AGROEKONOMIKA

- tematski zbornik -

2000.

AGROEKONOMIKA ČASOPIS INSTITUTA ZA EKONOMIKU POLJOPRIVREDE I SOCIOLOGIJU

SELA, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, NOVI SAD

IZDAVAČKI SAVET: Dr Desimir Obrenović, red.prof. Dr Katarina Čobanović, red. prof. Dr Danilo Tomić, nauč. sav. Dr Desanka Božidarević, red. prof. UREĐIVAČKI ODBOR: Dr Radovan Pejanović, red. prof. Dr Nebojša Novković, red. prof. Dr Šandor Šomođi, red. prof. Dr Zoran Njegovan, nauč. sav. Dr Branislav Vlahović, doc. GLAVNI I ODGOVORNI UREDNIK: Dr Radovan Pejanović, red. prof. SEKRETAR REDAKCIJE: Dr Branislav Vlahović, doc. PRIPREMA TEKSTA: Zuzana Đurovka RAČUNARSKI SLOG: Ana Durec UDK: Radmila Kevrešan ŠTAMPA: Tiraž: 250 primeraka

Redakcija i administracija:Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, POLJOPRIVREDNI FAKULTET, Novi Sad, Trg Dositeja Obradovića 8,

tel. 58-138

Recenzenti zbornika : Dr STEVAN RELJIN, redovni profesor POLJOPRIVREDNI FAKULTET u Novom Sadu, u penziji Dr ZORAN NJEGOVAN, naučni savetnik EKONOMSKI INSTITUT, Beograd Urednik zbornika: Dr RADOVAN PEJANOVIĆ, red. prof.

SPONZORI

(1) "BAG & DEKO" - BAČKO GRADIŠTE (2) "KOMERCSERVIS - AGROVOJVODINA" - NOVI SAD (3) "FIT - FASADNA OPEKA" - BEČEJ (4) "MONTENA" - Proizvodnja premiksa - BEOGRAD - NOVI SAD (5) "DELTA BANKA" - NOVI SAD (6) "DDOR" - NOVI SAD

v

SADRŽAJ - CONTENTS

Predgovor ----------------------------------------------------------------------------------------- vii RADOVAN PEJANOVIĆ Kriza agrarnog preduzeća -------------------------------------------------------------------- 1 The Crisis of an Agrar Company------------------------------------------------------------ 1 NEBOJŠA NOVKOVIĆ, VESNA RODIĆ, V. RADOJEVIĆ Uloga, značaj i perspektive poljoprivrednih preduzeća u poljoprivredi Srbije i Jugoslavije------------------------------------------------------------------------------ 25 The Role, Significance and Prospects of Agricultural Companies in Agriculture of Serbia and Yugoslavia ----------------------------------------------------- 25 DANILO TOMIĆ, VESNA SIMONOVIĆ Tehnička modernizacija poljoprivrednog gazdinstva ---------------------------------- 36 Tehnical Modernization of Agricultural Household ------------------------------------ 36 DESIMIR OBRENOVIĆ, VELjKO VUKOJE Analiza finansijskog rezultata i finansijskog položaja poljoprivrednih preduzeća Vojvodine--------------------------------------------------------------------------- 46 The Analysis of Financial Result and Financial Positon of the Agricultural Enterprises in Voyvodina------------------------------------------------------ 46 MILENKO JOVANOVIĆ, VLADISLAV ZEKIĆ Model za utvrdjivanje troškova korišćenja pogonskih mašina na ispitivanom gazdinstvu ------------------------------------------------------------------------ 65 Model for Establishing Costs of Utilization Powered Machines on Tested Farm---------------------------------------------------------------------------------- 65 SVETLANA POTKONJAK Operativno upravljanje melioracionim sistemima u funkciji razvoja poljoprivrednog gazdinstva -------------------------------------------------------- 76 Operationally management of melioration Systems in Development Function of Agricultural Estate -------------------------------------------- 76 DUŠAN MILIĆ, RISTO ELENOV Poljoprivredno preduzeće kao nosilac proizvodnje i prerade grožđa u Vojvodini ------------------------------------------------------------------------------ 85 Agricultural Enterprises as Holder of Production and Processing of Grape and Wine in Voyvodina ----------------------------------------------------------- 85 MILADIN ŠEVARLIĆ Tipologija poljoprivrednih gazdinstava u SR Jugoslaviji i komparacija sa zemljama Centralne i Istočne Evrope -------------------------------- 95 Types of Agricultural Farms in Central and Eastern Europe Countries----------- 95 RADOVAN TOMIĆ Uticaj promena u privrednom sistemu na konstituisanje savremenog individualnog poljoprivrednog gazdinstva u Jugoslaviji ------------------------------- 102 The Effects of Changes in the Economic System on Developing a Modern Private Farm Concept ------------------------------------------------------------ 102

vi

RADOVAN PEJANOVIĆ, NEDELJKO TICA Razvoj malih i srednjih preduzeća u agroprivredi Vojvodine ------------------------ 118 The Development of Small and Middium Companies in Agrareconomy of Voyvodina-------------------------------------------------------------- 118 NEBOJŠA ŽARKOVIĆ Značaj osiguranja za poljoprivredno preduzeće ---------------------------------------- 136 The Significance of Insurance for Agribusiness----------------------------------------- 136 NEDELJKO TICA, RADOVAN PEJANOVIĆ, TIHOMIR ZORANOVIĆ Interna revizija i specifičnosti njenog organizovanja u poljoprivrednim preduzećima ---------------------------------------------------------------- 144 Internal Revision and Organizational Specifics in Agricultural Enterprises ------ 144 DRAGO CVIJANOVIĆ Marketinška orijentacija u funkciji razvoja savremenog agroindustrijskog preduzeća ----------------------------------------------------------------- 151 Marketing Orientation in the Development of Modern Agro - Industrial Company-------------------------------------------------------------------- 151 TODOR JANIĆ Savremeno poljoprivredno gazdinstvo - model za budućnost----------------------- 162 A Model of Contemporary Agricultural Farm--------------------------------------------- 162 DRAGOLJUB ŽIVKOVIĆ Neki problemi privatnog poljoprivrednog gazdinstva ---------------------------------- 175 Some Problems in Business Operations of Private Agricultural Farm ------------ 175 LASLO I. SABO, SANDOR SOMOGYI Bitnije situacije odlučivanja porodičnih gazdinstava u Mađarskoj ------------------ 186 Some Essential Situations of Decision - Making on Family Farms in Hungary- 186 KAROLINA KAJARI, ŠANDOR ŠOMOĐI, ZOLTAN LAKNER Uporedna analiza prioriteta u određivanju pravaca strateškog razvoja na privatnim gazdinstvima Mađarske i Severne Srbije --------------------- 197 Comparative Analysis of preferencies in Strategic Developmental Direction of Hungaryan and North Serbian Farms ------------------------------------- 197 KRSTAN MALEŠEVIĆ Socio - kulturne pretpostavke obnove seoskog domaćinstva ----------------------- 206 Socio - Cultural Assumptions of Rural Household Renewal------------------------- 206 ŽIVOJIN PETROVIĆ Promene u agrarnoj strukturi i difuzija inovacija u našoj seljačkoj poljoprivredi 218 Changes In Agricultural Structure and the Diffusion of Innovations in Individual Farming in Yugoslavia -------------------------------------------------------- 218 DEJAN TOMAŠEVIĆ Prikaz udžbenika "EKONOMIJA (ZA AGROEKONOMISTE)" ----------------------- 244 In memoriam ------------------------------------------------------------------------------------- 249

vii

PREDGOVOR

Poljoprivredno gazdinstvo je osnovna proizvodna jedinica u poljoprivredi koja je ekonomski i organizaciono jedna celina. To može biti individualno (porodično) seljačko gazdinstvo, farma, zadruga, ekonomija, poljoprivredno dobro, poljoprivredno preduzeće, poljo- privredna kompanija i td.

U svetu postoje različite vrste proizvodnih jedinica u poljoprivredi. Porodično gazdinstvo proizvodi za potrebe domaćinstva vlasnika, a ostatak, posle podmirenja svojih potreba, za tržište. Farmerska gazdinstva su oblik porodičnog gazdinstva koja posluju na principima robno-novčanih odnosa, a često angažuju dodatnu radnu snagu. Ovakva gazdinstva dominiraju u SAD, Kanadi, Australiji, Novom Zelandu, Južnoj Africi, a sve su važnija i u Zapadnoj Evropi.

Za nas su posebno značajna porodična poljoprivredna gazdinstva i poljoprivredna preduzeća.

Osnovna obeležja porodičnih poljoprivrednih gazdinstava u nas su: pripadaju individualnom privatnom sektoru proizvodnje; rad obavljaju članovi porodice, uz vrlo ograničene mogućnosti zapošljavanja tuđe radne snage; sredstva za proizvodnju (poljoprivredni inventar, mehanizacija i alat) svojina su gazdinstva; svojim proizvodima porodično gazdinstvo samostalno raspolaže (sopstvena potrošnja, izdvajanje za reprodukciju, iznošenje viškova na tržište), uz ispunjavanje određenih obaveza prema društvu (porezi, anuiteti kredita).

Poljoprivredno preduzeće se bavi proizvodnjom i preradom biljnih (ratarstvo) i životinjskih (stočarstvo) proizvoda, s naglašenim biološkim karakteristikama procesa njihove proizvodnjej. Ti procesi predstavljaju najčešće kombinaciju ljudskih procesa rada (oranje, sejanje, navodnjavanje, okopavanje, žetva) i bioloških procesa (ishrana biljke, klijanje, rastenje, sazrevanje itd.). Biološki procesi su podložni biološkim zakonima i proizvođač obično ne može da izmeni njihov tok svojim operativnim delovanjem (ili ga može menjati samo u određenim granicamam). Pored toga, ova proizvodnja je u velikoj meri podložna uticaju prirodnih uslova i klimatskih promena, što nije slučaj s drugom vrstom proizvodnje. Sezonski karakter je, takođe, jedno od

viii

najčešćih obeležja poljoprivredne proizvodnje. Tu su i spor obrt kapitala, zavisnost od spoljnih izvora finansiranja i druge specifičnosti, što je posebno došlo do izražaja u nas u prethodnoj deceniji, koju je karakterisala duboka i sveobuhvatna kriza u kojoj su se nalazili (i nalaze) privreda i društvo. To se, logično, negativno odražavalo (i odražava) na ekonmsku poziciju gazdinstva.

Socio-ekonomski uslovi u kojima posluju poljoprivredni robni proizvođači, takođe je specifičnost koja dolazi do izražaja u našem privrednom miljeu. Posebno je veliki uticaj makroekonomske, naročito agrarne politike, na ekonomski položaj delatnosti u kojoj posluju različiti oblici proizvodnih jedinica u poljoprivredi. S tim u vezi dragocena su nam inostrana iskustva.

Navedeni i niz drugih aspekata, predmet su ovoga tematskog zbornika. Cilj nam je da iznova rasvetlimo ovaj važan aspekt agrarne proizvodnje, da prikažemo stanje, naznačimo probleme i ukažemo na perspektive njihovog razvoja, u sklopu tranzicije agrarnog sektora, kao vodećeg sektora u našoj privrednoj strukturi.

Na kraju, zahvaljujemo se, u ime Instituta, recenzentima i sponzorima, kao i svima onima koji su nam pomogli izdavanje ovog zbornika.

Novi Sad, februar 2001. Prof.dr Radovan Pejanović

1

UDK: 631.11:338.124.4 Originalni naučni rad Original scientific paper

KRIZA AGRARNOG PREDUZEĆA Pejanović, R., Tica, N.*

''Na mnogo načina može da se propadne, dok samo na jedan način može da se uspe''. (Aristotel)

REZIME

Autori razmatraju aktuelnu problematiku krize preduzeća u agroprivredi. Uzroci krize su po njima, egzogene i endogene prirode.

U spoljne ekonomske uslove poslovanja agrarnih preduzeća spadaju postojeći svojinski odnosi, koji su osnova za korupciju kao oblik rastakanja supstance društvenog kapitala. Do(sadašnja) agrarna politika, posebno politika cena, dovela je do nepovoljnog položaja grane u kojoj posluju agrarna preduzeća. Slične negativne efekte ima i problem finansiranja poljoprivrede, kao i kreditna politika banaka.

Unutrašnji faktori krize su organizaciono-upravljačke prirode.

Putevi izlaska iz krize autori vezuju za operacije na makro i mikro nivou. Na makro nivou reč je o svojinskoj transformaciji i kreiranju nove agrarne politike. Na mikro nivou nužan je poslovni zaokret, koji obuhvata dve faze: konsolidaciju i transformacija preduzeća. Tu su i strategija zaokreta i faze oporavka.

U sklopu operacija na mikro nivou autori posebno razmatraju fenomen otpora promenama, koje su inače uslov izlaska iz krize.

Na kraju, autori daju odgovarajuće zaključke i preporuke kako prevazići ovaj hronični problem jugoslovenske agroprivrede.

Ključne reči: kriza, preduzeće, agroprivreda, poljoprivreda, agrarna politika, promene, faktori, oporavak.

* Prof. dr Radovan Pejanović, prof. dr Nedeljko Tica, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad

2

FAKTORI KRIZE

Spoljni faktori u kojem preduzeće posluje i unutrašnji faktori gazdovanja determinante su njegovog uspeha (slika 1):

SLIKA 1. Determinante uspeha preduzeća

Izvor: Pike, R., Neale, B.: Corporate Fiance & Investment: Decisions and Strategies,

Prentice Hall, 1996, s.20.

Kriza agrarnog preduzeća u nas izazvana je egzogenim i endogenim faktorima. Na sledećoj slici dati su uzročno-posledični faktori krize agrarnog preduzeća (slika 2):

Spoljni ekonomski uslovi

Operacione i investicione odluke

Novčani tok

Upravljačke stra- tegije i politike

Finansijske odluke

Troškovi kapitala

Operacije

3

SLIKA 2: Faktori krize našeg agrarnog preduzeća

Izvor: Radili autori na osnovu koncepta rada.

Spoljni ekonomski uslovi i postojeći svojinski model

Unutrašnji faktori (organizaciono-upravljački)

Pad ekonomske efikasnosti preduzeća

Opadanje proizvodnje

Povećanje fiksnih troškova -povećanje troškova proizvodnje

Smanjenje platežno sposobne tražnje

Ograničene mogućnosti podizanja cena na domaćem tržištu

Povećanje troškova proizvodnih resursa

Povećanje gubitaka i nelikvidnost

Otežani uslovi za dobijanje kredita

Stečaj

4

SPOLJNI EKONOMSKI USLOVI POSLOVANJA

Sadašnji nivo poljoprivredne proizvodnje u našoj zemlji je znatno ispod realnih mogućnosti koje pružaju zemljišni resursi, znanje, kadrovi, klima i dr. Ovakva proizvodnja, iako je zadovoljavala domaće potrebe suženog tržišta, ima za posledicu smanjeno korišćenje raspoloživih proizvodnih kapaciteta u poljoprivredi i industriji za preradu poljoprivrednih proizvoda.

Uslovi poslovanja jugoslovenske privrede, od početka 90-ih godina, veoma su nepovoljni. Preovlađajući vlasnički odnosi, nasleđena privredna struktura, izostanak motivisanosti privrednih subjekata za profitabilno i uspešno poslovanje, veoma nestabilno i nepovoljno unutrašnje i spoljnje okruženje od kojih zavisi ekonomska uspešnost poslovanja i druge nepovoljne okolnosti, uticali su da privreda već drugu deceniju posluje bez, ili sa veoma niskim obimom dobiti.

Odlaganje procesa vlasničke transformacije bilo je pogrešno i štetno. Čak i u uslovima opadajuće privredne aktivnosti prelaz na tržišno privređivanje i privatno-svojinske podsticaje moglo je dati sasvim određene pozitivne efekte. Pri tom se, u prvom redu, misli na efekte koji bi se postigli drugačijom šemom podsticaja i privikavanjem privrede na tvrda budžetska ograničenja u preduzećima, obezbeđenje stabilnijeg makroekonomskog okruženja, kao i racionalnije gazdovanje privrednih subjekata.

Pored toga, odlaganjem troškovi očekivane tranzicije se povećavaju, a socijalna izdržljivost umanjuje. Pri tom imamo u vidu ne samo direktne troškove već i tzv. oportunitetne, tj. gubitke koji nastaju od odloženog procesa.

Na taj način su konzervirani kolektivni oblici svojine, koji su nesrazmerno lošije zaštićeni od svih varijanti privatnog vlasništva. Kolektivna svojina je dobra podloga za korupciju već samim tim što je odbojna prema tržištu i što podrazumeva mehanizme birokratske koordinacije ekonomskih odluka i privrednih procesa. Propadanje sredstva u kolektivnoj svojini pada na sve članove datog kolektiva, najčešće na sve članove društvene zajednice. Za sredstva u raznim oblicima kolektivne svojine jednostavno nema dovoljno motivacije da se čuvaju i brižljivo koriste.1 Štete od mogućih i čestih krađa i nelegalnih prisvajanja raspodeljuju se na veliki broj članova kolektiva. Kada niko ne sprečava individualne akte nelegalnog prisvajanja, kao što se to dešava 1 Motivacija je, naime, dvostruko nepovoljna po kolektivno posedovani kapital. Iskušenja da se postigne korupcija veća su zato što postoji svest o slaboj zaštićenosti sredstava u kolektivnoj svojini. S druge strane, slaba je motivacija da se pribegne bilo kom obliku zaštite kolektivno posedovanih sredstava, uključujući i motivaciju za borbu protiv korupcije (25, s.32).

5

u uslovima kolektivne svojine, oni onda postaju preovlađujući stil ponašanja. Vrednosna supstanca društvenog i državnog kapitala topila se u nas ubrzanim tempom.

U uslovima kolektivne svojine, kakva je u nas, privredni subjekti orijentišu se redistributivno i špekulantski, umesto proizvodno. Time se uvećavaju troškovi korupcije, koji su mnogostruki i raznovrsni. Tu su, pre svega, neposredni finansijski izdaci koji imaju karakter transfera. Time se dragocena likvidnost privrednih organizacija iscrpljuje u korist pojedinaca – u privatne džepove prelivaju se sredstva koja su preko potrebna privredi. Tu je, potom, trošak potpuno neproduktivnih aktivnosti usmerenih na postizanje nekih (nečijih) ciljeva putem korupcije, umesto da ti napori budu usmereni na poboljšanje kvaliteta, inoviranje proizvodnje i sistematsko povećanje produktivnosti. Pored toga, dosadašnji zakon o svojinskoj transformaciji promovisao je zatvorenu vlasničku strukturu (tzv. insajdersku privatizaciju), što je konzerviralo dosadašnje odnose u preduzeću i formatizovalo reformske procese.

U prethodnoj deceniji nije se uspeo postići kvalitetan razvoj koji bi bio zasnovan na prirodnim komparativnim prednostima i drugim proizvodnim potencijalima privrede, posebno poljoprivrede. Nepostojanje izvozne strategije dovelo je do drastičnog pada konkurentske sposobnosti celokupne privrede i njenih preduzeća kao privrednih subjekata. Stvorena je ekstenzivna proizvodna struktura sa visokim stepenom zavisnosti od uvoza inputa. Istovremeno je gubitak tržišta, zbog raspada bivše države i zbog političke situacije, odigrao negativnu ulogu na položaj naših preduzeća.

Preovlađujući vlasnički odnosi i sistemi upravljanja u privredi nisu bili stimulativni za ekonomski racionalno poslovanje na osnovu tržišnih kriterijuma. Započete reformske promene u smislu prestruktuiranja privrednih subjekata u funkciji porasta ekonomske uspešnosti poslovanja, početkom 90-ih godina, prekinute su ratom u neposrednom okruženju, primenom ekonomskih sankcija prema našoj zemlji, NATO bombardovanjem i nepovoljnim političkim spoljnim okruženjem. Politička i ekonomska kriza na ovim prostorima zaustavila je ovaj proces i osetno umanjila efekte promena privredno-sistemske regulative.

Nepovoljno spoljne i unutrašnje okruženje za odvijanje privrednih aktivnosti prouzrokovali su pad društvenog proizvoda, a finansijski rezultati poslovanja nisu omogućavali ne samo investiciona ulaganja kao osnove razvoja, već zbog procesa dezinvestiranja došlo je i do devastacije kapitala. To se ogleda u činjenici da od početka 90-ih godina obim ukupnih rashoda permanentno premašuje obim ukupnih prihoda, tako da se na nivou ukupne privrede, posebno poljoprivrede, pojavljuje negativan finansijski rezultat i gubitak koji ga prati.

6

Agrarna politika države nije uvažavala činjenicu da su agraru, zbog specifičnosti poljoprivredne proizvodnje, permanentno potrebni dopunski – spoljni izvori finansiranja.

U jugoslovenskoj praksi finansiranja poljoprivrede dugo vremena je bio prisutan sistem selektivnog finansiranja, iz primarne emisije, koja je u finansiranju proizvodnje učestvovala i do 70 odsto. Od 1994. godine napušten je ovaj sistem finansiranja, i poljoprivreda je naglo upućena na obezbeđivanje sredstava na tržištu kapitala iz realnih izvora i uz realnu (visoku) kamatnu stopu.

To je iziskivalo i iziskuje velike finansijske napore za poljoprivredna preduzeća. Kada se još ima u vidu da tokom nekoliko poslednjih godina jugoslovenska poljo(privreda) ne investira ni do nivoa amortizacije, onda postoje još očigledniji stepen finansijske devastacije ukupne jugoslovenske privrede, pa u tome posebno i poljoprivrede.

Uzroci finansijske devastacije poljoprivrede su egzogenog karaktera. Uslovljeni su, između ostalog, disparitetima cena i neadekvatnom finansijskom podrškom poljoprivredi. Reč je o izrazitom debalansu između ekonomskog značaja poljoprivrede, s jedne strane, i realizovane finansijske podrške poljoprivredi, s druge strane. Taj debalans može kvantitativno da se iskaže ako se pođe od činjenice da poljoprivreda učestvuje sa oko 20 odsto u ukupnom društvenom proizvodu jugoslovenske privrede, što predstavlja nominalnu vrednost od oko 3,4 milijarde USA dolara, a kreditna podrška poljoprivredi u vrednosti od oko 200 miliona američkih dolara, što čini svega oko šest odsto vrednosti društvenog proizvoda.

Pored toga, monetarna politika je u nas stalno oscilirala između visoke ekspanzivnosti i restriktivnosti.

Ekonomski položaj poljoprivrede, analiziran kroz primarnu raspodelu, u poslednjoj deceniji, permanentno se pogoršava, zbog primenjene politike depresiranih cena agrarnih proizvoda. Makaze cena, koje su stalno otvorene na štetu poljoprivrede, posebno su izražene poslednjih godina. Reč je o politici kontrole cena, koja podseca korene slobodnog preduzetništva i u isto vreme stvara ekonomsku osnovu za sistem sveopštih prisila i zabrana. To je politika čije se kratkoročne i zaista efemerne ekonomske i političke koristi plaćaju mnogostruko većim, dugoročnijim ekonomskim, pa svakako i političkim štetama. To je politika koja previđa da je cena bitna ne samo sa stanovišta tražnje nego i kao instrument za podsticanje ponude.

Cena koja je merama kontrole nasilno spuštena ispod ravnotežnog nivoa ne samo što ne upućuje robe tako gde će za pojedince i zajednicu u celini biti najveći učinak, nego istovremeno i snažno i na trajnoj osnovi destimuliše

7

ponudu. Ako je neka grana, kao što je to poljoprivreda, lišena izgleda da ostvari profit, ako je njeno funkcionisanje otežano mnogim birokratskim propisima i ograničenjima, onda ona nema ni motiva, pa čak ni mogućnosti da bude efikasna.

I na kraju, u ovu grupu faktora spadaju i klimatski faktori koji su, kao što je to slučaj sa 2000-om godinom (poplave i suša) ili prethodnih godina (grad), imali negativan uticaj na poožaj poljoprivrednih preduzeća. Posebno je suša u 2000. godini uzela svoj ''danak'' i pokazala šta znači ne koristiti postojeći sistem za navodnjavanje.

UNUTRAŠNJI FAKTORI KRIZE PREDUZEĆA

Zbog navedenih spoljnih okolnosti krizna situacija je, na žalost, uobičajena pojava u poslovanju naših agrarnih preduzeća. Ona, po pravilu, predstavlja opasnost za egzistenciju preduzeća i ostavlja ograničeno vreme za racionalno reagovanje na promene. Krizu karakteriše ozbiljan pad performansi (rentabilnosti i likvidnosti). Javlja se nelikvidnost kao nesposobnost izmirenja novčanih obaveza u rokovima njihovog dospeća. Kao posledica ovoga javlja se dilema finansijskog upravljanja: kako zahteve za maksimiranjem rentabilnosti uskladiti sa neophodnošću održavanja tekuće likvidnosti.

Unutrašnji faktori krize preduzeća su organizaciona inercija koja sprečava dovoljno brzu i odlučnu promenu u strategiji da bi se preduzeće prilagodilo novoj situaciji u sredini (slika 3).

Ako se barijere za promenu ne savladaju uspešno, preduzeće zapada u krizu, pokazujući pad rezultata poslovanja u svim domenima, posebno u finansijama i marketingu.

Preduzeća mogu zapadati u krizu različitom brzinom, ali skoro uvek prolaze kroz nekoliko faza na tom putu. U literaturi se mogu sresti modeli procesa krize sa dve, tri, četiri i više faza. Najčešće se navode četiri faze (26, s.41).

U prvoj fazi preduzeće gubi tržišno učešće ili raste mnogo sporije, pošto konkurentski ''drema'' i tehnološki zaostaje. U ovoj fazi preduzeće gubi moć, ili njegova budućnost nije tako dobra kao što je nekada bila.

Drugu fazu karakterišu izraženiji poslovni i finansijski problemi. Prodaja i dalje opada. Novčane nevolje postaju hronične. Preokupacija se pomera od pozitivnog dugoročnog planiranja ka kratkoročnim finansijskim i operativnim problemima.

8

Strategija Organizacija

(nesklad) (inercija)

SLIKA 3: Kriza preduzeća i zaokret

Izvor: P.Doyle: Marketing Management and Strategy, Second Edition, London, 1998, s.358.

Promene u okruženju

Kriza

Simptomi Uzroci

Faza konsolidacije

Faza transformacije

9

Treća faza je faza potpune defanzive, sa velikim gubicima, manjim zalihama, bez kredita i nedovoljnim novčanim tokom. Započinje spirala bankrotstva, opasan ciklus smanjivanja proizvodnje i prodaje, što dalje znači još veće gubitke, koji opet znače manje kapitala za ponovno otpočinjanje ciklusa.

U četvrtoj i poslednjoj fazi – tački od koje se oporavlja mali broj preduzeća – preduzeće je optuženo od poverioca, pod pritiskom je dugoročno neplaćenih poreza i doprinosa, posluje sa suviše malom gotovinom i zalihama i gleda kako ključni zaposleni i kupci naputašju ''brod''.

Ulazak u treću i četvrtu fazu utiču na slabljenje reputacije preduzeća kod poslovnih partnera i finansijskih institucija, što mu otežava pristup izvorima snabdevanja i eksternog finansiranja.

Kada je preduzeće u krizi postoje dva scenarija: scenario rehabilitacije i (ili) scenario stečaja i likvidacije. Dokazivanje mogućnosti rentabilnog poslovanja vrši se poređenjem bilansa stanja na bazi biznis plana i likvidacionog bilansa.

Stečaj i likvidacija preduzeća, slično kao i osnivanje, predstavlja organizovan, zakonski utvrđen proces. Glavni vidovi likvidacije su: prodaja, prodaja tenderom i privatni ugovor (prodaja pregovaranjem).

PUTEVI IZLASKA IZ KRIZE – OPERACIJE NA MAKRO I MIKRO NIVOU

Svojinska transnformacija i nova agrarna politika na makro nivou i konsolidacija i organizaciono-upravljačka i proizvodna transformacija preduzeća na mikro nivou – putevi su izlaska agrarnih preduzeća iz krize. Reč je o sinhronizovanom setu mera i akcija koje imaju za cilj stvaranje uslova za normalno tržišno funkcionisanje preduzeća kao modernih robnih proizvođača.

Svojinska transformacija treba da omogući jasnu i otvorenu vlasničku strukturu, koja će omogućiti ulazak strateških investitora u preduzeće, koje će, osim kapitala, uneti i znanje, novu tehnologiju i novu organizaciju.

Nova agrarna politika podrazumeva intervenciju države u tri smera: (1) determiniše odgovarajuću politiku cena agrarnih proizvoda na bazi pariteta ili drugih ekonomskih kriterijuma koji konzistentno održavaju snažnom ekonomsku poziciju agrara kao delatnosti; (2) utvrđuje mere beneficiranja inputa (regresi, premije, dotacije) za različite vrste troškova (semenska roba, cene đubriva, regresiranje kamata i dr.); (3) subvencioniše razvoj poljoprivredne proizvodnje u cilju podsticanja izvoza agrarnih proizvoda; (4) određuje odgovarajuće modele finansiranja agrarne proizvodnje i zaliha, čiji je cilj da putem beneficiranih

10

uslova korišćenja finansijskih sredstava vrši troškovno rasterećenje agrarnih proizvoda.

Zbog sporog obrta kapitala uloženog u poljoprivrednu proizvodnju, zbog sezonskog karaktera ove proizvodnje, kao i zbog jakog uticaja klimatskog faktora, pošto je reč o organskoj proizvodnji (proizvodnji biljaka i životinja), koja se odvija, uglavnom, na otvorenom prostoru – neophodni su posebni finansijski aranžmani za poljoprivredu, posebno za njen primarni sektor. Reč je o preferenciranim kreditnim aranžmanima sa nižim kamatnim stopama od ostalih zajmovnih stopa.

U sadašnjim uslovima hronične nestašice kapitala treba iskoristiti zakonski model dokapitalizacije, koja može da se kombinuje i sa pretvaranjem duga u ulog. Na taj način se sa ulagačem deli rizik i pozitivni efekat transformacije u srazmeri sa izvršenim ulaganjem. Istovremeno, novac koji se dobija od dokapitalizacije ostaje preduzeću.

Inostrana akumulacija može biti značajan podstrek našem agrobiznis sektoru. Reč je o zajedničkim poslovnim ulaganjima (joint venture) sa ino-partnerima. Pri tom je neophodno stvoriti uslove, kao što su pravna i ekonomska sigurnost ulagača. Paralelno sa tim nužno je do kraja razrešiti političke probleme, koji otežavaju naš društveno-ekonomski razvoj već celu deceniju.

KONSOLIDACIJA I TRANSFORMACIJA PREDUZEĆA

Poslovni zaokret obuhvata dve faze: konsolidaciju i transformaciju.

Konsolidacija preduzeća obuhvata operativne mere vezane za povratak profitabilnosti i pozitivnih novčanih tokova. U ove mere uključene su politika snižavanja troškova i povećanja prihoda. Reč je o smanjivanju inputa (troškova, ulaganja i imovine) u formuli produktivnosti (autput/input). Konsolidacija je orijentisana interno, na interne finansijske resurse, troškove, marže i imovinu preduzeća. Reč je o kratkoročnom poboljšanju, jer se ne rešavaju uzroci krize preduzeća.

Osnovni uslov uspešne konsolidacije je finansijska konsolidacija. Postoje dve vrste finansijske konsolidacije. Prva vrsta je posledica operativne krize (ili pada konkurentske pozicije), dok je druga posledica finansijske krize (prihodi nedovoljni da pokriju finansijske rashode). Korespodentno, postoje dve vrste nelikvidnosti: gotovinska i bilansna. Problemi za deficitom gotovine se otklanjaju reprogramom dugova, dok se bilansni problemi otklanjaju smanjenjem dugova.

11

Finansijska konsolidacija nije transakcija koja se može izvesti preko noći. Dijagnoza stanja traje oko mesec dana. Izrada programa konsolidacije sa fokusom na trajna obrtna sredstva i nove kredite traje oko tri meseca. Na bazi programa konsolidacije ide se na pregovaranje sa kreditorima i investitorima (šest meseci) kako bi se našli strategijski partneri zainteresovani za učešće u konsolidaciji. U svakoj fazi postoji niz specifičnih aktivnosti. Na primer, u fazi dijagnoze kod fokusa na gotovinsku nelikvidnost konkretne aktivnosti su: prestanak plaćanja kaznenih kamata, moratorijum isplate dugoročnih kredita, agresivna naplata potraživanja, prodaja zaliha i opreme van funkcije i sl.

Iako značajna, konsolidacija sama za sebe ne može da u potpunosti revitalizuje preduzeće. Ona je potreban ali ne i dovoljan uslov za dalji opstanak preduzeća, jer se usmerava na simptome a ne na prave uzroke problema. U najboljem slučaju, ona može samo privremeno da zaustavi spiralu negativnog kretanja preduzeća, pružajući menadžmentu nužan predah za formulisanje i sprovođenje plana transformacije.

Transformacija preduzeća je dugoročniji i važniji strategijski zadatak. Ona se sastoji u razumevanju kako se i zašto menja situacija u grani i privredi uopšte i formiranju vizije kojom se preduzeće može revitalizovati. Ona se odnosi na ponovno motivisanje zaposlenih da ostvare što bolji položaj u grani. To znači, u suštini, biti bolji od konkurenata i pridobiti kupce, a u međunarodnoj konkurenciji postati preduzeće svetske klase.

Transformacija je sporija i teža od konsolidacije, zbog toga što su izazovi eksterne prirode. Odluke su pre vezane za autpute nego inpute: stvaranje tržišnog učešća, pozicioniranje, stimulisanje inovacija. Manadžment se pomera sa imenioca na brojilac, od internog na eksterni fokus (8, s.407). Konsolidacija se usmerava na kratkoročne profite, a transformacija na dugoročne tržišne rezultate. Prva posmatra profit kao cilj sam po sebi; druga ga vidi kao rezultat sticanja lojalnosti kupaca.

Konsolidacija i transformacija imaju izvesnih razlika (slika 4).

12

Razlike Konsolidacija Transformacija

Efekti: Kratkoročni Dugoročni

Fokus: Finansijski resursi Ljudi i mogućnosti

Teškoća: Jednostavna, brza Složena, spora

Orijentacija: Unutrašnja Spoljašnja

Zadatak Imenilac Brojilac

Odluke: Operativne Strategijske

Akcenat: Sniženje troškova, investicije

Rast, učešće

Racionalizacija akive Inovirati, marke

Efikasnost Efektivnost

Moral: Negativan Pozitivan

SLIKA 4: Konsolidacija i transformacija (komparacija)

Izvor: Doyle, Isto, s.407.

Između konsolidacije i transformacije treba da postoji partnerstvo, a ne konflikt. Pri tom ne treba mešati ove dve operacije. Kratkoročna konsolidacija ili oživljavanje profita nije sinonim za uspešan zaokret. Inicijalno uspešan oporavak teško da će uspeti da se i dalje zadrži ukoliko menadžment ne nastavi sa ostvarivanjem dugoročnog i veoma izazovnog zadatka pronalaženja uzroka pada poslovanja preduzeća uz pomoć snažnog programa transformacije.

Performanse

13

Transformacija preduzeća je složen proces sastavljen od različitih faza. Najvažnija je privatizacija, kao individualizacija svojinskih prava, koja se završava identifikovanjem privatnih vlasnika i uspostavljanjem korporativnog upravljanja.

Mnogobrojne su faze transformacije od kojih su najvažnije sledeće: revizija i procena; program razvoja i transformacije; forensic promene; strategija zaokreta (9, s.237).

Revizija obuhvata: analizu računovodstvenih izveštaja i promena, analizu finansijskog stanja. Revizija je bitna za uvid u vrednost preduzeća, realno stanje finansijskog zdravlja preduzeća, kao i procenu stanja preduzeća, s obzirom na skrivene gubitke kao i mnoge fiktivne pozicije u zvaničnim računovodstvenim izveštajima (bilans stanja, bilans uspeha i izveštaj o gotovinskom toku).

Revizija je bitna i za procenu vrednosti preduzeća. Ona, zatim, daje uvid u finansijsko zdravlje preduzeća, što je važno zbog izbora modela svojinske transformacije. Iskustvo pokazuje da rentabilna preduzeća biraju model prodaje, poslovno-kontroverzna preduzeća biraju model dokapitalizacije a gubitaši metod likvidacije.

Porcena daje sliku o vrednosti kapitala, kao i vrednosti osnovnih sredstava, obrtnih sredstava i obaveza. Pri tom procena mora biti usklađena sa međunarodnim standardima i nacionalnim propisima.

Treba razlikovati pristup od metoda procene. Osnovni pristupi su: troškovni, prinosni i tržišni. Metodi procene su: metod neto imovine (kapital je razlika između sredstava i obaveza), metod diskontovanog novčanog toka (DNT) i metod likvidacione vrednosti. Osnovni metod je DNT, pomoćni metod je metod neto imovine, a korektivni metod je metod likvidacione vrednosti.

Izbor pristupa i metoda procene određuje tip transakcije. Tako postoje procene za prodaju preduzeća ili dela preduzeća, procene za spajanje i pripajanje, procene u svrhu koletarizacije kredita i td.

Posle procene a pre izbora modela svojinske transformacije rade se program razvoja i transformacije. Ciljevi celog procesa su strategijsko repozicioniranje i određivanje prave veličine (osnovnih i obrtnih sredstava, zaposlenih i kapitala). Programom razvoja definiše se vizija i strategija razvoja a programom transformacije mogući metod svojinske, statusne, organizacione i upravljačke transformacije. Pri tom je proces svojinske transformacije ''inicijalna kapisla'' drugih vidova transformacije.

14

Forensic procena predstavlja superviziju pristupa i metoda procene. Forensic je servisna linija najvećih međunarodnih revizorskih i konsultantskih kuća.

Ukoliko forensic pokaže da je bilo nepravilnosti, u nekoj od pomenutih faza transformacije, stvari se vraćaju na početak.

STRATEGIJA ZAOKRETA I FAZE OPORAVKA

Strategija zaokreta je put prevazilaženja krize. Ukoliko su uzroci krize dublji, tako da se ne mogu otkloniti kriznim menadžmentom, ide se na strategiju zaokreta. Preduzeće u krizi koje ništa ne preduzima ili pretrpi neuspeh sa strategijom zaokreta neminovno ide u pravcu likvidacije.

Strategija zaokreta zavisi od uzroka krize. Međutim, bez obzira na moguće uzroke, strategu stoje na raspoloaganju sledeće mere: promena uprave, čvrsta finansijska kontrola, redukcija troškova, redukcija aktive, prestruktuiranje duga, organizacione promene, tržišno refokusiranje, proizvodno prestruktuiranje, investiranje, eksterni rast i dr.

Svaka firma koja sprovodi strategiju zaokreta suočava se za širokim rasponom mogućih ishoda – od potpune i neposredne propasti, kratkoročnog opstanka, trajnog ali sporog oporavka u budućnosti do uspeha. Neuspešni zaokreti su oni koji su osuđeni na propast (''bez ikakve nade'') ili oni koji su samo privremeno spašeni.

15

Dobitak i pozitivan

gotovinski tok

Pad Strategija zaokreta

performansi

Vreme

Problemi likvidnosti,

prezaduženosti i Likvidacija

strukture finansiranja

Gubitak i negativni

gotovinski tok

SLIKA 5: Strategija zaokreta

Izvor: Radili autori na osnovu koncepta rada

Postoji nekoliko koraka u zaokretu. Prvi korak je promena uprave uz izbor tzv. ''eksperata za ozdravljenje'' kao i tima za podršku. Drugi korak je utvrđivanje najvažnijih simptoma krize. Treći korak pretpostavlja definisanje plana preživljavanja sa aktivnostima kao što su: privremeni prekid plaćanja dobavljačima, smanjenje opštih troškova, gašenje nerentabilnih linija i ekspanzija rentabilnih linija. Četvrti korak je savladavanje krize kroz repozicioniranje proizvoda/tržišta. Peti korak predstavlja povratak na put rentabilnog rasta.

Slatter smatra da postoje četiri tipa situacije ozdravljenja koje se mogu grupisati u dve: nepopravljive i izgledne.U prvu spadaju: (1) beznadežna

KRIZA

16

situacija koja vodi u likvidaciju, i (2) kratkoročno popravljanje, odnosno kratkotrajni oporavak preduzeća. U drugu grupu spadaju sledeća dva tipa ozdravljenja: (3) puko preživljavanje i (4) stabilno (uspešno) ozdravljenje, odnosno trajni oporavak.

Beznadežna situacija se odnosi na ona preduzeća koja karakteriše tako teška situacija, da je sa ekonomskog stanovišta očito da se ne isplati bilo kakav pokušaj spasavanja. Sve ekonomske performanse su izrazito negativne, posebno nesolventnost i visoki fiksni troškovi.

Kratkoročno popravljanje situacije (privremeni oporavak) je, ustvari, veštačko održavanje preduzeća u životu, potpomognuto ''inflacijom'' novca od njihovih vlasnika ili kreditima od nove runde zajmodavaca. Međutim, dugoročno ta preduzeća nemaju predispozicije da razviju neku značajniju konkurentsku prednost, zbog postojeće proizvodnje ili grane koja je neatraktivna i u opadanju, te je efekat mera ograničen.

Puko preživljavanje je situacija kada, zbog karakteristika proizvodnje ili grane i ograničenih resursa firme, nije moguće dovesti firmu do stanja da se zahvaljujći konkurentskim prednostima ostvaruje natprosečan profit u dugom roku. Naime, za razliku od prave revitalizacije, koja podrazumeva osposobljavanje preduzeća da razvija nove proizvode i izlazi na nova tržišta, situacija pukog preživljavanja karakteriše preduzimanje kratkoročnih manevara da bi se privremeno umirili akcionari, kreditori i ostali steikholderi.

Stabilno (uspešno) ozdravljenje (trajan oporavak) karakteriše osposobljenost preduzeća da dugoročno ostvaruje nivo natprosečnog profita. Trajan oporavak uključuje nivo natprosečnog profita. Trajan oporavak uključuje istinski i uspešan zaokret. Zaokret je praćen strategijom rasta, akvizicijom i diverzifikacijom.

Kao što preduzeće upada u krizu postepeno, po fazama, i oporavlja se, takođe, po fazama (10, s.81-83). Faze oporavka preduzeća su: (1) faza evaluacije; (2) faza stabilizacije; (3) faza reorganizacije; (4) faza rasta.

Faza evaluacije (ocene stanja) podrazumeva identifikaciju uzroka problema, otkrivanje opasnosti za preduzeće i biranje strategije za opstanak firme. Počinje se sa dugoročnim strategijskim planom da bi se restruktuirali dugovi i firma postala profitabilna.

Faza stabilizacije se usmerava na opstanak bez dugova putem strategije sniženja troškova i generiranja prihoda. Učvršćivanje finansijske kontrole je prioritet koji oblikuje organizacione i operativne promene: otpuštanje viška zaposlenih, zatvaranje pogona, prodaja nezaposlene opreme i smanjenje viška zaliha. Da bi se povećale rezerve gotovine, traga se za kratkoročnim

17

finansiranjem ili pozajmicama koje se baziraju na imovini. Stabilizacija obično traje tri meseca do godine dana ili više, u zavisnosti od veličine i kompleksnosti krize preduzeća i njegovih gutibaka.

Faza reorganizacije ima za cilj postizanje profitabilnosti preduzeća. U ovoj fazi preduzeće se strategijski repozicionira. Takođe započinje restruktuiranje dugova.

Faza rasta se karakteriše finansijskom stabilnošću preduzeća. Rast može biti i umeren, ali preduzeće više ne ide ''niz brdo''.

OTPORI PROMENAMA

Sposobnost preduzeća da se suoči sa promenama u sve većoj meri opredeljuje njihov uspeh.

Jedna od surovih istina naše poslovne prakse je da još uvek veliki broj preduzeća teži zadržavanju stvari onakvim kakve jesu (Status quo). Ogroman je raskorak između urgentnosti potrebe za poslovnom transformacijom naših preduzeća i onog što se u realnom poslovnom životu stvarno preduzima. Uzrok ovome nije samo u opštem stanju privrednog ambijenta koji ne stimuliše propulzivni tip privređivanja već i u stavu top menadžmenta prema promenama i karakteru promena, njihovom (ne)znanju i (ne)sposobnosti da se suoči sa promenama i potrebi da se na promene gleda kao na šansu, a ne opasnost. Na žalost, top menadžment u najvećem broju tzv. kriznih preduzeća, posebno velikih preduzeća, napore u pravcu njihove obnove ne vezuje za korenite promene već za različite vidove ''podrške'' od strane države ili pojedinaca i grupa. S druge strane, ni država nije spremna da bude katalizator promena zbog rizika socijalnih i političkih posledica izvršenih promena.

Procesu promena je imanentan otpor.2 Stepen promene zavisi od toga koliko su pokretačke snage jače od snaga otpora. Pošto promene utiču na zaposlene, na njihova radna mesta, odgovornosti i postojeće obrasce ponašanja, stoga oni mogu biti ne samo nezainteresovani za promene, već i neprijateljski nastrojeni. Smatra se da su pokretačke sile više zasnovane na logici, a ograničavajuće na emocijama.

Razlozi otpora su brojni, kao i načini njihovog prevazilaženja (slika 6).

2 Još u XV veku čuveni Makijaveli je napisao da nema težeg i opasnijeg poduhvata s manjim izgledom na uspeh od pokušaja uvođenja novog poretka stvari.

18

ZAŠTO SE LJUDI OPIRU PROMENI? NAČINI PREVAZILAŽENJA OTPORA

∗ Anksioznost, tj. otkrivaju se sopstvene

slabosti, gubitak moći i položaj

∗ Pesimizam

∗ Iritiranost

∗ Nedostatak interesovanja

∗ Predlog strategije od suprotstavljene

strane

∗ Drugačije lične ambicije

∗ Uključiti one koji se opiru samom

procesu promene

∗ Izgraditi mrežu podrške

∗ Komunicirati i diskutovati

∗ Koristiti menadžerski autoritet i status

∗ Nuđenje pomoći

∗ Ekstra podsticaji

∗ Ohrabrivanje i podrška onima koji se

uključuju u promene

∗ Korišćenje simbola za označavanje

novog stanja

SLIKA 6: Najznačajnije oblasti otpora promenama i načini prevazilaženja

Izvor: Lynch,R.(2000), Corporate Strategy, Prentice Hall, Harlov.

Postoje brojni razlozi zbog čega menadžeri ne preduzimaju promene. Najvažniji su sledeći: menadžer nije svestan situacije u kojoj se nalazi preduzeće; menadžment pogrešno interpretira ili ignoriše raspoložive informacije jer se ne uklapaju u ranije već stvorene stereotipe; menadžeri su zainteresovani za status quo zbog svoje pozicije i zato obeshrabruju one koji žele da preduzmu promene; uspeh iz prošlosti može biti uzrok ''slepila''; preduzimanje promene može značiti da je ono što se radilo u prošlosti bilo pogrešno; menadžeri najveći deo vremena posvećuju svakodnevnim (operativnim) problemima a ne dugoročnim pitanjima i stvaranju dugoročne perspektive preduzeća.

Liderstvo je kritičan faktor uspeha upravljanja promenama. To drugim rečima znači da uspešan program promene treba da ima svog predvodnika. Lider je taj koji uočava potrebu za promenom. Za lidera se vezuje posedovanje vizije ili stava o željenoj budućnosti i aspiracijama preduzeća. Vizija je bitna jer se njom usmeravaju promene. Promena zahteva liderstvo na svim nivoima organizacije. Lideri svojom sposobnošću i invencijom moraju da odrede najviše

19

domete definisane kroz strategiju kompanije, kako bi ona bila uspešna, odnosno imala stalan razvoj.

Poseban značaj za uspeh upravljanja promenama je odluka o tome ko će voditi promenu, odnosno da li se orijentisati na ljude unutar ili izvan same organizacije. Neka istraživanja (27, s.242) pokazuju da je upravljanje radikalnom promenom od strane stručnjaka iz same organizacije u većini slučajeva neuspešno. Ovo iz razloga jer upravljanje radikalnom promenom zahteva: objektivnost u sagledavanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti organizacije; sposobnost da se razume i kanališe individualna i grupna emocionalna reakcija na promene; odgovarajući autoritet za suočavanje sa starim interesima i otporima u zadržavanju postojećeg stanja.

Inicijatori promene moraju imati dovoljno ovlašćenja, uticaja i autoriteta. Od menadžera promene se zahteva intelektualna sposobnost, odgovarajuće veštine, ali i emocionalna inteligencija. Važni su i drugi kvaliteti, kao što je upornost, analitičke i političke sposobnosti, moć uticaja, kao i dobar osećaj za momenat (vreme).

ZAKLJUČCI

Stanje u kome se nalazi naše agrarno preduzeće izraz je dugoročno nerešenih problema u našoj poljo(privredi). Ti problemi su posebno eskalirali u poslednjoj dekadi, naročito zadnje dve – tri godine, kada su kumulirani problemi kumulirali.

Kriza agrarnog preduzeća prouzrokovana je mnoštvom faktora egzogene i endogene prirode, od kojih su najznačajniji: neadekvatna i ekonomska i agrarna politika, nerešen svojinski odnos, odsustvo ambijenta za tržišno privređivanje, glomaznost i zastarela organizacicona struktura preduzeća.

Nerešeni svojinski odnosi i odsustvo motivacije koje iz njega proizilazi, s jedne strane, i odsustvo tržišnog mehanizma, s druge strane, nisu vršili prinudu nad preduzećem da stvori gipku i modernu organizacionu strukturu.

Operacije na makro i mikro nivou su proces paralelnog stvaranja uslova za normalno funkcionisanje privrede. To podrazumeva uklanjanje svih dosadašnjih prepreka političko-ekonomske prirode, koji su uzročnici krize u kojoj se nalazi naše društvo i ekonomija. U tom kontekstu nova agrarna i ekonomska politika treba da izgrade milje u kome će preduzeća, zahvaćena bolešću (krizom), moći postepeno da oživljavaju. S tim u vezi posebno je značajna započeta a ne dovršena vlasnička transformacija, kojom će se izgraditi čisti i jasni svojinski

20

odnosi, što je uslov za uspostavljanje ekonomije ''čistih računa'' i nove organizacione strukture preduzeća.

Nerešen svojinski odnos je, dakle, fundamentalni problem koji je sputavao (i sputava) bilo kakve racionalne upravljačke mogućnosti. Poznato je da efikasno upravljanje može proizaći samo iz jasno definisanog svojinskog odnosa, u kome vlasnik kreira menadžment, polazeći od sopstvenih interesa, vođenih logikom kapitala.

Odsustvo ambijenta za tržišno privređivanje je dovelo do okrenutosti preduzeća prema državi i vladajućim partijama. Umesto da se grade tržišni odnosi kao vrhunski arbitar za ocenu uspešnosti, i odgovarajuće tržišne institucije koje će dalje generirati te odnose, naša preduzeća su se sve više od njih udaljavala. Tako je logika ''podobnosti'' nadmašivala logiku tržišnih kriterijuma i odnosa.

Glomaznost preduzeća u odnosu na produkciju posledica je sužavanja tržišta i gubljenja spoljno-trgovinskih veza, što je doprinelo da se sve manje koriste kapaciteti. Drastičan pad u stepenu korišćenja kapaciteta doveo je do povećanja fiksnih troškova po jedinici proizvoda. Na taj način se povećavala nesrazmera između preduzeća i veličine ponude koja je predstavljala njegov autput.

Postojeća organizaciona struktura naših agrarnih preduzeća je zastarela, kruta i tržišno nefunkcionalna. Zato nam predstoji značajna aktivnost u tom pogledu, kojom treba da se funkcionalna i organizaciona forma preduzeća adekvatno kreira i prilagodi novim uslovima u kojima će preduzeće biti prinuđeno da objektivno deluje.

Karakter uzroka krize preduzeća i stadijum u razvoju bolesti opredeljuju mogućnosti uspešnog oporavka. Lakše je, naime, to izvesti kada je početak krize blagovremeno uočen. Međutim, tu je i veoma značajno stanje u celoj privredi (stanje u okruženju). Pored toga, uzroci krize mogu biti i u lošem menadžmentu, nedostatku kontrole, neodgovarajućoj proizvodnoj i tržišnoj strategiji (konceptu biznisa). Upravo zbog toga većina zaokreta nastavlja da pati zbog ozbiljnih slabosti u menadžmentu ili konceptu biznisa.

Jasna vizija i korak - po korak pristup – to je suština poslovnog zaokreta. Jasni i dostižni ciljevi su za preduzeće isto ono što je kormilno za brod. Bez toga preduzeća prave greške, shodno staroj mudrosti koja kaže: da bi bio tamo, moraš znati gde želiš da ideš. Lideri zaokreta su ''kapetani'' koji znaju gde žele da ''plovi njihov brod''. Pri tome su važni ciljevi i strategije. Dok vam ciljevi govore gde želite da idete, strategije vam kažu kako tamo da dođete. Ovo

21

treba koordinirati. Na primer, cilj da se duplira veličina preduzeća je beskoristan bez strategije koja će da stvori neophodan novac za to.

Dobri ciljevi zaokreta treba da su jednostavni i realni. Na primer, za tri godine treba: (1) duplirati prodaju od dva do četiri miliona godišnje; (2) rast finansiranja samo iz profita; (3) povećanje korišćenja kapaciteta od 50% pomeriti na 70%; (4) povećanje plata od 10% na 15% od prodaje; (5) pomeriti se sa prelomne tačke na 5% profita sledeće godine i 10% profita u trećoj godini.

Nerealni ciljevi su bezvredni. Oni treba da budu finansijski i operativno dostižni. Pri tom treba napraviti prioritet ciljeva. To znači da ako preduzeće gubi novac i nije solventno, mora poboljšati profitabilnost i solventnost.

Kako se menjaju prilike, tako menjati i ciljeve. Slično je i sa strategijom, koja se takođe menja kako preduzeće usmerava svoj put kroz zaokret. Tokom faze opasnosti (krize) moraju se sniziti troškovi i poboljšati cash flow. Kada se preduzeće stabilizuje može da planira ostvarivanje profita i restruktuiranje dugova, razmatra nove akvizicije, nove proizvode ili agresivniji marketing.

Prave strategije zaokreta, pored toga, su fleksibilne, adaptivne i reaktivne. Ostaju neodređene, neprecizne, nedorečene. Nikada ne možete da anticipirate svaku neočekivanu ''krivinu na putu''.

Kao i ciljevi i strategije moraju biti realne. Treba biti spreman na ono što jeste, a ne na ono što se pretpostavlja da će biti.

Za sprovođenje plana zaokreta treba znati: šta će se uraditi; ko će to urditi; kako će se to izvesti; i kada će to biti završeno.

Preduzeće treba organizovati za izvršenje zadatka. Svako mora da zna svoj posao. Treba precizno odrediti zaduženja. Zaposleni neće moći da shvate šta se od njih očekuje ako se sa njima ne komunicira. Menadžeri i zaposleni moraju komunicirati. Za izgradnju kuće potrebni su arhitekta, zidar i stolar koji rade po istom planu.

Za sprovođenje zaokreta preduzimati male korake, a ne velike skokove. Treba pažljivo pratiti napredak i kvantifikovati ciljeve zaokreta. Brojevi omogućavaju veću kontrolu i upoređivanje ostvarenih sa očekivanim rezultatima. Pri tom ne meriti rezultate samo finansijski. Fizička merila, kao što su prodate jedinice, primljene narudžbine i proizvedene jedinice, mogu mnogo brže i tačnije da rasvetle prilike u preduzeću.

Inovativnost i stalna unapređenja, razvoj menadžerskih veština, liderskih sposobnosti i preduzetničkih aktivnosti, usavršavanje organizacije poslovanja, glavne su poluge promena i prevencija kriznim situacijama. Jer čekanje da se

22

promene dogode, da bi se tek nakon toga reagovalo, ima za posledicu propuštenu budućnost.

Scenario ''ozdravljenja'' preduzeća treba, dakle, da se zasniva na planskom pristupu, kojim će se prethodno identifikovati dijagnoza svakog od njih pojedinačno. Na dijagnozu treba nasloniti strategijski pristup promenama, na osnovu mogućih scenarija njegovog razvoja na tržišnim osnovama.

I na kraju, mišljenja smo da sve ekonomske reforme, koje pretenduju da budu uspešne, moraju početi od preduzeća i granati se prema ostalim sektorima koji su u njegovoj funkciji, odnosno stvaranja uslova i pretpostavki za njegovo struktuiranje na novim osnovama.

LITERATURA

1. Adižes Isak, Životni ciklus preduzeća, ''Prometej'', Novi Sad, 1994.

2. Adižes Isak, Upravljanje promenama, ''Prometej'', Novi Sad, 1999.

3. Adižes Isak, Dijagnoza i tretman problema upravljanja, ''Prometej'', Novi Sad, 1994.

4. Ann T., Managing Radical Change, Long Range Planning, vol. 32, No 2., 1999.

5. Brnjas Zvonko, Strategijski menadžment, ''Grmeč – Privredni pregled'', Beograd, 2000.

6. Deming, Kako izaći iz krize, ''Grmeč – Privredni pregled'', Beograd, 1996.

7. Drucker Peter, Menadžment za budućnost, ''Grmeč – Privredni pregled'', Beograd, 1995.

8. Doyle P., Marketing Mangement and Srategy, Sec and Edition, London, 1998.

9. Đuričić Dragan, Transformacija preduzeća: procesi pre i posle privatizacije, Ekonomika preduzeća, Beograd, Savez ekonomista Srbije (SES), maj-jun 2000. str. 235-239.

10. Goldstein A.S., The Business Doctor, Garrett Pubbliching, Inc., Deerfield Beach, 1994.

11. Grupa autora, Reforma preduzeća, ITI, ''Grmeč – Privredni pregled'', Beograd, 1997.

23

12. Helling Jan, Svetski šampioni – jedna nova generacija proizvodnih preduzeća, ''Prometej'', Novi Sad, 1997.

13. Hirschman, A., Strasti i interesi, ''Filip Višnjić'', Beograd, 1999.

14. Keniči O., Kako razmišlja strateg, ''Grmeč – Privredni pregled'', Beograd, 1995.

15. Lee Bryce, Uticaj moći i stila, IQ Media – HAT, Beograd, 1995.

16. Lee B., Moć principa, ''Grmeč – Privredni pregled'', Beograd, 1998.

17. Lynch R., Corporate Strategy, Prentice Hall, Harlov, 2000.

18. Mises L., Od plana do haosa, ''Global Beook'', Novi Sad, 1999.

19. Nova švedska organizaciona filozifija, GTO, prevod M.Nonković, ''Prometej'', Novi Sad, 1997.

20. Niško savetovanje: ''Izazovi transformacije u realnom i finansijskom sektoru Srbije'', Niš, 2000.

21. Peters T., Uspešan u haosu, ''Grmeč – Privredni pregled'', Beograd, 1996.

22. Pejanović Radovan, Nužnost nove agrarne politike, Letopis naučnih radova, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 2000.

23. Racionalizacija kapitala, Švedski institut za racionalizaciju kapitala, ''Prometej'', Novi Sad, 1995.

24. Reisman G., Politika protiv privrede, ''Global Book'', Novi Sad, 1998.

25. Sistem i korupcija, Institut društvenih nauka, Beograd, 2000.

26. Senić R., Krizni menadžment, BMG, Beograd, 1996.

27. Slatter S., Corporate Recovery: Successful Turnaround Strategies and Their Implementation Penguing Books, 1984.

28. Šigeo Šingo, Nova japanska proizvodna filozofija, ''Prometej'', Novi Sad, 1995.

29. Tica N., Pejanović R., Živković D., Ocena boniteta poljoprivrednog preduzeća, Zbornik radova ''Unutrašnja i spoljna reintegracija jugoslovenske privrede'', Miločer, SEJ, Ekonomist, Beograd, br. 3/2000, str.281-289.

30. Todorović J., Đuričin D., Janošević S., Strategijski menadžment, III izdanje, ITI, Beograd, 2000.

31. Toffler Alvin, Šok budućnosti, ''Grmeč – Privredni pregled'', Beograd, 1997.

24

32. Zašto se uspinju i padaju firme, Ekonomska politika, Beograd, br. 2477/1999, str. 26-27.

THE CRISIS OF AN AGRAR COMPANY

by

Dr Radovan Pejanović, Dr Nedeljko Tica

SUMMARY

The authors are discussing the current subject matter of the crisis of our company in the agrar economy. The courses are of internal and external nature.

The outer factors are connected to the economical system and to the economical (agrar) politics of the country. The problems of a slow transformation (of the ownership) also belong to this group.

The inner factors of the crisis are of the organisational - managing nature.

The authors suggest the ways of comming out ot the crisis, and suitable conclusions and suggestions.

Key words: orisis, company, agrareconomy, agriculture, changes.

25

UDK:631.11(497.1)(497.11) Originalni naučni rad Original scientific paper

ULOGA, ZNAČAJ I PERSPEKTIVE POLJOPRIVREDNIH PREDUZEĆA U POLJOPRIVREDI SRBIJE I JUGOSLAVIJE

Novković, N., Rodić Vesna, Radojević, V.*

REZIME

U radu se analiziraju različite podele subjekata u poljoprivredi i navode razlozi zbog kojih je podela prema organizacionom obliku primerenija u sadašnjem trenutku, od podele prema vlasništvu.

Za predmet istraživanja uzeta su poljoprivredna preduzeća. Analizira se njihovo sadašnje stanje, uloga i značaj, kao i pravci njihove transformacije i njihov promenjeni značaj i uloga u budućnosti.

Ključne reči: poljoprivreda, poljoprivredna preduzeća, seljačka gazdinstva, transformacija, prestruktuiranje

1. UVOD

U stručnoj i naučnoj literaturi osnovna podela subjekata u poljoprivredi Jugoslavije određivana je na osnovu vlasništva, tako da se svuda spominju dva sektora poljoprivrede - društveni i privatni. Ovakva podela posledica je ideoloških stavova i imala je za cilj da pokaže prednosti društvene u odnosu na privatnu svojinu, koje su se manifestovale u boljim proizvodnim rezultatima koji su ostvarivani na društvenom sektoru poljoprivrede.

Ovakva podela u današnjim uslovima postala je neprimerena iz više razloga:

♦ osnovne tendencije u poljoprivredi nisu više u podruštvljavanju privatne svojine, već obrnuto, privatizaciji i eliminaciji društvene svojine;

♦ društveni sektor poljoprivrede nije ostvarivao bolje proizvodne rezultate zbog društvene svojine, već zbog ekonomije veličine (koja mu je

* Prof. dr Nebojša Novković, redovni profesor, Mr Vesna Rodić, asistent, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad, Mr V.Radojević, PS BAG& DEKO - Bačko Gradište.

26

omogućavala primenu savremene tehnike i tehnologije proizvodnje), koncentracije stručnih kadrova, povlašćenog ekonomskog položaja od strane države i drugih faktora;

♦ u današnje vreme, određeni broj poljoprivrednih preduzeća, koja se tretiraju kao "društveni sektor" nisu više u društvenoj svojini. U skoroj budućnosti ovaj oblik svojine u našoj privredi i poljoprivredi verovatno neće ni postojati, a poljoprivredna preduzeća će biti u privatnoj, državnoj ili mešovitoj svojini.

Na osnovu navedenog adekvatnija je podela subjekata u poljoprivredi prema organizacionom obliku, a to je podela na seljačka gazdinstva, poljoprivredna preduzeća i zadruge. U današnje vreme i u sadašnjem obliku značaj zadruga u našoj poljoprivredi je minoran, mada postoje određene organizacione i formalno-pravne specifičnosti ovog organizacionog oblika u poljoprivredi i u perspektivi, uz promenu osnovnog koncepta organizovanja, ovi subjekti će sigurno imati veliki značaj u razvoju poljoprivrede.

Predmet istraživanja u ovom radu su poljoprivredna preduzeća. Osnovni razlog stavljanja ovog organizacionog oblika u fokus istraživanja jesu skore i očekivane promene u privrednom sistemu naše zemlje, koje će sigurno imati velikog uticaja i na poljoprivredna preduzeća, zbog toga što je ovakav oblik organizovanja poljoprivrede uglavnom nepoznat u razvijenim zemljama tržišne ekonomije u kojima dominiraju seljačka gazdinstva. U transformaciji poljoprivrednih preduzeća moguća su dva osnovna koncepta, sa većim brojem podvarijanti, a to su:

♦ eliminacija ovakvog organizacionom tipa poljoprivredne proizvodnje uz fizičku podelu imovine (zemljišta) zaposlenim radnicima, odnosno pretvaranje zaposlenih radnika u poljoprivrednim preduzećima u vlasnike seljačkih poseda i

♦ očuvanje fenomena poljoprivrednih preduzeća uz neophodne transformacije (vlasničku, organizacionu, proizvodnu, upravljačku) samih preduzeća i njihovog položaja u privrednom sistemu.

Osnovni cilj ovog rada je da, na osnovu naučne i stručne analize uloge i značaja poljoprivrednih preduzeća u prošlosti i sadašnjosti i predviđanja njihove moguće transformacije i značaja u budućnosti, da određeni ekspertski sud koji može da doprinese odlučivanju o sudbini poljoprivrednih preduzeća, odnosno njihovoj transformaciji u skladu sa razvojnim interesima poljoprivrede.

27

2. ULOGA POLJOPRIVREDNIH PREDUZEĆA

Iako su nastala kao proizvod ideologije određenog političkog sistema, poljoprivredna preduzeća su imala svoje ekonomsko opravdanje. Osnovni problem razvoja poljoprivrede nije bio u stvaranju i favorizovanju razvoja poljoprivrednih preduzeća, već u sputavanju razvoja i cepanju seljačkih gazdinstava od strane ondašnje aktuelne politike i vladajuće ideologije.

Naime, po mišljenju autora ovog rada, zakonsko limitiranje zemljišnog maksimuma seljačkih gazdinstava, koje je onemogućilo prirodni ekonomski tok koncentracije kapitala i imalo za posledicu usitnjavanje umesto ukrupnjavanja seljačkog poseda, imalo je daleko veće i dalekosežnije negativne efekte na razvoj poljoprivrede, nego što je bilo formiranje poljoprivrednih preduzeća i zemljoradničkih zadruga na konfiskovanom, nacionalizovanom i neplodnom zemljištu (jer je na ovaj način, mada političkom i zakonskom prinudom, izvršena koncentracija zemljišta, kapitala i kadrova u poljoprivredi).

Ako se zanemari ideologija, uloga poljoprivrednih preduzeća u razvoju poljoprivrede ogledala se u sledećem:

♦ ekonomija veličine poljoprivrednih preduzeća omogućavala je primenu savremene tehnike i tehnologije i uspostavljanje i razvoj semenske proizvodnje,

♦ koncentracija stručnih kadrova omogućavala je razvoj nauke i agrotehnike i njihov transfer na seljačka gazdinstva, što znači da su poljoprivredna preduzeća imala značajnu ulogu u poljoprivrednom savetodavstvu,

♦ državna, a kasnije društvena svojina, kao osnova za uspostavljanje formalnih i neformalnih uticaja države na poljoprivredna preduzeća, dodelila im je ulogu proizvođača jeftinih prozvoda u funkciji očuvanja samodovoljnosti osnovnih poljoprivrednih proizvoda, strateške stabilnosti zemlje i socijalne sigurnosti društva,

♦ poljoprivredna preduzeća bila su inicijalna kapisla za nastanak i razvoj prehrambene industrije u istim organizacionim okvirima kombinatskog tipa. To znači da su poljoprivredna preduzeća imala najznačajniju ulogu u nastanku i razvoju prehrambene industrije, koja je kasnije prerasla njihove organizacione okvire i izdvojila se u posebna, nezavisna preduzeća,

♦ koncept razvoja poljoprivrede koji je omogućavao direktnu administrativnu kontrolu tokova u poljoprivredi dodelio je poljoprivrednim preduzećima ulogu posrednika između seljačkih gazdinstava, sa jedne i proizvođača imputa, prehrambene industrije i države, sa druge strane. Naime, sve mere agrarne politike usmerene na

28

seljačka gazdinstva realizovane su uglavnom preko poljoprivrednih preduzeća. Takođe, gotovo celokupni promet imputa za proizvodnju prema seljačkim gazdinstvima i gotovih proizvoda seljačkih gazdinstava prema prehrambenoj industriji ili državi (robne rezerve) putem administrativnih mera organizovan je preko poljoprivrednih preduzeća, kako bi se obezbedila kontrola i uticaj države na tzv "individualni" ili privatni sektor poljoprivrede.

U promenjenom konceptu privrede i poljoprivrede promeniće se i uloga poljoprivrednih preduzeća. Realno je očekvivati da će otvaranje naše privrede i integracija u evropske privredne i ekonomske tokove dovesti do razvoja tržišne privrede, brže privatizacije, ulaska stranog kapitala, uspostavljanja ekonomskih mehanizama uticaja na privredne tokove, pravne države i pravne regulative usklađene sa standardima Evropske unije.

Ovakve promene privrednog sistema trebalo bi da se u poljoprivredi odraze kroz:

♦ ukidanje državnog monopola na promet strateških poljoprivrednih proizvoda,

♦ liberalizaciju izvoza poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda,

♦ preuzimanje socijalne funkcije od strane države, koja se do sada sprovodila putem jeftine hrane, a na teret poljoprivrede,

♦ regulaciju tržišta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda preko mehanizma robnih rezervi,

♦ uspostavljanje mehanizma realnih zaštitnih cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda (koje treba da budu definisane pre započinjanja proizvodnje) i dosledno ispunjavanje obaveza države prema proizvođačima hrane u pogledu isplate premija, regresa i kompenzacija i za kupljene proizvode za potrebe robnih rezervi,

♦ privatizaciju poljoprivrednih preduzeća, uz pretvaranje državnog zemljišta koje preduzeća sada koriste u akcijski kapital države,

♦ omogućavanje seljacima i radnicima u poljoprivrednim preduzećima da postanu suvlasnici preduzeća u prehrambenoj industriji i na taj način na svojinskoj osnovi povežu, pojačaju i stimulišu komercijalne tokove između primarne proizvodnje i prehrambene industrije,

♦ stvaranje povoljnih pravnih i ekonomskih uslova za investiranje stranog kapitala u primarnu proizvodnju i prehrambenu industriju,

29

♦ izjednačavanje statusa seljačkih gazdinstava i poljoprivrednih preduzeća u fiskalnoj i kreditnoj politici,

♦ uspostavljanje (ekonomskim merama) na tržištu stimulativnih pariteta poljoprivrednih proizvoda i osnovnih imputa u proizvodnju i na taj način stvaranju uslova za intenziviranje poljoprivredne proizvodnje i

♦ stimulisanje, merama fiskalne i kreditne politike, integracije seljačkih gazdinstava u različite oblike zadruga, a naročito proizvodne, finansijske i uslužne.

U ovakvim uslovima funkcionisanja i razvoja poljoprivrede uloga trans- formisanih poljoprivrednih preduzeća manifestovaće se u sledećem:

♦ poljoprivredna preduzeća će, zbog svoje veličine, zadržati ulogu osnovnog proizvođača semenskog materijala,

♦ kroz proces integracije poljoprivrednih preduzeća sa prehrambenom industrijom ili putem dokapitalizacije poljoprivrednih preduzeća od strane stranih investitora i to pre svega u preradne kapacitete, poljoprivredna preduzeća će imati ulogu stabilnog sirovinskog snabdevača prehrambene industrije i u tom smislu predstavljaće troškovnu organizacionu jedinicu, dok će prehrambena industrija zadržati ulogu profitnog centra,

♦ zbog izgrađene logistike i preradnih i skladišnih kapaciteta, poljoprivredna preduzeća će imati ulogu proizvodnog i prometnog integratora sitnih seljačkih gazdinstava, što će pozitivno uticati na ukupnu ekonomsku efikasnost i proizvodnje i distribucije, kako imputa, tako i gotovih proizvoda poljoprivrede i

♦ poljoprivredna preduzeća će i dalje duže vremena zadržati ulogu nosioca tehničkog progresa u poljoprivredi.

3. ZNAČAJ POLJOPRIVREDNIH PREDUZEĆA

U cilju kvantifikacije značaja poljoprivrednih preduzeća za ukupno funkcionisanje i razvoj poljoprivrede na ovom mestu daće se pregled njihovog relativnog učešća u proizvodnim kapacitetima, ukupnoj proizvodnji i prinosima značajnijih poljoprivrednih proizvoda. Za analizu i kvantifikaciju značaja poljoprivrednih preduzeća analizirani su podaci u periodu od 1980. do 1998. godine za biljnu, odnosno 1997. godinu za stočarsku proizvodnju u Vojvodini, gde je i najveći broj i najveća zastupljenost poljoprivrednih preduzeća.

30

Teritorija AP Vojvodine raspolaže sa oko 1,78 miliona hektara poljoprivrednih površina, od čega je čak 92% obradivih površina. Od ukupnih obradivih površina 61% je u posedu seljačkih gazdinstava, a 39% u posedu poljoprivrednih preduzeća i zemljoradničkih zadruga. U strukturi oranica seljačka gazdinstva učestvuju sa 54,7%, a poljoprivredna preduzeća i zadruge sa 45,3%.

Kada su u pitanju kapaciteti u stočarstvu, poljoprivredna preduzeća su prosečno u periodu 1980-1997. godine imala 23.231 kravu i steonu junicu, što je oko 20% ukupnog broja u Vojvodini, odnosno 67.165 krmača i suprasnih nazimica, što čini 29% ukupnog broja.

Kada je u pitanju ukupna proizvodnja važnijih ratarskih useva, prosečna godišnja proizvodnja poljoprivrednih preduzeća i njihovo učešće u ukupnoj proizvodnji u Vojvodini, u periodu 1980-1998. godine, bilo je sledeće:

⇒ pšenica, 940.000 tona, ili 57,67%

⇒ kukuruz 863.000 tona, ili 24,14%

⇒ suncokret 143.000 tona, ili 56,62%

⇒ šećerna repa 2.225.000 tona, ili 72,70% i

⇒ soja 93.600 tona, ili 82,60%.

Na osnovu navedenih podataka može se videti dominantna uloga poljoprivrednih preduzeća u proizvodnji industrijskog bilja i hlebnog žita.

Prosečna proizvodnja i učešće poljoprivrednih preduzeća u stočarstvu u Vojvodini, u periodu 1980-1997. godine, bili su sledeći:

⇒ broj goveda 63.344, ili 23,26%

⇒ prirast goveda 11.333 tone, ili 19,77%

⇒ proizvodnja mleka 92,75 miliona litara, ili 29,82%

⇒ broj svinja 677.568. ili 35,20%

⇒ prirast svinja 91.845 tona, ili 36,17%.

Značaj poljoprivrednih preduzeća za stočarsku proizvodnju daleko je manji, o čemu govore njihovi procenti učešća u ovoj grani poljoprivrede. Međutim, nije za potcenjivanje učešće poljoprivrednih preduzeća u svinjarskoj proizvodnji i proizvodnji mleka u Vojvodini.

31

Prinosi važnijih poljoprivrednih proizvoda kod poljoprivrednih preduzeća u periodima 1980-1989. i 1990-1998. godina i njihovi indeksi u odnosu na seljačka gazdinstva dati su u tabeli 1.

TABELA 1. Prinosi i indeksi važnijih proizvoda u poljoprivrednim preduzećima (P.P.) i na seljačkim gazdinstvima (S.G.) Vojvodine u periodima 1980-1989. i 1990-1998. godine

Prosek 1980-1989.* Prosek 1990-1998.* Proizvodi Jed. mere P.P. S.G Indeks P.P. S.G. Indeks

Pšenica t/ha 5,15 4,48 115 4,52 3,89 116 Kukuruz t/ha 6,57 5,68 116 4,82 4,45 108 Suncokret t/ha 2,15 1,97 109 1,94 1,93 101 Soja t/ha 2,11 1,96 108 1,93 1,87 103 Šeć. repa t/ha 43,44 42,55 102 34,19 35,74 96 Prirast goveda

kg po kravi 583 603 97 405 424 96

Mleko l/kravi 4872 2646 184 5234 2780 188 Prirast svinja kg po

krmači 1591 1010 158 1193 875 139 * Za stočarske proizvode računati su proseci 1980-1988. i 1989-1997. godina

Na osnovu analize podataka u tebeli 1 mogu se izvući sledeći zaključci:

⇒ Poljoprivredna preduzeća beleže bolje proizvodne rezultate u gotovo svim linijama proizvodnje (sem u proizvodnji goveđeg mesa), a naročito u proizvodnji svinja, kravljeg mleka i pšenice.;

⇒ Razlike u prinosima u poljoprivrednim preduzećima u odnosu na seljačka gazdinstva smanjene su u drugom posmatranom periodu, što nije posledica povećanja prinosa na seljačkim gazdinstvima već smanjenja intenzivnosti proizvodnje i većeg pada prinosa u poljoprivrednim preduzećima:

⇒ U drugom posmatranom periodu primetan je pad prinosa i u poljoprivrednim preduzećima i na seljačkim gazdinstvima, što govori o tome da su nepovoljni, pre svega ekonomski uslovi za poljoprivrednu proizvodnju negativno uticali na intenzivnost proizvodnje i u preduzećima i na seljačkim gazdinstvima.

Poseban značaj poljoprivredna preduzeća imaju u semenskoj proizvodnji, koja se skoro stoprocentno odvija u njima. Zbog semenske proizvodnje, koja je veoma intenzivna i profitabilna i koja je u prošlosti činila značajnu stavku u

32

izvozu poljoprivrednih proizvoda, poljoprivredna preduzeća su i zapostavila stočarsku, a na prvom mestu govedarsku proizvodnju.

4. SADAŠNJE STANJE I PERSPEKTIVE POLJOPRIVREDNIH PREDUZEĆA

Generalno posmatrano, proizvodno-ekonomsko stanje poljoprivrednih preduzeća je veoma loše. Dugogodišnja državna kontrola cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda na nerealno niskom nivou, nerešena pitanja finansiranja tekuće proizvodnje i razvoja, otežan izvoz na strana tržišta i smanjenje realno platežne tražnje na domaćem tržištu, ostavila su negativnog uticaja na poljoprivredna preduzeća u:

- redukovanoj tehnologiji i smanjenoj intenzivnosti proizvodnje, što se odrazilo na slabe proizvodne i ekonomske rezultate,

- zastareloj i izraubovanoj opremi i sredstvima mehanizacije, usled nemogućnosti pokrivanja realne amortizacije iz depresiranih cena poljoprivrednih proizvoda,

- visokom stepenu nelikvidnosti i zaduženosti zbog nemogućnosti vraćanja pozajmljenih sredstava pod neprimerenim uslovima, s jedne strane, i kašnjenja u isplati i nerevalorizaciji obaveza države prema poljoprivrednim preduzećima za kupljene proizvode i druge obaveze (premije, kompenzacije).

Ovakvo, ni malo ružičasto stanje poljoprivrednih preduzeća, koja su zbog strukture svoje proizvodnje (dominacija hlebnog žita i industrijskog bilja) i različite poreske politike (poljoprivredna preduzeća imaju sve obaveze kao i druga preduzeća, za razliku od seljačkih gazdinstava koja plaćaju samo porez na katastaski prihod i penzijsko i zdravstveno osiguranje, što je iskazano po jednom hektaru i po 10-15 puta niže) podnela daleko veći teret od seljačkih gazdinstava u proteklih desetak godina, ipak ne znači da se ona nalaze u ekonomski bezizlaznom stanju i da ih treba likvidirati. Osnovni resurs poljoprivrednih preduzeća je poljoprivredno zemljište i u nacionalnom je interesu da ovaj resurs bude racionalno iskorišćen.

Za oporavak i razvoj poljoprivrednih preduzeća neophodne su određene eksterne i interne promene. Eksterne promene odnose se na promene privrednog i ekonomskog ambijenta, za poljoprivredu u celini, a naročito za poljoprivredna preduzeća. Ove promene privrednog ambijenta za poljoprivredu ogledale bi se u sledećem:

33

1. Socijalnu funkciju zaštite stanovništva dislocirati iz poljoprivrede, odnosno jeftine poljoprivredne proizvode za ugrožene kategorije stanovništva finansirati iz realnih budžetskih izvora. Kontrolu cena imputa i poljoprivrednih proizvoda regulisati ekonomskim merama preko državnih robnih rezervi i to samo u slučajevima bitnijih poremećaja na tržištu.

2. Smanjiti poreze i doprinose poljoprivrednim preduzećima koja proizvode strateške poljoprivredne proizvode i prema stepenu obaveza prema državi izjednačiti ih sa seljačkim gazdinstvima.

3. Stvoriti povoljne uslove za investiranje stranog kapitala u poljoprivredna preduezeća i prehrambenu industriju, za šta postoji realni interes.

4. Stimulisati berzanske mehanizme trgovine poljoprivrednim proizvodima, koji bi omogućili avansni otkup poljoprivrednih proizvoda putem berze i tako obezbediti deo neophodnih obrtnih sredstava za proizvodnju, u skladu sa potrebnom dinamikom ulaganja.

5. Doneti zakon o hitnom transformisanju društvene svojine u druge oblike svojine (privatna, državna).

6. Vrednost državnog zemljišta kojim raspolažu poljoprivredna preduzeća proglasiti akcijskim kapitalom države u njima, što bi u nekim slučajevima obezbedilo državnu kontrolu nad poljoprivrednim preduezećima, od kojih bi se neka mogla privatizovati, a neka proglasiti za preduzeća od posebnog nacionalnog interesa za razvoj semenske proizvodnje.

Interna transformacija poljoprivrednih preduzeća podrazumeva, pored vlasničke transformacije, kao nužnog preduslova i:

1. Organizaciono-upravljačku transformaciju, koja podrazumeva daleko efikasniju organizacionu strukturu i to kako proizvodnje, tako i poslovanja u celini, koja treba da obezbedi efikasnije upravljanje i rukovođenje poslovanjem i proizvodnjom, a time i boljoj ekonomskoj efektivnosti i efikasnosti poslovnog sistema (preduzeća) u celini.

2. Proizvodno prestruktuiranje, koje uz neophodne realne finansijske izvore treba da intenzivira proizvodnju i to putem promene strukture proizvodnje u pravcu veće zastupljenosti semenske proizvodnje, proizvodnje industrijskog povrća, industrijskog bilja i stočarstva i putem optimalnog nivoa intenzivnosti svake od zastupljenih linija proizvodnje.

34

5. ZAKLJUČAK

Dosadašnja podela subjekata u poljoprivrednoj proizvodnji na društveni i individualni sektor prevaziđena je i ne odgovara aktuelnom stanju. Već danas postoji veliki broj poljoprivrednih preduzeća (a u budućnosti će ih biti još više) koja nisu u društvenom i državnom, već privatnom vlasništvu. Zato je primerenija podela prema obliku organizovanja, prema kojoj se poljoprivredni subjekti dele na seljačka gazdinstva, poljoprivredna preduzeća i zemljoradničke zadruge.

Iako plod ideologije određenog političkog sistema, poljoprivredna preduzeća imala su ekonomsko opravdanje i značajnu ulogu u razvoju savremene poljoprivredne proizvodnje u našoj zemlji. Njihovo učešće u kapacitetima za poljoprivrednu proizvodnju je još uvek značajno, a rezultati koje ostvaruju uglavnom iznad onih koje ostvaruju seljačka gazdinstva.

Velika poljoprivredna preduzeća danas se nalaze u krajnje nezavidnom položaju. Ipak, po mišljenju autora ovog rada to stanje nije bezizlazno i ne podrazumeva potrebu njihove eliminacije, već naprotiv, dobro osmišljene transformacije, u cilju njihovog očuvanja. Transformacija je potrebna kako na eksternom planu, u smislu promene ekonomskog i privrednog ambijenta za poljoprivredu u celini, a naročito za poljoprivredna preduzeća, tako i na internom planu, u smislu vlasničke, organizacione i upravljačke transformacije ovih subjekata i nužne proizvodne preorijentacije u pravcu intenzivnije proizvodnje.

6. LITERATURA

1. Grupa autora (2000): Poljoprivredni vodič kroz Vojvodinu, Pokrajinski sekretarijat za poljoprivredu IV APV, Novi Sad

2. Novković, N. (1998) Uloga menadžmenta u tranziciji poljoprivrede, Agroekonomika br. 27, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad (125-131)

3. Novković, N., Rodić, Vesna (1999): Koncept organizovanja poljoprivrede i prehrambene industrije u promenjenim vlasničkim odnosima i menadžment, Agroekonomika br.28, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad (15-22)

4. Radojević, V. (2000): Agroprivreda Vojvodine, Društvo agrarnih ekonomista Jugoslavije, Beograd

5. Simanović, V., Novković, N. (1998): Analiza stanja, neophodne promene i pravci razvoja poljoprivrede Jugoslavije, Zbornik radova sa 12. savetovanja agronoma, Aranđelovac, (441 - 452)

35

6. Simanović, V., Novković, N. (1999): Model transformacije PKB korporacije, poglavlje u monografiji: Strategija transformacije velikih preduzeća u uslovima globalizacije, Ekonomski fakultet, Beograd (203-208)

7. Trkulja, Bogdana (2000): Komparativna analiza kapaciteta, prinosa i ukupne proizvodnje na seljačkim gazdinstvima i poljoprivrednim preduzećima važnijih poljoprivrednih proizvoda Vojvodine, diplomski rad, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

THE ROLE, SIGNIFICANCE AND PROSPECTS OF AGRICULTURAL COMPANIES IN AGRICULTURE OF SERBIA AND YUGOSLAVIA

by

Novković, N., Rodić Vesna, Radojević, V.

SUMMARY

This research is anlyzing divisions of subjects in agriculture and quotes reasons due to which division according to kind of organization is more appropriate than the one according to the ownership in this moment.

Subject of this research are agricultural companies. Their present state has been analzyed as well as their roel, significance and direction of theuir transformation and their chabgeable significance and role in the future.

Key words: Agriculture, agricultural companies,m farm households, transfornmation, restructuring

36

UDK:631.3:631.1 Originalni naučni rad Original scientific paper

TEHNIČKA MODERNIZACIJA POLJOPRIVREDNOG GAZDINSTVA -- period od 1992 - 1999. godine -

Tomić, D., Simonović Vesna*

REZIME

Polazeći od radikalnih izmena okruženja i postulata da je privredni subjekat živ samo ako ima svoje kupce, sledi da je neophodno izgraditi model modernog poljoprivrednog gazdinstva. Analizom osmogodišnjeg perioda (1992-1999.) u radu su najpre razmatrane: veličina poljoprivrednog poseda, stanje, potrebe i pravci razvoja poljoprivredne tehnike. Zatim, rad ima za cilj da apostrofira ulogu menadžmenta i preduzetništva u procesu tehničke modernizacije poljoprivrednog gazdinstva. Nemoguće je očekivati uspeh ako se ne obezbedi odgovarajući makro-ekonomski ambijent.

Ključne reči: poljoprivredno gazdinstvo, poljoprivredne mašine, tehnička modernizacija, menadžment, preduzetništvo.

UVOD

Pojam moderan (Fr. moderne, lat. modernus) je u Leksikonu stranih reči i izraza, Milana Vujaklije označen kao1 "savremen, koji ima obeležje nečeg novog, koji odgovara najnovijem ukusu ili shvatanju".

Razvoj poljoprivrede podrazumeva prelaženje puta od tradicionalne ka modernoj poljoprivredi. Otuda transformacija jugoslovenske poljoprivrede, sela i prehrambrene industrije između ostalog podrazumeva definisanje i razvijanje modela modernog poljoprivrednog gazdinstva čiji će proizvodi konačno postati konkurentni na međunarodnoj tržišnoj utakmici. Jedan od činilaca uspostavljanja modernog poljoprivrednog gazdinstva je upotreba moderne poljoprivredne mehanizacije i tehnike uopšte. To je logično imajući u vidu da su

* Dr Danilo Tomić, naučni savetnik i Vesna Simonović istraživač saradnik, Institut za

ekonomiku poljoprivrede, Beograd 1 Vujaklija Milan, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1980, str. 576.

37

procesi poljoprivredne proizvodnje i razvoja poljoprivredne mehanizacije međusobno povezani i uslovljeni kao i zbog činjenice da visokoproduktivne poljoprivredne mašine i oprema čine rad u poljoprivredi lakšim i atraktivnijim.

Brojni činioci opredeljuju izbor tehnike koja će se koristiti u poljoprivrednoj proizvodnji, a pre svega: vrsta i kvalitet zemljišta, klimatski uslovi, veličina parcela i poseda, udaljenost od centra snabdevanja, reonizacije, nivo tehnologije i organizacije proizvodnje, nivo obrazovanja kadrova i stanje primenjene tehnike.

Autore ovog rada posebno interesuje dilema: da li malo, srednje i veliko poljoprivredno gazdinstvo može biti moderno?!.

Odgovor je da može pod uslovom da koristi modernu tehniku primerenu konkretnoj veličini poseda. To će biti moguće ukoliko realizacija procesa poljoprivredne proizvodnje sa jedne, i razvoj poljoprivredne tehnike, sa druge strane, budu brižljivo planirani, organizovani i kontrolisani.

Agroindustrijski kompleks je upravljiv sistem, ali da bi on mogao da reaguje na svesno delovanje upravljača u skladu sa njegovim željama u pogledu cilja koji želi postići, potrebno je razviti i primeniti adekvatan menadžment sistem uvažavajući sve specifičnosti procesa proizvodnje u ovom kompleksu. To pak podrazumeva velike promene u ljudskom resursu kao glavnom činiocu proizvodnje, kojim u prethodnom periodu razvoja domaćeg agroindustrijskog kompleksa nažalost nije posvećena dužna pažnja. Pored savremenih menadžera nužno je razviti i preduzetnički način mišljenja i ponašanja. To će biti moguće samo ako motiv proizvodnje u poljoprivredi bude u skladu sa ekonomskim principima poslovanja - raditi i zaraditi, a ne preživljavati i/ili stvarati gubitke.

VELIČINA POLJOPRIVREDNOG POSEDA

Poljoprivredni potencijal SR Jugoslavije čine 6,22 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, odnosno 0,63 hektara po stanovniku. Obradivo zemljište zauzima površinu od 4,84 miliona hektara odnosno 0,49 hektara po stanovniku, a u okviru njega oranične površine se rasprostiru na 3,7 miliona hektara (76% obradivog zemljišta), voćnaci na 266 hilajda hektara (6%), vinogradi na 85 hilajda hektara (2%) i livade na 792 hilajde hektara (16%).

Poljoprivredna preduzeća i zadruge raspolažu sa 1,5 miliona hektara, što čini 25% od ukupnog poljoprivrednog zemljišta. Ostatak od 4,6 miliona hektara, odnosno 75% ukupnog poljoprivrednog zemljišta nalazi se u vlasništvu privatnih gazdinstava.

38

U strukturi privatnih gazdinstava prema ukupno korišćenoj površini preovlađuju gazdinstva veličine od 1,01-3,00 hektara (33, 12%), zatim slede gazdinstva do 1 hektara (27,96%), gazdinstva od 3,01-5,00 hektara (17,44%), gazdinstva od 5,01 - 8,00 hektara (12,46%), gazdinstva od 8,1 - 10 hektara (4,52%) i gazdinstva preko 10 hektara (4,50%) (tabela 1).

TABELA 1: Privatna gazdinstva prema ukupnoj korišćenoj površini

Broj gazdinstava

do 1 ha 1,01 - 3,00 ha 3,01 - 5,00 ha 5,01 - 8,00 ha 8,01- 10 ha preko 10 ha Ukupno

ukupno % ukupno % ukupno % ukupno % ukupno % ukupno %

1175706 328797 27,96 389348 33,12 205084 17,44 146537 12,46 53177 4,52 52763 4,50

Izvor: SGJ - Popis 1991. godine

Dakle, privatna gazdinstva su preovlađujući organizacioni oblik sa stanovišta posedovanja poljoprivrednog zemljišta. Njihove osnovne karakteristike su usitnjenost, rascepkanost, mešovitost (part-time farming), netržišnost ili niska tržišnost, nizak stepen korišćenja moderne tehnike i tehnologije, niska produktivnost rada i nizak profit. Iz čega se da zaključiti da ona nisu osposobljena za masovnu proizvodnju. Njihova veličina se mora prilagoditi zahtevima moderne tehnike i tehnologije.

STANJE, POTREBE I PRAVCI RAZVOJA POLJOPRIVREDNE TEHNIKE I MEHANIZACIJE

Poslednjih godina jugoslovensku poljoprivredu karakteriše zaostajanje primene savremene poljoprivredne tehnike, pre svega iz političkih i ekonomskih razloga. Dok su se u svetu razvijale nove generacije poljoprivrednih mašina i opreme, domaći proizvođači su imali (i još uvek imaju) problema sa nabavkom rezervnih delova, a samo retki su uspevali da izraubovane mašine zamene novim. Ovome svedoče setveni i žetveni izveštaji koji su poslednjih godina pristizali sa naših polja kao i programi Vlade Republike Srbije za oživljavanje proizvodnje u preduzećima metalskog kompleksa.

Broj poljoprivrednih mašina i opreme, u periodu od 1992-1999. godine u globalu posmatrano ima tendenciju pada sa izuzetkom broja traktora na privatnim gazdinstvima (tabela 2).

39

TABELA 2: Kretanje broja poljoprivrednih mašina i opreme Dvoosovinski traktori Poljoprivredne mašine u preduzećima i zadrugama

godi

ne

ukup

no

pred

uzeć

a i

zadr

uge

priv

atna

gazd

inst

va

trak

tors

ki

rasi

pači

min

. đu

briv

a

kosi

lice

mot

orne

pr

skal

ice

kom

bajn

i

trak

tors

ke

prik

olic

e

kam

ioni

trak

tors

ke

seja

lice

za

strn

a ži

ta

1992 400065 16065 384000 2280 837 2941 5071 16240 2162 2063

1993 414889 15681 399208 2249 819 2809 4963 15930 2042 1935

1994 403899 14899 389000 2115 821 2731 4749 15439 2003 1827

1995 420608 13892 406716 1923 781 2398 4442 14393 2182 1769

1996 423130 13130 410000 1812 717 2304 4161 13338 1907 1631

1997 424672 12529 412143 1731 652 2121 3896 12617 1777 1472

1998 425521 12283 413238 1683 633 2147 3741 12423 1759 1402

19991 397391 11194 386197 1488 593 1820 3349 11622 1015 1323

1) Nedostaju podaci za Kosovo i Metohiju

Izvor: SGJ i Statistički bilten - poljoprivredna preduzeća i zadruge za odgovarajuće godine

Kada je reč samo o broju traktora, koji se uzima kao reprezent opremljenosti poljoprivrede, on u posmatranom periodu ima blagu tendenciju smanjenja i to po stopi od 0,1% godišnje ili za 2674 komada. Pri čemu, treba svakako upozoriti, da je sve do 1998. godine ukupan broj traktora - na društvenim i privatnim gazdinstvima, ima tendenciju porasta sa oko 0,9% godišnje i da za 1999. godinu nedostaju podaci o broju traktora za Kosovo i Metohiju. Daljom analizom možemo zapaziti da se broj traktora na društvenim gazdinstvima povećao po stopi od 0,1% godišnje ili za 2197 komada, s tim što je to povećanje do 1998. godine bilo daleko veće i iznosilo je 0,9% godišnje (tabela 2).

Polazeći od broja traktora kojim raspolaže domaća poljoprivreda možemo govoriti o velikom potencijalu za obavljanje agrotehničkih operacija. Međutim, problem je u starosti traktora2 u 1999. godini na društvenim gazdinstvima ona je iznosila 13 godina, a na privatnim 17 godina. Korišćenje dotrajalih traktora za obavljanje poljoprivrednih radova prouzrokovalo je smanjenje njihovog radnog kapaciteta, tako da na društvenim gazdinstvima iznosi 40-50%, a na privatnim 30-40%.

2 Nikolić Ratko i sar., Strategija razvoja i opremanja poljoprivredne mehanizacije u SR

Jugoslaviji, Traktori i poganske mašine, JUMTO, novembar 2000, str. 9.

40

Na društvenim gazdinstvima u SR Jugoslaviji najrasprostranjeniji su traktori snage od 38-66 kW (55,58%), a najmanje zastupljeni su traktori snage do 26 kW (7,39%) (tabela 3).

TABELA 3: Struktura dvoosovinskih traktora na društvenim gazdinstvima u SR Jugoslaviji

1992 1993 1994 1995 1996 1997 1998 19991 20001 Kateg

kW kom % kom % kom % kom % kom % kom % kom % kom % kom %

Uk. 16688 100 16060 100 15681 100 14889 100 13892 100 13130 100 12529 100 12283 100 11194 100

do 26 1090 6,53 1083 6,74 1066 6,80 1042 6,99 992 7,14 955 7,27 941 7,51 875 7,12 827 7,39

27-37 1728 10,35 1604 9,99 1607 10,25 1522 10,21 1442 10,38 1355 10,32 1325 10,58 1437 11,70 1237 11,05

38-66 9363 56,11 9045 56,32 8871 56,23 8388 56,30 7876 56,69 7456 56,79 6925 55,27 6742 54,89 6222 55,58

67-88 2050 12,28 1964 12,23 1882 12,00 1737 11,66 1572 11,32 1465 11,16 1474 11,76 1417 11,54 1247 11,14

> 88 2457 14,73 2364 14,72 2309 14,72 2210 14,84 2010 14,47 1899 14,46 1864 14,88 1812 14,75 1661 14,84

1) Nedostaju podaci za Kosovo i Metohiju

Izvor: SGJ za odgovarajuće godine i obračun autora

U vremenskom periodu od 1992-2000. godine na društvenim gazdinstvima smanjen je broj traktora i to sa motorima snage do 26 kW po stopi od 4,9% godišnje, od 27-37 kW 3,4% godišnje, od 38-66 kW 5,0% godišnje, od 67-88 kW 6,0% godišnje i traktorima sa motorima iznad 88 kW 4,8% godišnje (tabela 3).

Broj hektara obradivog zemljišta po traktoru u vremenskom periodu od 1992-1999. godine, u preduzećima i zadrugama raste po stopi od 1,47% godišnje ili sa 49,44 ha/traktoru na 54,55 ha/traktoru, dok se na privatnim gazdinstvima smanjuje po stopi od 2,2% godišnje ili sa 10,63 ha/traktoru na 9,12 ha/traktoru, što se objašnjava smanjenjem ukupnog broja traktora na društvenim gazdinstvima odnosno povećanjem ukupnog broja traktora na privatnim gazdinstvima (tabela 4).

41

TABELA 4: Obradiva površina po traktoru u SR Jugoslaviji

Broj ha obradivog zemljišta po traktoru Godina

ukupno preduzeća i zadruge privatna gazdinstva

1992 12,26 49,44 10,63

1993 12,16 49,05 10,65

1994 11,75 48,53 10,30

1995 12,07 50,67 10,59

1996 11,53 53,05 10,12

1997 11,52 55,44 10,05

1998 11,39 57,31 10,07

19991 10,43 54,55 9,12

1) Nedostaju podaci za Kosovo i Metohiju

Izvor: SGJ i obračun autora

Na osnovu prethodnog možemo zaključiti da se u posmataranom periodu broj, struktura, starost i kapacitet traktora (kao i ostale poljoprivredne mehanizacije) pogoršava, što se logično negativno odražavalo na efikasnost poljoprivredne proizvodnje ali i na zaštitu životne sredine. Usled toga neophodno je da ubuduće razvoj proizvodnje rezervnih delova za poljoprivredu uskladiti sa razvojem poljoprivredne proizvodnje. Otuda, polazeći od usvojene dugoročne strategije razvoja domaće poljoprivrede koja je usmerena na3 : smanjenje površina pod žitaricama i povećanje površina pod industrijskim, krmnim i povrtnim biljem (u ratarstvu); povećanje broja stabala kontinentalnih vrsta voća i agruma, kao i čokota vinove loze i ukupnih površina pod vinogradima (u voćarstvu i vinogradarstvu); i na intenziviranje proizvodnje u stočarstvu i na povećanje učešća ove grane u strukturi ukupne poljoprivredne proizvodnje, sledi da je u narednih pet godina neophodno oko4: 20 hiljada jednoosovinskih traktora i motooruđa, 30,4 hiljade dvoosovinskih traktora (pri čemu je najviše potrebno traktora sa motorima snage oko 30 kW), 1,5 hiljada spacijalnih traktora, 1,5 hiljada traktora guseničara sa gumenim gusenicama i oko 52 hiljade motora godišnje. 3 Dugoročna politika agrarnog razvoja SR Jugoslavije, Savezno ministarstvo za

poljoprivredu, Beograd, 1999, str. 24,25 i 27. 4 Nikolić Ratko i sar., Strategija razvoja i opremanja poljoprivredne mehanizacije u SR

Jugoslaviji, Traktori i pogonske mašine, JUMTO, novembar 2000, str. 11.

42

ULOGA MENADŽMENTA I PREDUZETNIŠTVA U TEHNIČKOJ MODERNIZACIJI POLJOPRIVREDNIH GAZDINSTAVA

Domaća industrija može da zadovolji najveći deo potreba za poljoprivrednom mehanizacijom, dok drugi - manji deo mora biti zadovoljen iz uvoza. Pri čemu, jugoslovenski proizvođači svoje razvojne programe treba da obrazuju na takvim proizvodnim programima koji će odgovarati proizvodnoj i posedovnoj strukturi domaćih gazdinstava (društvenih i privatnih), kao i potrebama tradicionalnih i novih inostranih kupaca. Akcenat moraju da stave na upotrebu novih tehnologija, optimalizaciju eksploatacije, smanjivanje zagađenja životne sredine i poštovanje zahteva ergonomije.

Suština je u podizanju nivoa konkurentnosti domaćih proizvođača koji je mnogo širi od zadovoljavanja zahteva za konkurentnim cenama. Naime, savremeni uslovi privređivanja stvaraju nove oblike konkurentske borbe zasnovane na postojanju i razvijanju veština, zananja i sposobnosti odnosno na postojanju inovativnosti i preduzetništva. Nije problem proizvesti traktor već je problem prodati traktor odnosno zadovoljiti sve kompleksnije zahteve kupaca u pogledu kvaliteta, cene, servisa, estetike, ekologije, obuke rukovaoca, kao i u prethodno navedenim akcentima biti ispred konkurencije.

Najbitniji preduslovi za uspešan razvoj domaće industrije traktora, poljoprivrednih mašina i motora su: realizacija procesa svojinske, organizacione, upravljačke, proizvodne i tehnološke transformacije i konačno poboljšanje ekonomskog položaja poljoprivrednih proizvođača kao i kupaca proizvoda ove industrije.

Otuda domaći proizvođači, a pre svega, IMT-Beograd, IMR - Beograd i Zmaj - Zemun, koji imaju dugogodišnju proizvodnu tradiciju da bi odgovorili savremenim trendovima moraju posebnu pažnju da obrate na: izbor i strukturu kadrova; menadžment; razvijanje preduzetničkog duha kolektiva i pojedinaca u njemu; sagledavanju mogućnosti saradnje sa naučnim institucijama, s jedne, i svetskim ekspertima iz ove oblasti, sa druge strane.

Ekonomska kriza, ratno okruženje kao i NATO agresija doprineli su da mnogi industrijski radnici izgube radne navike obavljajući razne druge poslove kako bi obezbedili ličnu i porodičnu egzistenciju. Postavlja se pitanje šta sa njima?! Da li ih ponovo uključivati u proces proizvodnje ili odgovarajućim programima rešavati njihovo stanje?

Savremeni uslovi privređivanja nameću promene u pogledu smanjivanja veličine, velika preduzeća zamenjuju mala i srednja; ostvarivanja zahteva fleksibilnosti kroz razne vidove povezivanja; kreiranja konkurentske prednosti kroz stvaranje aktive koja se naziva "učiti radeći". Dakle, suštinu tih promena

43

čini "tanjenje" organizacije, koje se između ostalog sprovodi i otpuštanjem zaposlenih. Ovakvo rešenje prouzrokuje velike otpore. Moramo u tom pogledu biti svesni žrtava transformacije preduzeća i realni da njeno ne prihvatanje vremenom može uništiti i ono zdravo jezgro te tako dovesti do još većeg broja nezaposlenih.

Zadatak menadžera 5 je da informiše zaposlene o značaju i neophodnosti promena, da adekvatno stimulišu kreativne i preduzimljive pojedince, da se suprodstave otporima i uvođenju novina, da grade novu kadrovsku strukturu koja će biti sposobna da odgovori zahtevima tržišta, birajući one ljude koji su obrazovani, obučeni i preduzimljivi.

Uspešno delovanje menadžera zavisi i od toga da li će prihvatiti i primeniti menadžersku tehnologiju kompatibilnu tržišnoj privredi, da li će im se obezbediti nov pristup obrazovanju, adekvatna obuka i da li će razviti sposobnosti kreiranja, procenjivanja izbora partnera, kreiranje promena, učenja i razvoja.

Postizanje ciljeva kao što su uspešnost, preduzetničko ponašanje, inovativnost i podizanje efikasnosti podrazumevaju uvođenje menadžera profesionalaca.

Preduzeće koje nema inovacije i koje nema preduzetničke performanse osuđeno je na propast. Otuda proces transformacija domaćih preduzeća u pravcu prilagođavanja standardima i praksi razvijenog sveta podrazumeva razvijanje inovativnosti i preduzetništva. Pri čemu, se ne misli samo na preduzetnika menadžera već na korporativnog preduzetnika čija je uloga da nove ideje (koje potiču od drugih) pretvara u stvarnost. To je ono što domaće preduzeće i njihovi menadžeri treba da razvijaju. No, to svakako nije lako imajući u vidu višedecenijsku praksu izbegavanja stečaja i socijalizacije gubitnika, koja je direktno suprotna preduzetništvu.

Orijentacija kolektiva ka podsticanju preduzetništva je nužna ali nije i dovoljna. Potrebna je aktivnost države koja će svojim merama i mehanizmima omogućiti stvaranje tržišnog ambijenta jedinog pogodnog ambijenta - za razvijanje preduzetničkih performansi.

Za tehničku modernizaciju poljoprivrednog gazdinstva nije dovoljno samo transformisati i modernizovati industriju inputa, već je potrebno sprovesti odgovarajuće promene i u okviru samog gazdinstva (privatnog i društvenog).

5 Tomić Danilo, Simonović Vesna, Značaj kompetentnih kadrovskih jezgara u razvoju

agrobiznisa, Zbornik (Razvoj sela i agrobiznisa, šta posle sankcija?), Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, 2000, str.277.

44

Sadašnje, jugoslovensko privatno gazdinstvo se ne odlikuje karakteristikama modernog robnog proizvođača: usitnjeno je, neadekvatno mehanizovano, pretežno je zasnovano na ekstenzivnoj obradi i još uvek nije uvelo ekološki (organsku, biološku) poljoprivredu i ostvaruje nizak profit.

Većina društvenih gazdinstava pre je sklona da se oslanja i da traži pomoć od države, pozivajući se pre na loš ekonomski položaj poljoprivrede, nego što podstiče i koristi svoje unutrašnje rezerve. Specifičnost poljoprivredne proizvodnje povlači za sobom posebnu pažnju i tretman od stvarne države, ali to ne znači zapostavljanje inicijative i kreacije zaposlenih.

Otuda, tehnička modernizacija poljoprivrednih gazdinstava na prvom mestu podrazumeva: podsticanje formiranje većih poljoprivrednih poseda (tu se misli na formiranje porodičnih gazdinstava sa posedom od 10 do 30/40 ha i da odgaja 40-tak grla rogate stoke i manja poljoprivredna gazdinstva ispod 5 ha obradivog zemljišta po modelu "porodičnog gazdinstva"); reorganizaciju stručne savetodavne službe, formiranje servisa za pružanje usluga u oblasti proizvodnje i prometa; uvođenje novog pristupa obrazovanju koji će biti okrenut pojedincu, podsticanju njegovih stvaralačkih sposobnosti i to ne samo na visokom već i na srednjem i nižem nivou obrazovanja.

ZAKLJUČAK

Bez ekonomski snažne poljoprivrede nema ni ekonomski snažne industrije traktora, poljoprivrednih mašina, opreme i motora.

Glavni nosilac promena u pravcu modernizacije poljoprivrede i njene prateće industrije je čovek. Otuda dužnu pažnju treba posvetiti menadžmentu i preduzetništvu u proizvodnji poljoprivredne mehanizacije i to ne samo sa aspekta njihove proizvodnje u okviru domaće industrije, već i sa aspekta njenog korišćenja u okviru poljoprivrednih gazdinstava.

Pri tome nije dovoljno menadžersku ideologiju i preduzetnički duh širiti samo u preduzeću odnosno na poljoprivrednom gazdinstvu već je potrebno njima prožeti sve institucije države, kao i promeniti stav društva u pogledu odnosa prema selu, radu u oblasti agroindustrijskog kompleksa i obrazovanju budućih proizvođača.

45

LITERATURA

1. Dugoročna politika agrarnog razvoja SR Jugoslavije, Savezno ministarstvo za poljoprivredu, Beograd, 1999.

2. Nikolić Ratko i sar., Strategija razvoja i opremanja poljoprivredne mehanizacije u SR Jugoslaviji, Traktori i pogonske mašine, JUMTO, novembar 2000.

3. Radosavljević, Ž., Srpske tržnice na malo i njihova perspektiva, Nova trgovina, 7-8. 2000.

4. Simonović Vesna, Tomić Danilo, Uloga preduzetništva u transformaciji preduzeća sa posebnom pažnjom na agrokompleks, Zbornik (Strategija transformacije velikih preduzeća u uslovima globalizacije), Ekonomski fakultet, Beograd, 1999.

5. SGJ za odgovarajuće godine. 6. SGJ i Statistički bilten - poljoprivredna preduzeća i zadruge za

odgovarajuće godine. 7. Tomić Danilo, Simonović Vesna, Značaj kompetentnih kadrovskih jezgara

u razvoju agrobiznisa, Zbornik (Razvoj sela i agrobiznisa, šta posle sankcija?), Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd, 2000.

8. Vujaklija Milan, Leksikon stranih reči i izraza, Prosveta, Beograd, 1980.

TEHNICAL MODERNIZATION OF AGRICULTURAL HOUSEHOLD (1992 - 1999)

Tomic Danilo, Simonovic Vesna

SUMMARY

Taking in acount that economic entity is "alive" only if it has market and consumers especially in conditions of changing environment, so is necessity to build the modern farm system. Analyzing eight years period (1992-1999) there were firstly investigated: the farmlend size, situation, needs and line of development agricultural technique. Afterwords, the paper emphasizes the role of management and enterpreneurial in process of technical modernization of agricultural household. On the opposite side, it can not be successful whitout adequate macro-economic environment.

Key words: agricultural household, agricultural machinery, technical modernization management, enterpreneurial.

46

UDK:336:631.11(497.13) Оригинални научни рад

Original scientific paper

АНАЛИЗА ФИНАНСИЈСКОГ РЕЗУЛТАТА И ФИНАНСИЈСКОГ ПОЛОЖАЈА ПОЉОПРИВРЕДНИХ ПРЕДУЗЕЋА ВОЈВОДИНЕ

Обреновић, Д. Вукоје, В.*

РЕЗИМЕ

Анализа оствареног финансијског резултата показује да је пољопривреда Војводине у обе године остварила не само нето губитак, већ и губитак из редовног пословања (збир пословног резултата и резултата финансирања). Охрабрује чињеница да је у 1999. у односу на претходну нето губитак пољопривредних предузећа у апслутном износу смањен за скоро три пута, при чему је и његово учешће у укупном приходу опало за 1,47%. Прехрамбена индустрија је у обе године била успешнија од пољопривреде јер је остварила позитиван резултат из редовног пословања, док је најнеуспешнија била привреда у целини.

Основни узрок лошег финансијског положаја како пољопривреде, тако и прехрамбене индустрије и привреде у целини, јесте драстична поремећеност финаннсијске равнотеже, и као последица тога немогућност одржавања ликвидности. Тако је пољопривреда у 1999. години само 31,49% сталних залиха финансирала из обртног фонда, прехрамбена индустрија 27,48%, док је привреда у целини имала чак негативан обртни фонд. Будући да пољопривреда има и највећи степен самофинансирања то је у порђењу са прехрамбеном индустријом и привредом у целини њен финансијски положај нешто бољи, али се не може оценити прихватљивим.

Кључне речи: финансијски резултат, финансијски положај, финансијска равнотежа, пољопривредна производња, ликвидност, капитал.

* Др Десимир ОБРЕНОВИЋ, редовни професор, Мр Вељко ВУКОЈЕ, асистент Пољопривредни факултет, Институт за економику пољопривреде и социологију села, Нови Сад.

47

1. УВОД

Пословање пољопривредних предузећа у 1998. и 1999. години остваривано је у врло неповољним условима. Разним видовима формалних и неформалних санкција нашим предузећима је скоро онемогућен приступ робним и финансијским тржиштима развијених земаља, чиме је знатно отежана набавка неопходних репроматеријала и пласман производа, као и прибављање капитала за потребе инвестиција и текућег финансирања производње.

Кад се томе дода социјална функција пољопривреде и неповољан положај у примарној расподели у коме се налази већ дужи период, затим непостојање сопствене акумулације и немогућност прибављања финан -сијских средстава по реалним ценама на домаћем тржишту капитала, као и висока стопа инфлације од 116,6% (кумулативно 1998-999), јасно је да пољопривреда и поред солидних производних резултата није могла остварити одговарајуће финансијске ефекте. О томе најбоље говори податак да је пољопривреда Војводине у обе посматране године остварила не само нето губитак, већ и губитак из редовног пословања (збир пословног резултата и резултата финансирања).

У циљу побољшања економског положаја пољопривреде предузимане су одређене мере економске политике, као што су делимично субвенционисање одређенох репроматеријала и производа, отписивање дела дуга пољопривредним предузећима, ослобађање од пореза и сл. Међутим, ове мере нису могле дати значајније резултате јер су њихови позитивни ефекти неутралисани бројним негативним околностима, а првенствено изразито ниским ценама пољопривредних производа, односно нереалним паритетима.

Овим радом жели се дати оцена финансијског резултата и финансијског положаја пољопривредних предузећа Војводине и указати на основне правце деловања за њихово побољшање.

2. ИЗВОРИ ПОДАТАКА И МЕТОД РАДА

Предмет анализе у раду је финансијски резултат и финансијски положај привреде, пољопривреде и прехрамбене индустрије у Војводини. Анализа је урађена на основу података из завршних рачуна, односно збирних биланса за 1998. и 1999. годину, које прикупља и обрађује Организациона јединица ЗОП-а НБЈ у Новом Саду, што значи да су анализом обухваћена

48

само предузећа која су обавезна да предају завршне рачуне. Такође су, у циљу утврђивња одређених допунских показатеља, коришћени и појединачни завршни рачуни неких већих пољопривредних газдинстава као и редовне статистичке публикације.

У раду се користе одговарајући методи квантитативне и квалитативне анализе биланса, а такође, и одређени математичко-статистички и други методи. Поређење пољопривреде врши се са укупном привредом и прехрамбеном индустријом.

3. РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА

Пољопривредна предузећа Војводине располажу са значајним производним ресурсима који се огледају у њиховом броју и величини, радној снази и капиталу. У 1999. години пољопривредом се бавило 1.195 предузећа чиме је настављен растући тренд из претходне две године (1.112 у 1997. и 1.150 у 1998. години). Ово повећање резултат је, пре свега, оснивања нових приватних предузећа, и у мањој мери, извршених статутарних промена великих пољопривредних система. Истовремено је и у прехрамбеној индустрији дошло до повећања броја предузећа (362 у 1997, 406 у 1998. и 410 у 1999. години), док је укупна привреда у 1999. години забележила смањење броја привредних субјеката, чиме је прекинута позитивна тенденција из претходне године (15.450 у 1997, 15.887 у 1998. и 15.686 у 1999. години).

Пољопривреда је у 1999. години запошљавала 50.693 радника (на основу стања крајем месеца), што чини 14,8% укупно запослених у привреди Војводине. Настављен је, дакле, даљи пад броја запослених у пољопривреди (53.725 у 1997. и 53.316 у 1998. години). Прехрамбена индустрија је такође забележила смањење броја радника у последњој години посматрања, за разлику од претходне у којој је дошло до благог повећања (39.351 у 1997, 39.451 у 1998. и 38.971 у 1999. години). До супротног кретања броја предузећа и броја запослених у пољопривреди долази јер новооснована, углавном мања приватна предузећа, не могу да надоместе смањење броја запослених у већим друштвеним предузећима.

3.1. Компаративна анализа финансијског резултата

Финансијски резултат и финансијски положај међусобно су повезани, не може у дужем временском периоду финансијски резултат бити добар а

49

финансијски положај лош и обрнуто. У оквиру анализе оствареног финансијског резултата неопходно је извршити:

• анализу структуре и распореда укупног прихода

• анализу структуре и распореда пословних прихода

• анализу структуре финансијског резултата

• анализу ризика остварења финансијског резултата и доње тачке рентабилности.

ТАБЕЛА 1: Структура укупног прихода и његовог распореда

Ред Привреда Пољопривреда Прехр. индуст. бр. ПРИХОДИ И РАСХОДИ 1998. 1999. 1998. 1999. 1998. 1999. 1. Пословни приходи 88,5 85,7 89,7 88,6 92,2 92,5 2. Финансијски приходи 3,4 2,7 1,0 0,9 1,8 0,7 3. Ванредни приходи 5,1 7,0 6,0 8,7 5,0 5,0 4. Ревалоризациони добитак 3,0 4,6 3,3 1,8 1,0 1,8 А) УКУПАН ПРИХОД (1 до 4) 100 100 100 100 100 100 5. Пословни расходи 88,1 86,0 89,9 87,3 89,0 88,2 6. Финансијски расходи 5,1 4,3 3,1 2,7 3,5 2,5 7. Ванредни расходи 8,1 9,5 5,1 6,1 7,6 6,2 8. Ревалоризациони губитак 3,5 3,2 3,9 4,3 3,6 3,8 Б) УКУПНИ РАСХОДИ

(5 до 8) 104,8 103,0 102,0 100,5 103,7 100,8

9. Резултат пословних прих.(1-5) 0,4 -0,4 -0,2 1,3 3,2 4,2 10. Резултат финансирања (2-6) -1,7 -1,6 -2,1 -1,9 -1,7 -1,8 11. Резултат из редовног

пословања (9 + 10) -1,3 -2,0 -2,3 -0,55 1,5 2,5

12. Резултат ванред. прих. (3 - 7) -3,0 -2,5 0,9 2,6 -2,6 -1,2 13. Резултат ревалоризације(4 - 8) -0,5 1,4 -0,6 -2,5 -2,7 -2,0 14. Бруто резултат (9+10+12+13) -4,8 -3,0 -2,0 -0,46 -3,7 -0,8 15. Порези и доприноси из резулт. 0,09 0,14 0,05 0,07 0,12 0,20 В) Нето резултат (14 - 15) -4,9 -3,1 -2,0 -0,53 -3,8 -1,0

Структура укупног прихода показује по ком основу су приходи остварени, а структура његовог распореда, за које намене су приходи трошени, као и удео финансијског резултата у укупном приходу. За потребе ове анализе званична шема биланса успеха преуређена је тако да су ревалоризациони приходи, односно расходи, замењени ревалоризационим добитком, односно губитком, при чему бруто и нето финансијски резултат остају непромењени (таб. 1). На овај начин добија се реалнија структура биланса успеха, будући да су ревалоризациони приходи и расходи у условима хиперинфлације високи и променљиви.

50

Укупан приход пољопривреде, у апсолутном износу, бележи пораст у 1999. години у односу на претходну за 30,9%, односно за 20,3% у привреди и за 41,1% у прехрамбеној индустрији. У структури укупног прихода пољопривредних предузећа доминантно место у обе године, логично, заузимају пословни приходи (89,7-88,6%), што је нешто више у односу на привреду у целини (88,5-85,7%), а мање него у прехрамбеној индустрији (92,2-92,5%). Смањење удела пословних прихода у укупном приходу у 1999. години код пољопривреде (за 1,1%) и привреде (за 2,8%) резултат је, превасходно, знатно бржег пораста ванредних и ревалоризационих прихода у односу на пословне приходе. Само прехрамбена индустрија, захваљујући високом порасту пословних прихода од 41,5%, бележи незнатан раст учешћа ових прихода у укупном приходу од 0,3%.

Релативно ниско учешће прихода од финансирања у укупном приходу код свих посматраних делатности (1,0-3,4% у 1998. и 0,7-2,7% у 1998. години) може се сматрати очекиваним, будући да пласман финансијских средстава не спада у основну делатност типичних предузећа, и да је продаја на робни кредит у инфлаторним условима минимизирана.

Учешће ванредних прихода у укупном приходу треба да буде што мање, односно да тежи нули. Неуобичајено висок удео ових прихода код свих посматраних делатности (преко 5% у обе године), а посебно код пољопривреде (6-8,7%), резултат је бројних непредвидивих и нерегулисаних околности у којима послују наша предузећа, као што су: отпис камата и дугова од стране банака, отпис потраживања од стране поверилаца услед немогућности плаћања, наплата раније отписаних потраживања и сл. Приметан је пораст учешћа ванредних прихода код пољопривреде и привреде у целини, док су код прехрамбене индустрије ови приходи у обе године чинили 5% укупног прихода.

Највећи део укупног прихода, наравно, одлази на покриће пословних расхода, преко 86% код свих делатности. Уочљива је тенденција смањења удела пословних расхода у распореду укупног прихода, што је последица њиховог споријег раста у односу на неке друге врсте расхода, првенствено ванредне.

Оптерећење укупног прихода расходима финансирања зависи од власничке структуре пасиве (однос сопственог и позајмљеног капитала) и висине актуелних каматних стопа. Расходи финансирања терете укупан приход пољопривреде са 3,1% (1998), односно са 2,7% (1999), код привреде са 5,1% (1998), односно са 4,3% (1999), и код прехрамбене индустрије са 3,5% (1998), односно са 2,5% (1999), што се може оценити

51

прилично ниским, односно повољним. Основни разлог је у избегавању предузећа да се задужују по врло неповољним условима који владају на нашем тржишту капитала, с обзиром да због ниске акумулативне способности нису у стању да поднесу високе каматне стопе.

Мада су камате доминантан облик финансијских расхода не треба занемарити ни негативне курсне разлике које у 1999. години чине око 11% укупних расхода финасирања код привреде у целини, око 6,5% код прехрамбене индустрије и око 2% код пољопривреде.

На покриће ванредних расхода одлази изузетно висок проценат укупног прихода у обе посматране године (пољопривреда преко 5%, привреда преко 8%, прехрамбена индустрија преко 6%). Разлоге треба тражити у: немогућности наплате потраживања услед неликвидности дужника, отписивању имовоне по разним основима, лоше вођеној пословној политици предузећа, штетама изазваним природним непогодама и сл., а у 1999. години, додатно, и у штетама проузрокованим ратним дејствима.

Код свих посматраних делатности укупан приход није довољан за покриће укупног расхода, што значи да је остварен негативан бруто и нето финансијки резултат. Нето губитак у пољопривреди чини 2% (1998), односно 0,53% (1999) укупног прихода, у привреди 4,9% (1998), односно 3,1% (1999) и у прехрамбеној индустрији 3,8% (1998), односно 1% (1999). Ови проценти су, заправо, индикатори економичности, односно нето профитабилности укупног прихода. Удео пореза и доприноса из резултата у укупном приходу занемарив је у обе посматране године (мање од 0,2%), што је разумљиво с обзиром на губитак који већина предузећа остварује у дужем временском периоду.

Треба имати у виду да је анализа вршена на основу збирног биланса за сва предузећа из области пољопривреде, односно прехрамбене индустрије и привреде у целини, те да исказани губитак представља нето резултат свих предузећа, иако је одређени број предузећа остварио добитак, као што је исказано у табели 7.

Претходна анализа показује да је пољопривреда у обе године остварила бољи, односно мање лош, нето финансијски резултат у поређењу са прехрамбеном индустријом и привредом у целини. Охрабрује смањење процентуалног учешћа нето губитка у укупном приходу у 1999. години у односу на претходну, а посебно смањење његовог апсолутног износа, и то у пољопривреди за 66,1%, у прехрамбеној индустрији за 62,2% и у привреди као целини за 22,8%.

52

Пословни приходи пољопривредних предузећа у 1999. години, у поређењу са претходном, порасли су у апсолутном износу за 29,4%, што је знатно више него у привреди (16,4%), али мање у односу на прехрамбену индустрију (41,5%), и нарочито у односу на стопу инфлације (50,1%).

ТАБЕЛА 2: Структура пословног прихода и његовог распореда

Ред Привреда Пољопривреда Прехр. индуст. бр. ПРИХОДИ И РАСХОДИ 1998. 1999. 1998. 1999. 1998. 1999. А) ПОСЛОВНИ ПРИХОДИ

(1 до 4)-5 100 100 100 100 100 100

1. Приходи од продаје у земљи

93,0 94,2 95,0 93,9 96,2 94,6

2. Приходи од продаје у иностранс.

4,8 3,2 1,0 0,8 2,3 2,5

3. Приходи од субвенција 0,6 0,8 1,1 1,1 0,4 1,0 4. Повећање вредности

залиха 2,3 2,6 5,2 6,6 2,4 2,7

5. Смањење вредности залиха 0,7 0,8 2,2 2,4 1,2 0,7

Б) УКУПНИ РАСХОДИ (6 до 9) 99,5 100,5 100,3 98,5 96,5 95,4

6. Варијабилни материјални трошкови 76,4 74,1 75,6 73,9 74,2 75,0

7. Бруто зараде 8,7 9,2 9,3 9,1 9,0 8,5 8. Амортизација и

резервисања 5,0 7,4 4,5 5,1 5,9 5,0

9. Претежно фиксни нематеријални расходи 9,4 9,8 10,8 10,5 7,4 6,8

В) ПОСЛОВНИ РЕЗУЛТАТ (А - Б) 0,5 -0,5 -0,3 1,5 3,5 4,6

Приходи од продаје производа и услуга представљају, логично, доминантну врсту пословних прихода код свих анализираних грана, односно делатности (преко 93%, таб. 2). Индикативан је, међутим, врло низак удео прихода од продаје у иностранству у пословним приходима, нарочито код пољопривредних предузећа (1,0-0,8%). Наравно, ови проценти не одражавају укупан извоз пољопривредних производа, већ само онај део који реализују пољопривредна предузећа непосредно. Забрињавајућа је тенденција даљег смањења учешћа ових прихода у 1999. години у пољопривреди, и посебно у привреди, где је забележен њихов не само релативни већ и апсолутни пад за чак 23,5%, док је код прехрамбене индустрије дошло до незнатног повећања од 0,2 процентна поена.

53

Уочљиво је и ниско учешће, за пољопривреду врло битних, прихода од премија, регреса и других субвенција од 1,1% у обе године. Код прехрамбене индустрије износ ових прихода увећан је у 1999. години у односу на претходну за више од два пута, при чему је и њихов релативни удео у пословним приходима порастао са 0,4% (1998) на 1% (1999). Интересантно је истаћи да су приходи од субвенција у 1999. години код прехрамбене индустрије износили око 177 милиона динара и били су већи него у пољопривреди где се њихов износ кретао око 157 милиона динара, што пуно говори о мерама економске политике у агроиндустријском комплексу.

Структура распореда пословних прихода показује који њихов део се троши на покриће појединих врста расхода. Највећи део пословних прихода (73,9-76,4%) одлази на покриће варијабилних материјалних расхода (трошкови материјала, горива, енергије, производних услуга и набавна вредност продате робе).

У 1999. години удео бруто зарада у пословним приходима бележи благи пад код пољопривреде (за 0,2%) и прехрамбене индустрије (за 0,5%), док је истовремено у привреди дошло до пораста за 0,5%. Трошкови бруто зарада у пољопривреди порасли су у апсолутном износу за 26,3%, што је нешто мање у односу на раст пословног прихода (29,4%), а много мање у односу на инфлацију (50,1%). Укупан износ бруто зарада највише је порастао у прехрамбеној индустрији (33,8%), а најмање у привреди (22,6%).

На трошкове амортизације и резервисања за материјалне трошкове отпада релативно мали износ пословних прихода у обе посматране године (4,5-7,4%). Основни разлог томе је висок проценат отписаности основних средстава у целини, а код пољопривреде, додатно, и висок удео земљишта у основним средствима (31,6%), које се иначе не амортизује. Трошкови амортизације потцењени су и због тога што се обрачун врши на бази набавне вредности основних средстава с краја претходне године, при чему је занемарен пораст цена у текућој години, па је јасно да пословни подбиланс садржи скривене губитке по том основу.

Пословни добитак у 1999. години чини 1,5% пословног прихода код пољопривреде и 4,6% код прехрамбене индустрије, док је привреда у целини остварила пословни губитак за чије је покриће потребно 0,5% пословног прихода.

Анализаом структуре финансијског резултата врши се његово деконпоновање (пословни, финансијски, ванредни и ревалоризациони) са циљем да се утврди из којих извора потиче, и на основу тога оцени

54

успешност биланса. При томе, успешним се сматра онај биланс који исказује позитиван резултат из редовног пословања (збир пословног резултата и резултата финансирања), независно од оствареног укупног нето резултата (таб. 1).

Пољопривредна производња Војводине остварила је у обе године негативан финансијски резултат из редовног пословања, стим да је у 1999. години дошло до значајног побољшања, односно смањења износа губитка за 69,1%. Пољопривреда је у 1999. остварила позитиван резултат из пословних прихода у износу од око 210 милиона динара, али је због восоког губитка финансирања резултат из редовног пословања ипак био негативан и износио је око 88 милиона динара.

Прехрамбена индустрија је у обе године остварила позитиван резултат из редовног пословања, при чему је у 1999. години у односу на претходну овај добитак увећан за чак 124,7% и износио је око 491 милион динара. Губитак из редовног пословања привреде је у 1999. години износио око две милијарде и шесто милиона динара, што у поређењу са претходном годином представља повећање за 81,2%.

Уважавајући, дакле, резултат из редовног пословања као основни критеријум, претходна анализа показују да се само биланс прехрамбене индустрије може оценити успешним.

Код анализе ризика остварења финансијског резултата и доње тачке рентабилности укључени су, такође, само пословни и финансијски приходи и расходи, односно пословни резултат и резултат из редовног пословања.

За потребе анализе извршено је рашчлањавање пословних расхода на варијабилне и фиксне (таб. 3). У варијабилне расходе, поред тошкова материјала, горива, енергије, производних услуга и набавне вредности продате робе (позиција бр. 6 из табеле 2) урачунато је и 40% трошкова бруто зарада. Овај проценат одређен је проценом, уважавајући минимум зарада који се у нашим предузећима исплаћује радницима углавном независно од обима производње. Фиксне расходе чине трошкови амортизације и претежно фиксни нематеријални расходи (позиције 8 и 9 у табели 2) као и 60% бруто зарада.

Маржа покрића (нето приход, контрибуциони добитак, допринос покрића), као разлика између пословних прихода и варијабилних трошкова, представља допринос за покриће фиксних трошкова, који су у оквиру постојећих капацитета могу сматрати непроменљивим. Пошто

55

укупни варијабилни трошкови углавном прате промену вредности производње, односно пословних прихода, то се на исти начин понаша и маржа покрића.

Пољопривреда је у 1999. години остварила изузетно висок фактор пословног ризика (15,16), што практично значи, да свака промена пословних прихода од 1% изазива промену пословног резултата од 15,16%. Овај фактор није могуће утврдити за привреду у 1999. години и за пољопривреду у 1998. години јер су оствариле негативан пословни резултат. Фактор пословног ризика код прехрамбене индустрије знатно је повољнији у односу на пољопривреду у обе године (6,31 у 1998. и 4,71 у 1999).

ТАБЕЛА 3: Анализа ризика остварења финансијског резултата и доње тачке рентабилности (у 000.000 дин)

Ред Привреда Пољопривреда Прехр. индус. бр. П О З И Ц И Ј А 1998. 1999. 1998. 1999. 1998. 1999.

1. Пословни приходи 97536 113580 10917 14122 13095 18524 2. Варијабилни расходи 77913 88283 8665 10945 10186 14532 3. Маржа покрића (1 - 2) 19623 25297 2252 3178 2909 3991 4. Фиксни трошкови 19181 25809 2281 2968 2448 3144 5. Нето расходи финансирања 1876 2088 257 298 242 356 6 Пословни резултат (3 - 4) 441 -512 -28 210 461 847 7. Бруто финанс. резултат (6 -

5) -1434 -2600 -285 -88 219 491

8. Фактор пословног ризика (3 / 6) 44,47 - - 15,16 6,31 4,71 9. Фактор финан. pизика (6/7) - - - - 2,11 1,72

10. Фактор укупног ризика (8 х 9 )

- - - - 13,30 8,12

11. Учешће марже у пословним приходима (3 / 1 х 100 ) 20,12 22,27 20,63 22,50 22,21 21,55

12. Потребан пословни приход за остварење неутралног послов- ног резултата (4 / 11 х 100)

95342 115880 11055 13191 11020 14591

13. Потребан пословни приход за остварење неутралног бруто финансиј. резултата (4+5)/11 х100

04665 125253 12301 14515 12111 16244

14. Проценат искоришћења послов. прихода за остварење неутралног пословног резулт. (12/1х100)

97,75 102,02 101,26 93,40 84,16 78,77

15. Проценат искоришћења послов. прихода за остварење неутралног бруто резултата (13 / 1 х 100)

107,31 110,28 112,67 102,78 92,48 87,69

Будући да су привреда и пољопривреда у обе посматране године оствариле негативан бруто финансијски резултат, то је фактор

56

финансијског ризика могуће утврдити само за прехрамбену индустрију. Овај фактор се код прехрамбене индустрије у 1998. години може оценити прихватљивим (2,11), а у 1999. ниским, односно повољним (1,72).

Фактор укупног ризика (сложени фактор ризика) као производ фактора пословног ризика и фактора финансијског ризика, показује колико се пута брже мења бруто финансијски резултат у односу на пословне приходе.

У доњој тачки рентабилности остварује се неутралан резултат, што значи да су приходи једнаки расходима. Може се разликовати тачка неутралног пословног резултата (позиција 12, таб. 3) и тачка неутралног бруто финансијског резултата (позиција 13, таб. 3). Да би у 1999. години постигла неутралан пословни резултат пољопривреда треба да оствари пословни приход од 13.191 милион динара, прехрамбена индустрија 14.591 милион динара и привреда 115.880 милиона динара.

Изражено у процентима, пољопривреда у 1999. години користи 93,4% пословног прихода за остварење неутралног пословног резултата, прехрамбена индустрија 78,77%, док је привреди у целини, будући да је остварила негативан пословни резултат, потребно 102,02%.

За остварење неутралног бруто финансијског резултата пољопривреди је у 1999. години потребно 102,78% пословног прихода, привреди чак 110,28%, а прехрамбеној индустрији, која је остварила позитиван бруто финансијски резултат, потребно је 87,69%.

3.2. Компаративна анализа финансијског положаја

За оцену финансијског положаја најзначајније је извршити анализу дугорочне и краткорочне финансијске равнотеже, задужености, и репродукционе способности.

Дугорочна и краткорочна финансијска равнотежа међусобно су чврсто повезане, односно условљене.

Краткорочна финансијска равнотежа код пољопривреде изразито је померена ка краткорочним обавезама, тако да у 1999. години на сваких 100 динара краткорочно везаних средстава отпада 163,2 динара краткорочних обавеза (таб. 4). При оваквом стању краткорочне финансијске равнотеже предузећа би могла одржавати ликвидност само ако би рокови доспевања краткорочних обавеза били дужи у просеку за 63,2% од рокова везивања краткорочних средстава, што је у нашим условима пословања практично

57

немогуће. У 1999. години дошло је до незнатног побољшања краткорочне финансијске равнотеже у пољопривреди.

Изненађује чињеница да је прехрамбена индустрија у обе године имала неповољнију краткорочну финансијску равнотежу у односу на пољоипривреду, као и да је дошло до њеног значајног погоршања у текућој години у односу на претходну (1,725 у 1998. и 1,909 у 1999). Из овог се намеће закључак да је пољопривреда у посматраном периоду била ликвиднија од прехрамбене индустрије, при чему је неопходан опрез. Јер, треба уважити реалну чињеницу да у нашим условима прехрамбена индустрија има знатно краће рокове наплате потраживања од купаца него пољопривреда, а осим тога, пољопривреда је карактеристична по значајним сезонским залихама које се такође финансирају из краткорочних извора, а које нису узете у обзир при утврђивању финансијске равнотеже.

Најизраженија поремећеност краткорочне финансијске равнотеже у обе посматране године забележена је код привреде у целини (1,925 у 1998. и 1,943 у 1999).

Дугорочна финансијска равнотежа може се анализирати на основу:

• дугорочно везаних средстава и

• обртног фонда.

Дугорочна финансијска равнотежа померена је ка дугорочно везаним средствима код свих анализираних делатности (таб. 4).

Тако је код пољопривреде у 1999. години сваких 100 динара дугорочно везаних средстава покривено са 91,4 динара трајно и дугорочно расположивих извора. Разлика од 8,6% (или око 2.575 милиона динара) покрива се из краткорочних обавеза, што неминовно угрожава одржавање ликвидности, будући да краткорочне обавезе брже доспевају за плаћање него што се врши мобилизација дугорочно везаних средстава.

ТАБЕЛА 4: Анализа финансијске равнотеже (у 000.000 дин)

58

Ред Привреда Пољопривр. Прехр. инд. бр. СРЕДСТВА И ИЗВОРИ 1998. 1999. 1998. 1999. 1998. 1999. 1. Готовина 1711 2215 100 157 186 254 2. Купци и друга потраж. из

пословања 24238 33937 2530 3667 2062 3158

3. Краткорочни финансијски пласмани 1652 1980 279 390 97 190

4. Активна временска разграничења 534 528 85 48 24 18

А) Ликвидна и краткорочно везана средства (1 до 4) 28135 38661 2995 4263 2369 3621

5. Сталне залихе 18190 26387 2691 3758 2650 4538 6. Дугорочни финансијски

пласмани 7242 11354 1205 1975 1154 1710

7. Основна сред. и нематериј. улагања 77914 113504 15069 21563 7803 11003

8. Губитак 19910 33281 1585 2659 1204 2398 Б) Дугорочно везана средства

(5 до 8) 123256 184526 20549 29955 12813 19649

Ц) ПОСЛОВНА АКТИВА (А +Б) 151392 223187 23544 34217 15181 23269

9. Добављачи и друге обавезе из посл. 44099 61759 4217 5880 3307 5566

10. Краткорочни зајмови 6743 8442 751 928 728 1220 11. Пасивна временска

разграничења 3322 4911 107 147 52 125

Д) Краткорочни извори финансирања 54164 75113 5075 6955 4087 6911

12. Дугорочне обавезе 8117 10646 618 520 578 688 13. Дугорочна резервисања 4153 4121 685 230 779 467 14. Капитал 84948 133636 17167 26630 9717 15203 Е) Капитал и дугорочне обавезе 97218 148403 18470 27380 11074 16358

Ф) ПОСЛОВНА ПАСИВА (Д + Е) 151382 223515 23545 34336 15160 23269

а) Краткорочна равнотежа (Д : А) 1,925 1,943 1,695 1,632 1,725 1,909

б) Дугорочна равнотежа (Е : Б) 0,789 0,804 0,899 0,914 0,864 0,833

* Разлика између Пословне пасиве и Пословне активе јавља се због потраживања, односно обавеза према подбилансу ванпословних средстава

У поређењу са привредом у целини и прехрамбеном индустријом пољопривреда има најмање лошу дугорочну финансијску равнотежу, а приметна је и тенденција њеног побољшања.

Анализа дугорочне финансијске равнотеже на основу обртног фонда још јасније показује њену озбиљну поремећеност (таб. 5). Обртни фонд

59

представља део сопственог капитала и дугорочних обавеза који се користи за финансирање обртних средстава, при чему финансијска равнотежа постоји ако је обртни фонд једнак сталним залихама.

Пољопривредна предузећа финансирају само 22,71% (1998), односно 31,49% (1999) сталних залиха из обртног фонда, а остатак из краткорочних извора, што.непосредно угрожава одржавање ликвидности пољопривредних предузећа.

Прехрамбена индустрија је у 1998. години финансирала 34,39% сталних залиха из обртног фонда и била је у бољем положају од пољопривреде, али је у 1999. години дошло до великог пада на 27,48%. Најлошије стоји привреда која је у обе године имала негативан обртни фонд. То значи да су из краткорочних извора финансиране не само сталне залихе у целости, већ и део осталих дугорочно везаних средстава, и то у износу од 9.736 милиона динара у 1999. години.

ТАБЕЛА 5: Покриће сталних залиха обртним фондом ( у 000.000 дин) Ред Привреда Пољопривр. Прехр. индус. бр. П О З И Ц И Ј А 1998. 1999. 1998. 1999. 1998. 1999.

1. Капитал 84948 133636 17167 26630 9717 15203 2. Дугорочна резервисања 4153 4121 685 230 779 467 3. Дугорочне обавезе 8117 10646 618 520 578 688 А) Капитал и дугор. обавезе (1до3) 97218 148403 18470 27380 11074 16358 4. Дугорочни финансиј. пласмани 7242 11354 1205 1975 1154 1710 5. Основна средства и немат. улаг. 77914 113504 15069 21563 7803 11003 6. Губитак 19910 33281 1585 2659 1204 2398 Б) Дугорочно везана средства без

сталних залиха (4 до 6) 105066 158139 17859 26197 10162 15111

Ц) Обртни фонд (А - Б) -7849 -9736 611 1183 912 1247 Д) Сталне залихе 18190 26387 2691 3758 2650 4538 Е) Покриће сталних залиха обрт-

ним фондом (Ц : Д) х 100 - - 22,71 31,49 34,39 27,48

Задуженост се оцењује на основу односа сопствених и позајмљених извора финансирања, односно власничке структуре пасиве. За потребе ове анализе структура пасиве је преуређења (таб. 6) тако што су изостављена пасивна временска разграничења, јер иста представљају корекцију активе наниже, и нераспоређени добитак текуће године, јер садржи и обавезе према екстерним корисницима.

Према традиционалном финансијском правилу структура пасиве се сматра прихватљивом ако је однос сопствених и позајмљених извора 1:1, што значи да је однос средстава и дугова 2:1. Поред овог правила, за

60

поуздану оцену задужености неопходно је узети у обзир и друге критеријуме, и то:

• органски састав средстава и стопу инфлације, као примарне, и

• рентабилност и ликвидност, као секундарне.

Висока инфлација и висок органски састав средстава захтевају померање структуре пасиве ка сопственим изворима, док добра рентабилност и перманентна ликвидност дозвољавају веће учешће позајмљених извора.

ТАБЕЛА 6: Анализа задужености ( у 000.000 дин)

Ред Привреда Пољопривр. Прехр. индус. бр. П О З И Ц И Ј А 1998. 1999. 1998. 1999. 1998. 1999.

1. Капитал 84948 133636 17167 26630 9717 15203 2. Обавезе по којима се по

правилу не плаћају камате 44099 61759 4217 5880 3307 5566 3. Обавезе по којима се по

правилу плаћају камате 14860 19088 1369 1448 1305 1908

А) Пасива без дугор. резер., ПВР и добитка текуће године (1+2+3) 143907 214483 22753 33958 14329 22677

4. Стопа самофинансирања (1 : А ) 59,03 62,31 75,45 78,42 67,81 67,04 5. Органски састав средстава 62,71 63,57 72,61 72,89 60,68 57,42 6. Индекс цена на мало 144,3 150,1 144,3 150,1 144,3 150,1

Пољопривреда је у обе године имала врло високу стопу самофинансирања (75,45-78,42%), али ако се узму у обзир и остали фактори: висок органски састав капитала од преко 72%, висока стопа инфлације од 116,6% кумулативно у обе године, остварени нето губитак и дубоку поремећеност ликвидности, задуженост пољопривреде се може оценити прихватљивом, али не и добром.

Основни разлог доминантног ушешћа сопствених извора у пасиви пољопривредних предузећа јесте високи удео земљишта у активи, које су пољопривредна предузећа углавном добила бесплатно, а пошто се земљиште не амортизује јављају се високи ефекти по основу његове ревалоризације који се делимично приписују капиталу. Осим тога, због изузетно високих камата пољопривредна предузећа избегавају узимање кредита, што има за последицу нижу задуженост, али и обављање производне активности на знатно нижем нивоу, односно смањени степен искоришћености капацитета, што се опет преко ефекта фиксних трошкова негативно одражава на финансијски резултат.

61

Прехрамбена индустрија има нешто нижу стопу самофинансирања у односу на пољопривреду (67,81-67,04%), али с обзиром да има знатно нижи органски састав капитала (60,86-57,42%) то се и њен степен задужености може сматрати прихватљивим. Степен задужености привреде не може се оценити задовољавајућим, будући да има најнижу стопу самофинансирања (59,03-62,31%), а такође најнеповољније и све остале факторе, са изузетком органског састава средстава.

На овом месту интересантно је осврнути се на структуру капитала са аспекта влаништва (таб. 7). Друшвени капитал је доминантна позиција код свих делатности, али међу њима постоје и значајне разлике. Код пољопривреде ова врста капитала чини 80,3%, док је то код прехрамбене индустрије много ниже (57,8%), а нарочито код привреде у целини (48,7%).

ТАБЕЛА 7: Структура капитала Ред Привреда Пољопривр. Прехр. индус. бр. П О З И Ц И Ј А 1998. 1999. 1998. 1999. 1998. 1999. А) КАПИТАЛ (И до В) 100 100 100 100 100 100 I ОСНОВНИ КАПИТАЛ (1 до 7) 93,9 92,3 95,4 92,4 91,2 85,7 3. Акцијски капитал 9,6 10,9 3,8 4,7 18,4 22,6 2. Удели друштва са огра. одговор. 3,5 4,2 0,7 1,2 3,3 3,7 3. Улози 1,0 1,2 0,4 0,7 0,6 0,6 4. Државни капитал 24,8 25,8 1,8 1,6 0,3 0,5 5. Друштвени капитал 53,0 48,7 86,0 80,3 64,2 57,8 6. Задружни удели 0,3 0,4 1,1 2,0 0,0 0,0 7. Остали капитал 1,6 1,2 1,6 1,9 4,4 0,5 II ЕМИСИОНА ПРЕМИЈА 0,00 0,01 0,00 0,03 0,00 0,00

III РЕВАЛОРИЗАЦИОНЕ РЕЗЕРВЕ 1,0 1,0 1,1 2,2 0,8 0,9 IV РЕЗЕРВЕ ИЗ ДОБИТКА 1,2 2,7 1,9 3,4 1,8 5,8 V НЕРАСПОРЕЂЕНИ ДОБИТАК 3,9 3,9 1,6 2,0 6,2 7,5

Битно друкчија слика добије се ако се узме у обзир високо учешће државног капитала у привреди (25,8%), насупрот занемаривом учешћу у пољопривреди (1,6%) и прехрамбеној индустрији (0,5%). Задружни капитал заузима скромних 2% у пољопривреди и 0,4% у привреди, док се у прехрамбеној индустрији и не појављује.

У 1999. години акцијски капитал је код пољопривреде чинио 4,7%, код прехрамбене индустрије 22,6% и код привреде 10,9% укупног капитала. Ови подаци јасно показују да процес власничке трансформације није далеко одмакао, при чему су најскромнији резултати постигнути у пољопривреди, док прехрамбена индустрија осетно предњачи.

62

С обзиром на висок износ укупног губитка исказаног у активи (таб. 4), који, у ствари, представља исправку вредности капитала, то је нето сопствени капитал (нето имовина, чиста имовина) знатно мањи од номиналног износа капитала исказаног у пасиви, и на крају 1999. године износио је 100.355 милиона динара у привреди, 23.971 милиона динара у пољопривреди и 12.805 милиона динара у прехрамбеној индустрији. Нераспоређени укупни добитак (текуће и претходне године), који потиче од одређеног броја предузећа која су пословала са добитком, вишеструко је мањи од укупног губитка исказаног у активи, а пошто је и резервни капитал недовољан, то покриће губитка изискује смањење основног капитала.

Нето губитак који се остварује у дужем временском периоду, значајно поремећена финансијска равнотежа и изузетно висок степен отписаности опреме (пољопривреда 82,7%, прехрамбена индустрија 86,1% и привреда 84,3%) јасно указују да је угрожена репродукциона способност свих анализираних делатности. Нето средстава за репродукцију (разлика између амортизације и дугорочних резервисања, са једне стране, и губитка са друге стране) ни приближно нису довољна за успостављање финансијске равнотеже, односно за одржавање ликвидности, а о замени дотрајалих основних средстава нема ни говора. То не би било могуће чак и да постоји дугорочна финансијска равнотежа, јер је извесно да је добар део опреме стигао за замену. Управо је овај показатељ најслабија тачка фнансијког положаја свих анализираних делатности.

4. ЗАКЉУЧАК

Анализа финансијског резултата показује да су све посматране делатности у крајњој линији неуспешне, односно нерентабилне, јер су оствариле нето губитак. У најбољем положају је прехрамбена индустрија, будући да је у обе године остварила позитиван резултат из редовног пословања (збир пословног резултата и резултата финансирања), што је најбитнији критеријум за оцену перспективе остварења позитивног нето финансијског резултата у будућности.

Уважавајући анализиране критеријуме, може се констатовати да је финансијски положај свих делатности лош, при чему је пољопривреда у благој предности у односу на прехрамбену индустрију и привреду у целини.

63

Пошто је јасно да наша пољопривредна предузећа нису у стању да самостално поправе свој финансијски положај, неопходно је да држава предузме читав низ мера из области аграрне политике, а као основне смернице могу се истаћи следеће:

• дефинисати реалне паритете између инпута и аутпута пољопривредне производње, што, поред осталог, подразумева разрађен систем субвенционисања и стабилне гарантоване цене на реалном нивоу;

• кроз разне модалитете (класични кредити, хартије од вредности, терминска продаја и сл.) обезбедити изворе за финансирање обртних средстава, по цени примереној пољопривредној производњи;

• обезбедити дугорочни капитал за успостављање финансијске равнотеже и обнављање основних средстава, при чему треба настојати да се овај капитал обезбеди кроз власничку трансформацију, тј. на сувласничкој а не на кредитној основи, будући да пољопривредна предузећа тешко могу поднети додатне трошкове финансирања;

• законским прописима убрзати започети процес трансформације који не сме подразумевати само власничку, већ свеукупну производну, организациону и управљачку трансформацију, што треба да створи ефикасна и у основи тржишно орјентисана пољопривредна предузећа.

5. ЛИТЕРАТУРА

1. Обреновић, Д. Вукоје, В: Financing of working capital in primary agricultural productoin, Financing the agribusiness sector, Belgrade, 1999.

2. Обреновић, Д. Вукоје, В.: Компаративна анализа финансијског резултата и финансијског положаја пољопривредне производње у Војводини, Летопис научних радова, Пољопривредни факултет, Нови Сад, 1999.

3. Обреновић, Д. Вукоје, В.: Власничка трансформација пољопривреде Војводине, Агроекономика бр. 27/98, Пољопривредни факултет, Нови Сад, 1998.

64

4. Ранковић, Ј. Илић, Г.: Анализа рентабилитета и финансијског положаја привреде у периоду 1994-1998, Књиговодство бр. 7-8/99, Београд, 1999.

5. Родић, Ј.: Теорија и анализа биланса, Привредник, Београд, 1997.

6. Родић, Ј. Вукелић Гордана: Компаративна анализа финансијског резултата и финансијског положаја југословенске пољопривреде и привреде, Књиговодство бр. 10/90, Београд, 1990.

THE ANALYSIS OF FINANCIAL RESULT AND FINANCIAL POSITION OF THE AGRICULTURAL ENTERPRISES IN VOJVODINA

by Dr Desimir Obrenovic, Mr Veljko Vukoje

SUMMARY

The analysis of realized financial result shows that the agriculture in Vojvodina in both years realized, apart of net loss, the loss based on regular dealings (total of business result and financial result), too. It inspirits the fact that in 1999. the net loss of agricultural companies in absolute amount is decreased three times, related to previous year and its sharing in total income is decreased for 1,47%. The food industry in both years was more successful than agriculture owning to positive result in regular dealings, while the total economy was the most unsuccessful in that period.

The main reason of negative financial position of either the agriculture or food industry and total economy is extensively in disproportion in financial balance and it results the unrealizable provision of liquidity. There by, the agriculture in 1999. financed only 31,49% of their regular reserves from revolving fund, the food industry 27,48%, while the total economy had the negative revolving fund. Due to the agriculture has the highest grade in self-financing and related to food industry and total economy its financial position is a little bit better, but it is hard to say that it is acceptable.

Key words: financial result, financial position, financial balance,agricultural production,liquidity, capital

65

UDK:338:631.172 Originalni naučni rad Original scientific paper

MОDЕL ZА UTVRĐIVАNJЕ TRОŠKОVА KОRIŠĆЕNJА PОGОNSKIH MАŠINА NА ISPITIVАNОM GАZDINSTVU

Jovanović, M., Zekić, V.*

REZIME

Uspešno upravljanje troškovima korišćenja pogonskih mašina podrazumeva posedovanje pravovremenih i kvalitetnih informacija o njima. Ovakve informacije klasičan sistem računovodstvene evidencije nije u stanju da obezbedi, te je iz tog razloga potrebne informacije nužno obezbediti putem samostalnog i elastičnog modela baziranog na automatskoj obradi podataka. Usled velike dinamike posmatrane pojave dati model mora posebnu pažnju da posveti reagibilnosti troškova. Kao osnovne parametre u procesu utvrđivanja reagibilnosti pojedinih kategorija troškova potrebno je uzeti obim korišćenja i starost (dotrajalost)pogonskih mašina.

Primenom iznetih principa na konkretnom primeru testiran je izrađeni model čime je dokazana njegova primenjivost.

Ključne reči: pogonske mašine, troškovi, cene, reagibilnost.

1. UVOD

Proces transformacije koji se odvija u našem društvu uslovljava promene u sistemu upravljanja poslovanjem preduzeća. Zbog specifičnosti poljoprivrede u pogledu dužine trajanja proizvodnog ciklusa, niske stope akumulativnosti i limitiranja cena od strane države, za nju je posebno bitna troškovna konkurentnost.

Posebnu pažnju pri rešavanju navedenih problema potrebno je posvetiti poljoprivrednoj tehnici. Оpremanje gazdinstva sa poljoprivrednim mašinama, oruđima i opremom predstavlja bitan preduslov za racionalnije korišćenje raspoloživih kapaciteta, porast produktivnosti rada, povećanje obima i * Prof. dr Milenko Jovanović, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Mr Vladislav Zekić, Agrovojvodina - Komercservis, Novi Sad

66

asortimana poljoprivredne proizvodnje i relativno smanjenje troškova proizvodnje hrane1.

Problem ekonomike poljoprivredne tehnike dobija na značaju pojavom sve većeg broja specijalizovanih mašina. Po pravilu, ovo su sredstva velike nabavne vrednosti, što u kombinaciji sa uskim poljem korišćenja otežava rentabilnost njihove primene. Pored toga, ekonomski položaj naše poljoprivrede je takav da ulaganja moraju da se veoma pažljivo procenjuju, međusobno upoređuju, a odluke donose na bazi egzaktnih pokazatelja.

Ovakve informacije klasičan sistem računovodstvene evidencije nije u stanju da obezbedi, te je iz tog razloga potrebne informacije nužno obezbediti putem samostalnog i elastičnog modela baziranog na automatskoj obradi podataka. Usled velike dinamike parametara posmatrane kategorije troškova, dati model mora posebnu pažnju da posveti reagibilnosti troškova. Kao osnovne parametre u procesu utvrđivanja reagibilnosti pojedinih kategorija troškova potrebno je uzeti obim korišćenja i starost posmatranog sredstva.

Rad je iz navedenih razloga usmeren na oblast ekonomike poljoprivredne tehnike, i to na rešavanje problematike upravljanja troškovima korišćenja kоmbајnа zа grаšаk.

Doslednim rаzvојеm i primenom kvantitativnih metoda potrebnо je “otkloniti mogućnost da nad odlučivanjem lebdi slučajnost”2 i stvoriti osnovu za donošenje optimalnih upravljačkih odluka.

2. METOD RADA I IZVORI PODATAKA

Knjigovodstveno obuhvatanje troškova pogonskih mašina se vrši preko posebnih pomoćnih mesta troškova3 unutar čega postoji veliki stepen uopštavanja. Ovim se u osnovi dolazi do sintetičke evidencije troškova koja zadovoljava knjigovodstvene propise, ali je nedovoljna za potrebe donošenja upravljačkih odluka. Zbog navedenog u radu se nе polazi od vrlo detaljne šeme za izradu kalkulacija. Pri izboru tipičnog predstavnika pored zastupljenosti u obzir sе mоžе uzeti i stepen tehničke zastarelosti, te buduća orijentacija pri nabavci.

1 Ševarlić, M.: “Opremljenost gazdinstava i udruživanje sredstava mehanizacije individualnih zemljoradnika u SAP Vojvodini”, Ekonomika poljoprivrede, 1-2, Novi Sad, 1981, str. 85. 2 Bandin, T.: “Ekonomika preduzeća”, Savremena administracija, Beograd, 1993, str.V. 3 Vukoja, V.: “Primena sistema obračuna po standardnim troškovima u ratarskoj proizvodnji”, Magistarska teza, Novi Sad, 1999, str. 63.

67

Do metoda za utvrđivanje pojedinih kategorija troškova došlo se logičkim testiranjem teorijskih metoda i praktičnih iskustava. Usvojena metodologija utvrđivanja troškova ne postavlja se kao jedino primenjiva u svrhu čega je izrađen veoma elastičan model za izračunavanje troškova.

Amortizacija se utvrđuje metodom koji predstavlja sintezu proporcionalne vremenske amortizacije i funkcionalne amortizacije4. Unutar ove metode kombinuju se metod proporcionalne vremenske amortizacije i funkcionalni metod. Kao granica primene ova dva metoda definiše se tzv “prag amortizacije (q)” koji se dobija kao količnik ukupnog radnog učinka u toku veka trajanja (Q) i vremenski uslovljenog veka upotrebe (n) (formula 1).

nQq = (1)

Ispod ove granice koristi se proporcionalni vremenski metod amortizacije jer se smatra da faktori trošenja osnovnih sredstava obuhvaćeni ovim metodom dominantno određuju dinamiku trošenja (formula 2).

Godišnji troškovi amortizacije n

V0= (2)

Gde je: V0 – amortizaciona osnovica

n – ukupan broj godina korišćenja

Prešavši ovaj nivo povećava se značaj fizičkog trošenja radnih elemeneta pogonske mašine i primenjuje se funkcionalni metod (formula 3).

QV

a 0= (3)

Gde je: a – amortizacija po jedinici korišćenja

Q – ukupan obim korišćenja

Primenom funkcionalnog metoda do godišnjih troškova amortizacije dolazi se putem formule 4.

Godišnji troškovi amortizacije = a x q (4)

Gde je: q – godišnji obim korišćenja

4 Lisavac, S.: “Karakter troškova poljoprivrednog gazdinstva”, Doktorska disertacija, Beograd, 1965, str. 140.

68

Troškovi kamata izračunavaju se na osnovu prosečno angažovanih sredstava5 (formula 5) i kamatne stope uobičajene za kreditiranje jugoslovenskih preduzeća u svetu6.

Troškovi kamata = stopa kamatna2n

1nAstopa kamatna2

nAA

×+

=×+

(5)

Gde je: A – uložena sredstva

n – period angažovanja sredstava

Troškovi održavanja utvrđuju se normativnim metodom na bazi normativa ukupnih troškova održavanja u toku veka trajanja7 razvijenih putem istraživanja unutar Instituta KTBL8 i korigovanih u skladu sa rezultatima praćenja istih troškova unutar “PIK-BEČEJ” “Poljoprivreda” a.d. Bečej. Raspored datih troškova u toku veka trajanja vrši se prema modelu promene troškova održavanja i opravki razvijenog unutrar Instituta KTBL9.

Troškovi pogonskog goriva utvrđuju se u skladu sa zvaničnim cenama pogonskog goriva na tržištu i normativima utroška goriva za standardne režime kоrišćеnjа10 prema metodu obračuna utroška pogonskog goriva “PIK-BEČEJ” “Poljoprivreda” a.d. Bečej.

Troškovi ulja se utvrđuju u skladu sa nabavnim cenama standardno korišćenog motornog ulja i normativima utroška11.

5 Andrić J.: Ekonomika mehanizacije, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1980, str. 58. 6 Zvanično preduzeća iz SRJ ne mogu ni nabavljati opremu izvan granica SRJ. Međutim, ekonomski interesi nalaze put za ovakve poslovne angažmane. 7 Schmid A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995, str. 35 – 80. 8 Kuratorium für Technik und Bauwesen in der Landwirtschaft e.V., Darmstadt. 9 Funk M. i sar.: “KTBL-Taschenbuch Landwirtschaft”, (KTBL) , 1996, str. 9. 10 Renijus, K.:”Traktoren – Technik und ihre Anwendung”, Nerlagsunion – Agrag, BLV Verlagsgesellschaft, Műnchen, 1985, str. 83. 11 Nikolić, R. i sar.: “Potrošnja dizel goriva u ratarstvu” (monografija), Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1995, str. 17.

69

Troškovi diferencijalnog ulja i tovatne masti za podmazivanje utvrđivani su prema normativima Zadružnog saveza Vojvodine12.

Troškovi guma izračunati su u skladu sa normativima “PIK-BEČEJ” “Poljoprivreda” a.d. Bečej.

Troškovi smeštaja utvrđuju se u skladu sa cenom eksploatacije kvadratnog metra tipskog građevinskog objekta i prostorom potrebnim za smeštaj mаšinе.

Troškovi osiguranja određeni su prema aktima “DDOR” Novi Sad.

Troškovi poreza i taksi utvrđuju se u skladu sa važećim zakonskim propisima na dan 01.01.2001. godine, svе cеnе su tаkоđе utvrđеnе nа dаti dаn.

Detaljnijim ispitivanjem pojedinih kategorijа troškova ustanovljen je način njihоvоg reagovanja pri promeni godišnjeg obima korišćenja i stepena istrošenosti pogonskog sredstva. Pri tome se stepen istrošenosti posmatra kroz stepen iskorišćenja nominalnog roka trajanja u časovima kоrišćеnjа. Implementacijom datih saznanja kroz računarski program izrađen je model za utvrđivnje karaktera troškova.

Podaci neophodni za ova istraživanja preuzeti su iz strane i domaće literature, izvornih dokumenata ispitivanog gazdinstva, vanbilansne evidencije i putem konsultacija sa kompetentnim ljudima.

3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA

Proizvodnja graška na velikim površinama nezamisliva je bez specijalnog kombajna za grašak. “PIK-BEČEJ” “Poljoprivreda” a.d duži niz godina je u eksploataciji koristio kombajn za grašak istоg proizvođača starije konstrukcije, odnosno FMC – 679. Ove godine data mašina je zbog svoje dotrajalosti zamenjena novim kombajnom FMC - 979. Reč je o kombajnu za grašak najnovije konstrukcije. Ova mašina predstavlja najskuplje pogonsko sredstvo unutar ratarske proizvodnje. Zbog toga ekonomici korišćenja kombajna za grašak FMC – 979 potrebno je posvetiti posebnu pažnju.

Osnovni podaci o FMC – 979 dati su u tabeli 1.

12 Cenovnik mašinskih usluga na obradi poljoprivrednog zemljišta, Zadružni savez Vojvodine, 1999.

70

TABELA 1: Osnovni podaci kombajnа za grašak FMC – 979

Kategorija Kombajn za grašak Naziv sredstva FMC - 979 Snaga motora (kw) 278 Trajanje po vremenu (godina): - prema zakonskoj amortizacionoj stopi 6,6 - realno u standardnim eksploatacionim uslovima 8 Trajanje po učinku (časovi korišćenja) 3.000 Prag amortizacije (časovi korišćenja) 375 Nabavna vrednost (din.) 23.603.174,40

Vek trajanja procenjen je na 3.000 čаsоvа kоrišćеnjа. U tom periodu ukupni troškovi održavanja i opravki normirani su na 48% od nabavne vrednosti novog sredstva. Normiranje je izvršeno na bazi procena stručne službe u “PIK-BEČEJ” “Poljoprivreda” a.d. Bečej. Ova veličina nije u srazmeri sa istraživanjima drugih autora koja troškove ove kategorije normiraju na nivou od 70% nabavne vrednosti za vek trajanja od 2.500 čаsоvа kоrišćеnjа13.

Troškovi korišćenja utvrđeni su na godišnjem nivou za: ♦ obim korišćenja od 375 časova korišćenja, ♦ stаndаrdnu strukturu korišćenja, ♦ period korišćenja od 8 godina, ♦ srednju starost od 1.350 časova korišćenja, ♦ potrošnju goriva od 49,34 litаrа dizel goriva po času kоrišćеnjа, ♦ mašinu koja se osigurava i ima obezbeđen smeštaj, i ♦ cene nа dаn 01.01.2001. gоdinе.

Ako se navedene veličine uporede sa statističkim podacima za Vojvodinu dolazi se do zaključka o odstupanju definisanog amortizacionog praga od prosečnog korišćenja u eksploatacionim uslovima. Prosečni obim korišćenja kombajna za grašak, u posmatranom dvadesetogodišnjem periodu iznosi 26414 čаsоvа kоrišćеnjа, dok zadnjih godina ova veličina pada na ispod 200 čаsоvа

13 Krmpotić, T. i sar.: “Menadžment poljoprivrednih mašina”, Univerzitet u Novom Sadu, 1997, str 235. 14 Zеkić V.: "Uprаvljаnjе trоškоvimа kоrišćеnjа pоgоnskih mаšinа u pоljоprivrеdi", Mаgistаrskа tеzа, str. 28.

71

kоrišćеnjа. Međutim, u optimalnim eksploatacionim uslovima ova veličina treba da iznosi približno 400 čаsоvа kоrišćеnjа godišnje.

Prikaz troškova korišćenja utvrđenih prema ranije navedenim parametrima dat je u tabeli 2.

TABELA 2: Troškovi korišćenja FMC – 97 u petoj godini eksploatacije, prosečne starosti od 1.350 čаsоvа pri godišnjem korišćenju оd 375 časova

Kategorija troškova Ukupan iznos (din.)

Struktura ( % )

Iznos po času korišćenja

(din.) Troškovi fiksne amortizacije 2.950.396,80 45,79 7.867,72 Troškovi kamata 1.062.142,85 16,49 2.832,38 Troškovi održavanja i opravki 1.444.514,27 22,42 3.852,04 Troškovi pogonskog goriva 647.577,33 10,05 1.726,87 Troškovi ulja 15.637,50 0,24 41,70 Troškovi dif. ulja i maziva 18.132,17 0,28 48,35 Troškovi guma 32.378,87 0,50 86,34 Troškovi osiguranja 221.869,84 3,44 591,65 Troškovi smeštaja 50.021,40 0,78 133,39 Troškovi poreza i taksi 310,61 0,00 0,83

UKUPNO 6.442.981,64 100,00 17.181,28 fiksni trоškоvi 4.284.741,50 66,50 11.425,98 vаriјаbilni trоškоvi 2.158.240,14 33,50 5.755,31

Uzevši u obzir definisani prag amortizacije, tj. nominalni obim korišćenja na samom maksimumu mogućeg, može se doći do ocene o izuzetno složenoj problematici korišćenja date pogonske mašine.

Kretanje ukupnih godišnjih troškova i trоškоvа pо čаsu kоrišćеnjа u zavisnosti od obima korišćenja i starosti u mоdеlu sе izrаčunаvа za ukupan period korišćenja i godišnji obim korišćenja u dijapazonu 50 – 120 % od praga amortizacije.

Troškovi po času korišćenja prikazani su u tabeli 3. i pokazuju uticaj obima korišćenja i starosti na ekonomiku upotrebe posmatranog sredstva.

72

TABELA 3: Troškovi korišćenja kombajna FMC – 979 po času korišćenja u zavisnosti od obima korišćenja i starosti

u dinarima Obim korišćenja (časova korišćenja) Period

korišćenja (čas. koriš.) od do 188 225 263 300 338 375 413 450

0 - 300 26.455 22.646 19.926 17.885 16.298 15.029 13.990 13.124 300 - 600 27.361 23.552 20.832 18.792 17.205 15.935 14.896 14.031 600 - 900 27.890 24.081 21.361 19.320 17.733 16.464 15.425 14.559 900 - 1200 28.267 24.459 21.738 19.698 18.111 16.841 15.803 14.937

1200 - 1500 28.607 24.799 22.078 20.038 18.451 17.181 16.143 15.277 1500 - 1800 28.872 25.063 22.342 20.302 18.715 17.446 16.407 15.541 1800 - 2100 29.136 25.327 22.607 20.566 18.980 17.710 16.671 15.806 2100 - 2400 29.363 25.554 22.833 20.793 19.206 17.937 16.898 16.032 2400 - 2700 29.589 25.780 23.060 21.020 19.433 18.163 17.124 16.259 2700 - 3000 29.778 25.969 23.249 21.208 19.622 18.352 17.313 16.448

Reagibilnost troškova (tab. 4) posmatrana sa aspekta kretanja troškova po času korišćenja pokazuje izraženu dinamiku promene. Оvо ukаzuје nа vеоmа slоžеnu trоškоvnu prоblеmаtiku pоsmаtrаnе mаšinе.

TABELA 4: Osnovni pokazatelji reagibilnosti troškova i njihovih izvedenih kategorija za kоmbајn FMC – 979

Opis Minima- lan iznos

Maksima-lan iznos

Odnos maks./min.

Prosečna promena pri povećanju

obima korišćenja od 10% od

nominalnog (%)

Prosečna promena pri povećanju

istrošenosti 10% od nominalnog

(%)

Prosečno povećanje u

toku celog veka trajanja

(%)

Ukupni troškovi korišćenja (din.)

7.401.453 4.960.247 1,49 3,55 1,98 17,81

Troškovi po času korišćenja (din.)

29.778 13.124 2,27 -8,58 1,98 17,81

Varijabilni troškovi (din.) 3.116.711 675.506 4,61 13,38 7,73 69,53 Udeo varijabilnih u ukupnim troškovima (%) 50,08 13,62 3,68 3,71 1,35 12,19 Troškovi goriva i maziva (din.)

856.471 356.863 2,40 10,00 - -

Udeo troš. goriva i maziva u ukupnim troškovima (%) 14,50 6,39 2,27 0,84 -0,20 -1,84 Troškovi održavanja (din.) 2.260.240 318.643 7,09 10,00 - - Udeo troškova održavanja u ukupnim troškovima (%) 30,54 6,42 4,75 1,62 1,60 14,40

73

4. ZAKLJUČAK

Trenutno primenjivаni metodi za upravljanje troškovima pоgоnskih mašina, u slučaju da oni uopšte postoje u poljoprivrednom preduzeću, nisu u stanju da sagledaju datu problematiku na adekvatan način. Dinamika ekonomskih kretanja, oštro tržišno nadmetanje i povećanje nabavnih vrednosti pogonskih mašina, uz sve veću zastupljenost specijalizovanih mašina, čine iskustvene metode procene adekvatnog korišćenja nedovoljnim za upravljanje ovako kompleksnom problematikom. Uvidom u učešće troškova korišćenja pogonskih mašina u ukupnoj ceni koštanja ratarskih useva, dolazi se do zаključkа о globalnој zapostavljenosti posmatrane problematike. Zastarelost, nedovoljan obim korišćenja i drugi nepovoljni tokovi stanja poljoprivrednih pogonskih mašina, dodatno otežavaju loš položaj poljoprivrede i uslovljavaju korenitu promenu pristupa pomenutoj oblasti.

Polazeći od potrebe da se data grupa troškova adekvatno tretira unutar naših poljoprivrednih preduzeća, u radu su kroz proučavanje i prilagođavanje postojećih i razradu novih rešenja definisani osnovni metodski principi i rešenja za upravljanje troškovima korišćenja pogonskih mašina. Pri tome, osnovno težište rada leži na predviđanju iznosa troškova u zavisnosti od starosti i obima korišćenja kao faktora koji su od vеćеg značaja i kоје је mоgućе rеlаtivnо tаčnо kvаntifikоvаti. Primenom datih metodskih principa kroz računarski model na primeru konkretne pogonske mašine izvršen je prikaz i testiranje definisane metodike.

Istraživanja koja su putem prezentovanog modela izvršеnа prikazala su sledeće:

♦ Troškovi korišćenja pogonskih mašina su kompleksna kategorija troškova čiji konačan iznos zavisi od većeg broja uticajnih faktora. Model za uvrđivanje troškova ne može da obuhvati sve uticajne faktore, te dati model treba da obuhvati samo faktore koji na formiranje troškova imaju veći uticaj, koji je moguće, barem približno tačno, kvantifikovati.

♦ Specifičnost uslova proizvodnje u poljoprivredi, posebno u ratarskoj proizvodnji, čini mogućnost tačnog predviđanja uslova, te samim tim i troškova korišćenja pogonskih sredstava znatno otežanim, te je nužno datu grupu troškova utvrđivati kao mogući dijapazon ili niz vrednosti sa definisanim faktorima uticaja, a ne u formi fiksnog iznosa.

♦ Uvidom u planirane moguće oscilacije troškova korišćenja FMC - 979 zapaža se da odstupanja minimalnih i maksimalnih troškova na nivou ukupnih troškova dostižu skoro 50%, dok na nivou troškova korišćenja po

74

času rada ova odstupanja idu i dо 130%. Oscilacije troškova po času, kao kategorija od većeg еkоnоmskоg značaja, izrаžеniје su kod skupih, usko specijalizovaih mašina, čemu treba posvetiti posebnu pažnju.

♦ Navedene intenzivne oscilacije, uz nemogućnost predviđanja uslova i parametara korišćenja FMC - 979 uslovljavaјu fleksibilan pristup posmatranoj kategoriji troškova. U tu svrhu, model za utvrđivanje troškova mora da omogući operativnu analizu troškova i jednostavnost tumačenja izlaznih podataka.

♦ Dobijeni rezultati ukazuju na krupne razlike troškovne problematike posmatrane pogonske mašine. Mnogo veću pažnju treba posvetiti uprаvо оvаkvim skupim specijalizovanim mašinama i na njihovo korišćenje skoncentrisati napore za upravljanje troškovima korišćenja pogonskih mašina.

♦ U svetlu napred navedenih razlika posebnu pažnju treba posvetiti izboru osoblja koje se stara o održavanju i korišćenju skupih i složenih mašina, a posebno rukovaoca. Nа žаlоst, uticaj navedenog faktora na troškove nije moguće tačno utvrditi. Međutim, suština date tvrdnje leži u činjenici da korišćenje datih mašina stvara izuzetno visoke troškove, koji u odnosu na troškove lakog traktora mogu biti veći i do osamdeset puta, te i sasvim mala odstupanja od optimalnih troškova imaju visoke apsolutne vrednosti.

LITERATURA

1. Ševarlić, M.: “Opremljenost gazdinstava i udruživanje sredstava mehanizacije individualnih zemljoradnika u SAP Vojvodini”, Ekonomika poljoprivrede, 1-2, Novi Sad, 1981.

2. Bandin, T.: “Ekonomika preduzeća”, Savremena administracija, Beograd, 1993, str.V.

3. Vukoje, V.: “Primena sistema obračuna po standardnim troškovima u ratarskoj proizvodnji”, Magistarska teza, Novi Sad, 1999.

4. Lisavac, S.: “Karakter troškova poljoprivrednog gazdinstva”, Doktorska disertacija, Beograd, 1965.

5. Andrić J.: Ekonomika mehanizacije, Poljoprivredni fakultet – Zemun, Beograd, 1980.

6. Schmid A.: “Wirtschaftliche Betriebsführung und Kalkulation im Lohnunternehmen” (KTBL), Darmstadt, 1995.

75

7. Kuratorium für Technik und Bauwesen in der Landwirtschaft e.V., Darmstadt.

8. Funk M. i sar.: “KTBL-Taschenbuch Landwirtschaft”, (KTBL) , 1996.

9. Renijus, K.:”Traktoren – Technik und ihre Anwendung”, Nerlagsunion – Agrag, BLV Verlagsgesellschaft, Műnchen, 1985.

10. Nikolić, R. i sar.: “Potrošnja dizel goriva u ratarstvu” (monografija), Institut za poljoprivrednu tehniku, Novi Sad, 1995.

11. Cenovnik mašinskih usluga na obradi poljoprivrednog zemljišta, Zadružni savez Vojvodine, 1999.

12. Krmpotić, T. i sar.: “Menadžment poljoprivrednih mašina”, Univerzitet u Novom Sadu, 1997.

13. Zеkić V.: "Uprаvljаnjе trоškоvimа kоrišćеnjа pоgоnskih mаšinа u pоljоprivrеdi", Mаgistаrkа tеzа, 2000.

MОDЕL FOR ESTABLISHING COSTS OF UTILIZATION POWERED MACHINES ON TESTED FARM

by Dr Milenko Jovanović, Mr Vladislav Zekić

SUMMARY

Successful administration of costs of accounting machines means owning of prompt and qualitative information about them. These information can’t be abtained by classical system of accounting recording, so that they shold be obtained through individual and elastic model based on automatic data procesing. Because of the dynamics of the observed occurrence, given model should pay special attention to the costs reagibility. The principal parameters taken for the process of setting of reagibility. The principal parameters taken for the process of setting of reagibility for some costs categories should be volume of usage and age (running out).

Model has been applied and tested upon many concrete examples, by which its application has been proved.

Key words: accounting section machines, costs, price, reagibility, agriculture.

76

UDK: 626.8.008.2 Originalni naučni rad Original scientific paper

OPERATIVNO UPRAVLJANJE MELIORACIONIM SISTEMIMA U FUNKCIJI RAZVOJA POLJOPRIVREDNOG GAZDINSTVA

Potkonjak, Svetlana*

1. UVOD

Odvodnjavanje i navodnjavanje povezuju dva najvažnija faktora poljoprivredne proizvodnje : vodu i zemljište. Zajednički cilj ovih melioracionih sistema jeste obezbedjenje optimalnog vodnog režima potrebnog za razvoj biljaka.

Imajući u vidu značaj melioracionih sistema za razvoj poljoprivredne proizvodnje, posebno na području Vojvodine gde se radi o velikim površinama, ispitivanju upravljanja ovim sistemima može se pristupiti sa različitih aspekata i korišćenjem različitih metoda .

U ovom radu biće reprezentovan opšti model upravljanja hidromelioracionim sistemima koji se može primeniti i na ovom području. Takodje će biti prikazano nekoliko modela operativnog upravljanja poljoprivrednom proizvodnjom u uslovima odvodnjavanja - navodnjavanja.

2. OPŠTI OBLIK MODELA UPRAVLJANJA

Modele ovakve vrste moguće je razraditi za vreme i posle realizacije melioracionih projekata. U ovom slučaju potrebno je izraditi paket programa u kojem će na osnovu toka prikupljenih podataka i adekvatnih metoda uz pomoć računara biti izračunati svi parametri relevantni za upravljanje poljoprivrednom proizvodnjom u uslovima odvodnjavanja-navodnjavanja.

Kod razrade predloženog modela pošlo se od dosadašnjih iskustava na ovoj problematici. Proučeno je nekoliko modela koji su razvijeni kod nas i u svetu a koji se koriste u slične svrhe.

* Dr Svetlana Potkonjak, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Novi

Sad

77

Kod izrade ovakvih modela potrebno je poznavati ulogu, značaj i funkcionisanje melioracionih sistema na poljoprivrednom gazdinstvu kao i veze koje postoje sa vodoprivrednom organizacijom a u smislu racionalnog upravljanja.

Model operativnog upravljanja koji bi na odgovarajući način povezao melioracione sisteme sa procesom poljoprivredne proizvodnje u proizvodnim uslovima u Vojvodini, sadržao bi nekoliko glavnih programa, sl. 1.

Funkcija pojedinih programa bila bi :

Program VLZ - istražuje verovatnoću promena u zemljištu i efekte padavina i evapotranspiracije na osnovu poznatih metoda.

Program SETVA - istražuje optimalnu strukturu proizvodnje u uslovima odvodnjavanja - navodnjavanja i odredjuje optimalne parametre.

Program VODA - istražuje bilans raspoložive vode (kod navodnjavanja) ili bilans viškova vode (kod odvodnjavanja).

Program BILANS - Vrši raspodelu i uskladjivanje pojedinih faktora poljoprivredne proizvodnje ( mehanizacija, radna snaga).

Program MARKET - Model osvajanja tržišta poljoprivrednih proizvoda.

SLIKA 1 : Model upravljanja sistemima za navodnjavanje

stohast.hidrolog

program "MARKET"

program "VODA"

ponuda

tražnja

program VLZ

program "SETVA"

program "BILANS"

podaci o padavinama i evotrans-piraciji

78

Da bi se proces upravljanja uspešno odvijao potrebno je raspolagati odgovarajućim bazama podataka koje bi bile povezane sa pojedinim programima. Tok podataka za ovaj model prikazan je na slici 2.

3. MODEL UPRAVLJANJA POLJOPRIVREDNOM PROIZVODNJOM U USLOVIMA ODVODNJAVANJA - NAVODNJAVANJA

U ovom slučaju model treba da sadrži sve parametre koji su relevantni za upravljanje poljoprivrednom proizvodnjom a moguće ga je razraditi shodno klimatskim i hidrološkim uslovima na konkretnom području.

Model upravljanja poljoprivrednom proizvodnjom u uslovima odvodnjavanja-navodnjavanja treba da pruži informacije o :

- optimalnoj zastupljenosti pojedinih useva i njihovoj očekivanoj dobiti ,

- optimalnom režimu podzemnih voda u toku poljoprivredne sezone,

- optimalnoj raspodeli vode za navodnjavanje u toku zalivne sezone,

- optimalnom načinu upravljanja sistemima za odvodnjavanje-navodnjavanje.

79

SLIKA 2. Tok podataka u modelu upravljanja

A B C

E F

K

VLZ

SETVA

D

G

Input

L

B E F M

N

O

VODA

J

BILANS

MARKET

P

H

I

80

Oznake : A - podaci o padavinama i temperaturama ; B - podaci o evapotranspiraciji ; C - verovatnoća promena bilansa vode u zemljištu ; D - optimalno stanje za svaki usev, mesec ; E - troškovi proizvodnje ; F - prihodi proizvodnje ; G - optimalni očekivani prihod ; H - fiksni troškovi navodnjavanja ; I - ograničenje parcela ; K - planiranje meseca žetve, berbe, za svaki usev; INPUT - izrada tabela o inputima za najčešće korišćene koeficijente ; J - optimalni prihodi i struktura setve za pojedine količine vode ; L - marginalni prihodi u navodnjavanju ; M - broj ha za navodnjavanje za svaku godinu; N - parametar modela ponude ; O - hidrološki podaci ; P - odgovori (rešenja) za sve sisteme (korist + troškovi).

Kod pripreme odgovarajućih podataka potrebno je obratiti pažnju na izračunavanje ulaznih podataka za model kao što su očekivani suficit vode (kod odvodnjavanja) ili očekivani deficit vode kod navodnjavanja pojedinih useva, kao i efektima koje postižu ti usevi u uslovima optimalne vlage. U tom slučaju može se postići mnogo veća vrednost proizvodnje kod izabranih useva.

Kod rešavanja ovakvih i sličnih zadataka, koriste se razni tipovi metoda stohastičkog ili determinističkog dinamičkog programiranja. Metod stohastičkog dinamičkog programiranja koristi verovatnoće promena vlažnosti zemljišta koje se dobijaju na osnovu istorijskih hidrometeoroloških podataka. Te verovatnoće utiču na očekivanu dobit, a time i na način upravljanja melioracionim sistemima

Na primeru sistema za navodnjavanje ako uzmemo za kriterijum raspoloživu vodu a u zavisnosti od buduće strukture proizvodnje moguće je razviti 4 modela upravljanja poljoprivrednom proizvodnjom.

MODEL A : Količina vode koja se može isporučiti usevima je neograničena. Model u tom slučaju ima sledeći oblik :

Funkcija cilja :

(max) F (x) = Σ dj (xj)

Ograničenje :

Σ q j x j ≤ Q

gde je :

d j (x j ) - funkcija dobiti kod pojedinih useva,

qj - norma navodnjavanja (m3 /ha) za j-tu kulturu,

xj - količina vode koja se dodeljuje j-oj kulturi,

Q - ukupna količina vode koja je neograničena.

81

MODEL B : Količina vode u ovom slučaju je ograničena zapreminom akumulacije ili kapacitetom crpne stanice, pri čemu se uzimaju u obzir padavine. Koristeći deterministički model dinamičkog programiranja problem se formuliše na sledeći način :

Funkcija cilja

max Σ Σ αt-1 bij ( w ij - wij2 )

uij

Ograničenja :

a) 0 ≤ Σ uij ≤ xi ≤ Qv

b) xi+1 ≡ min ( xi - Σ uij + qi , Qv )

gde je :

bij - cena proizvoda, din/t, kod useva "j" u sezoni "i" ,

α - diskontni faktor,

wij - količina ukupne vode koju usev "j" dobije u sezoni "i", mm

qij - količina vode koju usev "j" dobije u sezoni "i" prirodnim padavinama,

uij - količina vode koju treba dodati usevu "j" u sezoni "i".

U ovom slučaju kriterijum je izbor celobrojne vrednosti uij maksimizirajući pri tome sadašnju vrednost primanja od prodaje useva.

MODEL C : Količina vode u ovom slučaju ograničena je zapreminom akumulacije ili kapacitetom crpne stanice. Pretpostavljene padavine se u ovom slučaju tretiraju kao slučajna varijabla sa verovatnoćom pojave. Za razliku od prethodnog ovaj problem se rešava pomoću stohastičkog dinamičkog programiranja .

Ograničenja :

a) 0 ≤ Σ uij ≤ xi ≤ Qv uij,xj - su celobrojne

c) Σ pi ki ≡ 1 - verovatnoća pojave padavina koja se izračunava.

MODEL D : Prethodni modeli odnosili su se na kombinaciju pojedinih useva u ukupnoj strukturi proizvodnje. Medjutim na području Vojvodine imamo slučaj samo jedne proizvodnje - višegodišnji zasad npr. vinova loza, jabuke, breskve i sl. U ovom slučaju moguće je upravljati procesom proizvodnje u zavisnosti od pojedinih tipova zemljišta i različite količine vode dodate u periodu vegetacije.

82

Upravljanje se odnosi na postizanje maksimalnog neto-prihoda za odredjenu vrstu zasada i tipove zemljišta tj. :

(max) NP = UP [ P̂ ] - c ( tt p̂,d̂ )

T - ukupan broj perioda navodnjavanja u toku perioda vegetacije,

P̂ - stanje potencijalnog prinosa u vremenu t,

td̂ - količina potrebne vode, varijabla kojom se upravlja,

NP - očekivani neto-prihod,

UP [ P̂ t ] - ukupan prihod na kraju sezone,

t = T - posle podmirenja troškova berbe,

ct [ tt p̂,d̂ ] - troškovi navodnjavanja useva kod stanja prinosa P̂ t u periodu t, sa količinom vode dt . Ovi troškovi uključuju troškove obrade i nege useva koji su izvršeni kao i troškove korišćene vode.

Upravljanje je podvrgnuto ograničenjima, uključujući limitiranu ukupnu količinu vode, Q, raspoložive za navodnjavanje za vreme trajanja perioda vegetacije, odnosno :

td̂ ≤ tQ̂ Qt.

Znak ( ∧ ) označava kontinuitet varijable, zagrada [ ] za neprekidne funkcije, dok zagrada ( ) pokazuje funkciju definisanu indeksom.

Model se rešava korišćenjem dinamičkog programiranja, čija je blok šema prikazana na slici 3.

Predloženi modeli mogu se primeniti i na području Vojvodine. Potrebno ih je najpre testirati uz proveru postavljenih relacija. Za to su neophodni podaci koji se prikupljaju na postojećim zalivnim sistemima kao i odgovarajući hidrometeorološki podaci sa postojećih stanica.

83

qn qn -1

• • •

Vn VN-1

• •

Pn PN-1

• •

dn dN-1 d1

SLIKA 3. Šematski prikaz dinamičkog programa

4. ZAKLJUČAK

Proces upravljanja hidromelioracionim sistemima posebno na području Vojvodine predstavlja složen skup problema koje treba rešiti te da u vezi s tim postoji više mogućnosti i pristupa.

Upravljanje ovim sistemima treba sprovoditi u sklopu ostalih proizvodnih faktora ( mašine, radna snaga, stočarstvo, tržište, preradjivački kapaciteti) jer se jedino na ovaj način omogućuje kompleksno uskladjivanje navedenih faktora kao i postizanje maksimalnih ekonomskih rezultata.

Izvršenje procesa upravljanja zahteva prethodno razvijene modele, uz formiranje baze podataka sa kojima će ti modeli pokazivati prihvatljive rezultate. Donošenje upravljačkih odluka nemoguće je izvršiti bez primene računara.

Predložene modele je potrebno prethodno testirati na jednom reprezentativnom sistemu kako bi kasnije pokazali masovnu primenu u praksi.

Cn(dn,Pn)

___

Cn(dn-1,Pn-1)

___

UP(P0)-C1(d1, P1)

stanje

N

stanje N-1

stanje

1

84

LITERATURA

1. Larson B. A.: Principles of stohastic dynamic optimization in resource management. Agricultural economics, No. 2, 1992.

2. Mahendrarajah S., Warr P.G.: Water management and technological change. Agricultural economics, 1989., page 309-324.

3. Madramootoo Ch. , Johnston W., Willardson L.: Management of agricultural drainage water quality . Water reports, FAO, Rome 1997.

4. Potkonjak Svetlana, Srdjević B.: Planiranje, razvoj i upravljanje melioracionim sistemima primenom metoda operacionih istraživanja. Deo monografije : Primena operacionih istraživanja u poljoprivredi, PKB, centar za informisanje i izdavačku delatnost, Beograd, 1997., strana 227-250.

5. Potkonjak Svetlana: Model upravljanja biljnom proizvodnjom u uslovima navodnjavanja u sušnim godinama. Zbornik radova, vol. 21, Poljoprivredni fakultet, Institut za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad, 1993., strana 103 -109.

6. Potkonjak Svetlana: Ekonomika vodoprivrede . Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1991.

OPERATIONALLY MANAGEMENT OF MELIORATION SYSTEMS IN DEVELOPMENT FUNCTION OF AGRICULTURAL ESTATE

by

Dr Svetlana Potkonjak General management model of hydromelioration systems are presented in

this paper.

This model conects the melioration systems with agricultural production in productionally conditions of Voivodina. It contens a few programs.

In dependence from water resources limits (surplus or deficit), four models of operating management for agricultural production in conditions of drainage-irrigation are showed.

85

UDK:634.8:631.1(497.113) Originalni naučni rad Original scientific paper

POLJOPRIVREDNO PREDUZEĆE KAO NOSILAC PROIZVODNJE I PRERADE GROŽĐA U VOJVODINI

Milić, D., * Elenov R.**

REZIME

Prerada grožđa u vino se većinom odvija u vinarijama i podrumima koji su u društvenom (mešovitom) sektoru. Podrumski kapaciteti su značajni i većinom neiskorišćeni. U vojvođanskim vinarijama se godišnje može preraditi od 7200 do 7800 vagona grožđa, ali se preradi znatno manje zbog deficita potrebnih sirovina. Iskorišćenost preradnih kapaciteta je ispod 30%. U periodu 1980 - 1997. godine razlika između prosečne godišnje proizvodnje vina i potencijalnih mogućnosti prerade grožđa u vinarijama je 208133 hl vina. Znači, godišnji deficit proizvedene količine grožđa u Vojvodini iznosi 29733 t. Ključne reči: rodni čokoti, proizvodnja grožđa, proizvodnja vina, proizvodnja

komovice.

1. UVOD

Vinova loza je višegodišnja biljna vrsta koja se gaji u cilju proizvodnje grožđa i odlikuje se relativno širokim arealom rasprostranjenosti. Grožđe ima veliku hranljivu, dijetalnu i lekovitu vrednost jer sadrži značajan broj veoma važnih sastojaka koji se nalaze u biološkim oblicima povoljnim za ljudsku ishranu: šećer, organske kiseline, mineralne materije, vitamini (A,B,C,E).

Manji deo proizvedenog grožđa se troši u svežem stanju, dok se veći deo koristi kao sirovina za proizvodnju vina i drugih prerađevina (suvo grožđe, alkohol, grožđani sok). Najveća količina grožđa se preradi u vino, koje se javlja kao najmasovniji oblik prerade i potrošnje grožđa. Vino kao najmasovnija prerađevina od grožđa, ako se upotrebljava kao sastavni deo obroka u umerenim količinama ima hranljivu, higijensku i lekovitu vrednost.

* Dr Dušan Milić, vanredni profesor, Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku

poljoprivrede i sociologiju sela, Novi Sad. ** Mr Risto Elenov, Agropin, Skopje.

86

Ekonomski značaj primarne proizvodnje grožđa se ispoljava naročito preko činjenice, da ova proizvodnja predstavlja sirovinsku osnovu racionalnog iskorišćavanja postojećih prerađivačkih kapaciteta (vinarija i vinskih podruma). Racionalno iskorišćavanje prerađivačkih i ostalih kapaciteta (hladnjače za kraće ili duže čuvanje stonog grožđa) teško je ostvariti, ukoliko se javlja deficit proizvedenog grožđa, koje se u odnosu na prerađivačke kapacitetet nalazi na visokom stepenu komplementarnosti i povezanosti. Ukupan obim proizvedenog grožđa može biti uslovljen nepovoljnim klimatskim uslovima, što veoma često utiče na postizanje nižih i nestabilnih prinosa po jedinici površine, tako da vinski podrumi ostaju nedovoljno iskorišćeni. U optimalnim proizvodnim uslovima ostvarena proizvodnja grožđa omogućava visok stepen iskorišćavanja prerađivačkih kapaciteta, naročito ukoliko su prerađivački kapaciteti pravilno dimenzionirani prema realnom obimu i nameni proizvedenog grožđa.

Veća sigurnost u pogledu proizvedenih količina grožđa za potrebe prerađivačkih kapaciteta može se postići izborom ekonomski opravdanog stepena intenzifikacije vinogradarske proizvodnje. Intenziviranjem vinogra- darske proizvodnje treba očekivati povećanje prinosa i kvaliteta proizvedenog grožđa.

Cilj istraživanja u ovom radu jeste prikazivanje razvoja proizvodnje i prerade grožđa u Vojvodini u periodu 1980-1997. godine, kako u celini, tako i po sektorima vlasništva. Upoređenjem obeležja kapaciteta vinogradarske proizvodnje (broj rodnih čokota i proizvodnja grožđa) sa obeležjima kapaciteta prerade grožđa (proizvodnja vina i komovice) učinjen je pokušaj sagledavanja njihove međusobne usklađenosti. Odnosno, posmatrana je potencijalna usklađenost između količine proizvedenog grožđa i kapaciteta za preradu grožđa u Vojvodini.

2. IZVORI PODATAKA I METOD RADA

Osnovni izvori podataka u radu se odnose na publikovane podatke Saveznog zavoda za statistiku koji su sadržani i biltenu "Ratarstvo, voćarstvo i vinogradarstvo" za analizirane godine (1980-1997). Posmatrana obeležja vinogradarske proizvodnje i prerade grožđa (rodni čokoti, proizvodnja grožđa, proizvodnja vina i proizvodnja komovice) su analizirana u vremenskoj seriji podataka u intervalu od 18 godina (1980-1997) i prikazana su u apsolutnim i relativnim brojevima. Kao izvori podataka korišćeni su i literarni podaci koji se odnose na ispitivanu problematiku.

Postavljeni cilj istraživanja i raspoloživi izvori podataka su zahtevali primenu analitičko-komparativne metode.

87

3. REZULTATI ISTRAŽIVANJA

3.1. Obeležja proizvodnje grožđa

3.1.1. Broj rodnih čokota

Prema podacima za 1997. godinu vinogradarska proizvodnja Vojvodine se odvija na površini od 11.909 ha. Privatni sektor sa 8.519 ha pod vinogradima zauzima učešće od 71,5% u ukupnim površinama vinograda, što znači da je vinogradarska proizvodnja većinom zastupljena na privatnom sektoru.

Ukupan broj rodnih čokota u 1997. godini je iznosio oko 56 miliona (tabela 1). Društveni sektor sa 10,4 miliona čokota zauzima učešće 18,6% u ukupnom broju rodnih čokota Vojvodine. U proseku za period 1980-1997. godine ukupan broj rodnih čokota je iznosio 72,8 miliona sa apsolutnim razmakom varijacije od oko 53 miliona.

TABELA 1. Broj rodnih čokota u Vojvodini u periodu 1980-1997. godine Broj rodnih čokota (000)

Godine Ukupno Društveni sektor

Privatni sektor

Učešće društvenog sektora (%)

1980 108907 9787 99120 8,9 1981 105772 10656 95116 10,1 1982 103062 11669 91394 11,3 1983 88557 11669 76887 13,2 1984 83305 11963 71342 14,4 1985 76336 11757 64759 15,4 1986 73746 11451 62294 15,5 1987 66048 10684 55364 16,2 1988 64003 10586 53417 16,5 1989 63163 11390 51774 18,1 1990 63453 12081 51372 19,0 1991 61438 12327 49111 20,1 1992 60601 11878 48723 19,6 1993 59255 11576 47649 19,5 1994 58693 11603 47090 19,8 1995 59340 11164 48176 18,8 1996 58865 10889 47976 18,5 1997 55956 10405 45551 18,6

Prosek 1980-1997. 72805 11307 61506 16,3 Minimum 55956 9787 45551 8,9 Maksimum 108907 12327 99120 20,1 Stopa promene (%) -3,80 0,13 -4,46 4,09 Koefic. varijacije (%) 24,25 5,95 29,02 21,38

88

I pored ispoljenih variranja po posmatranim godinama, broj rodnih čokota na društvenom sektoru ispoljava tendencije povećanja. U periodu 1980-1997. godine broj rodnih čokota se povećava po prosečnoj godišnjoj stopi 0,13%.

Na privatnom sektoru u periodu 1980-1997. godine izražena je tendencija smanjenja rodnih čokota po prosečnoj godišnjoj stopi -4,46%. U posmatranom periodu broj rodnih čokota na privatnom sektoru zauzima učešće 83,7% u ukupnim rodnim čokotima Vojvodine. Kao rezultat uočenog smanjenja rodnih čokota na privatnom sektoru povećava se učešće društvenog sektora u ukupnim rodnim čokotima sa 8,9% u početnoj posmatranoj godini na 18,6% u 1997. godini.

3.1.2. Proizvodnja grožđa U periodu 1980-1997. godine ukupna proizvodnja grožđa u Vojvodini se

smanjuje po prosečnoj godišnjoj stopi -1,09% (tabela 2).

TABELA 2. Proizvodnja grožđa u Vojvodini u periodu 1980-1997. godine

Proizvodnja grožđa (t) Godine Ukupno Društveni

sektor Privatni sektor

Učešće društvenog sektora (%)

1980 90010 29007 61003 32,2 1981 78374 23488 54886 29,9 1982 116967 37873 79094 32,4 1983 93343 32910 60433 35,2 1984 76923 29582 47341 38,4 1985 67006 25941 41065 38,7 1986 79822 27648 52174 34,6 1987 44653 19078 25575 42,7 1988 54646 25849 28795 47,3 1989 48671 20160 29511 41,4 1990 66191 31492 34699 47,6 1991 72257 27755 44502 28,4 1992 69962 25362 44600 36,3 1993 20061 21632 40429 34,9 1994 71997 24414 47583 33,9 1995 64667 14755 49912 22,8 1996 90415 25312 65103 28,0 1997 83701 24930 58771 29,8

Prosek 1980-1997. 73981 25954 48082 35,2 Minimum 44653 14755 25575 22,8 Maksimum 116967 37873 79094 47,6 Stopa promene (%) -1,09 -1,91 -1,23 -0,97 Koefic. varijacije (%) 23,51 20,57 29,19 18,78

89

Smanjenje ukupne proizvodnje grožđa, pre svega, je posledica, kako smanjenja ukupnih rodnih čokota (stopa - 3,80%) tako i ukupnih površina vinograda (stopa - 2,50%).

Na društvenom sektoru i pored ispoljenih variranja iz godine u godinu, proizvodnja grožđa se smanjuje sa 29007 t u 1980. godini na 24930 t u zadnjoj posmatranoj godini. Prosečna proizvodnja grožđa u periodu 1980-1997. godine je 25954 t, a prosečna godišnja stopa promene iznosi - 1,91%.

Na privatnom sektoru obim proizvedenog grožđa se smanjuje po prosečnoj godišnjoj stopi -1,23% prvenstveno kao posledica veoma izraženog smanjenja, kako površina vinograda (stopa -3,18) tako i rodnih čokota (stopa -4,46%). Privatni sektor sa prosečnom proizvodnjom 48082 t zauzima učešće 64,8% u ukupnoj proizvodnji grožđa Vojvodine.

3.2. Prerada grožđa

Namena proizvedenog grožđa može biti različita. Najveći deo se preradi u vino. Značajne količine grožđa se koriste za proizvodnju alkoholnih pića (vinjak, lozovača, komovica) deo se prerađuje u specijalna vina (šampanjac, desertna vina itd.) a samo neznatna količina se preradi u bezalkoholne sokove od grožđa (traubi soda i dr.). Određene količine grožđa se koriste za potrošnju u svežem stanju, kao stono grožđe, dok se suvo grožđe kod nas ne proizvodi.

3.2.1. Proizvodnja vina

U analiziranom periodu (1980-1997.) ostvarena je godišnja prosečna proizvodnja vina od 286118 hektolitara (tabela 3). Sa prosečnom proizvodnjom od 126650 hl, učešće društvenog sektora u ukupnoj proizvodnji vina u Vojvodini iznosi 41,8% sa tendencijom opadanja učešća ovog sektora po stopi -7,55%. Smanjenje učešća društvenog sektora u ukupnoj proizvodnji vina posebno je izražena u zadnjim posmatranim godinama. Naime, učešće društvenog sektora u ukupnoj proizvodnji vina se smanjuje sa 56,9% u 1990. godini na 13,7% u poslednjoj posmatranoj godini, odnosno smanjenje je iznosilo 43,2%. Na ispoljeno smanjenje učešća društvenog sektora u ukupno proizvedenoj količini vina naročito je uticalo smanjenje otkupa grožđa usled izrazito nepovoljnih uslova privređivanja (disparitet cena, visoka inflacija itd.).

90

TABELA 3. Proizvodnja vina u Vojvodini u periodu 1980-1997. godine

Proizvodnja vina (hl) Godine Ukupno Društveni

sektor Privatni sektor

Učešće društvenog sektora (%)

1980 424260 237920 186330 56,1 1981 359620 182210 177410 50,6 1982 434670 178630 256040 41,4 1983 382070 148100 233980 38,7 1984 401320 203060 198260 50,6 1985 310750 178480 132260 57,4 1986 383760 220940 162820 57,6 1987 195200 113490 81710 58,1 1988 246100 156730 89360 63,7 1989 203580 111310 92280 54,7 1990 250500 142580 107910 56,9 1991 329780 156390 173390 47,4 1992 248766 85250 163510 34,3 1993 183766 37110 146660 20,2 1994 200247 44330 155910 22,1 1995 165870 26220 139650 15,8 1996 217511 28060 189450 12,9 1997 212364 29069 183295 13,7

Prosek 1980-1997. 286118 126550 159457 41,8 Minimum 165870 26220 81710 12,9 Maksimum 434670 237920 256040 63,7 Stopa promene (%) -4,81 -11,99 -1,20 -7,55 Koefic. varijacije (%) 32,04 55,61 29,86 42,05

U celom ispitivanom periodu uočeno je smanjenje obima proizvodnje vina, i to kako ukupnog, tako i po sektorima vlasništva. Najveće smanjenje proizvodnje vina zabeleženo je na društvenom sektoru, na kojem se ova proizvodnja smanjuje po prosečnoj godišnjoj stopi -11,99%. Visoke oscilacije proizvodnje vina uočene su na oba sektora vlasništva, mada je intenzitet znatno izraženiji na društvenom sektoru (koeficijent varijacije 55,61%).

3.2.2. Proizvodnja komovice

Sekundarne sirovine koje ostaju posle prerade grožđa (komina i vinski talog) mogu se preraditi u rakiju komovicu. U periodu 1980-1997. godine u Vojvodini je ostvarena prosečna godišnja proizvodnja komovice od 15683 hl, sa variranjem po godinama od 7410 hl u 1987. godini do 46430 hl u 1980. godini (tabela 4). Sa

91

prosečnom godišnjom proizvodnjom od 5841 hl, učešće društvenog sektora u ukupnoj proizvodnji komovice iznosi 32,6%, sa ispoljenom tendencijom smanjenja ovog učešća po stopi -13,63%.

Smanjenje ukupne proizvodnje komovice (stopa -6,09%), pre svega, je posledica veoma izraženog smanjenja ove proizvodnje na društvenom sektoru. Na spomenutom sektoru vlasništva proizvodnja komovice se smanjuje po prosečnoj godišnjoj stopi -22,06%. Na društvenom sektoru je istovremeno zapaženo veoma visoko variranje ove proizvodnje iz godine u godinu (koeficijent varijacije 119,17 %). Međutim, na privatnom sektoru u periodu 1980-1997. godine uočena je tendencija povećanja proizvodnje komovice (stopa 1,16%).

TABELA 4. Proizvodnja komovice u Vojvodini u periodu 1980 -1997. godine

Proizvodnja komovice (hl) Godine Ukupno Društveni

sektor Privatni sektor

Učešće društvenog sektora (%)

1980 46430 31300 15130 67,4 1981 19530 8030 1150 41,4 1982 25290 9020 16090 35,6 1983 20140 6210 13930 30,8 1984 16620 5250 11370 31,5 1985 15960 6280 9680 39,4 1986 20370 7420 12950 36,4 1987 7410 3330 4080 44,9 1988 11110 6300 4810 56,7 1989 8180 3360 4810 41,4 1990 12030 5320 6710 44,2 1991 15210 6670 8540 43,9 1992 14530 3610 10930 24,8 1993 8560 910 7650 10,6 1994 8780 1720 7050 19,6 1995 9130 140 8990 15,6 1996 11290 130 11160 1,2 1997 11734 140 11594 1,9

Prosek 1980-1997. 15683 5841 9256 32,6 Minimum 7410 130 4080 1,2 Maksimum 46430 31300 16090 67,4 Stopa promene (%) -6,09 -22,06 1,16 -13,63 Koefic. varijacije (%) 58,52 119,17 43,82 54,45

92

3.3. Kapaciteti za preradu vina u Vojvodini

Prerada grožđa u vino se odvija u vinarijama i podrumima koji su u društvenom (mešovitom) sektoru. Podrumski kapaciteti su značajni i većinom nedovoljno iskorišćeni. U vojvođanskim vinarijama godišnje se može preraditi od 7200 do 7800 vagona grožđa, ali se preradi znatno manje zbog deficita potrebnih količina grožđa (tabela 5).

TABELA 5. Kapaciteti pojedinih vinarija u Vojvodini

Red. broj

Naziv objekta Mesto Kapacitet vagona (godišnje)

1. Podrumarstvo Vršac 3360 2. Podrum Palić 1270 3. Navip - Fruškogorac Petrovaradin 950 4. Erdevik Erdevik 950 5. Irig Irig 500 6. Podrum Čoka 200 7. Biserno ostrvo Novi Bečej 30 Ukupno: 7260

Prema podacima Markovića (1993) sto kilograma grožđa daje oko 20 kg suvog grožđa, ili oko 68-75 litara vina, kao i 18 do 21 kg komine sa peteljkom.

Ostvarena prosečna godišnja proizvodnja grožđa u Vojvodini u periodu 1980-1997. godine je iznosila 73981 t.

73981 t : x (lit) = 0,1 t : 70 (lit)

51786700t1,0

l70t73981x =⋅

= lit. vina

51786700 lit : 100 =517867 hl vina

Znači, od ukupne količine sirovina koja iznosi 73981 t grožđa dobija se 51786700 litara vina, odnosno 517867 hl vina.

Prerađivački kapaciteti u Vojvodini iznose:

7260 vagona x (10000 l) = 72600000 l vina, odnosno 726000 hl vina.

726000 hl - 517867 hl = 208133 hl vina

Razlika između prosečne godišnje proizvodnje vina i potencijalnih mogućnosti prerade grožđa u vinarijama je 208133 hl vina.

93

Prema tome, prosečan godišnji deficit proizvedene količine grožđa u Vojvodini iznosi 29733 t grožđa.

517867 hl vina : 73981 t grožđa = 208133 hl vina : x (t) grožđa

hl517867hl208133t73981x ⋅

= =29733 t grožđa

4. ZAKLJUČAK

U periodu 1980-1997. godine ukupna proizvodnja grožđa u Vojvodini se smanjuje po prosečnoj godišnjoj stopi -1,09%. Smanjenje ukupne proizvodnje grožđa prvenstveno je posledica smanjenja, kako ukupnog broja rodnih čokota (stopa -3,80%) tako i ukupnih površina vinograda (stopa -2,50%). Prosečna godišnja stopa promene proizvodnje grožđa na društvenom sektoru iznosi -1,91%, a na privatnom sektoru -1,23%. Privatni sektor sa prosečnom proizvodnjom 48082 t zauzima učešće od 64,8% u ukupnoj proizvodnji grožđa Vojvodine.

U analiziranom periodu (1980-1997) ostvarena je prosečna godišnja proizvodnja vina od 286118 hl. Sa prosečnom proizvodnjom od 126650 hl učešće društvenog sektora u ukpnoj proizvodnji vina Vojvodine iznosi 41,8% sa tendencijom opadanja učešća ovog sektora po stopi 7,55%.

Ostvarena prosečna proizvodnja grožđa u Vojvodini je iznosila 73981 t od koje se dobija 517867 hl vina. Preradni kapaciteti u Vojvodini su 726000 hl vina. Razlika između prosečne godišnje proizvodnje vina i potencijalnih mogućnosti prerade grožđa u vinarijama je 208133 hl vina. Godišnji deficit proizvedene količine grožđa u Vojvodini iznosi 29733 t.

LITERATURA

1. Babović M. i saradnici: Ostvareni rezultati i perspektive biljne proizvodnje, IV Kongres o hrani, Zbornik referata, Knjiga I, Beograd, 1995.

2. Grupa autora: Strategija razvoja malih i srednjih preduzeća u funkciji ukupnog razvoja sela i poljoprivrede u AP Vojvodini, Projekat, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1999.

3. Korać Nada: Površine i sortiment vinograda u Vojvodini, Savremena poljoprivreda, Vol. 49, XXI, vanredni broj, Novi Sad, 1998.

94

3. Marković P.: Strategija agrarnog razvoja Jugoslavije, Ekonomika, Beograd, 1989.

4. Milić D., Vlahović B.: Obeležja proizvodnje i prerade grožđa u Jugoslaviji, Letopis naučnih radova br. 1., Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1996.

5. Miljković M.: Tendencije na tržištu vina u svetu i SR Jugoslaviji, Ekonomika poljoprivrede br. 7-8, Beograd, 1993.

6. Stanković V., Milivojević D.: Stanje i problemi vinogradarstva i vinarstva u Jugoslaviji zahtevaju organizovanu i kontinuiranu aktivnost svih subjekata za unapređenje kvalitetne proizvodnje grožđa i vina, Jugoslovensko vinogradarstvo i vinarstvo br.1 - 2, Beograd, 1988.

AGRICULTURAL ENTERPRISES AS HOLDER OF PRODUCTION AND PROCESSING OF GRAPE AND WINE IN VOYVODINA

by

Dr Dušan Milić, Mr Risto Elenov

SUMMARY

Wine production is mostly done in wineries and vaults publicly owned or in mixed, public private property. Vault capacities are quite considerable but mostly not complitely utilized. Capacities of wineries in Voyvodina are 72000-78000 t of grapes per year but in fact they process by far less than that because of the considerable shortage of raw material. Utilization of the processing capacities is below 30%.

Difference between the average annual production of wine in 1980 / 1997, and the real possibilities of grape processing was 208133 hl of wine, which means an annual grape deficit of some 29733 t in Voyvodina.

Key words: grape-wine, grape production, wine production, wine brandy production

102

UDK: 631.115.1:332.021.8(497.11)(497.16) Originalni naučni rad Original scientific paper

UTICAJ PROMENA U PRIVREDNOM SISTEMU NA KONSTITUISANJE SAVREMENOG INDIVIDUALNOG POLJOPRIVREDNOG GAZDINSTVA U JUGOSLAVIJI

Tomić, R.*

1. UVOD

Konstituisanje savremenog individualnog (privatnog) poljoprivrednog gazdinstva kod nas nije bilo moguće jer se na njega gledalo kao na privremenu kategoriju. Naime, arhitekte našeg privrednog sistema posle Drugog svetskog rata gledali su na privatno poljoprivredno gazdinstvo kao na neku privremenu kategoriju koja treba da nestane iz našeg privrednog života. Međutim, praksa je demantovala naše posleratne (a i kasnije) ideologe agrarne politike, a individualna gazdinstva su se pokazala kao stabilan ekonomski subjekt mimo njihovih očekivanja. Pored svih pritisaka koje su do sada izdržala, ona još nalaze (istina, u skromnom okviru) svoje mesto u sadašnjoj a posebno u budućoj privrednoj strukturi. Njihovo egzistiranje u visokorazvijenim zemljama govori o sposobnosti da se ekonomski odupru u najjačoj konkurenciji. Promene koje su usledile u Srbiji posle 5. oktobra dovešće do konstituisanja profitabilnog privrednog sistema. Takav sistem delovaće u narednom periodu stimulativno na unapređenje poljoprivredne proizvodnje na našim individualnim gazdinstvima. Korišćenjem pozitivnih iskustava makroekonomske politike danas razvijenih zemalja mi ćemo ubrzati proces u konstituisanju savremenog poljoprivrednog gazdinstva kod nas. Tu će odlučujući uticaj imati agrarna politika kao deo makroekonomske politike.

U prvom delu rada ukazaćemo na ograničenja koja su sputavala reprodukciju naših individualnih poljoprivrednih gazdinstava. Taj period traje do 1990. godine. U prvom delu ovog perioda, 1945-1953, bili su veoma nepovoljni uslovi za reprodukciju individualnog poljoprivrednog gazdinstva. Pokušano je raznim administrativnim merama da se ugasi proizvodnja na njima. Drugi deo ovog perioda (1957-1970) nešto je povoljniji za individualna * Dr Radovan Tomić, Viša poslovna škola Novi Sad

103

gazdinstva jer im se 1967. ukida zabrana nabavke mehanizacije, dok se u periodu od 1970. godine do uvođenja sankcija UN pristup individualnom gazdinstvu menjao u pozitivnom smislu. Naime, u ovom periodu uklonjene su sve ideološke barijere prema ovom sektoru, ali i dalje je zadržan nepovoljan ekonomski položaj u primarnoj raspodeli.

U drugom delu rada analiziraćemo uticaj agrarne politike na konstituisanje individualnog gazdinstva za vreme sankcija UN.

U trećem delu rada navešćemo koje promene treba izvršiti u privrednom sistemu da bi se stvorila osnova da se putem agrarne politike konstituiše savremeno individualno poljoprivredno gazdinstvo.

2. OGRANIČAVAJU]I FAKTORI U KONSTITUISANJU OPTIMALNOG INDIVIDUALNOG POLJOPRIVREDNOG

GAZDINSTVA

Analizom agrarnih odnosa posle Drugog svetskog rata možemo uočiti više različitih perioda u odnosu prema reprodukciji individualnih poljoprivrednih gazdinstava.1 U prvom periodu negirana je mogućnost reprodukcije ovog sektora. Međutim, ako je išta bilo dobro u donošenju mera ekonomske politike posle 1945. godine, to je onda što je zadržan privatni sektor u poljoprivredi. Ostale socijalističke zemlje su ga ukinule gledajući na njega kao na potencijalnu opasnost restauracije kapitalizma. Mi ga nismo ukinuli, ali smo različitim merama negativno uticali na ograničenje poljoprivredne proizvodnje na njima. Za gašenje ovog sektora nalazili su teorijsko uporište kod marksističkih teoretičara koji nisu videli perspektivu sitnog seljačkog poseda. Jugoslovenska agrarna politika u različitim periodima oslanja se na ova oprečna shvatanja mesta i uloge seljaštva i sitnog parcelnog vlasništva, pri čemu oba počivaju na izvesnim objektivnim stanjima razvoja privrede i društveno-ekonomskih odnosa. Ne uzimajući u obzir prelazne elemente, ova dva pristupa se očituju kroz: prvo, administrativno zahvatanje reprodukcije individualnih gazdinstava uz negiranje zemljišno-svojinskih odnosa, pri čemu je ovde intenzitet sporedan, kako po jačini tako i po svojoj hronološkoj i društveno-ekonomskoj situiranosti, i, drugo, izgradnja samoupravnih zemljišno-svojinskih odnosa sa težnjom maksimiranja produktivnosti rada.

Oba pristupa negiraju reprodukciju individualnih gazdinstava, ali u različitom kvalitetu, pošto parcelnom vlasništvu ne odgovara ništa drugo do njega samog. Budući da je samodovoljno, sa stanovišta dinamičke ekonomije privrednog i društvenog razvoja, postavlja se pitanje uz koje troškove i sa kojim nivoom društveno-ekonomske stabilnosti treba računati u rešavanju

104

agrarnog pitanja u uslovima krupne robne proizvodnje. Društveni cilj je uvek minimiziranje troškova uz maksimiziranje ekonomskih efekata, ali sa stanovišta pojedinačnih privrednih celina taj cilj ne važi. Poljoprivreda i njeni subjekti to znaju upravo kao objekti prvobitne socijalističke akumulacije.

Analizom dosadašnjih agrarnih odnosa kod nas uočljivo je da su kroz istoriju menjani stavovi o individualnom gazdinstvu u okviru poljoprivrede odnosno privrede. Ako bismo napravili grubu periodizaciju tih stavova, mogli bismo ih podeliti u pet perioda: prvi, 1945-1957, za koji je karakterističan izrazito negativan stav u odnosu na reprodukciju gazdinstva; drugi, 1957-1970, koji je vezan za nastajanje kooperacije, kao metoda postepenog podruštvljavanja individualnih gazdinstava, uz poboljšanje ekonomskog položaja gazdinstva, naročito posle 1965; treći, posle 1970. pa sve do uvođenja sankcija UN našoj zemlji. U ovom periodu individualna gazdinstva se tretiraju kao ravnopravni učesnici reprodukcije i ne predstavljaju breme za nacionalnu ekonomiju; četvrti, predstavlja period za vreme sankcija kada intenzivnije dolazi do prelivanja dohotka iz poljoprivrede u druge oblasti; peti, to je period posle 5. oktobra 2000. godine, kad su ukinute sankcije UN i kada su stvorene prepostavke za izgradnju novog profitabilnog privrednog sistema.

U prva četiri perioda ispitivanje delovanja ekonomskih zakona u individualnoj poljoprivredi pokazuje da je njihovo neuvažavanje dovelo u ovoj oblasti do velikih deformacija. Brojna ograničenja ozbiljno otežavanju produktivnije korišćenje proizvodnih potencijala i povećanje poljoprivredne proizvodnje individualnih gazdinstava. Koja su to ograničenja koja sputavaju individualna gazdinstva?

Jedno od prvih je ograničenje zemljišnog individualnog poseda iz 1953. godine. Praksa je pokazala da se postojeća mehanizacija i tehnologija ne mogu racionalno koristiti na ograničenom individualnom posedu od 10 ha obradive površine. Ekonomske nauke (ali ne i naša praksa) ne poznaju maksimalne veličine, već optimalne. To znači da je potrebno ukinuti svako ograničenje koje se tiče povećanja zemljišnih površina. Odnosno, potrebno je težiti optimumu između zemljišta, mehanizacije i radne snage gazdinstva. Ovim problemima do sada se ekonomska nauka malo bavila, ali s obzirom na njihov značaj, u narednom periodu treba im posvetiti dužnu pažnju. Po nama su neosnovani prigovori da ukidanje maksimuma može dovesti do velike koncentracije zemljišta u rukama pojedinaca, što bi, po tim shvatanjima, bio uslov za bogaćenje mimo rada. Sve savremene države ove probleme rešavaju poreskom politikom, a ne ograničavanjem proizvodnje. Samo delimičan pogled na našu posedovnu strukturu pokazuje nam da se ne može u dogledno vreme očekivati značajnija koncentracija zemljišta kod pojedinaca, pošto je i dalje tražnja

105

zemlje daleko veća od ponude. Ako bi se usvojio zakon da zemljište može naslediti samo onaj koji se bavi poljoprivrednom proizvodnjom, treba očekivati da bi to uticalo na veću ponudu zemlje od dosadašnje. Takođe, kad je zemljište kod nas rasparčano, a u proseku se sastoji od 6 do 7 parcela, dosta je teško u takvoj situaciji očekivati brzo ukrupnjavanje. Kod poljoprivrednog zemljišta, takođe, javljaju se određene protivrečnosti, na jednoj strani cene zemlje rastu, a na drugoj ima oko milion hektara neobrađenog zemljišta. Zatim, cene zemljišta sporije rastu u Vojvodini nego u brdskim predelima.2

Drugi ograničavajući faktor povećanju poljoprivredne proizvodnje je nepoštovanje ekonomske logike, kada je sve do 1967. godine individualnim gazdinstvima bilo zabranjeno da kupuju mehanizaciju. Danas to ograničenje ne postoji. Međutim, iako kod nas postoji očit nesklad između veličine gazdinstva i njegove opremljenosti, i dalje se nastavlja sa opremanjem. To očito dovodi do brzog rasta fiksnih troškova mehanizacije po jedinici poljoprivrednog proizvoda. Pomalo izgleda protivrečno da se i izuzetno mala gazdinstva žele mehanizovati. Zar im je jevtinije da kupuju mehanizaciju nego da koriste usluge krupnih gazdinstava (za naše prilike) i društvenih organizacija? Uzrok tome treba tražiti u činjenici da ta gazdinstva u sezoni ne mogu dobiti usluge (u određenom roku, što je veoma bitno za prinose u poljoprivredi) od većih i mehanizovanih gazdinstava. Glavni razlog je u činjenici da su i ta velika gazdinstva svaštarski proizvođači, pa vlasnici nisu u mogućnosti da napuste svoju proizvodnju i pružaju usluge drugima. Rešenje se, po nama, nalazi u specijalizaciji proizvodnje, koja će omogućiti bolje korišćenje mehanizacije i višu robnu proizvodnju. Da bi do toga došlo, potrebno je učiniti korenite promene u našoj agrarnoj politici, koja bi individualnom gazdinstvu (i ne samo njemu) garantovala siguran plasman po adekvatnim cenama. Savremena svetska iskustva pokazuju nam da bi se mehanizacija racionalno koristila kada bi naša gazdinstva bila daleko veća. Tako, na primer, po Mansholtovom planu porodici sa dva sposobna člana odgovara optimalna veličina poseda od 80 do 120 ha u proizvodnji žitarica, a 40 - 50 ha u voćarstvu i sl.3

Ni kod radne snage nisu poštovani određeni bitni ekonomski principi. Najsposobnija radna snaga napušta gazdinstvo, a to napuštanje kod nas nije se odvijalo srazmerno sa mogućnostima produktivnog zapošljavanja u drugim delatnostima. Kod nas ovaj proces je predstavljao pravi beg sa sela i iz poljoprivrede. Mi time ne želimo da negiramo činjenicu da se sa privrednim razvojem poljoprivredno stanovništvo mora smanjivati, ali se to kod nas prebrzo i stihijno odvijalo.4 To je dovelo dotle da se sve više oseća potreba za aktivnom i mladom radnom snagom u poljoprivredi. Na drugoj strani, u vanpoljoprivrednim delatnostima oseća se višak radne snage.5 Taj višak kao

106

balast naše privrede utiče u mnogome (pored drugih bitnih činilaca) da i realni lični dohoci imaju tendenciju pada. Radi socijalnog mira vrši se pritisak na poljoprivredu da niskim cenama proizvoda štiti radnički standard. Kada uzmemo u obzir i činjenicu da veliki broj naših radnika svoju porodicu zadržava na selu, to samo pokazuje u kojoj meri je egzistencija mnogih radničkih porodica vezana za poljoprivredu.

Bilo je pogrešno shvatanje (a i danas još nije iskorenjeno) da u poljoprivredi mogu da ostanu oni koji nisu sposobni za druge delatnosti. Nivo obrazovanja ljudi koji su ostali u poljoprivredi bio je dosta nizak, a danas smo svesni činjenice da je rad u poljoprivredi složeniji nego u mnogim delatnostima van nje (npr., većina naših industrijskih radnika danas radi u serijskoj proizvodnji, gde su uvežbali jednu ili više operacija, za šta nije potrebno posebno obrazovanje). Ako se želi da se u poljoprivredi postignu dobri rezultati, potrebno je dosta i svestranog znanja (o mehanizaciji, hemizaciji, agrotehničkim rokovima itd.), što nam pokazuje praksa razvijenih zemalja (gde poljoprivrednici mahom imaju srednje obrazovanje i određeno praktično iskustvo pre nego što preuzmu gazdinstvo). Pored velike ekonomske koristi od obrazovanih zemljoradnika, treba shvatiti da od njihovog znanja zavisi pravilna upotreba hemijskih sredstava, što bitno utiče na kvalitet hrane, a samim tim i zdravlje ljudi. U poljoprivredi treba da ostaje obrazovana radna snaga, a koliki će to biti procenat, to će zavisiti od opštedruštvenog razvoja.6

Očito nepoštovanje ekonomskih zakonitosti kod sva tri elementa procesa proizvodnje bitno je uticalo na ograničenje rasta poljoprivredne proizvodnje. Nameće se jedna velika nelogičnost: da je u Jugoslaviji stalno tražnja7 za hranom bila veća od ponude, a cene se nisu ponašale adekvatno tome. Odnosno, one su zaostajale za drugim sektorima i tako se dohodak mimo rada prelivao u druge oblasti. To neuvažavanje zakona vrednosti (posebno u poljoprivredi) dovelo je do toga da su se faktori proizvodnje neadekvatno rasporedili u našoj privredi. Tako imamo da se ulaže u one sektore gde već ima viška robe, a da se ne ulaže u deficitarne (kao, recimo, u poljoprivredu). Da bismo stvarno omogućili robno funkcionisanje naše poljoprivrede, moramo je tretirati kao i ostale privredne grane normalno uvažavajući njene specifičnosti. Zbog toga se zalažemo za uključivanje gazdinstva u robnu privredu na ravnopravnim osnovama. Samo robna privreda će u kasnijem svom razvoju "negirati" reprodukciju individualnih gazdinstava. Zbog toga, da bismo obezbedili brži razvoj ovog sektora, a kasnije i njegovu "negaciju", moramo dopustiti nesmetan razvoj njegovih elemenata proizvodnje.

Mišljenja smo da se kod nas u praksi greši jer se individualno gazdinstvo nije tretiralo kao mala privreda, a da se prišlo sa tog aspekta, otpale bi mnoge

107

tvrdnje koje su bile svojevremeno protiv ukidanja zemljišnog maksimuma. Tu pre svega mislimo na stavove da bi ukidanje dovelo, navodno, do eksploatacije tuđe radne snage.8 Mi ne vidimo razlog zašto bi se eksploatacija radne snage javila na individualnom gazdinstvu ako ona ne postoji, kako se tvrdi, kod privatnih zanatlija, ugostitelja itd. Prema tome, moramo dozvoliti individualnim gazdinstvima da zapošljavaju radnu snagu sa strane kao i ostali individualni sektor. Drugo je pitanje da li će za njom biti velika tražnja kakva je u ostalim privatnim delatnostima (ili da budemo precizniji, kakva bi mogla biti da nije veštačkih ograničenja ovog sektora). Međutim, opšta krizna situacija u društvu nas tera da sve više moramo da prihvatimo dualni model naše privrede sa tendencijom relativnog porasta individualnog sektora. Individualni sektor može širiti svoje zemljišne površine, i ne samo njih, sredstvima koja su članovi domaćinstva zaradili u inostranstvu (a ona po procenama nisu beznačajna). Na taj način slila bi se ogromna akumulacija u poljoprivrednu proizvodnju, a to bi povratno delovalo na povećanje proizvodnje.

U društvenoj privredi prilazi se nesvojinski sredstvima za proizvodnju, što je dovelo do toga da se iz postojeće amortizacije ne mogu obnoviti osnovna sredstva. Gde je uzrok tome? Pre svega u činjenici da stopa amortizacije ne prati stopu inflacije, a i u neodmerenoj (maloj) samoj stopi amortizacije. Umesto da mesečno korigujemo stope amortizacije s obzirom na galopirajuću inflaciju, mi to činimo godišnje.9 To dovodi do toga da nam je dohodak viši nerealno, a samim tim i lični dohoci rezultat su ne samo rada, već i prelivanja osnovnih sredstava u ličnu potrošnju. U individualnom sektoru, s obzirom na vlasništvo (koje na tom stupnju razvoja proizvodnih snaga nije beznačajno), vodi se doslednija amortizacija. Tu je poljoprivrednik svestan da ako ne akumulira, mora da propadne. Praktično, gubitak je samo njegov, a od dobitka koristi ima celo društvo. U društvenoj privredi zaposleni praktično nisu osetili (sem za vreme sankcija UN) šta znači nepoštovanje osnovne ekonomske logike. Oni znaju (više teorijski) da treba da povećaju amortizaciju, ali pošto kod nas ne deluju u potpunosti ekonomske zakonitosti, onda nema ko da ih prisili na to. Gubitak nije njihov pošto u principu uvek se sanira zbog, kako se često navodi, širih društvenih interesa. Međutim, ne može se govoriti o napretku ako tržište ne deluje, a kao posledica njegovog dejstva nužno je da određeni proizvođači i propadaju. To će stimulativno delovati da proizvođači povećaju produktivnost rada, amortizaciju, akumulaciju, sve sa ciljem da bi opstali. Zemljoradnika smo već naučili da sve negativnosti tržišta podnosi, a pozitivnosti smo mu raznim merama uskratili. Nesmetana reprodukcija

108

individualnog sektora umnogome bi stabilizovala našu proizvodnju, a ona predstavlja jedan od bitnih uslova za izlazak iz sadašnje krize.

3. UTICAJ SANKCIJA UN KAO OGRANIČAVAJUĆEG FAKTORA U STVARANJU PROFITABILNOG POLJOPRIVREDNOG

GAZDINSTVA

Razorno dejstvo na društvo i privredu sankcija UN koje su uvedene našoj zemlj, donelo je izuzetno negativne posledice na stvaranje profitabilnog individualnog poljoprivrednog gazdinstva. Umesto da se poljoprivredno gazdinstvo razvija, ono je za vreme sankcija nazadovalo. Naime, ono je u najvećoj meri pomoglo da se stanovništvo naše zemlje prehrani i da tako izdrži pritisak sankcija. U takvim uslovima nije se moglo ni misliti na stvaranje optimalne proizvodne jedinice u ovoj oblasti. Dok je u prethodnom periodu proizvodnja na individualnim gazdinstvima ograničavana iz ideoloških razloga, to u periodu sankcija nije bio slučaj. Međutim, poljoprivredno gazdinstvo u ovom periodu sankcija zaostaje jer je u tom periodu bilo još intenzivnije prelivanje dohotka iz njega u druge oblasti.

Dosadašnja praksa u Jugoslaviji pokazala je da nam je neadekvatna agrarna politika bila pogubnija za povećanje poljoprivredne proizvodnje od elementarnih nepogoda. Tu se pre svega misli na neadekvatnu politiku cena, finansiranja poljoprivrede, subvencija itd. Ono što je poražavajuće u Jugoslaviji, to je da Vlada u tom periodu nepoštovanjem sklopljenih ugovora sa poljoprivrednim proizvođačima bitno utiče na pad poljoprivredne proizvodnje. Gubitak kredibiliteta Vlade kod nas ogleda se u činjenici da ona kao najveći kupac poljoprivrednih proizvoda ne poštujući ugovorne obaveze da na vreme plati preuzetu robu bitno utiče na smanjenje poljoprivredne proizvodnje. Naime, država kao glavni kupac masovnih proizvoda (pšenica, kukuruz) bitno utiče na formiranje cena koje su za nju povoljne, ali ni po tako preuzetim cenama robu ne plaća na vreme. Kako je u Jugoslaviji izuzetno visoka stopa inflacije, to dovodi do obezvređenja dohotka poljoprivrednih proizvođača, što za posledicu ima pad poljoprivredne proizvodnje.

U narednom periodu treba konstituisati takvu agrarnu politiku u Jugoslaviji koja će dovesti do povećanja poljoprivredne proizvodnje (jer svi prirodni uslovi postoje za to). Tu nam ne mogu mnogo pomoći iskustva razvijenih zemalja, jer mi nemamo kao oni finansijskih mogućnosti da pomognemo poljoprivrednu proizvodnju, a i oni su nezadovoljni svojom agrarnom politikom. U narednom periodu poljoprivredna proizvodnja u razvijenim zemljama sve će više biti prepuštena tržištu, tako da ćemo mi u narednom

109

periodu morati sve više da uključujemo tržišne kriterijume u poslovanju naše poljoprivrede. Istina, uvek će određeni delovi biti pod većim ili manjim uplivom državne regulative. To znači da će agrarna politika u narednom periodu svoje dejstvo svesti na masovne proizvode (pšenicu, kukuruz), dok će ostali delovi poljoprivredne proizvodnje poslovati po tržišnim principima.

Poljoprivredna proizvodnja u SR Jugoslaviji daleko bi brže trebalo da raste, s obzirom na prirodne resurse kojima raspolaže. Kočnica bržem razvoju poljoprivredne proizvodnje, pa samim tim i izvozu, jeste neadekvatna agrarna politika. Kao posledicu toga imamo u periodu 1991-1996. godine pad stope rasta društvenog proizvoda za - 5,1 na društvenim i rast iste za 0,7 na privatnim gazdinstvima.10 Posle ovog perioda imamo povećanje rasta stope društvenog proizvoda (u 1997. godini 7,0 društvena i individualna gazdinstva). Takođe, ovaj period posle 1991. godine odlikuje se velikim padom investicija, pre svega, u društvenom sektoru. Dok su investicije u društvenom sektoru poljoprivrede iznosile 12,1 hiljada dinara (u periodu 1987-1996. godina), one su pale na 4,5 hiljada dinara (u periodu 1991-1996.).11 Pad investicija na privatnom sektoru bio je daleko manji i to sa 14,1 hiljada dinara (kolike su bile u periodu 1989-1996) na 10,4 hiljada dinara (u periodu 1989-1996).12 Ovaj pad ekonomskih indikatora pokazuje smanjenje poljoprivredne proizvodnje. Više faktora uticalo je na smanjenje poljoprivredne proizvodnje, i to: sankcije, vremenske prilike i neadekvatna agrarna politika. Ako ukidanje sankcija i vremenske prilike ne zavise samo od nas, mere agrarne politike isključivo su pod našim uticajem. Neadekvatnom politikom cena, nedovoljnim finansiranjem poljoprivredne proizvodnje, nedovoljnim subvencijama i nestimulativnim oporezivanjima, značajno smo uticali na smanjenje poljoprivredne proizvodnje.

Cenovni dispariteti u poljoprivredi sa protokom vremena postaju sve izraženiji. Tako, npr., isti traktor u aprilu 1999. godine "vredeo" je koliko i 35.800 kg merkantilne pšenice roda 1998. godine, dok je za ovaj isti traktor 2000. godine trebalo za nabavku obezbediti 61.600 kg pšenice roda 1999. godine, odnosno za 172% više.13 To narušavanje cena inputa-outputa bitno ugrožava rast poljoprivredne proizvodnje. U narednom periodu, da bismo stabilizovali poljoprivrednu proizvodnju, moramo rešiti kako interne paritete u oblasti poljoprivredne proizvodnje, tako i eksterne paritete.

Nerešen problem finansiranja poljoprivredne proizvodnje u SR značajno utiče na njen nedovoljni rast. Kako se u nas primarna poljoprivredna proizvodnja uglavnom finansira iz primarne emisije, onda je evidentno da neko smanjenje utiče i na poljoprivrednu prolizvodnju. Dok je od ukupne primarne emisije novca u periodu 1985-1993. godine za poljoprivredu i robne rezerve

110

odlazilo 35,4%,14 to je u 1994. godini iznosilo 17,4%, 1996. godine 4,6%, a u prvih šest meseci 2000. godine 15,3%.15 Nedovoljna finansijska sredstva za finansiranje primarne poljoprivredne proizvodnje bitno utiču na umanjenje rezultata u ovoj oblasti. Kako poljoprivredna gazdinstva nemaju sopstvena obrtna sredstva, a vidimo da plasman iz primarne emisije ne zadovoljava njihove potrebe, onda su prinuđena da uzimaju bankarske kredite pod nepovoljnim uslovima. Tako visoke kamate kada se ugrade u strukturu cene poljoprivrednih proizvoda, značajno im smanjuju konkurentnost. Ako želimo stabilizovati poljoprivrednu proizvodnju i tako stvoriti pretpostavke za veći izvoz, mora se u što kraćem periodu rešiti bar kratkoročno problem finansiranja poljoprivrede. To rešenje bi trebalo ići u pravcu da se veći deo primarne emisije ulaže u poljoprivrednu proizvodnju, a ne u naše velike gubitaše. Takođe, treba ići na visinu kamata koje poljoprivreda može objektivno da izfinansira. Time bi poljoprivredni proizvođači bili zadovoljni jer bi izfinansirali proizvodnju a i banke bi bile zadovoljne jer bi naplatile svoje kamate. Ovako kako imamo trenutnu praksu, svi su nezadovoljni i proizvodnja trpi.

Naime, poljoprivrednicima su kamate visoke, a banke su nezadovoljne jer im oni ne vraćaju ni kredit, a kamoli kamatu.16 Da bi se poljoprivreda finansirala iz realnih izvora, što bi eliminisalo prethodne probleme, potrebno je da se kod nas stabilizuju ekonomske i društvene prilike. Danas u razvijenim zemljama poljoprivreda se kreditira od strane komercijalnih banaka, a one svoj rizik plasmana obezbeđuju zalogom poljoprivrednih proizvoda ili zemljišta itd. Kreditni rizik u razvijenim zemljama smanjuje se putem terminske trgovine, pospešivanjem tržišta robnih fjučersa, kao i razvijanjem sistema osiguranja useva, imovine, kao i poljoprivrednih proizvoda. Poput razvijenog sveta i mi treba da preuzmemo iskustva o finansiranju poljoprivrede od strane osiguravajućih društava kao i od strane krajnjih kupaca poljoprivrednih proizvoda (fabrika iz oblasti prehrambene industrije).

Nedovoljne subvencije, kao i neadekvatna poreska politika, negativno su uticale na rast poljoprivredne proizvodnje. Ako ima opravdanja za nedovoljne subvencije poljoprivredi zbog negativne opšte privredne situacije, onda nema nikakvog opravdanja da ne postoji adekvatan sistem oporezivanja. Odnosno, takav sistem oporezivanja koji bi stimulativno delovao na rast poljoprivredne proizvodnje.

Posebno ne zadovoljava to što i postojeća poljoprivredna proizvodnja nema adekvatan podsticaj izvoza. Finansijska iscrpljenost čitave privrede svela je izvozne podsticaje na, praktično, simbolično 1 - 6,5%. Kako razvijene zemlje

111

imaju daleko veće izvozne podsticaje, onda je i logično da nismo mogli postići bolje rezultate u izvozu poljoprivrednih proizvoda.

Ceo period sankcija značio je raubovanje poljoprivrede. Njena funkcija svela se samo na to da obezbedi ishranu stanovništva. U takvoj situaciji nije se moglo voditi računa o stvaranju profitabilnog poljoprivrednog gazdinstva. Naime, u takvim uslovima gazdinstvo nije moglo da obnavlja svoju mehanizaciju, da kupuje novo zemljište, dolazi do raubovanja zemljišta zbog nedovoljne upotrebe veštačkog đubriva. To sve dovodi do nedovoljne proizovdnje a samim tim to uzrokuje i loše poslovne rezultate. Ukidanje sankcija UN daje za pretpostavku stvaranje profitabilnog privrednog sistema. To će dovesti do toga da pozitivni impulsi tržišta (do sada su bili pre svega negativni) utiču na konstituisanje modernog individualnog poljoprivrednog gazdinstva.

4. PROMENE U PRIVREDNOM SISTEMU SU PRETPOSTAVKA ZA STVARANJE SAVREMENOG POLJOPRIVREDNOG

GAZDINSTVA

Promene koje su se desile u našem društvu stvaraju pretpostavku za promenu privrednog sistema i celokupnog ekonomskog ambijenta. Nas ne treba da od korenitih reformi privrede pa i celog društva odvrati trenutni izuzetno povoljan odnos sveta prema nama. Naime, mi smo sa takozvanim spoljnim faktorom kroz našu istoriju imali više nesuglasila nego perioda saradnje. Istina, u našem društvu oseća se zadovoljstvo zbog otvaranja prema svetu. Takođe, pozitivno je što je za sada rešen samo status naše zemlje u međunarodnim finansijskim institucijama. Velike su donacije obećane kao pomoć našem društvu i značajan deo je i izvršen. Međutim, te pozitivne impulse treba iskoristiti, posebno pozitivnu atmosferu stvorenu u društvu i hitno ići na privredno-sistemske promene. Mi moramo stvoriti takav privredni ambijent koji je sličan danas razvijenim zemljama. Tek tada mi ćemo moći da ostvarimo saradnju sa razvijenim zemljama. Naime, mi moramo da izgradimo tržišne institucije, da uvedemo vladavinu prava i tek tada možemo da očekujemo priliv stranog kapitala. Strane firme neće ulaziti na naše tržište ako im nije investicija zaštićena i ako ne mogu da nesmetano vrše transfer profita. Bez dolaska stranog kapitala u našu zemlju nema ni realne osnove za obnovu naše privrede. Da bi se stvorile osnovne pretpostavke za priliv stranog kapitala u našu privredu moraju se stvoriti privredno-sistemski uslovi koji se u osnovi mogu svesti samo na četiri tačke (koje impliciraju i sve ostalo što ovde nećemo posebno obrazlagati):17

112

I Da se izvrši privatizacija društvene svojine i dela državnog kapitala, i da tako transformisana svojina bude osnova novog privrednog sistema;

II da se striktno poštuju i izvršavaju dospele obaveze (eliminisanje mekih finansija);

III da se obezbedi vladavina prava, što u ekonomskoj oblasti znači garantovanje privatne/korporativne svojine, mora se obezbediti izvršavanje obaveza prema državi kao što se moraju zaštititi poverioci i njegova imovina od uzurpacije insolventnih dužnika;

IV da se razviju finansijska tržišta.

Suština ekonomske i strukturne politike kod nas treba da čine reforme u političkom, pravnom i ekonomskom sistemu. To treba da obezbedi značajnu međunarodnu finansijsku podršku. Neke mere monetarnih vlasti u našoj zemlji već ulivaju optimizam. Istina, te mere, misli se na kurs dinara i porast deviznih rezervi, ako ne budu praćene ostalim adekvatnim merama, mogu neutralisati dobre početne rezultate.

Kako u novonastaloj situaciji individualno poljoprivredno gazdinstvo može da se razvija? Po nama, postoje izvanredne pretpostavke. Prva je ta da će osnova novog privrednog sistema biti privatna svojina. To znači da će naše individualno gazdinstvo moći da se nesmetano razvija. Drugo je u činjenici da će stvaranjem novog profitabilnog sistema doći do opšteg privrednog razvoja što će pozitivno delovati i na samu poljoprivrednu proizvodnju. Priliv stranog kapitala u našu privredu dovešće i do rasta produktivnosti, a kako poljoprivreda oko 60% svojih inputa nabavlja iz industrije, to će dovesti i do porasta njene konkurentnosti. Posebno stabilizirajuće na poljoprivrednu proizvodnju delovaće promena pariteta u korist agrarnih proizvoda, a takođe i najave arhitekata nove agrarne politike da poljoprivredu treba posmatrati ne kao granu koja treba da rešava socijalna pitanja stanovništva, već kao i ostale privredne oblasti (normalno, uvažavajući njene specifičnosti). To će dovesti do toga da oni koji ostanu u poljoprivredi i selu mogu sebi da obezbede paritetni dohodak kao i u drugim delatnostima. Ovo će učiniti da se zaustavi odlazak produktivne radne snage iz poljoprivredne proizvodnje. Naprotiv, treba očekivati da mladi obrazovani sve više ostaju na selu, koji će prihvatati sve blagodeti tehnološkog razvoja. Naime, po nama, neće proći mnogo vremena kad će naši poljoprivrednici, zahvaljujući razvoju informatike, biti informisani o novostima u proizvodnji, novim sortama, novim mašinama, kretanjima na berzi poljoprivrednih proizvoda, sve do, npr., meteoroloških prilika. Da bi došlo do povećanja prihoda naših gazdinstava u budućem periodu mora se povećati izvoz. Unapređenje izvoza naših poljoprivrednih proizvoda moguće je

113

ako se više okrenemo organskoj poljoprivredi. Istina, ovu proizvodnju karakteriše niska produktivnost, ali niži prinosi u organskoj poljoprivredi bivaju nadoknađeni višim cenama između 30-50% od proizvoda iz intenzivne proizvodnje. To bi trebalo da deluje stimulativno na naše proizvođače, jer se iz ove proizvodnje može ostvariti daleko viši profit, a za ove proizvode i ne postoji zabrana uvoza.

Na kraju, možemo da konstatujemo da već izvršene privredno-sistemske promene daju pozitivne rezultate i dobru osnovu za konstituisanje savremenog poljoprivrednog gazdinstva. Dovršetkom tih promena konačno će individualno gazdinstvo postati stabilan privredni subjekat, jer se od 1945. stalno tretirao kao privremena kategorija. Ono što ga može negirati, to je tržište.

Da bi se uklopilo u savremene tržišne tokove, mora da se modernizuje. Ta modernizacija, po nama, treba da ide u dva pravca, i to: prvi, stručno osposobljavanje vlasnika gazdinstva, drugi, nabavka savremene opreme, semena i novih rasa stoke.

5. ZAKLJUČAK

Privredno-sistemske promene kod nas dovešće konačno do toga da individualno gazdinstvo postane stabilni subjekat privređivanja. Ono se dugo tretiralo kao privremena kategorija koja će nestati sa opštim privrednim razvojem. Ta pogrešna dogma preuzeta od marksističkih teoretičara dugo je bila prisutna i na našim prostorima, tako da se raznim sistemskim merama pokušavala da ograniči odnosno onemogući reprodukcija individualnog poljoprivrednog gazdinstva.

Potezi nove vlasti na polju ekonomske politike stabilizuju, a može se očekivati da će i unaprediti proizvodnju na individualnom gazdinstvu. Stabilnost kursa dinara, niska inflacija, visoke devizne rezerve itd. delovaće stabilizirajuće na privredne aktivnosti. Poljoprivredna proizvodnja, kao ni jedna druga, vrlo negativno reaguje na nestabilne uslove privređivanja. To je proizvodnja koju nije lako obnoviti, s obzirom na dužinu trajanja, kao npr. u stočarstvu. Zato je stabilna makroekonomska politika prva pretpostavka za stabilnu poljoprivrednu proizvodnju. Dosadašnja agrarna politika bila je nestabilna i bila je gora za poljoprivredu od elementarne nepogode.

Ispravljanje pariteta cena u korist poljoprivrede daje realnu osnovu za stabilizaciju prilika u ovoj oblasti. To daje šansu za opstanak radne snage na našim individualnim gazdinstvima. Osnovna promena u agrarnoj politici

114

zemlje nije samo u ispravljanju negativnog ekonomskog odnosa prema njoj, već i u skidanju sa nje tereta da ona rešava socijalne probleme društva.

Na kraju, možemo da konstatujemo da ćemo sa izgradnjom novog profitabilnog sistema dobiti i savremeno poljoprivredno gazdinstvo koje će biti produktivno. To će gazdinstvo uspostaviti optimalan odnos između radne snage na njemu, mehanizacije i veličine zemljišnog poseda. Vlasnik tog našeg poljoprivrednog gazdinstva treba u budućnosti da ima srednju školsku spremu i da prati sve novosti iz proizvodnje kojom se bavi. Razvoj informatike treba da omogući vlasniku našeg poljoprivrednog gazdinstva sve potrebne informacije za proizvodnju i plasman njegovih proizvoda. Da bi se sve to ostvarilo, treba ubrzati promene privredno-sistemskih mera kao bitnu pretpostavku stvaranja profitabilnog individualnog poljoprivrednog gazdinstva.

N A P O M E N E

1. Šire o ovome videti u knjizi dr Radovana Tomića, Reprodukcija individualnih poljoprivrednih gazdinstava, Alef i Slavija press, Novi Sad 1995.

2. Dr Dragan Veselinov, Sumrak seljašva, Ekonomika, Beograd 1987.

3. Podaci su preuzeti iz izvoda Mansholtovog plana za strukturne izmene poljoprivrede EEZ - Dokumentacija u Sekretarijatu za poljoprivredno zadrugarstvo Privredne komore Jugoslavije.

4. Jugoslavija je za četrdeset godina smanjila poljoprivredno stanovništvo sa 74% (1941) na 19,9 (1981), dok je drugim razvijenim zemljama trebalo daleko više godina da to postignu, npr. Švedskoj 110, Danskoj 159, Francuskoj 99, USA 90, Japanu 83. (Preuzeto od dr Vladimira Stipetića, Četrdeset godina poljoprivredne proizvodnje u socijalističkoj Jugoslaviji, Ekonomika poljoprivrede, Beograd, br. 11-12/1984, str. 727).

5. Prema istraživanju Instituta za sistem planiranja i upravljanja iz Beograda, u našoj privredi bi bili postignuti i bolji rezultati da je bilo manje radne snage za 25%. Takođe, D. Veselinov navodi da u mnogim poljoprivrednim kombinatima ima najmanje 50% viška radne snage (Preuzeto od dr Dragana Veselinova, Sumrak seljaštva, Ekonomika, 1987, str. 114).

6. Zabrinjava činjenica da po popisu iz 1981. samo 1,3% mladih do 30 godina ostaje u poljoprivredi Vojvodine (Popis stanovništva, domaćinstva i stanova 1981, PZS, Novi Sad, 1983).

115

7. Dr Vladimir Stipetić, Četrdeset godina poljoprivredne proizvodnje socijalističke Jugoslavije, Ekonomika poljoprivrede, br. 11-12/1984, str. 750.

8. J.Mencinger tvrdi da se čak i u SAD, a posebno u ostalim razvojenim kapitalističkim zemljama, poljoprivredna proizvodnja oslanja na porodična imanja, odnosno na nekapitalistički način proizvodnje. Da bi se potkrepio prethodni stav, dovoljno je navesti da je pre trideset godina na 72% farmi gospodario vlasnik, a u 1975. vlasnik gospodari na 89% gazdinstava, a na 11% zakupac, dok se samo 1% svih poseda ubraja u prave kapitalističke korporacije (Preuzeto od Jože Mencingera, Agrarni maksimum, Ekonomska misao, broj 3/1982, str. 12).

9. Dr Dragoje Žarković, Ekonomska logika i socijalistička privreda, Socijalizam i ekonomske zakonitosti, NIGRO "Borba" OOUR Ekonomska politika, Beograd, 1985, str. 19.

10. Dr Dušan Radmanović, Kako prevazići dezinvestiranje u poljoprivredi do 2020. godine, Agrarni barometar br. 1, Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd, 2000. godina, str. 12.

11. Isto, str. 12.

12. Isto, str. 12.

13. Nikola Doroški, Pariteti cena nepovoljni, agrarni budžet nedovoljan, Agrarni barometar br. 1, Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd, 2000. godina, str. 17.

14. Dr Radovan Tomić, Agrarna politika, Prosveta, Novi Sad, 1999. godina, str. 185.

15. Obračun izvršen na osnovu Biltena NBJ.

16. Šire o ovome videti kod dr Radovana Tomića, A SHORT-TERM MODEL OF YUGOSLAV AGRICULTURAL FINANCING, Međunarodni naučni skup, FINANCING THE AGRIBUSINESS SECTOR, European Association of agricultural economists and Yugoslav association of agricultural economists, Subotica, 1999. godina, str. 161.

17. Preuzeto od prof. dr Stanka Radmilovića, Nužan priliv stranog kapitala može dati efekte samo uz promenu privrednog sistema, Naučni skup, Tržišna reforma privrede - izazovi i mogućnosti, Ekonomist br. 4, 2000. godina, str. 35.

116

LITERATURA

1. Dr Dragan Veselinov, Sumrak seljaštva, Ekonomika, Beograd 1987.

2. Prof. dr Ljubomir Madžar, Politički uzroci siromaštva, Izdavačka knjižarnica Zoran Stojanović, Sremski Karlovci, Novi Sad 2000.

3. Dr Radovan Tomić, Reprodukcija individualnih poljoprivrednih gazdinstava, Alef i Slavija press, Novi Sad 1995.

4. Prof. dr Stanko Radmilović, Nužan priliv stranog kapitala može dati efekte samo uz promenu privrednog sistema, Naučni skup, Tržišna reforma privrede - izazovi i mogućnosti, Ekonomist br. 4, 2000.

5. Prof. dr Zorka Vujatović-Zakić, Agrarna ekonomija, Ekonomski fakultet Beograd, 1995.

6. Prof. dr Radovan Pejanović i dr Branislav Vlahović, Ograničavajući faktori i mogući pravci razvoja stočarske proizvodnje u SR Jugoslaviji, Tematski zbornik, Razvoj sela i agrobiznisa, Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd, 2000.

7. Mr Vesna Popović i dr Danilo Tomić, Budžetski podsticaji organskoj poljoprivredi u SR Jugoslaviji, Tematski zbornik, Razvoj sela i agrobiznisa, Institut za ekonomiku poljoprivrede Beograd, 2000.

8. Dr Radovan Tomić, Agrarna politika, Prosveta, Novi Sad 1999.

9. Dr Radovan Tomić, Uticaj agrarne politike na povećanje poljoprivredne proizvodnje u SR Jugoslaviji, Naučni skup, Tranzicija i privredni razvoj - kratkoročni i dugoročni aspekti, Ekonomski fakultet Beograd, 1998.

10. Dr Radovan Tomić, A Short-term model of Yugoslav Agricultural financing, Međunarodni naučni skup, Financing the agrobusiness sector, Yugoslav association of agricultural economists, Subotica 1999.

THE EFFECTS OF CHANGES IN THE ECONOMIC SYSTEM ON DEVELOPING A MODERN PRIVATE FARM CONCEPT

by Dr Radovan Tomić

117

SUMMARY

The economic-system changes in Yugoslavia will finally lead to establishing of private farm as a stable economic subject. Private farm has long been considered a temporary category supposed to disappear as the economy on the whole develops. That dogmatic approach taken from the Marxist theoretical sources has long been present in this part of Europe, resulting in continual efforts through various system measures to limit or make impossible the private farm reproduction.

The first steps our new Government made in the economic policy area have resulted in a stabilization of private farming, and may well be expected even to improve it. Stable dinar, low inflation rate, high foreign currency reserves, etc., will have a stabilizing effect on economic activities. Agricultural production shows, like no other, very negative reactions on unstable economic conditions. This production is very hard to reestablish - due to the time factor (cattle breeding, for example). That is why a stable macroeconomic policy is the first precondition for a stable agricultural production. Until now agricultural policy has been unstable and worse to agriculture than a natural disaster.

Corrections in price parity in favour of agriculture makes a real base for a stabilization of conditions in this area. That gives an opportunity for labour force to survive on our private farms. The major change in our national agricultural policy are not only corrections in the economically negative treatment of agriculture, but taking off its burden of solving the society's social problems.

In the end, it can be concluded that the establishing of a new, profitable system will result, among all, in modern private farm concept and productive private farms in practice. Such a private farm will build up an optimal proportion of labour force, mechanization and acreage. In the future, the very owner should be educated and following all the relevant developments. Developments in the area of informatics should make it easier to our farmers to get all the information necessary for his production and distribution of final products. In order to accomplish all this, the changes in the economic-system measures should be accelerated, since they are the major precondition for the profitable private farm concept and practice.

118

UDK: 631.15(497.113) Originalni naučni rad Original scientific paper

RAZVOJ MALIH I SREDNJIH PREDUZEĆA U AGROPRIVREDI VOJVODINE

Pejanović, R., Tica N.*

REZIME

U procesu tranzicije razvoj malih i srednjih preduzeća ima poseban značaj i ulogu, kako u pogledu prestrukturiranja poljo(privrede), razvoja preduzetništva, povećanja zaposlenosti, tako i u izgradnji tržišnog (konkurentnog) ekonomskog sistema. S tim u vezi agroprivreda Vojvodine pruža izvanredne mogućnosti, i to kako njena primarna poljoprivreda, tako i prehrambena industrija, kao i prateće grane koje su vezane za njih.

Dva su osnovna problema u nas koja prate dosadašnji razvoj malih i srednjih preduzeća. To su: njihova marginalizacija i nepovoljan poreski tretman privatnog preduzetništva, koje je osnova malih i srednjih preduzeća.

U vezi s tim i drugim problemima koji prate ovaj proces neophodno je uvažavati i primenjivati inostrana iskustva i evropske putokaze. Inostrana iskustva nam pokazuju dokle se stiglo u tom procesu, a evropski putokazi nam govore o metodama i putevima njihovog razvoja.

Ključne reči: mala, srednja preduzeća, značaj, problemi, iskustva, preduzetništvo, zaposlenost, poljoprivreda, prehrambena industrija, privreda, tržište.

1. UVOD

Pod agroprivredom podrazumevamo primarnu poljoprivrednu proizvodnju, prehrambenu industriju kao i kompleks usluga koje prate ove privredne delatnosti.

* Prof. dr Radovan Pejanović, prof. dr Nedeljko Tica, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

119

Mišljenja smo da postoje veliki potencijali, mogućnosti i perspektive u razvoju malih i srednjih preduzeća (MSP) upravo u ovoj oblasti, s obzirom na mesto i ulogu ovog sektora privrede u našoj privrednoj strukturi.

Razvoj MSP je višestruko značajan: revitalizacija agroprivrede i sela; prestrukturiranje agroprivrede (vlasničko, organizaciono, proizvodno); promena tržišne strukture (razbijanje monopola i oligopola i uvođenje konkurencije); mobilizacija agro-potencijala; pozitivni efekti novih investicija i nove tehnike i tehnologije na zaposlenost, snabdevenost i standard stanovništva; modernizacija i konkurentnost agro-privrede; drugi pozitivni efekti.

Mogućnosti za razvoj MSP u našoj poljoprivredi i na selu su ogromne i još uvek nedovoljno iskorišćene. Te mogućnosti su u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, kroz razvoj porodičnih gazdinstava, i u prehrambenoj industriji kroz razvoj proizvodnih, prerađivačkih i uslužnih preduzeća, malih preduzeća i radionica domaće radinosti, agencija i biroa seoskog turizma.

Vojvodina kao izrazito agro-industrijsko područje pruža, s tim u vezi, ogromne mogućnosti.

2. POTENCIJALNE MOGUĆNOSTI RAZVOJA MSP

U primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji postoje potencijalne mogućnosti za razvoj MSP, preko podsticanja razvoja porodičnih poljoprivrednih gazdinstava.

S obzirom na usitnjenost agrarne strukture u našoj poljoprivredi, posebno u AP Vojvodini (2,76 ha obradive površine), naša poljoprivredna gazdinstva spadaju među najsitnija u Evropi.

Prosečna veličina privatnih gazdinstava je smanjivana. U 1960-toj godini prosečna veličine obradive površine iznosila je u Vojvodini 3,34 ha, 1981. godine 2,78 ha, 1991. godine 2,76 ha. Pri tom je najveće smanjenje iznosilo upravo u Vojvodini (21,6%), a najmanje u Centralnoj Srbiji (11,4%). Inače, prema popisu iz 1991. godine u nas dominiraju mala gazdinstva (ispod tri hektara ukupne površine), kojih ima 60,5% na nivou SR Jugoslavije.

Srednjim posedovnim kategorijama, veličine od 3 do 8 ha, pripada 30,2% gazdinstva, sa 44,6% površina. Na području Vojvodine udeo gazdinstava srednje veličine u ukupnom broju iznosilo je 24,6%, a u ukupnim površinama 42,4% (1991). U odnosu na stanje u 1960. godini broj ovih gazdinstava je smanjen za 11,1%, a udeo njihovih površina za 8,9%. Dakle, tendencija ukrupnjavanja srednjih gazdinstava ovde je najmanje izražena.

120

Zastupljenost većih gazdinstava (iznad 8 ha) na području Vojvodine iznosila je 9,0%, a udeo njihovih površina u ukupnim 32,4% (1991). U odnosu na stanje u 1960. godini zastupljenost ovih gazdinstava se smanjila za 1,3%, a udeo njihovih površina je povećan za 2,9%.

U periodu 1960-1991. godine udeo čistih poljoprivrednih u ukupnom broju domaćinstava smanjen je u Vojvodini sa 59,4% na 24,9%. Ona, dakle, nisu više dominantna kategorija domaćinstava na selu. Međutim, zabeležen je osetan pad i broja mešovitih gazdinstava u korist povećanja broja gazdinstava bez poljoprivredne radne snage, odnosno tzv. nepoljoprivrednih gazdinstava.

I pored nepovoljne agrarne strukture i nepovoljnih uslova za razvoj, porodična gazdinstva u nas pokazuju vitalnost i perspektivnost. I pored nižih ulaganja, prinosa i proizvodnje, doprinos porodičnih gazdinstava stvaranju društvenog proizvoda je znatno viši od doprinosa krupnih preduzeća, ali ipak još uvek nije u skladu sa raspoloživim potencijalima koje ova gazdinstva poseduju. Postojeće rezerve za povećanje proizvodnje na posedima zemljoradnika nisu, naime, adekvatno iskorišćene. O tome govore i podaci o niskom učešću porodičnih gazdinstava u otkupu poljoprivrednih proizvoda. Stepen robnosti njihove proizvodnje zadnjih godina opada: 53% u 1985., 40% u 1992., 36% u 1995. godini. Razlozi smanjenju robnosti su: pad proizvodnje, s jedne, i povećanje naturalne potrošnje na sopstvenim domaćinstvima, s druge strane.

Vrednost naturalne potrošnje kod poljoprivrednih domaćinstava, u kojoj najveću stavku predstavlja hrana, porasla je u 1993. u odnosu na 1990. sa 36,9% na 51,2%, a kod mešovitih sa 24,2% na 46,7%. Učešće troškova ishrane, u ukupnim troškovima kod poljoprivrednih domaćinstava je, takođe, povećana sa 42,3% na 55,6%, a kod mešovitih sa 36,1% na 56,7% (Tomić, 1996). Ovakve promene su tipične za poljoprivredna domaćinstva u kriznim situacijama, kada se povećava njihova samodovoljnost i autarkija.

Pad stepena robnosti i povećanja autarkičnosti na porodičnim gazdinstvima u proteklom periodu, ne može se tumačiti njihovom retrogradnošću i prevaziđenošću. Njihovi radni i proizvodni potencijali su značajni ali nisu dovoljno valorizovani.

U praksi zemalja razvijene tržišne privrede, iskristalisala su se tri osnovna tipa poljoprivrednog gazdinstva: krupno, srednje i sitno. Reč je o bimodalnom tipu strukture agroprivrede: sam vrh piramide pripada sve manjem broju krupnih farmi sa najvećim udelom faktora proizvodnje i učešćem u tržišnoj proizvodnji; na dnu piramide nalazi se veliki broj različitih tipova sitnih farmi koje upravljaju malim obimom sredstava za proizvodnju i daju manje tržišne viškove; između ova dva strukturna oblika nalazi se jedan veoma širok broj

121

''srednjaka'' po svim aspektima, koji je u tržišnim uslovima privređivanja najosetljiviji, usled čega se češće pomera ka donjem delu piramide.

Pored velikih gazdinstava tipa kapitalističkog preduzeća ili korporacije, u razvijenim zemljama paralelno funkcioniše ''malo'' gazdinstvo bilo kao tipično porodično (full-time farm), ili kao mešovito gazdinstvo (part-time farm). Porodično gazdinstvo se nalazi u centru pažnje ukupnog javnog mnjenja, pa i praktične agrarne politike. O njemu se razmišlja kao značajnoj komponenti novih modela razvoja. Nisu retka mišljenja da bi i mešovito gazdinstvo moglo predstavljati preovlađujući model u novoj fazi postindustrijskog društva, u kome će čovek živeti u harmoniji sa prirodom, pri čemu se od čoveka očekuje da, umesto osvajača prirode, postane ''baštovan planete'' (Mendras).

Polazeći od potencijalnih mogućnosti naše poljoprivrede i pozitivnog iskustva razvijenih zemalja, neophodno je u nas podržavati zapadni model preduzetničkog porodičnog farmerstva. Pri tom treba definisati porodično gazdinstvo u smislu kako se to čini u zemljama razvijene tržišne ekonomije. U našim uslovima to bi bilo ono gazdinstvo koje omogućuje egzistenciju prosečne četvroročlane porodice sa posedom od 10-30 ha obradivog zemljišta i adekvatnim brojem uslovnih grla stoke.

Što se tiče ostalih kategorija poljoprivrednih gazdinstava (naročito onih ispod 5 ha obradivog zemljišta) ona bi morala da budu poseban predmet interesovanja agrarne politike. To su; po našem mišljenju, gazdinstva koja više šanse imaju ''oko poljoprivrede''. Reč je o ''porodičnom biznisu'' koji podrazumeva bavljenje različitim delatnostima u okviru seoskih domaćinstava (turizam, zanatske usluge, trgovina i dr.).

Mogućnosti razvoja MSP izvanredne su i u prehrambenoj industriji.

U Vojvodini su izrađeni veliki kapaciteti za preradu poljoprivrednih proizvoda koji se nedovoljno koriste: mlinska industrija (stepen korišćenja 57%); industrija testenina (40%); konditorska industrija (40%); industrija šećera (43%); industrija ulja (35%); industrija prerade soje (92%); industrija prerade kukuruza (35%); industrijske klanice (svinja 18%, goveda 7%, živine 35%); industrija mleka (34%); industrija prerade voća i povrća (topla prerada 52%), hladna prerada 44%, sušeni proizvodi 12%, začinska paprika 30%); industrija stočne hrane (36%); proizvodnja fermentisanog duvana (45%).

Neka od ovih velikih preduzeća bi se mogla decentralizovati na veći broj MSP-a i pogona, što bi imalo višestruki značaj za razvoj agroprivrede. Postoje, dakle, značajne rezerve kod korišćenja postojećih kapaciteta.

Prostora za razvoj MSP ima i u pratećim privrednim granama kao i u agroinženjeringu.

122

Prateće privredne grane su hemijski i metalski kompleks. U hemijski kompleks spada proizvodnja mineralnih đubriva. Kapaciteti proizvodnje četiri fabrike u Vojvodini iznose oko 1,6 miliona tona, a proizvedeno je oko 650.000 tona u 1996. godini, što govori o neiskorišćenosti kapaciteta.

U okviru metalskog kompleksa u Vojvodini su izgrađeni značajni kapaciteti za proizvodnju poljoprivrednih mašina i opreme za poljoprivredu i prehrambenu industriju, koji se, takođe, nedovoljno koriste.1

U okviru agroinženjeringa MSP mogu da obuhvate zajednički nastup poljoprivrede, prehrambene industrije, naučnih institucija, projektnih i izvođačkih preduzeća, uz uključivanje metalskog i hemijskog kompleksa. Reč je o mogućnostima izgradnje agrokompleksnih celina, od poljoprivredne proizvodnje, melioracija, navodnjavanja do prerade i finalne proizvodnje. Ovakav nastup na svetskom tržištu je najsloženiji ali istovremeno i najprofitabilniji. On podrazumeva objedinjen zajednički i sinhronizovan nastup većeg broja preduzeća i institucija.

U vojvođanskim selima razvoj MSP iz ove oblasti mogao bi da se odvija u nekoliko pravaca: (1) Privatna mala i srednja proizvodna, prerađivačka i uslužna preduzeća na selu (mini pekare, mlekare, klanice, pivare, uljare, šećerane, vinarije, sokare, mala preduzeća za gajenje, otkup, preradu i pakovanje voća, povrća, pečuraka, lekovitog bilja, potom seoski mali mlinovi, male strugare, hidroelektrane, mala preduzeća za prikupljanje, oplemenjivanje i preradu otpadaka iz ratarstva i prehrambene industrije, najzad male veterinarske ambulante, poljoprivredne apoteke, kao i preduzeća za prevoz); (2) Privatne proizvodne i uslužne radnje seoskog zanatstva i trgovine (privatne radnje za pranje i podmazivanje poljoprivredne mehanizacije, vinogradarsko-voćarske kalemarske radnje, privatne prodavnice na malo mešovite robe i seoske pumpe za prodaju benzina i dizel goriva i tsl.; (3) Mala preduzeća i radionice domaće radinosti i agencije seoskog turizma (mala preduzeća i radionice za izradu vunenih ćilima i tepiha, male agencije seoskog turizma i turističkog posredovanja, mali seoski restorani, kiosci za prodaju narodnih vezova i suvenira, i tsl.).

1 “Sever” – Subotica, “Končar” – Sombor, “Majevica” – Bačka Palanka, “Ineks-Lifam” – Stara Pazova, “Poljostroj” – Odžaci, “25 Maj” – Kikinda, “VOS” – Žabalj, “Metalogradnja” – Vrbas, “Utva-Proing” – Pančevo, “Mlinoservis” – Novi Sad i druge.

123

3. ZNAČAJ, ULOGA I CILJEVI RAZVOJA MSP

Razvoj malih u srednjih preduzeća predpostavlja razvijanje svih oblika proizvodne i poslovne saradnje i eliminaciju demarkacionih linija između pojedinih oblasti i sektora društvene privrede.

Poseban je značaj i uloga MSP u razvoju preduzetništva i preduzetničke ekonomije. Preduzetništvo je pokretačka energija razvoja i nosilac inovacija u savremenoj ekonomiji.

Doba velikih prelaza jednog društva u drugo je doba procvata preduzetništva i preduzetničkog duha. Umesto kolektivnog preduzetništva (država) pokretač razvoja treba da su preduzetnici – pojedinci. Nova radna mesta stvaraju se u malim i srednjim preduzećima. Danas je osim kapitala potrebno, pre svega, znanje, vizija i kreativnost. Preduzetništvo i inovacije postaju način ponašanja i razmišljanja o problemima. Zato naglo i raste broj ovakvih novoosnovanih preduzeća.2

Osnovne karakteristike preduzetničke ekonomije su: (1) transparentnost prema okruženju, što je u funkciji stalnih promena i prilagođavanja pojedinaca i preduzeća; (2) tržišni mehanizam kao osnovni mehanizam koordinacije privrednih aktivnosti; (3) znanje i informacije kao moćni resursi savremene ekonomije; (4) deregulacija i liberalizacija kao procesi stvaranja ambijenta za realizaciju ekonomskih sloboda i preduzetničkih inicijativa.

Ciljevi razvoja MSP mogu biti različiti u rasponu od kratkoročnih do dugoročnih odnosno strategijskih (nova uloga MSP u sklopu sveobuhvatnih društvenih promena). Hijerarhija ciljeva može da ima sledeće forme: (1) povećanje zaposlenosti; (2) smanjenje sive ekonomije; (3) promena privredne strukture; (4) izgradnja tržišne ekonomije.

Nezaposlenost u nas dobija alarmantne razmere. Krajem 1999. godine stvarna nezaposlenost u SRJ dostigla je čak 28 odsto. Pri tom od ukupnog broja zaposlenih u privredi (1,2 miliona ljudi) čak 800.000 ljudi predstavlja višak. Kada se ovome doda još 735.000 ljudi evidentiranih na tržištu rada, dobija se cifra od oko 1,5 miliona ljudi koji čekaju posao.

U pogledu zapošljavanja MSP imaju veliku apsorcionu moć. Brz ulazak, široka lepeza poslova, skromni zahtevi u pogledu radnog prostora i prateće infrastrukture, prednosti su MSP. Nisu potrebna velika ukupna osnivačka

2 Tako se u SAD svake godine osnuje od 800-900 hiljada novih preduzeća (Todosijević, 1999).

124

ulaganja, a posebno su mala ulaganja po jednom radnom mestu. Preduzetnici su ti koji obezbeđuju kapital iz sopstvene štednje ili pozajmicama.

Siva ekonomija je poznati sindrom koji je posebno izražen u privredama u tranziciji. Na povećanje sive ekonomije u nas uticalo je: povećanje poreza, doprinosa i lokalnih taksi; razni vidovi diskriminacije malih u odnosu na velike; nesankcionisanje raznih vidova nelegalne privatizacije društvene imovine, itd. Kada su u pitanju pojedinci, glavni uzroci rada na crno su: neredovna i smanjena primanja na radnom mestu; nezaposlenost; teškoće u obezbeđenju stalnog radnog mesta, itd. Pravi nosioci sive ekonomije prošlih godina bili su zapravo visoki rukovodioci i svi oni koji su enormne profite sticali kroz kursne razlike, pomoću ''crne'' emisije novca i kroz organizovani šverc cigareta. Po pet puta nižem zvaničnom kursu nabavljane su devize iz NBJ a po tržišnoj ceni prodavana roba koja je za njih kupljena. Takva kursna razlika je donosila nekima bogatstvo.

Razvoj MSP dovešće do prevođenja dela nelegalnih u legalne aktivnosti čime bi se povećali poreski prihodi, smanjili socijalni transferi i obezbedilo ispunjavanje zakonskih obaveza, zbog dobijanja razvojne podrške. Time bi se smanjila siva ekonomija. Kada bude stvoren zakonodavno i pravno dobro uređen tržišni ambijent nestaće i siva ekonomija, koja je do sada prelazila 40 odsto učešća u društvenom proizvodu zemlje.

Početkom 90-ih godina imali smo veoma nepovoljnu strukturu privrede u pogledu veličine preduzeća. Dominirali su veliki sistemi u kojim je izvršena velika koncentracija poslovnih aktivnosti. Pored velikih sistema egzistirala su i srednja preduzeća takođe u društvenom vlasništvu i tek neznatan broj malih zanatskih i uslužnih jedinica u privatnom vlasništvu. Tokom 90-ih godina struktura se znatno izmenila.

Međutim, izmena strukture je, uglavnom, vođena motivom preživljavanja. Širenje nezaposlenosti, smanjenje prihoda iz radnog odnosa i sve veća neizvesnost u pogledu stalnosti zaposlenja, bili su značajan podsticaj (najčešće u vidu prinude) za pokretanje legalnih privatnih MSP ali i rada na crno. Promene u strukturi tražnje su bili dodatni impuls za osnivanje MSP.

Motiv preživljavanja nije dovoljan za pokretanje sopstvenog posla ukoliko nisu stvoreni i drugi uslovi.

Promena strukture u pogledu veličine i razvoj kooperativnih odnosa zasniva se na pretpostavci o uspešnom finansijskom i proizvodnom prestrukturiranju velikih sistema oko kojih bi se razvili ''grozdovi'' MSP koji ''opslužuju'' velike. Drugim rečima, veliki zadržavaju primarnu a MSP sekundarnu ulogu.

125

Razvoj MSP omogućuje izgradnju tržišne ekonomije sa razvijenom komponentom socijalnog staranja. MSP obezbeđuju, naime, fleksibilnu privrednu strukturu i povećavaju dinamiku privrednih tokova, ali i deo značajne socijalne funkcije zbrinjavanja nezaposlenih koju danas obezbeđuje država.

Veliki sistemi, kao monopolisti, bez prave tržišne konkurencije i odgovornosti za rezultate poslovanja, uz prisustvo države kao vrhovnog arbitra, ušli su u poslednji stadijum starenja. Posebno je pogođen metalski kompleks, koji karakteriše pad proizvodnje i nizak nivo iskorišćenosti kapaciteta. Sve je to praćeno gubitkom tržišta, tehnološkim zaostajanjem, zastarelosti proizvoda, nedostatkom sopstvenog kapitala. Otuda je uzaludno nastojanje za njihovim zadržavanjem veličine i dosadašnjeg proizvodnog programa.

Nužno je prestrukturiranje velikih sistema i njihovo razbijanje u male poslovne jedinice koje imaju šansu za oporavak.

4. DVA OSNOVNA PROBLEMA MSP U NAŠIM USLOVIMA

Dosadašnji razvoj MSP na našim prostorima karakteriše: mala ekonomska snaga3; nizak stepen zaposlenosti (broj zaposlenih po poslovnoj jedinici); nizak nivo tehnološke opremljenosti; nerazvijenost pojedinih delatnosti (tercijalni sektor trećeg talasa). Posebno se može istaći nedostatak kooperativnih i drugih vidova saradnje malih i velikih. Sve to je posledica niza problema, koji prate ovu oblast, od kojih su dva osnovna.

4.1. Marginalizacija MSP

Sektor MSP predstavlja, ipak, značajan deo naše ukupne privrede. U 1997. u odnosu na 1992. godinu, učešće samo privatnih MSP sa radnjama i privatnim gazdinstvima u formiranju društvenog proizvoda porastao je sa 27% na 40%. Prema procenama Ekonomskog instituta (Beograd) DP je u 1997. godini sa sivom ekonomijom, bio skoro dva puta veći. Dostigao je bio 26,3 milijarde US$ a učešće privatnih MSP sa legalnom i sivom ekonomijom i radom pojedinaca na crno, bio je 67% vrednosti zbirnog DP formalne i neformalne privrede, odnosno 17,5 milijardi US$.4Interesantan je podatak da privatne firme u trgovini (MSP) 3 Izuzetak su ona preduzeća koja su nastajala i brzo se razvijala zahvaljujući neinstitucionalnoj privatizaciji, tj. neregularnoj privatizaciji društvene i državne svojine. U osnovi ovog procesa leži tehnologija “pretakanja” i “rastakanja” društvenog i državnog kapitala, koja je omogućila nastanak nekih poznatih privatnih MSP (kompanija). 4 Prema: “Razvoj malih i srednjih preduzeća” (5, 190).

126

učestvuju kod nas sa 95% u ukupnom broju prodavnica na malo, sa 62% u broju zaposlenih i sa 75% u ukupnom (registrovanom) prometu robe.

Uprkos značajnim efektima pozitivnog delovanja mala i srednja preduzeća su u nas na marginama privrednog života. Brojni su primeri marginalizacije.

Poslovanje MSP se samo delimično prati preko službe platnog prometa. Pokazatelji poslovanja pravnih lica statistički se obrađuju, dok se naturalni ili drugi pokazatelji ne prate, npr. kretanja obima proizvodnje ili plasmana, kretanja nabavki i zaliha, kretanja investicionih ulaganja, i td. Za fizička lica ne postoji zbirni registar, a da se ne spominje praćenje poslovnih aktivnosti. Brojni primeri se mogu naći u zvaničnim statističkim publikacijama koji potvrđuju napred navedeno. Na primer, proizvodnja brašna je ''pala'' sa 1,3 miliona tona na početku 90-ih na 0,7 miliona tona uz istu potrošnju brašna za proizvodnju hleba. Razliku čini neregistrovana proizvodnja u privatnim mlinovima. Slično je i sa proizvodnjom svežeg mesa, gde velike (društvene) klanice učestvuju danas samo sa 35% u proizvodnji i plasmanu svežeg i sušenog mesa, a ta proizvodnja se jedino zvanično registruje.

Postojanje malih i srednjih preduzeća prenebregava, dakle, javna uprava, ali to rade i naučni instituti. Brojne analize instituta o privrednim kretanjima zasnovane na anketama privrednika ne odražavaju pravo stanje stvari, jer uzorak za anketiranje nije reprezentativan, pošto ne obuhvata privrednike – preduzetnike, vlasnike značajnih privrednih jedinica iz segmenta MSP.

Marginalizacija MSP često prerasta u njihovu diskriminaciju u odnosu na velike. Tipični primeri su korišćenje sredstava razvojnih fondova (Fond za razvoj ili Zajma Srbije) ili dobijanje dozvola za uvozno-izvozne poslove velikog obima ili vrednosti.5 U okvire diskriminacije spada i neravnopravan tretman malih u pogledu ispunjavanja ugovornih i zakonskih obaveza. Prekršaji velikih su tolerisani, a malih strogo kažnjavani. Po nepisanom pravilu, obaveze velikih prema malim, za obavljene usluge ili isporučenu robu, su poslednje na listi za ispunjavanje, ukoliko se ne radi o posebnim aranžmanima u domenima sive i crne ekonomije.

Marginalizacija utiče na to da broj MSP stagnira. Na ovu pojavu utiču specifični spoljni faktori između kojih se mogu izdvojiti: povećanje poreza i taksi; administrativno ograničavanje uvoza i monopolizacija spoljno-trgovinskog poslovanja i td. Pored toga, na stagnaciju razvoja (otvaranje novih firmi) deluje i proces ukrupnjavanja, kada su se tokom vremena izdvojile uspešnije firme koje 5 Izuzetke čine neke privatne firme koje su imale privilegiju da koriste sredstva državnih fondova ili da dobiju uvozno-izvozne dozvole. Reč je o veštim pojedincima ili grupama koji su bili u “dilu’’ ili porodičnim vezama sa vladajućom političkom nomenklaturom.

127

postepeno istiskuju manje uspešne i zatvaraju prostor za ulazak novih. Taj proces se uočava u spoljnoj trgovini i veletrgovini, zastupanju stranih firmi i nekim proizvodnjama zasnovanim na ''lakoj supstituciji'' uvoza koji je bio zaustavljen prvim sankcijama.

U faktore koji su organičavali razvoj MSP spada i problem finansiranja. Kod većine MSP finansiranje je iz sopstvenih sredstava ili privatnih pozajmica. Ovo je i razlog za pojavu tako velikog broja mirko jedinica u uslužnim delatnostima (posredništvo u trgovini, zanatske usluge), koje mogu da se osnuju sa malim početnim ulaganjima. Slično je i sa proizvodnim delatnostima, gde se javljaju male firme koje nisu kapitalno intenzivne (mašinska obrada delova, prerada plastičnih masa, proizvodnja trikotažnih proizvoda, prerada drveta, proizvodnja nameštaja, itd.).

4.2 Poreski tretman privatnog preduzetništva

Pod dejstvom ideoloških predrasuda u nas je decenijama nepovoljan položaj privatnog preduzetništva.

Krajem 1991. izvršena je u Srbiji reforma poreskog sistema. Oporezivanje preduzetnika je podvrgnuto pod režim oporezivanja dohotka građana.6 Osnovne postavke ovoga zakona su: (1) obveznici poreza na dohodak građana su fizička lica koja obavljaju ma kakvu samostalnu delatnost i po tom osnovu ostvaruju dohodak; (2) reč je o akontacionom porezu na prihode od samostalnog obavljanja delatnosti. S druge strane, društvena preduzeća, kao i sva druga preduzeća, gde spadaju i društva kapitala, a od 1994. godine i sva društva lica, tj. sva pravna lica koja ostvaruju prihode na tržištu, podvrgnuta su pod porez na dobit.7

Reč je, dakle, o različitim poreskim oblicima koji obuhvataju preduzetnike i preduzeća. Postavlja se, s tim u vezi, pitanje ravnomernosti oporezivanja jednih i drugih, ne samo zbog poreske pravičnosti već i neutralnosti s gledišta alokacije resursa. S druge strane, postavlja se pitanje ravnomernosti poreskog tretmana preduzetnika kao građana koji ostvaruju prihode i drugih građana koji ostvaruju prihode po osnovama nesamostalnog rada, imovine ili kapitala.

6 Zakon o porezu na dohodak građana (Službeni glasnik RS br. 76/91) je inoviran 1994. (Sl. gl. 43/94) sa kasnijim izmenama i sopunma (Sl.gl.74/94, 53/95, 1/96, 12/96, 24/96, 36/96, 52/96, 54/96, 16/97, 60/97, 20/98 i 42/98. 7 Zakon o porezu na dobit iz 1991. godine je inoviran 1994. godine Zakonom o porezu na dobit preduzeća (Sl.gl.RS, 43/94), sa kasnijim izmenama i dopunama (Sl. gl. 53/95, 52/96, 54/96 i 42/98).

128

U vezi sa navedenim moguća su dva aspekta posmatranja: (1) formalno – pravno; (2) sa aspekta realizacije tj. naplate poreskih potraživanja.

Sa poresko-pravnog stanovišta može se konstatovati da je postignut visok stepen harmonizacije u oporezivanju preduzetnika i preduzeća, kao i pre- duzetnika i drugih lica koja ostvaruju prihode kao građani (Trkulja, 1999.).

I preduzeća i preduzetnici su, naime, oporezovani po stopi od 20%.8 Jedino su blaže oporezovani (po stopi od 14%) prihodi od nesamostalnog rada (lična primanja) usled visokog opterećenja doprinosima po osnovu obaveznog socijalnog osiguranja i drugim dažbinama sa kumulativnim efektom od 57,4% zahvatanja od plate, odnosno zarade zaposlenih.

Prihodi preduzetnika su, za razliku od dobiti preduzeća, podvrgnuti progresivnom dodatnom porezu u godišnjem neto zbiru iznad visine od 120.000 dinara.

I privatni preduzetnici i preduzeća imaju, međutim, isti poreski tretman pri utvrđivanju oporezive dobiti kao poreske osnovice. Isti je režim usklađivanja prihoda i rashoda u poreskom bilansu, tretman amortizacije, gubitaka, dobitaka, transfernih cena i tsl.

U pogledu poresko-podsticajnih mera isti je položaj preduzetnika i preduzeća. U nas je, naime, prihvaćen krajnje restriktivni odnos prema krugu i domenima poreskih podsticaja.9 Napuštena je praksa davanja ad hoc oslobođenja i pružanja olakšica i njihovog propisivanja posebnim zakonima ili čak uredbama. Podsticajne mere su svedene na domene reinvestiranja, privlačenja stranog kapitala, stimulisanja bržeg razvoja nedovoljno razvijenih područja, zapoš- ljavanja i poboljšanja ekološke situacije i koriste se u oblicima ubrzane amortizacije, umanjenja poreske osnovice ili umanjenja obračunskog poreza na dobit.

Sa aspekta realizacije, tj. naplate poreskih potraživanja situacija je drugačija u odnosu na prethodni aspekt posmatranja. S tim u vezi privatni preduzetnici nemaju isti položaj kao preduzeća, naročito društvena, javna i mešovita preduzeća iz kategorije velikih sistema.

Očigledna je, naime, nesrazmera u izmirivanju poreskih obaveza prema državi u odnosu na ulogu preduzeća i preduzetnika u stvaranju društvenog

8 Videti: Grupa autora, Poreski propisi (sa komentarom), treće dopunjeno izdanje, NIMP “Zaštita rada”, Beograd, 1999. 9 Poreska oslobođenja od prihoda pd poljoprivrede i šumarstva regulisana su članom 36 Zakona o porezu na dohodak građana, a poreski podsticaji članovima 61-67 istog zakona. (Isto, str. 126-133).

129

proizvoda, gde preduzeća zauzimaju daleko veći prostor od preduzenika.10 Reč je, naime, o ne uvažavanju ekonomske snage pri podnošenju poreskih obaveza, što je narušavanje fundamentalnog principa fiskalne politike. Sve to govori o privilegovanom položaju preduzeća u odnosu na preduzetnike. Ovo potvrđuje i dosadašnja praksa otpisa poreskog duga (dela ili u celini) ili reprogramiranja otplate.11

Privatni preduzetnici, koji spadaju u kategoriju malih, inokosnih privrednika, nisu u poziciji da koriste određene poreske pogodnosti kao i preduzeća, posebno velika, gde je očigledan blagonaklon odnos države prema njihovom izmirenju poreskih obaveza. Ovim preduzećima su, do sada, rukovodili, po pravilu, funkcioneri političkih partija koje su na vlasti, što im je omogućavalo da ne plaćaju ne samo porez na dobit, već ni poreze i doprinose na lična primanja zaposlenih.

5. INOSTRANA ISKUSTVA I EVROPSKI PUTOKAZI

Mali biznis predstavlja jedan od četrnaest sektora koje je Svetska banka identifikovala kao strateški važne i za koje su namenjena značajna sredstva.

Japan je zemlja sa najvećim učešćem MSP u ukupnom broju preduzeća. Najviše MSP je u domenu industrijske prerade i konstrukcije (sklapanja), zatim transportu i komunikacijama, metalnoj i elektronskoj industriji.12

U privredi Australije mala preduzeća (do 100 zaposlenih u industriji, 20 zaposlenih u poljoprivredi) učestvuju sa oko 97,2% u broju preduzeća i sa 97,2% u broju zaposlenih. Veliki značaj imaju mala poljoprivredna preduzeća i pogoni prehrambene industrije za proizvodnju i preradu hrane, pića i duvana, kao i razni

10 To najbolje ilustruje podatak za 1998. godinu kada je ostvaren prihod po osnovu poreza na dobit preduzeća u Srbiji u iznosu od 524,4 miliona dinara, što je činilo svega 0,3% od ukupne sume poreskih prihoda u budžetu Republike Srbije, a od poreza na prihode od preduzetnika iznos od 305,9 miliona dinara. (Prema: “Privatno preduzetništvo – stanje i perspektive”, Ekonomski anali, Ekonomski fakultet, Beograd, br. 143/1999, str.137). 11 Tako je, na primer, u Srbiji dug preduzeća u 1998. godini iznosio oko 9,5 milijardi dinara i donet zakon kojim su derogirane odredbe poreskih zakona koje se odnose na urednost izmirivanja poreskih obaveza. (Isto, str. 137). 12 U poljoprivredi i ribarstvu Japana bilo je svega 0,24% malih preduzeća (1991), sa oko 0,4% zaposlenih, što govori da je reč o vodećoj industrijskoj zemlji sa orijentacijom na uvoz hrane. U ovoj zemlji, inače, zemljoradnici učestvuju sa samo 3% u celokupnom zaposlenom stanovništvu (Drucker, 1995).

130

tehnički servisi za održavanje i popravku poljoprivredne mehanizacije i poljoprivredne avijacije.13

U Kini se podstiče razvoj malih seoskih fabrika, seoskih industrijskih i građevinskih pogona, male stočarske i živinarske farme, kao i razni zanati za opsluživanje mehanizacije, pogoni za proizvodnju biogasa i hemikalija za poljoprivredu, radionice za preradu mleka, mesa, ribe, povrća i tsl.

Poljoprivredom Indije dominiraju, kao i kod nas, privatni mali posedi. Samo 20% zemlje je u vlasništvu posednika sa više od 10 ha, dok je skoro 60% u posedu vlasnika sa manje od jednog hektara. Upravo takvi (mali) posedi predstavljaju osnovu malog seoskog biznisa u cilju opstanka ljudi na selu. Stoga se oni veoma intenzivno obrađuju (više žetvi u toku godine). Tome doprinose mnogobrojni kanali za navodnjavanje, koji su prokopani oko svojih njiva. Vlada Indije svojim merama poreske politike pomaže razvoju malog i srednjeg biznisa, organizuje kurseve, seminare, predavanja i savete budućim preduzetnicima.

U SAD egzistira preko šest miliona preduzeća. Većina od njih se može svrstati u mala preduzeća. Približno 67% preduzeća, uzimajući u obzir razne oblasti delatnosti, ima manje od 5 zaposlenih ili je jednopersonalno, oko 90% upošljava manje od 20% radnika a 96% manje od pedeset (Todosijević, 1999).

Jedan od značajnih razvojnih prioriteta Evropske Unije jeste razvoj malih i srednjih preduzeća. Na ovaj način EU želi da reši problem nezaposlenosti, unapredi inovativne i kreativne sposobnosti ukupne privrede i stimuliše regionalni razvoj. Tri su pravca delovanja u okviru EU u funkciji podrške razvoju MSP-a: (1) programi direktne pomoći; (2) programi indirektne podrške; (3) preko organizacione i poslovne transformacije velikih preduzeća.

Direktna podrška razvoju MSP ostvaruje se u EU kroz konkretne programe, usmerenja, direktive, propise i fondove. Evropska administracija insistira na pojednostavljivanju i unapređivanju administrativne i zakonodavne regulative za MSP po pojedinim zemljama članicama. Pri tom se nastoji ujednačavanju i harmonizaciji nacionalne regulative po tom razvojnom opredeljenju. Stvoreni su značajni regionalni finansijski fondovi i inkubator centri za razvoj MSP. Programom razvoja MSP, koji je Evropska komisija usvojila sredinom 1996. godine, podržavaju se sve konkretne akcije pojedinih

13 Pored MSP, veliki značaj u ovoj zemlji imaju stočarske farme za gajenje ovaca (merimo), kao i male živinarske farme. Postoji i čitava mreža malih prerađivačkih kapaciteta za proizvodnju i preradu stočne silaže i koncentrata za potrebe stočarske i živinarske proizvdonje, kao i kapaciteta za prikupljanje raznih otpadaka iz poljoprivrede i prehrambene industrije.

131

zemalja članica kojim se doprinosi povećanju zaposlenosti kroz MSP.14 Za sve akcije, koje u tom pravcu inicira i koordinira EU obezbeđena je odgovarajuća pravna i finansijska osnova. Pojedine države i regije mogu računati na pomoć iz strukturnih fondova, kao i povoljne kredite Evropske investickione banke i Evropskog investicionog fonda.

Svojom ukupnom tržišnom regulativom EU nastoji da stvori što stimulativniji konkurentski ambijent i na taj način, indirektnim merama, omogući nesmetan razvoj MSP-a. Radi se o merama sa indirektnim dejstvom, kojima se reguliše evropska konkurentska politika i konkurentsko ponašanje. Izričito se, naime, zabranjuje svaki dogovor ili sporazum između preduzeća koji može da dovede do stanja monopola ili oligopola.15 Za razvoj MSP je veoma značajno da imaju slobodan i nediskrimisan pristup tržištu i krajnjem potrošaču. Pouzdana tržišna regulativa i zaštita su, naime, prevashodno u interesu razvoja MSP, pošto ona nemaju tržišne potencijale i snagu velikih kompanija.

Treći pravac delovanja u funkciji razvoja MSP je preko tzv. velike privrede. Naime, evropska administracija stimuliše i podstiče saradnju velikih i malih preduzeća, kako unutar EU, tako i u domenu međunarodnih partnerskih aranžmana. Mnoge velike kompanije sve se više i sve češće angažuju oko MSP, bilo da ih stavljaju pod neposrednu kontrolu svoga poslovnog sistema, ili pak, da ih preko eksternih aranžmana, stavljaju u funkciju rešavanja svojih razvojnih, distributivnih i marketinških problema. Koriste različite poslovne forme kao što su: licenca, franšizing, lohn, piggy back, ugovorno rukovođenje, ugovorna proizvodnja, proizvodna kooperacija i sl.16

Pored navedenih pravaca podrške EU podstiče i međunarodne programe pomoći razvoju MSP. Postoji veliki broj ovih programa, a mi ćemo se zadržati na programu PHARE, posebno na onaj deo koji se popularno označava kao JOPP, jer je od neposrednog značaja za razvoj MSP u privatnoj svojini.

Program PHARE je u početku bio namenjen samo Poljskoj i Mađarskoj i finansirao je samo eksperte i konsultante koji bi mogli pomoći rekonstrukciji privrede (tehničko-konsultantska pomoć). Od 1995. godine 20% budžeta PHARE imalo je karakter materijalne pomoći. Vrlo brzo taj procenat se

14 Program insistira na snažnom partnerstvu i saradnji pojedinih država, kao i na razmeni njihove pozitivne prakse i iskustava. 15 Čim se dokaže zloupotreba dominantne tržišne pozicije takvo preduzeće se odmah kažnjava drastičnim novčanim iznosima, kao i stopiranjem i anuliranjem svih efekata koji su proizišli iz te zloupotrebe. 16 Početkom 90-ih godina oko 120.000 MSP poslovalo je u okviru određenog franšizing sistema. Ovaj model saradnje dinamično raste iz godine u godinu.

132

izjednačio na 50%/50% (materijalna/intelektualna pomoć). Ciljevi PHARE programa se razlikuju po pojedinim zemljama.17

PHARE program sadrži centralizovani model odlučivanja, kako pri izboru projekata, tako i samog modela finansiranja.18 Pri Evropskoj komisiji postoji Komitet za rukovođenje projektima. On donosi konačnu odluku i odobrava sredstva. Generalna je orijentacija da se finansiraju isključivo mali projekti. Pri tom se nastoji da se podrži što veći broj malih projekata, umesto da se veliki deo budžeta potroši na jedan veliki projekat.

Preko PHARE programa se finansiraju tri vrste programa: TEMPUS, TRANS EUROPEAN, JOPP. Za razvoj MSP u zemljama u tranziciji najznačajniji je program JOPP. Radi se o programu koji je namenjen finansiranju novih projekata i formiranju mešovitih preduzeća po modelu zajedničkih ulaganja (joint venture) sa nekim od partnera iz EU. Osnovni cilj JOPP je razvoj međunarodnog (evropskog) partnerstva, stimulišući razvoj privatnih malih i srednjih preduzeća, kao i formiranje potpuno novih preduzeća sa zdravim i perspektivnim tržišnim programom.

JOPP predviđa aktivno učešće u svim fazama od ideje do konačne realizacije projekta i njegove tržišne komercijalizacije. Finansira se izrada investicionog elaborata i biznis plana (fizibiliti studije), realizacija investicije, transfer tehnologije, rukovođenje i razvoj novog preduzeća.

Pored neposrednih učesnika i partnera na realizaciji projekta, neophodno je pronaći i odgovarajućeg finansijskog posrednika, koji obezbeđuje prohodnost i pravi vezu između Evropske komisije i konkretnih partnera. Uglavnom je to neka velika i poznata evropska banka.19

Kada se identifikuje i pronađe partner, onda se pravi projekat zajedničkih ulaganja ili osnivanja novog preduzeća. Kada Evropska komnisija prihvati projekat, tada partner iz EU potpisuje konvenciju sa Evropskom komisijom, ali isključivo preko banke kao finansijskog posrednika. Finansijski posrednik nekada i sam nalazi dodatne izvore finansiranja. Program JOPP limitira sumu sredstava koja se može iskoristiti po jednom projektu. Sredstva se odobravaju u

17 U BIH je posle okončanja rata ceo budžet PHARE išao na materijalne investicije, zbog urgentnosti obnove i rekonstrukcije infrastrukture. 18 Prvo se angažuje ekipa od desetak ljudi različitih profila u konkretnoj zemlji, koja daje svoje procene, u skladu sa osnovnim smernicama EU. Od strane EU formira se posebna delegacija koja boravi na terenu i to više godina. 19 Evropska Unija, po pravilu, daje onoliko koliko i odabrava banka. Evropska banka je uvek predlagač konkretnog JOPP programa, ali ona obavezno uspostavlja i odnos korespodencije sa odgovarajućom lokalnom bankom.

133

tri faze: preliminarna faza, faza kofinansiranja i faza tehničke pomoći. Sredstva koja su namenjena za prvu fazu imaju formu subvencija bespovratnog karaktera, dok se sredstva koja se odobravaju za drugu i treću fazu daju u formi zajma ili kredita (bez kamate).

Ceo mehanizam JOPP je postavljen, dakle, tako da stimuliše razvoj privatne inicijative i formiranje MSP. JOPP je zamišljen kao podstrekač međunarodne saradnje, u funkciji stimulisanja privatne inicijative i formiranja malih i srednjih preduzeća u zemljama u tranziciji.20

6. ZAKLJUČCI

Potencijalne mogućnosti razvoja malih i srednjih preduzeća u agroprivredi Vojvodine su ogromne i to kako u primarnoj poljoprivredi (porodična farmerska gazdinstva), tako i u prehrambenoj industriji, kao i pratećim granama oko ovih delatnosti.

S obzirom na značaj i ulogu malih i srednjih preduzeća, mišljenja smo da bi podrška razvoju ovih preduzeća imala višestruke pozitivne efekte po razvoj agroprivrede Vojvodine. To ubedljivo pokazuje iskustvo razvijenih zemalja, kao i zemalja koje se nalaze u tranziciji.

Osnovne mere podrške i podsticanja razvoju malih i srednjih preduzeća su: poreske olakšice, finansijska podrška (za samozapošljavanje i otvaranje radnih mesta u mikro jedinicama), uprošćavanje procedure za registraciju, smanjivanje administrativnih troškova praćenja poslovanja i tsl.

Posebno su važne finansijska i materijalna podrška. Kod finansijske podrške neophodne su blagovremene pripreme koje obuhvataju odgovarajuće investicione elaborate (projekte) o opravdanosti i izrada biznis plana.

Materijalna podrška predstavlja dopunu finansijske podrške. U okviru te podrške obezbeđuje se oprema, poslovni prostor ili prateća infrastruktura pod povoljnim uslovima (iznajmljivanje ili otkup na rate). Osnovna sredstva koja se stavljaju na raspolaganje MSP su slobodna ili neiskorišćena sredstva velikih firmi koja se ustupaju pod odgovarajućim aranžmanima u sklopu proizvodnog i organizacionog prestruktuiranja. U okviru ove podrške spada i obezbeđenje programa za MSP koji će zapošljavati viškove radne snage i/ili formirati mrežu buduće kooperacije sa revitalizovanim velikim firmama.

20 Međutim, i pored značajnih rezultata, treba napomenuti da je daleko veći broj pokrenutih ideja nego realizovanih projekata, jer mnogi partneri ne odu dalje od Pisma namera. Problem je, uglavnom, kako pronaći i pridobiti evropskog partnera.

134

Obezbeđenje materijalno-finansijske podrške i podsticaja, povoljnijeg ambijenta za poslovanje (kao što su pravna sigurnost, stabilnost opštih uslova privređivanja i veći uticaj tržišta), rezultiraće u promeni strukture sektora MSP, ekonomskom jačanju poslovnih jedinica i značajnijoj ulozi MSP u privrednom životu zemlje.

Mišljenja smo, s tim u vezi, da bi trebalo formirati centar za mala i srednja preduzeća u agroprivredi Vojvodine, koji bi bio inkubator preduzetništva i koordinator delatnosti sa potencijalnim investitorima. On bi okupljao kompetentne stručnjake iz raznih oblasti, koji bi davali ideje, predloge, sugestije i rešenja, i naravno, bili nosioci investicionih projekata. Osnivači centra bi trebalo da budu dve najuglednije institucije Pokrajine, i to: Izvršno veće Vojvodine i Poljoprivredni fakultet. Uz njih bi trebalo odabrati banku koja bi pratila rad centra.

7. LITERATURA

1. Drucker Peter, Inovacije i preduzetništvo, ''Grmeč – Privredni pregled'', Beograd, 1996.

2. Jokić Dragoslav, Preduzetništvo, Beograd, 1999.

3. Kornai Janoš, Put u slobodnu privredu, Ekonomski institut, Beograd, 1992.

4. Milanović Ratomir, Mogućnosti i ograničenja razvoja malih i srednjih preduzeća u oblasti agrobiznisa na selu, ''Razvoj sela i agrobiznisa – šta posle sankcija'', tematski zbornik, Kopaonik 2000, IEP, Beograd, 2000. str. 131-146.

5. Privatno preduzetništvo – stanje i perspektive, tematski zbornik, Ekonomski anali, Ekonomski fakultet, Beograd, br. 143/1999.

6. Poreski propisi sa komentarom, grupa autora, NIMP ''Zaštita rada'', Beograd, 1999.

7. Rakita Branko, Međunarodna poslovna perspektiva malih i srednjih preduzeća, Ekonomski anali, Zbornik radova, Ekonomski fakultet, Beograd, br. 143/1999, str. 87-105.

8. Siropolis C.N., Small Business Management, Houghton Mifflin Company, Boston, 1990.

9. Stoner A.F.Dž., Friman R.E., Gilbert D.Rfr., Menadžment, 'Želnid'', Beograd, 1997.

135

10. Stanković Fuada, Preduzetnička ekonomija, Savremena administracija, Beograd, 1989.

11. Tomaš Rajko, Strah od preduzetništva, Ekonomika, Beograd, 1999.

12. Tica N., Pejanović R., Živković D., Ocena boniteta poljoprivrednog preduzeća, Zbornik radova (''Unutrašnja i spoljna reintegracija jugoslovenske privrede''), Miločer, SEJ, Ekonomist, Beograd, br. 3/2000, str. 281-289.

THE DEVELOPEMENT OF SMALL AND MIDDIUM COPANIES IN AGRARECONOMY OF VOIVODINA

by

Dr Radovan Pejanović, dr Nedeljko Tica

SUMMARY

In the process of transition the developement of small and middle companies has a speciall importance and part in the restructuring of agriculture, developement of enterprizing, increase in employment, as well as in the creating of market (competitional) and economical system. With regard to this, the agrar economy of Voivodina offers great possibilities, primary agriculture as well as food industry, as well as accompanying branches, connected with them.

There are two major problems in this country which follow previous developement of the small and middium companies. These are: their marginalisation and unfavourable tax-treatment of the private bussines, which is the basis of the small and middle companies.

With regart to this and other problems which follow this process, it is necessary to aknowledge and apply foreign experiences and Europian ways. These foreign experiences show us how much has been achieved in this process, and the Europian ways tell us abouth methods and the paths of their developement.

Key words: small, medium companies, importance, problems, experiences enterprizing, employment, agriculture, food industry, industry, market.

136

UDK: 368.5 Originalni naučni rad Original scientific paper

ZNAČAJ OSIGURANJA ZA POLJOPRIVREDNO PREDUZEĆE

Žarković, N.∗

REZIME

Poljoprivredna preduzeća potrebe za osiguravajućom zaštitom u najvećoj meri zadovoljavaju osiguranjem biljne proizvodnje i osiguranjem životinja. Pod poljoprivrednim osiguranjem se, međutim, podrazumevaju i različiti vidovi osiguravajuće zaštite radnika i sredstava koji učestvuju u proizvodnom procesu. Za razliku od razvijenih zemalja, primena osiguranja u jugoslovenskoj poljoprivredi je nedovoljna i po obimu i po vrstama osiguravajuće zaštite. Da bi se stanje poboljšalo, neophodno je popravljanje ekonomskog položaja poljoprivrednih preduzeća kao najvažnijeg činioca podsticanja tražnje za osiguranjem.

Ključne reči: osiguranje poljoprivrednih preduzeća, osiguranje biljne proizvodnje, osiguranje životinja.

1. UVOD

U ekonomskoj zaštiti i unapređenju proizvodnje poljoprivrednih preduzeća osiguranje zauzima izuzetno značajno mesto. Isplatom odšteta nadoknađuje se vrednost oštećenih ili uništenih materijalnih dobara nakon nastupanja osiguranog slučaja. Pod osiguranjem poljoprivrede u užem smislu obično se podrazumevaju dve grane: osiguranje biljne proizvodnje i osiguranje životinja. U širem smislu, može se reći da je poljoprivredno i svako drugo osiguranje koje pruža zaštitu radnicima i sredstvima koji su deo poljoprivrednog proizvodnog procesa (zgrade, mašine, reprodukcioni materijal i drugo).

* Dr Nebojša Žarković, direktor Direkcije za razvoj i edukaciju u "DDOR-u Novi Sad"

AD, Novi Sad, docent Ekonomskog fakulteta.

137

2. OSIGURANJE POLJOPRIVREDNIH PREDUZEĆA KOD NAS

U našim uslovima, zaštita proizvodnje na poljoprivrednim gazdinstvima je na niskom nivou. To proizlazi kako iz oblika i vidova osiguravajuće zaštite koji se primenjuju, tako i iz pokrivenosti obradivih površina i stočnog fonda osiguranjem. Kao što je poznato, tražnja za osiguravajućom zaštitom upravo je srazmerna dinamici i nivou privrednog razvoja. Stoga je i osiguranje poljoprivrednog preduzeća određeno njegovim ekonomskim položajem. Nije potrebno posebno dokazivati da se on u nas tokom poslednje decenije neprekidno pogoršavao. Zbog toga osiromašena poljoprivreda nije ni izbliza u stanju da koristi osiguranje u punoj meri.

2. 1. Osiguranje biljne proizvodnje

Predmet osiguranja ove grane su jednogodišnje ili višegodišnje kulture. Osiguravaju se svi ratarski i povrtarski usevi, voćnjaci, vinogradi, sadni materijal, cveće i ukrasno bilje, neke šumske kulture, vrba za pletarstvo, pa čak i biljne vrste koje ne treba posebno gajiti kao što je, recimo, trska.

Nezavisno od toga da li su biljke jednogodišnje ili višegodišnje, osigurava se njihov jednogodišnji rod. Obično je reč o plodu, ali i drugim delovima biljke (cvet, stablo, list, koren) za koje se, uz plaćanje odgovarajuće premije, takođe obezbeđuje osiguravajuća zaštita. Obaveza osiguravača — naknada — isplaćuje se zbog oštećenja ili uništenja osiguranih biljaka dok su nepožnjevene ili neobrane.

Usevi i plodovi, odnosno celokupna biljna proizvodnja, ugroženi su brojnim opasnostima, od kojih se za gotovo sve može sklopiti osiguranje. Prema uslovima za osiguranje naših osiguravajućih društava, rizici za koje se obezbeđuje pokriće podeljeni su na osnovne i dopunske. U osnovne rizike spadaju grad, požar i grom. Dopunski rizici su oluja, prolećni mraz, jesenji mraz i poplava. Svaki od dopunskih rizika može se posebno osigurati uz uslov da je prethodno zaključeno osiguranje od osnovnih rizika. Sem ovih, međutim, postoje mogućnosti za još obuhvatnije osiguranje biljne proizvodnje.

Polazeći od učestalosti i težine posledica, grad je ubedljivo najčešći rizik u osiguranju useva i plodova. Biljkama nanosi povrede mehaničke prirode: udarima, otkidanjem, prelamanjem i cepanjem delova biljaka. U pojedinim slučajevima grad može izazvati nastanak bolesti čijem razvoju odgovaraju oštećena biljna tkiva. Sve takve štete su osigurane.

138

2. 2. Osiguranje životinja

Gajenje životinja odvija se u sasvim drugačijim uslovima i izloženo je potpuno drugim opasnostima u poređenju s biljnom proizvodnjom. Stoga je osiguranje životinja izdvojeno u posebnu, samostalnu granu.

Predmet osiguranja predstavlja životinja u celini, a ne neki njen deo ili proizvod. Na prvom mestu se, naravno, osigurava stoka, ali i mnoge druge domaće i divlje životinje: pčele, ribe, psi, krznašice, životinje u zoološkim vrtovima, fazani u uzgajalištima, divlje svinje i jeleni u ograđenim šumskim prostorima.

Osiguravajuće pokriće se može obezbediti samo za zdrave životinje. Predmet osiguranja ne mogu biti: bolesne životinje i one za koje se sumnja da su obolele, iscrpljene i zakržljale, kao ni životinje koje se drže u lošim higijenskim uslovima (slab smeštaj, ishrana i slično).

Opasnosti koje ugrožavaju životinje mogu se podeliti u dve grupe: bolesti i nesrećni slučajevi. Poznato je da su zarazne i druge bolesti kojima su životinje izložene brojne, a za veliku većinu osiguravači obezbeđuju zaštitu. Pod nesrećnim slučajem podrazumeva se svaki iznenadni događaj koji ugrožava životinju, nezavisno od volje osiguranika, a za posledicu ima štetu.

Nakon ostvarenja rizika dolazi do uginuća, povrede, prinudnog klanja, ubijanja životinja ili, pak, do povećanih troškova lečenja. Ukoliko su rizici koji su prouzrokovali štetu osigurani, tada se isplaćuje naknada iz osiguranja.

Polazeći od mnogobrojnih opasnosti i vrsta životinja, ovo osiguranje se javlja u različitim vidovima: osnovno osiguranje, veliki broj dopunskih i posebnih osiguranja, kao i ogledno osiguranje za one vrste životinja i rizike koji se prvi put osiguravaju.

2. 3. Rezultati u domaćem osiguranju poljoprivrede

Osiguranje biljne proizvodnje i životinja poslednjih godina učestvuju u ukupnoj zaključenoj premiji jugoslovenskih osiguravača sa približno 5% — u 1999. sa oko 250 miliona dinara. U poređenju sa ranijim godinama, beleži se smanjivanje značaja poljoprivrednih osiguranja, to jest pad njihovog udela u skupu osiguranja domaćih osiguravajućih kuća.

Snižavanje učešća premije poljoprivrednih preduzeća proisteklo je iz više razloga. Na prvom mestu navodimo uticaj niskih cena poljoprivrednih proizvoda i smanjenje prinosa, što je prouzrokovalo snižavanje svota osiguranja. Na silaznu putanju uticalo je, takođe, isključivanje pojedinih useva ili vrsta stoke

139

iz osiguranja zbog teškog ekonomskog položaja poljoprivrednika, ili čak i privremeno odustajanje pojedinih osiguranika od osiguranja. Ne može se zanemariti ni uticaj privatizacije obradivih površina, jer je kod društvenih gazdinstava kultura osiguranja do sada bila daleko razvijenija.

Portfelj osiguranja biljne proizvodnje se poslednjih godina u Vojvodini, kao ubedljivo najvažnijem poljoprivrednom području u zemlji, ustalio na oko 300.000 hektara. To čini samo petinu ukupnih obradivih površina. U godinama najveće obuhvaćenosti osiguranjem ovaj pokazatelj premašivao je 450.000 hektara. Procenjujemo da bi za normalnu zaštićenost poljoprivredne proizvodnje nivo obuhvaćenosti trebalo da iznosi bar 75%—80%.

Posmatrano po osiguranim površinama u Vojvodini, daleko najvažnija kultura je pšenica, a zatim slede kukuruz pa uljarice. Iako sa malim površinama, voće i grožđe se po visini premije nalaze na drugom mestu, iza pšenice, zbog toga što se kod njihovog osiguranja primenjuju tržišne, a ne zaštitne cene, te su svote osiguranja i premija nesrazmerno veće u odnosu na druge kulture.

Raspored premije osiguranja biljne proizvodnje po sektorima ukazuje da su pravna lica ubedljivo preovlađujuća, jer na njih otpada preko 94% ovog pokazatelja. Na fizička lica dolazi nepunih 6% premije. Očigledno je da kod njih postoji veliki slobodan prostor za širenje osiguravajuće zaštite.

Premija u osiguranju životinja više je nego dvostruko manja u poređenju sa osiguranjem useva. To je posledica izuzetno niskog stepena razvijenosti stočarstva u našoj zemlji. Kod osiguranja životinja se iskazuju lošiji rezultati i po stepenu obuhvaćenosti u odnosu na potencijal osiguranja, budući da on u Vojvodini jedva premašuje 12% uslovnih grla. Kod pravnih lica osigurana je gotovo trećina njihovog stočnog fonda. Pojedinci — fizička lica — izuzetno malo osiguravaju životinje, pa je broj osiguranih grla gotovo simboličan.

Mereno učešćem u ukupnom broju osiguranih uslovnih grla, najvažnije su tovne svinje, pa priplodna goveda, odnosno krave muzare, zatim priplodne svinje i tako dalje.

3. OSIGURANJE POLJOPRIVREDNIH PREDUZEĆA U SVETU

Polazeći od osobina proizvodnog procesa u poljoprivredi, razumljivo je da ključni značaj u osiguranju gazdinstava u svetu takođe imaju osiguranje biljne proizvodnje i životinja. Međutim, u poređenju s Jugoslavijom, lepeza rizika koji se osiguravaju i oblika osiguravajuće zaštite je osetno šira, naročito u razvijenim zemljama. Recimo, zanimljivo je istaći, imajući naročito u vidu iskustvo sušne

140

godine kakva je bila lane kod nas, da se u razvijenim zemljama mogu osigurati i nepovoljne posledice suše.

3. 1. Posebnosti poljoprivrednih osiguranja u razvijenim zemljama

Osobenosti poljoprivredne delatnosti bitno su uticale da se razne grane i vrste osiguranja u razvijenom delu sveta usklade sa odgovarajućima potrebama poljoprivrednih preduzeća.

Recimo, zaključenjem osiguranja od požara prilagođenog poljoprivredi, zaštita je proširena u odnosu na odgovarajuće osiguranje u industriji. Ako osiguranik zaštiti jednom polisom sve zgrade, stvari domaćinstva, poljoprivredne alatke, životinje i poljoprivredne proizvode, reč je o paušalnom osiguranju poljoprivrednih gazdinstava. Paušalne premijske stope su za osiguranje od osnovnih opasnosti (požar i neke druge opasnosti) određene ukupno, dakle ne samo za zgrade nego i za celokupan sadržaj u njima i oko njih. Visina stopa zavisi od razreda zaštitnih mera i od građevinske kategorije objekata. Osiguranik može odabrati i osiguranje samo određenih stvari koje se pokrivaju pojedinačno. Ali, predmet osiguranja ovde ne mogu biti, recimo, usevi u klasu, plodovi na stablu i drugi osobeni poljoprivredni rizici koji se pokrivaju standardnim vrstama poljoprivrednih osiguranja.

U razvijenim zemljama poljoprivredna preduzeća, za razliku od naših, sve češće zaključuju i osiguranje od posledica prekida rada, odnosno proizvodnje posle požara i drugih opasnosti. Predmet ove vrste osiguranja može biti dohodak koji se ostvaruje obavljanjem registrovane delatnosti, kao i stalni troškovi poslovanja, to jest oni koje osiguranik mora snositi nezavisno od toga da li radi ili ne. Ugovoreni period pokrića je, naravno, ograničen. Ovaj vid zaštite obezbeđuje se samo kao dopunsko osiguranje. To znači da je neophodan preduslov da osiguranik kod istog osiguravača zaključi i osnovno osiguranje od požara i nekih drugih opasnosti (udar groma, eksplozija, oluja, grad i drugo). Izgubljeni dohodak i troškovi koji bi nastali da nije bilo prekida rada utvrđuju se odgovarajućim metodama, polazeći od vrednosti tih pokazatelja u tekućoj godini ili nekoliko prethodnih godina.

Sve veće nepoznavanje različitih prava koje imaju pojedinci, zajedno s visokim sudskim troškovima i srazmerno malim brojem stručnjaka za pružanje pravne pomoći, stvorilo je potrebu za postojanjem osiguranja pravne zaštite. Radi se o relativno novijem obliku osiguranja čiji je cilj očuvanje interesa ugovarača osiguranja, odnosno osiguranika prilikom pravnih sporova i nošenje troškova koji nastanu tom prilikom. Ova vrsta pokrića predstavlja dragocenu mogućnost — naročito u slučaju kada osoba traži svoja prava na sudu — jer su

141

troškovi izgubljene parnice često ogromni. Na razvijenim tržištima može se sresti veći broj specijalizovanih podvrsta ovog osiguranja namenjenog kako pojedincima tako i preduzećima. Vlasnicima poljoprivrednih i šumarskih preduzeća u inostranstvu nudi se osiguranje pravne zaštite za poljoprivredu i saobraćaj. U ponudi je, recimo, mala poljoprivredna i saobraćajna pravna zaštita (u pravnoj zaštiti za saobraćaj obuhvaćena su samo vozila koja su obavezna da se registruju sa zelenom registarskom tablicom) i velika zaštita (obuhvata sva vozila koja imaju registarsku tablicu).

3. 2. Najnovija kretanja u osiguranju poljoprivrede

Otvorena pitanja iz osiguranja poljoprivrede u razvijenim zemljama sasvim su drugačije prirode u poređenju sa našom situacijom. Poslednjih godina dostignuća naučnog napretka — biotehnologije i genetičke tehnologije sve su značajnija u poljoprivredi. Ona se prvenstveno koriste kako bi se povećala proizvodnost. Svojevrsni upad u nasleđe biljaka i životinja proširio je dosadašnje granice otvorivši nove horizonte. Jedna od posledica takvog razvoja su i promene koje će pretrpeti osiguranje poljoprivrednih gazdinstava.

Poljoprivredni rizik sve više određuju novi činioci, i zato se u inostranoj literaturi govori o “riziku promena”. Radi se o međuzavisnosti genetičke tehnologije i novih rizika, što utiče na visinu i učestalost šteta. Nema sumnje, osiguravači će ubuduće morati da nose rastuće rizike u savremenoj proizvodnji hrane. Pitanje je samo kako i za koju cenu.

Kod osiguranja biljne proizvodnje od prirodnih opasnosti ne treba očekivati bitne promene rizika zbog primene novih naučnih dostignuća. Ali, ako se pokriće proširuje novim elementima, onda činioce koji utiču na smanjenje ili povećanje štete treba dobro izvagati. Genetički izmenjene biljke bolje su zaštićene od propadanja. Međutim, ako šteta nastupi kao posledica sistematskog smanjenja otpornosti izmenjenog setvenog materijala, ona osiguravača može pogoditi masovno i kumulativno.

U osiguranju životinja rizik zbog genetičko-tehničkih promena još je složeniji. Pozitivan uticaj na prirast ili kvalitet i, sa time povezani, uvećani ekonomski prinosi stoje naspram posledica mogućeg većeg stepena obolevanja ili čak ugrožene vitalnosti životinja.

Osiguravajuća društva u razvijenim zemljama tako neprekidno prate razvoj biotehnologije i genetičke tehnologije i njihovu povezanost sa poljoprivrednom proizvodnjom trudeći se da obezbede one vrste usluga i pokrića koji će biti neophodni za buduće potrebe. Premija kao cena za osiguranje mora pružiti

142

dovoljno obezbeđenje da bi se osiguravači i u budućnosti pojavljivali u oblasti poljoprivrede kao partneri s punom odgovornošću.

4. ZAKLJUČAK

Za popravljanje stanja u osiguranju jugoslovenskih poljoprivrednih preduzeća rešenje, u prvom redu, treba tražiti preko poboljšanja ekonomskog položaja poljoprivrede. To podrazumeva neophodnost krupnih promena i oštrog zaokreta u privredi zemlje. Polazeći od značaja osiguranja, domaća poljoprivreda se mora osposobiti za njegovo što punije korišćenje, onako kako se čini u razvijenom svetu. Pri tome osiguravajuća društva treba da imaju ključnu ulogu u razvijanju tražnje i pokrivanju poljoprivrednih rizika. Ostaje otvoreno i pitanje uvođenja obaveznog poljoprivrednog osiguranja, pa makar uz izvesna ograničenja.

LITERATURA

1. B. Marović, D. Gojković, Osiguranje, špedicija i transport (drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje), Stilos, Novi Sad, 2000.

2. N. Žarković, Osiguranje poljoprivrede — stanje i perspektive, Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar 2001, Dnevnik-Poljoprivrednik, Novi Sad, str. 72—74.

3. D. Mrkšić, Osiguranje u teoriji i praksi, Alef, Novi Sad, 1999.

4. A. Tasić, Zbirka rasprava i članaka iz osiguranja, Pigmalion, Novi Sad, 1994.

5. D. Ogrizović, Ekonomika osiguranja, ZOIL “Sarajevo”, Sarajevo, 1985.

6. Priručnik DDOR-a “Novi Sad” za praksu u osiguranju i reosiguranju, Finansing centar, Novi Sad, 1996.

7. Schnjeizer Rück, Im Wandel: Agro und Versicherung, Zürich, 1997.

8. P. Koch, Versicherungsnjirtschaft: ein einführender Überblick (5. Auflage), Verlag Versicherungsnjirtschaft, Karlsruhe, 1998.

9. D. S. Hansell, Introduction to insurance (second edition), LLP, London, 1999.

10. F. v. Fürstennjerth, A. Weiss, Versicherungsalphabet (9., völlig neu bearbeitete Auflage), Verlag Versicherungsnjirtschaft, Karlsruhe, 1997.

11. DDOR Novi Sad, list "DDOR-a Novi Sad" AD, Novi Sad.

143

12. Osiguranje, list “Dunav osiguranja” AD, Beograd.

13. Materijali i dokumentacija Udruženja osiguravajućih organizacija Jugoslavije, Beograd.

14. Materijali i dokumentacija "DDOR-a Novi Sad" AD, Novi Sad.

THE SIGNIFICANCE OF INSURANCE FOR AGRIBUSINESS by

Dr Nebojša Žarković

SUMMARY

The need for insurance protection in the area of agribusiness is, to a large extent, met through insurance of crop and livestock. However, agricultural insurance also includes various aspects of workmen(s compensation insurance and insurance of agricultural machinery. Unlike agricultural insurance in developed countries, insurance in Yugoslav agriculture has been underrepresented not only in relation to scope of cover but also in relation to classes of insurance business. In order to rectify the current situation, it is necessary to improve the economic situation of agribusiness, considering it as a major factor that spurs insurance demand.

Key words: insurance of agribusiness, crop insurance, livestock insurance.

144

UDK: 336.1265:631.1 Originalni naučni rad Original scientific paper

INTERNA REVIZIJA I SPECIFIČNOSTI NJENOG ORGANIZOVANJA U POLJOPRIVREDNIM PREDUZEĆIMA

Tica, N., Pejanović, R., Zoranović, T.*

REZIME

U savremenim uslovima interna revizija ima veliki značaj. Ona je instrument menadžmenta u cilju unapredjenja poslovanja. Savremene koncepcije organizovanja interne revizije obuhvataju celokupno poslovanje kao oblast revizije što je znatno šire u odnosu na eksternu reviziju koja se bavi računovodstvenim izveštajima.

Proces organizovanja interne revizije u poljoprivredi je znatno složeniji usled specifičnosti poljoprivredne proizvodnje koje treba imati u vidu kada se definišu ciljevi i organizacija interne revizije u okviru poljoprivrednog preduzeća.

1. UVOD

Etimološki posmatrano reč revizija potiče od latinske reči »revidere« što znači ponovno gledanje, videti još jednom, pogledati unazad. Prema definiciji američke asocijacije računovodja »revizija je sistematski proces objektivne procene izveštaja o ekonomskim aktivnostima i dogadjajima, koji se obavlja sa ciljem da se konstatuje stepen usaglašenosti ovih izveštaja i utvrdjenih kriterijuma za predstavljanje finansijskih rezultata organizacije zainteresovanim korisnicima« (Milivojević, 2000). U našim uslovima revizija se najčešće definiše kao » nezavisno ispitivanje i izražavanje mišljenja o računovodstvenim iskazima poslovnog sistema, koje se sprovodi od strane imenovanog revizora u skladu sa ugovorom o imenovanju i njegovim zakonskim i statutarnim obavezama » (Vitorović i Andrić, 1996).

* Prof. dr Nedeljko Tica, vanredni profesor, prof. dr Radovan Pejanović, redovni profesor, mr Tihomir Zoranović, asistent, Poljoprivredni fakultet, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela

145

2. ODNOS IZMEDJU EKSTERNE I INTERNE REVIZIJE

Postoje različite revizije u praksi. Najčešća podela je na internu i eksternu. Izmedju interne i eksterne revizije postoje sličnosti i razlike. Sličnosti izmedju interne i eksterne revizije odnose se na: 1) primenu postupka koji obuhvataju proveru poslovnih dogadjaja, 2) praćenje funkcionisanja sistema internih kontrola, 3) upućenost na informacije koje se dobijaju u okviru informacionog sistema i 4) primenu profesionalnih standarda u radu. U pogledu razlika izmedju eksterne i interne revizije, u stručnoj literaturi (Dragojević, 1995) se navodi da je eksterna revizija instrument vlasnika kapitala dok je interna revizija instrument menadžmenta. U skladu sa tim, interni revizori pripremaju neophodne informacije menadžmentu dok eksterna revizija priprema izveštaj za skupštinu preduzeća Kao efekat interne revizije se smatra unapredjenje upravljanja poslovima dok eksterna revizija unapredjuje upravljanje kapitalom. U formalnom smislu eksterna revizija se organizuje na osnovu odluke skupštine akcionara i obavljaju je nezavisni ovlašćeni revizori dok se interna revizija obavlja na osnovu odluke menadžmenta preduzeća i njena nezavisnost je u vezi sa pojedinim poslovnim funkcijama (unutrašnja organizacija) kao i sa profesionalnim statusom u preduzeću. Bitna razlika je i u delokrugu obavljanja poslova revizije. Eksterna revizija ispitivanju podvrgava računovodstvene izveštaje (bilans stanja, bilans uspeha, bilans novčanih tokova...) dok interna revizija, pored računovodstvenog sistema može kao delokrug svog rada obuhvatiti sve oblasti poslovanja. U literaturi se može pronaći interesantno praktično iskustvo u obavljanju interne revizije. Tako je poznata Crysler Corporation imala u jednom periodu svog razvoja 90 revizora koji su podeljeni u tri grupe. Jedna grupa od 17 revizora je ispitivala proizvodne fabrike, druga grupa od 40 internih revizora je ispitivala celokupnu prodajnu mrežu, a 22 interna revizora su ispitivala računovodstvo, finansije, ugovore i sl. Ostatak od 11 revizora se bavio opštom organizacijom i koordinacijom rada (Vitorović i Andrić, 1996). Nadalje, razlike postoje u osoblju koje obavlja reviziju. Internu reviziju mogu obavljati stručnjaci različitih profesija, dok eksternu reviziju mogu obavljati samo lica koja imaju ovlašćenja (ovlašćeni revizori). U pogledu regulative, interna revizija nije obavezno regulisana kao što je to slučaj sa eksternom revizijom. Neobaveznost interne revizije se ne može shvatiti kao njena manja značajnost u odnosu na eksternu reviziju. Naime, prema medjunarodnim standardima revizije, interna revizija uključuje veoma važne aktivnosti koje mogu biti: »1) pregled računovodstvenog sistema i sistema

146

internih kontrola. Za uspostavljanje odgovarajućeg računovodstvenog sistema i sistema interne kontrole, koji zahtevaju pravilnu pažnju na trajnoj osnovi, je odgovorno rukovodstvo. Internoj reviziji je, obično, od strane rukovodstva, dodeljena, odgovornost za pregled ovih sistema, praćenje njihovog funkcionisanja i davanje preporuka za njihovo unapredjenje, 2) ispitivanje finansijskih i poslovnih informacija. To može uključiti pregled metoda korišćenih za identifikovanje, odmeravanje i klasifikovanje i izveštavanje o takvim informacijama i posebna ispitivanja pojedinačnih stavki, uključujući detaljne provere poslovnih promena, salda i postupaka, 3) pregled ekonomičnosti, efikasnosti i efektivnosti poslovanja uključujući i ne-finansijske kontrole pravnog lica i 4) pregled usaglašenosti sa zakonima, regulativom i ostalim eksternim zahtevima i sa politikama rukovodstva i direktivama i ostalim internim zahtevima«. U skladu sa tim, u pogledu poslova koje obavlja interna revizija razlikuju se dva osnovna koncepta: 1) klasičan i 2) savremen. Klasična pristup u delovanju interne revizije se zasniva na reviziji računovodstva i finansija (Financial Auditing), dok se prema savremenoj koncepciji, interna revizija orijentiše ka celokupnom poslovanju preduzeća (Operational Auditing). Savremena koncepcija revizije se odnosi na: 1) reviziju pravilnosti postupaka, 2) reviziju ekonomičnosti, 3) reviziju efikasnosti i 4) reviziju efektivnosti. U okviru revizije pravilnosti postupaka, daje se ocena o primeni, odnosno o poštovanju utvrdjenih postupaka. Kada je u pitanju revizija ekonomičnosti, ovaj segment savremene interne revizije se smatra najvažnijim i za poslovanje preduzeća najznačajnim. Važnost revizije ekonomičnosti je u tesnoj vezi sa troškovima i prihodima preduzeća. Kada su u pitanju troškovi osnovno pitanje koje se postavlja postoji li neracionalnost u njihovom nastajanju odnosno jesu li svi nastali troškovi opravdano nastali, odnosno postoji li pojava neracionalnosti. Još je važnija revizija prihoda ali, kao i troškovi, predstavlja veoma složen poduhvat za čije uspešno okončanje je najčešće potrebna angažovanost tima stručnjaka različitih struka i specijalnosti. Istraživanje efikasnosti u poslovanju je u tesnoj vezi sa organizacijom poslovanja kao i funkcionisanjem informacionog sistema. Konačna ocena o ostvarivanju ciljeva preduzeća se donosi na osnovu revizije efektivnosti, koja se zasniva na prethodnim revizijama, imajući u vidu da veća ekonomičnost i efikasnost povećavaju efektivnost.

3. ORGANIZACIJA INTERNE REVIZIJE

Kada je u pitanju mesto interne revizije u organizacionoj strukturi preduzeća javlja se više dilema. Imajući u vidu da je interna revizija instrument menadžmenta postavlja se pitanje kako organizovati internu reviziju a da se ne ugrozi njena nezavisnost u organizacionoj strukturi preduzeća? U vezi sa tim moguća organizaciona rešenja, prema Dragojeviću, 1995, su : 1) interna revizija

147

u sastavu finansijske funkcije. U tom slučaju, interna revizija je neposredno podredjena finansijskom direktoru, 2) interna revizija u sastavu upravljačkog računovodstva, pri čemu izveštaj podnosi menadžerima preduzeća i 3) interna revizija koja je organizovana kao posebna, nezavisna organizaciona funkcija koja izveštaj podnosi glavnim menadžerima preduzeća. Posebna organizaciona funkcija interne revizije omoguća nezavisnost u odnosu na niži nivo menadžmenta, omogućava istinito i objektivno izveštavanje i stvara uslove za punu saradnju internih i eksternih revizora. Model organizacione jedinice interne revizije zavisi od niza faktora kao što su (Vitorović, 1999): 1) dostignuta veličina poslovnog subjekta, 2) koncepcija stalnog razvoja, 3) povećavanje složenosti poslovanja, 4) postojanje problema u upravljanju i komuniciranju, 5) heterogenost poslovne delatnosti, proizvodnog asortimana, 6) uključivanje u medjunarodnu podelu rada, 5) problemi istinitog i pouzdanog informisanja rukovodstva i 6) razvoj informacione tehnologije.

4. SPECIFIČNOSTI ORGANIZOVANJA INTERNE REVIZIJE U POLJOPRIVREDI

Organizovanje interne revizije u poljoprivredi umnogome je uslovljeno specifičnostima poljoprivredne proizvodnje. Kada je u pitanju poljoprivredno preduzeće organizacija interne revizije je znatno složenija. Složenost proističe iz karakteristika poljoprivredne proizvodnje. Naime poljoprivredna proizvodnja je, po mnogo čemu, specifična (Pejanović i Tica, 1999): 1) to je organska proizvodnja, proizvodnja biljaka ili životinja, na koju važan uticaj imaju biološki i prirodni uslovi; 2) zemljište je osnovno sredstvo za proizvodnju pri čemu se i ono razlikuje po tipu i kvalitetu. Razlike u kvalitetu zemljišta utiču da proizvodjači nemaju iste uslove za proizvodnju jer jedni imaju na raspolaganju zemljište boljeg a drugi zemljište lošijeg kvaliteta; 3) poljoprivredna proizvodnja ima biološki karakter sa dužim trajanjem bioloških ciklusa; 4) u poljoprivredi je sporiji obrt kapitala što povećava zavisnost od kreditnih sredstava; 5) niska akumulativna sposobnost poljoprivrede na duži rok utiče na zavisnost od tudjih izvora akumulacije što je nepovoljno ne samo sa stanovišta ulaganja u osnovna sredstva nego i sa stanovišta finansiranja tekuće proizvodnje; 6) visok proizvodni rizik kao i neravnomeran prinos u toku korišćenja osnovnih sredstava u poljoprivredi takodje povećava kreditnu zavisnost. Usled ovih specifičnosti, organizovanje interne revizije poljoprivrednog preduzeća se znatno razlikuje od interne revizije drugih preduzeća što je karakteristično ne samo za reviziju nego i za poslovnu i razvojnu strategiju preduzeća. Napred navedene specifičnosti poljoprivredne proizvodnje treba imati u vidu kada se donosi odluka o konceptu organizovanja interne revizije odnosno da li će ona biti usmerena samo ka reviziji računovodstva i finansija (Financial Auditing) ili ka reviziji celokupnog

148

poslovanja (Operational Auditing). Pored ovoga, poljoprivredna preduzeća se razlikuju i medjusobno što zavisi od: 1) smera proizvodnje, 2) nivoa intenzivnosti proizvodnje, 3) broja i kvalifikacione strukture zaposlenih, 4) stepena opremljenosti i 4) kvaliteta zemljišta i sl. Iz ovoga se može izvući zaključak da nije moguće napraviti model interne revizije za poljoprivredu nego je potrebno sačiniti model interne revizije za svako pojedino preduzeće.Nadalje, u poljoprivredi se stvaraju proizvodi i troše materijali koji nisu predmet redovne razmene na tržištu što zahteva posebnu procenu kako u pogledu količine tako i cene (zelena hraniva, silaža, seno, stajnjak). U tom pogledu, specifično je i računovodstveno obuhvatanje proizvodnje ali i trošenja ovih materijala. Specifičnosti postoje prilikom popisa jer neke materijale na zalihama nije moguće pouzdano izmeriti (kukuruz u skladištu, seno na zalihama, stajnjak) jer su kabasti ili se nalaze u rastresitom stanju. Nadalje, u procesu proizvodnje u okviru jedne linije proizvodnje dobija se više proizvoda. Neki troškovi su zajednički za sve proizvode, dok se drugi troškovi odnose samo na pojedine proizvode u okviru jedne linije proizvodnje. Sve ovo je potrebno imati u vidu prilikom knjigovodstvenog obuhvatanja nedovršene proizvodnje i gotovih proizvoda. Revizija ekonomičnosti poslovanja kao sastavni deo savremene interne revizije posebnu pažnju treba da pokloni iskorišćavanju zemljišta kao faktora proizvodnje. U poljoprivrednim preduzećima ratarskog smera proizvodnje, ekonomičnost je u neposrednoj vezi sa načinom korišćenja zemljišta.Intenzivnija proizvodnja na istoj zemljišnoj površini, u normalnim uslovima, znatno poboljšava ekonomičnost. Pored toga, ova proizvodnja je pod znatnim uticajem klimatskih faktora koji mogu jako uticati na smanjenje prinosa odnosno prihoda (suša, grad, poplave) ili pak na povećanje troškova ( u kišnim periodima raste upotreba pesticida, rad na vlažnom zemljištu povećava utrošak goriva) koje nije izraz neracionalnog poslovanja nego “prirodna nužda”. U stočarskoj proizvodnji osnovno stado je podložno raznim bolestima koje mogu uticati na povećanje troškova i time na smanjenje ekonomičnosti. Pored toga, veoma je specifičan način uvećavanja osnovnog stada i obračun prihoda kroz porast telesne mase što je moguće utvrditi samo preciznim popisom. Nadalje, u poljoprivrednoj proizvodnji se oprema koristi, usled specifičnosti poljoprivredne proizvodnje, samo u odredjenom periodu godine što negativno utiče na ekonomičnost celokupnog procesa proizvodnje. Pored korišćenja, podložna je i gubljenju vrednosti usled fizičko-hemijskih procesa ali i usled moralnog rabaćenja. U pogledu revizije efikasnosti poslovanja, treba imati u vidu da je efikasnost u poljoprivedi umnogome uslovljena uticajem klimatskih faktora jer se neke operacije ne mogu i pored tehničke opremljenosti obavljati usled klimatskih uslova. Revizija efektivnosti u poljoprivrednoj proizvodnji u našim uslovima može dati nerealnu sliku o neefikasnosti poljoprivredne proizvodnje, jer su skoro stalno, u prošlosti, bile ograničene cene poljoprivredniih proizvoda

149

na neopravdano niskom nivou. Takva pojava u kombinaciji sa slobodnim i visokim cenama osnovnih reprodukcionih materijala u poljoprivredi, u našim uslovima, dovela je do opšte neefektivnosti poljoprivrede i prehrambene industrije.Odredjene specifičnosti u otežanom sprovodjenju interne revizije u poljoprivedi postoje i u osnovnom smislu postojanja interne revizije – ocena uspostavljenih internih kontrola. Primera radi interna kontrola utroška pojedinih reprodukcionih materijala u poljoprivredi je veoma otežana. Naime, ovi materijali se ne troše u tačno odredjenom prostoru kao naprimer u industriji nego se često njihovo mesto potrošnje nalazi van ekonomskog gazdinstva (npr pesticidi se neposredno troše na njivi, mesto potrošnje veterinarskih lekova je staja koja je često znatno udaljena od gazdinstva) čime je interna kontrola znatno složenija. Pored toga, pravilan obračun proizvodnje zahteva obavezno merenje dobijenih proizvoda što je često otežano kada su u pitanju kabasti proizvodi i kod kojih postoje gubici izazvani usled kala, rastura, truljenja i slično.

5. ZAKLJUČAK

Interna revizija ima veliki značaj. U odnosu na eksternu postoje sličnosti ali i znatne razlike. Suštinska razlika je u tome što internu reviziju organizuje menadžment preduzeća sa ciljem da se unapredi poslovanje preduzeća, dok je eksterna revizija instrument vlasnika kapitala i organizuje se sa ciljem da se unapredi upravljanje kapitalom. Delokrug interne revizije, prema savremenim koncepcijama, je usmeren ka reviziji poslovanja što je znatno šire od eksterne revizije koja obavlja reviziji finansijskih izveštaja. U organizacionom smislu, osnovni cilj interne revizije je, što je god moguće, veća nezavisnost što zahteva postojanje interne revizije kao posebnog organizacionog dela koji je podredjen menadžerima najvišeg nivoa. Proces organizovanja interne revizije u poljoprivredi je znatno složeniji usled specifičnosti poljoprivredne proizvodnje koju treba imati u vidu kada se definišu ciljevi i organizacija interne revizije u okviru poljoprivrednog preduzeća.

6. LITERATURA

1. Dragojević, D.: Perspektive razvoja interne revizije u SR Jugoslaviji, Novac i razvoj, 21, Beograd, 1995.

2. Milivojević, B.: Interna revizija računarskog okruženja računovodstva, Revizor, 12, Institut za ekonomiku i finansije, Beograd, 2000.

3. Medjunarodni standardi revizije, prevod sa engleskog jezika, Savez računovodja i revizora, Beograd, 1998.

150

4. Pejanović, R., Tica, N.: Specifičnosti procene vrednosti preduzeća u poljoprivredi, Letopis naučnih radova, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1999.

5. Vitomirović, B., Andrić, M.: Osnovi revizije, Savez računovodja i revizora Srbije, Beograd, 1996.

6. Vitomirović, B.: Postupak uspostavljanja i organizovanja interne revizije u pravnim licima koja za to imaju uslove, Računovodstvena praksa, 19, Savez računovodja i revizora, Beograd, 1999.

INTERNAL REVISION AND ORGANIZATIONAL SPECIFICS IN AGRICULTURAL ENTERPRISES

by

Dr Nedeljko Tica, Dr Radovan Pejanović, Mr Tihomir Zoranović

SUMMARY

Internal revisions have great importance nowadays. The latest organization concept of internal revision includes whole management in focus. Internal revision is management's instrument with great aim: make whole businesses result better. Process is wider then external revision, and bookkeeping reports are not enough.

Internal revision organization in agriculture is very complicate caused by agriculture production specifics, aims and organization problems.

151

UDK: 339.138:631.1 Pregledni naučni rad Review scientific paper

MARKETINŠKA ORIJENTACIJA U FUNKCIJI RAZVOJA SAVREMENOG AGROINDUSTRIJSKOG PREDUZEĆA

Cvijanović, D.*

REZIME

Posle ukinutih sankcija našoj zemlji, i otvaranja naše zemlje prema svetu, sva, pa i poljoprivredna preduzeća će biti suočena sa oštrijom konkurencijom. Tržište uistinu ima svojih slabosti i mana, ali je do sada ovaj način privređivanja sa stanovišta funkcionisanja veza i odnosa među učesnicima privrednog života i same efikasnosti preduzeća pokazao najbolje rezultate.

Marketing pristup u našim agroindustrijskim preduzećima se svodi na fenomene komercijale i propagande sa svim svojim iskrivnjenim pristupom..

Marketinška koncepcija je izrasla iz tržišne prakse, i kao nova orijentacija u poslovanju agroindustrijskog preduzeća, ona polazi od potreba kupaca (potrošača), za određenim proizvodom ili uslugom sa ciljem da zadovolji te potrebe.

Ključne reči: Marketing orijentacija, agroindustrijsko preduzeće, tržište, strateška orijentacija, misija preduzeća, informacioni sistem

1. UVOD

Okašnjeno shvatanje da se i Jugoslavija treba vratiti tržištu, sada je mnogo teže u ovim uslovima u odnosu na period kada su tvorci ovih sistema započinjali svoj eksperiment u ime radnika seljaka i poštene inteligencije.

Bolje je ikad no nikad da se vratimo tržištu, jer eksperimenti socijalističkih zemalja u ime “radnika, seljaka i poštene inteligencije“, su pokazali da nema tržišta bez privatne svojine, odnosno tržište ne može funkcionisati bez svih faktora proizvodnje: kapitala, rada i roba. * Dr Drago Cvijanović, Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.

152

Kao odgovor na sve jaču konkurenciju na tržištu agroindustrijskih proizvoda, agroindustrijska preduzeća će neminovno u manjoj ili većoj meri usvajati marketing koncept vođenja poslovne politike.

U borbi za sopstveni rast i razvoj, pred agroindustrijska preduzeća se neminovno postavljaju zadaci za stalno poboljšavanje i obogaćivanje asortimana proizvoda i usluga, smanjivanju troškova proizvodnje, povratku na ranije osvojena tržišta s jedne a istovremeno sa ovim da se brinu o velikom broju zaposlenih radnika unutar preduzeća, koji moraju da se stručno osposobe za vremena koja dolaze. Državna preduzeća će imati još jedna delikatan zadatak a to je da izvrše bez velikih potresa privatizaciju i transformaciju.

U ovom radu se čini pokušaj jednog od mogućih pristupa primene marketing koncepta, pri čemu se izdvajaju tri bitne stvari za uspešan rad agroindustrijskog preduzeća: marketinška orijentacija, strateška orijentacija i informacioni sistem.

2. MARKETING ORIJENTACIJA AGROINDUSTRIJSKOG PREDUZEĆA

Agroindustrijska proizvodnja u Jugoslaviji je imala uz određena kolebanja stalnu uzlaznu liniju u svom rastu, kako po jedinici površine ili grlu stoke tako i u ukupnoj proizvodnji. Nažalost, u poslednjih nekoliko godina ova proizvodnja je nosila teret svih događanja na ovim prostorima (ratna dejstva, umrtvljenost ostalih delatnosti, nedostatak kvalitetnih inputa, i dr.) što se veoma negativno odrazilo na dalji razvoj agro-industrije. Međutim, istina je da se agroindustrijska proizvodnja može relativno brzo vrati intezivnom razvoju, ali i sa nešto umerenijom stopom rasta. Doduše, treba istaći činjenicu, da agroindustrijska preduzeća moraju računati i na sve veću i oštriju konkurenciju, posebno preduzeća iz razvijenih zemalja koje imaju viškove agrarnih proizvoda.

Različiti autori različito definišu tržište. Ali, zajednička odrednica je kod svih, da je tržište splet svih odnosa između ponude i tražnje, uvažavajući pri tome stepen razvoja proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa. Mnogobrojni činioci na tržištu stupaju u međusobne odnose, a ti činioci su: potrebe, ponuda, tražnja, cene, konkurencija, običaji i dr. Tržišne veze agroindustrijskih proizvoda su više stohastične nego funkcionalne, i zato je veoma teško dati prognozu i projekciju budućeg razvoja tržišta.

Tržište je regulator odnosa između ponude i tražnje, ali privrednici nisu uvek shvatali tržišni mehanizam i zakone tržišta. Istorija poslovne delatnosti, od industrijske revolucije do danas razlikuje tri poslovne orijentacije, a to su: proizvodna, prodajna i marketing orijentacija.

153

Proizvodna orijentacija je specifičan odnos elemenata tržišta, kada na tržištu postoji velika tražnja a mala ponuda proizvoda. U ovoj situaciji, osnovni problem je upravljanja i razvoja obima proizvodnje. Inženjeri i ostali tehnički stručnjaci imaju dominantnu ulogu u preduzeću a proizvodnja je najvažnija funkcija. Ostale funkcije u preduzeću su pratile razvoj proizvodnje ali se nije vodilo računa o troškovima proizvodnje i akumulaciji (finansijskom efektu).

Prodajna poslovna orijentacija se razvila sa razvojem i primenom naučno-tehničkih i tehnoloških dostignuća u agroindustriji. Uvećanje proizvodnje, nije značilo i povećanje dobiti a to uslovljava i veću kontrolu proizvodnih troškova. Na tržištu dolazi do zasićenja i nedovoljne tražnje i zasićenja za agroindustrijskim proizvodima te se uočava značaj potrošača i potreba da se stimuliše tražnja proizvedenih proizvoda. Inženjeri i tehnički stručnjaci gube dominaciju u ovoj poslovnoj orijentaciji a poslovni lideri postaju finansijeri, komercijalisti i pravnici.

Marketinška koncepcija je izrasla iz tržišne prakse, kao nova orijentacija u poslovanju preduzeća, koja polazi od kupaca, potrošača, korisnika proizvoda ili usluga, odnosno od potreba i interesa potrošača za određenim proizvodom ili uslugom.

Ako marketing posmatramo kao ekonomski proces, poslovnu koncepciju i poslovnu funkciju onda se može konstatovati da u poslovnu orijentaciju naših agroindustrijskih preduzeća veoma sporo prodire.

Iako je prodajna poslovna orijentacija agroindustrijskih preduzeća zasnovana na primeni savremenih tehnologija, povećanju proizvodnje, produktivnosti rada i zasićenosti tržišta, postoji nekoliko razloga da se uvede marketing orijentacija. U agroindustrijskim preduzećima, polovinom osamdesetih godina raste značaj prodajne službe, povećavaju se novčana izdavanja za ekonomsku propagandu, iznalaze se razni kanali distribucije, izlažu svoje proizvode na sajmovima, a sve u cilju veće prodaje proizvedene robe. U ovoj poslovnoj orijentaciji akcenat poslovanja se stavlja na postojeći proizvodni program i realizaciju proizvoda tog proizvodnog programa, nastojeći da se postigne pozitivni finansijski efekat. Ponuda proizvoda u prodajnoj poslovnoj orijentaciji je obično neadekvatna tržišnim potrebama, a agroindustrijska preduzeća zbog sporog obrta kapitala vrlo često nemaju adekvatna finansijska sredstva.

Marketing poslovna orijentacija u centar svoga interesovanja stavlja tržište, odnosno potrebe potrošača pri čemu preduzeće ostvaruje pozitivne finansijske rezultate. Primena ove poslovne orijentacije u agroindustrijskom preduzeću, podrazumeva da su sve njegove funkcije podjednako podređene zahtevima tržišta, pre svega potrošača i korisnika i da su svi zaposleni u preduzeću svesni toga da je ostvarenje profita funkcionalno zavisno od mere u kojoj su otkrivene,

154

a potom vrlo uspešno zadovoljene potrebe potrošača. Veoma je interesantno zapažanje Kotlera, koji pravi razliku između preduzeća koja imaju marketinški sektor i preduzeće koje je uvelo marketing koncept u kojem svi rade za potrošača (Kotler, F.,1987).

Razlike između prodajne i marketing orijentacije se ogledaju upravo u shvatanju proizvodnje i prodaje proizvoda. Naime, u prodajnoj orijentaciji, preduzeće kao prioritet stavlja prodaju svog proizvoda, a u marketinškoj orijentaciji osnovni cilj preduzeća je da zadovolji potrebe potrošača pri čemu se uvažavaju interesi, ukusi i želje kupaca.

Savremeni marketing ima više poslovnih aktivnosti. To su: istraživanje tržišta, odnosno marketinga, razvoj proizvoda, ekonomska propaganda, prodaja, distribucija, nabavka, upravljanje marketingom, organizacija marketinga, postprodajni servis i dr. Istraživanje marketinga je fundamentalna funkcija marketinga. Samo planiranje ili razvoj proizvoda, značajna je poslovna funkcija marketinga čija aktivnost započinje od ideje do “umiranja“ proizvoda. A marketing razrešava ekonomske odnose na realciji roba-tržište.

Agroindustrijska proizvodnja je specifična po svom karakteru, a agroindustrijski proizvodi imaju i različitu upotrebnu vrednost i različite kategorije potrošača. Ovi proizvodi se koriste za ličnu potrošnju (hleb, mleko, meso i dr.), za reprodukciju (seme i dr.) za izvoz i za rezerve. Različiti agroindustrijski proizvodi su na različitom stepenu razvoja. Neki od proizvoda su u fazi istraživanja (prerada sekundarnih sirovina), neki u fazi uvođenja (prerada nekih ratarskih kultura), neki proizvodi u fazi rasta (dorada mesa i šećera) i neki u fazi zrelosti (stočarski i ratarski proizvodi). Mali je broj agroindustrijskih proizvoda koji su u fazi zasićenja. Međutim, zbog realnog pada dohotka, mnogi agroindustrijski proizvodi se nalaze u fazi tzv. zasićenja - jer ih nema ko kupiti ili pak se kupuje u veoma malim količinama.

Tržište agroindustrijskih proizvoda je veoma specifično, a potrošači ovih proizvoda su heterogeni po svojim zahtevima. Svako agroindustrijsko preduzeće želi da sazna nivo i strukturu tražnje agroindustrijskih proizvoda, radi svoje poslovne orijentacije. Svakako da će ono preduzeće imati manje marketing aktivnosti, čiji su proizvodi traženi. Međutim u slučaju zasićenja tržišta ovim proizvodima, sektor marketinga radi na istraživanju tržišta i zahteva potrošača nastoji da zadovolji te potrebe potrošača, vodeći računa o svom finansijskom efektu.

Marketing poslovnu orijentaciju opredeljuje tržište na kome vlada visok stepen konkurencije, a to znači da je glavni problem prodati a ne proizvesti. U agroindustrijskom preduzeću glavni posao lidera postaje da nađe dovoljno kupaca, koji moraju biti zadovoljniji proizvodima u odnosu na konkurenciju.

155

Preduzeće ispituje potrebe i želje kupaca da bi poboljšali ponudu svojih proizvoda i da nađu nove proizvode koji bi potrošači (kupci) želeli da kupe. U ovoj poslovnoj orijentaciji postoji čvrsta veza između naučnika, finansijera i stručnjaka marketinga. Naučnici istražuju i prate nova naučna dostignuća, finansijeri se upoznavaju za modernom tehnologijom i marketing metodama da bi dali realnu ocenu nove poslovne ideje i da bi odobrili potrebna novčana sredstva, a stručnjaci marketinga ispituju tržište, određuju proizvodnu strategiju, utiču na dizajn, cenu, kanale distribucije i sve ostale aktivnosti za unapređenje plasmana.

Marketing orijentacija agroindustrijskog preduzeća u svojoj aktivnosti stavlja kao glavni zadatak preduzeća da odredi potrebe i želje ciljnih tržišta, zadovolji efikasno i uspešno svoje kupce i da se brzo prilagođava svom okruženju bez ikakvih, ili uz što manje stresove.

Kreiranje marketing poslovne orijentacije u okviru preduzeća nije nimalo lak posao. To predstavlja veliki poslovni izazov, organizovanu aktivnost da marketing postane prihvaćena poslovna filozofija, koja će se uvesti u sva poslovna komuniciranja i odlučivanje u agroindustrijskom preduzeću.

Mentalitet menaxera - privredni činovnik, iniciranjem marketing poslovne orijentacije, zamenjuje se menaxerima koji su marketinški i proaktivno orijentisani. To podrazumeva da menaxer osim neprekidnosti proizvodnje, mora da svoju aktivnost usmerava na efektivnost i efikasnost proizvodnje za potrošača koji je spreman platiti cenu tog proizvoda. Marketinški i proaktivno orijentisan menaxer je samostalan, ima inovativno ponašanje, poseduje strategijsku stručnost, ima preduzetnički duh i usmeren je na permanentan razvoj firme.

Da bi agroindustrijsko preduzeće prešlo sa postojeće, pretežno proizvodne i delimično prodajne na marketinšku orijentaciju, mora da postoji čvrsta rešenost i odlučnost celokupnog menaxmenta, realno vreme, postupnost i realan pristup. To je dug, težak i kompleksan ali isplativ put. Velike teškoće i opasnosti nastaju kada se pođe od nerealne pretpostavke da se samo izmenom organizacije rada u agroindustrijskom preduzeću mogu postići postavljeni ciljevi. Bez novog duha i shvatanja promene, reedukacije kadrova, realne procedure u procesu uvođenja marketing orijentacije, nema ni željenih rezultata i promena u poslovnoj orijentaciji preduzeća.

Sektor za marketing, je središte za vođenje i kontrolu ukupnih marketinških aktivnosti svakog agroindustrijskog preduzeća. Ovaj sektor osigurava efektan nastup agroindustrijskog preduzeća na tržištu i ekonomičnije korišćenje njegove celokupne imovine. Neprekidna, institucionalizovana i efikasna saradnja rukovodećeg tima na razumevanju i upotrebi mogućnosti koju pruža marketing orijentacija, jedno je od obeležja marketinga.

156

Zadaci sektora za marketing agroindustrijskog preduzeća su:

- analiza tržišnih mogućnosti,

- istraživanje i selekcioniranje ciljnih tržišta,

- razvoj marketing strategije,

- planiranje marketing strategije

- primena i kontrola marketing akcije

- operativni marketing (kupovina i prodaja)

Postupno, korak po korak, deo po deo, glavni je princip uvođenja marketing poslovne orijentacije. Kratkoročno posmatrano, treba održati i povećati obim prodaje. Dugoročno posmatrano, treba razvijati operativni marketing, marketing planiranje, izvršenje i kontrolu. Da bi se u agroindustrijsko preduzeće uvela marketing orijentacija, treba sastaviti terminski plan, odnosno ovladati prodajom svojih proizvoda. Potom izvršiti prelaz sa proizvodne na prodajnu orijentaciju, a zatim razraditi terminski i akcioni plan, odnosno sam način uvođenja marketing poslovne orijentacije.

U procesu uvođenja marketing poslovne orijentacije, u agroindustrijsko preduzeće mora se poći od mogućeg, stvarnog i realnih uslova. U nabavci i prodaji treba se ponašati adaptivno, a na strateškom pravcu, odnosno razvoju marketing orijentacije inovativno. Menaxeri agroindustrijskog preduzeća, ne bi smeli nametati marketinšku orijentaciju naređivanjem, već metodom ubeđivanja svojih saradnika. Odnosno, menaxeri treba da stvore kritičnu masu saradnika, a ne samo sledbenike. Znači, mora postojati odlučnost u sprovođenju marketing poslovne orijentacije, a elastičnost u vođenju cele akcije. Naravno, za sve ovo neophodno je obezbediti kadrove, finansije i opremu, osigurati koordinaciju i disciplinu u realizaciji svih aktivnosti prelaska preduzeća sa prodajne na marketing poslovnu orijentaciju.

Direktor ili menaxer agroindustrijskog preduzeća, kao lider, mora uočiti suštinsku razliku između prodajne i marketinške poslovne orijentacije i usvojiti pravilo da je marketing ključ opstanka, rasta i razvoja preduzeća. Svojim autoritetom, menaxer treba da ugradi marketing u misao svojih saradnika i u sve odluke preduzeća, a potom da formira operativnu marketing grupu (koju obično sačinjavaju svi menaxeri firme) i ona je srce preduzeća.

Uvođenjem marketing orijentacije u preduzeće, stvaraju se realne pretpostavke za razvoj marketing sektora - operativni i strategijski marketing. Vrši se reedukacija kadrova, uvodi marketing planiranje, razvija marketing

157

informacioni sistem, uspostavlja se saradnja sa profesionalnim marketing agencijama, institutima, fakultetima ....

3. STRATEŠKA ORIJENTACIJA POSLOVANJA

Pod strateškom orijentacijom poslovanja agroindutsrijskog preduzeća, podrazumeva se dugoročan, planiran i sveobuhvatan pristup svakom konkretnom poslu. Odnosno, to je napor agroindustrijskog preduzeća da utiče na promene u okruženju i na tržištu, tako što će kreirati povoljne šanse za sebe ili mudro izbeći opasnosti i prepreke koje mogu da ugroze cilj poslovanja. Da bi se formulisala strategija, neophodno je izvršiti ozbiljnu analizu svoga mesta u poslovnom i društvenom okruženju, i samo mesto i poziciju u odnosu na konkurenciju, kako bi se agroindustrijsko preduzeće opredelilo za tržišne segmente koji pružaju najveće mogućnosti za dalji rast i razvoj. Određivanje ciljeva koje agroindustrijsko preduzeće želi postići u određenom planskom periodu je važan posao pre izbora tržišne strategije.

S obzirom da misija preduzeća nije statična kategorija i da nije jednom za svagda utvrđena, te da prati sve promene koje se događaju na tržištu i okruženju to je bitno da svako, pa i agroindustrijsko preduzeće mora, (posebno je to sada izraženo u periodu posle ukidanja sankcija), da preispita odgovore na pitanja koja definišu misiju: “Šta je naš posao? Šta je vrednost za potrošača? Šta će biti naš posao? “ (Kotler, F. 1988.). Misiju preduzeća često izjednačavaju sa poslovnom filozofijom, vizijom preduzeća u budućnosti, a istovremeno predstavlja najširi poslovni okvir za definisanje osnovnog cilja preduzeća. Pri definisanju svoje misije, preduzeće nastoji da jasno definiše opravdanost svog postojanja i zadatak svoje delatnosti, odredi društveni značaj i važnost svog proizvoda ili usluge sa aspekta zadovoljavanja potreba tržišta.

Kotler navodi pet ključnih elemenata koji se koriste pri definisanju misije, to su:

- razvoj preduzeća, odnosno razvoj ciljeva i politika koja u traženju novih, ne odustaju od već utvrđenih i na tržištu potvrđenih vrednosti;

- tekuća preferencija predstavlja uži, aktuelni cilj preduzeća izražen željom rukovodstav ili vlasnika;

- proučavanje okoline, relevantne za poslovanje preduzeća, koja je uvek izvor mogućnosti ali i pretnji za rad preduzeća;

- sredstva preduzeća predstavljaju snagu, odnosno slabosti, da se obavi određena misija;

158

- specifična osposobljenost je vlastita prednost, koju bi trebalo ugraditi u izabranu misiju.

Dobro osmišljen sadržaj misije omogućava da veliki broj radnika rade samostalno ali ipak kroz zajedničko (kolektivno) shvatanje mogućnosti, usmerenja, značenja i izvršenja svih zadataka preduzeća.

Drugim rečima, za marketinški orijentisano agroindustrijsko preduzeće, koje polazi od potreba svojih kupaca, misija je uvek vezana za potrebe tih kupaca (poboljšanje kvaliteta proizvoda), ciljevi preduzeća proizilaze iz misije (povećati profit od ulaganja u poboljšanje kvaliteta proizvoda), marketing ciljevi proizilaze iz ciljeva preduzeća (povećati profit-većom prodajom proizvoda, širenjem asortimana, smanjenjem troškova i većim iskorišćavanjem sopstvenih kapaciteta).

S obzirom da marketing strategije predstavljaju jedinstvene, alternativne načine na koji preduzeće ostavruje svoje definisane ciljeve na određenom tržištu, postoje sledeći tipovi: strategije povećanja učešća na tržištu, strategija rasta, strategija povećanja dohotka, strategija kontrakcije na tržištu i redukcije aktive, strategije preorijentacije i strategije likvidacije i dezinvestiranja.

Osnovna karakteristika tržišta je njegova heterogenost, koja podjednako obeležava i ponudu i tražnju i s tim u vezi najčešće se koriste dve tržišne strategije (segmentaciju tržišta i diferenciranje proizvoda). Segmentiranje tržišta je orijentisano na postojeće karakteristike potrošača i predstavlja želju da se oni grupišu po sličnosti reagovanja na ponudu preduzeća. Difernciranje proizvoda je strategija koja se bavi karakteristikama proizvoda i mogućnošću njegove izmene na način koji bi kompanija doneo konkurentsku prednost na tržištu. Agroindustrijska preduzeća imaju mogućnost da u svom nastupu na tržištu koriste obe ove strategije ali se koriste različiti kriterijumi za grupisanje tržišnih segmenata.

Osim tržišnih, postoje strategije koje su usmerene ka zaposlenima. Ukoliko preduzeće želi stabilan i permanentan razvoj, mora prihvatiti dvosmerni put, odnosno dvostruku orijentaciju kompanije (jednu: ka tržištu i okruženju, i drugu: ka internoj javnosti, odnosno zaposlenima). Od razmene koja se odvija između preduzeća i njenih potrošača (eksterni marketing) i ona koja se odvija unutar kompanije na realaciji uprava - zaposleni (interni marketing), podjednako zavisi poslovni rezultat, odnosno profit preduzeća. Interni marketing je poželjni dobri preduslov eksternog marketinga, jer “uprava obezbeđuje optimalne uslove rada i zadovoljava potrebe zaposlenih, dok se zaposleni, zauzvrat, optimalno zalažu na radu, ostvarujući optimalni učinak, a zajednički cilj i jednih i drugih, jeste profit“ (Štajnberger, I. i sar. 1990.).

159

Znanja, verovanja, vrednosti, moralne norme, običaji i navike, čine kulturu preduzeća. Kako će se zaposleni odnositi prema svom poslu i preduzeđu u celini, definisana je u najvećoj meri internim komunikacijama i osećanjem pripadnosti tom preduzeću. Uslovi rada i življenja u preduzeću određuju klimu preduzeća.

Znači, savremena agroindustrijska preduzeća, pored marketinške orijentacije moraju imati i svoj jedinstveni marketing fokus. Odnosno, ključni rezultat postavljanja misije firme jeste ustavri, određivanje fokusa na koji se usmerava preduzeće kada se susretne sa heterogenim okruženjem.

4. INFORMACIONI SISTEM

Osnovna karakteristika tržišta je stalna promena, pa je i marketing u stvari neprekidan proces donošenja raznih poslovnih odluka - koje su u stvari reakcija na promene u okruženju i unutrašnjoj sredini.

Kvalitet informacija koju menaxeri dobijaju, a koja podrazumeva: tačnost (istinita, pouzdana i precizna slika stvarnosti), kvantitet (broj raspoloživih informacija kojima se objašnjava specifična situacija), relevantnost (specifična informacije moraju biti povezane sa specifičnom situacijom), jednostavnost (da je razumljiva), blagovremenost (raspoloživa u svako doba), usaglašenost (da se može prenositi i komunicirati), određuje odluku menaxera koji upravljaju preduzećem. Naravno, informacije su efikasne i korisne ukoliko je njihova korist veća prilikom odlučivanja od troškova koji su nastali njihovim prikupljanjem.

Iako je u centru istraživanja uvek potrošač, marketing istraživanje može biti internog i eksternog tipa. Prvi nivo istraživanja se odnosi na istraživanja koja preduzeće preduzima da bi dobilo kvalitetne informacije o proizvodu, odnosno reagovanju tržišta na sve karakteristike, o cenama i faktorima koji na njih utiču, vezane za sopstveni proizvod o distribuciji i promociji proizvoda i tržištu kojem je namenjen celokupni marketinški napor preduzeća. Drugi nivo marketing istraživanja je istraživanje makro okruženja, konjukture, konkurencije, tehnološka istraživanja i istraživanj tražnje.

Agroindustrijsko preduzeće započinje svoj rad i poslovanje na lokalnom tržištu, i zajedno sa rastom tog preduzeća, rastu potrebe tog preduzeća za celokupnim ili delom domaćeg tržišta a potom iznalazi mogućnost osvajanja inostranog tržišta.

Da bi se sistematski i kontinuirano prikupljali, analizirali i prezentirali podaci za donošenje pravovremene marketing odluke neophodno je formirati marketing informacioni sistem (MIS). MIS predstavlja jedan od najznačajnijih dinamičkih delova preduzeća, koji povezuje različite funkcije preduzeća na jedinstven način,

160

čime omogućava racionalno funkcionisanje preduzeća i efikasno upravljanje celim sistemom. Celokupan MIS se odvija preko tri različita toka informacija: a) ulazne informacije-one seprikupljaju iz sredine o potrošačima, kanalima prodaje, konkurenciji, merama ekonomske politike, b) interni tok informacija su informacije koje se prikupljaju unutar preduzeća, od službi koje su zadužene za prikupljanje podataka, v) izlazne informacije-su informacije koje preduzeće šalje potrošačima i javnosti-svom poslovnom i društvenom okruženju.

5. ZAKLJUČAK

Marketing poslovna orijentacija u agroindustrijskim preduzećima kod nas, posebno u sadašnjoj društveno-ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazi naša zemlja (ukidanje sankcija našoj zemlji, neminovnost otvaranja naše zemlje, pad realnog dohotka stanovništva i dr.) je neophodna.

Nažalost, ova poslovna orijentacija prodire veoma sporo u agroindustrijska preduzeća. Mnogi faktori na to utiču. Pre svega nepoznavanje prednosti ove poslovne orijentacije u odnosu na proizvodnu i prodajnu. Bojazan za stečene pozicije sadašnjih menaxera, koji još uvek ne žele da sagledaju potrebe tržišta i da na osnovu tih informacija proizvode proizvode, je nepotrebna.

Činjenica je da je savremena marketing orijentacija na osnovu ispitanih tržišnih potreba, jedina poslovna orijentacija koja može menaxerima dati pravu sliku gde se njihovo preduzeće nalazi, da li su njihovi proizvodi konkurentni u odnosu na iste ili slične proizvode i u kom pravcu treba da se razvija njihova preduzeće.

Znači, nema dileme da li treba ili ne marketing orijentacija u agroindustrijskom preduzeću (pa i u ovo vreme poremećaja svih vrednosti) već kako i na koji način uvesti ovu poslovnu orijentaciju, koja obezbeđuje razvoj preduzeća i visoku dobit.

Nije dovoljno za savremeno agroindustrijsko preduzeće da bude marketinški orijentisano, ono mora imati svoj specifični marketing fokus. Odnosno, za razvoj i organizovanje savremenog agroindustrijskog preduzeća, neophodno je definisati misiju preduzeća-koja je ustvari vodilja koja usmerava ne samo planske akcije već čini i bazu za operativno delovanje. A ta misija je ozbiljno opisivanje fundamentalne svrhe postojanja datog preduzeća, koja je polazna tačka planiranja ukupnog preduzeća i planiranja marketing aktivnosti.

Definisanje misije preduzeća (koja se permanentno dopunjava), odnosno fokusiranje na realne akcije uz neumoran rad svih zaposlenih u preduzeću, garantuju uspeh preduzeća i adekvatan profit.

161

Marketing informacionog sistema, koji se zasniva na realnim i kvalitetnim informacijama, kako eksternim tako i internim, dobar je temelj za donošenje pravovremenih i u tom momentu najboljih poslovnih odluka u agroindustrijskom preduzeću, posebno kod definisanja misije preduzeća ili pak bilo koje marketinške aktivnosti.

6. LITERATURA

1. Božidarević, D. “Marketing koncept posovanja proizvođača poljoprivredno - prehrambenih proizvoda“, Simpozijum Agroekonomista povodom 30 godina Agroekonomskog odseka; ”Menidžment, marketing i informacioni sistemi u funkciji razvoja poljoprivrede”, Beograd, 20-22.septembar 1993.

2. Intervju sa F. Kotlerom, “Tržišne informacije“, 4/1987.,ZIT/CEMA, 1987. 3. Kotler, F. “Marketing Management: Analysis, Planing, Implementation, and

Control“. Sixth Edition, Prentice Hall, New Jersey, 1988. 4. Kotler, F. “Upravljanje marketingom“, Informator, Zagreb, 1988. 5. Štajnberger, I., Petrpović, I., i Sakan, D. “Interni marketing-kultura i klima

preduzeća“, Direktor, 12. Decembar, 1990.

MARKETING ORIENTATION IN THE DEVELOPMENT OF MODERN AGRO-INDUSTRIAL COMPANY

Dr Drago Cvijanović

SUMMARY

Now when sanctions imposed to our country are lifted and our country begins to open, all companies, including agricultural ones, will face a severe competition. Although there are certain flaws and weakness of the market, it has been already proven the best way of doing (profitable) business from the aspect of relations between participiants in the economic life and company efficiency.

The marketing approach, with all its distortions, is reduced to phenomena of commercial and advertising affairs in our agro-industrial companies.

The marketing conception has grown out of the marketing practice and it, as a new approach in business operations of an agro-industrial company, starts from the needs of buyers (consumers) for a certain product or a service and the company necessity to satisfy them. Key words: Marketing orientation, agro-industrial company, market, strategic

orientation, company mission, informative system.

162

UDK: 631.1"722":631.1"313" Originalni naučni rad Original scientific paper

SAVREMENO POLJOPRIVREDNO GAZDINSTVO - MODEL ZA BUDUĆNOST

Janić, T. *

REZIME

Danas je postalo uobičajeno da se prezentuju razni modeli koji za cilj deklarišu tkz. revitalizacuju sela. Uglavnom se radi o alternativnim modelima, od kojih je retko koji zaživeo u praksi.

U ovom radu će se prikazati jedan od modela, čija realizacija je u toku u rejonu Stare Pazove. Model se za realizaciju nemetnuo pre svega svojom celovitošću, koja pored osnovnih projektantskih načela u sebi obihvata i jedan novi, razumniji pristup mišljenju, životu i radu činioca agrarnih sredina.

Zadatak na kojem počiva model je usmeren ka individualnom posedu, čija milionska snaga treba da se usmeri ka stvaranju jednog novog privrednog ambijenta poljoprivrednih proizvodnih regiona naše zemlje. Osnovni principi modela SAVREMENOG POLJOPRIVREDNOG GAZDINSTVA se u najkraćem mogu navestu u potrebama za: visokoorganizovanom proizvodnjom, većim profitom, boljem očuvanju životne sredine, većim kvalitetom življenja na selu i dr.

Ključne reči: poljoprivreda, gazdinstvo, projekat

1. UVOD

Savremeni uslovi života, diktirani svakodnevnim društvenim promenama, brzo poprimaju nove obrise. Oni sve više deformišu stremljenja ka humanijem i kvalitetnijem životu svodeći se na borbu većine ljudi oko gole egzistencije.

* Mr Todor Janić, asistent, Poljoprivredni fakultet, Institut za poljoprivrednu tehniku,

Novi Sad.

163

Takav način življenja je danas postala realnost za veliki broj stanovnika naše zemlje. Posebno teret takvog nestabilnog vremena nosi selo. Usled lošeg koncepta razvoja, dugo vremena sputavano društvenim dogmama život na selu je postao sinonim za lošu životnu perspektivu i još lošiji kvalitet življenja. Iz tog razloga usledile su migracije selo-grad i selo je počelo ubrzano da "stari", proizvodnja da zaostaje, a proizvodni potencijali da se nedovoljno koriste. To je potvrđeno i na osnovu statističkih pokazatelja. Prema statističkom godišnjaku (1999), u Srbiji ima oko 1.000.000 individualnih gazdinstava koja u svom vlasništvu imaju oko 84% obradivih površina i koja proizvode preko 90% stoke. Pri tome je veoma izražen problem "neracionalnog poseda" i to kako u pogledu veličine tako i u pogledu grupisanosti površina. Prosečno, gazdinstva imaju ispod 4 ha obradive površine, lociranih na više parcela (u Srbiji ima preko 14.000.000 parcela), sa 0,4 uslovna grla po hektaru. Pored toga, u 75% sela se odvija proces demografskog pražnjenja. O uzrocima takvog položaja sela, pa i poljoprivrede u celini izlišno je raspravljati. Činjenica je da je za kratko vreme od samo nekoliko decenija degradiran vekovni mentalitet žitelja sela. Svima je jasno da se izlaz iz sadašnje situacije mora što pre pronaći i da rešenje, tj. izlaz iz takve situacije može ponuditi jedino "država", uz pomoć adekvatne ekonomske politike (stimulativno-kaznenih mera). Pri tome je takođe neophodno naglasiti, da takav posao ne bi trebalo da se kreira samo iz dosadašnjih klasičnih sistema upravljanja, koji su tromi, slabo motivisani, stasali u industrijskoj eri i koje je uglavnom pregazila informatička revolucija. Takav kompleksan posao, sa ciljem pronalaženja novih puteva integracionog rešavanja organizacionih formi koje nalaže današnjica, treba usmeriti mnogo šire. Pogotovo na aktere koji su u stanju da ponude nove obrasce organizovanja u kojima bi se pomirili izazovi proistekli iz sudara jedne nove stvarnosti i vekovnih principa i koji bi na jedan veoma razuman (ne samo interesni) način pomirili tradiciju, znanje i mudrost i time učinili kvalitativni skok primeren današnjem vremenu i eri visokih tehnologija u kojoj živimo.

Takvih vizionara ima, pogotovo ako se uzme u obzir da je do sada sa raznih strana ponuđeno mnogo, manje ili više uspešnih modela. U globalu u njima dominira stanovište da perspektiva leži u stvaranju sopstvenog proizvođačkog indentiteta koji će počivati na sopstvenoj kreativnosti i u kojem će se moći minimizirati sopstvene slabosti, a težište razvoja prebaciti na resurse koji to mogu opravdati. Na osnovu takvih razmišljanja, još krajem osamdesetih godina (predstavljen javnosti na novosadskom poljoprivrednom sajmu 1991. god.) je nastao koncept projekta SAVREMENOG POLJOPRIVREDNOG GAZDINSTVA kao organizovane, osmišljene, naučno isprojektovane i funkcionalne celine. Vodilja u proklamovanoj ideji je bila težnja da se kao

164

nadogradnja tradicionalnim postulatima na kojima počiva poljoprivredna proizvodnja udahne jedan potpuno nov, sadašnjem vremenu primeren način rada, mišljenja i ponašanja. Od tada su u cilju otelotvorenja tog projekta angažovani mnogi fax stručnjaci, instituti, asocijacije, proizvođači opreme, tj. svi oni koji su u mogućnosti da svojim kreativnim snagama poboljšaju prvobitnu koncepciju postavljenog modela.

Šta u suštini pretstavlja projekat SAVREMENOG POLJOPRIVREDNOG GAZDINSTVA ?

Najopštije, projekat se može definisati kao integralni model koji ima zadatak da postane uzor po kojem će se poljoprivredna proizvodnja što bezbolnije transformisati u modernu i produktivnu delatnost poljoprivrednih proizvodnih regiona naše zemlje. Delujući tako na osnovni atom proizvodnje - individuali posed, skoncentrisala bi se milionska snaga ka jedinstvenom cilju stvaranja novog privrednog ambijenta na selu, koji bi počivao na produktivnijem, ali i racionalnijem privređivanju, ekološkoj doslednosti (zaokruživanjem proizvodnih ciklusa, korišćenjem "čistih" tehnologija i energije), kao i kvalitetnijem življenju poljoprivrednih proizvođača. Oživljavanjem ovakvog modela bi se širom otvorila vrata za revitalizaciju sela, aktivirala nova zanimanja, podstakla aktivnost industrijskih kapaciteta tj. došlo bi se do opšte povoljne društvene klime od koje bi svi imali koristi.

Glavni deo ovako profilisanog visokoorganizovanog modela privređivanja čini gazdinstvo, koje se po mnogo čemu približio samoj proizvodnji. U njemu se na što celovitiji način usklađuju ulaganje rada, sredstava u građevine i mehanizaciju, izbegava suvišni transport i zaokružuje materijalno-energetski bilans u proizvodnji. U tom cilju su na osnovu zadatih raspoloživih obradivih površina i usvojene orijentacije u stočarskoj proizvodnji projektovani: tipski objekti od dostupnog, jeftinog i funkcionalnog materijala, brojnost stoke, po vrsti i kategorijama, na osnovu čega je proizašla i setvena struktura na gazdinstvu, koja definiše potrebnu mehanizaciju. Naglašenost u tehnološko-tehničkim operacijama je usmerena na korišćenju svih (primarnih, sekudarnih ...) proizvoda, dok se ostatak mora nabavljati na tržištu.

2. OSNOVNE POSTAVKE MODELA

Ponuđenim modelom SAVREMENOG POLJOPRIVREDNOG GAZ- DINSTVA se ne podrazumeva formiranje toliko gotovih rešenja koliko ima proizvodnih programa u oblastima poljoprivrede i poljoprivredno prerađivačke industrije. To nije ni bio cilj. Cilj je pre svega usmeren ka razrađivanju algoritma koji će omogućiti realizaciju važnijih postavki u njegovom projektovanju. Zadatak tih postavki se ogleda u tome da se od današnje prilično

165

ekstenzivne poljoprivredne proizvodnje koja je zastupljena u našoj zemlji stvore predpostavke za: jednu visokoorganizovanu proizvodnju, veći profit, bolje očuvanje životne sredine, veći kvalitet življenja na selu i dr.

Neke od važnijih smernica u postavci projekta bi se mogle sumirati u sledećem:

- Životni i proizvodni tokovi se moraju u što većoj meri odvijati u zatvorenim materijalno-energetskim ciklusima i u skladu sa prirodnim načelima;

- Osnovna proizvodnja na gazdinstvu je usmerena ka ostvarivanju što veće dobiti uz maksimalno iskorišćenje i doradu proizvoda nastalih u primarnoj poroizvodnji;

- Rase, sorte, tehnologija i tehnika koje su zastupljene na gazdinstvu moraju biti u skladu sa imperativom da se obezbedi visokoproduktivna proizvodnja (uz to racionalna i ekonomična);

- U cilju povećanja autohtonosti gazdinstva, minimiziraju se inputi izvan sopstvene proizvodnje;

- Još u početnoj fazi izrade projekta predviđa se način modularnog razvoja gazdinstva;

- Proizvodnju na gazdinstvu moraju voditi ljudi koji su spremni da savremena dostignuća nauke i prakse pretoče u sopstveno privređivanje.

Pilot projekat SAVREMENOG POLJOPRIVREDNOG GAZDINSTVA iz Stare Pazove skoro u potpunosti ispunjava postavljene smernice.

Osnovu za usvajanje polaznih parametara proizvodnje čine: površina obradivog zemljišta od 30 ha (od čega se 20 ha nalazi na jednom kompleksu, što je prikazano na slici 1.), orijentacija ka mešovitoj stočarsko-biljnoj proizvodnji i postavljeni zadatak zaokruženja materijalno-energetskog bilansa.

SLIKA 1: Situacioni plan parcele na kojoj se nalazi ekonomsko dvorište savremenog poljoprivrednog gazdinstva

166

Uvažavajući činjenicu da je stočarstvo postalo "kondicio sine kvanon" (uslov bez koga se ne može), težište proizvodnje gazdinstva je stavljeno na stočarsku proizvodnju, gde se u toku godine gaji:

5 krava sa podmlatkom; preko 150 tovnih svinja, 9 krmača i 1 nerast; 2500 tovnih pilića i 200 koka nosilja.

To je uslovilo da se čitava ratarska proizvodnja stavi u službu stočarske. Na preostalim površinama zemljišta koje je u vlasništvu gazdinstva se nalaze ekonomsko dvorište (oko 0,6 ha) i uzgajane povrtarske kulture (oko 1,4 ha). Tako se prema usvojenim normama u ishrani životinja moraju posejati sledeće kulture:

kukuruz .......................................... 9,0 ha soja................................................... 7,0 ha ječam ............................................... 7,5 ha silažni kukuruz ................................ 1,2 ha lucerka (seno) .................................. 0,8 ha lucerka zelena masa ......................... 1,5 ha pšenica ............................................ 1,0 ha __________ Ukupno: 28,0 ha

Objašnjenje za ovako usvojenu, tj. projektovanu svaštarsku proizvodnju u stočarstvu možda na prvi pogled i ne postoji. Poznato je da se u stočarskoj proizvodnji najbolji rezultati postižu kada je proizvođač orijentisan na veću jediničnu proizvodnju, koju je tada mnogo lakše spacijalizovati i učiniti profitabilnijom. Ali, pitanje je koliko je ta konstatacija tačna u našim, domaćim uslovima proizvodnje. U našoj zemlji su vladale, još uvek vladaju i pitanje je ko i kako će uspeti da reši ogromne nedorečenosti koje su prisutne u tržišnoj ekonomiji naše zemlje. Takve nestabilne privredne okolnosti, gde se posluje u uslovima nestabilne monetarne politike, uz česte, brze i neočekivane državne administrativne mere (zamrzavanje cena, uvoza stranih konkurentnijih proizvoda...), uz razne vidove sankcija prema našoj zemlji i mnogo drugog nameću ovakav "raznovrsni" način proizvodnje. Tako se objašnjenje za usvajanje orijentacije ka "svaštarskoj" stočarskoj proizvodnji može pronaći u potrebi da se: smanje negativni uticaji navedenih nestabilnih privrednih okolnosti, najadekvatnije iskoriste postojeći resursi na gazdinstvu, izbegnu

167

problemi kod snabdevanja sirovinama, repro materijalom, energentima itd., da se omogući ravnomerna angažovanost radnika tokom godine i mnogo drugog.

Pored navedenih razloga za takvom proizvodnjom, postojala je i težnja da se uradi projekat koji bi u sebi definisao većinu proizvodnih parametara i pri tome predstavljao najsloženiji slučaj prostornog rasporeda ekonomskog dvorišta gazdinstva. Pri projektovanju nekog drugog gazdinstva u zavisnosti od usvojenih parametara proizvodnje moguće je izostavljanje nekog od segmenata proizvodnje, što bi samo olakšavalo posao.

3. KRITERIJUMI ZA PROJEKTOVANJE PROIZVODNIH KAPACITETA

Dimenzionisanje proizvodnih kapaciteta gazdinstva je prvashodno definisano raspoloživim obradivim površinama gazdinstva, proizvodnom orijentacijom i ekonomskom snagom gazdinstva. Iz toga se može zaključiti da nema smisla nametati univerzalna rešenja gazdinstva, već je potrebno usvojiti tipske objekte sa primerenom mehanizacijom i opremom, koji svojom funkcionalnošću mogu obezbediti da gazdinstvo predstavlja jedinstvenu, funkcionalnu, tehnološki dorečenu i organizacionu celinu.

Projektovanje proizvodnih kapaciteta gazdinstva je veoma kompleksan i multidisciplinaran posao. Da bi se on mogao obaviti moraju se u obzir uzeti potrebe gazdinstva, mogućnosti, dozvoljene norme, standardi i propisi uz zadovoljavanje čitavog niza zahteva, tj. kriterijuma koji su proizašli iz dosadašnjih iskustava nauke i prakse, ali i iz zahteva koje je u velikoj meri postavila "sutrašnjica".

Mnogi od tih kriterijuma su ugrađeni u postavku projekta SAVREMENOG POLJOPRIVREDNOG GAZDINSTVA. Među najvažnijim se može navesti potreba ukrupnjavanja poseda (bar do granica od 30-50 ha) i približavanja činioca proizvodnje mestu proizvodnje. Ovi naši prostori imaju tradiciju takve proizvodnje, koja se odvijala u okviru "većih slobodnih parcela", tj. na salašima. Prednosti takvog disperzovanog načina proizvodnje su višestruke. Proizvodnja može biti intenzivna (proizvođač je stalno prisutan) i nije limitirana proizvodnim prostorom (kao u naselju), smanjuje se potreba transporta (manje rada, radnika, mobilnih sredstava, utrošenih energenata i dr.), dislociranjem zagađivača njihov pojedinačni uticaj na životnu sredinu često silazi ispod praga značajnosti, povećane su mogućnosti zatvaranja materijalno-energetskog bilansa, a samim tim je povećan i stepen autohtonosti gazdinstva i mnogo drugo.

Ostali kriterijumi na kojima se zasniva projekat SAVREMENOG

168

POLJOPRIVREDNOG GAZDINSTVA se u najširem mogu podeliti na: tehnološko-proizvodne, biološko-fiziološke, građevinsko-tehničke i ekonomske. Zbog ograničenog obima ovog rada u njemu će se samo taksativno navesti neki od važnijih kriterijuma i efekti koji se postižu njihovom primenom.

1) Izbor makro i mikro lokacije, tj. adekvatno uklapanje gazdinstva u postojeće urbanističke planove, koji se odnose na: mogućnosti povezivanja sa postojećim komunikacijama; obezbeđivanje vode i električne energije; odstranjivanja otpadnih voda i drugih štetnih materija; mogućnost proširivanja proizvodnih resursa; pronalaženja transportnog težišta gazdinstva i dr.

2) Definisanje pojedinih segmenata gazdinstva, tehnologije rada i proizvodnih kapaciteta, što se odnosi na: veličinu proizvodnih površina; orijentaciju u proizvodnji; izbor vrste, rase, kategorije i brojnosti gajenih životinja, kao i načina njihovog gajenja; predviđenu setvenu strukturu; izgled, broj i veličinu objekata, kao i mogućnosti i predviđene dinamike njihovog proširivanja, obezbeđivanje modularnog načina gradnje tipskih objekata, njihovog širenja i umnožavanja, izbor vrste, tipa i broja potrebne mehanizacije, kao i stacionarne i mobilne opreme i dr.

3) Usvajanje adekvatnog prostornog rasporeda ekonomskog dvorišta, čime se postiže: celovito arhitektonsko i građevinsko rešenje pri izgradnji objekata, odvajanje čistog dela gazdinstva (stambenog i doradnog) od prljavog (proizvodnog); stavljanje položaja, izgleda i načina izgradnje objekata u funkciju tehnologije rada; lokacijsko grupisanje objekata sa sličnim ili nadopunjujućim namenama (skladišta - dorada stočne hrane, energenti - kotlarnica, skladišta hrane - staje - đubrište i dr.); male zaklonjenosti objekata u pogledu osvetljavanja, ali povećanje međusobne zaštite od hladnih severnih vazdušnih struja; postizanje minimalnih dužina puteva i površina radnih platoa i dr.

4) Stavljanje akcenta na "bioklimatsku arhitekturu", tj. sađenje vetrozaštitnih drvorednih i žbunastih pojaseva; listopadnih drvoreda, žbunja i puzavica, kao zaštita objekata od letnjeg sunčevog zračenja; trave, kao čuvara mikroklime i dr.

5) Zadovoljavanje sanitarno-higijenskih uslova i zaštita životne sredine, što se pre svega odnosi na: izbegavanje mogućnost pojave i širenja zaraza; smanjivanje štetnih uticaja: otpadnih voda, zaprašenog vazduha, smrdljivih gasova, buke, opasnih materija, požara; korišćenje obnovljivih energetskih izvora (biomase, biogasa, solarne energije i energije vetra) i dr.

6) Značajno zaokruživanje materijalno-energetskog bilansa, pre svega u okviru ratarske proizvodnje, stočarske proizvodnje i energetike, u tom slučaju upotreba veštačkih đubriva i hemijskih sredstava se svodi na minimum, maksimalno se iskorišćavaju stajnjak i otpadne vode iz stočarstva i dr.

169

7) Potreba malih početnih investicija, zbog toga što se svi segmenti proizvodnje ne moraju aktivirati odjednom; deo mehanizacije se može na početku uslužno koristiti; dosta radova u toku gradnje gazdinstva se može samostalno uraditi, deo građevinskog materijala se može nabaviti po veoma niskoj ceni (trska ili kukuruzovina, zemlja, drvene oblutke - kao otpaci drvne industrije) i dr.

8) Težnja za prihvatanjem i širenjem projekta od strane šire društvene zajednice, zbog čega se mora u što većoj meri insistirati na: povećanju kvaliteta življenja na poljoprivrednom gazdinstvu (smanjenjem obima poslova, orijentacijom na povećani stepen mehanizacije i automatizacije, uvođenjem informacionih tehnologija, boljim komunikacijama, obezbeđivanja slobodnog vremena i dr.); stvaranje uslova za sigurnijom i većom dobiti (olakšanom prodajom i kupovinom, doradom proizvoda, angažovanjem ubučenog-školovanog radnog kadra, korišćenjem i sekundarnih poljoprivrednih proizvoda) i dr.

9) Neophodnost pridobijanja pomoći i od strane države, jer se jedino tako stvara pretpostavka da projekat postane standard pri oživljavanju postojećih i formiranju novih gazdinstava. Očekivana pomoć ima realnu osnovu zbog neospornih efekata od kojih bi najočigledniji bili jačanje poljoprivrede, kao jedne od najvažnijih grana privređivanja; mogućnosti otvaranja novih radnih mesta, smanjenja troškova poljoprivredne proizvodnje, manja potražnja naftnih derivata, razvijanje kompletne državne infrastrukture i dr.

Pri ovome je važno napomenuti da će se uticaji projektovanih kriterijuma ispoljavati isključivo u zavisnosti od konkretnih uslova ostvarenih na gazdinstvu i njegovom okruženju od čega će i najdirektnije zavisiti postignuti efekti.

4. PROIZVODNI KAPACITETI

Osnovu proizvodnih kapaciteta na gazdinstvu čine: raspoložive obradive površine, "zapati" gajenih životinja, objekti ekonomskog dvorišta, mehanizacija i oprema.

Obradive zemljišne površine na gazdinstvu čine njegov osnovni proizvodni resurs. Proizvodnja ratarskih kultura na tom zemljištu predstavlja primarnu poljoprivrednu proizvodnju na gazdinstvu, koja je takoreći u celosti usmerena ka stočarskoj proizvodnji, čiji proizvodi na tržištu imaju veću vrednost. Iz tog razloga se na strukturu gajenih kultura kod raspoloživih obradivih zemljišnih površina ne može uticati, pošto je ona definisana na osnovu stočarske proizvodnje (pod pretpostavkom da se osnovne komponente za hranjenje životinja proizvode na gazdinstvu). Na korišćenu arotehniku u proizvodnji mora se obratiti posebna pažnja. Ona je "najodgovornija" u pogledu očuvanja proizvodnih karakteristika

170

zemljišta. U tu svrhu se u okviru raspoloživih 30 ha moraju definisati plodoredi, tj. plodosmene, obezbediti đubrenje zemljišta dovoljnim količinama stajskog đubriva, bar svake četvrte godine (pogotovo u uslovima navodnjavanja), primena mineralnih đubriva i pesticida se mora svesti na minimum, mora se prestati sa paljenjem sekundarnih proizvoda na njivama, nepotrebno gaženje, tj. sabijanje zemljišta se mora izbegavati (smanjenjem broja prohoda agregata, tj. objedinjavanjem i preklapanjem tehnoloških operacija, pravilnim izborom agregata, uvažavanjem pogodnosti zemljišta za rad...) i drugo.

Kod zasnivanja stočarske proizvodnje, jedan od najvažnijih koraka je pravilan izbor rasa stoke za predviđene uslove gajenja (tehnologija uzgoja, željeni proizvodni rezultati...). Okvirna suma finansijskih sredstava koja je potrebna za zasnivanje kvalitetnog matičnog zapata na gazdinstvu iznosi oko 25.000 DEM. Tu se podrazumevaju 2 krave, 3 steone junice (simentalske rase), 10 suprasnih nazimica (rase Landras), nerast (rase Durok), 700 tovnih pilića i 200 koka nosilja.

U modelu je favorizovan intenzivno-ekstenzivan način uzgoja stoke, što podrazumeva gajenje životinja u zatvorenim objektima, kod kojih su zadovoljeni gotovo svi uslovi za intenzivno gajenje životinja (veličina životnog prostora, higijena, grejanje - po potrebi i dr.). Pri tome je predviđeno da životinje, ipak imaju delimičnu slobodu kretanja u ispustima. Hranjenje se predviđa suvim koncentrovanim hranivima uz deljenje hrane ručnim putem. Pripremanje hrane se obavlja na gazdinstvu uz kupovinu dodatnih komponenti na tržištu. Pojenje životinja se vrši automatskim pojilicama. Izđubravanje se obavlja ručno.

Ekonomsko dvorište

Ako se obradive zemljišne površine mogu smatrati osnovnim resursom gazdinstva, onda se ekonomsko dvorište (slika 2) sa pravom može smatrati najvažnijim i najvrednijim resursom gazdinstva. U osnovi zauzima površinu od oko 0,6 ha i u njemu su objekti locirani tako da predstavljaju određene funkcionalne celine koje omogućavaju nesmetani život i rad.

1- stambeni deo, 2- magacini i deo za finalizaciju poljoprivrednih proizvode, 3- garažno - radionički deo, 4- deo za pripremanje stočne hrane (sa tavanskim podnim skladištem), 5- koš za kukuruz, 6- koš za oklasak, 7- bazeni sa "tehnološkom" i pijaćom vodom, 8- kotlovsko postrojenje sa nastrešnicom za bale biomase, 9- kamare biomase, 10- silažni trap, 11- staja za goveda (sa tavanskim senjakom), 12- legla glista, 13- đubrište, 14- svinjac, 15- laguna za otpadnu vodu, 16- sedimentacioni tank biogas postrojenja, 17- biogas postrojenje, 18- plastenici, 19- objekat za uzgoj tovnih pilića i 20- kokošinjac

Kao što je već naglašeno pri projektovanju ekonomskog dvorišta, takoreći u

171

celosti su ispoštovani navedeni kriterijumi. Tako se u okviru dvorišta mogu razdvojiti četiri celine i to: deo za stanovanje i finalizaciju proizvoda (najčistiji deo), garažno-skladišni deo (koji pored naznačenih celina ima još i tavansko podno skladište zrnastih proizvoda (soja, ječam, pšenica i okrunjeni kukuruz i senjak)), deo za uzgoj stoke i prljavi deo (đubrište, laguna...).

SLIKA 2: Ekonomsko dvorište gazdinstva (isprekidane linije označavaju predviđeni prostor za širenje proizvodnje)

Pri gradnji objekata maksimalni prioritet je dat korišćenju prirodnih materijala. Pod time se u prvom redu podrazumeva: zemlja, drvo, trska, mada se nije mogla zaobići ni opeka, beton, salonitske ploče i drugi klasični materijalai u građevinarstvu. U tom, novom pristupu kod gradnje objekata (pogotovo kod stajskih objekata), velika pažnja je poklonjena njihovoj funkcionalnosti, mogućnostima za održavanje higijene i toplotnoj izolovanosti. Tako su podovi

172

termički i hidro izolovani, zidovi su od sloja šuplje opeke debljine 12 cm, sa navučenom zemljom sa njihove spoljašnje strane (do nivoa prozora, koji se nalaze odmah ispod krova), krovna konstrukcija je od drvenih greda (dimenzija 10x12,5 cm), koje služe kao nosači za red dasaka, PVC foliju, trsku i salonitski pokrivač. Time su stvoreni dobri uslovi za uzgoj životinja i relativno mali utrošak energenata. Takođe, velika pažnja je posvećena sistemima za ventilaciju, kao jednim od najvećih rasipnika toplotne energije u zimskom periodu.

Pri projektovanju takvog prostornog rasporeda objekata na gazdinstvu, javlja se izuzetno puno problema. Zbog ograničenog obima rada oni se neće svi navoditi, ali će se zbog slikovitosti ipak neki od njih navesti. Oni su se ogledali u potrebi da se stambeni deo u što većoj meri odvoji od zaprašenog i smrdljivog vazduha, buke i štetnih materija; da orijentacija zgrada i među rastojanja budu adekvatna; da se obezbedi lako i brzo garažiranje mehanizacije, da se transport na gazdinstvu odvija bez ikakvih smetnji i na minimalno potrebnim tvrdim putevima; da se na jednom mestu nađe sav zrnasti materijal koji se koristi za pravljenje stočne hrane, kao i svi potencijalni energenti za loženje u kotlovskom postrojenju; da razvođenje tople vode bude što kraće; da skladištenje i izuzimanje hrane bude lako i pri lošim vremenskim prilikama; da objekti budu na dovoljnom rastojanju (u cilju smanjenja opasnosti od širenja zaraza i dr.); da postoji snabdevanje i rezerva čiste vode; da se ne ometa tehnologija proizvodnje; da se u što većoj meri izbegne "rezervni" prostor u stajama (boksevi za krmače, zaljučenu prasad, telad i junad...) i mnogo drugog.

Pored objekata za proizvodnju na gazdinstvu je veoma značajna i korišćena tehnika (mehanizacija i oprema). To se najverodostojnije može potvrditi sa činjenicom da nema intenzivne, pre svega njivske proizvodnje bez adekvatnih tehničkih sredstava. Potrebna mehanizacija za njivsku proizvodnju koja može u potpunosti ispuniti zahtevanu tehnologiju proizvodnje je navedena u tabeli 1.

TABELA 1: Potrebna mehanizacija za njivsku proizvodnju Mašina Kom Karakteristike Agregatirano sa

traktorom Cena (cca DEM)

1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12

Traktor a) b) Plug Tanjirača Setvospremač Rasipač min. đubriva Sejalica a) b) Prskalica Međured. kultivator Kosačica Presa za seno

1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1 1

60 kW 24 kW

tri brazde 2,4 m 3 m

10 m rasipanja uskoredna

širokoredna 440 l

4 sekcije 1,7 m

konvenc. bale

- - a a a b b b b b b b

24.000 10.700 2.400 2.800 2.000 1.500 3.500 4.500 1.000 1.800 1.200 7.500

173

13 14 15 16 17 18 19 20

Prikolica Rasturač stajnjaka Silažni kombajn Utovarivač stajnjaka Univ. žitni kombajn Berač kukuruza Oprema za

navodnjav. Elevator

2 1 1 1 1 1 1 1

5 t 2,5 t

jednoredni nosiv. 500 kg

- jednoredni tifon 150 m 10 m dužine

a - b b b b

usluga b - -

8.000x2 5.600 3.200 3.700

- 11.500 3.000 2.300

UKUPNO: 108.200

Kao što se može videti na osnovu tabele 1, vrednost sredstava za nabavku poljoprivredne mehanizacije na gazdinstvu nije mala. Samim tim se postavlja pitanje isplativosti investicija za pojedine mašine ili se nameće potreba da se navedenim mašinama vrši i pružanje usluga drugim gazdinstvima, što bi u mnogome doprinelo njihovom bržem otplaćivanju.

Pored mehanizacije za nesmetani rad na gazdinstvu potrebna je brojna oprema. Grubo posmatrajući vrednost te opreme prevazilazi sredstva izdvojena za nabavku mehanizacije. Navodeći samo važnije komponente na gazdinstvu je potrebno nabaviti: krunjač, mlin, mešalicu, sitnilicu za slamu, ventilator za sušenje sena i kukuruza, hranilice, pojilice, hidrofor, uređaj za mužu krava, hladnjak za mleko, vagu, visoko pritisni uređaj za pranje, elevator za zrno, toplovodni kotao sa grejnom instalacijom, ventilatore za provretravanje, radioničku opremu i alate, biogasno postrojenje, transportna kolica i još puno toga u zavisnosti od dodatnih aktivnosti u pogledu finalizacije poljoprivrenih proizvoda. Oprema bi trebala biti što kvalitetnija, pošto od nje direktno zavisi i kvalitet dobijenih proizvoda.

5. TEHNOLOGIJA RADA

U pogledu tehnologije rada, predviđene pojedine operacije se u mnogome ne razlikuju od onih koje su danas u primeni. Pod time se podrazumevaju tehnološki postupci koji su priznati, a samim time i potvrđeni od strane "nauke i struke". Jedino na čemu se mora posebno insistirati, a što i nije svojstveno kod proizvođača iz naše zemlje je stroga tehnološka disciplina.

Novina u tehnološkom lancu se sastoji u stalnom nastojanju da se zatvore materijalno-energetski bilansi proizvodnje. Time ne samo da bi se postigao napredak u pogledu očuvanja životne i radne sredine, već bi se znatno doprinelo u povećanju finansijskih efekata proizvodnje. Jedan od segmenata takvih nastojanja se ogleda u iskorišćavanju dela sekundarnih proizvoda njivske proizvodnje, tj. biomase, koja se usmerava na namensko sagorevanje u kotlovskom postrojenju. Korišćenjem samo dela (50-70%) biomase koja se proizvodi na gazdinstvu, može

174

se ostvariti ušteda od oko 21 t EL lož ulja, što dobrim delom zadovoljava potrebe gazdinstva za niskotemperaturnom energijom.

Pored toga stalno se mora težiti da se sve više uvode prirodni činioci proizvodnje, što je jedan od osnovnih uslova proizvodnje zdravstveno-bezbedonosne hrane, koja je postala prioritet poljoprivredne proizvodnje svih razvijenih zemalja sveta.

Da bi se predviđena tehnologija rada mogla sprovoditi neophodno je da organizacione poslove obavljaju za to obrazovani ljudi, koji su spremni da stalno prate nova dostignuća u oblastima nauke i prakse i kao takve ih stalno primenjuju u sopstvenoj proizvodnji.

6. ZAKLJUČCI

Revitalizacija agrarnog područja (pre svega sela i gazdinstava u njemu) mora postati imperativ našeg društva. To se neosporno može tvrditi, pošto je poljoprivreda bila, a još dugo će biti okosnica, tj. pokretač velikog broja industrijskih činilaca (metalske, prehrambeno-prerađivačke, hemijske...).

Segment bez kojeg se ne može poći putem revitalizacije je individualno poljoprivredno gazdinstvo.

Još uvek prisutna realnost nameće potrebu za favorizovanjem šireg proizvodnog programa na gazdinstvima, jer je to jedan od načina da se amortizuju negativnosti koje proizilaze iz veoma nestabilnog tržišta.

Razumnim pristupom poljoprivrednoj proizvodnji, uz naglašenu saglasnost sa prirodom, sa zaukruženim materijalno-energetskim bilansima proizvodnje i naučno proklamovanim pristupom, mogu se postići zavidni efekti privređivanja i u poljoprivredi.

Ovakvih dorađenih i sveobuhvatnih modela treba da je što više, da bi se stekla kritična masa ljudi i ideja koji bi napokon poveli poljoprivredu putem oporavka, čime se stvaraju velike pretpostavke za boljim i lagodnijim životom svih nas.

A MODEL OF CONTEMPORARY AGRICULTURAL FARM

Mr Todor Janić

175

SUMMARY

Today is normally that many people present different models for revitalisation agricultural economy. Those are unsuccessful alternative models. The paper will present a model that started in area of Stara Pazova. It model comprehensive a new, and reasonable approach of opinion, life and work in agricultural area.

Basic postulates of that model are: highs organise production, high profit, better environmental protection, better life quality on village...

Key words: agriculture, farm, project

175

UDK: 631.157 Pregledni naučni rad Review scientific paper

NEKI PROBLEMI POSLOVANJA PRIVATNOG POLJOPRIVREDNOG GAZDINSTVA

Živković, D.*

REZIME

Autor razmatra ekonomske probleme koji prate funkcionisanje jednog privatnog poljoprivrednog gazdinstva. Reč je o oglednom gazdinstvu čiji je vlasnik i rukovodilac upravo autor ovoga teksta.

Iskustva su, s tim u vezi, poučna i veoma značajna. Autor je naveo ključne elemente kalkulacije i analize troškova poslovanja posmatranog gazdinstva.

Ključne reči: gazdinstvo, privatno, ekonomija, problemi, cena, troškovi, bilans.

1. UVODNE NAPOMENE

Ova analiza je radjena na osnovu opisanog gazdinstva koje je razradjeno u autorskom radu (Živković, 1999).

Kako je ranije razmatrana i problematika gazdovanja na predmetnom modelu, to se u ovoj obradi poklanja pažnja detaljnijoj analizi u postavci linearnog programiranja proizvodnje.

Obzirom da ne postoji propisano "jedinstveno planiranje programa u poljoprivredi" kod nas, to je uzeta metoda koju je autor sam postavio, kako bi što bolje sledio logiku planskog programiranja i analize ovakvog gazdinstva.

Činjenica je da na gazdinstvu nema uredno sistematizovanog, normiranog vodjenja knjiga, što nema ni ukupno u našoj poljoprivredi, time su izvedene aproksimativne računice i zaključci sa mogućim odstupanjima. Kada smo pomenuli ovu potrebu, valja naglasiti da bi adekvatno vodjenje knjiga u poljoprivredi istaklo značaj analize bilansa, odnosno obračuna dobiti i gubitaka.

* Dragoljub Živković, dipl. ecc, Predsednik Holdihg korporacije “Agrovojvodina – Komercservis” a.d., Novi Sad.

176

Ovo bi, dakako, ukazalo na povezanost analize i planiranja, bez obzira na zakonsku obavezanost.

U kontinuiranom praćenju svih elemenata poljoprivrednog gazdinstva, i uz adekvatnu analizu i planiranje, na pretpostavljenom modelu, može se utvrditi da li se može, odnosno da li se razvilo u razvojno sposobni privredni subjekt.

Ovakve analize zahtevaju zajedničko učešće ekonomski obrazovanog savetnika i poljoprivrednika praktičara – vlasnika gazdinstva, što je u ovom slučaju delimično dvojno vezano za autora, ali nije uobičajeno pravilo.

Na osnovu takvog ukupnog sagledavanja dolaze opšte izvedbe u vezi modela gazdinstva i tom prilikom se upućuje na moguće odluke kao zaokruženog sistema logičnih pravila.

2. ELEMENTI ZA RAZRADU

Zadatak ove analize je da proceni rentabilitet rada na gazdinstvu, kao i njegove razvojne šanse.

Iz izvedenih zaključaka razvojne šanse, nameće se odgovor na pitanje da li vlasnik ima razloga da sebe i svoje naslednike veže za poljoprivredu i kako?

U analizi višedesetoletnjeg minulog perioda, uslova i rada u poljoprivredi i položaja poljoprivrede u državno-sistemskoj ekonomsko-finansijskoj i zakonskoj regulativi, na to pitanje nameće se negativan odgovor. Zbog čega su bila razna snalaženja, pa i ona "pola radnog vremena u nekom preduzeću, pola radnog vremena na svom gazdinstvu". Ovo je svakako uzrokovalo loše radne rezultate "i tamo i ovamo", a sigurno uslovljavalo relativno ekstenzivnu poljoprivrednu proizvodnju, u ovom delu – na privatnim posedima.

Zbog takvih dosadašnjih iskustava i zbog još nerešenih ni elementarnih odrednica sistemskim državno-finansijskim normama, ocenom mesta i uloge poljoprivrede, na ovo pitanje je i dalje veoma teško odgovoriti.

Zbog svega toga jeste socijalna slika sela, poljoprivrede i drugi odnosi takvi, kakvi jesu, što nije zadatak razrade ovog rada.

Predmetno gazdinstvo ima posed od 30 ha, pa se na osnovu tog prati dalja razrada.

Ovako bi mogla izgledati razrada setvenog programa, koji je uslovljen ne samo raspoloživom površinom nego i korišćenjem mehanizacije, tržišnim uslovima, kako kod inputa, tako i kod autputa, i naravno vodjenjem računa o osnovnim principima plodoreda, pa i drugim uslovima.

177

- ozima pšenica ha 9 - ozimi ječam ha 2 - jari ječam ha 2 Ukupno: ha 13 - detelina ha 3 - suncokret ha 2,5 - soja ha 2,5 - šećerna repe ha 2 - kukuruz ha 7 Ukupno: ha 17 - mlečne krave kom. 4 - mladunčad-telad kom/god 3 (sled. godina min +2) Ukupno: kom/god 7 - krmače kom/god 3 - tovne svinje kom/god 60 Ukupno: (kom/god) 63 - kokoške-nosilje (kom/god) 150 - brojleri tovni (kom/god) 4000 -ostala živina (razna-salaš.) (kom/god) 250 Ukupno: (kom/god) 4400 - ovce (kom/god) 20 - jagnjad (kom/god) 14 Ukupno: (kom/god) 34 - radna snaga (br.rad.) 4 - radna snaga (na 7,5 ha/br. radnika) 1 - nova vrednost

mašina (DIN) 120.000

- nova vrednost mašina (DIN/1ha) 4.000

178

3. IZVEDENI OBRAČUN

Da bi se analizom uspeha došlo do iskaza dobiti – gubitka, mora se izvršiti što tačnija procena svih dobara u procesu-imovine.

Svakako da je dobro da se rezultati koriguju u korelaciji sa ekstremnim vremenskim uslovima, regionalnim epidemijama-zarazama, tržišnim uslovima – cenama, kao i za deo prinosa i gubitaka, koji nisu vezani za period posmatranog ekonomskog razdoblja (godine).

Ovim analizama neće se obuhvatiti zemljišni inventar, niti njegova vrednost, zbog činjenice pravnog statusa vlasništva zemlje, niti pak zbog činjenice "kvazi zemljišne amortizacije" ili pak drugih vidova nekog zemljišnog vrednovanja.

Ova analiza, zbog stvarnog stanja dispariteta cena, velike i potencijalno "opet" velike inflacije, ukupnih nepovoljnih uslova privredjivanja, nedostatka uslova kreditiranja i prihvatljivih "agrarnih" kamata, mora da ima karakter fiktivne kalkulacije, koja ne uzima u obzir sve navedene i druge uslove.

Samo tako, verovatno se mogu izvesti pokazatelji – efekti koji pomažu proceni i povoljnom planiranju – organizaciji poljoprivrednog gazdinstva.

No, ovakva, uslovno nazvana "fiktivna" kalkulacija, analiza, može potpuno dati prave zaključke u komparativnom posmatranju prema odredjenoj pravoj kalkulaciji – analizi, koja je očišćena svih slučajnih pogodnosti, posebnih pojedinačnih uslova, tržišnih i drugih špekulacija.

Ova komparacija u ovoj obradi nije uzeta, jer svrha rada ima napred utvrdjeni karakter.

Kvantificiranje prinosa, usvojenih cena i pariteta u ovoj analizi su:

Prinos: - pšenica 55 mc/ha

- ozimi ječam 42 mc/ha

- jari ječam 40 mc/ha

- detelina-suva 50 mc/ha (4 otkosa godišnje)

- suncokret 33 mc/ha

- soja 25 mc/ha

- šećerna repa 350 mc/ha

- kukuruz

(suvo zrno) 60 (mc/ha)

179

- mleko 4000 lit/kravi godišnje

- tovne svinje 105 kg/kom. žive vage

- jaja 310 kom/kokoši-godišnje

- brojleri 1,7 kg/kom.žive vage

Junad, ostala živina, ovce, jagnjad, biće kvantificirane ukupno i kod prihoda i kod izdataka.

Predpostavljene cene:

- pšenica 8,2 din/kg

- ječam 8,00 din/kg

- detelina-suva 6,00 din/kg

- suncokret 17,00 din/kg

- soja 21,00 din/kg

- šećerna repa 2,20 din/kg

- kukuruz 7,50 din/kg

- mleko 13,50 din/kg

- sveže meso, živa vaga 75,00 din/kg.

- jaja 2,50 din/kom.

- živinsko meso-živa vaga 62,00 din/kg.

180

4. SAŽETI OBRAČUN

Prihod gazdinstva - žitarice din 533.900,00 - ostali usevi -«- 876.500,00 - mleko -«- 216.000,00 - uzgoj goveda -«- 93.500,00(2x550x 85) - uzgoj svinja -«- 496.125,00 - jaja -«- 116.250,00 - uzgoj živine -«- 421.600,00 - ostalo, paušalno -«- 59.000,00

U K UP N O: din 2,812.875,00

Troškovi gazdinstva: - semenska roba din 137.125,00 - veštačka djubriva -«- 104.475,00 - zaštita bilja -«- 63.000,00

- ostali izdaci za proizvodnju sa zemlje -«- 50.000,00 (priprema,

nega useva ostalo) Ukupno posebni troškovi za proizvodnju sa zemlje. din. 354.600,00 (Zaštita bilja ocenjena 60% od veštačkog djubriva, ostalo paušal) - Stočna hrana din. 1,125.000,00 - Veterinarska nega -«- 65.000,00 - Ostali troškovi za

održavanje stoke -«- 75.000,00 - Ukupno posebni troškovi za stočni, živinski uzgoj. din. 1,265.000,00

- Plate radnika din. 216.000,00

- Doprinosi na plate radnika -«- 220.000,00 Ukupno posebni troškovi

181

plate radnika din. 436.000,00 - održavanje mašina din. 90.000,00 - dopuna maš. parka -«- 120.000,00 - pogonsko gorivo i mazivo -«- 100.000,00 - Ukupno utrošak poljo-

mehanizacije -«- 310.000,00 (uzeto 80 l d2/ha i 5 l maziva/ha) - održavanje zgrade din. 70.000,00 - poreski troškovi i doprinosi -«- 60.000,00 - ostali izdaci -«- 20.000,00 - vanredni izdaci (knjižni gubitak) -«- 15.000,00

Ukupno utrošak za pomoćne objekte din. 165.000,00

UKUPNO IZDACI PREDUZEĆA: din. 2,530.000,00

Iskazana kalkulacija je na osnovu prosečnih agrotehničkih mera koje se primenjuju na gazdinstvu, za iskazane prinose, stvarnih cena za: semensku robu, veštačka djubriva, zaštitu bilja, stočnu hranu, DLD-zaposlenih, porezi-doprinosi, gorivo i mazivo, kao i procenjene vrednosti za ostale kategorije i utrošak goriva i maziva na osnovu normativa.

Stočna hrana je u analizi uzeta prema normativima potrošnje za grlo stoke i živine i stvarnoj tržišnoj ceni stočne hrane. Na gazdinstvu se proizvodi sopstvena stočna hrana od svojih proizvoda sa dokupom vitamina, minerala, lizina, metionina, delimično gotovih premixa, st.krede, DKF i drugih sastojaka.

Može se zaključiti da na stočnoj hrani gazdinstvo ima uštedu u odnosu na iskazanu računicu cca 20% na toj stavci.

Na osnovu prihoda i izdataka gazdinstva

iskazana DO B I T je: .................................. din. 282.875,00

182

U daljoj analizi može se dokazati da je iskazana dobit nedovoljna da obezbedi odgovarajuću uporedbu sa minimalnom zemljišnom rentom, i da omogući normalno funkcionisanje i razvoj gazdinstva.

Ako se iskazanoj dobiti doda ušteda na stočnoj hrani, koja je proizvedena na gazdinstvu, i ako bi se smanjili doprinosi na LD radnika, takav ostatak-dobit od cca din. 650.000,00 bi obezbedio osnovu za programirani razvoj gazdinstva, do zadovoljavajućeg nivoa.

5. GODIŠNJI BILANS

U ovom pregledu treba poći od bilansa stanja i odrediti sve elemente Aktive i Pasive. Analizirati relevantne stavke uložene vrednosti, vrednosti u opticaju sa strane Aktive, kao i strani kapital (ako ga ima), tekuće obaveze, i sopstveni kapital, počev od početnog stanja, ulaganja, dobiti, knjižnih gubitaka, krajnjeg stanja na strani PASIVE.

Svakako da će bilans dati i druge informacije od iskazanog rezultata ostatka – dobiti koji je napred utvrdjen. Kod takvog reproduktivnog bilansa, poćiće se od prvog dana bilansa (na taj dan) za posmatrani ekonomski period – godinu.

Iz analize grubo navedenih elemenata AKTIVE i PASIVE vide se sve promene koje su nastale u imovini i kapitalu, pa i neka vanredna izdavanja (privatna ili druga), odnosno dodatna imenovana ulaganja.

Nadalje, iz bilansa je važno da se vidi imovina gazdinstva, uz uslov da je svaki elemenat procene bio tačan, posebno se bilansom prati kako je gazdinstvo finansirano, uključujući tu i faktor stvarnih ili pretpostavljenih kamata.

Mora se imati u vidu i činjenica da je izrada bilansa za poljoprivredno gazdinstvo teška, pre svega zbog zemlje koja ima visoko učešće u imovini, a i zbog izvedene činjenice da se inventar njiva najčešće ne unosi u bilans. Pitanje vrednovanja zemlje je posebna tema, i ovde se posebno ne obradjuje, niti kao vrednost u prinosu, niti kao tržišna vrednost.

Napomenuto je napred da bi se u posebnoj analizi zemljište uzelo kao dohodovna kategorija koja se posmatra kroz kapitalizaciju zemljišne rente.

Praćenjem bilansa za više godišnjih perioda, ovakvog poljoprivredno-stočarskog gazdinstva, može se utvrditi koliko se sopstveni kapital povećava svake godine, i koliko takva povećanja obezbedjuju rast standarda zaposlenih na gazdinstvu i samog vlasnika.

183

Pored toga takva komparativna analiza ukazuje na dogradnju, organizaciju gazdinstva, proširenje zemljišnog fonda, izmenu strukture setve, promenu kvaliteta i pojedinačnih mašina ukupne mehanizacije, dogradnju objekata, povećane standardizacije i specijalizacije kod stočarstva – živinarstva i niz drugih elemenata.

Ovo kod nas nije bilo moguće pratiti, zbog objektivnog nedostatka osnovnih – izučenih i primenjivanih odnosa u razvoju i zaštiti poljoprivrede, definisanih u sistemskim, tržišnim, finansijskim normama od strane države.

U vremenu kada se stvore uslovi za neto investiranje od strane poslovnog bankarstva ili namenskih fondova treba voditi računa o mogućim rizicima.

Za ovakvo gazdinstvo ti rizici su: da li će se postići planirani proizvodno-tehnološki parametri, da se ne upadne u zamku tehničko-tehnološke zastarelosti investicija, sigurnost tržišta-plasmana, naplate, mogućnost prevremenog napuštanja proizvodnje koja je investirana pre nego se dohodovno vrate i drugi rizici.

Pored toga neminovne su nove neto investicije, jer one u izučenom vodjenju, nove mašine, dodatni objekti, mala postrojenja, drugi – treći stepen prerade, moraju doneti i dodatni prihod i smanjenje troškova.

Kategoriju dopunskih investicija koji ne donose gornje efekte treba posebno voditi i programirati u okviru postojećeg sklopa, ili iskazane potrebe kod novih investicija.

6. ZAKLJUČCI, INDIKATORI CELOG GAZDINSTVA

Iskazana stopa dobiti–ostatka, u normalnim uslovima morala bi proveriti usporedbu da li je njena apsolutna vrednost veća od eventualnog prirasta tako ukamaćenog kapitala.

Kako kod nas nisu postojali ni elementarni uslovi za regularne takve kombinacije, to je iluzorno sada ih uporedjivati. A šta u nekom drugom privrednom ambijentu i regulisanom finansijskom tržištu. Takvo uporedjenje i analiza se mora vršiti i ona treba da bude i jedan od parametara za odlučivanje kod odredjenih aktivnosti i zahvata na gazdinstvu.

Posebno pitanje je potpuna kontrola i racionalizacija svakog rashoda, troškova, pojedinačno, da njihova neracionalnost ne bi okrivila prihod za neki neodgovarajući rezultat dobiti – ostatka.

Ova činjenica, pre svega se odnosi na troškove, veštačko djubrivo, biljnu zaštitu, utrošak goriva. Pored pedološke kontrole zemljišta, važan je izbor

184

formulacije veštačkog djubriva, dinamika primene i izbora zaštite bilja, ispravnost poljo-mašina, mehanizacije, i drugih elemenata rada, organizacija izbora pravovremene prave metode nekog rada, obradu, zahvate.

Vrlo je važno pojedinačno analizirati sve detalje pokazatelja za svaki deo gazdinstva. Osnovno je tu uporediti detaljno obradjene prihode i izdatke – troškove za svaki pojedinačni segment u organizaciji gazdinstva, površina nekog zasada, stoka (vrsta), broj, stočna hrana, mašinska obrada zemlje i niz drugih elemenata, vodeći računa o onom što se ne može prosto menjati, jer bi već u sledećem periodu izazvalo velike probleme, pa i gubitke.

Da bi se ovo moglo lakše i kontinuirano pratiti, i pravovremeno intervenisati, treba uvesti sistem kartoteke za svaki ogranak gazdinstva.

U kartotekama (kao zdravstvena ili mašinska karta) unose se svi podaci, svi utrošci, propusti, intervencije, prinosi i drugo.

Ovakva organska potpuna analiza uz obradu i dela koji su ovde navedeni, a nisu detaljno analizirani, može se doći do postavljanja dobrog MODELA ZA POLJOPRIVREDNO-STOČARSKO PRIVATNO GAZDINSTVO.

LITERATURA

1. Pejanović R., Živković D., Jovanović M., Tica N.: Farma u strategiji razvoja jugoslovenske privrede, Savez ekonomista Jugoslavije, Kopaonik 2000, Beograd, 2000.

2. Živković D.: Prikaz jednog modela savremenog privatnog poljoprivredno-stočarskog gazdinstva (Salaš), Agroekonomika, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, br. 28/99., str. 149-164.

3. Wilehelm Brandes: Wie soll mein Unteknehmen analysiert werpen?

185

SOME PROBLEMS IN BUSINESS OPERATIONS OF PRIVATE AGRICULTURAL FARM

by

Živković D.

SUMMARY

The author discusses economic problems which follow function of one private agricultural farm. It's about experimental farm whose owner and manager is exactly the author of this text.

Experiences are, therefore, instructive and very significant. The author cited key elements of calculation and analysis of costs in business operations of observed farm.

Key words: farm, private, economics, problems, price, costs, balance.

186

UDK: 631.115.1(439) Pregledni naučni rad Review scientific paper

BITNIJE SITUACIJE ODLUČIVANJA PORODIČNIH GAZDINSTAVA U MADJARSKOJ

Sabo I. L., Somogyi S.*

REZIME

U ovom preglednom naučnom radu se obrađuje aktuelan problem Mađarske poljoprivrede. U procesu tranzicije su nastala privatna gazdinstva u velikom broju. Sa nastalim porodičnim gazdinstvima - robnim proizvođačima - računa se na duži rok. Ova gazdinstva se susreću sa značajnim problemima donošenja odluka i obezbeđenja pravovremenih informacija.

Rad daje neke informacije o izvršenom anketiranju porodičnih gazdinstava i analizira probleme donošenja odluka vezano za osnivanje i funkcionisanje gazdinstava.

Ključne reči: Porodično gazdinstvo, informisanje, donošenje odluka.

1. UVOD

U današnjim uslovima brzih ekonomskih promena za učesnike privrednog života informacije, vrednovanje ekonomskog okruženja i donošenje odluka imaju sve veći značaj. Donosioci odluka u oblasti poljoprivredne proizvodnje često su prisiljeni na donošenje odluka koje imaju dalekosežne posledice i koje za više godina, ponekad i više decenija opredeljuju strukturu proizvodnje ili profil gazdinstva. Donošenje odluka otežava činjenica da je velika većina odluka u poljoprivredi, a prvenstveno u biljnoj proizvodnji, vezana za rizik. Rizik je moguće umanjiti samo ako se donosiocima odluka obezbedi najviši mogući nivo informisanosti. U procesu donošenja odluka, priprema i prikupljanje informacija potrebnih za izradu varijanti odluka predstavlja jedan od najtežih zadataka.

* Dr. Sabo Imre Laslo Ph.D. Somogyi Sandor VE Georgikon Fakultet Poljoprivrednih Nauka, Keszthely

187

Zadatak rada je prikaz bitnijih problema porodičnih gazdinstava na osnovu sopstvenih istraživanja. Ranije su Szijjártó (1996), Magda i Helgertné (1998) kao i Salamon i Szalka (1998) vršili slična istraživanja, i došli do zaključka da je u proteklom periodu došlo do snažne diferencijacije poljoprivrednih proizvođača. Po njihovim procenama potencijalni dobitnici u borbi za opstanak su oni proizvođači koji su stručno osposobljeni, orijentisani na robnu proizvodnju, iz sopstvenih izvora mogu obezbediti sredstva za razvoj gazdinstva i imaju viziju budućnosti. Istovremeno, potencijalne gubitnike karakteriše odsustvo stručne spreme, nesposobnost za konkurentsku borbu i nedostatak sopstvenih sredstava za razvoj.

Osnovni izvor podataka za ova istraživanja predstavlja anketa realizovana od strane saradnika Katedre za Praktičnu obuku, menedžment i organizaciju Fakulteta u Kesthelju. U članku se koriste podaci 94 porodična gazdinstva, radi sagledavanja bitnijih problema sa kojima se vlasnici gazdinstava susreću u odlučivanju.

2. NEKI REZULTATI ANKETE

Podaci ukazuju na činjenicu da je velika većina porodičnih gazdinstava osnovana sopstvenim i/ili porodičnim ušteđevinama iz ranijeg perioda i da se zbog toga od početka bore sa nedostatkom kapitala. Prema tome, većina novoosnovanih gazdinstava nije imala ni minimalne šanse da izraste u moderno, tržišno orijentisano porodično gazdinstvo. Oko 26% gazdinstava je opremu potrebnu za rad obezbedila kupovinom polovne opreme svoje ranije zadruge, neke okolne zadruge ili državnog gazdinstva.

U takvim uslovima promotere razvoja gazdinstva predstavljali su pre svega snalažljivost i poslovne veze i poznanstva operatora, a u manjoj meri racionalno korišćenje opreme. Proizvođači koji su se proizvodnjom bavili samo kao dopunskom delatnošću, još manje su se mogli osloniti na dodatne izvore kapitala, te su se još više udaljili od mogućnosti iskorišćavanja tržišnih prednosti koje pruža korišćenje moderne opreme. Prema tome ona gazdinstva koja su se poljoprivrednom proizvodnjom počela baviti kao dopunskom aktivnoću, pre se mogu smatrati naslednicima bivših okućnica nego pretečama part-time farmi zapadno-evropskog tipa. Osim toga, raspadom poljoprivrednih proizvođačkih zadruga ova gazdinstva su izgubila svu onu institucionalnu i informacionu zaledjinu koja je ranije bila karakteristična za okućnice i za njihov odnos sa zadrugom.

188

Podaci tabele 1. pokazuju da je skoro polovina anketiranih gazdinstava nastala tokom proteklih godina. Značajan deo vlasnika je u stvari svoju okućnicu (ranije u okviru proizvođačke zadruge ili državnog gazdinstva) pokušao pretvoriti u samostalno gazdinstvo.

Srazmerno manji deo današnjih gazdinstava su u ranijem periodu bila samostalna, tržišno orijentisana gazdinstva. Ova pojava ukazuje na činjenicu, da pretežna većina vlasnika u Mađarskoj ne raspolaže iskustvima u organizovanju i upravljanu poljoprivrednog gazdinstva. Zato širenje znanja iz oblasti tržišnog privređivanja predstavlja veoma bitan zadatak. TABELA 1. Koreni postojećih gazdinstava

Koreni Glavna Sporedna Delatnost

Okućnica zadruga ili državnih gazdinstva 43.0 36.8 Ranije takodje samostalno, tržišno orijentisano privatno gazdinstvo 13.9 12.4

Novoosnovano gazdinstvo 43.4 51.7

Na osnovu podataka tabele 2 može se zaključiti da obezbedjenje dodatnog kapitala predstavljala problem pre svega malim gazdinstvima, ali je za razmišljanje i činjenica da su se i gazdinstva veličine iznad 50 hektara pretežno oslanjala na porodične izvore i na sredstva prijatelja.

Istraživanja pokazuju značajne razlike u finansiranju proizvodnje u zavisnosti od toga da li se vlasnik poljoprivrednom proizvodnjom bavi kao glavnom ili kao sporednom delatnošću. Korišćenje bankarskog kredita i razvojnih subvencija bilo je karakteristično pre svega za ona gazdinstva koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom kao glavnom delatnošću. Blizu četvrtina onih proizvođača koji se poljoprivrednom proizvodnjom bave kao sporenom delatnošću izjasnila se da nisu ubeđena da će moći vratiti kredit, obzirom na probleme koji se javlaju na tržištu poljoprivrednih proizvoda. Stariji i manje školovani proizvođači su svoju suzdržanost od bankarskih kredita argumentovali pre svega subjektivnim osećanjem, tj. da ne vole da ikome budu dužni. Zbunjuje, međutim, činjenica da i među mlađim poljoprivrednicima postoji značajan broj onih koji izbegavaju korišćenje spoljnih izvora.

189

TABELA 2. Izvori sredstava za početna ulaganja i razvoj anketiranih poljoprivrednih gazdinstava (procenat učestalosti )

Izvori 0-10 ha 10-50 ha više od 50 ha

Kupovina sredstvima porodice 35.7 31.8 19.6 Privatizacija imovine ranijih zadruga ili državnih imanja 37.1 38.7 24.2

Kupovina iz pozajmice 18.6 38.6 39.9 Lakner Z. - Kocsondi J. (1997)

Struktura spoljnih izvora sredstava pokazuje korelacione veze sa školskom spremom vlasnika (tabela 3). Duže školovanje i veća školska sprema pomaže vlasnicima da lakše dodju do spoljnih sredstava finansiranja, tj. bankarskih kredita i razvojnih subvencija. TABELA 3. Relativna učestalost korišćenja spoljnih izvora sredstava u

zavisnosti od školske spreme operatora (%)

Izvor dodatnog kapitala

Nedovršena osnovna škola

Osnovna škola

KV radnici

Gimnazija Fakultet i viša škola

Pozajmica porodice, proznanika

18.2 27.8 35.2 27.4 33.2

Razvojne subvencije 18.2 19.6 23.6 28.7 34.7

Bankarski krediti 5.2 8.2 12.3 18.2 23.4

Lakner Z. - Kocsondi J. (1997)

Usled nedostajanja savetodavne službe vlasnici sa nižom školskom spremom često nisu u stanju ni sastaviti stručno argumentovan poslovni plan što je neophodno za dodelu sredstava. Školovaniji proizvodjači su u većoj meri upoznati sa veoma komplikovanim uslovima kreditiranja i zakonima koji regulišu finansijsko tržište. Osim toga ovi vlasnici su u znatno povoljnijoj situaciji kada se radi o pribavljanju informacija zbog svojih poslovnih veza. Iz toga sledi da vlasnicima koji su manje školovani treba pružiti adekvatnu pomoć da bi se lakše snalazili u finansijskim konstrukcijama koje im stoje na raspolaganju.

190

3. BITNIJE SITUACIJE ODLUČIVANJA PORODIČNIH GAZDINSTAVA

Na osnovu rezultata istraživanja bitnije odluke vlasnika svrstane su u dve grupe:

Odluke vezane za početak gazdovanja ili razvoj, i Odluke vezane za funkcionisanje gazdinstva.

3.1. Odluke vezane za osnivanje ili razvoj gazdinstva

Pre započinjanja gazdovanja neophodno je proceniti tražnju za proizvodima i analizirati ostale za osnivanje gazdinstva neophodne uslove. Slična je situacija i u slučaju kada proizvodjač želi menjati organizacionu strukturu gazdinstva. Sem prirodnih i ekonomskih uslova potrebno je uzeti u obzir i pravnu regulativu, jer se u većini slučajeva delatnost reguliše strogim zakonskim propisima.

Odluke potrebne za osnivanje (proširivanje, reorganizaciju) mogu se grupisati na sledeći način:

♦ Izbor mesta gazdovanja ♦ Određivanje strukture delatnosti ♦ Određivanje oblika organizacije ♦ Izbor pravne forme gazdovanja.

3.1.1. Činioci koji određuju izbor mesta gazdovanja

Poljoprivredu Mađarske je 1935. godine karakterisala veoma atomizirana struktura vlasništva. Prema službenim podacima u to doba funkcionisalo je 1.005.427 individualnih gazdinstava i 214.288 gazdinstava veličine od 0,25 do 1 ha dodeljenih odredjenim kategorijama zaposlenih. U takvim uslovima izbor mesta gazdovanja se nije ni javljao kao problem. Većina vlasnika je stanovala u selu, tu je bila locirana stoka, oprema i sa svoje seoske porte je odlazila na njivu.

Razvoj poljoprivrede u periodu posle drugog svetskog rada karakteriše koncepcija organizovanja velikih gazdinstava. Pri organizaciji ovih gazdinstava finansijska situacija je često limitirala razvojne mogućnosti, te su zbog toga svoje centre često locirali u ekonomska dvorišta bivših veleposeda. Raniji seoski kapaciteti i objekti su vremenom propali i samo je manji deo uspeo opstati, prvenstveno u onim sredinama gde je finansiranje okućnica to omogućilo.

Lociranje mesta gazdovanja velikih poljoprivrednih organizacija veoma često je bilo nedovoljno osmišljeno. Često su bila locirana daleko od naselja, izvora radne snage, te su se veoma brzo pokazale poteškoće koje su kulminirale tokom osamdesetih godina. Tokom devedesetih godina ubrzao se proces raspada

191

zadruga i ostalih oblika gazdovanja. Iza njih su ostali zapušteni, neodržavani, vrlo često i nefunkcionalni objekti. Za novoosnovana gazdinstva problem izbora mesta postao je veoma značajan, jer su trebala odlučiti da li će obnoviti neku od bivših gazdinstava zaostalu lokaciju, i prihvatiti sav rizik koji ova odluka donosi sa sobom, ili će graditi nove kapacitete na novim lokacijama, što je zbog nedostatka sredstava možda još veći problem.

Sa aspekta ovog istraživanja najbitnijim činiocem se može smatrati infrastruktura lokacije i njegove okoline. Infrastruktura, naravno, nikada ne predstavlja večni, nepromenjeni resurs. Sveobuhvatne ekonomsko-političke ili agrarno-političke mere često imaju značajne posledice u pogledu razvoja infrastrukture. Infrastruktura omogućuje komunikaciju i organizaciju funkcionalnih veza među ekonomskim subjektima i naseljima pojedinih oblasti, ali ujedno može imati i negativne posledice jer predodredjuju odredjena rešenja.

3.1.2. Problemi vezani za strukturu delatnosti

Dve decenije stara restriktivna ekonomska politika je i u oblasti poljoprivredne proizvodnje prouzrokovala niz problema. Proizvođači često nisu u stanju da se prilagode ekonomskim uslovima, smanjenju platežno sposobne tražnje i problemima koji nastaju u fazi realizacije gotovih proizvoda.

Vlasnici treba da procene da li njihovo gazdinstvo, uz postojeću strukturu delatnosti, obezbeđuje adekvatni nivo dohodnosti, ili je neophodna promena. Troškovi proizvodnje i prodajnih cena mogu se pratiti iz dana u dan, ali se odluke mogu donositi samo u određenim vremenskim okvirima i konkretnim prilikama. U biljnoj proizvodnji ove odluke su aktuelne samo kada se priprema setveni plan, a u toku vegetacije gube aktuelnost.

Prilikom donošenja odluka o promeni strukture, pored analize raspoloživih lokacija i mehanizacije neophodno je analizirati i raspoloživu radnu snagu, njihov broj i kvalifikovanost, jer se zahtevi za radnom snagom u pojedinim granama znatno razlikuju. Ovo je posebno važno za manje proizvodne kapacitete, jer najbolji izvor dodatnih prihoda predstavlja proizvodnja specifičnih proizvoda u malim količinama i uz značajno korišćenje živog rada. Za veća gazdinstva ovaj način sticanja dodatnih prihoda ne predstavlja adekvetno rešenje. Nemeti (1992) je došao do sličnih rezultata, kada je na osnovu statističkih podataka, modeliranjem, ustanovio da se u poljoprivredi, uz raspoloživu mehanizaciju, prosečni nivo porodičnih primanja može postići samo proizvodnjom takvih proizvoda koji zahtevaju mnogo živog rada i imaju srazmerno povoljne troškove minulog rada.

192

Ako se gazdinstvo bavi proizvodnjom masovnih proizvoda neizbežno je povećanje proizvodnje da bi se postigao adekvatan nivo dohodnosti. Ovu strategiju potvrđuje i analiza Buzaša (1994). Linearnim programiranjem su modelirali poljoprivredna gazdinstva sa biljnom proizvodnjom, te njihovu optimalnu veličinu sa aspekta dohodovnosti utvrdili na nivou između 96-142 hektara, dok za mešovita gazdinstva od 43-93 hektara. Ovi podaci pokazuju da optimalna veličina gazdinstava premašuje današnju prosečnu veličinu privatnih gazdinstava u Mađarskoj.

3.1.3. Odluke vezane za organizacionu strukturu i pravni status gazdinstva

Osnivanje firme sa jedne strane predstavlja pravni čin, regulisan pravnim propisima, a sa druge strane predstavlja pojavljivanje na tržištu, prema tome vezano je za ekonomske motive. Mogućnost osnivanja gazdinstava je pre svega određena stanjem tržišta, ali značajnu ulogu ima i ekonomska politika države, koja može pomagati osnivanje poželjnih oblika organizovanja i funkcionisanje.

Jedna od prvih bitnih odluka pri osnivanju firme je da se za delatnost izabere odgovarajuća organizaciona forma, i da se ta organizaciona forma realizuje u skladu sa važećim zakonskim propisima.

Delatnost se može obavljati samostalno, u porodičnim okvirima, sa drugim preduzetnicima ili eventualno u obliku zadruge. Izbor organizacione i pravne forme opredeljuje dalju aktivnost preduzetnika, način obračuna troškova poslovanja, obaveze prema penzijskom i zdravstvenom osiguranju, kao i poreske obaveze, ali i eventualne povlastice koje mogu koristiti.

Pri utvrđivanju okvira funkcionisanja treba imati u vidu da je pravo vlasništva i pravo korišćenja zemljišta u Mađarskoj u većini slučajeva odvojeno. Postojećim privrednim subjektima jedan od najvećih problema predstavlja obezbeđivanje zemljišne površine zadovoljavajuće veličine za gazdovanje. Nedostatak kapitala, kao i zakonska ograničenja privatnog vlasništva nad zemljom veliku većinu preduzetnika prisiljava na zakup. Zbog usitnjenosti poseda jedno porodično gazdinstvo je prisiljeno da zakupljuje zemljište od više desetina ljudi, dok zadruge mogu imati više stotina ugovora o zakupu (Buzás - Nemes, 1992).

Poseban problem predstavlja nedostatak dugogodišnjih ugovora o zakupu, koji su u zemljama EU uobičajeni. Na taj način zakupci su u veoma nepovoljnom položaju u odnosu na zakupodavce, jer takva situacija otežava dugoročno planiranje (Dorgai et al. 1999).

Obavezno evidentiranje podataka najmodavaca, uslova najma, aktualiziranje tih ugovora i sl. predstavlja popriličan administrativni zadatak za zajmoprimce.

193

Korišćenje adekvatnih programa u informacionim sistemima može pružiti značajnu pomoć u obavljaju ovog posla.

3.2. Odluke vezane za funkcionisanje gazdinstava

Gazdinstvo je u stanju uplivisati na kvalitet i količinu svojih proizvoda, ali na žalost ne i na njihovu cenu. Za poljoprivrednu proizvodnju je karakteristično i to da je povećanje produktivnosti rada i smanjenje troškova putem tehničkog razvoja već minimalno. Modernije tehnologije znače razvoj u poboljšavanju kvaliteta, ali troškove ne smanjuju već ih, po pravilu, povećavaju. Tehnički i tehnološki razvoj je do maksimuma racionalizovao proizvodnju. Verovatnoću realizacije procesa proizvodnje prema tačno utvrđenom algoritmu je povećao do te mere, da je uloga nekada dominantnih korektivnih organizacionih aktivnosti u smanjenu troškova svedena na minimum. Istovremeno je došlo do porasta podele rada i do povećanja uloge prevoza, lagerovanja, pakovanja i trgovine, kao i njihovog udela u troškovima proizvoda. Ranije su ovi troškovi neposredne proizvodne troškove povećali za jedva 25%, dok je danas odnos obrnut. Na proizvodne troškove se dodaju još 2-3 puta veći ostali troškovi (lager, prevoz, reklama) dok proizvod stigne na tržište.

Prema anketi za preduzetnike odluke prikazane u tabeli 4 predstavljaju najveći problem.

TABELA 4. Problematične odluke

Odluka Frekvencija Učešće (%) Realizacija gotovih proizvoda 48 29,82 Nabavka spoljnog kapitala 44 27,33 Ulaganja 25 15,53 Započinjane gazdovanja 21 13,04 Naplata potraživanja 13 8,07 Proizvodna struktura 8 4,97 Ostalo 2 1,24 Ukupno: 161 100,00

Izvor: Kajari (1998)

Podaci pokazuju da za donosioce odluka anketiranih gazdinstava najveći problem predstavlja realizacija gotovih proizvoda i pribavljanje dodatnih, spoljnih izvora finansiranja.

Tokom istraživanja analiziran je i odnos proizvedenih i realizovanih proizvoda, kao i činioce koji utiču na realizaciju gotovih proizvoda. Gazdinstva

194

su - u cilju veće sigurnosti - proizvodila više različitih proizvoda. Ovakvo ponašanje se može smatrati prvenstvenim uzrokom činjenice da je prosek učešća realizovanih proizvoda u najvećim gazdinstvima ispod 80%. Gazdinstva, naime, proizvode jedan ili dva proizvoda za tržište i realizuju ih u potpunosti, dok se kod ostalih proizvoda na tržištu pojavljuju samo sa viškovima.

4. ZAKLJUČAK

Na osnovu rezultata istraživanja može se zaključiti, de je velika većina porodičnih gazdinstava osnovana tokom protekle decenije bez dovoljno kapitala, prvenstveno se oslanjajući na sopstvenu ušteđevinu iz ranijeg perioda. Većina gazdinstava nije bila u stanju da kupi modernu opremu, te je gazdovanje započela polovnim sredstvima kupljenim od okolnih zadruga i/ili državnih imanja.

Velika većina anketiranih proizvodjača nerado uzima kredit, jer potrebnu dohodnost za otplatu sredstava veoma teško postiže.

Postojećim gazdinstvima jedan od najznačajnijih problema predstavlja obezbeđivanje zemljišnih površina potrebnog za proizvodnju, što ih upućuje na zakup zemljišta.

Analiza inputa pokazuje veliku zavisnost poljoprivrede od spoljnih faktora. Količina prirodnih resursa opredeljuje intenzitet i krug aktivnosti koje je u racionalnim okvirima moguće realizovati.

Podaci analize pokazuju da za donosioce odluka najveći problem predstavlja realizacija gotovih proizvoda i nabavka dodatnog kapitala.

195

5. LITERATURA

1. Buzás Gy. - Nemes K. (1992): Vélemények az agrártermelés tulajdon - és érdekviszonyainak vállalati struktúrájának alakulásáról, Gazdálkodás, XXXVI. évf. 5 sz.

2. Buzás Gy. (1994): A családi gazdaságok jövedelmezősége és helyük a vállalati struktúrában, Gazdálkodás XXXVIII. évf. 6. sz. 25-34. p.

3. Dorgai L. - Stander M. - Tóth E. - Varga Gy. (1999): Mezőgazdaságunk üzemi rendszere, kezelésének tennivalói a követelmények és az EU tapasztalatainak tükrében, Agrárgazdasági tanulmányok 1999/8. AKII Budapest.

4. Kajári K. (1998): Döntéshozatali eljárások adaptálása a családi gazdaságok gyakorlatára. Doktori (PhD) Értekezés Keszthely.

5. Lakner Z. - Kocsondi J. (1997): A mezőgazdasági kis-és középvállalkozások helyzete, szerepe, lehetőségei és korlátai a magyar gazdasági-társadalmi modernizációban MVA Kutatási Füzetek 12.

6. Magda S. - Helgertné (1998): A versenyképesség lehetőségei és korlátai a mezőgazdasági kistermelésben. XL. Georgikon Napok I. kötet Keszthely. 30-34 p.

7. Németi L. (1992): Farm-modellek ,Magyar Mezőgazdaság 37. (12) p. 5.

8. Salamon E. - Szalka É. (1998): A versenyképesség javításának lehetőségei Győr-Moson Sopron megyében. XL. Georgikon Napok I. kötet, Keszthely, 35-39 p.

9. Szijjártó A. (1996): A mezőgazdasági termelők helyzetéről és szándékairól , AKII, Budapest.

196

SOME ESSENTIAL SITVATONS OF DECISION - MAKING ON FAMILY FARMS IN HUNGARY

by

Dr Laslo I. Sabo , Ph.D. Sandor Somogyi

SUMMARY

After the changing of the political and economical system a large number of family farms were formed. Their main characteristic feature was the lack of necessary money. These farms need help to solve their every day problems of production and sale, but neither their financial position nor the skills of farmers makes it possible to create and use modern computer based information networks and decision support methods.

In the family farms that were examined most problems occur in connection with the sale of products, wich is a result from the badly controlled markets and immature information networks of marketing. It is not easy to start investments and to get credit for these investments, therefore they are among the difficult decisions of the survey. In the course of decisions choosing the proper credit system is only the first problem to be solved, because besides drawing up a business plan, the farmer has to provide the necessary contribution.

The head of the families - enterpreneurs need information to prepare their decisions and to decide alternatives. Daily routine decisions cause smaller problems for farmers, while the planning of investments, borrowing money from banks and the profitable sale of their products cause a bigger problem, therefore they need more and varied kinds of information.

197

UDK: 631.115.1(439)(497.113) Pregledni naučni rad Review scientific paper

UPOREDNA ANALIZA PRIORITETA U ODREĐIVANJU PRAVACA STRATEŠKOG RAZVOJA NA PRIVATNIM

GAZDINSTVIMA MAĐARSKE I SEVERNE SRBIJE

Kajari, K., Šomođi Š., Lakner Z.*

REZIME

Ekonomsko-političke mere i procesi proteklog perioda (obeštećenje, rasformiranje poljoprivrednih proizvođačkih zadruga, privatizacija državnih poljoprivrednih imanja, itd.) značajno su promenili vlasničku strukturu Mađarske poljoprivrede.

Za razliku od Mađarske, u severnoj Srbiji je iskustvo u funkcionisanju privatnih gazdinstava skoro neprekidno. Obzirom na slične prirodne uslove, slično kulturno-istorijsko nasleđe a različite ekonomske uslove, iskustva severne Srbije i stečena saznanja se nakon odgovarajućih adaptacija, mogu pokazati kao veoma korisna za praksu privatnih gazdinstava u Mađarskoj, koja se nakon sprovedenih društveno ekonomskih promena sada nalaze u procesu reorganizacije i prestruktuiranja.

Ključne reči: privatno gazdinstvo, uporedna analiza, strateški razvoj, odlučivanje

1. UVOD

Ekonomsko-političke mere i procesi proteklog perioda (obeštećenje, rasformiranje poljoprivrednih proizvođačkih zadruga, privatizacija državnih

* Kajari Karolina Ph.D. docent, Lakner Zoltan Ph.D. docent Szent Istvan Univerzitet Fakultet

prehrambene industrije Katedra za ekonomiku prehrambene industrije Budimpesta

Šomođi Šandor redovni profesor Veszprem Univerzitet "Georgikon" Fakultet poljorivrednih nauka Kesthelj

198

poljoprivrednih imanja, itd.) značajno su promenili vlasničku strukturu Mađarske poljoprivrede. Porast udela i značaja privatnih gazdinstava se vidi i po tome što je u periodu od 1990. do 1997. godine njihovo učešće u obradivim površinama povećano sa 7% na čak 48%. (3)

Za razliku od Mađarske, u severnoj Srbiji je iskustvo u funkcionisanju privatnih gazdinstava skoro neprekidno. Obzirom na slične prirodne uslove, slično kulturno-istorijsko nasleđe a različite ekonomske uslove, iskustva severne Srbije predstavljaju bogatu riznicu za sticanje saznanja o procesima funkcionisanja i razvoja gazdinstava. Nisu manje značajna ni iskustva stačena na polju ponašanja vlasnika ili operatora (donosioca odluka) na privatnim gazdinstvima. Stečena saznanja se nakon odgovarajućih adaptacija, mogu pokazati kao veoma korisna za praksu privatnih gazdinstava u Mađarskoj, koja gazdinstva su nakon sprovedenih društveno ekonomskih promena u procesu reorganizacije i prestruktuiranja.

Istražujući ekonomski položaj i strategije privatnih poljoprivrednih preduzetnika u Mađarskoj, prirodno se nametnula mogućnost i celishodnost izrade uporedne analize sa severnom Srbijom. Pošlo se od toga da je uporedna anliza veoma atraktivan metod za istraživanje kada se želi doći do informacija i novih saznanja o pojavama i procesima koji nastaju i koji se odvijaju pod različitim društveno-ekonomskim uslovima.

2. CILJEVI RADA

Istraživanje je pre svega bilo usmereno na:

• Utvrđivanje osnovnih karakteristika anketiranih gazdinstava i porodica koje izdržava gazdinstvo.

• Analizu najznačajnijih problema koji se javljaju tokom gazdovanja.

• Analizu strategija razvoja privatnih gazdinstava.

• Analizu planskih odluka vlasnika.

3. METOD RADA

Za uporednu analizu smo koristili primarne informacije, prikupljene potpuno identičnim upitnikom na oba područja te je na taj način uporedivost dobijenih rezultata obezbeđena. Sa svakim anketiranim je rađen i intervju tokom kojeg se

199

pokušalo doći do detaljnijih informacija pre svega o iskustvima vezanim za funkcionisanje i razvoj njegovog gazdinstva, o njegovim daljim planovima.

U Mađarskoj su privatna gazdinstva anketirana tokom 1997. godine, dok je anketiranje gazdinstava u severnoj Srbiji realizovano tokom 1998. godine.

Analize su rađene na uzorku od 325 privatnih gazdinstava sa cele teritorije Mađjarske i 206 gazdinstava u severnoj Srbiji.

Podaci iz upitnika obrađeni su EHCEL programskim paketom i odgovarajućim statističkim metodama. (Testiranje hipoteza, analiza serija, koncentracije, nezavisnosti i rangiranja.)

4. OSNOVNE KARAKTERISTIKE ANKETIRANIH GAZDINSTAVA I PORODICA

Gazdinstva su bila veoma različita počev od broja vlasnika, preko njihove starosne strukture, veličine gazdinstva, proizvodne strukture itd. Upoređivanje podataka o početku gazdovanja pokazalo je da je naša polazna hipoteza o većem iskustvu poljoprivrednih proizvođača u severnoj Srbiji bila tačna. U godini ispunjavanja upitnika trećina anketiranih gazdinstava u severnoj Srbiji funkcioniše više od trideset, više od trećine između dvadeset i trideset godina, dok većina anketiranih gazdinstva u Mađarskoj funkcionise manje od 10 godina.

U oba uzorka dominantnu ulogu ima model jedno gazdinstvo-jedna porodica, sa prevagom dvogeneracijskih porodica. (Roditelji i deca različite dobi.) Na gazdinstvima u severnoj Srbiji nešto je izraženije učešće staračkih jednogeneracijskih domaćinstava uz znatno veći broj izdržavanih lica. Na gazdinstvima u severnoj Srbiji jedan radno sposoban član izdržava blizu dva neaktivna člana porodice.

Prosečna veličina gazdinstva u severnoj Srbiji iznosi 29,4 ha. Istovremeno, u Mađarskoj je veoma izražena bipolarna struktura vlasništva. Na površini manjoj od 20 hektara gazduje blizu polovina (48%) vlasnika, dok na površini iznad 80 hektara 16%. Kada se izuzmu gazdinstva iznad 80 hektara, a posebno ona od 700-800 hektara, preostala su se pokazala blizu iste veličine kao u severnoj Srbiji. Na oba područja zapaža se tendencija optimiranja resursa gazdinstava, te je odnos unajmljenog zemljišta i zemljišta u sopstvenom vlasništvu na oba područja skoro isti. (oko 45%najam i 55% sopstveno vlasništvo).

Proizvodna struktura je na gazdinstvima u severnoj Srbiji veoma jednostavna. Proizvode se uglavnom žitarice i indutrijsko bilje uz neznatno učešće intenzivnog uslužnog stočarenja. Istovremeno na gazdinstvima u

200

Mađarskoj zastupljeno je i pašnjačko stočarenje, voćarstvo i vinogradarstvo, pa čak i uzgoj riba.

Analiza raspoloživih mašina i opreme pokazuje da su gazdinstva u severnoj Srbiji količinski bolje opremljena, ali su mašine i oprema veoma zastarela. Istovremeno, ova gazdinstva su mnogo bolje opremljena objektima i građevinama potrebnim za gazdovanje.

Životni standardi porodica su blizu jednaki, uz neke nebitne razlike u opremljenosti domaćim aparatima.

Nakon izvršenih statističkih analiza i upoređivanja podataka sa službenim statistikama utvrdili smo da se oba uzorka mogu smatrati reprezentativnim za analizirano područje.

5. PROBLEMI U GAZDOVANJU

Analiza problema gazdovanja pokazuje da velika većina gazdinstava u Mađarskoj ima problema sa realizacijom gotovih proizvoda (30%). Poljoprivrednici ne znaju kome i pod kojim uslovima da realizuju svoje proizvode. Nedostatak čvrste vertikalne integrisanosti primarne proizvodnje i prerađivačke industrije ovde dolazi do velikog izražaja.

Drugi značajan problem u gazdovanju predstavlja pribavljanje novčanih sredstava potrebnih za poslovanje. To je delom posledica nedostatka slobodnih sredstava za finansiranje poljoprivredne proizvodnje, nedostatka adekvatne makroregulative i određene nesigurnosti finansijskog tržišta što prouzrokuje visok rizik. Zbog toga su uslovi banaka za pokriće kredita toliko rigozorni da je dostup tim sredstvima veoma otežan. Situaciju pogoršava činjenica da je u Mađarskoj u proteklom periodu došlo do ozbiljnog razdvajanja prava vlasništva i stvarnog aktivnog obrađivanja zemlje, što otežava zaživljavanje hipotekarnog kredita.

Glavni problem u gazdovanju u severnoj Srbiji je naplata potraživanja, što je sasvim razumljivo ako se uzmu u obzir događaji proteklih godina. Isplata otkupljenih proizvoda je iz svima poznatih razloga, već duže vreme veoma kritična. Svi ostali problemi, kao na primer investiciona ulaganja, utvrđivanje setvene strukture, pribavljanje sredstava za finansiranje proizvodnje itd,, podređeni su ovom problemu. Najveći broj anketiranih odgovorio da u slučaju odgovarajuće, blagovremene naplate svojih proizvoda on ne bi imao značajnijih problema u menadžiranju svog gazdinstva.

201

6. PREFERENCE U ODREĐIVANJU PRAVACA STRATEŠKOG RAZVOJA

Rangiranje ponuđenih mogućih pravaca strateškog razvoja gazdinstava (Tabela 1) pokazuje da su upitani veoma slično vrednovali pojedine mogućnosti. Niske vrednosti varijance pojedinih strategija ukazuju na to da upitani imaju veoma slično mišljenje o pojedinim ponuđenim strategijama. Visoka vrednost (0,984) Spirmanovog koeficijenta korelacije ranga (2) samo matematički potvrđuje očiglednu bliskost rangova pojedinih strategija.

TABELA 1. Rangiranje mogućih pravaca strateškog razvoja

Severna Srbija Mađarska Moguća strategija razvoja

Prosek Varijanca Rang Prosek Varijanca Rang Primena tehnologija koje ne zagađuju okolinu

3,68 1,40 11 3,36 1,2 15

Proizvodnja pojedinačnih proizvoda ekstra kvaliteta

3,65 1,35 13 3,99 1,11 9

Očuvanje renomea poloprivredne proizvodnje (datog predela)

3,72 1,28 10 4,08 1,1 7

Formiranje i očuvanje renomea datog specifičnog tla

3,81 1,31 9 4,12 1,11 5

Proizvodnja proizvoda ujednačenog kvaliteta

4,00 1,25 6 4,48 0,81 1

Smanjenje troškova proizvodnje 4,39 1,00 4 4,10 1,13 6 Niže otkupne cene 2,51 1,48 19 2,47 1,25 19 Formiranje prodajnih zadruga u vlasništvu proizvođača

3,66 1,36 12 3,42 1,27 13

Formiranje mašinskih parkova radi zajedničkog korišćenja

3,15 1,47 18 3,35 1,2 16

Organizacija prerađivačke industrije kao DD sa proizvođačima kao glavnim deoničarima

3,84 1,32 8 3,49 1,31 12

Postizanje povoljnijih uslova pri sklapanju ugovora o otkupu 4,61 0,84 2 4,24 0,94 3

Diferencijacija proizvodnje u cilju sigurnije proizvodnje i prodaje

3,55 1,22 15 3,28 1,15 17

Okrupnjavanje gazdinstva u cilju ekonomičnije proizvodnje

3,60 1,31 14 3,26 1,2 18

Formiranje nabavnih zadruga poljo- privrednih proizvođača radi jeftinije nabavke poljoprivrednih inputa

4,57 0,92 3 4,03 1,08 8

Primena jeftinijih proizvodnih tehnologija 4,36 1,03 5 3,74 1,09 10 Osposobljavanje preduzetnika 3,92 1,28 7 4,20 0,97 4 Orijentacija na proizvodnju samo jednog proizvoda 3,51 1,29 16 3,52 1,1 11 Specijalizacija u cilju zadovoljenja potreba jednog dela tržišta (samo jednog prerađivača)

3,34 0,81 17 3,39 1,1 14

202

Primena modernijih mašina i opreme 4,63 1 4,42 0,77 2

Slični uslovi gazdovanja se prema tome ogledaju i u veoma sličnim planovima razvoja, kroz strateške pravce razvoja gazdinstva. Na oba područja gazdinstva preferiraju primenu modernih mašina i moderne opreme. Na oba područja postizanje boljih uslova otkupa takođe je važan cilj. Nije uopšte slučajno da su obe upitane grupe strategiju smanjenja otkupnih cena odbacili svrstavši je kao mogući pravac na poslednje mesto.

Značajna razlika mišljenja postoji u oceni strategije proizvodnje proizvoda ujednačenog kvaliteta, kao posledica odnosa u ponudi-potražnji poljoprivrednih proizvoda u pojedinim zemljama ali i njihovim spoljnotrgovinskim vezama.

Druga značajna razlika pokazuje se u rangiranju strategija koje su vezane za neki oblik integracije (specijalizacija na proizvodnju jednog proizvoda, deonice u prerađivačkim kapacitetima, organizacija nabavnih/prodajnih zadruga) Objašnjenje razlike je višeslojno. U severnoj Srbiji prerađivačka industrija je dugi niz godina na opšte zadovoljstvo vršila integrisanje proizvodnih tokova poljoprivrede. Poslednjih godina, uslovi naplate gotovih proizvoda suč toliko otežani, da je za proizvođače specijalizacija na proizvodnju jednog proizvoda jednaka ekonomskom samoubistvu. Probleme oko naplate prodatih proizvoda proizvođači u severnoj Srbiji doživljavaju pre svega kao konflikt sa prerađivačima, te smatraju da bi vlasnička kontrola tih kapaciteta popravila situaciju. Visoko rangiranje organizovanja nabavnih i prodajnih zadruga u severnoj Srbiji takođe je rezultat ovih narušenih ekonomskih tokova. Istovremeno, privatizacijom prerađivačke industrije u Mađarskoj stvoreni su uslovi da ona postane integrator poljoprivredne proizvodnje, organizuje proizvodnju i otkup sirovina potrebnih za nesmetani rad. Proizvođači se prema tome, sada nalaze u fazi isčekivanja rezultata tih procesa, te alternativne strategije integracije za njih u ovom prelaznom periodu imaju manji značaj.

6. PLANSKE ODLUKE

Na pitanje da li u naredne tri godine namerava realizovati neko veće ulaganje na gazdinstvu 74% upitanih u Mađarskoj i 59% upitanih u severnoj Srbiji odgovorilo je potvrdno. Srazmerno niže učešće onih koji planiraju neko investiciono ulaganje u severnoj Srbiji direktna je posledica već godinama nepovoljnih ekonomskih uslova koji su sem direktnih posledica, kroz otopljavanje investicionih fondova poljoprivrede, imali i indirektne posledice kroz povećanje udela staračkih domaćinstava i bežanja mladih iz poljoprivrede.

203

Struktura planiranih ulaganja na osnovu učestalosti spominjanja prikazana je u tabeli 2.

U severnoj Srbiji najveći deo ulaganja odnosio bi se na kupovinu mašina i opreme. Slična je situacija među anketiranima u Mađarskoj, iako oni ulaganja u prestruktuiranje proizvodnje smatraju nešto bitnijim. Odgovori, i ponašanje upitanih sasvim je u skladu sa njihovim mišljenjem o strateškom značaju primene modernih mašima i opreme.

Interesantna protivurečnost odgovora je, da se u severnoj Srbiji ulaganje u povećanje površine gazdinstva pojavljuje na drugom mestu po učestalosti spominjanja, iako mali broj gazdinstava planira ulaganje. činjenica da je interesovanje za povećanje zemljišta i u Mađarskoj veoma visoko samo još jednom potvrđuje raniju konstataciju, da, odluke vezane za postizanje ekonomije obima na oba područja igraju veoma značajnu ulogu, jer poljoprivrednicima baš ta ekonomija obima pruža šanse da i u teškim ekonomskim uslovima nađu neki svoj račun, obezbede bar funkcionisanje gazdinstva.

TABELA 2. Struktura planiranih ulaganja na osnovu učestalosti spominjanja

Ulaganje Severna Srbija (%)

Mađarska (%)

Povećanje zemljišne površine 61 45 Povećanje stočnog fonda 48 25 Prestruktuiranje proizvodnje 53 58 Izgradnja objekata ekonomskog dvorišta 53 37 Prerada prehrambenih proizvoda 15 10 Kupovina mašina i opreme 69 51 Ostalo 2 4

7. ZAKLJUČAK

1. Istražujući ekonomski položaj i strategije privatnih poljoprivrednih pre- duzetnika u Mađarskoj, prirodno se nametnula mogućnost i celishodnost izrade uporedne analize sa severnom Srbijom.

2. Istraživanje se odnosilo na utvrđivanje i upoređivanje:

204

- Osnovnih karakteristika anketiranih gazdinstava i porodica koje izdržava gazdinstvo.

- Najznačajnijih problema koji se javljaju u gazdovanju.

- Strategija razvoja privatnih gazdinstava.

- Planskih odluka vlasnika.

3. Statistička analiza prikupljenih primarnih informacija pokazala je da su oba uzorka reprezentativna i da je naša polazna hipoteza o većem iskustvu poljoprivrednih proizvođača u severnoj Srbiji bila tačna, da je osnovano vršiti uporednu analizu.

4. Analiza najznačajnijih problema koji se javljaju u gazdovanju ukazuju na stanovite sličnosti, jer se u oba slučaja radi u nedostatku sredstava za redovno finansiranje funkcionisanja i razvoja gazdinstava. Kao razlog tome u oba slučaja može se identifikovati nedostatak integrisanosti, iako taj nedostatak nije posledica istih procesa.

5. Rangiranje ponuđenih mogućih pravaca strateškog razvoja gazdinstava pokazuje da su upitani veoma slično vrednovali pojedine mogućnosti, da imaju veoma slično mišljenje o pojedinim ponuđenim strategijama.

6. Spremnost na investiciona ulaganja nesporno odražava razlike u trenutnoj ekonomskoj moći i dugoročnijim očekivanjima budućnosti upitanih. Istovremeno, investicione odluke su u skladu sa rangom strategija razvoja.

REFERENCE

1. Allport G.W. (1990): A személyiség alakulása. Gondolat, Budapest 2. Hajtman B. (1971):Bevezetés a matematikai statisztikába pszichológusok

számára. Akadémiai Kiadó, Budapest 3. Lakner Z.- Somogyi S. (1996): Sistematizing the Factors of the Hungarian

Food Production's International Competetiveness. Marketing u agrobiznisu, Novi Sad.

205

COMPARATIVE ANALYSIS OF PREFERENCIES IN STRATEGIC DEVELOPMENTAL DIRECTION OF HUNGARYAN AND NORTH

- SERBIAN FARMS

by Kajari, K., Šomođi Š., Lakner Z.

SUMMARY

The political changes and the economic reforms in Hungary (the compensation process, the break-down of agricultural production cooperatives, the privatisation of state owned agricultural enterprises etc) changed cignificantly the ownership in hungarian agriculture.

Contrary to Hungary, in northen part of Serbia the experiences in managing of private agricultural enterprises has been almost uninterrupted. Taking into consideration the similar natural conditions, kultural and historical heritage the experiences in northern Serbia could be usefull for the operators of hungarian agricultural enterprises in managing their family farms.

206

UDK:314.727.3.004.69 Originalni naučni rad Original scientific paper

SOCIO-KULTURNE PRETPOSTAVKE OBNOVE SEOSKOG DOMAĆINSTVA

Malešević, K.*

SAŽETAK

U ovom prilogu autor skreće pažnju na značaj socio-kulturnih i duhovnih pretpostavki obnove seoskog domaćinstva kod nas. Identitet ovog domaćinstva je uveliko određen i etičkim, socijalnim, psihološkim, verskim i drugim vrednostima. Ove vrednosti se manifestuju u svim vidovima života seoskog domaćinstva. A od ovih obeležja dobrim delom zavisi intenzitet, obim i kvalitet obnove i razvoja seoskog domaćinstva. Šta više, moguće je utvrditi da je sastavni deo, pa i uslov ekonomske i demografske obnove našeg sela i seoskog domaćinstva upravo njegova socio-kulturna obnova.

I

O permanentnom, pa i dramatičnom pogoršanju ekonomske i društvene pozicije našeg sela i seljaštva (naravno, i poljoprivrede), kao i o odsustvu celovitije strategije njihove integralne obnove, već je mnogo rečeno i napisano. Vrijeme je da se naučna misao uključi i u konkretnije promišljanje stvarnih, odnosno realnih pretpostavki svestrane obnove našeg sela, kao primarne lokalne zajednice. Nema nikakve sumnje da obnova ruralnih zajednica podrazumeva, pre svega, kompleksnu obnovu poljoprivrednog, odnosno seoskog domaćinstva.

Mada je o selu teško misliti nezavisno od poljoprivrede, ovde smo ipak više skloni da umesto o poljoprivrednom govorimo o seoskom domaćinstvu. Više je razloga za to. Ističemo samo neke od njih. Skoro dve trećine stanovnika sela se ne bavi poljoprivredom! Kod nas je tek jedna četvrtina seoskih domaćinstava čisto poljoprivredna. Po nekima, u nas čak više i nema čisto poljoprivrednih gazdinstava, jer i "čista" poljoprivrdna gazdinstva stiču oko 30% prihoda, koji

* Prof. dr Krstan Malešević, Institut za ekonomiku poljoprivrde - Beograd

207

potiču iz nepoljoprivrednih delatnosti (Veselinov, 1987). Ako tome dodamo i činjenicu da je savremena poljoprivreda sasvim moguća nezavisno od sela, i, još više, da nam je primarno stalo do integralne obnove sela i ruralnih područja uopšte, onda je jasno zašto preferiramo seosko u odnosu na poljoprivredno domaćinstvo. Naravno, time ne isključujemo poljoprivredno, već ga, pored drugih tipova domaćinstva podrazumevamo u okviru seoskog domaćinstva, kao najšireg okvira, kako bi reako Anri Mandra (Henri Mendras), "domaćinske grupe".

Upravo A. Mandra, pri definisanju pojma seljaštva, odnosno seljaka, potencira kontekst seljačkog društva, odnosno sam život ljudi u seljačkom društvu, nezavisno od toga da li se bave poljoprivredom ili nekom drugom granom privrede. Dodali bismo tome da i sama polljoprivreda u okviru seoskog domaćinstva predstavlja mnogo više od puke grane privrede, sa brojnim, kako proizvodnim, tako i vanproizvodnim značenjima.

Ona je, kako je to već više puta rečeno, u punom smislu riječi način života. A on je, naravno, isprepleten bezbrojnim faktorima. Sve su to, istovremeno, i razlozi zašto u ovom prilogu želimo skrenuti pažnju na socio-kulturne i duhovne pretpostavke obnove seskog domaćinstva kod nas. Mišljenja smo, naime, da bez ove grupe pretpostavki prosto nije moguće govoriti o stvarnom oživljavanju, kako poljoprivrednih, tako i svih drugih tipova domaćinstava na selu, pa i sela kao takvog. Ako za selo važi stav da ono nije samo proizvodna, već i životna zajednica, onda to za seosko domaćinstvo važi još i više. Ono je primarna društvena grupa i okvir bioloških, socijalnih ekonomskih, emotivnih i brojnih drugih odnosa. Domaćinstvo nije, dakle samo osnov proizvodnje na selu, već i temelj seoske zajednice, oko kojeg se organizuje čitav život na selu. Seosko domaćinstvo je zato u izvesnom smislu selo u malom, u svakom pogledu. Vremenom će socijalni i vrijednosni kriteriji bivati sve značajniji za identifikaciju seoskog domaćinstva.

Nesporno je, međutim, da je seosko domaćinstvo zahvatila kompleksna kriza, kao što je to slučaj i sa seoskom zajednicom uopšte, pa je otuda logično da i "terapija" treba da bude koliko je moguće kompleksna. Naše selo je, naime, već duže vremena zahvatila duboka kriza identiteta, kao posledica svih drugih vidova krize. Ono je u periodu dubokih pretumbacija sistema vrijednosti. Moglo bi se reći da je ono uveliko zapušteno i prepušteno stihiji i socio-kulturnom smislu rastakanju, u svakom pogledu. Svesni smo pretpostavke da je u socio - kulturnom smislu selo u dubljoj krizi nego što je to slučaj sa ekonomskim, takođe izraženim aspektom njegove krize. Šta više realno je pretpostaviti, da selo i seosko domaćinstvo očekuju još veći lomovi, obzirom na aktuelne odnose i procese u globalnom društvu. Ni to nije slučajno, ako se ima u vidu i tzv. "međunarodna kriza gazdinstava" (A.A. Bodenstedt, 1995.).

208

Zato je bitno, kakav je odnos globalnog društva prema selu i seoskom domaćinstvu. Drugačije rečeno, veoma je važno šta globalno društvo hoće od sela, šta očekuje od njega, šta mu pruža ili može pružiti. Ili, barem, šta globano društvo ne bi smjelo da čini protiv sela i seoskog domaćinstva - bilo direktno, bilo indirektno, bilo svjesno, bilo nesvjesno. Kod nas, je međutim, očigledna društvena nebriga za selo. U pitanju je, šta više, permanentno iscrpljivanje sela, seljaka, i seoskog domaćinstva, nastavlajnje enormnog prelijevanja dohotka iz poljoprivrede u druge grane privrede i vanprivrede, tedruštveno, kulturno i duhovno rastakanje seoskih zajednica (i domaćinstva, naravno), uz otvorenu ili prećutnu saglasnost globalnog društva, preko svoje ključne institucije - države. Nesporan je, na žalost, diskriminatorski odnos društva i države prema selu, seljaštvu i seoskom domaćinstvu i u društvenom, i u ekonomskom i u socio-kulturnom pogledu.

Kad se sve to ima u vidu - aktuelna društvena, ekonomska, socijalna i kulturna pozicija sela i seoskog domaćinstva - onda se, logično, samo po sebi, nameće pitanje, šta čini identitet našeg seoskog domaćinstva danas? Preciznije rečeno, u pitanju su priroda, uzroci, vidovi i posledice izražene krize identiteta našeg sela i seoskog domaćinstva. Pri tome, naravno, podrazumevamo i samo demografsko pražnjenje naših sela i seoskih domaćinstava. Prema nekim, novijim, podacima ovaj proces je izražen u 72% seoskih naselja u Saveznoj Republici Jugoslaviji, a čak u 94% sela evidentna je opadajuća stopa prirodnog priraštaja. Na području Vojvodine ovaj problem je još izraženji. Inače, na zemljoradničkim gazdinstvima u našoj zemlji živi 36,7% ukupnog stanovništva. Ali, bez aktivnih poljoprivrednika je čak 68,5% zemljoradničkih gazdinstava, a 17% gazdinstava nema uopšte aktivnih lica. Ovome terba dodati i podataka, da je prema popisu iz 1991. godine, svaki peti aktivni poljoprivrednik stariji od 65 godina. (Stavovi i preporuke Jugoslovenskog simpozijuma "Revitalizacija sela", 1995)

Poljoprivredno i uopšte seosko domaćinstvo je danas u bitno drugačijem položaju u odnosu na tradicionalno selo. Ono je u mreži robne i tržišne privrede, uz sve naglašeniju diverzifikaciju proizvodnje u strukturi seoske privrede. Ono je, takođe, sve više u direktnim odnosima sa globalnim društvom, što zahvaljujući tržišnim odnosima, što mreži sredstava masovne komunikacije. Kao jedna od posledica ovih procesa jeste i to da se o autentičnoj seoskoj kulturi pred naletom i "agresijom" kvazi narodne i kvazi urbane kulture jedva može govoriti. Da li to znači da su definitivno pokidane sve veze sa prošlošću, sa našim korenima, sa našom autentičnom ruralnom tradicijom u socio-kulturnoj i duhovnoj sveri? (Malešević, 1997).

Naravno da je logično da su promene u ekonomskoj sferi, u tehnološkoj osnovi rada, u organizaciji i upravljanju, nužno izazvale i krupne promene u

209

kulturnim, misaonim i moralnim obrascima ponašanja. Nije, međutim, bilo nužno da se zbog toga gotovo izgubi identitet sela i seoskog domaćinstva, i da ga kulturno i duhovno "preplavi" aura površnog, neautentičnog, imitatorskog i para-kulturnog i duhovnog omotača, vidljiva skoro u svim sferama života i rada i naročito odnosa u domaćinstvu, odnosa između domaćinstva, te sela i grada, odnosno sela i globalnog društva.

No, šta se u suštini zbiva sa našim seoskim domaćinstvom? Pored svega rečenog, treba biti oprezan u zaključivanju. Pojavno i esencijalno, naime, ne moraju i najčešće ne idu zajedno. Naime, na žalost, za dublje spoznaje ključnih procesa i tendencija u našem selu nedostaju, ne samo relevantna empirijska istraživanja, veđ često i elementarni statistički podaci. To je jedan od razloga da su naša saznanja o selu i seoskom domaćinstvu veoma skromna, pri čemu ne retko preovlađuju predstave, impresije ili ograničena individualna iskustva. I tu su razlozi zbog čega još nemamo pouzdanije tipologije naših sela i seoskih domaćinstava, zasnovanu na naučnim kriterijima i upotrebljivu u teorijsko-metodološke i empirijsko-istraživačke svrhe.

II

Pa ipak, ono što je nesporno, kad je reč o seoskom domaćinstvu, kao takvom, jeste da je ono autentični temelj seoske zajednice, kako u proizvodno-ekonomskom, tako i u socio-kulturnom i duhovnom pogledu. Seosko domaćinstvo daje pečat i proizvodnji i potrošnji, i društvenim odnosima, i seoskom načinu života uopšte. Ono, kao i svaka druga društvena grupa, ima svoju strukturu i organizaciju.

U sferi kulture i duha (koji izrastaju našoj strukturi), je opšte poznato da su veoma duboki slojevi kulturnog nasleđa seoskog stanovništva. Najdublje temelje seoskih odnosa, seoskih institucija i seoskog načina života, treba tražiti upravo u kulturi, u odgovarajućem vrednosnom sistemu. Snažna grupna identifikacija se i zasnivala na socio-kulturnim sadržajima - na tradiciji, običajima, zajedničkim vrednostima, porodici, solidarnosti, moralu, religiji kolektivnim predstavama, simbolima i svesti. Sve te vrednosti uticale su i utiču na oblikovanje ličnosti, posebno u okviru seoskog domaćinstva, gde preovlađuju pozitivni sentimenti (prijateljstvo, samilost, odanost, nežnost, simpatije, poštovanje, humanizam, drugarstvo, poverenje). Odnosi u domaćinstvu nose pečat neposrednosti i ličnog kontakta. Takvi odnosi su preovlađujući i u seoskoj sredini, nasuprot odnosima između nosilaca uloga, što preovlađuje u urbanim zajednicama. Za seljačka društva inače važi pravilo da je to tip društva međusobnog poznavanja.

210

Takav stil socijalnih odnosa selo i seosko domaćinstvo su negovali kroz vekove. Ti odnosi nikad nisu potpuno utilitarni i instrumentalni. (Wolf, 1996) Seosko domaćinstvo u okviru svoje misaone i vrednosne matrice, daje svojim članovima određenu viziju sveta, sistem vrednosti, kodeks oponašanja i različita znanja. U okviru tog sistema ističe se ljubav prema zemlji, ljubav prema porodici i potomcima, koji će produžiti život porodice i domaćinstva ("očuvanje očevine), naglašena grupna identifikacija, kulturna i moralna homogenost, solidarnost i sklonost egalitarizmu. A ti uzori, slike, obrasci, modeli, klišei predstavljaju modele ponašanja. Pri tome su običaji od posebnog značaja i uticaja. Od seljaka se očekuje da ih poštuje u svakoj prilici, te da se jasno manifestuje "stroga hijerarhija socijalnih uloga". (Mandra, 1996) Nije onda čudno da u selu i seoskom domaćinstvu "društveni uzori vode i upravljaju, ne samo ponašanjem, nego i samim duhovnim životom, kako kolektivnim, tako i individulanim." (Gurevič, 1965)

Tako, na primer, ljubav prema zemlji je manifestovana na raziličite načine - od plaćanja zemlje po nerealno visokim cenama, do obrade zemlje i onda kada se to ekonomski ne isplati ("sramota je da zemlja ostaje neobrađena"). Ovaj i ovakav fetišizam zemlje nije, naravno slučajan.

Ona je kroz vekove bila izvor i prvi element "ognjišta", doma, domaćinstva. Ona je predstavljala vezu sa precima i potomcima. Ona je bila mnogo više od pukog izvora egzistencije.

Naravno da su u okviru toga sistema, posebno u okvirima domaćinstva, egzistirali i drugi patrijahalni elementi: izraženo tutorstvo starijih nad mlađima, (što je, na primer, samo negativno uticalo na eventualno prihvatanje inovacija), te jak socijalni pritisak - socijalna kontrola - u seoskoj zajednici i domaćinskoj grupi u odnosu na pojedinca. S druge strane, domaćinstvo je svom članu priskrbljivalo identitet, a zauzvrat mu je sužavalo prostor za individualnu slobodu, sve do nemogućnosti izbora bračnog partnera. U okviru tog sistema vrednosti mogući su i oni elementi koji više ili manje inkliniraju jačanju netolerantnosti, isključivosti i agresivnosti, (ekstremni primeri ovakvih pojava su ubistva zbog "međe" na zemlji između dva vlasnika, ili, pak, institut krvne osvete).

Međutim, nesporno je da industrijalizacija poljoprivrede, urabnizacija sela i tržišni odnosi rastaču tradicionalno seosko domaćinstvo u svakom pogledu i svakom vidu, i to kako odnose unutar njega (Malešević, 1973.), tako i odnose između domaćinstava unutar seoske zajednice. Kao što se menjaju odnosi unutar njega, tako se menja i struktura potreba unutar seoskog domaćinstva - sve više su u prvom planu egzistencijalne, životne, materijalne, na uštrb socijalnih, kulturnih, moralnih i duhovnih. Paralelno s tim je rasla kriza

211

roditeljstva, (deca sve manje slušaju i poštuju roditelje), vlast oca je sve više "korodirala", slabila je socijalna kontrola, sve više su učestali konflikti. Mogli bi se složiti sa Mandrom da je došlo do "eksplozije" socijalnog sistema.

Sve je veća diskrepancija između društvenog, porodičnog i ličnog sistema vrednosti. Na primeru, sve većeg ličnog i grupnog egoizma možda se najbolje vidi "prodor" urbanih vrednosti na selo. Dobrano su potkopani temelji seoske porodice i njenog sistema vrednosti, čemu je, svakako, uveliko doprinela činjenica da se postepeno prekida veza između rada i života, između kulture i života, koji su kroz vekove činili nerazdvojno jedinstvo. Autarhija u bilo kom obliku je nespojiva sa globalizacijom društvenih odnosa. Obzirom da "puca" mreža socijalnih odnosa, moglo bi se reći da je seosko domaćinstvo u svojevrsnom socio-kulturnom vakumu i fazi velike pertumbacije između nestalog, (ili gotovo nestalog), tradicionalnog i još neformiranog novog sistema vrednosti. Zato i postavljamo pitanje, da li je današnje seosko domaćinstvo, (i selo, naravno), ostalo bez svog identiteta? Da lli u njemu, zaista, dominiraju elementi kvazi - urbane kulture, socijalnih odnosa i vrednosti?

U tom kontekstu, nije čudno da je društveni ugled seljaka i dalje veoma nizak, i da se čak dalje smanjuje. Nasuprot zapadnoevropskom ponosu farmera na njegovo zanimanje, ("osećaj superiornosti u odnosu na čoveka iz grada" - Mandra, 1986), i visoko društveno vrednovanje toga zanimanja, kod nas je seljak, prem anekim istraživanjima, na predposlednjem mestu, (samo je čistačica ispod), na skali društvenog ugleda zanimanja, odnosno najmanje cenjenih zanimanja. Šta više, i sami seljaci se stide svog zanimanja. (Savin, K., 1992) Tome, svakako, doprinosi, barem u novije vreme, i apsurdna činjenica da je u poslednjih nekoliko godina porastao udeo živog ljudskog rada na selu.

Seosko (i poljoprivredno) domaćinstvo se, i pored svega, nalazi u svojevrsnoj transformaciji, (više pod uticajem nužde nego vlastitog izbora), u kojoj se, na žalost, barem za sada, i dalje pogoršava njegova pozicija. O tome nedvosmisleno govore egzaktni pokazatelji, ali i stavovi samih seljaka o samoidentifikaciji vlastitog položaja.

I funkcija sela, kao lokalne zajednice, se menja u odnosu na domaćinstvo. Naime, zbog niza razloga, a posebno zbog robne proizvodnje i tržišnih odnosa, (to jeste, zbog uključivanja seljaka u društvenu podelu rada i sistem robnih odnosa), selo više ne posreduje u odnosima seljaka, odnosno seoskog domaćinstva i globalnog društva. S druge strane, takva proizvodnja ne može da ostane ni u okvirima domaćinstva. Sve to utiče na radikalne socijalne promene unutar domaćinstva. Ono slabi kao primarna, sebi dovoljna, društvena grupa. Kakve su generacijske, polne, ekonomske psihološke i druge promene unutar seoskog domaćinstva, tek treba empirijski istražiti.

212

Pod uticajem sve veće diverzifikacije proizvodnje, na selu nastaju i različiti tipovi poljoprivrednih i seoskih gazdinstava. Tako, nisu retka ni ona gazdinstva, čija ekonomska moć više ne potiče (samo) od posedovanja zemlje, što, naravno, "proizvodi" i bitno drugačije socijalne odnose u domaćinstvu i izvan njega.

III

Sve, dakle, ukazuje na potrebu izrade nove, celovite strategije i kada je u pitanju obnova seoskih domaćinstava, i to kako u ekonomskom, demografskom, tehnološkom, tako i u socio-kulurnom i duhovnom pogledu.

Pored nezaobilaznog ekonomskog aspekta, (uvećanje poseda, promena politike cena, poreza, kredita i dr.), obnova seoskog domaćinstva prosto nije moguća bez neuporedivo veće socijalne stabilnosti i sigurnosti ovog domaćinstva, ali i bez njegovog kulturnog i duhovng preporoda. Suštinu i najdublji smisao seoskog etosa i seoskog načina života oduvek je činila i čini njegova kultura. Ona je ono što je najvrednije i najtrajnije. Otuda, o obnovi sela i seoskog domaćinstva nije moguće govoriti bez, bar delimične obnove autentične seljačke kulture, obrazaca ponašanja, odnosno punoće, smisla i topline seoskog života.

Osnovni cilj ove strategije treba da bude, koliko proizvodno-ekonomska obnova ovih domaćinstava, isto toliko, ako ne i više, njihova revitalizacija, kao primarnih društvenih grupa, kao bioloških, emotivnih i životnih zajednica, što je, istovremeno, nezaobilazan uslov celovite obnove sela, kao stvarne lokalne zajednice. Pri tome bi trebalo izbegavati svaku vrstu ruralnog inženjeringa, koji se tu i tamo zagovara, u smislu uređivanja sela, sa stanovišta potreba grada.

Ali, globalno društvo, (preko države i drugih svojih institucija), svakako mora da menja odnos prema selu i seoskom domaćinstvu. Ta strategija treba da bude, koliko integralna po pristupu, sadržaju, ciljevima, metodama i sredstvima, toliko treba da bude i diferencirana, obzirom na različite tipove sela (ravničarska, brdska, brdsko-planinska, planinska, manja, srednja, veća, bliža ili dalja od grada, odnosno kako ih je Cvetko Kostić diferencirao na sela, rurbane, konurbacije - Kostić, 1969.). Uparvo je naše iskustvo nedvosmisleno pokazalo da je za društvo neuporedivo korisnije, i dugoročno jeftinije, da ulaže u obnovu i razvoj sela, nego da na ovaj ili onaj način podstiče ruralni egzodus. Globalno društvo to može i treba činiti, kako odgovarajućom makroekonomskom i razvojnom politikom, tako i neposrednijom podrškom razvoju poljoprivrede i infrastrukture i drugih neprivrednih grana na selu. Socijalna i ekonomska sigurnost seljačkog domaćinstva bi tako bila znatno povećana - barem do nivoa radnika u industriji i onih koji žive u gradu, što, pre

213

svega, podrazumeva realnu cenu njihovog rada, odnosno njihovih proizvoda. Ali, i ukupan društveni status i ugled seljaka, sela i poljoprivrede bi se trebao podsticati različitim sredstvima.

Na taj način bi se, vremenom, mogao potstaći i obrnuti proces, tj. proces reruralizacije - vraćanja ljudi na selo, naravno, u različitim vidovima. To bi, opet, dovelo do daljeg porasta nepoljoprivrednih zanimanja, (turizam, kućna radinost, uslužno zanatstvo i sl.), odnosno do porasta mešovitih domaćinstava i njihovog ekonomskog jačanja. Tek tada bi seoska domaćinstva mogla postati nosioci razvoja poljoprivrede i nekih drugih privrednih delatnosti i, naravno, vlastite proširene reprodukcije, odnosno sadržajnijeg i bogatijeg života na selu. A koliko je to bitno, pokazuju i rezultati onih istraživanja koja dokazuju da je stepen migracije u obrnutoj proporciji sa ekonomskom snagom gazdinstva. (Marković, 1995.) Sve ovo podrazumeva transformaciju postojećeg seoskog domaćinstva u neku vrstu farmerskog tipa, odnosno ekonomski moćnijeg gazdinstva.

Međutim, kao što je više puta pomenuto, nije u pitanju samo ekonomska obnova seoskog domaćinstva. Nužna je i njegova socijalna, kulturna i duhovna obnova. Nužna je obnova vrednosti ruralnog života. Prema mišljenju nekih autora, upravo u selu bi mogao da se začne proces "lečenja tamnih mrlja urbane civilizacije". (Ralić, 1995.) Ovaj proces podrazumeva svojevrsnu rehabilitaciju izvornosti seljačkog načina života i seoskog stvaralaštva, (kao vida vrhunske kulture sela), koje je oduvek izražavalo punoću seoskog života, njegovu neposrednost i elementarnost, optimizam i vedrinu, tesnu vezu između čoveka i prirode, stvaralaštva i rada. Lako ćemo se saglasiti, zato, sa onim autorima koji stoje na stanovištu da se "kultura razvija vraćanjem izvorima i vernošću svojim osobenim principima." (Božović, 1993.) To podrazumeva, naravno, uspostavljanje stvaralačke veze sa prošlošću, sa autentičnim korenima, sa autentičnim vrednostima, koje imaju, istovremeno, i univerzalni značaj.

Na toj osnovi je moguće, barem delimično, vraćati i vratiti selu njegovu dušu i tako učvršćivati seosku porodicu i seosko domaćinstvo. Tako bi se selo i seosko domaćinstvo moglo, barem donekle, zaštititi od agresivnosti masovne kulture. U obnovi seoske kulture, kulturnog identiteta sela, mogle bi imati značajnu ulogu i seoske institucije i ustanove, kako stare, tako i one nove (škola, zadruga, biblioteka, crkva, domovi kulture i dr.), čiji rad bi valjalo obnavljati u svim selima. One treba da pomognu, (naravno, prethodno treba njima pomoći), da se i seosko domaćinstvo utemelji i poveže na vrednosnim principima i onim najznačajnijim tradicionalnim vrednostima (radinost, solidarnost, uzajamno poštovanje, ljubav, razumevanje, toplina, iskrenost). Tome bi i izmenjeni sistem

214

obrazovanja, takođe, trebao da pripomogne. Na čemu, inače, zasnivati koheziju i integraciju seoskog domaćinstva i seoske zajednice?

IV

Očigledno je, međutim, da su nam za izradu i ostvarivanje integralne strategije demografske, ekonomske i socio-kulturne obnove sela i seoskog domaćinstva, neophodna egzaktnija saznanja, ne samo o našem selu uopšte, već o svim tipovima sela ponaosob, pa čak gotovo o svakom selu. I pored drugačijih utisaka, izvesno je da su, zbog odsustva kompleksnijih empirijskih istraživanja, naša saznanja o seoskom domaćinstvu vrlo skromna, i da za većinu pitanja tražimo odgovore ponajviše zasnovane na pretpostavkama, impresijama, ograničenom individualnom iskustvu, ili se, pak, oslanjamo na već zastarela empirijska istraživanja. Tako, na primer, tek treba odgovoriti na pitanje koji tip socijalne strukture i organizacije dominira u našim seoskim domaćinstvima, (odnosno selima), koji se nameće grupi i pojedincu? Ili, koliko je prisutan uticaj patrijahalnih i tradicionalnih navika, običaja, obreda, hijerarhije vrednosti, uzora, pravila ponašanja, simbola, znakova kolektivne svesti u svakodnevnom životu seoskog domaćinstva? Drugačije rečeno, mi ne znamo pouzdano, koji socio-kulturni modeli i obrasci dominiraju u nešem selu, i šta više, ne znamo da li uopšte još postoji autentična seljačka kultura kod nas? Da li je pod naletom tržišta, novih tehnologija i mass medija, (koje seljak, zbog povećanog slobodnog vremena mnogo više "konzumira" danas nego juče - posebno televiziju), išta ostalo od tradicionalnog, izvorno ruralnog u kulturi i sistemu vrednosti. Sve to se podjednako odnosi i na selo i na seosko domaćinstvo, na odnose untar njega, na njegove vrednosne orijentacije, na odnose među domaćinstvima, na njegovu socijalnu poziciju u seoskoj zajednici.

Sintetički se to može izraziti kao problem identiteta sela, seljaštva i seoskog domaćinstva. Šta čini taj identitet "danas" i "ovde", šta je eventualno ostalo od "seljačke društvenosti?" (Stojanov, 1994.). Da li je ljubav prema zemlji (posedovanje zemlje) ostala osnovna vrednost, kao što je kroz vekove bilo? Koliko je solidarnost i međusobno uvažavanje unutar domaćinstva izdržalo pod pritiskom industrijske i tržišne logike, individualizma i egoizma? Koliko su prodrle nove vrednosti, primerene tržišnoj privredi (rizik, preduzetništvo, želja za bogaćenjem, otvorenost za inovacije i sl.), koliko su one kompatibilne sa tradicionalnim vrednostima i tradicionalnim seljačkim etosom (kolektivizam, solidarnost, skromnost, štedljivost, hijerarhija u odnosima, međusobno uvažavanje i dr.).

215

Koliko nova tehnologija i novi sistem potreba utiču na promenu socijalne organizacije i vrednosti? Koliko će nove - posebo informacione tehnologije - pomoći obnovi sela, seoskog domaćinstva i seoskog načina života?

Na sva ova i druga brojna pitanja možemo tek pretpostavljati odgovore, odnosno dubinu strukturnih promena u seoskim domaćinstvima. Zato mislimo, da nije preterano reći da nas i u teorijsko-metodološkom i u empirisjko-istraživačkom pogledu čeka mnogo posla, da bi se:

- jasnije precizirali ključni pojmovi, primereni ovom vremenu i prostoru, i da bi se izbegla očigledna pojmovna zbrka,

- da bi se uradila tipologija sela i seoskih domaćinstava kod nas,

- da bi se sistematski, prema naučnim principima, metodama i kriterijima, pratile promene u selu i seoskom domaćinstvu, (pored ostalog i uvođenjem, odnosno obnovom permanentne ankete seoskih domaćinstava).

Zato se zalažemo za empirijsko istraživanje stanja, procesa i promena na selu i u seoskom domaćinstvu, posebno u socio-kulturnom i duhovnom pogledu.

To treba činiti, i pored činjenice, da su objektivno gledano relevantno male mogućnosti za radikalnu kulturnu i duhovnu obnovu našeg sela i seoskog domaćinstva, obzirom na širinu i dubinu "bolesti globalnog društva, proisteklih uglavnom iz egoizma i egocentrizma industrijske civilizacije.

LITERATURA

1. Bodenstedt, A.A, (1995): "Budućnost poljoprivrede u industrijalizovanim zemljama: sučaj Evrope", Viđenja 1-2/95.

2. Božović, R. (1993): Odrednica o kulturi u "Enciklopedija političke kulture", Savremena administracija, Beograd.

3. Veselinov, D. (1987): "Sumrak seljaštva", Ekonomika, Beograd.

4. Gurvitch, G. (1966): "Savremeni poziv sociologije", Veselin Masleša, Sarajevo.

5. Đurić, V. (1976): "Prilog konstituisanju sociološke teorije o difuziji inovacija", Socijologija sela 53-54/76.

6. Kostić, C. (1969): "Socijologija sela", Zavod za izdavanje udžbenika, Beograd.

216

7. Livada, S. (1986): "Sociologijski problemi sela i agrara", u knjizi "Suvremeno društvo i sociologija", Globus, Zagreb.

8. Marković, P. (1995): "Migracije selo-grad i njihovi uticaj na poljoprivrednu proizvodnju", Viđenja 1-2/95.

9. Malešević, K. (1973): "Neki aspekti promjena u strukturi seoske porodice", Sociologija sela 42-43/73.

10. Malešević, K. (1994): "O transformaciji ruralnih zajednica kod nas - globali procesi i tendencije", Agroekonomika 23/94.

11. Mendras, A. (1986): "Seoska društva", Globus, Zagreb.

12. Mendras, A. (1966): "Socijologija seoske sredine", Socijologija I, Naprijed, Zagreb.

13. Ralić, P. (1995): "Kulturne univerzalije sela i vrednosti ljudske zajednice", Viđenja 3/95.

14. Stavovi i preporuke Jugoslovenskog simpozijuma "Revitalizacija sela", Agronomski fakultet, Čačak, 1995.

15. Savin, K. (1992): "Društveni ugled seljaka", u knjizi "Oživljavanje sela", SANU, Beograd.

16. Sanders, J.T. (1949): "Balkan village", Lexington

17. Stojanov, M. (1994): "Selo i mogućnosti obnavljanja sela" u knjizi "Agrarna politika Jugoslavije u uslovima tržišnog privređivanja", Institut za ekonomiku poljoprivrede, Beograd.

18. Cifrić, I. (1986): "Seoska zajednica - tendencije i promjene", u knjizi "Suvremeno društvo i socijologija", Globus, Zagreb.

19. Halpern, J.P. (1967): "A Serbian village", New York.

20. Wolf, E. (1966): "Peasants", Prentice Hall, Inc. Englewood chiffs, New Jersy.

217

SOCIO-CULTURAL ASSUMPTIONS OF RURAL HOUSEHOLD RENEWAL

by

Dr Krstan Malešević

SUMMARY

In this supplement, the author calls the attention to the importance of socio-cultural and spiritual assumptions of the restauration of a peasant household in our country. Thwe identity of a peasant household, mostly depends on ethics, social, psychological, religious and other values. This values are demonstarted in all aspect of life in a peasant household. And from this characteristics mostly depend intensity, volume and quality renewal and development of rural households. What is more, it possibly affirm, that is joint part and condition of economic and demographic renewal of our vilage and rural household just of this socio-cultural renewal.

218

UDK:316.334.55.001.3 Originalni naučni rad Original scientific paper

PROMENE U AGRARNOJ STRUKTURI I DIFUZIJA INOVACIJA U NAŠOJ SELJAČKOJ POLJOPRIVREDI

Petrović, Ž*.

REZIME

U radu se analizira odnos između promena agrarne strukture i difuzije inovacija u seljačkoj poljoprivredi. Nasuprot razvijenim zemljama, agrarna struktura u našoj seljačkoj poljoprivredi nije se razvijala u pravcu modernog obrasca koji bi bio u skladu sa savremenim inovacijskim procesima.

Objašnjenje takvog stanje krije se u strukturalnim i razvojnim osobinama prethodnog društvenog sistema našeg globalnog društva, u kome je seljačka poljoprivreda bila oblikovana prema tada vladajućim ideološkim shvatanjima.

Na temelju ideja S.Vukosavljevića, posebno je analiziran potesni režim koji je bio razvijen u našem tradicionalnom selu i poljoprivredi, a koji je mogao – da je bilo povoljnijih društvenih uslova – da bude funkcionalan i u modernizirajućoj seljačkoj poljoprivredi našeg sela u sadašnjem vremenu.

Ključne reči: globalno društvo, agrarna struktura, difuzija inovacija, komasacija, potesni režim, selo kao društveni kolektivitet.

Proces širenja inovacija u poljoprivredi u znatnoj meri zavisi od karaktera globalnog društva i njegove organizacije. Tačnije, ako je neko globalno društvo dinamičnije i otvorenije i ako ima odgovarajuće i dovoljno razvijene institucije, može se očekivati da neće biti ozbiljnijih smetnji u širenju inovacija u poljoprivredi. Odnos izmedju karaktera globalnog društva i širenja inovacija u poljoprivredi može biti proučavan na različite načine, ali je za analizu ove problematike od odlučujućeg značaja videti kakva je i na koji način je oblikovana agrarna struktura u nekom konkretnom društvu. U različitim * Dr Živojin, docent, Institut za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela Poljoprivredni fakultet, Novi Sad

219

naukama i u zavisnosti od ciljeva istraživanja, pod agrarnom strukturom mogu se podrazumevati različiti sadržaji.1 Medjutim, nezavisno od različitog značenja ovog pojma, svaki pojedinačni elemenat agrarne strukture i agrarna struktura u celini formiraju se i menjaju se unutar i pod uticajem konkretnog globalnog društva, pa analiza agrarne strukture ima smisla jedino ako je povezana sa strukturnim i razvojnim osobinama globalnog društvenog sistema. Sa tog stanovišta, stanje i osobine agrarne strukture pojavljuju se kao važan i relativno autonoman činilac koji posreduje između globalnog društva i njegove manje ili veće otvorenosti prema inovacijskim procesima, s jedne strane, i konkretnih mogućnosti individualnog i grupnog uvođenja inovacija u poljoprivredi, s druge strane.

Odnos između proizvodnih inovacija i agrarne strukture, u prvom redu posedovne strukture i agrarnih odnosa, jedno je od često diskutovanih pitanja o kome su postojala oprečna shvatanja.2 Ako se, međutim, iz tih rasprava isključi ideologija, koja je u nauci i kasnijoj društvenoj praksi bivših socijalističkih društava bila prisutna, nedvosmislen je zaključak da za širenje proizvodnih inovacija u poljoprivredi razvijenih zemalja tržišne privrede nisu toliko bitni agrarni odnosi sami po sebi, koliko veličina i struktura zemljišnog poseda i opšti privredni i društveni uslovi u kojima se poljoprivreda odvija. Ovakvu konstataciju ubedljivo ilustruje iskustvo industrijski i poljoprivredno najrazvijenih zemalja u kojima su promene u agrarnoj strukturi, kao i promene u poljoprivredi uopšte, sledile opšte osobine razvoja kapitalizma i kapitalističke privrede. Te su promene od zemlje do zemlje bile različite, manje ili više kompleksne i sveobuhvatne, ali su se najvidljivije ispoljile u promenama zemljišne posedovne strukture.

U već pomenutom radu, na primeru nekoliko najrazvijenijih zemalja, V.Stipetić analizira razmere tih promena od kraja prošlog i početka ovoga veka pa do sredine sedamdesetih godina ovoga veka. Iako su se među tim zemljama ispoljile određene razlike, svima im je zajednička osobina izrazito povećanje i ukrupnjavanje zemljišnog poseda koje je bilo praćeno smanjivanjem broja gazdinstava i smanjivanjem poljoprivrdnog stanovništva. Tako je u SAD od 1900. do 1974. godine broj gazdinstava sa malim posedom do 10 akri smanjen sa 268 na 128 hiljada, a broj gazdinstava sa najvećim posedom od 1000 i više akri povećan sa 47 na 155 hiljada, uz takođe vrlo visoko povećanje gazdinstava

1 M.Mitrović, Naše selo između prošlosti i budućnosti, Naučna knjiga, Beograd, 1989, s.104. Takođe i M.Mirković, Poljoprivreda i seljaštvo u Jugoslaviji, Informator, Zagreb, 1979, s.1-12. 2 V.Stipetić, Novi podaci o djelovanju zakona koncentracije i centralizacije u kapitalističkoj poljoprivredi, Ekonomika proizvodnje hrane, 1978, br.5, s.3-15.

220

sa posedima koji spadaju u grupe krupnih poseda. U razvijenim zemljama Zapadne Evrope zapažaju se identične ili vrlo slične tendencije. U Engleskoj i Velsu od 1885. do 1974. godine broj malih poseda veličine 5 do 20 akri smanjio se za 70%, a učešće krupnih poseda većih od 500 i više akri u ukupnom zeljištu povećava se sa 12% 1885. na 31% 1974. godine. U Francuskoj, u kojoj su se javno mnjenje, službena politika i naučni krugovi oduvek zalagali za očuvanje seljačkog poseda i zadržavanje seljaka na selu, od 4 miliona i 64 hiljada gazdinstava sa posedom do 2 ha 1892. godine (od ukupno 5 miliona i 703 hiljada gazdinstava u toj zemlji), 1970. ostalo je svega 211 hiljada gazdinstava iz te grupe. Isti proces odvijao se i u Danskoj gde je država aktivnom politikom nastojala da zaustavi propast sitnog seljaka, kao i u Švedskoj u kojoj je država podržavala politiku ukrupnjavanja poljoprivrednih poseda. Posledice tih procesa uvek su se, u različitim društvenim uslovima, različitim državnim politikama i donekle različitim agrarnim odnosima, ispoljavale u promeni posedovne strukture u pravcu povćanja veličine poseda i njegovog ukrupnjavanja, nestajanju sitnih poseda i ruralnom egzodusu seoskog stanovništva.

Brojni su i različiti uzroci koji su uticali na povećanje prosečne veličine poseda u pomenutim zemljama. Međutim, za analizu odnosa između širenje proizvodnih inovacija i promena agrarne strukture, naročito promena posedovne strukture, neobično je važno ustanoviti karakteristične faze (etape, stadijalnost) koje mogu pomoći da se bolje osvetli pitanje da li su i u kom intenzitetu promene u agrarnoj strukturi bile povezane sa pojavom i širenjem inovacija koje imaju ključnu ulogu u modernizaciji poljoprivrede. Iako je ovo vrlo složeno pitanje jer promene u agrarnoj strukturi zavise od opštih tokova privrednog i društvenog razvitka, izgleda da u razvijenim društvima tržišne privrede postoji visoka vremenska podudarnost između perioda kada su nastajale važne promene agrarne strukture i nekih karakterističkih i odlučujućih faza u nastanku i uvodjenju proizvodnih inovacija. Na to upućuju podaci o periodima koji su u ovim društvima bili prelomni za promene posedovne strukture. Oni pokazuju da je za SAD takav period bio karakterističan pred Drugi svetski rat i neposredno posle rata, a za većinu razvijenih zemalja Zapadne Evrope kraj četrdesetih i početak pedesetih godina.3 A upravo u tim periodima, ili u vremenu koje im je neposredno prethodilo, u ovim zemljama je započelo masovno uvođenje proizvodnih inovacija, naročito savremene, raznovrsne i kompleksne

3 Povećanje prosečne veličine poseda bilo je sporo sve do Drugog svetskog rata. U SAD je ono iznosilo 22% u periodu od 1880. do 1940, a od tada pa do početka sedamdesetih godina povećanje prosečne veličine poseda imalo je indeks 256. U razvijenim zemljama Zapadne Evrope najveće promene u povećanju prosečne veličine poseda su ostvarene od početka pedesetih godina: u Francuskoj za 68%, Nemačkoj za dve trećine, Danskoj za 38%, Italiji za 24%. Stipetić,s.26.

221

poljoprivredne tehnike. Masovnim uvodjenjem tih i drugih bazičnih inovacija uspešno je rešavan tada već ozbiljan problem nedostatka radne snage u poljoprivredi, ali su istovremeno, zahvaljujući tim inovacijama, bile snažno podstaknute korenite promene u posedovnoj strukturi u pravcu prilagođavanja veličine poseda do tada nepoznatoj sveopštoj mašinizaciji rada u poljoprivredi. U tom smislu se može tvrditi da su ove zemlje bile tipičan primer koji pokazuje kako su bazične proizvodne inovacije, zajedno sa ostalim privrednim i društvenim promenama, prethodile promenama agrarne strukture razvijenih zemalja i imale relativno samostalan uticaj u ostvarivanju tih promena.4

Odnos između promena agrarne strukture poljoprivrede i širenja proizvodnih inovacija u našoj seljačkoj poljoprivredi daje sasvim suprotnu sliku od opisane. Kao što je poznato, bitno i trajno obeležje agrarne strukture naše poljoprivrede jeste mali i rasparčan zemljišni posed i dominacija seljačke zemljišne svojine, tj. onog oblika svojine gde je vlasnik zemlje po pravilu subjekt koji organizuje proizvodnju i sa članovima porodice radi na vlastitoj zemlji. Iako se prosečna veličina seljačkog poseda nije bitnije menjala u poslednjih sto godina od kada statistika registruje te podatke, potrebno je istaći da je tokom proteklih osam decenija bilo perioda u kojima su se vrlo jasno ispoljavale tendencije u promeni agrarne strukture kod nas, slične opisanim promenama agrarne strukture u najrazvijenijim zemljama. Pošto je prelomni momenat u razvitku takvih tendencija bila korenita promena društvenog sistema našeg društva posle završetka 2. svetskog rata, dalja analiza ove problematike zasniva se na periodizaciji etapa pre i posle toga rata, koje suštinski odražavaju radikalno različit karakter društvenih odnosa u tim periodima, pa stoga i različite društvene odnose u poljoprivredi i agrarnoj strukturi.

Prva etapa se odnosi na prvu Jugoslaviju u kojoj se dvadesetih i tridesetih godina konstituiše novo građansko društvo sa tržišnom privredom i privrednim slobodama, novom društvenom strukturom i društvenim klasama koje teže da imaju vodeću ulogu u privrednom i društvenom razvitku zemlje. Za taj period slobodno se može reći da je vodeću ulogu u uvođenju i širenju inovacija u poljoprivredi i uopšte u modernizaciji ove privredne grane imala tadašnja privredna elita sastavljena od vlasnika velikih i većih poljoprivrednih imanja, i u nešto manjem obimu pripadnika sitnijih trgovačkih i industrijskih slojeva. Po

4 Stipetić navodi različite privredne uzroke koji su doveli do povećanja prosečne veličine poseda u razvijenim zemljama, ali ističe da je “prodor nove poljoprivredne tehnike dao jasnu prednost krupnom posjedu, koji je postao u tim uvjetima alternativna mogućnost za radnu snagu sa sitnih gospodarstava, toliko nadmoćan da mu sitni posjed ne samo više nije mogao konkurirati, već je ekonomskim zakonima izbačen sa tržišta”. Isto, s.26.

222

preduzimljivosti, znanju i drugim društvenim osobinama uključujući i način života, ta privredna elita nije mnogo zaostajala iza analognih društvenih grupa u tada najrazvijenijim zemljama Zapadne Evrope. Međutim, njena potencijalno šira i značajnija društvena uloga u širenju inovacija prema srednjim i manjima posedima – koju je prema svim istraživanjima ove problematike trebalo očekivati5 - nije mogla da dođe do izražaja zbog opšte privredne nerazvijenosti i ratnih neprilika koje su usledile, tako da su ovi u osnovi evolutivni i pozitivni počeci modernizacije tadašnje poljoprivrede bili prisilno i naglo prekinuti.

Kao ilustracija pomenutih pozitivnih tendencija u promeni agrarne strukture pred 2. svetski rat, mogu poslužiti oni statistički podaci koji pokazuju kakvo je učešće većih zemljišnih poseda u ukupnoj strukturi poseda i ukupnom poljoprivrednom zemljištu. Od svih delova tadašnje Jugoslavije, za dalju analizu najrelevantnije je područje Vojvodine koje se po osobinama razvoja poljoprivrede osetno razlikovalo u odnosu na sve druge krajeve, i za koju je M. Mirković isticao da ''doista sačinjava posebnu privrednu oblast sa posebnim obeležjima agrarne strukture'' (podvukao Ž.P.).6

Iako su i u Vojvodini bili najviše zastupljeni mali posedi, glavna osobina njene agrarne strukture bila je znatno veća zastupljenost srednjih i većih uključujući i krupne posede. Njihova struktura bila je sledeća: od 5 do 10 ha – 20%, od 10 do 20 ha – 12,5%, od 20 do 50 ha – 5,3% i preko 50 ha – 2,2%. I pored toga što ni tadašnja statistika o poljoprivredi u mnogo čemu nije bila pouzdana, usled ćega mnoge strukturalne analize nisu bile moguće, Mirković navodi podatak da je samo 52 najvećih gazdinstava (preko 500 ha zemlje u vlasništvu po gazdinstvu) raspolagalo sa toliko zemlje koliko je otpadalo na površine 53.000 gazdinstava sa posedom od 1 do 2 hektara. To, naravno, govori o oštroj polarizaciji na selu, ali i upućuje na zaključak da je najveći deo zemljišne površine zauzimao manji broj gazdinstava sa većim posedima (10 i više ha) na kojima je bilo moguće organizovati ekonomski racionalnu i tržišno orijentisanu proizvodnju.

Poređenje sa područjem Srbije, koja je u tadašnjoj Jugoslaviji bila druga po zastupljenosti velikih poseda, pokazuje velike razlike u korist Vojvodine, a te razlike bile su utoliko veće što je posed gazdinstva bio veći: od 20 do 50 ha u Moravskoj banovini bilo je 3.281 gazdinstava, u Vojvodini 11.909; od 50 do 100 ha u Pomoravlju 194, a u Vojvodini 1.602; od 100 do 200 ha u Pomoravlju ima 27 a u Vojvodini 299 gazdinstava; preko 200 ha u Pomoravlju i Moravskoj banovini 22 gazdinstva, a u Vojvodini 89. I na području Srbije je, dakle, imajući 5 H.Medras, Seljačka društva, Naprijed, Zagreb, 1986. s.246. 6 M. Mirković nav. delo, s. 23. Svi naredni podaci u ovom tekstu o agrarnoj strukturi iz tog perioda navedeni su iz pomenutog dela M.Mirkovića.

223

u vidu gustinu stanovništva, reljef, specifične istorijske okolnosti koje su uticale na formiranje i organizaciju seljačke zemljišne svojine i sl. bilo gazdinstava sa povoljnom posedovnom strukturom koja bi odgovarala modernoj proizvodnji, iako u znatno manjem obimu nego u Vojvodini. U sklopu ovoga trebalo bi još istaći i važnu činjenicu da je poljoprivreda Vojvodine u periodu do početka rata bila najopremljenija sa savremenim tehničkim sredstvima za rad, što pokazuje da je u to vreme otpočeo intenzivan proces usklađivanja povoljne posedovne strukture sa uvođenjem tehničkih novina koje su bile funkcionalne u proizvodnji na velikom posedu.7

Poljoprivreda Vojvodine razvijala se u to vreme sa svim onim atributima kapitalističke poljoprivrede o čemu se posredno može zaključiti iz podataka o profesionalnoj strukturi poljoprivrednog stanovništva, zaposlenih radnika u poljoprivredi i agrarnim odnosima.8 Razvijeni tržišni odnosi, povoljna posedovna struktura, klima i reljef, proizvodna znanja i uvođenje za to savremenih proizvodnih inovacija doprineli su da ekonomski i društveni položaj seljaka u Vojvodini bude mnogo bolji nego u ostalim krajevima. ''I mala, i srednja, i velika gazdinstva u Vojvodini odbacuju čist novčani prinos. Ovaj prinos omogućava slobodu kretanja u gazdovanju, prelaženje na nove kulture i na bolje vrste stoke. U svim drugim našim krajevima – izuzimajući Slavoniju i djelomično Sloveniju, seljaci su uvjek bez novčanih rezervi. U Vojvodini imaju seljaci, naročito srednji i veliki, uvjek novčane rezerve'' (podvukao Ž.P.).9 Povoljna klima i reljef omogućavali su optimalan plodored sa visokom zastupljenošću pšenice i kukuruza, a blizina tržišta razvijenih zemalja, za to vreme dobre saobraćajne komunikacije i tržišna proizvodnja doprineli su da se, po mišljenju M.Mirkovića, ni bogatiji seljaci u Moravskoj, Češkoj i Nemačkoj ne mogu ''u ekonomskom pogledu mjeriti sa Vojvođanima: ni repa, ni krumpir ne mogu po svome ekonomskom značenju zamijeniti kukuruz''.10 Mirković ističe još neke bitne osobine razvitka poljoprivrede Vojvodine koje su proizašle iz povljne posedovne strukture, a značajne su za analizu odnosa agrarne strukture i proizvodnih inovacija. Na prvom mestu to je visoka specijalizacija u proizvodnji koja je omogućila intenzivan dvopoljni sistem i dobar odnos između ratarske i stočarske proizvodnje, zatim, u odnosu na ostala područja, neuporedivo veća orijentacija u uvođenju uljanih kultura i šećerne repe što je podsticajno delovalo na razvitak tadašnje prehrambene

7 S.Mezei, Karakteristike i početni razvitak poljoprivrede Vojvodine posle Prvog svetskog rata, Letopis naučnih radova poljoprivrednog fakulteta, Poljoprivredni fakultet, Novi Sad, 1958, s.14. 8 M.Mirković, nav. delo, s. 78-81; S.Mezei, nav.delo, s.18. 9 M.Mirković, s.24. 10 Isto, s.24.

224

industrije i uopšte industrije koja je u funkciji poljoprivrede; znatno racionalnija obrada zemljišnog poseda upotrebom konjske zaprege u kombinaciji sa poljoprivrednim mašinama (seljalica, kopačica, žetilica, vršalica i u znatno manjoj meri traktora) i obilnom upotrebom stajskog đubriva koja je bila moguća zbog razvijenog stočarstva.11

Nema ozbiljnijeg ni teorijskog ni istorijskog razloga za sumnju da opisane i jasno ispoljene tendencije uobilčavanja posedovne i agrarne strukture naše poljoprivrede prema modelu razvijene i moderne poljoprivrede, ne bi bile nastavljene i u kasnijem periodu. Međutim, da bi se to ostvarilo bilo je neophodno da se naše globalno društvo razvija u pravcu građanskog društva sa tržišnom privredom, konkurencijom i privrednim slobodama, a to se, kao što je poznato, nije ostvarilo posle Drugog svetskog rata. Naprotiv, agrarnom reformom i drugim merama nova država i nova vlast je iz ideoloških razloga ranije pozitivne tendencije u modernizaciji seljačke poljoprivrede nasilno prekinula i usmerila u pravcu regresivnih promena agrarne strukture, a ne njenog daljeg evolutivnog razvitka.

Negativne posledice mera nove vlasti na agrarnu strukturu u poljoprivredi ispoljile su se u smanjivanju prosečne veličine poseda sa 5,8 ha u 1931. godini (u vreme opšte privredne i poljoprivredne nerazvijenosti), na 4,8 ha u 1953. godini i taj se proces nastavio i kasnije, u periodu izrazite tehničke modernizacije poljoprivrede. Istovremeno, sa smanjivanjem prosečne veličine poseda sve je izrazitija pojava njegovog daljeg usitnjavanja na male parcele, tako da nisu retki slučajevi da su posedi seljaka sastavljeni od deset i više minijaturnih parcela. Taj anahronizam, koji nije bio izraz stvarne nemoći društva da vodi racionalnu zemljišnu politiku, suštinski je proizilazio iz prirode našeg globalnog društva kome – zbog ideološko-političkih razloga – nije bilo u interesu da stvara pretpostavke za razvitak moderne agrarne strukture, a to znači i za razvitak ekonomski snažnog i društveno slobodnog i autonomnog seljaštva.

Odnos države i vladajuće ideologije prema seljaštvu i modernizaciji posedovne strukture seljačke poljoprivrede može se, između ostalog, pratiti preko analize bitnih osobina agrarne i opštedruštvene politike u proteklom periodu. To je već u agroekonomskim i drugim istraživanjima dovoljno proučena problematika iz koje se vidi da je položaj seljačke poljoprivrede, uz neznatne oscilacije sporednog značaja, bio trajno nepovoljan u poređenju sa položajem društvenog sektora poljoprivrede koji je država obilato pomagala. S druge strane, ocena o negativnom stavu države prema seljačkom posedu i seljačkoj poljoprivredi može izgledati netačna ako se ima u vidu da je država od kraja šezdesetih godina periodično podsticala modernizaciju proizvodnje na 11 Isto, s.24.

225

seljačkom posedu, pre svega u olakšicama za kupovinu poljoprivrednih mašina i izgradnji modernih poljoprivrednih objekata kod izvesnog broja seljaka. Međutim, takva protivurečnost o dvostrukoj ulozi države može samo naizgled biti paradoksalna jer po svemu sudeći primarni interes tadašnje državne elite nije bila modernizacija seljačke proizvodnje po uzoru razvijenih zemalja, već su selo i seljaštvo doživljavani prvenstveno kao novo tržište domaće industrije koja nije bila konkurentna na drugim (razvijenijim) tržištima. Tome u prilog slikovito može da posluži poznat i važan podatak da je seljacima skinuta administrativna zabrana da kupuju traktore tek 1967. godine: ''Međutim, tek 1967. godine, dakle dvadeset godina nakon rata, ukinuta su ograničenja o mogućnostima kupovine poljoprivrednih strojeva. A i to nije učinjeno seljaka radi, već u interesu narasle industrije traktora kojoj je manjkalo tržište''12 (podvukao Ž.P.). Sudeći po tome moglo bi se reći, bar za inicijalni period za koji nam se čini da je država svesno imala za cilj modernizaciju seljačke proizvodnje, da je uvođenje poljoprivredne tehnike kao najvažnijih proizvodnih inovacija bilo posredovano ideološkim i nekim drugim vanseljačkim razlozima, kao i da se naizgled suštinski promenjena uloga države može pre protumačiti kao još jedan primer demonstracije i jačanja njene ideološke moći nad seljacima i njihovom proizvodnjom a ne racionalnim ekonomskim razlozima.

Izrazito negativan uticaj države i njene politike u sprečavanju razvitaka moderne agrarne strukture i njenog usklađivanja sa prodorom proizvodnih inovacija u poljoprivredi još uvek je objektivno prisutan, i pored donošenja Zakona o ukidanju zemljišnog maksimuma i povraćaju zemljišta oduzetog 1953. godine. Stoga se može zaključiti da se od 2. svetskog rata, nasuprot razvijenim zemljama sa tržišnom privredom u kojima je masovno uvođenje proizvodnih inovacija bilo praćeno odgovarajućim pozitivnim promenama agrarne strukture, u našoj poljoprivredi odvijao obrnut proces postepene tehničke modernizacije uz istovremeno pogoršavanje posedovne strukture u poređenju sa ranijim periodom i u poređenju sa razvijenim zemljama. Uticaj vladajuće ideologije ispoljavao se i u slučaju širenja inovacija i u slučaju promena u posedovnoj strukturi, ali objektivno sa različitim ciljevima i posledicama. U slučaju širenja proizvodnih inovacija, naročito poljoprivredne tehnike, država je – u redistributivnom društvu bez tržišta – time što je omogućila širenje inovacija prema seljačkom posedu na svojevrstan način demonstrirala svoju ideološku moć, od čega su seljaci ipak imali neke koristi, a drastičnim ograničavanjem modernizacije posedovne i agrarne strukture država je na efikasan način obezbeđivala potpunu ekonomsku i društvenu kontrolu nad seljaštvom kao društvenim slojem. U tom kontekstu modernizacija naše seljačke poljoprivrede, posmatrana sa stanovišta odnosa agrarne strukture i 12 M.Korošić, Jugoslovenska kriza, Naprijed, Zagreb, 1989, s.92.

226

proizvodnih inovacija, bila je dakle krajnje protivurečan društveni proces sa u suštini vrlo skromnim dometima u poređenju sa potencijalnim mogućnostima. Možda je njen najpozitivniji i najintenzivniji efekat ostvaren u demanuelizaciji seljačkog rada zahvaljujući prvenstveno traktorizaciji seljačke poljoprivrede.

Sa prethodnom problematikom povezan je niz pitanja koji se odnosi na konkretne mere naše države u oblasti zemljišne politike. Naime, u većini razvijenih zemalja promene u agrarnoj strukturi i uvođenju savremenih proizvodnih inovacija bile su praćene dugoročnim i međusobno usklađenim merama države koje su imale za cilj uređivanje i očuvanje poljoprivrednog zemljišta i zemljišnog poseda. Jedan pravac tih mera odnosio se na nasleđivanje zemljišta (poseda) koji pokazuje – suprotno našim shvatanjima i praksi – da su najrazvijenije zemlje, u kojima je pravo privatne svojine jedno od osnovnih prava, zakonom ograničavale prava naslednika u nasleđivanju zemljišne privatne svojine. Zemljište se u tim državama ne shvata samo kao privatna svojina već i kao javno dobro, pa je država pravnim normama određivala da zemljište može da nasledi samo jedan naslednik pod vrlo precizno utvrđenim uslovima. Na ovaj način država je sprečavala usitnjavanje poseda što je bilo višestruko korisno, između ostalog i zbog toga što je olakšavalo uvođenje inovacija i savremene tehnologije poljoprivredne proizvodnje.

Međutim, M.Mirković s pravom ističe da efekti takvog zakonodavstva i uloga države mogu biti pozitivni samo ako se ostvaruju u povoljnim ekonomskim i društvenim uslovima.13 Jedan od tih uslova je da država ima interesa da spreči usitnjavanje samo onih poseda koji su u stanju da daju viškove, dakle da se reprodukuju na nekom nivou koji obezbeđuje minimalnu ekonomsku i socijalnu sigurnost gazdinstva i članova porodice, i da istovremeno takvi posedi budu u stanju da obezbede pravičnu tržišnu naknadu naslednicima koji se isključuju iz nasleđa. A u takvu kategoriju poseda sigurno ne bi spadao najveći broj malih poseda kod nas (na primer veličine do 3 ha) na kojima je gotovo sva proizvodnja potrošačka, i tek uz dopunske izvore prihoda van poljoprivrede omogućava minimum ekzistencije članova porodice. S druge strane, da bi država zakonodavstvom predupredila rasparčavanje poseda, neophodan je dugoročan i stabilan razvitak nepoljoprvrednih delatnosti koje onima koji napuštaju poljoprivredu i zapošljavaju se u drugim delatnostima obezbeđuje ekonomsku i socijalnu sigurnost. Ni taj opšti preduslov kod nas nije ispunjen i pored intenzivne posleratne industrijalizacije i ruralnog egzodusa, što potvrdjuju podaci o visokom broju seljaka – radnika koji zadržavaju posed ne samo iz tradicijskih već i zbog ekonomskih razloga, kao i iskustvo da je veliki broj do juče seoskih stanovnika koji sada žive u gradovima još uvek upućen na

13 M.Mirković, nav.delo, s.42-49.

227

ekonomsku pomoć svojih srodnika na selu. Stoga i povremena zalaganja da naša država treba da menja pravne norme o nasleđivanju zemljišta, što će inače u budućnosti biti neophodno ako se želi moderna i ekonomski racionalna poljoprivreda, treba posmatrati i sa stanovišta celine sadašnjih društvenih uslova na koje te norme treba primeniti i u kojima one treba da funkcionišu.

Drugi pravac mera države u oblasti u oblasti zemljišne politike obuhvata planiranje razvitka i očuvanje ruralnog prostora, kao i uređivanje zemljišta u najširem smislu. Sa stanovišta odnosa između zemljišta, agrarne strukture i proizvodnih inovacija, u okviru ove problematike važnu ulogu imaju zahvati u hidromelioracionim radovima kojima se na širem prostoru uređuje zemljište različitih namena sa ciljem da se obezbede uslovi za navodnjavanje i odvodnjavanje, izgradnju neophodnih elemenata infrastrukture i sl. Kao što je poznato, u svim razvijenim zemljama ovim problemima se poklanja izuzetna i sistematska pažnja tokom dugog perioda, a naročito od početka 19. veka, u čemu je uloga države oduvek bila primarna jer su ti poslovi od javnog interesa. Kod nas su rezultati u ovoj važnoj oblasti vrlo skromni, često osetno skromniji u poredjenju i sa znatno manje razvijenim zemljama, ne samo zato što država nije pokazivala interes da se ova pitanja rešavaju, i ne samo zbog odsustva dugoročnog planiranja celine funkcija zemljišnog prostora, već i zbog toga što su mnogi poslovi u ovoj važnoj oblasti radjeni često uz dominaciju monopolskih i parcijalnih interesa.

Ako se, međutim, iz celine pomenutih problema posebna pažnja obrati na neposredniju ulogu države u poboljšanju posedovne strukture seljačkog imanja, čini se da je ta uloga najmanje ostvarena u komasaciji zemljišta, važnoj državnoj meri koja je upravo u uslovima posedovne strukture na našem selu (mali posed, veliki broj malih parcela, neuređenost atara) upotrebu savremenih proizvodnih inovacija mogla da učini znatno racionalnijom i istovremeno da doprinese boljoj organizaciji seoskog atara i seoskog naselja. Sva iskustva o efektima komasacije to potvrđuju. Tako se, na primer, u nekim istraživanjima navodi da traktor manje snage sa jednim plugom može dnevno da uzore 0,35 ha ako ore na parceli površine 0,10 ha, 1,0 ha ako ore na parceli 0,50 ha 9 1,25 ha ako ore na većoj parceli veličine 4,0 ha. Procenjuje se da je ušteda u korišćenju poljoprivredne tehnike na komasiranom zemljištu oko 25%, ušteda u potrošnji semena 20-25%, a povećanje produktivnosti u proizvodnji dostiže i 40%. Istovremeno, komasacijom se povećavaju ukupne obradive površine u ataru, naročito u uslovima velike rasparčanosti parcela i površina pod međama kao što je to kod nas slučaj. Podaci takođe pokazuju da što je manja parcela to je veća površina pod međama; pojedinačna parcela veličine 10 ari ima 10 puta veću površinu pod međama nego kada je takva parcela u sklopu parcele veličine 10 ha, sedam puta više ako je u sklopu parcele

228

od 5 ha itd. Zbog toga, svuda gde je komasacija izvršena nestale su međe i stvoren je višak zemljišta koji je mogao biti namenjen izgradnji infrastrukture u ataru ili povećanju obradivih površina.14

Pomenuti efekti su mogući zato što se komasacijom smanjuje broj parcela po jednom posedu, ukupan posed se grupiše na manji broj mesta, parcele dobijaju pravilniji oblik i položaj, izgrađuje se povoljna infrastruktura u ataru, poboljšavaju proizvodne i saobraćajne veze poseda sa proizvodnim centrom gazdinstva i sl. O ovome, nažalost, ne postoje sistematske informacije publikovane na odgovarajući način na nivou državnih službi. Međutim, sa velikom sigurnošću moće se zaključiti da je i u bivšoj Jugoslaviji komasacija na području Srbije bila mnogo manje zastupljena, i da je mnogo više ostvarena u krajevima u kojima je posedovna struktura inače povoljnija (delovi Vojvodine, delovi Mačve), a ne u Pomoravlju i naročito jugoistoku zemlje gde su potrebe za komasacijom objektivno izrazitije.

Iako je komasacija sama po sebi složen tehnički posao koji zahteva znatna materijalna sredstva i angažovanje stručnjaka različitih profila, ona je uvek izuzetno osetljiv društveni čin. To proizilazi iz činjenice da se komasacijom nužno zadire u odnos seljaka prema vlastitom posedu, za koji vlada uverenje da je određen tradicionalnom vezanošću za zemlju koju seljak nasledjuje od svojih predaka i koju treba dalje da nasledjuju potomci. U tradicionalnoj seoskoj kulturi očuvanje dedovine, njeno uvećavanje i prenošenje na potomke putem nasledstva jesu osnovne društvene vrednosti koje se generacijski prenose i imaju važnu ulogu u razvijanju individualnog i grupnog (porodičnog) identiteta seljaka. Osim toga, složenost komasacije kao društvene pojave proizilazi i iz činjenice da je ona uvek kolektivni čin kroz koji se prelamaju grupni i međulični odnosi seljaka koji nastaju u selu kao lokalnoj zajednici. Stoga, veoma često uspeh u komasaciji zavisi od prirode grupnih i meduličnih društvenih odnosa u selu koji utiču na formiranje seoskog javnog mnjenja i na stavove seljaka o komasaciji. Međutim, društveni odnosi na selu i seosko javno mnjenje najčešće postaju smetnja komasaciji onda kada institucije koje izvode komasaciju ne deluju na odgovarajući način (na primer kada se ne angažuju da seljaci budu dovoljno i potpuno informisani o komasaciji) ili kada, po shvatanju seljaka, ne rade pravično (odstupaju od usvojenih principa u radu, učestvuju u špekulativnim radnjama prilikom dodele zemlje i sl.). Te institucije se u svesti seljaka uvek

14 T.Damjanović, Prostorni elementi privatnog poseda pri uređenju i organizaciji zemljišne teritorije u SRbiji, Zbornik radova sa savetovanja Navodnjavanje i odvodnjavanje u Srbiji, Svilajnac, 1994, s. 270-275. O različitim aspektima komasacije i njenoj ulozi u poljoprivredi i uređenju seoskog prostora vid. Sociologija sela, 1978, br. 61-62.

229

doživljavaju kao produžena ruka države, što one ustvari i jesu, prema kojoj seljaci tradicionalno imaju nepoverljiv stav, pa je stoga i njihova uloga unutar mreže seoskih odnosa i javnog mnjenja utoliko osetljivijeg karaktera.

Tradicoinalna vezanost za zemlju svakako nije istog intenziteta u pojedinim našim krajevima, ali i onde gde postoji izgleda da nema naglašeno iracionalno značenje kako se inače veruje. Seljak svoj posed sve više doživljava kao ekonomsko dobro, pa i prema komasaciji koja nužno narušava tradicionalni odnos prema zemlji ima racionalan stav. A ta racionalnost, čak i u manje razvijenim sredinama, proističe iz jasne svesti seljaka i ubeđenja da se komasacijom rešavaju značajne teškoće i ograničenja proizvodnje na njegovom posedu.

Sva iskustva, dakle, upućuju na zaključak da samo izvođenje komasacije kao važne državne mere zemljišne politike prvenstveno zavisi od državnih ustanova i ovlašćenih stručnih institucija i organizacija koje je sprovode. U nas je ova mera, isto kao i u ranije vreme, u posleratnom periodu bila sasvim nedovoljno zastupljena, iako bi ona nesumnjivo bila korisna jer bi otklonila protivurečnosti između malog i rasparčanog zemljišnog poseda i modernih proizvodnih inovacija. Takva uloga države u komasaciji nije izolovana i sporadična pojava već je ona proizašla iz odsustva celovite, sistematske i dugoročne državne zemljišne politike u planiranju razvoja ruralnog prostora. Kao izolovana mera, malobrojne ostvarene komasacije nisu mogle dugoročno da deluju na pozitivne promene posedovne strukture seljačkih imanja jer su prvenstveno bile u raskoraku sa postojećim zakonom o nasleđivanju zemljišta. Istovremeno, država ništa nije učinila da u izmenjenim društvenim uslovima primeni neka već poznata sredstva kojima bi se mogao zaustaviti proces rasparčavanja i usitnjavanja poseda u posleratnom periodu. Ta sredstva su sledeća: 1) sudsko pravo preče kupovine zemljišta pod istim uslovima, koje u svesti starijih generacija seljaka u nekim krajevima postoji još uvek kao obijačno pravilo; 2) oslobađanje od državnih taksi međuseljačke razmene parcela kojoj je cilj ukrupnjavanje imanja; 3) zakonsko određivanje najmanje parcele koja se može deliti i 4) uvođenje, pored poreza na zemlju, dodatnih posebnih (simboličnih) taksi na svaku pojedinačnu parcelu, za koje se može očekivati da će da podstakne seljake da ukrupnjavaju svoj posed.15

Pored komasacije kao klasične državne mere kojom se utiče na poboljšanje posedovne strukture i organizaciju seoskog atara, u nauci je poznat i pojam funkcionalne komasacije ili komasacije kultura. U odnosu na proizvodne inovacije u poljoprivredi, funkcionalnom komasacijom se mogu postići isti ili čak veći efekti a da pri tome – u poređenju sa klasičnom komasacijom – ona ne 15 S.Vukosavljević, Istorija seljačkog društva, knj. III, SANU, Beogrtad, 1983, s.205.

230

mora da iziskuje gotovo nikakva materijalna i druga sredstva. Ta vrsta komasacije nije klasična državna mera, iako država, njene različite institucije i posebno slobodne asocijacije seljaka treba da je podstiču i podržavaju na različite načine, već je izraz interesa i potreba seljaka i njihovih mogućnosti da te interese artikulišu na odgovarajući način. A pošto funkcionalna komasacija može biti ostvarljiva samo ako se pojedinačni proizvodni i drugi interesi seljaka usaglase do nekog potrebnog nivoa, ovaj oblik komasacije zbog toga prvenstveno zavisi od sela kao društvenog kolektiva i njegove snage da uspešno otkloni neminovne protivurečnosti između pojedinačnih i kolektivnih interesa i potreba.

Suština funkcionalne komasacije sastoji se u tome da se seoski atar, kao proizvodna celina sastavljena od većeg ili manjeg broja parcela vlasnika imanja, organizuje po principu potesnog režima sa elementima kolektivnog plodoreda. To praktično znači da se atar deli na manji broj potesa od kojih je svaki pojedinačno namenjen jednoj ili biološki sličnim vrstama poljoprivredne proizvodnje. U slučaju da u selu dominira proizvodnja kukuruza, strnih žita i krmnih kultura – što je najčešći slučaj u našim selima – atar se deli na tri osnovna potesa, a vlasnici parcela dužni su da u svakom potesu proizvode ono čemu je potes namenjen. Tome je podređena i rotacija kultura. Broj potesa može biti veći ako je proizvodnja raznovrsnija (na primer ako je zastupljena voćarsko – vinogradarska proizvodnja, intenzivno povrtarstvo, pašno stočarstvo), kao što neki delovi atara mogu biti i izvan potesa u zavisnosti od položaja pojedinačnih imanja i eventualno specifičnih interesa vlasnika, pod uslovom da ozbiljno ne narušavaju kolektivno uspostavljen red u organizaciji atara. U svakom slučaju nije neophodno da funkcionalna komasacija bude tako čvrsto izgrađena kako se obično misli, i da zbog toga ona obavezno mora da sputava privredne slobode vlasnika imanja u ataru.

Prednosti funkcionalne komasacije su višestruke. (1) Suštinski, iako se formalno pravno ne menja posedovna struktura, takvom komasacijom se formiraju velike proizvodne celine unutar atara, čime se opšti negativni efekti prevelike usitnjenosti parcela ptoencijalno i stvarno znatno smanjuju. (2) Formiranjem velikih privrednih celina u ataru, i u uslovima zadržavanja formalno-pravnih odnosa vlasništva nad sitnim parcelnim posedom, stvaraju se neuporedivo povoljniji uslovi za uvođenje i racionalnije korišćenje savremenih proizvodnih inovacija. To se u prvom redu odnosi na poljoprivrednu tehniku koja je u našim uslovima najoštrijoj suprotnosti sa malim i usitnjenim posedima, ali i na primenu gotovo svih važnijih proizvodnih inovacija uključujući i navodnjavanje za kojim će potrebe u budućnosti biti sve izrazitije. (3) Ukoliko je funkcionalna komasacija uspešno izvedena i trajno prihvaćena od strane seljaka, ona objektivno doprinosi boljem plodoredu u

231

proizvodnji, što je inače jedna od teškoća seljačke poljoprivrede, ne samo zato što naši seljaci navodno nedovoljno poznaju agronomske principe plodoreda, i ne samo zato su nekad zbog oskudice zemlje primorani te principe da narušavaju. A primena tih principa, kao što je poznato, jeste jedan od osnovnih preduslova da se efekti savremene tehnologije optimalno ispolje, i da se trajno održi optimalni biološki i ekološki režim poljoprivrednog zemljišta. (4) Funkcionalna komasacija uvek podrazumeva pojačanu kolektivnu brigu i zainteresovanost seljaka za uređivanje seoskog atara, počev od zaštite od poplava i stvaranja uslova za navodnjavanje, do uređenja puteva, krčenja međa, pvećanja plodnih površina i sl. O tome je inače naše tradicionalno selo – u znatno nepovoljnijim ekonomskim i društvenim uslovima – mnogo više brinulo nego savremeno. (5) Pošto su potesni rećim i kolektivni plodored jedan od uslova za funkcionalnu komasaciju, onde gde je ona izvršena stvaraju se pretpostavke za bolju kolektivnu i individualnu organizaciju seljačkih poljoprivrednih radova ali u izmenjenim društvenim uslovima savremenog sela i modernizvane poljoprivrede. (6) Funkcionalna komasacija nesumnjivo doprinosi boljoj ekonomiji seljakovog rada, počev od povećanja fizičkog obima proizvodnje, velike uštede u obavljanju pojedinih radnih operacija do bolje iskorišćenosti radne snage, povećanja produktivnosti rada i sl. (7) Isto kao što su usaglašvanje kolektivnih i pojedinačnih potreba i način njihovog izražavanja pretpostavka za pojavu i uspešno funkcionisanje funkcionalne komasacije, tako se može pretpostaviti da će ovaj specifičan oblik komasacije, bitan za seljakovo privređivanje, pozitivno uticati na razvijanje socijabiliteta sela kao lokalnog društva i njegovu čvršću društvenu integrisanost. Pri tome, podrazumeva se da odnos izmedju sela kao kolektiva i funkcionalne komasacije nije statičan, već da on podjednako zavisi kako od promena u samom selu i inovacijskih procesa u poljoprivredi, tako i od promena koje dopiru iz sfere globalnog društva.

Koliko je poznato, u proteklom periodu je kod nas bilo svega nekoliko praktičnih pokušaja primene funkcionalne komasacije.16 Gotovo je izvesno da su vodeću ulogu u njihovoj organizaciji imali poljoprivredni kombinati uz dominantan uticaj državnopolitičkih organizacija, dakle one nisu bile, niti su u tadašnjim političkim uslovima to mogle biti, autonoman izbor sela i seljaka i njihovih autentičnih ekonomskih i društvenih interesa. Neke od njih su izgleda uspele zato što su se odnosile na specifičnu proizvodnju, i zato što su interesi seljaka potpunije došli do izražaja.17 S druge strane, iako ne postoji 16 Vid. D.Tomić, Jugoslovenska agrarna teorija i politika, Centar za kulturu, obrazovanje i informisanje, Bačka topola, 1985, s.133. 17 Reč je o funkcionalnoj komasaciji izvršenoj u “Djervinu” i “Rubinu” u podizanju zasada vinove loze.

232

potpuni uvid u tu problematiku kod razvijenih zemalja, izgleda da je u tim zemljama funkcionalna komasacija (ili neki slični, možda i razvijeniji, oblici) već dugo vremena praktično zastupljena u širokim razmerama. Poznato je da su ovome doprineli prvenstveno ekonomski činioci, ali i da su države tih zemalja snažno podsticale takav oblik komasacije, a takođe i interesne asocijacije seljaka – farmera, koje su neuporedivo razvijenije nego naše i što je posebno bitno – gotovo su potpuno nezavisne od uticaja tekuće politike.

Veoma je složeno pitanje kako objasniti činjenicu da funkcionalna komasacija kod nas nije zastupljena. To je posebno bitno ako se ima u vidu da bi takva komasacija u našim uslovima objektivno bila najprimerenije sredstvo za rešavanje duboke protivurečnosti između usitnjenog i malog poseda i savremene proizvodne tehnologije koja u biti zahteva veliki posed i uređen seoski atar. Problem je utoliko složeniji ako se zna da je na našim ruralnim prostorima istorijski dugo dominirao svojevrstan izvorni kolektivizam u društvenom životu sela i seljakovom radu, a koji je elementarna i opšta društvena pretpostavka za funkcionalnu komasaciju. S druge strane, razvijena društva Zapadne Evrope u kojima u svim oblicima društvenog života dominira individualizam kao obrazac ponašanja (ili se nama čini da je tako), pokazuju mnogo veću zastupljenost kolektivnih elemenata privređivanja uključujući i one sadržaje koji se odnose na funkcionalnu komasaciju ili komasaciju kultura.

Jedan pravac razmišljanja o ovoj problematici, koji bi mogao biti pogodan sociološki okvir za njeno objašnjenje, bio bi onaj koji polazi od Vukosavljevićenih analiza potesnog režima i kolektivnog plodoreda. Kako je već napomenuto, i potesni režim i kolektivni plodored su osnovni preduslovi za funkcionalnu komasaciju, pa bi se stoga moglo reći da Vukosavljevićeve analize ovih režima nisu u stvari ništa drugo nego analiza i iscrpan opis praktičnog funkcionisanja u stvarnom društvenom životu sela iste one pojave koju savremena nauka definiše pojmom funkcionalne komasacije, samo u specifičnim društvenim i ekonomskim uslovima tradicionalnog seoskog društva. Eventualna sumnja da su, iz perspektive savremenog sela i društva, potesni režim i kolektivni plodored samo arhaizmi tipični za nerazvijeno tradicionalno selo, i da zbog toga oni ne zaslužuju pažnju nauke niti imaju značajniju praktičnu ulogu, ne bi bila opravdana iz više razloga. Treba imati u vidu da su se ovi režimi spontano razvijali tokom dugog perioda razvoja našeg sela, da su na određenom stupnju razvoja poljoprivrede i sela uspešno ispunjavali svoje funkicije i da su se kao ostaci tradicionalnih oblika privređivanja u nekim našim krajevima zadržali sve do nedavno. Stoga je važno da se i sa naučnog i sa praktičnog stanovišta ukaže na činioce koji su doprineli uobličavanju i funkcionisanju ovih režima, a naročito na one činioce koji su uticali na njihovo raspadnje. Raspad tih režima u našim krajevima bio je neujednačen i vremenski i teritorijalno, pa je važno

233

ustanoviti koliko su tom raspadu doprineli činioci unutrašnje prirode (u samom selu i poljoprivredi), a koliko činioci izvan sela i poljoprivrede, kao što je važno ustanoviti zbog čega u našem društvu i selu nisu mogle biti stvorene odgovarajuće pretpostavke za evoluciju tih režima i njihovo prilagođavanje savremenim prilikama u poljoprivredi i selu.

Vukosavljević je vrlo detaljno i iscrpno analizirao potesni režim i kolektivni plodoed. Te analize pokazuju da su potesni režim i kolektivni plodored, kao dva naglašeno kolektivna društvena oblika, imali prvenstveno ekonomsku ulogu u privrednom životu tradicionalnog seoskog društva. Međutim, ta nesumnjivo važna uloga bila je samo izraz društvenih odnosa u kojima su se ovi režimi istorijski formirali. Među tim odnosima najvažniji bili su (1) odnosi koji su proizilazili iz oblika svojine (kolektivne i privatne) nad zemljom, (2) odnosi koji su proizilazili iz prava seljaka u privrednom iskorišćavanju kolektivnih i privatnih zemljišta i (3) odnosi koji proističu iz seljačkih radova (individualnih i kolektivnih) i načina njihove organizacije unutar potesa i kolektivnog plodoreda.

U takvim privrednim i društvenim uslovima razvili su se potesni režim i kolektivni plodored kao najpodesniji i najrazvijeniji kolektivni okviri kojima su uređivani međuseljački odnosi i privredne potrebe i seljaka i sela kao kolektiva, za sve vrste zemljišta (kolektivna i privatna) i za najveći deo seljačke privrede u ataru (stočarstvo i ratarstvo): ''Uredbe potesnog režima su izgrađene za privredni plan sela kao celine, u koji se sva domaćinstva imaju da podvrste svojim posebnim, užim privrednim planovima. Izgrađene su za sva zemljišta u ataru i privatna i kolektivna, kao za jednu privrednu celinu.''18 Potes je, prema Vukosavljeviću, bio zaokružen svojinski i radni režim, a ne samo puko fizičko izdvajanje delova seoskog atara za pojedine vrste proizvodnje. Zahvaljujući potesnom režimu selo je kao kolektiv moglo uspešno da stvara i održava kolektivne uredbe o svim u to vreme važnijim privrednim delatnostima i kolektivnim i individualnim seljačkim radovima: preležavanju zemljišta, kolektivnom plodoredu, rokovima radova, zajedničkom brstu, kreši na kolektivnom zemljištu, zajedničkoj sezonskoj paši na livadama svih seljana i zajedničkoj paši na njivama koje preležavaju.19 Osim toga, za tadašnju privredu seljaka i sela u kojoj je dominiralo pašno stočarstvo, potesni režim je važan jer ''... je bio kompromis izmedju sve jačeg ratarstva i starog ekstraktivnog stočarstva. On je među sobom prilagođavao te dve privrede''20 Pored ovih

18 S.Vukosavljević, Istorija seljačkog društva, Sociologija seljačkih radova, knjiga III, Beograd, SANU, 1983, s.90. 19 Isto, knjiga III, s.90. 20 Isto, knjiga III, s.191.

234

prvenstveno ekonomskih funkcija, Vukosavljević navodi i važnu ulogu potesnog režima u pravnom uobličavanju zemljišnih svojina. ''U vreme kada je počinjalo pravno uobličavanje zemljišnih svojina, i privatne i kolektivne, potesni režim je sređivao prelazne stupnjeve te evolucije''.21

Iako je potesni režim suštinski predstavljao privredni plan sela kome su se morali podrediti pojedinačni planovi privređivanja seljaka, na određenom stupnju razvijenosti poljoprivrede i sela taj režim nije bio u suprotnosti sa pojedinačnim privrednim interesima seljaka. Naprotiv, unutar tog režima svaka seoska porodica mogla je organizovati za to vreme uobičajenu proizvodnju i tako zadovoljiti glavninu potreba za ishranom svojih članova i stoke i obezbediti potrebne tržišne viškove. Prema Vukosavljevićevom mišljenju, potes se održavao i uspešno ispunjavao privrednu funkciju najviše zbog toga što je pašno stočarstvo bilo zajednički interes svih seljaka, čak i onda kada su među njima postojale ekonomske razlike. Ali te razlike, koje su inače u tradicionalnom selu bile manje izražene nego kasnije, nisu bile takve da mogu da ''...nadjačaju skladne težnje seljaka koji svi hoće potesnu uredbu. Siromah je hoće zato što mu ona omogućava da može držati stoke mnogo više nego što mu njegove livade i njive mogu dati stočne hrane. Broj stoke zavisio je od kolektivnog zemljišta i od prava na tuđa privatna zemljišta više nego od njegove privatne zemljišne svojine. A ni bogatiji seljak ipak ne može imati privatnih pašnjaka toliko prostranih da može na svome pašnjaku organizvaoti ondašnje stočarstvo. Njemu su koliko i siromašnom potrebni kolektivni pašnjaci i kolektivna sezonska prava paše na livadama i njivama svih seljana''.22

Bilo bi, međutim, pogrešno zaključiti da se potesni režim razvijao samo u uslovima tradicionalnog pašnog stočarstva, i da je samo na toj privrednoj osnovi uspostavljana saglasnost privrednih interesa seljaka unutar potesnog režima. Ako ponekad može izgledati da je Vukosavljević takvom načinu privređivanja pridavao odlučujući značaj u nastanku i održavanju potesnog režima, to je pre posledica njegovog nastojanja da bolje osvetli uticaj jednog ili grupe povezanih činilaca (ekstenzivno pašno stočarstvo, kolektivna zemljišna svojina, kolektivna prva na privatnoj zemljišnoj svojini) na stvaranje potesa. Vukosavljević, međutim, jasno razlikuje evoluciju oblika svojine (pretvaranje kolektivne u privatnu svojinu) i evoluciju seljakovog privredjivanja (jačanje ratarstva i stajskog umesto pašnog stočarstva) od uobličavanja i funkcija potesnog režima. U sklopu toga on pokazuje da potesi jesu inicijalno nastali za potrebe pašnog stočarstva kao nižeg stupnja seljačke privrede kojoj su potrebne velike privredne celine, ali da su se oni najpotpunije razvili sa jačim razvojem ratarstva i

21 Isto, knjiga III, s.191. 22 Isto, knjiga III, s.191-192.

235

njegovim povezivanjem sa stočarstvom. Ratarstvo zahteva privatna a ne kolektivna zemljišta, a prevladavanje ratarstva i privatne zemljišne svojine je na prvi pogled u oštroj suprotnosti sa kolektivnim režimom potesa. Međutim, selo je zbog zajedničke paše a ne ratarske proizvodnje same po sebi privatna ratarska zemljišta uključivalo u potesni režim. A uključivanje privatnih, ratarskih zemljišta u potese za tadašnju seljačku privredu bilo je, prema Vukosavljeviću, dvostruko korisno: (1) doprinelo je uspostavljanju čvršće povezanosti ratarstva sa stočarstvom, što nije bio slučaj u ranijem periodu kada je seljakovom privredom dominiralo pašno stočarstvo, i (2) postaklo je ječanje kolektivnih elemenata u ratarskim radovima, što je takođe bilo korisno za radove u ratarstvu imajući u vidu da su se oni obavljali isključivo učešćem živog rada seljaka i radne stoke.23 Stoga, makoliko na prvi pogled izgledalo da su potesi bili u suprotnosti sa ratarstvom i privatnom zemljišnom svojinom, i makoliko se činilo da mogu ograničavati ratarske radove na potesnim zemljištima, Vukosavljević u svojim analizama pokazuje suprotno i zaključuje da su ''...potesi bili jedna organizacija koja je bila najčešća i najbolje uobličena onde gde je ratarski rad najrazvijeniji... Takva složena organizacija i mogla se izgraditi samo onda kada ratarstvo prevlada'' (podvukao Ž.P.).24

Potesni režim bio je, dakle, jedan kolektivni oblik relativno čvrsto organizovanog privrednog reda koji je u datim društvenim i privrednim prilikama našeg sela obuhvatao svu seljačku privredu u ataru i uspešno usklađivao pojedinačne privredne potrebe u oba najvažnija dela poljoprivrede: ratarskoj i stočarskoj proizvodnji.

Unutar potesnog režima razvijao se kolektivni plodored kao nerazdvojni i prirodni deo potesa. Tradicionalni seljak je imao veoma dobra iskustvena znanja o plodoredu: ''Seljak je svojim iskustvom naučio sasvim odavno koja zemlja kojim žitom najbolje rodi i koje žito iza koga treba da seje''.25 Pošto je polikultura (svaštarska proizvdonja) bila bitno obeležje tradicionalne poljoprivrede, seljak je morao ovladati znanjima i o složenom a ne samo prostom plodoredu, u onoj meri u kojoj su postepeno prodirale nove poljoprivredne kulture u tradicionalnu poljoprivredu. Međutim, veoma često on je morao svesno da odstupa od svojih iskustvenih znanja o plodoredu i da ga usklađuje prema svojim konkretnim mogućnostima i planovima: raspoloživoj radnoj snazi, rasporedu poljoprivrednih radova i porodičnoj podeli rada, često izraženoj nesrazmeri između raspoloživog zemljišta i potreba za ishranom ljudi i stoke i sl. Ali najveća ograničenja plodoreda na imanjima seljaka proizilazila su

23 Isto, knjiga III, s.216 24 Isto, knjiga III, s.217. 25 Isto, knjiga III, s.198.

236

iz seoske uredbe o kolektivnom plodoredu koji je, zajedno sa potesnim režimom, određivao šta će se u koje vreme i u kojim delovima atara sejati: ''Svojim agrotehničkim znanjima o plodoredu seljak se mogao koristiti samo u granicama kolektivno određenog plodoreda. U jednom potesu svi su morali sejati usev sa istom dužinom vegetacije. Usevi mogu bit razni, ali u istom potesu ne mogu biti drugi sem onih koji se u isto vreme seju i u isto vreme dospevaju. Svaki je potes morao u isto vreme da bude slobodan da se stoka može zajednički pustiti u pašu u celom potesu. U jednom su potesu bila samo jara žita, u dugome samo ozima, kada su se ona počela sejati, u trećem kukuruzi i ostale okopavine. Iduće godine se raspored promeni, ali ostane kolektivan''.26 Sa stanovišta aktuelnog stanja infrastrukture u većini atara naših sela i relativno visoke zastupljenosti poljoprivredne tehnike u proizvodnji, trebalo bi još istaći važnu Vukosavljevićevu konstataciju da je kolektivnim plodoredom uspešno rešavan problem saobraćajnih komunikacija u atarima i saobraćajnih veza atara sa selom: ''Komunikacije u selima koja imaju kolektivni plodored uređuju se lakše i drugačije nego u selima koja ga nemaju. Pošto se pojedina imanja rade u isto vreme sva koja su u istom kompleksu, pitanje pristupa parcelama prostije je i lakše. Ne mora svaka parcela da ima svoj stalni i utvrđen pristup.''27

I potesni režim i kolektivni plodored nastali su u uslovima nerazvijene (tradicionalne) poljoprivrede i sela koje je imalo sva obeležja tradicionalnog društva. Ali njihovo najvažnije društveno obeležje sastojalo se u činjenici da je selo kao društveni kolektiv stvaralo i održavalo ove režime, pri čemu je Vukosavljević isticao da su se potesi i kolektivni plodored najranije i najpotpunije uboličili u najrazvijenijim seoskim sredinama: ''U kulturno najrazvijenijim našim oblastima ovaj je režim bio i najranije uveden i bolje se uobličio i bio složeniji nego u oblastima manje kulturnim. Ceo režim, sem organizacije 'planine'''.28 Drugim rečima selo je, snagom seoskog kolektiviteta i privrednih interesa, ali i svojim vrednostima, običajima i tradicionalnom kulturom uspešno usklađivalo pojedinačne proizvodne potrebe u okvirima potesnog režima i kolektivnog plodoreda kao dominantnih simbola kolektivnih interesa sela. Pri tome odnos između sela kao kolektiva i potesnog režima i kolektivnog plodoreda nije bio jednosmeran, niti je on to mogao biti već i zbog opšteg značaja poljoprivrede u seoskom društvu, a koja se – kako je pokazano – u tradicionalnom selu gotovo u celini odvijala u okvirima pomenutih kolektivnih režima. A to znači da ma koliko da je selo – zbog uređivanja i usklađivanja pojedinačnih potreba u privredni plan sela – bilo zaintetesovano za stvaranje i održavanje potesnog režima, isto toliko su ti režimi delovali na jačanje 26 Isto, knjiga III, s.198. 27 Isto, knjiga III, s.199. 28 Isto, knjiga III, s. 197.

237

društvenosti i oblikovanje sela kao zajednice. O toj međuzavisnosti između sela, potesnog režima i kolektivnog plodoreda Vukosavljević govori u različitim kontekstima, ali su te ideje najjasnije i jezgrovito iznete prilikom raspravljanja o društvenom značaju potesnog režima. ''Time što je privredu celog sela povezivao u celinu, potesni režim više nego išta drugo delovao je da se izgradi selo kao čvrsto organizovan kolektiv, solidaran prema svakome spolja. Da se izrade osećanja svoga seljanina i razlike između seljanina i inoseljanina'' (podvukao Ž.P.).29 A kakav je društveni značaj Vukosavljević pridavao potsnom režimu i njegovoj ulozi u društvenom životu sela, najbolje se može zaključiti iz njegovih zapažanja o uticaju potesa na oblikovanje seoskog naselja: ''I tip seoskog naselja stvarao se pod uticajem rasporeda privrednih površina. To znači da je zavisio od toga koliko je razvijen potesni režim i da li ga uopšte ima. Ovo sređivanje seoskog kolektiva bilo je od naročitog značaja u prvo vreme po naseljavanju...''30 (podvukao Ž.P.).

Iako je u starim zakonima o čuvanju poljoprivrednih imanja bilo propisa o kolektivnom plodoredu po potesima,31 što znači da ih je i država do izvesne mere regulisala, izvesno je da sve dok je selo kao lokalna zajednica imalo punu autonomiju u samostalnom uređivanju ovih odnosa, potesni režim i kolektivni plodored su se uspešno održavali i ispunjavali svoje funkcije. Gubitak te autonomije sela u uređivanju ovih režima vremenski se poklapa sa pojačanim delovanjem robno-novčanih odnosa u selu i poljoprivredi i promenama u samoj poljoprivredi, dakle poklapa se s uključivanjem našeg sela u društvenu podelu rada i druge procese globalnog društva. Pošto istorijsko iskustvo pokazuje da je delovanje globalnih društvenih procesa u svim društvima po pravilu dovodilo do sveobuhvatnih i manje ili više rdikalnih društvenih promena u selu, moglo bi se pretpostaviti da su ti procesi (privredne promene, pre svega) i u našem društvu i selu bili glavni uzroci razbijanja potesa i kolektivnog plodoreda kao kolektivnih osnovica seljačkog privređivanja.

Međutim, u svojim radovima Vukosavljević pokazuje da je i pre tih promena, tačnije tokom čitavog perioda u kom su postojali potesni režim i kolektivni plodored, u ovim režimima bilo stalnih napetosti i protivurečnosti koje je selo uvek iznova moralo da rešava. I najtradicionalnije selo nije potpuno statično društvo, a potesni rećim i kolektivni plodored su i u najmanje razvijenom selu morali usklađivati vrlo složene i raznovrsne društvene i privredne kolektivne odnose. Usklađivanje tih kolektivnih odnosa u selu jeste, prema Vukosavljeviću, neuporedivo teže i složenije nego u selima u kojima dominiraju samo privatni

29 Isto, knjiga III, s.194. 30 Isto, knjiga III, s.195. 31 Videti, Isto, knjiga III, s. 185

238

interesi i njima odgovarajući društveni odnosi: ''U potesnom režimu je mnogo uredaba najviše zbog toga što su kolektivni odnosi, za koje su te uredbe izrađene, uvek složeniji nego privatni te im je potrebno više uredaba. Mnogo je prostije, na primer, urediti odnose među pojedincima, kada je svako gospodar svoje njive, nego kada celo selo ima izvesnih prava na nju; prostije kada se ima svoja ishrana stoke nego kada je za sva domaćinstva sa zajedničkog zemljišta; prostije kada svako iskorišava svoju šumu, kojom se slobodno ekonomiše, nego kada je ona zajednička; prostije kada svako plodored pravi po svojim potrebama i mogućnostima, nego kada ga podvršćava zajedničkom seoskom planu; prostije kada rokove svojih radova pojedinac sam određuje nego kada se to određuje zajednički za celo selo.''32Može se, dakle, pretpostaviti da će zbog složenog karaktera društvenih odnosa u selu koje su uređivali potesi i kolektivni plodored, kao i zbog toga što je privredna uloga ovih režima bila neobično važna, svaka promena u društvu, selu i poljoprivredi da se odrazi i na promene potesa i plodoreda. Analizirajući te promene, Vukosavljević je često isticao da je kolektivni plodored ponekad imao i konzervativnu ulogu, onda kada je u tradicionalnu poljoprivredu trebalo uvoditi novine, jer je kolektivni plodored bitno ograničavao individualne privredne slobode i novačenje seljaka. Ali najveći značaj u raspadu potesa i kolektivnog plodoreda pridavao je intenzifikaciji tradicionalne poljoprivrede: ''Nesklad nastaje ne zbog protivurečnosti u samom tome režimu (misli se na potese – Ž.P.) nego zbog potrebe intenzifikovanja poljoprivrede'', a to se manifestuje onda kada ''... postane potrebno sa svake površine dobiti više prinosa; kada postane potrebno jače širiti ratarska zemljišta na račun stočarskog; kada postane teže sa smanjenog zemljišta hraniti stoku starim načinom; kada se počne jače osećati zemljišna teskoba, intenzifkovanje poljoprivrede postane skoro jednovremeno potrebno svima seljanima – iako svima nejednako. Tada već i razvijeniji saobraćaj i trgovina omogućavaju to intenzifikovanje. Na počektu stočarstva pa posle ratarstva. Potesni režim postane smetnja intenzifikovanju, jer je on bio udešen za poljoprivredu neintenzivnu. Tek sa intenzifikovanjem poljoprivrede ojačaju protivurečnosti između bogatijih i siromašnijih'' (podvukao Ž.P.).33

Ovi navodi pokazuju kako je Vukosavljević krajnje nepristrasno i celovito sociološki analizirao uticaj spoljašnih činilaca (opšta intenzifikacija proizvodnje, prevladavanje stajskog stočarstva i ratarstva, pretvaranje kolektivnih u privatna zemljišta, razvitak saobraćaja i trgovine, pojava sve većih socijalnih razlika u selu) na raspad potesa i kolektivnog plodoreda. Međutim, kao naučnik koji je o selu imao široko i izvorno primarno iskustvo, Vukosavljević se kolebao u oceni da li su ti spoljašni činioci odigrali presudnu ulogu u raspadu pomenutih režima. 32 Isto, knjiga III, s.91. 33 Isto, knjiga III, s.192.

239

Naime, njemu se opravdano činilo da su i u sklopu uticaja spoljašnih (globalnih) privrednih činilaca prema kojima su selo i seljaci nemoćni, potesni režim i kolektivni plodored mogli i dalje da imaju istu privrednu ulogu kao i u tradicionalnoj poljoprivredi. On je veoma dobro zapazio da je to naročito bitno sa stanovišta odnosa izmedju potesa i kolektivnog plodoreda tradicionalne poljoprivrede, s jedne strane, i sve intenzivnijeg uvođenja mehanizovanog rada u ratarstvu, s druge strane. S pravom je isticao da bi, po svim organizacijskim i agronomskim osobinama koje su ključne i za savremenu poljoprivredu, potesni režim i kolektivni plodored najviše odgovarali mehanizovanom i drugim savremenim oblicima rada: ''Potesi nigde ne posluže za zemljišnu osnovicu mehanizovanog ratarstva, iako su te velike zemljišne celine tačno takve kakve mehanizovanom radu trebaju. One su i dovoljno prostrane i na njima je već bio organizovan kolektivni plodored, a organizovani i zajednički rokovi radova isti za sve deonice u po jednom potesu. Potesi su uobličeni u priličnoj meri tako da su u svakome sve deonice prilično jednake po kvalitetu. Po svemu bili tačno takvi kako razijenom mehanizovanom ratarstvu treba. Ipak se nisu održali, iako je bilo privrednih uslova za to. Nije bilo uslova društvenih'' (podvukao Ž.P.).34

Od svih društvenih uslova koji su uticali na raspad potesnog režima i kolektivnog plodoreda, Vukosavljević je državi pridavao apsolutno najveći značaj. Kao i u drugim društvima tako je i u našem uticaj države na selo i poljoprivredu bio oduvek izuzetno važan, ali se izgleda u našim uslovima on najpotpunije ispoljavao u državnom zakonodavstvu kojim je država nastojala da uređuje raznovrsne društvene odnose na selu. Pri tome Vukosavljević je zastupao nedvosmislen stav da je taj uticaj najčešće bio negativan, bilo zbog toga što država nije razumevala društveni život i potrebe sela, bilo zbog toga što je na mehanički način uvodila liberalističko zakonodavstvo razvijenih zemalja. A u nerazvijenom selu kakvo je bilo naše, takvo zakonodavstvo bilo je u oštroj suprotnosti sa postojećim društenim odnosima i već ustaljenim oblicima društvenog života. Ta činjenica bitno je ograničavala prirodan tok evolucije našeg sela kao lokalne zajednice i istovremeno ga onemogućavala da na stvaralački način usklađjuje neke trajne i nesumnjivo vredne oblike tradicionalnog kolektivnog života i privređivanja sa modrnizacijskim procesima kojima su neminovno morali biti izloženi i selo i seljakovo privređivanje i globalno društvo.

Na brojnim primerima Vukosavljević u svojim radovima pokazuje karakter uticaja države i njenog zakonodavstva na društveni život sela, pri čemu se iz njegovih analiza jasno uočava da se kvalitet tog uticaja menjao u obrnutoj

34 Isto, knjiga III, s.193.

240

srazmeri u odnosu na promenu uloge sela i seljaštva u društvu; što je društvena uloga sela i seljaštva u prošlosti bila značajnija, država i državno zakonodavstvo bili su bliže selu i seljaštvu i njihovim autentičnim potrebama, za razliku od kasnijeg perioda kada uloga sela i seljaštva u društvu opada i kada država uvodi zakonodavstvo po meri svojih potreba a ne potreba i interesa sela i seljaka, ili kada pokazuje nezainteresovanost da zakonima uređuje neke važne i nove odnose u selu. Na primer, takav odnos između državnog zakonodavstva i sela i seljaštva ispoljio se i u procesu deobe kolektivnih zemljišta. Vukosavljević pokazuje da je zbog ekonomskih razloga deoba kolektivnih zemljišta bila neminovna. Međutim, na početku tog procesa država se nije mnogo mešala u deobu tih zemljišta i ograničavanju kolektivnih prava na kolektivnim i privatnim zemljištima. U nekim slučajevima, kao kod zemljišta u režimu selina, i kad je zakonima ograničavala njihovu deobu to je činila zbog očekivanog prirasta stanovnika, jačeg priliva useljenika srpskog porekla i želje da se pretvaranje selina u privatna ratarska zemljišta odvija postepeno. Tada je državno zakonodavstvo, po Vukosavljevićevom mišljenju, znalo šta su mu ciljevi i davalo je veća prava selu da uređuje te odnose, koje je stvaralo seline i zbog privrednih razloga bilo zainteresovano da očuva to kolektivno zemljište.35 U kasnijem periodu uloga zakonodavstva u deobi selina se menja; ono i dalje ograničava deobu selina ali bez ikakvog cilja, proizvodeći veliki nered u seoskom društvu i razne špekulacije u deobi zemljišta. Vukosavljević navodi da bi to pravno ometanje deobe selina od strane države imalo smisla ako bi se veliki zemljišni fond u režimu selina sačuvao za neku buduću reformu, ili ako bi se smatralo da treba intenzivirati poljoprivredu razvojem ratarstva i stajskog stočarstva kojima su seline kao kolektivna zemljišta smetnja. On, međutim, pokazuje da zakonodavstvo nije imalo takve ciljeve, tačnije nije imalo nikakve ciljeve, te da je pravna zabrana deobe selina u tom periodu proizašla iz nerazumevanja prilika na selu i inercije: ''Ono što su činili docnije građansko zakonodavstvo i administracija, nije bilo ni neka svesna namera da se selu samom ostavi da ono samo uređuje ove odnose. Ovo je bilo samo jedno nerazumevanje i jedna duhovna inercija.''36

Takva uloga države prema kolektivnim zemljištima u kasnijem periodu je još više došla do izražaja u onoj meri u kojoj je sve više postojala građanska država sa građanskim pravnim shvatanjima i građanskim zakonodavstvom.37 To zakonodavstvo, po Vukosavljeviću, nije moglo da razume selo kao ekonomsku i pravnu organizaciju usled čega ono, za razliku od ranijeg perioda, nije imalo više pravnih mogućnosti, a još manje obijačnog prava, da se prilagođava 35 Isto, knjiga I, s.71-72. 36 Isto, knjiga I, s.72. 37 Isto, knjiga I, s.220.

241

privrednim promenama (na primer, da se prilagodi veoma krupnim i u to vreme odlučujućim promenama prelaska sa pašnog na stajsko stočarstvo), jer više nije imalo mogućnosti da preuređuje zajednička privredna prava iz ranijeg potesnog režima i kolektivnog plodoreda na kolektivnim i privatnim zemljištima. Takav duh novog državnog zakonodavstva bitno je uticao da se kolektivne zemljišne svojine, kao osnovica potesnog režima, razbiju ''... mnogo brže nego što bi se one razbile po samom ekonomskom razvitku, da je selu bilo omogućeno da uredbe o kolektivnoj zemljišnoj svojini izrađuje i prilagođava privrednim promenama'' (podvukao Ž.P.).38

* *

*

Iz Vukosavljevićenih analiza može se zaključiti da su potesni režim i kolektivni plodored nastali u nerazvijenoj poljoprivredi i tradicionalnom selu. Privredna i društvena osnovica tih režima bile su velike privredne zemljišne celine kolektivnih i privatnih zemljišta u seoskom ataru, i splet različitih prava i odnosa (privrednih i društvenih) unutar kojih se odvijao privredjivanje seljaka, ali prema privrednom planu sela; privredni plan sela, zbog koga su potes i kolektivni plodored i bili izgrađeni, imao je primat u seljačkoj privredi, i njemu su morali biti podređeni planovi privređivanja pojedinačnih seljačkih porodica. Ti režimi nikada nisu bili apsolutno harmonični ni kao privredna ni kao društvena pojava, čak i onda kada su uspešno ispunjavali svoje funkcije, što je zavisilo od različitih privrednih i društvenih činilaca. Među tim činiocima Vukosavljević je selu kao kolektivu pridavao najveći značaj, jer je selo zbog potreba kolektiva stvaralo i održavalo potesni režim, kolektivni plodored i zemljišne osnovice i prava na kojima su oni počivali. Sve dok je seosko društvo imalo visok stepen autonomije u uređivanju ovih odnosa, ono je uspešno usklađivalo suštinski uvek protivurečne proizvodne potrebe seljaka u skladnu proizvodnu celinu sela. Upravo zbog te naglašene veze sela sa potesima i kolektivnim plodoredom, ovi režimi su (zajedno sa kolektivnom zemljišnom osnovicom), pozitivno delovali na učvršćivanje sela i njegov socijabilitet kao društvene, a ne samo kao ekonomske zajednice.

Raspad tih režima odvijao se pod uticajem različitih činilaca od kojih su ekonomske promene u poljoprivredi svakako bile vrlo značajne. Međutim, zbog opšte privredne nerazvijenosti i sporog razvitka kapitalizma u našem društvu,

38 Isto, knjiga I, s.221.

242

ekonomske promene nisu bile takvog karaktera da su mogle bitno uticati na korenite promene pomenutih režima, niti su, zbog takvog njihovog karaktera, mogle da spreče prirodnu evoluciju potesa i plodoreda u pravcu prilagođavanja novim privrednim i društvenim prilikama na selu. Takav poželjan i sa novim privrednim potrebama kompatibilan evolutivni tok razvitka potesa i kolektivnog plodoreda nije, međutim, mogao biti ostvaren zbog izrazito negativnog uticaja države i državnog zakonodavstva, koji su bez pravih i ozbiljnih društvenih i privrednih potreba nepotrebno ubrzavali raspad ovih režima. Svuga gde se državno zakonodavstvo umešalo u uređivanju odnosa na selu, ono je razbijalo selo i organizaciju njegovog društvenog života, uništavalo kolektivnu osnovicu seoske privrede i proizvodilo, kako Vukosavljević to jasno ističe, veliki nered u tradicionalnom seoskom društvu i ustaljenim oblicima privređivanja.39 Takav rez države i zakonodavstva u privredno i društveno tkivo našeg seoskog društva, odlučujuće je sprečavao ulogu seoskog kolektiva u prilagođavanju potesa i kolektivnog plodoreda novim privrednim i društvenim uslovima, to jest sprečavao je evoluciju ovih režima, za koju je Vukosavljević s punim pravom bio uveren da je bila moguća i u novim privrednim uslovima. A kolika je bila društvena i privredna snaga pomenutih režima, i koliko se selo kao kolektiv odupiralo državi i njenom zakonodavstvu u razgradnji potesa, najbolje se može sagledati iz činjenice da je seosko javno mnjenje dugo vremena branilo potese i kolektivni plodored i nakon njihove zakonske razgradnje, održavajući ih ne samo snagom i inercijom tradicionalnih vrednosti, već sigurno i zbog realnih društvenih i privrednih potreba.40 Tom činjenicom se može objasniti i zbog čega su se u mnogim selima potesi održavali sve do pred 2. svetski rat, a u nekim krajevima i sve do početka šezdesetih godina. Trebalo bi, takođe, spomenuti – s obzirom da su selo i poljoprivreda u novijoj istoriji na neki način uvek bili povezani sa zadrugarstvom koje bi po definiciji trebalo da artikuliše i štiti privredne i društvene interese seljaka – da i u prošlim vremenima zemljoradničko zadrugarstvo ništa ozbiljnije nije učinilo da omogući evoluciju potesa i kolektivnog plodoreda.41 Drugim rečima, ono ni u tom periodu, isto kao i u novijoj istoriji, nije imalo dovoljno snage i društvene autonomije za očuvanje i zaštitu autentičnih društvenih interesa seljaka i njegove privrede već je, po svemu sudeći, objektivno i istorijski prvenstveno sledilo interese države i neseljačkih slojeva.

39 Videti, Isto, knjiga III, s.85. 40 Videti, Isto, knjiga III, s.185. 41 Videti, Isto knjiga III, s.193.

243

CHANGES IN AGRICULTURAL STRUCTURE AND THE DIFFUSION OF INNOVATIONS IN INDIVIDUAL FARMING IN YUGOSLAVIA

by

Dr Živojin Petrović

SUMMARY

The paper deals with the relation between the changes of agricultural structure and the diffusion of innovations in individual farming. Contrary to the developed countries, the agricultural structure in our individual farming has not been in accordance with the up-to-date model which would conform the current innovation processes.

The explantation of this state of affairs lies in the structural and developmental characteristics of the previous social system of our global society, in which the individual farming was shaped according to the existing ideological concepts.

Based on the ideas of S. Vukosavljević, the paper has particularly analysed the allotment structure which existed in our traditional village and agriculture and which could - in more favourable socila conditions - be functional also in the modernization of the individual farming at the present time.

Key words: global society, agricultural strucutre, diffusion of innovations, commasation, allotment structure, village as a social community.

244

Приказ уџбеника “Економија (за агроекономисте)”

Уџбеник "Економија (за агроекономисте)" аутора проф. др Радована

Пејановића, редовног професора Пољопривредног Факултета у Новом Саду, плод је ауторовог двадесетпетогодишњег радног искуства на универзитету где је проф. др Радован Пејановић, радећи на Правном, Природно-математичком и Пољопривредном Факултету, у Новом Саду припремао наставу из предмета Политичка економија, а потом Економија и Основи економије, на редовним и Аграрна економија на постдипломским студијама. Циљ уџбеника јесте да свим студентима Пољопривредног Факултета , а посебно агроекономистима као будућим привредницима укаже на најважније економске појмове, категорије, поступке и начин мишљења који важи за савремену тржишну привреду. Обим књиге је 599 стрaница, издавач је "Дневник штампарија", Нови Сад, 2000 године.

Сам уџбеник се састоји из пет основних делова. У уводном првом делу под називом “Уводне категорије економије” аутор нас упознаје са појмом и различитим значењима појма економија и у оквиру тога, приближава нам појмове политичке економије, економике, економске теорије, економске политике, економских наука, економских закона, економских начела и економских принципа. Затим следи хронолошки приказ развитка економске мисли од њених зачетака преко разних економских школа (меркантилистичке, физиократске школе, класичне школе, марксистичке економије, неокласично раздобље, кејнзијанске економије и савремених праваца економије). У следећем поглављу првог дела аутор нас упознаје са методом економије, објашњавајући сам појам “метода”, општи економски метод, специфичност метода економије, економске анализе, економске моделе. У четвртом поглављу првог дела обрађује се предмет економије и у оквиру тога аутор полази од чињенице да у економској теорији постоје два схватања економије: политичке економије као друштвене науке и

245

економије као као науке о рационалном понашању. Затим следе теорија вредности, маргинална анализа у економији (с посебним акцентом на принципу маргиналне продуктивности), економска равнотежа, економски оптимум, алокација и рационализација.

У другом делу сусрећемо се са основним појмовима економије, и то са економском активношћу (у оквиру ње се обрађују: људске потребе, материјална добра, привредни сектори, међусекторски односи, input-output анализа, економски механизам), основним компонентама друштвене производње (производња, расподела, размена, потрошња, репродукција), детерминантама друштвене производње (природни услови и природни ресурси, друштвено богатство, становништво, продуктивност и интензивност рада), економским факторима производње (земља, капитал, рад, предузетништво, менаџмент, улагање у људе – хумани капитал, знање и наука, значај и улога технике и технологије, економска улога државе). Затим следе комбинација фактора производње и закон о опадајућим приносима, основни економски субјекти и економски принципи привређивања, натурална и робна привреда, роба, новац и тржиште као основне категорије робне привреде, економски раст и развој (фактори економског раста и критеријуми економско-социјалне развијености).

Трећи део књиге носи назив “Елементи и механизам класичне и савремене капиталистичке економије” и сагледавамо га кроз тринаест поглавља. У првом поглављу се упознајемо са настанком и развојем капитализма кроз карактеристике капитализма и корене капитализма, основне институције капитализма и етапе у развоју капитализма. У другом поглављу тежиште се ставља на фазу либералног (класичног) капитализма. У трећем поглављу обрађује се капитал и то сам појам капитала, приватни и јавни капитал, новчани, робни и приозводни капитал, подела производног капитала, органски састав капитала, општа формула капитала, тржиште капитала. У четвртом поглављу објашњава се вишак вредности и то кроз појам и закон вишка вредности, порекло вишка вредности, радне снаге као робе, радног дана у капитализму, масе и стопе вишка вредности, методе увећања вишка вредности. Пето поглавље односи се на најамнине (појам најамнине, тржиште рада, облици најамнине, национална различитост најамнина, утицај радничких синдиката, организације послодаваца и државе на најамнине). Следеће поглавље се бави објашњавањем профита и то значајем и појмом профита, односом вишка вредности и профита, односом цене коштања и профита, профитом и профитном стопом, максимизацијом профита као основног циља капиталистичке економске активности, профитом у оквиру једне привредне гране – образовање тржишне цене, тржишном ценом,

246

капиталистичком конкуренцијом, законом просечног профита, ценом производње, екстрапрофитом, законом тенденцијског пада опште профитне стопе. Седмо поглавље обрађује трговачки капитал кроз следеће делове: друштвена расподела вишка вредности, узроци појаве трговачког капитала, трговачки капитал и трговачки профит, трошкови промета, обрт трговачког капитала и трговачки профит, маркетинг и реклама, подела трговине и спољна трговина. У осмом поглављу се упознајемо са зајмовним капиталом и то са појмом, настанком и карактеристикама зајмовног капитала, изворима и улогом зајмовног капитала, каматом и предузетничком добити, каматом и каматном стопом, банкама и кредитима. У следећем поглављу, акценат се ставља на акцијски (деоничарски) капитал. Сагледавамо појам, настанак и значај акцијског капитала, појам акције (деонице), тржиште акција (хартија од вредности), појам дивиденде, зараду на акцијама, појам фиктивног капитала. Десето поглавље, посебно значајно у агроекономији, заузима земљишна рента и улагање капитала у пољопривреди. Аутор се овде бави појмом ренте и земљишне ренте, капиталистичким преображајем пољопривреде, феудалном и капиталистичком земљишном рентом, специфичностима пољопривредне производње, претпоставкама анализе ренте, рентом као екстрапрофитом и арендом (закупнином), специфичностима деловања економских закона у пољопривреди, диференцијалном рентом, апсолутном рентом, монополском рентом, разликама између појединих облика пољопривредне ренте, градилишном, рудничком и шумском рентом, ценом земље, сељачком пољопривредом, рентом и еколошком заштитом природних и других добара, концентрацијом и централизацијом капитала у савременом развоју пољопривреде. Једанаесто поглавље носи назив “Акумулација капитала”. Објашњавају се појам и мотив акумулације, величина (маса) и стопа акумулације, новчана и стварна акумулација, акумулација уз исти и виши органски састав капитала, акумулација капитала и незапосленост, акумулација капитала и подела света на развијене и неразвијене земље, друштвено - економске последице акумулације (подела на богате и сиромашне), акумулација, концентрација и централизација капитала. Дванаесто поглавље се односи на монополски капитал, монополски капитализам и промене у савременом капитализму. Упознајемо га кроз појам и карактеристике монополског капитала, узроке настанка монополског капитала и карактеристике монополског капитализма, концентрације банковног и појаву финансијског капитала, извоз капитала, монополски капитал и територијално – економску поделу света, колонијализам (империјализам) и неоколонојализам (неоим -перијализам), закон неравномерног развитка и промену нивоа водећих капиталистичких земаља, капитализам као светски систем , монополске

247

цене и монополски профит, конкуренцију у монополском капитализму, застој у развоју производних снага, процес концентрације и централизације капитала и производње у монополском капитализму, карактеристике монополског капитализма , научно – техничку револуцију и савремени капитализам, неке новије промене у привредама развијених капиталистичких земаља, трансформисани капитализам и постин- дустријско друштво, глобализацију светске економије, глобализацију, конвергенцију и хомогенизацију светске привреде, продубљивање технолошког јаза у савременој светској економији. У тринаестом поглављу даје се приказ различитих подела и типова економских система савременог капитализма с посебним освртом на амерички и западноевропске моделе и источно – азијски и англо – саксонски модел.

Четврти део је “Основна производна (економска) јединица друштвене репродукције, тржиште и тржишни односи”. Састоји се из два поглавља. У првом који сноси назив “Производна (економска) јединица – основна ћелија друштвене производње”, објашњавају се појам, врсте и карактеристике производне (економске) јединице, предузеће (фирма), пољопривредно газдинство, проста капиталистичка кооперација, мануфактура, акционарско друштво (акционарско предузеће), монополска организација (монополско предузеће), корпорација, мултинационалне компаније, транснационалне компаније, међународна предузећа и расподела њихове моћи. У другом поглављу упознајемо се са тржиштем, тржишним ценама и тржишним односима кроз теорију тржишта, закона понуде, закона тражње, тржишну равнотежу (закон понуде и тражње).

Пети део носи назив “Основни макроекономски агрегати, друштвена репродукција капитала, кризе, економске функције државе”. Састоји се из шест поглавља. Прво поглавље се односи на друштвени производ и национални доходак. У другом поглављу се објашњавају бруто домаћи производ (ГДП) и бруто национални доходак (ГНП). Треће поглавље је везано за репродукцију целокупног друштвеног капитала и сагледавамо га кроз просту и проширену репрдукцију, диспропорције у репродукцији, законе проширене репродукције у условима техничког прогреса. Четврто поглавље се бави кризама и то привредним кретањима, економском кризом, фазама кризног циклуса и еколошком кризом. У петом поглављу се упознајемо са економским функцијама државе у савременом капитализму и то са настанком капиталистичке државе, државном интервенцијом, методама државне интервенције, улогом државе у процесу национализације, државним планирањем, државним регулисањем односа између рада и капитала, државном антиинфлационом политиком,

248

незапосленошћу и државном политиком запослености, облицима државне интервенције у области спољне трговине – инструменти и мере.

Шесто поглавље уџбеника носи назив “Транзиција бивших социјалистичких економија”. Аутор нам га приближава кроз појам, мотив и циљ транзиције, разлоге, начине и циљ приватизације, процене вредности предузећа, рачуноводствену ревизију као меру транзиције, разлике у процесима приватизације и транзиције у развијеним тржишним привредама и привредама бивших социјалистичких земаља, основна начела (принципе) економије (и аграрне економије) у процесу транзиције.

У прилогу је достављен српско – енглески речник важнијих економских термина и категорија као и списак коришћене литературе.

Томашевић Дејан, дипл. инг. агроек. асистент приправник

249

IN MEMORIAM

MR NENAD MIROVIĆ, ASISTENT

(1961-2000)

Na vrhuncu intelektualne snage i naučno-istraživačkog i pedagoškog iskustva, tragično je okončan život našeg kolege, asistenta na predmetu Sociologija, mr Nenada Mirovića, koji je bio zaposlen na našem Institutu Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu.

Mr Nenad Mirović je rođen 1961. godine u Beogradu. Sociologiju je studirao od 1981. do 1986. godine na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tokom studija objavio je više radova u domaćim sociološkim časopisima. Postdiplomske studije sociologije pohađao je na Univerzitetu u Quee's u Kanadi, gde je magistrirao 1989. godine, na temu ''Imidž Jugoslavije u zapadnoj štampi''. Tokom studija u Kanadi, dva puta je nagrađivan od strane Univerziteta Quee's.

Od 1987. radi na Institutu za ekonomiku poljoprivrede i sociologiju sela kao asistent na predmetu Sociologija. Učestvovao je u radu više međunarodnih naučnih skupova. Bavio se sociologijom sela, sociologijom društvenog razvoja i pitanjima nacionalnog identiteta i nacionalizma. Bibliografija mr Mirovića sadrži oko petnaest bibliografskih jedinica. Bio je član međunarodne studijske grupe koja se bavila pitanjem budućnosti Balkana; grupu je formirao Aspen Institut iz Berlina.

Bio je član Sociološkog društva Srbije i Američke sociološke asocijacije (American Sociological Association).

Kolega Mirović je bio odličan poznavalac engleskog jezika. Nenada Mirovića su krasile osobine tihog, korektnog čoveka, blage naravi i

izrazite principijelnosti i doslednosti. Bio je veliki borac za demokratske promene, aktivni učesnik antiratnih aktivnosti i politički aktivist. U tom svom radu pokazivao je hrabrost ali i tolerantnost i umerenost. Na žalost, nije dočekao da doživi promene za koje se iskreno i zdušno zalagao i borio.

Ostaje žal i praznina za našim dragim kolegom i sećanje na divnog čoveka, perspektivnog intelektualca i ozbiljnog društvenog pregaoca.

Prof.dr Radovan Pejanović