Уводна ријеч

Велики центри моћи преко медија, нарочито електронских, обликују мишљење једног народа, утичу на његову свијест, жеље, на комплетан живот. Преко уредника информативних емисија утичу на поступке политичара-марионета. Свијет функционише на Гебелсовим принципима. Човјек је „биће масе“. Ријетко сам просуђује. Најчешће се ослања на суд медија. Свакодневно слушамо приче о „Злим Србима“, о „Агресији на БиХ“ о „Путу ка ЕУ као једином могућем“, о „Глобалном загријавању“, о „Новом свјетском поретку“... Завирите у своју главу! Постали сте дио те приче?

1

ПМС

Како се постаје националиста

Почетак осамдесетих. Социјализам. Лијепо нам је. Волимо једни друге. У мом разреду по десетак Срба, Хрвата и Муслимана. Сви смо добро и не размишљамо о нацијама. Живимо у истом граду, дружимо се, забављамо. Срећна времана! Љубав, срећа, дјечја раздраганост. Нације, ствар прошлости. Сви смо ми Југословени! Средина осамдесетих. Студентски дани. Тузла. Све исто. Волимо се. Волим све око себе! Читам историјске књиге. Јасеновац, злочини... Ма, пусти сада то! Неће се поновити такве ствари. Никад.

-Столе, хоћеш ли ти икада наћи неку Српкињу?-Шта ће ми? Не знам ја са њима! Волим Муслиманке, на њих сам се навикао.

1987. Имам дјевојку. Зове се Нермина. Волимо се. Обара поглед. Одлазим. `88. Надира. Љубав до бола! Кријемо се. Не иде. `89. Нихада. Плаче. Кида се све у њој. И у мени. Једна за другом репризе.

2

1990. Ивана из Вуковара. Хрватица. Супер! ... Ускоро се и она мијења. Почиње да пјевуши „Устани Бане...“ Зар Ивана? Шок. Иде веза, али слабо. Мијењам ли се то и ја? Промоције странака. СДА - демократија. Лудило! „У име Алаха милостивог и самилосног, грађани БиХ свих националности, уједините се против великосрпске агресије!“. Да, ујединићемо се у име Алаха! Да, да... Вјероватно ћу се и ја ујединити ! Моји другови из дјетињства су у еуфорији „Повратак Турске!“ Не могу да схватим шта се дешава. Јесу ли они нормални?! Ово је 1990! Ко је овдје луд? Очи им цакле, већина је „под хипнозом“. Како да пуцнем прстима? Како да их вратим у стварност? Ово је лудило! Опште!

-Трпимо ми ово ваше 50 година! - вичу као по команди.

Ја сам мислио да је то било свих нас! Јасне су ми и Нерма и Нихада и Надира... Сад је све јасно! Ово се чекало! Невјероватно!!! Исти они људи који су ми били „раја“ сад су дрски, гледају ме са висине, покушавају да ме увриједе. Да ли ја то све сањам!? Ово је 1990! На предизборним скуповима СДА пријетње Србима, мржња Србима, обећања Муслиманима, сада већ Бошњацима или Босанцима! „Сви ћемо бити Босанци! Ко неће, нека се сели!“ 1990! „ Ислам је једина вјера!“ Претјерују. Буди се револт. На Градини, старој српској тврђави из 13. вијека, која се налази у центру Града, зелена застава. Вијори се над читавим градом. Зелена застава над МОЈИМ ГРАДОМ!!! 1991. Еуфорија прелази у хистерију. Толико мржње на тако малом простору!!! Моји познаници, пријатељи, чак и чланови шире породице!!! Сањам?!

3

ххх

Живим преко пута основне школе. Учитељски станови. Гледам преко и видим зелену заставу. Пред почетак наставе старији дјечаци тјерају Мишу да је пољуби. Љуби је и плаче. Дежурни наставник се цери! Лудим!!! Да изађем и поломим наставника? Стани! Нећеш ништа промијенити! Сви су болесни.

-Нисмо сви такви, ни Емир се не слаже са овим.-А остали?-Видиш и сам.

Ломи се и у мени, осјећам мржњу. Плашим је се. Ружан је то осјећај! Љубав је много љепша!

ххх

Почињу телефонски позиви иза пола ноћи:

-Селите се! Тата ми каже:

-Сине, ако неко буде звонио после пола ноћи, не отварај, ја ћу! Ако чујеш пуцањ, искачи кроз прозор спаваће собе и трчи иза гаража!-А ти? -Пусти мене, ти си тати најважнији!

Сложих се! Опет плачем док пишем.

4

Националиста 2

Септембар 1991. Недеља ујутро. Пет сати. Крећемо у риболов. Пролазимо кроз Виду. У центру села камион. Много свијета. Читаво село је ту! Само мушкарци. Сви! Шта раде? Нешто узимају, потписују се. Милиција нас удаљава. НАС! Не њих.

-Јеси ли ме намјерно довео да видим?-Нисам. Нисам ни ја знао. Крију и од мене. Дружим се са Србима...

Калашњикови, пушкомитраљези, минобацачи...

-Одакле? -Из Мађарске!

Сазнах касније - 6 300 цијеви на град од 20 000 становника. Јако су ненаоружани! Хоће ли то бити рата? Вече. Излазак у кафић. Гледам их. Имају оружје код кућа. Цере се. Курче! Прилази ми Јана, грли ме:

-Данас су у Мионици подијелили оружје!-Знам. И у Види су! Маму им, луди су!

5

Сједимо у башти кафића, Јана, Јуро и ја. Долазе моје комшије Сејдо и Мустафа.

-Слободно?-Кад није било?

Сједају. Полупијани.

-Сјебаћемо вас све - каже Сејдо и гледа у мене и Јану.-Немојте мене, моја је мајка Шефика! - наивна је Јана.-Што се удала за Михајла?

Кључам!!! Јуро вади ситуацију:

-Прво ћемо Србе протјерати, па ћемо вас све на Баш-Чаршију да стјерамо! -Како ћемо стати? -Како су стали Срби у Јасеновац!

Смијемо се Јуро и ја. Остали слеђени. Јана плаче. Хоће кући. Водим је и враћам се за сто. Касно је, идемо кући. Мрачна улица.

-Све Србе треба побити!-Срећа моја, јачи ја него вас двојица!

Ћуте. Пичке! Био сам се намерачио, али ћуте! Сломио бих им по једну руку. Због Јаниних суза!

ххх

Сједим са сестром. Плаче.

-Рат ће бити. Шта ћеш ти? -СА СВОЈОМ ДЈЕЦОМ!

6

-Па, јасно! Загрлим је. Она јечи!

-Штитиће те твој Рифет. Плаче све јаче. Осјећам се немоћан. Рат ће почети, то је јасно. Луди су и напаљени! Ово се не може вратити.

Тата и ја сједимо и „разрађујемо тактику“. План је кратак: Кад се буде морало, ја идем на српску територију (код родбине у Пелагићево), а он и мама остају ту да заштите Секу и дјецу. План је био „добар“. Маму и тату одведоше у логор.

7

Пјесма

1988. Тузла. Студентски дом. Покушавам да смувам Милену из Краљева. Лијепа је. Пролазим. Осјећам. Одједном:

-Ја вас Босанце не разумем. Шта се ви стално препирете? Исти сте народ.-Како исти?-Сви сте Босанци.-Једни су Муслимани, други Хрвати, а трећи Срби. Три народа.-Мени сте исти.-То ти мене мало...?-Не. Који си ти?-Србин.-Као и Бугари и Грци што су Срби?-Бугари су Бугари, Грци су Грци, а Срби су Срби.-Добро, али сви смо Срби!-Нисмо, сви смо православни. То није исто.-Исто је, како није?-И Руси су Срби?-Јесу.

8

Ова је лијепа, али није баш паметна! -Јеси ли ти Српкиња?-Наравно да јесам. Идем у цркву, прошле године сам се крстила... Идеш ли ти у цркву?-Не идем. -Како си Србин ако не идеш у цркву?-То нема везе једно са другим.-Ха ха ха како нема? То је најважније!-Идем да учим.-Шта је, бежиш, Антихристу?-Не бјежим, морам да учим. Имам испит.-Идем и ја да учим. Мало сам те застидeла?-Ниси, само не конташ.-Сладак си кад се љутиш. Да идемо у кино?-Идемо.

Филм глуп, досадан. Она нешто брбља, почиње ме нервирати. Враћамо се касно у дом. Растајемо се хладно. Није то то! Идем према соби. Чује се пјесма. Цимер је скупио друштво. Брчански Хрвати. Мало сирови. Прилазим вратима. Чује се пјесма:

-Ми Хрвати не пијемо вина, већ пијемо крви од Србина!

Отварам врата. Неколико полупијаних момака пјева. Ућуташе кад ме видјеше.

-Марш напоље! Сви!

Збуњени излазе. Очекивао сам отпор, тучу. Ништа! Вјероватно су изненађени.

9

Цимер сједи на кревету. Анто Јуришић из Скакаве код Брчког. Заврћем рукав кошуље. Доносим нож. Пружам га Анти.

-Изволи, цимеру, наздрави мало!

Ћути. Лијеже у кревет. Непријатно му је. Сав кључам. Свађао бих се, можда и тукао. Нисам сигуран на кога сам више љут, на Крвате или на Милену!

10

Нада

Почетак 90-тих. Тузла. Ивана се напалила за Хрватску. Пјева усташке пјесмице. Не знам који јој је! Отац Хрват, мајка Српкиња. Права хрватска напаљеница! Занимљиво! Дјевојка из Вуковара, пуна емоција, забавна, весела, воли ме, али … Зашто? -Надо, који је Ивани?

Нада је из Борова. Знају се из дјетињства. Отац Хрват, мајка Српкиња. Иста комбинација, само...Нада је Српкиња.

-Усташа, ето шта јој је!-Шта јој све ово треба?-Не знам, сви су луди. Не могу да схватим о чему се ради. Дивљају, ноћу стану на раскршће и упере фарове у српску кућу. Изађу, вриште... И Ивана то ради са друштвом. То им је нека забава. Дању ходају по граду са најлонским Борово кесама. У кесу убаце неколико метака, само да се види. То је неки фазон, ваљда.-Како то да сте ти и Ивана другачије?-Тата је умро пре 5 година. Сврстали су нас међу Србе.-Шта ти мислиш, како ће се то завршити?

11

-Ко зна! Неће добро.

Престајем да се виђам са Иваном. Нада ми је најбоља другарица. Мирко, њен момак, је у Сарајеву. Дуга веза, узеће се. Дружимо се. Сваки дан смо заједно. Почиње рат преко Саве. Вуковар. Сваки дан слушамо вијести... Гледамо карту града.

-Ту су наши, а ту су они. -зна сваку улицу.

Не прича много, свака јој на мјесту. Сваки дан смо заједно, на предавањима, у мензи, у дому. Однос другарски. Искрен. Мјесецима је била у Тузли. Није имала гдје да оде. Једном мјесечно је Мирко навраћао по њу и ишли су у Добој код његових.

-Било је добро, најела сам се право! -покушавала је да се шали на свој рачун. Некако тужно.

Мени је говорила оно што није могла ни момку ни брату.

ххх

2003. Сједим у канцеларији. Звони телефон.

-Бато, Милица је!-Реци, Мило-кућо!-Код мене је једна твоја пријатељица из Тузле.-Како се зове?-Неће да каже.-Стижем!

Пролазим ходником. Ко ли је? Отварам врата. Шок. Трнци кроз цијело тијело. Стојим на вратима.

12

-Па, ди си ти мени?

Смјешка се. Прилазим да се изљубимо... оно три пута у образ!

-Стани! Ставља ми руку на лице. Милује ми образе. Плаче.

Милица излази.

-Шта пиздиш, ја сам!-Зато и пиздим...Грли ме (као кћерка оца).-Јебо те, па то смо ми!

Удала се за Мирка. Има двоје дјеце. Срећна је.

13

Колоне

Децембар 1991. Јутро хладно. Лежим у кревету. Слушам радио. Температура -11 целзијуса. Не устаје ми се. Чујем звук трактора. Опет тракторске колоне! Погледам кроз прозор. Видим их. Испод мог прозора пролази магистрални пут Бањалука - Бијељина. Дио Срба из Хрватске пролази овуда. Иду на исток, према Дрини. Старци возе тракторе. Жене и дјеца су у приколицама. Дјеца на -11 у тракторским приколицама! Возе постељину, одјећу, телевизоре, колико може стати. Читав живот у једној приколици! Колико их има? Ове колоне никад неће проћи! Данима трактор до трактора! Куда иду? Чека ли их неко? Излазим на улицу. Размишљам. Чудим се себи. Како се човјек брзо навикне на туђу невољу! Гладан сам. Идем у ћевабџиницу код Фарука.

-Добро јутро. Једне велике ћевапе и киселу!-Добро јутро, сједи! -видим Фарук је добре воље. -Како си ба, шта радиш?-Добро, знаш мене!-Видиш ли ти ове ћетнике што пролазе?-То су жене и дјеца!

14

-Све су то ћетници, пљаћкају по Славонији, видиш ствари! Возе у Србију да продају!-Возе дјецу у приколицама на овој мрзли да не буду сумњиви док возе јоргане и чаршафе?-Ја, видиш да знаш!-Вјерујеш ли ти у те приче?-Вјерујем, Алија рек`о! -Ти њему све вјерујеш?-А коме ћу? Добар је ћо`ек! Наш, народски.-Можда је теби лакше да вјерујеш у то, него да гледаш ову нејач како се пати? Сутра ћу можда ја овако да прођем. Можда ти, никад се не зна!-Не могу се ја с тобом надговарат! Хајд` у здрављу, не мораш платит!-Наплати, знаш да ја ником никад и ништа нисам ост`о дужан!-Нисам ја ништа мислио ... лоше.

Видим, непријатно му је. Схватио је. Излазим. Шетам. Ако Фаре вјерује у ово, какви су остали? Вјерујем да ће и они у Србији да причају као Фаре кад им се појаве оволики људи које треба смјестити, нахранити... Увијек је лакше осуђивати него помагати! Сједам у кафић. Пијем кафу. Ћутим. Долази Ђемо.

-Ђе си Стојко! -Ту сам. Сједи!-Је си л` гледо` синоћ Чанка на ТВ?-Који ти је тај?-Неки ваш политичар из Војводине. Био на ратишту у Славонији. Прича да је видио хрватску авијацију на аеродрому. Све суперсонични авиони. Каже да ће Хрвати ускоро да бомбардују Нови Сад ако се Срби не уразуме.-Да се уразуме?-Тако је рек`о!

15

-У чијој је он војсци био?-У ЈНА.-Како је видио хрватски аеродром? Био довољно близу да позна који су авиони на њему? Који је то аеродром? Ђемс, ти си паметан човјек, вјерујеш у та срања? Ја се чудим Фарету ћевабџији!!!-Шта Фарету?-Ништа, на којој ТВ си гледао?-На Сарајеву.-Алија рече да је тај Чанак то говорио?-Није Алија, коментатор.-Коментатор рече да је тај рек`о! Ха ха ха !-Шта се смијеш?-Попушиће Хрвати к`о што је твој дјед пушио под Стаљинградом!-Њих је под Стаљинградом зајебала зима! Прич`о ми је дјед.-Зајебаће зима и Хрвате!-Неће нас сада ништа зајебати!-Опа, то си ми и ти неки Хрват! -Нисам.-Онда сте савезници. Ви сте њихово цвијеће!-Не сери!-Мој Ђемс, ратоваћемо ти и ја један против другог за који мјесец.-Како знаш?-Сад си ми рек`о. Само, сад ћете почети у прољеће. Да вас зима не зајебе!-Нећемо ратовати, који ти је?-Што се наоружавате?-Да се бранимо.-Од кога?-Од четника.-Којих, гдје их видиш?-Пун их је град, пролазе данима.

16

-Да се браните од нејачи? Од ове дјеце? Не бојте се њих! Они би само да преживе, да стигну у Србију.-Мислиш да ће их у Србији дочекати раширених руку?-Знам да неће.-Зашто иду? Јебала их Србија!-Рекох ти, да преживе.-Све су то четници, маму им њихову!-Ђемс, пуши к....!

Растадосмо се. Пиво је говорило из нас или...?

ххх

2003. Модрича. Продајем кокице на улици. Видим Ђему са женом. Она уђе у продавницу обуће. Шетка се као и сви мушкарци кад чекају жене које купују. Досадно му. Гледа ме... Ипак прилази.

-Ђе си, Србине!-Здраво, Турчине!-Видим, згрћеш лову у Српској Републици.-Шта ћеш, може ми се!-Дај једне, али да нису отровне!-Немам отрова, нисам знао да ћеш наићи.-Луд си, к`о и прије!-Ти си паметнији или луђи него прије?-Исти сам.-Онда ми је жао што немам отрова.

Смјешка се кисело.

17

Фадила

Јесен 1989. Живот је лијеп. Срећан сам. Најсрећнији човјек на свијету! Нашао сам то што сам тражио читав живот. Њу. Осмијех који обара с ногу. Шетамо градом. Шепурим се. Она није најљепша дјевојка у граду, али ја сам најсрећнији момак! Увијек мирна, сталожена, само лијепа ријеч за свакога. Блиста. Блистам и ја. -Види оне Циге. Како су симпатични!-Јесу. Мени су лијепи. Мени су сви лијепи. И ти си ми лијепа.-Лијепа као ове Циге?-Љепша!-Зезаш?-Јеси!-Ти мени ниси! - плази језик.

Воли ли она мене? Гледам јој очи. Свјетлуцају! Воли, само лаги. Игра се. Срећна је.

18

Идемо даље. Држи ме испод руке. Сјајан смо пар! Баш је волим! Плашим се, досадићу јој! Сјетим се Меше: “Има срећа, да ли је могу задржати?“ Пролазе дани пуни среће. Понеки пољубац. Довољно. И од тога ми се врти у глави! Ово је права жена. Њу ХОЋУ! За неколико мјесеци ћемо дипломирати и она и ја! Када је она у Сарајеву, излазим са њеним братом. Сјајан момак. Читао сам Цицерона. И он је. Разговори на ту тему. Баш је супер! Волим и њеног брата! Биће моја!!! Шетамо.

-Хоћемо ли за Нову годину на Бању ?-Ја нећу.-Зашто?-Немам шта да обучем.-Не зезај!-Не могу, нисам расположена.-Шта није у реду?-Све је у реду.-Имаш неког?-Марш!-Не контам.-Ђемо ми је све рекао.-Шта све?-За Наташу и све друго!-Коју Наташу?-Ону из Тузле.-Жено, једина Наташа у мом животи је била она мала прије три године. Знаш је?-Знам. Није та, она из Власенице.-Не знам ниједну Наташу из Власенице.-Добро, нека не знаш. Ако се сјетиш, реци ми!

19

Ћутим. Понижавајуће ми је да се правдам. Знам да нисам крив. Која Наташа, маму му лажовску!

-Рекао ми је и остало.-Шта остало?-За твоје.-Шта за моје.-Знам да твоји никада не би пристали да им будем снаха.-Зашто не би?-Зато што сам Фадила.-Зет ми је Рифет.-Друго је зет, мене би гледали сваки дан у кући.-Ти то мене зајебаваш?-Ћути! Тешко ми је!

Одлази кући. Данима сам као без главе. Лоше ми је. Не једем. Раздражљив сам. Срећем Ђему.

-Шта си ти налагао Фадили?-Рекла ти је? Обећала је да неће.-Коњу, шта радиш? Какво право имаш на то?-Боље је и за тебе и за њу!-Ко си ти да одређујеш шта је боље за нас?-Ово су ружна времена. Свашта се може догодити. Гдје би ви? Са вашим или са нашим?-Идиоте, који ваши, који наши?-Схватићеш!

Схватио сам, само нећу себи да признам. Лежим читаву ноћ. Размишљам. Шта би ми да дође до нечега? У Србију? У Њемачку? Ма, у лијепу материну, само да смо скупа!!! Вече. Стојимо у кафићу. Нема мјеста да се сједе.

-Још вјерујеш за ону Наташу?-Не вјерујем.

20

Радујем се.

-Добро је. Значи све је ријешено?-Ништа није ријешено.-Како није? Шта није у реду?-Ништа није у реду.-Шта ти хоћеш? Хоћеш ли да прекинемо?-Ако ти тако желиш...-Желим да прекинемо!

Слушам своје ријечи. Не вјерујем сам себи. Зар сам ја то рекао? Кафић се врти око мене. Крећем према вратима.

-Сачекај!

Њен глас ме обрадова. Понадах се да ће ме питати јесам ли сигуран у то што сам рекао.

-Реци!-Сачекај да се брат врати, отишао је по цигаре. Да не останем сама.

Гледам је. Покушава да се насмије. Видим бол на лицу. Изобличен осмијех. Махнула је брату. Он дође. Рукујемо се. Ја у трансу. Једва стојим.

-Идем ја!

Четири године касније. Лежим у снијегу са пушком у руци. Био је онај гад у праву. Гдје би ми сада? У Њемачку? Њена фамилија би причала једно, моја друго. Ко зна шта би било од нас! Ја бих био нервозан што сам дезертирао, а она љута што мислим о томе! Ђемо је овај пута видио даље од мене!

21

ххх

2007. Показујем причу Душану. Ишли су у исти разред. Зна је одлично.

-Будало, Ђемо се читаво вријеме ложио на њу! -И, је ли било шта од тога?-Није, она је бирала момке!

Сигнал

1991. Студенстка журка у дому. Неко је дипломирао. Пијемо, пјевамо, гледамо се. Преко пута мене сједи нека мала са Педагошке. Модричанка. Мала је фаца. Витка, висока, лице лијепо, коса дуга, свијетлосмеђа. Свака жена је лијепа по нечему. Нека има лијепе очи, нека лијепе усне, нека косу. Ова има све. Слаткиш. Пар пута је задржала поглед на мени. Довољно. Моја је!

-Мала, како се зовеш?-Нисам ја мала. Зовем се Хатиџа.

Знам да није мала, али јој мало љуљам самопоуздање. Лакши је плијен.

-Стојан. ( Намјерно кажем право име. Да ствари буду јасне.) -Лијепо ти је име. Ти си прва Хатиџа коју познајем.

22

-А, ти ме као познајеш?-Гледам те читаво вече. Већ те знам.

Видим, годи јој.

-Зваћу те Тичка!-Немој!!! Тичка се не чује добро, личи на...-Ха ха ха ! Добро, може Тиџушка?-То звучи руски! Радије бих да звучи талијански!-Тиџолина?-Луд си!

Смије се. Добро је! Не смета јој оно Стојан. Ваљда! Наздрављамо. Пјевамо. Гледамо се. Све дуже задржава поглед. Гледа ме кроз косу.Пратим је до собе.

-Ти не идеш унутра! -Видимо се сутра? Идемо на концерт?-Важи.

Концерт „Рибље чорбе“. Хаос! Додирујемо се. Држим је око струка. Играмо даље. Не видим сигнал. Свака жена да сигнал када је спремна за пољубац. Несвјесно. Говор тијела. Знам те знакове јако добро. Нема га. Враћамо се у дом. Било нам је лијепо.

-Идем сутра кући. Видимо се кад се вратим?-Важи!

Прошао је већ мјесец. Мувамо се. Излазимо. Нема сигнала. Какво је ово забављање? Мјесец се шетамо. Нема везе, уживам! Код куће смо. Ја у Граду, она у Модричи.

23

-Џаба се трудиш, нема ништа од тога! Њени су хаџије. (Познаје Ђемо ту породицу.-Фадили си говорио да су моји хаџије?-Мислиш да си паметан?-Ти си паметан?-Кад ћеш схватити да мијешане везе више не иду?

Ћутим. Схватио сам, али нећу да признам. Ни њему, ни себи.

-Сутра јој је рођендан. Пуни 22 године. Купио сам јој златне минђуше.-Не забављате се?-Не знам. Стално смо скупа. Нисмо се пољубили.-Нема од тога ништа! Нађи Српкињу, будало једна!

Њен рођендан. Излазимо. Нас двоје сами. Посветила је рођендан мени. Дајем јој покон. Плаче.

-Шта ти је?-Ништа. Хвала!

Љуби ме у образ. Покушавам да је пољубим. Онако, без сигнала. Измиче се.

-Уреду је!

Љубим је у косу. Возим је кући. Стајем мало раније. Ћутимо. Видим сигнал. Примичем лице њеном. Чека. Одједном, трзај. Удара руком по стаклу. Удара још једном. Отвара врата. Излази. Плаче на глас. Трчи према кући.

Јебеш овакву младост!

24

Одушак

1991. Предизборни скупови. Муслиманска СДА Алије Изетбеговића. Спортска дворана у Граду. Еуфорија. Политичари се смјењују у говорима.

-Ово је вијековима била Турска! Вратићемо Турску у Босну, у Град!!!

Аплауз. Фанатичан. Дивљачки. Моји (већ могу рећи бивши) пријатељи урлају, дивљају!

-Срби нека иду у Србију! Босна Муслиманима!

Лудило. Врхунац. Врисак хиљада људи!

-Протјераћемо их до посљедњег!...

25

Екстаза! Очекујем сабље. Можда са скупа крену у клање Срба! Гледам лудачке изразе лица. Дјевојка пролази кроз масу и продаје новине. Узимам једне. Часопис „VOX“. Излазим из сале. Можда се неко досјети да сам Србин. Овдје се и глава може изгубити. Сједам на клупу у парку. Прелиставам новине. Издају се у Сарајеву... Мапа будуће Босне и Херцеговине... Укључен Санџак, сјевер Црне Горе. У очи падају наслови: Србима и псима улаз у јавни превоз ће бити забрањен! ... Фотографије неких војника са текстом “Елитне снаге муслиманске војске.“ Велики немир у мени. Не осјећам се нимало спокојно. Тешко ми је признати, али осјетим страх. Ријетки су тренутци у мом животу за које могу рећи да сам се уплашио. Себе сматрам храбрим човјеком. Ипак, ово је превише! Не видим излаз. Размишљам да одем негдје далеко. Бунило у глави. Не вјерујем никоме. Пада све што сам градио. Читав живот. Однос према људима. Људи са којима сам играо кликера, фудбалице, са којима сам ишао у школу, пецао рибу, сада вичу у лудачком заносу:

-МРТАВ СРБИН ЈЕ ДОБАР СРБИН! -СРБИ, СЕЛИТЕ СЕ У СРБИЈУ!-БОСНА ЈЕ МУСЛИМАНСКА! -ОВО ЈЕ ТУРСКА!

Ноћ ружна, пуна утисака јучерашњег дана. Осјећам мржњу. Не волим тај осјећај. Јачи је од мене. Не волим ништа што је јаче од мене. Мрзим сваког ко покушава да ме заплаши. Нарочито оне који то успију. Јутро. Идем у Тузлу. На аутобуској станици улазим у ВЦ. На зиду великим словима ћирилицом пише.

-БАЛИЈЕ, СЕЛИТЕ СЕ ИЗ БОСНЕ!

26

Осјетих опуштање. Натпис ме развесели. Непознати писац је показао своје неслагање са понашањем Муслимана. Дао је себи одушка. Мој страх нестаде. Сватих да сам се плашио ситуације за коју нисам имао рјешење. Рјешење је отпор. Би ми жао што нисам тај писац. Помислих да би било добро да на зиду сваког ВЦ-а у који уђем, напишем слично. Наравно, нисам то урадио, али разумијем ту жељу.

Припреме

1991. Октобар. Аутобус Тузла - Град. Касно поподне. Гледам кроз прозор. На Хумкама, директно на раскрсници, стоје Сеад и Новалија. Стоје и гледају... Стижемо на станицу. На станици Сејдо и Мустафа. Стоје и гледају. Седам дана касније, исти аутобус, исти термин. Сеад и Новалија на Хумкама. На станици, Сејдо и Мустафа.

-Опет дежурство?-Какво дежурство?-чуде се. Следећи викенд. Новалија и Сеад, Сејдо и Мустафа. Све исто.

-Умри, стражо! -кажем.

27

Ћуте. Мрко ме гледају. Рачунају да су заузели Град. Без борбе. Пуни су оружја. Полиција дигла резервни састав. Ходају са аутоматским пушкама. Залијепили оквир за оквир. Дјелују каубојски. Сједе полицајци БиХ и војници са ознакама ХОС. Пију пиво. Гласно разговарају. Курче се по кафићима.

-Неће бити рата. Срби су легли на руду. Иселићемо их једног по једног. Џаба ће нам давати куће.

Шетам. Срећем патролу. Мијо и Осман.

-Ђе си, Србине!

Пружају руке. Рукујемо се. Смијемо се. Расли смо заједно!

-Немате оружја? Танки сте. Наши су покуповали. 1000 ДМ пушка. Јефтино! Шта ћете ви?- Даће нам ЈНА џаба, кад буде требало. Дај, боже, да не затреба!-Даће вам к....! Истјераћемо ми Војску. Алија је рек`о да ће се за који дан Војска одселити.-Војска можда и хоће, али ми нећемо.-Видјећемо!-Пред нама је!

Наставише даље. Мучни разговори. Другови смо од рођења! Мијо погину међу првима. Био је добар момак. Није ми жао. Или, нећу да признам!?

28

Излив

Тијана

Март 1992. Сједим са старим школским друговимa. Лука, Мато, Иво, Хрвати из Турића. Сви сада живе у Загребу. Причају. Лука и Иво су учествовали у акцији Војске Хрватске када су заузели Босански Брод. Кажу:

-Слаби сте. Побиједићемо вас лако.

29

Сједимо, пијуцкамо. Размишљам...ушли сте у села и поклали народ! Да, слаби смо. Мато је шеф ХДЗ-а за Хрвате око Града. Паметан момак. Завршио два факултета. Доктор наука. Коректан у свему. Драг ми је. Сједимо, шалимо се.

-Још се ја нисам укључио, па вам иде лако.

Смију се... Волимо ми један другог! Толике године смо се дружили. Улази неки момак у униформи са ознакама ХОС. Сједа за наш сто и каже:

-Стигло је оружје за Турић и Трамошницу. У Гаревцу је. Треба га превести преко српских села.

Лука маше прстом.

-Којег к.... сједите са њим!

Растајемо се. Рукујемо се са пријатељским осмјесима.

-Срећно!-И теби!

Зовем Тијану да изађе. Излази. Шетамо.

-Рат почиње за који дан. Гдје ћеш ти? Да останемо у контакту. Имаш ли неки број, адресу...-Неће бити рата, мој тата каже да неће бити. -Твој тата је мјеродаван? -Ти си мјеродаван? -Јесам.-Ниси.-Сви гледају гдје ће. Само што није пукло!

30

-Ми нећемо нигдје.-Добро. Срећно ти било!-Срећно и теби!

Окрећем се. Одлазим. Пола године смо били скупа. Сваки дан. Тешко ми је. Да се окренем? Не. Чему? Боли ме глава цијели дан. Лежим... Медитирам. Могло је другачије? Тешко. Нећу да ме она веже да останем. Хоћу да преживим. Њен отац је луд! 4. април 1992. Туширам се, погледаћу Дневник и излазим. “Предсједник Предсједништва БиХ Алија Изетбеговић је данас прогласио ратно стање и општу мобилизацију у БиХ. Сви грађани БиХ су дужни да се одазову општој мобилизацији за одбрану БиХ од великосрпске агресије!“ Подразумијева ли под тим појмом и прелазак војске из Хрватске, заузимање Брода, паљење Сијековца и других села? Мораћу се одазвати на његову мобилизацију! Гарант! Излазим у шетњу. Срећем Јову.

-Шта има код вас?-Ништа.-Има ли наше војске?-Нема, само ми дежурамо ноћу.-Имате ли оружја?-Помало. Идемо тројица са једном пушком.-Весело!-Знам.

Јутро 5. 4. `92. Доручкујем. Размишљам. Зваћу Душана, па да идемо у Пелагићево! Овдје је већ опасно. Дуле је у Брчком. Звони телефон... Дуле!

-Столе, чуо си вијести синоћ? -Чуо сам.

31

-И? -Вријеме је.-Иди мало прошетај по Граду, извиди! Ја Брчко не контам, стално сам у Сарајеву. Тамо је већ густо. Једва смо се извукли. Муслимански снајперисти пуцају на све који носе торбе. Не дају Србима да излазе из Сарајева. Дошао сам кући празних руку. Једва. Све ми је остало у Тамном вилајету.

Шетам по граду. Видим, из Радио-клуба излазе неки... Фахро, Раско, Муше, Ризо.... Сви сем мене и Милана. Вјероватно састанак без Срба. Фахро ми је комшија из зграде, врата до врата. Склањају се. Бјеже. Нерко иде према мени. Гледа ме у очи. Алал вјера!

-Састанак?-Јесте-Без Срба?-Видиш и сам!-Вријеме ми је да бришем одавде?-Крајње.-Хвала!-Сретно, Стојане!

Осмијех. Пријатељски.

-И теби!

Пружамо један другом руку. Поздрав. Срдачан. Јављам Дулету. Договарамо се о састанку у Пелагићеву. Одлазимо у Јединицу! Опраштам се са сестром, мамом, татом... Зет је већ отишао у њихову војску. Звали га! Плашим се, како изаћи из Града? Тата и Новица ме одвезоше у Пелагићево. Понио сам личне ствари: неколико пари гаћа, поткошуља, чарапа

32

и свој роковник. У њему је сва моја историја... батизми и остало... То је све што сам понио са собом. Остадоше родитељи, сестра, сестрићи, двије бабе, дјед, тетке, стричеви.... Комплетна породица. Сви. Многи су у мијешаним браковима. Шта са њима?! Гдје ће они? У Пелагићеву, Дуле. Он ће ми бити сва фамилија! Сједамо пред кафић. Cви су у униформама, само смо ми цивили. Конобар служи у маскирној униформи. Три-четири стола од нас, мој рођак Јанко. Сједи у униформи и виче нам:

-Ђе сте ви до сада? Изгибосмо, а ви се зајебавате!-Кад си ти изашао из Града?-Синоћ. Стари рече: “Сине, тутањ одавде!“ Они се пакују, одоше у Србију. Она теткица, мој брат Микула, оде са њима!-Гдје ће? У Сомбор код Сање?-Ко их ј... , нек иду ђе `оће!

Смијемо се . Рат ... Децембар `92. Положаји око Жепе... Подриње. Лежимо у снијегу данима. Неки Семберац до мене. Из Ченгића. Причамо тихо. У засједи смо. Чекамо непријатеља.

-Ти си из Града ... Има једна цура код нас у Ченгићу. Избјегла из Града. Тијана се зове. Знаш ли је?-Презиме?-Јовић.-Знам је. Шта ради?-Ништа.-Има ли момка?-Нема. Имала је неког момка, Стојан неки. Прекидоше пред рат. Прича о њему.-Има он другу Тијану.

33

-Како знаш?-Знам.

ххх

Јули `96. Модрича. Шетам са Тијаном и дјецом. Видим је. Прелази улицу. Поздрављамо се. Не пружа руку мојојТијани. Гледа ме. Мучни тренуци...

Карте

Април `92. У Јединици сам већ неколико дана. Читав град зна да сам отишао у ЈНА. Град је мјесто са муслиманском већином. ЈНА сматрају окупаторском војском. Њихови су ЗНГ, ХОС, Зелене беретке, Патриотска лига. Пун их је град. Читаву зиму су се мували. Сједили по кафићима, проводили силу по граду! Носили пиштоље. Били “опасни момци“. Причали доживљаје са ратишта... Како су неку бабу заклали и бацили у бунар. Наслушао сам се тих прича читаву зиму! Вријеме одмиче, а рат не почиње. Бринем се. Шта ако се не зарати? Немам гдје! Назад не могу. Убили би ме. Свеједно, не желим да трпим зулум. Само, гдје да одем? Мој живот се мало компликује. Све сам мостове спалио за собом. Весело! Додуше, рат је већ почео, спалили су све

34

српско око Брода... Можда се заврши на томе? Немогуће! Нема краја до коначног разграничења. Ми више не можемо заједно! Превише се мржње накупило преко зиме...и у мени самом.

Недељко ми прилази:

-Шта је, Столе, бринеш?-Мало.-Бринем и ја, треба да сијем, а ова вјежба још траје!-Која вјежба?-Ова, како која?-Није ово вјежба, почиње рат.-Јеси ли ти нормалан? Који рат? Ваљда ћемо кући за који дан, само да се ово мало смири...-Мој Неђо, нећеш ти посијати овог прољећа, а ако и посијеш, ко зна ко ће да бере!-Како? Ја ћу у својој њиви да берем! Да га видим ко ће да уђе!-Неђо, гледаш ли ти икада ТВ?-Гледам. Договориће се они.-Како да се договоре? Хоће они, али не могу.-Како не могу?-Лијепо, они се боје да са нама остану у Југославији. Боје се да ћемо их кињити.-Нећемо их дирати!-Ти нећеш, а можда неко би! Како то да знају?-Нећемо ни ми с њима! Они ће нас да киње!-Ето, видиш да све знаш! Ми се једни других бојимо. Нико ником не вјерује! Би ли ти са комшијом коме не вјерујеш, кога се бојиш копао заједнички бунар?-Јеси ли луд? Па да ме почне зезати трећи дан!-То је то!

Оде Неђо.

35

Можда постоји начин за договор? Сјетим се Алијиних ријечи: “Босна мора бити исламска држава! Не може са џамијског торња да се чује једна, а са ТВ-торња друга прича!“ Пише то лијепо у „Исламској декларацији“. Нема договора. Ни ја се не бих могао договорити! Није било договора ни међу нама који смо расли у једном дворишту! Главни спорови при разграничењу су били у томе да су Муслимани узимали општине као основне, недјељиве цјелине, а ми смо ишли на тоталну подјелу по селима. Игру је кварио Ђемо када је долазио. Ушао би и са врата рекао:

-Нема подјеле, Босна је наша, ви идите у Србију!

Изгледа да је Алија слушао Ђему, а не нас који смо покушавали да не ратујемо! Или је Ђемо знао Алијине ставове! Ко зна!?

36

Васкрс `92.

26. април 1992. У Јединици сам већ 20 дана. Недеља. Васкрс. Празник. Шамац је под нашом контролом. Модричу држи ХОС, а Град Патриотска лига и Зелене беретке. Линије разграничења су нејасне. Народ пролази кроз војне пунктове. Још није тотални рат. Облачим цивилно одијело. Крећем полако. Пребацујем се до краја наше територије. Дан сунчан. Топао. Њихов пункт код бензинске пумпе “Радић“. Видим Горана Губичара. Још ради. Није изашао из Града. Гледа ме. Ћути. Чуди се. Неки Муслимани сипају гориво.

-Могу ли са вама у Град?-Упадај!

37

Причају како су заузели Модричу. Ликују. Не знају да сам Србин.

-Све смо их протјерали! Нема Срба у Модричи!

Ћутим. Стижемо до индустијске зоне. Стају, десно ће. Излазим и настављам пјешке... Пролазим крај куће свога дједа. Празна! Навучене ролетне. Мамин стриц, ни њега нема! Чика-Никола, нема га! Лазаревићи...нису ту! Тако редом... Срећем Мрку Циганку. Старица. 65-70 година. Гледа ме.-Како си, сине?-Добро, тета Мрка.-Ми смо са вама. Цигани и Срби су увијек били скупа. Реци то својима у Пелагићеву. Кажи Команданту!-Хоћу!-Како си ми лијеп! Чувај се, сине!-Хоћу!

Настављам даље. Мрка зна да сам у Војсци! Знају и други. Колико је паметно што сам ушао у град? На аутобуској станици вреће са пијеском. Митраљез... Раскршће код Српске цркве, исто. Тамо им је кухиња... Пред полицијом, митраљез... Стижем кући. Мама се радује, али је и уплашена. Тата ме гледа испитивачки.

-Колико остајеш?-Пар сати. Ручак, па идем.-Храбар си!-Мало се плашим.-Не види се.-И не треба да се види!

38

Идем да прошетам. Сједам пред кафић. Конобар Момчило. Једини Србин којег видим. Он и Гоги са пумпе од млађих су у Граду. Моји родитељи... Ко зна шта ће са њима бити!? Момчило се забавља са Надиром. Због ње ће остати. Будала! Не вриједи она толико. Знам је. Поред мене, за сусједним столом три момка у црним усташким униформама. Нису домаћи. Не знају ме. Долази Нихад Риђи. Сједа до мене. Смјешка се.

-Има ли макарона у војсци?-Нема, једемо само свињетину.

Смијемо се обојица.

-Чувај ми се, матори!-Чувај се и ти! Ћутимо. Добар момак. Кошаркаш.-Ја ћу у Харкањ да играм, јебеш рат! Висок сам, погодићеш ме одмах!

Смијемо се... Послије ручка ме Новица својим аутом извлачи из Града. Он остаје. Мени је и ово данас превише.

39

Слобода

Јесен `91. СДА и ХДЗ одлучују да гласају о отцјепљењу. За одлуку овог типа морају имати двотрећинску већину свих посланика и пристанак сва три конституивна народа. Немају ни кворум. Доносе одлуку. Одлука није легитимна. Не брину се због тога. Устав им није важан. Коме треба легитимитет ако има подршку великих сила? Добијају подршку Њемачке, Ватикана... Шести април 1992. Међународно признање БиХ! На дан Хитлеровог напада на Југославију! Случајно? Народ се дијели. Све је јасно. Алија је прогласио општу мобилизацију за „одбрану од великосрпске агресије“. Под тим појмом се сматра отпор 37% становништва БиХ! Србима се поручује да могу да се селе у Србију ако им се не свиђа самосталност. БиХ је држава Муслимана?

40

Април `92. Положај на Корници. Слушамо вијести: „Данас је проглашена Савезна Република Југославија. Држава се састоји од двије федералне јединице и то од Републике Србије и Републике Црне Горе....“

-Весело! Србија и Црна Гора направише државу. Отцијепише се они од нас, а ми се боримо да се не отцијепимо од њих! Осјећам се ружно! Јадно! Издадоше нас браћа Србијанци!

Тишина. Нико ништа не говори. Мучно је. Родиш се и живиш читав живот у једној држави и једног дана се пробудиш негдје у туђини, а да не мрднеш од куће! Лудо! Неколико дана касније официри одлазе у Србију. Више се брину за будућа радна мјеста, него за нас који остајемо. Купе шта се може покупити. Неки су савјесни, однијели би нам и лично наоружање, да могу. Наш капетан покушава да однесе све. Пакује и војне карте, артиљеријски рачунар... Силом му одузимамо све осим пиштоља. Њега је добио као узоран официр. Јадна је војска којој су овакви официри узорни! Потпуковник се људски опрашта. Добио је мјесто у Нишу. Хвала му за ово што је учинио до сада! ЈНА одвлачи шта може. Много тога не може. Не дамо. Остајемо без официра. Осјећамо се као сирочићи. Мајка нас је одбацила. Нема везе, опстаћемо! Морамо. Немамо гдје. Видјели смо тракторске колоне. Знамо шта то значи. Знамо да је Србија мала и уплашена. Знамо и да је Русија у расулу. Знамо да је Грчка далеко. У шта се уздамо? У себе, у Срећу, у Бога!? Надамо се нечему лијепом! Сањамо слободу. Како је то чудно! Кад је имаш, не значи ти ништа. Не видиш је, не осјећаш, не знаш да је ту! И данас желим слободу! Доће! Знам. Ваљда ће наши потомци живјети слободно! Или их неће бити?

41

Ми ћемо опстати, ма колико то вама било свеједно, драга наша браћо у Србији!

Мирис парфема

Мај 1992. ЈНА напушта БиХ. Одвози се људство (млада војска на одслужењу војног рока) и војнa опрема. Селе се касарне. Иду у новоформирану Савезну Републику Југославију. Ратне операције се, као последица ових догађаја, појачавају. Јединице из Хрватске пристижу у све већем броју. Рат у Посавини се разбуктава. Хрватска војска појачава своје присуство и све офанзивније наступа. Заузимају Брод, Дервенту, Оџак, Орашје, Модричу, Градачац... „Хрватски бојовници“ под својом контролм држе све осим Шамца и Брчког. Шамац контролише Друга посавска бригада Војске Републике Српске, а Брчко је подијељен град у коме се воде уличне борбе између српских и муслиманско-хрватских снага. Искусна хрватска

42

војска убија све пред собом. Нема милости ни за кога! Мржња добија конкретан облик, постаје стварна. Престаје бити ТВ прича. Убрзано евакуишемо нејач. Жене и дјеца се возе у Семберију, а неки и преко Дрине. Није разумно да буду у Посавини. Хиљаде граната свакодневно пада на нас. Артиљерија Хрватске је постављена сјеверно од Саве и даноноћно засипа преостале дијелове у којима има Срба. Налазимо се у веома тешком положају. Не смијемо дозволити да нас сабију у још мањи простор. Концентрација артиљеријске ватре је превелика. Смањењем територије ће бити још теже. Мораћемо повећати територију. Мораћемо, али како?!

Посавина има излаз према Семберији широк свега 1 200 метара. Тешко га је проширити. У граду је. Уличне борбе не дозвољавају брзо напредовање. Напрегнути смо до максимума. Један дан у мјесецу имамо слободно. Ружни смо и прљави. Нисмо зли. Бранимо се. За два мјесеца сам смршао десет килограма. Хране има, добро једем. Не знам зашто мршам! Можда од неспавања! Читаву ноћ смо одбијали нападе. Нису очекивали такав отпор. Ноћас су стигли до наших ровова. Један је остао на грудобрану. Добио је рафал у прса. Лежи. Не мрда већ два сата. Кад сване, доће санитет по њега. Није му било помоћи. Мојих је година. Лијепо обријан. Нова НАТО униформа. Чини ми се да осјетим мирис парфема. Не видим добро ознаку на рукаву. Нисам сигуран је ли из Ријеке или из Осијека. Какав ли је осјећај кад је код твоје куће мир, а ти негдје у туђини ратујеш за нејасне циљеве? Можда вјерују да знају зашто су ту! Разумијем Србијанце. Неће да гину. Брига их за нас! Разумијем их, али имам право на разочарење! Пао је мит о Геџи-војнику. Бар у мојим очима. Разликујем се од овог што лежи. Он је мртав, а ја још увијек жив! Остало су нијансе. Несрећник је још јуче

43

вјеровао да се бори за часну ствар. Вјеровао је да ратује против неке Велике Србије. Његова породица ће да буде тужна. Можда поносна. Живот је положио на олтар домовине. Неке домовине! Оставио је живот на нашем грудобрану бранећи „тековине еуропске цивилизације“. Бранећи је од „барбара“ који ту живе. Породица неће ни сумњати у исправност чина. Сумња би им само отежала живот. Да сам ноћас погинуо ја, моји би знали да сам бранио српску нејач од усташа које су прешле Саву. И мојима би све било јасно. Ни они не би имали сумње. Има ли мјеста сумњи?

Радишини

16. 4. 1992. Пелагићево. Стара механичарска радионица. Капетан Мрки држи говор:

-Непријатељ је у току данашњег дана ушао у град Босански Шамац. Није дошло до сукоба са полицијом јер су се полицајци измакли. Чета ХОС-а је смјештена у основној школи. Доласком појачања преузеће контролу над градом. Ноћас морамо преузети важне стратешке тачке у Шамцу. Сутра ће већ бити касно. Наш задатак је онемогућавање доласка усташа из правца Пруда преко моста на ријеци Босни и из правца Славонског Шамца

44

преко ријеке Саве. До 22, 00 морамо запосјести положаје и бити спремни за отварање ватре! Поручниче, командуј ПОКРЕТ! 21, 00. Команда Посавске бригаде. Звони телефон.

-Молим! Капетан Лакић, дежурни официр.-Потпуковник Кригер!-Извол`те!-Пошаљи ми један вод из Пелагићева. Требају ми за борбени задатак!-Немам никог. Сви су на положајима. Имам само оне Радишине!-Шаљи Радишине!-Разумем!

Шта ће му они? Није ми јасно, чешка се Лакић. Мора да није схватио ко су Радишини! Дједови преко 65 година. Сеоска стража. Наређење је наређење! -Курир, сакупи Радишине! За сат да су пред Командом!

Старци су се сакупили. Стоје. Чекају. Ловци. Имају ловачке униформе. Шешири са перушкама. Значке са ликом зеца, фазана... Већина у цивилу. Пушке М-48. Флаша кружи. Из Команде излази Радиша. Шеширић на глави. Прави ловац:

-Браћо, Срби! Куцнуо је тренутак да се одужимо Отаџбини! Крећемо да ослободимо Шамац! Шаљу нас јер смо искусни. Многи од нас су ратовали и у прошлом рату! Покажимо још једанпут како се то ради!

Улазе у камион. Једва. Не слушају ноге. Сједају. Пјесма креће! Флаша кружи. Радиша је напријед, са возачем. Официр! У Oбудовцу пјесма утихну. Да им није пао

45

морал? Није Стари су то ратници! Радиши се приспавало. И он је попио неколико гутљаја. Писари. Прилаз Шамцу. Камион стаје.

-Ко је?-Жабарци!-Сачекај!

Прилази поручник задужен за прихват појачања.

-Момци, искачите!

Старци устају. Тешко иде. Утрнуле ноге. Некако се искрцаше.

-Шта је ово? Ко командује овим људима?-Ја.

Поручник се прекрсти.

-Ко вас посла?-Из Команде.

Официр диже руку да ошамари Радишу. Предомисли се. Би га стид. Може дјед да му буде!

-Момци, улазите у камион! Правац кући! Немој неко да се прехлади! То је опасно у вашим годинама!-Што се овај спрда с нама. Можда сам му бабу крес`о. (Чује се из камиона)

46

Разговор

Септембар `92. Модрича је чврсто у нашим рукама. Телефони су прорадили. Четири говорнице у пошти имају везу. Може се и иностранство звати. Сам сам. Зваћу ујака у Будви! У пошти гужва. Сви би да се неком јаве! Стижем на ред. Број знам напамет. Једини број који могу звати! Тамо су дјед и баба. Отишли су код ујака пред почетак пуцњаве.

- Здраво! Столе овдје. Зовем из Модриче.-Здраво!!! Жив си! Гдје ти је јединица?-Не могу телефоном.-Реци слободно, нећемо ником причати!

47

-Неколико километара од мјеста гдје смо тата и ја пецали мрене.-Које село?-Рат је! Слушају се телефони! Хоћеш ли да изгинемо? Ти си официр, требало би да ти је јасно!-Добро, кад немаш повјерења у мене! Хоћеш дједа?-Дај!-Сине! Добро смо! Како си ти?-Одлично, знаш мене!-Имаш ли какву цуру? А, мангупе?-Какве цуре, ратујемо! Нема их, све смо одвезли у Србију. Требаће нам касније да правимо дјецу!-Зар тако?-Тако! Мораћемо да надокнадимо губитке. Много се гине!-Јест, него...да те питам нешто: Идеш ли у Град?-Град је у њиховим рукама.-Знам, али мало...кроз шуму?-Каква шума?! Нема пролаза, то је фронт!-Мислио сам, да видиш шта ми је са куће.-Дједе, не може се тамо. То држе Муслимани.-Знам, али некако, само да видиш нашу кућу!-Не може никако.-Онда, да питаш Рифета? Он је у њиховој војсци, тамо је!-Дједе, рат је! Немам га гдје видјети!-Миленко каже да можеш. Требају ми документи за пензију, само да ми то донесеш! Остало је у ладици...

Размишљам шта да му кажем. Ујак је заставник у пензији. Војник професионалац. Не могу да вјерујем да толико не познаје ствари!

-Што се твоје куће тиче... нема је. Запаљена је у јуну или јулу, кад и остале српске куће у Граду.-Како то знаш? Лажеш!-Рекао ми Новица, размијењен је прије неки дан.

48

-Лажеш, само да не идеш! Нема везе, не мораш!-Поздрави бабу!

Немам више кога звати! Тамо није рат. Важни су папири за пензију! Не говоримо истим језиком! Излазим из поште. Гледам Модричу. Сва у рушевинама. Све српско запаљено. Центар уништен у борби. Град који је пет пута прелазио из руке у руку! Више пута уличне борбе! Све је самљевено артиљеријом. Тенковске борбе у граду! Знате ли како то изгледа? Јесте ли некад видјели тенк који пролази кроз стамбену зграду? Воће изломљено. Једино се грожђе држи. Њега има у изобиљу. Не може му ни гелер ништа! Посавина је ово! Једем грожђе. Укусно је. Баш сам задовољан!

Пут по Новицу

Сепртмбар `92. Топло је. Новица је прије пар дана размијењен. У болници је у Брчком. Треба га довући у Шамац. Узимам војног голфа. Крећем. На путу пустош. Падају гранате. Из Хрватске засипају. У кругу болнице аветињски пусто. Пред „Новом зградом“ на клупи сједи хирург Мирковић. Једе ћевапе. На њему бијели мантил сав крвав. Рукаве завратио, раскопчан. Груди му длакаве.

-Пријатно, докторе!-Хвала, једва стигох да једем, тројицу сам крпио од јутрос.-Опет је боље теби него њима.-Ха-ха-ха, добро кажеш.

49

-Има ли оног Новице, што је размијењен?-Тамо је, ставили му гипс.

Улазим. Налазим га. На штакама је. Жена је са њим. Помаже му. Поздрављамо се. Крећемо... Путем гранате. Много граната! Падају по путу и око пута. У Баткуши видимо како пада сто метара испред нас у једно двориште. Успоравам. Дјевојка у дијеловима. Тотално разнесена. Гоја згранута. Кука. Новица шокиран. Од почетка рата је био у затвору у подруму. Ништа није видио до сада. Дјевојци нема помоћи. Настављамо. Послије пет минута пролазимо крај једне куће са лијепим двориштем. Успоравам, гледам.

-Нема их - кажем.-Кога?-Ту, у овој кући, живе три дјевојке. Добре.-Ти си луд!-Зашто?-Прије пет минута смо видјели смрт, а ти мислиш о цурама!-Шта треба да радим? Да мислим о томе до Шамца?-Луд је. Полудио! - дошаптавају се они.-Ви сте луди! Ако нисте, бићете!

50

Земља срче

Сам сам. Родитељи остали у Граду. Одведени у логор „Срнице“. Пакао Посавине 1992. У Јединици сам. Немам никога од родбине. Срећем кума Живка. Сам је. Жена и два сина момка у Граду. Брине се. Зна да су мобилисани у ХВО! Сједимо. Ћутимо.

-Идем. Чувај се, куме!-Чувај се и ти!

51

Поручник Ђокић погинуо тај дан. Немам више кума!!!

Мобилисали смо све до 65 година старости. Посавина на граници издржљивости. Жене и дјеца евакуисани. Ако падне линија, да не гине нејач! Наша територија уска. Минобацачи са једне ливаде гађају и Сјеверну и Јужну линију. Мјесецима дроби. У сваком рову по двојица, старац и момак. Крв. Умире се свакодневно. Навикли смо. Артиљерија из Хрватске засипа даноноћно. Одакле им толике гранате? 28. 6. `92. Пробој Коридора. Напредујемо. Улазимо у њихове ровове у Корници. На грудобран наслоњена дјевојка. Црна кратка коса. Униформа ЗНГ. Амблем на рукаву. Осијечка бригада. Мртва. Рупа на стомаку. Гелер. Блиједа, истекла јој крв. Прелијепа је! Шта је ова љепотица радила ту? Дошла за момком? Јак момак! Оставио је да искрвари! Идеали? Мржња? Ко зна? Лујка! Не желим да тражим њену војну књижицу. Нећу да јој памтим име. Испред ње на клупи Подравка паштета и ножић. Узмем ножић за успомену. Успомена на незнану љепотицу. Мртву. Шта ће љепота мртвој жени?! Спојимо се са Крајишницима. Модрича пети пута прелази из руке у руку. Трећи пута наша. Град уништен, запаљен. Запалили су све српске куће у граду, изузев 5-6. Прескочене грешком. Ми се усељавамо у њихове. Оне су празне и читаве. Њихова визија: Босна ће бити јединствена држава. Запалимо све српско да се Срби немају гдје вратити.Наша визија: Што заузмемо војно, биће наше. Чувајмо своје.

хxx

52

Мјесечно добијамо један дан и ноћ одмора, да одемо са положаја. Када дође ред на мене, немам појма гдје ћу! Лутам селима. Пустош. Стока пуштена. Нема ко да брине о њој. Усјеви пропадају. Порушене куће. Стакло на све стране... ЗЕМЉА СРЧЕ!

Слободан дан

Љето 1992. Коридор кроз Посавину.

-Миливојевић, слободан до 18, 00!

Супер, одавно нисам био 10 сати без дужности. Гдје да одем? До Весне? Нећу, данас је у санитету. Дежурна је. Онај глупи мајор не да се примакнем санитету. Гинеколог. Јак ми је он за крпљење рањеника! Ма, добар је, само ме

53

нервира! Отићу у Шамац. Пожелио сам мало асфалта, зграда... Није неки град, али мени се тражи цивилизација! Ко би рекао!? Увијек сам бјежао у природу, а сада бих да видим асфалт! Није ни чудо, мјесецима сам у њивама! Само трава око мене. Пјешачим, стопирам... Шамац. Градић уз Саву. Мали. Шетам. Видим дјечака на бициклу. Има десетак година.

-Ненаде!-Молим, мама!-Не иди далеко!

Жена. Ситна. Плава. Мојих година.

-Јованка, ти си?-Ја сам, а ви... Столе! Једва те познах!

Јованка је неко вријеме живјела у мојој згради. Ту је била код фамилије. Ишла је у средњу школу. Свиђала ми се. А која није у тим годинама?!

-Ту си се удала?-Јесам. Давно.-Гдје је муж?-На Гребницама.-Гадан дио линије!-Јесте. Увијек се уплашим када тамо пуца.-Сунце вам женско, више се ви бојите сједећи у кући, него ми на линији!-Шта да му нешто буде? Гдје бих ја? Немам никог свога. Он ми је једини.-Знам. Шалим се. Идем ја.

54

Лијепо ми је причати са неким кога сам знао прије рата. Нећу са њом да стојим. Може неко да је види. Одмах ће да пукне прича. Стоји са војницима...

-Здраво! Наврати кад Никола дође! Да се испричамо!-Хоћу!

Ходам без циља. Видим бријачницу. Уђем.

-Може шишање?-Може!-Пошто?-Двије марке.-Могу динари?-Могу. Сједај!

Брицо ради свој посао. Чудим се. Млад човјек, а није на линији! Ко зна, инвалид... Улазе три млада мушкарца.

-Ђе си, Муре!-Здраво, момци!

Гледам их...Јасно ми је...

-Свраче, ти си?-Ја сам. Ти си Столе?-Јесам.-Једва те познах у тој униформи!

Миралем Свраче. Расли смо у Граду. Играли се. Отишао је у Шамац неколико година прије рата да игра фудбал.

-Како ти је ?-Добро.

55

-Имаш ли проблема? Дира ли те неко?-Не. Ко би ме дирао?-Јесу ли те звали у војску?-Једном су нас звали. Позвали нас у Дом културе. Неки официр је рекао: Ко хоће у Војску, нека остане! Остали могу ићи! -И, шта је било?-Ништа. Уста један, УСТАШЕ СВИ !

Гуркају се, смијуље. Видим их у огледалу. Која дрскост! Или храброст?! Пустићу их, правићу се да не примијетим. Смију ли Срби у Граду овако да се курче?Плаћам. Излазим. Ружно се осјећам. Гдје да одем? Идем да нешто попијем! Ради само Дом пензионера. Сједам у башту.

-Изволите!-Шта има?-Кафа и боровница на размућивање.-Дај боровницу!

Полако пијуцкам. За сусједним столом војник са три дјевојке. Дјевојке „напуцане“. Види се ко су! Младе су. Једна прелази за мој сто. Почиње неку причу. Одговарам незаинтересовано.

-Слушај, кутија „ВЕК“-а и идемо!-Нећу.-Добро, за тебе је пет цигара. Овим маторим наплаћујем пуну цијену. -Не интересује ме.-Даса би џаба?-Нећу никако. Шта ти све то треба? Зар ти је толико стало до пет цигара?-Ко си ти? Неки поп?

56

Устаде љута. Гурну столицу. Баш сам је разбјеснио!

Одвратан дан. Идем ја у своју јединицу!

Писмо из избјеглиштва

Како си? Мени је добро. Тетка и тетак су супер. Ипак, једва чекам да дођем кући. Овдје је све без везе. Многи не разумију зашто се боримо. Кажу да ми нисмо Срби, него Босанци. Баш су глупи! Ништа не разумију. Рекла сам им да нисмо исти Срби. Срби су увијек имали Обилиће и Бранковиће, нека размишљају! Ипак, већина разумије.

57

Дружим се са нашим. Некако смо ближи једни другима. Ови Војвођани мисле да смо ми овдје побјегле, да никога и ништа немамо и да смо дошле да се удамо. Не можеш ни замислити како нас вријеђа такав однос! Како мрзим све ове надувене типове! Како си? Је ли ти хладно? Плетем ти чарапе. Немој се смијати! Тетка ме научила. Стално мислим о теби. ЧУВАЈ СЕ! Прије неки дан сам плакала. Тетка каже да то не ваља. Могу нешто наслутити. Не бих ја плакала, али сузе саме иду. Проклете биле!!! ЧУВАЈ СЕ, молим те! Знам да се не плашиш, али ја се плашим. Чувај се због мене! Једва чекам да се вратим! Доћи ћу одмах, чим ослободите наше село. Много те воли Милка.П.С. ЧУВАЈ СЕ!!!

Селма

1992. Децембар. Рат траје већ неколико мјесеци. Све улази у неку колотечину. Навикавамо се. Живот иде даље. Раде двије продавнице. Може се нешто купити. Тијана и ја идемо да купимо неке ситнице. Пред продавницом

58

гужва. Само двије мале радње раде у читавом Брчком. Прилазимо. Свијет се размиче да војник прође. Несвјесно.

-Прођи, синко! Теби се жури!-Не жури ми се, нисам на дужности. Слободан дан.-Знам. Добио си један дан. Да га трошиш са нама старцима чекајући у реду? Видиш ту дјевојку крај себе, идите дјецо, забављајте се! Љепше вам је! Сви ми имамо синове! Знамо како је! Бар тај један дан у мјесецу да вам буде лијеп!

Осјећам да сам се најежио. Пролазимо. Трговкиња Селма! Тикина другарица. Грле се, љубе!

-Гдје си ти? Нисам те видјела од почетка рата!-Нисам била ту. Послали ме у Србију. Вратила се прије мјесец. Ти?-Ту сам стално. Моји су у Тузли. Ја остала са Милојицом. Узећемо се. Причаћу ти!-Наврати после посла! На кафу. Узеће се. Милојица и Селма. Ипак је могуће! Праве везе опстану без обзира на све! Ни рат им ништа не може! Све које се прекину и нису биле праве! Све што ваља, вјечно траје! Престане да постоји кад га вријеме прегази. Кад не буде право!... Додуше, и неке лоше везе трају. Повољни услови. Инерција... Дошла је. Пили смо кафу...причали. Удаје се. Треба јој родни лист. Одлучише да сутра заједно одемо код матичара. Лакше ће стићи на ред са војником. Милојица долази директно на вјенчање. Не може раније. Извадићемо и њему. Код матичара велика гужва. Пун ходник. Свима нешто треба. Позната слика: “Прођи, војниче“! Улазимо. Сво троје. Матичар тражи по књизи.

-Зашто ти треба родни лист?

59

-Удајем се.-Честитам! За кога?-За Милојицу Николића. Ту су подаци. Треба ми и за њега...

Матичар скида наочаре. Брише их. Отеже.

-Нешто није у реду? - рекох оштријим гласом.-Не, синко, све је у реду! Више него што мислиш.

Гледамо га. Није нам јасно.

-Добро, Селма или Мирјана, свеједно!-Ја сам Селма, не Мирјана!-Јеси сад. Тако пише. Ево, ту је записник о усвајању, промјени имена и презимена... Све је у реду, Селма си.-Какво усвајање? Каква промјена? Шта причате?

Матичар ћути. Гледа је. Не зна шта да каже. Сви смо се унервозили. О чему овај прича?

-Видиш, кћери, ти си усвојена као беба. Ту је записник. Била си Мирјана. Усвојила те Хасиба, чистачица из социјалног.-Како усвојила? То ми је мати! -Јесте, то ти је мајка! Само, није те она родила. Родила те Радмила и оставила.

Селма на граници плача. И ја сам. И Тијана. Није знала да је усвојена. Нико није знао. Проклети записници! Грле се. Плачу. Ја не. Није ред, у униформи сам. Излазимо. Њих двије стоје загрљене и уплакане.

Има овај камени народ још понеку сузу!

60

-Јави се мајци! -Хоћу, Столе! Послаћу јој писмо преко Црвеног крста! Да зна да се удајем. Волим ја своју мајку Хасибу!

Селма и Милојица Николић имају сина Милоша (по Обилићу) и кћерку Радмилу.

Раскрсница Лончари

Раскрсница Лончари. Фебруар `94. Хладно је. Много војника чека превоз. Пар дана слободно. Да се виде дјеца. Пролазе многи аутобуси. „Ласта“, „Ниш експрес“... Неће да стану. Ко још воли војску! Наилази мерцедес. Бијели. BG регистрација. У њему два момка. 25-30 год. Ћелави. Минђуше у ушима. Стају. Два војника крећу

61

према њима. На метар до аута, возило креће. Иде 10 м и стаје. Момак се окреће и маше руком, показује да војници дођу. Крећу поново. Опет на метар, ауто креће. Момци у ауту се смију. Послије 10 метара стаје, зову. Војници поново крећу, ауто полази, момци се ваљају од смијеха. Један од два војника, висок, мршав, без капе, репeтира пушку, диже је, нишани. Рафал...дуг. Задње стакло мерцедеса се расу. Ауто се заљуља на путу и слети у канал. Као по команди, разиђосмо се са раскрснице. Да свједочим? Нека, хвала!

Размјена

Август 93. Стриц из Београда ми јавља да ће моји родитељи бити размијењени за пар дана. Он у Београду зна, а ја не знам! Каже :

-Јави се Софрену, он ће ти све објаснити.

62

Одлазим у Пелагићево. Налазим Софрена.

-Размјена ће бити код Средњошколског центра у Граду. Линија разграничења Модрича-Град. Питај у Модричи, знају они датум.

Враћам се у Модричу. Сутра ујутро одлазим у Црвени крст да питам. Долазим пред врата.

-Столе, упадај у кола идемо на размјену!

Прилазим и видим Нику. Крећемо према Граду. 15 км пута. На граници смо за 15 мин. Стајемо код наших ровова. Излазимо.

-Ту ме чекај!

Оде са комисијом у међузону. Пролази пола сата. Долази Мито, представник Црвеног крста.

-Столе, Радоване, пођите за мном, требате ми нешто помоћи!-О чему се ради?-Требате неке торбе да пренесете. Пустили су нашима да понесу личне ствари.

Идемо полако. Иза кривине видим школу. Ту сам завршио гимназију. На крову и на прозорима се виде њихови снајперисти. Обезбјеђење размјене. Наше не видим. Нема их или...Ко зна!? Долазимо до комисија.

-Столе, дођи овамо! -каже Мито и пролази поред комисија. Пролази на њихову страну. Идем за њим. Нелагода. Скоро додирујем њихове полицајце. Стоје са оружјем.

63

-Здраво, Мирсо!-Здраво!

Остали смркнути. Гледам око себе. Око мене су њихова полиција и војна полиција. Мито се нагло окрену и крену назад. Стадох! Окренух се. Прeшао сам 30-40 м у њихову страну. Полицајци се склопише иза мене. Њих четворица. Следих се.

-Размјена се одгађа! -чујем глас предсједника њихове Комисије за размјене.-Само да прођем назад.-Ти нама и требаш - каже мој бивши комшија Самир Жито.

Примичу ми се полако. Корачам назад, све дубље у њихову територију. Весело! Асфалт су заузели. Трава је минирана. Мозак ради 200 на сат. Травом ћу, па шта буде! Поче галама. Комисије се свађају! Полицајци се окренуше. Потрчах нагло према њима. Гурам Самира десном руком. Посрће. Жути из Виде ме хвата за лијево раме. Ударац отвореном шаком у лице. Клизав сам. На мени морнарска мајица на трегере. Један војни полицајац попријечио пушку. Гурам цијев и ударац у лице. Трчим даље. Сви се окрећу. Чујем мамин јаук.

-Столееееее!

Трчим крај старих полицајаца, познатих. Не мрдају. Спуштене им руке. Пролазим. Сакривам се за камион са мртвим. Наш капетан, безбједњак ми каже:

-Скини мајицу због снајпера!

64

Пролазе двије - три минуте. Мерцедес са наше стране долази у пуној брзини. Прави полицијски круг на асфалту...

-Ускачи!

Ускачем. Гас до даске. Заустављамо се у Скугрићу, неколико километара даље.

-Изађи и чекај ту!

Пролази сат. Стижу моји родитељи. Мама блиједа, уплашена. Излази из аута. Повраћа од страха. Тата се смјешка.

-Добар си!-И...жив сам.-Уплашио сам се за тебе. Стана је мислила да те убише.-Танки су они…

Миладин

Бањалука. 1994. Самачки дом. Дуле и ја разговарамо са његовим кумом Миладином.

65

-Једини излаз за српство је династија Карађoрђевића. -надахнуто збори Миладин.-Дезертерска династија?-Није дезертерска. Црква је подржава.-Карађорђе је бјежао. У Другом свјетском рату су побјегли...-Црква је уз Карађорђевиће!-То су ти у Хиландару рекли?-Јесу.-Сваке године три мјесеца боравиш у Хиландару да ти кажу да је црква уз Карађорђевиће?-Не само то. У Србију ће се вратити законити владар.-Карађорђевићи су законити?-Јесу.-Устав каже да је Србија република.-Ја поштујем Устав Цркве.-Миладине, пробуди се, неће се вратити никакви Карађорђевићи.-Хоће, Енглези кажу да хоће.-Сједио си са њима, па су ти рекли?-Јесам, у Хиландару буду инструктори.-Чији? МИ-6?-Наши. Вратиће Карађорђевиће.-Само Вук и ти вјерујете у те глупости.-Нису глупости, пуна нас је Бањалука.-Ма, дај!-Хоћете ли и ви са нама?-Ја нећу!-Нећу ни ја!-Покајаћете се!-Што да се кајемо?-Доћемо на власт.-Доћете на мој!-Енглези су обећали.

66

-Јаки су ти твоји Енглези! Ко` моје длаке!-И Американци кажу исто.-Шта ће бити са нама?-Бићемо Босна!-И ти се за то залажеш?-То је најбоље за српство. Бољи је Београд под Круном, него све ово под Антихристима!-Ти си луд!-Нисам, ја сам патриота.-Патриота си што се бориш за интересе Карађорђевића?-Да. Краљ је наша највећа светиња!-И по цијену да све ово дамо Турцима?-Морамо бити реални. Ово не можемо сачувати. Важна је Србија и династија!

Расправа се одвуче до касно у ноћ. Сутра се морам јавити у јединицу.

-Е, Дуле, јебо те овај кум!-Не мисли он баш тако!-Како мисли?-Не знам шта му је. Ваљда му ти одласци у Хиландар мало помуте разум!-Зашто иде тамо?-Моли се Богу и ...дадну му пара.-Ко?-Хммм, не знам ни ја!

Погледасмо се.

ххх

1998. Американци преузимају власт у Републици Српској. Њихова војска разоружава полицијске станице

67

широм Српске. И ову у Модричи. Пуцати или не? Наређење је : Не пуцати!

На бини у Бањалуци разни политичари и... Миладин!!!

Дођоше на власт?

Ратко

68

Март 93. Положај на Липовици. Звони пољски телефон.

-Миле овдје. Дођи одмах! -Не могу, сам сам. -Долази одмах! Послао сам ти смјену. Ту су за пет минута-У реду, долазим!

Крећем. Шта ли је то тако хитно кад ми капетан каже да напустим положај и одмах кренем? Стижем. Близу је.

-Шта је, шта си ме звао?

Капетан смркнут. Ћути.

-Шта је било?-Погинуо је Ратко.-Који Ратко?-Твој рођак.-Кад?-Прије пар сати.-Гдје ? Како?-Мислим да је на Врановачи. Извлачио рањеног друга. Иди у Брчко, помози чичи! Недељко ће те одбацити.

Иако одрвенио од свега, у шоку сам. Улазећи у голфа, откидам браву. Мало се теже отварала.

-Нисам намјерно, извини!-Пусти сад браву, сједај!

У путу до Брчког ми се врте слике. Сјећам се заједничких игара, излазака, филмова које смо заједно гледали... Боли све ово! Није ми добро!

69

Сахрана војничка. Сви смо униформисани. Мушкарци у војним, а жене у црним. По томе се разликујемо. Има ли нека да не носи црнину? Да није никог изгубила? На изласку из гробља чича ми рече:

-Знам да си планирао да се жениш за који дан. Жени се, немој да одгађаш! Видиш какво је вријеме. Боље је да рађате дјецу што прије. Да је, којом срећом, и Ратко имао дијете! Отхранило би се!

Ожених се пет дана послије сахране. Без славља. Родисмо кћерку Сунчицу и сина Ратка. Обоје у рату.

Кога да се плаши овај народ?

Наградно одсуство70

Јануар 1993. Идемо у испомоћ у Подриње. Неколико српских села је попаљено, стотине људи је побијено. Речено нам је да идемо да држимо бокове Пантерима. Они ће да враћају изгубљене територије, а ми ћемо ићи за њима и држати положаје до успостављања стабилне линије. Планина Деветак. Положаји између Хан Пијеска и Жепе. На једном смо брду. Нас 30. Лијево од нас Пантери напредују. У току ноћи смо се помијешали са непријатељем. Општа пуцњава. Лежим у снијегу. Снијег и мјесечина. Солидна видљивост. Ипак, не видим никога, само ватру из цијеви. Јединачна ватра. Нико не пуца рафално. Сви штедимо муницију. Далеко смо у планини. Јак ударац у пушку. Осјетим под прстима, погођен је оквир. Мијењам га брзо. Уништени убацујем у торбицу. Гледаћу га сутра! Одлазе, улазе у шуму. Нису ни мислили да нас нападну. У повлачењу су у мраку набасали на нас. Радујемо се ћутке. Јутро. Разгледам оквир. Улазна рупа мала. Излазна огромна. Дванаест сломљених метака. Дошао је са леђа, поред лијеве руке. Гледамо куда су ноћас прошли. Трагови у снијегу. Нема крви. Ни они нису имали губитке.

Два дана касније одлазимо. Дошла је смјена. У Хан Пијеску смо стали да купимо цигаре. Дуг је пут до куће. Нека старица нам приђе:

-Одакле сте, дјецо?-Из Посавине.-Србијанци?-Нисмо, мајко, наши смо.-Реците, дјецо, мени се смије рећи! Чула сам да ће нам доћи помоћ из Србије ако затреба, а затребало је ...

71

Ћутимо. Нека бар она тако мисли. Нека сви мисле. Тако су и наше мајке мислиле видјевши Крајишнике. Нека бар неко вјерује у помоћ из Србије! Ноћ нас хвата у путу. Путујемо поред Дрине. Спуштамо се низводно. Видимо мост. Са друге стране је Лозница. Виде се свјетла. Тамо има струје!!! Дуго већ нисмо видјели свјетло сијалица. Брчко, Шамац, Модрича су у мраку мјесецима... Касарна војвода Степа Степановић Бијељина. Пуковник нас похваљује и даје свима 15 дана слободно. Дијели нам дозволе за кретање (доказ војној полицији да смо слободни у том периоду). И, као најважније, добијамо дозволе за прелазак у Србију (седам дана). Лијепа награда. Исплатило се провести јануар на Деветаку! Предлажем Тијани да идемо у Србију. Шта бих сам радио?

-Питаћу родитеље!-Нема разлога да те не пусте. Можда ћу ја погинути, можда тебе погоди граната, никад се не зна! Да проживимо макар неки лијеп тренутак у животу!

Њен отац рече:

-Идите, дјецо. Какво је вријеме, можда вам је задње!

Видјех му сузу у очима. Ми срећни...заљубљени... Стопом до Београда. Спаваћемо код мог стрица који је побјегао `92. Београд. Мир. Цивилизација. Све ври од људи. Нормалан живот, као и прије рата. Много аута. Зар ово још постоји? Стриц развија терорије о рату. Прича много. Већином о стварима које никада није видио. Види се да много гледа

72

ТВ! Ради у Дописништву Новинске агенције Републике Српске (СРНА) у Београду.

-То тамо и није неки рат. То је обична кафанска туча. Као кад се барабе потуку ...-Зато си ти побјегао? Не волиш кафанске туче?-Нисам побјегао. Радим много важније послове овдје.-Да, видим, причаш да смо ми барабе који се туку у једној великој кафани...-Погрешно си разумио. Нико од вас нема циљ борбе. Ратујете без везе, зато што сте љути једни на друге. -Није тако. Циљ је да нас не отјерају у Србију, да не морамо да причамо као ти. Знаш ти то јако добро, само се уклапаш у београдске приче. Док си био тамо, другачије си говорио. У разговор се укључује Микула, његов син.

-Чуо сам да аутоматска пушка ништа не ваља. Послије 30 метака почне да пљује метке под ноге.-Ко ти је рекао такву глупост?-Није глупост. Рекли су ми специјалци који су заузели Шамац.-Који специјалци?-Ови из Србије. Хеликоптером се спустили. Направили десант.-Ти ниси здрав. Био сам у Шамцу те ноћи. Свега се добро сјећам. Видио сам све који су били ту. Шамац је мали, километар са километар. Никаквих хеликоптера ни специјалаца није било. Били су само Радишини од тих специјалних. Сјетих се Радише и насмијах се од срца.

-Децо, доста свађе, треба да се једе!-Та ти је добра, стрина!

73

Тијана ћути читаво вријеме.

-Столе, хајде да прошетамо после ручка, штета да нам овако вријеме пролази!

Шетамо.

-Сад су ми јасни Србијанци. Што да се брину шта ће са нама бити? Видиш како се понашају ови наши који су побјегли! Свеједно би им било да ми сви изгинемо. Важно је да су они сигурни. Страх је доминантно осјећање у људској глави. Потреба за сигурношћу је јача од части, разума, хуманости... Чудо је страх! Читав свијет почива на страху! -Је ли у реду да си тако огорчен?-Није у реду. Ипак сам огорчен.-Колико су рањеника збринули? Колико живота спасили? Колико ће још спасити? Хиљаде! Можемо бити захвални ВМА и осталим здравственим установама у Србији. Хвала им за сва времена!-У праву си. Понијело ме! Волим те што си објективна! Мене обузму осјећања. Разбјесним се.

Смјешкамо се. Шетамо загрљени. Ове дане треба искористити на лијепе ствари! За пар дана се враћамо у пакао Посавине. У Земљу Срче!

Новосадски корпус74

1993. Рат већ одавно траје. По Брчком круже приче да је стигао Новосадски корпус.

- Стигли су?- Јесу.- Гдје су смјештени?- У касарни.- Читав корпус је стао у касарну?- Можда још нису сви дошли...

Смјешкам се. Знају ли људи колико војника је корпус? Бар 30 000! Улазим у касарну. Срећем Рајка.

-Гдје је тај Новосадски корпус?-Тамо су у малом павиљону. Одмах до маљуткаша.

Улазим код маљуткаша. Вјежбају на тренажерима. Тражим Дулета.

-Дуле-лаве, играте се игрица док ми крваримо!-Столе! Жив си, човјече! Којим добром?

Грлимо се. Драго је и мени и њему што смо живи!

-Дошао сам да видим овај Новосадски корпус.-Ха-ха-ха. Чуо сам те приче. Ту су момци. Прави! Има их петнаест. Добровољци из села Шајкаш. Дошли да нам помогну бар два-три мјесеца! Идемо код њих!

Прелазимо преко ходника.

-Здраво момци!

75

-Здраво!-Ви сте ти Војвођани?-Ми смо! Цела Војводина је дошла! -смију се.-Откуда ви да дођете?-Тако. Било нас стид да седимо код кућа.-Може неко да погине.-Нема везе, гинете и ви!-Ми морамо, а ви не.-Помоћете и ви нама кад се код нас зарати?-Хоћемо. Обећавам!-Ти си мештанин?-Ја сам из Града. То вам је...-Знамо. Овај наш командир је из Града. Митар Стевић. Знаш га?-Не знам. Гдје је?-Мики, ево ти га земљак!

Долази висок човјек око 50 година стар.

-Момак, знаш ли ме?-Не знам.-Није ни чудо, радио сам на броду. Жена је била у Граду. Сока. Наставница. Имам двије кћерке Вања и Наташа.-Знам. Сока је родица мог оца, у ствари, дође му тетка. Твоје кћерке су мени тетке! Млађе су од мене, али тетке.-Чији си ти?-Димитрија Миливојевића.-Ух, колики си нарастао!-Није ни чудо. Имам 29 година!

Сви се смију. Кроз главу ми пролазе слике... Са Вањом сам се дружио. Млађа је неколико година од мене. Питала за савјет који је момак какав. Пазио сам да изаберем доброг тетка.

76

-Гдје су оне сад?-У Војводини. Извукао сам их кад је рат почињао. Имао сам уговор на броду до прије два мјесеца. Сад сам дошао да помогнем. Ово су моји пријатељи. Дошли смо бар мало. Нас 15 по два мјесеца, као да сам ја дуго!-Хвала вам, момци!-Де, наздрави! Наша домаћа. Кајсијевача!-Живјели! ммм... добра! Мислио сам да се само од шљиве пече ракија.-Славонац, има ли каквог мезета?-Он је Славонац?-Избјегао из Осијека. Дошао са нама.

Флаша. Пека. Лијепо нам је! Зар је рат? Ово су све добри људи. Племенити. Часни. Хвала Србији за овакве момке!

Рагиб

77

1994. Касно послијеподне. Свјеже је. Било је кише ових дана. Блато по траншеама. Ров поред асфалтног пута. Један осматра остала тројица играју покер.

- Дођи и ти, видиш да нема никог!

Размишљам. Нема никог. Мада, досадно је и картање. Свакако не играмо у паре. Нећемо да коцкамо. Смјешкам се. Како би коцкали када нико и нема новца! Ко живи у селу, има хране, остали немају ни тога довољно. Сланина је из раја изашла. Зовемо је сапуњара. Бијела, нигдје шареног. Да није ње, помрли би од глади поред ове војне хране! Одједном чујем глас. Неко иде путем и виче:

- Срби! Не пуцајте!

Гледам, близу је дошао, а нисам га ни примијетио. Одлутао сам у мислима. Иде асфалтом. Зна да ту нема мина.

- Ко је?- Не пуцајте, немам оружја!-Мића, Неђо, сакријте се и метак у цијев! Ниџо, ти остани!-Срби, не пуцајте!-Дигни руке и приђи!

Прилази. Човјек од око 50 година, мршав као грана, необријан.

-Скини вјетровку, само полако!Скида. Гледа нас. Смјешка се уплашено.

78

-Шта хоћеш? Што си дошао? Само полако!

Полако силази са грудобрана.

-Не бојте се, немам оружја, нисам луд . -Шта радиш овдје?-Опклада, буразеру!

Смијемо се.

-Кладило сам се са оним својим у рову да нећете пуцати. Кажем им ја, и ви сте људи!-Одакле си?-Из Вучковаца. Наћерало нас у рат, а земљу нема ко да ради. Ја имам двије одрасле шћери. Једна је удата у Лозницу. Не знам ништа за њу. Ишла у Тузлу у школу, у геодетску. Нашла неког студента, Раде. Узеше се дјеца. Фала богу, двоје унучади. Нек су ми живи и здрави, па нек су и Срби! Него, има ли који из Лознице, да питам за шћер?-Нема, чича, сви смо наши, домаћи.-А, ђе су Србијанци? Нама је рекло да је овамо све војска из Србије.

Ћутимо. Какви Србијанци! Не знам шта да кажем. Можда је и добро да мисле да овдје има војске из Србије. Теже ће се одлучити да нападну. Мисле да нас је много.

-Чиле, јеси ли гладан?-Јесам, како нисам.

Ниџо донесе мањерку. Вадим хљеб. Чича жваће на празно. Још није ни узео, а већ жваће.

79

-Није нека храна, нама је додијала...Хладно је, треба подгријати.-Не треба! -Само, не гарантујем ти да нема свињетине.-Не зајебавајте, дјецо! Појео бих и свињске папке! Једе, ћути. Поједе пуну војну порцију.

-Може још?-Нека, дјецо, нек остане и вама.-Јели смо ми, ово би се свакако бацило.-Него, каква је храна код заробљеника?-Иста је храна. На једном се мјесту кува.-Нешто мислим... не знам.-Немој, чича, пожелићеш бабу! Боље је да се ти лијепо вратиш. Није лијепо бити заробљеник. Де, запали једну!

Очи му зацаклише кад угледа цигару. Запали, повуче дим „из пета“.

-Е, ово је живот! Лијепо се наједеш, запалиш. Шта ти више треба у животу? Мерак! Ово ми је најљепши дан ове године. Сјебаће се они моји кад им будем прич`о. Него, пустићете ви мене да се вратим?-Пустићемо. Шта ћеш нам?-Знао сам ја да сте ви добри!-Има ли код вас у Вучковцима нека Мејра? `71. годиште.- Чија ли је?- Немам појма. Има један код нас, забављали се. Радила у Задрузи у Хрговима.-Знам је. То је Мејра Мустафина! Не излази ти она ниђе. Нема момка. Мора да чека да се рат заврши, да нађе тог вашег. -И он само о њој прича.

80

-Омладина! Воле се дјеца! Само, ако рат потраје, заборавиће они једно друго, а како је кренуло, неће се никад ни завршити. Ми немамо шта да једемо. Срећа, шћери су се поудале, Нура и ја сами. Једемо кукуруз. Сваки дан. И нас на рову хране кукурузом. Мало је чега другог. Код вас је боље. Ћутимо. Није добро ни код нас, али хране још увијек има. Не мора он да зна како је нама. -Чиле, сад ће ноћ. Вријеме је да се вратиш својима. Може неко да запуца по мраку, а нећеш видјети ни жице од мина по ноћи!-Дајте ми нешто да знају моји да сам био код вас, неће ми вјеровати!

Извадим једну новчаницу. Наши динари. Са много нула. Нема вриједности.

-Е, ово вриједи 100 марака!-Не вриједи то, чиле, ништа!-Опклада је била у 100 марака.

Смијемо се.

-У здравље, чиле! Како се зовеш?-Рагиб.-Срећно, Рагибе! Немој више долазити! Мораћемо додати мина.

Три дана касније. Путем иде шест људи. Дигли руке и вичу:

-Не пуцајте, Срби!-Стој! Не прилази! -Немамо оружје. Ја сам, Рагиб!-Назад! Пуцаћу!

81

-Идемо тамо, па пуцај! Гладни смо!

Репетирам пушку. Звекну затварач. И остали убацише метак у цијев.

-Не брините, нећемо ништа, немамо оружје!-Назад!

Подигнем пушку мало више и истресем рафал. Кратак.

-Добро, враћамо се!

Боље је овако. Не можемо их пуштати сваки дан да долазе. Прво један, сада их је шест. Више него нас. Знам да су гладни. Ипак смо ми непријатељи!

82

Донела мир

Данима сам на силосу. Артиљеријски дурбин и...гледај! Тражим одакле туку тако прецизно. Овај дурбин је чудо! На 25 километара видим човјека. Могу га познати. Видим жутог голфа на 22 километра. У њему неки дебели брко! Ово је хаос! Видим димњак електране у Угљевику. Црвено-бијеле коцкице... Телефон.

-Туку. Гледај сада!

Шарам по сумњивим дијеловима. Размишљам гдје бих ја поставио артиљерију. Ако их не нађем, поставићемо звучне батерије, радаре... морамо их наћи! Порушиће нам све трафо станице! Размишљам, то може бити само тенк! Одакле им тенкови у Граду? Све су Хрвати узели себи. Муслимани их немају. Туче са муслиманске територије. Јесу ли пустили Хрвате да уђу у њихову територију? Не вјерујем. Гледам...ено га! Види се ватра! То!!!!!! Јављам. Долази Перо, командант Пете.

-Нађе ли, јуначе?-Нађох!-Свака ти дала! Гдје су?-Све је наштимано, само гледајте! Чекајте испаљење! Чекамо....Ћуте пичке. Плаше се Пере! Јебаће им мајку! -Видим ватру, не видим тенк!-Бијели је, не види се од снијега.-Какав је то бијели тенк?-Погледајте боље, пише УН!-Јесте, видим, леопард! Норвежани. Њихова зона. Узми ласер! Колико су далеко?

83

-24267,3 метра.-Ван домета су.-Нису. Имамо трећу батерију. Може она!-Не. Нећу да откријемо њен положај.-Зашто? Узимаће се Град?-Интересује те?-Да. Јако.-Што то тебе брине?-Ја сам из Града. Нисам се нигдје смјестио...-Велиш, да не тражиш ништа ако ћемо скоро?-Да!-Волио би да га узмемо?-Не знам.-Зашто?-Тамо ми је сестра. Удата је за Муслимана. Има дјецу. Гдје ће они ако ми узмемо Град?-Баш си најебо! - потапша ме по рамену.

Видим, разњежио се стари ратник.

-Јеби га!-Слушај, момчино, ово ти сад кажем, да ћутиш до краја рата! Важи?-Важи!-Нећемо узимати Град. Они га бране по сваку цијену. То је симбол Босне. Неће са толиким жаром бранити Сребреник. Град је њихов, већински. Држе у њему 15 000 војника. У Орашју им је 10 000, испред Брчког 15 000. Везали смо им сву артиљерију Хрватске. Вежемо им много војске. Нас је дупло мање у Коридору. Укопани смо. Не могу га пресјећи.

-Ко коме вјерује, a ко не може? Мислим на нас двојицу.-Вјерујемо један другом. Ћути о овом разговору до краја рата.

84

-Хоћу! Сигурно! ... Још једно питање: Нећете да откријемо Трећу батерију или не смијемо гађати Норвежане? Окрену се и оде без одговора.

ххх

1996. Фебруар. ИФОР улази у “међузону”. Која међузона?! Смијештају се по градовима, далеко од линија раздвајања! ОКУПАЦИЈА!!! У Модричи Норвежани, Данци... Комшиница Гордана отвара прозор и виче:

-Фашистиииии!

Један војник се окрену, репетира пушку, упери је у Гоцу и рече:

-Не фашист. Ми фама донела мир!

Да...донела мир... Видио сам...!

85

Телефон

Стигла је војничка плата. Брзо се организујемо. Двојица иду да купе цигаре. Морамо пожурити док се још може нешто купити за плату! Мића и Баћа иду. Послије три-четири сата се враћају. Носе пуну врећу цигара. Сваком по 17 кутија ВЕК-а! -За прошлу плату смо имали по двије штеке!-Јесте, али тада је плата била у 8 ујутро, а данас смо је добили тек око подне!

Сви се смију заједничкој муци. Цигаре купујемо јер су лагане и могу се понијети кући. Ако бих чекао да дођем кући, паре више не би вриједиле ништа. Плата нестане већ за три дана. Поједе је инфлација. Сви се радују. Неколико дана ћемо пушити праве, куповне цигаре. Пола године касније... Плате више нема никако. Тијана ми показује шта смо добили од Црвеног крста за нас петеро: 25 кг брашна, 5 кг пасуља,1,5 кг риже,2,5 кг биљне масти,2,5 ком сапуна за веш,0,5 кг дјечје хране. Срећни смо. То је читаво богатство! Преживјећемо до следеће подјеле за мјесец дана. Прича се да ће следећи

86

пута бити и по једна конзерва шпанске говедине по члану домаћинства. Што је баби мило... Тијанина тетка је у Аустрији. Понекад пошаље пара сестри у Брчко. Пуница донесе и нама. Чувамо за „ванредне трошкове“. Трудна Тијана има жељу да једе Смоки. Тражи јој се. Понекад купи. Не може баш сваки дан. Скупо је! Телефон. Звони дуго. Нико не жели да се јави. Обично буду лоше вијести. Тијана устаде уплашена.

-Да се није нешто догодило Душану или тати? Ваљда није!-Није, не брини! Ко зна ко је!

Покушавам да је смирим. Отац и брат су јој на положају. Знам да стрепи.

-Добро вече! Сви смо добро. Како сте ви у Новом Саду?

Маше ми руком. Устајем, прилазим. Даје ми слушалицу.

-Здраво, Столе. Тијана ми рече да сте добро.-Јесмо. Одлично смо. Како сте ви?-Тешко је. Код нас су санкције. Све је скупо. Нико нема пара. Једва се живи. Има ли код вас санкција?-Нема. Код нас нема ништа.-Значи, нисте под санкцијама?

Тика стоји поред мене и смије се. Ова је скроз пролупала!

-Нисмо. Код нас је све супер. Пуни смо пара. Шаљу нам помоћ из свих крајева свијета. Највише из Америкe.-Знала сам. Нама овде лажу да је Америка против Срба.

87

-Лажу душмани, хоће да нас заваде са браћом Америма!

Тика се савија од смијеха. Тата се смјешка и врти главом. Зезам тетку.

-Кажеш, има свега?-Има, само нема тренерки. Ових мало бољих. Маркианих. Треба ми једна кад џогирам. Много сам се угојио.

-Чувај се дебљине. То је опасно за срце!-Хоћу, не брини се!

Тијана је чучнула од смијеха. Не ваља да чучи, трудна је. Морам да прекинем разговор!

-Тетка, поздрави све тамо и ако нешто затреба, само јави! Послаћемо!-Баш си срце! Поздрави и ти своје!

Спуштам слушалицу. Она није нормална! У шта је повјеровала!!! Сједимо. Смијемо се. Поново телефон. Згледамо се. Нагла промјена расположења.

-Ја ћу!

Пар секунди држим руку на слушалици. Скупљам снагу.

-Молим.-Здраво! Столе, ти си? -Здраво, ујко! Како сте ви? Има ли туриста?

Видим изразе лица укућана. Опустише се сви.

88

-Морам да ти кажем да ћу ти послати дједа и бабу. Иде љето, они су заузели собу коју издајем туристима. Криза је овамо. Нека буду тамо до јесени, па можда дођем по њих!-Неће моћи. Немам их гдје смјестити. Ми смо у туђој кући. Немамо ни стакла на прозорима. Немамо прихода. -Од чега живите? Знам ја какве су ратне дневнице! Не можеш мени лагати! -Ти ниси нормалан! Овдје је рат. Спрема се велика офанзива усташа. Гдје ћу са њима? Ако буде бјежања, прво ћу дијете и Тијану спашавати. Маму и тату ако могнем. Звучи сурово, али је тако!

Ујак залупи слушалицу. Вјероватно се наљутио. Боли ме уво! Ћутимо. Свима је непријатно. Нико ко није ту не може да схвати како нам је. Не жели да зна! Поново телефон. Устајем помало бијесан. Шта су се сви наврзли?

-Стојко, ти си? Ја сам, Сребренко.

Обрадовах се. Сребренко је мој друг од рођења. У истој смо згради расли. Ишли смо 12 година у исти разред. Отишао је да студира у Београду. Тамо се оженио.

-Жив ми био! Пожелио сам те. Шта је ново у Патковграду?-Ништа. Београд као Београд! Нормалан живот. Досадан. Извини, не могу дуго да причам, скупо ми је. Послао сам ти неки пакет „Ластиним“ аутобусом. Стиже у Модричу око девет вечерас. -Важи, буразеру! Јавићу се кад стигне пакет.

Око девет чекам аутобус. Стиже. Возач ми даје пакет. Велики је. Доносим га кући. Једва. Одмах га отварамо. Радознали смо. Пуна кутија дјечје хране, платнених пелена, пудер за бебу, АД капи, бивацин, завоји,

89

лијекови... Све што нам је неопходно. Сузе ми навиру. Не, ја сам човјек од челика! Такви никад не плачу! Ваљда!

90

Лаж

1995. Припреме за операцију „Олуја“. Последица договора САД, Хрватске, Србије и Алијине „Босне“. Договорено је да се „ријеши проблем Срба у Хрватској“, а БиХ ће се дијелити 49 : 51 %. Хрватска телевизија објављује договор ових „релевантних страна“. Постају јасне санкције на Дрини. Било је потребно исцрпити Србе западно од Дрине. У противном, договор се не би испоштовао. Ми не слушамо Београд! О нашим се животима ради! Са нама се нико није договарао! Током љета ХТВ свакодневно објављује информације о мобилизацији у Хрватској. Распоред јављања по годиштима. Полако, без журбе се мобилише све што може носити пушку у Хрватској. На ХТВ гледамо долазак „пензионисаних“ америчких генерала. Припрема се велика операција! Амерички авиони свакодневно бомбардују наша складишта горива, муниције. Имају све информације о положајима тих објеката. Већ пола године снимају терен помоћу беспилотних летјелица. Све отворенији сукоби наше војске са УНПРОФОР-ом. У зони Скакаве пресрећемо колону УНПРОФОР-а. Возе „хуманитарну помоћ“. Отварамо сандуке. Пуни су муниције. Официр се буни. Виче! Пуштамо их. Одлазе без товара. На свим ТВ станицама под контролом Хрвата и Муслимана вијест: “ Српска злочиначка армада опљачкала конвој хуманитарне помоћи. Лијекови за дијабетичаре...“ Вијест преносе и „свјетски медији“. Вујић и ја сједимо у дворишту под јабуком.

91

-Видиш ли ове припреме? Хрватска је дигла сву војску. Биће гадно!-Биће. Немамо ни горива ни муниције. Стисли су нас добро. Јављају да су договорили 49 : 51% -Знам, комшија, али 64 % БиХ је српско. По катастру. Приватно власништво. -Мораћемо им поклонити доста тога да нас оставе на миру.-Мислиш да ће нас пустити да живимо ако им дамо ту земљу?-Не вјерујем. Неко вјерује у то! Или само хоће да себи олакша положај?

Мали Марко, Вујићев син, сједи са нама и пажљиво слуша. Срећан што је уз оца. Ријетко га виђа.

-Тата, а зашто нама Србија не помогне?-Не смије, сине, не дају велке силе.-Како Хрватској дају?-У Србији је јака пета колона. Не дају да се нама помаже.-Има ли та колона у Хрватској? Нема.-Зашто нема?-Нико им не плаћа. Хрвати су амерички савезници. -Зашто им у Србији плаћа? Шта они раде?-Шире пацифизам. Сламају морал. Једни за паре, а други из убјеђења.-Ови што раде џабе су будале!

Насмијасмо се. Дијете има своју логику.

-Тата, шта ће са нама бити?-То питај чика-Столета. Он је школован.

Дјечак ме гледа. Чека одговор.

92

-Србија ће се укључити у рат. Растурићемо душмане!

Дјечак поскочи два-три пута. Осмијехну се лијепо и отрча низ улицу да каже добре вијести другарима.-Бога ми, комшија, добро лажеш. Биће од тебе неки директор! Насмијасмо се гласно и кисело.

93

Први мај

1. мај. 1995. Имам слободан дан. Нисам у Јединици. У Брчком сам код пунице. Пунац и шура су на положају. Слушам вијести. “Првомајски уранак у Београду. Хиљаде грађана славе Први мај...“ бесмислене вијести. „Дерби Црвена Звезда –Партизан..“. На крају, кратка вијест:“Данас је Војска Хрватске аутопутем ушла у Западну Славонију. Хиљаде људи напушта своја имања.“ Двије реченице о нападу Хрватске на Српску Крајину! Више су причали о фудбалском дербију!

Одлазим до Дулета. Он је са маљуткашима у Боћу. То је ратиште на крају града. Постављени су на један тенкопроходан правац. Сједимо. Једемо колаче, ратне ... без и једног јајета. Брашно и шећер. Причам, шта сам чуо. Псује.

- Важнија им утакмица, него стотине хиљада људи!

Ћутимо. Стигло је наређење о строгој штедњи муниције. Санкције на Дрини нас убијају. Најтежи тренуци од почетка рата. Нема горива, муниције, све је мање хране. Не можемо ништа купити у Србији и донијети овамо. Гориво се купује од Хрвата. Довози се из Сплита! Литар бензина је 7 марака. На Дрини европски посматрачи. Контролишу санкције. Мајка Србија иде даље од онога

94

што су странци тражили. Прекинули су нам и телефонске везе!!! Додуше, можда је и боље. Кога да зовем?! Сви нам говоре да због нас трпе санкције, да је тамо тешко, да су они наши таоци. Није ми јасно шта још треба да урадимо!? Да сви одемо у Србију? Хоће ли хранити 1 600 000 нових избјеглица? Гдје би нас смјестили? Или да положимо оружје и пустимо усташама да нас поубијају? Можда је то најбоље решење за наше рођаке са оне стране Дрине? Зашто да њихови спортисти не иду на међународна такмичења? Само зато што ми хоћемо да преживимо? Баш смо себични! Враћам се у град. Видим колону камиона. Неко је послао хуманитарну помоћ. Брашно. То може да пређе Дрину. На камионима пише: ЗА БРАЋУ У БРЧКОМ ИЗ ГОРЕ И ОПОЉА! Која иронија! Добијамо помоћ од Горанаца са југа Косова! Помоћ нам шаљу Горанци који су исламске вјероисповијести!!! Сјетих се. Поручник Бајро из артиљерије је Горанац! Свака част! Хвала Горанцима!

ххх

2008. Косово се отцјепљује. Србија ће га дати за „бољу будућност“. Шта је 150 000 Срба?! Ништа! Већина каже: „Нека се жртвују!“ Знам како се осјећају ти људи. Доживјели смо то. У Београду празне приче! Демонстрације! Лапрдања! Дијеле се беџеви. Купе се поени. Некоме је стварно стало до тих људи? Сумњам. Све је то већ виђено! Пар стотина хиљада Срба горе-доле. Ситница! Шта је то у односу на европске интеграције?! „ Неће цела Србија бити таоц те шачице људи!“„Не смемo у самоизолацију!“ Чуо сам то већ, давно! Гдје ли су сада наша браћа Горанци? Јесу ли их Шиптари поубијали? Ко то зна!?

95

Дрина

1994. Колона војних возила мили низ Дрину. Пут лош, пун рупа. Како ли је на оној обали? Дрина је чудна ријека. Има много обала. Има лијеву и десну, западну и источну, српску и босанску, српску и србијанску... Све зависи одакле гледате. Неки мисле да су обје српске. За неке је она граница, а за неке кичма, опет зависи на којој сте обали. Гледиште брзо промијените након преласка. Брзо схватите да сте на оној другој обали и прогледате како треба, као и остали са те стране. Зна ли Дрина куда тече? Кроз један народ или границом народа? Зна ли то ико? Јесмо ли ми један народ? Једни кажу да јесмо, а други да можда и нисмо. Источно од Дрине је Београд. Западно је Јасеновац. То су два највећа српска града. Има ли ту неке симболике? Сви памтимо ријечи једног посланика у Скупштини Србије:

-Дрина је граница. Мој деда је бранио Србију на Дрини. Преко су Босанци! Нека сами реше међусобне сукобе! Што да Србија пати због шачице побуњеника?

Лако је памтити оно што је помијешано са јаким емоцијама. Ово је изазвало врло јака осјећања код два милиона Срба западно од Дрине!

96

Донијели су декларацију, увели санкције и пустили да „сами“ ријешимо међусобне несугласице.

ххх Годину касније. Све указује на предстојећу офанзиву ЗНГ, ХВО и Армије БиХ. НАТО бомбардује кључне положаје, стратешке тачке. Напетост пред олују. Пуница предлаже да Тијану и Сунчицу пребацимо у Мркоњић.

-Столе, пошаљи их тамо док ова офанзива прође. Тика је пред породом. Мркоњић је безбиједан. Далеко су линије...-Нема ништа од тога. Прије ће пасти Мркоњић него Модрича.

Љута је. Жао ми је због неспоразума. Не види размјере будуће операције. Не види смисао. Не могу пристати. Ја одлучујем о својој породици. Ако погријешим, сам ћу бити крив. Тражим рјешење. Сјеверно је Хрватска. Западно је Хрватска. Јужно је Муслиманија. Исток? Тамо је Србија. Херметички смо затворени. Немамо куд! Када је у стисци, човјеку падају луде мисли на напамет: Да се пробијамо кроз Србију? Докле? Глупости! Немамо се чему надати! Можемо се борити или положити оружје и прећи Дрину. Чујем да многе смијештају на Косову. Не идемо нигдје! Боримо се до смрти! Исто нам је!

ххх

2008. Шаљем причу пријатељу у Београду.

-Да ниси мало претерао са овом причом?

97

-Зависи са које обале гледаш!

Сви гледамо преко Дрине. Једни гледају далеко на запад и чекају боље сутра, а други гледају далеко на исток чекајући сутра. Дрина је кључ.

Западна Славонија

Мај 1995. Војска Републике Хрватске је прекршила Венснов мир и напала Републику Српску Крајину. Прошли су кроз пунктове УНПРОФОР-а. Нико им није пружио отпор. Војска Српске Крајине нема тешког наоружања. Све је у хангарима под контролом УНПРОФОР-а. Покушавају да дођу до артиљерије и тенкова. „Мировњаци“ их спречавају. Чекају Хрвате да им предају српско оружје. Операције хрватске војске су брзе и без отпора. Напaли су разоружану Српску војску. Хрватски авиони МИГ-21 бомбардују колоне избјеглица. Покушавају да сруше мостове у Градишци и Дубици. Српске цивиле у колонама засипају касетним авио-бомбама. 5 000 људи прелази Саву скелама под артиљеријском и авио ватром. Више од 5 500 људи је остало у окружењу. По њима шенлуче хрватска артиљерија и авијација. Нема забране лета за хрватске авионе! Српски авиони и хеликоптери не смију да лете. Чак ни хеликоптери са рањеницима! Лете ниско изнад ријеке Босне. Возе рањенике у Београд на ВМА! Један се срушио ударивши сајлу скеле која је везана за двије обале Босне. Све хеликоптере који се дигну иоле више обара америчка авијација. Брига их за рањенике!

98

Читава Западна Славонија у пламену. Хрвати оргијају! Савјет безбиједности УН „позива обје стране да се суздрже од сукоба“. Ни ријечи осуде за Хрвате! Само уопштене изјаве. Команда Војске РСК издаје наређење да се „изврши одмазда“. Испаљују шест артиљеријских граната на Загреб. Више немају. Већ дуго смо под санкцијама. Преко Дрине не може да пређе ништа осим хране. Недостају муниција и гориво! То је најкритичније! Једино су Грци прогурали униформе. Исте су као код кипарских Грка. Радујемо се. Знамо да нас неко воли! Наша команда покушава да сакупи гориво за пребацивање јединица у помоћ Западној Славонији. Нема га довољно.

У Модричи се отвара војна хирургија. Знамо шта то значи. Очекује се покушај пресијецања Коридора живота. У Орашју су Прва и Четврта загребача бригада хрватске војске. Биће крви! Не долазе гардијске бригаде без разлога. Колоне избјеглица пролазе Посавином. Покушавају да стигну до Србије. Гранате засипају пут званично затворен за саобраћај због опасности. Трактори миле Коридором. Народ износи воду и уштипке. То је све што имамо. Осјећам тугу и бијес. Како да им помогнемо? Надам се да ће проћи прије предстојеће хрватске офанзиве. Бранићемо Коридор до задњег метка! Морамо га одбранити! Породице су иза нас! Живимо у том уском појасу српске земље која значи живот стотинама хиљада. Наша дјеца су рођена са гранатама. Предосјећам да ће ово љето бити пуно њихових напада. Знају да смо без муниције и горива. Знају да смо остављени на цједилу!

99

Стид

Јули `92. Драган је размијењен.

-Како је било? Јесу ли те тукли?-Нису. Нико ме није ни чвоком ударио.-Јесу ли кога тукли?-Новицу су тукли. Ранка су млатили к`о вола. Твог чичу су млатили...

Август. `92. Новица је размијењен.

-Како си?-Добро.-Јесу ли те тукли?-Нису.-Што ти је нога у гипсу?-Оклизнуо се на степеницама.-Јесу ли кога тукли?-Јесу, све осим мене. Мене су штитили неки моји из фирме.-Тукли су и Драгана?-Убијали га од батина!

100

`93.

-Како си, Ранко?-Добро, хвала Богу!-Како је било у затвору на Градини?-Не бих се враћао.-Јесу ли те тукли?-Нису мене, али остале... Мог тетка су убили. Сипали му врело уље у уши!

ххх

2007. Децембар. Седмица од сахране мог пунца. Преко пута мене сједи чика-Радо, старац 29. годиште. Пензионер од прије рата. Има пластичну руку. Десну. Одсјекле му усташе `94. у логору у Орашју. Глупо ми да га питам. Види се да су га тукли!

-Да вас питам, зашто су Вам одсјекли руку?-Тукли ме, сломили је, ја са јавио љекару, а он одсијече. Да не троши гипс!-Ви сте први који каже да су га тукли.-На мени се види.-Зашто не напишете све то што се Вама и осталим затвореницима дешавало у логору?-Не могу.-Можете, знам да Ви то знате! Ако треба, помоћу Вам и ја!-Не могу. Првих година сам био будан по цијелу ноћ. Рат давно завршен, а ја не спавам. Чим заспем, вратим се у логор. Задње двије-три године сам почео спавати. Чачкање по томе би ме увело у несаницу.

ххх

101

Послије једне велике размјене цивила (неколико стотина жена, дјеце и стараца), 36 жена је послано у Београд на прекид одмакле трудноће. Остале су обрађене у Брчком, Бијељини и Добоју. О томе нико не жели да прича, ни оне ни њихове породице. Ни ми не желимо да причамо. Стидимо се што им нисмо могли помоћи. Сви смо постиђени, бијесни и немоћни.

Један од оних који су силовали заробљене Српкиње ради у Влади. Функционер. Шетка се у одијелу, пицнут, са осмијехом злочинца коме нико ништа не може. Слободно се шетка. Шта га чува? Како га нико не убије? Страх од затвора или стид? Ко зна! Изгледа да је стид јачи и од мржње! Многи злочини ће остати не само некажњени, него и незабиљежени. Људи који су заједно преживјели мучења се не друже. Избјегавају један другог. Знају да су остали видјели понижења која је претрпио.

Јесте ли знали да је на територији данашње муслиманско-хрватске Федерације БиХ, под контролом муслиманских и хрватских снага било 536 логора кроз које је прошло више од 50 000 Срба? Да је у тим логорима убијено преко 21 000 Срба? Знали сте да 6700 криваца слободно шета улицама Ф БиХ? Наравно да нисте знали!

Вјероватно не знате да су муслиманске власти само у Сарајеву убиле 5800 Срба цивила? Како да знате? То нико неће да зна!

102

Пепео окупације

Код зубара

Почетак 1996. Дејтонски мир је потписан. Многе српске породице се исељавају из својих кућа. Линије су цртане дебелим фломастером. Насељени дијелови су припали Хрватима и Муслиманима, а ливаде и вукојебине Србима. Званично 49%, у пракси мање. Седмицама смо ишли да помажемо људима да исељавају из својих кућа које су припале Федерацији. Товарили смо намјештај, столарију, грађу, цријеп, стоку, усјеве... Све шта се могло понијети. Људи су рушили своје куће које су читав живот градили. Останак у Федерацији је немогућ. Неки су пробали да сачекају ... Покој им души! Код зубара сам. Чекам. Око мене разни људи. Један чичица, просвјетни радник (види се то по паметовању)

103

развукао причу како не треба ништа носити. Треба оставити сву имовину...

-Ја сам оставио све у кући. Ни кашику нисам дао жени да изнесе...-Зашто? -питам.-Хоћу да остане све читаво. Лакше ћу замијенити са Хрватима.-Шта ће вам дати, не селе се они нигдје? Ми се селимо послије Дејтона.-Има кућа које су празне од `92! То ћу добити за своју кућу!-Јесте ли се сјетили да ће први Хрват који уђе у ваше село опљачкати Вашу кућу? Све ће да однесе. Чак ће је спалити. Имаће шта да гори!-Јоооооој! -чича се ухвати за главу и изађе из чекаонице.Зуб га више није болио.

Као дјечак сам покушавао да направим летећи тањир. Није ми успјело. Није ни овом чичи. Можда ће неком успјети!

104

Потврда

Септембар `96. Рат је завршен. Треба радити! Конкурс. Рафинерија уља Модрича тражи дипломираног инжењера хемијске технологије. То је то! Потребни документи... Тражи се потврда о учешћу у рату. Морам у матичну касарну. Путујем. Срећем познате људе. Колеге из рата. Нисмо се видјели неколико мјесеци. Улазим у канцеларију Кадровске службе. Објашњавам шта ми треба. Службеница ми каже да то мора пуковник, командант касарне да одобри.

-Шта да одобри?-Издавање потврде.-Свашта, има документација!-Има, али он мора да одобри.-Ко је Командант?-Славољуб.

105

-Мој капетан, командант нашег дивизиона?-Да.-Супер, да га видим...

Улазим код Команданта.

-Здраво!-Здраво! Сједи! Шта треба?-Потврда да сам учествовао у рату.-Хммм, може бити готова за два мјесеца.-Два мјесеца за обичну потврду?-Тако, два-три...-Мени треба одмах, изашао је конкурс...-Проблем, знаш како је то са администрацијом... Треба неког почастити. -Немам. И, не дам!-Ако је то све што имаш да кажеш...Имам посла!-Не идем нигдје без потврде! Не излазим из канцеларије!

Пуковник ме погледа, почеша се и изађе из канцеларије, остави ме самог. Видим, готов је рат...

106

Босански лонац

Модрича. Април 1996. Центар града. Шетам. Рат је завршен. ИФОР по граду. Норвежани и Американци. Амерички транспортер гази жардињере које ограничавају пјешачку зону. Седам дана како су постављене! Сви смо се радовали нечем лијепом. Псујем на глас. Која су они стока! Пролазе до пијаце. Ту се паркирају. Да, уторак је! Пазарни дан. Дијеле летке. Заустављају ме. Преводилац, млада лијепа плавуша ( пише Мирсада), ме пита зашто сам у униформи.

-Немам ништа цивилно. Шта да обучем? Четири године смо ратовали. -Забрањено је ходати у униформи!-Мала, одјеби!

107

Преводи им. Официр се нешто дере. Претресају ме. Сав у гњеву ми показује летак. Пружа ми га. Узимам. На мом лицу је осмијех. Циничан. Одлазе. Читам летак:

„Босна и Херцеговина ће бити јединствена држава. Народи који сада постоје ће бити претопљени у „босанском лонцу“. Настаће један народ-Босанци!“

Ови Амери су идиоти. Немају појма гдје су! Праве експерименте на нама. Њих не интересују мировни споразуми. Вјерујем да је летак писан у Сарајеву. Ово сам већ чуо прије рата. Сјетих се адвоката Ибрахима, његових теорија...

Зар је могуће да Муслимани, а сада и ови мамлази, не схватају да ми никада нећемо бити Босанци?

ххх

Тешко ми пада окупација. Тешко подносим стране војнике. Пролазе у транспортеру са митраљезом упереним у народ. Јако ружне слике! Ово су неки миротворци? Не личе баш. Понашају се дрско. Насилнички! ЗАПАДЊАЦИ!

108

Језеро

1980. Породична прослава Миливојевића. Пече се прасе. Нико не жури. Субота је. Браћа мога дједа и њихова дјеца, унуци... Сви на једном мјесту. Језеро Видара у Граду. Лијепо и велико. Около трава, воћњаци. Љепота! Изграђено је да сaкупи површинске воде са планине Требаве. На појединим мјестима има до 1200 метара ширине. Рај за излетнике и риболовце. Ми, рођаци, дјечаци до 16 година, користимо сваки тренутак на купање. Лијепо нам је у води. Мајке покушавају да нас истјерају. Не слушамо. Смијемо се. Вече се брзо примиче. Вријеме је да се осушимо. Петар из Крагујевца, неће да изађе. На сцену ступа Микула:

-Изађи, сад ће чувар да извуче чеп и језеро ће да се испразни.

109

Сви се смијемо. Петар се чуди, запиткује, интересује га како извуче чеп.

-Лијепо, има трактор и повуче чеп везан ланцем. Вода исцури као из каде. Ујутро врати чеп и језеро се напуни.

Грохот. Стварно је маштовит! Смију се и они млађи дјечаци. Једино се Петар не смије.

-Баш бих волео да видим када вода истече.-Ништа се не брини, сад ће чувар да упали трактор!-лаже четрнаестогодишњи Микула двије године старијем рођаку.

Брише се, чека... Не могу да вјерујем да постоје толико наивни људи! Ни они мали дјечаци из Брчког и Пелагићева не вјерују у такве глупости. Долази Горана из Новог Сада.

-Шта гледате?

Објашњава јој и она сједа са њим да чека. Ја се све више чудим. Она има 17 година! Почињем да мислим да нисмо исти људи. Ова наивност је феномен. Код нас тога нема. Штета, било би забавно! У неким крајевима су људи наивнији. Менталитет? Ко зна!? Што је човјек мање присиљен да буде практичан, што су лакши услови живота, мање је способан за живот. Лакше је манипулисати њиме. Стална опасност развија опрез.

Имам кума у Канади. Пише ми:

-Људи у Канади су телад. Појма немају. Нису способни за живот. Све им се каже шта да раде. Медији их заглупљују

110

сваког дана. Радио им каже шта да обуку. Замисли, не знају ни свињче да закољу и уреде!Сјетим се рођака из Србије.

ххх

2000. Нереди у Србији. Зовем у Крагујевац.

-Добро сте?-Јесмо. Пера нам је отишао да држи говор рударима у неки рудник. Морамо да уклонимо оног тиранина.-Милошевића?-Да, морамо га уклонити!-Биће вам боље без њега?-Рекли су нам да га уклонимо и вратиће нам Косово!-Онда га уклоните! Што да трпи читава Србија због једног човјека!-И ти се слажеш? Димитрије никад не би прихватио чињеницу да нам је Америка пријатељ. Он се увијек уздао у Русе.-Није се уздао у Русе, али је знао шта нас чека ако нас Амери дограбе! Руси су вас бомбардовали?-То је било да се уклони онај злочинац Милошевић.-Срећно вам било, да вам буде боље! Поздрави Перу кад се врати! Реци му да је оно са вађењем чепа у језеру била шала!-Каквим чепом?-Само му тако реци!

ххх

2008. Шиптари на Косову проглашавају самосталност. Американци одмах признају. Зовем Крагујевац:

-Добро сте сви?

111

-Добро, а ви?-Ми смо супер, као и увијек.-Виде ли ти шта нам раде ови Шиптари?-Шта вам раде? Стигли су до Крагујевца?-Нису. Не зезај! Ово отцепљење, баш су гадови!-Ви сте љути на Шиптаре?-Да, а на кога?-Ха-ха-ха, баш сте бисерке! Зар Амери нису обећали да ће вам вратити Косово кад се ријешите Слобе?-Ни мени није јасно каква се промена десила у политици Американаца.-Ха-ха-ха! Промјена?! Просто је невјероватно да у Србији још има људи који вјерују у добронамјерност Запада, у демократију, поштење, људска права, да ће бити боље ако буду послушни. Амери су овамо дошли да би нама било боље?

ххх

Језеро Видара се празни преко система цјевовода који имају вентиле. Пражњење би трајало око мјесец дана због малог капацитета одводних канала. Поновно пуњење би трајало око годину дана. Прича са чепом није истинита!

(Извињавам се свима којима објашњење начина пуњења и пражњења језера није било потребно.)

112

Милосрђе

1999. Америка је напала Савезну Републику Југославију. Из милосрђа. Да помогну демократији да се усели у Србију! У читавој Српској демонстрације. Бијесни смо. Знамо њихово милосрђе. Уранијумско милосрђе! Атомска демократија! Народ је на улицама. Америчка војска близу демонстраната. Уперени митраљези у народ! Вјероватно имају милосрдне метке!

Сваки метак је милосрдан ако се испали у Србе!

Сарајево ликује. Загреб цвјета. Радују се! Ништа није вјечно. Ни уранијум, ни милосрђе ни Америка!

113

Србија послије Лазара

Други косовски бој је завршен. Србија се добро бранилa. Турци су убацили уходе. Вршљају по земљи. Шире страх, неизвијесност. Обећавају боље сутра!

„Донесите Лазареву главу!“ „Примите ислам!“„Љубите скуте и бићете богати!“

Ислам се прима. Све је више потурица. Јадан је Србин кад му обећају златник! Хватају Лазара. Шаљу га у Стамбол. Караван креће на Видовдан! „Србијо, клекни! Поспи пепео по својој глави!“

- Тата, зашто се ми поносимо што смо Срби?- Не знам, сине.

114

17. 2. Косово више није Србија. Причамо! Лајемо! Вјетар дува! Србија клечи на једном кољену и јауче:

„КОСОВО ЈЕ СРЦЕ СРБИЈЕ!“

- Тата, је ли сада Српска већа од Србије?- Није још!- Зашто их не заштитимо? Мени је жао Србије. Хоћемо ли им помоћи?- Хоћемо, сине!

18. 2. У Новом Саду велики билборд:

“ Војводина није крава музара!“

Раде турске уходе! Плаше, пријете, обећавају. „Отварају очи народу“!

Очекујем захтјев за „ослобођење“ Мачве, Шумадије...

Србија нема идеју! Србија нема визију! Србија нема вођу!

Жао ми Србије!

115

Поребрице - крава музара

Посавина. Поребрице. Село нимало напредно. Никада нису имали добар макадамски пут. О асфалту нико и не прича. Људи тешки. Мудријаши. Чудан свијет. Свако гледа да закине оног другог. Околна села лијепо развијена, добри путеви. Нешто се дешава. У Поребрицама - ништа! Село је старачко. Већина кућа је пуста. Сав млад свијет је отишао у иностранство. Побјегао народ из вјечитог блата! Идем код маминог стрица. Типичан Поребричанин. Има сувог меса, ракије и мудрује. Увијек смишља како да надмудри државу, да изгања неку одштету за нешто. -Видим, средили сте пут. Први пута да дођем и да видим да је насуто, да нема каљуга.-То је општина насула. Довезли су багере и поравнали.-Баш ми је драго! Доста сте и били у блату!-Нису то они због нас. Због себе посипају.

116

-Како то? Није ми јасно.-Све живо извукоше из Поребрица. Све што произведемо оде из села. Паприке, салата, прасци, кукуруз... Све оде на пијацу!-Бесплатно им дајете?-Све одвезоше! Душу би нам узели. Ништа нам не би оставили.-Ко?-Шверцери, трговци...сви!-Отимају вам?-Не отимају.-Зашто им дајете кад не плаћају?-Плаћају. Могли би боље. Гдје ће им душа?-Продајете јефтиније или скупље од осталих?-Исто. Ниска цијена пољопривредних производа. Све довозе из Мађарске.- Мађари производе јефтиније?- Ко ће их знати! Лопови су ти Мађари!

Све ми је јасно. Сељаку никад нико није угодио. Увијек мисли да га неко музе! У противном, био би јако богат. Тако способан, а сиромашан! Не иде то! Живјели!

117

Маратонац трчи почасни круг

2008. Шиптари су прогласили независност. Косово је под њиховом контролом. Већина. Срби држе сјеверни дјелић око Косовске Митровице. Пар дана протеста. Мало су се дијелили беџеви, мало се пјевало, неко је мало и пљачкао... Свако је нашао себе. Три дана и доста приче о томе. Маратонац Жељко Благојевић из Бањалуке покушава да продужи интересовање Срба за Косово. Одлучио ја да претрчи око 600 км од Бањалуке до Косовске Митровице. Планирани темпо је око 100 км дневно. Креће из Бањалуке. Свечани испраћај. Полицијска пратња док трчи. Народ поред пута. Аплаузи. Повици бодрења из публике.

-То, Србине! Сви смо уз тебе!

118

Жељко трчи, маше руком. Отпоздравља. Осмијех на његовом лицу. Људи трче поред њега. Праве му друштво. Колико ко може! Иза полиције иде комби. Вози га његова жена. Људи је заустављају, убацују сокове, воће...хоће да помогну! Пролази Посавином, Семберијом, свуда иста слика. Народ поред пута и аплаузи! Стиже на границу са Србијом. Пратњу преузима лозничка полиција. Има народа! Подриње аплаудира. Ваљево, лијеп дочек... Даље нема пратње. Полиција није заинтересована. Нема ни народа крај пута. Овдје се не види сигнал БН телевизије. Терен не покрива ни једна српска ТВ! Само србијанске! Трчи кроз Србију. Без пратње и подршке. Осјећа он то! Ако, трчаће до Косова! Тамо су наши! Прелази административну границу са Косовом. Народ је ту, крај пута! Воле га. Види се подршка. Чини му се, можда и јача него кроз Српску! Стиже у Митровицу. У центру града постављена бина. Хиљаде људи га дочекује. Хљеб и со! Као код нас! Дочек незамислив. Пун емоција. Фолклор. Играју дјевојке и момци! Дочекали су Гласника подршке.

Воле се Срби из Српске и Срби са Косова. Браћа смо!

119

Професор Костов

1988. Одлазим на Дојранско језеро. Пецаћу шаране. Послије пар дана закључујем да се шаран на овом језеру може пецати само из чамца. Остављам штапове и посвећујем се свом другом хобију. Цуролов. Имам 24 године и уживам у животу. Море дјевојака. Лијепих, ружних...ма, све су добре! Нема ружних жена. Има само мушкараца који не знају да нађу љепоту у свакој жени. Стално сам у акцији, као вук у лову. Ловим и кад нисам гладан. Ловачки нагон је јак. Лов због лова. На туристичком бродићу мувам неку црнку. Коврџава. Личи на мелескињу. Сочна. Студира енглески. Воли поезију. Момак је оставио... Рутински посао! Мајка јој плавуша. Висока. Жена полицајац. Око мајке се мува неки чича. Шмекер, види се. Лијепо сређена брадица, коса

120

сиједа. Интелектуалац. Симпатичан је. Забавља мајку, док ја насмијавам Фани. Тако је рекла да се зове. Говоре кумановски. Чичица није ни Србин ни Македонац. Мислим да је Бугарин. Костов се зове. Зна знање. Види се приступ. Професионалан. Не гријеши. Ту нема промашаја! Он заказује са мајком, ја са кћерком. У 9 сати. Башта ресторана. Оне одлазе. Даје ми знак да останем.

-Момчино, добар си. Слушао сам те мало. Знаш посао. -Ни близу као Ви!

Смијемо се.

-Да попијемо по једну?-Може.

Сједамо пред неку кафаницу.

-Одакле си?-Из Града. Околина Тузле. Ви?-Софија. Чиме се бавиш? Студираш нешто?-Да, технологију. Ви сте неки књижевник?-Не, ја сам професор историје. Држим катедру на једном факултету у Софији.-Претпоставио сам да сте Бугарин.-Бугарин и Србин у лову на Македонке! Ха! Ха! Ха! Симболично!-Мени је историја јако занимљива. Мој отац је историчар. Много сам времена провео у архивама, библиотекама.

Шприцер по шприцер, разви се прича.

-Вас Србе ће Хрвати истребити. Прво до Дрине, а касније и даље.-Зашто тако мислите?

121

-Видиш како се све одвија! Кад имају подршку неке велике силе, Хрвати вас убијају, протерују, тамане. Кад се ситуација окрене у вашу корист, ви пристанете да правите заједничку државу, наседате на фазоне југословенства. Покријете их. Заштитите од санкција које су заслужили учешћем у рату на страни поражених. То потраје до следеће промене односа снага. Чим добију прилику, они поново ударе свом снагом. Синови наставе посао очева. Убијали су вас у 1. светском рату, па у 2. св. рату... Увек ће. Кад год им се укаже прилика! -Добро, а шта ми да радимо?-Исто што и они. Већи сте и јачи. Можете их уништити за годину! -По чему би се, у том случају, разликовали од њих? Не можемо ми то!-Ако не можете, спремите се за нестанак!

ххх

2008. Чуо сам се са Костовим. Договорили смо љетовање на Охриду.

-Жив си, Србине! Надао сам се, али нисам веровао. Мислио сам да ће вас овај пута одрадити до Дрине.-Ја сам био убијеђен да неће.-Хрватску су очистили. Нема вас тамо. Опасни су Немци.-Нијемци?-Наравно! Американци и Немци. Очит је њихов рукопис. Вас су одрадили Немци руком Хрвата, својих највернијих савезника.-Зашто?-Хм... има више разлога.-Причајте, радознао сам!

122

-Прво: Код нас има пословица која гласи: “ Од како је измишљен новац, реч „хвала“ је изгубила сваки смисао.“ Хрвати морају знати да „Данке Дојчланд!“ није довољно да се плати помоћ при чишћењу Срба и стварању хрватске државе. Немци ће то дебело да наплате од Хрвата.

-Друго: После овога што се догодило, искључена је свака могућност стварања заједничке државе Срба и Хрвата. Срби више немају интереса за то. Хрватска је осуђена на трајну изолацију од стране Срба. Биће вечно Немачка слушкиња.

-Треће: Немци су сигурни да Руси никад неће ући у Хрватску. Док је било Срба, било је шансе за руски утицај.

-То чишћење се могло догодити и нама? -Мало је недостајало. Србија се измакла. Пустила је да вас докрајче. -Хвала за помоћ!-Нема на чему. Било ми је задовољство. Колико се могло!-Помогло је. У Србији нису знали да нам помажете. Језичак на ваги!

Ћути. Окреће упаљач у руци.

-Где ли су сада наше Македонке?-Псссст! Ево ми жена излази из воде. Смијемо се. Драг ми је овај човјек! Замислите, Бугарин а драг!

123

Избор

1998. Већ двије године радим. Плата мала. Сто марака мјесечно. Није довољно. Треба бар 300 да се преживи. За нормалан живот много више. Шта радити? Кукати? Причати о томе да је држава крива? Вође не ваљају? Глупости! Треба наћи начин да се преживи! Размишљам. Чега то недостаје? Чега је било, а сада нема? Кокице, сјеменке... Нису Шиптари блесави! Мало улагање, а постоји нада!

124

Позајмим паре. Купим неку канту од апарата за кокице. Крш живи. Бацим га. Ништа то не ваља, али сам схватио како ради! -Комшија, да ми помогнеш да направим апарат за кокице?-Шта ће то теби? Ти си инжењер!-Јесам, али и инжењерска дјеца хоће да једу!-Шта ће људи рећи? Како ћеш? Није то једноставно!-То су предрасуде, а оне нису знак интелигенције! -Ипак, комшо, смијаће се народ!-Боље је да се смију сад, него читав живот!-Можда си у праву! Да видимо шта нам треба...

Направисмо га! Лијеп. Једноставан. Јефтин. Купих кукуруз, уље, врећице... Посао крену лијепо. Први мјесец 300 марака од кокица. Три инжењерске плате. 200 марака потрошисмо, а 100 у страну! Тако и следећи мјесец. Тако редом. Куписмо ТВ! Радост! Дјеца мала, срећна! Стависмо стакла на прозоре. Шест година нисмо имали стакла. Живјели смо под најлонима. Најлони нису лоши, али нема звучне изолације и не види се вани. Армирани су и мутни, избјеглички! Дјеца су пресрећна. И ми смо. Кроз стакло се види сунце!

ххх

2008. Прошло је десет година. Нормално живимо. Имамо своју фирму. Инжењерска плата и даље мала. Таман да се преживи. Једва. Срећом, не живимо од ње!

Комшинца дошла на кафу. Србијанка. Из Младеновца.

-Ја сам луда што сам овамо дошла. Све ће ово да пропадне. Нестаће Српске.-Неће нестати. Бранићемо је.

125

(Слушам женске приче о политици)-Како ћете, бре, да је браните?-На све начине. Ако треба, и крвљу! Ратоваћемо ако будемо морали!-За кога, бре, да ратујемо? За политичаре? Они ће да побегну у Србију, а народ ће да гине! Боли их уво за народ!-Ми се никада нисмо ни борили за политичаре. Ни прошле ни садашње. Бранимо своје куће. Своја имања. Своје животе!-Шта ћете ако Муслимани заузму Модричу? Ако вам опет попале куће?-Ништа. Побиједити и правити опет! Што више пута изгори, то је већа жеља да се у њој живи.-Ја вас не разумем! -Имамо ли избора?-Да. Имате ли избора? И сама се питам!

Слушам и размишљам. Наш избор је слобода или смрт! Тужно и окрутно. Знамо га. Није нов и нисмо га ми тражили. Сам се наметнуо. Радити и бранити се или чекати неког да донесе боље сутра. Лакше је ово друго. Лакше је, али нереално!

Човјек воли да сања. Љепша је лијепа лаж него ружна истина!

126

Традиција

Прича 1.

1993.

-Добро, не мораш вјеровати. Понашај се као остали! Црква је та која нас уједињује. Само око ње се можемо окупити!-Можемо се окупити у љубави, у слози, у поштењу, у раду, у идејама... Црква је и створена да се у томе окупљамо, а

127

не да буде једина истина, да нам попује, да нас ограничава и узима харач. Зар не видиш да је бакља одавно изгубила свјетлост? Можда ће је поново пронаћи, а дотле - нека, хвала лијепо!-Само Црква може ујединити Србе. Сад је такво вријеме.-Ми смо се окупљали око војводе Степе, војводе Мишића, око Лазара, Милоша...не око Цркве! Tи почео као Дулетов кум.-Треба чувати традицију.-Треба. Око ње се треба окупљати, али не треба изједначавати Цркву и традицију. 80% Срба не вјерује у бога. Како се окупљати око нечега у шта нико не вјерује? У рату сам питао људе из моје јединице. Од нас 50, само двојица вјерују да бог постоји. Како да се окупљамо око тога?-Ипак, када дођеш код мене на славу, прекрстиш се?-Да. Поштујем тебе и твоје! Поштујем твоју кућу. Очекујем да и други поштују мене.

Прича 2.

1993. Ашовим башту. Прилази ми комшиница Гоца.-Зашто то данас радиш?-Морам, сутра идем назад, синоћ сам стигао....-Данас је Свети...(неки), не ваља данас радити.-Ја нисам вјерник.-Добро, нећу више ништа причати. Дођите ти и Тијана на кафу кад завршиш! Поштено!

Прича 3.

128

1998.

-Што не трачиш ништа? Ако немаш пара, ја ћу ти помоћи.-Имам пара. Нећу да трачим. Трачим успјехе своје, своје дјеце, својих најближих. Вјерујем у себе и своје. -Шта ће људи рећи?-Брига ме за те који ће нешто ружно рећи!-Поштуј традицију!-Поштујеш ли ти?-Поштујем. Увијек сам поштовао.-И прије рата?-Друго је вријеме било....-Друго је вријеме било, па ниси поштовао, а сад је ово вријеме, па поштујеш? Видиш, ја сам поштовао и онда и сада оно што мислим да је вриједно поштовања! Не ослушкујем какво је вријеме. Не могу се повијати. Превише сам крут!-Сломиће те вјетар.-Неће. Јачи сам!-Шта ти фали? Због Тике и дјеце...-Шта ? Да промијеним систем вриједности? Не могу. Ово сам ја и остаћу ја! Ти држиш до традиције?-Да. Држим.-Видим, пишеш латиницом!-Навикао сам, како сад да мијењам...

129

Морал

2008. Октобар. Михољско љето. Вече. Шетам по граду. Испред мене два момка по 20 - 25 година. -Волио бих да сам Хрват.-Зашто?-Лакше је. Могу да добију пасош. Не требају визе за Евопу! Сви их воле. Нас нико не воли.-Воле нас Грци, Руси...-Шта нам вриједи што нас воле!? Не могу нам помоћи.-Јак си ми ти Србин! Продао би дједове за пасош! Оца рођеног!-Нека ми он да пасош, па га нећу продати!

Ћутим. Правим се да не чујем. Какав пад морала! Притисак је јак... Сви су се на нас окомили, па се момак уплашио. Вјероватно су му и родитељи малодушни! Долазим кући. Видим фотографију на рачунару. Моја 14-годишња кћерка и њене другарице. Дигле два прста. Не могу да вјерујем! Зар је дотле дошло?

-Шта је ово, зар се не дижу три прста?-Ту смо видјеле у музичком споту...

Тужан сам.

130

Седам дана касније. Нова слика на рачунару. Сунчица и другарице дигле три прста! Због тате или нечег другог?

131

Милосрдни анђео

Операција Олуја је завешена. Хрватска је очишћена од Срба. Дошло се до жељених 1 %. Други свјетски рат у Хрватској је коначно готов. Посао је урађен. Ватикан је задовољан. Међународна јавност се згражава над злочинима које је Војска Хрватске учинила у овој операцији. Читав свијет обилазе слике запаљених градова и села. Виде се колоне возила хрватске војске које возе „ратни плијен“. ЦНН-ови новинари снимају згаришта, масовне гробнице. Снимају хрватске јединице које масакрирају колоне избјеглица. Хрватска се не зауставља. Њена војска улази на територију Републике Српске. Људски род се згражава сликама „несташних“ ријечких младића који убијају везане српке цивиле у околини Мркоњић Града. Масакри тек почињу! Врхунац задовољства за синове достојне својих очева! Савјет Безбиједности УН засиједа. Сви су огорчени операцијама Хрватске. За неколико дана уништен је један народ. Демократски Запад одлучје да казни Хрватску. Моћна НАТО машинерија бомбардује циљеве у Хрватској. Руше мостове, фабрике, болнице, обданишта...

Велика је „колатерална штета“. Загреб, Ријека, Сплит су у рушевинама. Суд НАТО пакта у Хагу расписује

132

потјернице за Туђманом, Шексом, Месићем, Рачаном... траже се сви одговорни за масакре! Чак је и Томпсон оптужен за „говор мржње“! Командант ПВО Хрватске је у Хагу. Добија 20 година робије за рушење авиона НАТО-а. Дјеца погинулих америчких пилота су остала без очева! Хрватска је приморана да пристане на повратак Срба. Враћа им имовину. Приватизовани станови се враћају пријератним власницима... Срби проводе референдум и Република Српска Крајина постаје независна држава! Демократска јавност признаје право на самоопредјељење Србима у Српској Крајини. Правда је задовољена!

Не вјерујете? Сами раздвојите истину и иронију!

133

Ружица

Ружица је била моја згодна комшиница. Неколико година старија од мене. Студирала је у Загребу. Мало необично. Код нас су важила неписана правила ко гдје студира. При одласку на факултет и приликом сахрањивања се знао ред. Срби су студирали у Новом Саду, Тузли и Сарајеву, Муслимани у Сарајеву и Тузли, а Хрвати у Загребу. Изнимци су били ријетки. Ружица је била једна од њих. Отишла је у Загреб. Сви су се чудили. Сви, не само Срби. Згодна и паметна. Бистре смеђе очи, дуга коса, тијело као вајано. И данас уздахнем. 1990. Дошла је на годишњи одмор. Завршила етнологију, магистрирала и ради као кустос музеја. Срећемо се у дворишту. Заједно ћемо на купање. Пјешачимо до језера. Купамо се. Тешко се концентришем. Превише је згодна! Мисли ми лутају. Тешко је пратим. Развија теорију (понавља научене лекције), како су сви који живе у Хрватској, у ствари Хрвати.

-Ти си сад Хрватица?-Наравно, Хрватица српског поријекла.

134

-Тета Сока и чика Ђоко су Срби, твој брат Митар је Србин, а ти си Хрватица?-Ништа не разумијеш!-Не разумијем. Не разумије ни Митар. Каже да си се „позагрепчила“!- Митар је машинац, а ти технолог. Не разумијете ви то!

Смјешкам се, гледам је како хода. Ма, да је Швабица, згодна је! Прича јој је глупа, али се лијепој жени опрашта и више од тога! Ипак:

-Кад пођем у Београд, пролазим кроз Хрватску. Сат времана сам Хрват, па онда Србин! Забавно!-То ти мене...?

Гледам је...ма, радо бих...

-Не, озбиљно те питам. Шта сам ја сад? Србин, Босанац или Југословен? Ипак је ово држава Југославија!

Љути се. Нема одговора.

1998. Пелагићево. Сахрана њене тетке. Лијепа је и сада, мада... Године чине своје!

-Има ли овдје четника? - шапуће. Прибија се уз мене.

Смјешкам се. Није се удала.

-Нема. Није их никад ни било.

135

Ћути, као плаши се. Свештеник растеже. Вјетар јак. Гаси свијеће.-Сад сте Босанци.-видим јој пакосни поглед.

-Значи, ти си Хрватица босанског поријекла?-Не, Муслимани су босанског поријекла. Ја сам српског.-Чудна ти логика! Родитељи су ти Босанци, а ти си српског поријекла.

Није више тако згодна! Доказаћу јој нелогочност и недосљедност! -Овдје живе три народа: Срби, Хрвати и Муслимани! Нико не жели да живи са осталим. Свако хоће своју државу!-Муслимани хоће заједнички живот. Хоће да сви будете Босанци.-Неће, Ружице! Неће они да живимо заједно. Да су то хтјели, не би очистили Федерацију од Срба. Не би 50 000 Срба стрпали у логоре. Све који се нису извукли. Колико Срба има у Граду? -Стално говоре да хоће заједно.-Говоре, лажу! Показали су. Нико не вјерује у те намјере. Спорна је подјела. Срби и Хрвати вјерују да свако треба да добије свој дио. Срби Српску, а Хрвати кантоне са хрватском већином. Муслимани желе читаву Босну. Срби у Србију, Хрвати у Хрватску, а Босна Муслиманима!-Када би сви били Босанци, разлике не би било, па ни спора?-Могу нас звати и Канађани. Ја сам Стојан, Мустафа је Мустафа, а Боно је Боно. Ту грешке нема! Ти си још увијек Хрватица?

136

Наслони се на моје раме и поче да плаче.

Муке по Милоју

Митинг СДП. Странка настала из бившег Савеза комуниста. Дијеле се беџеви СДП-а у облику чепа са пивске флаше. Нијаз скоро потпуно пијан држи говор:

-Алија се хвали да је муслиман. Колико је он Срба превео у ислам? Није ни једног! Ја јесам. Жена ми је Српкиња.

Ове његове ријечи свако тумачи на свој начин. Мој рођак Милоје каже:

-Хоће човјек да каже да је у мијешаном браку. То је прави човјек!

Није ми то логично. Ћутим. Ни Милоје није трезвењак. Нема смисла објашњавати му. Нијаз наставља:

-Морамо сви заједно да сачувамо Босну! То ће бити наша заједничка држава!

137

ДА ЖИВИМО ЗАЈЕДНО!

-Јест паметан! Свака му част! -опет Милоје.

Ћутим. Није схватио Нијазову причу. Чуваће Босну, не Југославију!

Неколико мјесеци касније Милоје одлази у Словенију и доводи сина Саву из ЈНА. Саво постаје дезертер! Милоје каже да су они Босанци.

Рат почиње. Саво нема избора. Одлази у муслиманску Армију БиХ. Сви рођаци на једној, Саво на другој страни. Може ли он да схвати шта се дешава? Има двадесет година. Уши му пара реченица коју чује сваки дан: “ Да си каки ћоек, био би са својима!“

ххх

2005. Сахрана. Једино мјесто гдје се виђају рођаци са различитих страна. Милоје полупијан:

-Мене су отпустили са посла. Не требам им! Саво нема посла. Док је ратовао у њиховој војсци, био је добар! Сад ником не треба! Шта ће им Саво! Не може дијете да се ожени. Неће га ни једна! Неће Србина! Мој рођо, преварени смо! Лагали су нам! Нема заједничког живота! Ћутим. Гледам га. Жао ми и њега и Саве. Шта да му кажем?

138

-Ма, биће све у реду! Доће то све на своје! Смириће се страсти.-Неће! Не можемо заједно! Лажу чим зину! Дође ми да се убијем!

Повријеђен је, разочаран! Касно је схватио. Није важно шта мислиш и како се осјећаш. Важно је како се зовеш! Име одређује судбину!

139

Воф Берово

2008. Пливам. Вода је провидна, види се дно. Уморан сам. Излазим из воде и лијежем близу Тијане. Она разговара са неким паром. Старији су. Нишлије. Слушам им причу...

-Код нас, у Ниш је велика криза. Електронска индустрија не ради. Нема посла. Оно мало посла што беше, добили су Косовари. Продали су скупо своја имања на Косово и покуповали радна места у Ниш. Купили су пола Србије!-Није ни њима лако. Оставили су имања, куће, гробља... Знам како је нама било.-Ништа они нису оставили. Све су скупо продали. Пуни су пара. Немате ви појма који су то лопови и криминалци!-Нису сви лопови.-Нису сви, али већина јесте. Гори су од Шиптара!-Ја не бих рекла да је то истина. Можда мало претјерујете?-Не претерујемо. Све је то го криминалац! Жао ми је манастира, а за њих ме заболе уво! Ко ће то да нахрани? Направили су читава насеља у Ниш! Заузели су земљу.

140

Добре плацеве су добили. Где ће сутра наша деца да праве куће? -Ја сам на страни тих људи. Имају исту судбину као и ми! Нико у Србији их не разумије. Неће да разумије! Лакше је не разумјети, осуђивати. Криви су што је Србија пустила Косово Шиптарима? Човјек устаде, приђе ми. Насмијеши се:

-Шта ви мислите о овоме?

Одлучих да се извучем, да не причам. Знам, планућу! Поквариће ми дан.

-Не разбирам. Јас сум воф Берово.-Студирав в Скопје... -поче на македонском да пљује по Србима са Косова.

Заколутах очима, устадох и наставих са купањем! Гади ми се таква прича!

141

Сви волимо избјеглице

Дефиниција: Избјеглица је прљав и необријан човјек који своју породицу и сву имовину коју посједује возика наоколо у тракторској приколици. Док се понаша по горе наведеним прописима, избјеглицу треба поштовати, сажаљевати и дозволити му да наспе воде на вањској чесми у вашем дворишту. Ближи контакти са овом врстом људи нису пожељни. То си људи склони криминалу и свим врстама недоличнх понашања. Угледни њемачки научник др Таген Вонунг је доказао у свом научном раду „Избјеглиштво као вид асоцијалног понашања“, да се лобање избјеглица разликују од лобања домицијелног становништва. Овај рад доказује да се избјеглица рађа. То је наследан порок. Избјеглица рађа избјеглицу, тако са кољена на кољено. Нико, ко је рођен нормалан, не може постати избјеглица. Зато, не плашите се, избјеглиштво није заразно! Не може вам се то догодити! У научним круговима се још увијек ломе копља

142

о склоности ка избјеглиштву код дјеце из мијешаних избјегличко-неизбјегличких бракова.

Постоје и други видови ове болести, такозвано „латентно избјегличарење“. Латентни избјеглица је човјек који се на изглед понаша нормално, има новаца, стамбено је ситуиран, вози ново ауто, лијепо се облачи. Ако видите таквог избјеглицу, знајте да ја то најгори сој човјека. То је кримилалац великог калибра. Готово увијек шверцује дрогу, организује проституцију, тргује оружјем. Не дајте да вас завара њихово привидно поштење! То је маска коју вјешто држи латентни избјеглица.

Ако вам се некад деси да посумњате у ово излагање, размислите, одакле им паре? Ви сте поштен, способан, вриједан човјек. Како је могуће да неки избјеглица живи боље од вас? Немогуће, зар не?!

143

Лампице

Истина

Крај осамдесетих. Тузла. Два студента четврте године хемијске технологије сједе у пивници и пију трећу туру свјежег тузланског пива. Кригле су велике, а пиво укусно. Студенти гласније причају. Помало се церекају... Тужно гледају празне кригле. Попили би још по једно, али немају пара! Снијег се топи. Љапавица. Стаза крај Медицинског факултета.

144

-Да свратимо мало, има добрих овчица (дјевојке са прве године)?-Може. Лијепе су и умишљене. Мало да се зезамо. Улазе. Виде студенте. Улазе у неку салу.

-Види ону малу! Идемо за њима!

Амфитеатар. Врата се затварају. Час почиње. Хемија. Каква случајност! Биће забавно. Професор, средњовјечна дама пријатног изгледа. Јованче прати предавање. Столе гледа једну сојку. Смјешка јој се. Она збуњена. Види да је дошао са стране. Није колега. Он опуштен, што од пива, што од рутине. Осјећа се енергетско поље... Нешто се дешава. Преломни тренуци. Одједном се чу Јованчетов глас:

-Професорице, морам да примијетим да је тај спој немогућ у том облику како сте га нацртали.-Зашто немогућ, колега? -професорица је уљудна.-Лијепо, ако би та метилна група стајала на том мјесту, спој би пукао код трећег угљениковог атома. Биле би прејаке силе напетости.

Столе погледа у правцу табле. Види, Јованче је у праву. Само, шта га брига! Зашто ли се Јованче мијеша? Не може да ћути... Столету не сметају метилне групе, он гледа како да се пребаци до плавооке. -Ко сте Ви? Како сте ушли на моје предавање? Молим Вас да изађете из сале!-Добро, изаћи ћу, али да знате да сам у праву. Пукао би!

145

Јованче се упути према вратима.

-Професорице, има још један падобранац! - прави се паметан један бубуљичави цвикераш.

Професорица и Стојана културно моли да напусти салу. Устаје, гледа плавооку. Она га не гледа. Полако излази гледајући цвикераша љутитим погледом. На свјежам ваздуху му се мисли разбистрише. Исто су прошли, Јованче који је рекао мишљење и он који је гледао своја посла.

146

Глобално загријавање

Крај 80-тих. Тузла. Спремам испит “ Заштита људске околине“. Глобално загријавање... ефекат стаклене баште... повећана концентрација угљендиоксида у ваздуху... Хмммм, не слаже се. Нема логике! Повећана концентрација је могућа само локално. Море је толико велики апсорбенс да је немогуће нагомилавање угљендиоксида већег од критичне концентрације. Ово у штампи нема везе са животом! Нема научну основу. Новинари само плаше народ. Причају глупости. Једино је могуће закисељавање (СО2+Н2О), али то нема везе са загријавањем! Гледам податке. У задњих 100 година се температура повећала за мање од једног степена целзијуса!!! Које су то глупости! Шта ћу ако ми то дође на

147

испиту? Не могу да причам глупости, а за истину се може пасти! Не могу да вјерујем да професор није сконтао! Друга глупост. Озонске рупе. Највећа концентрација озона је изнад великих индустријских центара! Изнад полова су озонске рупе. Нема озона гдје нема загађења! Ево га у списку полутаната! Шта су запели за тај озон у свим новинама?! Знам, хоће да сачувају монопол на производњу фреона! И ово може бити на испиту! Е, до мога! Испит. Прво питање „Глобално загријавање“, друго и треће неке концентрације опасних материја... Причам како јесте. Студенти одмахују главама. Чуде се шта булазним. Професор ћути. Завршавам излагање о првом питању.-Озонске рупе.-Професоре, друго питање је било....-Питам ово. Изволите, колега!

Кад је бал, нек је бал... Причам истину. Професор пише оцјену у индекс. Не видим је.

-Много среће у животу! Требаће Вам, колега! Видим, схватили сте градиво. Излазим и размишљам...ипак је сконтао! Сконтао јесте, али пази шта прича на предавањима. Боји се да не испадне црна овца!

148

Ћирилица

1990. Технолошки факултет у Тузли. Попуњавам формуларе. Пријава семестра. Нека дјевојка до мене. Пише и она. Гледа у моје папире.

-Откуд ћирилица?-Тако, волим ћирилицу.-Мало је чудно да неко пише ћирилицом.-Мала, откачи се! Шта те брига којим писмом пишем? Пређи за дуги сто! Брзо, немој да ме гледаш!

Покупи папире и пређе. Нисам је више ни погледао. Љут сам. Послије сат сам се смирио. Био сам груб. Могао сам лијепо да јој објасниом. Ма, шта да јој објашњавам? Доста

149

ми је тих што се чуде кад виде ћирилицу! Латиница им нормална, а ћирилица није! Мамицу им „нормалну“! Опет ме хвата хуја! Грррр! Мјесец касније. Плесна школа. Плешем са Иваном. Она мала што не воли ћирилицу ме гледа. Шта хоће? Погледам у њу смркнут. Саставио обрве! Окреће главу. Плаши се још једне сцене.

1995. Бањалука. Студентски дом. Навратио сам да видим пријатеље. Већина студената који су били у Тузли је прешла у Бањалуку. Наравно наши! Они су и даље у Тузли. Пијем кафицу код Раше. Одједном, неко куцну на врата. Уђе нека дјевојка. Позната ми ...

-Здраво, Ћирилицо!-Здраво! Пружа ми руку:

-Драгана.-Стојан.

Не могу да вјерујем. То је она што не воли ћирилицу!

-Откуд ти овдје?-А, гдје да будем?-Одакле си?-Из Бијељине.

Насмијасмо се! Неспоразум је очигледан. Она се радовала ћирилици, а ја сам имао кратак фитиљ.

150

Нове методе

Сеоска кафана. Неки „момчина“ прави проблеме. Крупан, висок, бркат. Пијана будала. Власник позива патролу. Полиција стиже. Пред кафаном се нешто договарају. Један улази, а двојица остају вани. Полицајац прилази кавгаџији :

-Гдје си, Симела! Нисам те видио одавно. Да попијемо по једно?-Може. Конобар, два пива!-Шта овај Миле зајебава мог пријатеља? Звао је да те смиримо. Ко га ј...! Стари смо ми пајташи!

151

-Будала матора!

Пиво тече лако. Иде друго, треће...

-Него, Симела, послали су ме да те хапсим. Како то да урадим? А, опет, ако не урадим, остаћу без посла. Ситна дјеца, кредити...Него, да ја тебе фол ухапсим, а кад мало одмакнемо, пустићу те! Боље је тако, него да пошаљу неке који ће да бију. -Владо, буразеру, хапси ме! Само, немој да ме насучеш!-Симела, не брини, своји смо!

Ставља му лисице и излазе вани. Она двојица чекају. Одједном, Владо се сјети да има неког посла. Одлази намигујући колегама. Она двојица једва дочекали прилику. Ваде пендреке и бију Симелу.

-Немојте, браћо! Договор је био...-Који договор, стоко глупа! То су нове методе. Учили смо на курсевима.

152

Слава

21. 12. 2007. 8 сати. Улазим у просторију гдје се грију радници на погону.

-Добро јутро, момци!-Добро јутро!-Је ли све уреду?-Уреду је!-Хладно јутрос?-Хладно. Може једна ракијица?

153

У Рафинерију је забрањено уношење и конзумирање алкохола.

-Може. Слава?-Јесте, шефе!-Дај! Да видимо каква се на Озрену пече!

Тишина. Сви ћуте. Мићо сипа. Доноси.

-Може и чаша воде?-Може!

Смјешка се Мићо. Остали не смију да пију у радно вријеме, а камо ли да нуде. Мићо може. Два пута рањен. Био у Црвеним береткама. Добар момак. Правим протекцију! Намјерно. Нека знају! Не мити он мене ничим, и не помишља. Он је зарадио. Дезертери, на извршење радних задатака! Морамо да попијемо по једну у миру. Слава је била домаћину!

154

Једна прича за страно тржиште

Како се постајеинтернационалиста

Почетак осамдесетих. Социјализам. Ружно нам је. У мом разреду по десетак Срба, Хрвата и Муслимана. Пар „мијешаних“. Сви смо добро али размишљамо о нацијама. Живимо у истом граду, дружимо се, забављамо...Несрећна времана! Љубав, несрећа, дјечја потиштеност. Нације, ваљда ће нестати! Ствар прошлости. Постаћемо Југословени!

155

Средина осамдесетих. Студентски дани. Тузла. Сличан етнички састав. Све исто.

-Столе, хоћеш ли ти икада наћи неку која није Српкиња?-Шта ће ми? Ја знам са њима! Волим их, на њих сам се навикао.

То и није чудо. 1987. Имам дјевојку. Зове се Нермина. Волимо се. 1988. Надира. Љубав до бола! Нихада...

1990. Ивана из Вуковара. Хрватица. Супер! Ускоро се мијења. Почиње да пјевуши ону симпатичну пјесмицу „Устани Бане...“ Зар Ивана? Супер! Иде веза, али слабо. Досадно ми. Све је уобичајено.

Промоције странака. СДА-демократија. Лудило! „У име Алаха милостивог и самилосног, грађани БиХ свих националности, уједините се против великосрпске агресије!“. Да, ујединићемо се „у име алаха“. Да, да... И ја ћу се ујединити! Сви моји другови из дјетињства су у еуфорији „Повратак Турске!“ Не могу да опишем своју радост. Свака им част! Ово је 1990! Баш је лијепо! Очи им цакле, сви су срећни и весели Зашто да им кварим жеље? Ово је лудило! Одлична забава!

-Било је лијепо ових 50 година! - вичу као по команди.

Радујем се због њих, због свих нас! Драге су ми и Нерма и Надира и Нихада...

Сад је све јасно! Ово се чекало! Суперишка!!!

156

Људи које нисам знао су пријатни, гледају ме са поштовањем, покушавају да ме усреће. Да ли ја то све сањам!? Ово је 1990!

На предизборним скуповима СДА лијепе жеље Србима, похвале Србима, обећања Муслиманима, сада већ Бошњацима или Босанцима!

-Сви ћемо бито Босанци! Ко неће, не мора! Није обавезно!

1990!

-Ислам је као и православље и католичанство!

Што се религије тиче, свеједно ми је, али кад хвале православље, радујем се! Буди се понос.

На Градини, старој српској тврђави из 13. вијека која се налази у центру града, зелена застава. Вијори се над читавим градом. Зелена застава над МОЈИМ ГРАДОМ!!! Баш лијепо изгледа! Дивим јој се!

Срби још немају ни своју странку. СДС је формиран много касније. Сви смо весели и раздрагани!

1991. Еуфорија прелази у опште весеље. Толико среће на тако малом простору!!! Моји познаници, пријатељи, чак и чланови шире породице!!! Сањам?! Срећан сам!

Живим преко пута основне школе. Учитељски станови. Гледам преко и видим зелену заставу. Пред почетак наставе старији дјечаци нуде Мишу да пољуби заставу.

157

Љуби је и радује се. Дежурни наставник је срећан! Уживам!!! Да изађем и почастим наставника?

Стани! Нема потребе! Сви су весели!

-Сви смо срећни!

Осјећам љубав. Плашим се, нешто ће се промијенити! Лијеп је то осјећај! Почињу телефонски позиви иза пола ноћи:

-Лијепо је и у другим земљама, ако имате прилике, одселите! Уживајте тамо гдје је љепше!

-Сине, ако неко буде звонио на врата, не отварај, ја ћу. Ако чујеш пјесму, не устај! Требају тати да дођу другови!-А ја? -Не мораш са нама сједити, ми смо стари и досадни!

Сложих се! Опет се смијем док пишем. Пуцам од весеља! Не могу даље, а можда и не треба! Неко ко је задовољан и весео!

158

Како се праве момчине

1989. Слушам четврту годину. На огласној табли пише: „Стојан Миливојевић да се ХИТНО јави у студентску службу!“-Добар дан. Ја сам Стојан Миливојевић. Пише да се јавим...-Гдје си ти до сада? Пише хитно. Већ седам дана стоји тај оглас! -надрндана Хата.-Нисам видио...нисам ни долазио у Тузлу.

159

-Редовно слушаш годину, а ниси седам дана долазио?-Нисам. Шта треба?-Јави се код директора! Ходник лијево, врата десно! Крећем. Шта ли сам урадио? Нисам био код директора још из основне школе. У средњој се нисам тукао по ходницима. Ходник дуг. Једина врата десно... пише Предсједник Пословодног одбора Универзитета у Тузли! Ваљда је то! Врата футрована. Како да куцам? Ућу, па шта буде!

-Добар дан!-Изволи, момчино.-Рекоше ми да се јавим код вас!..

Човјек ми од некуда познат.

-Ти си?-Стојан Миливојевић.-Столе?-Да.-Сунце ти твоје, што се ти не јавиш?

Ћутим. Не знам ко је овај човјек. Слијежем раменима.

-Не сјећаш ме се? Ја сам Лазар Душанић, пријатељ твог оца. Ферид ми рече да си овдје на Технолошком. Чудим се што ми Димитрије никад не рече. Могао сам помоћи. Него, шта пијеш?-Вотку и киселу. У ствари...дуплу вотку!-Ти то на чиче...хе-хе !

ххх

160

Пола године касније. Враћам се са пецања. Добар улов 5-6 кг рибе... Улазим. Чујем гласну причу...

-Добро вече!-Ево момчине!-Упеца ли? -видим оног човјека са факултета.-Упeца. -дижем чуварку.-Браво! - устаје, рукујемо се.-Може то и боље! - паметујем мало.-Димитрије, реци ти мени, што ми не рече да је Столе на Технолошком. Знам све професоре, могло се то мало убрзати.-Овако ће знати да је диплома његова. Знаће да је све што је урадио, он урадио. Кад умрем, нећу му моћи помагати. Да оставим дебила иза себе? Оставићу момчину, спремног за живот! -Добро, ти и твоја мудровања...могло се мало... кад фали за прелаз у следећу годину... губитак године кошта, знам какве су плате у просвјети.-Више би коштало да је било гурања, помагања. То ти је, мој Лазаре, као кредит. Узмеш сада, па враћаш читав живот!

Слушам. Поносан сам на свог оца! СВЕ поштено. Може се и тако живјети. Покушавам исто, и иде, вјеровали или не! Знам, тешко је вјеровати.

161

Пиротехника

9. 12. 2007. Јутро. Крећем по пиротехнику.

-Тата, могу ли и ја са тобом? Да се дружимо.-Може, срећо. Тата воли кад се дружимо.

Крећемо ...У повратку „српском земљом“ (кроз Посавину). Гледам око себе. Одавно нисам гледао. Возим полако. Пун сам експлозива. Која сам будала, водим дијете! Шта ако буде судар? Неће бити. Нема шансе! Лагано причуцкамо.

162

-Значи, Радо је главни, Милош резервни, а Милан?-Ништа Миле, њему се ја свиђам...-Да! Није фазон да се и он теби свиђа. Није то то!- зезам је мало (Радо и Милош су моји дјечаци, риболовци. Добри су... Не бринем... Момци из екипе!) Баткуша, прелазимо Драганов мостић (ту се слупао, разбио голфа), сто метара даље (можда није сто, нисам мјерио) моја кривина, ту сам се окренуо прије неки дан. Возим даље. Тражим двориште гдје је погинула она дјевојка. Ено га! Можда и није!? Ово је! Није, не сјећам се! Све се промијенило. Кућа са три сестре Максимовић? Нема је! Можда и нису Максимовић!? Можда сам то извукао из оне гомиле презимена у мојој глави!? Зар је то важно? ГЛУПОСТИ!!! Дјевојка је погинула. Сјећам се да је неко рекао да је 1970. Ваљда! Сестре су биле... Ко зна, можда су помрле на порођају, или су и оне страдале од граната? Зар је то важно? Можда су лагале да су сестре? Све је истина и ништа није истина!!! Био је август, или јули, или септембар? Нисам сигуран. Да питам Новицу? Он зна кад је размијењен! Нећу! Зар је то важно? Прича је истинита, без обзира на детаље!

163

ПОГОВОР

ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ ЈЕДНОГ БЕШЧАШЋА

Посљедње деценије другог миленијума од Христовог рођења простор

164

Западног Балкана (неће, не могу или не смију да кажу Српске Земље) претворен је у полигон на коме су велики играчи играли своје мале прљаве ( и крваве!) игре вукући са безбједне даљине на невидљивим концима своје слијепе марионете; тестирајући ту моћ свог економског, политичког и војног утицаја, послушност својих „савезника“, шпијуна, доушника и ситних чиновника са великим амбицијама; провјеравајући снагу својих медија да лаж претварају у истину и тако мијењају човјекову свијест ( а није искључено и његов генетски склоп); испитујући техничке и тактичке могућности својих нових оружја за уништавање свега што њима не служи; припремајући се за још веће и страшније игре тамо негдје гдје су „угрожени интереси њихове демократије“. У тој игри безумља и бешчашћа обиљежише један народ као црну овцу, опаку и губаву, којој сваки траг постојања треба избрисати и покренуше против њега људе истог тла и неба, истог поријекла и језика и што је најжалосније исте трагичне историјске судбине. Убиједише их да су му они (из Њујорка, Лондона, Берлина, Техерана и Ватикана) којима не знају ни имена ни језика ближи и важнији од првог комшије и да сусједа треба уништити да би се они ту уселили. И поче општа хајка прогона и убијања, пљачки и паљевина, масакрирања и силовања – наста вријеме бешчашћа.

165

У том времену и кроз такву земљу хода јунак прича (или, можда, сам аутор – што у суштини није ни важно) Земља срче, млади интелектуалац – неоптерећен ни религиозним фанатизмом, ни националном искључивошћу, ни политичким каријеризмом; али дубоко свјестан свог поријекла и националне припадности и своје мисије да служи правди, истини, слободи и човјеку. Хода, запажа и биљежи да се зна и чује (ако је то уопште могуће – песимизам је овдје дио аутора приказа, а не аутора прича или њиховог главног јунака). Све те приче су истините, све су оне живјеле у нашој суровој ствраности, све су се оне понављале безброј пута и постајале типске – аутор их је само пренио из животне у језичку стварност служећи на тај начин истини и свом народу, покушавајући да разобиличи лажи ( које су поновљене, не сто него хиљаде пута, да би постале „истине“) и да на тај начин да свој допринос писању опште историје бешчашћа овога времена и простора ако она икада буде написана (песимизам опет мој). Сви они који су живјели ово вријеме у Земљи срче препознаће у њеним причама и себе, и своје пријатеље и непријатеље, и истине и лажи које су слушали. Дјелују као да су узимане једна по једна из наших личних дневника и зато се читају брзо и лако, скоро у једном даху, и памте дуго. Сигуран сам да су оне дио пишчевог дневника, записаног или само запамћеног сасвим је свеједно. Приче су

166

сигурно живјеле ту међу нама, требало их је само препознати и у језику уобличити. Та борба за истину, а против бешчашћа, је прва и основна вриједност ове књиге. Друга њена вриједност је оптимизам којим зрачи. Главни јунак, истовремено и приповиједач, је стабилан и чврст, непоколебљив у својим моралним ставовима и људским опредјељењима, јасно процјењује ситуацију и доноси једноставне, али и једино исправне одлуке чак када су оне и до коштане сржи болне као она „ако до нечега дође, прво ћу спашавати дјецу, па жену, па родитеље – ако могнем.“ Вјерује он у моралну снагу своју, својих сабораца и свог народа. Нема клонућа ни колебања чак ни онда када је његова земља у кавез затворена и од браће остављена (не могу да кажем издана премда је то права ријеч), када је једино у њу са неба долазио осиромашени уранијум. Својој тетки из мајке Србије која се жали на несношљив живот под санкцијама, које су им због нас увели, каже: „Ми живимо добро, имамо свега, шаљу нам браћа Амери.“ Има цинизма у овој иронији, али нема клонућа ни предаје. Нема ни трачка сумње, нема ни једне једине малодушности, а камоли помисли да се све ово остави и оде негдје гдје се „нормално“ живи. За њега је једини прави живот у борби и овдје. Овдје ће се и оженити, овдје ће и дјецу рађати у сред рата и санкција ма колико то неком изгледало сулудо. Иде приповједач кроз невријеме,

167

среће различите људе и са њима страствено полемише, разоткрива или сами откривају своје заблуде и морална посрнућа по оној народној пословици „Не пада снијег да покрије бријег, него да свака звјерка покаже свој траг.“ И многи су оставили свој јасан траг не на бјелини снијега, него на бјелини папира Земље срче. Трећа вриједност ових прича је хумор који зрачи скоро из сваке приче као здрава животна снага, извор оптимизма и надмоћност духа. Тај хумор се креће од оног добродушног, народног, ћопићевског (у причи Радишини ), преко оног горког и ироничног ( у причи Телефон ) до онога болног и саркастичног ( у причи Колоне ). Тај сарказам зна прећи и у црни хумор. На тврдњу свог дојучерашњег пријатеља да избјеглице из Славоније по мразу и снијегу на по једној тракторској приколици не возе цијели свој живот, него оно што су напљачкали по Хрватској, приповједач каже: „Возе дјецу у приколицама на овој мрзли да не буду сумњиви док возе јоргане и чаршафе.“ Народ који има снаге да и у својој највећој несрећи не клоне духом, не може пропасти. Четврта вриједност књиге је вјештина вођења дијалога који је овдје основни облик казивања. Нису то монотони разговори истомишљеника који надуго и нашироко распредају друштвене теме, него кратке и јасне међусобно супростављене реплике из

168

чијих искри сијевају оштре варнице које јасно освјетљавају и саговорнике и истину. Уосталом, без супростављених мишљења нема ни истине, изгледало би не да причамо са другима него са самим собом. Краткоћа и оштрина дијалога даје причи неопходну динамику и доприноси њеној читљивости. Пета вриједност причања Миливоја Стојчевића је разумљив језик и сликовит израз. Реченица је кратка, али порука је потпуна и јасна. Нема ту непотребне глагољивости и вишка ријечи, свака ријеч има јасну функцију и циљ. Посебно су ефектни жаргонизми који јасно одређују генерацијску, социјалну па и националну припадност ликова и често њихов морални и идејни став према важним животним питањима. Нема у књизи ни дугих и заморних описа, слике су дате једноставно у пар детаља више као скице за портрет који сам читалац треба да доврши него као потпуне завршене цјелине. Такав начин сликања је нарочито упечатљив у причи Радишини и Рагиб. Читаоцу је остављен огроман простор и дат снажан подстицај за надоградњу у велике приповједачке структуре. И на крају, књига је изазовна и провокативна, са неким ставовима аутора једни читаоци ће се слагати, а други их оспоравати, али нико неће остати равнодушан, а то је, чини ми се, и био циљ аутора да покрене расправу и укине све тапије на

169

истину. Наравно, читаоци ће откривати и нове вриједности књиге које су мени промакле и другачије вредновати и рангирати оне које сам индетификовао. Све је ово гаранција да ће књига бити читана и да ће покретати мисаоне активности читалаца, а то је, ваљда, и основни циљ сваке па и ове књиге.

У Модричи, март 2009. године

Глигор Муминовић

170

О аутору

Миливоје Стојчевић је рођен 4.12.1964. у Градачцу, гдје је завршио основну школу и гимназију. Студирао је у Тузли, а дипломирао у Бањалуци. По занимању технолог. Живи и ради у Модричи.

171

Садржај

ПМС

1. Како се постаје националиста2. Националиста 23. Пјесма4. Нада5. Колоне6. Вахида7. Сигнал8. Одушак9. Припреме

Излив

10. Тијана11. Карте12. Васктс 92.13. Слобода14. Мирис парфема15. Радишини16. Разговор17. Пут по Новицу18. Земља срче

172

19. Слободан дан20. Писмо из избјеглиштва21. Селма22. Раскрсница Лончари23. Размјена24. Миладин25. Ратко26. Наградно одсуство27. Новосадски корпус28. Рагиб29. Донела мир30. Телефон31. Лаж32. Први мај33. Дрина34. Западна Славонија35. Стид

Пепео окупације

36. Код зубара37. Потврда38. Босански лонац39. Језеро40. Милосрђе41. Србија послије Лазара42. Поребрице-крава музара43. Маратонац трчи почасни круг44. Професор Костов45. Избор

173

46. Традиција47. Морал48. Милосрдни анђео49. Ружица50. Муке по Милоју51. Воф Берово52. Сви волимо избјеглице

Лампице

53. Истина54. Глобално загријавање55. Ћирилица56. Нове методе57. Слава58. Како се постаје интернационалиста59. Како се праве момчине60. Пиротехника

- Прилози за историју једног бешчашћа ( Глигор Муминовић ) - О аутору

174