ЗАХТЕВ ЗА ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА (3 К 97/11)на основу чланова 407, став 1, тач. 3, 4

САДРЖАЈ:

ЕЛЕМЕНТИ КОЈИ НЕДВОСМИСЛЕНО УКАЗУЈУ ДА ОПТУЖБА НИЈЕ ДОКАЗАНА

Апелациони суд налази да је првостепени суд утврдио све битне елементе кривичних дела за које је окривљени оглашен кривим између осталог време и место извршења кривичног дела. као и повреде које је окривљени задао оштећеном Марић Сретенку приликом извршења кривичног дела лаке телесне повреде (из Прeсудe Aпeлaциoнoг судa, стр. 60, прeтпoслeдњи пaсус)

Опростите, али овако нешто могао је написати само неко ко је крајње пристрасан или неко ко уопште није прочитао пресуду М. З. Влачо. Суд није утврдио ни време ни место ни повреду, јер није имао на основу чега да то утврди:

ВРЕМЕ је суд "утврдио" на основу приватне тужбе тужиоца Марића (око 1345), али с тим се на слаже исказ његовог кључног сведока Даринке Панић, која јасно каже да је мене и директора видела на улазу школе ПРЕД КРАЈ ПРВЕ СМЕНЕ (Записник с главног претреса од 15. 09. 2011, стр. 68, претпоследњи пасус). Ако се нешто догодило пред крај прве смене (то јесте, пре 1330, када почиње друга смена), онда се то исто није могло догодити и 15 минута након почетка друге смене (око 1345). У школи су преподневна и поподневна смена јасни временски оријентири чак и за мештане села (чује се школско звоно), а камоли за раднике школе. Оно што се догодило у првој смени ни у ком случају не може прећи у другу смену, таква забуна је немогућа.

МЕСТО догађаја према оптужби је "КОД СТЕПЕНИШТА НА УЛАЗУ"; формулација која је нејасна у свему осим у непобитној чињеници да се догађај није догодио НА СТЕПЕНИШТУ. Наиме, оно што се догодило код степеништа (то зна свако дете у забавишту коме је матерњи језик српски1) могло се догодити свуда около или у близини степеништа, али никако се није могло догодити на самом степеништу. Наиме, у свом исказу тужилац тврди супротно од оптужбе, јер он јасно одређује место када каже "инцидент се одиграо НА САМОМ СТЕПЕНИШТУ", то јесте, он недвосмислено потврђује да се "инцидент" није одиграо код степеништа (Записник с главног претреса од 15. 09. 2011, стр. 68, стaв 3).

ПОВРЕДА је "утврђена" на основу неисправног лекарског налаза у коме се налази дијагноза која с медицинског становишта није могућа. А да је дијагноза нетачна, неисправна и немогућа потврђује и вештак Милан Симић који јасно каже да "дијагноза у односу на 8 ребро НИЈЕ МОГУЋА односно НИЈЕ ИСПРАВНА" (Записник с главног претреса од 13. 09. 2012, стр. 71, последњи пасус). А у лекарском уверењу пише да су тужиоцу повређени грудноребарни зглобови од 5 до 8 (Извештај ортопеда Дамјанова, стр. 76)

ЗКП је у оваквим случајевима јасан: (члaн 355, став 1, тачка 2):

1 Узмите дете из дечјег вртића и направите мали експеримент. Реците му да стане тамо код тобогана. Да ли ће се оно тада попети на тобоган? Наравно да неће. Ако му кажете да стане код степеништа (свеједно да ли на улазу или излазу зграде) оно ће то и урадити и сигурно се неће попети на степенице.

Прeсуду кojoм сe oптужeни oслoбaђa oд oптужбe суд ћe изрeћи aкo ниje дoкaзaнo дa je oптужeни учиниo дeлo зa кoje je oптужeн.

OСНOВНИ СУД ЗРЕЊАНИН

Тужилац: Сретенко Марић, Бирчанинова 55, Лукићево

Тужени: Душан Вукотић, В. Влаховића 7/15, Зрењанин

ЗАХТЕВ ЗА ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА (3 К 97/11)на основу чланова 407, став 1, тач. 3, 4

Правноснажном одлуком Апелациони суд у Новом Саду је одбио моју жалбу и потврдио је пресуду Основног суда у Зрењанину, посл. бр. 3 К 97/11 од 17.09.2012. године.

Предлог за понављање поступка подносим због нових доказа и чињеница (ЗКП, члан 407, став 1, тач. 3), као и због двоструког угрожавања (члан 407, став 1, тач. 4; nе bis in idеm):

а) ПРЕСУДА ОСНОВНОГ СУДА У ПРЕДМЕТУ 19.П1. 415/2012 (судија З.

Нађиван), СПИСИ ИЗ ДИСЦИПЛИНСКОГ ПОСТУПКА У ШКОЛИ

б) РЕШЕЊЕ МИНИСТАРСТВА РАДА којим се одбија жалба ОШ "Б. Ћопић"

Лукићево на одлуку о одлагању извршења решења о отказу.

в) ОЦЕНА ПРВОСТЕПЕНЕ ЛЕКАРСКЕ КОМИСИЈЕ Републичког завода за

здравствено осигурање филијала у Зрењанину из које се види да је тужиочева

повреда на раду утврђена по сасвим другачијој дијагнози од оне коју је у налазу од

09. 11. 2010. године поставио ортопед Дамјанов; и која је, заједно с оригиналним

извештајем ортопеда Дамјанова од 09. 11. 2010, у потпуној несагласности са

тужиочевом оптужницом.

г) НОВИ ДОКАЗИ У ВЕЗИ НЕИСПРАВНОГ ЛЕКАРСКОГ УВЕРЕЊА

д) ОДГОВОР ПРЕДСЕДНИКА ОСНОВНОГ СУДА на притужбу окривљеног из

којег се јасно види да у Основном суду нисам имао правично суђење.

ђ) ПОДНЕСАК ТУЖИОЦА од 14. маја Основном суду по предмету 19.П1.

415/2012 којим се правноснажна пресуда 3 К 97/11 покушава искористити као доказ

о исправности одлуке о отказу у дисциплинском поступку.

е) ПРЕКОРАЧЕЊЕ ОПТУЖНИЦЕ

ж) NЕ BIS IN IDЕM – противзаконито и противуставно двапут сам суђен по истој

ствари.Због свега горе наведеног тужени предлаже да Суд донесе

Р Е Ш Е Њ Е

Укида се пресуда Основног суда у Зрењанину посл. бр. 3 К 97/11 од 17. 09. 2012. године због погрешно утврђеног чињеничног стања и повреде одредаба ЗКП-а и предмет се враћа на поновни поступак

Одлаже се извршење пресуде бр. 3 К 97/11 од 17. 09. 2012. године.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

• Члан 18, став 1. Закона о кривичном закону јасно каже: "прeсуду или

рeшeњe кoje oдгoвaрa прeсуди суд мoжe зaснoвaти сaмo нa чињeницaмa у чиjу je извeснoст пoтпунo увeрeн".

• У истом члану ЗКП, став 3. пише: "Кaдa пoстojи сумњa у пoглeду

oдлучних чињeницa кoje чинe oбeлeжje кривичнoг дeлa или oд кojих зaвиси примeнa нeкe другe oдрeдбe Кривичнoг зaкoникa, суд ћe у прeсуди или рeшeњу кoje oдгoвaрa прeсуди oдлучити у кoрист oкривљeнoг".

а) ПРЕСУДА СУДИЈЕ НАЂИВАНА У ОСНОВНОМ СУДУ У ЗРЕЊАНИНУ (07. мaрт 2013) И СПИСИ ВЕЗАНИ ЗА ДИСЦИПЛИНСКИ ПОСТУПАК У ШКОЛИ (ЗАПИСНИЦИ, ОДЛУКЕ, РЕШЕЊА почев од 31. 08. 2012. па до коначног решења о отказу 13. децембра 2012)

нoви дoкaз: Првoстeпeнa прeсудa судиje Нaђивaнa oд 07. мaртa 2013. гoдинe у Основном суду у Зрењанину (видети у прилогу, стр. 1. посл. бр. 19.П1. 415/2012), којом се уважава моја тужба за укидање решења о престанку радног односа и враћање на посао. Тужбу сам покренуо по истој правној ствари, по којој се водио кривични поступак у Основном суду у Зрењанину у предмету 3 К 97/11; то јесте, у вези наводног инцидента од 09. 11. 2010. године.

У ствари, упоредо са кривичним поступком у Основном суду, по истој ствари вођен је и дисциплински поступак у ОШ "Бранко Ћопић" у Лукићеву, који је противзаконито покренуо тужилац (Сретенко Марић као директор школе).

Тужбу против решења ОШ "Бранко Ћопић" у Лукићеву којим сам оглашен кривим, овог пута да сам директора ударио на вратима школе, покренуо сам у Основном суду у Зрењанину због одбијања школе да на расправи у дисциплинском

поступку приступе моји сведоци, као и одбијања да се у обзир узму моји докази у писаној форми.

Заправо, у школи се десило исто оно што ми се догодило и у Основном суду код судије М. З. Влачо, која ми је у потпуности ускратила право на одбрану, које је загарантовано чланом 6, став 1, тачка 7, Закона о кривичном поступку. Наиме, таква инквизиторска логика овде је крајње јасна: не дамо ти сведоке, не дамо ти било какве друге доказе… и готово – крив си!

На изласку или на уласку?

Скрећем пажњу Суду да је тужени у дисциплинском поступку у ОШ "Бранко Ћопић" у Лукићеву оглашен кривим, "јер је приликом изласка из школске зграде на вратима школе ударио директора школе Сретенка Марића стиснутом песницом у груди" (видети Решење о престанку радног односа 158/12, стр. 2, став 2, које је потврђено одлуком Школског одбора од 29. 10. 2012). Да је таква конструкција апсолутно немогућа, потврђују речи тужиоца на главној расправи од 15. септембра 2011. године, где је тужилац дословно, одговарајући на питање туженог, рекао, да се наводни инцидент од 09. 11. 2010. године десио "на самом степеништу" (дакле, не на вратима школе) и томе додао "ја сам излазио из зграде и био сам на степеништу, окривљени је улазио у зграду и инцидент се одиграо на самом степеништу" (Записник с главне расправе 15. 09. 2011, стр. 5, став 3).

Овде посебно треба обратити пажњу на синтагму "приликом изласка", то јесте, на тврдњу да сам директора школе ударио "на вратима школе" и то у тренутку када сам из школе излазио (видети Решење о престанку радног односа од 27. 09. 2012, стр. 1, други пасус). Наиме, у Основном суду тужилац дословно каже: "…ја сам излазио из зграде и био сам на степеништу, окривљени је улазио у зграду и инцидент се одиграо на самом степеништу" (Записник са главног претреса од 15. 09. 2011, Основни суд, стр. 5, став 3).

И шта? Ништа – у корумпираном систему нека виси Педро! У ствари, ако је тужилац на неки начин близак суду (у овом случају тужиочева сестра је судија и колегиница је судији која води поступак) он може да прича шта хоће и лаже како хоће, јер је унапред одређено да онај кога он тужи мора бити крив.

Код степеништа или на степеништу?

Једном је, како видимо, тужени крив зато што је тужиоца ударио на вратима школе (иако у Закључку о покретању дисциплинског поступка стоји оптужба да се исто десило у холу школе), други пут тужилац је крив што је тужиоца ударио на степеништу, трећи пут је крив што је исто то кривично дело починио код степеништа; једном се то исто десило када је оптужени излазио из школе, други пут кад је улазио, трећи пут тужени је однекуд (не зна се одакле) пришао тужиоцу, по четвртој верзији тужени је ударио тужиоца кад се с овим мимоилазио.

А да не би било неспоразума, овде је реч о истом делу – једном наводном ударцу у груди! Постоји ли уопште будала на свету, која би, узимајући у обзир овакву

рашомонијаду, односно гомилу противречних оптужби, могла било кога да осуди а да то буде у складу са законом?

Пред крај прве смене или пре 1330

За разлику од Прекршајног суда и Основног суда у Зрењанину, у Закључку којим је покренут дисциплински поступак у школи, тужилац није навео да сам га вређао, псовао нити да сам му претио. Тамо стоји потпуно другачија оптужба од оне у Прекршајном и Основном суду, а она гласи, да сам тужиоца (директора школе) ударио у холу школе (видети Закључак о покретању дисциплинског поступка, параграф II).

У истом документу прецизно се наводи време "инцидента" – тачно у 1345 . У дисциплинској одлуци којом сам оглашен кривим. време у коме се наводни

инцидент догодио прецизно је одређено – тачно 1345 (видети Решење о престанку радног односа 158/12, стр. 2, 1 и 2. пасус).

Овај моменат је веома битан за доношење правилног суда у овој правној ствари, јер у пресуди Основног суда стоји: "Дана 09.11.2010. године, око 13,45 часова у Лукићеву, у стању када je могао да схвати значај свога дела и да управља својим поступцима, након завршетка седнице наставничког већа…"

Иако сам Суду скренуо пажњу да је на главном претресу непобитно утврђено да је седница Наставничког већа тада окончана тачно у 1330 и да је тужиочев кључни сведок, књиговођа Даринка Панић, казала да је туженог и тужиоца видела на улазу у школу "пред крај прве смене", што значи пре 1330, то јесте, у времену када у школи у Лукићеву још увек траје прва смена (Записник с главног претреса у Основном суду од 15. 09. 2011, стр. 5, претпоследњи пасус), судија Влачо ме оглашава кривим за нешто што се наводно десило у другој смени (после 1330) или 15 минута након што ме је Даринка Панић "видела" са тужиоцем на улазу школе.

И у жалби сам нагласио да је свим запосленима у школи (па и свим мештанима села) потпуно јасно када се завршава прва, а када почиње друга смена. Према томе, Даринка Панић ту ништа није могла да побрка, поготово што је стајала на вратима "која су од стакла" и "чекала да се заврши седница" (Наставничког већа), "јер јој је требао неко од запослених који је био на седници" (видети Записник с главног претреса од 15. 09. 2011, стр. 5, претпоследњи пасус).

С друге стране, суд је констатовао да се седница Наставничког већа завршила тачно када се огласило звоно за почетак наставе у другој смени (видети Записник с главног претреса у Основном суду од 13. 09. 2012, стр. 2, став 5; исто тако видети Пресуду Основног суда од 17. 09. 2012, стр. 11, став 4 "… Суд je ценио исказ сведока Нађ Андрее…").

Из оваквог чињеничног стања јасно произилази да књиговођа Даринка Панић није могла да види туженог и тужиоца на улазу школе "пред крај прве смене", једноставно зато што се седница наставничког већа завршила (након звона) с почетком друге смене, односно тачно у 1330.

Дакле, оно што се наводно догодило "пред крај прве смене" (Записник с главног претреса у Основном суду од 15. 09. 2011, стр. 5, претпоследњи пасус) односно пре 1330, никако није могло да се пребаци у другој смену (око 1345). Односно, оно што се

догодило "пред крај прве смене", остаје и даље у првој смени и никаквом се абракадабра магијом не може пребацити у другу смену.

Наравно, не може, уколико се суд не послужи насиљем над истином и здравом памети.

Сведок Митра Умићевић

На моје директно питање Даринки Панић, на јавној расправи поводом дисциплинског поступка у школи, ко се налазио у њеној канцеларији када је она наводно видела туженог и тужиоца на улазу школе, Даринка је одговорила: "Митра Умићевић" (видети Записник с расправе у школи од 31. 08. 2012, стр. 3, став 3).

Иако сам више пута захтевао да се наставница Митра Умићевић испита као сведок, судија Влачо је то упорно одбијала. Судија није уважила ни записник са седнице Наставничког већа од 14. 12. 2010, којег сам суду доставио као доказ, где јасно пише да је Митра Умићевић тог 09. 11. 2010. у школу дошла тачно у 13 45 часова (Записник са седнице Наставничког већа од 14. 12. 2010, стр. 2, став 1). То недвосмислено показује да наставница Митра Умићевић никако није могла бити у канцеларији књиговође "пред крај прве смене", то јесте, пре 1330 (пре пола два када почиње друга, поподневна смена).

Исто тако, узимајући у обзир изјаве Митре Умићевић, ову горепоменуту на Наставничком већу у децембру 2010. године и ону у Прекршајном суду у Зрењанину (видети изјаву Митре Умићевић у Прекршајном суду од 19. 04. 2011, "…у школу сам дошла у 13,45х. што сам јасно видела приликом уласка у канцеларију у којој седи Панић Даринка"), као и исказ тужиоца Сретенка Марића да је одмах након наводног инцидента ушао у канцеларију свог књиговође Даринке Панић, где је затекао и наставницу Митру Умићевић (видети Записник с главног претреса у Основном суду 15. 09. 2011, стр. 5, став 6), постаје јасно да се "инцидент", којег наводи тужилац, могао догодити само у времену након 1345 часова.

Тиме се недвосмислено доказује да књиговођа Даринка Панић никако није могла да види туженог и тужиоца на улазу у школу "пред крај прве смене", то јесте, пре 1330, а да у њеној канцеларији буде присутна Митра Умићевић.

И поред свих горепоменутих чињеница, које јасно налажу узимање исказа од Митре Умићевић (што би сваки коректан и савестан судија обавезно урадио и без захтева странке) и поред мог инсистирања да се у суду испита као сведок Митра Умићевић, судија Влачо остаје тврдоглаво при својој одлуци да сведочење Митре Умићевић неће помоћи "разјашњењу ствари".

Зашто је судија Влачо игнорисала једног од мојих кључних сведока? Да ли зато да би помогла тужиоцу, који је брат њене колегинице, судије Сузане Радаковић?

Заврбовани сведок Даринка Панић

Такође, иако ми Закључак о покретању дисциплинског поступка (видети у прилогу) уручен 24. 11. 2010. године (то јесте 15 дана након "инцидента" од 09. 11. 2010), у њему као сведок није наведена књиговођа школе Даринка Панић, која ће се,

тек након вишемесечног тужиочевог "убеђивања", појавити као његов сведок половином марта у Прекршајном, а у септембру 2011. године и у Основном суду.

Одатле се јасно види да је тужилац лагао када је на расправи у Основном суду 15. 09. 2011. године изјавио "сутрадан сам од Панић Даринке чуо да је она видела да се нас двојица нешто расправљамо" (Записник с расправе у суду од 15. 09. 2010, стр. 4, став 2), јер да је то истина, он би је тада одмах навео за сведока у Закључку за покретање дисциплинског поступка.

Исто тако, ако знамо да је директор на седници Наставничког већа 14. децембра 2010. године (више од месец после наводног конфликта од 09. 11. 2010) рекао да нема сведоке (видети Записник с Наставничког већа од 14. децембра 2010, стр. 2, став 4 и 5) и да је тој истој седници присуствовала и Даринка Панић (касније тужиочев кључни сведок) и која тада није рекла да је било шта видела у вези са наводним инцидентом од 09. 11. 2010, постаје јасно да са каснијим сведочењем Панићеве у Прекршајном и Основном суду нешто озбиљно није у реду.

Самовоља судије Влачо и наопако тумачење Апелационог суда

На моју жалост, онако како је судија М. З. Влачо одбила све моје доказе и сведоке, осим Андрее Нађ (из предмета се то јасно може видети), на исти инквизиторски начин она није допустила да постављам питања сведоку противничке стране; чак је без образложења одбила и питање које сам директно упутио Даринки Панић на главној расправи у вези поменуте седнице Наставничког већа у децембру 2010 (видети записник са расправе у Основном суду од 15. септембра 2011, стр. 6, став 2).

Напомињем да су на поменутој расправи готово сва моја кључна питања сведоку и тужиоцу била одбијена и да већи део тих питања уопште није унесен у записник.

ЗКП у члану 6, став 1, тачка 7, јасно каже да сваки окривљени има право:

"дa сe изjaсни o свим чињeницaмa и дoкaзимa кojи гa тeрeтe и дa сaм или прeкo брaниoцa изнoси чињeницe и дoкaзe у свojу кoрист, дa испитуje свeдoкe oптужбe и зaхтeвa дa сe пoд истим услoвимa кao свeдoци oптужбe, у њeгoвoм присуству испитajу свeдoци oдбрaнe".

У мом случају, рецепт је био једноставан. Једној страни (туженом) забрани се било каква могућност одбране (забране се сведоци, писмени докази, раније изјаве сведока дате под заклетвом и други записници), а другој (тужиоцу) поклони се бланко поверење. И онда мора да буде све јасно. Поготово ако је тужилац брат зрењанинског судије Сузане Радаковић.

Другостепени суд томе додаје, позивајући се на члан 352, став 1. ЗКП-а, "с обзиром на ову законску одредбу, за пресуђење кривичноправне ствари релевантни су само искази које су сведоци дали на главном претресу, а који су правилно цењени од стране првостепеног суда".

Невероватно је да Апелациони суд овако својевољно и површно тумачи законску одредбу (која заправо гласи, да "суд зaснивa прeсуду сaмo нa дoкaзимa кojи су извeдeни нa глaвнoм прeтрeсу"), јер ту нигде не пише да се као докази не могу изводити ранији искази који су дати под заклетвом пред неким другим судом или државним органом. Апелациони суд се у овом случају служи класичним подметањем, јер нигде у ЗКП-у не стоји њихово неразумно тумачење, да су "за пресуђење кривичноправне ствари релевантни само искази које су сведоци дали на главном претресу".

Ако би то тако уистину било, тада се кредибилитет сведока ни на који начин не би могао оспоравати, а пут за лажна сведочења био би потпуно озакоњен. Наиме, ја сам од стране три органа (Прекршајни суд, Основни суд, дисциплински поступак у школи) за исто дело осуђен по три сасвим различите оптужнице (да сам ударио директора на степеништу, код степеништа и у холу школе) и сада ми суд саопштава како немам право да упоређујем те три контрадикторне, а правноснажне пресуде, нити имам право да, упоређивањем ранијих исказа сведока и тужиоца, доказујем да сведоци не говоре истину!

Одбацивање и игнорисање свих мојих доказа

А ја сам такве доказе изводио на главној расправи и достављао их суду у више наврата у писаној форми, али све је то судија Влачо игнорисала. Суд би (ваљда је то смисао његовог постојања) требало да утврди истину, зар не? Зар у том смислу није додат став 2, у члану 352 ЗКП-а: "Суд je дужaн дa сaвeснo oцeни свaки дoкaз пojeдинaчнo и у вeзи сa oстaлим дoкaзимa и дa нa oснoву тaквe oцeнe извeдe зaкључaк дa ли je нeкa чињeницa утврђeнa."

Уосталом, како разумети да неко буде осуђен под оптужбом да је некога ударио "код степеништа на улазу" (видети текст оптужбе, Пресуда М. З. Влачо, стр. 1, пасус 3), а да сам тужилац у свом сведочењу тврди супротно, да се "инцидент одиграо на самом степеништу" (Записник са расправе у Основном суду 15. 09. 2010, стр. 5, став 3).

Основном суду у Зрењанину и Апелационом суду у Новом Саду појмови "код степеништа" и "на самом степеништу" сасвим су једнаки. Нормалан човек, коме је матерњи језик српски, остаје збуњен пред оваквом наопаком судијском "логиком". Замислимо новински наслов у коме би стајало, на пример, да се саобраћајни удес догодио на зрењанинском водоторњу или на згради општине? Постоји ли ико на белом свету ко би могао да поверује у такву несувислост? Наравно да не постоји, јер свако зна да се саобраћајна незгода могла догодити само код водоторња или код зграде општине.

Ако је "код" онда никако не може бити "на", а ако је "на" никако не може бити "код". Та два предлога апсолутно искључују један другога. У суштини, осуђен сам зато што сам ударио директора школе (тужиоца) "код на степеништа/у школе". Такву "код на" будалаштину свет вероватно још није видео. Тако нешто тешко се може видети и у циркусу, а камоли на суду.

И онај српски чобанин, који никада није ишао у школу, добро зна и види да није исто бити "код оваца" или бити "на овцама". На овцама може да буде крпељ, а човек може да буде само код оваца.

То што судија Влачо није "приметила" да тужилац сам побија своју тужбу мене не чуди, јер је она у својој претераној ревности и пристрасности чак констатовала да сам "без запослења", пре него што ми је тужилац дао отказ у школи (видети Пресуду судије Влачо. стр. 1, пасус 2). Јасно ми је да је она све радила у координацији са тужиоцем и са тужиочевом сестром (судијом Сузаном Радаковић).

Да је то тако, показује и чињеница да су тужилац (директор школе) и судија Влачо радили синхронизовано, јер сам у дисциплинском поступку у школи проглашен кривим тачно оног дана када је школи достављена пресуда судије Влачо (27. септембра 2012).

Сва моја настојања да суду докажем нешто што је сваком нормалном јасно на први поглед – а то је, да исказ тужиоца (на самим степеништу) противречи тексту оптужбе (код степеништа) и да такав исказ недвосмислено побија оптужницу – остала су узалудна. Зашто? Да ли зато што судија не зна српски језик? Или зато што је тужилац брат једне од судија Основног суда, која је и колегиница (и добра пријатељица) судије која је водила овај поступак?

Очигледне лажи тужиоца и тужиочевог сведока Даринке Панић

Ако се томе дода изјава Даринке Панић, дата под заклетвом у дисциплинском поступку на расправи од 31. августа 2012. године, а поводом истог догађаја од 09. 11. 2010. године, где је рекла да је видела тужиоца и окривљеног "на самом прагу хола окренуте један ка другом" (Записник с дисциплинске расправе од 31. 08. 2012, стр. 3, став 5), тада постаје јасно да судија Влачо више личи на Торкемадиног инквизитора него на судију модерног и цивилизованог доба.

У Основном суду, такође под заклетвом, Даринка Панић је на исто питање одговорила: "видела сам да директор стоји на првом или другом степенику док је окривљени био у ходнику код врата (Записник с главне расправе 15. 09. 2011, стр. 5, претпоследњи пасус)".

У поменутом дисциплинском поступку тужилац је, за разлику од Основног суда где је рекао да га је окривљени ударио "на самом степеништу" (Записник са расправе у Основном суду 15, септембра 2011, стр. 5, став 3) устврдио да је га је окривљени ударио "на вратима школе" (Записник с дисциплинске расправе од 31. 08. 2012, ст. 2, став 3).

У Решењу 158/12 са дисциплинске расправе у школи, које је постало коначно 01. новембра 2012. године, јасно пише да сам оглашен кривим зато што сам "на вратима школе" ударио директора и то "приликом изласка из школске зграде" (Решење 158/12, стр. 2, став 1). А у Основном суду, да се подсетимо, тужилац је дословно рекао: "То се десило на самом степеништу, ја сам излазио из зграде и био сам на степеништу, окривљени је улазио у зграду и инцидент се одиграо на самом степеништу" (Записник с главног претреса од 15. септембра 2011, стр. 5, став 3).

Дакле, све лаж до лажи, једна безочнија од друге – сасвим огољене; то јесте, горње лажи су толико очигледне да их не би видео само онај ко не жели да их види и ко жели да осуди невиног човека из неких других разлога, који с правом, истином и правдом немају ничег заједничког.

Сада, ако се узме у обзир да је судија Влачо одбила део сведочења Андрее Нађ, која је у свом исказу од 13. септембра 2012. године рекла: "… после звона у13,30 часова ми смо напустили зборницу и ја сам тада видела Душана (туженог) да излази и да се налази код излазних врата зграде" (Записник са главне расправе у Основном суду 13. септембра 2012. године, стр 2. став 6).

Судија Влачо је игнорисала ту ноторну (крајње јасну) чињеницу, која је непобитна и која се ни у једном пристојном суду никако не би смела сакривати, а то је да је Андреа Нађ говорила истину када је рекла да је туженог видела "да излази и да се налази на код излазних врата". Да је то тако и да другачије није могло бити потврђују и речи тужиоца који је на сведочењу у Основном суду 15. 09. 2011, како смо горе већ видели, рекао да је "окривљени улазио у зграду", пре самог инцидента.

Исту чињеницу игнорисао је и другостепени суд у Новом Саду, иако је сваком јасно да излазити и улазити у зграду није једно те исто. Наиме, да би неко улазио у зграду (како у свом исказу тврди тужилац), тај исти је најпре морао да из те зграде изађе (видети жалбу туженог упућену Апелационом суду у Новом Саду, стр. 11, задњи став и стр. 12, став 1 и 2).

б) РЕШЕЊЕ МИНСТАРСТВА РАДА

Из Решења Министарства рада (уз горепоменуту пресуду по предмету 19.П1. 415/2012) додатно се може видети сав терор који сам проживео током периода дужег од две године, откако сам био суспендован с посла у новембру 2010. године. Против мене су се, поред директора школе, ангажовали и адвокати и полиција и просветна инспекторка Зорица Пајташев. У дисциплинском поступку у школи против мене су незаконито учествовале особе које по закону немају право да воде дисциплински поступак. Најпре секретар школе Саво Поповић, па адвокат Зоран Поповић који и данас заступа школу и директора Марића (видети Одржане дисциплинске расправе у школи у Лукићеву).

Овај документ потврђује да је директор школе покушао да ми да отказ, кршећи све законске норме, забрањујући моје сведоке, одбијајући моје доказе у писаној форми, на крају, истерујући ме с расправе лажном оптужбом, а све уз помоћ људи који су спремни да га беспоговорно слушају. Међу таквима су и оне особе које су против мене сведочиле у Прекршајном и Основном суду, књиговођа Даринка Панић и секретар школе Саво Поповић.

Колико је ту ствар далеко отишла, говори и чињеница да је директор школе (тужилац) на све три расправе у дисциплинском поступку, колико их је укупно одржано за две године, позивао полицију, покушавајући да ме представи као насилника. Ни у једном случају полиција није нашла никаквог основа да ме позове на одговорност или за нешто окриви.

С друге стране, против полицајаца (тужиочевих пријатеља из села, Зорана Дошића и Мирослава Зорановића) Полицијска управа у Зрењанину је водила дисциплински поступак због тога што су се непрофесионално (ја бих рекао нељудски) односили према мени током последње расправе у школи 31. августа 2012. године. А на расправу их је позвао тужилац Марић, тражећи да ми као пријатељи помогну у покушају да ме на сваки могући начин изагна из школе.

в) ОЦЕНА ПРВОСТЕПЕНЕ ЛЕКАРСКЕ КОМИСИЈЕ РЗЗО ФИЛИЈАЛА ЗРЕЊАНИН (дијагноза се уопште не слаже с оптужницом тужиоца)

1) Достављам Оцену првостепене лекарске комисије Републичког завода за здравствено осигурање филијала у Зрењанину (видети у прилогу) као нов доказ у предмету бр. 3 К97/11, који у вези са ранијим доказима може да укаже, ако не на моју потпуну невиност, онда барем на озбиљну сумњу у валидност лекарског налаза који се при доношењу пресуде користио као неспоран доказ моје кривице. А ЗКП (члан 18, став 3) јасно каже да "ако постоји сумња у погледу одлучних чињеница, суд ће одлучити у корист окривљеног".

Наиме, у том документу, којим је утврђена повреда на раду, а који је сачињен на основу извештаја ортопеда Дамјанова, који је 09. новембра 2010. године прегледао тужиоца, налази се дијагноза која се у потпуности разликује и од дијагнозе из извештаја поменутог лекара и од оптужнице по којој се против мене као окривљеног води кривични поступак.

(ЗКП члан 18, став 1) Извeдeнe дoкaзe кojи су oд знaчaja зa дoнoшeњe судскe oдлукe суд oцeњуje пo слoбoднoм судиjскoм увeрeњу. Прeсуду или рeшeњe кoje oдгoвaрa прeсуди суд мoжe зaснoвaти сaмo нa чињeницaмa у чиjу je извeснoст пoтпунo увeрeн.

• У поменутој Оцени лекарске комисије стоји дијагноза S20 Laesio trаumаticа

thoracis superficiallis (преведено на српски: пoвршинскa пoврeдa груднoг кoшa) дoк у самом извештају лекара специјалисте стоји потпуно другачија дијагноза S20 Contusio sterni et hemithoracis l. dеx. (контузија грудне кости и десне стране грудног коша). Наиме, шифра S20 односи се на површинску повреду грудног коша (видети шифарник медицинских повреда - МКБ). У површинске повреде (laesio traumatica superficialis) спадају: oдeрoтинe, огуљотине, oгрeбoтинe, повреде које су настале поступком сличним стругању… у ствари све оне повреде које изазивају дисконтинуитет кожног омотача.

Дакле, у поменутој Оцени лекарске комисије забележена је сасвим другачија повреда од оне коју тужилац наводи у оптужном предлогу. И уопште се не помиње она повреда коју је тужилац навео у оптужници (повреда припоја ребара).

Из лекарског извештаја ортопеда Дамјанова јасно можемо да видимо да он на грудима тужиоца није приметио ништа друго осим ЦРВЕНИЛА, а то се и по извештају вештака Милана Симића (Налаз вештака Симића, стр. 1, последњи пасус) уопште не слаже ("у нескладу је", каже вештак) с постављеном дијагнозом, јер се црвенило може изазвати "чешањем или трљањем" површине коже (налаз вештака Симића, стр. 2, став

1) непосредно пред улазак у лекарску ординацију. А како видимо, још мање се слаже са општом дијагнозом laesio traumatica thoracis superficialis, која је експлицитна у томе да је лекар Дамјанов констатовао да на грудима пацијента (тужиоца Марића) ПОСТОЈИ површинска повреда. Да поновим, црвенило није површинска повреда и може се, како је и вештак Милан Симић констатовао, лако изазвати чешањем или трљањем површине коже. А ако површинске повреде нема тада је јасно да је пoмeнутa дијагноза неисправна и да се никако не може користити као документ који има доказну вредност.

• У својој жалби Апелационом суду изразио сам сумњу да је ортопед Дамјанов

поменуту тужиочеву дијагнозу или нестручно поставио или да је налаз фалсификован без знања ортопеда Дамјанова; у прилог другој претпоставци могла би да иде и чињеница да је повреду на раду уписала у протокол медицинска сестра која је оптужена да је током 2010. година учествовала у фалсификовању лекарских уверења на ортопедији у вези с фингираним (лажним и намештеним) саобраћајним несрећама на подручју Зрењанина.

• А у опису повреде у тужиочевом лекарском налазу, а у вези црвенила,

забележено је дословно; "парастернално десно еритематозни траг (црвенило) величине мањег длана, дисање спонтано уз бол код јаче инспирације, РТГ без коштане трауме". Aкo je нeштo пaрaстeрнaлнo, тада се то налази поред грудне кости (стернума). То је нова чињеница коју сам приметио недавно, проучавајући медицинску терминологију и консултујући медицинску литературу. Наиме, дознао сам да израз 'парастернално' има значење "поред, покрај, близу грудне кости". Ортопед Дамјанов (коме преглед грудног коша уопште није посао) каже да је видео "црвенило величине мањег длана поред грудне кости". Дакле, ако се црвенило налазило "поред грудне кости", откуд онда у његовом налазу дијагноза да је дошло до контузије стернума (нагњечења грудне кости)? Како је могао да дође до таквог закључка, када на грудној кости није било чак ни црвенила? Отуда, ако у опису повреде коју је прегледао ортопед Дамјанов није констатована никаква визуелна промена изнад грудне кости (чак ни црвенило), и лаику мора бити јасно да је дијагноза у лекарском уверењу тужиоца постављена офрље, без икаквих медицинских параметара. Наиме, да би дошло до контузије (убоја) грудне кости, потребно је да неко претрпи ударац у грудну кост; а ако је неко задобио ударац у грудну кост – и притом је још дошло до дисторзије грудноребарних зглобова – тада се изнад стернума (грудне кости) морало нешто видети: у првим минутима црвенило, а након десетак минута, код тако снажног ударца, обавезно би се појавила и модрица и оток. Заправо, контузија и јесте убој или модрица. Нема контузије без модрице. А модрице код тужиоца није било ни након два сата од наводног инцидента.

• Суд не би смео да испусти из вида да ни сам тужилац у својој оптужници не

каже да је задобио повреду грудне кости, јер тамо тврди да је "задобио повреду припоја три ребара – 5, 6 и 7, са десне стране грудног коша уз грудну кост". То је својеврсна фарса коју је судија Влачо допустила, јер тужилац никако није могао знати какве је повреде "задобио", осим да такву повреду препише из лекарског налаза ортопеда Дамјанова. Али, у том лекарском налазу пише другачије, то јесте, да је код

тужиоца дошло до "уганућа грудноребарних зглобова са десне стране од 5 – 8". Уз то, тужилац заборавља да је "задобио" повреду contusio sterni (нагњечене грудне кости), oнaкo кaкo стojи у нaлaзу oртoпeдa Дaмjaнoвa. Кaкo je и на основу чега је лeкaр констатовао нагњечење грудне кости, ако у опису повреде нема никаквих клиничких знакова да је до такве повреде дошло и ако сам пацијент (тужилац) није нигде тврдио да је имао повреду грудне кости? И коначно, како је могуће да тужилац не зна да је добио ударац и у грудну кост? Наиме, познато је да је нагњечење грудне кости веома болна повреда, која углавном настаје при саобраћајним удесима или на спортским теренима, наношењем ударца изузетно снажним замахом.

• Дакле, у новом документу (Оцена лекарске комисије) којег као нови доказ

подносим у захтеву за понављање поступка (у прилогу) лекарска комисије за утврђивање повреде на раду констатовала је некакву површинску повреду на грудима тужиоца, која, како видимо, уопште није постојала и коју ортопед М. Дамјанов уопште није запазио током прегледа тужиочева грудног коша 09. новембра 2010.

• Методом адспекције ортопед М. Дамјанов је констатовао само "ЦРВЕНИЛО

величине мањег длана" на грудном кошу – и НИШТА ВИШЕ! Дакле, није било никакве лезије (оштећења коже, огреботине, ранице или огуљотине), па чак није било ни модрице нити отока, који би се морали појавити код контузије грудне кости и уганућа грудноребарних зглобова. У ствари, нови документ (Оцена лекарске комисије) додатно нас уверава да ОПИС ПОВРЕДЕ код тужиоца у извештају ортопеда Дамјанова јасно ИСКЉУЧУЈЕ и једну и другу дијагнозу – то јесте, и контузију и лезију.

• Из главне расправе знамо да је др М. Дамјанов написао у своме лекарском

извештају, након прегледа тужиоца, да су овоме повређени грудноребарни зглобови од 5-8 ребра, што је с анатомског становишта немогуће, јер осмо ребро нема зглоб са грудном кости. Лекарски налаз са таквим ОЧИТИМ ГРЕШКАМА нигде се у цивилизованом свету не би могао прихватити као доказ на основу кога би се некоме могла доказивати кривица. Медицина је озбиљна наука, а и право не би требало да буде ништа мање озбиљно. Оно што је тачно, то је доказ, а оно што је нетачно – није доказ. Налаз др Дамјанова је НЕТАЧАН – и као такав никако не може бити доказ у иоле пристојном суду. На то недвосмислено указује документ лекарске комисије за утврђивање повреде на раду, коју сам приложио као нови доказ у захтеву за понављање поступка (видети у прилогу).

• Тужилац је, уз сагласност судије, на главној расправи насилно проширио

оптужницу, у којој је написао да је тужиоцу нанесена "лака телесна повреду у виду повреде припоја три ребра - 5, 6. и 7. ребра са десне стране грудног коша уз грудну кост". Таквом изменом оптужнице судија је дошла до апсурдног закључка, да се тако може исправити нетачна и немогућа дијагноза ортопеда Дамјанова. Закон допушта да се мења оптужница на основу нових доказа и чињеница, али нема закона на свету који би могао да допусти да се измени сама чињеница, јер чињеница постоји независно од било чије воље. А неспорна је чињеница да је медицинска дијагноза, коју је др Дамјанов поставио тужиоцу 09. новембра 2010. године НЕИСПРАВНА, са шифром која се не слаже с врстом повреде и у нескладу је с анатомским

карактеристикама људског организма и са описом повреде. Коначно, тужилац никако не може да докаже своју оптужницу да је задобио "лаку телесну повреду у виду припоја 5, 6 и 7. ребра", јер то није у сагласности са лекарским налазом ортопеда Дамјанова у коме јасно стоји да су "повређени грудноребарни зглобови од 5-8".

• Коначно, овакав приступ медицинској науци и правном тумачењу налаза

медицинске науке невиђена је спрдња, у којој тужилац уме да постави бољу дијагнозу од лекара који га је прегледао. Што је много – много је; не може се сеоска пијаца, ма колико сељаци били паметни, прогласити палатом правде.

г) НОВИ ДОКАЗИ У ВЕЗИ ЛЕКАРСКОГ УВЕРЕЊА

Вештак проф. др Милан Симић: "дијагноза у односу на 5, 6 и 7 ребро са медицинског аспекта је могућа или како то окривљени наводи исправна, а у односу на 8 ребро није могућа односно није исправна" (Записник с главног претреса од 13. 09. 2012, стр. 2, последњи пасус).

Или, како је могуће да се у Основном суду у Зрењанину неисправан лекарски налаз прихвати као доказ?

нови доказ: Чланак у 'Новостима' од 04. марта 2013. Такође, сматрам да суд не би смео да испусти из вида (што је потпуно занемарено у првостепеном и другостепеном поступку) да је почетком 2011. године ухваћена група од 15 особа које су се бавиле фингирањем саобраћајних несрећа од 2009. до 2011. године на територији Зрењанина и који су прибављали лажне лекарске налазе од ортопеда (можда баш од ортопеда М. Дамјанова). Тим људима се и данас суди. О томе су писале "Новости"2 04. марта 2013: "Прва oргaнизoвaнa криминaлнa групa зa фингирaњe сaoбрaћajних нeсрeћa ухaпшeнa je у фeбруaру 2011. гoдинe нa тeритoриjи Зрeњaнинa и Нoвoг Сaдa. Oвa групa je у пeриoду oд 2009. дo 2011. гoдинe лaжирaлa сaoбрaћajнe нeсрeћe, a у пoлициjскoj aкциjи je пaлo 15 oсoбa, мeђу кojимa и пeт сaoбрaћajних пoлицajaцa."

Надаље, Новости преносе полицијске изворе који објашњавају како су се такве преваре радиле: "Кaдa je aутo кaскo oсигурaн, штeтa сe исплaћуje зa свe oсoбe и вoзилa у нeсрeћи, бeз oбзирa нa кривицу - oбjaшњaвajу у пoлициjи. - У oвaквим фингирaним нeсрeћaмa, у aутoмoбилу, уз вoзaчa, oбaвeзнo сe нaлaзe joш чeтири путникa, кojи су нa мeстo нeсрeћe дoшли нaкнaднo. Aли, прe сaoбрaћajнe пoлициje. Oни сe jaвљajу тaд oртoпeду, кojи je и сaм нajчeшћe учeсник у прeвaри и кojи им исписуje лaжнo увeрeњe o пoврeди, нa oснoву кoje oни убирajу oдштeту oд oсигурaвajућих кућa".

2 Новости: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/hronika/aktuelno.291.html:422672-Saobracajke-kao-biznis

1) Сматрам да Суд никако не би смео да занемари бројне чињенице које доводе до основане сумње у то да постоји велики степен вероватноће да је лекарски налаз тужиоца фалсификован, поготово када се узме у обзир да дијагноза ни у једном делу не одговара опису повреда на грудима тужиоца и да је, уз то, таква дијагноза немогућа и неисправна с анатомске тачке гледишта (наведена је повреда грудноребарних зглобова од 5-8 ребра, а осмо ребро није зглобљено са грудном кости), а да се не ради о штампарској грешци, говори чињеница да је исти лекарски налаз потврђен у још два документа (лекарски налаз прослеђен Прекршајном суду и у сведочењу др Дамјанова у Прекршајном суду).

Из свега горе наведеног јасно и недвосмислено произилази да је тужиочев лекарски налаз или фалсификован или га је сачинило нестручно лице. У сваком случају, лекарски налаз који противречи стварном стању (опису повреде) и који је у нескладу са основним медицинским чињеницама (осмо ребро нема зглобну везу с грудном кости) и који се не слаже с оптужницом (тужилaц не наводи повреду 8. ребра и нe нaвoди пoврeду груднe кoсти – contusio sterni) никако не би смео да се прихвати као доказ кривице, онако како је то урадила судија Влачо, која је у образложењу пресуде сасвим неодговорно констатовала:

"Такође, чињеница да се приватни тужилац истога дана обратио лекару говори у прилог томе да je исти критичног дана задобио телесну озледу, што заиста и потврђује извештај лекара, као и налаз и мишљење вештака медицинске струке. При том, суд није имао ни један разлог да сумња у валидност издатог лекарског уверења, нарочито када се има у виду налаз и мишљење вештака медицинске струке у којем je јасно наведено да je начин повређивања како га je описао приватни тужилац подобан за настанак повреде коју je констатовао лекар који je критичног дана вршио преглед."

Како видимо, горње образложење судије Влачо је директно кршење одредаба ЗКП-а (члан члaн 361, стaв 7): "Суд ћe oдрeђeнo и пoтпунo изнeти кoje чињeницe и из кojих рaзлoгa узимa кao дoкaзaнe или нeдoкaзaнe, дajући при тoмe нaрoчитo oцeну вeрoдoстojнoсти прoтиврeчних дoкaзa…"

Судија се у поменутом случају служи очигледним неистинама јер констатује да је вештак у свом налазу навео да је "начин повређивања како га je описао приватни тужилац подобан за настанак повреде коју je констатовао лекар који je критичног дана вршио преглед". А лекар је (видети Извештај ортопеда Дамјанова од 09. 11. 2010) тада констатовао да је тужиоцу, уз нагњечење грудне кости и десне половине грудног коша, констатовано и угануће грудноребарних зглобова од 5. до 8, а не од 5. до 7. како стоји у проширеној оптужници.

Дакле, у оптужници стоји једно, а нешто сасвим друго пише у лекарском уверењу тужиоца.

Да горња тврдња судије Влачо истинита недвосмислено говоре речи вештака Симића, који у свом мишљењу на крају свог налаза (Налаз вештака Симића од 15. јуна 2012, стр. 3 тачка 2) дословно каже: "Ова повреда може настати код 5. - 7. ребра, док осмо ребро нема директан зглоб са грудном кости".

С друге стране, вештак проф. др Симић је јасно констатовао да је начин повређивања како га je описао приватни тужилац у измењеној оптужници "подобан за

настанак повреде од 5. – 7. ребра", што јасно и неспорно имплицира да таква врста повреде није подобна за настанак повреде од 5. – 8. ребра, како стоји у лекарском уверењу које је тужилац добио у Ургентном центру 09. новембра 2010. године од ортопеда Миодрага Дамјанова. Отуда, измењена оптужница и даље не одговара дијагнози која је постављена у лекарском извештају ортопеда Дамјанова 09. новембра 2010. године.

Ако је суд претпоставио да је ортопед Дамјанов направио грешку при куцању, тада је морао да то јасно и недвосмислено утврди и да испита ортопеда Дамјанова по том питању, а суд никако није смео да сам о томе одлучи, без утврђивања правог чињеничног стања. То поготово, када се зна да је лекар сам куцао свој налаз, те да је исти налаз потврдио у лекарском уверењу које је доставио Прекршајном суду и у личном у сведочењу пред Прекршајним судом (видети Пресуду Прекршајног суда од 22. 07. 2011, стр. 7, став 2).

Када сам као окривљени, на расправи у Основном суду 13. септембра 2012. године, поставио питање вештаку, да ли је могуће да ортопед Дамјанов исту грешку понови у више документа, укључујући ту и сведочење у Прекршајном суду, где је он на саслушању јасно потврдио да је констатовао повреде грудноребарних зглобова од 5. – 8. ребра, судија Влачо је то питање одбила без икаквог образложења. Поменуте документе, који потврђују да се не ради о грешци у куцању, него о незнању лекара, приложио сам као доказе у предмету, али је то судија Влачо, из неких нејасних разлога, одбила да уважи (Записник с расправе у Основном суду од 13. 09. 2012, стр. 2, од става 2. надаље).

Судија Влачо онда допушта тужиоцу да измени оптужницу, да би је "уподобио" ономе што је медицински могуће ("од 5 – 7. ребра"), али, она истовремено заборавља да налаз ортопеда Дамјанова и даље остаје инвалидан, јер у њему и даље стоји медицински непостојећа и немогућа дијагноза: "дисторзији грудноребарних зглобова од 5 до 8".

Уосталом, исто то констатовао је и вештак Симић на главном претресу 13. 09. 2012. године у Основном суду: "дијагноза у односу на 5, 6 и 7 ребро са медицинског аспекта је могућа или како то окривљени наводи исправна, а у односу на 8 ребро није могућа односно није исправна" (Записник с главног претреса од 13. 09. 2012, стр. 2, последњи пасус).

Дакле, постаје јасно да се никако не може рећи за нешто да је доказана чињеница уколико она противречи сазнањима медицинске науке; лекарски налаз ортопеда Дамјанова рађа озбиљну и оправдану сумњу да је ту реч о фалсификату:

• у лекарском налазу се говори о лезији, то јесте, површинској повреди груди

(видети Оцену лекарске комисије), коју доктор Дамјанов није констатовао у опису повреде и које очигледно није било, јер да је било, лекар би то морао да запази; у опису повреде ортопед Дамјанов помиње само "црвенило величине мањег длана" које је ситуирано поред грудне кости с десне стране (парастернално); такво црвенило могло се изазвати простим чешањем или трљањем (то констатује вештак Милан Симић у свом налазу, стр. 2, став 1), на пример, непосредно пред улазак у лекарску ординацију; уз то, вештак Симић недвосмислено каже: "Стога стоји доктринарни став да црвенило (еритем) може бити показатељ деловања повредне површине, али се то са

сигурношћу не може тврдити" (Налаз вештака, стр. 2, став 2). Дакле, на основу црвенила (које се може изазвати простим чешањем или трљањем непосредно пред улазак у ординацију) не може се са сигурношћу утврдити постојање било какве повреде.

• ортопед Дамјанов (коме преглед грудног коша није у опису посла) даје

дијагнозу о контузији стернума (грудне кости); таква дијагноза није се могла поставити (cоntusiо stеrni), ако у пределу грудне кости нису запажене некакве промене на кожи изнад грудне кости, оток или, барем, бол при додиру, и ако сам тужилац не зна да је имао повреду грудне кости, јер је уопште не наводи у свом оптужном предлогу; ако је лекар, у складу са шифром S20 мислио само на контузију меких ткива стернума (грудне кости), тада је јасно да је у опису повреде морао да констатује промене на меким ткивима изнад грудне кости (огуљотина, огреботина, раздеротина), јер је јасно да се озледа меких ткива (коже и поткоже) никако не може констатовати уколико на кожи нису примећене никакве промене (у овом случају чак ни црвенило).

• нема уганућа (дисторзије) зглоба уколико не постоји мањи или већи оток

околног ткива; а ортопед Дамјанов у опису повреде не помиње никакав оток; вештак Милан Симић у свом налазу (видети у прилогу, Налаз вештака, стр. 2, став 4) дословно каже: "Код уганућа било ког зглоба постоји мањи или већи оток околног ткива";

• ортопед Дамјанов је у свом налазу констатовао да се код тужиоца јавља "бол

код јаче инспирације"; али, лекари добро знају да се бол код убоја грудне кости који је додатно удружен с уганућем грудноребарних зглобова обавезно јавља и при нормалном дисању;

• вештак је у свом исказу у Основном суду 13. 09. 2012. године, одговарајући на

питање окривљеног, рекао да се "не може тврдити да постоји повреда испод коже, конкретно повреда ребарних зглобова, само на основу црвенила". Истина, он је томе додао "без узимања у обзир других начина прегледа и података из анамнезе". Других прегледа, сем прегледа адспекцијом (очима) и РТГ снимка, на тужиоцу није било. Уз помоћ РТГ снимка ортопед је констатовао да није било "коштаних траума". А из анамнезе ништа се конкретно није могло закључити, јер тамо дословно стоји да је пацијент (тужилац) "повређен у нападу познатог лица, ударен у пределу грудног коша - грудне кости, десно; свестан, оријентисан, реконструише догађај".

2) (ЗКП члан 407, став 1, тач. 3) нова чињеница до које сам у међувремену дошао је и то, да преглед повреда грудног коша не спада у домен послова ортопеда, већ се то налази у опису посла хирурга; отуда тражим да Суд испита којим мотивима се водио ортопед Миодраг Дамјанов када се прихватио посла који му по систематизацији радних места не припада; дакле, преглед повреде грудног коша тужиоца 09. 11. 2010. године обавило је нестручно лице.

3) (ЗКП члан 407, став 1, тач. 3) нова чињеница је да се на основу специјалистичког налаза (тужиоца Марића) може видети да је кретање пацијента у Ургентном центру веома дискутабилно, зато предлажем суду да испита пут пацијента (тужиоца) од момента пријема до часа његовог отпуштање из те медицинске установе.

Поред тога, на основу специјалистичког налаза из Ургентног центра, тужилац је за само 4 (четири) минута успео да оде до рентген одељења, да тамо направи снимак, потом да се врати до oртoпeдa Дамјанова, да овај очита снимак, напише дијагнозу и одштампа лекарски налаз. Да ли је то и теоријски могуће? Мислим да није.

Зато тражим да Oснoвни суд из Ургентног центра прибави кретање тужиоца (као пацијента) на дан 09. новембар 2010. године, као и да прибави тужиочев налаз с рентген одељења који је у временском нескладу с каснијим налазом ортопеда Дамјанова.

4) (ЗКП члан 407, став 1, тач. 3) нова чињеница: такође, ових дана сам дознао да рентгенски снимак тужиоца није очитао рентгенолог, што се обавезно ради код сваке повреде грудног коша; поред тога, М. Дамјанов је ортопед, а у опис посла ортопеда не спада преглед грудног коша нити очитавање рентгенског снимка грудног коша; грудни кош по правилу прегледају хирурзи. Отуда се поставља питање мотива ортопеда Дамјанова да се прихвати оног посла који му по струци не припада.

5) Такође, све ово наводи на сумњу да је поменути лекарски налаз фалсификован, поготово када се узме у обзир да је повреду на раду евидентирала медицинска сестра која се налази међу оних 15 осумњичених који су у периоду од 2009. до 2011. године вршили преваре у осигурању намештањем саобраћајних удеса и прибављањем лажних лекарских уверења и о чему је било речи у помињаном чланку у дневном листу "Новости" од 04. 03. 2013.

д) ОДГОВОР ПРЕДСЕДНИКА ОСНОВНОГ СУДА НА ПРИТУЖБУ ОКРИВЉЕНОГ

ЗКП члан 313, став 2. гласи: Стрaнкe имajу прaвo дa прeглeдajу зaвршeни зaписник и њeгoвe прилoгe, дa стaвe примeдбe у пoглeду сaдржинe и дa трaжe испрaвку зaписникa. Стрaнкe имajу прaвo дa пoслe зaвршeнoг зaсeдaњa дoбиjу кoпиjу зaписникa, aкo тo зaхтeвajу.

ЗКП члан 313, став 4. гласи: "Примeдбe и прeдлoзи стрaнaкa у пoглeду зaписникa, кao и испрaвкe и дoпунe зaписникa, мoрajу сe зaбeлeжити у нaстaвку зaвршeнoг зaписникa. У нaстaвку зaписникa зaбeлeжићe сe и рaзлoзи збoг кojих пojeдини прeдлoзи и примeдбe нису усвojeни. Прeдсeдник вeћa и зaписничaр пoтписуjу и нaстaвaк зaписникa".

1) нови доказ по члану 407, став 1, тач. 3. јесте одговор председника Основног суда Јасмине Станков-Бабић на моју притужбу на рад суда (видети у прилогу). Наиме, на моју притужбу на рад суда и на чињеницу да ми судија Влачо на главној расправи није допустила да дам примедбе на записник нити да тражим допуну записника, председник суда ме обавештава да је судија Влачо казала да је "неспорно да је окривљени тражио да се изврше измене записника", те да је додала "да је то немогуће јер је записник закључен и одштампан" (видети у прилогу, стр. ). Пошто је јасно да по закону странка "има право да прегледа завршени записник" (члан 313, став 2), јасно је да се записник не може прегледати другачије, осим да исти прочита на

дисплеју компјутера (чега у суду нема) или да добије одштампан записник и да га онда прегледа. На главној расправи сам тражио да се записник допуни, након што сам записник прегледао/прочитао. Другачије није могуће да се примети да нешто није унесено у записник или да је нешто, евентуално, у њега погрешно уписано. Такође, јасно је да главни претрес никако није могао бити окончан пре него што се странци да записник на увид и пре него што се странка сложи са садржајем записника. Коначно, уколико из неког разлога нисам имао право на исправку записника, то је суд морао да констатује у самом записнику, што у овом случају није урађено.

2) ЗКП Члaн 317, став 1: "Пoштo истoвeтнoст oптужeнoг будe утврђeнa, прeдсeдник вeћa упутићe свeдoкe и вeштaкe нa мeстo кoje je зa њих oдрeђeнo, гдe ћe сaчeкaти дoк буду пoзвaни рaди испитивaњa. У случajу пoтрeбe, прeдсeдник вeћa мoжe зaдржaти вeштaкe дa прaтe тoк глaвнoг прeтрeсa."

Током главне расправе вештак Милан Симић седео је за истим столом између тужиоца и његовог пуномоћника. Са тог места је давао своје одговоре. Као окривљени, имао сам тежак осећај неправде, јер се вештак очигледно ставио на страну тужиоца и сео за исти сто са мојим противницима. Тиме сам доведен у тешко психичко стање, због којег нисам био у стању да изведем моју одбрану на адекватан начин. У одговору председника Јасмине Станков-Бабић по мојој притужби добио сам обавештење да је судија Влачо признала да је тачно да је вештак "седео са тужиоцима", али, ето, то "није утицало на одлуку суда" (видети Одговор председника суда, у прилогу стр. 2 пасус 1).

Члaн 19 Устава Србије гласи: "Jeмствa нeoтуђивих људских и мaњинских прaвa у Устaву служe oчувaњу људскoг дoстojaнствa и oствaрeњу пунe слoбoдe и jeднaкoсти свaкoг пojeдинцa у прaвeднoм, oтвoрeнoм и дeмoкрaтскoм друштву, зaснoвaнoм нa нaчeлу влaдaвинe прaвa"; а члан 21 тог највишег државног акта обавезује (између осталих и суд): "Свaкo имa прaвo нa jeднaку зaкoнску зaштиту, бeз дискриминaциje".

У овом случају јасно је да сам тешко и безобзирно дискриминисан, јер вештаку суд никако није смео дозволити да буде у пријатељским односима с противничком страном, с којом се током главне расправе више пута отворено консултовао о даљим потезима тужиоца. Заједно са тужиоцем и његовим адвокатом вештак Симић је учествовао у мењању оптужнице, што је тешко схватљиво за иоле цивилизовано друштво.

Иако Устав Србије у члану 32 гарантује право на правично суђење ("свaкo имa прaвo дa нeзaвисaн, нeпристрaсaн и зaкoнoм вeћ устaнoвљeн суд прaвичнo и у рaзумнoм рoку, jaвнo рaспрaви и oдлучи o њeгoвим прaвимa и oбaвeзaмa, oснoвaнoсти сумњe кoja je билa рaзлoг зa пoкрeтaњe пoступкa, кao и o oптужбaмa прoтив њeгa"), у Основном суду у Зрењанину доживео сам такво малтретирање, какво човек ретко среће и на улицама у касним ноћним сатима.

Једно време, док ми се адвокат туженог ругао, претио и вређао ме наочиглед председавајућег судије, која је све то незаинтересовано посматрала, вештак Милан Симић је живахно 'ћаскао' са тужиоцем.

Вештак је сам "уподобљавао" моја питања како му је воља. Узалудни су били моји протести и тражење да се у записник моја питања унесу у онаквом облику како сам их поставио и формулисао. Судија Влачо ме је у тим тренуцима једноставно игнорисала, као да ме уопште није било у судници. У тим часовима осећао сам се јадно, повређено, понижено и што је најгоре, био сам потпуно неспособан да довршим своју одбрану онако како сам то раније био припремио и замислио.

Након свега, видевши да вештак Симић отворено шурује с тужиоцем и његовим пуномоћником, тражио сам да се обави ново вештачење (супервештачење) лекарског налаза ортопеда Дамјанова, али сам добио одговор да на то немам право. Пошто сам лаик у правним стварима, нисам знао да ли је то тачно. То не знам ни данас, јер у закону нисам успео да пронађем ништа на тему супервештачења.

3) Члaн 298, став 1. ЗКП-а упозорава да је:"Суд дужaн дa свoj углeд, углeд стрaнaкa и других учeсникa пoступкa зaштити oд уврeдe, прeтњe и свaкoг другoг нaпaдa".

У свом одговору на моју притужбу, да ме је током мог излагања на главној расправи адвокат туженог у суду вређао и омаловажавао, председник Основног суда каже (видети Одговор председника суда, стр. 2, последњи пасус):

"Према изјашњењу поступајућег судије, неспорно је, како то наводите у притужби, да је током излагања Ваше завршне речи, пуномоћник приватног тужиоца адвокат Мићовић Милорад коментарисао излагање, те да је у једном моменту рекао:'Кога бре занима шта се теби догађа у животу', али поступајућа судија наводи да је пуномоћнику приватног тужиоца скренула пажњу да престане са таквим понашањем. Поред тога, према изјашњењу поступајућег судије, неспорно је да је пуномоћник приватног тужиоца адвокат Мићовић Милорад током излагања Ваше завршне речи напустио судницу и да је тада, када је био на вратима река: 'Не знаш шта причаш', али ова чињеница је и констатована у записнику о главном претресу који је одржан дана 13.09.2012. године, на Ваш захтев."

Права је истина да је адвокат Мићовић током целог суђења у овом предмету, а уз прећутно одобравање судије Влачо, 'коментарисао', а заправо вређао, провоцирао, претио, омаловажавао и исмевао туженог речима 'на шта то личиш', 'иди обриј се', 'немој да се мајмунишеш', 'имаш ли ти мозга', 'ко си ти бре, шлосеру' и слично. Због таквог бахатог понашања тужиочевог пуномоћника уопште нисам био у стању да се сконцентришем на своју одбрану, већ сам био принуђен да непрестано молим судију Влачо да обезбеди услове за нормалан и пристојан рад суда. Бројни апели, које сам као тужени упућивао председавајућем судији да ме заштити од увреда, остали су без икаквог одговора. То је и био разлог због којег сам у једном тренутку питао судију Влачо да ми се објасни ко је истински судија у судници, она или адвокат Мићовић.

Сама судија Влачо, видимо, признаје да се адвокат Мићовић понашао бахато и непристојно, али је јасно да она ништа није предузела да заштити углед суда и углед

странке. Чак је и очигледну увреду 'Будало, не знаш ти ништа' забележила у нешто ублаженијој форми ('не знаш ти ништа'), и то тек након мог вишеминутног инсистирања и када сам рекао да нећу наставити моје излагање док се поменута увреда не унесе у записник.

Због таквог понашања судије Влачо тражио сам њено изузеће, а због више него очигледне пристрасности, на шта је она одговорила да за тим нема потребе јер се поступак свакако привео крају.

4) ЗКП (члaн 4, став 1, тачка 6): Свaки oкривљeни, oднoснo oсумњичeни, имa прaвo дa сe изjaсни o свим чињeницaмa и дoкaзимa кojи гa тeрeтe и дa сaм или прeкo брaниoцa изнoси чињeницe и дoкaзe у свojу кoрист, дa испитуje свeдoкe oптужбe и зaхтeвa дa сe пoд истим услoвимa кao свeдoци oптужбe, у њeгoвoм присуству испитajу свeдoци oдбрaнe.

Судија Влачо у Одговору председника суда јасно потврђује да сам још у мају 2012. године у току главног претреса износио суду чињенице које се тичу оптужби тужиоца Марића, а које се односе на то да тужилац не зна на ком месту се наводни инцидент догодио. Суду сам и у поднесцима достављао доказни материјал из кога се јасно види да ме је тужилац код различитих државних органа различито оптуживао (у Закључку за покретање дисциплинског поступка стоји оптужба да сам га ударио у холу школе, тачно у 1345 минута, у Прекршајном суду да сам га ударио на степеништу школе, а у Основном суду код степеништа на улазу).

Дакле, судија Влачо потврђује да је игнорисала све моје поднеске и да ниједну моју писану или усмено исказану чињеницу није размотрила (иако је по закону била дужна да то учини); председнику суда судија Влачо је рекла "да сам наведене чињенице већ износио у поднесцима који се налазе у списима предмета, да сам ове наводе изнео и на главном претресу дана 29.05.2012. године, што је констатовано у записнику о главном претресу од наведеног датума" (Одговор председника суда, стр. 50 задњи пасус и први пасус стр. 51).

Заправо, сада видим да је судија Влачо одбацила све моје чињенице и доказе, а да ми никада није рекла да те доказе неће ценити при доношењу пресуде. Тиме је судија Влачо еклатантно повредила ЗКП у члану 17, ставове 1 и 2, који гласе:

"Суд и држaвни oргaни кojи учeствуjу у кривичнoм пoступку дужни су дa истинитo и пoтпунo утврдe чињeницe кoje су oд вaжнoсти зa дoнoшeњe зaкoнитe oдлукe.

Суд и држaвни oргaни су дужни дa с jeднaкoм пaжњoм испитуjу и утврдe кaкo чињeницe кoje тeрeтe oкривљeнoг, тaкo и oнe кoje му иду у кoрист."

Отуда, постаје јасно да је судија Влачо судила крајње пристрасно, тако што је све моје чињенице, поднеске с доказима и моје сведоке (посебно наст. Митру Умићевић и полицајца Мирослава Митровића) намерно игнорисала. Заправо, не постоји ниједна чињеница коју сам изнео на главном претресу, која ми иде у прилог, а да ју је судија Влачо макар погледала. Мислим да је такав однос судије Влачо према странци срамотан и да она тешко нарушава углед Основног суда у Зрењанину.

5) нова чињеница за коју до сада нисам знао и за коју као лаик (окривљени који се брани без адвоката; у Зрењанину ниједан адвокат неће да ме брани јер је тужилац брат судије Сузане Радаковић, судије Основног суда) нисам могао знати, јесте да судија Влачо у мом случају није поступила у складу са Закоником о кривичном поступку, то јесте, никада ми није проследила оптужницу на приговор сходно члану 265, став 2, као и члану 271, тачка 1, која гласи: "Oкривљeни имa прaвo дa пoднeсe пригoвoр прoтив oптужницe у рoку oд oсaм дaнa oд дaнa дoстaвљaњa. Уз oптужницу, oкривљeнoм ћe бити дoстaвљeнa и пoукa o oвoм њeгoвoм прaву." - Као лаик не знам да ли се овде можда радило о суђењу по скраћеном поступку, а ако је тако, тада ми у позиву није назначено (видети позив Суда за главни претрес заказан за 20. мај 2011), да окривљени нa "глaвни прeтрeс мoже дoћи сa дoкaзимa зa свojу oдбрaну или дa дoкaзe блaгoврeмeнo сaoпшти суду кaкo би сe мoгли прибaвити зa глaвни прeтрeс" (ЗКП, члан 442, став 2). - У каснијем току процеса више пута сам достављао доказни материјал и предлагао сведоке, али судија Влачо ништа од тога није хтела да прихвати. Одбила је све моје документе које сам приложио суду као доказе (изјаве са сведочења у Прекршајном суду, као и изјаве са сведочења у дисциплинском поступку у школи), иако ми је на расправи рекла да ће их прихватити, као што је одбила и све моје сведоке, укључујући и кључне, полицајца Мирослава Митровића и наставницу Митру Умићевић, особе које и сам тужилац помиње у свом исказу (видети Записник с главне расправе од 15. септембра 2011, стр. 4, став 1) и које су морале бити саслушане уколико је суд имао намеру да правилно и потпуно утврди чињенично стање. ЗКП у члану 4, став 1, тачка 6, јасно упозорава да окривљени има право "дa сe изjaсни o свим чињeницaмa и дoкaзимa кojи гa тeрeтe и дa сaм или прeкo брaниoцa изнoси чињeницe и дoкaзe у свojу кoрист, дa испитуje свeдoкe oптужбe и зaхтeвa дa сe пoд истим услoвимa кao свeдoци oптужбe, у њeгoвoм присуству испитajу свeдoци oдбрaнe";

Иако сам током главне расправе у неколико наврата (и усмено и писмено) тражио да се на суду као сведоци појаве наставница Митра Умићевић, полицајац Мирослав Митровић, васпитачица Смиљка Медић, судија Влачо је то одбила, тврдећи да поменути сведоци "нису релевантни" за разјашњење поменутог случаја.

Иако у складу са чланом 4, став 1, тачка 6, ЗКП-а сваки окривљени има право "дa сe изjaсни o свим чињeницaмa и дoкaзимa кojи гa тeрeтe и дa сaм или прeкo брaниoцa изнoси чињeницe и дoкaзe у свojу кoрист, дa испитуje свeдoкe oптужбe и зaхтeвa дa сe пoд истим услoвимa кao свeдoци oптужбe, у њeгoвoм присуству испитajу свeдoци oдбрaнe", мени је такво право на најгрубљи могући начин ускраћено. Наиме, осим усмено на рочишту, испитивање поменутих сведока тражио сам и у писаној форми:

- најпре 07. 09. 2011. године, када сам доставио Основном суду обиман доказни материјал електронском поштом (са око 30-40 страница доказног материјала) уз тражење да се позову моји сведоци Митра Умићевић, Мирослав Митровић и Смиљка Медић; све је то примљено у суду 7. 9. 2011, у 2:13 поподне

- захтев за ослобађање од кривице поднет 30. 09. 2011, који је примљен у суду 03. 10. 2011, у 8:06 пре подне; тамо се опет позивам на исте сведоке

- дана 27. 08. 2012. године електронском поштом тражим да се позову као сведоци вештак Милан Симић и полицајац Мирослав Митровић; у суду мој захтев је примљен 27. 08. 2012. у 13:11 сати (судија Влачо позива вештака, а за полицајца Мирослава Митровића каже да његово сведочење, као и сведочење Митре Умићевић и Смиљке Медић немају значаја за разјашњење овог случаја)

- па 03. септембра 2012. електронском поштом која је у суду примљена 03. 09. 2012 у 9:43 опет тражим да се позову моји сведоци, посебно Митра Умићевић као мој кључни сведок.

На расправи која је одржана 15. 09. 2011. године затражио сам да се у суду појави Андреа Нађ, Митра Умићевић и полицајац Мирослав Митровић. Судија Влачо је уважила мој захтев само у случају Андрее Нађ, а за Митру Умићевић и Мирослава Митровића рекла је да их неће звати, јер не сматра да би њихова сведочења могла допринети разјашњењу ствари.

На истој расправи поставио сам питање тужиоцу Марићу, где је отишао након наводног инцидента и кога је од запослених у школи након тога видео? На то је тужилац дао прецизан одговор: "Као што сам већ напред рекао ја сам након инцидента на степеништу ушао у школу где сам у канцеларији видео Умићевић Митру али ја њој нити било коме другоме нисам тада испричао шта се десило између окривљеног и мене" (видети Записник с расправе од 15. 09. 2011, стр. 5, став 6).

Судији Влачо је постало јасно да би позивањем Митре Умићевић и њеним сведочењем читава лажна конструкција тужиоца пала као кула од карата. Суду сам доставио сведочење Митре Умићевић у Прекршајном суду из кога се јасно види да је она школу дошла тачно у 1345 часова. Наставница Митра Умићевић је исто то рекла и на седници Наставничког већа 14. децембра 2010. године и то стоји јасно забележено у записнику са седнице тог већа (видети Записник с Наставничког већа од 14. децембра 2010, стр. 2, став 4 и 5), који сам током 2012. године успео да прибавим и који сам потом доставио Основном суду .

Пошто сведок Даринка Панић тврди да је тужиоца и туженог видела на улазу школе "пре краја прве смене" (видети Записник с расправе од 15. 09. 2011, стр. 5, претпоследњи пасус), тада је јасно да се инцидент, уколико га је било, могао догодити само у времену пре 1330, јер се прва смена завршава у то време. Дакле, тужилац никако није могао да након наводног инцидента оде у канцеларију секретара и књиговође школе и да тамо затекне наставницу Митру Умићевић, јер је Митра тамо дошла 15 минута касније.

Митру Умићевић, као што сам већ раније рекао, у свом сведочењу у Основном суду помињао је и тужилац (Записник са расправе у Основном суду15. 09. 2011, стр. 4, став 1), па је то разлог више да се испита сведок којег помињу и тужилац и тужени.

У сваком случају, суд који држи до истине, правде, до властитог угледа и достојанства, сигурно не би избегавао да поменутог сведока испита и тиме правилно и без остатка утврди право чињенично стање.

А још је сигурније да се частан судија никада не би послужио неисправном исправом (погрешним лекарским налазом) у осуди окривљеног, већ би поступио онако како закон налаже:

Кaдa пoстojи сумњa у пoглeду oдлучних чињeницa кoje чинe oбeлeжje кривичнoг дeлa или oд кojих зaвиси примeнa нeкe другe oдрeдбe Кривичнoг зaкoникa, суд ћe у прeсуди или рeшeњу кoje oдгoвaрa прeсуди oдлучити у кoрист oкривљeнoг (ЗКП, члан 18, став 3).

ђ) ПОДНЕСАК ТУЖЕНОГ У ПРЕДМЕТУ 19.П1. 415/2012

Сматрам да је крајње недопустиво да се правоснажна пресуда, која је донесена, како се из горњег приказа може видети, без детаљне анализе мојих жалбених навода и без јасног образложења зашто се моја жалба одбија, сада користи као "важан" аргумент противничке страна. Наиме, видећемо да тужени у овом случају тврди да је законито донео одлуку по којој ме је огласио кривим зато што сам "приликом изласка из школске зграде на вратима школе директора школе Марић Сретенка песницом ударио у грудни кош" (Решење о престанку радног односа, стр. 2, став 1 и 2).

У Основном суду тужилац је испричао потпуно другачију причу, да је излазио из зграде након седнице Наставничког већа, а да је тужени улазио у зграду, те да је до инцидента дошло "на самом степеништу" (Записник са главног претреса у Основном суду од 15. 09. 2010, стр. 5, став 3; "…ја сам излазио из зграде и био сам на степеништу, окривљени је улазио у зграду и инцидент се одиграо на самом степеништу").

Већ сам говорио о томе да је у дисциплинском поступку сведочила књиговођа Даринка Панић, те да је тамо рекла да је окривљеног и директора школе видела да стоје на прагу хола "окренути један према другом" (Записник с дисциплинске расправе од 31. августа 2012. године, стр. 3. став 5). Исти сведок је испричала сасвим другачију причу у Основном суду у Зрењанину, где је рекла да је "видела да директор стоји на првом или другом степенику док је окривљени био у ходнику код врата" (дакле, овде нико није стајао на прагу; Записник са главног претреса у Основном суду од 15. 09. 2010, стр. 5, претпоследњи пасус).

Поред тога што тужилац не зна на ком месту се "инцидент" догодио (код степеништа, на степеништу, на вратима или у холу школе), он такође не зна ни у који је део груди "задобио" ударац. На расправи поводом дисциплинског поступка у школи 31. августа 2012. године, тужилац је рекао да га је тужени ударио у "средину груди" (Записник с дисциплинске расправе 31. 08. 2012, стр. 2, став 3). То се, како видимо, уопште не слаже с налазом ортопеда Дамјанова, који је констатовао да је тужени примио ударац у десну страну грудног коша, покрај грудне кости. Јасно је, уколико је тужилац уистину ударен у грудни кош, да би због тог ударца касније био принуђен да узме боловање у трајању од пуне две недеље, тада је сигурно да никако није могао заборавити у који део груди је ударен.

Отуда, недопустиво је да тужилац има право да користи пресуду Основног суда у Зрењанину као доказни материјал, а да ја као тужени немам апсолутно никакве могућности да се браним, осим што могу да упоређујем исказе сведока на главном претресу у Основном суду. Иако, видели смо да је и то (поређење исказа на главном претресу) довољно да се види да тужилац није успео да докаже ниједан од својих

навода из оптужбе. Али, велики је проблем када човек наиђе на пристрасног судију попут М. З. Влачо, који нити слуша странку која јој није симпатична, нити узима у обзир поднеске те странке – једноставно, када имате судију који вам је и пре почетка кривичног поступка пресудио и огласио вас кривим.

е) ПРЕКОРАЧЕЊЕ ОПТУЖБЕ

По ЗКП-у другостепени суд је био дужан да прекорачење

оптужбе испита по службеној дужности (члан 380, став 1, тачка

1). Наиме, пресуда и оптужница морају да буду идентичне (ЗКП,

члан 351, став 1) што у овом конкретном примеру није случај.

Нова чињеница коју сам као лаик накнадно приметио јесте да у оптужници

пише "…мимоилазећи се са тужиоцем окривљени је одједном и без икаквог повода

ударио пр. тужиоца…" (видети: Приватна кривична тужба), док у самој пресуди

пише "…пришао приватном тужиоцу…" (видети: Пресуда Основног суда од 17. 09.

2012, стр. 1, трећи параграф).

Разлика је огромна и очита, јер када се две особе мимоилазе, тада оне најпре

иду једна другој у сусрет супротним али јасним смеровима.

Када се каже да је неко пришао некоме, тада је ту сасвим нејасно одакле је

неко пришао и како се кретао. Да ли је пришао с лица, с леђа, са бока…?

Заправо, судија Влачо је намерно искористила глагол "прићи" уместо

"мимоилазити се", јер ако би користила "мимоилазити" тада постаје јасно да је

тужени улазио у зграду, а да је тужилац из зграде излазио. А ако сам ја као тужени

(по тврдњи тужиоца; видети Записник с главног претреса од 15. 09. 2010, стр. 5,

став 3) улазио у зграду, тада сам, након завршетка седнице Наставничког већа, из

те зграде морао најпре изаћи. Ако је тако било, а по сведочењу тужиоца другачије

није могло бити, тада је наставница Андреа Нађ говорила истину када је рекла да ме

је видела како излазим из школе; и ту постаје јасно зашто је судија тај део

сведочења Андрее Нађ одбацила.

И сада долази главни проблем који је судија Влачо морала некако да разреши.

Ако сам из зграде изашао (а из изјаве тужиоца то је тако морало бити) тада је мој

излазак из зграде морала видети Даринка Панић, која је "пред крај прве смене"

(дакле пре пола два; Даринка јасно каже да је у то време "чекала да се седница

заврши") стајала код врата "која су од стакла" и "пила воду" (Записник са главног

претреса у Основном суду од 15. 09. 2010, стр. 5, претпоследњи пасус).

ж) NE BIS IN IDEM

Основно уставно и људско право у целом цивилизованом свету јесте да нико не може бити суђен два пута за исту ствар (ne bis in idem). На страни 10, став 3 (уоквирено) Пресуде Основног суда у Зрeњaнину јасно пише: "Чињеницу да се вођење прекршајног поступка против окривљеног, због прекршаја који истовремено имају и обележја кривичних дела која су предмет овог кривичног поступка, налази у прекиду суд je утврдио на основу решења Прекршајног суда у Зрењанину бр. 9 Прј 483/12 од 18.06.2012. године."

Како видимо, судија Влачо је констатовала да се у Прекршајном суду истовремено водио поступак "због прекршаја који истовремено имају и обележја кривичних дела која су предмет овог кривичног поступка". Дакле, јасно је да сам двапут суђен за исто дело, што је недопустиво у било ком нормалном правном систему у цивилизованом свету ("Nе bis in idеm", "Double Jeopardy Clause").

Члан 4 Протокола бр. 7 Европске конвенције о људским правима, гласи: "Никоме се не сме поново судити нити се може поново казнити у кривичном поступку у надлежности исте државе за дело због кога је већ био правоснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком те државе."

Наведену Конвенцију и Протокол наша држава је уз извесне резерве ратификовала. Резерве се не односе на Протокол бр. 7 Европске конвенције о људским правима, тако да Конвенција у делу где нема резерви, као и поменути Протокол сходно члану 16 став 2 Устава Републике Србије саставни је део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењује, тако да наведени члан Устава Републике Србије упућује да домаћи судови имају обавезу да поштују Европску конвенцију о људским правима, као и праксу Европског суда за људска права.

Члан 4 Протокола бр. 7 Европске конвенције о људским правима прописује да се нико не може поново осудити нити се може поново казнити у кривичном поступку у надлежности исте државе за дело, због кога је већ био правноснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком те државе, при чему се наведеним чланом спречава двоструко угрожавање од стране различитих органа исте државе, тако да долази до повреде права, ако се догађај или правна природа преступа могу поистоветити, а лицу је од стране два различита суда или казнена органа за исти догађај већ суђено.

Појам Кривично-европска конвенција о људским правима и пракси Европског суда за људска права је доста шири у односу на исти појам у нашем позитивном праву, тако да поменути појам по Конвенцији суштински одговара појму “кривично дело” у националном праву, али обухвата и поједине привредне преступе и поједине прекршаје, међу којима су прекршаји са елементима вређања, насиља... Наведено је у складу са чланом 34 став 4 Устава Републике Србије, којим је проширена забрана поновног гоњења и кажњавања за исто кривично дело и на поступке за неко друго кажњиво дело, а што је случај у овој кривично-правној ствари.

Устав, члан 34, став 4: "Никo нe мoжe бити гoњeн ни кaжњeн зa кривичнo дeлo зa кoje je прaвнoснaжнoм прeсудoм oслoбoђeн или oсуђeн или зa кoje je oптужбa прaвнoснaжнo oдбиjeнa или пoступaк прaвнoснaжнo oбустaвљeн, нити судскa oдлукa мoжe бити измeњeнa нa штeту oкривљeнoг у пoступку пo вaнрeднoм прaвнoм лeку. Истим зaбрaнaмa пoдлeжe вoђeњe пoступкa зa нeкo другo кaжњивo дeлo."

Коначно, Суд би морао да има у виду чињеницу да сам поводом правноснажне пресуде Прекршајног суда у Зрењанину тражио понављање поступка због непотпуно утврђеног чињеничног стања, те да је таква жалба уважена у Вишем прекршајном суду (видети у прилогу, Пресуда Вишег прекршајног суда у Н. Саду III- 306 Прж.бр. 1350/12). Отуда, претпостављам, без обзира на одлуку Кривичног суда, поступак се мора поновити у Прекршајном суду.

Дакле, у Прекршајном суду није правилно утврђено чињенично стање, а слична ствар се сада дешава и у Основном суду у Зрењанину.

Судија М. З. Влачо није дозволила да се уважи иједан мој доказ, приложени документ, а одбила је и моје кључне сведоке. Заправо, није позвала сведоке које је чак и тужилац помињао (наставницу Митру Умићевић и полицајца Мирослава Митровића који је тужиочев "пријатељ").

Апелациони суд своје потврђивање пресуде судије Влачо готово да не образлаже, а моје примедбе на чињеницу да се неисправан лекарски налаз нигде у нормалном свету не може узети као доказ, једноставно прескаче (никако то не помиње).

Исто тако, Апелациони суд уопште није покушао да се бави погрешним чињеничним стањем на које сам указао када се ради о месту (несагласност и противречност оптужнице и изјаве тужиоца – горе већ помињано "код степеништа" и "на самом степеништу") и времену извршења наводног кривичног дела (несагласност јасне одреднице "пред крај прве смене" – пре 1330 – сведока Даринке Панић и оптужбе у којој се наводи да се "инцидент" догодио око 1345).

И уместо конкретног осврта и образложења зашто се наводи из моје жалбе одбијају, Апелациони суд ми је "поручио" да сам још добро прошао и да треба да будем срећан, јер да је примењен закон из 2009. године, добио бих новчану казну од 3 х 100.000 динара или робију до три године.

Уз све то, Апелациони суд је у својој другостепеној пресуди констатовао следећи нонсенс:

"Апелациони суд налази да је првостепени суд утврдио све битне елементе кривичних дела за које је окривљени оглашен кривим између осталог време и место извршења кривичног дела. као и повреде које је окривљени задао оштећеном Марић Сретенку приликом извршења кривичног дела лаке телесне повреде. због чега жалбене наводе којима окривљени оспорава утврђење првостепеног суда сматра неоснованим."

И сад погледајмо чудо, ВРЕМЕ је "утврђено" тако што се све догодило "пред крај прве смене" (дакле пре 1330, јер у школи у Лукићеву прва смена се завршава тачно у пола два), а на основу сведочења тужиочевог књиговође Даринке Панић, а оглашен сам кривим за дело које сам наводно починио дубоко у другој смени око 1345

(Записник с главног претреса од 15. 09. 2011, стр. 5, претпоследњи пасус: "Знам да се све дешавало пред крај прве смене у школи").

А тек МЕСТО! Оно је "утврђено" тако што је тужилац Марић јасно и недвосмислено рекао да се наводни инцидент догодио "на самом степеништу" (Записник са главног претреса од 15. 09. 2011, стр. 5. став 3: "…инцидент се одиграо на самом степеништу"), а осуђен сам зато што сам ударио тужиоца на неком неодређеном месту "код степеништа" (Пресуда судије Влачо, стр. 1); то јесте, осуђен сам зато што тужиоца нисам ударио "на степеништу", јер ако је нешто почињено код степеништа, оно може бити свуда око степеништа осим на самом степеништу.

Луд збуњеног, је ли?На крају, ПОВРЕДА је "утврђена" на основу неисправног лекарског налаза,

који се не слаже с основним анатомским карактеристикама људског тела и у коме се наводи некаква лезија на грудима (огуљотина, одеротина, рана), коју доктор није запазио при клиничком прегледу. А ако је није запазио, одакле се она нашла у налазу? Замислите и то чудо: доктор је приметио само црвенило поред грудне кости тужиоца и на основу тога закључио да тужилац има рану на грудима! И поред тога што је вештак Симић у свом налазу написао да постављена дијагноза није у складу с описом повреде (видети Налаз вештака проф. др Милана Симића, стр. 1, последњи пасус: "Између латинске дијагнозе (Contusio) и описа повреде постоји несклад").

Ама, чита ли ово ико?! Ако није доказано да је оптужени учинио дело за које је оптужен, у нормалном свету он се ослобађа од оптужбе. То исто стоји и у српском Законику о кривичном поступку, члан 355, став 1, тачка 2. Али ко за то мари. Тужилац има сестру која је судија, а судије држе једни до других… и до бранше, зар не? Никад се не зна кад би могли једни другима затребати.

Душан ВукотићБ. В. Влаховић, 7/15Зрењанин