.........................................................................................................................................................................232

NOVI DANI...............................................................................................................................................................234

PROLEĆNA PESMA....................................................................................................................................................236

PET PESAMA..............................................................................................................................................................239

KRV I DOBROTA.........................................................................................................................................................241

NARAŠTAJ GROBOVA I SU3A....................................................................................................................................244

PROLEĆE 1915. GODINE...........................................................................................................................................247

IDU............................................................................................................................................................................249

POSLE ALBANIJE......................................................................................................................................................251

POGINULI DOM.......................................................................................................................................................253

MEĐU SVOJIMA........................................................................................................................................................255

NEDOVRŠENE PESME...............................................................................................................................................257

ANTOLOGIJA SRPSKE KNjIŽEVNOSTI

PESME

PESME – VLADISLAV PETKOVIĆ DIS 1


UTOPLjENE DUŠ E



PROLOG





TAMNICA

To je onaj život, gde sam pao i ja

S nevinih daljina, sa očima zvezda

I sa suzom mojom što nesvesno sija

I žali, k'o tica oborena gnezda.

To je onaj život, gde sam pao i ja

Sa nimalo znanja i bez moje volje,

Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.

I ja plakah tada. Ne beše mi bolje.

I ostadoh tako u kolevci tužnoj

Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da nosim oblik što se mirno menja;

I da nosim oblik, san lepote, veče

I tišinu blagu k'o dah otkrovenja.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,



I da beže zvezde iz mojih očiju,

Da se stvara nebo i svod ovaj sada

I prostor, trajanje za red stvari sviju,

I da moja glava rađa sav svet jada,

I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al' begaju zvezde; ostavljaju boje

Mesta i daljine i viziju jave;

I sad tako žive kao biće moje,

Nevino vezane za san moje glave.

Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala

Za hod mojih nogu i za život reči:

I tako je snaga u meni postala,

Snaga koja boli, snaga koja leči.

Pri beganju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja

Sa nevinim srcem, al' bez mojih zvezda,

I sa suzom mojom, što mi i sad sija

I žali k'o tica oborena gnezda.

I tu zemlju danas poznao sam i ja.



Kao stara tajna ja počeh da živim,

Zakovan za zemlju što životu služi,

Da okrećem oči daljinama sivim.

Dok mi venac snova moju glavu kruži.

Kao stara tajna ja počeh da živim,

Da osećam sebe u pogledu trava

I noći, i voda; i da slušam biće

I duh moj u svemu kako moćno spava

K'o jedina pesma, jedino otkriće;

Da osećam sebe u pogledu trava

I očiju što ih vidi moja snaga,

Očiju što zovu kao glas tišina,

Kao govor šuma, kao divna draga

Izgubljenih snova, zaspalih visina.

I očiju što ih vidi moja snaga.



KUĆA MRAKA





PIJANSTVO

Ne marim da pijem, al' sam pijan često

U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše,

Zaboravim zemlju, zaboravim mesto

Na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al' kad priđe tako

Svet mojih radosti, umoran, i moli

Za mir, za spasenje, za smrt ili pak'o

Ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje,

Ceo jedan život, i njime se kreće;

Uzvik ga prolama: ''Neće biti bolje,

Nikad, nikad bolje, nikad biti neće''.

I ja žalim sebe. Meni nije dano

Da ja imam zemlju bez ubogih ljudi,

Oči plave, tople kao leto rano,



Život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama

Pijem, i zaželim da sam pijan dovek;

Tad ne vidim porok, društvo gde je čama,

Tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.



ONA, I NjOJ

Tamo gde zima i leto, proleće i jesen vlada,

Gde čovek živi u borbi sa ljudima i samim sobom,

Gde bezazlena nevinost večito pati i strada,

Vetar potresa ogolele grane nad tvojim grobom.

Tamo gde ti je kolevku mati dala na svom nedru,

Gde se osmeh i suza ukrstili nad tvojom glavom,

Gde ti je lepota smelo krasila devičnost vedru,

Ležiš u daskama, pokrivena busenjem i travom.

Tamo gde te mladost uvi tkaninom ljubavnih boja,

Gde si uvek koračala ponosna, gorda i laka,

Gde si verovala i gde se podigla propast tvoja,

Ostavila je trag na groblju humka i tvoja raka.

Tamo gde ti je s iluzija budućnost, sreća sjala,

Gde si zanosno gledala snove što ih nada plela,

Gde ničeg ne nađe sem bol i sećanje da si pala,



Tamo si ponova došla, jer si tu i mreti htela.

Znam da tada ni nebo ni čovek zaplakao nije,

Znam da si najzad našla humanost i vrata

bolnice,

Znam da zemlja sačuva vlagu, njom da te mirno

pije,

Znam da ti svet i Bog sve uzeše, divna

bludnice.

Jednog dana, kada se uzburka moje mrtvo more,

Kad duh i bol udare u svoja zvona jekom mnogom,

Onda će pesnik dozvati tebe, mada si tamo gore,

Da zakuka, da zaplače s tobom; a već dotle...

zbogom!



STARA PESMA

Za mnom stoje mnogi dani i godine,

Mnoge noći i časovi očajanja,

I trenuci bola, tuge, greha, srama

I ljubavi, mržnje, nade i kajanja.

Sve to stoji na gomili trenutaka

U neredu, po prošlosti razbacano,

Dok nju vreme vuče nekud, nekud nosi

I odnosi bez otpora i lagano.

Nemam snage da se borim sa vremenom,

Da odbranim, da sačuvam, ne dam svoje,

Nego gledam čega imam, šta je bilo:

I sve više, ništa više nije moje.

Kao miris, kao zraci, kao tama,

Kao vetar, kao oblak, kao pena,

Odvojeni dani, noći, lebde, kruže



I prilaze u obliku uspomena.

Al' kad mis'o i sećanje budu stali,

Onda kud će i kome će oni poći?

Onda kud će da iščeznu i da odu

Uspomene, moji dani, bivše noći?

Pa kud idem, da li idem, je l' opsena?

Ko me roni, koga nosim, pre i sada?

Za mnom stoji čega nemam, a preda mnom:

Mrtva prošlost sa životom pokrivena.

Dok budućnost polagano pokrov skida,

Nje nestaje i u prošlu prošlost pada.



PESMA

1

U nehatu i nemaru dani idu i prolaze,

I lagano sve se gubi, izumire i propada,

I nikakvih nemam želja, da mi priđu, da dolaze;

Po sumraku sanjarija pustoš spava, mir svud

vlada.

Pokidani, rastureni svi listovi iz života:

Besno ih je razbacao po prošlosti vetar muka;

Još ja stojim, kržljav izraz svih bolova i

strahota.

Živi svedok silnih strasti, neuspeha i jauka.

Luč nevolja stalno bukti i budućnost plamen

liže,

Dim zagušljiv, mutan, truo, nebo mi je zaklonio,

I čađ pada, i figure i konture razne niže,

I ja stojim i posmatram garež što se nakupio.



Podig'o sam svoju ruku s obarača večna mraka,

Nema smisla remetiti besmislenost u svom toku;

Od rođenja spremna stoji, mene čeka moja raka,

Da odnese sve što imam u dubinu u duboku.

2

U trenutku kada čovek sam sa sobom razgovara,

I zanesen smelo ide u predele svojih snova,

I razgleda doživljaje i izmišlja, sreću stvara,

I moja se mis'o budi, al' k'o mis'o pesnikova.

Tada tiho skidam ploču sa grobnice svojih dana,

I spuštam se, dugo idem kroz redove uspomena,

Kroz sva mesta iz života zaboravom pretrpana;

Tu zastajem, odmaram se pod pokrovom od vremena.

I pogledom već umornim preživela gledam doba

I sve što je nekad bilo, i sve što je oko mene;

I čudna se slika stvara: neko more od pepela,

Nad njim vazduh, paran krikom, kao da je smeh

sirene.



To je pesma koju rađa mis'o moja i sećanje,

To je pesma mojih dana i časova i prošlosti,

To je pesma stara, teška, jednolika k'o kukanje,

To je pesma sa zgarišta ideala i mladosti.



NA ONOME BREGU

† Janku Veselinoviću

Na onome bregu što je nad životom,

Tražio sam mesto gde stanuje sreća,

I išao dugo okružen lepotom

Iz predela snova u predele cveća.

I ja sam se peo, uzdizao gore,

Mislio sam da si na najvećem visu,

I da pleteš vence, donosiš bokore,

Da si sva u cveću i samom mirisu.

Ali ta je slika prevučena prahom,

I stoji k'o spomen minulih obmana:

Ja joj katkad priđem sa tugom i strahom.

Kao dragan dragoj posle mnogih dana.



VIOLINA

U trenucima kada tako klone

I bol i nada, i mladost i cveće,

Kad strah i očaj i sudbina zvone

Samrt, koja se neumitno kreće

Na moju ljubav, na sve želje moje,

Na moje nebo, moju baštu krina —

U tim časima nađu se nas dvoje,

I tad plačemo ja i violina.

U trenucima kada vetar muka

Ode nečujno preko moje glave,

I pojave se san, dubine zvuka

I melodijâ — tad prijatne jave

Opkole mene, i tad moje oko

Ne vidi više predeo od splina:

Ja se osećam podignut visoko,



I tad pevamo ja i violina.

Mračan i vedar ja idem životom

Do starih, crnih i svetlih obala,

Gde diše pustoš i mir sa lepotom,

Gde propast živi i gde nema zala.

Gde nema zala. Sa zanosom nekim

Ja često idem iz tužnih dolina

Negde, daleko, sa zvucima mekim,

I tu smo srećni ja i violina.



HIMNA

Odmani rukom i zagazi baru

Što mili, teče, kao život meka,

Sarani razum, i udiši paru

S podneblja gliba što te svuda čeka.

I pusti trulež neka slepo gazi

Ljubav i dušu, i natapa strunu;

Zadah nek na te svoju senku plazi

Visoku, krupnu, kao zloba punu.

Odmani rukom i zatvori oko,

Crvljivo doba neka naglo tiska

Spomene, slavu, u blato duboko,

Gde porok cveta i razvratnost niska.

Za lice tvoje ogledala nije.

Živi međ ljudma u muzici bluda.

Živi! I nek ti vlaga srce pije.



Živi u zemlji sramote i luda.



RAZUMLjIVA PESMA

I na ovoj zemlji život me opija.

Po njoj kada lutam moje misli blede,

Gube se u nebo, u svet harmonija,

U oblak, u zvezde, nevine poglede.

Na njoj ono mesto mene samo pleni

Gde stanuje ljubav, gde je radost mlada,

Prolazna i lepa, k'o cvet dragoceni,

Kao presto snova, kao život nada.

Ne marim inače za život i brige

Naroda i ljudi, za principe razne,

Bacane oduvek u jedne taljige,

Što ih konji vuku i sve glave prazne.

Volim oblak, cveće, kad cveta i vene,

Al' nikako ljude što ropću i pište:

Što drugoga boli, ne boli i mene;



Mene tuđi jadi nimalo ne tište.



NA OČEVOM GROBU

Gospođici R. G.

Oče, evo opet mene.

Tvoja cura traži tebe:

Sad je bolna, naglo vene:

Ne poznaje danas sebe.

Otkad nisam bila ovde!

Svetlo cveće već mraz dene!

Ja sam jedva došla dovde.

Tvoja cura naglo vene.

Htela sam ti reći samo...

Ah, al' suza guši, davi!

Kako ti je, oče, tamo?

Tvoju curu što ostavi?

A ona te tako voli;

Ali mnogo, mnogo strada.



Ni Bogu se sad ne moli.

Nema čemu da se nada.

Ah, večno bih bila s tobom!

Je l' da i sad tražiš mene?

Sreća mi je s tvojim grobom;

Tvoja cura naglo vene.



OGLEDALO

Kroz svest i nerve čujem da korača

Senka tišine i nejasna mira,

I gusta magla lagano se zbira

U pokrov bola, u zavesu plača.

Osećam dodir trulog ogrtača,

Sebe, da idem iz ovog okvira,

I vlagu zemlje, da linije spira,

Dok šapat prvi budi se i jača.

Gledeći kako izumire vreme

Slepome telu, što ga instinkt krepi,

Za ogledalo se pogled naglo lepi:

Da vidi usta što će da zaneme,

Mada još žedna poljubaca, nege,

A ne pokrova, ne mrtvačke pege.



NjENO IME

Kad sklopim oči — i to jednom biće —

Nestaće svesti gde su moje bile

Ideje, misli; i pokrov od svile,

Poklopac, zemlja telo moje skriće.

Videti neću zoru kada sviće,

Molitvu, suze onih koji cvile,

Ni vlagu, crve što po meni mile,

U oblik idu čas dublje, čas pliće.

Sve mi se čini da pre nego veo

Na misli, snove i ideje siđe,

U svesti ona javiće se tada.

Bojim se da će lica izraz ceo

Odati lik joj svetu, kad mi priđe,

I ime koje ne rekoh nikada.



NAJVEĆI JAD

Ja znam jednu pesmu kao zima 'ladnu,

Koju mirno slušam na pragu jeseni,

Pri zalasku leta i snage u meni.

Ja znam jednu pesmu kao zima 'ladnu.

Ja znam jednu pesmu, i nju danas slušam

U odmoru mome, kad se sutom spušta;

I osećam da me moj polet napušta.

Ja znam jednu pesmu, i nju danas slušam.

I ta pesma nosi meni nove dane,

Mada su k'o juče i sad stari zraci,

Dok nad mojom glavom isti su oblaci.

I ta pesma nosi meni nove dane.

Nosi nove dane, moje novo nebo

I srce, al' srce kao nekad što je,

K'o juče, k'o uvek, isto srce moje.



Nosi nove dane, moje novo nebo.

Zašto i ti, srce, ostarelo nisi,

Kad je snaga zašla u godine sede,

Kad znaci mladosti gube se i blede?

Zašto i ti, srce, ostarelo nisi!

Ti i danas voliš, kao nekad što si,

Nosiš svoju ljubav — tvoje mesto sveto,

K'o u mlade dane, k'o u prvo leto.

Ti i danas voliš kao nekad što si.

Ti i danas tražiš borbe i života,

I sa istim žarom ustaješ i padaš,

Bez roptanja, mržnje, nit se ikom jadaš.

Ti i danas tražiš borbe i života.

Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa

I osećaj da sam suviše se nad'o

Da je jad najveći srce uvek mlado.

Ti voliš, boriš se, ali jesen stupa.

Moja jesen stupa; ide moja zima

I pada na srce mlado, uvek holo,



I na zvezdu moju, na sve što sam vol'o.

Moja jesen stupa; ide moja zima.

Al' ja ću sa srcem ići sve do groba

Uporno, kroz borbu i kroz vidik sivi:

Tu ću ga spustiti, nek u smrti živi.

Al' ja ću sa srcem ići sve do groba.

I predeo mira, u zavičaj mraka:

Ostaviću suncu moje srećne dane

I velike želje, još nedopevane,

I buktinju vere, k'o pesmu junaka,

Dok mi srce spava u predelu mraka.



IDILA

Reka teče mirno, blago; voda blista;

Sunce sija, zvono lupka, ovce pasu;

Povetarac lako gazi preko lista;

Odmara se i sam vazduh u tom času.

Na ivici od obale čovek spava:

Lepo momče, lice sveže, crte zdrave;

A već dole vir je dubok, voda plava;

Ribe male lova traže, izlet prave.

Čobanin se tako smeši milo, bono!

Šta li sanja i kog gleda sada u snu?

Ovce pasu, mirno idu; lupka zvono;

Sunce sija, zemlja pucka... voda pljusnu.

Nebo ćuti, zemlja ćuti, mir svud vlada;

Sve je nemo, tiho, večno, nigde glasa;

Sve beskrajno, nedogledno, kao nada,



A čobanče voda nosi bez talasa.

Od iskoni, od vekova se postoji.

Vasiona, večna sila, večnost prati:

Čoban mrtav, nebo gleda, svud dan stoji,

Nebo gleda, al' pomoći ne zna dati.

A zbog greha što učini reka ista,

Sunce sija, kao i pre, toplo, blago;

Povetarac lako gazi preko lista;

Ovce pasu, i voda se tako blista.



VOJISLAVU

(Prilikom otkrivanja njegovog spomenika 1903)

Snev'o si o sreći koju čovek nema,

U mislima svojim pratio si dane

Izumrle davno, i vreme što sprema

Da razastre pokrov svuda, na sve strane.

Gled'o si u prošlost za tobom što spava.

Pod dahom života ona nekad beše:

Sad je mirna, nema k'o pučina plava,

Kao usta drage koja se ne smeše.

Pred tobom u tami budućnost se vila,

Nejasna i mutna kao nada ljudi,

Ali smrt u sebi i ona je krila,

Smrt koja se javlja, tek na groblju budi.

Stoga ti priroda osetljiva, blaga,

Elegiju uze kao stalna druga,



I sa tvoje lire zanosna i draga

Zaori se pesma, snažna kao tuga.

Pokolenje žensko, svake časti vredno,

Spomenik ti diže zelenkasto-sivi:

I sad ime tvoje, svetlo i ugledno,

Da bi bilo lepo, na kamenu živi

Sa odborom, kolom tvojih drugarica,

S mirisnim buketom večnih gospođica.



JUTARNjA IDILA

† Mihailu Petkoviću, mome bratu

Imao sam i ja veselih časova,

Nije meni uvek bilo kao sada;

Imao sam i ja sate bez bolova,

Osmejaka vedrih i radosti, mada

To je davno bilo... Na grudi sam ruke

Prekrstio svoje. Gledam kako tama,

Nečujno i tiho, ne praveći zvuke,

Po zidu se penje u čudnim slikama:

K'o ljubavna čežnja, kao tuga znana

Preko mrtve drage, preko groba lednog;

I nasuprot tami iz ranijih dana,

Javlja mi se slika srećnog jutra jednog.

Ustao sam rano, preko običaja;

Otvorio prozor. Izgledaše kao



U prirodi da je bilo okršaja

Nekog groznog, strašnog. Vazduh mokar pao.

Neba nigde nema. Možda je propalo.

Elementi strasti negde se još bore.

Možda je i sunce ropstva nam dopalo.

Znam, tog jutra zemlji nije bilo zore.

Oblici se sivi uplašeno nagli

Ispred moga oka, i kao da mole

Za pomoć, spasenje njima, kiši, magli,

Od nečije ruke što ih tera dole.

Naglo odoh k njima. Tamo videh kako

Zalaze sva bića, i propast ih nosi;

Videh da se gasi i svetlost i pak'o,

Neku mutnu utvar da maše i kosi.

U trenutku jednom ne znam šta se desi...

Kada se probudih, udarahu zvona,

Uz očajni ropac umirahu gresi,

Kupljeni životom: to mre vasiona,

Zemlja, njeno vreme. Umirahu boje,



S njima duše ljudi i grobovi njini:

Sazrevahu zvezde, al' da ih opoje

Ne ostade niko, ni noć u crnini.

I nesta planeta i životu traga;

Izumire i smrt. Više nema ljudi;

Sa mene se poče da otkida snaga,

Svi udovi, redom, i pogled što bludi.

Minu sve što beše, htede biti ikad.

Tama se uvuče u ideju snova:

Raskošnije smrti nisam gled'o nikad.

Imao sam i ja veselih časova.



GROBNICA LEPOTE

Da li znate zemlju s grobnicom bez kraja

Gde stanuje duga i život proleća?

Noći gde ne beše već tol'ko stoleća?

To je zemlja njene lepote i maja.

Zemlju gde dan, vazduh i cveće miriše,

Čije vreme nema budućnost ni sate,

Gde su venci, boje — da l' tu zemlju znate?

Da li znate i to da nje nema više?

Kao uzdah bola, kao sreća ljudi,

Kratka je i njena istorija smrti:

Noć i jedan vetar... I njeni su vrti

Umrli, da niko sad ih ne probudi.

A već u toj zemlji gde je bilo cveće,

Živela je ona, i mladost, i duga:

A već u toj zemlji ovladala tuga,

I umesto maja svud se jesen kreće.



Jer jednoga dana, iz drugoga kraja,

Noć i vetar bio, i duvao jako,

Pa cveće i mladost umrli polako...

Posle jesen došla na saranu maja.

Na sarani maja bila je i ona;

Saranila dane cveća i mladosti

I sa njima vence, i svoje radosti,

I sve što je bila njena vasiona.

I u toj grobinici mladosti i cveća

Disala je ona još lepotom svojom

U jesenjoj noći, u noći sa kojom

Grlila je život svih mrtvih proleća.

Ali jedne zore, prve zore potom,

Zaspale su blago njene oči dana,

Njene oči cveća, sred živih obmana,

U jeseni tužnoj, sa njenom lepotom.

Zaspale su potom. Ona, bez života

I mladosti, spava na krilima tuge;

Mesto cevi — mrtvo cveće, mrtve duge



Po njoj: ona spava, s njom njena lepota.



PRVA ZVEZDA

Već se gubi svelo lišće s grana,

Pesma tica i vedrina stvari:

Prilazi mi hod jesenjih dana,

I dah tužan obamrlih čari.

I dok zemlja mirno prima cveće,

Kao vazduh umrle cvrkute,

Moja mis'o lagano se kreće

Kroz grobove u mrtve minute.

Gledam doba izgubljeno, tavno,

Gde u hladu bajki se odmara;

Vidim prošlost po'abanu davno,

Vek do veka, i vremena stara.

Izgubljeni ljudi i stoleća,

Kao reči, k'o oblici zvuka;

Izgubljene pesme i proleća,



Borbe, strasti i zavičaj muka.

U baštama mirnog zaborava,

U podneblju umrlih opela

Ženska kosa i lepota spava

Sa tišinom i šapatom jela.

I dok lišće izumire s grana,

Pesma tica i vedrina stvari,

Prilazi mi sen minulih dana,

Prazan izgled i poredak stvari.

Prilazi mi jedna zemlja snova,

S belim nebom i crnim očima;

Prilazi mi šum lepih vetrova:

Miris tuge vidik mi otima.

Mrtvi ljudi i mrtve radosti

Gledaju me snom što se ne menja:

Mrtva snaga velike mladosti

Sad mi priča o duhu kamenja.

O životu iz sedih daljina,

Nepoznatom k'o dubine sinje,



Bez svog groba i bez ma'ovina,

Gde ne pada ni magla ni inje.

I tu vidim život sav bez tuge,

I bez smrti, život od ljubavi:

Mesto noći širile se dýge,

Mesto mraka jedan obzor plavi.

Srećom behu zagrljeni ljudi,

A žene im, kao iz obmana,

Crnom kosom što skrivaše grudi

I odelo plavog jorgovana.

I odelo, što u noći plave.

Skidale su veselo i spretno,

Ostavljale ispod svoje glave,

I spavale nemirno i sretno.

I spavale. Noć kad plava mine,

Otvarahu svoje crne kanje,

I dva oka kao dve vrline,

Što još nisu znala za plakanje.

I dva oka k'o dva crna mora,



Obasjana snagom i životom,

K'o tišinom govor drevnih gora,

Kao cveće bojom i lepotom.

Otvarahu oči pune sjaja,

Pune misli što dan jedan žive,

Pune sreće svoga zavičaja,

Pune želja, da se svemu dive.

Otvarahu oči, crnu kosu,

Što skrivaše i grudi i telo:

Kao svetlost lepota se prosu

I dan beo i u nebo belo.

Tad stavljahu jorgovane na se,

Umivahu sa mirisom lice,

Uviše se u bujne talase,

Crne, kao i njine zenice.

I pođoše. I te žene tudi

Mirisahu na san plave noći

I jorgovan, dok im pogled bludi

Večnom pesmom i večitom moći.



Njina ljubav za smrt znala nije,

Njina usta znala su za reči

I poljubac koji nebo krije,

Plavo nebo što im umor leči.

Njina sreća ležala je u tom

Što još ništa poželele nisu,

Što življahu sa svakim minutom,

K'o cvet večit u svome mirisu.

Jedne noći, pri plavom sutonu,

Smrt naiđe i raširi krila

Nad tom zemljom, i opet utonu

U predele nepoznatih vila.

I utonu. Ali odmah potom,

U toj zemlji, gde cvetahu vrti

I lepota s večitim životom,

Pojavi se prvi oblik smrti.

Jedna deva htede da odmara

Svoje telo; jedva da su grane,

Dan i nebo, kad kosu otvara,

Videli joj lepote neznane.



Ona beše slika devičnosti,

Bez svog venca, bela i nevina,

Lutala je kroz taj život prosti,

Lepa, mila, kao bašta krina.

I tek beše naslonila glavu

Na uzglavlje od plavih cvetova:

Noć želeći za večitu javu,

A za život nebo svojih snova,

Al' smrt dođe iz daljina, mukom,

Dodirnu joj usta svojim dahom,

Pomilova njenu kosu rukom

I ispuni zemlju čudnim strahom.

Al' smrt dođe; lak dolazak njeni

Osetiše redom svi spavači,

I ustaše. Nebo se promeni,

Plavo nebo tad se naoblači.

Svi stadoše pokriveni tamom

Kod postelje, oko njenog gnezda,

I disahu u ćutanju samom,



Dok na nebu ne izađe zvezda.

I tu tamu, i tu pomrčinu

Svetlost zvezde polako raskloni

I sa mesta onu gustu tminu,

Gde je ona, gde stajahu oni.

I kad zvezda njima se pokaza,

Videli su svi da nema više

Nje, devojke: iz ovog poraza

Prvu zvezdu suzom pozdraviše.

Već se gubi svelo lišće s grana.

Pesma tica i vedrina stvari,

Oseća se hod jesenjih dana

I dah tužan obamrlih čari.

I dok zemlja mirno prima cveće

Kao vazduh umrle cvrkute,

Moja mis'o lagano se kreće

Kroz grobove u mrtve minute.



UMRLI DANI





UTOPLjENE DUŠ E

Još jednom samo, o, da mi je dići

Ispod života svet umrlih nada;

Još jednom samo, o, da mi je ići

Prostorom snova pod vidikom jadâ.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,

Skrivene misli u boji ljubavi,

Njen pogled nekad sve što znade reći,

Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,

Lik duše trajno gde se od nas krije,

Gde svesti nema, već ideje same,

Otkud bol sleće, da osećaj svije

U meni o njoj, o lepoti, cveću

I o mladosti — o još jednom samo,

Da mi je da se moje misli kreću,



Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,

Gde su mi mladost, san i uspomene,

Kod negda svojih da je da se sklonim

S lepotom njenom što k'o miris vene.

Il' da je groblja, senki, vetra, zvuka

I igre mrtvih, avetinja kolo,

Da je bolova, sećanja, jauka —

Znamenja, da sam nekad i ja vol'o.

Al' nije. Ja znam svi ti dani stari,

I želje, njena tuga i lepota,

I nežne veze osmeha i čari

Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju

Sva njena ljubav i moja stradanja:

Dremež i suton i noću i danju.

Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom

Aleje bola i podneblja plava,



I moja lira sa njenom lepotom,

Tugom i srećom... da je da se spava.

I samo katkad, al' to retko biva,

Nju kada vidim posred ovih zala,

Prilazi meni neka magla siva,

Nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,

Kamo se dani moji razasuše,

Širi se pokrov velik, prostran, beo,

Pod kojim leže utopljene duše.



VIĐENjE

Noćas kada sam ja spavati hteo,

Željan da telo umorno odmaram,

Duh stare sreće obuze me ceo,

I ja sam poš'o srce da otvaram.

Iz snova prošlih, prijatnih k'o dýge

Nisam video ovaj život grubi,

Već moje nebo, moj zavičaj tuge

I tebe s vencem što ti kosu ljubi.

I tebe s vencem. A tuga se splela

U tajnu želju, punu nežne tame,

Koja ti skriva lice sve do čela,

Pod kojom misliš, nepomična, na me.

Pojava tvoja pričaše mi kako

Patiš, zajedno s pogledom ti holim:

Ja sam te gled'o i zanesen tako



Šaptao da te k'o smrt svoju volim.

Noć je spavala pokrivena mirom,

Mrak se širio k'o more duboko,

A ja sam budan, s tobom i sa lirom,

Doček'o zoru, ne sklopivši oko.

Danas sam šet'o ulicama tužan,

Svaki mi korak beše prava beda:

Znam da izgledah tada vrlo ružan,

I tebe spazih, ti si bila bleda.



PROMENADA

Kroz otvoren prozor, nestašan i mio,

Na zavesu vetrić nevidljivi sleće,

I njome se igra bezbrižan i čio;

Noć na polju leži, mir se po njoj kreće.

Nad zemljom je suton; a svud po pučini

Tišina se digla da spokojstvom leči:

I u tome času meni se učini,

Da zvuk jedan dođe, nosi tvoje reči.

Zvala si me sebi. Ja se nisam mak'o;

Radost sva u tuzi prigrli me strasno:

“Ti si je ljubio kao oganj pak'o,

A ona je došla kad je sve već kasno.”

I zaneh se potom. Misao mi ode

Do prošlosti moje, u krajeve znane;

Da poseti ljubav, koju boli vode,



Dok sećanja brižno od smrti je brane.

I tu vide doba, ona svetla, vedra,

Da ih već nestaje polako i tužno,

Da prolaznost svoja otvara im nedra,

I da stvarnost svuda podiže se ružno.

Iz misli se trgoh. Bacah pogled dole,

Nikog nije bilo. i dođe mi žao:

“Možda je čekala, možda mnogo vole,

A ja? — ja sam svirep, bezdušan i zao.”

I tad pipah vazduh, tražeć kakva traga,

Ali reči tvoje nisam mog'o naći;

O kako je ljubav velika i blaga,

Mada kao zvezda i ona će zaći.

Brzo, naglo odoh iz svog praznog stana,

Ugodno mi beše kretati se, ići

Razvalinom ovom života i dana,

Koju sunce sutra ponovo će dići.

Svuda tako mirno, izrazito, mračno:

K'o odblesci smrti senke pale redom,



Lišće tek zašušti jednoliko, plačno

U noći, što diše mesečinom bledom.

Ne znam kako, zašto — ali glasno rek'o:

“Ja te volim draga”; i osetih tada

Onu ljubav staru i doba daleko,

Doba koje namah pojavi se sada.

I ta ljubav stara, kao duh bez glasa,

Povede me žurno tamo, do tvog stana:

Na prozoru nađoh sliku tvoga stasa,

Kao znak ljubavi i ranijih dana.

Došao sam kući. Vetrić se još peo,

Po zavesi igra sam u svome oru;

Dok napolju suton već postaje beo,

I pet'o se muči da probudi zoru.



G.

Hodi. Ostavi sve što je za nama.

Neka naš susret pokrije minute,

Velike misli po kojima ćute,

Gde život ide k'o jesen granama.

Ponoć i sunce odjek su menama.

Zavoli sebe kroz nesreće krute

I mene s njima. Nek lepoti pute

Pokaže mladost dok je još sa nama.

Osmehom dušu i rane zakloni.

Zapali čula. Neka srce tako

Pređe u usne k'o vetar u zvuke.

Nek trenut ovaj i bol što nas goni

Rasklopi nebo i utuli pak'o:

Poljubac, k'o smrt, ne vidi jauke.



BOL I STID

Draga i ja na zabavu neku,

Sa oblaka, gde nam ljubav bila,

Krenuli se: padala joj svila,

Hod i osmeh u muziku meku.

Ostavismo budućnost daleku,

Dan večnosti, pokrajinu vila,

Mesta kondor gde razvija krila,

Da bi stigli na igranku neku.

Uiđosmo u dvoranu žurno.

S naših lica još se nebo sija.

Nismo znali za život i zvona.

Dočeka nas smeh kostura burno,

Vetar greha, miris zemlje: i ja

Digoh glavu, lice pokri ona.



PRVI ZAGRLjAJ

Zagrljena lepotom, i umna,

Bleda kao tuga, mesečina,

Izraza božanstva razumna

I dubokog kao pomrčina,

S krilima polutame,

Kraj klavira

Sedi i svira

Komade osame.

Svirala je nesreću soneta

I svih srdaca kucala što su ikada,

I svih srdaca kojima planeta

Ljubavlju sijala nije nikada.

Svirala je: venac snova,

I visine,

Nemir srca i magline,

Što poniču iz bolova



Od kolevki do grobova

Sviju duša i vekova.

A iz venca, a iz snova,

Melodija i zvukova

Zabrujaše pesme cveća,

Pesme sunca i oblaka

I anđela i junaka

I mladosti i proleća:

To je bila pesma straha

I padanja i uzdaha.

To je bila pesma jaka,

Klik orlova, cvrkut ševa:

I u nama sve zapeva,

Sve zapeva, sve zaplaka.

A iz cveća, a iz snova,

Melodije i zvukova

Oživeše zemlje, mora,

Cvet nepoznat belih gora,

Novo nebo, strani vrti,

Stara ljubav, mlada nada,

Kolo misli, igra jadâ,

Zamisao gluve smrti.



Svirala je. I talasi zvuka

Prodirahu tamom i životom:

Probudi se svet rođenih muka

I bolova; potom

Duše naše

Zaplakaše

Za srećom sirotom.

Duše naše

Zaplakaše

I plakaše.

Da li dugo? Za vek ceo?

Za rođenje? Pokrov beo? —

Nismo znali.

Nismo znali

Iz te slike

Sa očima punim sjaja,

Punim suza i muzike,

Ni kada smo, kada pali

Sred velikog zagrljaja.



SEĆANjE

1

;esto puta kad te vidim gredom

Da koračaš hladna, mirna, stroga,

Uvek ista, uvek s umnim gledom,

U trenutku uspomena mnoga

Onog doba, kog sad više nema,

Javlja mi se kao bajka bleda;

Ja osećam da se prošlost sprema,

Da mi, mrtva, život pripoveda.

Ja osećam nju i pesmu jednu,

Što je mladost k'o svoj teret ima,

Pesmu čudnu, nejasnu i čednu,

Pesmu snova, pesmu o srećnima.

Ja osećam... I u času mahom,

Pesma staje, ugasi se, svene:



Pojavi se život s teškim dahom,

I sve ode u san, uspomene.

Vidim sebe kako tražih puta,

Al' sad blato znam gaziti i ja.

Vidim snagu kao duh da luta

I bol što mi k'o pobeda sija.

Gledam sebe kada vidim tebe,

Živi izraz sviju mojih snova,

Jedva mogu i da poznam sebe,

Moja prošlost i za me je nova.

2

U daljini iz nejasnih šara,

Imao sam u samoći često

Mesto jedno koje mašta stvara

Za postolje, za budući presto.

Na tom mestu nas dvoje bi bili

Svet za sebe, nerazdvojan, večan:

Sve dok svetlost ne bi ostavili,

Svaki dan bi bio za nas svečan.



Mada sreća nema svoje lice,

Njezin izgled osenčava nada,

A njoj čovek ne meri granice,

Pravi prostor tek u njemu vlada.

I ta slika, ta maglina sama

Iz zanosa i u snima mojim,

To obličje prostrano k'o tama,

Kao jutro sa zracima svojim —

Padalo je ispred tvoga stasa,

Ispred mene, pokrivalo dvoje,

I širilo vidik našeg spasa,

Da se dvoje tek u njemu spoje.

Sad tu sliku, tu maglinu samu

Dah sećanja još pokatkad kreće,

Rasteruje zaborav i tamu

I nanosi san i mrtvo cveće.

Z



Moji dani umiru mi tako,

A moj život utehu ne pruža.

Moja sumnja jeste i moj pak'o,

Moja zemlja nema za me ruža.

Grozna sumnjo, okove poleta,

Kao vatra gorela si snove,

Svaku želju što dušu opleta,

Svaki osmeh i radosti nove.

Uvijena u ogrtač znanja

Bedna, ružna i otrovna ti si:

Žedna, gladna i željna saznanja,

Uvek stara, nikad vedra nisi.

Za osmehe ne zna lice tvoje,

Pogurena ti se krećeš vazda,

Tražiš tajnu i istinâ boje,

Goniš tamu, al' te tama sazda.

I šta vidi kad je čovek s tobom?

Što za ljubav da imaš pogleda?

Ljubav rađa i donosi sobom

Lik večnosti i prolaznost beda.



Noć u tmini nek služi za dane,

Za uzdahe nisu samo usta,

I mrak ima svoje svetle strane,

Mis'o s' rađa kad je sreća pusta.

4

Imao sam i ja svoju mladost,

Sad je gledam i osećam da su

Stari dani bili jedna radost,

Jedna ljubav koju život rasu.

U prirodi ima mnogo dana,

Mutnih, tamnih kao noći krilo,

U životu ima mnogo rana

Samo zato što je snova bilo.

More grli kopno od iskoni,

Kaplja kamen bez odmora dubi:

Rad i život po svoj vasioni,

Čovek živi kad ume da ljubi.

Često puta kad te vidim gredom,



Ja tek vidim šta si bila za me,

Uspomene izađu mi redom,

Tužno, mrtvo, pogledaju na me.

Ti još ne znaš ni da l' sam te vol'o?

Moja ljubav ostala je tajna.

Ne znaš ni to, da sam sve prebol'o,

Da si sada prošlost moja sjajna.

Moja ljubav pod životom spava,

Otkad mis'o rađa svoja čeda:

Tako mrtvi daju katkad java,

Moju ljubav još sećanje ne da.



PLAVE MISLI

O što si, zašto zanela se tako?

Zar ne ču vetar da o prozor bije,

S njim moja slutnja, moja čežnja, nada,

Strah u daljini? Znadoh da si mlada,

I tako lepa. O zašto je, rako,

Ti bar ne vide da za tebe nije?

O nisi, znam ja; znam da nisi mogla,

Ti, rako dobra, crna i duboka,

Otići ikad do meke postelje,

Uzeti sobom dva zaspala oka,

Dva njena oka, od tuge joj belje,

Mramorno lice, glavu što se pogla

U snu sanjivo. Snevala je ona,

Da ljiljan bere, zapitkuje ruže

Za boju, vence, i da l' kadgod tuže

Na grudma, velu — da li kadgod tuže?



Dok ona sanja i mirno se kreće

U tajne, s dragim, kroz sreću i cveće,

U ložu misli — niko i ne sluti,

Blaženo dete što toliko ćuti.

Al' dugo srećna zanela se ona

Uz miris želja! I dođoše ludi;

Sad plete vence, niko je ne budi;

Osmehom diše, udaraju zvona;

Razgleda nebo, spušta se opelo;

Sad broji zvezde, uzimaju telo:

Živi što sanja, u raku je skriše,

Kad za zlo ne zna, kad ne sluti više.

Kad za zlo ne zna. Tako njenu sobu,

San sreće moje, predadoše grobu.

O ljudi! ljudi!... Ao moje drago!

Ovamo bura neće da se stiša.

Je l' topla zemlja, grli li te blago

Grobnica tvoja? Mene bije kiša,

Oblaci, vidik. Al' u času jednom

Misao sene, da će možda suze



Oh ove suze, krvi moje pune —

Proći i pasti po pokrovu lednom,

Na lice tvoje, što pobožno trune,

Uneti izraz u linije, boje,

Rastočit samrt i spojiti uze

Života s dušom. Avaj, i ja u tom

Osetim času, da svakim minutom

Silazi vlaga sandukom i tobom.

I kupim suze, ali kiša lije

Na tužnu humku što te strašno krije.

O moje ruke, što da nisu grobom

Postale tvojim: na rukama ovim,

U danu, noći, bez zemlje i stege,

Ti bi trunula: sa mislima novim,

Poljupcem, suzom, tvoje lice snežno

Ja bih pokriv'o: tu kraj moje nege,

O drago moje, trunula bi nežno.

I ja bih tada... Moj ljiljane beli,

Što su mi tebe pakosno odneli?

Što ti bar sama?... Zar te nije žao?

Kud gledaš dugo snom gde nema mis'o



Poteza svojih? Je l' podnožjem pao

Sad blesak zore, pod kojim je dis'o

U tami čovek?... Gle, kako se nija

I ide boja preko vetra, granja,

Ustavlja nered i tišinu svija

I dugu vuče! Otkud ove zore

U času kada kob i očaj sanja?

Da kletva nije, ili nešto gore?

Nemoćnom podsmeh? Al' se lepo vedri

Okis'o vidik, ogrnut sa stravom,

I moje lice, dok daljinom plavom

Ja vidim ljubav, pogled njoj mi jedri.

Zar već uteha? Od koga i kome?

Poznajem dobro. Evo je. Evo me.

O nisam znao da smo tako blizu.

O nisam znao da si u tom nizu

Boje i snova, svetlosti i duše.

O nisam znao da sa svojim grobom

Ja nosim sreću i sastanak s tobom.

Postelja tvoja, gle, kako je meka,

K'o tvoja kosa. Oh, zašto me guše



Još vrele suze? Zar ih ovde ima?

Zar zemlja suze, zar sve ne uzima?

I mokro svuda! Uh, kako je 'ladno

Bile i vazduh... To ja nisam umro!

O kuku, kuku, zar života treba

Za onog kome svet je već izumr'o.

Padaj, živote, s jaucima mojim.

Cepaj se, vreme. Nek vetar i veče

Pokupe bole i duh što me peče,

Nek nose do nje, do plavoga neba:

Ona je tamo, angeli je dvore,

Ona je divna, oko nje su nade,

I plave misli, i sve one pruge

Velike sreće; ona živi dane

Što čovek katkad u časima tuge

Prozire, ali lika im ne znade.

Životom draga, dok nas ne sarane,

Greh i kajanje ruše nas i dižu,

I mira nema, crne misli stižu,

Nije k'o grobom. O, al' ja ću sada



Budućnost svoju, javu staru, bonu,

Zaklonit tobom i nositi nebo —

Postelju tvoju, moju vasionu.

I niko nikad ni slutiti neće

S kime se družim u tamnici jada,

Kome se molim, za kog berem cveće.

Jednog proleća, ili jedne zime

Prestaće život, moji dani s njime.

Ja ću zaspati. Bol će toga dana

Izgristi srce, moju glad ljubavi;

Smrt će oprati tragove od rana.

Odmor i meni tad će da se javi.

Biću izmiren s tajnama dalekim.

Rođenje svoje zavoleću grobom.

S osmehom možda, il' s uzdahom mekim

Baciću pogled poslednji za sobom.



POD PROZOROM

I sinoć sam bio pored tvoga stana.

K'o bolnik kad diše, kiša jedva teče,

Lišće šušti, plače, s mokrih, crnih

grana;

Sumorno i mutno spustilo se veče.

Ulica je bila pokrivena mrakom,

Krovovi i kuće tonuli u tminu.

I ja sam se kret'o laganim ,korakom

Kao čuvar mrtvih kroz aleju njinu.

Bojažljivo priđoh do prozora tvoga:

Modra, bleda svetlost na zavese pala.

Inače svud pusto, svud nigde nikoga,

Samo preko lišća noć je uzdah slala.

Pod prozorom zastah. Tu sam dugo bio

I drhtao tako bez glasa i moći:



Na zid ruku stavih pobožno i ti'o,

Ne mogah je dići, ne umedoh poći.

Najednom se trgoh. K'o da neko ide?

Mis'o moju preli krv mi uzrujana.

Ja bežati počeh. Da l' me kogod vide?

I sinoć sam bio pored tvoga stana.



POD DUDOM

Malaksao, loman, sad odmaram telo,

Daleko od tebe, na senci od duda;

Razlio se vazduh i pramenje belo,

Dan vreo i topal, mrtvilo je svuda.

Zagrljen umorom i pokriven prahom,

Mladost još me štiti i mis'o o tebi:

Ljubav, bol i žudnju, zajedno sa strahom,

Ja u duši nosim, ja nosim u sebi.

Šta li radiš sada, je li, nebo moje?

Da li mi se nadaš, da l' te slutnja peče?

Kuda oko gledi iz odaje tvoje

Kad dan mrtav padne na radosno veče?

O, ne tuguj za mnom. Lili, o ne brini.

Dobro mi je, lako na ovome putu.

Oblak s tvoga čela odagnaj i skini,



I srećnog me sanjaj u svom divnom kutu.

Da znaš kol'ko patim kad pomislim tako

Da me možda čekaš i izgledaš svuda:

Mene sve zaboli i plak'o bih, plak'o,

Na hladu i senci ovog starog duda.



UTEHA

Misao se gubi, nestaje i tone

U dolini plača, gde se nada kupa,

Gde stradanja žive, gde se suze rone

I gde točak patnji klopara i lupa.

I dok mis'o spava, klonula, u miru,

Izvija se ljubav na krilima noći,

I sa sobom nosi razlupanu liru,

I kreće se, lebdi po mojoj samoći.

Kao eho sreće, bez šuma i glasa,

Preko tajnih snova visinama stremi,

Kao zora nebom zračno se talasa,

Kao veče u noć gubi se i nemi.

I trag joj ostaje, i slika se stvara:

Nebo plavo, vedro, kao njeno oko,

Pogled koji priča, teši, razgovara,



Pojima i voli i gleda duboko.

Ja osećam dušu i svoju i njenu:

Obe, večne, stoje na jednom osmehu,

Na jednom prostoru, dalekom vremenu,

Koje katkad stupa i šapće utehu.



PRIČA

U noći tako kad nikoga nema,

I kada ljude, zajedno sa zlobom,

Zaborav uzme, misao se sprema,

Da priđe tebi i govori s tobom.

K'o duga nebom posle mnoge kiše,

I moja nada pojavi se tada

Nad ljubavlju mi, i lagano briše

Duboki očaj i tragove jada.

I tvoja slika, kao zvezda sreće,

Prilazi meni: i ja vidim tebe

Daleko, svuda; i znajući gde će

Toliki život, ja zavolim sebe.

Dugo ti pričam, zanesen, u žaru,

Budućnost našu što se drsko krije,

I onu pesmu o srećnome paru



U zemlji, kuda nikad tame nije,

Gde ljubav vlada, gde stanuju žudi.

I sve što dragan svojoj dragoj taji,

Dugo ti pričam, dok zadrhte grudi,

Dok snovi minu, priđu uzdisaji.



NA KALEMEGDANU

Dan julski i vreo umoran odlazi.

Uz šuštanje lišća razdragano, glasno,

Javljaju lahori da veče dolazi.

S njim i suton ide, i šaptanje strasno

Srećnog nešto sveta.

Ti parkom prošeta.

Tvoj kostim je bio lak k'o mesečina,

Na tvom nežnom licu osmeh vedar, smeo,

U bujnoj ti kosi spava pomrčina,

A na glavi šešir pomodan i beo:

Kraj mene, kroz graju

Prošla si u sjaju.

Pogledom te gledah za tebe umrlim.

Ti si divna bila. Ne osetih tada

Želju da te volim, potrebu da grlim

Dan mojih očiju. Nit osetih jada,



Il' pesme jeseni,

Il' bola u meni.

Dan julski i vreo umoran odlazi.

I dok šušti lišće sve više i više

Tame, mraka, mira po parku dolazi.

To noć u spokojstvu tišinom miriše.

A bol širi krila...

Ti si divna bila.



TIŠ INE





ORGIJE

Pijemo nas nekoliko propalih ludi

I polusvet:

Bez svega, i bez radosti; mada nam grudi

Čeznu za cvet.

Zvuci violina, vino, jak dodir žena

Daju nam pir,

Al' svuda se kreću senke mrtvih vremena,

Umrli mir.

Muzika s pesmom pruža nam stare jauke,

Opela trag;

Zagrljaj, zanavek naše skrštene ruke

I život nag.

U samoći nam stanuje, k'o u ćutanju,

Veliki strah;

Bez leka smo. S nama tu je, noću i danju,



Ledeni dah.

U igri, u poljupcima tražimo besno

Izraza, sna;

Plačemo, mrtvima što je u paklu tesno,

Kad nema dna.

Jer svak živi u grobu svom, samo što neće

Da vidi grob.

Ni svoje dane, što gore, k'o mrtvom sveće,

Ni svoju kob.

Pijemo s usta i čaša. Maštom ludila

Stvaramo zrak:

Sve nas je dovela tajna što nas ubila,

Otkala mrak.

Pijemo nas nekoliko propalih ljudi

I polusvet;

I znamo, radost ne može da se probudi,

Opao cvet.



SLUTNjA

Nebo mutno, izdubljeno, kobno;

Dan ubijen pritisnuo boje,

Svetlost, oko; i mrtvilo grobno,

Mir i strava oko mene stoje.

Kroz prirodu, preko drva, ružno

Jesen ide; gole grane ćute.

I crnilo obavilo tužno

Koru, vidik, vreme i minute.

Bol klonuo; magla i bregovi

Nose mis'o... i želje se kriju;

Tamne slike, blede kao snovi,

Šušte propast, ko bi znao čiju!

Spava mi se. Još da legne telo

U taj sumor, mrtav, što se vije.

U tu dušu, u ropac, opelo,



Da potone sve što bilo nije,

Da potone... i da magle sinje

Obaviju: na časove bone

I na ljubav da popada inje

I zaborav... I da sve potone.



PREDGRAĐE TIŠ INE

Ja vidim, zbilja, da već nemam snage

Da volim, patim i da išta želim;

I ne znam više za spomene drage,

Za pali život sa ružama svelim.

Ja ne poznajem sad ni ona doba

Kad ustajahu duhovi iz groba.

Istina, ja znam da sve suve grane

Proleće nekad grlilo je holo;

Istina, ja znam i za one dane

Kad sam se nad'o, osećao, vol'o

U pomrčini, na dolini jada,

Pod bledom zvezdom koje nema sada.

Znam ih. Al' ono što je meni dalo

Veliki vidik i nebesne boje,

Danas je nešto neznatno i malo,

Nešto što mislim da i nije moje.



Sve je sad prošlost; nju niko ne čuva;

Pust vetar meni oko glave duva.

I moja ljubav, i ona je vani:

Bez mene, tiho, udaljena trune;

Ne čuje moji kad padaju dani,

Ne vidi groblje što ga mrtvi pune.

Jutro mi svako pruža život ceo,

A svaka ponoć jedan pokrov beo.

Za mrtve nemam molitve, ni bole.

Posmatram, gledam; moje vreme teče.

Ne žalim sebe, i ne žudim dole;

Ne žalim sebe, čekam svoje veče,

Miran, bez želja i nada na bolje.

Moja je duša sada suvo polje.



JESEN

Noć bez neba, noć jesenja; a kroz tamu

Ide, mili sumaglica, vlaga hladna,

Zemlja mokra i crni se k'o strast gladna.

Gde-gde samo suve senke golih grana

K'o kosturi od života, mrtvih dana.

Svuda zemlja; vidik pao. Vlažna tama

Po zvucima, preko mira, leži, spava.

I tišina u dolini zaborava

Mirno trune. Nigde ničeg što se budi.

Sumaglica. Noć bez neba. Pokrov studi.



VOLEO SAM, VIŠ E NEĆU

† Milanu A. Simiću

Katkada snaga krvlju mi prostruji

I probuđena žeđ života, da me

Izvede malo iz gluve osame,

Gde živi zima i mrtvi slavuji.

I ja ostavljam vidik star, bez mena,

Veliku senku što je pala na san

Bola i sreće, na šum reka jasan,

Na lišće, želje i trag uspomena.

Po mrtvom danu mesečina bela

I hod tišine preliva se u ton

Tajanstvenosti, u razuma suton,

Svet iluzija do samog opela.

I gledam. Danas, kao nekad, nisi

S pesmom na licu, niti mi se čini



Da se pokreće sad u mesečini

Arija snova, i da u njoj ti si.

Ne vidim tebe i mladost u svili

S korakom sreće; ne razmišljam o tom,

Na ovom svetu što smo sa životom

Trajno k'o grobom rastavljeni bili.

Sad ne razmišljam. I pored saznanja

Da ljubav naša umrla je za nas,

Mene ne boli ovaj život danas,

Ni staro nebo, ni oblak sanjanja.

S ranom rođenja koja se ne leči,

Daljinom slutim svu prazninu, gde će

Ideje, misli i put naše sreće

Izgubiti se u šum i u reči.

I sad, kad priđu moji dani stari,

Dani veliki, al' mrtvi za mene,

I tvoje oči, i usne plamene —

Jedino što se krv moja zažari.

Ti još i danas vezuješ mi biće



Za ovu vlagu i za zemlju, gde je

Otišlo sunce; gde me stalno greje

Noć s tobom, kao poslednje otkriće.

Ja i sad svaku misao ti dajem

I svoje grehe; samo snevam o tom

Kad ću sav život ispiti pohotom:

Ja te još volim, ali zagrljajem.

Volim te srcem što još zna da bije

Propašću mojom, mojim grobom, mada

Za mene nema svetlosti ni sada,

I oko moje dan više ne pije.

Nada mnom ljubav nema više vlasti.

Ja vidim sebe sa duše nimalo,

I sumnjam da je nje ikad imalo;

Ne čujem ništa osim svojih strasti.

Kad spuste glavu u grob, da se smiri

I srce moje, živeću u banji

Tišine mirno: po mojoj lubanji

Praznina će se k'o večnost da širi.



Dotle nek struji i neka me siše

Krv moja i žeđ za životom grubim,

Kad ničeg nema dostojnog da ljubim:

Ja sam te vol'o, al' ne umem više.



PESMA BEZ REČI

Evo danas umor pao na me.

U očima pogled zaborava,

Moja svest mi, u daljini tame,

I duh, k'o cvet u jeseni, spava,

I duh spava. Ja ne pojmim sada

Da l' je bilo života, i kada?

Sjaj i boli po'abani.

Duge nema u sutonu;

Ne vide se noći, dani:

Moje doba sve utonu

U san što mi sad ne smeta;

Nemam više svog tereta.

Katkad samo u tišinu ravnu

Vetar stresa šum i šapat s granja;

Vidim neku siluetu tavnu,

Trag prošlosti, zalazak sećanja



I sve reči da s oblikom staju

Tu, preda me, gde se raspadaju.

Smrt i vreme pod pokrovom,

Svud se hvata dremež sivi

I meša se sa otrovom

I zadahom sveg što živi;

Sve je dublji jaz padanja

Bez savesti i jadanja.

Ja spavam po idejama evo,

S mirisom oblaka i prašine,

Ali ti, kojoj sam nekad pev'o,

Kada uzdah tvoj se za mnom vine

Na poslednjem zvuku violine,

Na poslednjem zvuku violine

Potraži me, o potraži ti me:

Jednog dana nestalo me s njime.



NIRVANA

Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,

Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,

Sva usahla, bez vala i pene,

Mrtav vetar duvao je s gora,

Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća

Mrtvih duša, i san mrtve ruže,

Noćas bila sva mrtva proleća:

I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,

Mrtva ljubav iz sviju vremena,

Zaljubljeni, smrću zagrljeni

Pod poljupcem mrtvih uspomena.



I sve što je postojalo ikad,

Svoju senku sve što imađaše,

Sve što više javiti se nikad,

Nikad neće k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,

Mrtvo vreme s istorijom dana,

Tu su bili poginuli zraci:

Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada

Pogled koji nema ljudsko oko:

Bez oblaka, bez sreće, bez jada,

Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, k'o kam da je neki,

Padao je na mene i snove,

Na budućnost, na prostor daleki,

Na ideje, i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,

Nova groblja i vekovi stari;

Prilazili k meni kao žrtvi,



Kao boji prolaznosti stvari.



PRESTANAK JAVE

Dolaze dani i noći bez jave,

I kao senke, bez šuma, nestaju;

U snu, prolazom oko moje glave

Svi događaji i stvarnost prestaju.

Dolaze dani i noći bez jave.

Sad ne poznajem izraz božjeg sveta

I nemam pojma za misli i boje;

Nebo i zemlja više mi ne smeta,

Kao ni ljubav, k'o ni rane moje.

Sad ne poznajem izraz božjeg sveta,

Gde duh lagano, nečujno opada

Kao lepota, prah leptira, cveće;

I ja ne vidim da mi sve propada,

I da l' me išta može da pokreće.

Gde duh lagano, nečujno opada.



Ja ne znam gde su moje noći sure

I stare strasti, ma'ovina stara;

I ne znam gde su moje avanture,

I srce ludo, da l' se već odmara.

Ja ne znam gde su moje noći sure.

Ja ne znam više da l' se sećam sada

Jednog momenta i izraza lica

Jednog momenta da l' se sećam, mada

Još gledam sebe vezanih vilica.

Ja ne znam više da l' se sećam sada.

Ni kad je doš'o oblik zaborava.

I ne osećam strasti, ni oluje,

Ni kako diše mir, daljina plava.

I ja ne čujem suze, ni slavuje,

Ni kad je doš'o oblik zaborava.



SA ZAKLOPLjENIM OČIMA

Ponova evo ja nalazim sebe

U plodnom kraju staroga neznanja;

Ponova evo osećam potrebe

Za pali trijumf bola i nadanja

I iluzija, i za sve potrebe,

Saranu cveća, želja i stradanja.

Umire vetar ravnodušne smrti

Tamnicom zvezda, mojom kućom mraka;

Umire nemar, što je znao strti

Mesta molitve, suza i oblaka;

Crnom dolinom, gde su bili vrti,

Umire tama, kao vlaga, jaka.

K'o sumrak zemljom, k'o mirom lepota,

Duh opet ide onim starim putom,

U hlad mog groba, u raku života,

S crninom mojom. I ustaje ćutom



Opelo moje i zemlja s ćivota,

Što je sve veći sa svakim minutom.

Vidi se moj grob... Meni sve se čini,

Da sam u dane, bez sunca, i sive,

Što behu nalik ružnoj mesečini,

Umro k'o dete: smrti perspektive

Izgubiše se van mene, po tmini,

I moje zvezde što više ne žive.

Sve mi se čini grob moj nije ovo.

Koliko prostran k'o grob sviju ljudi

S danima njinim teškim k'o olovo,

Teškim k'o suza, koja mrtve budi,

K'o noć sa suzom, kada sam bolov'o,

I osećao dodir mrtve studi!

I sve to grob moj! Tu će lepo stati

Sve mrtve ruže srca dece nežne,

Što će živeti, a bol neće znati,

Kao ni cveće ispod kore snežne,

Što se kameni, i ipak ne pati.

Grob velik k'o put smrti neizbežne.



Znam, dete neću nikad biti više.

Sa starom dragom neću opet poći

Srećnim neznanjem, gde život miriše

Na krv i ljubav i veo ponoći.

Spava san sreće, k'o dan posle kiše,

U dnu sutona koji neće proći.

Spava san sreće. Dah groba se vije

Životom, bolom, vremenom prostora;

Ničega nema što umrlo nije;

Tišina puna skamenjenih bora.

Ničega nema; samo iluzije

Pred pustom kućom mirnog, mrtvog mora.

Grob, i grob samo. Sve izgleda kao

Otvoren sanduk života i tame:

Tu spava nebo, zemlja i pakao,

I lik svršetka, i kraj panorame.

Tu nekad ja sam život svoj plakao.

Tu nekad behu san i zvezde same.

Kol'ko velik grob! I ja, tu, kraj njega

Stojim k'o oblik umrlih vremena,

Poslednji čovek na granici svega,



Poslednji talas otišlih spomena.

Svud mrtvo more, svud nigde ničega;

I spava voda, i nema promena.

Nema promena. San jednak, kameni

Spaja sva mesta sa predelom nada.

Osećaj mirne ravnine na meni

I preko stvari nepomično vlada.

U mome oku poslednji prameni

Još žive kose. Više se ne strada.

Sećanjem opet ja nalazim sebe

U mrtvom kraju plodnoga neznanja,

I sklapam oči: duh nema potrebe

Mrtvom dolinom ići bez penjanja,

U mrtvom moru tražiti pogrebe

Ljubavi, bola, zvezda i stradanja.

Kada ispustim i te oči svoje

I srce, što se u kamen pretvara,

Vreme, i veze prostora, i boje,

I san života, iluzija stara,

Pašće, k'o sada mrtvo more što je

Palo na groblje, večno ga odmara.



KOB

To reći danas ja ne umem više,

To što me boli i bolove guši,

To što mi pogled kao oblak briše,

To što me trune, što mi snagu suši,

To zašto san moj na san ne miriše.

Jedva se sećam da sam bolji bio,

Jedva osećam zlo kako me steže;

Izgleda da se put života skrio,

I neka ruka da zlokobno veže

Moj duh za zemlju i za svet nemio.

Sad bih sanjao, san od mene bega;

Sad bih živeo i kraj ovog sveta;

Sad bih voleo, i to više svega;

Al' sve to meni čudnovato smeta:

San, život, ljubav, sad su moja stega.



Sve mi se čini nemam volje svoje;

Stvari i ljudi sad postoje za me.

Izgleda da su misli, želje moje,

Postale senke, neka vrsta tame.

Moji su dani danas jedne boje.

Vidim da danas više nemam neba,

Da moje oči za njim i ne mare;

Vidim da meni još jedino treba,

Da gubim mirno sve navike stare

U vetru trulom što mi duh koleba.

Tako je došlo sad i ovo doba,

Gde katkad čujem graktanje gavrana:

I tada gledam izgled svoga groba,

'Ladan ostatak snage mojih dana.

I kako diše ravnodušna zloba.

I tad preživim u dnu moje noći

Prvi san stvari, kad im sunce zađe;

I tu osetim da nema pomoći,

Da život i smrt jesu iste građe,

Da tone snaga što mi daje moći.



Veliki ponos, moja vera trune —

Trunuće zato dok imaju snage;

Crni oblaci vidik rada pune,

Moja pregnuća i časove blage.

Pust život gledam k'o vladar bez krune..

Došlo se dovde, ali ne znam kako;

Ne znam zbog čega dan slobode spava;

Ne znam da l' živi zora i moj pak'o,

Ta stara zora i podneblja plava,

Gde sam voleo, a gde sam i plak'o.

Je li to starost i volje i vere,

Il' umor dubok, miran i bez leka,

Kom ne znam uzrok, prostora i mere?

Il' sam ja izraz truleži mog veka,

Koja tka zadah i svud nemar stere?

Il' to korača duh propale sreće,

Propalih misli, napora i snova,

Kao opelo za mrtvo proleće,

Kao zalazak sunca i bregova,

Kao kob moja da zaborav spleće?



Il' je kob moja, što u dane ove

Osećam ruku kako mirno piše

Na moju ljubav, misli i na snove

Ime, koje mi na krst crni diše,

Na krst što nosi sve radosti nove?



RASPADANjE

Sad nemam više one stare plime

Za bol i ljubav; niti danas raste

Cveće slobode i osećaj zime,

Kao ni želja za jesen i laste.

Sad nemam više one stare plime.

Sad nemam više očiju za dýge,

Za vedre boje oblaka i snova;

Sad nemam više sutona i tuge,

Ni senku sreće, ni šapat brestova.

Sad nemam više očiju za dýge.

Sad nemam više visokih obmana,

Nevinih misli i krinova beli';

Radosti rada, ni velikih dana,

Kao ni vere što utehu deli.

Sad nemam više visokih obmana.



Putem stvaranja ne kreće se snaga,

Duh neće više da vidi i sanja:

Ostala sa mnom samo čula naga

I zadah truo sporog raspadanja.

Putem stvaranja ne kreće se snaga.

Moj svet me gleda pogledom trupina,

Kao ostatak od strašnog požara:

Ja ga se klonim k'o crnih kupina,

Kao i trnja, što grebe i para.

Moj svet me gleda pogledom trupina.

Ja danas ne znam za noći umorne,

K'o ni za dane pokrivene splinom;

Ja danas ne znam za misli sumorne,

K'o ni potrebu za trajnom tišinom.

Ja danas ne znam za noći umorne.

Ja danas imam jedno trulo vreme,

Maskiran porok, razvrat i neznanje:

S visine bluda dopiru mi teme

Za suvereno jedno raspadanje.

Ja danas imam jedno trulo vreme.



S prestola tajni i snova i zvuka

Ja sam se naš'o posred niskih strasti;

Pod nebom crnim od ropca i muka

Ja sam se naš'o u zemlji propasti

S prestola tajni i snova i zvuka,

Ja sam došao bez bola i žudi

Tu, gde za nebo niko nema vida,

Tu, gde i mrtve ubijaju ljudi,

Tu, gde je žena pojava bez stida,

Ja sam došao bez bola i žudi.

Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja.

Kroz dokon vetar što uzalud cvili,

Ja čujem korak moćnog raspadanja;

I raspadanje, raspadanje mili

Kroz svet, pokrete, kroz šum preko granja.



NEDOVRŠ ENE REČI





PRVA PESMA

U ovome svetu, ispod neba ovog,

Ja sam tebe sreo jednog toplog dana,

Sa tamnom radosti zbog poznanstva novog.

Još je bilo sunca i zelenih grana,

Al' miris proleća vetrovi razneše,

K'o i svelo cveće plavih jorgovana.

Meni ništa tada poznato ne beše:

Ni samoća tvoja, tvoj život u stravi,

Ni molitva s usni koje se ne smeše,

Ništa, k'o ni cveće jorgovana plavi',

Od kojih si sama uzimala boje

Za dan svojih nada i za život pravi.

Sve što sam poznao, to je lice tvoje,

I na njemu oči neviđene davno,



Stare neke oči k'o misao što je.

Al' počeh voleti tvoje oko tavno,

I pravilne crte k'o pojavu neku

Veliku i nežnu za podneblje javno.

Al' počeh voleti tvoju usnu meku,

Crvenu i lepu k'o plamen požara;

I sve što je s tobom, i tugu daleku,

I još tvoje oči, ta dva oka stara,

Uzeta iz noći, vodâ, iz dubinâ,

Nepoznatog mraka što život odmara.

Al' počeh voleti predeo rubina

I strast koja tebi nije bila znana,

Tvoje lepo telo — baštu belih krina,

I sve: tvoje nebo plavih jorgovana,

Tvoje suze što su plač mojih godina

I naš prvi susret jednog topolog dana.



TREĆA PESMA

Nema više dana, ni noći, ni stvari,

Gde ne vidim tebe, tvoj usamljen lik

I pogled što mirno ni za čim ne mari.

Svako jutro, veče, tišina i krik

Donose mi tajnu koju nosiš sama;

I Dok nebo, zemlja, sâm tičiji klik

Pričaju o nadi što ti krije tama,

Javljaju se misli, gde si uvek ti;

Misli, i još borba s nebom i željama.

Otići će borba. I doći će sni

I ljubav i radost pod tvoja okrilja,

Moj zavičaj nege, gde mi odmor spi.

Još nam duše mogu da drhte od milja,

Lepote, što pruža daljina i san:



Da se zaboravi i život bez cilja,

I kuća pod nebom ovaj stari stan,

I bol koji živi, nemo sreću skriva,

Kao suton sunce, kao zvezdu dan.

Još imamo snage da se lepo sniva,

Pokreta za šapat i poljupca glas,

I strasti, u kojoj zagrljaj počiva.

Još nam srca kriju izmirenje, spas

I ljubav što prašta i jade odnosi

K'o proleće zimu, kao mir talas.

I dok ruke srećne stanuju u kosi,

I dok glava sanja uz lice i grud,

Mi nećemo čuti vetar što sve nosi.

Tako ćemo proći ovaj život hud.

I pogledom katkad, kao cvet u rosi,

Gledaćemo suton što osvaja svud.



SEDMA PESMA

Prošli su aprili.

I mi nismo više

I nećemo biti ono što smo bili.

Sve tiše i tiše

Podnosimo dane,

Ovaj vidik sunca i magle i kipte.

Tu su ruže znane

I promena ista,

Samo naše pesme već su po'abane.

Danas nam ne blista

Kao nekad, pređe,

Pobeda i ljubav i budućnost čista.

Došli smo do međe.

Još jedino java



Seća nas na doba sve bleđe i bleđe.

Svetlost, boja plava

Sad su izraz neba

U kome se tužno i umorno spava.

Nama sad ne treba

Zagrljaj i cveće,

Da ukrasi mladost, sumnju pokoleba.

Nama doći neće

Snovi što se kriju,

Zabuna života koju krv pokreće.

K'o haljinu čiju,

Meku i u svili,

Nosili smo prošlost kao sreću sviju.

Prošli su aprili.

I suze se liju

Što mi nismo ono što smo nekad bili.



GLAD MIRA

Saranio sam ljubav k'o dan crne šume,

K'o dubine ostarele nepoznati mrak:

Saranio sam ljubav što se ne razume.

I ostavljajući sporo svoje sreće znak,

Sa naslonjenom glavom o mrtve aprile,

Ja osetih tada poraz, grob i zadah jak.

K'o ma'ovina meka, k'o pokrov od svile,

Zaborav će sad padati na spomen i san,

Na odigrane borbe i časove bile.

Zaborav će sad padati na reči i dan,

Na bol što se odvaja, k'o lišće sa grana,

Na čekanja, na potrese i na snova stan.

Sad zalazi moj život i vidik obmana,

A istina mirno, kobno, kao zvona jek,



Oglašava huk pada radosti i rana.

Saranio sam ljubav i ponosa vek.

Još ostala želja mi što sa mnom putuje,

Lepa kao anđeo, k'o poslednji lek.

Još ostala želja mi, na prošle oluje,

Da umornu glavu spustim k'o oboren cvet,

I da slušam tišinu i mrtve slavuje.

I nečujno da sve prođe k'o tičiji let

Bez trzanja i misli; niti da me dira

Hod prošlosti i sutona, osama i svet.

Da sećanja pokrije jedan oblak mira,

I budućnost moja cela da mi bude hlad

Na kome će dan po dan mrtav da se zbira.

Ja saranih sve, i ljubav, osim mira glad.

Jer još čujem nad glavom vetar kako svira

Pesmu praznu k'o uteha, tešku kao pad.



SAN





MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,

Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:

Da je čujem uzalud sam danas kušao,

Kao da je pesma bila sreća moja sva.

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,

I da zemlji treba sunca, jutra i zore;

Da u danu gube zvezde bele odore;

Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.

U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

I u njemu oči neke, nebo nečije,

Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,

Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan,

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.



Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:

Kao da je san mi ceo bio od pene,

Il' te oči da su moja duša van mene,

Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Ja sad slutim za te oči da su baš one

Što me čudno po životu vode i gone:

U snu dođu da me vide šta li radim sam.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad

I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;

Njene oči, njeno lice, njeno proleće

U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,

I njen pogled što me gleda kao iz cveća,

Što me gleda, što mi kaže da me oseća,

Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.



Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;

Ne znam mesto na kom živi ili počiva;

Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;

Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,

Izvan stvari, iluzija, izvan života,

I s njom spava, neviđena, njena lepota;

Možda živi i doći će posle ovog sna.

Možda spava sa očima izvan svakog zla.



MI ČEKAMO CARA



VELIKI DANI





MI ČEKAMO CARA

Poneli smo u rat svoja srca muška,

Suze sede kose, zagrljaj devojke,

Osmeh dece svoje i san što ih ljuška,

I veru u Boga, puške i trobojke.

Znajuć ko nas zove, i zašta, i kuda,

Naučismo brzo kako da se gine:

Iz borbe u borbu, sa pobedom svuda,

Mi smo našli zemlje stare carevine.

Obišli smo mesta svetovna i sveta,

Razvaline slave, izvore jauka

I domove, kamo strah jedino cveta;

S buktinjom slobode prognasmo bauka.

Zagrlismo Srbe s Kosova i Skoplja,

Velesa, Prilepa, Bitolja i Debra;

Oživesmo prošlost, mačeve i koplja,



I krune i mitre i pobožnog sebra.

Dan božiji opet zemlju plača vide.

Al' nam dođe žao te grobnice mraka,

Te sudbine, s koje polumesec ide,

Što će sad drumovi poželet Turaka.

I pođosmo dale, u krajeve nove,

Kroz dubodoline i visove gora,

Da naše orlove i naše topove

Prenesemo smelo do sinjega mora.

Al' kad osvojismo obalu Jadrana,

S užasom nam trube znak povratka daše:

I mi ostavismo krv iz svojih rana,

I naše zakletve, i grobove naše.

I gle! svi grobovi ispratiše žive!

Njina mrtva usta još su mogla reći:

“Mi čekamo cara kraj pučine sive,

Da bi mogli mirno tada u grob leći.”



17. SEPTEMBAR 1912. GODINE

Osvojile nebo planine oblaka,

Hladan vetar duva i sunce je zašlo.

Vreme kobnog straha, nevidljivih raka,

Avetinja kolo otadžbinu našlo.

I dok idu sporo neizvesni dani,

Napregnute pažnje svaki očekuje,

Kako se privlači njemu gost nezvani,

I kako ga zemlja mrtvog dočekuje.

Kako gost nezvani, ogrnut u priče,

Ranjene mu grudi baca posred blata;

I crna šamija na domu ga viče,

I traži ga zemljom grobova i rata.

Kao kule stare stoje misli crne,

Omiljena mesta sa dubokim plačem.

U kući naroda žižak nade trne



Pred ikonom Boga, opasana mačem.

Ta slutnja što danas u srcima vlada,

Taj strah što k'o zima sve poglede ledi,

Šta u sebi nosi: život davnih nada,

Osećaj propasti, ili put pobedi?

A nebo uzele planine oblaka,

I ničeg nad glavom do litica goli'?

Kroz noć glas prigušen kreće se iz mraka:

To se negde roblje za nas Bogu moli.



PRVA PESMA SREĆE

Moje srećne oči narodu se dive,

Što ostvari snove, duge pet stoleća,

Što unese opet duh drevnog proleća

U ravnice puste i gudure sive,

I obnovi dane što podižu žive.

Pet vekova, crni' kao pet gavrana,

Pali su po zemlji, u krvave vode,

Uz muziku smrti i himnu slobode,

Uz korake moćne istorijskih dana,

Uz tutnjavu gneva i govor vulkana.

Pet vekova vlage, tamnice i mraka,

I muka na kocu sa imenom Boga,

Pet vekova srama, uz prokletstva mnoga,

Pet vekova nada, pet vekova raka —

I da opet dođe najezda junaka!



I da opet dođe k'o u doba stara,

Da se narod listom za oružje hvata,

Ispod trulog carstva da izvede brata,

U mrtva ognjišta da unese žara,

Da probudi zvona s umrlih zvonara!

Ja sam bio svedok pri sudaru rasa

I video snagu koja rađa dela:

Planine i vode, varoši i sela

Privuče zagrljaj ogromih talasa,

Pronoseći cveće slave i užasa.

Videh kako narod stvara novo vreme,

Kako Vardar danas kroz Srbiju teče,

Kako nad Ohridom pada srpsko veče,

Kako nam pogledi preko mora streme,

Kako naša usta sad od sreće neme.

Videh kako narod istoriju daje

Kraj neznanog sela, doline i krša:

Pobode zastavu, neka se leprša

U ime njegovo i za vaskrs raje,

Za suze Kosova i za sve vapaje.



Moje srećne oči narodu se dive,

Što ostvari snove duge pet stoleća,

Što unese opet duh drevnog proleća

U ravnice puste i gudure sive.

I obnovi dane što podižu žive.



PO GROBOVIMA

Ja nemam suze za one mladiće

Što su ostali klancima i poljem;

Sve drug do druga kao jedno biće,

K'o jedna žrtva naraštaju boljem.

Ja nemam suze za one mladiće

Što su veseli pošli iz svog stana,

K'o da ih zove za granicom kolo:

Njine su grudi pune svetlih rana,

Na koje duša prnula im holo.

Ja nemam suze za taj pokrov beli

Kroz koji čujem jedan šapat dugi:

“Sa svojih njiva život smo doneli,

I znamo gde smo, znamo gde će drugi.

Grobovi danas dobro su poneli.”

Ja nemam suze za humke sinova,



Iz kojih vedro bude se slobode,

I novi dani, i priče džinova,

I stare zemlje, planine i vode.

Ja nemam suze za humke sinova,

Za humke dece otadžbine ove

Što su svoj život kao bulke dala

Za staru mis'o i granice nove,

Za prošlu slavu i reč sa gusala.

Umesto suze da mrtve delije

Ožale redom, nek grobove njine

Pesma iz srca, iz grudi prelije:

Velika pesma umesto crnine.

Umesto suze da mrtve delije

Ožale redom, nek u njine kosti

Uiđe ljubav novoga pojasa

I bol moj, zašto ovaj život prosti

Nisam spustio u borbu talasa.

Nisam spustio u borbu talasa.



SPOMENIK

Sa očiju mojih san lagano ide,

I duša se budi. I Dok raste java,

Izrasli grobovi sad se lepo vide,

K'o daleka brda kroz podneblja plava.

Neka čudna radost i novo buđenje!

Kao da su dani strašni, ali prošli,

Kao da su slava, rat i mučno bdenje

Bili san veliki, da su iz sna došli.

Sve se to desilo k'o u naglom huku

Proletnjih potoka i nadošle vode:

Pet vekova dugih, u crnom jauku,

Izgubili su se u himni slobode.

Sve se to desilo sa brzinom reka

U ime morala ove otadžbine:

Kao da je narod celog svoga veka



Spremao se za to da slobodno gine.

Kao izmišljeni da su bili ljudi

Sa žrtava svojih i svojih podviga!

I ja pitam sebe, dok se duša budi,

Da l' doživeh sve to, il' čitah iz knjiga.

Od Kosova plač je, Bogu se vapije,

Al' nigde pomoći, svuda srca tvrda:

Siđoše gromovi, padoše kapije,

Progledaše ljudi, i polja i brda.

I kad gledam vode, varoši i sela,

Zemlju što izniče iz krvi sinova,

Čini mi se ljudska da to nisu dela,

Već spomenik davni minulih džinova.

I još mi se čini, dok mi duša sanja,

Da spomenik živi, ima život dugi,

Da danas silazi u nova predanja,

Da sprema naraštaj za spomenik drugi.



ZVONA NA JUTRENjE

Uvek u sredini koja rani čamom,

Ja nisam verov'o da će doći ikad

Rastanak sa pustom i sumornom tamom;

Verov'o sam sunce doći neće nikad.

Sunce doći neće dane da ozari,

Da zastali život pokrene na bolje,

I zemlju koju su poveli vozari,

Neutešno mali i bolesne volje.

Verov'o sam da će moj naraštaj zaći

Za neravnu borbu, sav izlomljen, i da

Ja ću s njime opet u grobu se naći,

Da čekamo potres koji okov kida.

Ali nisam znao da onaj k'o strada

Greši kad suviše i voli i želi,

Da na zemlji uvek najbolja je nada,



Kad se sve obnavlja: čovek i cvet sveli.

Uvek u sredini što duh svaki steže,

Zapazio nisam sem nje ništa drugo,

I često se pitah šta me za svet veže:

Zaklonjen ideal? Il' stradanje dugo?

Ja nisam slutio da će dani doći,

Veliki i večni, baš u moje doba,

Dvoglavi orlovi da će redom proći

Oko sviju glava, preko svakog groba.

Ja nisam slutio ispod noći sive,

Da su već tu ruke spasonosne, zdrave,

I grudi gde toplo sva predanja žive,

Da su nam pristigli nosioci slave.

Ja nisam slutio, otadžbino draga,

Posle sna dubokog, da čeka spokojno

Zvona na jutrenje da ustane snaga,

Zaspali duhovi i carstvo pokojno.

Ja nisam slutio, u danima tuge,

Ustanak naroda i pojavu rata:



I dok krv je tekla, oseć'o sam duge,

Otvoreno, nebo, rane svakog brata.

I osetih i to da spuštenu glavu

Zanavek podižem, da sam danas veći;

Da delo iz krvi pruža svetlost pravu,

I put koji vodi i miru i sreći.



SA KUMANOVA

— ISTINITI DOGAĐAJ —

U jednome kraju starog Beograda,

Posle tol'kih dana opet gledam njega:

Nasmejana, vedra, lica uvek mlada,

Koje mu sad krasi iz rata belega.

Šetajući dugo, uz dolazak mraka,

Pričao je meni on, kapetan vojni,

Koga su bojevi digli do junaka,

A slučaj ne htede da bude pokojni —

Pričao je stvari iz prvoga rata

S rečitošću onom što mu vojska dala:

Od njegovih reči strah ne zna da hvata,

Isto tako ni laž, kleveta, ni hvala.

On je kroz noć mirno ređao te slike,

K'o iz kakve nove, strašne avanture:



Videlo se kako, sred topovske rike,

Padaju vojnici i zastave jure.

Videlo se kako, sred najvećeg boja,

Ljubav neizmerna u srcima živi,

I kol'ko se voli otadžbina svoja,

Zemlja večne borbe i proplanak sivi.

On pored ostalog ispriča i ovo:

“Kad smo bili legli kod jednog reduta,

U bici koja je dala Kumanovo,

Protivnika da bi uklonili s puta

Šrapnelska nas zrna uzeše za metu.

Od igre karteča zaklon nam najbolji

Bio je u pušci i u bajonetu,

U jurišu kobnom i božijoj volji.

I u onom času kada juriš nasta,

Glas jedan uzviknu: 'Milun se ne diže!'

Svi jurahu poljem, al' brat njegov zasta,

Kroz paklenu kišu vrati se i stiže

Mestu gde smo bili, i kraj brata kleče.



Dok s nožem na pušci lete svi vojnici,

Grmljava vazduhom dok k'o reka teče,

Koju katkad ljudski zaparaju krici —

On kraj mrtvog brata vrši obred sveti:

Poljubi vojnika, svećicu zapali,

Ponovo ustade, jurnu svojoj četi

Onako uzvišen i onako mali.

Sve se to desilo brzo i u času.

I dok vatra smrti ispred svakog zija

Po meni se milje neobično rasu,

Jer osetih da sam to ožaljen i ja.”



UZDAH SA DUNAVA

— ZA DEČIJA USTA —

Na Kalemegdanu, pored starog grada,

Gde Beograd grle i Dunav i Sava,

Jedno Srpče gleda zemlje naših nada,

Što ih tajno krije ta daljina plava.

Ogromna ravnica pred njime se pruža,

Nesrećna i lepa, kao srpska tuga,

U toj zemlji ima i polja i ruža,

Al' sloboda samo toj se zemlji ruga.

Stolećima Srbin u toj zemlji živi,

Al' Nemac i Mađar večito ga gone,

Jedino se Srbin toj zemlji ne divi,

Jer njegova zvona samo na plač zvone.

Tu je Banat, Bačka, tu je i Srem ravni,

Dalmacija, Bosna — sve to zemlje Srba,



Tu je i Hrvatska: svud spomeni slavni

Čuvaju se tajno mesto srpskog grba.

I dok sunce greje Veliku Srbiju,

Na Kalemegdanu dok cveće miriše,

Srpče stoji tako, suze mu se liju,

I njegovo srce ovako uzdiše:

“O velike zemlje, o Srpski Narode,

Kada će i za te doći život pravi?

Što sudbina krije buktinju slobode?

Veliko proleće kad će da se javi?

S Dunava i Drine, Timoka, Vardara,

Kad će u boj poći naše moćne čete,

Da unište jednom ime gospodara,

Koji kao tiran guši zemlje svete.”



KRVAVI DANI





ISPOD ZVEZDE SREĆE

Pozvaše nas u rat svi grobovi stari,

I zavetna mis'o, i božija volja,

Duh velikog cara, opali oltari,

Jauk sa Vardara i Kosova polja.

Pozvaše nas braća iz mrtvih ravnica,

Ponižene sestre i klonule grudi,

Javorove gusle pokidanih žica,

Zakopana zvona, okovani ljudi.

Kad je čas kucnuo, mi pođosmo smelo,

Vođeni ljubavlju i božijim prstom:

Primajući na se proviđenja delo

Krvav polumesec zamenismo krstom.

Sad od Kumanova, Markova Prilepa,

I od Gračanice do Bitolja ravna

Ukinuta ruka crna i svirepa,



Oživela naša carevina davna.

I sloboda niče iz velikog rata,

Iz grobova novih dolinom Vardara;

Ali ta sloboda našeg starog brata

Pir satanski une kod grešnih Bugara.

I umesto ratar sad da pušku skine,

I ovenčan slavom istorijskog hoda

Da se vrati u dom, on i danas gine

Za odbranu zemlje i čast svoga roda.

I dok naše majke suzama se guše,

Bregalnicom raste groblje novo, sveže;

To umiru hrabre, plemenite duše,

I Kajafin žig se nad Sofijom reže.

Ispod zvezde sreće pobeda nas prati,

Srbija i ove preboleće rane;

Ali vinovniku ko će kaznu dati

Za zločine koje narodima nane!



SA KRINOM U RUCI

Kada bude leglo pokolenje moje

S njim ću i ja leći na krilo Vardara,

Pod prostranim nebom otadžbine svoje,

U odblesku duše velikog ratara.

I mi ćemo leći u kosovske snove,

Između crkava i starih džamija,

Narodnih pesama i slobode nove,

Dvoglavih orlova i crnih šamija.

I mi ćemo leći licem prema Bogu,

Sa trijumfom pravde nad balkanskim zverom,

U mogilu dugu i u suzu mnogu,

Ali s obnovljenom ljubavlju i verom.

I dok našu decu osvajali budu

Istorija nova i slobode zvuci,

Sećanje na sramnog i kažnjenog Judu,



Mi ćemo spavati sa krinom u ruci.

Sa krinom u ruci čekaćemo tada

U odmoru svome, posle teške žetve,

Nov, veliki pojas: da još jednom pada

Na radost Miljacke, Drave i Neretve.



PROSTO IME

Kroz moju dušu prošla su dva rata,

Dva stara orla zaveta i slave,

Prošla su crna, zasićena jata,

Pali krstaši i zastave prave.

Kroz moju dušu prošle su sve trube,

Doboši, pesme i krvave seče,

Hiljadu srca što ginu i ljube,

Dan pun grobova kao zvezdâ veče.

Kroz moju dušu prošli su pukovi,

Epolete, sablje i šinjeli sivi,

Oganj i juriš; i još novi, novi,

Junaci mrtvi i junaci živi.

Kroz moju dušu prošle su sve vode,

Krvava polja i umrli krici,

Bregovi, klanci, stegovi slobode,



Beli krstovi, svetli ranjenici.

Kroz moju dušu prošla su stoleća,

Njih pet na broju, s topuzom i đordom,

Spaljena leta i mrtva proleća,

Podignut narod sa ljubavlju gordom.

Kroz moju dušu, preko straha, rana,

Prođe pobeda, vera, novi zraci,

Osmeh i lice zore dobrog dana,

I prosto ime: seljaci, seljaci.



CVETOVI SLAVE

Oni spavaju svi do jednog, redom,

U plitkom grobu, neskrštenih ruku,

Bez svog pokrova i pod teškom bedom,

I trunu mirno kao u sanduku.

Oni spavaju, nesebični, blagi,

S ranama živim i mrtvim očima,

Velike duše kao kamen dragi,

Večita pesma koju im otima.

Oni spavaju, ti naši sinovi,

U svojoj krvi, bezbrižni k'o tići,

Zaboravljeni k'o mrtvi krinovi,

I ponositi k'o stari plemići.

Oni spavaju po Balkanu celom

Za dobro tuđe, za spas svog plemena:

Nikad ne behu sa zastavom belom



Ti mladi momci velikog vremena.

Oni spavaju prosti, bez ukrasa,

I njine grudi gusti crvi plave;

I dok se gube iz svog lepog stasa,

Humke im rastu u cvetove slave.



Š TAPOVI I Š TAKE

Da se poklonim pred vama, junaci,

Što sad nosite štapove i štake:

Novome dobu vi ste svetli zraci,

K'o mnogi živi, kao mnoge rake.

Da se poklonimo odano i smerno

Pred vama, što ste rane bez leka

Primili na se k'o znamenje verno

Istinske službe, probuđenog veka.

Da se poklonim pred vama, što sada

Na svaki korak brižljivo pazite:

Tu skoro carstvo zgazili ste, mada

Sad mali potok sa mukom gazite.

Pošli ste u rat i zdravi i smeli,

I ostavili kuće i gajeve:

Na putu svome pobede ste sreli



I oživeli prastare zmajeve.

Pošli ste u rat sa nožem i puškom

Na nož i pušku dva zlikovca stara,

I u dva marša svojom snagom muškom

Narod ste spasli mraka i Tatara.

Pošli ste u rat, ponositi, skromni,

Bez mnogo “ura!”, al' hrabri i prosti;

Došli ste kući lomni, mnogo lomni,

Noseći zemlje i slomljene kosti.

Pletu se venci za junake mnoge,

Dižu se sitni, ustaju nezvani;

Ali vi, divni, bez ruke i noge,

Bićete naši junaci neznani.



BOL I SLAVA





MNOGIH NEĆE BITI

Kada nam sinovi dođu sa bojišta,

Zapojeni slavom, k'o mirisom cveće,

Umorni i lepi i željni ognjišta —

Mnogi što odoše na ratna vojišta,

Vratiti se nama, vratiti se neće.

Oni su ostali ispred Kumanova,

Merdara, Prilepa i oko Bitolja,

Kao mrtva straža pokolenja nova,

K'o živi grobovi, kao zlatna slova,

K'o dovršen zavet sa Kosova polja.

Oni su ostali ispred Elbasana,

Na Lješu i Skadru, kraj Jadranskog mora,

I njihove grudi sa sedamn'est rana,

Pozivaju sebi decu novih dana,

Vraćene orlove sa albanskih gora.



Oni su ostali i ispred forova,

U ogromnom broju i sa mnogo jâda,

Što ne trunu mirno kraj svojih borova,

Već pod tuđim nebom i ispod korova —

Oni su ostali kraj Jedrena grada.

Oni su ostali na Retkim bukvama,

Oko Bregalnice i Velbužda stara,

Braneć svoje zemlje od navale srama,

Od pljačkaške horde i krvavih kama,

Od otrovne mržnje podmuklih Bugara.

Kada nam sinovi dođu sa bojišta,

Naći će zagrljaj i doček i cveće,

I još topla, znana i željna ognjišta.

Ali mesto onih, sa ratnog vojišta

Što se nama nikad povratiti neće,

Što za zemlju mreše, što ih zemlja uze,

Doći će crnina, bol, jauk i suze,

I večno sećanje za nadgrobne sveće.



11. AVGUST 1913. GODINE

Dolazite danas uz doboše, trube,

Kao kad ste pošli za slobodu brata,

Samo što vas sada venci slave ljube,

I što dolazite iz dva srećna rata.

Vaša žarka ljubav i viteške grudi

Donele su veru i vremena bolja,

Velika i svetla, bez straha i studi,

I ispunjen zavet sa Kosova polja.

Kroz topovsku riku i dim od pušaka

Podigla se najzad carevina stara.

Vi ste sve postigli. Sad nema Turaka,

Nema ni Slivnice, ni besa Bugara.

U ime slobode i večnog morala,

Na koje čekahu pet dugih stoleća,

Vi ste svoju braću oprostili zala,



Probudili zemlje i nova proleća.

Varoši i vode, prestonice davne,

I znake predaka doneli ste danas,

Za nove redove istorije slavne,

Za pokrete nove što čekaju na nas.

Dolazite nama uz doboše, trube,

Kao kad ste pošli za slobodu brata,

Samo što vas sada venci slave ljube,

I što dolazite iz dva srećna rata,

Što Beograd ceo sa radošću grli

Vas, decu Srbije, ponos neumrli.



EPILOG





TU JE VEĆ ZEMAN

Osećam često, u satima mučnim,

Jezivu sablast, k'o iz crne priče,

I oči njene sa pogledom žučnim,

I glas promukli, što smrt samo kriče.

Osećam često, u satima mučnim,

Jezivu sablast kako propast plete

Za narod što je iz svoga stradanja

Podig'o presto otadžbine svete,

Oltar slobode i nebo nadanja.

Jeziva sablast propast njemu plete.

Ja vidim danas, pri pojavi svake

Nevolje, da se iz podzemnog mraka

Zao duh diže, k'o mrtvac iz rake,

Nad zemljom bola, kolevkom junaka.

Ja vidim danas, pri pojavi svake



Nevolje koja divan narod prati,

Veliku neman koju dade tama,

Što zna da rađa k'o prokleta mati,

Izume pakla i plodove srama,

I još nevolju koja narod prati.

Ja mislim dugo na podzemne staze,

Koje sve idu protiv jednog grba,

I na podlosti što uporno taze

Jedinstvo svetlo i dolazak Srba.

Ja mislim dugo na podzemne staze

Koje podiže jedna ruka vešta,

Velika avet, monarhija stara;

Koje podiže Beč i bludna Pešta.

Dva crna gnezda beloga vladara.

Koje podiže Beč i bludna Pešta.

Ja znam da sila prolazna će biti,

I da će zaći borbe i svi krici.

Da se budućnost neće dugo kriti,

Da moju zemlju predvode vojnici.

Ja znam da sila prolazna će biti,



Da idu dani i bolja vremena,

Da će propasti ta otrovna neman

Što davni narod i mnoga plemena,

I da je doš'o, da je već tu zeman,

I novi dani i bolja vremena.



RANE I POSLEDNjE PESME





PRVI SUSRET

Jedno poslepodne — ne sećam se koje —

Išli ste lagano i pognute glave,

A oko Vas vazduh, svetlost i mir stoje,

A nad Vama nebo boje jasno plave.

Senku i s njom mene vodili ste sobom...

Silna drskost beše ovladala mnome;

Ja sam samo znao biti njenim robom —

Da Vas pratim, gledam na domaku svome.

Na uličnom uglu zastali ste malo

I meni se naglo okrenuli lako...

Pred okom što na me kroz pogled je palo

K'o ukopan stadoh sav poražen tako.

Ni video nisam tada Vaše lice —

Samo Vam se zbunjen javih nehotice...



1903.



I TAKO...

Eto suzâ baš nikako!

A rado bih ja oplak'o

Svoj Vavilon — stare dane

I sve nade — zatrpane

Sa životom; ali tako

Suzâ nema baš nikako.

Mnogo suza o da mi je

Da ih oko plače, lije —

Da prelije misli, snove,

Ljubav, mladost i bolove —

I sve mrtve... pa i žele!

Čini mi se kad bih plak'o —

To bi bilo tek veselje!

... Ali suza baš nikako.

Katkad samo dušom pline

Uspomena i magline



Zasnivane moje sreće,

I zadrhti biće celo:

Iz daljine šum se kreće —

Razliva se u opelo.

Ja ga slušam dugo tako,

Ne misleći otkud dođe.

Uspomena dušom pline,

Drhti biće — pa sve mine,

Ali suzâ baš nikako!

... Kako brzo sve nam prođe!

1904.



SA Š ETNjE

Na korzou juče tek je veče palo,

Nemarno i mirno šetao sam tako;

Dan je s nešto vlage — ono sveta malo

Moderno je išlo — muvalo se jako.

U prolazu đače poznato mi, smerno,

S osmehom na licu, u respektu mnogom,

Praveći grimase, k'o psetance verno,

Duboko se javi šeširom i nogom.

Ja okrenuh glavu. Jer i na šta kriti!

U tom času spazih s one druge strane

Gde sa društvom svojim šetala si i ti:

Reverans ti dadoh bez ikakve mane.

Na korzou, dakle, u respektu mnogom —

Sa onim osmehom — ugodnim za žene,

Ja se tebi javih cilindrom i nogom,

Ali primih maler — ti ne spazi mene.



1904.



POZNANSTVO

Milostiva gospo, pardon po šest puta!

Suknju malo više drži ruka mala,

Pa se žipon vidi i cipela žuta.

Oprostite, ali — podveza vam spala.

U najmanju ruku, svet je ovaj zloban;

Uzeće vas na zub — pošalica tu je,

I ko može znati kakav udes koban

Najbliža budućnost sprema vam i snuje.

Ako ništa protiv vi imali ne bi

Stojim vam na službi bez ikakve plate:

Ja ne mogu nikad dozvoliti sebi,

Da vi, lepa dama, i mane imate.

Unapred vam kažem, s etiketom mnogom —

A već ruci ne dam da vas išta vređa —

Vezaću podvezu čim pred vašom nogom



Presavio budem kolena i leđa.

Da sam zbilja takav, ja vam dobar stojim,

A za reči svoje i žiriram samo;

Jer njih uvek gledam da s delima spojim.

Ako je po volji, zaklon eno, tamo.

Vid'te, svaki pos'o traži trud i znoja —

Ja sam sav u vodi. Da l' ste s Juga rodom?

Kad biste mi rekli, malenkost bi moja: —

Kupajte se, gospo, često ladnom vodom.

Ali šta mu drago — ja požare volim.

— Vatru koji gasi, taj se i opeče; —

Sad se klanjam, gospo; videću vas, molim?

“Kad stidljiv dan ode i kad dođe veče.”

1904.



POENTA

Jedva čekam veče da i meni svane

Jer ja nemam dana. K'o pustarom pesak

Misli, zraci pali u sjaj, ledni blesak,

I vidi se život, zima k'o dve rane.

Mladost i sve cveće stvori se pred okom.

Ja osećam iz njih kako bol se vije:

Zamirisa uzdah iz onog što nije,

Što ostaje, trune, u snu u dubokom.

Al' zemlji će sunce veselo da grane,

Maj će vedar ići, probudiće goru:

Njoj promena nosi proleće i zoru;

Jedva čekam veče da i meni svane.

1904.



KAKO MI JE...

I

Od nekoga doba izgleda mi kao

Da će se moje zamutiti oko;

Duša i žele i sve što sam znao

Gubi se, pašće u mračno, duboko.

Miran sam: ni trun srdžbe ili čega

Što pravi smešnim nemoćne i jadne;

Smrt, večno živa, budućnost je svega —

Sveg što rođenjem u kolevku padne.

Nekad, dok mladost, prolazna i bludna,

Vođena strašću koja razum pleni,

Gotovo uvek i za porok budna —

Nekad, dok mladost življaše u meni,

Smejah se često, podrugljivo vazda,

Prirodi, Bogu, i govorah smelo:



Da onaj koji obličja nam sazda

Učini sramno, kukavičko delo.

I pričah sebi da ću jednom moći,

Sa mišlju koju veličina daje,

Zderati zastor s neprovidnih noći,

Videti prostor i večnost kakva je,

I da ću otud trag bezumlju znati;

I gde je prošlost sa bezbrojno žrtvi,

Čije je vreme, ko je Bogu mati,

Našto je život i kud idu mrtvi.

I tada kao sa vulkana lava,

Sipaću misli što naš razum prže —

Trešće se večnost i pučina plava,

I svi atomi koji svetlost drže.

II

O tome kuda skoro imam ići,

I kakav meni grob podneblje krije,

Da li će duh mi iz tela se dići,

I gde će biti kada mene nije, —



O tome evo ja ne mislim sada.

Osećam samo preživelo doba,

Kako se kreće i u suton pada,

U neki sumrak, u predgrađe groba,

Gde ničeg nema, pa ni želja mojih,

Bolova, snova; nit' tu vidim sebe;

Pred tom zastirkom ispred dana svojih

Osećam groblje i sećam se tebe.

Ozbiljan lik ti sad preda me stupa

Ozaren mišlju i životnom snagom;

U tvome oku i duša se kupa,

Ženska i čedna sa nežnošću blagom.

U tebi gledam biće zemlje ove,

Umno i krepko, za budućnost snažno,

I svoju ljubav i minule snove,

I sve istine — sve što nije lažno.

Sad mi se čini da ja vidim sreću

I da je imah i u bolu svome:

Svi mi se dani sada u nju spleću,



Ona se javlja, al' i propast s njome.

O, kad bi znala koliko si divna

Onome koga smrt strašna ne boli,

Čija je ljubav vedra i naivna,

Koji tek misli da te dugo voli.

Osećam samo preživelo doba



Gde nema misli, ni snova, ni jada.

III

Kad gledam tako preživelo doba


U neki suton i predgrađe groba,

Gde nema misli, ni snova, ni jada —

Ja vidim kako sve besane noći,

Vukuć ideje, preda mnom se jave:

Ja vidim sebe u raskošnoj moći

Gde skupljam zrake i obzore plave,



I njih odevam, i silinom duha

Iz svog srca, razuma i grudi

Život im dajem. I tada, bez straha,

U svet ih vodim i spuštam kod ljudi.

Ljubavi moja, sliko snage moje,

Živećeš sa mnom; sa radošću mnogom

Ukrasi sebe i sve dane svoje;

Al' vama, dela nepočeta, “Zbogom!”

Ja imam reči: vi ste moja čeda

Pospala, hladna, u povoju smrti —

Ali ne ove što u mene gleda,

Čiji će dodir svetlost za me strti.

Smrt vaša teška moj je bio život,

K'o ruka kakva bolesna i meka,

On pada na vas i sprema vaš ćivot

Gde je i moja budućnost daleka.

Osećam samo preživelo doba,



Gde nema misli, ni snova, ni jada.



1904.



PESMA BEZ IMENA

I došli dani tegobni, mučni,

Za ljubav, misli, za želje moje —

K'o mutni, modri oblaci tučni

Za nebo, svetlost i plave boje.

Za muke, grehe, nevolju, mene,

Oni su znanci odavno stari;

U društvu s njima gasi se, vene

Ponos i polet, mladost i čari.

Bolesne, blede, pospale tako

Nada i vera, i bol utrn'o;

U mraku ovom vidi se pak'o,

Čovek u njemu, život u crno.

I došli dani tegobni, mučni,

Za ljubav, misli, za želje moje —

K'o mutni, modri oblaci tučni

Za nebo, svetlost i plave boje.



1904.



POGREB

Polagano sprovod ide...

Kiša sipi, prska blato;

Lica vlažna, setna, bona;

Tiho, teško zvone zvona.

Sa pogledom, k'o sanjivim

Moja draga bleda, nema,

Ide tako... Sprovod ovaj

Njenog dragog grobu sprema.

Raka stoji otvorena;

Grobar prima... Vrisak, suze;

Po sanduku tutnji, pada —

Tvoju ljubav zemlja uze.

Zaplakati nisi znala;

Bol veliki suza nije

Nikad im'o... samo uzdah,



Ili reči... “prazno li je...”

Krst uboden, kuća nova,

Tvome dragom već gotova;

I inače sve se stiša;

Još promiče, sipi kiša.

I ta kiša otkud danas!

Da l' to nebo plače za nas!...

— Oh, što neće uvek liti!

... Kako l' će ti sutra biti...

1904.



ŽIVOT

Usta se smeše; oči glede boje,

Ljude i daske. Već klonulo telo;

Diše se teško; drhte ruke moje;

Oči gledaju... čeka se opelo.

Nije još dugo — doći će i ono,

Doći će svetlost, dan mutan il' beo

I mnogo sveta. Udaraće zvono.

I ja ću zatim istrunuti ceo.

Nestaće tada sveg što moje beše:

Pokreta, lica, i kose, i krvi;

Uzeće ruke, usta što se smeše

Zemlja i vlaga i gomila crvi.

Nestaće mene ubrzo i lako;

Rođen bez krila — nemam gde se skriti;

Odavna saznah da će biti tako —



I jošte nešto, tako mora biti.

U suncu, noći, u šuštanju grana,

U nebu, zori, mirisu i cveću,

U onom nizu prirodinih tkanja,

Što trepte etrom, što se stalno kreću

Putem promena — ostaće da žive,

I posle mene, i ljubav i mis'o:

To nije moje k'o ni magle sive,

Kao ni zvezde, vazduh koj' sam dis'o.

Nevolje, bede prokletstva i suze,

Uzdasi, jadi, prazne, gole žudi,

I one male — a spontane uze

Što ryše, dave živeće kod ljudi.

Opticaj smrtnih obmanom se sliva.

Nestanak ljudi da l' je i njen ćivot?

Da l' tajnu ona svevečnosti skriva?

Il' njome samo uvijen je život.

1904.



POSETA

Dremež pao na bol, misli — želja nema;

Duša kao sva u telu; umor steže

Noge, ruke, oči, glavu i sve drema;

Apatija i klonulost miru teže.

Apatija i klonulost — reči stvari;

A dosada preko svega mili, tiska,

Težnja sreće vidna, prazna — nigde čari,

Nigde ičeg da se žali, da se iska.

Jutro, podne, veče,

Nebo mutno, vedro,

Kiša, sunce, radost,

Prošlost, ljubav, mladost,

Strast, navike, žudi,

Borba, slava, ljudi,

Oko suzno, čisto,

Lica nova, znana —



Uvek svakog dana,

Uvek jedno, isto.

Uvek jedno isto ponavlja se, eto,

Monotono, tromo, bez ikakva cilja;

I otkuda, zašto, čemu zima, leto,

Dani, zvezde, zemlja, čovek, kamen, bilja.

Uvek jedno isto, uvek isto, jedno!...

Odvratnost se širi životom i smrću,

Odvratnost se širi jezivo i ledno

I pada, pritiska, a magle se zgrću.

Kroz polusvest jedva

Opaža se tama

Prostrana i bleda,

A nema pogleda;

A i misli nije,

Samo srce bije:

Možda viče, zove

Misli, želje, snove,



Što ih samrt piri

Dok se tama širi.

Svud se tama širi i po njoj se kreću

Neke senke što se, ustremljene, nagle

I prilaze, vuku, u povorci sleću;

Ne vidi se ništa, negde nose magle.

I, kostiju, krvi k'o da sada nesta!

K'o da sve iščeze neosetno minu!

Zar ničega nema? i zar život presta,

U vizije svoje razli se i plinu.

U oblik pre svega,

U postanja svoja,

U prolaznost trajnu,

U večitost tajnu

Atavizmom nekim

3a starim dalekim —

Duh čovečji bega

I na prostor staje,

Razum ne zna gde je,

Oko njega šta je.



Razum ne zna gde je, a duh tako hodi,

Posećuje vreme i predele trajne,

Kolevku postanja koja sve nas rodi,

Smrt, svetlost i život i večite tajne.

Najzad sve je isto, i svest snova dođe,

Horizonat misli vedriji je samo.

Apatija nesta i klonulost prođe,

Al' podsećaj stoji da se išlo tamo.

1905.



POGLED

I

Ideali, čežnje, ambicije, strasti,

Nada, osmeh, radost i njeni izvori,

I sve što čoveka potkupljuje, miti,

Da korača, ide, kreće se i bori.

Odvuglo od vlage mutnih, gorkih dana...

Nek prestane život i svi moji dani!

Il' ne, neka traju dok ih smrt ne skloni —

Dok se mrak ne spusti i duh mi sarani.

Sve što je u meni — samog mene goni...

Ah, rado bih plak'o — ali nisam žena!

A i našto suze kad bolova nema

Za propale čase — minula vremena.

II



Nov se život javlja i ja njega zdravim!

Eno ga na groblju mojih uspomena!

Pune su mu ruke i slasti i milja —

Smeje se i priča da je i on pena,

Koju vetar nosi k'o lišće sa bilja...

Željan sam osmejka ma i lažan bio!

Samo nek se mladost probudi i krene,

I ostavi mesta što ih rad pokrio.

Tražih negda ljude — voleo sam žene.

Sad bludnicu volim — zanosi me jako,

Jer poljupci njeni sa usta rumenih

Upijaju nebo — pozlaćuju pak'o.

III

Uživanja traju dok krv vri i teče,

Misao je bolest zarazna i stara;

Žena ničeg nema sem tela i grudi,

I moć da privuče, zavede, očara,

I pelenu skrije pod devične žudi...



Razvalinu doba snova i poleta

Obavila pustoš, zaklonila tama —

Katkad uzdah prođe — prazninom prošeta...

Podižem budućnost sa svojih osama!

U njoj će sve biti milo i veselo!

I toplo, i ljupko k'o uzglavlje njeno —

Kao kosa, usta, vrat, grudi i telo.

1905.



IZ KNjIGE “REČI”

Nema više dana, ni noći, ni stvari

Gde ne vidim tebe, tvoj usamljen lik

I pogled što mirno ni za čim ne mari.

Svako jutro, veče, tišina i krik

Donose mi patnju koju nosiš sada;

I dok nebo, zemlja, sam tičiji klik

Pričaju o nadi što ti krije tama,

Javljaju se misli gde si uvek ti,

Misli, i još borba sa čednim željama.

Otići će borba. I doći će sni

I raskoš i život pod tvoja okrilja,

I zavičaj rada, gde nam snaga spi.

U kući pod nebom punoj sunca, bilja,

U kući nejasnoj i čudnoj k'o san



Srelo se nas dvoje i život bez cilja.

Al' mi ćemo ući u taj, stari stan

Sa ljubavlju novom koja bole skriva

Kao suton sunce, kao zvezdu dan.

Tu ćemo gledati da se lepo sniva.

Da je svaka radost novina za nas,

Da nam brige beže, s njima slutnja živa.

U srcu će biti izmirenje, spas

I ljubav što prašta i što jade nosi

K'o proleće zimu, kao mir talas.

I dok ruke srećne stanuju u kosi,

I dok glava sanja uz lice i grud,

Mi nećemo čuti vetar što sve kosi.

Tako ćemo proći ovaj život hud

I pogledom katkad kao cvet u rosi

Gledati u suton što osvaja svud.

1907.



NOĆ LjUBAVI

Jedne večeri, kao posle grada,

Mirisala je koža telo moje:

Miran, bez sreće i radosti koje

Bijah kao van tamnice jada

Video nisam sunce kako pada,

Uzdah i cveće oko sna mog što je

Očajem skrio njenih nada boje,

Odveo dete u nesreću sada.

Draga moja, ja ne umem više

Nositi suze što ti radost krije,

Al' u noć mesec kad siđe ubavi,

Tišinom sreće kad bol zamiriše,

Odmori oko: nek se duša slije

U pozni šapat velike ljubavi.



1908.



UVOD U LEGENDU “LEPOTA”

Da l' se ova bajka u istini zbila,

Tamo gde već nema ni ruina stari',

Gde noć zaborava sve je dosad skrila

Osim nje, što ide sa nestalih stvari

Uz oblik vetrova i govor dubrava,

Kao duh umrlih preko naših glava?

Il' je ova bajka ne iz ovog doba,

Ne sa zemlje naše, već sa zvezde neke,

Koja danas nema ni traga od groba,

Dok daljina čuva spomene daleke

Kao mašta ljudska što jedina javlja

Ono što je bilo, što se ne obnavlja?

Ja o tome ne znam. Al' kad pada veče

Na crveno sunce i dan k'o dim beo,

Kad iz svakog kutka noć crna poteče

I pritisne oči, nebo, vidik ceo,



Znam da čujem svuda, da mi neka struja

Nosi mrtve reči i pesme slavuja.

Nosi mrtve reči. Ja osetim tada

Da mrak mene gleda ispunjen očima

Onih koji neće zaspati nikada,

A od kojih duša često se otima;

Da mrak mene gleda sa izrazom sviju

Pomrlih oblaka i mrtvih očiju

Čini mi se da se otvaraju vrata

Od grobnice sveta, zaspalih zemalja,

Da ustaju dani iz pomrlih sata

I da mrtvo vreme mirno se pomalja.

Vidim jednu zvezdu u obmani više

I osećam kako tišina miriše.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,

Jednu moćnu senku što lagano kruži

Nad njom mrtvom tako kao uzdah groba:

Možda na taj način za umrlom tuži,

Il' tu zato stoji da nejasno, tavno,

Kaže šta je bilo nekada i davno.



1910.



NAŠ I DANI

Razvilo se crno vreme opadanja,

Nabujao šljam i razvrat i poroci,

Podig'o se truli zadah propadanja,

Umrli su svi heroji i proroci.

Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,

Na visoko podigli se sutereni,

Svi podmukli, svi prokleti i svi mali

Postali su danas naši suvereni.

Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,

Ismejane sve vrline i poštenje,

Poniženi svi grobovi i životi,

Uprljano i opelo i krštenje.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti.



Zakovana petvekovna zvona bune,

Pobegao duh jedinstva i bog rata;

Obesimo sve praznike i tribune,

Gojimo se od grehova i od blata.

Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,

Dostojanstva podeliše idioti,

Lopovi nam izrađuju bogataše

Mračne duše nazvaše se patrioti.

Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,

Svoju hrabrost na podvale i obede,

Budućnosti zatrovasmo sve izvore,

A poraze proglasismo za pobede.

Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova

Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;

Od nesrećne braće naše, od robova,

Zatvorismo svoje oči i džepove.

Mesto svetle istorije i grobova



Ostala nam još prašina na hartiji

K'o jedina uspomena na džinove;

Sad svu slavu pronađosmo u partiji,

Pir poruge dohvatio sve sinove.

Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,

Ne čuju se ni protesti ni jauci;

Pod sramotom živi naše javno mnenje,

Naraštaji, koji sišu k'o pauci.

Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,

Ne vidi se jadna naša zemlja huda;

Al' kad požar poduhvati na sve strane,

Kuda ćemo od svetlosti i od suda!

Pomrčina pritisnula naše dane.

1910.



POVRATAK

Opet vam se vraćam, moje noći crne,

K'o umorno dete krilu majke stare,

Kao gustoj šumi izranjene srne,

Dok daleke zvezde tišinu ne kvare.

O, kako je drago tu, pod vašim plaštom,

Velikim i dobrim k'o moje stradanje.

Moje noći crne, negujte me maštom,

Da razumem mrtve i njino nadanje.

Da razumem mrtve i poglede zvezda.

I dubinu mraka, dok popci pevuše;

I dok dišu šume i spavaju gnezda,

Da osećam krila moje stare duše.

Da osećam krila zašlih pokolenja

Uz snivanje ptica k'o pesmom orlića.

Moje noći crne, da l' se život menja.



I šta znače misli i govor vetrića?

Oh, zvezdano nebo kako miri snove!

Oh, mrak kako gleda mirnim očima!

Mrak kako me gleda, i gleda, i zove,

I zove, osvaja i dušu otima.

Mrak dušu otima iz doline krina,

Da ostavi zemlju i grobove svoje,

Skakanje potoka i oči jejina...

Opet vam se vraćam, crne noći moje.

1911.



CRNA KRILA

Gledam tu jesen što ide kroz grane,

To lišće svelo, umorno, što gine,

Mirno, u blede i maglene dane,

U noći bele pune mesečine.

Gledam tu jesen. Došle boje sure

I srce hladno, i lagano prate

Padanje lišća, umrle božure

I crne grane što na vetru pate.

Osećam studen sa pospalog cveća,

Veliki korak od te spore pratnje,

Oblake dima nevidljivih sveća,

Skupljene suze za nevine patnje.

Sarana leta — vaskrs moje tuge,

K'o mrtve ruke grane stare, gole,

Uprte stoje predelima duge:



Kao da žale i kao da mole.

Taj pogreb prosti, u kome sve ćuti,

Taj sprovod lišća kao jauk bije.

Ja vidim jesen: padaju minuti,

Sve što je bilo, što još bilo nije.

I šum tajanstven kao pokret vila

Ide sa zemlje, gde još ruže cepte,

Gde srca trnu: šušte crna krila,

I crna krila nad životom trepte.

1911.



PRVI POLjUBAC

Tako u doba kad se mrtvi dižu

I kad časovnik, po fabuli, živim

Obznanu daje da aveti stižu,

Da kolo vode po pločama sivim,

Kad ponoć dođe, i on naglo skoči,

Pod divljom strašću što ga namah skoli

Tražaše ljubav i neznane oči,

Boga, da kune i da mu se moli.

Prazna i strašna javi mu se soba.

Samoća poče da ga peče, draži.

On je ostavi. Kao duh iz groba

Spusti se u mrak da melema traži.

Pogled mu uma groznicu je sip'o,

Usne mu vatrom pokrivene gore,

Rukama mrak je stezao i pip'o,



Dok usta reči nerazumne zbore.

Bolesna noć je oko njega bila,

Velika, crna, s povetarcem mekim,

Smrt po njoj svoja lupala je krila

I lutala je snovima dalekim.

Povorka doba izumrlih sada

Za njom se kreće: nit ropće, nit cvili,

Uvelo lišće šušti, tiho pada —

Život nestaje, al' trag za njim mili.

“Tako mi noći i prirode ove!”...

I krik zagušljiv zadavi mu reči,

Krik kojim čovek u ljubavi zove

Sotonu da ga svojim paklom leči.

I besno pođe sve dublje i dalje,

Neznano kuda za instinktom groznim.

Dok su odjeci, što hod njegov šalje,

Vukli se za njim po satima poznim.

Kroz tamu, zemljom, k'o tamnicom mrkom,

Slomljenog daha, uzburkanih grudi,



On je zastaj'o i jurio trkom

Ko prva mladost, kao vetar ludi.

I svoje srce ne ču kako bije,

A noć ne vide pogled što mu gori,

I žeđ života pod kojom se vije,

S kojom se kao sa osvetom bori.

Krv kao savest ne dade mu spati.

A šta mu mogu pomrčina gusta

I šume mraka — šta mu mogu dati?

Da l' večan pokoj, da l' željena usta?

Silni su boli što ih ljubav daje,

Silniji nego onaj što ih nosi,

Silni i moćni dok čoveka traje:

Ona nas rađa, al' ona i kosi.

Najednom zasta. Mesec beše tajno

Obiš'o tamu i stada daleka

Oblaka crnih; k'o ropac očajno

Usklik se ote: “Ona mene čeka!”

Još malo mesec gledao je njega



Kako je staj'o s jednim belim rupcem.

Sam u toj noći kako opet bega

I kako juri za prvim poljupcem.

1912.



ROB

Knjigo moja sviju snova, evo roba!

Oko duše, zoro dana, boje zraka,

Ja sam tebe pronašao do svog groba

Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

I dok stara ponoć nosi moje dane,

I dok lanac muka steže i okiva,

Bol, padanja i potresi da sarane —

Moja glava na tvom krilu nek počiva.

I dok dubi verna slutnja strah jezivi,

I jedina pesma dok je još krik sova,

Moje srce, jadno srce, neka živi,

Nek još kuda, knjigo moja sviju snova.

Čelom mojim i danas je splet od bora.

Al' su oči ozarene uvek tobom;

Ti si izvor i slobode i odmora,



Izmirenje sa pustinjom i sa grobom.

Knjigo moja sviju snova, evo roba!

Oko duše, zoro dana, boje zraka,

Ja sam tebe pronašao do svog groba

Da te gledam, da te volim iz svog mraka.

Ti nikada možda nisi znala da je

Tvoja mladost meni život, moja snaga,

Što obilno pruža meni zagrljaje,

I zaborav i pijanstva tako draga.

Da li ti je kadgod na um mis'o pala,

Bujnu kosu kad prgavo sama splećeš,

Kad u vrtu bereš ružu što je cvala,

Ružu bereš i na grudi svoje mećeš,

Kad haljinu svoju držiš s puno pošte,

I ti prsti, i te ruke — da l' si znala,

Kol'ku radost meni nose i milošte —

Da li ti je kadgod na um mis'o pala?

I dok imam ruke, grudi, usne tvoje,

I te oči pune sreće i neznanja,



Ja osećam kako diše leto moje

I moj suton u kome se toplo sanja.

Nebo mije tvoja ljubav, tvoja soba,

Vera mi je tvoje lice bez oblaka —

Knjigo moja sviju snova, evo roba,

Da te grli, da te voli iz svog mraka.

1912.



ZADOVOLjSTVO

Ostala je prošlost moja još kod mene,

U njoj spava moja mladost, moja patnja:

Ja je gledam kao telo hladne žene,

Za čij' odmor još saznala nije pratnja,

Iako joj lice mrtvo mirno vene.

Ostalo je još kod mene vreme, koje

I sad čuva moje dane, moju mladost,

Sve sudare zemlje s nebom, sve dvoboje,

Gde su redom poginule moja radost,

I lepota, i misao, srce moje.

Dani borbe i ljubavi i visine,

Dani rada i ideja i poleta

Popadali po mladosti, te se čine

K'o predeo mrtvih gora, kojim šeta

I lagano i svečano duh tišine.



Bele noći, pune greha, pakla pune,

Dane magle, pune straha i užasa,

I časove živog bola kad se kune,

Kad se plače i bez suza i bez glasa —

Sve ih vidim pokidane kao strune.

Prošla me je moja buna, mržnja moja,

San osvete i odvratnost na svet bedan,

Zaspale su moje noći bez pokoja,

Moje svetle ambicije i duh žedan,

Zaspale su, k'o vojnici posle boja.

Još ja živim. Al' krv moja već je stara

I sve manje zamiriše na strast sada,

Nemam vere da me štiti ili vara.

I još uvek sat za satom tiho pada,

Oko glave, k'o oreol, dim i para.

Oko glave, k'o oreol, pusti snovi,

A u srcu izmirenje i dobrota,

I još malo zadovoljstvo, što su novi

Moji dani kratki, kratki bez života,

Što prestaju i radosti i okovi.



Sve se dosad preživelo. Nema više

Ni vremena ni potrebe da se strada.

I dok negde strašno liju teške kiše,

Sad sudbina, kao majka, sa mnom vlada.

I sad mi je dobro, tiho, i sve tiše.

Cela mladost i godina moja svaka,

Mada ode sva sirota, kao beda,

Mada nebo ne donese dana laka,

Ipak moju glavu kiti kosa seda,

I veliki odmor sprema crna raka.

Ostala je prošlost moja još kod mene,

U njoj spava moja snaga, moja patnja:

Ja je gledam kao telo hladne žene,

Čiji odmor ukloniće moja pratnja,

Jer sad njeno lice mrtvo samo vene.

1912.



TAJNA

Taj osećaj straha, što u meni raste,

Kako me je naš'o baš u ove dane,

Kad krovovi trošni dočekuju laste

I kad zumbul gleda gde listaju grane.

Taj osećaj straha, što u meni raste,

K'o s proleća vode, k'o crni oblaci,

Da l' krije u sebi smrt što me polazi?

Il to prošlost moja — moje duše zraci —

Bez pokrova svoga paradno prolazi,

K'o s proleća vode, k'o crni oblaci?

Možda me to zovu moje nade drage,

I moj duh ostavlja ovaj plač dolina?

Il' je to opelo za već mrtve snage

I poslednji pogled zaspalih dubina?

Možda me to zovu moje nade drage,



I zalazak slave i ljubavi stare

Uz osmehe cveća i pesmu vetrića?

Il' sudbina za me sprema nove dare

I grobove nove, pakao otkrića,

I zalazak slave i ljubavi stare?

Il' osećaj straha to ima da znači

Mog nesrećnog roda poraz sviju snova?

Il' to užas priča, razum da se mrači,

Da ja stupam sada u svet bez bolova?

Il' osećaj straha to ima da znači

Da će srce moje propasti u tami,

K'o zvezda u blatu, k'o glava na panju,

I vampiri da će stanovati sami

U mome smejanju i mome plakanju,

I srce će moje propasti u tami.

1912.



NOVI DANI

Jedna stara radost! Skupili se mali,

Svi sitni i niski, podignuti zlobom,

Pred strahom što ide, naglo, kao vali

Jedne moćne snage koju zvahu robom.

Pleme crnih slugu i skupih ćirica —

Drhti pred protestom što vek ovaj nosi,

Svet savesti gluve iskrivio lica

Pred pitanjem kobnim:“ Šta ćeš ovde?

Ko si?”

“Šta ćeš ovde, ko si, uzdanico smrada,

Gomilo bakšiša i kolevko blata!

Bog sakatih danas prestao da vlada

Ovom zemljom plača i veselog rata!”

I potmuo jauk bogatih pandura

Šiba vazduh strastan... a dan crven teče.



I propada vidik naraštaja štura

U radostan odmor, u mirisno veče.

Jedna stara radost! Dobro trunu mali,

Svi sitni i niski jednim pustim grobom,

Al' strah dalje ide, naglo, kao vali

Jedne moćne snage što je zvahu robom.

Duh zavetne misli i vekovnih snova,

Kao truba pravde ceo narod zove:

I ogromna buna ogromnih okova

Crta novu kartu, piše dane nove.

O, kako je divno to doba pregnuća,

Istorija kad se stvara pred očima!

Svaki sat se vidi kao požar kuća

I duhove slava pleni i otima.

Jedna stara radost! Zora novog dana!

To sjedinjen narod gleda sunce smelo.

Preko groblja malih i groblja tirana

On je dovršio svoje sveto delo.

1912.



PROLEĆNA PESMA

Prošla je zima naše nevolje

I led se topi s golih planina,

Potoci besni, puni zlovolje,

K'o gladni hrti jure s daljina;

Prošla je zima naše nevolje.

I hladno sunce od nas već ode,

Dođoše drugi, veseli zraci;

I one mirne, sleđene vode

Sad idu kao moćni junaci,

I hladno sunce od nas već ode.

Lagano, sporo, bude se gore,

Svud život cveća veselo raste,

Zemlja se brzo sadi i ore,

Nada se diže k'o nebom laste;

Lagano, sporo bude se gore.



Dolazi doba rada i sreće

Uz cvrkut ševa, kliktanje roda;

Dolazi danas vedro proleće

K'o stari vesnik svetlih sloboda,

Dolazi doba rada i sreće.

Prolećna pesma svuda se vije,

Kao molitva, iz naših grudi

Za braću, koju još ropstvo krije

I za Srbiju da se probudi.

Prolećna pesma svuda se vije.

1912.

Doći će mi skoro sve što je potrebno

Za odlazak duge, jednolike patnje:

I postelja čudna, i zvono pogrebno,

I kola, i suze — sav običaj pratnje.

Doći će i sunce, crveno i sveže,

I naći će mene prekrštenih ruku



Sa svećom nad glavom, dokle mrtve leže

Moje crne oči u novom sanduku.

Sa svoje visine gledaće me ono

Mirno, i kad budu spuštali poklopac,

I kad me pozdravi s katedrale zvono,

I kad me dočeka grobarov konopac.

Kao sunce, i ja ništa neću znati:

Ni raniji život nemiran i loman,

Ni da drugi danas zbog mog mira pati,

Da je moja pratnja neveseli roman.

Kao sunce, i ja spokojno ću ići,

Ravnodušan, dalek za sve što se zbiva:

Glas do juče poznat ne može me stići

U ćutanju novom koje me pokriva.

Doći će mi skoro sve što je potrebno

Za odlazak duge, jednolike patnje:

I postelja čuda, i zvono pogrebno,

I kola i suze — sav običaj pratnje.

1913.



PET PESAMA

Jedna pesma stara, od moga rođenja,

Ide kroz krv moju, kroz noć i kroz zore;

Moja pesma bola, koji se ne menja,

Uz godine brze i časove spore,

Preko smeha, plača,

Korača, korača.

Jedna suza lepa, kao osmeh bajke,

Kao cvet od srebra u zaspaloj kosi;

Moja suza teška, kao sanduk majke,

Kao mladost koju krst do krsta nosi,

Iz umrlog jada

U dubinu pada.

Jedna snaga snova, iz dugih šapata,

Iz očiju, zvezda i govora strune;

Moja snaga sreće, koja mi je data

Kao nakit bola, kao ukras krune,



S ljubavlju sirotom

Zalazi životom.

Jedna žeđ života, u mraku stradanja,

I dušu, i srce, i spokojstvo upi;

Moja žeđ lepote, smisao nadanja,

Mesto starih zvezda mlada tela kupi,

Tela mlada, nova;

Umesto pokrova.

Jedan duh predanja, deo moga bića,

Svaku moju mis'o i strast svaku muči;

Duh moje sudbine, k'o pesma otkrića,

Na svakome mestu o svemiru uči:

Nosi moje dane

Na krilo nirvane.

1914.



KRV I DOBROTA

Tu, na ratištu, te jeseni kobne,

Našlo me pismo, njene zlatne reči,

I moja mala, prastara dobrota.

Kratkim pokretom sve odaje grobne

I san leševa, onako sirota,

Zakloni sobom da zemlja ne ječi.

I začudih se otkud kod nje snage

Da crne slike sve odjednom skine,

Da mi izdvoji iz paklene jeke

Dan zdravog sunca, jedne oči blage,

Osmeh detinji, miris duše meke,

Dok se svet rve i dok masa gine.

I ja osetih da su zraci ovi

I noć što ide da se spusti lako

Na krv iz rana i obale rečne;

I ja osetih da su ljudski snovi



Uvek zemaljski, bez dobrote večne,

I zašto ljudi da umiru tako.

I razumedoh otkud sve to biva:

Tolike rake što se i sad zgrću

Brdima, poljem, svuda, kraj kamena,

Kad ima mesta za svakog da sniva.

I razumedoh put što se ne menja,

Stari zagrljaj čoveka sa smrću.

Bio sam miran što sam sazn'o tada

Da je svet ovaj isti odnekada,

I da će takav i ostati vazda:

Da večno pati s unutrašnjeg rada,

Da zalud traže onog ko ga sazda,

I kome idu njihovi milioni.

I pojmio sam da svet borbe vodi

Zbog tajnih sila što ga ovde drže

I da se buni, ne zbog kakve međe,

Ili zbog težnje da se pravda rodi:

Narodi ginu, i danas, i pređe,

Da na strastima zađu u smrt brže.



I uteših se što sam stek'o mira

Ma da krv crna iz naroda teče,

Ma da grobovi bivaju sve veći.

I uteših se što me i sad dira

San i danima, gde ću jednom leći

Sa njenim pismom k'o sa zemljom veče.

1914.



NARAŠ TAJ GROBOVA I SU3A

Pođi mi zbogom, moja misli vedra,

Prošlo je vreme za radosne priče:

Surova smrt je otvorila nedra,

Veliko zvono na saranu viče,

Truli vetrovi lome snažna jedra.

Pođi mi zbogom, moja vero jasna,

Možda te nikad ja videti neću.

Svuda kraj mene kuknjava je glasna,

Krvave suze po krvavom cveću,

Potmuli topot, ubijanja strasna.

Idite i vi, moje nade zdrave,

Nađite sebi vernijega druga:

Ja moram ovde, kraj grobnice slave,

Da pletem vence, da ih nosi tuga,

Dok crne tice dan leševa plave.



Ja moram ovde, kraj svačije rake,

Da stojim, gledam, s očima bez sjaja,

Gde neumorno, iz pobede svake,

Iz toplog srca moga naraštaja

Mogila raste put poplave jake.

Mogila raste sve šira i veća

Na vlažnoj zemlji pogaženih njiva:

To moj naraštaj, moja mrtva sreća,

Silazi u nju i u žurbi skriva

Prepuklo čelo, prebijena pleća.

Mogila raste i nikada soko

Dići se neće sa hladnog trzanja,

S junaka, koje ne poznaje oko,

S pira topova, s presvislog rzanja,

S krvavog kljuna što žuri visoko.

U dušu će mi sići humka mnoga —

To znana bića opštu ljubav krase:

Al' duša moja žalosna i stroga,

S mrkim senkama što se u noć gase,

Neće ni kleti ni moliti Boga.



Pođi mi zbogom, moja misli vedra,

Prošlo je vreme za pobedne priče:

Surova smrt je otvorila nedra,

Veliko zvono na saranu viče,

Truli krstovi lome snažna jedra.

Ja znam da skora sloboda će ići

Kroz sve krajeve da otkupi žrtve:

Ja znam da skoro niko neće dići

Naraštaj mrtvih i suze za mrtve,

Jer lepe reči svud ne znaju stići.

1914.



PROLEĆE 1915. GODINE

Opet nam je zemlja teška k'o tamnica,

Pomrčina gusta nasred grudi leži.

I varoš i voda, brdo i ravnica —

Sve je jedno danas, sve grobovi sveži.

Dva večita orla: sloboda i sila,

Zapevaše pesmu krvavih otkrića;

Dva njihova jata nebo su nam skrila:

I padaju oči i glave orlića.

I padaju oči k'o krunice cvetne

Na tu zemlju vlažnu što sve mirno prima.

Dok cvetaju breskve, vesele i sretne,

Svuda žalost ide 'ladna kao zima.

Koje li je doba ove noći crne?

Izgleda dubina mraka da se gubi.

Kakva mlada zvezda kao ptica prne,



Podseti na svetlost koju borba ubi.

Koje li je doba smrti i užasa?

Dva prastara orla svoja jata vode.

I padaju glave, lepe i bez glasa,

Po putu što vodi prestolu slobode.

1915.



IDU

Oči im vire iz grobnice straha.

Bez duše. Crni k'o podignut grob.

Usne prepukle od vrelog daha.

Nad svakom glavom nadvila se kob.

Umesto zvona, udaraju srca:

Zvone na užase. U vazduhu led.

Nevinost srećna pred ponorom grca.

Starost pocrne, čovek posta sed.

A idu oni, poslanici pakla.

Napred korača pobesneo pir.

Tresu se kuće i padaju stakla.

I noć se spušta, i vrisak, i mir.

Zamrle duše, samo dršću prsti,

K'o snaga gde je tek zaboden mač.

Poneka glava skriveno se krsti.

Još znak slobode detinji je plač.



1916.



POSLE ALBANIJE

Tako nas ostavi sloboda i sreća,

San velikih dana i pobede hor.

Mesto glavu s vencem, poraze na pleća,

A umesto majke lepe kao bor —

Mi, sinovi njeni, vitezovi stari,

Deca smo nesreće i lutanja zlog!

Nečuvene patnje nebo nam podari,

Patnje što ne vide ni čovek ni Bog.

A bili smo divni mi, mezimci slave.

Strah smo zadavali dušmaninu svom.

Imali smo dušu i krv rase zdrave.

A sad? Ko smo sada? I gde je naš dom?

Eno, po klancima jedan narod ceo

Radi sliku pakla — koža je i kost.

I korenje jede kao hlebac beo,



A smrt mu je radost, dobrodoš'o gost.

Gle njegovog doma! Glad izrasla svuda.

Tu se čaša žuči ispija do dna.

Mru grobovi svetli, mre i sveta gruda,

Deca mru s osmehom kraj majki bez sna.

Sve što god je im'o sve je Srbin dao.

Sad bez zemlje svoje, al' još za nju mre

A mrak i crni užas Otadžbinom pao.

On čeka, jer ume da preživi sve.

Nek čeka! Jer on je nekad rek'o ovo:

“Zlu svakome mora jednom doći kraj.”

Nek čeka! Jer ide sasvim doba novo,

Sasvim nova mis'o, sasvim novi sjaj.

1916.



POGINULI DOM

Bez pesama, želja, potresa i smeha,

Saranjeni zvuci, zima i toplota.

Dvorište je crno, crna je i streha.

I crna su okna k'o crna dobrota.

I danju i noću obavija patnja

Mrtav dom života, kao odjek stvari.

Čini se da i sad mu silazi pratnja

Za šum čim se javi, za poredak stari.

Dvorištem su kratke i duboke staze,

Nepomične senke, i duša pustinje:

Kao da čuvari nevidljivi paze

Da ih ne poseti proleće i inje.

Pognuta drveta, u znaku ćutanja,

Stoje k'o kajanja, nemi učenici

Apostola mrtvog što poraze sanja,



Zemlju koju nose svetli mučenici.

Odaje se kreću u tišinu samu.

Na kolevci praznoj mir duboki spava.

Na zidu još pati u crnome ramu

I očiju crnih jedna lepa glava.

Jedna lepa glava. Mre postelja bela,

Nameštaj, svi znaci ljubavi i pošte.

Uzdah kao straža zaspalog opela,

Poginulog doma nije umro jošte.

Je l' to buna mrtvih, stvari i poretka?

Il' se zbilja ovde i sad neko krije?

Je l' oblik propasti, večan, bez početka?

Il' časovnik smrti što bez srca bije?

Ja znam ovu kuću, i čija je bila.

Znam je zbog godina koje ona broji.

Znam je, jer na svemu vidim crna krila,

Okamenjen jauk. Znam je. Al' nek stoji.

1916.



MEĐU SVOJIMA

U mom srcu ponoć. U njoj katkad tinja

Mis'o da još živiš, moj predele mladi.

Moja lepa zvezda, majka i robinja,

Bože! šta li danas u Srbiji radi?

Kod vas je proleće. Došle su vam laste.

Oživele vode, đurđevak i ruže.

I miriše zemlja koja stalno raste

U grob i tišinu, moj daleki druže.

Jedno tvoje veče. ideš kući sporo

Ulicama straha, i duša ti jeca.

Tvoje gladne oči, moja divna zoro,

Hrani ljubav majke: “Neka žive deca.”

Ulaziš u sobu. Suze te već guše.

A dva naša cveta iz četiri rata

U tvome su krilu, obraze ti suše:



“Mama zašto plačeš? Je l' pisao tata?”

U velike patnje nevino pitanje

Dubi dublju ranu: plač ti trese grudi...

Napolju je vidno, kao pred svitanje.

K'o da će se dići grobovi i ljudi.

Skupila si suze u kose detinje.

Sve vas gledam sada kraj gozbe sirote.

Lice ti se vedri: to duša svetinje

Ljubi tvoje čelo, moj sjajni živote.

1916.



NEDOVRŠ ENE PESME

I

Ne javlja mi se. A ima kad.

Sem ako spava, ako ne diše,

Deset meseci ravno je sad

Od rastanka nam, otkako ne piše.

Još ću čekati, iako sam dugo ček'o.

Deset meseci od mene moji su daleko.

Pre tol'ko ja sam ostavio nju,

Zavičaj, decu i dom svoj lepi.

Tad zima beše, sad žita zru.

A ona ne piše, a duša strepi.

Zalud pravo kući misao mi hrli,

Ali kuću ne nalazi, uspomene grli.

A da napiše bar reči dve,

Da gavran stari sa krova prne;

Da dušu spase, jer često mre;



Da me ostave utvari crne.

Uvek težak oblak dan mi svaki krije,

Srce poluludo, nigde mira nije.

Gledam ih katkad. S časa na čas

Vidim postelju. O kakvi dani!

Zaspao cvrkut, dečiji glas.

A gde su deca? Moji mališani?

U dnu dvorišta mati, nogu bosi'.

Cvet crvenog kranfila u njenoj kosi.

U crnoj kosi crveni cvet.

Crvenog traga po licu eno!

Šta to učini s tobom svet,

O moje drago, o moja ženo?

Brzo priđoh bliže: bez pogleda oka oba,

U dva oka leže deca k'o dva groba.

II

Ne javlja mi se. A ima kad.

A možda ne sme! Ko li joj preči?

Deset meseci ravno je sad

Od rastanka nam, a od nje ni reči.



Sve mi se čini uzalud sam ček'o.

Sve više su moji mili od mene daleko.

Možda joj brani baš svetli car:

Neće da carstvom uteha prođe.

Milion srca probo je bar,

jer misli kroz srca nebu da pođe.

On je izbranik, Sin drugi, Bog ga je hteo.

Prvog svet blagoslovi, njega je prokleo.

Proklet je eto on, božji Sin!

A možda božji i nije ži'mi

Tek stavi na se ime k'o čin.

A bezumni narod i to mu primi.

Krvlju se umaza sav, vekovi da mu se čude,

I reč je okov'o, prvi da u zlu bude.

Al' car pogreši. Jer isti put

Ne vodi slavi, nego užasu.

Nebo i zemlja nemaju kut

Za Sina novog sad da ga spasu.

Jer kao slava i užas traži talase.

Sem Cara izbrani narod propašće, zna se.



Život u svetu ružan je san

Mada se živi u znaku dýge,

Uz mesec bledi, sunčani dan,

S pomalo smeha, i sa mnogo tuge.

Ja vidim pravdu i svačiji trenutak pozni.

Vidim i natpis: Nemačka i Viljem Grozni.

III

Al' propast tuđa nije moj san

A ni osvete duša mi neće.

Da je da zađe krvavi dan,

I smeh krvavi, krvavo cveće,

I da je da se najzad javi ona.

... Otkud, da baš sada udaraju zvona?

Što l' je to tako? Odavde čak

Privide mi se tri blede glave,

Tri blede glave i pokrov lak,

I pokrov velik, izatkan od strave.

Tri mrtve glave, a blede su tako!

K'o da se još plaše? Bar sad im je lako

I sve je tako. Dolazi on,



Dolazi u snu moj sinčić mali.

Onako mio, al' nešto bon:

Odnekud ga nose uzburkani vali.

Kad mu videh lice, ja osetih suze:

Pružih njemu ruke, dubina ga uze.

Ja opet sanjam. Došla mi kći,

I dan veliki: sunce je greje.

Ali i s njom mati. Srećni smo svi.

Nju igra odne. Al' se slatko smeje!

Više moje glave klikće čudno jato:

“Beše tako srećna, umrla je zato.”

I to je bilo. Ispričah sve

Jednom čičici: oči mu sive.

“Ne boj se, reče, za snove zle.

Kada mru u snu, na danu žive.”

Od ljudskog srca da l' ima slabosti veće?

Otad čekam crne snove, ali nemam sreće.

IV

Za bol i ljubav duša mi zna,

U njoj kajanja nikad ne behu.



Od svog postupka ne prezah ja,

Pa makar da je ponik'o u grehu.

Rob ako postah. Ali neću kriti

U stranoj zemlji izgnanik stašno je biti.

Ostavih, dakle, svoj kućni prag

I otadžbinu: najljuće rane.

Nekako preneh svoj život nag

I nadu na zoru da opet svane.

Nad mojom zemljom nadvi se žalosna vrba,

A tuđina mene primi sa slobodom Srba.

Lepo me primi tuđina ta:

Sve neki dobri, od srca ljudi

Al' biti raspet na krsta dva,

To je tek teško, ne leči se tudi

Otadžbina prvi, a dom krst je drugi.

Još bolovi sasvim novi, ali dugi.

Ne ume čovek da bude jak

Kad kiše liju sa sviju strana.

Nema očiju za dubok mrak.

Ne peva tica s umrlih grana.

Dobro mi je danas tu, pod tuđim nebom,



Al' mi srce trune za mojom kolebom.

Što je najcrnje za ovaj mah,

To je što nemam ni malo moći.

Tol'ko sam mali da me je strah:

Živim saranjen kao u noći.

Ah, ti moćni ljudi iz ovoga veka.

Više nemam kuda, umirem bez leka.

1916-1917.


Documents

Vladislav Petkovic Dis - Pesme