ZAMRZNUTO VREME

Anna KimDIE GEFRORENE ZEIT

Copyright © Literaturverlag Droschl, Graz–Wien 2008

Knjiga je objavljena uz podršku Evropske komisije.

Ova publikacija odražava isključivo stavove autora i Komisija se ne možesmatrati odgovornom za bilo kakvu upotrebu informacija sadržanih u njoj.

Ana Kim

ZAMRZNUTO VREMEPrevela sa nemačkogHana Ćopić

MMXV

»It is strange how the dead leap out onus at street corners, or in dreams.«

Virdžinija Vulf, Talasi

»Ante mortem data (AMD) is comprehensive informa-tion given by the person who last saw the missing per-son and knows the circumstances under which they di-sappeared, or by a person who knew him/her well.AMD is collected to assist with the possible indentifica-tion of human remains. The questionaire used duringthe interview asks for detailed information regardingclothing, physical caracteristics, medical and dentaltraits, as well as personal effects carried by the person atthe time of disappearance.The International Committee of the Red Cross and theNational Societies involved have almost completed thecollection of AMD in countries of the former Yugoslaviaand, together with the International Tracing Network ofthe Red Cross, will now begin collecting AMD from thefamilies of the missing living outside countries of theformer Yugoslavia.«

AMD Collection Communications Guide, August 2004

7

Tvoj glas, krhak, dopire s nabojem do mog uha, kao dastojiš tu kraj mene i šapućeš, kažeš da misliš više negošto govoriš, najzad su je pronašli – to mi je duševna hrana: sećanja, miraz i vatreno krštenje.Da li to znači da se to pojedinačno ne može iskazati? Noipak sam spremna da otkrijem nemoć jezika i popu-štam, iznova sve više popuštam pred tvojim rečima i po-stajem poput tebe – ranjiva. Nemoguće je to prethodnoopisati, smisao se pokazuje tek potom, nakon povlače-nja.Najzad su je pronašli, ponavljaš. Pitam te kako se osećaš.Loše, kažeš, loše, ne osećaš ni mrvicu olakšanja. Ali sadje konačno jasno, kažem, hteo si da se stvari razjasne.Bodrim u prazno, i da je praznina dočekala to moje bo-drenje mislila bih ono što sam rekla. Ćutiš. Veoma mi ježao, kažem; prekidaš me pitanjem da te pratim, da li bihte pratila na putu za Prištinu, tako nerado putuješ sam.

Pola godine ranije: da tebe nisam srela, odustala bih odzadatka, predala ga koleginici daleko iskusnijoj, profesio -nalnijoj od mene; i tako se radeći probijam kroz ispitiva-nje, ignorišem osećaj da sam provalila u tvoj dnevnik, uone stranice koje bih preskakala da sam imala izbora; umojoj glavi uputstvo: zaobići bol – ne započinjati razgovor

9

1.

o tome, nikada ne zapodevati razgovor o tome. Izbega-vati osećanja, tražiti činjenice: imena, brojeve, mesta. Pomogućstvu bez prekidanja, zatvoriti vrata, osigurati pro-storije, isključiti telefone. Ne rizikovati konfrontaciju,objasniti okolnosti, pomenuti da je za analizu podatakapotrebno vreme, proces identifikacije dugo traje, duženego što se očekuje, duže nego što je dobro. U prošlostije bilo problema, nije se savesno radilo, grobnice suiskopavane i zatrpavane, to se više neće dešavati. Ne za-boraviti: intervjui su na dobrovoljnoj bazi. Ako osobaodbija da odgovori na pitanje, ne nametati se, ostaviti vi-zitkartu, moliti za odgovor kad joj bude odgovaralo.Ako više ne može da se priseti određenih detalja, posta-viti dodatna pitanja koja bi joj pomogla da se seti. Pona-vljati pitanja, u nekom kasnijem trenutku preformulisa-ti i ponoviti, pojaviće se pojedinosti odveć važne daostanu zaboravljene.

Februar, rano popodne, sunčano je, hladno, svetlo, pro-leće je na pomolu, vozim do Paulanerove ulice, parki-ram kod sporedne zgrade Crvenog krsta, belog kvadramlečnih neprozirnih prozora, sa dva plastična stola i ba-štenskim stolicama u predsoblju, drvenim čivilukom,oglasnim tablama od plute; iza zavesa krije se ostatakporodice, kišobran i jedan bicikl.U hodniku, prva vrata levo, prostorija za sastanke, pot-puno bela, pod možda za nijansu tamniji, svetao sto odbrezinog drveta, fotelje sa gumenim stopicama ne moguda se guraju, svaki put hoće da ih neko podigne; na ziduna samom ulazu bela tabla sa magnetima i olovkama u

10

boji, na drugom kraju sobe ničiji računar. Na stolu flašavode, tri čaše, pakovanje soka od narandže i tanjir sa ke-ksom što će ostati netaknut čitavo popodne, sve dok serazgovor ne završi; nakon toga ću ga ukloniti, baciti ukantu za smeće komad po komad. Kasniš dvadesetak minuta, kažeš da si pokušao da otvo-riš ulazna vrata, ali da su bila zaključana, zbog toga siišao ulicom gore-dole i tražio me pogledom, mene,Noru, neodlučno stajao na dovratku s obema rukama udžepovima. Mislila sam da si u ranim četrdesetim, ka-snije saznajem da ti je dvadeset devet godina. Pozivamte u prostoriju za razgovore, posedam te leđima ka pro-zoru, ostajem skrivena sa tvoje desne strane, iza mapeKosova, tabele sa uzorcima u boji, krojačkog metra, pa-pirnih maramica, hemijskih olovaka i hrpe neispisanogpapira. Iskustvo me je naučilo da barem delimično osta-nem nevidljiva, tako vi koji ste bolesni govorite slobod-nije – prošle sedmice Azra, tamno smeđe ravne kose sa crven-kastim prelivom, upalih obraza. Sluti, oseća, sigurna jeda joj je muž pokopan u masovnoj grobnici kod Z, selau blizini srpske granice. Zna, kaže, to je sigurno; pitamkako može da bude tako sigurna; to je probadajući ose-ćaj, kaže, tiho svrdlo, rođeno iz žarke želje da zna da linajzad sme da žali i može da odahne, da, da odahne,kaže Azra, a ne može dokle god živi nada da bi još mo-gao biti živ. Igra se sa prstenom na domalom prstu des-ne ruke, udata je taman toliko dugo koliko ga i traži,pramičak svetla zapreo se u uzanom zlatu bacajući od -bljesak po zidu. Izgubila sam slike, iskliznule su jedna za

11

drugom iz mojih očiju i odšunjale se duž kapaka u mr-tav ugao.I dalje ćutiš, zatvaraš oči na trenutak; tvoj glas opreznočešlja tišina, najzad se povukavši pred rečima: tražimsvoju ženu, tražim je već sedam godina.

Kako se zovete?Daješ mi pasoš.Ljuan Aljuši. Nestala je Vaša supruga?Klimaš glavom, zapisujem vreme i mesto intervjua: Beč,5. februara 2005. Kad je nestala? Ako ne znate tačan datum, kažite u komperiodu, molim vas.Listaš adresar, dežmekast, staje ti taman u ruku, rasku-pusanih stranica sa zlatnim okvirom, kožnog poveza, sašarom krokodilske kože, smeđa boja varira od svetle dotamne, smeđ je zato što se pohabao? Dana 23. decembra 1998. Kada ste poslednju put razgovarali?Prethodnog dana, 22. decembra, nekoliko sati pre hap-šenja.Kada ste poslednji put videli svoju suprugu?Odmahuješ glavom.Ne mogu da se setim, u oktobru ili novembru, tokompraznika, Svi sveti, zadušnice. Gde ste je poslednji put videli? U svom selu B, na Kosovu, šezdesetak kilometara sever-no od Prištine.

12

Otkud taj vremenski razmak između poslednjeg razgo-vora i poslednjeg susreta?Onomad sam imao kiosk brze hrane u Beču i radio samna građevini, praznike i odmor sam provodio sa porodi-com u B. Onomad si putovao tamo-amo, samo si bio nastanjen uBeču. Kasnije saznajem da si već sa šesnaest počeo daradiš u Austriji da prehraniš porodicu. Nekoliko meseci kasnije počeo je rat, 24. marta 1999.Nakašljavaš se, tapkaš stopalima. Dubok izdah, prikrive-ni jecaj. Pošao sam tog dana što sam ranije mogao. Kog dana?Bio je 23. decembar, krenuo sam u četiri. Ulice su bileprazne. Trebalo mi je samo devet sati. Devet sati je malo. Tvoj pogled ponovo luta od mene ka vratima, nakašlja-vaš se, prelaziš rukom preko stola. Čvrsto zažmuriš, po-kušavaš, ali ne uspevaš da se osmehneš. Promašio sam je za tri sata. Tri sata.Glas ti potom otkazuje, moraš ga povratiti nakašljava-njem. Ne gledaš me dok govoriš. Pritiskaš usne, nanovo,i nanovo kašlješ. Kako to mislite, promašio?Da sam bio tri sata brži, bio bih tu. Možda sam mogaoda sprečim otmicu. Uzdišeš, okrećeš glavu ka prozoru. Ko ju je poslednji video živu?Na trenutak zavlada tišina koju je remetio samo udalje-ni šum popodnevnog saobraćaja. Moja porodica. Majka, brat, njegova žena i četvoro dece.

13

Odlučio si da progovoriš, no katkad zadrhte ruke; to jeparalelno drhtanje, kao drhtaj reči, potonji potres u grlu;zuriš u vrata kao da su prozor i u njima nezaboravnastrast, potom se budiš, posežeš u džep pantalona i na stostavljaš pasoš tvoje žene, uzani album sa fotografijama ivenčani list. Predsmtrni upitnik: dvadeset dva poglavlja,signatura nestale osobe, njene karakteristike za života,ante mortem, utvrđivanje sa ciljem da se pronađe anali-zom i poređenjem udova, delova kostiju, podataka kojinastaju post mortem. Nalaz nije osoba već ono što je odnje ostalo. Ona nutrina, ako tako hoćemo, a sa drugestrane ono najpovršnije u smislu poslednje, što dolazinaposletku, no ipak se govori o identitetu, nestalima ionima što traže, kaže se potpuno podudaranje sa, isto-vremeno unutrašnja celina osobe, razine se mešaju, činese neodvojivim – leš postaje osobom, to je neizbežno.Dokle se ta misao može održati, ma samo dotle dok sene vidi ljudski fragment, dokle god bivanje mrtvim smeostati na nivou apstrakcije, ideje.Mrtvacu je svejedno da li će njegov ili njen identitet bitipronađen ili ne, to da li ga ima više ili da li ga je tokomposlednjih godina izgubio, za njega ne igra nikakvu ulo-gu; on sa svog stanovišta postoji samo za druge, ne za sa-mog sebe. Ako ga najzad pronađu, on je telesan i neho-tičan; dakle slučajan, pošto nikada zapravo nije reč onjemu već naprosto o smeštanju. Identitet je prema upitniku jasno izmeren; sastoji se odpola, starosne dobi, istorije bolesti, odeće, iskaza svedo-ka i slučajnih susreta. U razgovoru pokušavamo da okonestale osobe napravimo krug, da je utvrdimo, odredimo.

14

Možda je to i tačno – ta neponovljivost čoveka, njegovidentitet je doista besmrtan, može se pronaći dugo na-kon njegove smrti; svaka rečenica predstavlja radnju,upotrebljava se svaka reč: utemeljivati identitet govo-rom, dodeliti ga, nagriza supstancu, budući da se name-sto čoveka govori, težak hod po nepoznatim otiscimastopala uvek predstavlja prevazilaženje mogućnosti;tuđa perspektiva dodatno otuđuje – i jedan naročit znak sve ostale lišava pozornosti: biti ne-stao mutira u mladež na čelu, u ožiljak na obrazu; u afi-nitet za plivanjem na kiši, tumaranjem ulicama posleponoći.

Ko Vam je ispričao o otmici?Moja majka, Emine Aljuši. Glas ti je pomalo natkriven oblacima; uglovi očiju sta-klasti; ne prestaješ da gnječiš šake. Još izdaleka sam video da se nešto desilo. Ulazna vratakuće bila su širom otvorena, komšije i moj brat na ulicibez jakni, pritom je bilo veoma hladno. Na tebi najdeblje rukavice, zavejane bašte kraj puta zaselo, tvoj dah ostavlja tragove u vazduhu. Kada si prime-tio uskomešanost, požurio si; parkiraš i pre samog ula-za, pretrčavaš poslednjih nekoliko metara do ulaza ukuću, tvoj brat Fehmi maše, Emine viče uhapsili su je,odveli su je sa sobom, svi govore u glas, pred tobom ne-prekidan plač, moliš za tišinu, koga su odveli sa sobom,ma koga? tvoju ženu! plaču iz sveg glasa, ti ih umiruješ,ma to može biti samo greška, nesporazum, zašto bi jeuhapsili, kažeš, želiš da čuješ sve po redu, Emine viče pre

15

tri sata, došli su pre tri sata i odveli nju i Alija!, prekidamte. Ko je Ali?Moj komšija. Uzdišeš, poremetila sam ti ritam. Dajem ti čašu vode, pi-ješ, po čelu ti izbijaju graške znoja, kolena ti podrhtavaju.Šta se dogodilo? Desetak maskiranih muškaraca na vratima, udaraju kaoludi, govore albanski, neki su u uniformi neki u civilu,nekoliko ih je u crnim prslucima i sa crvenim rukavica-ma, većina maskirana, samo jedan nije, plav je i dugo-kos. Zahtevaju da im otvore vrata, porodica je neodlu-čna; pobeći ili sakriti se, pitanje je sad; Emine hoće darazgovara sa tim muškarcima, ali Fehmi i njegovi sinovipre toga moraju da nestanu; čuli su za hapšenja, ali sumislili da su predviđena samo za muškarce; Fehmi,odlučna je, sakrijte se u podrum, tek onda ćemo da ot-vorimo vrata, samo da ih odškrinemo. Muškarci ih od-gurnuše i nahrupiše u dnevnu sobu, urlaju kako hoćeoružje, zlato i pare, žene ne odgovaraju, deca jecaju, oviih tuku kundacima. Nemamo ništa, uzvikuje Emine;gornji deo tela joj poplaveo od udaraca, lome joj ruku;nemamo oružje, nije nego, ne veruju joj, šutiraju je, uda-raju po licu, uvezuju decu za vratove, teraju ih da klečena kuhinjskom podu, vređaju ti i odvode ženu, niko sene usuđuje da protivureči, zle stvari se snatre u uhu. Čujese otvaranje i zatvaranje vrata od kola, pali se motor. Da li je neko video automobil? Moj rođak kaže da je to bio folksvagenov autobus, tra-govi guma videli su se i narednog jutra.

16

Čime su bila pokrivena lica tih muškaraca?Imali su crne marame preko usta i nosa. Kako je izgledala uniforma? Da li je tvojoj porodici pri-vukao pažnju nekakav određeni znak?Zelena, sa belim orlom. Čula sam za njih, Beli anđeli i Arkanovi tigrovi, paravoj-ne jedinice koje su se pre rata nadale mesečnoj zaradi oddvadeset hiljada maraka, da ne računamo premije za ra-zorena sela, uspešna proterivanja, čiščenja čitavih po-dručja, rad po učinku, i najzad otmice pojedinih pro-gnanika, koji se vraćaju porodicama samo u zamenu zavisoke svote, pod pretpostavkom da oteta osoba uopštei preživi – slutili smo isto, ali smo ćutali.

Tek u tom trenutku smem da se zainteresujem za imenestale: pitanja idu strogo po planu, odstupanja nisumoguća. Obavezno izbegavati upotrebu prošlog vreme-na. Kako se zove Vaša supruga?Fahrije Aljuši.Ima li nadimak? Ne. Kako joj je devojačko prezime?Ivanova. Gde je rođena?U Prištini.Kada?Dana 5. Avgusta 1977.Imate li njena lična dokumenta izuzev pasoša?Ne.

17

A fotografije?Stavljaš na sto fotokopiju pasoša u boji: pozadina je tirk-izno plava, Fahrije na sebi ima sivi kostim, preko čela sujoj crne kovrdže.Gde je živela pre rata?U B.Šta je po zanimanju?Studirala je. Da li ste ikada čuli od nekog drugog, od ljudi van krugaVaše porodice, da Vaša supruga nije preživela?Zuriš u mene kao da me ne razumeš; a i kako bi, ti ve-ruješ da ti je žena još živa, ili sumnjaš? Ni ja ne želim dati postavim to pitanje, radije bih preskočila to poglavlje,veruj mi, pa ipak – nastavljam; primećujem da mi glas postaje tiši, tvoječelo se naborava kao da pokušavaš da mi približiš uši.Ako jeste, da li je svedok dao pisanu izjavu? Znate li gdebi ta izjava mogla da se nalazi? Da li možda znate i ukom kraju bi, prema izjavi svedoka, mogao da se nalazipokopan leš?Ljut si, užasnut, ne, ne mogu da kažem, koči me tvoj po-gled kao da je zid; prekrstio si ruke. Ne, takav svedok ne postoji, ali sam siguran da postojispisak svih grobnica, negde sakriven, zakopan – kao što postoji Knjiga ispitivanja? Sadržaj u kome se opi-suje ko je od nestalih, kada i gde viđen; pojavljuje se, na-vodno, u restoranima i kafićima; delo koje obećavačuda, ali je njegovo pojavljivanje sporadično, jednakoproizvoljno kao otmice i hapšenja o kojima pripoveda.

18

Šta je Vaša supruga imala na sebi kada je oteta? Pantalo-ne ili suknju? Da li je bila bosa ili obuvena? Ako je nosi-la cipele, kakve?Listaš adresar. Na sebi je imala dugu crnu pamučnu suknju, hulahopke,čizme i belu bluzu.A donji veš?Klimaš glavom.Šta tačno? Grudnjak i potkošulju? Gaćice?Odmahuješ glavom, to nisi pribeležio. Kada odgovaraš,slutim da govoriš samo da bi ispunio formular. Belu pamučnu potkošulju i bele gaćice. Koje boje su čizme i hulahopke? Od kog materijala cipe-le i čarape?Čizme od smeđe kože, hulahopke – sležeš ramenima, neznaš; i što manje znaš, toliko ti se čini neverovatnijim daćeš ikada ponovo videti Fahrije, to se više osećaš krivim;kao da je u tvojoj moći da je korak po korak odvodiš iztobožnjeg zatočeništva time što uspešno odgovaraš napitanja – svako pitanje jedan korak. Koje je marke bila odeća? Možete li da se setite gde jeVaša žena najviše volela da pazari, u kojoj radnji?Bespomoćan pogled.Da li je ispod bluze nosila još nešto osim donjeg veša,možda majicu?Ne.Kako je izgledala bluza? Da li je imala kratke, dugačke ilipufnaste rukave? Sa karnerima ili strukirana?Uzdišeš, prelećeš pogledom preko fotografija u albumu.

19