Zona Slobodne Trgovine u Jugoistocnoj Evropi Aleksandar Ilic

SRPSKI EKONOMSKI FORUM

R A D N I D O K U M E N T

Zona slobodne trgovine u Jugoistočnoj Evropi – Izazov za Srbiju

Aleksandar Ilić

Beograd, novembar 2006. godine

Aleksandar Ilić Zona slobodne trgovine u Jugoistočnoj Evropi

2

S A D R Ž A J:

Uvod ........................................................................................................................................... 3 I Zona slobodne trgovine – Teorijsko-empirijski aspekt ........................................................... 3

1. Vrste i značaj ekonomskih integracija ........................................................................... 4 2. Prednosti i nedostaci slobodne trgovine............................................................................. 5

II Zona slobodne trgovine u Jugoistočnoj Evropi .................................................................... 11 1. Osnovne karakteristike regiona ........................................................................................ 11 2. Potreba za ekonomskom integracijom zemalja JIE.......................................................... 16 3. Istorijat ekonomskog integrisanja zemalja JIE................................................................. 18 4. Osnovne odredbe multilateralnog sporazuma - problemi i perspektive.......................... 21 5. Potencijalni efekti i dodatna ograničenja razvoju zone slobodne .................................... 28 trgovine u regionu ............................................................................................................... 28

III Zona slobodne trgovine u JIE – Izazov za Srbiju................................................................ 34 1. Efekti zone slobodne trgovine na privredu Srbije ............................................................ 34 2. Konkurentnost privrede Srbije kao neophodan faktor uključivanja u evropske integracije.............................................................................................................................................. 37

Zaključak .................................................................................................................................. 45 L I T E R A T U R A................................................................................................................ 46


3

Uvod

Savremenu svetsku privredu karakteriše proces globalizacije, odnosno procesi ekonomskih integracija i saradnje na makro i mikro nivou i po osnovu toga veća meñunarodna trgovina i meñuzavisnost privreda različitih zemalja. Uporedo sa ovim procesima, od kraja 80-tih godina prošlog veka i raspada socijalnističnog bloka, teče i proces ekonomske tranzicije zemalja bivšeg socijalističkog bloka.

Upravo procesi globalizacije i tranzicije imaju dominantan uticaj na privrede u regionu Jugoistočne Evrope. Naime, nakon pola veka eksperimenata sa socijalističkim načinom privreñivanja ove zemlje su se opredelile da centralno-plansku zamene tržišnom privredom. Na tom putu, kao osnovno opredelenje ovih zemalja, ističe se priključenje Evropskoj uniji (EU), integraciji koja je do sada doživela najveći stepen ekonomskog povezivanja - od zone slobodne trgovine do ekonomske unije. Meñutim, ove zemlje u ekonomskom, ali i širem društveno-političnom smislu znatno zaostaju za sadašnjim članicama EU što otežava njihov napor ka priključenju EU.

Budući da je integrisanost zemalja Jugoistočne Evrope u EU još uvek neizvesna, kao jedno od rešenja je identifikovano formiranje regionalne integracije ovih zemalja kao meñufaza ka njihovom potpunom priključenju EU. Na ovaj način postiglo bi se nekoliko ciljeva. Najpre, većom liberalizacijom trgovine podsticala bi se privredna saradnja što bi u krajnjoj liniji dovelo do veće trgovine, priliva investicija i, posledično, većeg privrednog rasta. Sa druge strane, na ovaj način bi se stvorile mogućnosti za povećanje konkurentnosti nacionalnih privreda i preduzeća iz ovih zemalja, što je jedan od neophodnih uslova za priključenje EU1. Na kraju, efikasno funkcionisanje regionalne integracije bio bi neka vrsta testa političke i ekonomske spremnosti za uključivanje u EU.

Ovaj rad ima za cilj da na jednom mestu analizira efekte uspostavljanja zone slobodne trgovine u regionu Jugoistočne Evrope i nakon toga njen uticaj na privredu Srbije. S tim u vezi, u prvom delu radu rada razmatraće se teorijsko-empirijski aspekt uspostavljanja zone slobodne trgovine, odnosno spoljnotrgovinske liberalizacije uopšte. U drugom delu biće reči o multelateralnom sporazumu i samoj zoni slobodne trgovine u regionu Jugoistočne Evrope koja će realizovati u okviru Centralno-evropske zone slobodne trgovine (CEFTA) i njenom uticaju na privrede regiona, dok će se u trećem delu govoriti o njenom uticaju na privredu Srbije. Takoñe, u ovom delu govoriće se o konkurantnosti privrede Srbije i njenoj sposobnosti da se suoči sa konkurencijom iz inostranstva i, u okviru toga, daće se predlog mera za unapreñenje konkurentnosti.

Ključne reči: ekonomske integracije, zona slobodne trgovine, Jugoistočna Evropa,

konkurentnost.

I Zona slobodne trgovine – Teorijsko-empirijski aspekt

1 Kriterijumi za pristupanje EU, definisani u Kopenhagenu 1993. godine, podeljeni su na: (1) Političke kriterijume, (2) Ekonomske kriterijume i (3) Administrativne kriterijume. Postoje dva osnovna ekonomska kriterijuma i to su uspostavljanje stabilne tržišne privrede i sposobnost domaćih preduzeća da izdrže konkuranciju iz EU.


4

1. Vrste i značaj ekonomskih integracija

Još u 19. veku Engleska, kao najrazvijenija zemlja tog vremena, a posle dugog perioda protekcionizma u merkantilističko vreme, počela je da širi ideju o slobodnoj trgovini. Druge, nedovoljno razvijene države, nisu tada videle interes u takvoj ideji. U to vreme snižavanje carina je bio, uglavnom, čin koji se odobravao prijateljskim zemljama tako da je krajem 19. veka nastao niz bilataralnih ugovora o liberalizaciji, što je bio uvod u ono što mi danas poznajemo kao ekonomske integracije.

Danas kao posledica procesa globalizacije dolazi do stvaranja ekonomskih integracija i to kako na mikro tako i na makro nivou, koje izmeñu sebe stoje u odnosu meñuzavisnosti. Osnovno obeležje ekonomskih integracija na mikro nivou jesu procesi spajanja i pripajanja preduzeća iz iste ili različitih zemalja. Ovi procesi su rukovoñeni tržišnim motivima i po svom karakteru su spontani.

Sa druge strane, postoje integracije i na makro nivou koje nastaju dogovorima izmeñu država i po svom karakteru su formalne ili institucionalne. Ekonomske integracije na makro nivou ili regionalne ekonomske integracije predstavljaju udruženja više zemalja sa ciljem liberalizacije meñusobne trgovine ili regulisanja trgovine sa trećim zemljama2. Postoji nekoliko vrsta regionalnih integracija:

• sporazum o preferencijalnoj trgovini - podrazumeva sniženje carina u trgovini izmeñu zemalja potpisnica;

• parcijalna carinska unija - podrazumeva zajedničku carinsku tarifu prema trećim zemljama, dok se zadržava postojeći nivo carina izmeñu zemalja potpisnica sporazuma;

• zona slobodne trgovine - predstavlja potpuno ukidanje carina izmeñu zemalja članica integracije;

• carinska unija - predstavlja istovremeno ukidanje internih carina i zajedničku carinsku tarifu prema trećim zemljama;

• zajedničko tržište - pored carinske unije podrazumeva i slobodno kretanje faktora proizvodnje i zajedničku spoljnotrgovinsku politiku;

• parcijalna ekonomska unija - pored zajedničkog tržišta uključuje i haronizaciju ekonomskih politika. Primer ove integracije je bila EU pre nastupanja monetarne unije;

• ekonomska unija - najviši je nivo ekonomskih integracije. Pored elemenata koje sadrži parcijalna ekonomska unija sadrži i monetarnu uniju (zajednička valuta i zajednička monetarna politika). Jedina ekonomska integracija koja je dostigla ovaj nivo ekonomskog povezivanja jeste EU, koja je 1. januara 1999. godine postala ekonomska unija.

EU je svakako najznačajnija regionalna ekonomska integracija u svetu. Svoj put od Ekononske zajednice za ugalj i čelik do ekonmske i monetarne unije EU je gradila punih pola veka. Od šest država članica EU će od 1. januara 2007. godine imati 27 sa zajedničkim tržištem od oko 500 miliona stanovnika. Druga po značaju je Severnoamerička zona slobodne trgovine (NAFTA) čije su članice SAD, Kanada i Meksiko, regionalne integracije zastupljene su i na teritoriji Južne Amerike, Azije i Afrike pa se može reći da veliki broj država u svetu pripada nekoj od regionalnih integracija.

2 Predrag Bjelić (2003): “Ekonomika meñunarodnih odnosa”, Prometej, Beograd


5

Uspostavljanje regionalnih integracija je dinamičan proces u svetskoj privredi tako da je u bliskoj budućnosti moguće formiranje novih ili proširivanje starih integracija. Tako je u avgustu 2006. godine stigao predlog Japana o formiranju zone slobodne trgovine koja bi uključivala Australiju, Kinu, Južnu Koreju, Indiju, Japan, Novi Zeland i 10 članica ASEAN-a. Predložena zona bi imala ukupno 3,1 milijardu stanovnika (oko polovine svetskog stanovništva) i bruto domaći proizvod od gotovo 10.000 milijardi dolara3. Takoñe u avgustu 2006. godine lideri šest bivših sovjetskih republika: Rusije, Belorusije, Kazahstana, Kirgizije, Tadžikaistana i Uzbekistana su počeli razgovore o formiranju carinske unije izmeñu ovih zemalja. Cilj ove integracije je ponovno uspostavljanje pokidanih privrednih veza posle kraha Sovjetskog saveza 1991. godine4. Dakle, jasno je da će i u budućnosti ekonomske integracije biti glavno obeležje svetske privrede. Meñutim, ostaje dilema da li će se ove integracije i dalje uspostavljati na regionalnom nivou ili će se i pored neuspeha Doha runde pregovora u okviru Svetske trgovinske organizacije (STO) uspostaviti jači multilateralni okvir. Iz sadašnje pozicije teško je dati jednoznačan odgovor.

2. Prednosti i nedostaci slobodne trgovine

3 Dnevni list «Politika», 24. avgust 2006. godine: Japanski plan slobodne trgovine. 4 Vest sa sajta B92 www.b92.net od 15. avgusta 2006. godine.


6

Literatura koja se tiče slobodne trgovine5 je jako obimna6. Veliki broj teorijskih i empirijskih radova je napisan na ovu temu, ali još uvek nema opšteprihvaćenog stanovišta u korist ili protiv slobodne trgovine.

Slobodna trgovina ima veliki broj zagovornika. U teorijskom smislu čini se da su zagovornici slobodne trgovine odneli pobedu u odnosu na njihove protivnike, ali praktično, uprkos velikom broju regionalnih integracija i, de facto, pozitivnim empirijskim rezultatima koji su nastali nakon uspostavljanja slobodne trgovine, postoji veliki broj odluka koje idu u prilog protekcionizmu. Protekcionističke mere su često predmet donosioca odluka u nerazvijenim zemljama, ali protekcionizam je i dalje zastupljen i u najrazvijenijim zemljama sveta. Navešćemo nekoliko primera.

Najčešće je predmet protekcionističkih mera najrazvijenijih zemalja trgovina sa azijskim zemljama. Naime, brzorastuće privrede Azije, naročito u poslednje vreme Kina, predstavljaju ozbiljnu pretnju privredama najrazvijenijih zemalja. U SAD se već duže vreme vodi polemika o načinu smanjenja rekordno visokog spoljnotrgovinskog deficita. Ne retko se kao jedno od rešenja ističe rast carina prema Kini i drugim azijskim zemljama.

Takoñe, pred istim izazovom nalazi se i privreda EU. Tako npr, usled ekspanzivnog rasta uvoza odeće i obuće iz azijskih zemalja iz EU se čuju mnogi glasovi u prilog zaštite domaće proizvodnje. U te svrhe početkom oktobra 2006. godine na predlog Italije, a u cilju zaštite domaćih proizvoñača, EU je povećala carine na uvoz obuće iz Kine na 16,5% i Vijetnama na 10%7.

Prema Griswold-u sa Cato Institute-a8 u zavisnosti od toga da li podržavaju ideju slobodne trgovine ili su pristalice nekog od oblika državne intervencije, postoji podela na:

• zastupnike slobodne trgovine – Ova grupa obuhvata stručnjake koji su za slobodnu trgovinu, odnosno protiv bilo kog oblika državne intervencije u oblasti meñunarodne trgovine;

• internacionaliste – Ovde se uključuju eksperti koji su u principu za trgovinsku liberalizaciju, ali smatraju da država svojim merama treba da odobrava subvencije ili na drugi način pomaže domaće izvoznike;

• intervencioniste – U ovu grupu spadaju protivnici trgovinske liberalizacije, ali koji zagovaraju državnu pomoć domaćim izvoznicima, i

• izolacionisti – Obuhvataju one koji su protiv slobodne trgovine, ali i protiv bilo kakve pomoći domaćim izvoznicima.

Veliki broj teorija, od Rikardovih komparativnih prednost do danas dominantne doktrine neoliberalizma u svetskoj privredi, ide u prilog slobodnoj trgovini. Ovde se neće pojedinačno navoditi teorije, ali će se pokušati da se identifikuju glavne prednosti i nedostaci liberalizacije trgovine.

Generalno, slobodna trgovina nije igra sa nultom sumom. Ovo podrazumeva da kada dve zemlje trguju dobitak mogu (i po pravilu ostvaruju) i prodavac i kupac. Zagovornici protekcionizma ukazuju da uvoz može biti štetan po privredu jedne zemlje, te da po svaku cenu treba obeshrabrivati uvoz, a ohrabrivati izvoz. Ideja da je izvoz dobar, a uvoz štetan je velika zabluda koja vuče korene iz merkantilističkog učenja po kome se bogatstvo u jednoj

5 Ovom delu rada izrazi zona slobodne trgovine, slobodna trgovina, otvorenost i liberalizacija trgovine koristiće se kao sinonimi. 6 Pored izuzetno obimne litereture postoji čitav niz instituta i organizacija koji zastupaju ideju slobodnog tržišta i trgovine ili koji zastupaju državnu intervenciju i protekcionizam. 7 «Brussels extends Asia shoe tariff» BBC – www.bbc.co.uk, 04. oktobar 2006. godine 8 Daniel Griswold (2005): “Free Trade, Free Markets”, Cato Institute, www.cato.org


7

državi stvara u slučaju većeg izvoza od uvoza. Zato je cilj maksimalno stimulisati izvoz, a većim carinama ograničavati uvoz. U stvari, istina je negde na sredini: koristi od spoljne trgovine stoje kako na strani uvoza tako i na strani izvoza. Zašto? Pre svega, uvozom se zadovoljavaju opšte potrebe potrošača, pri čemu se omogućava pristup kvalitetnijim i jeftinijim proizvodima (uvoz nam omogućava pristup proizvodima koji su potencijalno jeftiniji i kvalitetniji od onih koje mi možemo da proizvedemo). Takoñe, rastom uvoza kapitalnih i intermedijarnih dobara stvaraju se pretpostavke za dugoročan rast privrede jedne zemlje. Ovo je naročito značajno za nerazvijenije zemlje koje, po pravilu, oskudevaju u visokoj tehnologiji, pa je uvoz kapitalnih dobara ključan element privrednog rasta i razvoja.

Sa druge strane, izvoz je takoñe značajan za ekonomski prosperitet jedne zemlje. Brojna iskustva su pokazala da su mnoge zemlje svoj razvoj bazirale na izvoznoj promociji (npr. Azijski tigrovi). Rast izvoza iz jedne zemlje stimuliše prizvodnju i zaposlenost što dovodi do porasta životnog standarda stanovništva.

Slobodna trgovina je naročito značajna za male zemlje. Ograničenost resursa i nedovoljna domaća proizvodnja nameću potrebu za većim uvozom. Veći uvoz nameće potrebu za većim izvozom kako bi se rastući uvoz mogao finansirati što povećava otvorenost privrede prema svetu.

Identifikovano je nekoliko potencijalnih efekata od liberalizacije spoljne trgovine, odnosno uspostavljanja zone slobodne trgovine.

Povećava se privredni rast – Postoji veliki broj studija koje istražuju vezu izmeñu otvorenosti i rasta od kojih veliki broj sugeriše da postoji pozitivna koleracija i da je ona u mnogim slučajevima značajna. Postoji nekoliko kanala pomoću kojih ekonomske integracije doprinose rastu:

• unutrašnja i spoljna ekonomija obima;

• rast trgovine;

• brži tehnološki napredak;

• povećana konkurencija;

• smanjena neizvesnost;

• niži troškovi kapitala usled finansijskih integracija;

• povoljnije okruženje za privrednu aktivnost;

Povećavaju se strane direktne investicije (SDI) koje podstiču privredni rast i zaposlenost - Regionalne integracije, odnosno liberalizacija spoljne trgovine proširuju tržište preko smanjenja carinskih i necarinskih barijera, a jedan od najznačajnijih faktora koji dovode do priliva SDI jeste i veličina tržišta (ekonomija obima). Iz tog ugla posmatrano, koristi od slobodnog tržišta su iste kao koristi od većeg tržišta: multiplikovanjem broja potencijalnih poslovnih partnera, multiplikuje se mogućnost za povećanje bogatstva.

Značaj SDI je danas veliki i to kako za razvijene zemlje tako i za zemlje u razvoju. One sa sobom donose: transfer znanja i tehnologije kroz difuziju inovacija, rast produktivnosti, povećanje konkurentnosti, poboljšan pristup stranim tržištima, otvarenja novih radnih mesta. Pored toga, a imajući u vidu da SDI ne stvaraju dug, one su najpoželjniji način za finansiranje deficita tekućih transakcija koji su uobičajni za zemlje u razvoju;

Dolazi do transfera znanja (Knowledge Spillover) – Do ovog, inače vrlo značajnog efekta za razvoj privrede, može doći:


8

• kroz imitacije, odnosno reverse engineering – Sukob sa meñunarodnom konkurencijom izaziva potrebu za unapreñenjem svoje delatnosti, a jedan od načina za to je i imitacija proizvoda konkurentskih preduzeća;

• dolaskom stranih kompanija na domaće tržište (kroz strane direktne investicije dolazi do transfera znanja i novih tehnologija);

• usled pojačane strane konkurencije domaći proizvoñači su prinuñeni da inoviraju svoje proizvode kako bi sebi obezbedili povoljniju tržišnu poziciju;

• kroz neformalnu razmenu znanja i ideja, odnosno kontakte zaposlenih izmeñu različitih preduzeća; i

• kroz usavršavanje u inostranstvu koje dobija na značaju sa povećanjem otvorenosti zemlje.

Dolazi do pada cena – Do pada cena može doći po više osnova:

• usled ukidanja (smanjenja) carina – smanjuju se kako cene finalnih tako i kapitalnih i intermedijarnih proizvoda što može domaći izvoz učiniti još konkurentnijim;

• usled nižih administrativnih troškova po osnovu: pribavljanja izvoznih i uvoznih dozvola, preobimne dokumentacije, carinjenja i uopšte spoljnotrgovinskog poslovanja;

• usled povećanja konkurencije;

Dešavaju se promene na tržištu rada – Najpre, postoji značajan efetat na (ne)zaposlenost. Tako, npr. može doći do gubitka posla usled pritiska inostrane konkurencije, ali može doći do rasta zaposlenosti zbog povećanja izvoza i, potencijalno, rasta stranih direktnih investicija. Istraživanja pokazuju da je rast uvoza povezan sa padom zaposlenosti, dok je rast izvoza povezan sa rastom zaposlenosti. Meñutim, efekat rasta zaposlenosti usled rasta izvoza je značajniji nego pad zaposlenosti zbog rasta uvoza. Teoretski, u slučaju da je u nekoj zemlji izvoz jednak uvozu i da oni rastu u istom procentu, neto efekat je povećanje zaposlenosti. Pored ovog, jedan od efekata ekonomskih integracija je i mobilost radne snage od siromašnijih ka prosperitetnijim zemljama (regionima). Kao posledica ove tendencije može doći do ujednačavanja zarada izmeñu zemalja. Takoñe, prisutan je i efekat specijalizacije rada, uz povećanje kvaliteta rada i produktivnosti. Ipak, može se reći da konačan efekat liberalizacije spoljne trgovine zavisi i od specifičnosti zemalja;

Dolazi do jačanja institucionalnog okruženja - Prema Rodrik-u9 najznačajniji dobitak od liberalizacije spoljne trgovine jeste stvaranje viskokokvalitetnog institucionalnog okruženja. Glavni argumenti za ovakvu tvrdnju leže u pretpostavci da liberalizacija trgovine sa sobom nosi i umanjene mogućnosti za korupciju i rent seeking10, koji su značajno povezani sa državnom intervencijom. Takoñe, trgovinska liberalizacija nosi sa sobom i “uvoz institucija iz inostranstva”. Na primer, potpisivanjem sporazuma o slobodnoj trgovini usaglašava se i niz institucionalnih odredbi što ima uticaj na instuticionalni sistem cele zemlje. Dobri primeri napred navedenog jesu pristupi STO ili EU. U oba slučaja od država koje žele pristup ovim organizacijama se zahteva ispunjenje striktnih uslova u pogledu institucionalnog ambijenta;

Efekti na državni budžet – Trgovinska liberalizacija može dovesti do gubitka prihoda po osnovu carina. Meñutim, u srednjem i dugom roku ovaj efekat može biti ublažen ili nadmašen

9 Dani Rodrik (2000): “Trade Policy Reform as Institutional Reform”, Harvard University 10 U ekonomiji rent seeking označava proces u kome neka individua, organizacija ili preduzeće stiče dobit kroz manipulaciju institucuionalnog okruženja, a ne na ekonomski način kroz proizvodnju dodate vrednosti ili trgovinu. Zašto dolazi do rent seeking-a? Naime, česta je situacija da dolazi do slabljenja uticaja države, a istovremeno raste moć preduzeća (preciznije pojedinaca koji imaju rukovodeće funkcije u preduzećima). U takvoj konstalaciji snaga interesne grupe dolaze do izražaja, vrše pritisak i kao posledica toga donose se odluke koje su u njihovom interesu.


9

povećanim prihodima države po više osnova kao što su: veći uvoz i rast prihoda po osnovu PDV pri uvozu i akciza ukoliko se uvozi akcizna roba, povećanje privredne aktivnosti po osnovu većeg izvoza i priliva stranih direktnih investicija i rast prihoda po osnovu veće privredne aktivnosti – PDV, porez na dobit preduzeća, porez na dohodak i ostalo;

Efekti na platni bilans – Slično kao i na prihode države, efekti na platni bilans nisu jednoznačno odrañeni već zavise od vremenskog horizonta i drugih uslova. Generalno, liberalizacijom trgovine mogu biti pogoñene različite pozicije platnog bilansa od kojih su najznačajnije; izvoz, uvoz, strane direktne investicije i zaduživanje u inostranstvu (kratkoročno, srednjoročno i dugoročno);

Smanjenje političkih tenzija – U nekim slučajevima stvaranje regionalnih intrgracija imalo je za cilj da otkloni razloge izbijanja neprijateljstava i mogućeg rata izmeñu zemalja članica integracije.11 Tako, stvaranje Zapadnoevropskog tržišta je imalo za cilj da amortizuje probleme izmeñu Nemačke i Francuske, a dobar je primer i ekonomsko povezivanje Argentine i Brazila.

Kada se govori o efektima ekonomskih integracija vrlo je važno razgraničiti efekte na kratkoročne i dugoročne. Posmatrano na kratak rok može se reći da je privreda jedne zemlje više pogoñena liberalizacijom trgovine nego na duži jer privreda nije u stanju da u kratkom roku reaguje na šokove iz okruženja. Meñutim, u srednjoročnom i dugoročnom periodu, verovatan rezultat je nastanak znatno jače i konkurentnije domaće privrede, karakteristične po dinamičnim i inovativnim preduzećima.

Pored vremenskog razgraničenja sa stanovišta efekata ekonomskih integracija bitno se i razgraničenje po stepenu razvijenosti. Ovo podrazumeva da na privredu jedne zemlje postoje različiti efekti ukoliko se ona integriše sa zemljama na istom ili sličnom u odnosu na izrazito različiti nivo privrednog razvoja. Jasno, integracija sa zemljama istog ili sličnog nivoa razvoja pruža veću verovatnoću pozitivnih efekata, naročito u kratkom roku.

U načelu posmatrano, da bi se u potpunosti sagledao proces liberalizacije trgovine, odnosno stvaranja ekonomskih integracija važno je uočiti dobitnike i gubitnike u celom procesu. Liberalizacija je poželjna ako je neto efekat pozitivan, odnosno ako koristi od liberalizacije nadmašuju njene troškove i postoji veći broj dobitnika nego gubitnika.

Ko su dobitnici i gubitnici u liberalizaciji trgovine? Pre svega, dobitnici od liberalizacije su potrošači. U slučaju postojanja carina ili necarinskih barijera potrošači plaćaju višu cenu nego u slučaju da one ne postoje. Takoñe, sa otvaranjem tržišta povećava se ponuda (veći je izbor) kvalitetnijih proizvoda što opet ide u korist potrošačima. Razmotrimo primer zaštite automobilske industrije u Srbiji. Carina na uvoz automobila u Srbiji je 20% i uvedena je u cilju zaštite domaćeg proizvoñača “Zastave” iz Kragujevca. Godinama u nazad ovo preduzeće posluje sa gubicima uz zastarelu tehnologiju i loš kvalitet proizvoda. Iako je cena Zastavinog modela “Jugo” nešto niža od strane konkurencije visoke carine utiču na znatno veću razliku u ceni što u uslovima niske kupovne moći stanovništva u Srbiji dodatno pogoršava položaj potrošača.

Iako pitanje položaja siromašnih izaziva dosta kontroverzi, može se istaći da liberalizacija trgovine poboljšava položaj siromašnih. Generalno, još uvek postoje velike carine (kao i druga ograničenja slobodnoj trgovini) na poljoprivredne proizvode i hranu (subvencije u mnogim zemljama, a naročito u SAD i EU), kožu, obuću, tekstil, itd, odnosno na one proizvode koji su jako važni u potrošnji siromašnijih slojeva stanovništva. Smanjenjem ili ukidanjem carina ovi proizvodi bi postali jeftiniji što bi omogućilo bolje zadovoljenje

11 Radovan Kovačević (2003): “Ekononomski odnosi Jugoslavije sa inostranstvom”, Ekonomski fakultet, Beograd


10

osnovnih potreba stanovništva. No, iako se položaj siromašnih poboljšava jaz izmeñu bogatijih i siromašnijih, odnosno nejednakost se povećava.

Dobitnici od slobodne trgovine su rentabilna preduzeća. Ovo zbog toga što se otvaranjem tržišta stvaraju uslovi za rast njihove aktivnosti. Posledično, na bazi rasta preduzeća korist od slobodne trgovine imaju i njihovi zaposleni kao i deo nezaposlenih lica koji privrednom ekspanzijom prouzrokovanom libaralizaciom tržišta dobijaju posao.

Naredni dobitnici od slobodne trgovine su trgovci i finansijske institucije. Ekonomske integracije nose sa sobom i povećanje trgovine. Naime, u režimu slobodne trgovine dolazi do smanjenja cena proizvoda i usluga što doprinsi povećanju prodaje na malo. Sa druge strane, otvaranjem zemlje ka inostranstvu stvaraju se pretpostavke i za razvoj finansijskih institucija, kao osnovnih pratilaca razvoja realnog sektora.

Kao što je već istaknuto efekti na državni budžet nisu jednoznačni, ali je veća verovatnoća da je u dugom roku i država na dobitku.

Glavni gubitnici od slobodne trgovine jesu neefikasna preduzeća i njihovi zaposleni koji nisu u stanju da izdrže tržišnu utakmicu sa konkurencijom iz inostranstva. Efekat liberalizacije na celokupnu privredu jedne zemlje zavisi će od toga koliko ima uslovno neefiksnih preduzeća. Ukoliko je ovaj broj značajan utoliko će privreda jedne zemlje biti više pogoñena.


11

II Zona slobodne trgovine u Jugoistočnoj Evropi

1. Osnovne karakteristike regiona

Pre detaljnije analize ekonomskih integracija u regionu Jugoistočne Evrope (JIE) na ovom mestu se ukazuje na geografske, političke i ekonomske karakeristike regiona što je vrlo znajno sa stanovišta ekonomskog povezivanja regiona kao i ocene efekata predviñenih integracija.

Geografske karakteristike. Region JIE, koji se često naziva i Balkan, obuhvata sledećih devet zemalja: Albaniju, Bosnu i Hercegovinu, Bugarsku, Grčku, Makedoniju, Rumuniju, Srbiju (uključujući Kosovo i Metohiju), Hrvatsku i Crnu Goru. Uslovno rečeno, unutar regiona JIE postoji podela12 na Istočni i Zapadni Balkan, pri čemu Istočni Balkan obuhvata Rumuniju i Bugarsku, a Zapadni Balkan republike bivše SFRJ osim Slovenije, a uključujući Albaniju. Takoñe, mali deo Turske se nalazi na Balkanskom poluostrvu, ali ona nije uključena u ovu integraciju. Sa druge strane, EU u kontekstu evropskih integracija ovom regionu priključuje i Moldaviju13 koja je de facto zemlja zemlja Istočne Evrope i članica je Zajednice nezavisnih država. Imajući u vidu da je Grčka od 1986. godine član EU, a da Rumunija i Bugarska ulaze u EU 1. januara 2007. godine, Grčka će biti isključena iz analize dok će se Bugarska i Rumunija povremeno analizirati u skladu sa kontekstom analize.

Tabela 1. Broj stanovnika u JIE u milionima

1. Albanija 3.5

2. Bosna i Hercegovina 4.0

3. Makedonija 2.0

4. Moldavija 4.4

5. Srbija uključujući KiM 9.5

Srbija bez KiM 7.5

Kosovo i Metohija 2.0

6. Hrvatska 4.5

7. Crna Gora 0.6

Ukupno Zapadni Balkan i Moldavija 28.5

8. Bugarska 7.5

9. Rumunija 22.4

Ukupno JIE bez Grčke 58.4

10. Grčka 10.6

Ukupno JIE 69.0

Izvor: Leksikon država sveta, Politika i Narodna knjiga

Iz Tabele 1. se vidi sa su zemlje JIE, izuzev Rumunije, za evropske okvire relativno male, što bi trebalo da ima značajan efekat na oblikovanje ekonomskih politika navedenih zemalja.

12 EU često primenjuje ovu klasifikaciju. 13 Glavno obrazloženje za uključivanje Moldavije u ovu grupaciju zemalja su njene, navodno, uske istorijske i druge veze sa zemljama regiona, a naročito Rumunijom.


12

Naime, veliki broj teorijskih istrživanja i praktičnih iskustava pokazuju da je za malu zemlju bolja veća otvorenost ka svetu čime politika spoljnotrgovniske liberalizacije dobija na značaju.

Političke karakteristike. U istorijsko-političkom smislu region JIE je poznat po velikom broju turbulencija, ratova i revolucija. Politička nestabilnost je često usporavala ili odlagala privredni razvoj, a dodatna kočnica privrednom razvoju u novijoj istoriji bilo je prihvatanje socijalističog načina privreñivanja u velikom broju zemalja. Ipak, mora se istaći da je postojala razlika u samim modelima planske privrede koje su prihvatale pojedine zemlje regiona. Tako, socijalistički sistem Rumunije, Bugarske i Albanije na grañen na principima na kojima se gradio privredni sistem SSSR-a, što je podrazumevalo autarkiju i odsustvo svih bitnih elemenata tržišne privrede. Za razliku od ovih zemalja privredni sistem bivše SFRJ je imao odreñenih elemenata tržišne privrede uz nešto veću otvorenost za meñunarodnu saradnju, ali je i on bio daleko od istinske tržišne privrede koja je karakterisala zemlje Zapadne Evrope.

Neodrživost trenutne ekonomske pozicije uslovila je potrebu za transformacijom privreda ovih zemalja krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Tranzicija ka tržišnoj privredi nametnula se kao imperativ, ali je sam njen tok bio odreñen nizom drugih faktora od kojih su najznačajniji političke prirode.

Kao što je već istaknuto region je istorijski bio veoma trusno područje, često podložno političkim sukobima i ratovima. S tim u vezi, vrlo je važno istaći da je politička nestabilnost faktor koji je imao i još uvek ima značajne posledice na privredni razvoj regiona. Kao ograničavajući faktor politički odnosi su uporavali privrednu saradnju ne samo sa zemljama u okruženju već i uopšte.

Politička nestabilnost nije zaobišla region ni u poslednjim godinama prošlog veka. Pomenućemo samo neke: revolicija u Rumuniji i zbacivanje sa vlasti predsednika Nikolaja Čaušeskog, raspad bivše SFRJ i ratovi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, sankcije Ujedinjenih nacija Srbiji i Crnoj Gori (tadašnjoj SR Jugoslaviji), kriza na Kosovu i Metohiji i agresija NATO pakta na Srbiju, oktobarske promene u Srbiji 2000. godine i ostalo. Ovi problemi, uz tranziciju koja je sama po sebi politički, socijalno i ekonomski bolan proces, imali su veoma velike implikacije na ekonomski položaj regiona. Svi oni doveli su do smanjenja proizvodnje (Bruto domaćeg proizvoda – BDP), povećanja inflacije i nezaposlenosti (stagflacija) i što je možda najznačajnije, onemogućili su zemlje da se uključe u dinamičan razvoj svetske privrede. Sve ovo je dovelo do dubljeg privrednog, institucionalnog i tehnološkog zaostajanja zemalja regiona za najrazvijenijim zemljama sveta.

Ekonomske karakteristike. Nakon otpočinjanja procesa tranzicije14 zemlje regiona su pristupile reformama privrednog i šireg društvenog sistema. Iako se često ocenjuje da ove zemlje u reformskom smislu zaostaju za zemljama Centralne Evrope koje su 2004. godine pristupile EU, može se reći da u poslednjih nekoliko godina one postižu značajne ekonomske rezultate.

14 Zemlje regiona su imale različite početke i tokove tranzicije. Tako su Makedonija i Albanija tranziciju počele kad i zemlje Centralne Evrope, odnosno početkom početkom devedesetih, Hrvatska i BiH tranziciju otpočele nakon završetka ratnih operacija na svojim teritorijama sredinom devedesetih, dok je Srbija svoju tranziciju otpočela nakon oktobarskih promena 2000. godine. U slučaju Rumunije i Bugarske tranzicija je takoñe otpočela početkom devedesetih godina prošlog veka, ali je celokupan proces imao puno uspona i padova.


13

Tabela 2. Stope rasta BDP-a u %

2002 2003 2004 2005 2006*

Albanija 4.3 5.7 6.7 5.5 5.0

BiH 5.3 3.0 6.0 5.8 5.0

Bugarska 4.9 4.5 5.7 5.5 6.0

Hrvatska 5.6 5.3 3.8 4.3 4.6

Makedonija 0.9 2.8 4.1 4.0 4.0

Moldavija 7.8 6.6 7.3 7.1 3.5

Rumunija 5.1 5.2 8.4 4.1 6.5

Srbija 4.5 2.4 9.3 6.3 6.5

Crna Gora 1.7 1.5 3.7 4.1 5.5 *Procena Izvor: Evropska banka za obnovu i razvoj, Transition Report 2006

Sa prosečnim stopama rasta od oko 5% i više ovaj region predstavlja jedan od najdinamičnijih u Evropi. Imajući u vidu činjenicu da su ovo tržišta u povoju, te da su zemlje regiona postigle značajan pomak u ekonomskim i institucionalnim reformama, one polako postaju respektabilna destinacija za strane direktne investicije.

Tabela 3. Strane direktne investicije u milionima dolara

2002 2003 2004 2005 2006*

Albanija 135 178 332 265 350

BiH 266 382 490 300 570

Bugarska 876 2,070 2,777 2,298 3,000

Hrvatska 586 1,932 871 1,509 2,825

Makedonija 78 96 156 97 300

Moldavija 132 71 148 225 190

Rumunija 1,080 2,156 6,368 6,587 8,652

Srbija 475 1,360 966 1,550 3,500

Crna Gora 84 44 63 474 149 *Procena Izvor:Evropska banka za obnovu i razvoj, Transition Report 2006

Iz Tabele 3. se može videti da su najznačajnije destinacije za strane investitore Rumunija, Bugarska, Hrvatska i Srbija, ali i Crna Gora, s obzirom na veličinu tržišta, beleži značajan rast u 2005. godini.

Dakle, na bazi uočenih tendencija u poslednjih nekoliko godina, kao i na bazi pretpostavke da će se nastaviti reforme u ovim zemljama u narednom periodu se može očekivati dalji rast privreda ovih zemalja. Naravno, valja istaći da se u okviru regiona pojedine zemlje nalaze na različitim nivoima privrednog razvoja. Tako, Hrvatska ima najbolje ekonmske pokazatelje, dok su Rumunija i Bugarska na pragu ulaska u EU. Takoñe, Srbija od političkih promena 2000. godine postiže značajne stope rasta.

Meñutim, jedan od osnovnih makroekonomskih problema koji je zajednički za skoro sve zemlje regiona jesu visoki deficiti tekućeg bilansa.


14

Tabela 4. Saldo tekućeg računa % BDP-a

2002 2003 2004 2005 2006*

Albanija -9.7 -8.0 -4.7 -6.6 -7.5

BiH -21.7 -17.8 -17.3 -17.3 -15.7

Bugarska -5.3 -9.3 -5.8 -11.8 -13.7

Hrvatska -8.3 -7.2 -5.2 -6.6 -6.8

Makedonija -9.5 -3.2 -7.8 -1.3 -1.0

Moldavija -4.0 -6.6 -4.4 -5.2 -12.8

Rumunija -3.4 -5.8 -8.4 -8.8 -10.1

Srbija -17.5 -16.4 -14.8 -10.0 -8.8

Crna Gora -12.9 -7.4 -7.8 -8.6 -5.0 * Procena Izvor: Evropska banka za obnovu i razvoj, Transition Report 2006

Iz Tabele 4. se vidi da sve zemlje, sa izuzetkom Makodonije u poslednje dve godine, beleže deficite koje prelaze kritičnu granicu od 5% BDP-a. Pri tome, najviše prednjače BiH, Srbija i Rumunija čiji deficiti u proseku prelaze 10% BDP-a. Pored veličine deficita od značaja za analizu eksterne pozicije zemlje je i njegova dužina. S obzirom na činjenicu da ove zemlje u dužem vremenskom periodu beleže velike deficite može se reći da je njihova spoljna pozicija ugrožena te da treba preduzimati korake ka njihovom ublažavanju.

Sa stanovišta eksterne pozicije zemlje značajna je i konkurentnost privrede zemlje15.

Tabela 5. Konkurentnost privreda regiona

Rang 2005

Rang 2006

Promena u rangu

Hrvatska 64 51 13

Rumunija 67 68 -1

Bugarska 61 72 -11

Makedonija 75 80 -5

Moldavija 89 86 3

Srbija i Crna Gora 85 87 -2

Bosna i Hercegovina 88 89 -1

Albanija 100 98 2 Izvor: World Economic Forum, Global Competitivness Report 2006

Prema istraživanju konkurentnosti zemalja u svetu, koje svake godine sprovodi Svetski ekonomski forum, privrede zemalja JIE se mogu oceniti kao nekonkurentne. Pri tome, postoji razlika izmeñu zemalja. Tako, najkonkurentniju privredu od zemalja JIE ima Hrvatska koja od 125 analiziranih zemalja zauzima 51. mesto. U odnosu na 2005. godinu Hrvatska je, od svih posmatranih zemalja, napravila najveći napredak od 13 mesta, pa se može oceniti da Hrvatska postiže značajan napredak na polju povećanja konkurentnosti.

Meñutim, ostale zemlje postižu slabe rezultate na ovom polju. Sa jedne strane, one se nalaze na vrlo niskim pozicijama na listi (od 68. mesta na kome se nalazi Rumunija do 98. na 15Prema Svetskom ekonomskom forumu konkurentnost nacionalne privrede se definiše kao skup faktora, politika i institucija koji odreñuju nivo produktivnosti i prosperitet jedne zemlje. Konkurentnošću ćemo se detaljnije baviti u poslednjem delu rada. Ovde se samo iznose opšte konstatacije o konkurentnosti zemalja regiona.


15

kome se nalazi Albanija kao najnekonkurentnija zemlja regiona) dok, sa druge strane, što je i gore, većina njih beleži pad na listi konkurentnosti (u odnosu na 2005. godinu Bugarska beleži pad od čak 11 mesta).

Sve u svemu, može se konstatovati da je nekonkurentnost jedan od najvećih ograničenja sa kojima se suočavaju zemlje regiona. Posmatrano sa stanovišta ekonomskih integracija, nedostatak konkurentnosti može u velikoj meri opredeliti efekte po osnovu stvaranja zone slobodne trgovine kao i pristup samoj Evropskoj uniji.


16

2. Potreba za ekonomskom integracijom zemalja JIE

Postoji nekoliko motiva zbog kojih je poželjno ekonomsko povezivanje zemalja JIE. Napre, jedan od osnovnih ekonomskih, pa i političkih prioriteta ovih zemalja jeste priključenje EU. EU je danas najznačajnija ekonomska integracija na svetu koja je pravalila dug put od najnižeg oblika integracije – Evropske zajednice za ugalj i čelik do ekonomske unije, od samo šest do 27 zemalja članica koliko se očekuje sa priključenjem Bugarske i Rumunije 1. januara 2007. godine. Iskustvo od više od pola veka je pokazalo da su zemlje koje su se postepeno priključivale EU imale velike koristi od toga. S tim u vezi, iznosi se samo nekoliko zapažanja: (1) jedan od argumenata koji objašnjava privredno čudo Republike Irske u poslednjih par decenija jeste i pristup velikom tržištu EU, koje je uz institucionalne i privredne reforme i značajna sredstva iz fondova EU, doprinelo da se danas sa velikim respektom govori o “keltskom tigru”; (2) činjenica je da su zemlje poput Španije, Portugalije i Grčke značan impuls privrednom razvoju dobile zahvaljujući priključenju EU 1986. godine; (3) iskustva najnovijih članica EU pokazuju da je ulazak u ovu ekonomsku integraciju ubrzao njihov ekonoski prisperitet, (4) koristi od EU imaju i najrazvijenije zemlje ove integracije po različitim osnovama – veće tržište, jeftinija radna snaga, itd. Dakle, ova iskustava su samo neki primeri koji ukazuju da postoje značajne koristi koje su zemlje članice imale i još uvek imaju od priključenja EU.

Na bazi prethodno iznetog je jasno da, poučeni iskustvom drugih zemalja, zemlje JIE kao svoje osnovno opredeljenje ističu priključenje EU. Osnovne koristi koje se mogu očekivati od evropskih integracija su oličene u pristupu širem tržištu, prilivu stranih direktnih investicija, pomoći u institucionalnim i ekonomskim reformama, pristupu fondovima EU i, što je svakako najbitnije, prihvatanju sistema vrednosti koji je dugo godina izgrañivan u EU.

Meñutim, u društveno-političkom, pravno-institucionalnom i ekonomskom smislu zemlje regiona, osim Bugarske i Rumunuije koje ulaze u EU, zaostaju za članicama EU. Drugim rečima, ove zemlje nisu ni formalno ni suštinski spremne za ulazak u EU, odnosno ne ispunjavaju kopenhagenške uslove u pogledu (1) vladavine prava, izgradnje demokratskih institucija i zaštite ljudskih i manjinskih prava; (2) izgradnje tržišne privrede i jačanju konkurentnosti svojih preduzeća; i (3) prihvatanju pravne tekovine EU.

Takoñe, u poslednje vreme postoje problemi i u samom funcionisanju EU, što je posledica neusvajanja ustava16 u Holandiji i Francuskoj u 2005. godini kao i u poslednjih nekoliko godina sve izraženoj stagnaciji privreda najrazvijenijih zemalja, pre svega Nemačke i Francuske. Stoga, sve više visokih zvaničnika govori o “apsorcionom kapacitetu EU” kao i “zamoru od proširenja”. Jednom rečju, ovo znači da je EU trenutno procenila da pristup zemalja JIE u bliskoj budućnosti ne bi koristio ni zemljama regiona, a ni samoj EU.

Kao jedno od rešenja za prevazilaženje problema je istaknuto formiranje zone slobodne trgovine u regionu JIE u prelaznom periodu do momenta priključenja EU. Ovo je jako važno iz dva razloga:

• stvaranje zone slobodne trgovine bi bio svojevrstan test koji bi pokazao da li su zemlje regiona postigle društveno-političku zrelost za evropsko integrisanje. Drugim rečima, stvaranje ove integracije je smernica koja treba da pokaže da li su zemlje sposobne za viši oblik integracije kakva je EU ili ne; i

16 ”... treba istaći da je EU integracija koja je stalo u evoluciji, u dinamičnim promenama za koje nije uvek jasno u kom pravcu idu...” (dr Dejan Jovović i ostali: Slobodna trgovina SCG sa zemljama JIE)


17

• u ekonomskom smislu, stvaranje zone slobodne trgovine je način da se pojača konkurentnost privreda zemalja, što je neka vrsta generalne probe za tržišnu utakmicu sa preduzećima iz zemalja EU (drugi kopenhagenški kriterijum).

Dakle, jedan od osnovnih razloga za stvaranje zone slobodne trgovine je priključenje EU. Drugi bitan razlog (delimično sadržan u prvom) je da zona slobodne trgovine pruža velike mogućnosti za razvoj privreda zemalja članica integracije. Otvaranje privrede ka inostranstvu pruža prilike za povećanje izvoza i spoljne trgovine uopšte, privlačenje stranih diraktnih investicija i po osnovu toga povećanje zaposlenosti, što sve rezultira u osvarenju značajnih stopa rasta BDP-a i rastu životnog standarda grañana ovih država.

Treći razlog za stvaranje zone slobodne trgovine je političke prirode. Naime, odnose izmeñu velikog broja država regiona prožimaju politički problemi. Stvaranje zone slobodne trgovine i izražen naglasak ka privrednim odnosima mogao bi u srednjem roku uticati i na poboljšanje političkih odnosa što je od značaja za stabilnost celokupnog regiona pa i šire.


18

3. Istorijat ekonomskog integrisanja zemalja JIE Videli smo da je jedan osnovnih uzroka ekonmskih integracija zemalja JIE njihova težnja da se priključe EU, pa se, stoga, početak ekonmskih intrtegracija u regionu vezuje za početak priprema ovih zemalja za ulazak u EU. Pri tome, EU prema zemljama JIE, au konktekstu priključenja, primenjuje tzv. regionalni pristup, odnosno akcenat se stavlja na celokupan region, a ne samo na zemlje pojedinačno. Regionalni pristup EU prema zemljama JIE nije iznenañujuć i neočekivan imajući u vidu da je sličan mehanizam EU primenjivala i prema zemljama Centralne Evrope. Naime, kao priprema za priključivanje većoj i kompleksinoj ekonomskoj integraciji, EU je sugerisala centralnoevropskim zemljama da najpre obrazuju regionalnu integraciju koja bi bila trening za dalje integrisanje. Tako je i urañeno i 1992. godine stvorena je Centralno-evropska zona slobodne trgvine – CEFTA.

Dakle, regionalna saradnja u regionu JIE se u prošlosti uglavnom odvijala pod pokroviteljstvom EU. Tako je 1999. godine uspostavljen Pakt o stabilnosti JIE, koji predstavlja globalni okvir17 za obnovu zemalja JIE, za njihov ekonomski razvoj i stabilizaciju političkih odnosa u ovom delu Evrope. Pakt ima punu podršku EU i SAD, a njime je predviñeno stvaranje evropskog ekonomskog prostora koji bi se realizovao u tri faze:

(1) uvoñenje slobodne trgovine bez carinskih i vancarinskih opterećenja;

(2) stvaranje carinske unije; i

(3) uključivanje u jedinstveno evropsko tržište.

Kao logična posledica odluka donetih u okviru Pakta za JIE 27. juna 2001. godine je usledilo potpisivanje Memoranduma o razumevanju o trgovinskoj liberalizaciji i olakšicama, kojim je predviñeno stvaranje slobodne trgovine u regionu. Zemlje potpisnice ovog

17 Dr Dejan Jovović i ostali (2005):”Slobodna trgovina SCG sa zemljama Jugoistočne Evrope”, Službeni list SCG, Beograd

Okvir 1 CEFTA Ne računajući EU, CEFTA je najuspešnija regionalna integracija u Evropi. Ona je, na insistiranje EU, osnovana od strane “Višegradske grupe” – Mañarske, Poljske i tadašnje Čehoslovačke 1992. godine, a osnovni zadatak je bio uspostavljanje zone slobodne trgovine kao prvi korak ka priključenju EU. U kasnijem periodu CEFTA-i su pristupale: Slovenija 1996. godine, Rumunija 1997. godine, Bugarska 1999. godine, Hrvatska i Makedonija. Danas, nakon proširenja EU 2004. godine i očekivanog 2007. godine članovi CEFTA-e će bi samo Hrvatska i Makedonija. Prema većini istraživanja CEFTA je uspešno odigrala svoju ulogu u pripremi centralnoevropskih zemalja za ulazak u EU. Tako je u periodu od 1993. do 2001. godine trgovina izmeñu zemalja članica povećana 2,5 puta. Pored toga, formiranje CEFTA-e je, uz značajan napredak na polju reformi u centralnoevropskim zemljama, dovelo do značajnog priliva stranih direktnih investicija, privrednog rasta i, po osnovu toga, zaposlenosti i poboljšanja životnog standarda. Na kraju, sve je to rezultiralo u priključenju ovih zemalja EU.


19

dokumenta bile su: Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Makedonija, Moldavija, Rumunija i tadašnja SR Jugoslavija, a glavne tačke postignutog sporazuma su18:

• zaključivanje bilateralnih ugovora o slobodnoj trgovini sa svim zemljama potpisnicama do kraja 2002. godine;

• liberalizacija najmanje 90% meñusobne trgovine do kraja 2008. godine;

• transparentne i nediskriminatorne mere koje se odnose na javne procedure, državnu pomoć i državni monopol;

• predviñenje dinamike liberalizacije trgovine uslugama;

• harmonizacija različitih nacionalnih zakona o preduzeću, računovodstvu i bankarstvu sa važećom regulativom u EU; i

• zaštita intelektualne svojine prema standardima STO.

Osnovna odlika zone slobodne trgovine, koja se bazirala na potpisanom Memorandumu, je ta da je ona planirana da se ostvaruje na osnovama bilateralnih, a ne multilateralnog sporazuma izmeñu država članica. Drugim rečima, svaka država je pojedinačno pregovarala sa državom članicom integracije i posebno usaglašavala pojedine odredbe ugovora. U skladu sa tim, do 2006. godine potpisano je 31 bilateralnih sporazuma koji je trebalo da omoguće slobodnu trgovinu izmeñu zemalja potpisnica.

Meñutim, od samog starta zona slobodne trgovine nije ispunila očekivanja. Najpre, izostala je harmonizacija na nivou celog regiona, odnosno nešto što je mogao da reši jedinstveni multilateralni sporazum. Dalje, potpisani sporazumi su postali opretarivni tek u 2005. godini što je znatno kasnije negoli što je bilo prvobitno planirano (2002-2003. godina), čime se izgubilo dragoceno vreme koje je moglo biti iskorišćeno za uspostavljanje efikasnije privredne saradnje izmeñu država. Čak i nakon početka operativnosti sporazuma regionalna saradnja nije bila na očekivanom nivou izmeñu odreñenih zemalja. Na kraju, došlo je do narušavanja postojećih potpisanih sporazuma izmeñu zemalja koje su uspostavile značajnu ekonomsku saradnju. Tako je BiH jednostrano uvela carine za odreñeni broj poljoprivrednih i prehrambeno-industrijskih proizvoda prema Srbiji i Hrvatskoj i time prekršila potpisane sporazume. Ovde je došao do izražaja jedan od nedostataka primenjenog mehanizma stvaranja slobodne trgovine (na bazi bilateralnih, a ne multilateralnog sporazuma). Naime, u slučaju kršenja sporazuma ne postoji adekvatna institucija koja bi mogla da presudi u korist oštećene strane i pri tome odredi sankcije za stranu koja je prekršila sporazum.

Da bi se eliminisale negativne strane bilateralnih sporazuma, a da bi se, takoñe, nastavile ekonomske integracije u regionu u skladu sa potpisanim Memorandumom, Evropska komisija je u januaru 2006. godine predložila sklapanje multilateralnog sporazuma o slobodnoj trgovini u regionu JIE. Ministri spoljnih poslova zemalja regiona su predlog EU “prihvatili” i već u aprilu ove godine su otpočeli pregovori o potpisivanju multilateralnog sporazuma sa namerom da on bude potpisan do kraja 2006. godine. Meñutim, već na startu došlo je do nesuglasica jer Hrvatska nije htela da se vode pregovori o potpisivanju novog sporazuma već je insistirala da se države integrišu kroz promenjeni i dorañeni ugovor o Zoni slobodne trgovine Centralne Evrope (CEFTA). Može se naslutiti da postoje dva osnovana razloga za ovakav stav Hrvatske:

• političko-psihološki – Pre svega zbog političkih razloga Hrvatska ne želi integraciju, odnosno sporazum koji bi imao elemenata jugoslovenstva, naročito ne u trenutku kada je Hrvatska napravila odlučujuće korake ka EU;

18 Kovačević, (2003)


20

• ekonomski – Hrvatska ima razvijeniju privredu od drugih zemalja regiona, pa smatra da bi joj najviše odgovarala pravila koja su uspostavljena u okviru CEFTA-e čiji je ona član od 2002. godine.

S obzirom na čvrst stav Hrvatske i njenu ojačanu poziciju nakon ostvarivanja potpune saradnje sa Meñunarodnim sudom za ratne zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije i sticanja zvanja kandidata za ulazak u EU, odlučeno je da se njen predlog prihvati i odlučeno je da se pregovori vode u okviru CEFTA-e.


21

4. Osnovne odredbe multilateralnog sporazuma - problemi i perspektive

Osnovni ciljevi19 novog, multilateralnog sporazuma su:

• da se konsoliduje, u okviru jedinstvanog sporazuma, postojeći nivo trgovinske liberalizacije postignut kroz mrežu bilateralnih sporazuma o slobodnoj trgovini, koji su već zaključeni izmeñu strana;

• da se poboljšaju uslovi za dalje unapreñenje ulaganja, uključujući strane direktne investicije;

• da se proširi trgovina robom i uslugama i podstakne ulaganje putem korektnih, jasnih, stabilnih i predvidljivih pravila;

• da se otklone prepreke i nepravilnosti u trgovini i olakša kretanje robe i usluga izmeñu teritorija strana u ovom sporazumu;

• da se obezbede podjednaki uslovi konkurencije koji utuču na spoljnu trgovinu i investicije i da se postepeno otvore tržišta za javne nabavke strana u ovom sporazumu;

• da se obezbedi odgovarajuća zaštita prava intelektualne svojine u skladu sa meñunarodnim standardima;

• da se obezbede delotvorne procedure za sprovoñenje ovog sporazuma; i

• da se time doprinese skladnom razvoju i širenje svetske trgovine.

Prema nacrtu Sporazuma planirano je da se zona slobodne trgovine postepeno formira do kraja 2010. godine. Dakle, ponovo se uvodi izvesna zona fleksibilnosti u smislu da se ostavlja odreñeni vremenski period, kao i prilikom formiranja sistema bilateralnih sporazuma, da bi se stvorila zona slobodne trgovine u svom punom važenju. Iako je ova fleksibilnost uobičajna prilikom sklapanja ovakvih vrsta sporazuma, može se oceniti da je ovaj rok prilično duži od optimalnog. Ovo naročito dobija na značaju ako se ima u vidu da je veliki broj bilateralnih sporazuma već potpisan te da je i u prvom pokušaju stvaranja zone slobodne trgovine rok probijen, pa se sa pravom može očekivati sličan scenario i ovoga puta.

Prema nacrtu, sporazum reguliše značajan broj pitanja:

• ukidaju se sva količinska ograničenja trgovini, kao i sve mere sa istim efektom. Nisu dozvoljena nikakva nova količinska ograničenja u trgovini;

• ukidaju se sve carine na izvoz i mere sa istim efektom;

• neće se uvoditi nikakve nove carine na uvoz, mere istog dejstva, niti uvozne dažbine fiskalne prirode, niti će se one koje su već primenjene povećavati u trgovini izmeñu strana u ovom Sporazumu od dana koji prethodi danu stupanja na snagu ovog sporazuma;

• od stupanja na snagu Sporazuma, strane će u meñusobnoj trgovini ukunuti carine koje su u suprotnosti sa članom VIII Opšteg sporazuma o carinama i trgovini 1994;

• primena sanitarnih i fitosanitarnih mera regulišu se Sporazumom STO o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera;

• sporazumne strane se obavezuju da neće uvoditi nove tehničke barijere u trgovini, kao i da preduzmu mere na harmonizaciji i olakšanju tehničkih propisa, standarda i obaveznih procedura priznavanja usaglašenosti;

19 U vreme pisanja ovog teksta sporazum još nije potpisan pa ćemo se koristiti nacrtom sporazuma od 30. avgusta 2006. godine


22

• regulišu se pravila o poreklu;

• sve strane imaju za cilj da smanje ili uproste carinske procedure i formalnosti nametnute u oblasti trgovine. Ove carinske procedure su u prošlosti bile jedna od većih prepreka meñusobnoj trgovini;

• nije dozvoljena nikakva fiskalna diskriminacija izmeñu proizvoda koji potiču sa teritorije strana u ovom sporazumu;

• posebnom odredbom su regulisana pitanja državnih monopola i državnih trgovinskih preduzeća;

• postoje pravila koja regulušu pitanje konkurencije, državne pomoći i dampinga;

• posebnim članom dozvoljeno je uvoñenje retriktivnih mera u slučaju postojanja ozbiljnih teškoća u pogledu platnog bilansa;

• promet usluga se reguliše u skladu sa članom I i, po potrebi, članom XXVIII Opšteg sporazuma o prometu usluga;

• ulaganja u druge zemlje koje su potpisale sporazum su regulisana u smislu da sve strane moraju stvoriti i održavati stabilne, povoljne i transparentne uslove za kompanije drugih strana koje ulažu na njihovoj teritoriji;

• javne nabavke se regulišu u skladu sa članom I Sporazuma STO o državnoj nabavci;

• zaštita intelektualne svojine se reguliše u skladu sa pravilima STO;

• za eventualne sporove biće nadležan arbitražni sud čije će odluke konačne i obavezujuće po strane u sporu;

• planira se osnivanje Zajedničkog komiteta koji će se sastojati iz predstavnika svih stana u sporazumu čiji će cilj biti nadgledanje i voñenje izvršavanja ovog sporazuma.

Kao što se vidi iz prethodno navedenog sporazum se uglavnom bazira na principima STO. Ovo i ne čudi jer je uslov za ulazak u prvobitnu CEFTA-u bio ulazak u STO i zvanje kandidata za ulazak u EU. Sada su ove dve odredbe revidirane u smislu da je potrebno da su države “sa ozbiljnim rešenošću na putu ka STO i EU20”.

Velika prednost novog sporazuma o slobodnoj trgovini je uvoñenje arbitražnog suda. Naime, odluke ovog suda će biti obavezujuće za sve strane što će umanjiti mogućnost donošenja jednostranih odluka. Ovo je značajno jer se može očekivati dobar broj sporova, a istorijat privredne saradnje ide u prilog prethodno iznetom argumentu (recimo najaktuelniji je bio već pomenuti incident kada je BiH jednostrano uvela carine prema Hrvatskoj i Srbiji na odreñeni broj poljoprivrednih i industijsko-prehrambenih proizvoda).

Takoñe, ocenjujemo kao povoljno regulisanje ulaganja od strane jedne u drugu zemlji integracije. Ovo je značajno jer je ranije bilo pritužbi da su neka preduzeća iz Srbije diskriminisana (ograničena im je mogućnost ulaganja) na teritoriji Hrvatske.

Povoljno je i predviñeno smanjenjenje i uprošćavanje carinskih procedura i formalnosti i smanjenje necarinskih barijera, koje su u prethodnom periodu ograničavali meñusobnu trgovinu21.

Meñutim, sam tok pregovora o stvaranju multilateralnog sporazuma karakterisao je veliki broj problema izmeñu strana. U celini posmatrano, problemi su bili političke prirode ili prourokovani neefikasnošću domaće privrede. Tako je u samom početku pregovora izbio 20 Recimo, Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina nisu još uvek članovi STO, a nisu ni kandidati za priključenje EU. 21 Noviji je slučaj kada srpska firma “Inter-Fish” nije mogla da izveze sardinu u Hrvatsku jer na carini nije imala ispisan sertifikat o zdravstvenoj ispravnosti na latinici već na ćirilici. (sajt www.glas-javnosti.co.yu)


23

problem o mestu novog sedišta CEFTA-e. Dilema je bila Beograd ili Zagreb. Naravno, jasna je politička pozadina ovog problema.

Na ekonomskoj strani postojala su tri značajna problema. Jednostrano uvoñenje carina BiH na odreñene proizvode iz Srbije i Hrvatske pravdalo se platnobilansnim poteškoćama. Istina, BiH ima velikih problema u pogledu deficita tekućeg dela platnog bilansa koji je u 2005. iznosio čak 17,3% BDP-a. Ipak, ograničavanje spoljne trgovine i zaštita tzv. industrije u povoju malo je verovatno da će doneti boljitak privredi BiH, naročito ne kada se ograničava trgovina sa zemljama koje su na sličnom ili nešto višem nivou privrednog razvoja. Takoñe, vrlo verovatan brz ulazak BiH u STO i za nekoliko godina ulazak u EU će usloviti neminovno smanjenje ili ukidanje carina. Sa druge strane, problemi privrede BiH nije trgovinska liberalizacija već su oni strukturne prirode, odnosno neefikasnost privrede. Uz to, u BiH je na snazi režim fiksnog deviznog kursa (novčani odbor) što dodatno umanjuje konkurentnost privrede BiH i produbljuje spoljnotrgovinski i deficit tekućeg računa. U prilog težnji BiH za većom zaštitom svoje privrede ide i odredba iz sporazuma kojom se dozvoljava mogućnost restriktivnih mera u slučaju velikih platnobilansnih deficita. Iako je ova odredba uobičajna u mnogim meñunarodnim ugovorima kojima se definišu ekonomske integracije, ona može biti i potencijalna opasnost koja može ugroziti održivost samog sporazuma jer veliki broj zemalja ima platnobilansne probleme koje mogu iskoristiti kao izgovor za veću zaštitu svoje privrede.

Sledeći bitan problem koji je ugrožavao ili usporavao pregovore o potpisivanju samog sporazuma bio je monopol Naftne industrije Srbije (NIS), odnosno zabrana uvoza naftnih derivata u Srbiju, što je regulisano Uredbom o posebnim uslovima i načinu uvoza i prerade nafte, odnosno naftnih derivata iz 2003. godine. Ova Uredba, kao i sama zaštita NIS-a je direktno suprostavljena odredbi predloženog sporazuma koja reguliše pitanja državnih trgovinskih preduzeća i monopola, a najglasnija za njeno poštovanje je Hrvatska.

U pozadini celog problema stoji sledeće. Pred Srbijom u narednom periodu, kao jedan od najbitnijih zadataka, stoji restrukturiranje i privatizacija javnih preduzeća meñu kojima centralno mesto zauzima NIS. U skladu sa tim, usvojena je strategija privatizacije NIS-a prema kojoj se u prvoj fazi prodaje 37,5% akcija ovog javnom preduzeća strateškom partneru. Kako se privatizacija očekuje početkom sledeće godine država Srbija nastoji da postigne što veću cenu i zato insistira da ostane veća zaštita za NIS. Sa druge strane, hrvatska naftna kompanija INA, koja je u prvoj fazi privatizacije kupljena od mañarske naftne kompanije MOL, je veoma zainteresovana za srpsko tržište i nikako joj ne ide u prilog veća zaštita srpskog tržišta i zato, s pravom, insistira na ukidanju ove uredbe, koja nije u skladu sa pravilima STO o monopolima (u suprotnosti je i sa zabranom kvantitativnih ograničenja).


24

Treći veliki problem u pregovorima ticao se odredbe o zabrani fiskalne diskriminacije iz nacrta sporazuma. Naime, prema važećem Zakonu o akcizama22 u Srbiji akcize na uvozne cigarete su deset puta više nego na domaće (akciza na uvozne cigarete se plaća u iznosu od 10 dinara po pakovanju, a na domaće samo 1 dinar). Zakonom je predviñeno da diskriminacija uvoznih cigareta traje do 1. januara 2010. godine kada bi trebalo da se akcize na domaće i strane cigarete izjednače. Ova regulativa donešena je prilikom privatizacije duvanske industrije u Srbiji 2003. godine u cilju povoljnije prodaje Duvanske industrije Niš i Duvanske industrije Vranje. Ponovo je Hrvatska insistirala na doslednosti primene pravila o fiskalnoj

22 Službeni glasnik Republike Srbije br. 22/01, 42/01, 61/01, 73/01, 5/02, 24/02, 45/02, 69/02, 80/02, 15/03, 43/03, 56/03, 72/03, 93/03, 2/04, 31/04, 43/04, 51/04, 55/04, 78/04, 116/04, 135/04, 8/05 i 46/2005

OKVIR 2 Slučaj NIS-a Već duže vreme u javnosti i stručnim krugovima se vodi polemika o NIS-u, odnosno o opravdanosti njegove veće zaštite. Da vidimo o čemu je reč.

Glavni argumenti za zaštitu NIS-a su: (1) da je značajan deo kapaciteta NIS-a uništen prilikom NATO agresije na SRJ 1999. godine i da su potrebne znatne investicije da bi se obnovili ovi kapaciteti, a jedan od načina za to je njegova veća zaštita; i (2) smatra se da će veća zaštita omogućiti postizanje veće prodajne cene prilikom privatizacije.

Meñutim, čini se da je problem samog NIS-a u samom preduzeću odnosno da njegova zaštita u tolikoj meri i u tolikom vremenskom periodu (planirana je zaštita do 2010. godine) neopravdana. Naime, prema procenama koje su objavili Ekonomist magazin i revizorske kuće KPMG i Altis kapital, NIS je zauzeo prvo mesto po prihodima od poslovanja od preduzeća u Srbiji sa 251 milijardi dinara (oko tri milijardi evra) u 2005. godini. Radi ilustracije drugo mesto je zauzela Elektroprivreda Srbije (EPS) sa prihodom od "samo" 91 milijardu dinara. Takoñe, prema istraživanju časopisa Biznis i finansije, NIS je u 2005. godini bio drugo najprofitabilnije preduzeće u Srbiji sa dobiti od oko 3,9 milijardi dinara. Dakle, NIS ostvaruje fantastične prihode i po tom osnovu ima veliku dobit. Pa gde je onda tu problem? Problem je, meñutim, na strani rashoda. Iako ne raspolažemo podacima o rashodima može se reći da su oni na znatno višem nivou od optimalnih. U prilog tome ide i uporadna analiza NIS-a i MOL-a (časopis Ekonomist) prema kojoj, iako ima duplo manje kapaciteta, realizuje tri puta manju preradu i ima nešto manje od polovine pumpi (500 naspram 812), NIS zapošljava 1000 radnika više od MOL-a (17.000 naspram 16.000 radnika). Takoñe, u poslednje vreme je izašla analiza o koja govori o u izuzetno velikim troškovima menadžmenta preduzeća.

Dakle, glavni problem NIS-a je izostanak njegovog restrukturiranja (osim što su organizaciono izdvojena neka preduzeća). Može se naslutiti da su razlozi zato političke prirode i postojanje vrlo jakih interesnih grupa. Pri tome, cena naftnih derivata je vrlo visoka u Srbiji sa odlučujućim uticajem na inflaciju koja je jedan od najvećih makroekonomskih problema u Srbiji.

Za restruktiriranje NIS-a je bilo vremena od oktobarskih promena 2000. godine. Malo toga je urañeno uprkos većoj zaštiti. Postavlja se pitanje: ako restrukturiranje, u pravom smislu te reči nije obavljeno u prethodnih šest, da li će to biti urañeno u naredne tri?

Što se tiče cene prodaje postavlja se još jedno pitanje: Da li prilikom definisanja prodajne cene treba uvažiti cenu kao takvu ili treba uzeti u obzir i oportunitetne troškove koji se mogu očekivati u budućnosti usled veće zaštite privrede?


25

nediskriminaciji jer je to u interesu Tvornice duhana Rovinj koja ima pretenzije na srpsko tržište.

Prema Zakonu akcize na cigarete iz uvoza bi u periodu do 2010. godine bile više od domaćih da bi se zaštitili strteški partneri koji su kupili DIN i DIV. Interesantno je videti ko su strateški partneri koji su privatizovali ova dva preduzeća. To su Filip Moris i BAT verovatno dva najveća imena u duvanskoj industriji danas u svetu pa se postavljaju pitanja: da li zaštita služi u svrhe obezbeñivanja povraćaja uloženih sredstava, što je zvanično objašnjenje, ili sticanja ekstraprofita? i da li su takve multinacionalne kompanije toliko slabe da im je potrebna zaštita od regionalne konkurencije? Čini se da se ovoga puta pokazala dva interesantna pravila. Prvo, na ovom primeru (kao i na primeru NIS-a) se vidi kakav uticaj mogu imati interesne grupe na donošenje važnih državnih odluka. Drugo, delimično proizilazi iz prvog, pokazuje se da i visokokvalitetne kompanije koje dolaze iz zemalja gde se poštuju prethodno definisana pravila i gde je konkurencija jedno od bitnih načela tržišne privrede, u situaciji kada naiñu na nedovoljno jaku državu23 ponašaju se isključivo u skaldu sa svojim interesima (što je normalno), ali koje uspevaju da namtnu državnim.

Na bazi dosadañnjih iskustava (ilustrovanih prethodnim primerima) jasno je da će biti prilično problema u funkcionisanju zone slobodne trgovine u regionu JIE. Kao što je istaknuto neki od ovih problema su političke prirode, dok su drugi prouzrokovani neeefikasnošću domaće privrede i nemogućnošću država da formulišu i iznesu vizije razvoja i nesposobnosti istih da se odupru priticima raznih interesnih grupa izraženih kroz pojačanu potrebu za zaštitom.

Jedno od najznačajnijih ograničenja u narednom periodu koje će u dobroj meri opredeliti privrednu saradnju biće i nerešena politička pitanja. Pomenimo samo neka:

• nerešeno pitanje Kosova i Metohije; • neodustajanje Hrvatske i BiH od tužbi koje terete Srbiju za agresiju i genocid; • rešavanje pitanja povratka izbeglica u Hrvatskoj (stanarska prava) i Kosovo i

Metohiju; • zatvaranje svojih tržišta za preduzeća iz susedstva (naročito se u tome ističu

Slovenija24 i Hrvatska – primer Delte koja nije uspela sa kupi Merkator iz političkih razloga);

• novi problemi na relaciji Crna Gora – Srbija nakon nezavisnosti Crne Gore. Dakle, politička pitanja, pored ekonomskih, biće glavna prepreka na putu stvaranja efikasne regionalne integracije pa stoga nije isključena mogućnost da retrogradne političke snage često opstruiraju privrednu saradnju.

23 Misli se na državni aparat. 24 Slovenija, naravno, nije član integracije, ali se ukazuje na odnose u celokupnom regionu.


26

Meñutim, ono što uliva poverenje jeste EU, kao odlučujući faktor u stabilizaciji regiona i najveći zagovornik integrisanja. Mehanizam za to biće, balkanskim narodima dobro poznat princip uslovljavanja, pri čemu će ulazak u EU biti uslovljen uspostavljanjem efikasne zone slobodne trgovine.

Okvir 3 Strateška saradnja srpske Delte i hrvatskog Agrokora Dugo najavljivana saradnja Delte i Agrokora, koja je zvanično obelodanjena 14. novembra 2006. godine, u oblasti maloprodaje izaziva dosta polemike u javnosti. Pri tome, kao najžešći argumenti protiv saradnje ova dva preduzeća ističu se faktori političke prirode. U skladu sa tim prenosimo vest objavljenu na hrvatskom portalu Business pod naslovom “Radnici Konzuma u strahu od Todorića i srbijanskog kapitala”: “…Hrvatska stranka prava 1861 Dobroslava Parage objavila je na svojim internetskim stranicama dramatičan anoniman apel radnika Konzuma, hrvatskog branitelja, da se spriječi prodaja tvrtke srbijanskom kapitalu. Redakcija Hrvatskog prava, online glasila izvanparlamentarne hrvatske političke stranke HSP 1861, u cijelosti je objavila nepotpisani apel zaposlenika Konzuma koji se obraća javnosti "u ime deset tisuća robova koji rade danonoćno za vlasnika Agrokora Ivicu Todorića". Oni, kako se navodi u anonimnom dopisu, nisu plaćeni za rad nedjeljom, a oni koji se usprotive udruživanju sa srbijanskom Deltom, za koju tvrde da se radi o firmi Slobodana Miloševića dobivaju otkaz. "Dosadašnji predsjednik Uprave Drago Munjiza je dobio otkaz kao i neki drugi koji su to pokušali spriječiti. Todorić se predstavlja kao zaštitnik hrvatskog radništva i poljoprivrede a radnici mu godinama ne mogu imati godišnji, a prekovremene ne plaća. Uvijek radimo praznicima a nijedan strani lanac ne, a navodno oni izrabljuju svoje radnike. Štiti navodno domaću proizvodnju a Agrokor je najveći pojedinačni uvoznik hrane u Hrvatsku. Kao hrvatski branitelj vas molim ne dozvolite da nas kupi naš glavni neprijatelj Milošević. Ako se to dogodi, svi će branitelji završiti u Hagu, a Milošević će nakon smrti ostvariti svoj san da vlada našom Hrvatskom. Todorić je već kupio većinu medija u Hrvatskoj i nitko se ovo ne usudi objaviti. Ako nas kupi Delta ostat ćemo bez posla i Srbijanci će raditi u Hrvatskoj, jer je poznato da su tamo plaće manje nego naše. Kupio je firmu i nas kao roblje kroz privatizaciju za jeftine pare. Pokrao je Hrvatsku dok smo mi bili na prvoj crti bojišnice a sad nas izručuje Srbima, navodi se meñu ostalim u anonimnom dopisu, čiji autor tvrdi da je zaposlenik Konzuma. HSP 1861 stoga zaključuje da je hrvatsko radništvo očigledno dovedeno na rub ponora i opstanka, te će morati krenuti drugim putevima, a ne zamjenjivati svake četiri godine Račana za Sanadera ili Sanadera za Čačića...”. Iako sa ekonomske tačke gledišta postoji bojazan od saradnje ova dva preduzeća, naročito u pogledu monopola, jasno je da su ovakve vesti jeftina politička propaganda koja može, imajuću u vidu još uvek krhke političke odnose, u drugi plan baciti ekonomsku saradnju. Jer, ako postoje problemi monopola i zaštite prava radnika onda se treba obraćati institucijama nadležnim za ove probleme, a ne zlonamerno uvlačiti politiku u ekonomske odnose. Na žalost, postoji opravdana opasnost od ovakvih vesti i ubuduće pa se s pravom potenciraju politički faktori kao jedno od osnovnih ograničenja privrednoj saradnji u regionu.


27

Pored toga, postoji mogućnost je da će u meñuvremenu države shvatiti važnost ove integracije i uvideti ekonomsku korist od iste.


28

5. Potencijalni efekti i dodatna ograničenja razvoju zone slobodne

trgovine u regionu

U ovom delu rada biće reči o potencijalnim efektima stvaranja zone slobodne trgovine na zemlje članice integracije. Navedeno istraživanje je sprovedeno uz pretpostavku da će jedinstveni sporazum biti potpisan krajem 2006. ili početkom 2007. godine25 i da nakon postignutog sporazuma neće biti značajnih problema u njegovom sprovoñenju kao što je bilo do sada.

Imajući u vidu da Bugarska i Rumunija ulaze u EU početkom sledeće godine, analiza će uglavnom biti usmarena na: Albaniju, BiH, Makedoniju, Moldaviju, Srbiju (analiza za Kosovo će biti posebna u jednom delu), Hrvatsku i Crnu Goru.

Ulazak u EU. Ukoliko se uspostavi efikasna zona slobodne trgovine glavna korist od nje će biti ulazak u EU. Impresivan scenario koji su ostvarile zemlje Centralne Evrope, sadašnje članice EU, teško je ostvariv zbog nekoliko faktora. Najpre, konstalacija snaga se značajno promenila od tog perioda. Ovo se pre svega odnosi na EU, koja je sada znatno zatvorenija za prijem novih članova. Dalje, zemlje Centralne Evrope nisu bile toliko opterećene političkim problemima kao što je to slučaj sa zemljama JIE. Uz to, prema mnogim analizama centralnoevropske zemlje su imale značajnije korake u reformama koji su ih u relativno kratkom roku približile razvijenim tržišnim privredama.

Sve navedeno ne mora nužno da znači nemogućnost, bar približnog, ostvarenja scenarija centalnoevropskih zemalja. Naravno, ovo je moguće uz ulaganje velikog napora od stane svih zemalja. Pre svega, potrebna je volja za rešavanje nagomilanih političkih problema (zaboraviti na ratovanje i izolaciju), a snage usredsrediti na privrednu saradnju. Na privrednom planu treba uspostaviti bolju saradnju negoli što je to bio slučaj u prethodnim godnima. Tada, bilateralni sporazumi nisu dovoljno zaživeli, a propuštena je šansa za veći saradnju sa Bugarskom i Rumunijom (tržište od preko 30 miliona stanovnika).

Rast meñusobne trgovine. Postoje velike šanse za razvoj trgovine izmeñu zemalja u regionu, i to pre svega, izmeñu zemalja bivše SFRJ:

• značajno tržište - iako će tržište biti smanjeno ulaskom Rumunije i Bugarske u EU i dalje postoji respektabilno tržište od oko 28,5 miliona stanovnika i pored toga što su sve zemlje male posmatrano po evropskim okvirima. Kao takvo, novonastalo tržište je veće od tržišta mnogih evropskih zemalja, a veće je i od prvoosnovane zone slobodne trgovine nakon Drugog svetskog rata - Beneluksa koje sada ima 27,5 miliona stanovnika, a kada je osnovano imalo je i mnogo manje. O potencijalu tržišta govori i tabela na strani 25. Iz nje se vidi da je tržište regiona za nešto manje od četiri puta veće od tržišta najveće zemlje regiona Srbije. Iz perspektive privrednika to znači četvorostruko veću mogućnost za realizaciju svojih proizvoda ili usluga. Situacija je još povoljnija sa stanovišta ostalih zemalja. Tako, za privrednike iz Hrvatske i Moldavije novo tržište, kome mogu pristupiti bez carina i necarinskih barijera, pruža 6,4 puta veću mogućnost za realizovanje poslovne saradnje od domaćeg. Ekstreman slučaj je Crna Gora od čijeg je tržišta tržište regiona veće 47,7 puta. Dakle, potencijali postoje.

25 Malo je verovatno da će se sporazum potpisati krajem 2006. godine od strane svih strana. Naime, Srbija nije zadovoljna nekim od postignutih rešenja problema koji su već izloženi u tekstu (naročto je veliki problem oko akciza na duvanske proizvode). Uz to, već su raspisani parlamentarni izbori u Srbiji tako da će potpisivanje multilateralnog sporazuma sačekati neku drugu vladu.


29

Tabela 6. Značaj tržišta regiona

Broj stanovnika

Odnos broja stanovnika i veličine tržišta regiona

Albanija 3,5 8,2

Bih 4 7,2

Makedonija 2 14,3

Moldavija 4,4 6,4

Srbija bez Kosova 7,5 3,8

Kosovo 2 14,3

Hrvatska 4,5 6,4

Crna Gora 0,6 47,7

Ukupno 28,6

• rast privreda regiona - Kao što je već spomenuto u poslednjih nekoliko godina privrede regiona beleže relativno značajan rast (odmah iza baltičkih zemalja i Češke i Slovačke). To ostavlja dodatnu mogućnost za saradnju jer povećana tražnja u susednim zemljama može biti faktor rasta domaćeg izvoza;

• istorijska privredna povezanost izmeñu republika bivše SFRJ - Pored faktora koji se često spominju kao proizvodi liberalizacije trgovine, istorijska povezanost bivših republika bivše SFRJ može uticati na ponovni razvoj trgovine izmeñu novostvorenih zemalja.

Tabela 7.Realizacija proizvoda u SFRJ 1987, godine (% od ukupne realizacije)

Realizacija na domaćem

tržištu

Realizacija na tržištu drugih republika

Izvoz

BiH 56,1 24,2 19,8

Makedonija 60,8 21,4 17,8

Srbija 69,0 13,4 17,6

Srbija bez pokrajna 62,3 17,4 20,3

Kosovo 64,6 24,0 11,4

Vojvodina 58,1 28,8 13,1

Slovenija 57,5 20,3 22,2

Hrvatska 67,0 18,7 14,3 Izvor: Republički zavod za statistiku Iz Tabele 6. se vidi da je u bivšoj SFRJ postojala značajna trgovina izmeñu republika.

Usled prihvatanja socijalističkog modela privreñivanja koji je podrazumavao autarkičnost, a uprkos nešto većoj otvorenosti prema svetu koja je bila specifična za SFRJ, postojao je relativno mali izvoz pa su republike bile usmerene jedna na drugu. O značaju meñusobne razmene pokazuje podatak da je kod svih republika (izuzev Slovenije i Srbije) bila izražajnija meñusobna razmena nego razmena sa drugim zemljama sveta.


30

Kao ilustracija, a u prilog ovoj pretpostavci ide i privredna saradnja ekonomski najnaprednije republike bivše SFRJ Slovenije i ostatka stare Jugoslavije u poslednjih nekoliko godina. Naime, Slovenija je jedan od najznačajnijih stranih investitora u Srbiji i Hrvatskoj (Merkator, Gorenje, Triglav osiguranje, Trimo, Kolinska, Nova ljubljanska banka, Helios, Cimos, Droga, razni investicioni fondovi). U 2005. godini Slovenija je bila treća zemlja po značaju po stranim direktnim ulaganjima u Srbiju (odmah iza Grčke i Nemačke). U poslednje vreme dolazi do rasta stranih direktnih investicija kompanija iz regiona. Tako je hrvatski Agrokor sve prisutniji u Srbiji, a Delta u Crnoj Gori i Makedoniji sa planovima na tržištu Albanije. Takoñe, najvljeno je strateško povezivanje Delte i Merkatora u bliskoj budućnosti. Kroz ove kanale maloprodaje, uz ukidanje carina, postoji veliki potencijal za rast meñusobne trgovine;

• prepoznatljivost robnih marki - Ovo je povezano sa prethodnim, a podrazumeva da i nakon petnaestak godina slabe saradnje postoje robne marke (Cedevita, Vegeta, itd) iz sada susednih zemalja koje su i dalje zanimljive za domaće potrošače. Uz ukidanje ili smanjenje carina, ove robne marke bi bile dostupnije kupcima čime bi se pospešila meñusobna trgovina i privredna saradnja uopšte;

• kulturološka sličnost koja postoji izmeñu naroda regiona (prevashodno, naroda stare Jugoslavije) može imati uticaj na razvoj privredne saradnje. Ove kulturološke sličnosti odražavaju se u sličnim preferencijama potrošača, što bi uz sličnu proizvodnu strukturu zemalja moglo povećati meñusobnu razmenu.

Priliv stranih direktnih investicija i razvoj zajedničkih ulaganja. Videli smo da u poslednjih nekoliko godina region JIE (uključujući Rumuniju i Bugarsku) postaje sve atraktivnija destinacija za strane direktne investicije. Dobrim delom, ovaj trend je nastao kao posledica značajnog napredka u ekonomskim i institucionalnim reformama. Stvaranje zone slobodne trgovine potpisivanjem multilateralnog sporazuma i njegovo efikasno sprovoñenje, uz nastavak započetih reformi, politčku stabilnost i neke prednosti koje region neosporno ima26, učinio bi ovaj region još interesantnijom destinacijom za strane direktne investicije. Dodatan podstrek za to je i rast privreda regiona (prosečna stopa od oko 5%) što je meñu najvećim u Evropi. Uz to, ovaj region je relativno oskudan kapitalom pa bi priliv stranih direktnih investicija, prema ekonomskim teorijama koje su se često potvrñivale u praksi, rezultirao u višim profitnim stopama nego u drugim delovima Evrope (teorijski - veći je marginalni prinos kapitala)27.

Prema nekim autorima28 mnogi strani investitori su zainteresovani za osnivanje svojih preduzeća u zemljama blizu velikog tržišta EU, na teritoriji gde su operacioni i transportni troškovi niži. Region JIE upravo ispunjava ove uslove što je još jedan argument koji ide u prilog značajnim efektima koje zona slobodne trgovine može proizvesti.

Ko su strani investitori koji bi bili zainteresovani za ulaganje u ovaj region? Nema sumnje da bi oni poticali iz zemalja u okruženju, a najverovatnije iz Slovenije, Grčke, Italije i Austrije. Ove zemlje su se i do sada pokazivale kao značajni strani investtori u region, a efikasno funkcionisanje zone slobodne trgovine bio dodatan zamajac investicijama.

26 U stručnim krugovima kao prednosti regiona JIE se ističu relativno dobar geostrateški položaj i jeftina, a dobro obučena radna snaga kao posledica nasleñenog socijalističkog sistema odrazovanja. Ovaj poslednji deo o kvalitetu radne snage sa stanovišta autora ovog rada je prilično diskutabilan. 27 U prilog ovoj tezi ide i stanje na finansijskim (bankarskim tržištima regiona). Naime, veliki broj banaka iz razvijenijih zemalja Evrope dolazi u zemlje JIE. Razlog je jednostavan: dok je zarada u matičnim zemljama na relativno niskom nivou, u zemljama JIE je zarada mnogo veća usled velike potražnje za kreditima. 28 Predrag Bijelić (2005): "Trade Policy of the European Union as a Factor of Regional Trade Integration in Southeast Europe", Discussion Paper 36, The Center for the Study of Global Governance


31

Slično prethodnom, efikasna saradnja mogla bi se ostvatiti i izmeñu preduzeća iz različitih zemalja regiona kroz strane direktne investicije, ali i kroz zajednička ulaganja i uspostavljanje dugoročnih proizvodnih kooperacija. Ovo se, pre svega, odnosi na zemlje koje su nastale posle raspada stare SFRJ koje imaju dugu tradiciju privredne saradnje.

Efekti porasta konkurencije. Pod pretpostavkom da zona slobodne trgovine zaživi mogu se očekivati pozitivni i negativni efekti. Pozitivni efekti se ogledaju u tome da je realno očekivati pad odreñenih cena usled povećane konkurencije. Ipak, ovaj efekat je neizvestan dok je izvesniji rast ponude kvalitetnijih proizvoda i, u nekim delatnostima gde je strana konkurencija dosta jaka, ugrožavanje poslovanja domaćih preduzeća. Ovo dolazi do izražaja ako se zna činjenica da su privrede zemalja regiona u strukturnom smislu dosta slične tako da je vrlo verovatno da će doći do rasta razmene sličnih proizvoda (intraindustrijska trgovina).

Politički efekti i instucionalni efekti. Kao što je već istaknuto, politički efekti su bitan, ograničavajući faktor rastu privredne saradnje regiona. Pa ipak, sa izvesnošću se može reći da postiji i reakcija u suprotnom smeru. Naime, iskustvo drugih zemalja je pokazalo da veća ekonomska saradnja može uticati na normalizovanje političkih odnosa izmeñu zemalja regiona (primeri Nemačke i Francuske sa jedne, i Argentine i Brazila sa druge strane, su objašnjeni u prvom delu rada). Realno je da se, bar delom, sličan scenario može ponoviti i u slučaju zemalja JIE. Ukoliko države na vreme shvate značaj privredne saradnje i njima daju prednost u odnosu na političke probleme onda se može govoriti o velikom napretku.

Pored političkog, stvaranje zone slobodne trgovine imalo bi efekta i na povećanje bezbednosti i razvoj institucionalnog okvira u regionu. Ekonomista Vladimir Gligorov u autorskom tekstu za Ekonomist magazin29 ističe: "Liberalizacija trgovanja i uopšte poslovanja na Balkanu imali bi izuzetno važan uticaj na bezbednost u regionu. Najpre zato što bi se normalizovao život u čitavom regionu, a potom zato što bi se time ograničile mogućnosti razvoja šverca i svakog drugog privrednog kriminala. Mimo toga, uklanjanjem prepreka trgovini i privrednim delatnostima uopšte, racionalizuje se ponašanje političkih subjekata na Balkanu. Veliki broj raznoraznih političkih jedinica i entiteta održava se zato što može da reguliše i oporezuje trgovinu. U značajnom broju država i političkih entiteta raznih vrsta, prihodi od carina i od konrole nad spoljnom trgovinom predstavljaju značajne prihode za budžete, partije i političare. Liberalizacija trgovine ne bi samo otvorila granice, već bi racionalizovala politički život."

U ovom kontekstu je važno postaviti pitanje da li bi privredna saradnja bila poboljšana i bez uspostavljanja zone slobodne trgovine? Iz ove vremenske perspektive je jako teško sa velikom sigurnošću dati odgovor na postavljeno pitanje. Svakako do oporavka sarednje bi zasigurno došlo i bez uspostavljanje slobodne trgovine. Meñutim, realno je očekivati da će slobodna trgovina dodatno doprineti uspostavljanju dublje privredne saradnje u regionu. Dva su osnovna razloga za to. Prvi je ekonomske prirode koje integracija sama po sebi donosi (ukidanje carinskih i necarinskih barijera slobodnoj trgovini, veća privredna razmena, potencijalno veće strane direktne investicije, itd.). Drugi važan faktor je političke prirode i tiče se povećanja bezbednosti. Teško breme istorijskog nasleña u ovom regionu stvara ozbiljne prepreke uspostavljanju ekonomske saradnja. Meñutim, uspostavljanje zone slobodne trgovine dalo bi značajan doprinos daljem jačanju političke i bazbedonosne saradnje što bi dalo dodatni zamajac ekonomskom prosperitetu regiona. Naravno, ispravno je očekivati da bi do poboljšanja saradnje izmeñu zemalja regiona došlo i bez uspostavljanja zone slobodne trgovine i to po osnovu rasta domaće tražnje kao i usled očekivanog rasta proizvodnog potencijala privreda regiona (vremenom će doći do jačanja privreda usled većih investicija).

29 Gligorov, Vladimir (2002): ”Zona slobodne trgovine: Balkan Balkanu”, Ekonomist magazin – Perspektive, broj 21, jun 2002. godine


32

Ograničenja razvoju saradnje. Pored već spomenutih političkih postoje i druga bitna ograničenja koja bi mogla usporiti razvoj saradnje izmeñu zemalja regiona i navedene pozitivne efekte uspostavljenja zone slobodne trgovine učinili manje relevantnim. Ovom prilikom se ističu dva. Najpre, zemlje regiona su u velikoj meri usresreñene u svojoj spoljnotrgovinskoj razmeni na zemlje EU. EU dominira u uvozu zemalja regiona dok je ova ekonomska integracija postaje sve značajniji partner i u izvozu. Glavni razlozi za ovaj trend su:

• na strani uvoza taj što je domaća proizvodnja, po pravilu još uvek na niskom nivou razvoja, pa se domaća tražnja zadovoljava uvozom iz, najčešće EU. Ovaj trend će se nastaviti naročito sa napretkom u pregovorima sa EU kada doñe do veće liberalizacije trgovine sa EU;

• na strani izvoza veća usredsreñenost na tržište EU potiče zbog postepenog oporavka domaće proizvodnje, velikog tržišta EU i preferencijalnog tretmana koji EU omogućava za veliki broj proizvoda koji uvozi iz zemalja regiona.

Drugo ograničenje potiče usled moguće pojave etnocentrizma. Prema nekim istraživanjima etničko osećanje i nacionalni identitet mogu imati značajnu ulogu u procesu donošenja odluka potrošača, uprkos sve većoj globalizaciji i homogenizaciji svetske privrede. Dakle, ističe se kao značajna kategorija etnocentričnog potrošača. Značaj uloge etnocentričnog potrošača dolazi do izražaja naročito u zemljama koje su u bliskoj prošlosti prošle kroz socijalno-ekonomsku transformaciju, etničke konflikte ili čak ratove. Imajući u vidu da veliki broj zemalja regiona zadovoljava prethodno navedene pretpostavke u pogledu socijalno-ekonomske transformacije i etničkih konflikata opravdano je može postaviti pitanje: kakav je značaj etnocentrizma u regionu JIE?

Odgovor na ovo pitanje može dati studija Irene Vite i Tanje Dmitrović30 sa Ekonomskog fakulteta iz LJubljane iako rañena još 2001. godine. Analiza je rañena na teritorijama Srbije, Hrvatske, Crne Gore i Bosne i Hercegovine i rezultirala je u nekolicini interesantnih zaključaka. Prvo, pokazano je da etnocentičnost nije na očekivano visokom nivou iako u dobroj meri postoji i determiniše ponašanje odreñenog broja potrošača. Dalje, pokazano je da su potrošači iz Hrvatske i Crne Gore više okrenuti domaćim proizvodima za razliku od potrošača iz Bosne i Hercegovine i, naročito, Srbije. Dakle, potrošače iz Hrvatske i Crne Gore karakteriše značajan stepen etnocentričnosti, dok je etnocentrizam najmanje prisutan u Bih i Srbiji. Kategorizacija potrošača unutar pojednih zemalja pokazuje da su potrošači koji su skloni ka etnocentrizmu uglavnom stariji ljudi, ljudi nižeg nivoa obrazovanja i oni sa relativno niskim prihodima.

Na bazi prethodno navedenog može se izvesti zaključak da etnocentrizam može biti potencijalna, ali ne nužna opsnost od usporavanja dinamike razvoja saradnje izmeñu zemalja regiona. Pri tome, bilo bi vrlo interesantno videti kakav je odnos potrošača iz drugih zemalja regiona prema proizvodima iz Srbije s obzirom na veliki broj etničkih konflikata u kojima je Srbija bila uključena kao i sam imidž Srbije u poslednjih nekoliko godina31.

Treći ograničavajući faktor je takoñe mikroekonomske prirode i dolazi od samih preduzeća iz različitih država regiona. Uprkos napretku u poslednjih nekoliko godina, preduzeća iz regiona još uvek nisu dostigla kritičan nivo razvoja naročito kada su u pitanju necenovni 30 Irena Vida, Tanja Dmitrovic (2001): "An Empirical Analysis of Consumer Purchasing Behavior in Former Yugoslav Markets, Economic and Business Review, vol. 3, University of Ljubljana - Faculty of Economics 31Vrlo je zanimljiva uzročna veza izmeñu imidža zemlje, porekla i proizvoda. Ova meñuzavisnost može biti pozitivna i negativna. Pozitivna se vezuje obično za visoko razvijene zemlje ili zemlje koje su poznate po dobrom ukusu (Italija u domenu mode, ishrane), prestiž i luksuzu (Francuska) itd., dok nerazvijene zemlje bivaju potcenjene. Njima jedino preostaje da kroz druge cenovne, a danas pre svega necenovne komponente poboljšaju svoj imidž.


33

faktori konkurantnosti. Zona slobodne trgovine pruža mogućnost preduzećima da na, na osnovama niskih cena, ostvare izvoz. Meñutim, to nije dovoljno. U današnjem dinamičnom poslovnom okruženju u svetu, sve više pažnje se poklanja necenovnim faktorima konkurentnosti kao što su: kvalitet, dizajn, marketing i ostalo. Da bi se potencijali zone slobodne trgovine u potpunosti iskoristili velika pažnja se mora posvetiti i ovim faktorima, odnosno potrebno je dato ograničenje (slabost) pretvoriti u sopstvenu prednost.


34

III Zona slobodne trgovine u JIE – Izazov za Srbiju

1. Efekti zone slobodne trgovine na privredu Srbije

Videli smo koji su potencijalni efekti zone slobodne trgovine na region u celini. S tim u vezi, moglo bi se reći da je realno očekivati da najveći broj tih efekata bude relevantan i za Srbiju. Pa ipak, na ovom mestu je ideja da se podrobnije ispitaju neki od navedenih efekta. Razvoj trgovine. Sigurno je da stvaranje efikasne ekonomske integracije u regionu povećava potencijale za privredu Srbije. Sama činjenica da je tržište regiona je 3,8 puta veće od domaćeg pokazuje relativan potencijal integracije. Takoñe, imajuću u vidu činioce koje se koriste prilikom formulacije gravitacionog modela32, potencijali za rast trgovine Srbije sa zemljama regiona postaje još relevantniji. Rast srpske privrede, kao i celog regiona je značajan, a geografski posmatrano, Srbija ima najbolji položaj u regionu – graniči se sa svim zemljama osim sa Moldavijom. Za srpska preduzeća koristi postoje i na prihodnoj i na rashodnoj strani. Tako, kao posledica smanjenja ili ukidanja carina domaći izvoznici postaju cenovno konkurentniji na stranim tržištima. Sa druge strane, preduzećima koja uvoze repromaterijal iz zemalja u okruženju (najčešće iz BiH) pružaju se uslovi da smanje troškove, što ostavlja prostora za dalje povećanje konkurentnosti. Dakle, jasne su mogućnosti koje stoje ispred srpskih preduzeća u pogledu razmene sa zemljama regiona. Meñutim, postavlja se pitanje: koliko srpska privreda koristi potencijale koje pruža zone slobodne trgovine? Pošto postoje potpisani bilateralni sporazumi sa nekim zemljama iz okruženja koji su bili efektiurani od, pretpostavimo, 2005. godnine probaćemo da sagledamo kakve su oni imali efekte na spoljnotrgovinsku razmenu Srbije. Tabela 8. Učešća zemalja regiona u spoljnotrgovinskoj razmeni Srbije u %

2003 2004 2005 jan-sep 2006

Izvoz Uvoz Izvoz Uvoz Izvoz Uvoz Izvoz Uvoz

Bih 15.1 2.3 17.8 2.2 16.5 2.8 12.9 2.5

Bugarska 2.0 1.8 1.7 2.1 2.1 1.9 2.8 2.9

Makedonija 12.0 1.8 7.3 1.5 5.8 1.6 5.3 1.5

Hrvatska 2.8 1.6 4.2 1.9 4.4 2.4 4.3 2.6

Rumunija 2.6 1.8 3.5 1.9 2.9 2.6 2.4 3.5

Region 34.5 9.3 34.5 9.6 31.7 11.3 27.7 13.0

Izvor: Makroekonomske analize i trendovi, broj 143, Ekonomski institut Iz Tabele 7. se vidi da je region značajniji sa stanovišta srpskog izvoza (oko trećine izvoza otpada na region) negoli sa stanovišta uvoza (otprilike deseti deo uvoza Srbije potiče iz ovog regiona). Posmatrano po zemljama, najveća razmena se ostvaruje sa Bosnom i Hercegovinom i Makedonijom. Takoñe, iz naredne tabele zapaža se da razmena sa zemljama regiona ima stalni apsolutni rast, s tim da za Srbiju izvoz u zemlje regiona postaje sve manje relevantan za

32 Gravitacioni model se često koristi prilikom ispitivanja efekata trgovinskih liberalizacija, odnosno stvaranja ekonomskih integracija. U ovom modelu glavni činioci koji utiču na povećanje trgovine su nivo razvoja tj. rast domaće privrede i zemalja regiona oličeni u BDP-u i geografska udaljenost pojedinih zemalja. Pri tome, nivo BDP-a je direktno, a udaljenost indirektno korelisana sa potencijalima za razvoj trgovine.


35

razliku od uvoza koji beleži znake opravka. Generalno, ovo implicira da rast izvoza u zemlje regiona zaostaje za ukupnim rastom ukupnog izvoza, dok je kod uvoza situacija suprotna. Tabela 9. Stope rasta spoljnotrgovinske razmene u %

Izvoz Uvoz

2005 jan-sep 2006 2005 jan-sep 2006

Bih 19.6 1.3 24.2 11.9

Bugarska 53.3 76.8 -7.6 105.1

Makedonija 2.3 10.2 2.9 26.7

Hrvatska 33.8 30.3 26.2 31.5

Rumunija 7.0 -2.3 35.9 67.8

Region 18.1 11.2 16.7 46.2

Ukupan rast 27.2 25.7 -2.7 22.6

Izvor: Republički zavod za statistiku U poslednjih godinu i devet meseci rast izvoza u zemlje okruženja je bio znatno sporiji od rasta ukupnog izvoza. Pri tome, ove tendencije se razlikuju od zemlje do zemlje. Tako, izvoz u Hrvatsku i Bugarsku beleži više stope rasta u odnosu na rast ukupnog izvoza, dok izvoz u Bih ima visoku stopu rasta u 2005. godini (19,6%), ali se ona usporava u devet meseci 2006. godine (samo 1,3%). Delimično, prethodno se može tumačiti jednostranim povećanjem carina koje je BiH uvela na jedan broj priozvoda iz Srbije. U istom periodu, uvoz u zemlje regiona ima veće stope rasta u odnosu na ukupan uvoz. Istovremeno, sve zemlje (osim Bugarske i Makedonije) beleže dvocifrene stope rasta izvoza u Srbiju, a ovo je naročito interesantno za Bugarsku i Rumuniju koje beleže fantastične stope rasta izvoza u Srbiju u devet meseci 2006. godine u odnosu na isti period 2005. godine. Dakle, na bazi prethodne analize može se izvući zaključak da postoje potencijali sa povećanje spoljnotrgovinske razmene Srbije za zemljama iz okruženja sa kojima postoje potpisani sporazumi o slobodnoj trgovini. Ali, dok se na strani uvoza saradnja odvija na očekivanom nivou, izvoz Srbije u zemlje regiona je daleko od očekivanog. Postoji nekoliko objašnjenja za ovu tendeciju:

• postoji mogućnost da srpski izvoz sporije reaguje na otvaranje tržišta regiona od uvoza, odnosno efekat prilagoñavanja je brži kod uvoza;

• strukturne reforme u Srbiji još uvek traju (restrukturiranje, privatizacija) pa se efekti po osnovu toga mogu očekivati kasnije. Sa druge strane, zemlje okruženja Bugarska, Rumunija, Hrvatska, u velikoj meri i Makedonija, su uglavnom završile ove procese ili su na samom kraju;

• slično drugim zemljama regiona, EU pruža sistem trgovinskih preferencijala Srbiji, pa je to jedan od razloga da se srpski izvoz sve više usmerava ka EU, a ne u druge zemlje ili regione; i

• postojali su problemi sa nekim zemljama potpisnicama bilateralnih ugovora o stvaranju zone slobodne trgovine. Očekivano potpisivanje jedinstvenog sporazuma može garantovati napredak na tom planu;

• još uvek postoje politički problemi koji usporavaju razvijeniju privrednu saradnju, naročito se to odražava na srpski izvoz.

Povećanje konkurancije i uticaj na cene. Imajući u vidu sličnosti u privrednim strukturama zemalja regiona može se pretpostaviti da će meñusobna otvaranja tržišta povećati konkurenciju. Stoga bi od naročitog značaja bilo uspostavljanje konkurencije u oblastima koje


36

se odlikuju monopolskim ponašanjem. Takoñe, povećanje konkurencije može dovesti do još dva efekta: (1) uslovilo bi veću potrebu za inovativnošću preduzeća, što ima efekata na celokupnu privredu; i (2) kao jedan od poželjnih rezulatata bilo bi i smanjenje cena, što je jedan od najvećih problema srpske privrede.

Razvoj institucionalnog okvira. Kao što je spomenuto u prvom delu rada, ekonomske integracije mogu dovesti do jačanja institucionalnog okvira zemlje. Ova pretpostavka se čini relevantnom i za Srbiju. Naime, sa početkom procesa priključenja EU, Srbija je učinila pomak ka prihvatanju velikog broja institucionalnih rešenja koja primenjuje EU. Isto tako, realno je očekivati da će uspostavljanjem zone slobodne trgovine učiniti dodatni koraci ka definisanju jasnih pravila i institucija u Srbiji (npr, ukidanje državnih monopola, sprečavanje favorizovanje domaćih preduzeća, smanjivanje mogućnosti za korupciju i slično).

Priliv stranih direktnih investicija. Realno je očekivati da će uspostavljanje efikasne zone slobodne trgovine doprineti većem prilivu stranih direktnih (pre svega, greenfield) investicija u Srbiju. Ako pretpostavimo da se strani investitor opredeli za ulaganje u region JIE usled povoljnih efekata koje pruža zona slobodne trgovine, postoji nekoliko razloga zbog kojih se može očekivati da će strani investitori za svoju destinaciju pre izabrati Srbiju nego u drugu zemlju regiona:

• Srbija ima povoljan geografski položaj kao što je istaknuto ranije;

• U odnosu na druge zemalje regiona Srbija ima kvalitetniju radnu snagu;

• Srbija ima potpisan sporazum o slobodnoj trgovini sa Rusijom, što stranom investitoru daje dodatnu mogućnost za realizovanje svoje proizvodnje;

• Postignut je značajan napredak u reformama u poslednjih nekoliko godina.

Dodatni efekti koji bi se mogli očekivati od stranih direktnih investicija u Srbiju su povećanje zaposlenosti i, eventualno, efekat prelivanja znanja.

Naravno, Srbija je još uvek daleko od poželjnog ambijenta za dolazak stranih direktnih investicija. U tom cilju neophodno je preduzimati dodatne mere kako bi se stvorili povoljni uslovi za ulaganje, odnosno poboljšala konkurentnost privrede Srbije.


37

2. Konkurentnost privrede Srbije kao neophodan faktor uključivanja u evropske

integracije

Sve veća otvorenost Srbije ka svetu, kao i sve veća uključenost u meñunarodnu razmenu, zahteva od Srbije korake ka podizanju svoje konkurantnosti. Jer, u sve žešćoj tržišnoj utakmici sa inostranim konkurantima kao imperativ se nameće podizanje sposobnosti privrede Srbije na znatno viši nivo. S obzirom na prethodno navedeno, u ovom delu rada se daju osnovne smernice, odnosno indentifikuju se ključni koraci koje Srbija treba da učini da bi iskoristila šanse koje sa sobom podrazumeva otvorenost zemlje ka svetu. Pri tome, akcenat nije samo na povećanju konkurentnosti sa stanovišta integracije u JIE već uopšte.

Prema Svetskom ekonomskom forumu konkurentnost nacionalne privrede se definiše kao skup faktora, politika i institucija koji odreñuju nivo produktivnosti i prosperitet jedne zemlje. Imajući ovo u vidu, analiza konkurentnosti je bitan faktor formiranja zdrave (makro)ekonomske politike jedne zemlje. Na osnovu ovih analiza tj. na osnovu uočenih dobrih i loših karakteristika, može se zaključiti u kom pravcu treba voditi dalju ekonomsku politiku jedne zemlje.

Sam koncept konkurentnosti nije noviji koncept koji se vezuje za liberalizaciju spoljne trgovine u uslovima opšte globalizaacije tokom poslednjih decenija33. Još u delima klasika od Adama Smita do danas se naziru suštinska pitanja nacionalne konkurentnosti. Zajedničko svima je interes da se podigne sopstvena konkurentnost, a istovremeno, ostvari pozitivan pomak u odnosu na ostale zemlje. Pri tome je, kao neki autori primećuju, uočljiv paradoks da o konkurentnosti više brinu najbogatije i najrazvijenije zemlje koje se nalaze u samom vrhu svetske liste, nego zemlje koje se nalaze na začelju liste i imaju najveće probleme34.

Koncept nacionalne konkurentnosti proistče iz pretpostavke da “...preduzeća ne operišu u nekom idealnom pravnom i institucionalnom okruženju, već u veoma konkretnim uslovima neke zemlje koji do detalja opredeljuju način i efikasnost obavljanja poslovne aktivnosti...”35. Meñutim, i ovako definisan koncept nailazi na veliki broj kritičara. Tako, Krugman ističe da je insistiranje na nacionalnoj konkurentnosti “pogrešno i opasno”36. Takoñe, on ističe da zemlja A može biti konkurantnija od zemlje B u proizvodnji neke robe, ali nema smisla reći da je zemlja A konkurentnija od zemlje B. Ipak, prethodno izrečena opaska da je za samo poslovanje preduzeća bitan pravni, institucionalni, makroekonomski i širi duštveni ambijent negira osnovnu Krugmanovu tezu. Jer, sami uslovi poslovanja razlikuju se od zemlje do zemlje, što koncept konkurentnosti čini relevantnim. Ovo potvrñuje i Porter koji dokazuje da nacionalna sredina ima centralnu ulogu u konkurentskoj prednosti preduzeća i da su neke nacionalne privrede više stimulativne nego druge. Po njemu, država treba da stvara uslove da se faktori proizvodnje ulažu u delatnosti sa najvećom produktivnošću rada. Danas, s obzirom na značaj konkurentnosti, postoji veliki broj instituta koji se bave merenjem konkurentnosti. Izmeñu ostalog, postoje dva bitna izveštaja o konkurentnosti nacionalnih privreda:

1. Godišnjak svetske konkurentnosti (World Competitivness Yearbook) - IMD (International Insitute for Management Development) i

2. Izveštaj o globalnoj konkurentnosti (Global Competitivness Report) - WEF (World Economic Forum).

33 Dušan Vujović (2005): “Konkurentnost nacionalne privrede: Neka empirijska i teorijska pitanja merenja institucionalne konkuretnosti”, Finansije, broj 1-6, Ministarstvo finansija Repulike Srbije, Beograd 34 Vujović (2005), isto 35 Vujović (2005), isto 36 Prema Vujović (2005)


38

S obzirom na ove izveštaje danas je moguće identifikovati konkuretnost jedne nacionalne privrede i komparirati je sa drugom.

Sa stanovišta Srbije povećanje konkurentnosti ima veliki značaj. Ovo iz dva osnovna razloga: (1) dugogodišnja izolacija i veliki broj unutrašnjih i spoljašnjih konflikata uslovio je veliko zaostajanje Srbije za naprednim zemljama sveta37; i (2) sam proces ekonomske tranzicije i veća izloženost meñunarodnom tržištu nameću potrebu za unapreñenjem konkurentnosti.

Dakle, Srbija se ne može pohvaliti konkurentnošću svoje privrede. To pokazuje i izveštaj Svetskog ekonomskog foruma o konkurantnosti u svetu u 2006. godini. Od 125 zemalja koje ovaj prestižni meñunarodni institut rangira svake godine prema Indeksu globalne konkurentnosti, SCG (još uvek smo tako deklarisani) se nalazi na poražavajućem 87. mestu sa indeksom 3,69. To je pad za dva mesta u odnosu na 2005. godinu kada smo bili 85. Od zemalja u tranziciji najkonkurentnija je Estonija (25. mesto) ispred Češke (29.), Slovenije (33.), Letonije (36.) i Slovačke (37.). Nove članice Evropske unije Rumunija i Bugarska su 68. i 72. mesto respektivno, dok je Hrvatska napravila napredak od čak 13 mesta i sada zauzima 51. poziciju. Od zemalja u tranziciji Srbija je bolje plasirana samo od Bosne i Hercegovine (89.) i Albanije (98.). Zbog prethodno navedenog povećanje konkurentnosti privrede Srbije nameće se kao imperativ u narednom periodu. U cilju poboljšanja meñunarodne konkurentnosti vrlo je važno opredeliti strategijski pristup koga karakterišu jasno postavljeni ciljevi i definisane aktivnosti za njihovo ostvarenje, uz široki konsenzus svih zainteresovanih strana. Izostanak strateškog pristupa, odnosno stihijski karakter preduzetih koraka ne mogu obezbediti povećanje konkurentnosti. Pored toga, vrlo je važno pravilno definisati ulogu države u procesu povećanja konkurentnosti. Preterano mešanje države u privredne tokove može biti kontraproduktivno, naročito u uslovima slabog državnog aparata i velike tajkunizacije privrede. Uloga države treba da se sastoji u davanju opštih okvira i definisanju pravila igre. Eventualne intervencije države moraju biti bazirane na jasnim i transparentnim pravilima, a po svom dejstvu one moraju biti opšte i funkcionalne, odnosno neselektivne tj. one koje nisu usmerene na pojedine sektore ili preduzeća. U takvom rasporedu snaga relevantne postaju konkurentske prednosti bazirane na znanju i ingormacijama. Definisanje komparativnih prednosti od strane države nije način za postizanje razvoja zemlje. Postoje četiri osnovna stuba na kojima je poželjno i jedino moguće graditi povećanje konkuretnosti. To su: zdrav institucionalan okvir, stimulativno makroekonomsko okruženje, kvalitetni ljudski resursi i adekvatno stanje infrastrukture.

37 Prema nekim istraživanjima Srbija za najrazvijenijim zemljama sveta zaostaje 5 – 6 tehnoloških, što je preko 30 “normalnih”, kalendarskih godina.


39

Slika 1. Stubovi povećanja konkurentnosti

Institucionalni okvir. Stabilnost privrednog sistema se temelji na stabilnosti šireg društveno-političnog i pravnog sistema jedne zemlje. Nema sumnje da su nacionalne privrede, čija preduzeća posluju u stabilnijim uslovima, konkurentnije od onih sa nestabilnim političkim sistemima.

U Srbiji institucionalan okvir još uvek nije u potpunosti izgrañen i, kao takav, predstavlja jedno od bitnijih ograničenja privrednog razvoja. U tom cilju, sa stanovišta povećanja konkurantnosti privrede Srbije, od značaja je uspostavljenje stabilnog institucionalnog okvira što podrazumava:

• Uspostavljanje pravne države, odnosno vladavine prava. Donošenje novog Ustava Republike Srbije dobar je korak u tom pravcu, ali je potrebno nastaviti sa daljim reformama;

• Obezbeñivanje efikasnog i nezavisnog sudstva je trenutno jedan od najvećih izazova za Srbiju. Niz korupcionaških afera samo je dokaz da preduzeća ne posluju uvek po principima tržišne privrede. Pored toga, dugi i komplikovani sudski procesi dodatno doprinose smanjenju poverenja u sudstvo;

• Uvoñenje antimonopolskog zakonodavstva i njegova primena je jedan od uslova za ulazak u EU. Postoje ozbiljne indicije da postoji monopolsko ponašanje u Srbiji. Ono se jednim delom reflektuje i na povećanje cena, odnosno i na inflaciju, što ima efekta na makroekonomsku stabilnost. Takoñe, prema redovnim godišnjim izveštajima Evropske banke za obnovu i razvoj politika konkurencije je ocenjena kao najlošija. U vezi sa tim, potrebno je stvoriti mehanizme odbrane od monopolskog ponašanja. Osnivanje Komisije za zaštitu konkurencije je dobar pomak, ali se sa pravom postavlja pitanje njene kompetecije i moći za sučeljavanje sa ozbiljnim problemima;

• Garantovanje vlasničnih prava;

• Borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Prema Transparency International-u38 Srbija se nalazi na 90. mestu od 163 zemalja u svetu prema nivou korupcije sa ocenom 3, što se može oceniti kao vrlo nezadovoljavajuće. Iako je u poslednjih nekoliko godina ostvaren napredak (Indeks percepcije korupcije je u 2003. godini iznosio 2,3) Srbija se može oceniti kao visoko korumpirana zemalja;

38Transparency International svake godine objavljuje rang zemalja prema Indeksu korupcije. Indeksi se kreću od 10 – najmanje prisutna korupcija, do 1 najviše prisutna korupcija.

M A K R O E K O N O M I J A

I N F R A S T R U K T U R A

LJ R U E D S S U K R I S I

I N S T I T U C I J E


40

• Uspostavljanje efikasne držvane administracije i to kako na republičnom tako i na lokalnom nivou je vrlo značajno sa stanovišta otklanjanja administrativnih prepreka za poslovanje preduzeća;

• Sprečavanje favorizovanja odlukom državnih činovnika (pravila pre diskracije).

Makroekonomski okvir. Sa stanovišta konkurentnosti od značaja je sagledati makroekonomski okvir u kome posluju preduzeća jer postignuta makroekonomska stabilnost u jednoj zemlji direktno doprinosi pozitivnom poslovanju privrede. Makroekonomska stabilnosti počiva na: niskoj inflaciji, niskim fiskalnim i platnobilansnim deficitima, visokoj stopi štednje, niskom nivou javnog i spoljnog duga, niskoj kamatnoj stopi, itd.

U Srbiji još uvek nije postignuta makroekonmska stabilnost iako su učinjeni pomaci u poslednjih nekoliko godina. Inflacija je još uvek najveća u Evropi, a kao značajna ograničenja javljaju se i visok deficit tekućeg računa platnog bilansa, visoke aktivne kamatne stope, niska stopa domaće štednje kao i sve veća zaduženost (misli se, pre svega na privatno zaduživanje koje generišu banke i privatna preduzeća).

Na bazi napred iznetog jasno je da se moraju sprovoditi mere u cilju poboljšanja makroekonomskog okvira u Srbiji i to pre svega preko koordiniranog dejstva fiskalne i monetarne politike, uz sadejstvo sa nastavkom strukturnih reformi.

Fiskalna politika treba da bude u funkciji privrednog rasta uz održavanje makroekonomske stabilnosti. S tim u vezi, politika javnih prihoda treba da bude optimalna u smislu da ne predstavlja veliki teret za privredu. Poreska politika treba da se zasniva na jasnom, jednostavnom i transparentom poreskom sistemu bez velikih poreskih podsticaja koji mogu biti kontraproduktivni. Sa druge strane, ključan segment fiskalne politike nalazi se na strani javnih rashoda39. Naime, nije problem ako država troši, već je problem kako troši. Stoga se postavlja pitanje efikasnog upravljanja javnim rashodima i njenog uticaja na druge makroekonomske varijable (budžetski deficit, inflacija, javni dug). Održanje fiskalnog suficita i redovna otplata javnog duga predstavljaju poželjna sredstva za postizanje (održanje) makroekonomske stabilnosti.

Monetarna politika treba da treba da bude u funkciji ostvarivanja dva osnovna cilja, a to su nizak nivo cena i stabilnost finansijskog (bankarskog) tržišta. Pri tome, za postizanje makroekonomske stabilnosti potrebna je koordinacija monetarne i fiskalne politike koja naročito dolazi do izražaja u uslovima novouvedenog monetarnog okvira - inflacionog targetiranja.

U strukturnom smislu potrebno je završiti privatizaciju društvenih preduzeća, a kao sledeća faza se ističe restrukturiranje javnih preduzeća. Naime, javna preduzeća u Srbiji uglavnom posluju neefikasno, a po pravilu ih odlikuje monopolsko ponašanje što ima uticaja na makroekonomsku stavilnost, posebno u domenu inflacije.

Razvoj ljudskih resursa. Privreda zasnovana na znanju ideja je vodilja za razvoj danas najnaprednijih zemalja. Savremene tendencije u svetskoj privredi ukazuju da je ulaganje u ljudski kapital sada, a i u budućnosti najrentabilnija investicija. Na tim osnovama, EU ispunjenje svojih glavnih ciljeva postavljenih Lisabonskom strategijom 2000. godine, a to je da postane najkonkurentnija privreda do 2010. godine, nalazi baš u stimulisanju visokog nivoa obrazovanja, odnosno stvaranja društva zasnovanog na znanju. Znanje i informacije postaju glavni razvojni resursi današnjice pa se sve više govori o ‘globalnoj borbi za talente’.

39 Skandinavske zemalje su poznate po obilnim javnim izdacima, ali ih to ne sprečava da budu meñu prvim zemljama po konkurentnosti u svetu.


41

Jasno je da je osnovni faktor povećanja konkurentnosti Srbije mora biti ulaganje u ljudske resurse. U skladu sa tim potrebno je razvojiti obrazovni sistem koji će biti u direktnoj funkciji razvoja kapaciteta u privredi. Ovo je važno iz nekoliko razloga: (1) u tehnološkom smislu srpska preduzeća znatno zaostaju za inostranim; (2) znanje je ključan faktor razvoja; i (3) znanje je osnovni uslov za razvoj inovacija, odnosno tehnologije, koje podižu konkurentnost preduzeća.

Inovativna sposobnost srpskih preduzeća je na niskom nivou u odnosu na najrazvijenije zemlje, pa čak i u odnosu na zemlje u okruženju. Priliv stranih direktnih investicija nameće se kao jedan kanal kroz koji može doći do popravljanja inovativne slike srpskih preduzeća. Meñutim, to nije dovoljno. Potrebno je preduzimati dodatne mere koje bi rezultirale u povećanju meñunarodne konkurentnosti privrede Srbije:

• Izvršiti transformaciju i modernizaciju nastavnih programa i kurseva sa akcentom na praktičnu primenu – potrebna je veća sprega naučnih institucija i privrede;

• Formirati ekonomski i finansijski isplativ obrazovni sistema; • Sprečiti gomilanje neprotrebnih kadrova i sprečiti gomilanje kadrova istog profila; • Uvesti principe: ‘Učenje tokom celog života’ i ‘Learning by doing’ (učenje uz rad-

praksa);

• Organizovati specijalističke kurseve (jezici, računari, marketing, tehnologija, itd);

Okvir 4. Globalna borba za talente “Krajem aprila Bil Gejts se po drugi put obratio američkom Kongresu sa predlogom da se uklone sva moguća administrativna ograničenja za slobodan dolazak stranih stručnjaka u SAD. On upozorava da restriktivna politika izdavanja radnih viza (popularnih H–1B) posle septembra 2001. godine ozbiljno ugrožava konkurentnost američkih firmi jer stručnjaci odlaze u druge zemlje gde su uslovi ulaska lakši, procedure kraće, a mogućnost ostanka izvesnija.

Gejtsov apel američkim zakonodavcima i administraciji je samo još jedan jasan pokazatelj da je uveliko započela “globalna borba za talente” fenomen koji nagoveštava radikalnu promenu sveta u narednoj dekadi. Prosperitet pojedinih zemalja ili regiona će manje nego do sada zavisiti od prirodnih resursa, industrijske prizvodnje, geografije ili vojne moći. U stvari vrednosti ovih tradicionalnih činilaca moći sve više će da zavise od globalne raspodele “sive mase”. Osnova konkurentnosti postaje sposobnost država i korporacija da mobilišu, privuku i zadrže kreativne talente. A sa talentima prirodno idu inovacije, kreativnost, tehnologije, ekonomski rast i tolerantnost.

Američki sociolog Ričard Florida, autor nagrañene studije “Uspon kreativne klase” smatra da budućnost pripada onim zemljama i regionima koje u punoj meri mobilišu, sačuvaju i privuku kreativne talente. Eksperti se uveliko slažu da prisustvujemo pravom tektonskom pomeranju od industrijske ere ka kreativnoj. Sve češće se u publikacijama i medijima mogu sresti izrazi kao: ‘kreativna ekonomija’, ‘kreativni kapital’, ‘kreativna klasa’, ‘kreativna infrastruktura’, ‘kreativno drušvo’, ‘ekonomija zasnovana na znanju’.”

Izvod iz teksta Bora Mišeljića objavljenog na sajtu B92 27. juna 2006. godine


42

• Obezbediti veća ulaganja u istraživanje i razvoj;

• Obazbediti razmene studenata i zajedničke programe sa fakultetima (školama) iz inostranstva;

• Obezbediti korišćenje naučnih, obrazovnih i drugih stručnih programa EU.

Razvoj infrastrukture. Bez adekvatne infrastrukture nije moguć adekvatan fizički pristup tržištima, što u krajnjoj instanci otežava razmenu dobara i usluga, odnosno (meñunarodnu) trgovinu. Dobra infrastruktura je naročito značajna za male zemlje koje svoj razvoj baziraju na povećanju trgovine sa inostranstvom.

Stanje infrastrukture u Srbiji nije na zavidnom nivou što je uglavnom posledica decenije i po dezinvestiranja u skoro sve infrastrukturne objekte u Srbiji. Sa takvim stanjem infrastrukture Srbija ne može biti povoljna lokacija kako za strane tako i za domaće investitore iz razloga što loša infrastruktura direktno povećava troškove poslovanja i time umanjuje konkurentnost preduzeća na tržištu.

Na bazi prethodno iznetog, kao četvrti, ali ne manje značajan faktor povećanja konkurentnosti, ističe se razvoj infrastrukture, i to: saobraćajne (putevi, aerodromi, luke, železnica, itd); telekomunikacione (informacione tehnologije - internet kao najsavremenije sredstvo komuniciranja); energetske (postoji odreñen broj mesta u Srbiji koji nema uredno snabdevanje električnom energijom, pored toga sa značajnim variranjem cena energenata na svetskom i domaćem tržištu do izražaja dolazi i aktivna energetska politika, odnosno razvijanje alternativnih vidova energije); i komunalne infrastrukture.

Na kraju, dodajmo nekoliko reči o merama koje podstiču izvoz kao potencijalnim sredstvima za poboljšanje konkurentnosti privrede jedne zemlje. Ovo zbog toga što se izvozna promocija, uz sistam mera za podsticanje izvoza sve više ističu kao jedno od opredeljenja prilikom formulisanja razvojne strategije kod većine zemalja.

Izvozna promocija predstavlja ekonomsku politiku koja ima za cilj da se privredni razvoj bazira na povećanju izvoza. Ovaj vid stimulacije vuče korene od "Azijskih tigrova" koji su uspešno primenjivale ofanzivnu izvoznu strategiju na bazi koje su ostvarivale izuzetno visoke stope rasta.

Imajući u vidu (ne)konkurentnost srpske privrede postavlja se pitanje: Treba li Srbija da sledi strategiju izvozne promocije kao prioritetan način za privredni razvoj i povećanje konkurentnosti?

Najpre, ukažimo na nekoliko bitnih činjenica: (1) Srpska privreda je, de facto, nekonkurentna na meñunarodnom planu, naročito u tehnološkom smislu; (2) Srpski izvoz je znatno manji od srpskog uvoza (pokrivenost uvoza izvoznom je u prvih devet meseci 2006. godine u odnosu na isti period prošle godine, prema Republičkom zavodu za statistiku,

Okvir 5. Značaj infrastrukture za priliv stranih investicija Koliko god se polemisalo oko značaja infrastrukure za priliv stranih investicija na ovom mestu se samo daje izvod iz intervijua Mongi Goundija, prvog čoveka Sinalka za Srbiju (objavljen u Politici 30. maja 2006. godine) kao dovoljan argument o značaju povoljne infrastrukture za priliv SDI: “Investitori traže infrastrukturu, puteve, elektromrežu i to je minimum ispod koga se ne može ići. U Srbiji sam svakog meseca i, na primer, nekada 80 kilometara od Beograda do Banje Vruici i u obrnutom smeru prelazim za puna dva sata. U Nemačkoj živim 70 kilometara od sedišta kompanije i tu razdaljinu svakodnevno prelazim za 40-ak minuta. Ipak, vreme je novac.”


43

iznosila samo 48,7%); (3) Srbija izvozi uglavnom proizvode niže faze prerade kao što su: gvožñe i čelik, obojeni metali, voće i povrće i slično.

U prvom delu rada smo govorili da je pretpostavka male zemlje značajna za formulisanje ekonomskih (razvojnih) politika. Srbija je mala zemlja te bi veća otvorenost ka inostranstvu bila vrlo poželjna, a značajna trgovinska liberalizacija učinjena 2001. godine pozitivan je korak u tom smeru. Kao posledica te odluke uvoz je u velikoj meri povećan, ali izvoz značajno zaostaje za uvozom. Povećanje izvoza je značajno i sa stanovišta otplate obaveza po osnovu otplate spoljnog duga koji naročito dobija na značaju sa povećanim zaduživanjem u poslednjih nekoliko godina. Pored toga povećanje izvoza ima pozitivne efekte na povećanje bruto domaćeg proizvoda i zaposlenosti.

Stoga, može se izvući zaključak da Srbija mora povećati izvoz u narednom periodu. Meñutim, u tom procesu treba pažljivo sagledati ulogu države. Postoji nekoliko načina pomoću kojih država može stimulisati izvoz:

• Dodeljivanje izvoznih subvencija;

• Povlašćeno kreditiranje izvoza;

• Osiguranje izvoznih poslova;

• Stručna pomoć izvoznicima;

• Ostalo.

Šta bi od ovoga moglo da bude relevantno za Srbiju? Najpre, već smo izrazili sumnju u opravdanost preduzimanja selektivnih mera, odnosno favorizovanja odreñenog sektora. Navedeno pravilo, u principu, treba da važi i za izvozni sektor s time da su moguća neka odstupanja imajući u vidu značaj povećanja izvoza za Srbiju kao i veličinu izvoznog sektora.

Pre svega, eventualna pomoć izvoznicima ne sme da sadrži diskrecioni karakter, već jasna i unapred definisana pravila. Diskrecioni karakter mera kojima se potpomažu izvoznici ostavio bi prostora za rent seeking i korupciju, pojave koje su imanentne srpskoj privredi. Dakle, eventualno se mogu sprovoditi mere od kojih koristi ima veći broj privrednika.

Izvozne subvencije su mere koje su zabranjene od strane STO. S obzirom da Srbija ima nameru da u dogledno vreme uñe u ovu organizaciju može se oceniti da izvozne subvencije nisu relevantna, a ni moguća mera pomoći srpskim izvoznicima.

Kreditiranje i osiguranje spoljnotrgovinskih poslova su vrlo osetljiva pitanja. Naime, na ovaj način se direktno omogućava poslovanje jednom delu privrede pod povoljnijim uslovima, čime se vrši diskriminacija ostalih sektora privrede jedne zemlje. Sa druge strane, veliki broj zemalja primenjuje ove mere u cilju stimulisanja svog izvoza, pa se, logično, ovaj vid stimulacije izvoznika čini relevantnim i za Srbiju. U prilog ovoj tezi ide i činjenica da su, kao što je već istaknuto, jedno od bitnijih ograničenja za razvoj srpske privrede visoke kamatne stope koje otežavaju pristup kreditima i povećavaju troškove poslovanja.

Meñutim, iako ima razloga za opravdanost opredeljivanja povoljnijih uslova izvoznicima ocenjujemo da ono za Srbiju ne može biti od presudnog značaja zbog: (1) relativno niskih sredstava koje država može odvojiti za ove namene; (2) relativno malog broja potencijalnih korisnika ovih pogodnosti; (3) opasnosti od zloupotreba. Zato se kao najrealniji način za popravljanje položaja izvoznika u pogledu visine kamatnih stopa ističe voñenje makroekonomske politike koja u što kraćem roku treba da rezultira u smanjenju kamatnih stopa.

Dakle, navedene mere ne bi bile od velike pomoći izvoznicima, ali to ne znači da država nebi trebalo da vodi računa o ovom važnom delu privrede. Od mera koje bi država mogla preduzimati u cilju povećanja izvoza ističemo:


44

• Opredeljenost ka daljem otvaranju zemlje i potpisivanje što više sporazuma o slobodnoj trgovini;

• Sprovoñenje mera koje doprinose poboljšanju konkurentnosti kao što je već istaknuto;

• Stimulisanje stranih direktnih investicija koje su koje su u velikom broju slučajeva izvozno orjentisane;

• Obezbeñivanje stručne pomoći izvoznicima – istraživanje tržišta, upoznavanje sa propisima, marketing, razvoj necenovnih faktora konkurentnosti, pomoć u standardizaciji;

• Olakšavanje administrativnih procedura za obavljanje spoljnotrgovinskih poslova;

• Smanjenje carina na uvoz visoke tehnologije

• Podsticanje klastera;

• Ažurnije obezbeñivanje povraćaja po osnovu PDV-a, itd.

Navedene mere bi bile neselektivne, odnosno veliki broj privrednih subjekata bi imao koristi od njih, pa efekat na celokupnu privredu bio pozitivan.


45

Zaključak

U poslednjih nekoliko decenija stvaranje ekonomskih regionalnih integracija sve više dobija na značaju. Jedan od razloga za to je taj što se pokazalo da koristi od integracije imaju sve zemlje članice, odnosno da su koristi od integracija su veće od njihovih troškova. Trend “integrisanja” nije zaobišao ni region Jugoistočne Evrope, čiji je jedan od osnovnih prioriteta integracija u Evropsku uniju. Meñutim, pre ispunjenja potrebnih uslova za priključenje ovoj integraciji, kao jedno od prelaznih rešenja se identifikovalo stvaranje zone slobodne trgovine u JIE. Rad je imao za cilj da analizira predloženo stvaranje zone slobodne trgovine u regionu JIE, odnosno njene efekte. Došlo se do nekoliko zaključaka: (1) postoje potencijali za razvoj saradnje u regionu, ali i ozbiljna ograničenja, pre svega iz političkih razloga, koja stoje na tom putu; (2) dosadašnji sistem bilateralnih sporazuma nije bio dovoljno efikasan i nije dao očekivane rezultate; (3) srpska preduzeća na izvoznoj strani ne iskorišćavaju dovoljno potencijale koje pruža integracija, ali se očekuje da će se u narednom periodu, sa stanovišta privrede Srbije, dobici biti veći od gubitaka; (4) jačanje konkurentnosti privrede Srbije nameće sa kao imperativ za dalje pozicioniranje Srbije na ekonomskoj mapi sveta; (5) u cilju stimulisanja izvoza poželjno je sprovoditi mere koje imaju opšti, a ne diskrecioni karakter kako bi što veći broj privrednika imao koristi od istih.


46

L I T E R A T U R A Adam, Antonis; Kosma, Theodora and McHugh, Jummy (2003): “Trade Liberalization Strategies: What Could Southeastern Europe Learn from the CEFTA and BFTA, IMF, working paper 03/239

Bjelić, Predrag (2003): “Ekonomika meñunarodnih odnosa”, Prometej, Beograd

Bjelić, Predrag (2005): “Trade Policy of the European Union as a Factor of Regional Trade Integration in Southeast Europe”, Centar for the Study of Global Governance – London School of Economics and Political Science, Discussion Paper 36, dostupno na www.lse.ac.uk/Depts/Global

Vujović, Dušan (2005): “Konkurentnost nacionalne privrede: Neka empirijska i teorijska pitanja merenja institucionalne konkurentnosti”, Finansije, broj 1-6, Ministarstvo finansija Republike Srbije

Vida, Irena; Dmitrovic, Tanja (2001): "An Empirical Analysis of Consumer Purchasing Behavior in Former Yugoslav Markets, Economic and Business Review, vol. 3, University of Ljubljana - Faculty of Economics

Gligorov, Vladimir (2002): ”Zona slobodne trgovine: Balkan Balkanu”, Ekonomist magazin – Perspektive, broj 21, jun 2002. godine

Griswold, Daniel (2005): “Free Trade, Free Markets”, Cato Institute, dostupno na www.cato.org

Dejan Jovović i ostali (2005): ”Slobodna trgovina SCG sa zemljama Jugoistočne Evrope”, Službeni list SCG, Beograd

Zakon o akcizama, Službeni glasnik Republike Srbije br. 22/01, 42/01, 61/01, 73/01, 5/02, 24/02, 45/02, 69/02, 80/02, 15/03, 43/03, 56/03, 72/03, 93/03, 2/04, 31/04, 43/04, 51/04, 55/04, 78/04, 116/04, 135/04, 8/05 i 46/2005

Kovačević, Radovan (2003): “Ekonomski odnosi Jugoslavije sa inostranstvom”, Ekonomski fakultet, Beograd

Kovačević, Radovan (2005): “Makroekonomski okvir konkurantnosti izvoza privrede Srbije”, Centar za naučno-istraživački rad i ekonomske analize, Privredna komora Srbije

“Leksikon država sveta”, Politika i Narodna knjiga, 2006. godina

Pelević, Branislav (2001): “Uvod u meñunarodnu ekonomiju”, Ekonomski fakultet, Beograd

Repija, Rade; Rašić, Aleksandar i Lakićević, Mijat (2006): “Samoubistvo u prisustvu vlasti”, Ekonomist magazin, broj 302, 6.mart 2006. godine

Rodrik, Dani (2000): “Trade Reform as Institutional Reform”, Harvard University

“Sporazum o izmeni sporazuma o slobodnoj trgovini u Centralnoj Evropi i pristupanju ovom sporazumu koji predstavlja konsolidovanu verziju nacrtnog teksta revidiranog od strane imenovanih zvaničnika posle druge runde pregovora u Briselu 25-26 jula 2006. godine” (Nacrt od 30. avgusta 2006. godine dobijen od Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom)

Čavrak, Vladimir(2004): ”Makroekonomske implikacije izgradnje prometne infrastrukture u Hrvatskoj”, Zbornik Ekonomskog fakulteta u Zagrebu, broj 1


47

Sajtovi:

B92 – www.b92.net

BBC – www.bbc.co.uk

Business, Hrvatski portal – www.business.hr

Glas javnosti – www.glas-javnosti.co.yu

Evropska banaka zaobnovu i razvoj – www.ebrd.com

Ekonomist magazin - www.ekonomist.co.yu

Republički zavod za statistiku – www.statserb.sr.gov.yu

Svetski ekonomski forum - www.weforum.org

Transparency International – www.transparency.org

Documents

Zona Slobodne Trgovine u Jugoistocnoj Evropi Aleksandar Ilic