Zelena revolucija Etape u razvoju poljoprivrede

Evolucija (do XIX veka)

Poljoprivredna revolucija (XIX-1/2XX veka)

Era zelene revolucije (od 50-tih god. XX veka)

II zelena revolucija ?

Pojam zelene revolucije: skup hiperrevolucionarnih pojava u domenu proizvodnje hrane nastale kao rezultat primenjene nauke za opšte poboljšanje kvaliteta života ljudi na našoj planeti.

Dve dimenzije zelene revolucije:

Zelena revolucija kao osnova transformacije poljoprivrede od tradicionalne u modernu

Zelena revolucija kao uzročnik mnogih pojava koje se danas stvrstavaju u značajne probleme moderne poljoprivrede

Uzrok zelene revolucije Prateći odnos između rasta populacije (geometrijska progresija: 2,4,8,16...) i povećanja

proizvodnje hrane u svetu (aritmetička progresija: 2,3,4,5...) tokom polovine XX veka u prvi plan izbija problem “hrana-siromaštvo-populacija”.

Pobornici zelene revolucije ističu tezu:

utrostručiti proizvodnju hrane u svetu do kraja XX veka ili prihvatiti “gladnu budućnost” ili Maltusove teze.

Tvorac zelene revolucije je Norman Borlaug (dobitnik Nobelove nagrade 1970-te god. Za istraživanja u oblasti visokorodnih sorti pšenice i pirinča)

Neposredni uzrok zelene revolucije jeste problem “hrana-siromaštvo-populacija”.

Ciljevi zelene revolucije vremenom se proširuju, te ih čine pored rešenja navedenog problema i:

sprovođenje programa ruralnog razvoja

horizontalna i vertikalna integracija u poljoprivredi.

Sadržaj i faktori zelene revolucijeOsnovna sadržina zelene revolucije može se sumirati kroz set sledećih tačaka:

(1) otkrića novih proizvoda u oblasti primarne poljoprivredne proizvodnje i njihovo Širenje na druge regione izvan mesta pronalaska;

(2) genetička ukrštanja daleko efikasnijih biSjnih vrsta i stočnih rasa;

(3) razvoj proizvodnje i šira upotreba hemijskih đubriva i čitavog niza naučno-baziranih sredstava za zaštitu i kontrolu biljnog i životinjskog sveta od štetočina i boiesti epidemioloških razmera;

(4) razvoj poljopnvredne mehanizacije, izgradnja puteva i hidrotehničkih sistema;

(5) razvoj sredstava masovne komunikacije i informatike;

(6) razvoj agrobiznisa kao organizacione forme složenog sistema u domenu proizvodnje i distribucije hrane;

(7) sve veća kvalifikovanost i šira obrazovanost poijoprivrednika;

(8) sve veća poslovna efikasnost u oblasti proizvodnje hrane, koja se bazira, pre svega, na ostvarenju sve većih prinosa po jedinici proizvodnje (zemljišna površina ili grlo stoke), po jedinici utrošenog ljudskog rada iskazanog utroškom vremena, te po jedinici investiranja u nove poduhvate iz domena agroprivrede.

U osnovi svih ovih pojedinačnih elemenata, koji čine sadržinu zelene revolucije, nalazi se nauka kaja je i u poljoprivredi primenjena kroz industrijske metode. Upravo ovaj napredak nauke revolucionisao je poljoprivredu, omogućavajući vidni skok u svim siučajevima gde je ta nauka korišćena sistematski.

Faktori koji su omogućili pojavu zelene revolucije, odnosno direktno đoveh do postizanja visokih prinosa po jedinici proizvodnje u poljoprivredi, istovremeno su snage njenog uticaja na transformisanje tradicionalne u modernu poljoprivredu. NajznaČajniji faktori zelene revolucije su:

(1) biotehnologija;

(2) klasiranje zemljišta za svrhe korišćenja mineralnih đubriva;

(3) pronaiazak zaštitnih sredstava u biljnoj proizvodnji;

(4) naučno bazirani sistemi korišćenja vode;

(5) pojava novih izvora energije;

(6) pojava i dalji razvoj novih deSatnosti u sklopu modeme agroprivrede.

Napredak u povećanju prinosa (biogenetika) - otkriće Mendclovih zakona o nasledu (oko 1900. god) poslužilo je kao osnova za razvoj oblasti genetike, koja je opet, sa svoje strane, omogućila revolucionami napredak u razvoju biljnog sveta i uzgoju stoke. Polazeći od same tradicije seiekciomranja najboljeg roda koji će poslužiti kao seme, odnosno najboljeg grla za priplod, ovome postupku su dodate nove dimenzije - omogućene napretkom u domenu genetike, hemije, fizike, psihologije, patologije, entomologije, matematike kao i drugih oblasti nauke. Naučnici su uspeli da otkriju nove biljke koje su dalcko efikasnije u konvertovanju većeg stepena upotrebljavanih hraniva (naročito mineralnih dubriva). To se posebno odnosi na pšenicu i pirinač, a zatim i na kukuruz. Ove nove sorte, u stvari, efikasnije konvertuju ne samo navedena hraniva, već i vodu i energiju u ugljene hidrate sadržane u zrnu - za raziiku od tradicionalnih sorata, koje su obično više i lisnatije, te uz primenu azotnih đubriva imaju tendenciju da relativno veći deo dodatnih ugljenih hidrata, koje proizvodi sama biljka, deponuju u lišće i ostale vegetativne delove biljke, a manje u plod (zrno). Tako je već 1920-tih godina u SAD osvojena proizvodnja hibridnog kukuruza, koga je ovde sledila pšenica, pirinač, zatim povrće, stočna hrana, voće, pa čak i šumarstvo. Dalje, zahvaljujući napretku nauke u drugim oblastima (narodito patologija bilja i entomologija) omogućeno je stvaranje posebnih sistema proizvodnje koji su najefikasniji kada su prilagođeni uslovima određenih regiona.

Klasiranje zemljišta prema kvalitetu često se vrši radi upotrebe mineralnih đubriva, Tako je napredak nauke o sastavu zemljišta i potrebi ishrane biljaka, omogućio da se determiniše sistem kombinacije mineralnib đubriva za odredene biljne kulture u svakom pojedinačnom lokalitetu. Otuda se povećane mogućnosti korišćenja mineralnih đubriva tretiraju kao giavni faktor ubrzanja poljoprivredne revolucije. U tom smislu mogu se navesti i podaci FAO koji potvrduju izuzetan rast svetske potrošnje ovih đubriva. Ta potrošnja (bez NR Kme) izgleda ovako: početkom dvadesetog veka 2 mil. tona; pred svetski rat 4 mil. tona; pred drugi svetski rat 9 mil. tona; sredinom pedesetih godina 21 mil. tona; sredinom šezdesetih godina 41 mil. tona i sredinom sedamdesetih godina 70 mil. tona. S obzirom da je to input modeme poljoprivrede koji dolazi izvan njenog segmenta zvanog „primarna proizvodnja" razumljivo je da je u početku upotrebljavan, prvenstveno, u „visoko-vrednosnim", komercijahzovanim kulturama, kao što su pamuk, duvan, povrće I sl. Tek sa smanjenjem troškova proizvodnje ovih mineralnih đubriva omogućena je šira pnmena i kod „nisko-vrednosnih" kultura, kao štoje pšenica (Meksiko pedesetih godina, Azija i ostali deo sveta u razvoju, gde spada i Jugoslavija, šezdesetih godina). Od tada je revolucija u poljoprivredi, u stvari, i promovisana u zelenu revoluciju, i to upravo preko visokoprinosnih sorti pšenice i pirinča uz odgovarajući „paket" pratećih tehničko-tehnoloških mera u primarnoj poljoprivredi.

Pronalazak zaštitnih sredsiava u biljnoj proizvodnji - takođe spada u obavezni „paket" mera koje uslovljavaju visoke prinose novih sorti semena. Tako pronalaženje fungicida, insekticida i herbicida omogućava prevazilaženje tradicionalno-intenzivnog sistema korišćenja zemljišta (plodored), odnosno uvođenje sistema monokulture koji poijoprivrednike vodi ka sve većem stepenu specijalizacije I u primamoj poljopnvredi. Slične posledice javljaju se i u domenu stočarske proizvodnje, gde se uvodi čitav sistem hemijskih hraniva u vidu koncentrata. No, oba ova sistema su još skupa i isplativa samo pri ostvarenju optimalmh prinosa.

Sistem koriščenja voda (irigacije) - koji je poznat još iz antičkih vTemena danas predstavlja obavezni elemenat „paketa" moderne tehnologije u poljoprivredi, Omogućuje racionalno korišćenje zemljišta i ostalih faktora proizvodnje u cilju ostvarenja optimalnih prinosa u biljnoj proizvodnji, a indirektno i u stočarskoj proizvodnji.

Pronalazak novih izvora energije koji se masovno mogu koristiti i u oblasti proizvodnje hrane - tokom našeg veka, modernom poljoprivredniku omogućuje da postane efikasnij!. Poseban značaj pridaje se električnoj energiji l nafti, čija upotreba omogućuje širi razvoj irigacionih sistema (uređenje zemljišta, drenaža, ogledna polja za uvođenje odredenih sistema proizvodnje), zatim mehanizaciju čitavog niza poslova (obrada zemljišta, zastita useva čak i IZ aviona, brza žetva specijalizovanim mašinama), te uvođenje novih delatnosti kao što su industrijska dorada, prerada i skladištenje poljoprivrednih proizvoda. Zahvaljujući ovim lzvorima energije takođe je usavršen l ubrzan transport u svim segmentima modernog agrokompksa.

Pojava i razvoj novih delatnosti u sklopu agrokompleksa kao sinonima moderne agroprivrede - ovde se razvija fiitav niz delatnosti u vidu industrijskih grana kao što su: proizvodnja semenske robe, proizvodnja mineralnih đubriva i hemijskih sredstava za zaštitu bilja i stoke. Takođe se uvode industrijske metode u stočarsku proizvodnju. Tu su i specijalizovane prometne organizacije za snabdevanje stanovništva hranom, a primarne poljoprivrede, "vanpoljopri-vrednim" inputima. Svemu ovome treba dodati izgradnju infrastrukture i stvaranje specijalizovanih organizacija za transport poljoprivrednih proizvoda od kojih je još uvek većina lako kvarljiva.

Ovako tretirani faktori zelene revolucije upućuju na potrebu uvodenja novog termina — tzv, paketa zelene revolucije. Pod ovim pojmom se podrazumeva da visokorodne sorte ne mogu dati očekivane rezultate ukoliko se paralelno ne usvoji nova tehnologija koja podrazumeva klasiranje zemljišta, upotrebu mineralnih đubriva, zaštitnih sredstava i mehanizacije, korišćenje voda i novih izvora energije.

Ciljevi zelene revolucijeFenomen zelene revolucije se ne bi smeo posmatrati jednodimenzio-nalno, tj. isključivo kao era izvanrednog tehničko-tehnološkog progresa, U tom smislu, problematiku zelene revolucije treba razmatrati bar u dvc dimenzije, koje potom omogućavaju otkrivanje još čitavog niza njenih poddimenzija. Osnovne dimenzije se svode na sledeće:

(1) zelena revolucija kao osnova revolucionisanja transformacije tradicionalne poljoprivrede, koja je dovela do pojave određenog kompleksa nazvanog moderna poljoprivreda;

(2) zelena revolucija kao uzročnik čitavog niza pratećih pojava o kojima se danas razmišlja kao o ozbiljnim problemima daijeg razvoja ovako utemeljenog kompleksa modeme poljoprivrede.

Da bi se shvatio smisao prve ditnenzije, mora se poći od osnovnih uzročnika pojavc, vremena i područja u kojima se primenjuje zelena revolucija. Opšte je poznata činjenica da je tehnički progres, koji je donela inđustnjska revolucija, daleko sporije prodirao u oblast poijoprivrede. Istina, opšta poljoprivredna revolucija pokrenuta je u Engleskoj još u 16. vekii (pa i u drugitn evropskim zemljama), da bi bila nešto ubrzana u Engleskoj u toku 18. veka. Međutim, njeno rapidno ubrzanje javlja se tek u 20. veku. Neposredni uzrok revolucionisanja poljoprivrede leži u problemu zvanom ,,hrana-siromaštvo-populacija" koji, iako poznat od ranije, postaje alarmantan polovinom 20. veka, kada dolazi do prave eksplozije stanovništva. O tome svedoče podaci o kretanju broja stanovnika u svetu tokom 20. veka: 1930-tih 2 milijarde, 1960-tih 3 milijarde, 1970-tih preko 4 milijarde, 1980-tih 4,4 milijarde, 1990-tih 5,5 milijardi i krajem veka preko 6 milijardi.

Ovaj probiem zaokuplja pažnju istraživača počev još od Maltusa do naših dana. Postavljajući tzv. zakon o stanovništvu Maltus je tvrdio da će ljudska popuiacija koja teži eksponencijalnom povećanju (2, 4, 8, 16), prevazići mogućnosti sveta da proizvede dovoljno hrane koja teži da se povećava linearno (1, 2, 3, 4). Rešenje ovoga probletna on je video u ratovima, pojavama gladi i drugih prirodnih katastrofa, kao normalnim fenomenima koji dovode u ravnotežu rast populacije i proizvodnje hrane. Ovi Maltusovi teorijski pogledi, bez obzira na njihovu krajnje reakcionamu, naučno netačnu, neodrživu i iznad svega nehumanu suštinu, neprestano

su izazivali diskusije od 1789. godine, pa sve do danas. Međutim, pozitivna strana tih diskusija jeste isticanje dinamike razvoja u prvi plan, te otuda i indirektni izazov za revolucionisanje u proizvodnji hrane.

Pitanje modemizacije poljoprivrede, naročito od pete decenije našeg veka (kada je na pomolu najveća eksplozija stanovništva), postavlja se kao vcoma urgentno: povećati poljoprivrednu proizvodnju, odnosno revolucionisati sredstva ove proizvodnje, ili prihvatiti katastrofu koju čovečanstvu već odavno nagoveštava „gladna budućnost". Sesta decenija je sva u znaku uzbune zbog nagoveštene budućnosti. To je doba borbe za razvoj i istovremenog saznanja da ovaj ,,rat" neće biti kratak. Jaz između bogatih i siromašnih je ne samo velik, već se on stalno povećava.

Period između sredine šezdesetih i sredine sedamdesetih neki nazivaju „dekadom budenja" u odnosu na svetski problem zvani „hrana-siromaštvo-populacija".'1 Svet je pred dilemom: povećati poljoprivrednu proizvodnju ili se predati maituzijanstvu. Eksplozija stanovništva se sve više ubrzava, čemu posebno doprinosi činjenica da zemlje trećeg sveta, na dostignutom nivou medicinsko-zdravstvene zaštite, imaju „industrijsku stopu mortaliteta", a „poljoprivrednu stopu nataliteta" (Graf. 5.1).5 Ovakva kombinacija kretanja stope mortaliteta i nataliteta u zemljama "trećeg sveta", mcdutim, nije praćena odgovarajućim ekonomskim razvojem, naročito ne razvojem poljopnvredne proizvodnje. Otuda se ova situacija upravo i ispoljava kao izazov šezdesetib godina: do kraja veka utrostručiti poljoprivrcdnu proizvodnju ili pnhvatiti Maltusove hipoteze.

Razvoj nauke i sve veće korišćenje naučnih dostignuća u razvijenim zemljama omogućuje daleko širu primenu induslrijskih metoda i u poljoprivredi nerazvijenih zemalja, odnosno zemalja u razvoju. To postaje jedan opšti pokret. Tvorac ,,paketa" zelene revolucije, Norrnan Borlaug, dobija Nobelovu nagradu 1970. godine, upravo za rad iz oblasti visokorodnih sorti pšenice i pirinča.

Problemi zelene revolucijeKao što je istaknuto na početku razmatranja ove probiematike, zelena revolucija ima dve dimenzije. Kada je reč o njenoj drugoj dimenziji u daljoj analizi treba računati sa dokazanom hipotezom da je zelena revolucija (kao i većina brzih revolucija) stvorila ipak više dugoročnih problema nego što je dala kratkoročnih rešenja. Činjenica da jedna kultura može da da više proizvoda pomoću većeg prinosa po. jedinici i uz manji ljudski napor, sama po sebi se ističe kao primer ljudskog progresa. Sve do skoro bilo je malo razloga da se ovo dovodi u pitanje. Najznačajnije je bilo da poljoprivreda proizvodi dovoljno brane za domaće potrebe uz određene viškove za izvoz, čime se mogu opravdati podsticaji za tehnologiju koja se koristi u ovakvoj proizvodnji. Tako je svakovrsna propaganda, godinama upotrebljavana, uspela da zatvori svet u iluzije po kojima je jedini cilj poljoprivrede da proizvede hranu, dok je njena istorijska uloga - očuvanje produktivnosti zemljišta u cilju opstanka čovečanstva - bila skoro zaboravljena. Otuda se mora prihvatiti kao činjenica da je zeiena revolucija, suočena sa zahtevima da da brzo rešenje problema „hrana-siromaštvo-populacija" u modernoj agroprivredi, porcd izvanrednih dostignuća, kreirala istovremeno i dve velike skupine problema. Prva skupina se javlja na relaciji potreba za sve većom količinom hrane, a to je visina troškova proizvodnje. Druga skupina se odnosi na mnogovrsne limite i hazarde modeme agroprivrede.

Visina troškova - danas u svetu sve više prevladava definitivno ubeđenje da je vreme proizvodnje jevtine hrane ostalo daleko iza nas. U stvari, mogućnosti proizvodnje ogromnih količina hrane, koje bi zadovoljile rastuće potrebe ljudi, danas su vezane, pre svega, za velike troškove društva kao celine. I ne samo direktne troškove, već posebno one posredne, kao što su: pogoršanje kvaiiteta hrane, razaranje ruralne kulture i njenog okruženja,

porast negativnih posledica masovnog, i sve manje kontrolisanog, odliva stanovništva sa sela u gradove, sve češća pojava monopola u proizvodnji hrane i sl.

Limiti i hazardi moderne poljoprivrede - nekontrolisanom primenom modeme tehnologije u proizvodnji hrane zagađuje se čovekovo okruženje dok istovremeno rastu zdravstveni problemi koji se javljaju kao posledica upotrebe vestačkih đubriva i pesticida u biljnoj proizvodnji, kao i hemikalšja u stočarskoj proizvodnji. U savremenoj literaturi iz ove oblasti sve češće se nailazi na ozbiljne rasprave koje se bave dokazima da su već dostignute granice potencijalnog rasta prinosa po jedinici proizvodnje koji bi pokrio troškove tehnoloških inovacija, uz garanciju očuvanja čovekove okoSine i njegovog zdravlja. Ovakva zelena revolucija (za koju se sve glasnije tvrdi da je, u stvari, hemijska revolucija ponikla u Americi i presađena u zernlje trećeg sveta) nije oblikovana sa stanovišta čitavog niza etičkih komponenata. Pre svega, tu se misli na ekološku, zatim na socijalnu, pa i političku etiku.

Ekološki aspekt zelene revolucije - vezuje se za tvrdnju da najveći pobomici nove tehnologije u proizvodnji hrane, nisu poljoprivredni proizvodači i naučnici koji su, gledano u celini, svesni kompleksnosti problema jednog stabilnog svetskog sistema proizvodnje hrane. Najveći pobomici ove tehnologije očito su proizvođači hemikalija koji je vrednuju isključivo preko visine ostvarenog profita. Na samotn početku pojave nove tehnologije u poljoprivredi ona je cenjena, pre svega, zbog toga što je omogućavala milionima ljudi da napuste zemlju i sela u zamenu za „urbani raj", oslobođen od dugotrajnog i napornog rada u poljoprivredi. Tačno je da su sredstva ovakvog oslobađanja, kao što su hemikalije, mašinerija, monokultura i hibridne sorte semena, ublažile oskudice i težinu rada u oblasti proizvodnje hrane, ali je tačno i to da su istovremeno prouzrokovale mnoštvo ekonomskih i ekoloških problema.Preplićući se u uzajamnom intenzitetu stvaranja problema, negativne posledice zelene revolucije posebno ugrožavaju osnovne potencijale raspolo-živog obradivog zemljišta. Uz to, tokom postednjih Četrdesetak godina, ruralna sredina razvijenog sveta je iz temelja izmenjena: postala je potpuno zavisna od jedne jedme strategije proizvodnje hrane - hemijske strategije. U takvoj strategiji se ovaj svet poslednjih decenija suočava sa ogromnim naporima da je nastavi, između ostalog, i zbog pojave sve vidnijih nestašica fosiimh energetika i hemijskih sredstava na kojima je bazirana ova strategija.Nema sumnje da se danas među teže ekološke posledice zelene revolucije ubraja pogoršanje kvaliteta humusa, koji je osnovni indikator zdravog zemljišta. Ovo pogoršavanje je neposredna posledica tzv. zaćaranog kruga hemijske komponente u primeni zelene revolucije. Slikovito objašnjenje ove propratne pojavc zelene revolucije dao je Ričard Meril kroz prikaz stalno vrtećeg točka u koji je poljoprivreda gurnuta preko njene zavisnosti od upotrebe hemijskih hraniva. Uz ove posledice zelene revolucije javljaju se i drugi ekološki problemi. Najavljuje se i alarmantno povećanje koncentracije nitrata u podzemnim vodama nekih plodonosnih područja u svetu.

Jedna od težih, možda ironičnih posledica zelene revolucije, jesle činjenica da tehnologija, koju nudi ova revolucija, u cilju rešenja problema „hrana-siromaštvo-populacija", može dati upravo obrnute rezultate. Naime, danas je već poznata pojava pogoršanja kvaliteta ishrane koja se javlja kao posledica smanjenja proteina u nekim proizvodima novih sorti (naročšto kod žita kao finansijski najrentabilnijih). Takođe se smanjuje proizvodnja proteina preko upotrebe hemijskih hraniva na pirinčanim poljima, koja su istovremeno i ribnjaci iz kojih je riba, posle upotrebe ovih hemijskih sredstava, neupotrebljiva za ljudsku ishranu.Smanjenjem proizvodnje legutninoza (za račun rentabilnijih žita) u mriogim delovima sveta, smanjuju sc ne satno količine proteina u ishrani vegetarijanaca (kojih je najviše u zemljama trećeg sveta), već i aminokiseline znaČajne za reprodukciju Ijudskih bića, a koju ne sadrže žita već upravo određene vrste leguminoza. Sve to zajedno onemogućava veće zaokrete u planiranju porodice - pošto pogoršana struktura ishrane ne garantuje održanje života novorođenih, radi čega se većina odlučuje na rađanje onog broja dece koji bi im, po njihovoj proceni, mogao obezbediti naslednike. Tako zelena revolucija proizvodi obrnuto dejstvo od željenog u pogledu regulisanja stope rasta popuJacije u nerazvijenijim zemljama.

Na kraju ovih razmatranja ekoloških posledica zelene revolucije treba navesti i činjenicu da revolucija u proizvodnji žita (pa 1 drugih kultura) ima i svoju „ahilovu petu". To su česte pojave biljnih bolesti epidemioloških razmera u fazi kada se zamenjuju tradicionalne sorte (već otporne prema takvim bolestima) novim sortama koje nudi zelena revolucija. Naravno, to može da dovede do neizmerljivih gubitaka genetskih raznovrsnosti. Jedini način da se prevaziđe ovaj problem su dalja istraživanja na polju ukrštanja tradicionalnih i novih (visokoprinosnih) sorti, sve do iznalaženja sorte optimalno prilagođene.

Vrteška zavisnosti moderne poljoprivrede od hemijske strategije i negativne ekološkc posledice. Usled sve veće proizvodne orijentacije na monokulturu na određenim površinama, koju omogučuje upotreba velikih količina hemijskih sredstava, opada kvalitet zemljišta; to, sa svoje strane, prouzrokuje veću osetljivost useva na napade šietočina i biljnih bolesti; ovo, opet zahteva upotrebu jos večih količina pesticida i fungicida kako bi se odriao određeni nivo proizvodnje... I tako, opet u krug. (Adaptirano iz članka "Toward a Self-suslaining Agriculture, print. in Richard Merrill, Radical Agricuhure, Op.cit. p. 303.)U smislu svojevrsnog zaključka ovih razmatranja o nedostatku ekološke etike u korišćenju rezultata zelene revolucije, treba podsetiti na upozorenje čitavog tima svetskih ekologa (koji su na pnmeru tako duga konšćenog DDT pesticida, došli do saznanja da se njegovo štetno dejstvo ispoljava na ljudima I životinjama čak 25 godina posle primene) planerima koji predviđaju da će se upotreba pesticida, u zemljama „trećeg sveta", do kraja 20. veka povećati za čitavih 600%.7 Imajući to na umu može se postaviti pitanje: neće li nacije u razvoju, kao korisnici nekontrolisanog eksperimenta, već do kraja ovoga veka, imati razloga da zažale zbog „blagoslovene" tehnologije u proizvodnji hrane.Iz svega ovoga jasno proizilazi da konvencionalna poljoprivreda, koja se žestoko bori da razbije sumnje u rezultate jednostrano postavljene vizijc zelene revolucije, ekološki nije razborita, bez obzira kako ta vizija izgledala produkti\Tia, efikasna i ekonomski opravdana. Imajući na umu razmatrane ekološke probleme, koji se javljaju kao posledica hemijske revolucije u obksti proizvodnje hrane, mnogi istraživači (možda previše pesimistički nastrojeni) blisku budućnost sveta porede sa potapanjem Titanika: razlika je samo u tome što se ovoga puta radi o nekohko milijardi putnika.Društveno-ekonomski aspekt zelene revolucije se dovođi u vezu sa određenim situacijama koje su joj prethodile. Kao što je već spomenuto, proces modernizacije poljoprivreda započeo je davno pre naših dana.Međutim, ni tada, kao ni danas, svi revolucionami izumi nisu imali samo željeno pozitivno dejstvo. Na pr. najveće koristi od "čarobnih plodova" (krompiraj, koji su davaii daleko veći prinos po jedinici površine nego žita, pripada!e su lendlordovima ali ne i siromašnim zakupcima u Irskoj. Veoma su slične posledice moderae zelene revolucije u zemljama „trećeg sveta". Na primer, u nizu azijskih zemalja krupni kapitalistički posedi, pomoću mehanizacije, redukuju potrebe za radnom snagom i za 50%. Oslobođeni seljaci, odnosno poljoprivredni radnici, odlaze u gradove u nadi đa će naći zaposlenje u ostalim segmentima agrobiznisa - na primer u fabrici za proizvodnju traktora, mineralnih đubriva, pesticida i sl. Ali obično takvo zaposlenje nađe samo manji broj od ove armije „oslobođenih". Većina završi na „šalterima" za beskonačno čekanje posla. Čak i ako bi se zanemario ovaj problem pojave nezaposlenosti (opravdavajući ga ciljem povećanja proizvodnje) ostaje činjenica da je „paket" faktora moderae poljoprivrede veoma skup. Stoga se on i primenjuje samo na manjem delu obradivih površina u svetu. Još su Inke, pa i ostali drevni narodi, vršili selekciju najboljeg roda za seme; ull, veku u Kini su uspeli da skrate vegetacioni period u proizvodnji pirinča od 180 na 100 dana, a potom na 30-40 dana; u Irskoj je uvedena visokorodna sorta krompirajoš 1588. godtne, (doneo gaje Voiter Raili /Walter Raleigh/, koji se smatra Borlaug-om svoga vremena).

Od tradicionalne do moderne poljoprivrede svakog posla profit, činjenica je da se hrana proizvodi prevashodno za tržište, pa tek onda za potrebe egzistencije ljudi. Otuda se ovde i dovodi u pitanje postavka da zelena revolucija, u ovakvim uslovima njenog praktikovanja, može da eliminiše problem gladi na planeti Zemlji. Sve ovo navodi na zaključak da je zelena revolucija, posmatrana sa društveno-ekonomskog stanovišta, u neparitetnim uslovima formiranja cena na relaciji input-output, prednost koja je nedostižna većini poljoprivrednika naše planete.

Političko-klasni aspekt zelene revolucije se može vezati za prethodna izlaganja iz kojih proizilazi da zelena revolucija deluje krajnje obećavajuće samo bogatijim slojevima društva: pre svega veleposednicima, a zatim segmentu „novih farmera" (penzionisani oficiri, činovnici, lekari, advokati i poslovni ljudi svih profesija) koji se javlja u zemljama u razvoju, Najveći beneficijenti zelene revolucije svakako su velike multinacionalne korporacije, koje se pojavljuju kao snabdevači moderne poljoprivrede „industrijskim inputima".

Tokom šezdesetih godma Borlaug je, sa svojim saradnicima iz Centra za poljoprivredna istraživanja Rockefeller-ove i Ford-ove fondacije, usavršio „paket" zelene revolucije koji znači siedeće: nove sorte semena mogu da prevazidu tradicionalne samo ako se njihova upotreba kombinuje u optimalnim odnosima sa upotrebom mineralnih đubnva i ostahh inputa, kao što su mehanizovana obrada i korišćenje vode. Kao takav, „paket" je prodat većini zemalja u razvoju, i to najčeŠće po relativno niskoj ceni, uz relativno povoljne kreditne uslove. Na osnovu njega, u većini zemalja sveta kreirana je „poljoprivredna industrija", i ne sluteći tada kako će ona biti trajno zavisna od proizvodnje vanpoljoprivrednih inputa. Otuda i proizilazi tvrdnja da je zeiena revolucija najviše dobra doneta petrohemijskoj industriji razvijenog sveta, koja je fantastičnom brzinom širila svoju mrežu agroservis centara." Na taj način je zelena revolucija učinila svet u razvoju još više zavisnim od razvijenih, ne samo ekonomski, već i politički, daleko više nego što se to može sagledati preko direktnog korišćenja novih faktora proizvodnje u modernoj agroprivredi, koja bi se uslovno mogla nazvati agrokompleksom naše planete. Imajući ovo u vidu, vredno je navesti defmiciju zelene revolucije, koju je, kao moto jednog svog članka, Perelman pozajmio od Harry Cieavr-a, a koja glasi: „Obično se smatra da je zelena revolucija ono što se danas preduzima za ubrzani rast poljoprivredne proizvodnje u zemljama trećeg sveta, i to onaj rast koji je kombinacija novog semena - uglavnom pšenice i pirinča - uz korišćenje velikih količina mineralnih đubriva i odgovarajućeg načina upotrebe vode preko irigacionih sistema. Medutim, zelena revolucija je daleko više od razvoja jedne biljke i genetike. Ona je utkana u osnove američke spoljne politike, ispoljavajući se tako kao integralm deo njenih posleratnih nastojanja da socijalne revolucije drži u određenim granicama koje bi svet profita činile bezbednim".

Nove tehnologijeTEHNOLOGIJA KLJUČ ZA PROIZVODNJU VEĆE KOLIČINE HRANE

Zelena revolucija je dobar primer kako tehnološki napredak može dramatično da utiče na ekonomski razvoj u ovom slučaju proizvodnju hrane. Druge tehnološke inovacije pomažu u poboljšanju poljoprivredne proizvodnje od pružanja većih mogućnosti farmerima u Indiji do medjunarodnih nastojanja da se uzgoje vrste hrane ojačane hranljivim vitaminima. Poljoprivrednici u severnoj indijskoj državi Utar Pradeš su svojevremeno su morali da prodaju pšenicu i druge useve lokalnim preprodavcima. Medjutim, oni sada, zahvaljujući internetu, mogu da dobiju veće cene za svoje useve. U selu Hatras, poljoprivrednici mogu da odu na lokalni interenet kiosk gde imaju pristup mreži koju je uspostavila indijska duvanska kompanija. Na mreži poznatoj kao e-Choupal oni mogu da provere cene i prodaju svoje proizvode na internetu. Radž Kumar Šarma je koordinator centra u Hatrasu. Beneficije e-Choupala su da mi dobijamo informacije o cenama ovde u selu. Tu nam takodje stižu i izveštaji o vremenskim prilikama, te unapred saznamo o temperaturnim promenama i kišama kako bi primenili pesticide u pravom trenutku, kaže on.

Hatras je jedno do više od šest hiljada sela povezanih u sistemu e-Choupal. Uzgajivači pirinča su značajno povećali svoju proizvodnju zahvaljujući takozvanoj zelenoj revoluciji tokom poslednjih 40 godina kada su naučnici počeli da uzgajaju vrste pirinča koje daju visoki prinos. Mark Rozengrant je saradnik vašingtonskog Medjunarodnog instituta za istraživanje politike hrane.

Zelena revolucija je imala izuzetno pozitivan efekat na veliko povećanje proizvodnje pirinča u Aziji i, donekle, u Latinskoj Americi, a dovela je i do značajnog porasta prihoda farmera i doprinela brzom smanjivanju siromaštva i nebezbednih uslova u snabdevanju hranom, kaže Rozengrant.Jedno od polja istraživanja je razvoj bioojačanih useva odnosno vrsta koje se uzgajaju sa povećanim mineralnim i vitaminskim sadržajem, kako bi se smanjila slaba uhranjenost.Vrste pirinča sa visokim koncentracijama gvoždja i cinka razvijaju se u Medjunarodnom istraživačkom institutu na Filipinima.Koren useva kasave ojačan je beta karotinom u Tropskom poljoprivredno istraživačkom centru u Kaliju u Kolumbiji. Cilj tog medjunarodnog istraživačkog nastojanja, organizovan pod pokroviteljstvom koalicije Žetva plus, je da se poboljša hranljivi kvalitet osnovnih vrsta hrane. Boni Meklaferti je koordinator za komunikacije Žetve plus.Mi nastojimo da ugradimo hranljive sastojke direktno u osnovne vrste hrane. Siromašni u zemljama u razvoju nemaju uvek pristup komercijalno ojačanim tipovima hrane ili hranljivim dopunama, koje se često distribuiraju putem državnog zdravstvenog sistema. Stoga ovaj pristup dopunjuje te druge intervencije u cilju veće uhranjenosti, kaže Meklaferti.Sve veće cene hrane i nestašice žitarica koje uzrokuju nemire širom sveta stvorile su hitnu potrebu za uzgajanjem većih količina hrane. Protivljenje genetički modifikovanim usevima koji sadrže gene drugih organizama ne dovodi više do tako velikog broja protesta kao u prošlosti.Stručnjaci navode da će oslanjanje na te vrste useva verovatno rasti, dok raste potreba za usevima otpornim na efekte klimatskih promena. Da čujemo šta kaže Mark Rosengrant, iz Medjunarodnog instituta za istraživanje politike vezane za hranu ovde u Vašingtonu:Deo toga će se obavljati putem konvencionalnog uzgajanja biljaka, ali ubuduće ćemo takodje morati sve više da se oslanjamo na genetsku modifikaciju ili transgenetiku da bi prilagodili te vrste teškim sredinama, kaže on.Stoga će tehnološke inovacije još uvek biti ključ za proizvodnju hrane kao u slučaju hidrofonih eksperimenata na Tajlandu, gde se usevi uzgajaju u vodi, bez zemlje. Novi i bolji načini za uzgajanje useva će uvek biti potrebni kako bi se izašlo u susret potrebama za hranom širom sveta.

Nove tehnologije u pčelarstvu - Modul za prikupljanje podataka

Očitavanjem RFID nalepnica ili bar koda sa košnice dobićete na displeju informacije o poslednja četiri pregleda i tačno znati šta se događalo u njoj, šta je zatečeno i šta je urađeno. S ovim informacijama pčelar može da odluči da li je trenutak za otvaranje košnice ili ne.

Uobičajeno je da se već kod prvih koraka u pčelarstvu nailazi na upozorenje iskusnijih o tome da, ma koliko malo košnica imali, ne smemo se oslanjati na krhko pamćenje, već da je neophodno voditi dnevnik. Tako su osmišljeni mnogi fomulari koji dobro funkcionišu i zaista je bez tih zabeležaka teško raditi, makar i sa nekoliko košnica, a posebno sa većim brojem. Međutim, kao što mobilna telefonija lagano potiskuje fiksnu, sasvim je uobičajeno da na svakom mestu vidimo njene korisnike od uzrasta kada nauče brojeve pa sve dok ih u poznim godinama vid i slih služe, tako je i u ovu oblast zakoračila moderna elektronika. Nedavno je argentinski „Apitrack“ prikazao veoma zanimljiv elektronski modul namanjen pčelarima. Nije reč o nekoj vrhunskoj elektronici i izvesno je da bi se i kod nas sličan lako mogao proizvoditi, pa eto ideje zainteresovanim. O čemu je reč?

Do sada smo navikli da na terenu prikupljene podatke beležimo pomoću klasičnih formi zapisivanja olovkom u svesci ili listi. Često je to nepraktično zbog neugodnosti za pisanje po vetru ili neravnoj podlozi ili olovke koje otkažu poslušnost ili ... Sve to na stranu, ali poslednjih desetak godina retki duhom mladi pčelari počeli su da sve te podatke prenose i u računare. Znači, nakon pregleda potrebno je naći vremena za još jedan obiman posao, prenošenje svih podataka u računar ručnim upisivanjem.

Ovaj modul rešava sve te probleme. Neophodno je pre svega svaku košnicu označiti nalepnicom sa OPP barkodom ili putem RFID oznake, dajući svakoj košnici jedinstvenu identifikaciju. Nakon toga može se koristiti modul. Očitavanjem RFID nalepnica ili bar koda sa košnice dobićete na displeju informacije o poslednja četiri pregleda i tačno znati šta se događalo u njoj, šta je zatečeno i šta je urađeno. S ovim informacijama pčelar možete da odluči da li je trenutak za otvaranje košnice ili ne. Takođe mu daje sve podatke o tome šta bi mogao da očekuje unutra, na osnovu prethodne posete. Moguće je beleženje podataka za svaku košnicu ponaosob ili za kompletan pčelinjak.

Ovo su neke od opcija menija koje se mogu evidentirati:

Matica: detaljne informacije o rasi, boji (godina) i opis, veličina, izvođenje, zamena i slično,

Položaj: neprekinuto seje ili ne, stanje,

Medišta: informacije o stanju: zreli med, vosak, polen i drugo,

Plodište: detaljne informacije o stanju legla, saća, hrane i drugo,

Agresivnost: stepen agresivnosti,

Brojno stanje: brojno stanje pčela, broj posednutih ulica, okvirna procena,

Hrana: količina hrane, meda i polena, slobodnog prostora,

Paša: može da se zabeleži prevladavajuća paša, aktuelni unos na tom području,

Zdravstveno stanje: beleženje uočenih pčelinjih bolesti, primena lekova i datum isteka njihovog dejstva. Takođe se može uneti broj varoa.

Unos: može se upisati broj medišnih nastavaka ili okvira, a i stanje vage,

Alarmi: alarmni sistem je dostupan kao pomoć pčelaru obaveštavajući ga na neke kritične količine, a takođe je i pomoć neiskusnim pčelarima, početnicima,

Smena matica: upozorava kada se približava kraj produktivnog ciklusa matice i kada je treba smeniti,

Revizija: ova opcija omogućava da se proveri status bilo košnice / pčelinjaka po svim kontrolnim parametrima – količinama i drugo.

Sam uređaj ima veliki broj opcija, ali vredno je pomenuti da se jednostavnim klikom može registrovati kretanje košnice iz jednog pčelinjaka na drugi, pomoću opcije „tretman“ može se zabeležiti primena bilo kojeg preparata na pčelinjaku ili u košnici. Količinu podataka koji će biti obuhvaćeni je odluka pčelara; neki podaci mogu biti preskočeni, ako smatra da nisu od značaja. Kada se završi obilazak pčelinjaka bežičnim putem prenose se sve informacije u računar. Uz modul dobija se i punjiva baterija, ali isto tako prihvata i obične AA baterije.

Nove tehnologije u proizvodnji krastavca kornišona

Krastavac daje veoma dobre rezultate pri setvi na tamnoj foliji. Pored već navedenog, folija osigurava veću temperaturu zemljišta što sve ukupno povećava prinos za 30%, odnosno 80-100% ako se zaliva sistemom kap po kap. Nastiranje zemljišta folijom i setva krastavca izvode se mehanizovano. Biljke krastavca zasejanog u dvostrukim redovima su više izložene suncu, plodovi prispevaju ranije i uniformniji su u odnosu na kućišnu setvu u jednom redu što rezultira višim prinosom.

Proizvodnju krastavca kornišona u nas karakterišu nezadovoljavajući prinosi u odnosu na agroekološke uslove područja u kojima se ovo povrće gaji. A troškovi proizvodnje, koji su zbog delikatne zaštite, skupog hibridnog semena i ručne berbe veoma skupi, nameću potrebu ostvarivanja visokih prinosa. Dominantni način proizvodnje krastavca u nas je direktna setva, sa sporadničnim pokušajima primene nekih specijalnih agrotehničkih mera, kao što je nastiranje zemljišta malč papirom i polietilenskom folijom (plastičnim filmom) ili vertikalni uzgoj uz odgovarajuću konstrukciju. Proizvodnja krastavca iz rasada i praktično se ne primenjuje u praksi, a široko se koristi za salatne stakleničke sorte.

Nastiranje zemljišta (malčovanje)

Nastiranje kao agrotehnička mera u nas se češće upotrebljava pri proizvodnji jagoda, bostana ali u zadnje vreme i u proizvodnji paprike, paradajza, krastavaca, kornišona... Nastiranjem zemljišta se postiže lakša berba, plodovi su čistiji, isključuje se potreba za okopavanjem u redu a zemljište bolje čuva prikupljenu vlagu. Nastiranjem se, takođe, izbegava upotreba herbicida i time dobija zdravstveno bezbednija hrana. Krastavac daje veoma dobre rezultate pri setvi na tamnoj foliji. Pored već navedenog, folija osigurava veću temperaturu zemljišta što sve ukupno povećava prinos za 30%, odnosno 80-100% ako se zaliva sistemom kap po kap. Nastiranje zemljišta folijom i setva krastavca izvode se mehanizovano. Biljke krastavca zasejanog u dvostrukim redovima su više izložene suncu, plodovi prispevaju ranije i uniformniji su u odnosu na kućišnu setvu u jednom redu što rezultira višim prinosom. Horizontalni uzgoj je tradicionalan i u njivskim uslovima. Ne traži velika ulaganja i mogućuje primenu plodoreda, što je nedostatak vertikalnog uzgoja krastavca. Vertikalni uzgoj krastavca kornišona na otvorenom polju u našoj zemlji nije široko zastupljen, iako su neki proizvođači prihvatili ovaj način gajenja još pre desetak godina. Ovaj način gajenja propraćen je naučno-istraživačkim ogledima Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Postoje različiti oblici špalirnog načina gajenja krastavca, ali se u suštini razlikuju dva osnovna: američki i holandski.

a) Pri američkom načinu gajenja noseći stubovi postavljaju se na svaka četiri metra. Gornja žica razapinje se na 1,5 do 1,8 metara, a donja na 15 do 20 santimetara. Vertikalne žice pričvršćuju se na svakih 20 do 25 santimetara za gornju i donju žicu. Vređe se usmeravaju nagore duž žice. Kada dostignu gornju žicu, vezuju se i usmeravaju nadole po žičanoj strukturi. Kod vertikalnog uzgoja cilj je da se dobiju biljke s povoljnim odnosom biljne mase i plodova. To može da se postigne uklanjanjem prve tri bočne grane. Sledeće tri bočne grane ostavljaju se na tri-četiri lista.

b) Prema holandskoj tehnologiji konstrukcija treba da je visine 1,8 do 2,0 metra. Postavlja se samo gornja žica, a o nju vezuju kanapi po kojima se vode biljke. Bočni izdanci iznad zemlje do visine 30 santimetara se uklanjaju. Kada biljke dosegnu vrh konstrukcije, veđu se i vode 30 do 40 santimetara vodoravno, a posle se ostavljaju u slobodnom padu. Na taj način se povećava prinos. Dosadašnji rezultati primene ovog načina proizvodnje ukazuju na mnogobrojne pogodnosti (mr Stupavski), ali i na potrebu prethodnog ispitivanja u svakom agroekološkom području, odnosno provere pre uvođenja u široku proizvodnu praksu. Kao potpora biljkama koristi se kanap, kolčevi a u zadnje vreme sve više i mreža. Iznad špalira postavlja se mreža za zasenčavanje kako bi zaštitila biljke od visokih temperatura.

Iz sveta

U Rumuniji je u ogledima ustanovljeno da je krastavac iz direktne setve, gajen uz potporu, uz zakidanje bočnih izdanaka do 30 santimetara, a ostalih na dva lista i ploda, u sklopu od 28.000 biljaka po hektaru, dao najveće prinose. Gajenje uz potporu u nekim slučajevima udvostručava prinos u odnosu na gajenje bez potpore, a ujedno se značajno smanjuje trulež plodova, utvrdili su američki stručnjaci. Baveći se ovom problematikom ustanovili su i da se na na krastavcu gajenom uz potporu formira više čenskih cvetova u odnosu na krastavac gajen na zemlji.

Nove tehnologije u proizvodnji paprike

Proizvodnja paprike obavlja se pikiranim (u kontejnere, saksije) rasadom. U zavisnosti od zahteva trzista i mogucnosti zagrevanja odredjuje se vreme proizvodnje.

Za rano prolecnu proizvodnju u zasticenom prostoru paprika se seje od pocetka decembra do polovine januara.Pikira se u fazi kotiledona, a sadi od polovine marta do pocetka aprila. Rasad se sadi u starosti 65-70 dana za rano prolecnu i 45-50 dana za jesenju proizvodnju (setva krajem maja, sadnja polovinom jula).

Nove tehnologije gajenja paprike podrazumevaju iskljucivo kontejnerski sistem proizvodnje rasada, sa pikiranjem u kontejnere, (103 otvora) i saksije precnika 7 do 9 cm, ili bez pikiranja (speedling system) u kontejnere sa 84 otvora. Sedam do deset dana pred rasadjivanje obavlja se kaljenje rasada na

10-15° C, kako bi se biljke lakse adaptirale na uslove sredine i izbeglo uvenuce i ozegotine.Rasadjuje se kada je temperatura zemljista oko 20 °C jer u hladnijem zemljistu paprika zaostaje u porastu. U konvencionalnim tehnologijama paprika se sadi u dvoredne i vise redne pantljike. Razmak redova je 35-40 cm (gusci sklop je za slabobujne sorte). Za izuzetno ranu proizvodnju sadnja moze biti vrlo gusta, od 5 do 10 biljaka/m?. Tada biljka ranije formira plodove, ima ih znatno manje po biljci, ali ne i po jedinici povrsine, sto je sa finansijskog gledista veoma znacajno, zbog visoke cene same paprike.

BIODIZEL

Zbog ogranicenih rezervi tecnih fosilnih goriva, koja se koriste za rad savremenih pogonskih masina, povecanja njihove cene na svetskom trzistu I problema sa zagadjenjem zivotne sredine koje stvara njihova upotreba, intezivno se radi na njihovoj zameni drugim energentima. Alternativna goriva moraju biti tehnicki podesna, ekonomski konkurentna, prihvatljiva sa strane zastite zivotne sredine I lako dostupna. Od alternativnih goriva najvise obecavaju tzv. Biogoriva, odnosno goriva dobijena iz bioobnovljivih sirovina. Jedno od takvih goriva je biodizel koji predstavlja smesu alkil estara masnih kiselina. Biodizel se dobija hemijskom modifikacijom biljnih ulja I zivotinjskih masti, odnosno reakcijom transesterifikacije kojom se glicerol najcesce zamenjuje metanolom. Pored netoksicnosti I razgradivosti, prednosti biodizela su potpunije sagorevanje zbog prisustva kiseonika u strukturi I manja emisija stetnih gasova u zivotnu sredinu u poredjenju sa gorivima mineralnog porekla. Prema standardima Evropske Unije za alternativna dizel goriva minimum prihvatljive cistoce estara masnih kiselina kao trznog biodizela je 96,5%.Biodizel je komercijalni naziv za proizvod koji se dobija alkoholizom biljnih ulja. Po hemijskom sastavu, biodizel je smesa estara visih masnih kiselina I alkohola kratkog ugljovodonicnog lanca, najcesce metanola. U motorima sa unutrasnji sagorevanjem, biodizel se primenjuje kao cist ili u smesi sa konvencionalnim dizel gorivom, pri svim odnosima. Posebna pogodnost je sto prelazak sa konvencionalnog goriva na cist biodizel, osim podesavanja sistema za ubrizgavanje goriva, ne zahteva druge obimnije tehnicke intervencije na motoru.

Prednosti biodizel goriva u odnosu na dizelTehnički aspekti:Obezbeđuje bolje paljenje i mazivost motora što znači veću efikasnost i trajnostBezbednije za čuvanje i rukovanje: tačka paljenja oko 150 °C – fosilnog dizela oko 70 °CNe zahteva prepravke na motorimaNije potrebno menjati transportne i skladišne sisteme radi korišćenja biodizelaEkološki aspekti:Smanjena emisija gasova staklene bašte, čestica i aromata: CO2, CO, SO2, NO2, čađ, benzol, toluol,Netoksičan,Bio-degradabilanEnergetski aspekti:Osnovne sirovine obnovljive i korišćenje već iskorišćenih jestivih ulja i mastiUmanjuje potrebe za uvozom nafte i rizik u snabdevanjuEkonomski aspekti:Na makroekonomskom nivou, razvoj proizvodnje biodizela utiče na sledeće indikatore:ZaposlenostPovećanje industrijske proizvodnjeDodatno prelivanje sredstava ka poljoprivrediDoprinos ekonomskom razvoju ruralnih sredinaPovećanje deviznih rezerviSmanjenje zavisnosti energetskih parametara od spoljnih faktora.Biodizel kako ima prednosti tako ima I mane a to su da zbog nize vrednosti pH od obicnog dizel goriva, biodizel steti nekim plasticnim I gumenim delovima automobile koji nisu sertifikovani za upotrbu biodizela. Kod njih se vremenom rastvaraju gumene cevi, on dospeva u ulje I zahteva krace intervale promene ulja.

Dodatak :

ČIME ZAMENITI POLIETILENSKE „TREGERICE”?

STALNI pratilac naše potrošačke svakodnevice, plastična kesa u kojoj iz prodavnice donosimo

„hleb i mleko”, odavno je postala simbol vremena. A i svega prolaznog, slabog, ružnog, a opet,

žilavog, neuništivog. Zamenila je zembilj, ceger, kotaricu... S obzirom da najlon kese takoreći

trajno zagađuju životnu sredinu, Vlada Srbije najavila je borbu za njihovo „istrebljenje” -

postepenu zamenu plastičnih (polietilenskih i polipropilenskih) vreća ekološki i ekonomski

prihvatljivijim. Kao normativni okvir, napravljen je Pravilnik koji bi trebalo da omogući širu

primenu biorazgradivih kesa i druge ambalaže. Trgovci i proizvođači biće suočeni sa ozbiljnim

povećanjem troškova ako se odluče da i dalje upotrebljavaju obične kese čiji se vek razgradnje

procenjuje na 300 do hiljadu godina.

Istovremeno, ozbiljan novac – 13 miliona dinara – dat je za opremanje laboratorije na

Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu gde će biti rađene analize kojima će biti utvrđivano da li

je materijal od kog su kese izrađene biorazgradiv, ili nije.

Dnevno se u Srbiji nepovrtatno potroši sedam miliona plastičnih kesa – po jedna u proseku na svakog stanovnika. Godišnje, to je milijarda kesa, čiji je prosečni „radni vek” 20 minuta. Svaki od nas godišnje kroz ruke prometne najmanje 120 kesa... Deponije sa većom količinom ovih kesa sprečavaju propuštanje vode, što izaziva negativne promene u sastavu podzemnih voda. Sagorevanjem plastike nastaju štetni produkti, a pepeo od spaljene plastike je otrovan i zagađuje zemljište i podzemne vode. A plastične vreće postale su već učestali uljez u lancu ishrane životinja na kopnu i u morima. Procenjuje se da u svetu već ima oko 500 milijardi ovakvih kesa, najvećim delom u morima i rekama. Momenat kada će Evropska unija zabraniti upotrebu plastičnih kesa, nije daleko. Jedan od razloga je i taj što je glavna sirovina za njih – sve skuplja nafta, a pored sintetskih polimera, koji su glavni proizvod, pojavljuju se i problematiče hemikalije i ugljen dioksid kao nimalo naivni nusprodukti. Stepen reciklaže ovih kesa je samo dva odsto! Suzbijanje upotrebe plastičnih kesa, može se postići osmišljenim kombinovanjem više mera.

Činjenice o plastičnim kesama:

1.Dnevno se u Srbiji nepovratno potroši oko 7 miliona plastičnih kesa.

2.Prosečno vreme upotrebe jedne plastične kese je oko 20 minuta.

3.Procenjuje se da svaki stanovnik Srbije iskoristi najmanje 150 plastičnih kesa tokom jedne godine.

4.Najtanja plastična kesa se u prirodi razlaže 400 godina, a one od sa većom debljinom najmanje 1000 godina !!!

5.Ako nosimo sa sobom platnenu torbu, mozemo uštedeti najmanje 6 kesa nedeljno - to je 24 kese mesečno - 288 kesa godišnje - 22.126 kesa tokom prosečnog životnog veka.

6.Potrošači nisu dovoljno informisani o ambalaži I uticaju ambalaže na okolinu.

7.Površina odbačenih plastičnih kesa od plastike može da pokrije površinu od ukupno tri Srbije za samo jednu godinu.

8.Kada dospeju u more, plastične kese se cepaju u mikrospopski sitne fragmente koji ulaze u lanac ishrane životinja.

9.Za proizvodnju jednog kilograma polietilena, u atmosferu se otpusti najmanje dva kilograma ugljen dioksida.

10.Zbog svojih termičkih karakteristika, unutrašnja klima plastične kese je idealan prenosioc bakterija i zaraznih virusa.

11.Obojene plastične kese sadrže daleko više teških metala i kancerogenih toksina od bezbojnih.

12.Procena je da je ukupan broj plastičnih kesa na planeti najmanje 500 biliona i većina pliva u okeanu morima I rekama.

13.Plastična kesa ima izuzetno malu masu i u stanju je da putuje i nekoliko hiljada kilometara, nošena vetrom ili vodenim tokom.

14.U svetu se uspešno reciklira manje od 2% plastičnih kesa, a većina tog otpada završi u prirodi.

15.U Srbiji se godišnje milijarda plastičnih kesa i taj broj neprestano raste.

16.Pepeo koji zaostaje od spaljene plastične mase je otrovan i zagađuje zemlju i podzemne vode.

17.Deponije sa sadržajem plastičnih kesa sprečavaju propuštanje vode kroz zemlju što izaziva promene u podzemnim vodama.

18.U kontaktu sa toplotom plastična kese ispušta otrovne materije koje potom lako dospevaju u organizam čoveka.

19.U telima uginulih životinja na kopnu i moru nalaze se tragovi plastičnih kesa koje su uljez u lancu ishrane.

20.EU će uvesti potpunu zabranu plastičnih kesa na svojoj teritoriji.

21.Smanjenjem količine plastičnih kesa smanjuje se i potreba za uvozom nafte.

22.Cena sirovine za proizvodnju plastičnih kesa je u stalnom porastu sa cenom barela nafte u svetu.

23.Procenjuje se da samo jedan stanovnik Zrenjanina prosečno iskoristi 200 plastičnih kesa tokom jedne godine.

I zato Zelena RevolucijaPriključi se – Isključi plastiku