Voda je hemijsko jedinjenje kiseonika i vodonika.

Hemijska formula vode je H2O. Voda je supstanca bez mirisa, ukusa i boje. Temperatura mržnjenja vode je 0°C, a temperatura ključanja je 100°C. Čvrsto agregatno stanje se zove led, a gasovito para.

Svojstva

Osnovna fizička svojstva vode su:

boja

mutnoća (izgled)

miris

ukus

temperatura

Čista voda je bezbojna. Može imati i neke nijanse (zelenkastoplavu), (zelenkastu), što je posledica rastvorenih organskih i neorganskih materija u njoj.

Mutnoća vode opisuje se sledećim ocenama: bistra, slaboopalescirajuća, opalescirajuća, malo mutna, mutna, vrlo mutna. Vode u potocima i rekama mogu biti mutnije u periodu kiša i topljenja snega. Mutna voda se ne sme koristiti za piće. Takvu vodu treba pre upotrebe izbistriti, a potom dezinfikovati. Po pravilu čista voda je bistra.

Podzemne vode su sve vode koje se nalaze ispod površine terena u ma kom vidu i ma kom agregatnom stanju. Ova voda može biti slobodna ili gravitaciona tj. vezana za čestice stena kao kapilarna, higroskopna.

Podzemna voda može biti kao tečna, čvrsta u vidu leda i gasovita u vidu vodene pare. U Zemljinoj kori podzemna voda može se naći u tečnom stanju i do 14 km dubine. Podzemna voda je značajna za vodosnabdevanje stanovništva.

Poslednjih godina podzemne vode se sve više zagađuju.

Takođe podzemne vode rastvaraju materije(minerale)od

kojih se sastoji zemljina kora. Takve vode često kroz

duboke pukotine izbijaju na površinu zemlje u vidu

izvora mineralne vode

Samo tri odsto zemaljske vode je slatko, ali stručnjaci procenjuju da to ukupno pokriva preko 100000 km², uključujući polarne ledene kape. Reke, jezera i močvare snabdevene slatkom vodom spadaju u najbolja mesta za gledanje divljeg sveta. Ali otkuda potiče slatka voda?

Zemljina atmosfera je ogromna vodena pumpa koja prenosi

vodu iz okeana na kopno .Sunčeva toplota uzrokuje isparavanje

vode sa morske površine, tako da nastala vodena para postaje

deo atmosfere. Topla vodena para u vazduhu može se ohladiti

iz raznih razloga. Hlađenjem ona počinje da se vraća u tečno

stanje, formirajući sitne kapljice na površini čestica prašine

koje nosi vetar. Ove vlažne čestice prašine okupljaju se i

formiraju oblake koji često zastru nebo. Ako se vazduh ohladi

još više, količina vode koja se kondenzuje u oblaku postaje

preteška da bi je on zadržao i voda pada na zemlju kao kiša.

Kišna voda i drugi oblici padavina obezbeđuju slatku vodu. Kada voda ispari iz okeana, so ostaje i u atmosferu se diže samo molekuli vode. Iako slatka voda dobija izvesne količine rastvorenih soli na putu do mora, ona je mnogo manje slana od morske vode, a to ima veliki uticaj na životinje koje u njoj žive. Dok je morska voda slanija od telesnih tecnosti kod životinja, slatka voda je neslanija, što znači da voda nastoji da spolja utiče u životinju. Ako se životinja ne oslobađa često dela vlage, nateći će,a njene telesne tečnosti biće previše razvodnjene da bi delovale efikasno. Slatkovodne ribe i vodozemci bore se sa ovim problemom izmokravanjem viška vode. Poluvodene životinje, kao što su vidre i anakonde, oslanjaju se na kožu koja predstavlja barijeru prilivu vode.

Morska voda je voda iz mora ili okeana. U proseku voda u svetskim okeanima ima salinitet od ~3,5‰ (promila). To znači da na svaku litru (1000 -{mL}-) morske vode dolazi 35 grama različitih soli (uglavnom, ali ne u potpunosti natrijum hlorida) rastvorenih u njoj. To se može opisati kao 0,6 -{M}- -{NaCl}- ili 0,6 -mol/L (ako je salinitet isključivo posljedica -{NaCl}-, što obično nije slučaj).

Iako se većina morske vode u okeanima ima salinitet od

oko 3,5‰, salinitet nije svuda isti. Najslađe (najmanje

slano) more na svetu se nalazi u istočnim

delovima Finskog zaliva i u severnom delu Botnijskog

zaliva. Oni pripadaju Baltičkom moru. Najslanije

otvoreno more je Crveno more, gde visoke temperature i

ograničena cirkulaciju rezultiraju u visokoj

stopi isparavanja. Ono isto takom ima relativno mali

prinos sveže vode iz reka. Salinitet u izolovanim morima i

slanim jezerima (npr. Mrtvo more) je daleko veći.