126

XIII

РОМАНИКА

Романика се насупрот каролиншкој и отонској уметности које су првенствено биле везане за

двор и снажну царску подршку, развила широм Европе у скоро исто време (у периоду 1050-

1200. године). Делимично се заснива на каролиншко-отонској традицији али здруженој са

другим утицајима попут касноантичких, ранохришћанских и византијских, уз исламске и

келтско-германске елементе у мањој мери. Синтези ових разнородних стилова допринело је

више фактора односно промена које су наступиле у Европи током друге половине XI века:

хришћанство постаје доминантна религија и уједињујућа снага док се све снажније верско

одушевљење огледа у популарности ходочашћа, које доживљава врхунац у крсташким ратовима

са циљем да се Света земља ослободи од муслиманске власти. Градови, који се у немирна

времена на почетку Средњег века напуштају и смањују (Рим који је око 300. године имао

милион становника спао је на свега 50.000), сада поново јачају, док се грађанска класа (трговци

и занатлије) учвршћује између племства и сељака, као важан чинилац средњовековног друштва.

Такође, обнавља се међународна трговина, мануфактурна производња и војна снага налик оној

из царских времена, док централизовану политичку власт римских императора сада у неку руку

одмењује папа.

АРХИТЕКТУРА

Током периода романике долази до невероватног пораста градитељске делатности коју је један

калуђер из XI века, Раул Глабер, описао као да се цео свет заодева ''белим огртачем цркава.''

Иако се ове цркве раде по узору на ранохришћанске базилике, оне сада имају сводове уместо

дрвеног крова, као и спољашњост украшену архитектонским орнаментима и скулптуром. Ове

грађевине ничу широм Европе али се по богатству типова и идеја издвајају оне у Француској,

као и цркве грађене дуж путева који су водили у средиште европског ходочашћа у

северозападној Шпанији – цркву Сантјаго де Компостела.

Грађевински материјал који се првенствено користи у романици јесте камен (комбинује се са

опеком) док се спољашњи зидови не малтеришу. Опште карактеристике романичке архитектуре

чине тешки и масивни сводови, чврсти и широки зидови у малтеру, моћни пиластери и стубови,

мали отвори за врата и прозоре док је кружни лук доминантна форма. У погледу основе

грађевина заступљене су оне централног типа (ротонде) и вишебродне базилике, најчешће у

облику латинског крста.

Једна од таквих грађевина у облику латинског крста јесте црква Сент Сернин у Тулузу, која

припада тзв. ходочасничкој скупини. Она није била намењена манастирској заједници већ

великом броју верника који живе у граду. Главни брод је овде окружен са два бочна, од којих се

онај унутрашњи наставља дуж кракова трансепта и апсиде, стварајући деамбулаторијум који

завршава крај две куле западног прочеља. Источна страна трансепта је обогаћена малим

полукружним капелама, које заједно са главном апсидом и деамбулаторијумом чине тзв.

127

ходочаснички хор. Такође, бочни бродови су

засведени крстастим сводом а унутрашњост је

уређена према врло јасној размери: бочни бродови су

подељени на травеје - квадратне просторе између

стубова, ширина главног брода и трансепта једнака је

два травеја, укрсница и куле на прочељу у основи су

квадрати од четири травеја.

Основа цркве Сен Сернин у Тулузу

На спољашњости се може пратити ова унутрашња рашчлањеност простора док зидови имају

потпорне ступце – контрафоре, који их ојачавају између прозора да би задржали бочни потисак

сводова. Стара традиција ранохришћанских базилика са дрвеном

таваницом овде је замењена сводом, због чије висине и

стабилности је жртвована светлост тј. зид главног брода нема

прозоре. Уместо њих, овде су изграђене галерије изнад бочних

бродова, како би прихватиле потисак свода и евентуално

пропустиле нешто светла у главни брод.

Нешто елегантније решење за проблем контрукције свода јавило

се у катедрали Св. Лазара у Отену (→), где су галерије

замењене слепом аркадом и прозорским зидом захваљујући

примени преломљеног лука на своду главног брода који преноси

притисак надоле уместо упоље.

У конструктивном смислу до значајнијег напретка у решењу сводова дошло је у северним

областима, тј. у Британији, где је јужно од шкотске границе, 1093. године започета

величанствена катедрала у Дараму. Главни брод је за трећину шири него у Сен Сернину а има и

већу укупну дужину (122 метра), која је први пут прекривена системском применом крстастих

сводова с ребрима. Овде су правоугаони травеји главног

брода раздвојени моћним попречним луцима и засвођени

крстастим сводом чија ребра стварају шару дуплог слова Х,

делећи брод на седам уместо уобичајена четири поља. То је

омогућило да се крајеви полуобличастих сводова претворе

у прозорски зид јер су бочни притисак и тежина целог свода

усресређени на шест сигурно утврђених тачака на висини

трибина.

Главни брод катедрале у Дараму, 1093-1130. година

128

У време када се у Француској и Британији граде главни бродови катедрала покривени крстастим

сводовима, романичка архитектура у Италији увелико се држи ослонца у античком

градитељству свог поднебља, како у погледу поимања простора тако и у погледу фине обраде

камена условљене дугом клесарском традицијом. Тај исти проблем се испитује и у Ломбардији

што илуструју сводови главног брода цркве Св. Амброзија у Милану, саграђени од опеке и

ломљеног камена, техником која подсећа на

сводове Константинове базилике у Риму,

знатно масивнији од француских и

британских савременика. Њихова дијагонална

ребра образују правилне полукругове па се

сводови дижу знатно изнад висине попречних

лукова наликујући на појединачне куполе.

Црква Св. Амброзија у Милану, крај XI и XII

век

Слично решење у извођењу масивног крстастог свода главног брода,

примењено је на рајнској катедрали у Шпајеру, у области где је иначе

негована прилично конзервативна архитектура као одраз трајања

каролиншко-отонских традиција.

Крстасти свод главног брода катедрале у Шпејеру, 1030-1061.

године

Посебна одлика романичке архитектуре огледа се у присуству великог броја кула обавезних у

плановима цркава северно од Алпа још од епохе Карла Великог, иако нису увек доследно

извођене. Поред практичне стране (куле са степеништем, звоници, куле са часовником), њихова

популарност се заснивала на односу средњовековног човека према натприродном, налик односу

месопотамског човека према зигурату (прича о Вавилонској кули је очаравала Средњи век).

Једна од најпознатијих романичких кула јесте чувени Криви торањ у Пизи, звоник пизанске

катедрале, који је почео да се нагиње још пре него што је његово грађење било готово због лоше

постављених темеља. Он припада склопу најзначајнијег романичког комплекса у Тоскани,

заједно са катедралом и кружном крстионицом покривеном куполом, на простору северно од

града-републике Пизе. Ова катедрала има основу ранохришћанске базилике, развијене у правцу

латинског крста додавањем два крака трансепта који имају своје апсиде. На укрсници главног

брода и трансепта је купола док су остали бродови покривени дрвеним кровом као у старим

римским базиликама с тим што је унутрашњост нешто виша него код ранохришћанских

грађевина, док су изнад бочних бродова галерије и прозорски зидови. Споља је обложена белим

мермером са хоризонталним пругама и орнаментима од тамно-зеленог мермера, према обичају

познатом још из времена царског Рима, који се очувао само у средњој Италији.

129

Катедрала и криви торањ у

Пизи, 1053-1272. године

СКУЛПТУРА

Док је слободна скулптура из уметности раног Средњег века готово у потпуности нестала,

задржавајући непрекинуту вајарску традицију једино кроз мале рељефе и статуете од метала или

слоноваче, романика доноси монументалну обнову пластике у

камену. Као и код архитектуре, скулптура се брзо развила

услед јачања верске ревности међу световним становништвом

у деценијама пред први крсташки поход и везана је за

ходочасничке путеве у југозападној Француској и северној

Шпанији, с обзиром на то да је њена улога у склопу црквених

грађевина била да привуче и подучава вернике. Посебно је

било богато украшавано западно прочеље француских

катедрала, попримајући одлике склупторално украшене

преграде, са брижљиво обрађеним преградама и аркадама у

које се смештају велике фигуре у седећем или стојећем

положају.

Западно прочеље цркве Нотр-Дам-ла Гранд у Поатјеу,

почетак XII века

У најранију романичку скулптуру спада неколико клесаних скулптура већих димензија од

природне, које се око 1090. године појављују на фасади цркве Сен Сернин у Тулузу. Реч је

ликовима упечатљиве величине предвиђеним за гледање са веће удаљености, клесаним у

камену, опипљивим и тродимензионалним, много више реалним него што су то били насликани

ликови. Чврстина облика одише снагом класичног духа, па је уметник вероватно имао прилике

да се угледа на касноримску скулптуру чији су остаци очувани у јужној Француској. Са друге

стране, свечана фронталност лика и постављање у архитектонски оквир, указује на византијске

узоре, можда са неких рељефа у слоновачи.

130

Апостол, око 1090. године, црква Сент

Сернин, Тулуз (лево)

Тримо, јужни портал, Сен Пјер код

Моасака, почетак XII века (десно)

Неколико деценија касније настала је црква опатије Сен Пјер код Моасака у Лангдоку, са

посебно богато украшеним јужним порталом, где се издваја величанствени trimo, средњи стуб

који носи надвратник и западни довратник. Људски и животињски облици овде су обрађени са

невероватном савитљивошћу и готово су савршено прилагођени незгодној површини стуба. У

наглашеном, усковитланом и драматичном покрету који као да органски прожима ову

скулптуру, увиђа се утицај сликарства минијатура, док су орнаментални лавови у симетричном

цик-цак мотиву на предњој страни тримоа одраз старих традиција које можемо пратити све до

конфронтираних животиња из уметности Блиског истока. Ове животиње нису присутне само

зарад снаге утиска који остављају као орнамент, већ припадају породици дивљих или

чудовишних романичких створења која задржавају демонску виталност чак и када врше

функцију подупирача, отеловљујући мрачне силе које су припитомљене и претворене у фигуре

чувара.

Тимпанон (полукружно поље изнад надвратника) главног портала романичких цркава, обично је

испуњен представом Христоса на престолу,

најчешће као визија из Апокалипсе или

Страшног суда тј. као најстрашнији приказ

хришћанске уметности. То је врло

експлицитно и до детаља приказано на

тимпанону ← катедрале у Отену

(Француска, око 1130-1135.) где су

скулпторално дате сцене Страшног суда:

мерење душа, мртви се дижу из гробова у

страху, а њихова судбина виси о кантару коме

ђаволи цимају једну страну, спасене душе

држећи се за хаљине анђела траже заштиту а осуђенике ђаволи и демони бацају у пакао. Ова

бића су представљена као комплексна, људска у општим цртама али са ногама паука или птица,

са реповима и бедрима обраслим у крзно, застрашујућих израза лица и исказујући уживање у

свом грозном послу са задатком да заплаше вернике.

131

Са друге стране, један од најлепших романичких тимпанона приказује Христоса у нешто

другачијем окружењу сцене Одашиљање апостола, на цркви Свете Магдалене у Везлеју. Ова

тема имала је специјално значење у доба крсташких ратова јер објављује да је дужност сваког

верника да шири јеванђеље до краја света. Христос се величанствено узноси док се зраци Светог

Духа спуштају на апостоле, приказане са јеванђељем као симболом њихове мисије. У

надвратнику и одељцима око централне представе дате су различите људске расе незнабожаца

(које треба покрстити), док су на архиволти (лук који оквирује тимпанон), знаци зодијака и

одговарајући радови за сваки

месец у години, као указатељ да

је проповедање неограничено у

времену и простору.

Одашиљање апостола,

тимпанон средњег портала

нартекса, црква Св.

Магдалене у Везлеју,

1120-1132. године

Утицај класичних споменика посебно је био јак у Прованси и Италији. Тако се на средњем

порталу цркве Сент Жил у Гарду увиђа класичан карактер архитектонског оквира с његовим

слободним стубовима, узорком меандра и меснатим акантусовим орнаментом, док се статуе на

конзолама које подупиру згрчене звери одликују посебном римском масивношћу. Сличне

карактеристике красе и фигуру краља Давида, која се налази у ниши на фасади катедрале у

Фиденци (Ломбардија) а рад је чувеног Бенедета Антеламија, највећег вајара италијанске

романике.

Скулптура на довратнику средњег

портала, црква Сент Жил у Гарду, крај

XII века

Бенедето Антелами, Краљ Давид, западно

прочеље катедрале у Фиденци, око 1180-

1190. године

132

СЛИКАРСТВО

Убрзо после 1000. године ствара се сликарски стил који одговара

монументалним квалитетима романичке скулптуре, створен у

преписивачким радионицама манастира Француске, Белгије и јужне

Енглеске. На први поглед, ово се сликарство одликује извијеним и

динамичним линијама налик на каролиншке минијатуре али је овде

нестао и последњи траг класичног илузионизма. Сада су пластична

моделација и наговештај светлости и простора замењени чврсто

оцртаним контурама испуњеним веома светлим и јаким бојама, док

је тродимензионалност слике сведена на налегање равних планова.

На тај начин, жртвујући и последње остатке моделовања помоћу

светлости и сенке, романички уметник је свом делу дао јасноћу и

прецизност, спојивши фигуралне, симболичне и декоративне

елементе у јединствен склоп.

Свети Марко, детаљ јеванђеља писаног у Корбијеу,

око 1025-1150. године

Са друге стране долази и до утицаја византијског сликарства, када се

у синтези са романичким особинама ствара специфични ликовни

израз тј. апстрактни линерани цртеж је обогаћен динамично

усковитланом драперијом не губећи свој ритам као на примеру

јеванђеља опата Ведрикуса.

Свети Јован, детаљ јеванђеља опата Ведрикуса, око 1147. године

Широм западне Европе развија се сликарски стил који

одговара монументалним обележјима романичке

архитектуре и скулптуре, најчешће кроз живопис у

техници ал фреско или ал секо.

Христос на престолу, апсида цркве Сан Клементе у

Тауљу (Каталонија), око 1123. године