1. ТЕОРИЈСКО ОДРЕЂЕЊЕ БЕЗБЕДНОСТИ2. ПЛУРАЛИЗАМ ТЕОРИЈСКИХ СХВАТАЊА У

БЕЗБЕДНОСТИ3. САЗНАЈНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БЕЗБЕДНОСНИХ

ПОЈАВА

ТЕОРИЈЕ И НАУЧНЕ ЗАМИСЛИ О

БЕЗБЕДНОСТИ

Теоријско одређење безбедности

1. Угрожавање као друштвена појава 2. Безбедност као друштвена појава3. Значење безбедности у савременом контексту4. Друштвено-историјске и теоријске претпоставке

настанка и изучавања безбедности5. Различити приступи изучавању безбедности 6. Значај и ограничења савременог теоријског

изучавања безбедности7. Друштвени односи, процеси и творевине у теорији

безбедности8. Структура, карактеристике и функције теорије о

безбедности9. Однос теорије, науке и праксе безбедности

Угрожавање као друштвена појава

Угрожавање је заједничко име за низ повезаних манифестација, појава, процеса, облика и њихових извора (узр

Друштвена појава као одређени догађај или понашање трајнијег карактера у друштвеном животу који изазива неку негативну последицу.ока, корена) настанка.

Одређење угрожавања са становишта циљева и задатака савременог друштва и са становишта садржаја вредности

За потребе система безбедности најцелисходније је одређење угрожавања као опасности. Кривично-правно значење опасности подразумева мању или већу могућност уништења или оштећења неког добра или вредности.

Вредносно одређено, када угрожавање за човека, друштво или државу у одређеној историјској, еколошкој и временској конкретности има негативно значење

Безбедност као друштвена појава

Етимолошки, израз безбедност потиче од латинске речи securitas, што значи сигурност, одсуство опасности, заштићеност

Најчешће се појам угрожавања и безбедности објашњавају један помоћу

На нашем говорном подручју у употреби су два израза: безбедност, што у суштини значи безопасност (термин који се користи у руском језику), а на другој страни термин сигурност имплицира стање коме не прети опасност од угрожавања или сам осећај сигурности

Негативистички појам дефинише безбедност као одсуство угрожавања; Позитивистички појам садржински дефинише безбедност, односно каже шта она јесте

безбедност је инструментална вредност Безбедност се одређује и као интерес појединаца и

друштвених заједница и једна од најважнијих човекових потреба

Безбедност се често дефинише као замишљени стандард

Дефиниције безбедности

Слободан Милетић је дао најпотпунију правну дефиницију безбедности као «правно уређиване и обезбеђиване друштвене односе у држави која омогућава ефективну заштићеност државе и грађана који у њој живе од свих (унутрашњих и спољашњих) противправних аката којима се угрожава уставни поредак, сувереност, независност и територијална целокупност државе, рад државних органа, обављање привредних и друштвених делатности и остваривање права и слобода човека и грађанина.»

Социолошко одређење безбедности третира овај појам као функцију друштва која се организује на најширим основама, тј. потребама и интересима појединаца и друштвених група. У непосредној вези са овим је теоријски појам интегралне безбедности

Према политолошком становишту, класични концепт безбедности експлицитно је дефинисан као национална безбедност или је имплицитно садржан у самом појму државе

Значење безбедности у савременом контексту

Питање значења безбедности у новом друштвеном и политичком контексту не престаје да заокупља пажњу стратешких студија безбедности, овога пута са тежиштем на савремене концепте као одговору на невојна безбедносна питања, као што су нпр, демографске промене или угрожавање животног окружења

Безбедност се често схвата у њеном односу према слободи, као филозофски и политички дискурс. Централно питање је: шта чини прихватљив баланс између ова два појма? Колико се слободе желимо одрећи за колико безбедности и обрнуто?

Многи аутори су указали на подељену перцепцију безбедности. Већ при самом покушају да безбедност дефинишемо као вредност, циљ или интерес наилазимо на проблем одређења сазнајног и вредносног профила у оквиру којег је могуће тумачити безбедносне појаве и процесе.

Контроверзе у научној и стручној јавности око тумачења појмова изазова, ризика и претњи безбедности

Однос између изазова, ризика и претње можемо илустровати односом између услова који представљају конкретне супротности интереса, постојања намере (која детерминише вероватноћу и могуће последице, односно ризик) и силе у смислу ефективне могућности да се оствари претња

Настанак и развој (система) безбедности као друштвене

појаве

У културним државама Старог века, нарочито код Грка и Римљана, морала добити на значају организована сила, која је штитила поредак, јавни ред и сигурност грађана. Заједница са својим институцијама постаје главни носилац регулације, друштвене контроле и утицаја на понашање људи.

У периоду апсолутистичких монархија (од 15 до 18 века), спољне опасности које су претиле да угрозе територију националних држава, фаворизовале су државни монопол физичког насиља, институционализован у војсци и полицији. Целокупна унутрашња управа (изузев војске и судства) била је синоним за полицију и спроводила се као полицијска власт. Полиција и цела узвршна власт делују арбитрарно, невезане законом и објективним правним правилима.

У време уставних монархија јавља се потреба да се функционисање механизма власти усклади са оним што представља добробит целе заједнице, у новије време, права и слобода грађана. Овај моменат се везује за поделу власти и њено уравнотежење.

Усложавање опасности и послова (подела рада) утицало је на специјализацију безбедности као делатности и стварање посебних организационих облика

Настанак безбедности као науке

У почетку је постојала безбедност као појава – чињеница, затим безбедност као здраворазумска свест, па потом и метафизичка свест и филозофија. (искуствена и научна фаза)

Са становишта историје филозофије, у основи безбедности увек постоји нека идеја, вредносни суд о чињеницама реалног живота, у крајњој линији нека вредност. У Грчком Полису то је била идеја правде. Сила вођена мудрошћу идеал је праведне државе. Аристотел је истицао да је дужност државника да сазна за зло у његовом почетку. Аристотел је тим поводом указао на веома значајно разликовање да “оно што је по себи узрок зла треба више избегавати него оно што је акцидентално

Цицерон је сматрао да, због тога што није потпуно извесно шта је добро а шта зло, постизање добра је оно чему треба тежити, а не сузбијање зла – (САРАДЊА У БЕЗБЕДНОСТИ) За највишу моралну вредност он проглашава “међусобно повезивање људи” на основама праведности.

Платон је учинио један од малобројних покушаја поделе злочина на врсте. Великим злочинима је сматрао: пљачку храмова, злочине против државног уређења, убиства, насиља (против родитеља, грађанске части појединих грађана). И Платон и Аристотел и Цицерон су сматрали да је извор невоља и неодговарајуће државно уређење.

Развој безбедности као науке

Од тренутка успостављања буржоаске власти, која је истакла паролу о “слободи, једнакости и братству”, средњовековна идеја о универзалности замењена је националним интересом - raison detat (државни разлог) и равнотежа снага.

Декларација о правима човека и грађанина из 1789. и 1793. године истиче да су “непознавање, заборављање, или презирање (непоштовање) права човека једини узроци општих несрећа (човечанства)…” На овој психолошко-идеалистичкој основи о изворима несрећа утемељено је савремено схватање светске безбедности

Различити приступи изучавању безбедности

Политичко-правни приступ изучавању безбедности третира безбедност као делатност државе коју на правним и политичким основама организују и спроводе надлежни државни органи ради заштите њене независности, суверенитета, интегритета, унутрашњег поретка, као и личне и имовинске сигурности грађана. У питању је обезбеђење одређених вредности са становишта друштвено опасних извора угрожавања тих вредности и организованих мера и активности којим се оне заштићују. Политичко-правни приступ изучавања безбедности израз је чињенице да је безбедност атрибут државе и изучава се њен политичко-правни израз.

Полазећи од општеприхваћених ставова политичке теорије, систем националне безбедности је саставни део политичког система. Национални систем безбедности, у функционалном смислу, разумемо као инструмент политичког система. утицаји институција политичког система на институције система националне безбедности примарни у односу на обрнуте утицаје те интензивнији и садржајно богатији. У условима промене овог модела односа између два система те условима криза и унутрашњих сукоба мењају се интензитет, садржај и обележја појединачних веза и утицаја

Различити приступи изучавању безбедности

Формално-правно изучавање безбедности. Безбедност је стање у коме су искључени сви акти, посебно они уз примену насиља, а којима се нарушавају основне слободе и права човека и грађанина и основни елементи јавног односно друштвеног поретка. Безбедност се дефинише и као правно уређеним и обезбеђеним друштвеним односима успостављено одржавано и унапређивано стање у држави које омогућава ефикасну заштићеност државе и њених грађана од свих спољашњих и унутрашњих противправних аката којима се угрожава уставни поредак, суверенитет, независност и територијална целокупност државе, рад државних органа, обављање привредних и друштвених делатности и остваривање слобода, права и обавеза човека и грађанина.

Пренаглашавање “нормативних” елемената, као застрањивање овог гледишта, води у другу крајност: “скретање пажње” са практичне примене законских норми.

Различити приступи изучавању безбедности

Социолошки приступ изучавању безбедности. Настао је као противтежа формално-правном схватању. Полази од социолошких категорија (државе, друштва, заштитне функције и делатности), извлачећи константе иманентне свим друштвима. Методолошки приступ се заснива на посматрању облика остваривања заштитне функције и њених носилаца од којих је национални систем безбедности само један од облика остваривања безбедности од стране државних органа.

Овај тзв. општи појам безбедности настао је на основу критеријума разликовања круга носилаца послова безбедности и значаја научног увиђања да је корене и узроке друштвено опасних извора угрожавања вредности немогуће отклањати без шире превенције и координиране акције свих друштвених чинилаца

Значај и ограничења теоријског изучавања безбедности

Теоријски значај проучавања безбедности произилази из значаја који теорија има, не само као систем знања о појавама безбедности, већ и као средство за стицање нових знања. Стара теорија равнотеже моћи, коју је поставио Дејвид Хјум, а усавршили различити аутори, попут Ханса Ј. Моргентауа, још је задржала поуздану моћ објашњавања у бројним околностима.

Ограничења теоријског изучавања безбедности произилазе из сложености, динамичности и вишеструке условљености безбедносних појава. извори друштвених сукоба: друштвене супротности; друштвене неусклађености и неравномерност развоја најчешће делују заједно, узајамно се преплићу. Различита објашњења рата, на пример, извлаче се из „тренутних“ узрока и оних узрока рата који „леже“ у његовој основи, између „нужних“ и „довољних“ узрока.

Угрожавање, као и безбедност представљају пре свега друштвену и политичку чињеницу чије су могућности и начин спознаје одређени различитим спепеном могућности сазнавања друштвених законитости у појединим етапама развитка људског друштва и разлика у интересима друштвених снага. Ово ограничење је директна последица динамичности и разноврсности безбедносних појава које утичу на проширење концепта безбедносних претњи.

укључивањем свега што негативно утиче на људску врсту, теорије безбедности улазе у ризик да у предметном смислу буду толико неограничене да би имале било какву практичну вредност. Проширење концепта безбедности је последица процепа у коме се налази глобално друштво између модерности и постмодености што утиче на проширени круг актера као објеката и субјеката безбедности.

Структура, карактеристике и функције теорије безбедности

Научник посматра свет с обзиром на свој предмет, метод и језик који јој припада, што у суштини предст

У предметном смислу, бавећи се безбедносним појавама као друштвеним појавама, наука и теорија безбедности /свесно или несвесно) користе предметне садржаје других теоријских и друштвених наука које посебна знања повезују у јединствен научни систем. авља конституенсе науке.

Предмет научног рада мора да буде чињеница, али резултат научног посматрања увек је податак о тим чињеницама, што значи да није реч о стварности по себи, него о стварности каква нам се указује кроз наше спознајне моћи. Безбедносне појаве су вишеструко условљене, па је социолошки детерминизам једна од њихових основних карактеристика. Проучавајући друштвене појаве, наука о безбедности користи метод који се користи у изучавању друштвених појава – социолошки метод

eгзактан и комуникабилан језик је битан предуслов теорије безбедности.

Карактеристике теорије безбедности

Објективна истинитост, Логичност, Критичност, Систематичност, Проверљивост, Мерљивост

Функције теорије о безбедности

Као средство за стицање нових знања, теорија безбедности има сазнајну и практичну функцију.

У сазнајном смислу, функције теорије су: прецизно дефинисање безбедносних чињеница повезивање емиријских генерализација или закона у

логички непротивречан систем одређивање вредносног односа према чињеницама класификовање безбедносних чињеница објашњење безбедносних чињеница предвиђање проверавање

ПЛУРАЛИЗАМ ТЕОРИЈСКИХ СХВАТАЊА О БЕЗБЕДНОСТИ

Научно истраживање света чињеница је селективно, као и људско опажање. Свака теорија објашњава и разумева нешто што друге не успевају, или не представља њихов предмет опажања, па је бесмислено тврдити да је нека од њих мање или више научна односно истинита.

Ако безбедност постоји, она мора да има своје узроке настанка; ако је у појавним свету, мора да има своју структуру; ако је она историјска појава, мора да се мења; ако постоји тако дуго, мора да задовољава неке животне потребе; ако задовољава те потребе, мора да има неку форму; ако постоји у облику система, садржај тога система мора се моћи сазнавати; ако има неки садржај, онда он мора садржавати и одређено значење; ако има одређено значење, мора да садржи и неку вредност за живот

Теорија о пореклу

Позивање на апсолутни почетак једне појаве треба одбацити. Можда има на десетине узрока и услова настанка појава чији међусобни однос није познат. Оно што се може открити јесте нека карика у ланцу развоја неке појаве од које се може почети мислити и истраживати. Обрнут пут иде од сложене појаве, која је пред нашим очима, и коју растављамо на делове, верујући да су они најједноставнији делови можда првобитни облици те појаве.

Теорија о пореклу указује на три могућности за објашњење и разумевање неке појаве с обзиром на њено порекло и развој: 1) независан развој појаве (креационизам); 2) појава потиче из заједничког корена, а каснији развој доводи до њеног грањања (дифузионизам); 3) појава је настала из додира са истоврсном појавом (теорија културног додира).

Дифузионизам не објашњава настанак безбедности у разним друштвима, док креационизам занемарује међусобне утицаје и ширење идеја, веровања и вредности. Несумњиво је хипотеза културног додира она која најлакше објашњава комплексне сличности што их случајност не може објаснити

Теорија о структури

Структура с једне стране означава делове неке целине, а с друге стране међусобни однос тих делова у целини. Објашњење и разумевање једног дела независно од целине даје сасвим други смисао од онога када се део објасни и разуме у склопу целине.

Структура је само онај очврсли слој друштвене целине, што подразумева да постоје и неструктурирани садржаји те целине. То је у ствари разлика између друштва и система

Теорија о развоју

Једна појава, у два различита времена свога постојања не може бити истоветна сама са собом. Да ли су сложене безбедносне појаве кључ за разумевање оних једноставних или обрнуто?а) Што су неке појаве једноставније вероватно су старије; б) Развој појава безбедности се види као процес растуће

диференцијације и сложености; в) Уочљив је развој од видљиве (манифестне) ка невидљивој

(виртуелној) моћи и сили (неокортикални рат и последице развоја и коришћења информативна технологије у безбедносне сврхе).

г) Промене у референтним безбедносним појавама иду од националне ка међународној и ка безбедности појединца – свет је глобално село;

д) На делу је премоћ духовних над материјалним облицима (Политика је наставак рата другим средствима – дипломатским, политичким, економским и др.).

Они који виде само структуру, не виде развој (Шпенглер); С друге стране, они који виде само развој, не воде рачуна о друштвеним установама које смирују оно узаврело.

Теорија о функцији

Основна теоријска замисао функционализма састоји се у следећем: 1) друштво је стабилан систем; 2) делови тог система су добро интегрисани; 3) сваки део врши своју функцију (доприноси одржању и развијању система); 4) функционисање система заснива се на сагласности о основним вредностима система; 5) друштвени ред је основни услов успешног функционисања система; 6) свако одступање од тог реда сматра се болешћу; 7) сваки појединац или група требају се прилагодити систему

Функције које безбедност има у личном и друштвеном животу биле би следеће:1) она је учење или когнитивна доктрина; 2) има комуникативну функцију; 3) има регулативну функцију (регулише понашање системом вредности, норми и правила понашања); 4) има интегративну улогу (симболичка повезаност чланова заједнице); 5) она задовољава емоционалне потребе (за сигурношћу, душевним миром итд.); 6) има легитимацијску функцију (оправдава друштвени поредак и одређена понашања у циљу осигурања одређеног нивоа безбедности);7) даје лични идентитет и идентификацију са групом (групна свест).

Теорија о облику

Садржаји су променљиви, облици су стални, па је могуће да се различити садржаји уклапају у исти облик. Ако узмемо идеално-типске творевине као што су, на пример, заједница, друштво или држава, у питању су облици у којима се одвија живот. Један револуционарни покрет је, са формалног становишта, разарајући процес јер руши дотадашње продукционе односе, руши класу на власти, одређени политички систем, али са аспекта ширих друштвених интереса је то стваралачки процес, јер отвара могућности за бржи друштвени развој и напредак.

Теорија о садржају (суштини)

Сваки појавни облик безбедности значи сужавање њене суштине. Маркс је истицао да се суштина појаве не може свести на појаву, јер кад би се појава и суштина поклапале, наука не би била могућа а ни потребна.

Безбедност се може истраживати:1) изнутра – са становишта људи који учествују у њеном спровођењу и њихових властитих мерила истине и смисла и 2) извана, са становишта истраживача који вреднују истину и смисао с обзиром на мерила своје науке и фиозофије. У првом случају ради се о познатом социо-психолошком вредновању идеја, без обзира на њихову спознајну вредност.

Теорија о значењу

Научници покушавају, не само да објасне, него и да разумеју оно што појединци и групе раде. У природним наукама, основни метод је експеримент, а у друштвеним изналажење везе између мотива и циља

Могуће је знати све а не разумети ништа. Објашњење је спознаја спољних узрока и последица неког понашања, разумевање је спознаја унутрашњег значења. Можда је најуобичајеније питање које се поставља око насиља у породичним односима зашто жене не устану и не оду из таквих средина.

Теорија о вредностима

Све теорије говоре о ономе што јесте, а ниједна о ономе што може и треба бити и ту је заправо разлика између науке и теорије безбедности. Интерес се премешта са спознаје токова спољног живота на смисао тих токова за нас.

Вредносни критеријуми посебан значај имају у области наука о безбедности и он се огледа у следећем: Функција идеја, у крајњој линији вредности, је да буду снажни и

утицајни мотиви практичне делатности људи. Међународна заједница није апстрактни тоталитет већ се састоји од мање-више функционално, територијално и етнички-културно издиференцираних глобалних друштава.

Смисао концепта да је безбедност недељива лежи у тежњи да се обезбеди хармоничан развој међународних односа са становишта потреба и могућности човека као врсте

Релативни значај постојећег система вредности. Историја етичко-културних идеја и доминантних доктрина безбедности показује да апсолутизовањем вредносног система на којем је заснована, теорија безбедности би се одрекла циља да теоријски истражује и открива боље могућности

САЗНАЈНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ БЕЗБЕДНОСНИХ ПОЈАВА

Сазнавање безбедносних појава може бити намерно и ненамерно.

Основне сазнајне карактеристике безбедносних појава које утичу на могућност и објективност њихове спознаје. То су: вишеструка условљеност разноврсност варијабилност и брзина промене непредвидивост пристрасност тајност мерљивост

Вишеструка условљеност

Вишеструка условљеност као важна карактеристика безбедносних појава утиче на непоузданост закључивања.

С обзиром на вишеструку условљеност безбедносних појава, анализа је метод за рашчлањивање неке безбедносне појаве на делове када покушавамо да видимо како ти делови функционишу

Разноврсност

Разноврсност безбедносних појава, као последица њихове вишеструке условљености, је карактеристика која битно утиче на могућност и поступак њиховог сазнавања. Отуда се указује потреба за њиховом систематизацијом.

Варијабилност

Безбедносне појаве су веома динамичне и тешко је пратити њихов настанак и развој, уз праћење свих појава које их условљавају

Непредвидивост

Безбедносни ризици и могућност да се њима управља су у непосредној вези са предвиђањем безбедносних појава.

Непредвидивост је и последица одложеног дејства и читавог ланца узрока и последица чије је закономерности тешко унапред, али не и немогуће утврдити.

Пристрасност

Наша перцепција стварности не представља “фотографисање” света чињеница, већ њихову интерпретацију под утицајем наших осећања, очекивања, предзнања, образовања, подаци о стварности су такође оптерећени нашим ставовима, па према томе и политичким и другим ставовима истраживача који је посматра и тумачи.

Тајност

У пракси безбедности важи правило: што су појаве које су предмет пажње важније, већи је и степен њихове тајности.

Мерљивост

У истраживању безбедносних појава је потребно много индиректних мерења, а истраживање је подложно субјективности мерења.

Међу мање опасне грешке у мерењу и сазнавању безбедносних појава аутори наводе грешке у добијеним резултатима, до којих долази због лоших мерних инструмената, немарности, површности итд.

 Опасне грешке настају због заблуде ставова или заблуде у логици закључивања.