Гроздана Олујић

Месечев Цвет

Бајка Месечев Цвет, као и друге бајке Гроздане Олујић, с једне стране право је

оличење ауторских бајки, међутим, она је исто тако прожета низом елемената који се могу

препознати код усмених бајки.

Ако започнемо од анализе простора, можемо уочити упечатљиву разлику између

простора усмене бајке и оног који нам Гроздана Олујић предочава. Наиме, у усменој бајци

простор је заправо само нешто кроз шта се јунак креће, он је апстрактан и ослобођен

дескрипције док је простор ове бајке, иако неименован (што је карактеристика усмене

бајке), прилично прецизно одређен описом, до те мере да ми схватамо да је у питању

савремени град. Ауторка каже да се у њему њишу камене, стаклене градске куле, да су му

улице од камена ‒ ту ми препознајемо данашње модерне градове и уочавајући то долазимо

до питања времена. Исто као простор, ни време није прецизно одређено, именовано, али

помоћу описа простора схватамо да се ради о времену у коме ми живимо или бар о

времену врло блиском нашем, што је иначе одлика бајки Гроздане Олујић. Ауторка не

именује експлицитно, али шта би друго „чаробна кутија“ била него телевизор, а камене и

стаклене куле више него јасно представљају бетонске зграде, којих је у данашње време све

више и које ничу на штету природе. Управо поменути делови дехуманизоване модерне

свакидашњице указују на то да је Месечев Цвет ауторска бајка. Ипак, и на плану времена

у овој бајци можемо уочити уплив елемената карактеристичних за усмену бајку. Пример

за то налазимо у формулаичним исказима да је Ведран три године служио Господару биља

или да је Месец већ три пута небо обишао ... као и када се каже да се Ведрану у трећој

години служења Господару биља учинило да разуме говор биља. Овде, дакле, имамо

формулаично исказивање времена бројем три, који има магијску функцију у усменој

бајци. Међутим, увиђамо и то да се време на овај начин формулише када је Ведран у

природи, у простору који и сам подсећа на онај у усменим бајкама ‒ овде је простор заиста

линеаран, повезан са радњом и са кретањем јунака. Дакле, анализа простора неодвојива је

од анализе времена и обрнуто. Исто тако, простор и време нису на јединствен начин

одређени, тачније, то да ли ће простор и време бити ближе одређени средствима ауторске

или средствима усмене бајке зависи и од тога о ком се простору ради, што додатно истиче

супротност између града и шуме. Та супротност се огледа у томе што је град, наравно,

негативно конотиран и штети Ведрану, насупрот природи, која је чиста, неокаљана и која

пружа Ведрану оздрављење од те чудне болести. Дакле, град и природа су две суште

1

супротности и ауторка на све могуће начине то истиче. Град, сав у бетону, хладан и груб,

пун људи који се међусобно ни не примећују већ се крећу у таласима заокупљени сами

собом, стављен је насупрот природе пуне живота, лепоте и боја, која одише топлином.

Сама радња започиње када Ведран коначно напусти своју зграду на наговор старца

Милије, који је окарактерисан као мудрац јер једино он зна лек за Ведрана. Старац Милија

је заправо Ведранов помагач, а ликове са таквом улогом исто срећемо и у усменим

бајкама. Такође, врло занимљив је и поступак карактеризације примењен на лику Ведрана.

С једне стране, он је представљен као наказан дечак огромне главе, који непрестано зури у

своју „чаробну кутију“ преко које тако изолован и заштићен сазнаје о свету око себе

уместо да га сам искуси. Можемо уочити и црте хумора управо у опису Ведрана и

последица његове изолованости: на танком врату, као балончић на танушноме концу,

њише се дечакова чудовишна глава и уши му као локвањи расту, а очи освојиле лице.

Међутим, његово име нам, с друге стране, указује на његову праву природу, тачније,

природу све деце ‒ деца би требало да су ведра, раздрагана, жељна игре и треба их на то

подстаћи. Ведрана су пак његови родитељи, понашајући се превише заштитнички,

спутали. Можемо се насмејати и на савете које Ведран добија за своју чудну бољку. Те

савете му дају његова бака1 и видар2, који су тиме и исмејани будући да знамо да они такве

и сличне савете дају за све што човека може да снађе. Први изазов за Ведрана је пролазак

кроз сам град и његове камене клисуре улица јер њима тече бујица људи која прети да ће

га утопити. Ведран напокон успева да дође до ливаде, до природе, која му је сасвим

страна, што увиђамо из његовог опхођења са њом. Овај долазак у природу уједно је и

његов први сусрет и додир са њом јер је дотад Ведран живео изоловано, лагодним

животом заштићеног размаженка. Најпре, он безосећајно кида купину када му се она

закачила за ногу. Природу он овде доживљава као непријатељску и нема свест о томе како

она функционише. Да свет није онакав каквог га је Ведран спознао путем „чаробне кутије“

сазнајемо и при његовом сусрету с мравима када он каже другачије су мрави у чаробној

кутији изгледали, нису гризли. Ова сцена би нас слатко насмејала када не би уследио

наставак у ком се Ведран и о њих огрешио газећи мравињак. Затим, наилази на поток у

који, након што се напио воде, баца земљу. Ведран се, у суштини, огрешио о све на шта је

1 Дајте детету мед у млеку!2 На љуту бољку — љуту травку!

2

наишао у природи, а да притом уопште није имао свест о томе да чини зло јер ништа о

природи није знао, а камоли о њеном очувању и богатству. Радња се и надаље одвија брзо

када он сретне магијско биће, Господара биља, који му налаже да се искупи за своја

огрешења. Ведран чак ни тад не увиђа у чему је погрешио и онда схватамо да он заправо

треба да се научи и промени. Нарочито је то истакнуто када му Господар биља за Месечев

Цвет каже да једино добри и благи до њега стижу, а Ведран то још увек засигурно није.

Прва знања о природи стиче самим боравком у њој, животом у природи и бригом о њој он

схвата шта заправо окајава, што је први корак ка томе да се освести. Следи период

његовог искупљења када он заправо упознаје природу. Ведран се тада потпуно несвесно

мења, постепено сазрева и овде исто можемо уочити разлику између усмене и ауторске

бајке ‒ док у усменој бајци јунак мења свој социјални статус, у ауторској бајци као што је

Месечев Цвет Ведран психолошки сазрева, а та његова промена најбоље се види у

његовим поступцима. Искупљујући се за своја огрешења, Ведран као да пролази кроз

својеврсну иницијацију, он се доказује, успева да одговори на изазове и задатке и тако

постаје младић губећи негативне особине.

Уз помоћ градације видимо како се Ведран мења, како се спонтано мења његов однос ка

природи и како му се буди и развија еколошка свест, љубав према природи и брига о

њеном очувању. Он помаже природи али ипак и даље не верује у њену моћ и у то да му

она може користити. Када се Ведран искупио, њему кестен поверава тајну Месечевог

Цвета и он тад полази по њега. Међутим, стицај околности га тера да увиди како му

природа итекако може помоћи ‒ купина му помаже да спасе мраве, које тако стиче за

пријатеље. Надаље, Мајка Вода шаље реку да га потопи као освету за то што је прљао

извор. Увиђамо да се и тежина задатка градира јер Ведран обећава да ће очистити воде,

али то не може да учини сам и тада ступају на снагу мрави за које исто није веровао да му

могу икако помоћи. Прешавши све препреке и окајавши све грехе које је починио према

природи Ведран се зближио, готово сјединио са природом и заволео је. Колико се Ведран

заправо изменио најбоље видимо у његовом сусрету са Месечевим Цветом. Ведран је

омађијан лепотом Месечевог Цвета и долази у недоумицу. Врхунац његовог развитка

састоји се управо у томе да он већ сам, без ичијих упута и наређења не жели да убере

Месечев Цвет иако је то био циљ читавог његовог пута. Он радије бира да остане наказан,

да отрпи него да се огреши о природу јер је научио да је и биље живо и да осећа бол, да ће

3

тиме нанети штету и убити Месечев Цвет. Зато бежи главом без обзира остављајући

Месечев Цвет да блиста на врху Сребрне Горе, да нежан и усамљен сја као звезда. Одмах

затим Ведран види свој одраз у језеру ‒ трансформација се развила изнутра ка споља.

Ведран је успео и да спаси себе и да очува природу за шта му Месечев Цвет указује

захвалност ословљавајући га братом, чиме потврђује Ведраново јединство с природом.

Радња се развијала брзо и исто тако брзо окончала. Сам крај је сасвим типичан за усмену

бајку ‒ штета је у потпуности поправљена и сви недостаци надокнађени. Но, оно што

бисмо могли описати као ауторско у овом крају је духовни добитак који Ведран постиже и

жртва коју је он био спреман да почини. Крај је у целости бајковит, сав окупан светлошћу

чиме се супротставља сивилу града с почетка бајке. Као анђели чувари јављају се старац

Милија и Мајка Вода, а Ведран леп и стасит одлази ка свом дому испраћен песмом вода.

Месечев Цвет је бајка о човековом отуђењу од природе у модерном времену и о

штети коју он нехајно наноси природи модернизацијом. Људи су и међусобно отуђени, не

воде рачуна једни о другима, а уједно ни о природи. Циљ ове бајке је да поучи и подсети

на некадашње вредности и да бар покуша да исправи поремећени систем вредности

данашњице.

4

Литература:

1. Олујић, Гроздана. (1998). Месечев Цвет. Нови Сад: Змај.2. Унапређивање наставе српског језика и књижевности. Зборник радова (2007).

Нови Сад: Филозофски факултет, Одсек за српски језик и лингвистику. (36-58. стр.)

5