Jedna od najvećih zvezda ovogodišnjih Beogradskih muzičkih svečanosti, primabalerina Svetlana Zaharova, nastupila je pred beogradskom publikom na Velikoj sceni Sava Centra u glavnoj ulozi čuvenog baleta Bajadera Ludviga Minkusa.

Pojam "bajadera" potiče od portugalske reči bajaderas, koji označava plesačice. U putopisu Pjera Sonera iz 1782. godine nailazimo na opise igračica iz indijskih hramova, takozvanih bajadera, koje su uživale poseban status u svom narodu, a život su posvećivale pevanju i igranju tokom sakralnih procesija posvećenih bogovima. Upravo ta daleka, i za evropsku publiku egzotična i koloraturna indijska kultura, u 19. veku osvojila je pažnju kako umetnika koji su pronalazili inspiraciju za svoja nova dela, tako i publike, koja je hrlila u pozorišta u želji da oseti nešto od tog egzotičnog duha. Kao što kaže jedan od kritičara, "ni jedan putnik, ni romanopisac, niti libretista opera koje govore o bajaderama, ne može a da se posebno ne osvrne na njihov lascivni ples uz čudnu i neskladnu muziku, koji se priređuje u palatama, kao iz legendi..." Zavodljivi ples bajadera opčinio je, kako pisce poput Getea koji je iza sebe ostavio poemu Balada o Bogu i Bajaderi, tako i brojne stvaraoce iz sveta muzike. Prvi ozbiljni pokušaj da se duh Indije oživi na evropskim muzičkim scenama, bila je opera-balet Bog i Bajadera, koju je napisao Fransoa Ober 1830. godine. Teofil Gotje je 1849. napisao libreto za balet Sakuntala, prema mitskoj poeziji indijskog pesnika Kalidasa iz IV veka, o istoimenoj indijskoj plesačici iz zaboravljenog hrama. Ovaj pantomimski balet na muziku Ernesta Rejera, u koreografiji starijeg brata Marijusa Petipa, Lisijena, doživeo je ogroman uspeh, ali, kao i mnogi drugi odlični baleti tog vremena, nestao je sa repertoara pred novim kreacijama. Ipak, 20 godina kasnije, kao eho ovog uspeha, Marijus Petipa u Sankt Peterburugu počinje rad na baletu Bajadera na muziku Ludviga Minkusa, gde se pojavljuju isti likovi kao i u Lisjenovom delu: radža Dugmanta, vladar Indije i Gamzati, njegova ćerka. U priči o indijskim sakralnim ritualima, punoj strasti, drame i ljubomore, značajno mesto ima lik najlepše i najatraktivnije plesačice Nikije, koja je postala uloga sa kojom su se dokazivale brojne baletske igračice od premijernog izvođenja Bajadere do danas. Upravo tumačenje lika Nikije donelo je svetsku slavu i Svetlani Zaharovoj, koja je svoj prvi nastup van granica Rusije imala 2001. godine na sceni Pariske opere upravo tumačeći ovu rolu. Evropski debi Zaharove i uspeh koji je tada doživela, dobijaju na još većem značaju ukoliko uzmemo u obzir da je nastup usledio posle više od deset godina pauze, koliko ruski umetnici nisu bili u prilici da zaigraju na evropskim scenama. Nakon ovog nastupa, Svetlani Zaharovoj otvorila su se vrata gotovo svih najznačajnijih svetskih scena – metropoliten opere u Njujorku, londonskog Kovent gardena, Kolon teatra u Buenos Airesu, Bavarske opere u Minhenu, Bečke opere i mnogih, mnogih drugih. Teatar La Skala potpisao je sa njom stalni angažman, uz zvanje primabalerine asolute, što je prvi put u istoriji ovog velikog pozorišta da je ta čast ukazana jednom ruskom umetniku. Publika 47. Beogradeskih muzičkih svečanosti imala je sinoć tu posebnu priliku da uživo na sceni gleda, kako je mnogi nazivaju, kraljicu svetskog baleta u ovom zavodljivom i izuzetno zahtevnom baletu. Ovo je bio peti nastup Zaharove u Beogradu, a publika, koja se još uvek sa oduševljenjem priseća njenog nastupa u Žizeli, do poslednjeg mesta je ispunila Veliku dvoranu Sava Centra. Zaharova je nastupila uz ansamble Narodnog pozorišta u Beogradu, a u glavnim ulogama pridružili su joj se i gosti is Rusije Mihail Lobuhin u ulozi Solora, ratnika kraljevske kaste i Ana Tihomirova, kao ćerka radže Dugmante, Gamzati. Na mestu dirigenta stajao je, takođe gost iz Rusije i česti saradnik Svetlane Zaharove, Aleskej Bogorad. Prema rečima same umetnice, koja je uoči nastupa odžala konferenciju za novinare, balet Bajadera donosi dva koncepcijski potpuno riazličita dela – prva dva čina u kojima nailazimo na stilizovani ples i dočaravanje indijskog okruženja, ritualnih plesova i svadbenog slavlja, a sa druge strane tu je

treći čin, u kome Solor nakon Nikijine tragične smrti pod dejstvom opijuma sanja o njihovom ponovnom ujedinjenju u Kraljevstvu senki, a koji je osmišljen kao klasični beli balet. Za sam treći čin, u kome je Zaharova pokazala svu lepotu baletskog pokreta i neverovatne mogućnosti tela, umetrnica kaže da je jedan od najlepših, ali i najzahtevnijih odlomaka u baletskoj umetnosti. Ono što Zaharovu čini najvećom baletskom umetnicom današnjice i jedinom aktivnom svetskom primabalerinom asolutom, je činjenica da je ona tehniku i pokret uvežbala do savršenstva i da su oni u njenoj interpretaciji postali nešto što se podrazumeva. To joj otvara široki prostor da u samu interpretaciju unese, kako sama kaže, najintezivnije emocije koje je vode kad zakorači na scenu. Ono što je očigledno, to je da je svaka od njenih emocija uspela da dopre do poslednjeg gledaoca u publici, a sama publika nagradila ju je stajaćim ovacijama. Ništa manje kvalitete pokazao je i njen partner Mihail Lobuhin, koji je već nakon prvog predstavljanja lika Solora u prvom činu osvojio beogradsku publiku. Gotovo opijajuća dešavanja na sceni uspela su da donekle u drugi plan stave nešto nesigurniju podršku orkestra Narodnog pozorišta, ali su zato igrački ansambli nacionalnog teatra, sa simpatičnim i vrlo dobro uvežbanim nastupom dečijeg ansambla, pokazali da je Bajadera, kao jedan od igrački najzahtevnijih baleta, sa punim pravom našla svoje mesto na repertoaru Narodnog pozorišta. Ono što je sigurno, nastup Svetlane Zaharove u baletu Bajadera na ovogodišnjem BEMUS-u zasenio je i sećanje na njen prethodni nastup u Žizeli, a mi sa nestrpljenjem očekujemo sledeće gostovanje Zaharove u Beogradu, za koji je rekla da ima posebno mesto u njenom srcu. Do tada će i brojne male balerine, koje su se sinoć našle u publici, pokušavati da ponove neki od opčinjavajućih pokreta koje su videle, a možda se upravo među njima nalazi i neka nova asoluta...