Sveti Justin ĆelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VJERE I ŽIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 

U V O D

 

PRVI DEO R E L I G I J A

I. O RELIGIJI UOPSTE

II. PRIRODNE RELIGIJE

DRUGI DEO H R I S C A N S T V O

I. NATPRIRODNA ILI OTKRIVENA - HRISCANSKA RELIGIJA

II. IZVORI HRISCANSKOG UCENjA

III. PRAVOSLAVNA CRKVA

 

TRECI DEO OSNOVNE ISTINE PRAVOSLAVNE HRISCANSKE VERE

I. O BOGU

II. O SVETU I COVEKU

1) MATERIJALISTICKO SHVATANjE I RESAVANjE PROBLEMA SVETA I COVEKA

a) MATERIJALISTICKO UCENjE O POSTANKU SVETA

b) MATERIJALISTICKO UCENjE O POSTANKU ZIVOTA

v) MATERIJALISTICKO UCENjE O POSTANKU ZIVOTINjSKIH VRSTA

g) MATERIJALISTICKO UCENjE O POSTANKU COVEKA

d) MATERIJALISTICKO UCENjE O DUSI

dj) ZAKLjUCAK

 

2) PANTEISTICKO UCENjE O CBETU I NjEGOVA KRITIKA

III. O HRISTU SPASITELjU I SPASENjU

1. ISUS HRISTOS - ISTINITI BOG

2. ISUS HRISTOS - ISTINITI COVEK

3. ISUS HRISTOS - ISTINITI BOGOCOVEK

 

SPASITELjSKI RAD I DELO GOSPODA HRISTA

1. TAJNA BOGOVAPLOCENjA I TAJNA SPASENjA

2. TAJNA SPASITELjEVOG KRSTENjA I TAJNA SPASENjA

3. TAJNA SPASITELjEVOG PREOBRAZENjA I TAJNA SPASENjA

4. TAJNA SPASITELjEVOG STRADANjA, KRSNE SMRTI I TAJNA SPASENjA

a) ISKUPLjENjE BOGOCOVEKOM

b) BOGOCOVEKOVA POBEDA NAD GREHOM, CMPTI I DjAVOLOM

5. TAJNA SPASITELjEVOG SILASKA U AD I TAJNA SPASENjA

6. TAJNA SPASITELjEVOG VASKRSENjA I TAJNA SPASENjA

7. TAJNA SPASITELjEVOG VAZNESENjA I TAJNA SPASENjA

8. TAJHA SPASITELjEVOG UCENjA I TAJNA SPASENjA

IV. O BOGU DUHU SVETOM I CRKVI

O CRKVI KAO BLAGODATNOM CARSTVU BOZJEM

MISIJA I CILj CRKVE

SVOJSTVA CRKVE

O CRKVENOJ JERARHIJI

O SVETIM TAJNAMA

O TAJNI KRSTENjA

O TAJNI MIROPOMAZANjA

O TAJNI PRICESCA ILI SVETOJ LITURGIJI

O TAJNI POKAJANjA

O TAJNI SVESTENSTVA

O TAJNI BRAKA

O TAJNI JELEOSVECENjA

O ZNACAJU ISKUPLjENjA ZA DUHOVNOMORALNI ZIVOT LjUDI U CRKVI

O POSTOVANjU SVETITELjA, SVETIH MOSTIJU I SVETIH IKONA U PRAVOSLAVNOJ CRKVI

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-ArsicTAJNE VERE I ZIVOTA

(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 STAMPANO IZDANjE

 Izdato: 1985.  Izdanje: drugo  Mesto: Krnjevo  Izdavac: Pravoslavna hriscanska  zajednica i Crkvena opstina Krnjevo Stampa: "Kosmos" Beograd  Tiraz: 5000

 INTERNET IZDANjE

 Objavljeno: 22. novembar 2005. Izdaje: © Svetosavlje.org Urednik: prot. Ljubo Milosevic  Digitalizacija:Viktor Grozdanic Osnovni format: Vladimir Blagojevic  Dizajn stranice: Gojko Sredovic Korektura: Gojko Sredovic

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 U V O D

 

Ova knjiga "Tajne vere i zivota", ili Osnovno bogoslovlje predstavlja bogoslovsko hriscansko pravoslavno ucenje o osnovnim istinama nase Hriscanske vere. A te istine su ove: istina o Bogu, svetu i coveku, istina o zivotu, smrti i besmrtnosti, istina o dobru, zlu i djavolu,

istina o istini, pravdi i ljubavi, istina o svima vecnim vrednostima, istina o Spasitelju i spasenju coveka i sveta od greha, smrti i djavola, istina o Crkvi, o zagrobnom zivotu, istina o krajnjoj sudbi coveka i sveta, istina o vecnom zivotu.

Posto, medjutim, u svetu postoje i druge religije a ne samo Hriscanska, zato ova knjiga kao Osnovno bogoslovlje, u prvom delu, najpre govori o religiji uopste i o prirodnim religijama koje postoje u svetu, da bi zatim uporedila njih sa najsavrsenijom, jedinom istinitom i pravom religijom - Hriscanskom, koja je nadprirodno od Boga otkrivena i data nama ljudima preko Gospoda Isusa Hrista i Njegovih Proroka i Apostola kroz Crkvu. Ovo izlaganje o Hriscanstvu sacinjava drugi deo ovog Osnovnog bogoslovlja.

Treci deo Osnovnog bogoslovlja govori podrobnije o samim osnovnim istinama i tajnama Hriscanske Pravoslavne vere i Crkve, tj. o Bogu, svetu i coveku, o Hristu Spasitelju i spasenju, o Duhu Svetom i o Crkvi, i na kraju o Bogu kao sudiji i o vecnom zivotu.

Ova dva druga dela u stvari cine jednu malu pravoslavnu Dogmatiku, dok prvi deo sacinjava kratku Apologetiku, s tim sto nekih apologetskih poglavlja ima i u trecem delu ove knjige.

 

Sv. Justin Celijski

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 PRVI DEO

 

R E L I G I J A

 

I. O RELIGIJI UOPSTE

 

Covek je odvajkada verovao u postojanje jedne ili vise natcovecanskih sila koje su van njega i jace od njega, od kojih on zavisi i prema kojima oseca izvesno strahopostovanje. Otuda, covek je odvajkada osecao i neodloznu potrebu da pitanje svoga odnosa sa tom silom ili tim silama resi na nacin koji bi mu obezbedio njihovu blagonaklonost u zivotu[1]. Ovo su neosporne cinjenice kojih su svesni ne samo pojedinci nego i citavo covecanstvo.[2]

Razume se, sila ili sile koje je covek smatrao natcovecanskim nisu bile uvek takve. Ali za covekovo osecanje i drzanje prema tim silama - za resavanje pitanja njegovog odnosa sa njima - nije bilo vazno kakve su te sile ustvari, vec kako ih je on shvatio, kakve su one bile po njegovom misljenju - kako je on u njih verovao. Zato je priroda covekovih osecanja prema tim silama i priroda njegovih odnosa sa njima uvek zavisila od prirode shvatanja ili misljenja koje je on o njima imao - od prirode njegove vere u njih. Iz te covekove vere logicki su sledila kako pravila za njegov nacin zivota tako i pravila za njegov stav ili drzanje prema ovim silama - pravila koja su regulisala njegov odnos sa njima i obezbedjivala njihovu blagonaklonost prema njemu. Ta covekova vera u postojanje jedne ili vise natcovecanskih sila koje su van njega i jace od njega, od kojih on zavisi, prema kojima oseca izvesno strahopostovanje, kao i njegov odnos sa tim silama - odnos koji obezbedjuje njihovu blagonaklonost prema njemu - jeste religija.[3]

Blagodareci posebnim okolnostima ili uslovima, pod kojima je u razlicitim periodima svoje duge istorije ziveo i posebnim duhovnim potrebama koje je tada osecao, covek nije uvek imao isto misljenje o prirodi natcovecanskih sila u cije je postojanje verovao. Prema tome, njegova

religija nije bila uvek ista. Naprotiv, istorija religije jasno govori o tome da broj razlicitih religija u svetu nije mali. Pa ipak, svaka od tih religija ima svoj osnov u covekovoj dusi: zasniva se na njegovom razumu, osecanjima i volji; svaka od njih zadovoljava njegove specificne ili posebne duhovne potrebe; svaka se od njih izrazava kroz veru, moral i kult.[4] To je ono sto je zajednicko svim religijama. Prema tome, svaka religija na svoj nacin obuhvata celokupno covekovo bice - prozima celokupni covekov zivot. Jer religija propisuje: "covekovom razumu - verovanja, njegovoj volji - zakone i sankcije, njegovom srcu - osecanja, njegovom telu - drzanje i pokrete".[5]

 

 

OPSTA POJAVA RELIGIJE

 

Po jednom misljenju[6] u istoriji covecanstva postojalo je vreme kada je coveku svaka misao o ma kakvom bozanstvu bila potpuno strana - kada je covek bio potpuni ateist. Covek je, po ovom misljenju, postao religiozan tek u docnijim periodima svoje istorije.

Ovo i ovakvo misljenje je danas definitivno napusteno u nauci,[7] jer je ona neosporno utvrdila da u istoriji covecanstva nikad nije bilo vremena kada je covek bio potpun ateist - "potpun ateizam nigde ne postoji".[8] - U covekovoj istoriji, veli Dzevons, "nije bilo vremena kada je on bio bez religije" ... Suprotna teza "kao sto je danas svakome antropologu poznato, otisla je u limbo[9] mrtvih kontroverza ili naucnih rasprava".[10] - Tvrdjenje da postoje narodi ili plemena bez religije dosada se pokazalo kao tvrdjenje koje je zasnovano ili na netacnom posmatranju ili na brkanju pojmova. Jos se nigde nije naslo pleme ili narod koji nije imao nikakve svete obrede ili koji nije verovao ni u kakva visa bica, i suprotna tvrdjenja pojedinih putnika su docnije bila opovrgnuta cinjenicama. Zbog toga imamo puno pravo da religiju, kada se ova rec primeni i na primitivno obavljanje svetih obreda, nazovemo jednom sveopstom ljudskom pojavom".[11] Sveopstost religije je sada opste priznata. Covek je "neizlecivo religiozan". "Otkako je covek - covek, nije bilo naroda koji je bio bez religije".[12]

 

 

POTREBA RELIGIJE

 

No ako je religija jedna sveopsta ljudska pojava, to znaci da ona mora da ima i jedan sveopsti uzrok; jedan uzrok koji je zajednicki svima ljudima. Jer ako je tacno da covek nije i ne moze da bude bez religije; da je on, kako se kaze "neizlecivo religiozan", onda to znaci da je religija jedna od nasusnih potreba covekovih i da ona ima svoj uzrok u samoj covekovoj prirodi stvorenoj takvom od Boga. Imajuci u vidu istorijski posvedocenu sveopstost religije, "mi ne mozemo izbeci zakljucak da religija sacinjava tako prirodan sastojak ljudske prirode kao sto je posedovanje umnih sposobnosti i fizickih osobina koje izdvajaju coveka od zivotinjskog sveta".[13]

 

 

TEORIJE O POSTANKU RELIGIJE

 

Na koji su nacin ljudi dosli do vere u postojanje jedne ili vise natcovecanskih sila? Kako je postala religija? O tome su pojedini naucnici pokusali da daju svoja objasnjenja, svoje hipoteze i teorije.

Od mnogobrojnih hipoteza koje pokusavaju da odgovore na ovo pitanje, sledece su najpoznatije:

a) Hipoteza po kojoj su religiju izmislili zreci i vladari da bi svojim zakonima dali vecu, bozansku sankciju i na taj nacin sto lakse vladali nad narodima i sto vise ih eksploatisali.

Ovu su hipotezu zastupali jos grcki sofisti. Tako, na primer, po Kritiasu,[14] religija je stvorena u cilju suzbijanja tajnih zlocina, protivu kojih su pozitivni zakoni nemocni; ona je delo ostroumnog coveka, koji je ucio da istinu treba sakriti velom obmane i naterati ljude da veruju:

"Da besmrtni duh zivi na nebu,

Da on vidi sve, cuje sve i mudro upravlja svim".[15]

Pristalice ove hipoteze bili su i predstavnici simplistickog, materijalistickog i ateistickog racionalizma XVIII veka. I po njima, religija nije nista drugo do plod dvolicnosti svestenika i vladara, s jedne strane, i prostodusnosti i lakovernosti naroda, s druge. Ona je zabluda koju su izmislili i medju prostodusne i lakoverne narode rasprostrli svestenici i vladari.

Ova hipoteza je sasvim neosnovana i neopravdana.

Najpre, ona je logicki nemogucna. Jer sam pojam zreca nuzno pretpostavlja veru u postojanje onog kome se prinose zrtve - veru u postojanje jedne vrste bozanstva. Drugim recima: zrec postoji da bi nekome i za nekoga prinosio zrtve; da bi zadovoljio religiske potrebe ljudi. Pojava zreceva je posledica osecanja potrebe za njima; ona je posledica jednoga uzroka, a ne obrnuto. Prema tome, hipoteza po kojoj je religija izmisljotina zreceva pretstavlja logicku nemogucnost. Jer, ako su zrecevi uzrok postanka religije, ko je uzrok postanka zreceva?[16]

No hipoteza o kojoj je ovde rec nije samo logicki neopravdana; ona je isto tako i istorijski neosnovana. Jer, etiologija ne zna za plemena i narode koji bi bili bez ikakve religije, ali zna za ljudske zajednice koje nemaju zreceve i vladare.[17] Otuda, iako je neosporno tacno da su zrecevi i svestenici i vladari pokatkada zloupotrebljavali religiju u svoje licne svrhe, ni u kom slucaju nije tacno - ni logicki ni istorijski - da su je oni i stvorili.

b) Hipoteza po kojoj je religija postala iz covekovog osecanja straha od prirodnih pojava. - Po ovoj hipotezi, primitivni covek je, ne poznavajuci prave uzroke prirodnih pojava - uzroke koje je tek nauka u toku vremena otkrila - verovao da su te pojave delo strasnih nevidljivih si-la, od kojih i on zavisi i koje su prema njemu neprijateljski raspolozene. Gonjen osecanjem straha od tih sila, covek pokusava da ih razlicitim sredstvima pridobije za sebe. Religija nije nista drugo do rezultat ili plod toga pokusaja. Ovu hipotezu ukratko izlazu latinske reci: Primus in orbe deos fecit timor (Strah je prvi stvorio bogove u svetu).

Po ovoj, verovatno najstarijoj i najrasprostranjenijoj, hipotezi,[18] dakle, religija je u krajnjoj liniji, posledica covekovog neznanja, jer covek veruje da iza prirodnih pojava postoje natcovecanske i prema njemu neprijateljske nevidljive sile, i plasi ih se samo zato sto ne zna prirodne uzroke tih pojava.

Protivu ove hipoteze govore sledeci razlozi: Najpre, ova hipoteza nije u skladu sa psiholoskim cinjenicama: ona sasvim neopravdano svodi religisko osecanje na osecanje straha. Medjutim, izmedju ova dva osecanja postoji velika razlika. Osecanje straha udaljava coveka od objekta straha. Naprotiv, religisko osecanje ne samo ne udaljava coveka od natcovecanske sile ili natcovecanskih sila u cije postojanje on veruje, vec ga njima priblizava. Dokaza za to imamo cak i u religijama najprimitivnijih urodjenickih plemena - plemena koja se nalaze na najnizem stupnju kulturnog razvoja. Ni ta plemena ne vide u svojim bozanstvima bica koja su obavezno zla i sa kojima su ona primorana da se, iz straha od njih, po svaku cenu mire. Nasuprot tome, ona u tim svojim bozanstvima vide pre prijatelje, roditelje i prirodne zastitnike. Za primitivnog coveka njegovo bozanstvo je sila koja je "sasvim blizu njega" i koja mu daje "potrebne moci koje on ne dobija od svoje prirode".[19] "Od najstarijih vremena, za razliku od madjije i vracanja, religija se obraca srodnim i prijateljskim bicima... U jedino pravom smislu reci, ona pocinje ne sa nekim neodredjenim strahom od nepoznatih sila vec sa postovanjem punim ljubavi za poznate bogove koji su sa svojim postovaocima vezani jakim srodnickim vezama".[20] Prema tome, pocetak religije treba traziti ne u strahu koji oseca od natcovecanskih sila vec u njegovoj ljubavi prema njima.

No, "iako je istina da religija u pravom smislu reci ima svoj pocetak u ljubavi a ne u strahu, ne manja je istina da je strah - ne strah od nerazumnih opasnosti vec od zasluzene kazne - bitan za covekovo moralno i religiozno vaspitanje: strah Bozji je pocetak mudrosti".[21] Po Maretu "strahopostovanje je jedina rec koja najpribliznije izrazava osnovno religisko

osecanje. Strahopostovanje nije isto sto i "cist strah". Primus in orbe deos fecit timor je istina samo ako dopustimo da divljenje, interes, postovanje, pa cak i ljubav nisu manje nego strah bitni sastavni delovi ovog osnovnog stanja duha".[22] Strah koji ulazi u sastav religiskog osecanja jeste "strah sui generis, tj. svoje vrste, koji se sastoji vise iz postovanja nego iz bojazni, i u kome preovladjuje ono sasvim narocito uzbudjenje koje je coveku inspirisano onim sto je velicanstveno".[23] Prema tome, hipoteza straha je psiholoski neosnovana i neopravdana.

Zatim, hipoteza straha ne vidi izvor religije u necem stvarnom ili objektivnom vec u covekovim obmanama. Ona je svodi na "jednu ogromnu metaforu bez objektivne vrednosti" i na taj nacin pretvara je u "jedan sistem halucinatornih slika". Jer "ako je glavni predmet religije istrazivanje prirodnih sila, onda je nemoguce videti u njoj nista drugo do sistem varljivih izmisljotina".[24] Ako religija nije nista drugo do samo rezultat osecanja covekovog straha od prirodnih pojava zbog neznanja njihovih pravih uzroka - samo jedan sistem halucinatornih slika i varljivih izmisljotina - onda bi bilo logicki nuzno da, naporedo sa razvojem covekovog znanja o pravim uzrocima prirodnih pojava, tj. naporedo sa razvojem prirodnih nauka - najpre slabi a vremenom i potpuno iscezne: prvo, covekovo osecanje straha od prirodnih pojava, a zatim i sama njegova religija. Medjutim, opste je poznata cinjenica da nije takav slucaj. Naprotiv, religiska osecanja su najdublja i najfinija bas kod onih ljudi kod kojih je poznavanje naucnog objasnjenja uzroka prirodnih pojava najsvestranije i najtemeljnije. Kao sto ce se iz daljih izlaganja u ovoj knjizi videti, najveci predstavnici nauke i filosofije nisu ni materijalisti ni ateisti.[25] Isto tako, istorija religije jasno govori o tome da se najcistije forme religije nalaze bas kod onih naroda koji su dostigli najvisi stupanj svog kulturnog razvoja. Prema tome, protivu hipoteze koja izvor i osnov religije vidi u covekovom osecanju straha od prirodnih pojava govori ne samo psihologija nego i istorija.

v) Animisticka hipoteza.[26] - Tvorac ove hipoteze je engleski etnolog Edvard Tajlor. Po njemu, osnovna oznaka svake religije je "vera u duhovna bica".[27] A do te vere primitivan covek je dosao na ovaj nacin. Jos dok je bio na najnizem stupnju svog kulturnog razvoja, primitivni covek je morao da uoci razliku koja postoji izmedju jednog zivog i zdravog tela, s jedne strane, i jednog tela koje je bolesno, u transu ili zanosu, zaspalo ili mrtvo, s druge strane. Isto tako, jos tada, njemu je morala pasti u oci i cinjenica da se njegov zivot u budnom stanju razlikuje od njegovog zivota za vreme spavanja. Tako, na primer, on je morao da primeti kako on za vreme spavanja, dok njegovo telo lezi nepokretno, pohadja mesta i razgovara sa ljudima koji su daleko od njegovog tela, vidja one koji su odavna umrli itd. Trazeci uzrok ovim razlicitim pojavama, on se morao zapitati: "Sta je to sto prouzrokuje razliku izmedju jednog zivog i jednog mrtvog tela, i sto izaziva budjenje, spavanje, trans, bolest i smrt" ... ; i: "ko su one ljudske prilike koje se javljaju u snovima i vizijama?"

Zahvaljujuci stepenu kulturnog razvoja na kome je bio, primitivan covek je verovao da su sve pojave o kojima je rec, iako medjusobno razlicite, podjednako stvarne. Tako, na primer, za primitivnog coveka, u pogledu stvarnosti, ne postoji nikakva razlika izmedju njegovih dozivljavanja za vreme spavanja i njegovih dozivljavanja u budnom stanju: snovi su za njega bili onako isto stvarni kao sto su bili stvarni i njegovi posvednevni postupci. Zbog toga je on na postavljena pitanja morao odgovoriti ovako: "Svakome coveku pripadaju dve stvari: zivot i fantom ili duh. Ocevidno je da su ovo dvoje u uskoj vezi sa telom: zivot osposobljava telo da oseca, misli i dela, a fantom ili duh je njegova slika ili njegov dvojnik. Isto tako, kao sto se jasno vidi, zivot i fantom ili duh mogu se ODVOJITI od tela: zivot je u stanju da se udalji od tela i na taj nacin ucini ga neosetljivim i mrtvim; fantom ili duh je u stanju da se javlja ljudima koji se nalaze daleko od tela... A posto i zivot i fantom ili duh pripadaju telu, zasto oni ne bi bili manifestacije jedne i iste duse? Na taj nacin, primitivni covek je dosao do pojma o dusi, koju je zamisljao kao nematerijalnu ljudsku sliku, nalik na paru ili senku. Po njegovom verovanju, ta i takva dusa je bila uzrok zivota i misljenja; ona je ta koja je u stanju da napusti telo, da munjevitom brzinom ide od mesta do mesta i da se kao utvara javlja ljudima na javi ili u snu.

No dusa covekova nije potpuno slobodna dok je u njegovom telu; ona to postaje tek posle smrti. Smrt covekovog tela, dakle, omogucava dusi jedan samostalan i od tela nezavisan zivot; tek njome ona postaje potpuno samostalno duhovno bice. Kao takvo bice, ona je u stanju ne

samo da se javlja ljudima nego i "da udje u tela drugih ljudi, zivotinja, pa cak i stvari, da ih zauzme i da u njima dejstvuje".

U toku vremena, umiranjem ljudi, broj ovih duhovnih bica je neprestano rastao. A kako su ova bica bila nekada ljudske duse, to su ona, i posle smrti njihovih nekadanjih posednika, imala ljudske sklonosti i osecala ljudske potrebe. Prema tome, ona nisu mogla ostati ravnodusna prema postupcima i sudbini ljudi koji su ostali u zivotu. Naprotiv, postupci tih ljudi pricinjavali su im ili zadovoljstvo ili nezadovoljstvo. Zato su ta bica prema jednim ljudima bila dobra, a prema drugima zla; jednima su pomagala a drugima odmagala u zivotu, i na taj nacin su bilo pozitivno bilo negativno uticala na tok ljudskog zivota - na razvoj ljudske sudbine.

Zahvaljujuci svom detinjskom mentalitetu, primitivni covek je verovao da ne samo on nego i svaka druga stvar u svetu ima svoju dusu koja je slicna njegovoj. U tim dusama on je video uzroke postojanja svih stvari i pojava u organskom i neorganskom svetu. Njima je on objasnjavao sve sto postoji van njega, sve sto ga okruzava i sto na jedan ili drugi nacin uslovljava njegov zivot.

Vera primitivnog coveka u postojanje duhovnih bica koja uticu na tok zbivanja u materijalnom svetu i njegovom zivotu i koja odrzavaju vezu sa ljudima i primaju njihove postupke sa zadovoljstvom ili sa nezadovoljstvom, po Tajlorovom misljenju, "prirodno, i moglo bi se reci gotove neizbezno, pre ili posle, vodi postovanju i umilostivljavanju" ovih duhovnih bica. Na taj nacin, "animizam, u svom punom razvoju, sadrzi u sebi veru u duse i buduci zivot, kao i veru u bozanstva koja upravljaju i duhove koji se pokoravaju. U praksi, pak, ove doktrine dovode do jedne vrste aktivnog kulta ili bogopostovanja".[28]

Kako je pak po verovanju primitivnog coveka njegov zivot bio zavisan, najpre i najvise, od vol"e duhova njegovih umrlih predaka, to je i kult predaka ili kult mrtvih prvobitni i najstariji oblik kulta (tj. religije) za koji istorija covecanstva zna. No zivot coveka nije bio zavisan samo od volje duhova njegovih umrlih predaka; on je isto tako bio zavisan i od volje onih duhova koji zive u predmetima organske i neorganske prirode, jer su ovi predmeti odvajkada uslovljavali covekov opstanak u zivotu. Otuda, posle kulta predaka ili kulta mrtvih, javlja se kult prirode - kult duhova: stena, brda, dolina, vulkana, zivotinja i drugih predmeta materijalne prirode.

Iz ove politeisticke ili mnogobozacke religije razvile su se u toku vremena savrsenije forme religije, u kojima je vera u duhove predaka i pojedinih prirodnih predmeta bila zamenjena verom u visa bozanstva, pa najzad i verom u jednoga Boga. A po Tajlorovoj animistickoj hipotezi, sve su te religije postale iz primitivnog shvatanja duse. Kada je jednom dosao do svog pojma o dusi, primitivni covek je uzeo taj pojam "kao uzor ili obrazac po kome je formirao ne samo svoje ideje o drugim dusama nizega stepena, vec isto tako i svoje ideje o duhovnim bicima uopste; pocev od najsitnijeg duha koji se pojavljuje u dugackoj travi pa do nebeskog Tvorca i Upravljaca sveta - Velikog Duha".[29]

Ovoj i ovakvoj Tajlorovoj animistickoj hipotezi o poreklu religije, koja je vremenom, u njenim sporednim detaljima, menjana, doterivana i prosirivana, cine se sledece zamerke:

a) Po misljenju jedne grupe naucnika, animizam i nije religija vec jedan "opsti stupanj misli"[30], jedna "teorija o vaseljeni",[31] jedna filosofija.[32]

b) Druga grupa naucnika, koja se slaze sa tvrdjenjem da je animizam religija, spori da je animizam osnovni ili prvobitni oblik religije. Jer, po misljenju predstavnika ove grupe naucnika, australijanska urodjenicka plemena, koja se nalaze na najnizem dosada poznatom stupnju kulturnog razvoja, ne znaju za animizam.[33] Nauka o religiji jos ne raspolaze cinjenicama na osnovu kojih bi mogla da utvrdi osnovni ili prvobitni oblik religije. Ali u svakom slucaju "animizam kao teorija predstavlja sposobnost misljenja koja prevazilazi horizont primitivnog coveka".[34] Zato, da bi se nasao koren religije, ne treba se zaustavljati na animizmu nego treba "kopati dublje u ljudskoj prirodi".[35]

v) Da bi objasnjenje njegovih snova pomocu njegovog dvojnika postalo za primitivnog coveka logicka nuzda, bilo bi potrebno da on prethodno dodje do neospornog zakljucka da je svako drugo objasnjenje neprirodno i nemogucno. Ustvari nije tako. Za primitivnog coveka je bilo mnogo lakse i prirodnije da u svojim snovima ne vidi delo svoga dvojnika vec secanje ili uspomenu na dogadjaj i dozivljaj iz svog proteklog zivota, posto su takve uspomene i secanja obicna pojava i u njegovom posvednevnom budnom stanju. Jer, medju njegovim snovima je

moralo biti i takvih koji se ne bi ni mogli drugacije objasniti. Takvi su, na primer, covekovi snovi o onome sto se zbilo u njegovom detinjstvu. Kako se takvi snovi mogu objasniti pomocu dvojnika? Ako je covekov dvojnik u stanju da za vreme covekova spavanja pohadja razlicita mesta i razgovara sa razlicitim ljudima, kako je on u stanju da se vrati u proslost i kako covek, kada se probudi, moze da veruje da je on za vreme spavanja doista obnovio dogadjaje i dozivljaje koji su odavna prosli?

Zatim, ima slucajeva kada covek moze pouzdano da utvrdi kako ono sto je u snu doziveo ne odgovara stvarnosti. Tako, na primer, kada covek u snu razgovara sa svojim poznanikom ili prijateljem o necemu, on je u stanju da sutradan, razgovarajuci o svome snu sa istim poznanikom ili prijateljem, sazna da taj poznanik ili prijatelj nema ni pojma o tome snu i razgovoru koji je za vreme njegovog trajanja vodjen. Kako bi onda covek, i pored toga, mogao verovati da su njegovi snovi nesto realno i istinito? "Neosporno je da primitivni covek i danas svoje snove, ili bar neke od njih, pripisuje lutanju svoga dvojnika. Ali iz toga ne sledi da je sad doista dao materijala za izgradnju ideje dvojnika ili duse. Jer ta je ideja mogla biti naknadno primenjena na pojave sna, ekstaze, besomucnosti, a da ipak iz njih ne proizilazi".[36]

g) Ali cak i onda kada bi san neminovno vodio ideji o dvojniku ili dusi, ideja dvojnika ili duse ne bi neminovno vodila kultu predaka ili kultu mrtvih. Jer, dvojnik je i posle telesne smrti covekove ono isto sto je bio i za vreme njegovog zivota. Smrt ne menja njegovu prirodu, vec ga samo oslobadja od tela. Zasto bi onda zivi potomci u dvojnicima svojih umrlih predaka videli nesto drugo, nesto vise a ne ono sto su ti preci za vreme svoga zivota ustvari i bili - tj. zasto oni ne bi u njima videli samo sebi slicna bica? Zasto bi posle smrti dusa njegovih predaka postala nesto sveto - nesto sto je predmet religiskog osecanja? Usto, po verovanju primitivnih ljudi, smrt ne samo da ne pojacava dusevne moci covekove nego ih slabi. Stoga, oni pokatkad ubijaju svoje upravljace i svestenike pre nego sto ostare, kako bi spasli njihove duse od starenja i slabljenja. "Postoji, dakle, jedan logicki skok, jedna logicka i psiholoska praznina izmedju ideje o jednom dvojniku koji je slobodan i ideje o jednom duhu kome je posvecen kult ili. bogopostovanje".[37] Prema tome, posle smrti mogu biti sveti samo oni koji su to bili i za zivota. Drugi ne.

d) Najzad, ni izvodjenje kulta prirode iz kulta predaka ili kulta mrtvih nije u skladu ni sa psiholoskim ni sa etnoloskim cinjenicama. Sa psiholoskim cinjenicama nije u skladu, jer nije tacno da primitivni covek, zbog svog detinjskog mentaliteta, nije u stanju da razlikuje mrtvo od zivog, vec da mora mrtvo i zivo da isto veruje i da mrtvim stvarima pripisuje svoja dusevna svojstva. Po Spenseru, sposobnost razlikovanja mrtvog od zivog imaju ne samo deca nego i zivotinje. A ako se deca u izvesnim slucajevima ponasaju prema mrtvim stvarima kao necemu sto je zivo, to ona cine ne iz neznanja nego svesno i namerno;[38] takvo njihovo ponasanje je rezultat osecanja potrebe za igrom.[39] "Hocemo li reci, pita se Spenser, da je primitivan covek neinteligentniji od nizih sisara, ptica, gmizavaca i insekata? Ako ne zelimo to da kazemo, onda moramo reci da primitivni covek razlikuje zivo od mrtvog. A ako primitivnom coveku priznamo inteligenciju vecu od inteligencije zivotinja, mi moramo iz toga izvesti zakljucak da on razlikuje zivo od nezivog bolje nego sto to cine zivotinje".[40] Zato je za Spensera "jasno, da je pretpostavka, po kojoj primitivni covek tezi da pripisuje zivot stvarima koje nisu zive, jedna neodrziva pretpostavka".[41]

Animistickom izvodjenju kulta prirode iz kulta predaka ili mrtvih protive se i etnoloske cinjenice. Jer, etnologija tvrdi da antropomorfizam ili covekovo pripisivanje njegovih svojstava drugim stvarima, bicima i bozanstvu nije pojava koja se konstatuje kod najprimitivnijih urodjenickih plemena. U tih plemena sveta bica shvacena su ne kao bica u obliku coveka, vec kao bica u obliku zivotinje i bilja. Ljudi su, pak, slicni njima. Na taj nacin, u najprimitivnijih urodjenickih plemena covek ne pripisuje svoja svojstva i lik bozanstvu, vec prima njihova, svojstva i njihov lik. Antropomorfizam je "obelezje jedne relativno napredne civilizacije".[42]

Ali ako za momenat cak i dopustimo da je ovakav antropomorfizam mogucan i prvobitan, onda "smatrajuci predmete i prirodne pojave za ziva, osetljiva bica kao sto je on, covek bi se prema njima ponasao onako isto kao sto se ponasa i prema ljudima, tj. prema stetnima - neprijateljski, prema blagonaklonima - s raspolozenjem. Ali na kakav je nacin iz detinjskog olicavanja predmeta moglo proizaci njihovo obozenje i religija - to je savrseno neshvatljivo".[43]

Na osnovu svega dosada recenog moze se zakljuciti da animisticka hipoteza lisava religiju svakog realnog osnova i svodi je na jedan sistem zabluda. Medjutim, "ne moze se dopustiti da sistem ideja kao sto su religije, koje su u istoriji zauzimale jedno tako vazno mesto, gde su narodi svih vremena dolazili da crpe energiju koja im je bila potrebna za zivot, nisu nista drugo do spletovi iluzija. Danas se svi slazu u tome da su se pravo, moral i naucna misao rodili u religiji, dugo vremena sjedinjavali se sa njom i ostali prozeti njenim duhom. Kako bi jedna tako varljiva fantasmagorija ili obmana mogla da tako cvrsto i na tako trajan nacin obrazuje ljudske svesti"? I "kako se je ta izvanredna obmana mogla da odrzi u toku celokupne istorije?"[44] Zasto sa slabljenjem i iscezavanjem vere u realnost snova i dvojnika nije najpre oslabila a zatim i potpuno iscezla i sama religija?[45]

Animisticka hipoteza, dakle, ne daje logicko i ubedljivo objasnjenje porekla religije. "Ako je covek bio bez religije sve dok se animisticka teorija nije javila u njegovoj svesti, animizam, sam po sebi, ne bi doveo do postanka religije".[46] Ali covek nije nikada bio bez religije, jer je ona nasusna potreba njegova, potreba koja izvire iz same njegove prirode. I "ako covek obozava vidljive predmete, od kamena do sebe sama, to se unutrasnja pobuda za to nalazi u prirodi njegove duse koja je podobna Bogu i prirodno tezi svome Originalu. Samo ta nepobedljiva i mocna potreba duse za Bogom primorava divljaka da trazi Boga u spoljasnjoj prirodi i da naseljuje svet nevidljivim bicima. Ne znajuci Boga, ali nemajuci snage da zivi bez Njega, covek obozava ono sto mu je poznato, ono u cemu vidi nesto narocito bozanstveno, prema stupnju svoga umnog razvica i znanja o svetu".[47]

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Sr. Morris Jastrow, The Study of Religion, pp. 17-172, London, 1901.

2. Cp. F. B. Jevons, The idea of God in early religions, p. 3, Cambridge, 1913.

3. Sr. D. Nathan Soderbfom, Tide's Kompendlum der Religions-geschichte, S. 7, Berlin, 1912.Rec religija dolazi od latinske reci religio, koju Ciceron (106-43 pre Hr.) izvodi iz glagola re-legere sto znaci: skupljati, preuzimati, razmatrati, razmisljati. Nasuprot Ciceronu, hriscanski pisac Laktancije († 340 posle Hrista) izvodi rec religio iz glagola re-ligare sto znaci: spojiti, sjediniti, ujediniti. - Sr. F. Max Muller, Lectures on the Origin and Growth of Religion, pp. 11-12, London, 1882; H. Pinard de la Baullaye, L' Etude comparee des religions, II, pp. 145, Paris, 1925; Enciclopaedia Britannica, vol. XXIII - Ed. XI: Religion.Sv. Pismo ne zna za rec religija. Mesto nje, u Starom Zavetu se upotrebljava izraz strah Bozji, a u Novom Zavetu izraz ljubav prema Bogu i vera. - Sr. G. Kreussler, Ewangelische Glaubens = und Sittenlehre, II, Teil, S. 4. Leipzig, 1926.

4. Cp. G. Kreussler, Op. cit., S. 3-4; Ivan Nikoljin, Pravoslavna apologetika, str. 16, preveo Z. M. Marinkovic, Beograd, 1934.

5. J. Huby, Christus (Manuel d'histoire des religions), p. 7, Paris, MSMHHIII.

6. Pretstavnik ovog misljenja bio je engleski etnolog Dzon Lobok (1834-1913).

7. Cp. De la Boullaye, Op.sit., I, pp. 360-361.

8. Dr. Tih. Bordjevic, Najstarija religija, str. 9, Beograd, 1933.

9. Usamljeno, bedno mesto, oblast, carstvo.

10. F. B. Jewons, An Introduction to the History of Religion, p. 7, London, 1896.Isto misljenje dele i drugi cuveni naucnici. Tako, na primer, Edvard Tajlor (1832-1917) pise: "Tvrdnja da su gruba nereligiozna plemena stvarno postojala... zasada se ne zasniva na onakvom dovoljnom dokazu kakav mi, s obzirom na izuzetno stanje stvari, imamo pravo da trazimo". - (Primitive culture, Forth edition, revised, I, p. 418, London, 1903). Andrju Lang (1844-1912) tvrdi da "mi ne nalazimo pleme cija bi misao u pogledu vere bila tabula rasa". - The making of Religion, II Ed., p. 50, London, 1900). Maks Miler (1823-1900) veli: "Religija nije neki nov pronalazak. Ona je stara, ako ne koliko svet, ovda u svakom slucaju onoliko koliko i svet koji mi znamo. Najstariji knjizevni spomenici su skoro svuda religioznog karaktera. "Nasa zemlja, kao sto kaze Herodot, duguje klice svake vise kulture religioznoj tradiciji, bilo pisanoj bilo usmenoj"... Tako, spustili se mi do najdubljih korenova naseg intelektualnog razvica, ili uzisli

do najvisih vrhova moderne misli, svuda nalazimo religiju kao silu koja pobedjuje, i pobedjuje cak i one koji misle da su pobedili ... Jednom recju: "Gde god ima ljudskog zivota, ima i religije" - (Op. cit., pp. 4, 5 i 7).

11. D. Nathan Soderblom, Op. cit., S. 21.

12. G. A. Barton, The religions of the world, II Ed., pp. 3-4, Chicago, 1919.

13. Morris Jastrow, Op. cit., p. 171.

14. 450-403 r. pre Hrista.

15. Navedeno no P. de la Boullaye, Op. cit., I, pp. 17-18.

16. Sto se tice razloga kojima materijalisticko-ateisticki racionalizam XVIII veka pokusava da opravda ovu hipotezu o postanku religije, oni, po Renakovom misljenju, predstavljaju "jednu ubogu doktrinu sastavljenu od neuljudnosti i brutalnih negacija, koja zeli da unisti religiju, ne poznavajuci njenu sustinu i nikako nemajuci jasnu ideju o njenom poreklu i razvoju (S. Reinach, Cultes, mythes et religions, t. II, Introd., XVIII, Paris, 1906). Jep "religije nisu, kao sto su verovali Volter i, jos blizi nama, ljudi kao sto su Karl Fogt (Carl Vogt) i Martile (Mantiilet), zive rane pozudom i obmanom nakalemljene na socijalni organizam, vec zivot samih drustava u njihovom pocetku. Vremenom, religija je dala zivot specijalnim granama ljudskog znanja: egzaktnim naukama, moralu i pravu". (S. Reinack, Orpheus - histoire generale des riligions p. 34, Paris, 1924). Isto shvatanje ima i francuska socioloska skola sa njenim osnivacem Dirkemom, I ona vidi u religiji ne izmisljotinu pojedinaca, lisenu svake realne podloge, vec majku morala, prava, pa i same naucne misli (Sr. E. Durkheim, Les formes etementaires de la vie religieuse, p. 98, Paris, 1912).Pretpostavku no kojoj je mitologija delo svestenika, Dzevons naziva zabludom. Ho po ovome naucniku, ova zabluda je "samo jedan oblik jos rasprostranjenije i grublje zablude po kojoj je religija pronalazak svestenstva", posto "nije svestenik stvorio religiju vec religija svestenika". Jer "ko kaze svestenik, kaze religija...; a pretpostaviti postojanje svestenika ne objasnivsi ga, znaci isto sto i ostaviti poreklo religije bez objasnjenja" (F. B. Jevans, Introduction..., pp. 269, 38).

17. Sr. P. Я. Svbtlovъ, Kursь apologeticeskago bogosloviя, str. 103-140, Kievь 1905.

18. Sp. James H. Leuba, La psychologie des phenomenes religieux (traduit de l'anglais), p. 159, Paris, 1914.

19. E. Durkheim, Op. cit., p. 320.

20. W. Robertson Smith, Lectures on the Religion of the Semites, p. 55, London. 1907.

21. F. B. Jevons, Introduction..., pp. 109-110.

22. R. R. Marret, The Threshold of religion, II Ed., p. 13 (1914).

23. E. Durkheim, Op. cit., p. 87.

24. Ibid., rr. 114-115.

25. Vidi odeljak u ovoj knjizi: Nehriscanska shvatanja i resenja problema sveta i coveka.

26. Ili animizam, od animus ili amina, tj. duh ili dusa. Po Tajlorovoj definiciji, animizam je "ucenje o dusama i drugim duhovnim bicima uopste". - Or. cit., I, r. 23.

27. Ibid., I, p. 424.

28. Ibid., t. I, pp. 428-429; t. II, pp. 143 f; 108; t. I, pp. 427.

29. Ibid., t. I, pp. 265 i 555, t. II, pp. 111 f; 204 f; 237; 110.

30. George A. Coe, The Psychology of Religion, p. 102, 1920.

31. James B. Pratt, Concerning the Origin of Religion (The American Journal of Religious Psychology and Education, Vol. 2, № 23, Dec. 1906 - June, 1907, p. 263).

32. Narthcot W. Thomas, Animism (Encicl. Britaniea, XI Ed., II, pp. 53-55).

33. Cp. E. Durkheim, Op. cit., pp. 90-91.

34. M. Jastrow, Op. cit., p. 182; Cp. G. A. Coe, Op. cit., p. 102.

35. R. R. Marett, Op. cit., p. XII.

36. R. Durkheim, Op. cit., p. 82; cp. isto tako pp. 79-82.

37. E. Durkheim, Op. cit., pp. 86-87; cp. 85, 87, 88, 90; cp. F. B. Jevons, Op. cit., p. 55.

38. Herbert Spencer, The Principles of Sociology, Ed. II., vol. I, 144, London, 1877.

39. Cp. E. Durkheim, Op. cit., p. 93-94.

40. Herbert Spencer, Op. cit., vol. I, p. 142.

41. Ibid, pp. 143-144.

42. E. Durkheim, Op. cit., pp. 95-96.

43. Ivan Nikoljin, Op. cit., ctp. 21-22.

44. E. Durkheim, Op. cit., str. 98-99.

45. Sr. I. Nikoljin, Op. cit., r. 21.

46. Jastrow, Op. cit., str. 110-111.

47. P. Я. Svbtlovъ Op. cit., str. 110-111.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 II. PRIRODNE RELIGIJE

 

Prirodnim religijama nazivamo one religije do kojih je covek dosao prirodnim putem. Posmatrajuci prirodu u kojoj je ziveo, on je, prema stupnju razvoja svoga razuma, na jedan ili drugi nacin shvatao i predstavljao natprirodne sile koje su prouzrokovale postojanje te pri-rode sa svim ogromnim bogatstvom najrazlicitijih pojava i stvari u njoj. Prirodne religije su, dakle, delo urodjenog religioznog osecanja samoga coveka - plod njegovih licnih napora da otkrije prauzrok svega i da sa tim prauzrokom regulise svoje odnose.

Pored animizma koji vodi do obozavanja predaka ili do kulta mrtvih i obozavanja prirodnih pojava i stvari, prirodne su religije jos i:

a) Preanimizam[1] ili obozavanje jedne nematerijalne, tajanstvene natprirodne sile, u kojoj je primitivan covek video uzrok svega sto ga okruzuje. Po shvatanju primitivnoga coveka, ta sila prozima sve sto postoji; ona se u latentnom ili prikrivenom stanju nalazi u svima ljudima, svim stvarima pa cak i recima, iako nije u svima njima podjednako zastupljena. Natprirodni karakter ove sile, po misljenju Melanezana,[2] ogleda se u tome sto je ona u stanju da cini i ona dela "koja premasuju obicnu ljudsku moc i nalaze se van obicnog prirodnog procesa zbivanja". Prema tome, moc i svetost ljudi, stvari i pojava zavisi od kolicine natprirodne sile koja se u njima nalazi. Tako, na primer, plemenske poglavice, neke zivotinje i neke prirodne stvari i pojave nisu obicni ljudi, obicne zivotinje, obicne stvari i obicne pojave, jer se u njima nalazi izuzetno velika kolicina natprirodne tajanstvene sile. To cini ove ljude, zivotinje, pojave i stvari predmetima osobite moci i svetosti. Ova nematerijalna, tajanstvena natprirodna sila, po jeziku Melanezana, zove se mana.

Kako, po misljenju primitivnog coveka, njegov uspeh u zivotu i njegova sudbina zavisi od mane, to se i njegova celokupna religija sastoji u tome da pribavi sto vise mane za sebe, bilo da bi se on sam njome koristio, bilo da bi ucinio da se njome drugi koristi.[3]

Manu covek dobija u dodiru sa svetim ljudima, zivotinjama i stvarima, jer ona iz njih zraci i u njega prelazi. Ali neposredni dodir coveka sa ovim bicima i stvarima ispunjenim manom predstavlja za njega veliku opasnost. On vrlo cesto donosi i samu smrt. Zato su ta sveta bica i stvari za njega tabu, to jest zabranjeni.[4] Ta zabrana ili tabu skida se i ta opasnost uklanja

se narocitim obredima verskoga karaktera, koji omogucavaju bezopasno i postepeno strujanje mane iz ovih svetih bica i stvari u coveka.

b) Fetisizam je obozavanje pojedinih predmeta kao sto su: skoljke, kosti, nokti, repovi, parce drveta, sljunak, ljuske, so, cvet i tome slicno. Primitivni ljudi su obozavali ove predmete zato sto su verovali da su oni privremena boravista razlicitih bozanstava ili duhova. Kako su portugalski istrazivaci druge polovine XV veka, koji su prvi konstatovali obozavanje ovih predmeta kod crnaca Zapadne Afrike, nazvali ove predmete portugalskom reci feitico (fetiso) - stvar koja ima magicnu carobnu moc - to se i ova vrsta prirodne religije zove fetisizam.

Neki fetisi se pokatkad nose i kao amajlije.[5]

v) Totemizam je obozavanje pojedinih vrsta zivotinja a pokatkad i bilja. To obozavanje je posledica verovanja da su te vrste zivotinja i bilja preci pojedinih plemena, koji su na izvestan nacin u uskoj vezi sa bozanstvima tih plemena. Zato svako pleme nosi ime kakve zivotinjske ili biljne vrste. Tako, na primer, postoje plemena koja se zovu: lav, medved, lisica, kengur, zmija, guster i tome slicno. Zivotinjska ili biljna vrsta cije ime nosi jedno pleme, na jeziku severoamerickih Indijanaca, zove se totem.

Kako je totem u krvnom srodstvu sa clanovima jednoga plemena, to im je zabranjeno ubijanje totema. Samo u izuzetnim slucajevima, za vreme verskih svetkovanja, totem se moze jesti. To jedenje totema ima verski karakter. Posto je totem svet, urodjenici veruju da jedenjem totema unose u sebe ono sto je sveto i na taj nacin dobijaju potrebnu snagu, hrabrost i umesnost. To je, dakle, put kojim urodjenici dolaze u dodir sa izvorom svete sile.

Isto tako u svome totemu urodjenici vide svoga pomocnika i zastitnika, te ga prizivaju u pomoc. Pokatkad isto to cine i pre spavanja.

Iako mnogo redje, totem moze biti ne samo pojedina zivotinjska ili biljna vrsta, nego i obicna stvar, deo stvari, pa i amblem ili znak, obelezje, simvol.

Totem je za clanove njegovog plemena tabu i njemu se pristupa pomocu narocitih verskih obreda.[6]

 

 

NAJGLAVNIJE SVETSKE RELIGIJE

 

Pored Hriscanstva koje, kao sto ce se iz daljih izlaganja videti, nije prirodna religija vec natprirodno Otkrivenje samoga Boga, najglavnije svetske prirodne religije su: bramanizam, budizam, konfucijanizam i muhamedanizam.

1) Bramanizam je religija koja uci da u svetu stvarno postoji samo Brama, koji je vecito, beskrajno, bezlicno bozanstvo, dusa sveta i sustina svega. Sve sto po stoji u svetu nije nista drugo do njegova manifestacija, koja medjutim iscezava. On je cak i "otac bogova, otac Pradzapatija, tj. boga tvorca". Prema tome, culni svet je samo maja ili obmana.

Zivot coveka na zemlji, onakav kakav je, pun je muka i patnji. U njemu ima vrlo malo radosti. Zato zivotni cilj svakoga coveka treba da bude oslobodjen od zivotnih muka i patnji - oslobodjenje od zivota. To oslobodjenje ne moze da se postigne smrcu, posto covekova smrt ne unistava covekovu dusu. Jer dusa covekova, koja je pre zivota u njegovom telu zivela u telima drugih ljudi, zivotinja i bilja, posle njegove smrti ne prestaje da zivi, nego se preseljava u telo kakvog drugog coveka, kakve druge zivotinje ili kakve druge biljke. Ovo bramanisticko ucenje o seobi (transmigraciji) duse)[7] zove se samsara. Seoba duse daje dusi mogucnost da u njenim novim telesnim oblicima okaje grehe koje je ucinila u svojim ranijim ovaplocenjima, i da prema svojim delima zasluzi bolje ili gore ovaplocenje - da se ponovo rodi ili kao braman[8] ili kao pas, svinja i tome slicno. Seoba duse se zbiva, dakle, po neumitnom zakonu uzrocnosti koji u svetu vlada i koji se u svetim knjigama bramanizma zove Karma. Otuda, da bi se oslobodio svih muka i patnji u zivotu, covek mora da se oslobodi i seobe duse.

Ali, ako se zeljeno oslobodjenje ne moze da postigne njegovom smrcu, ono se po ucenju bramanizma moze da postigne covekovim odricanjem od zivota. A da bi se odrekao zivota, covek mora da unisti u sebi volju za zivotom, jer je ona najglavniji cinilac koji ga odrzava u

zivotu i na taj nacin vodi iz muke u muku i iz patnje u patnju. Taj cilj covek moze da postigne vodjenjem jednog strogo asketskog nacina zivota - nacina zivota koji je ispunjen covekovim samomucenjem, samokaznjavanjem i samopregorenjem. Jer samo takav nacin zivota omogucava covekovom duhu da se putem seobe ovaplocava u sve savrsenija bica - najpre u bolje ljude, zatim u duhovna bica i najzad u bozanstva. Prema tome, tek posto unisti svoju volju za zivotom, covek moze da postigne srecu Brame, koji je slobodan od svake zelje.

Bramanizam je, dakle, na prvom mestu jedna pesimisticka religija.[9]

2) Budizam. - Osnivac budizma bio je Gautama, koji je docnije dobio ime Buda, sto na sankritskom jeziku znaci "probudjen ili prosvecen". Gautama Buda se rodio oko 567 g. pre Hrista, u plemenu Sakja, koje je zivelo u dolini Ganga, 200 km. severno od Benaresa. Gautama se rodio u staroj plemickoj porodici. Posto je svoju mladost proveo u zadovoljstvu koje mu je omogucavao njegov drustveni polozaj, on se u svojoj dvadeset i devetoj godini resio da napusti porodicu - zenu i dete - i da se oda proucavanju religije i asketskom zivotu. Kaze se da se na to resio onda kada je video: jednog oronulog starca, jednog bolesnog coveka, jedan les u raspadanju i jednog dostojanstvenog pustinjaka. No pre nego sto je napustio svoju porodicu, on je kradimice usao u sobu u kojoj je spavala njegova zena i dete, da bi ih poslednji put video. Rastanak Budin sa njegovom porodicom budisti nazivaju "veliko odricanje".

Buda je umro u osamdesetoj godini svoga zivota. Posle njegove smrti, njegove pristalice su ga proglasile za boga. Buda je ucio da vrhovno bozanstvo ili Brama i dusa ne postoje. Po njemu, dusa nije nista drugo do zbir ili skup utisaka, zelja i osecanja straha. Ali, odbacujuci ucenje bramanizma o Brami i dusi, Buda usvaja njegovo pesimisticko gledanje na zivot i njegovo ucenje o seobi dusa, iako ovo ucenje nije u skladu sa Budinim poricanjem postojanja duse. U ovom pogledu izmedju bramanistickog i Budinog ucenja postoji razlika samo u shvatanju nacina zivota koji oslobadja coveka kako od zivotnih patnji i muka, tako i od seobe njegove duse.

Budino shvatanje ovoga problema izlazu "cetiri plemenite istine". Prva je istina: radjanje, rascenje, opadanje, smrt, odvajanje od predmeta koje volimo, mrznja prema onome sto se ne moze izbeci i zudnja za onim sto se ne moze dobiti - jesu puni tuge i bola. Druga je istina: uticaj spoljasnjeg sveta na nasa cula pobudjuje nenasitu zedj za necim sto bi ih zadovoljilo ili izaziva uzivanje u predmetima koji nam se predstavljaju. A i jedno i drugo su praceni zudnjom za zivotom. To su uzroci bola. Treca je istina: potpuno savladjivanje i razaranje ove pohlepne zedji, ove zudnje za zivotom, jeste ono cime se bol prekida. Cetvrta je istina: put koji vodi prekidu ili prestanku bola jeste plemeniti osmostruki put, to jest: prava vera, pravi ciljevi, pravi govor, pravi postupci, prava sredstva za zivot, pravi napor, prava pazljivost, prava meditacija ili razmisljanje.[10]

Samo onaj koji ide ovim putem moze se osloboditi zelje za zivotom, gordosti, samoljublja i neznanja, i savladati deset zabluda ili zlih stanja uma: samoobmanu, sumnju, zavisnost od dela, culnost ili telesne strasti, zlovolju ili mrznju, ljubav prema zivotu na zemlji, zelju za zivotom na nebu, gordost, samopozrtvovanje i neznanje.[11]

Covek, pak, koji sve ovo postigne, postigao je svoj cilj zivota. A cilj njegovog zivota je Nirvana, to jest "gasenje onog gresnog, lakomog stanja uma i srca, koje bi inace, prema velikoj tajni Karme, bilo uzrok obnovljene individualne egzistencije". Drugim recima, nirvana je "isto sto i jedno bezgresno tiho stanje razuma". To stanje, "savrsenog mira, dobrote i mudrosti" predstavlja, u budistickom smislu reci, svetost.[12] Ustvari, pak, posto Buda porice postojanje duse, ovako shvacena nirvana i nije nista drugo do potpuno gasenje - potpuno nistavilo.

Sve donde dok je poricao postojanje bozanstva, budizam i nije bio religija vec "metod za eticko vaspitanje".[13] On je postao religija tek docnije kada je dobio svoga boga u licu svoga osnivaca.[14]

v) Konfucijanizam. - Ovim imenom se naziva ucenje kineskog mudraca Kong-fu-ce-a ili Konfucija, to jest "ucitelja iz plemena Kong", koji se rodio oko 551 a umro oko 478 god. pre Hrista.

U toku svoga zivota, Konfucije se bavio razlicitim poslovima: on je bio i cinovnik, i ucitelj, i ministar, i izgnanik i veliki reformator. Blagodareci svom mnogostrukom i savesnom radu, on je postao, i sve do danas ostao, najuticajniji covek u istoriji Kine.

Sa visokih polozaja koje je zauzimao u drzavi, Konfucije je uvideo i osetio veliki pozitivni uticaj religije na zivot narodne zajednice i njene drzave. On je uvideo i osetio da religija cini ljude boljima, podanike ili gradjane vernijima. Zato je ulagao sve napore da religiju predaka prilagodi potrebi vremena i iskoristi je za dobro naroda i njegove drzave.

Odusevljen istorijskom prosloscu svoga naroda, u kojoj je video "zlatni vek", Konfucije je imao za cilj da iz te proslosti uzme, razvije i ovekoveci sve ono sto je najkarakteristicnije i najbolje. Kako se to, po njegovom misljenju, najlakse i najbolje moglo da postigne razvijanjem i jacanjem kulta predaka i drzave, on je trazio da se narodna proslost i narodna zajednica i naroda drzava postuju. To postovanje je ustvari sustina religije. "Konfucijeva religija, kao njegovo ucenje o vrlini i drzavi mogu da se obuhvate kineskim pojmom hsiao sto znaci - detinjsko, sinovsko duboko postovanje ili pijetet". To i takvo postovanje je ona duhovna snaga koja omogucava ne samo jedinstvo zivih u drzavi i porodici nego i jedinstvo zivih i mrtvih. Tom jedinstvu svaki covek treba da sluzi, jer van toga jedinstva on nema nikakvu vrednost.[15]

Duznost covekova je da zivi po volji "Neba", to jest po onome poretku ili redu koji u svetu i drzavi vlada. Jer, "red je jedini zakon Neba". Bez toga zakona bi svuda vladali haos i zlo. Po tome zakonu: covek postoji radi zajednice i ne treba da cini drugome sto ne zeli da mu drugi cini. Car je stozer u drzavi, a otac je stozer u porodici. Ko zivi po zakanu "Neba", postize ravnotezu u zivotu, a to treba i da bude zivotni ideal svakog pojedinca. Otuda, da bi ostvario ovaj ideal, svaki pojedinac treba da postuje: roditelje, vlasti i pretke, i da im bude pokoran. To je njegova najglavnija duznost. Sreca ili nesreca, nagrada ili kazna u zivotu covekovom nisu nista drugo do posledice ispunjavanja ili neispunjavanja ove njegove duznosti.

Kao sto se iz dosada recenog vidi, konfucijanizam je jedan eticki sistem, a ne jedna religija. Tek u toku vremena on je dobio svoga boga. Taj bog je bio sam Konfucije, koga su njegovi sledbenici kanonizirali ili posvetili prve godine hriscanske ere. Pedeset i sedme godine te ere oni su poceli da mu prinose zrtve; 609 g. oni su mu podigli po jedan hram u svakom mestu nauke; 1907 g. uvrstili su ga u red najvisih bozanstava, a 1915 g. oglasili su njegovo ucenje za drzavnu religiju.[16]

g) Muhamedanizam. - Muhamed, osnivac muhamedanizma, rodio se oko 570 g. posle Hrista u Meki, na Arabijskom poluostrvu. Detinjstvo je proveo kao siroce bez oca i majke. Kad mu je bilo 25 godina, ozenio se bogatom udovicom Hadidzom, sa kojom je imao dva sina i cetiri kceri. U cetrdesetoj godini zivota, mucen ozbiljnom sumnjom, napustio je kucu i povukao se u pecinu koja se nalazila u jednom brdu nedaleko od Meke. Tu je Muhamed proveo dve godine u molitvi i razmisljanju. "Muhamed je bio vizionar ili covek kome se prividja. Usled jednog fizickog svojstva, on je s vremena na vreme imao ceste napade epileptickog karaktera, koji su ga dovodili u besvesno stanje, u kome je on imao svoje vizije".[17]

Kada je posle dve godine napustio pecinu, Muhamed je bio ubedjen da mu je Bog stavio u duznost da bude prorok svoga naroda. Zato je on, odmah po povratku u Meku, otpoceo da propoveda svoju novu nauku.

Muhamed je, nasuprot svojim Arapima mnogoboscima, ucio da postoji jedan jedini Bog ili Alah, koga je on shvatio kao veliko ljudsko bice, sa rukama, ocima i drugim ljudskim svojstvima. Alah je svemocan i svemudar, ali se prema ostalom svetu ponasa kao apsolutni despot. On je svakome coveku predodredio njegovu sudbinu, koju covek ni po koju cenu ne moze da izbegne. Takvo ucenje se zove fatalizam. Covek ne moze da shvati Alaha, vec treba samo da mu se preda. Otuda se muhamedanizam zove i islam, tj. predanost Bogu.

Preko Muhameda koji je poslednji njegov prorok, Alah daje ljudima poslednje svoje otkrivenje. To je otkrivenje zapisano u svetoj knjizi koja se zove Koran, to jest "citanje" ili "recitovanje".

Da bi dokazao svoju predanost Alahu, svaki pravoverni treba da se drzi u zivotu svih onih uputstava koja se sadrze u "pet osnovnih stubova" islama. Tako, on treba:

a) Da veruje da nema drugog Boga osim Alaha i da je Muhamed njegov poslanik;

b) Da se svakog dana pet puta moli Alahu (molitva, recitovanje svetih reci, klanjanje, kretanje tela, okretanje lica Meki itd.);

v) Da cini dobra dela i daje milostinju;

g) Da posti u odredjeno vreme (Bajram);

d) Da makar jedanput u zivotu poseti Kabu (Cabu).

Prva cetiri od ovih "pet osnovnih stubova" svoje nauke Muhamed je pozajmio od Judaizma i Hriscanstva, pa ih je shvatio i preradio na svoj nacin.

Ako se pravoverni strogo pridrzava ovako rezimirane ili sazete Muhamedove nauke, zasluzice dzenet (raj), ako ne - pakao. I dzenet i pakao su u muhamedanizmu shvaceni cisto realisticki: uzivanje u raju i patnje u paklu su sasvim materijalne prirode.

Zbog svega ovoga se smatra da "islam po svome ucenju, narocito po svome shvatanju Boga i pre svega po svojoj etici, sasvim zaostaje ne samo iza Hriscanstva, nego isto tako i iza jevrejskog profetizma i Judejstva... On je najmladja, ali isto tako i najniza od svih svetskih religija".[18]

 

Prof. Velimir Hadzi-Arsic

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Prof. Maret je prvi upotrebio ovaj izraz. - Sr. Op. cit., r. 1 f.

2. Stanovnici Melanezije (jednog od mnogih ostrvlja u Tihom Okeanu).

3. R. H. Codrington, The Melanesians, pp. 118-120, Oxford, 1891; Cp, R, R. Marett, Op. cit., pp. 99-100; E. Durkheim, Op. cit., pp. 274-278.

4. Tabu je polineziska rec, tj. rec urodjenika koji zive u Polineziji (ostrvlju u Tihom Okeanu).

5. Sr. F. B. Jevons, Op. cit., chap., XIII; N. W. Thomas, Fetishism, Enciclop. Britannica, XI Ed., Vol. X p. 295.

6. Cp. D. N. Soderblom, Op. sit., S. 34-37; G. A. Coe, Op. sit., p. 81; S. Reinach, Op. sit., p. 20; E. Durkheim, Op. sit., pp. 143 suiv.; G. A. Barton, Op. sit., p. 11.

7. Ucenje o seobi duse bilo je poznato Egipcanima, Keltima i Grcima. Ono se naziva i metempsihoza.

8. Clan najvise indijske kaste, tj. staleza ili drustvenog reda. U Indiji postoje cetiri kaste: Braman ili svestenicka kasta; Radzanija ili ratnicka kasta; Vaisija ili zemljoradnicka kasta i Sudra ili robovska kasta.

9. Cp. G. A. Barton, Op. cit., pp. 154 f; J. Huby, Op. cit., p. 372 suiv.; D. N. Soderblom, Op. cit., S. 252-263; G. Kreussler, Op. cit., S. 13-14; S. Reinach, Op. cit., pp. 79-80.

10. T. W. Rhys Davids, Buddhism, pp. 47-48, London, 1899.

11. G. A. Barton, Op. cit., p. 164.

12. T. W. Rhys Davids, Op.cit., p. 163.

13. G. A. Barton, Op. cit., p. 163.

14. Cp. T. W. Rhys Davids, Op. cit., p. 22 t; J. Huby, Op. cit., 390 suiv.; D. D. Soderblom, Op. cit., S. 274-305; G. A. Barton, Op. cit., pp. 159-175; S. Reinach, Op. cit., pp. 81 suiv.

15. D. N. Soderblom, Op. cit., S. 75.

16. Cp. D. N. Soderblom, Op. cit., S. 72-78; G. A. Barton, Op. cit., pp. 209-213; S. Reinach, Op. cit., pp. 217-220; J. Huby, Op. cit., pp. 144-166.

17. D. N. Soderblom, Op. cit., p. 184.

18. D. N, Soderblom, Op. cit., S. 218; Cp. Ibid., S. 184-218; G. A. Barton, Op. cit., pp. 97 f; J. Huby, Op. cit., ch. XIV; S. Reinach, Op. cit., chap. VI.

 

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 DRUGI DEO

 

H R I S C A N S T V O

 

I. NATPRIRODNA ILI OTKRIVENA - HRISCANSKA RELIGIJA

 

Za razliku od prirodnih religija, koje su delo coveka, natprirodna Hriscanska religija je delo samoga Boga; do te religije covek nije dosao svojim umom nego mu je ona data u natprirodnom Bozjem Otkrivenju, koje je svoj vrhunac i punocu dostiglo dolaskom u svet i ovaplocenjem Sina Bozjeg, Gospoda Isusa Hrista.

 

 

ZNACI NATPRIRODNOG OTKRIVENjA

 

Natprirodno Hriscansko Otkrivenje nosi u sebi sve odlike svoga tvorca i davaoca: Boga. Jer sva sadrzina to ga Otkrivenja dolazi posredno ili neposredno od Boga. Otuda, svojstva Bozja i sacinjavaju znake natprirodnog Otkrivenja.

Kao ucenje, Hriscansko natprirodno Otkrivenje odlikuje se od ostalih ucenja time sto se u njemu ogleda sva bozanska Istina i bozanska sila, bozansko dejstvo i Bozje stvarno prisustvo. Po recima Apostola Pavla: "Vera nasa (hriscanska) nije u mudrosti ljudskoj, nego u sili Bozjoj"; ona je "dokaz Duha Svetog i sile" (1.Kor.2,4-5). Ta sila Bozja narocito se dokazuje u cudima, kojih je natprirodno Otkrivenje puno, a najvise pak ona se po kazala i projavila u Licnosti i delima Sina Bozjeg, Bogocoveka Isusa Hrista, u Njegovom ovaplocenju (ili ocovecenju), zivotu i radu na zemlji, krstenju, preobrazenju, stradanju, vaskrsenju iz mrtvih, vaznesenju na nebo, silasku Duha Svetog na Apostole, davanju bozanske nauke i osnivanju Crkve Hriscanske na zemlji.

O izvorima i ucenju Hriscanskog natprirodnog Otkrivenja Bozjeg, ili drugim recima o ucenju Hriscanske Crkve, sto je isto, govori se u daljim delovima ove knjige.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 II. IZVORI HRISCANSKOG UCENjA

 

Jedini izvor Hriscanskog ucenja jeste Bozje Otkrivenje, koje se cuva u Crkvi. Kroz njega je Bog otkrio, saopstio ljudima sve osnovne istine o sebi, svetu i coveku.

Bozje Otkrivenje je dvojako: prirodno i natprirodno.

Pod prirodnim Bozjim otkrivenjem razumemo one istine o Bogu koje je Bog otkrio ljudima kroz prirodu, ciji je On tvorac. Sebe i svoju silu Bog je pokazao i u vidljivoj prirodi i u prirodi ljudske duse. Vidljiva priroda je ogledalo sile, mudrosti, ljubavi i dobrote Bozje. A priroda duse covekove je bogolika, to jest stvorena po liku Bozjem, te svima svojim silama ukazuje na Boga, govori o Bogu i vodi Bogu. Dusa covekova je najblizi i najneposredniji prirodni izvor covekovog znanja o Bogu; stoga se dusa nicim ne moze zameniti, niti ima stvari u ovom svetu koja joj je ravna po vrednosti i dostojanstvu. To je Sin Bozji, Gospod Hristos, objavio kada je rekao: Kakva je korist coveku ako sav svet dobije a dusi svojoj naudi? I kakav ce otkup dati covek za svoju dusu?[1]

Kada covek kao razumno bice posmatra i ispituje vidljivu prirodu, on dolazi do znanja i do ubedjenja da postoji Bog koji je tu prirodu stvorio i upravlja n,ome mudro i mocno. Sva priroda, kao neki kaziprst neprestano ukazuje na Boga - Tvorca.[2] Bog, koji je nevidljivo bice, donekle pokazuje sebe kroz svoje delo, kroz vidljivu prirodu; Bog koji je coveku nepoznat ucinio je sebe donekle poznatim kroz prirodu. Stoga ljudi ne mogu imati izgovora za svoje neverovanje u Boga. Apostol Pavle je u pravu kada kaze: Ono sto je nevidljivo u Bogu, to jest njegova vecna sila i bozanstvo, moze se poznati i videti na stvorenjima Bozjim.[3]

Ali posto je vidljiva priroda ogranicena, a razum ljudski ogranicen i nesavrsen, to je i znanje o Bogu koje covek dobija pomocu njih ograniceno, nepotpuno i nesavrseno, Otuda je prirodno otkrivenje nedovoljno za pravilno poznanje i istinsko postovanje Boga. Ono je samo kao neki uvod u natprirodno Otkrivenje Bozje.

Pod natprirodnim Bozjim Otkrivenjem razumemo one istine o Bogu koje je sam Bog otkrio ljudima na cudan, natprirodan nacin preko svojih narocitih izabranika, Proroka i Apostola, i preko Sina Svog. Posto ljudi ne bi nikada mogli svojim umom da dodju do punije istine o Bogu, to je Bog ovu istinu postupno otkrivao ljudima preko svetih starozavetnih Patrijaraha i Proroka, i najzad u potpunosti i savrsenstvu objavio preko jedinorodnoga Sina Svog, Gospoda naseg Isusa Hrista.[4]

 

 

SVETO PREDANjE I SVETO PISMO

 

Natprirodno Bozje Otkrivenje nije bilo zapisano u pocetku nego je usmeno pamceno i pricanjem cuvano i prenoseno s pokolenja na pokolenje. Tek je docnije jedan deo Bozjeg Otkrivenja zapisan po nadahnucu Duha Svetog, i tako zapisan sacuvan sve do danas. Otuda se vecne istine natprirodnog Otkrivenja podjednako nalaze i cuvaju i u Svetom Predanju i u Svetom Pismu. Sveto Pismo je zapisano Sveto Predanje, a Sveto Predanje je usmeno Sveto Pismo. I jedno i drugo su istog bozanskog porekla i imaju istu vaznost, jer su Otkrivenje jedno istog Bozanstva, jednog i istog zivog i istinitog Boga.

 

 

O SVETOM PREDANjU

 

Svetim Predanjem zovemo zbir onih natprirodnih istina Bozjih, koje je Bog usmeno otkrio svetim ljudima, i koje se u Crkvi predaju od predaka potomcima po veri. Po vremenu, Sveto Predanje je starije od Svetog Pisma. Kako u Starom Zavetu, tako i u Novom, Sveto Predanje prethodi Svetom Pismu. Mojsije je prvi zapisao jedan deo onih istina natprirodnog Otkrivenja Bozjeg, koje su do njega usmeno predavane s kolena na koleno. U Novom Zavetu sam Gospod Hristos predao je svojim ucenicima svoje bozansko ucenje usmenom reci i primerom a ne knjigom. Tako su u pocetku radili i njegovi ucenici Apostoli. Vise od desetinu godina Crkva nije imala zapisan Novi Zavet,

nego je Sveto Predanje bilo jedini oblik natprirodnog Otkrivenja Bozjeg. A i kada su bile napisane knjige Novog Zaveta, u njima nije bilo zapisano sve sto se sadrzi u Svetom Predanju.[5] Ovo Sveto Predanje se svagda cuva u Crkvi Duhom Svetim i svetim Bozjim ljudima.

 

 

O SVETOM PISMU

 

Sveto Pismo je skup svetih knjiga koje su po nadahnucu Svetoga Duha napisali sveti Bozji ljudi: proroci i apostoli. Sveto Pismo se naziva jos i Biblija. To je grcka rec i znaci: Knjige. Mnoge bozanske istine natprirodnog Otkrivenja Bozjeg nisu se sacuvale samo predanjem vec su zapisane u svetim knjigama. Posto je Sveto Pismo dato ljudima da bi ziveli po njemu, ono se i naziva Knjiga zivota.[6]

Sveto Pismo deli se na Stari i Novi Zavet. One svete knjige koje su napisane pre Hrista nazivaju se Stari Zavet; a one svete knjige koje su napisane posle Hrista nazivaju se Novi Zavet. Stari Zavet oznacava stari savez Boga sa ljudima. Starozavetne knjige opisuju kako se Bog brine i stara o starozavetnim ljudima i kako ih kroz postupna otkrivenja, zapovesti, prorostva, praslike, molitve i bogosluzenja priprema za dolazak bozanskog Spasitelja. Novozavetne knjige opisuju dolazak u svet bozanskog Spasitelja, Gospoda Hrista, njegov zivot i rad, i sve sto je ucinio za spasenje ljudi od greha, zla i smrti. Isto tako, one opisuju zivot i rad njegovih svetih ucenika - Apostola.

U Svetom Pismu sve je vazno, sve spasonosno; u njemu nema niceg izmisljenog, niceg suvisnog. Sto covek vise cita i izucava Sveto Pismo, to sve vise nalazi razloga da ga sto duze i usrdnije cita i izucava. Jer je ono, po recima Sv. Zlatousta, kao mirisavo korenje koje sve vise mirise sto se duze tare.

 

 

AUTENTICNOST I BOGONADAHNUTOST HRISCANSKIH IZVORA

 

Od samog pocetka Crkva je bila veoma obazriva pri propovedanju bozanskih istina Svetog Otkrivenja. Za istinito, izvorno, pravovazno ucenje ona je smatrala samo ono koje su sveti Bozji ljudi primili od samog Gospoda Hrista.7) Apostoli su bili samo svedoci onoga sto su videli, culi i naucili, od samoga Hrista; oni nisu nista ni izmisljali, ni dodavali, ni preinacavali.[7] Zeleci da pokaze i dokaze ociglednu i na iskustvu osnovanu istinitost, autenticnost onoga sto Hristovi ucenici propovedaju, sv. Apostol Jovan Bogoslov izjavljuje: Mi propovedamo ono sto cusmo, sto videsmo ocima svojim, sto razmotrismo i ruke nase opipase.[8] Kada apostolima Jevrejske staresine prete i ostro zabranjuju da propovedaju Gospoda Hrista i njegovo ucenje, oni izjavljuju: Mi ne mozemo ne govoriti sto videsmo i cusmo.[9] A kada ih zbog propovedi Hristovog Evandjelja bacaju u tamnicu, muce i biju, oni smelo izjavljuju da od toga nece odustati: Vecma se treba pokoravati Bogu nego ljudima.[10]

Hristovi apostoli su iznad svega zeleli jedno i radili na jednom: da budu i ostanu verni cinjenicama i Hristovim bozanskim istinama. Stoga i izjavljuju: Mi ne propovedamo sebe nego Hrista Isusa Gospoda.[11] Oni su potpuno svesni, i to hoce da ucine ociglednim za sve, da su od Boga i njihovo ucenje, i sila, i neustrasivost.[12] I svi oni propovedaju Evandjelje, svesni da sve sto govore, govore pred Bogom.[13] Celokupnu Hristovu nauku oni nazivaju zdravom naukom, revnosno je cuvaju i budno motre da i drugi to cine.[14]

To apostolsko saznanje i ubedjenje postalo je saznanje i ubedjenje celokupne Crkve Hristove. Stoga je Crkva i znala, i umela, i mogla da objavi kao istinite i verodostojne samo one knjige koje su sadrzale u sebi cistu, potpunu i savrsenu Istinu Bozanskog Otkrivenja, koju su nadahnucem Svetog Duha zapisali Sveti Apostoli i ostali sveti Bozji ljudi (2.Petr.1,21; 2.Tim.3,16). Knjige Svetoga Pisma koje su napisane po nadahnucu Svetoga Duha i koje su istinite, izvorne, autenticne nazivaju se kanonske, po grckoj reci kanon sto znaci pravilo.

Takvih knjiga ima u Starom Zavetu dvadeset i dve (a ako se broji svaka knjiga posebno onda cetrdeset i devet), a u Novom Zavetu dvadeset i sedam.

Sveto Pismo se odlikuje od drugih knjiga time sto su ga sveti Bozji ljudi pisali po nadahnucu Svetoga Duha. Ogranicen i nesavrsen, duh ljudski nije u stanju ni da potpuno shvati ni da potpuno izrazi vecne bozanske istine. Stoga je pisce knjiga Svetoga Pisma pri pisanju ozaravao, prosvecivao, upucivao i rukovodio sam Duh Sveti, Duh Bozji nepogresivi. Pritom Duh Sveti niti je sputavao njihovu slobodu niti ih pretvarao u automate; oni su bili i ostali slobodne i svesne licnosti.

Svetost svetih knjiga Svetoga Pisma dolazi od Svetoga Duha, po cijem su ih nadahnucu pisali sveti Bozji ljudi: Proroci i Apostoli. Otuda se i nazivaju svetima i bogonadahnutima.[15]

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Mt.16,26.

2. Ps.18,1.

3. Rim.1,20.

4. Jevr.1,1; Jn.1,18; Mat.11, 27.

5. Jn.21,25.

6. Otkr.13,8; 17,8.

7. Lk.24,48; D.Ap.1,8. 22; 2,32; 3,15; 5,32; 10,39. 41; 13,31; 22,15. 20; 26,16; Jevr.12,1; 2.Pet.1,16; Otkr.2,13; 3,14; 11,3.

8. 1.Jn.1,1.

9. D.Ap.4,20.

10. D.Ap.5,29.

11. 2.Kor.4,5.

12. 2.Kor.3,5; Flb.4,13.

13. Sr. 2.Kor.2,17.

14. Tit.1,9; 2.Tim.4,3.

15. 2.Tim.3,16; Rm.1,2; Tim.3,16; 2.Petr.1,21.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 III. PRAVOSLAVNA CRKVA

 

Sve istine Svetog Otkrivenja sacinjavaju jednu vecnu i nedeljivu istinu. Na njoj je izgradjena prava Crkva, zato je Crkva, po recima apostola, stub i tvrdjava istine.[1] Posto je Crkva - telo Hristovo, a Duh Sveti - njena dusa, to jedino ona ima bozansku silu i vlast da u potpunosti cuva Sveto Otkrivenje. Ziveci Hristom i Duhom Svetim, Crkva pomocu njih i cuva vecne istine Bozjeg Otkrivenja, to, po hriscanskom ucenju, najvece blago u ovom svetu. Imajuci to u vidu, apostol Pavle naredjuje apostolu Timoteju: Povereno ti blago sacuvaj Duhom Svetim koji zivi u nama;[2] sto si cuo od mene pred mnogim svedocima, to predaj vernim ljudima, koji ce biti kadri i druge nauciti.[3]

Posto su Sveto Pismo napisali sveti Bozji ljudi, nadahnuti Duhom Svetim, to ga najbolje razumeju i cuvaju kao najvece blago ljudi puni Duha Svetoga. A to su Sveti Oci i Ucitelji Crkve Pravoslavne, Zato su oni nasi najbolji i najpouzdaniji ucitelji u tome kako treba citati, razumeti i cuvati Sveto Pismo. Kroz Svete Oce, narocito na Vaseljenskim Saborima, Crkva ispoveda i brani svete istine Otkrivenja onako kako je Duh Sveti upucuje i uci. Zato Sv. Ipolit govori nesuvislu istinu kada veli da jedino "duh Crkve" moze biti i jeste rukovodjenje u tumacenju i citanju Svetog Otkrivenja.[4]

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. 1.Tim.3,15.

2. 2.Tim.1,14.

3. 2.Tim.2,2.

4. Kod Jevsejeva Kesarijskog, Hist. Ecclesiastica, V, 28.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 TRECI DEO

 

OSNOVNE ISTINE PRAVOSLAVNE HRISCANSKE VERE

 

I. O BOGU

 

Svakodnevno iskustvo svedoci nam da nijedno bice ne zivi samo sobom i od sebe, vec mnogo stosta pozajmljuje od drugih bica oko sebe. Travka, da bi postojala, hrani se svetloscu i toplotom sunca, vazduhom, vodom i svim ostalim silama prirode. Sto vazi za travku, vazi za sve bilje, za sve zivotinje, i za sva bica redom: od protoplazme do coveka. Isti zakon vlada i u svemu onome sto postoji u kosmosu, Tako, zemlja zivi suncem i svim silama naseg suncanog sistema; nas suncani sistem zivi kosmosom; kosmos pak mora ziveti nekim bicem koje je vece od njega i predstavlja sobom Svebice. To Svebice moze biti samo Bog. Nema sumnje, sva su bica glavnim nervom svoga postojanja vezana za Svebice, koje im, posredno ili neposredno, daje sve sto im je potrebno za postojanje. Otuda, osnovna istina, na kojoj stoje i pomocu koje

postoje sve ostale istine zivota i sveta, jeste istina o Bogu. Ma kojim putem isla ljudska misao kroz tajanstva i zagonetke ovoga sveta, mora na kraju krajeva doci do saznanja: da iza ovako tajanstvenog, zagonetnog, cudesnog i ogromnog sveta postoji neko svemocno Bice, koje drzi u postojanju sve sto postoji i daje zivot svemu sto zivi.

Ako se logicki misli do kraja, covek mora doci do ovakvog zakljucka: sve stvaralacke sile u ovome svetu dolaze, i moraju dolaziti, od nekog bica koje je i vece, i dublje, i mocnije, i mudrije, i trajnije od ovoga sveta.

Sam zivot je nesto nesravnjeno sire, jace, nezavisnije i ogromnije od coveka. Znaci, zivot je nesto sto covek nije mogao ni izmisliti ni stvoriti, stoga stvaralac i davalac zivota mora biti neko bice nesravnjeno vece i mocnije od coveka. Ono sto mi ljudi nazivamo svescu, osecanjem, toliko je tajanstveno, zagonetno i slozeno, da se ne moze proizvesti ni u jednoj laboratoriji ljudske nauke. To mora biti dar nekog bica koje je nesravnjeno umnije i savrsenije od coveka. A to bice moze biti samo Bog.

Covek je licnost i najsavrsenije bice u sferi zemaljskih stvarnosti. A mi ljudi znamo da covek ne moze dodati sebi jedno novo culo, a kamoli izmisliti i stvoriti svet, saznanje, savest, osecanje, i iz svega toga sastaviti licnost. Sudeci po svemu, licnost nije tvorevina ni coveka ni nekog bica nizeg od coveka. Svim svojim bicem, licnost ukazuje na neko bice koje je kao licnost nesravnjeno savrsenije i mocnije od coveka. Ta savrsena Licnost, to savrseno Bice jeste Bog.

 

 

BOG KAO APSOLUTNO I LICNO DUHOVNO BICE

 

Sam covek, i sve sto postoji u svetu, jeste nesto ograniceno i relativno. A ograniceno je time sto se oko njegovih granica nalazi nesto sire i vece od njega. I tako iduci od vise ogranicenog ka manje ogranicenom, mi najzad dolazimo do pojma o bezgranicnom Bicu.

Tako isto, sve sto je relativno, relativno je stoga sto prema njemu i oko njega postoji nesto apsolutno. Ustrojstvo, harmonija, logicnost svega relativnog ukazuju da iza njih stoji apsolutno Bice kao sveznajuci i svemocni tvorac svih relativnih bica. U odnosu prema Bogu koji je apsolutno Bice sva stvorena bica su relativna i ogranicena. Dva apsolutna bica ne mogu postojati, jer postojanje jednog apsolutnog Bica logicki iskljucuje postojanje drugog takvog Bica.

Mi ljudi znamo: u nasem suncanom sistemu covek je najsavrsenije bice. I to bice je licnost. A licnost predstavlja nesto najsavrsenije, najharmonicnije i najkomplikovanije u nasem zemaljskom svetu. Pitanje je, kako je covek postao licnost kada je sve oko njega nesavrsenije od njega i kada sam on nije u stanju da pronadje psihofizicku formulu svoje licnosti, a kamoli da tu licnost stvori? Logicki odgovor moze biti samo jedan: coveka je moglo stvoriti kao licnost samo bice koje je i samo savrsena Licnost. A takva Licnost jeste Bog. Apsolutno bice mi ne mozemo zamisliti savrsenim ako nije Licnost. Jer i covek je medju zemaljskim bicima najsavrsenije bice zato sto je licnost.

Nema sumnje, Bog je apsolutno i licno bice. Ali ta apsolutnost i ta savrsena licnost pretpostavljaju potpunu duhovnost. Jer, kada bi Bog bio, makar u najmanjoj meri, materijalno bice, On bi samim tim bio ogranicen, jer je materija zato materija sto ima granica, sto se ne moze zamisliti bez ogranicenosti. Apsolutno bice mora biti duhovno, jer je bezgranicno i beskrajno. Savrsena licnost mora biti duhovna po prirodi, jer su bitne osobine svesavrsenstva - beskrajnost, bezgranicnost i apsolutnost. Prema tome, Bog je beskrajno, bezgranicno, apsolutno i licno duhovno bice.

 

 

SADRZINA, KAKVOCA I GRANICE LjUDSKOG BOGOPOZNANjA

 

Ljudsko poznanje Boga zavisi od dve stvari: prvo, od prirode ljudskih organa saznanja i drugo, od prirode predmeta saznanja. Iskustvo nam svedoci: ljudski organi saznanja su ograniceni, relativni i nesavrseni, stoga i nase poznanje Boga jeste ograniceno, relativno i nesavrseno,

Sadrzina i kakvoca ljudskog poznanja Boga zavisi koliko od sadrzine i kakvoce ljudskih organa saznanja, toliko i od sadrzine i kakvoce samog predmeta saznanja: Boga. Bog moze biti, i jeste, predmet ljudskog poznanja samo utoliko, ukoliko su organi ljudskog saznanja sposobni da Ga prime. Od bezgranicnog Boga, ljudski ograniceni organi saznanja mogu zahvatiti nesto; od apsolutnog Boga, ljudski relativni organi saznanja mogu dokuciti nesto.

Ljudsko saznanje je ograniceno, relativno i nesavrseno ne samo u oblasti poznanja Boga nego i u svima ostalim oblastima poznanja. I u naucnoj, i u filosofskoj oblasti poznanja, ljudsko saznanje moze ici samo donekle i u visinu, i u dubinu, i u sirinu. No ono nije u stanju da obuhvati i dokuci poslednju sustinu stvari, zivota i sveta. Kant je tacno izrazio ogranicenost, relativnost i nesavrsenost ljudskog saznanja, kada je razgranicio svet: na svet numena, tj. sustina nedoseznih ljudskom saznanju, i na svet fenomena, tj. pojava podloznih ljudskom saznanju. I filosofija i nauka prikazuju nam svet sa njegove pojavne strane, dok sustina sveta ostaje nedostupna filosofskom i naucnom saznanju.

Posto ovo vazi u oblasti poznanja u kome je rec o vidljivom, materijalnom svetu, utoliko je prirodnije da to isto vazi i u oblasti poznanja Boga, koji je po svemu nesto nesravnjeno vece i tajanstvenije od vidljivog, materijalnog sveta. Kao sto ljudsko saznanje nije u stanju da dokuci sustinu sveta, tako neuporedivo vise nije u stanju da dokuci ni sustinu Boga. O tome Sveto Pismo veli: Bog zivi u svetlosti kojoj se ne moze pristupiti; Njega niko od ljudi nije video, niti moze videti.[1]

Ono sto se moze saznati o Bogu jeste delatnost i dela Bozija u svetu ("energije" Bozje). Te dostupne saznanju sile Bozje i energije po prirodi svojoj su vecne. Sustina pak Bozja, koju te sile javljaju, ostaje nedostupna za ljudsko saznanje. Pomocu svojih organa saznanja ljudi mogu poznati dela Bozija u svetu i sebi, i na osnovu njih govoriti o Bogu i Njegovim osobinama. Ustvari, time se i bave takozvani logicki dokazi ljudski o postojanju Boga. Medju njima su najglavniji ovi: kosmoloski, teleoloski, religijsko-istorijski i moralni dokaz.

 

 

1. KOSMOLOSKI DOKAZ[2]

 

Zeleci da poznadu Boga, ljudi su stvorili kosmoloski dokaz o postojanju Boga. On se zasniva na logickoj postavci: nullus effectus sine causa - nema posledice bez uzroka. Svaka stvar i svaka pojava u svetu ima svoj uzrok. Prema tome, i ovaj kosmos mora imati svoj uzrok. Iza svih uzroka sviju stvari i pojava u kosmosu mora posto jati neki Prauzrok. Taj Prauzrok i jeste Bog.

Kosmos je nesto nesravnjeno vece, jace i mocnije od svega sto covek vidi u sebi i u svetu oko sebe. Stoga i uzrok kosmosa mora biti neko bice neizmerno vece, jace i mocnije od coveka. To bice moze biti samo Bog.

 

 

2. TEOLOSKI DOKAZ[3]

 

Za ljudski razum je ocigledna cinjenica: u vasioni vlada poredak, red i harmonija. Neka mudra celishodnost i neki logicki plan opaza se u svemu: od najveceg do najmanjeg, od beskonacno velikog do beskonacno malog. Ta celishodnost i taj plan primecuju se ne samo u suncanim sistemima i zvezdanim jatima, nego i u svima bicima i stvarima, od najvecih do najmanjih. Ocigledna je neka cudesna celishodnost i u organskom i u neorganskom, i u psihofizickom i u psihickom svetu. Ljudski razum stoji zapanjen pred celishodnoscu ustrojstva i

rada ne samo jedne pcele nego i jednog atoma, ne samo covekove svesti nego i covekovih cula.

Ta cudesna celishodnost ne potice od coveka, niti od nekog nizeg bica. Jer covek, iako razumno bice, nema ni toliko pameti ni toliko moci da moze stvoriti jednoga mrava ili jedan listic ljubicice, a kamoli cudesnu celishodnost koja vlada vasionom i svime sto je u njoj. Nema sumnje, celishodnost, koja vlada svuda i svime, ukazuje ljudskom duhu na nekog tvorca i umetnika, nesravnjeno mudrijeg i mocnijeg od coveka. Takav tvorac i umetnik moze biti jedino Bog.

Kao sto cemo iz daljih izlaganja videti tacnost kosmoloskog i teleoloskog dokaza potvrdjuje i sama nauka.[4]

 

 

3. MORALNI DOKAZ

 

Covek ima u sebi silu kojom razlikuje dobro i zlo, kojom procenjuje vrednost dobra i zla, i kojom hvali jedno a osudjuje drugo. Ta sila jeste savest. I u njoj - moralni zakon. Sama po sebi, savest je nesto sto ne postoji kod bica nizih od coveka. Ali je ni sam covek nije mogao stvoriti, jer je jaca od coveka: muci ga kada zlo cini, ispunjuje ga radoscu kada dobro cini. To pokazuje da je coveku mogao dati savest samo Bog kao bice savrseno pravedno i savrseno mudro.

Nase ljudsko iskustvo svedoci nam: covek nije u stanju ni da dostojno nagradi coveka za dobro ni kazni za zlo. To moze uciniti samo sveznajuce, svemudro i svesavrseno bice. A takvo bice jeste samo Bog.

 

 

4. RELIGIJSKO-ISTORIJSKI DOKAZ

 

Postoji cinjenica: u istoriji sveta, od najstarijih vremena pa sve do danas, nije bilo na zemlji naroda koji ne bi verovao u neko bozanstvo, Iz te cinjenice razum ljudski izvodi zakljucak: posto je vera u Boga opsta karakteristika svih naroda sviju vremena, logicno je i prirodno zakljuciti da Bog postoji. Jer jedna opsta pojava kao sto je vera u Boga mora imati i jedan opsti uzrok kao sto je Bog.

Ovaj dokaz osniva se ustvari na psiholoskom dokazu, po kome je ljudskoj dusi urodjena ceznja i teznja za beskrajnim, za beskonacnim, za vecnim. A to znaci - za Bogom. A ta ceznja u coveka za Bogom vodi poreklo od samoga Boga.

 

 

BOG U SVETOM OTKRIVENjU

 

Istinu o Bogu, o njegovom postojanju, svojstvima i delima najbolje i najvernije otkriva i daje Sveto Otkrivenje.

Takozvani logicki dokazi o postojanju Boga nemaju, niti mogu imati vrednost "stvarnih" dokaza, jer su zasnovani na principima ogranicenog, relativnog, nesavrsenog i ogrehovljenog ljudskog razuma i culnog opazanja. Oni nemaju vrednost "stvarnih" dokaza jos i stoga sto istina o postojanju Boga nije logicka "pretpostavka" koju treba dokazivati putem logickih silogizama ili zakljucaka. Na osnovu "logickih dokaza" postojanje Boga moze se, u najbolju ruku, ukazati i nagovestiti, ali ne i stvarno pokazati. Jer se logicki dokazi gube u protivurecnostima slabe ljudske ogranicene logike. Medjutim, istina bica i egzistencije Bozje je iznad ljudske logike. Zato, "naucnim putem", u strogom smislu reci, ne moze se dokazivati postojanje Boga. Nauka se bavi onim cinjenicama koje podlezu culnom opazanju, tj. fenomenima ili pojavama. Bog nije predmet obicnog culnog opazanja i shvatanja

zasnovanog na njemu, zato ne moze biti predmet naucnog istrazivanja. Nauka radi po utvrdjenom metodu posmatranja, analize i sinteze. Ali se takav metod ne moze primeniti u dokazivanju postojanja Boga zbog same prirode Bozje koja je beskrajna, apsolutna, nevidljiva, neuhvatljiva, nedoznajna, nedostizna, vecna. Nedosezan za naucna sredstva saznanja, Bog se ne moze naucnim putem ni saznati, ni dokazivati. Ali to jos nikako ne znaci da Bog ne postoji.

Posto se pomocu logickih dokaza Bog ne moze ni poznati ni dokazati, to je neophodno da coveku pritekne u pomoc Sveto Otkrivenje. Sama priroda Bozanstva cini neophodnim i Otkrivenje, i Crkvu, i veru. Osnovna istina Otkrivenja o Bogu jeste: po svojoj beskonacnoj prirodi Bog je nevidljiv i zivi u nepristupacnoj svetlosti,[5] zato ne moze biti predmet ljudskog "naucnog saznanja" i logickih nadmudrivanja. Bog je predmet nase vere i blagodatnog iskustva.

Boga, cija je sustina nedokucna za ljudski razum, ljudi mogu znati samo onoliko koliko je On sam otkrio sebe. Znanje o Bogu dobija se kao dar od Boga, kao otkrivenje Bozije.[6] Bez pomoci Bozije nemogucno je poznati Boga. Sv. Irinej veli: "Niko ne moze znati Boga ako ga Bog ne nauci, tj. Bog se ne moze poznati bez Boga".[7]

 

 

SVOJSTVA BICA BOZJEG

 

Bice Bozje, nedostupno ljudskom razumu po svojoj sustini, dostupno je donekle kroz svoja vecna svojstva i dejstva. Pod svojstvima Bozjim razumemo one osobine koje Bog ima kao Bog. Kroz ljubav, pravdu, dobrotu, svemogucstvo i ostala svoja vecna svojstva Bog nam saopstava onoliko stvarne istine o sebi koliko je ljudima potrebno za zivot i spasenje. A po ucenju Svetoga Otkrivenja, svojstva Bozja su: samobitnost, neizmenljivost, svudaprisutnost, sveznanje, svemudrost, sloboda, svemogucstvo, dobrota, svetost, pravednost, blazenstvo, ljubav. On se preko njih nama saopstava i otkriva, ostajuci po sustini Svojoj nepristupan za sva stvorena bica.

 

 

JEDINSTVO BICA BOZJEG

 

Beskrajan, bezgranican, vecan, apsolutan bicem Bog je, u isto vreme, jedan jedini. Jer kada bi pored Boga postojalo jos neko bice ravno Njemu, onda On ne bi bio beskrajan, bezgranican i apsolutan, vec krajan, relativan i ogranicen. Jednom recju: On ne bi bio Bog. Jer "ako Bog nije jedan, onda ne postoji".[8]

Sam pojam o Apsolutnom neminovno pretpostavlja i pojam o jednom. Jer apsolutno bice je time apsolutno sto je jedno, posto dva ili vise apsolutna bica ne mogu postojati a da ne prestanu biti apsolutna. Drugim recima, dva ili vise bogova kao apsolutna bica ne mogu postojati.

Osnovna bozanska istina, na kojoj stoje sve istine Otkrivenja, jeste ova: postoji jedan jedini istiniti Bog i Gospod.[9] Sam Gospod Hristos cini zavisnim spasenje ljudi i sticanje vecnoga zivota od poznanja i ispovedanja vere u jednog jedinog i istinitog Boga.[10] Ali isto to hriscansko Otkrivenje uci nas da je Bog jedan po bicu, po Bozanskoj prirodi svojoj, ali i trojican po licima, to jest da je jedan i jedini Bog: Otac, i Sin i Duh Sveti.[11]

 

 

O SVETOJ TROJICI

 

Sveto Otkrivenje nas uci, dakle, ne samo da je Bog jedan po bicu, nego i trojican po licima. Sva tri Lica Sv. Trojice: Otac, Sin i Duh Sveti sacinjavaju jedno Bozanstvo, i stoga nisu

tri boga nego jedan Bog: Otac, Sin i Sv. Duh. Svako Bozansko Lice (Ipostas) ima u punoj meri sva bozanska savrsenstva, te su sva tri Lica u svemu po prirodi jednaka, jednosusna i ravna po Bozanstvu. To znaci: i Otac je Bog, i Sin je Bog, i Duh Sveti je Bog; ali nisu tri boga nego jedan jedini Bog - Sveta, Zivotvorna i nerazdeljiva Trojica. U Svetoj Trojici svako Bozansko Lice ima svoja licna svojstva ili osobine. Licna osobina Oca jeste nerodjenost, Sina - racanje od Oca, Duha Svetoga - ishodjenje od Oca.

Iako nam Otkrivenje jasno kazuje i silno posvedocava istinu o Sv. Trojici, ipak nam ne objasnjava kako su i na koji nacin tri bozanska Lica Jedan Bog. To je tako u Bogu i to je tako dato nasoj veri, jer je to tajna koju ljudski razum ne moze shvatiti niti reci izraziti. Nama je o Svetoj Trojici otkriveno onoliko koliko nam je potrebno za nase spasenje, za nas pobozni zivot u ovom i vecni zivot u onom svetu. Zato se mi i krstavamo (i krstimo): u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt.28,19).

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. 1.Tim.6,16; Jn.1,18.

2. Rec "kosmoloski" je slozenica od dve grcke reci: kosmos, sto znaci vasiona, svet kao uredjena celina, i logos, sto znaci rec, ucenje, nauka.

3. Rec "teleoloski" dolazi od grcke reci: telos, sto znaci cilj, svrha, i reci logos o kojoj smo vec govorili (u prethodnoj napomeni).

4. Vidi str.

5. 1.Jn.4,12; Jov.1,18; 2.Mojs.33,20; 1.Tim.6,16.

6. Mt.11,27; sr. Jn.14,7-11; 1.Kor.2,10; Rim.8,16; 1.Jn.4,13; D.Ap.5,32.

7. Contra haereses IV, 6, 4.

8. Tertulijan, adv. Marc. I, 3.

9. 5.Mojs.4,39; sr. 4,35; 32,39; Is.Nav.2,11; Is.44,8; 3.Car.8,60; 2.Mojs.20,2. 3; 5.Mojs.5,6-7; Ps.80,11; 5.Mojs.6,4; Ps.85,8. 10; 5.Mojs.3,24; 2.Car.7,22; Is.45,21; Is.45,5; Ps.17,32; 2.Car.22,32; 2.Mojs.15,11; Is.43,11; Os.2,23; Zahar.14,9; Mal.2,10.

10. Jn.17,3.

11. Mt.28,19; Lk.1,35; Jn.1,1; 10,30; 15,26; 2.Kor.13,13; Tit.3,4-6; 1.Jn.5,7; Otkr.4,8 itd.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 II. O SVETU I COVEKU

 

Po svetu koji nosi u sebi covek sudi o svetu oko sebe. Pomocu onoga sto je u njemu, on prima utiske o onome sto je oko njega. On ne moze drugacije videti spoljni svet nego kroz

prizmu svoga duha. Svima ljudima je zajednicko ovo iskustvo: ono cime covek zivi u sebi, cime misli, oseca, sudi, prosudjuje, hoce, jeste nesto nevidljivo, neopipljivo, pa ipak vrlo realno. To ljudi nazivaju: svest, saznanje, osecanje, volja. Jednom recju: dusa. Sama dusa ukazuje na neki duhovni svet u coveku. A telo covekovo predstavlja fizicki, materijalni, vidljivi, opipljivi svet. Ali da je nase telo nesto fizicko, materijalno, vidljivo, opipljivo, kazuje nam dusa koja je po prirodi duhovna, nevidljiva, neopipljiva. Nase telo nas vezuje za fizicki, materijalni svet koji je oko nas. No mi smo sve sni te veze pomocu duse koja je nematerijalna, duhovna. Covek je vrlo tajanstveno i zagonetno bice. Iako ima samosvest, on nije potpuno svestan niti zna sta sve ima u svome vlastitom bicu. Utoliko manje zna sta sve u sebi skriva tajanstveni svet koji ga okruzuje. Covek ne raspolaze ni saznanjem, ni culima, pomocu kojih bi mogao sve izmeriti, sve ispitati, sve otkriti, sve saznati. Zato je neophodno da coveku pritekne u pomoc Bog i svojim Otkrivenjem rasvetli i objasni tajnu coveka i sveta.

Covek oseca: tajna njegovog bica je neraspletivo utkana u tajnu sveta koji ga opkoljava. A tamo negde, na kraju svih krajeva, ove se dve tajne slivaju u jednu tajnu: tajnu Tvorca svetova. Ako ljudska misao ide logicki do kraja, neminovno dolazi do ovog zakljucka: koliko god ima tajni u coveku i u svetu oko coveka, sve isticu i sve se sticu u jednu glavnu tajnu: Tvorca. Ogranicena i nesavrsena, ljudska misao nije u stanju da resi zagonetku sveta i coveka. Da bi to postigla, ona mora da pribegne Tvorcu sveta n coveka: Bogu i njegovom Otkrivenju.

 

 

POSTANAK SVETA UOPSTE

 

Svoja nevidljiva i beskrajna tajanstvena savrsenstva Bog nam je donekle otkrio u stvaranju vidljivog i nevidljivog sveta. Bogom je postalo sve i bez Njega nista nije postalo sto je postalo.[1] Pre postanja sveta postojao je samo Bog. On je silom volje svoje i energije svoje stvorio svet. A to znaci: "Bog je stvorio iz nebica bice, iz nevidljivog vidljivo, iz nepostojeceg postojece".[2]

Nacin stvaranja ovako slozenog i tajanstvenog sveta, u osnovi svojoj, nedokucan je za um ljudski. To je tajna Bozja koju otkriva vera.[3]

Sve nam pokazuje da je Bog stvorio svet po jednom izvanrednom poretku i planu. Bozansko Otkrivenje razlikuje dva momenta u stvaranju: prvi je: stvaranje duhovnog sveta i bezoblicne kosmicke materije,[4] a drugi - stvaranje bica i stvari iz vec sazdane bezoblicne materije, i to stvaranje postepeno, po vrstama, u toku od sest dana ili perioda. Sveti Oci uce da pod prvobitnim nebom i zemljom, o kojima se govori u samom pocetku Biblije[5] ne treba razumeti nebo koje danas vidimo, ni zemlju na kojoj sada zivimo, jer je ovo nebo postalo kasnije, u drugi dan stvaranja, a ova zemlja u treci dan. Prvobitno nebo oznacava svet duhovni, ancelski, a prvobitna zemlja - kosmicku masu koja je sadrzala u sebi materiju svega onoga sto je u toku sest dana (jevrejski "jom" znaci: dan, trenutak, i period) dobilo svoje postojanje i svoj oblik.[6]

 

 

O DUHOVNOM, ANDjELSKOM SVETU

 

Svoju tvoracku mudrost i silu Bog je projavio najpre u stvaranju duhovnog sveta. Bica duhovnog sveta on je obdario zivotom, razumom, slobodom i moralnim osobinama. Stvorena da budu izvrsioci i vesnici volje Bozje, ova su bica i nazvani andjeli. A andjeo znaci: glasnik, vesnik.

Po ucenju Otkrivenja, andjeli su posebna bica i slobodne licnosti. Oni se kao takvi javljaju i delaju i u Starom i Novom Zavetu.[7]

Priroda andjela je bestelesna, duhovna, jer su oni - duhovi.[8] Kao duhovi, oni su nevidljivi, razumni, slobodni, besmrtni, bestrasni. A kada se po naredjenju Bozjem javljaju

ljudima, andjeli se ne javljaju onakvi kakvi su po sebi u svojoj nevidljivoj prirodi, vec u nekom preobrazenom obliku u kakvom ih ljudi mogu videti.[9]

Andjeli su savrseniji od ljudi po prirodi, umu, volji, moci i sili.[10]

 

 

O ZLIM DUSIMA

 

Otkrivenje pokazuje da postoje i zli dusi. I to postoje kao licna, samostalna bica, koja su otpala svojom slobodnom voljom od Boga i dragovoljno se i nepopravljivo utvrdila i usavrsila u zlu.[11] Zli dusi ili djavoli, svojevoljno su svu prirodu svoga bica pretvorili u radionicu zla i greha, te su stoga glavni tvorci zla i greha i u nasem covecanskom svetu.[12]

Poreklo djavola treba traziti u njima samima, u njihovom dragovoljnom otpadnistvu od Boga kao vecne Istine, Svetosti i Dobra. Bog je i njih bio stvorio svetima, dobrima, svetlima i slobodnima. Ali oni nisu hteli da se ljubavlju prema Bogu odrze u dobru, da ostanu u istini, te su stoga pali i otpali od Boga i postali laz, tama i zlo.[13]

Osnovna je odlika djavola i njegovih slugu: protiviti se Bogu i izdavati sebe za Boga.[14] Djavoli mogu navoditi ljude na zlo, ali ih ne mogu bez njihovog pristanka primorati na zlo. Zato je i covek, kao slobodno bice, odgovoran za svoju saradnju sa djavolom.

 

 

O COVEKU

 

Na sredini izmecu nevidljivog i vidljivog sveta stoji covek. Bog ga je stvorio manjim od andjela, a vecim od ostalih stvorenja. Telo mu je sazdano od zemljanog praha, - time je u coveku zastupljen vidljivi, materijalni svet; i zadahnuo ga duhom zivota, - time je u njemu zastupljen nevidljivi duhovni svet.[15] Pripadajuci dusom duhovnom svetu a telom materijalnom, covek predstavlja mali svet u velikom - mikrokosmos - ili (po dostojanstvu) veliki svet u malome - makrokosmos. Tako stvoren, covek pretstavlja sobom tajanstveno jedinstvo materije i duha, vidljivoga i nevidljivoga, zemaljskoga i nebeskoga, vremenskoga i vecnoga, prostornoga i beskrajnoga.

Nacin stvaranja coveka upadljivo se razlikuje od nacina stvaranja materijalnoga sveta. Otkrivenje svedoci da je materijalni svet stvoren po reci Bozjoj, a covek po liku Bozjem. - "I stvori Bog coveka, po liku Bozjem stvori ga, musko i zensko stvori ih" (1.Mojs.1,27). Istinita je rec svetog Grigorija Niskog: "Covek je stvoren Tvorcem da bude ovaploceno oblicje transcendentne, natprirodne Bozanske moci".[16] Covek nije ni samo telo, ni samo duh, vec tajanstveno jedinstvo tela i duha, duhovno teleona bogolika licnost.

 

 

SVOJSTVA COVEKOVE DUSE I TELA

 

Svojstva covekove duse i tela nesumnjivo zavise od Tvorca koji je stvorio coveka i od gradje koju je uneo u sastav njegove duse i tela. Iako je telo neophodni sastojak covekova bica, njegov materijalni osnov, ipak je ono - orudje, organ, a dusa je zivot i zivotvorno nacelo u coveku. Dusa moze ziveti i bez tela, ali telo ne moze ziveti bez duse: duh je ono sto ozivljava, telo ne koristi nista,[17] jer je telo bez duha mrtvo.[18]

Dusa je bice prosto, bestelesno, razumno, slobodno, zivotvorno. Kao prosto bice, ona je nedeljiva; kao bestelesno - nevidljiva; kao zivotvorno - besmrtna; kao razumno - slobodna. A telo je prasina zemljina, glineni sasud duse, zemljani dom duse,[19] u kome dusa zivi ovde privremeno,[20] ali ce se ponovo sjediniti sa njime kada ga Bog besmrtno vaskrsne na svrsetku ovoga sveta i ove istorije, kada ce otpoceti vecni zivot.

Svu svoju vrednost telo dobija od bogolike duse koja boravi u njemu; bez nje - ono se raspada, umire i gubi svoju vrednost. Dusa predstavlja besmrtnu, vecitu, bozansku vrednost covekova bica. To potvrdjuju Spasiteljeve reci: Kakva je korist coveku ako sav svet dobije, a dusu svoju osteti? Ili kakav ce otkup dati covek za dusu svoju?[21]

Telo zivi dusom, a dusa - Bogom. "Dusa je zivot tela, a zivot duse je Duh Bozji".[22] Covek je najslozenije i najraznovrsnije bice: dusa mu je od Boga, i ima nebesku plemenitost, a telo mu je od praha zemljinog. Sto je Bog za dusu, to je dusa za telo, sjedinjujuci ga i upravljajuci njime.[23]

Sva neprolazna vrednost, dragocenost i nezamenljivost duse dolazi od njene bogolikosti, tj. od toga sto je covek stvoren po liku Bozjem. Bogolikost duse sastoji se u odrazavanju lika Bozjeg u dusi covekovoj: Bog je svesavrsena duhovnost, svesavrseni Um, svesavrsena Sloboda, apsolutni Zivot i Vecnost, svesavrsena Dobrota i Svetost, a dusa covekova je odrazaj, odblesak, otsjaj svega toga. Bog je vrhovni gospodar i upravitelj svetova, covekova sposobnost vladanja nad prirodom jeste odrazaj toga. Uopste, sve karakteristicne crte Bozanstva, po recima sv. Grigorija Niskog, sadrze se na izvestan nacin u bogolikoj dusi covekovoj.[24] Ali, pored sve slicnosti koja postoji izmedju Boga i coveka, stvorenog po liku Bozjem, postoji i velika razlika medju njima, jer dok je Bog nestvoren, neizmenljiv i uvek isti, dotle stvorena priroda ne moze postojati bez promene.[25]

 

 

BESMRTNOST DUSE

 

Vodeci poreklo neposredno od svoga Tvorca, vecnoga Boga, dusa je neprolazna i besmrtna. Tu neprolaznost i besmrtnost svoju ona pokazuje kroz sve sto cini i stvara. Iz celokupnog stvaralastva njenog izbija covekova ceznja za beskrajnoscu u svima oblastima: u znanju, u zivotu, u postojanju. Duh ljudski neumorno cezne za beskrajnim znanjem, za beskrajnim zivotom, za beskrajnim postojanjem. A kroza sve to on zeli i hoce jedno: da savlada prolaznost i ogranicenost, a omoguci i osigura neprolaznost i bezgranicnost. Na kraju svih krajeva, u svima kulturama i civilizacijama svi napori i sve muke duha. ljudskog slivaju se u jedan gigantski napor: savladati smrt i smrtnost po svaku cenu, a osigurati besmrtnost i zivot vecni.

Ali, zar sve to ne podstice na pitanje: otkuda u duhu ljudskom ta ceznja za beskrajnoscu u svima pravcima? Ako se ova ceznja za beskrajnoscu i moze nametnuti slabijem coveku, onda otkuda ona kod najsamostalnijih mislilaca i stvaralaca u rodu ljudskom? Jer ona je kod njih najjaca i najrazvijenija.

Sve to pokazuje da se ceznja za beskrajnoscu nalazi u samoj sustini duha ljudskog. Sazdan po liku Bozjem, covek tezi za beskrajnim znanjem; priroda samog osecanja tezi za beskrajnoscu osecanja; priroda samog zivota tezi za beskrajnim zivotom. Sav duh covekov: i kroz saznanje, i kroz osecanje, i kroz volju, i kroz zivot hoce da je beskrajan, a to znaci: besmrtan. Jednom recju: duh ljudski hoce beskrajnost, hoce besmtrnost po svaku cenu i ma u kom obliku.

Ocigledno je da ovu ceznju za beskrajnoscu nije mogla nametnuti coveku vestastvena priroda, jer je sama ogranicena i nema u sebi te ceznje. Takodje je ocigledno da je duhu ljudskom nije moglo nametnuti ni telo covecje, jer je i samo ograniceno. Kao jedini moguci i logican izlaz ostaje ova postavka: ljudska ceznja za beskrajnoscu, za besmrtnoscu nalazi se u samoj prirodi duha ljudskog. Sazdan po liku Bozjem, covek je sav u toj ceznji. Jer bogolikost i jeste ono u bicu ljudskom sto cezne za beskrajnim Bogom i Bozjim istinama u svima svetovima.

Prirodno je za bogoliku dusu ljudsku da cezne za Bogom kao za svojim originalom. Ovo je zakljucak, zasnovan na svekolikom iskustvu roda ljudskog. Jer to iskustvo na najraznovrsnije nacine svedoci o neodoljivoj ceznji duha ljudskog za beskrajnoscu, za besmrtnoscu, za vecnim zivotom bilo u ovom ili u onom svetu. Ako se oslonimo na sveopste

iskustvo roda ljudskog i svedemo coveka na njegove osnovne elemente, sigurno cemo pronaci da je ova ceznja za besmrtnoscu najosnovniji elemenat covekovog bica.

Stvarajuci coveka po liku svom, Bog je samim tim razlio po bicu njegovom ceznju za bozanskom beskrajnoscu zivota, saznanja, savrsenstva. Stoga se ova silna ceznja bica ljudskog za besmtrnoscu ne moze potpuno zadovoljiti i zasititi nicim do Bogom. I kad Gospod Hristos objavljuje da je bozansko savrsenstvo glavni cilj covekova postojanja u svetu: Budite savrseni kao sto je savrsen Otac vas nebeski,[26] - On time odgovara na osnovni zahtev i glavnu potrebu bogolikog i bogoceznjivog bica ljudskog. I jos pokazuje time da je dusa ljudska stvarno besmrtna. Jer samo besmrtno bice moze postojati slicno vecnom Bogu po savrsenstvu.

Zbog svega toga Gospod Hristos je svoje Evandjelje istine, pravde, ljubavi, dobrote, vecnoga zivota nazidao na besmrtnosti ljudske duse kao na bogodanom temelju. Glavni i jedini cilj njegovog zivota i rada u covecanskom svetu jeste: da ljudima osigura i da vecni zivot, ispunjujuci ljudsko bice vecnom bozanskom istinom, pravdom, ljubavlju i dobrotom.U toj nameri je On i pobedio smrt svojim vaskrsenjem, jer je vaskrsenjem dokazao i pokazao da je dusa ljudska zaista besmrtna. A kada je od Boga data besmrtna, onda i moze ziveti vecnim zivotom Bozjim.

 

 

CILj COVEKOVA BICA I POSTOJANjA

 

Cilj covekova bica odgovara prirodi i sposobnostima koje je Bog stavio u coveka pri stvaranju. Cilj je covekova bica i postojanja: upodobiti se Bogu, tj. postati slican Bogu i zajednicariti u vecnom Zivotu Bozjem. Posto je Bog stvorio coveka po liku svom, On mu Je samim tim dao sile i mogucnosti da se upodobljava Njemu. Covekovo upodobljavanje Bogu sastoji se u njegovom pravilnom razvijanju i usavrsavanju bogolikih sila i sposobnosti sa ciljem - da postigne bozansko savrsenstvo.

Novi Zavet je sav u toj istini: cilj je covekova bica i postojanja da postane savrsen kao sto je savrsen - Bog.[27] To covek postize upraznjavanjem evandjelskih vrlina: vere, ljubavi, nade, molitve, posta, krotosti, smirenosti, bogoljublja, bratoljublja i drugih. Covek nesumnjivo ide svome cilju ako svako delo svoje cini u ime Bozje i radi slave Bozje,[28] ako zivi onako kako je ziveo Bog u telu - Gospod Hristos,[29] koji svojim pravim sledbenicima daje blagodatne sile i moci da mogu tako ziveti.[30]

 

 

PORETKLO I JEDINSTVO RODA LjUDSKOG

 

Kada se ljudi ma kog kontinenta, ma koje rase i ma ko-je narodnosti, posmatraju sa strane njihovog psihofizickog sastava, brzo se uvidi da su svi od iste gradje i da svi imaju iste fizioloske sastojke, iste organe, ista cula. Ne samo to, nego i delatnost ljudi, u poslednjoj liniji, ima iste bitne oznake, tj. uvek se krece u okviru covecjeg, ljudskog. Po psihofizickom sastavu i delatnosti svi su ljudi u osnovi jedno i isto. Ma gde bili, ma koji bili, ljudi su time ljudi sto svoje bice projavljuju, i moraju projavljivati, u odredjenom okviru covecjeg, tj. onoga sto coveka cini covekom.

Od ljudi radjaju se ljudi. A svi ljudi, posto su u osnovi isti, mogli su postati, i nesumnjivo su postali, od jednog para ljudi, od prvog covecanskog para. Kao sto Otkrivenje uci: Od Adama i Eve. Kao sto je prirodi dao stvaralacke sile da iz sebe proizvodi raznovrsna bica, tako je Bog i prvom paru ljudskom dao blagoslov i silu da se mnoze i napune zemlju.[31] Stoga je i prva zena nazvana Eva, sto znaci majka sviju zivih.

Jedinstvo roda ljudskog je jedna od osnovnih istina Otkrivenja. O tome se kaze: Bog je ucinio da od jednoga coveka postane sav rod ljudski i da zivi po svoj zemlji.[32] Prvi covek, Adam, jeste rodonacelnik celog roda ljudskog: sve sto njega cini covekom preslo je na sve njegove potomke, pa i greh i smrt. Bogocovek Hristos je novi rodonacelnik roda ljudskog, i

sobom predstavlja novog Adama. Sve njegove spasilacke sile prelaze na njegove duhovne potomke: jer se ljudi spasavaju greha i smrti samo radjajuci se duhovno od Spasitelja Hrista.[33]

 

NEHRISCANSKA SHVATANjA I RESAVANjA PROBLEMA SVETA I COVEKA

 

Problem postanka sveta i coveka je star kao i covek. Jer nema umno normalno razvijenog coveka koji ne bi osecao potrebu za resenjem ovoga problema, posto od nacina resenja ovoga problema zavisi i nacin covekova zivota na zemlji. Otuda su ljudi bili odvajkada primorani da problem postanka sveta i coveka shvataju i resavaju kako najbolje znaju i umeju.

Hriscansko shvatanje i resenje ovoga problema, iako jedino istinito, nije i jedino postojece u svetu, nego je samo jedno od mnogih dosada poznatih. Ono je tacno i zadovoljavajuce za hriscane, ali, pored hriscana, u svetu postoje i nehriscani. Otuda su i pre i posle pojave Hriscanstva postojala mnoga shvatanja i davana mnoga resenja ovoga problema, koja su nehriscanska. Neka od njih su cak i potpuno oprecna hriscanskom. Takva su shvatanja materijalisticko i panteisticko.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Jn.1,3; sr. 1.Mojs.1,1. 3. 6. 9. 11. 15. 16. 20. 24. 27. 31; Kol.1,16; Jevr.3,4; Jov.12,9; D.Ap.4,24; 14,15; 17,24; Otkr.10,6; 14,7; Rm.11,36.

2. Sv. Jovan Zlatoust, In Hebr. Hom. 22,1.

3. Jevr.11,3.

4. 1.Mojs.1,1. 2.

5. 1.Mojs.1,1.

6. Sv. Jovan Damaskin, De fide, II, 6; P. gr. t. 94, col. 880 A. B.

7. 1.Mojs,3, 24; 19,1. 15; Jov.38,7; Is.6,2-7; Lk.1,11-20; 2,9-13; Mt.1,20; 2,13. 19; 28; 2; Lk.24,4-8; Jn.20,12; D.Ap.1,10-11; 5,19-20; 10,3; 12,7-11 itd.

8. Jevr.1,14; sr. Mt.22,30.

9. Sv. Jovan Damaskin, De fide, II, 3; P. gr. t. 94, col. 869 A.

10. Ps.8,5-7; Jevr.2,7; 2.Petr.2,11; Ps.102,20.

11. Mt.4,1-11; Lk.4,1-13.

12. 1.Jn.3,8.

13. Sr. Jn.8,44; Jud.6.

14. Sr. 2.Sol.2,4. Sr. sv. Kiril Jerusalimski, Catech. IV, 1; sv. Damaskin, De fide, II, 4; col.877 C.

15. 1.Mojs.2,7; 1Kor.15,45.

16. Orat. catech. c. 6.

17. Jn.6,63.

18. Jak.2,26.

19. Sr. 2.Kor.5,1. 10; 1.Kor.6,20; 7,34; 3-5.

20. Eklez.12,7; sr. Ps.145,4.

21. Mt.16,16; sr. Lk.8,36-37; Mt.6,25-26; 10,28.

22. Sv. Makarije Veliki, Homil. 30,5.

23. Sv. Grigorije Bogoslov, Orat. II, 16 i 17; P. gr. t. 35 col. 425 AC.

24. Orat. catech. c. 5.

25. Sv. Metodije, De hominils opific. 5, 1.

26. Mt.5,48.

27. Mt.5,48.

28. Sr. 1.Kor.6,20; 10,31; Mt.5,16.

29. 1.Sol.2,12; Kol.1,10.

30. Gal.2,20; Flb.4,13.

31. 1.Mojs.1,28.

32. D.Ap.17,26.

33. Sr. Rim.5,12-21.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 1) MATERIJALISTICKO SHVATANjE I RESAVANjE PROBLEMA SVETA I COVEKA

 

Materijalisticko shvatanje i resenje problema sveta i coveka naziva se materijalizam, a njegovi predstavnici materijalisti.

Nasuprot Hriscanstvu, koje uci da postoji jedno savrseno duhovno bice koje je tvorac vidljivog i nevidljivog ili duhovnog sveta i koje nazivamo Bogom, materijalizam uci da ne postoji ni Bog ni duhovni svet. Jer ni Bog ni duhovni svet nisu culnom iskustvu podlozni, tj. ne mogu se niti videti niti opipati. A po materijalistickom shvatanju postoji samo ono sto se moze videti i opipati; ono pak sto se ne moze ni videti niti opipati, to ustvari i ne postoji. Kako je materija jedino vidljiva i jedino opipljiva supstanca, to ustvari ona jedino i postoji. Po svojim osobinama materija je samobitna i vecna, tj. ona postoji odvajkada i sama je uzrok svome postojanju. Iz nje je u toku vremena postao celokupni svet neorganskih, organskih i psihickih fenomena ili pojava. Drugim recima: jedinopostojeca, samobitna i vecna materija je tvorac svega vidljivog i nevidljivog sveta. Sve pojave neorganskog i organskog sveta su samo rezultati najrazlicitijih kombinacija osnovnih elemenata te i takve materije. A pojave takozvanog psihickog zivota nisu nista drugo do epifenomeni ili supojave ovih najrazlicitijih kombinacija osnovnih elemenata materije. Prema tome, po materijalistickom shvatanju sveta i coveka, jedinopostojeca, samobitna i vecna materija je jedini izvor i uvor svih pojava vidljivog ili materijalnog i nevidljivog ili duhovnog sveta. Bez nje i izvan nje, nista ne postoji.

Kao i svako drugo "sistematsko" shvatanje i resenje problema sveta i coveka materijalizam ima svoje sopstveno ucenje o postanku sveta, zivota, zivotinjskih vrsta, coveka i njegove duse.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 a) MATERIJALISTICKO UCENjE O POSTANKU SVETA

 

Materijalisticko ucenje o postanku sveta sistematski je izlozeno u vise naucnih hipoteza, od kojih je najpoznatija cuvena Kant-Laplasova hipoteza.[1]

Po ovoj hipotezi materija iz koje je u toku vremena postao nas celokupni suncani sistem nalazila se u pocetku u gasovitom stanju. Tada je ona predstavljala jednu ogromnu maglovitu masu, koja je ispunjavala celokupni prostor u kome se danas krece nas suncani sistem. Kant uci da je ova ogromna maglovita masa bila u pocetku nepokretna, a kada se u toku vremena pocela da okrece sama oko sebe, onda se usled toga kretanja razvila ogromna toplota, koja je ucinila da ova ogromna maglovita masa postane ogromna usijana lopta. Nasuprot Kantu, Laplas uci da je prvobitna ogromna maglovita masa loptastog oblika odvajkada bila u pokretu i usijanom stanju. Okrecuci se oko svoje osovine, ova usijana masa loptastog oblika postepenim zracenjem gubila je sve vise od svoje toplote i zbog toga postajala sve gusca. Do najveceg zgusnjavanja ove mase doslo je najpre u njenom centru, koji je vremenom trebalo da postane sunce. Oko ovog zgusnutog centralnog dela mase velikom brzinom su se kruzno kretali njeni ostali delovi. Usled brzog okretanja oko svoje osovine i dejstva centripetalne i centrifugalne sile, ova masa je sve vise i vise dobijala oblik lopte spljosnute na polovima a ispupcene na polutaru. Na taj nacin, ova usijana loptasta masa pretstavljala je jedno ogromno gasovito sunce, koje je zauzimalo celokupni prostor suncanog sistema. Koliko je to sunce bilo veliko vidi se po duzini njegovog precnika i velicini njegove zapremine. Njegov je precnik bio 6500 puta duzi od precnika sadasnjeg sunca, a njegova zapremina 860 milijardi puta veca od sadanje sunceve zapremine.[2] Naporedo sa hladjenjem ovog ogromnog gasovitog sunca, njegovi su se elementi sve vise zgusnjavali, njegova se zapremina smanjivala a brzina njegovog kretanja postajala sve veca. Zbog toga se sa polutara ovoga sunca, gde je centrifugalna sila bila najjaca a centripetalna najslabija, odvojio jedan deo od njegove glavne mase i u obliku jednog koncentricnog prstena produzio da se krece u istom pravcu, u kome se kretala i glavna masa sunca. Kako brzina kretanja i zgusnjavanje pojedinih sastavnih elemenata ovoga prstena nisu bili isti, to se on u jednom datom momentu prekinuo i obrazovao novu masu loptastog oblika, koja je, produzujuci da se krece u istom pravcu u kome se kretao i koncentricni prsten od koga je ona i po stala, pocela da se krece i sama oko sebe. To je bila prva planeta naseg suncanog sistema. Na isti nacin, u toku vremena, postale su ne samo i sve ostale planete naseg suncanog sistema, zajedno sa nasom Zemljom, nego i svi njihovi sateliti ili pratioci. Tako, dakle, od sunca su postale njegove planete, a od planeta njihovi sateliti ili pratioci. Svi oni zajedno, pak, sacinjavaju nas suncani sistem.

Pomocu ove Kant-Laplasove hipoteze, kojom su njeni tvorci pokusali da objasne postanak samo naseg suncanog sistema, Braun pokusava da objasni postanak celog kosmosa.[3]

Da bi se tacnost Kant-Laplasove hipoteze o postanku naseg suncanog sistema dokazala ociglednim primerom, obicno se vrsi poznati opit belgijskog fizicara Platoa. U stakleni sud napunjen vodom i cistim alkoholom kane se kap maslinova zejtina. Ako se kroz sredinu te kapi zejtina provuce igla i njome kap zejtina stavi u ravnomerni kruzni pokret, onda ce se videti kako ta kap zejtina postepeno dobija oblik loptice, spljosnute na polovima a ispupcene na polutaru. Zatim ce se videti kako se od ove loptice zejtina postepeno odvajaju manji delovi, a od ovih jos manji, koji nastavljaju da se okrecu oko delova od kojih su postali, u istom pravcu u kome i ovi.

Ovaj Platov opit treba, dakle, da bude kratkotrajno obnavljanje dugotrajnog procesa formiranja ne samo naseg suncanog sistema nego i SBIH ostalih suncanih sistema sveta, koji

su postali na isti nacin kao i nas. Loptica zejtina u ovom Platovom opitu treba da predstavlja minijaturno sunce jednog suncanog sistema, a njeni manji delovi njegove minijaturne planete i njihove minijaturne satelite ili pratioce.

 

 

KRITIKA MATERIJALISTICKOG UCENjA O POSTANKU SVETA

 

Sta treba misliti o ovakvom objasnjenju postanka sveta?

Kant-Laplasova hipoteza kao najpoznatija naucna hipoteza za objasnjenje postanka sveta spada u takozvane velike naucne hipoteze, tj. hipoteze koje imaju za zadatak da obuhvate i objasne ne samo jedan vec vise prirodnih fenomena i ne samo jedan vec vise prirodnih zakona. Ona je u toku vremena dopunjavana i ispravljana, tako da se njome i dandanji mogu obuhvatiti i objasniti izvesni fenomeni i zakoni u svetu. No i ovako dopunjena i ispravljena Kant-Laplasova hipoteza ostavlja izvesne znacajne fenomene bez objasnjenja i izvesna vrlo vazna pitanja bez odgovora.

Tako na primer, ova hipoteza ne objasnjava:

a) Zasto komete nemaju oblik planeta naseg suncanog sistema i zasto se one okrecu oko sunca parabolskom a ne elipticnom putanjom, kako to cine planete tog sistema.

b) Zasto se planete Uran i Neptun ne okrecu oko svojih osovina u istom vec u suprotnom pravcu od onoga u kome se krecu ostale planete naseg suncanog sistema.

v) Zasto pratioci Urana i Neptuna ne zauzimaju prema Suncevoj putanji, tj. prema krugu koji Sunce napravi za godinu dana, isti polozaj koji zauzimaju pratioci ostalih planeta naseg suncanog sistema.

g) Zasto se Feb, deveti pratilac Saturna, ne krece u istom vec u suprotnom pravcu od onoga u kome se krecu ostali pratioci ove planete, koja je, posle Jupitera najveca u nasem suncanom sistemu.[4]

Kao sto nije u stanju da objasni sve prirodne pojave u nasem suncanom sistemu - a navedenim pojavama se ni izdaleka ne iscrpljuje broj prirodnih pojava u svetu koje Kant-Laplasova hipoteza ne moze da objasni - ova hipoteza isto tako nije u stanju da odgovori i na dva vrlo vazna pitanja. Prvo pitanje je: ko je tvorac prvobitne gasovite mase ili materije, od koje je u toku vremena postao ceo svet? A drugo: ko je tu prvobitnu gasovitu masu ili materiju stavio u pokret?

Ni Kant ni Laplas ne samo da nisu dali odgovore na ova pitanja, nego ih nisu cak ni postavili. Oni su pokusali da objasne postanak sveta iz prvobitne gasovite mase ili materije, i ne pokusavsi prethodno da objasne njeno poreklo i uzrok njenog kretanja. Medjutim, preko tih pitanja porekla materije i uzroka njenoga kretanja ne moze se cutke preci. Ona i dandanji stoje otvorena i traze svoje resenje. Evo zasto:

Kao sto smo videli, materijalizam uci da je materija samobitna i vecna, tj. da je ona sama uzrok svome postojanju. Medjutim, najnovija naucna proucavanja osnovnih elemenata materije ne opravdavaju ovo i ovakvo materijalisticko ucenje o materiji.[5]

Sto se tice prirode ove materije, ona je u toku vremena shvatana na razlicite nacine.

Po ucenju grckih atomista[6] materija se sastoji iz bezbroj sitnih delica ("atoma") razlicitog oblika koji su nepromenljivi, nedeljivi i neunistivi. Oni se krecu po praznom prostoru vasione i kombinuju na razlicite nacine. Sve pojave neorganskog, organskog i psihickog sveta nisu nista drugo do rezultati razlicitih kombinacija ovih najsitnijih delica materije. Kako se ovi najsitniji, nepromenljivi, nedeljivi i neunistivi delici materije na grckom jeziku zovu atomi, to se i filosofsko shvatanje po kome je sav vidljivi i nevidljivi svet samo plod najrazlicitijih kombinacija atoma naziva atomizam a njegovi predstavnici atomisti.

Ovo i ovakvo atomisticko shvatanje materije ne zadovoljava. Jer, iako je atom najsitniji delic materije, on ipak zauzima izvestan prostor. A sve ono sto zauzima makar i najmanji

prostor ne moze biti nedeljivo. Prema tome, i atomi ne mogu biti nedeljivi, sto je danas pogotovu dokazano i pokazano.

Da je ovakvo atomisticko shvatanje prirode osnovnog elementa materije bilo pogresno, jasno su dokazali rezultati najnovijih naucnih proucavanja atoma. Po shvatanju moderne nauke atomi su po obliku i velicini ne razliciti vec slicni medju sobom. Oni nisu elementarni i nedeljivi vec slozeni i deljivi. Jer, blagodareci sredstvima koja joj danas stoje na raspolozenju, moderna nauka je uspela da razbije atom na sitnije delove i u njemu otkrije jedan novi minijaturni suncani sistem.[7] Proucavajuci razbijeni atom, nauka je konstatovala da se on sastoji od vise sitnih delica. Jedni od njih sacinjavaju jezgro atoma i napunjeni su pozitivnim elektricitetom. To su Joni.[8] Oko jona gravitiraju drugi delici atoma koji su napunjeni negativnim elektricitetom. Oni se zovu elektroni.

Broj elektrona u jednome atomu razlicit je.[9] Elektroni se okrecu oko jona brzinom od vise biliona obrta u sekundu.[10]

Svaki atom materije sadrzi u sebi izvesnu kolicinu energije. To je tzv. Intra-atomska energija, koja je "najvecim svojim delom nerazdvojno vezana za sastav elektrona i protona" i koja se "moze jedino osloboditi kada se oni razruse".[11] A kada se razruse, oni oslobadjaju neobicno veliku energiju.[12]

Medjutim, razrusavanje atoma nije jedini put kojim se oslobadja energija nagomilana u njemu. Intra-atomska energija oslobadja se isto tako i radijacijom ili zracenjem.

No, po tvrdjenju moderne nauke, zracenjem i razrusavanjem atoma vrsi se ne samo postepeno ili naglo oslobadjanje njihove energije, vec isto tako i postepena ili nagla emanacija, isparavanje ili gubljenje njihove mase ili materije. Jednovremeno sa oslobodjenjem snage atoma vrsi se i njegova dezintegracija. Atom postepeno ili naglo prestaje da postoji. Tako, na pr., "atomi radijuma i drugih radioaktivnih tela vremenom se raspadnu u atome olova i heliuma".[13] Zracenjem, dakle, materija gubi od svoje tezine; zracenjem ona postepeno iscezava, prestaje da postoji kao materija. Sto u ovom pogledu vazi za najmanju kolicinu materije - za atom, vazi i za najvecu - za zvezde."[14]

Na osnovu svega dosada recenog, jasno je, dakle, da je materijalisticko shvatanje, po kome su osnovni elementi materije nedeljivi, nepromenljivi i neunistivi - sasvim pogresno. Jer moderna nauka tvrdi da su ti elementi i deljivi, i promenljivi, i unistivi. Prema tome i sama materija je i deljiva, i promenljnva, i unistiva. Samim tim, pak, otpada i materijalisticko tvrdjenje da je materija jedinopostojeca, samobitna i vecna. Jer, ono sto ima svoj kraj mora imati i svoj pocetak. A ono sto ima i pocetak i kraj ne moze biti jedinopostojece, samobitno i vecno, posto je uslovljeno uzrokom koji postoji pre njega i ograniceno vremenom.[15]

No ako po tvrdjenju moderne nauke materija predstavlja nesto konacno ili ograniceno i ako ona zbog toga nije i ne moze biti samobitna, vec mora imati uzrok svog postojanja, onda se nuzno namece pitanje: koji je uzrok postojanja materije i postepenog, dugotrajnog formiranja materijalnog sveta iz nje?

Polazeci od pogresnog verovanja da je materija samobitna i vecna, materijalizam ovo pitanje i ne postavlja. Biblija, pak, nasuprot materijalizmu, uci da je uzrok po stojanja materije i postepenog, dugotrajnog formiranja ne samo materijalnog vec isto tako i organskog sveta iz nje, jedna samobitna i vecna, svesna, osecajna i voljna duhovna sila, koju ona naziva Bogom. Slazuci se sa tvrdjenjem nauke da je prvobitna materija, od koje je postao sav materijalni svet, bila haoticna i bezzivotna, "bezoblicna i pusta" (1.Mojs.1,2), Biblija, za razliku od nauke, uci da se nad tom bezoblicnom i pustom materijom dizao "Duh Bozji", tj. duhovni prauzrok postojanja kako te same materije, tako i celokupnog vidljivog sveta koji ce u toku vremena iz nje nastati.[16] Na taj nacin Biblija jasno istice da je duhovna stvaralacka svesna i voljna sila nesumnjivo realnost svoje vrste i da ona prethodi materijalnom kao uzrok posledici. Prema tome, po ucenju Biblije, sve sto postoji nije rezultat slepog slucaja, vec plod planskih zakona, u kojima je bila izrazena Bozja volja - "neka bude" - kojoj se materija bezuslovno pokoravala - "i bi tako".[17] Dalje, Biblija, kao i nauka, uci da je sve sto postoji postalo postepeno, u etapama, iduci od prostog ka slozenom, od neorganskog - organskom, a od organskog - duhovnom i svesnom. Razume se, sve ove bitne istine o postanku sveta i svega sto je u njemu Biblija iznosi jezikom koji je bio jedino shvatljiv za ljude onoga

vremena kada je ona i pisana. Tako, na pr., faza razvoja prvobitne "bezoblicne i puste" materije u niz nebeskih tela i bezbroj fenomena neorganskog i organskog sveta Biblija naziva "danima", jer je po njenom ucenju, "jedan dan pred Gospodom kao hiljada godina, i hiljada godina kao jedan dan".[18]

Biblija uci, dakle, da je stvaranju sveta prethodila bozanska misao i bozanska volja, da je svet onakav kakav je - odraz te misli i te volje. Da li je ovakvo ucenje Biblije o postanku sveta u suprotnosti sa ucenjem moderne nauke o tome? Pusticemo da na ovo pitanje odgovori jedan od najvidnijih predstavnika te nauke. "Danas je postignuta saglasnost, pise Dzems Dzins - saglasnost koja se u fizickoj nauci pretvara gotovo u jednodusnost - u tome da nas tok znanja vodi jednoj nemehanickoj stvarnosti. Svet ili svemir pocinje da nam lici vise na veliku misao nego na veliku masinu. Razum ne izgleda vise kao nezvani gost u carstvu materije. Naprotiv, mi pocinjemo da naslucujemo kako bas taj razum treba da pozdravimo kao tvorca i upravljaca carstva materije. Razume se, ovde nije rec o nasim individualnim razumima, vec o razumu u kome atomi iz kojih su nastali nasi individualni razumi postoje kao misli... Mi dolazimo do saznanja da svet pruza ocevidne dokaze za postojanje jedne sile koja mu odredjuje cilj i njime upravlja, a koja ima neceg zajednickog sa nasim sopstvenim individualnim razumima".[19]

Istina, ni bozanski ni covecanski razum nisu nesto sto podlezi culnom iskustvu. Ali, zar postoji samo ono sto podlezi culnom iskustvu? Zar se iz dosadanjih izlaganja ne vidi da i sama moderna nauka tvrdi da je i materija nesto sto je u krajnjoj liniji nematerijalno, nesto sto je u sustini van domasaja covekovog culnog iskustva? Nisu li isto tako i mnoge prirodne sile, kojima nauka pokusava da objasni mnoge prirodne pojave, nesto sto se ne moze ni videti, ni cuti, ni opipati, ni omirisati, ni okusiti? Pa ipak sve te nematerijalne sile postoje, jer su posledice njihovog dejstva podlozne covekovom culnom iskustvu. Po prirodi tih dejstava covek jedino i moze da donese svoj sud o prirodi sila koje ih prouzrokuju. Tako, na pr., ako se vratimo na eksperimenat kojim je Plato hteo da na jedan ocigledan nacin dokaze tacnost Kant-Laplasove hipoteze, mi cemo morati u tome eksperimentu da vidimo ne rezultat slucajnog sticaja izvesnih okolnosti vec plansko delo jednog misaonog eksperimentatora, koji je, pre vrsenja eksperimenta, pripremio sve sto je za uspesno izvodjenje toga eksperimenta bilo potrebno: i stakleni sud, i vodu, i alkohol, i zejtin, i iglu. Platov eksperimenat je, dakle, misaono delo samoga Plato-a i on se bez svoga tvorca ne da ni zamisliti, a kamoli izvrsiti.

A ako se jedan sitan eksperimenat, kao sto je Platov, ne moze ni zamisliti, a kamoli izvrsiti bez jednog svesnog i voljnog eksperimentatora, onda kako ce se ne samo zamisliti nego i izvrsiti jedan neuporedljivo krupniji eksperimenat - eksperimenat koji se vrsi ne u malenom staklenom sudu nego sa ogromnom kosmickom masom - ako iza tog i takvog eksperimenta ne postoji jedan sve-mudri i svemocni eksperimentator kao sto je Bog?

Na osnovu svega dosada recenog, mozemo zakljuciti da materijalisticko shvatanje materije i njegovo ucenje o postanku sveta - ucenje koje je "sistematski" izlozeno u Kant-Laplasovoj teoriji - ne zadovoljava.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Nemacki filosof Emanuel Kant (1724-1804) izlozio je svoju hipotezu o postanku sveta u svome spisu Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755, g. Tu njegovu hipotezu razvio je nemacki astronom Hersel (1738-1822). Nezavisno od Kanta, francuski matematicar i astronom Laplas izlozio je svoju hipotezu o postanku sveta na kraju svoga dela Exposition du systeme du monde, 1796. g. Kako sam Laplas kaze, on je tu svoju hipotezu izlozio "sa nepoverenjem".

2. Sr. F. Challaye, Philosophie scientifique et philosophie morale, p. 123; Librarie F. Nathan, Paris.

3. Sr. K. Kern: Materijalizam i nauka, 1936. str. 15.

4. Sr.: P. Я. Svetlov, Op. cit., str. 143-144; K. Kern, Op. cit., str. 16-17; G. Sarfais, Precis de philosophie scientifique et de philosophie morale, pp. 253/256, Paris, 1904.

5. Moderna astronomija, na pr., tvrdi da vasiona nije beskonacna ili neogranicena vec konacna ili ogranicena (Sr. Dzems Dzins: Zvezde i njihova kruzenja (preveo Z. Simic), Beograd, 1932, str. 138-139; J. G. Growther, An outline of the Universe, rr. 19-20, 1938). Po Ajnstajnu, "prostor se ne siri beskonacno, nego se svija prema samom sebi kao i Zemljina povrsina" (Dz. Dzins, Op. cit., r. 140). Habl misli da zapremina vasione iznosi oko 380,000,000,000,000 bilion, bilion, bilion, biliona kubnih milja (J. G. Growther,, Op. cit., r. 20). Dzins veruje da u toj i tolikoj vasioni ima onoliko zvezda koliko ima zrna peska na svima morskim obalama Zemlje ili kapljica u plahoj kisi koja bi citav jedan dan pljustala nad celim Londonom. "A ne smemo pritom zaboraviti, veli Dzins, da je jedna osrednja zvezda oko milion puta veca od Zemlje" (Dz. Dzins, Op. cit., r. 148). Sunceva masa je, po Edingtonu, teska 2,000.000.000.000.000.000.000.000.000 tona (A. S. Edington: Zvezde i atomi, Beograd, 1938, str. 16), a ukupna kolicina materije u celoj vasioni iznosi koliko i 11.000 miliona, miliona, miliona sunaca (Dz. Dzins, Op. cit., str. 147).Pa ipak ova ogromna kolicina materije zauzima samo jedan vrlo, vrlo mali deo nepreglednog prostora vasione. "Covek bi pomislio, veli Dzins, da bi prostor, koji sadrzi toliko ogroman broj zvezda bio strahovito pretrpan. Naprotiv, vasionski prostor je prazniji nego sto se da i zamisliti. Pretpostavimo da samo tri musice zive u celoj Evropi, pa cak i u tom slucaju vazduh Evrope bi bio prenaseljeniji musicama nego sto je vasionski prostor zvezdama, bar u onim delovima vasione koji su nam poznati" (Dz. Dzins, Op. cit., str. 148). I po misljenju nemackog astronoma Rima, materija je samo izuzetak u vasioni. "Odnos celokupne materijalne mase svih nebeskih tela prema celokupnom materijalnom prostoru u svemiru jednak je odnosu koji postoji izmedju dvanaest glava od ciode i celokupnog prostora Nemacke carevine" (K. Kern, Op. cit., str. 14).

6. Leukip (oko 450 god. pre Hrista); Demokrit († 360 g. pre Hr.); Epikur (341-270 g. pre Hrista). Atomizam je branio i latinski pesnik Lukrecije (95-51 g. pre Hrista).

7. Sr. Dz. Dzins, Op. cit., str.87; F. Challaye, Op. cit., 117.

8. Ako je jezgro atoma sastavljeno samo od delica vodonika, onda se zove proton.

9. U atomu uranijuma ima 92, u atomu srebra 47, a u atomu aluminijuma 13 itd.

10. Po Dr. P. A. M. Diracu, elektroni se krecu oko praznog prostora, jer proton ustvari i ne postoji. Duzina precnika jednog atoma varira od jedan do pet desetmilionitih delova milimetra, A ako bi se atom vodonika, koji se sastoji svega iz jednog protona i jednog elektrona, i smatra se prvobitnim atomom od koga su svi drugi postali, uvecao deset hiljada milijardi puta, onda bi njegov proton predstavljao lopticu, ciji je poluprecnik dugacak svega jedan polustoti deo od milimetra. Na kilometar odstojanja od ovog protona, kretao bi se u krugu oko njega elektron koji predstavlja lopticu sa precnikom od jednog santimetra (Sr. F. Challaye, Op. cit., r. 118). Ako su atomi svih dosada poznatih tela samo razlicite kombinacije atoma vodonika, onda i celokupna materija vasione nije nista drugo do zbir atoma vodonika (Sr. F. Roussel et Mne D. Roussel, Traite elementaire de philosophie, rr. 132-134, Paris, 1935).

11. A. S. Edington, Op. cit., str. 78.

12. Tako, na pr., "unistenje obicne vodene kapi omogucilo bi nam da raspolazemo moci od 200 konjskih snaga u toku jedne godine dana" (A. S. Edington, Op. cit., str. 81). Ako bi jedan gram radijuma eksplodirao odjedanput, onda bi toplota, koja bi se tom prilikom razvila, bila dovoljna da zagreje 10,000.000 litara vode do 100 stepeni (K. Kern, Op. cit., str. 13). A ako bi kolicina radijuma koji eksplodira bila teska ne jedan nego trideset grama, onda bi njena ekoplozija izazvala svetlost i toplotu ravnu svetlosti i toploti jednog velikog vulkana (Sr. J. G. Growther, Op. cit., rr. 114-115). Uostalom, najnovije atomske i vodonicne bombe pokazuju strahovitu energiju koju sadrzi u sebi atom.

13. Sir James Jeans, The Mysterious Universe, p. 18. Cambridge, 1937.

14. "Da zvezde gube svoju masu zracenjem nesumnjivo je, veli Edinggon. Sunce godisnje gubi 120 biliona tona... Najmanji delici predaju jedni drugima svoju energiju i prestaju da postoje". Zato se Edington, iako "prilicno ocajan" zbog toga, odlucuje da primi teoriju o "unistenju materije", tj. teoriju po kojoj je materija ne nedeljiva, nepromenljiva i neunistiva, vec deljiva, promenljiva i unistiva (S. A. S. Edington, Op. cit., str. 79-96). Dzins, pak, sa svoje strane pise: "Moderna nauka se jako udaljila od starog misljenja po kome je vasiona bila samo zbir cvrstih komadica materije u kojoj su se talasi zracenja povremeno pojavljivali kao nesto slucajno" (Sir James Jeans, The Mysterious Universe, r. 39). Jer, "materijalna vasiona izgleda da prolazi kao bajka koju smo slusali, koja kao vizija iscezava u nistavilo" (Dz. Dzins: Zvezde i njihova kruzenja, str. 151).

15. Sr. J. G. Growther, Op. cit., p. 1.

16. 1.Mojs.1,2.

17. 1.Mojs.1,3-30.

18. 2.Petr.3,8.

19. The Misterious Universe, p. 137.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 b) MATERIJALISTICKO UCENjE O POSTANKU ZIVOTA

 

Po mssvenju moderne astronomije odnos izmedju velicine nase Zemlje i velicine celokupne kosmicke materije je isti kao i odnos izmedju milionitog dela jednog zrna peska i peska svih mora u svetu.[1] Ili, po jednom drugom uporedjenju, nasa je Zemlja "manja - i to znatno manja - od tacke nad slovom j u nasoj biblioteci od pola miliona knjiga".[2] Ta i tolika nasa Zemlja bila je najpre usijana masa. Kolika je bila toplota te mase moze se naslucivati po sadanjoj toploti Sunca, od koga je nasa Zemlja i postala. Sadanja toplota Sunca, pak, iznosi: u centru Sunceve mase oko 40.000.000° a na njenoj periferiji oko 6000°.[3] Razume se, ovakva toplota jednog nebeskog tela iskljucuje mogucnost postojanja ma kakvog zivota na njemu.[4] Prema tome, ni na nasoj Zemlji nije mogao postojati nikakav zivot sve dok je ona bila u usijanom stanju. Pa ipak, neosporna je cinjenica da danas na nasoj Zemlji postoji zivot. Kad je on postao, gde je on postao, i kako je on postao?

Na pitanje o poreklu zivota na Zemlji neki naucnici su pokusali da odgovore hipotezom, po kojoj je zivot dosao na nasu Zemlju sa strane - sa neke druge planete, pomocu meteora, ili iz kosmickog prostora, koji je ispunjen zivotnim klicama.[5]

Ova hipoteza, cak i kada bi se primila kao tacna, ne bi resila problem postanka zivota. Jer ona bi nam, u najboljem slucaju, mogla da objasni samo nacin na koji je zivot prenet na nasu Zemlju, ali samim tim ne i nacin na koji je on uopste postao. Prema tome, cak kada bi se ova hipoteza primila kao tacna, pitanje porekla zivota uopste ostalo bi otvoreno. No ova hipoteza nije ni tacna.[6]

Otuda, po shvatanju mnogih naucnika, zivot nije dosao na nasu Zemlju sa strane nego je postao na njoj i to od onih istih elemenata od kojih se i ona sama sastoji. To stvaranje zivota od materijalnih ili neorganskih elemenata same nase Zemlje nije se, kazu oni, izvrsilo pod uticajem kakve svesne natprirodne duhovne sile, kako to uci Hriscanstvo, vec jedino i iskljucivo pod uticajem slepih prirodnih sila. Zivot na nasoj Zemlji, dakle, nije plod jedne razumne planske delatnosti vec rezultat slucajnog sticaja okolnosti - delo nerazumne i besvesne igre bezzivotnih mehanickih prirodnih snaga. Zato je ovo i ovakvo shvatanje o poreklu zivota na Zemlji poznato u nauci pod imenom mehanisticko shvatanje zivota. Po njemu, dakle, izmedju mrtve ili neorganske materije i zivota, tj. zivih bica - od celice do coveka - nema nikakvih bitnih razlika. Zivot kao nesto specificno, nesto odvojeno i nezavisno od mrtve ili neorganske materije ne postoji. On nije nista drugo do supojava slucajne kombinacnje izvesnih materijalnih elemenata. On nije postao po prethodnom razumnom i ciljnom planu, vec spontano ili samoniklo - on se nekada, negde i na neki nacin sam zaceo, Zato je mehanisticko shvatanje zivota poznato i kao hipoteza o samozacecu ili spontanom postanku zivota iz mrtve ili neorganske materije - generatio aequivoca ili generatio spontanea.[7]

 

 

KRITIKA MATERIJALISTICKOG UCENjA O POSTANKU ZIVOTA

 

Hipoteza o samozacecu ili spontanom postanku zivota iz mrtve ili neorganske materije vladala je u naucnom svetu sve do 1858. godine. Te godine, pak, francuski hemicar Luj Paster[8] eksperimentalnim putem dokazao je nemogucnost samozaceca ili postanka zivih bica iz mrtve ili neorganske materije. Svi njegovi, vise puta ponovljeni, pokusaji da u vodi u kojoj je prethodno unisten svaki trag zivota dobije infuzorije, samo i iskljucivo dejstvom spoljasnjih prirodnih sila na vodu, nisu uspeli. Na osnovu ovih i ovakvih svojih savesno pripremljenih i

izvedenih eksperimenata, Paster je c pravom zakljucio da zive klice ne postaju i ne mogu spontano postati iz mrtve ili neorganske materije. One postaju i moraju postajati samo i iskljucivo iz drugih zivih klica. Zivot se radja samo iz zivota; uzrok pojave jednog zivog bica mora da bude samo drugo zivo bice. Otuda Pasterovo pravilo: Omne vivum ex vivo. Ove opravdane Pasterove zakljucke morali su vremenom da prime i svi drugi ozbiljni naucnici. I tako, posle Pasterovih ubedljivih eksperimenata, prestiz hipoteze o samozacecu ili spontanom postanku zivota, u njenom prvobitnom obliku, danas je potpuno pokopan. Jer ona "u svom golom obliku ima necega frapantno prostog" cak i za one koji, i posle Pastera, zastupaju i brane mehanisticko shvatanje zivota,[9]

Ali, sa napustanjem hipoteze o samozacecu ili spontanom postanku zivota iz mrtve ili neorganske materije predstavnici mehanistickog shvatanja zivota nisu se u isto vreme odrekli i svakog daljeg pokusaja da poreklo zivota nadju ne u zivom nego u mrtvom. Tako. na pr., americki paleontolog Osborn pretpostavlja da je zivot postao iz takozvanih bio-elemenata, tj. iz elemenata iz kojih se sastoji zivotna supstanca. Po vlaznim pukotinama stena i zemlje, u slatkim vodama jezera i na obalama prvobitnih mora, ovi su se elementi, v toku vremena, skupljali najpre u obliku koloida,[10] a pre vise desetina miliona godina i u obliku zivih celica. Prema tome, zivot je postao od bioelemenata, a neposredno od koloida. Koloidi su dakle "koren iz koga je iznikao zivotni proces".

Medjutim, ova Osbornova hipoteza u sustini nije nista bolja od hipoteze o samozacecu ili spontanom postanku zivota iz mrtve materije, jer i jedna i druga ne vide izvor u zivom nego u mrtvom, posto koloidi nisu nista drugo do mrtva materija. Prema tome, pri resavanju problema postanka zivota Osbornova hipoteza stoji pred istim nesavladljivim teskocama pred kojima je stajala i koje nije mogla da ukloni hipoteza o samozacecu ili spontanom postanku. Na taj nacin, razlozi koji spore tacnost jedne, spore i tacnost druge, jer ni jedna ni druga ne uspevaju da uklone veliku razliku koja postoji izmecu mrtve materije i zivih bica. Jer, ni dandanji za nauku "tacni koraci evolucije od koloida do zive celice jos nisu poznati".[11]

Razlike, pak, koje nauka konstatuje izmedju jednog zivog bica i mrtve ili grupe materije sledeci su:

"Gruba materija nije ni osetljiva, ni obdarena pravim spontanim kretanjem. Ako se uvecava, ona se mora uvecavati samo dodavanjem delova, kao sto se uvecavaju kristal i gomila peska, koja uvecava svoju masu samo onda kada se na nju naspe jedna nova kolicina peska. Ziva materija, pak, raste na taj nacin sto u sebe unosi iz spoljasnjeg sveta supstance odredjene za njenu ishranu; i to ne ma kakve supstance i u ma kakvom njihovom stanju i kolicini, vec supstance u srazmeri koja obezbedjuje njihovu asimilaciju, njihovo pretvaranje u cilju iskoriscavanja, izlucivanja njihovih skodljivih ostataka i rastenje putem nadoknadjivanja gubitaka.

"Ono sto nije zivo ne umnozava se. Ako se deli, onda svaki od njega odvojeni elemenat ostaje ono sto je bio. Masa onoga sto nije zivo moze da se povecava, smanjuje ili traje neodredjeno, jer sve ove promene pogadjaju ovu masu spolja. Zivo se, pak, deljenjem mnozi i rasplodjava. Nasledjem ono prenosi svoja svojstva na svoje naslednike. No, ono ne moze da raste, da se smanjuje i da traje preko izvesne granice - granice njihove organizacije ili sklopa.

"Ono sto nije zivo sastavljeno je iz delova koji su slicni jedni drugima; u kristalu sve je od kristala, a u kamenu sve je od kamena. U zivome pak - i to cak i u celijici - postoji diferenciranje elemenata i funkcija.

"Najzad, zivo ima uvek jedan jasno odredjeni oblik, bar od onog momenta kada pocinje da se uistinu organizuje. Jednocelicna bica, zbog neprekidnih razmena koje odrzavaju sa spoljnim svetom, mogu da imaju samo jednu neodredjenu i nepostojanu formu. Pa ipak ta forma postoji: ta su bica ogranicena u prostoru, zasebna, rastavljena i imaju odredjene spoljasnosti. U sistemima vise organizacije forma dobija odredjenost, postojanost i razlicnost koje jasno karakterisu vrstu". "Organizacija i forma su dakle dva nerazdvojna pojma koji se naporedo razvijaju. One imaju svoj pocetak u samome zivotu "koji ih stvara i udesava. One su izraz zivotne aktivnosti".[12]

Svi dosadanji pokusaji nauke da ukloni ove razlike na rezultate slucajne kombinacije materijalnih elemenata, da u njima otkrije samo nepredvidjene posledice slepe igre besvesnih

fiziko-hemijskih prirodnih sila - ostali su bez uspeha. Napori njenih pretstavnika da u svojim laboratorijumima, putem vestacke sinteze fiziko-hemijskih elemenata, stvore zivi organizam, sve do danas, nisu dali nikakve rezultate.[13]

Pokusavajuci da problem postanka zivota na zemlji rese cisto fiziko-hemijskim sredstvima, pretstavnici mehanistickog shvatanja zivota u nauci nailaze na nesavladljive teskoce. Jer je ocevidna cinjenica da se zivo bice nikako ne moze svesti na jednu obicnu fiziko-hemijsku masinu. U tome bicu, u njegovom zivotu postoji nesto sto uporno prkosi svakom cisto mehanistickom objasnjenju i sto se nikada ne moze uhvatiti ni u kakve fiziko-hemijske formule; nesto sto pripada iskljucivo njemu kao zivom bicu; nesto sto odredjuje cilj i daje smisao njegovim postupcima. Ako bi se, dakle uopste i moglo govoriti o zivom bicu kao o masini, onda bi se moralo reci da je to bice masina koja funkcionise ne nasumce i bez ikakvog smisla, vec masina koja funkcionise u jednom sasvim odredjenom cilju, bez obzira na to da li je ona uvek svesna toga cilja ili ne. A masina koja funkcionise u jednom odredjenom cilju mora da ima kako jednog pouzdanog masinistu, koji njome upravlja i odredjuje joj ciljeve, tako i jednog razumnog i svesnog konstruktora koji joj je omogucio postojanje.[14]

Mehanisticko shvatanje zivota i dolazi u sukob sa ociglednim cinjenicama, jer negira postojanje jednog ovakvog masiniste i jednog ovakvog konstruktora masine - zivog bica. No bas zato sto svesno porice postojanje takoreci opipljivih fakata, ovo mehanisticko shvatanje zivota je napusteno od svih onih pretstavnika nauke cija sposobnost za objektivnije konstatovanje i nepristrasnije objasnjenje neospornih prirodnih cinjenica nije sputana i ogranicena mnogobrojnim teorijskim predrasudama ili predubedjenjima. Oslobodjeni mehamistickih predrasuda i predubedjenja o poreklu zivota iz mrtve materije, ovi pretstavnici nauke uce da to poreklo zivota u zivim bicima ne treba traziti u mrtvoj materiji nego u jednom posebnom izvoru zivota - u jednom zivotnom principu. Prvobitna ziva celica nije rezultat slucajne kombinacije izvesnih elemenata mrtve materije, vec plod stvaralacke snage tog stvaralackog principa. Stvarajuci ziva bica, zivotni princip u isto vreme odredjuje im i pravac delatnosti, koja obezbedjuje kako zivotnu evoluciju tako i organsku celinu ovih bica. Prema tome, jedno zivo bice nije zivo zbog toga sto je snabdeveno zivotnim organima, nego je ono snabdeveno zivotnim organima zbog toga sto je zivo. Nije, dakle, zivot jednoga bica uslovljen njegovim zivotnim organima, vec su zivotni organi toga bica uslovljeni zivotom. Zivot nije posledica; on je, u pravom smislu reci, uzrok.[15] "Ono je bitno u oblasti zivota, kaze Klod Bernar,[16] ono sto ne pripada ni fizici ni hemiji, to je misao vodilja zivotne evolucije".[17] U organskom svetu sve se desava kao da zivotnim fenomenima upravlja jedna misao - misao o odrzanju organizma i vrste.[18] Nemacki naucnik Hans Dris, kao i Aristotel, naziva zivotni princip entelehijom.[19]

Zbog toga sto izvor zivota u organskim bicima vidi u zivotnom principu, ovo i ovakvo shvatanje se zove vitalisticko shvatanje zivota ili vitalizam, a njegovi pretstavnici - vitalisti.

Medjutim, u trazenju uzroka zivota zivih bica van mrtve materije, vitalisti ne idu do logickog kraja. Jer, po njihovom misljenju, zivotni princip koji je stvorio zivu celicu i druga ziva bica, iako nije materijalne prirode, nije isto sto i duh. Po jednima, on je nesto sto je blize materiji nego duhu; po drugima, pak, naprotiv, on je nesto sto je blize duhu nego materiji. Ali ni po jednima ni po drugima on se ne istovetuje ni sa materijom ni sa duhom. Otuda vitalizam odbacuju i dosledni materijalisti i dosledni spiritualisti,[20] Materijalisti ga odbacuju zato sto on trazi izvor zivota van mrtve ili neorganske materije, a spiritualisti zato sto misle da je, pored duse, takav zivotni princip nepotreban za objasnjenje postanka zivota u zivim organizmima. Traziti to objasnjenje ne u dusi nego u vitalistickom zivotnom principu ne znaci uprostiti nego bez ikakve stvarne potrebe komplikovati problem odnosa materije i duha - tela i duse - a samim tim i problem postanka zivota u zivim bicima.[21] Prema tome, ni vitalizam ne daje jedan zadovoljavajuci odgovor na pitanje: kad je, gde je i kako je postao zivot, tj. kad je gde je i kako je postala prvobitna ziva celica kao najelementarnije vidljivo zivo bice?

Ali ako se uzrok zivota zivih bica ne nalazi i ne moze naci ni u mrtvoj materiji ni u vitalistickom zivotnom principu, on se mora traziti i naci drugde. Hriscanstvo uci da se taj uzrok mora traziti i moze naci jedino u Bogu, jer on van Boga niti postoji niti moze postojati. Do ovog i ovakvog zakljucka se mora doci ako se pri iznalazenju uzroka zivota

upotrebi induktivni metod, tj. ako se ide od fakta - njegovom objasnjenju, od posledice - njenom uzroku. Tako, na pr., neosporan je fakt da ne samo u zivoj celici nego isto tako i u svakom drugom organizmu postoji instinkt ili nagon, tj. "sposobnost da se dela tako kako bi se postigli izvesni ciljevi bez njihovog predvicanja i prethodnog vaspitanja za njihovo postizanje".[22] A glavni cilj celokupne instinktivne delatnosti svih organizama je odrzanje zivota individue i vrste. Kako mrtva materija ne zna za instinkt, to on i ne moze biti supojava narocito slucajne kombinacije izvesnih njenih elemenata. Naprotiv, instinkt je onaj zivotni faktor koji nagoni najraznovrsnije organizme, da zive i delaju ne nasumce vec po jednom odredjenom planu i sa jednim odredjenim ciljem - da se razvijaju, hrane i mnoze kako bi se odrzali u zivotu. Prema tome, ako je, po misljenju pretstavnika mehanistickog shvatanja zivota jedan organizam - jedna masina, onda je instinkt ili nagon jedan nematerijalni ili duhovni masinist koji upravlja tim organizmom - masinom i odredjuje mu svrhu delatnosti i kretanja. Odakle je taj nematerijalni ili duhovni masinist dosao u tu takozvanu masinu - organizam i ucinio je onim sto je - zivim organizmom a ne mrtvom kombinacijom elemenata mrtve materije?

Ovo pitanje pretstavnici mehanistickog shvatanja zivota i ne postavljaju. Jer, dosledni svome osnovnom nazoru da je mrtva ili neorganska materija jedina stvaralacka realnost, oni i ne govore o instinktu kao glavnom zivotnom faktoru. "Pri proucavanju bioloskih cinjenica, oni zele da brutalno primene postupke onog istog eksperimentalnog metoda koji se upotrebljava u fizici i hemiji, gde ne moze ni biti reci o instinktu. Da bi u tome uspeli oni su bili primorani da instinkt ili nagon kod zivih bica ili potpuno zanemare ili pak da ga smatraju kao nesto nekorisno ili nepotrebno". Ho, jecu li pretstavnici mehanistickog shvatanja zivota "ovlasceni cinjenicama" da "amputiraju ili izbace iz proucavanja zivota jedan od njegovih delova koji bi doista mogao da bude njegov bitni deo?"[23]

Taj bitni deo svakog organizma ili svakog. zivog bica jeste nesto zivo, nesto bez cega jedan organizam ili jedno zivo bice i ne bi bilo ono sto je - ne bi bilo zivi organizam ili zivo bice; ne bi bilo - zivot. A ako zivot moze doci samo iz zivota - omne vivum ex vivo - onda ko je zivi tvorac bitnog, zivog dela svakog organizma ili zivog bica? Posto, kao sto smo videli, taj tvorac nije i ne moze biti ni mrtva ili neorganska materija ni vitalisticki zivotni princip, onda se nuzno namece logicki zakljucak da taj tvorac mora biti jedna visa stvaralacka duhovna ziva sila. Jer se bez postojanja jedne takve sile kao uzroka njegovog postojanja zivot sa svima njegovim manifestacijama ne bi mogao ni shvatiti ni objasniti.

Po hriscanskom ucenju, ta i takva sila olicena je u vecnom, samobitnom, sveznajucem i svemogucnom Bogu, koji je tvorac i promislitelj svega sto postoji, Stvorivsi iz nicega mrtvu materiju, a iz mrtve materije sva nebeska tela pa i nasu Zemlju, Bog je stvorio i zivot na njoj. Pa kao sto je fizickom svetu dao fizicke zakone po kojima ce se upravljati, Bog je organskom svetu ili svetu zivih bica dao bioloske zakone ili zakone zivota, po kojima ce on ziveti da bi ostvario svoj Bogom dani zivotni cilj.

Prema tome, po hriscanskom ucenju, Bog je ne samo tvorac svega vidljivog, fizickog sveta vec isto tako i tvorac svega zivota na njemu, jer je On "izvor zivota",[24] i sam zivot.[25]

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Cp. J. Jeans: The Mysterious Universe, p. 3.

2. Dz. Dzins: Zvezde i njihova kruzenja, str. 214.

3. A. S. Edington, Op. sit., str. 7.

4. J. Jeans, The Myst. Universe, p. 2.

5. Engleski fizicar Lord Kelvin je, na pr., pretpostavljao da je zivot prenesen na Zemlju meteorom, dok je svedski fizicar Arenius ucio da su zivotne klice prenesene iz svemira na Zemlju pomocu pritiska svetlosti.

6. Jer, najpre, ispitivanje na Zemlju palih meteora dokazuje da na njima nema nikakvog traga o zivotu i da njihov sastav onemogucava postojanje ma kakvog zivota na njima. Zatim, ako bi na meteorima i postojao ma kakav zivot, on ne bi mogao stici do nase Zemlje, jer meteori padaju na nju kao usijane mase, cija velika toplota mora da unisti svaki zivot na njima. Isto tako, svemir ne samo da nije pun zivotnih klica, nego je, kako kaze Dzins, neprijatelj zivota. "Najvecim svojim delom, kaze ovaj engleski naucnik, prazan prostor je tako hladan da bi se svaki zivot u njemu smrzao. Najveci deo materije u prostoru, pak, tako je topao da onemogucava ma kakav zivot na njemu. Kroz prostor prolaze zraci razlicitih vrsta koji neprestano bombarduju astronomska tela i od kojih su mnogi ne samo neprijateljski nego i razorni po zivot" (J. Jeans, The Mysterious Universe, p. 3). Najzad, ako je "zivot koji postoji na nasoj Zemlji jedini u suncevoj porodici" (Dz. Dzins, Zvezde i njihova kruzenja, str. 58), i ako on nije postao na samoj Zemlji nego je dosao sa strane, onda kako je on mogao da savlada sve kosmicke prepreke koje su pretile njegovom opstanku i da pod pritiskom svetlosti dodje na nasu Zemlju?

7. Dokaze za tacnost ove svoje hipoteze predstavnici mehanistickog shvatanja zivota nalaze u cinjenici da je celica, koja je sve do danas ostala kao jedina osnovna ili prvobitna forma zivota koja je culnom iskustvu podlozna, sastavljena od elemenata koji se nalaze u mrtvoj ili neorganskoj materiji. Tako, na pr., protoplazma, koja je najglavniji i najvazniji deo celice - "materijalna baza zivota" - sadrzi u sebi protein ili belancevinu, u kojoj se nalazi oko: 50 procenata ugljenika, 7 procenata vodonika, 20 procenata kiseonika, 20 procenata nitrogena ili azota, 2 procenata sumpora i 1 procenat fosfora (J. G. Growther, Op. cit., Glossary: Protoplasm, Proteins). Ziva celica je, dakle, plod narocite kombinacije izvesnih elemenata mrtve ili neorganske materije. A kako ziva bica nisu nista drugo do narocite kombinacije zivih celica, to i sva ta ziva bica, u krajnjoj liniji, nisu nista drugo do rezultati razlicitih kombinacija izvesnih elemenata mrtve ili neorganske materije. Ziva celica pak kao praizvor celokupnog zivota postala je spontano.

8. Rodjen 1822, a umro 1895.

9. Wilhelm Bolsche, Poreklo coveka, str. 108.

10. Koloidi su ultramikroskopski delici ciji precnik varira od dvadesetohiljadita do dvadesetomilionita dela jednoga inca, koji ima 2,54 cm. Razliciti su po velicini - manji su od zrna peska, ali veci od molekula. Njihova delatnost je daleko slozenija od delatnosti prostih atoma i molekula. Koloidi se tako zovu po gustoj pihtijskoj supstanci koja je dobila svoje ime od grckih reci kolla (lepak), tutkalo i eidos (idos) oblik, forma. Sr. F. Pahores, L'epanouissement de la vie, p. 162, Paris, 1938; J. G. Growther, Op. cit., pp. 158, 162 i Glossary: Colloid).

11. J. G. Growther, Op. cit., p. 163.

12. F. Palhories, Op. cit., 105-106.

13. Jer mokraca, alkohol i neka druga ulja koje su pretstavnici nauke stvorili u svojim laboratorijumima, ne pretstavljaju nista zivo; oni nisu nista drugo do mrtva materija koju luce ziva bica. A kada su naucnici pokusali ne da stvore belancevinu nego samo da je analiziraju fiziko-hemijskim sredstvima, ona je prestala da bude ono sto je. Pod uticajem fiziko-hemijskih uzroka, belancevina je ne samo promenila svoju prirodu ili svojstva, vec je bila razorena (Sr. F. Roussel et Mme Roussel, Op. cit., pp. 152, 156 i 160). Po misljenju Lekont Di Noija, hemija, koja je svojim "brutalnim metodama" razbila celicu - taj "slabacki i cudesni dzin - molekil, koji nije otkrio svoju tajnu" - stoji pred njenim komadjem onako isto obezoruzana kao sto je obezoruzan kovac koji, posto je udarcem cekica razbio fonograf u komade, pokusava da sastavljanjem tih komada od drveta, bakra, cinka i kaucuka ponova ozivi glas Karuza (F. Roussel, et Mme Roussel, Op. cit., pp. 156-157).

14. Sr. F. Roussel et Mme Roussel, Op. cit., p. 159.

15. Cp. Malapert, Lecon de philosophie, tome II, p. 453; Paris, 1918.

16. Francuski fiziolog, rodjen 1813 a umro 1878.

17. F. Challaye, Op. cit., p. 133.

18. Ibid., p. 133.

19. Po Drisu, entelehija je besprostorni, nematerijalni, individualni zivotni princip koji obustavlja, regulise i uoblicava energije; ona je jedna prirodna pokretna sila, ono sto je postojano u individualitetima organizma. - (Rudolf Eister: Handworterbuch der Pholosophie, S. 173, Berlin, 1922). Kod Aristotela (384-322 pre Hr.) entelehija je "aktivni princip koji ono sto je moguce stvara zatim usavrsava i, najzad, od toga pravi cilj svoga zivota" - M. Vujaklija; Leksikon stranih reci i izraza, 1936. str. 391: entelehija.

20. Spiritualizam je "metafizicko shvatanje po kome je ono sto stvarno postoji, u svojoj sustini, duhovne prirode, duhovna supstancija sastavljena od duhovnih bica, a tela samo pretstave ili pojave jedne cisto duhovne stvarnosti"... - M. Vujaklija Op. cit., str 1097: spiritualizam.

21. Cp. P. Malapert, Op. cit., pp. 454-455.

22. William James, Psyhology (Briefer course), London, 1920, p. 391.

23. F. Roussel et Mme Roussel, Op. cit., p. 161.

24. Cp. Ps.36,9; Jn.1,3-4.

25. Jn.14,6.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 v) MATERIJALISTICKO UCENjE O POSTANKU ZIVOTINjSKIH VRSTA

 

Zna se da na nasoj Zemlji ima oko sest stotina hiljada zivotinjskih vrsta,[1] a misli se da je njihov broj jos i daleko veci. Kako su one postale?

Ha ovo pitanje pretstavnici biologije daju razlicite odgovore.

Po misljenju jednih pretstavnika ove nauke sve zivotinjske vrste postale su svaka za sebe i kao razlicite traju neprekidno, tj. postojane su i neizmenljive. Ovakvo ucenje o poreklu i prirodi zivotinjskih vrsta zove se fiksizam.[2] Njegovi najglavniji pretstavnici bili su Line[3] i Kivije.[4]

Nasuprot ovom fiksistickom shvatanju problema postanka zivotinjskih vrsta drugi pretstavnici biologije uce da su sve zivotinjske vrste postale samo iz jedne ili iz nekoliko vrlo prostih prvobitnih ili osnovnih zivotinjskih vrsta, koje su se u toku vremena postepeno menjale i razvijale u sve slozenije i slozenije nove zivotinjske vrste. Ucenje o ovakvom postanku zivotinjskih vrsta zove se Transformizam[5] ili evolucionizam.[6]

Transformizam ili evolucionizam koji uci da se preobrazavanje ili razvoj prostijih i nizih zivotinjskih vrsta u slozenije i vise, vrsi iskljucivo pod uticajem slepih mehanickih prirodnih sila i bez ikakvog odredjenog cilja zove se mehanicki trasformizam ili evolucionizam. On je poznat i pod imenom tihogeneza.[7]

Transformizam ili evolucionizam, pak, koji uci da se to preobrazavanje ili taj razvoj zbiva ie slucajno nego po jednom utvrdjenom planu i sa jednim odredjenim ciljem zove se teoloski transformizam ili evolucionizam.

Osnivaci i glavni pretstavnici mehanickog transformizma u modernoj biologiji[8] bili su Lamark[9] i Darvin.[10]

Lamark je ucio da su sve zivotinjske vrste postale postepenim razvojem neznatnog broja vrlo prostih osnovnih organskih tipova. Ovo postepeno razvijanje prostih organizama u sve slozenije i slozenije organske vrste - najpre biljne pa onda i zivotinjske - jeste rezultat uticaja koji na organizme vrse spoljni uslovi zivota ili sredina u kojoj oni zive i reakcije ovih organizama na taj uticaj, Jer ako je istina da svaki organizam ima u sebi zivotnu moc, koja je glavni unutarnji uzrok njegove delatnosti, isto tako je istina da priroda i uspeh te delatnosti jednoga organizma u mnogome zavisi od uticaja koji na taj organizam vrse spoljasnji uslovi ili sredina u kojoj on zivi. Da bi se pod tim uslovima mogao da odrzi, organizam mora da im se prilagodi, tj. da svoju delatnost podesi prema njima. A da bi svoju delatnost podesio prema spoljasnjim uslovima svoga zivota, organizam treba da bude snabdeven organima koji su mu za to potrebni. Otuda, pod pritiskom osecanja potrebe da svoju delatnost podesi prema spoljasnjim uslovima zivota sredine u kojoj se nalazi, organizam stvara potrebne organe i neprekidnom vezbom razvija ih, usavrsava i jaca. A kako se sredina ili spoljasnji uslovi zivota organizma neprestano menjaju, to se, naporedo sa menjanjem te sredine ili tih uslova, menjaju i organi toga organizma: potrebni se neprestano razvijaju, usavrsavaju i jacaju, a nepotrebni slabe, zakrzljavaju i atrofiraju. Tako, na pr., vrat u zirafe je dugacak jer ga je ona neprestano istezala, da bi mogla da dohvati sa visokog drveca lisce kojim se hrani. Kod krtice oci su potpuno zakrzljale, jer ona ne oseca potrebu za njima, posto zivi u savrsenoj tami. Prema tome,

glavni faktori ili uzroci transformiranja ili evoluiranja osnovnih prostih organskih tipova u mnogobrojne slozene zivotinjske vrste jesu: sredina, potreba i navika. Osobine ili svojstva, pak, koje razliciti organizmi steknu u toku svoga zivota prenose se na njihove potomke nasledjem.

Ovo i ovakvo Lamarkovo ucenje o poreklu ili postanku zivotinjskih vrsta poznato je u biologiji pod imenom lamarkizam. Lamarkizam je ostao nezapazen sve do 1859. g. kada se pojavilo Darvinovo cuveno delo "O postanku vrsta".[11]

Darvin je ucio da je Lamark bio u pravu kada je smatrao da su svi organizmi - biljni kao i zivotinjski - postali postepenim transformiranjem cetiri do pet prvobitnih organskih tipova, a mozda i samo jednog jedinog takvog tipa. Isto tako Darvin nije sporio ni vaznost uticaja koji su na ovo postepeno transformiranje organskih bica vrsili kako upotreba ili vezbanje njihovih organa tako i prenosenje njihovih stecenih osobina nasledjem. Samo, dok je uticaj ovih faktora na transformiranje razlicitih organizama, po Lamarku, najglavniji, dotle je on, po Darvinovom misljenju, sporedniji - drugostepeni. Jer, Darvin je ucio da je najglavniji faktor ovoga transformiranja takozvana prirodna selekcija ili prirodno odabiranje.

Do ovoga zakljucka Darvin je dosao na osnovu dobro poznate cinjenice da se kod domacih zivotinja i pitomih biljaka desavaju organske promene koje se prenose nasledjem. Zahvaljujuci ovoj cinjenici, odgajivaci domacih zivotinja i pitomih biljaka uspeli su da ukrstanjem vesto izabranih primeraka i biljaka dobiju mnogobrojne njihove varijetete ili podvrste. Na taj nacin oni su dobili mnogobrojne varijetete konja, pasa, golubova, cveca, drveca itd. Ovakav nacin dobijanja raznih organskih varijeteta zove se vestacka selekcija ili vestacko odabiranje. Iz konstatacije da postoji vestacka selekcija, Darvin je zakljucio da postoji i prirodna selekcija. Samo dok se vestacka selekcija vrsi svesno i po jednom unapred utvrdjenom planu, dotle se prirodna selekcija vrsi besvesno i bez plana; ona nije delo jednog razumnog i svesnog uzroka, vec slucajni i besciljni rezultat dejstva slepih mehanicki prirodnih sila. Po Darvinu, ulogu koju u vestackoj selekciji igra razumni i svesni odgajivac, u prirodnoj selekciji igra borba koju organska bica vode medju sobom radi obezbedjenja sredstava potrebnih za odrzavanje njihovog zivota. Ta borba se zove borba za zivot ili opstanak.[12]

Borba za zivot ili opstanak je, po Darvinu, jedan neophodnost, nametnuta organskim bicima samom prirodom. Jer organska bica se mnoze tako brzo da zemlja nije u stanju da svima njima pruzi dovoljna sredstva za njihovo odrzavanje u zivotu. Otuda, da bi obezbedila potrebna sredstva za zivot, sva organska bica su silom prilika primorana da se medjusobno bore i unistavaju. U ovoj njihovoj medjusobnoj borbi oko najnuznijih sredstava za zivot pobedjuju samo ona organska bica koja su za uspesno vodjenje ove borbe najbolje osposobljena. Organska bica, pak, koja su za ovu borbu neosposobljena bivaju u njoj pobedjena i unistena. Ovu borbu, dakle, nadzivljavaju samo najsposobnija organska bica. Pod sposobnoscu jednog organskog bica da uspesno vodi borbu za svoj zivot ili opstanak i da je nadzivi, ne treba razumeti samo njegovu fizicku snagu. Naprotiv, u njegovoj borbi za zivot ili opstanak, jednome organizmu, pored njegove fizicke snage, mnogo pomazu i njegova druga svojstva kao sto su: okretnost, lukavstvo, boja itd. Najsposobnija organska bica koja su u borbi sa drugim organskim bicima stekla izvesne sposobnosti i ovu borbu nadzivela, te stecene sposobnosti prenose na svoje potomke nasledjem. Na taj nacin sama priroda vrsi selekciju ili odabiranje izmedju mnogih organskih bica u njoj i omogucava opstanak i razvoj samo najsposobnijim od njih. Prema tome, najglavniji faktori postepene transformacije organskih bica i stvaranja njihovih razlicitih vrsta jesu prirodna selekcija ili prirodno odabiranje i nasledje.[13]

Kao sto smo vec videli, jedan deo svoga ucenja o postanku zivotinjskih vrsta Darvin je pozajmio od Lamarka. Isto tako nije originalan ni onaj deo Darvinovog ucenja u kome se govori o borbi za zivot ili opstanak, koju organska bica vode medju sobom. Na ideju o ovoj borbi i njenoj ulozi u zivotu organskih bica Darvin je dosao tek kada je procitao delo "Esej o stanovnistvu", u kome je engleski ekonomist Maltus[14] izlozio svoje shvatanje o neminovnosti borbe medju ljudima, posto se njihov broj na zemlji uvecava u geometrijskoj, a sredstva za odrzavanje njihovog zivota u aritmetickoj progresiji. Prema tome, ono sto je jedino novo u Darvinovom objasnjenju transformacije organskih bica i postanka zivotinjskih vrsta to je njegovo ucenje o prirodnoj selekciji ili prirodnom odabiranju. Darvinovo shvatanje i resenje problema postanka zivotinjskih vrsta poznato je pod imenom darvinizam, a njegove pristalice pod imenom darvinisti.

Darvinisti su u toku vremena razvili i popularisali ucenje svoga ucitelja tako i toliko, da je ono postalo - i sve do danas ostalo - najrasprostranjenija i najpoznatija naucna hipoteza za objasnjenje postanka zivotinjskih vrsta. Stavise, neki od njih su otisli i korak dalje: oni su u prirodnoj selekciji videli ne samo najglavniji nego i jedin faktor transformacije organskih bica. Protivu ovako pogresnog shvatanja i tumacenja njegovih ideja protestovao je sam Darvin. Pristalice ovako pogresno shvacenog darvinizma zovu se neodarvinisti.[15] Nasuprot njima, izvestan broj biologa vratio se lamarkizmu i ucio da je glavni faktor transformacije organskih bica ne prirodna selekcija nego prilagodjavanje organizma njihovoj sredini ili spoljasnjim uslovima njihovog zivota. To cu bili neolamarkisti.

 

 

KRITIKA MATERIJALISTICKOG UCENjA O POSTANKU ZIVOTINjSKIH VRSTA

 

Po ucenju mehanickog transformizma ili evolucionizma, koje je izlozeno u lamarkizmu i darvinizmu, glavni faktori ili cinioci postanka zivotinjskih vrsta jesu:

a) Uticaj koji na organska bica vrsi njihova sredina ili spoljasnji uslovi njihova zivota;

b) Osecanje potrebe organskih bica da se tom uticaju prilagode;

v) Borba organskih bica za njihov opstanak;

g) Prenosenje stecenih osobina organskih bica nasledjem; i

d) Prirodna selekcija ili prirodno odabiranje.

Kakav je pravi ili stvarni uticaj ovih faktora ili cinilaca na transformiranje organskih bica; sta se moze reci o njihovoj pravoj ili stvarnoj ulozi u obrazovanju razlicitih zivotinjskih vrsta?

Pre svega treba konstatovati da je transformiranje organskih bica kao i postojanje njihovih razlicitih vrsta fakt koji se ne moze sporiti. Proucavanje toga fakta je predmet nauke, a za njegovo objasnjenje postoji vise naucnih hipoteza.

Mehanicki transformizam ili evolucionizam je samo jedna od njih. Da li ona ubedljivo objasnjava uzroke postojanja ovoga fakta?

Jedna naucna hipoteza treba da bude verni odraz cinjenickog stanja koje je stvorila nauka pri proucavanju jedne odredjene grupe prirodnih fenomena. A kako pri proucavanju tih fenomena nauka dolazi sve do novijih i novijih cinjenica, tj. kako se sa razvojem nauke menja i cinjenicno stanje koje ona stvara, to se naporedo sa promenama toga stanja moraju menjati i naucne hipoteze koje treba da ga naucno objasne.

Sto vazi za druge naucne hipoteze, mora vaziti i za bioloske: i one se moraju menjati prema stvarnim rezultatima koje biologija postize u razlicitim periodima svoga razvoja.[16]

Da li hipoteza mehanickog transformizma ili evolucionizma potpuno ubedljivo objasnjava postanak onih zivotinjskih vrsta za koje savremena biologija zna? Odgovor na ovo pitanje mora biti odrecan. A evo zasto.

Prvo, uticaj sredine ili spoljasnjih uslova zivota jednog organskog bica - klime, hrane, svetlosti itd. na njegovo preobrazavanje ili razvijanje nije ni izdaleka onako jak i sudbonosan kako je to pogresno predstavljao Lamark. Sam Darvin, kao sto smo videli, tom uticaju u ovom pogledu pripisuje drugostepeni znacaj.

Drugo, iako je neosporno da upotreba ili vezbanje vec postojecih organa zivih bica te organe jaca i razvija a neupotreba ili nevezbanje slabi i degenerise, ipak je sasvim neopravdano tvrdjenje da je sama potreba jednog organskog bica za izvesnim organom tvorac toga organa. Jer, takvo stvaranje jednog novog organa niko nikada nije utvrdio. Pored toga, po principu takozvane organske korelacije[17] stvaranje jednog novog organa u organizmu moralo bi izazvati promene i kod drugih organa toga organizma. Medjutim, to se ne moze dopustiti.[18]

Trece, uloga koju borba organskih bica za njihov op-stanak u zivotu igra u njihovom preobrazavanju ili razvijanju ne samo nije onako pozitivna kako je to Darvin

pogresno ucio, nego je jako negativna. U ovom pogledu ona vise razara nego sto stvara. Jer u toj borbi cesto puta pobedjuju i nju nadzivljuju ne najjaca i najsposobnija vec najslabija i najnesposobnija organska bica. Tako, na primer, dok su mamuti, bizoni i druge ogromne zivotinje odavna izumrle, dotle gliste, stenice, vasi kao i mnogi drugi mikroorganizmi[19] i dandani zive i naglo se mnoze. A koja od ovih organskih bica predstavljaju veci progres na putu evolucije organskog sveta nije tesko pogoditi. Zar mnogobrojni sukobi i ratovi ne unistavaju bas najjace i za zivot najsposobnije clanove jedne ljudske zajednice? I koji je to sukob ili rat - pa cak i onda kada je najpobedonosniji - koji u bioloskom pogledu znaci dobit za one koji su ga vodili i u njemu ucestvovali? Usto, neosporna je cinjenica da se mnogobrojna organska bica ne odrzavaju u zivotu uzajamnom nepostednom borbom vec svestranom saradnjom i medjusobnim pomaganjem. Pored borbe za opstanak, u biljnom i zivotinjskom svetu postoji i takozvana simbioza[20] ili "zajednicki zivot zasnovan na uzajamnoj pomoci" raznih organskih bica. U prirodi "poznajemo hiljade stvarnih slucajeva ovakvih simbioza".[21] Tako, na primer, "ako kroz telo lisaja napravimo tanak poprecan presek i posmatramo pod mikroskopom, videcemo zelene loptice, obavijene bezbojnim koncima. Zelena telasca su alge, a oni bezbojni konci su gljive. Prema tome, telo lisaja grade: alga i gljive. Sta je nateralo ovu zelenu algu i bezbojnu gljivu da se udruze? Mnoge alge imaju zelenu boju. A zelena boja im omogucava, da se samo stalno ishranjuju. Pomocu zelene boje, a posredstvom sunca, one stvaraju organsku hranu. Gljive medjutim nemaju zelene boje, te nisu u stanju, da pripremaju sebi hranu. Zato se gljiva udruzila sa algom, i od nje uzima organsku hranu. Ali u naknadu za to, gljiva crpe vodu iz spoljasnje sredine, i tu vodu dostavlja algi. Ona dakle poji algu, i u isto vreme se pricvrscuje za stene ili koru drveta. Ovde vidimo, kako su se dva druga udruzila i uZajamno se potpomazu. Iz te zajednice proizlazi ono, sto mi nazivamo lisaj".[22]

Isto tako, poznato je da mnoga organska bica zive u vecim ili manjim zajednicama, od kojih su najcuvenije zajednice mrava i pcela, da i ne pominjemo ljudske zajednice. Da li bi te zajednice mogle da postoje bez uzajamne saradnje i pomoci njihovih clanova? Po misljenju francuskog sociologa Espinasa, sve te zajednice ili drustva zive po moralnim zakonima. Ako posmatramo ova drustva "mi cemo, iduci od najnizih do najvisih, lako konstatovati kako se kod njih neprekidno razvijaju osecanja naklonosti ili ljubavi, koje svakog clana grupe pobudjuju da se o drugima stara onako isto kao sto se stara o sebi. Ustvari, mnoge vise drustvene zivotinje ponasaju se jedne prema drugima tako kao da licnost svakog clana grupe ima za njih apsolutnu vrednost... Borba za opstanak i unistavanje individue ne samo nisu karakterna oznaka zivota u granicama jedne iste grupe ili jednog istog drustva, nego, naprotiv, prvi uslov i preovladjujuci karakter toga zivota jesu savez i uzajamno postovanje solidarnih individua, udruzenih radi sto boljeg izdrzavanja ove borbe".[23]

Prema tome, po pobudama iz kojih se vodi, cak i takozvana borba za opstanak nije onako usko sebicna kako je to Darvin pogresno mislio, jer cilj te borbe nije odrzanje pojedinih individua vec odrzanje njihovih vrsta.[24] U toj borbi jedna individua se ne rukovodi iskljucivo licnim interesima, vec interesima svoje zajednice. Da bi te interese zastitila kako valja, individua mora biti spremna i na krajnje samopregorevanje. "Da bi u ogromnom procesu razvoja zivota posluzila sirem interesu svoje vrste, individua mora da umre".[25] A TO na kraju krajeva znaci da je razvoj i opstanak organskih bica u zivotu omogucen ne njihovom uzajamnom borbom i unistavanjem vec njihovom uzajamnom saradnjom i medjusobnom pomoci. Posle svega ovoga logicki se namece zakljucak da je hriscanstvo sasvim u pravu kada normalni razvoj i istinski napredak ljudske zajednice vidi ne u sirenju uzajamne borbe i pojacavanju uzajamne mrznje medju njenim clanovima, vec u produbljavanju osecanja nesebicne i samopregorne hriscanske ljubavi i ucvrscivanju hriscanskog mira medju njima.

Cetvrto, mnogi biolozi spore tacnost Darvinovog ucenja o nasledjivanju stecenih osobina. Poznato je, na primer, Vajsmanovo[26] tvrdjenje da se osobine jednog organskog bica, stecene za vreme njegovog zivota, ne prenose na njegovo potomstvo nasledjem. Isto tako netacnost Darvinovog ucenja u ovom pogledu dokazana je i eksperimentima koje je sa bastardima[27] vrsio Mendel.[28] Tacnost rezultata Mendelovih eksperimenata potvrdili su i drugi naucnici. Mendelovo ucenje o nasledju zove se mendelizam, i neki naucnici ga isticu i zastupaju nasuprot lamarkizmu i darvinizmu.[29]

Peto, ako, po Darvinovom shvatanju, prirodna selekcija kao najglavniji faktor transformiranja ili evoluiranja organskih bica i postanka zivotinjskih vrsta nije nista drugo do jedan slucajan mehanicko-besvesni proces zbivanja, onda izmedju te i takve prirodne selekcije, s jedne strane, i vestacke selekcije, s druge, nema nikakve analogije ili slicnosti. Jer kakve analogije ili slicnosti moze biti izmedju selekcije, koju po unapred smisljenom planu vrsi jedan zivi i razumni cinilac, kao sto je odgajivac, i selekcije koja se vrsi slucajno, bez jednog zivog i svesnog uzroka? Da bi pomocu ukrstanja narocito izabranih primeraka raznih organskih vrsta izvrsio vestacku selekciju, odgajivac je pokatkad primoran da te primerke dovede iz najrazlicitijih i najudaljenijih krajeva zemlje. Sem toga on mora da ulozi jedan dug i sistematski napor da bi njegov pothvat uspeo. Da li je priroda, koja je po misljenju Darvina i njegovih sledbenika slepa i nerazumna, u stanju da, radi stvaranja novih zivotinjskih vrsta, uvek na vreme i kako valja obavlja slozen i smisljen posao jednog razumnog i svesnog odgajivaca, to jest da, kako to kaze Darvin, "svakog dana i svakog casa pazljivo pregleda i najneznatnije varijacije u svima delovima sveta, odbacujuci one koje su rdjave, a cuvajuci i pribirajuci one koje su dobre?" Je li mogucna u ovom pogledu ma kakva slicnost izmedju razumnog i svesnog odgajivaca, s jedne strane, i slepe i nerazumne prirode, s druge? A Darvinovo ucenje o prirodnoj selekciji zasnovano je na mogucnosti ove slicnosti.

Ali, ako za momenat predjemo preko svih logickih teskoca i dopustimo mogucnost slicnosti izmecu razumnog i svesnog odgajivaca i slepe i nerazumne prirode, mi samim tim ne mozemo da uklonimo i jednu drugu veliku stvarnu teskocu na koju dosledni darvinizam neizbezno nailazi. Ta teskoca se nalazi u neospornom faktu da se ukrstanjem raznih primeraka jedne vrste organskih bica ne dobijaju nikakve nove vrste tih bica, vec samo njihovi varijeteti u granicama te iste vrste. Tako, na primer, ukrstanjem raznih primeraka vrste pasa, konja, golubova itd. ne dobijaju se nove vrste ovih organskih bica, vec samo njihovi razliciti varijeteti u granicama njihovih odgovarajucih vrsta. Ponovljeni pokusaji da se vestackim ukrstanjem organskih bica dveju susednih vrsta dobiju organska bica jedne nove vrste, zavrsavali su se dobijanjem bastarda ili meleza, koji su, posle nekoliko generacija, ostajali besplodni ili su se vracali svojim prvobitnim vrstama. Sam Darvin je priznao da je ovaj fakt sa gledista transformizma ili evolucionizma "neobjasnjiv".[30] A to na kraju krajeva znaci da su razlicite zivotinjske vrste u svojim bitnim osobinama konstantne ili postojane, a u svojim sporednim osobinama varijabilne ili promenljive. Jer jos niko nije stvarno konstatovao i dokazao ma kakvo prelazenje jedne vrste u drugu ili ma kakvo radjanje jedne vrste iz druge.[31]

Da bi dokazao postojanost vrsta, Kivije je navodio poznatu cinjenicu da su mnoge zivotinje i danas isto onakve kakve su bile pre 60-70 stoleca. Sada se, pak, pozitivno zna za mnogo organskih vrsta koje se nisu nimalo izmenile cak ni posle vise stotina hiljada godina.[32] A ako je transformiranje ili evoluiranje organskih bica jedan opsti ili univerzalni proces, onda zasto on nije zahvatio sva organska bica bez razlike: zasto je izvestan broj ovih bica ostao van ovoga procesa?

Istina, kao sto smo vec videli, Darvin je ucio da su varijacije ili promene organskih bica tako postepene i neprimetne da mi od njih ne vidimo nista "sve dok ruka vremena ne obelezi tok vekova". Pa i onda "mi vidimo samo to kako se sadanje forme zivota razlikuju od predjasnjih". No, tacnost ovog Darvinovog ucenja osporena je uspesnim eksperimentima koje je poznati naucnik De Friz vrsio sa biljkom Oenothera Lamarckiana. Proucavajuci varijacije ili promene ove biljke u toku vise generacija, De Friz je neosporno utvrdio da te varijacije nisu uvek postepene i neprimetne. Naprotiv, pored ovakvih varijacija, postoje i iznenadne i jako upadljive varijacije, koje menjaju prvobitni oblik ove biljke. Biljka koja postaje posle ovih i ovakvih varijacija ima sve odlike jedne nove vrste: ona se zasebno mnozi i prenosi svoje prirodne, bitne osobine na svoje potomstvo. Ove nagle i iznenadne, ne graduelne ili postupne vec esencijalne ili bitne varijacije, De Friz naziva mutacijama (skokovima). Mnogobrojni eksperimenti doveli su ovog naucnika do zakljucka da sve organske vrste u toku svoga zivota prolaze kroz period stabilnosti i period promenljivosti. U ovom drugom periodu, one iznenada, iz nama dosada nepoznatih uzroka, menjaju svoj prvobitni oblik i stvaraju nove vrste organskih bica.[33] Nasuprot lamarkizmu i darvinizmu, dakle, De Friz misli da su sve organske vrste delo ne postepenih varijacija nego iznenadnih i naglih mutacija.

Ovo De Frizovo misljenje dele i mnogi drugi naucnici.[34]

Prema tome, sve osnovne teze, pomocu kojih pristalice mehanickog transformizma ili evolucionizma zele da objasne postanak zivotinjskih vrsta, nemaju u modernoj biologiji ni izdaleka onu naucnu vrednost, koju su im pridavali i koju im pridaju njihovi branioci. Za najvidjenije predstavnike ove biologije, po recima jednog ruskog pisca, darvinizam, u njegovoj prvobitnoj formi, nije nista drugo do jedna "prezivela zabluda, koju deli samo mali broj njegovih najupornijih privrzenika".[35] Jer primajuci samu evoluciju organskih bica kao neosporan fakt, ovi predstavnici moderne biologije odbijaju da prime ma koje cisto mehanicko objasnjenje ovoga fakta kao dovoljno i zadovoljavajuce. Za njih transformacija ili evolucija organskih bica nije samo jedan besciljni mehanicki proces, vec jedno ciljno zivotno zbivanje. Glavni faktor ovog zbivanja nije spoljasnji uticaj koji na organska bica vrsi sredina u kojoj ona zive, vec jedan nematerijalni princip koji se nalazi u samim tim bicima. Po Bergsonu, pa primer, taj je princip zelja za zivotom ili zivotni nagon, koji on naziva elan vital. 3ahvaljujuci tom zivotnom nagonu, sva organska bica teze jednom istom cilju, iako se nalaze u najrazlicitijim sredinama i pod najraznovrsnijim spoljasnjim uticajima.[36] Taj zivotni nagon je, dakle, "duboki uzrok varijacija".[37]

Odbacujuci mehanicki transformizam ili evolucionizam - ucenje o tihogenezi - najvidjeniji predstavnici moderne biologije i filosofije[38] zastupaju teleoloski transformizam ili evolucionizam. Oni zahtevaju da biologija prestane da se u trazenju uzroka postanka zivota i zivotinjskih vrsta povodi za fizikom i hemijom.[39] Jer, blagodareci uspesima koje je dosada postigla pri proucavalju organskog sveta, moderna biologija vec "lomi sa svih strana vrlo uske okvire, u koje su pozitivnu nauku stavili metodi, koji su inace plodonosni u matematici, fizici i hemiji. Jedna uska mehanicka doktrina je pritiskivala, pa jos i danas pritiskuje, naucnu misao, koja je zivot i akcija. Ova misao treba da se oslobodi tog pritiska, ako ne zeli da, pokoravajuci se predrasudama, preinaci fakta ili, jos i vise, paralizuje svoj polet".[40]

Ali, ako je po misljenju predstavnika teleoloskog transformizma ili evolucionizma u modernoj biologiji, glavni faktor transformiranja ili evoluiranja organskih bica i njihovih vrsta zivotni nagon, a ne mehanicka sila, onda se nuzno i logicki namece pitanje: ko je tvorac tog i takvog nagona?

Po hriscanskom ucenju, kao sto smo videli, jedini izvor i tvorac zivota je Bog. A kako je zivotni nagon koji omogucava ciljne postupke organskih bica i postanak njihovih vrsta - zivot, to i tvorac toga nagona moze biti samo Bog. To pak, na kraju krajeva, znaci da je glavni uzrok postanka organskih vrsta u Bogu.

Biblija jasno i nedvosmisleno podvlaci da je pri stvaranju organskih vrsta tvoracka Bozja sila isla od prostog ka slozenom. "I rece Bog: neka pusta zemlja iz sebe travu, bilje, sto nosi seme, i drvo rodno, koje radja rod po svojim vrstama... I bi tako...[41] Po tom rece Bog: neka vrve po vodi zive duse, i ptice neka lete iznad zemlje pod svod nebeski. I stvori Bog kitove velike i sve zive duse sto se micu, sto povrvese po vodi po vrstama svojim, i sve ptice krilate po vrstama njihovim.[42] Po tom rece Bog: neka zemlja pusti iz sebe duse zive po vrstama njihovim, stoku i sitne zivotinje i zveri zemaljske po vrstama njihovim. I bi tako".[43]

Iz ovih citata se jasno vidi da Biblija tvrdi da na zemlji, u vodi i u vazduhu zive mnogobrojne organske vrste i da su one stvorene ne u isto vreme vec u razlicite dane, to jest postepeno, u etapama: najpre prostije pa onda slozenije. U ovom pogledu izmedju Biblije i biologije ne postoji bitno razmimoilazenje. Istina, Biblija ne navodi detaljno sve organske vrste, za koje moderna biologija zna, i o postanku ovih vrsta ne govori jezikom koji je u strogom smislu reci naucan. Tako, na primer, da bi izrazila kauzalni odnos izmedju Boga kao tvorca raznih organskih vrsta i ovih vrsta kao stvorenja Bozjih, Biblija upotrebljava recenice kao sto su: "I rece Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu... ; neka vrve po vodi zive duse", itd. Iako ove recenice ustvari znace: I prouzrokova duhovna tvoracka sila Bozja pojavu trave na zemlji i drugih organskih bica u vodi, itd. - ipak one su i po formi i po duhu sasvim strane modernoj biologiji. No, i u ovom pogledu razlika izmedju Biblije i biologije je vise formalna a manje stvarna, i sasvim je prirodna i razumljiva. Jer Biblija nije naucno biolosko delo, vec knjiga koja sadrzi u sebi vecne istine bozanskog Otkrivenja. A istine svog Otkrivenja Bog saopstava ljudima kroz cinjenice, koje oni znaju i jezikom koji oni shvataju. Razume se, blagodareci ogromnim

naporima koje je razumni covek ulozio u proucavanju organskog sveta, moderna biologija poznaje vrlo mnogo bioloskih cinjenica, koje su ljudima iz vre-mena postanka Biblije bile posve nepoznate, i izlaze ih jezikom koji nije biblijski. Ali te nove bioloske cinjenice, izlozene naucnim jezikom, nisu ni izdaleka takve da bi mogle ozbiljno da ospore tacnost jedne od najosnovnijih istina Otkrivenja: istine po kojoj je glavni uzrok postanka organskih vrsta jedno u svakom pogledu savrseno duhovno bice, koje Biblija naziva Bogom. Stavise, ne mogavsi cinjenicama da ospori tacnost ove biblijske istine, moderna biologija je, preko svojih najvidjenijih predstavnika, pocela polako da joj se priblizava. Dokaza zato imamo u naucnom teleoloskom transformizmu ili evolucionizmu. No, priznajuci postojanje zivotnog nagona kao glavnog faktora transformiranja ili evoluiranja organskih bica, a ostavljajuci potpuno po strani problem postanka samog tog nagona, naucni teleoloski transformizam ili evolucionizam, u trazenju uzroka transformiranja ili evoluiranja organskih bica i postanka njihovih vrsta, ne ide do jedino logickog kraja - do Boga.

Pravilnije shvatanje i logicnije objasnjenje transformiranja organskih bica i postanka njihovih vrsta daje takozvani hriscanski teleoloski transformizam. Taj transformizam vidi u preobrazavanju organskih bica i postanku njihovih vrsta ne proizvod jednog slucajnog sticaja razlicitih uticaja cisto mehanickih prirodnih sila, vec ciljno zbivanje, ciji je uzrok u savrsenoj svemocnoj duhovnoj sili - u jednom savrsenom duhovnom bicu - u Bogu. Sam Darvin na kraju svoga dela "Poreklo vrsta" pise: "Ima neceg velikog u shvatanju zivota po kome je Tvorac u pocetku udahnuo zivot samo malom broju organskih oblika ili cak i samo jednom takvom obliku, i po kome su se dok se ova planeta okretala prema utvrdjenom zakonu gravitacije, iz tog prostog pocetak razvili i jos se razvijaju beskrajni najlepsi i najcudnovatiji organski oblici".[44]

Po ucenju takozvanog hriscanskog teleoloskog transformizma, dakle, Bog je stvorio osnovne organske vrste i transformiranjem organskih bica tih vrsta omogucio postanak novih organskih vrsta.[45]

Ucenje ovoga transformizma je najblize biblijskom opisu postanka organskih vrsta.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Pod jednom zivotinjskom vrstom - spegies - treba razumeti zbir svih zivotinja sa izvesnim brojem zajednickih bitnih osobina, koje se nasledjem prenose sa pokolenja na pokolenje. Clanovi jedne zivotinjske vrste se mnoze uzajamnim ukrstavanjem. Prema tome, postojanost i uzajamna oplodljivost su glavne oznake jedne zivotinjske vrste.

2. Fixus - cvrst, postojan, nepokretan.

3. Svedski prirodnjak Charles de Linne (1707-1778).

4. Francuski prirodnjak Georges Cuvier, tvorac uporedne apatomije i paleontologije.

5. Transformatio-onis = preobrazavanje, menjanje.

6. Evolutio-onis = razvijanje.

7. Od grckih reci: fihi - sudbina, slucaj; i genesis = rodjenje, pojava.

8. Misao o transformaciji ili evoluciji nije bila strana ni staroj grckoj filosofiji. Tako, n. pr., Heraklit (535-475 pre Hr.) je ucio da se sve u svetu menja - "sve tece" (panta rei)). Po Empedoklu (495-435 pre Hr.), sve sto u svetu postoji nije nista drugo do razlicita kombinacija cetiri osnovna elementa: vatre, vazduha, vode i zemlje, koji su "koreni svega". - Sr. Dr. E. Zeller, Grundriss der Geschichte der griechischen Philosophie, S. 56-65, Leipzig 1886.

9. Francuski prirodnjak Jean Baptist Lamarck, 1744-1829 g.

10. Engleski prirodnjak i fiziolog Charles-Robert Darwin, 1809-1882.

11. Posto je napustio medicinu, koju je tri godine studirao na Edinburskom univerzitetu, Darvin se upisao na Teoloski fakultet u Kembridzu i zavrsio ga 1831 g. Po zavrsetku svojih teoloskih studija Darvin je primio svestenicki cin, a odmah posle toga je postao clan naucne ekspedicije, koja je po naredbi engleske vlade trebalo da prouci obale Juzne Amerike. Ladja "Bigl" u kojoj je bila ekspedicija, krenula je na put pred sam kraj 1831 g. Sa toga puta Darvin se vratio tek oktobra meseca 1836. Rezultate svog proucavanja razlicitih organizama Darvin je objavio u delima: "Put jednog prirodnjaka oko sveta" (1839); "O postanku vrsta" (1859) i "Poreklo coveka" (1871).

12. Struggle for life = stragl for lajf.

13. "Prirodna selekcija, kako kaze Darvin, svakog dana i svakog casa pazljivo pregleda i najneznatnije varijacije u svima delovima sveta, odbacujuci one koje su rdjave, a cuvajuci i sakupljajuci one koje su dobre. Ona tiho i besvesno radi na usavrsavanju svakog organskog bica prema njegovim organskim i neorganskim uslovima zivota, kad god se i gde god se za to ukaze zgodna prilika. Od ovih laganih neprekidnih promena mi ne vidimo nista sve dok ruka vremena ne obelezi tok vekova. Pa i onda nas pogled u davno protekle geoloske vekove je tako nesavrsen, da mi vidimo samo to kako se sadanje forme zivota razlikuju od predjasnjih" (The Origin of Species, pp. 60-61, London, 1902).

14. Tomas Robert Maltus, 1766-1834 g. - Sr. Benjamin Kidd, Social evolution, p. 32, London, 1920.

15. Neo znaci novo. Dolazi od grcke reci neos = nov; otuda - novodarvinisti.

16. Ali cak i onda kada obuhvata i objasnjava sve bioloske fenomene i sve rezultate njihovog naucnog proucavanja, jedna bioloska hipoteza nema i ne moze da ima vrednost jedne definitivne i nepromenljive istine. Jer sve noviji i noviji rezultati koje postizu bioloske nauke pri proucavanju bioloskih fenomena sve vise i vise sire krug naseg znanja o ovim fenomenima. Na osnovu tih rezultata, na primer, zoologija mora da menja svoje klasiranje zivih bica. Jer klasirati ziva bica znaci sastaviti listu u kojoj ce se ukratko i hronoloski pobrojati forme zivih bica po onome redu po kome su one dolazile na svet. Klasiranje bica je jedna vrsta genealogije. Jedna takva klasifikacija nema pretenzija da bude definitivna i nepromenljiva. Klasifikacija izvrsena u doba pleziosaurusa ("zivotinja bliska gusteru", zmija-guster, fosilni gmizavac, dug od 11/2-3 i od 4-7 m., dugackog vrata, male glave, kratkog repa i sa perajima mesto nogu. - M. Vujaklija: Leksikon stranih reci i izraza, str. 907), ne bi odgovarala klasifikaciji koju mi danas vrsimo. A kroz nekoliko hiljada vekova, sadanja ce klasifikacija "biti samo jedna glava paleontologije" (F. Roussel et Mme Rou&sel, Op. cit., p. 173). Prema tome, ca promenom ovih klasifikacija zivih bica, moraju se menjati i hipoteze koje imaju za zadatak da objasne postanak svih zivotinjskih vrsta koje su ovim klasifikacijama obuhvacene.

17. Po Kiviju, ovaj se princip moze izloziti ovako: "Svako bice, snabdeveno organima za zivot, obrazuje jedan zatvoreni sistem ciji delovi odgovaraju jedni drugima i, jednim uzajamnim otporom protivu onoga sto skodi organizmu, sudeluju u jednoj odredjenoj akciji". - G. Sartais, Op. cit., p. 191, note 2.

18. Cp. G. Sartais, Op. cit., 264.

19. Organizmi koji se mogu videti pomocu mikroskopa.

20. Od grcke reci: sin = sa, zajedno; i bios = zivot.

21. W. Bolsche, Op. cit., str. 99.

22. Dr. Stevan J. Jakovljevic, Botanika, Beograd, 1938, str. 124-125.

23. Alfred Espinas, Des soctetes animales, III ed., Paris, 1924, p. 121.

24. Sr. V. Kidd, Principles of western civilisation, pp. 40-43.

25. B. Kidd, Ibid., p. 54.

26. Nemacki biolog Avgust Vajsman, 1834-1915.

27. Bastard je melez koji nastaje od ukrstanja dveju biljnih ili zivotinjskih vrsta.

28. Gregor Mendel ziveo je od 1822 do 1884. g. Pored drugih biljaka, on je ukrstio i 22 varijeteta graska. Posle mnogobrojnih eksperimenata ove vrste, on je dosao do zakljucka da se bastard "cepa". Sta to znaci videce se na sledecem primeru. Kada se ukrste beli i crveni nocurak "oni cine novu roditeljsku generaciju, koju cemo oznaciti sa R. Oplodjenjem crvenih i belih cvetova postaje bastard. Ovu prvu generaciju nazvacemo: prva generacija bastarda, i oznaciti je sa F1. Bastard prve generacije razlikuje se od oba roditelja: nije ni crven, ni beo, vec ruzicaste (roze) boje. Ako se izvrsi oplodjenje samo izmedju bastarda F1 generacije, onda se dobijaju bastardi druge generacije F2. Ali medju njima postoje znatne razlike i mozemo odmah uociti trojake jedinke. Jedne imaju cisto bele cvetove, druge imaju cisto crvene cvetove, a trece imaju roze cvetove. Ovu pojavu prvi je posmatrao Mendel, i zato se kaze bastard se "mendeluje", tj. "cepa". Mendel je ustanovio cak i brojni odnos bastarda druge generacije. On je nasao da je 25% jedinki sa belim cvetovima, 25% sa crvenim cvetovima, a 50% sa roze cvetovima. Kada se izvrsi samooplodjenje medju istovetnim jedinkama druge generacije bastarda onda se dobijaju bastardi trece generacije - F3 Cepanje bastarda druge generacije teklo je na sledeci nacin. Od jedinki sa belim cvetovima, dobice se jedinke sa cisto belim cvetovima. Od jedinki sa cisto crvenim cvetovima, dobice se jedinke sa crvenim cvetovima. Znaci, bastardi druge generacije sa cisto crvenim i cisto belim cvetovima ne cepaju se vise i ne daju bastarde. Medjutim, bastardi druge generacije sa roze cvetovima cepaju se jos i dalje. Medju jedinkama trece generacije, proizislih iz roze bastarda druge

generacije, naci cemo 25% sa cisto belim cvetovima, 25% sa cisto crvenim cvetovima i 50% sa roze cvetovima". Dr. St. J. Jakovljevic, Op cit., str. 207-208.

29. Sr. F. Challaye, Op. cit., p. 150, note 1.

30. Sr. G. Sartais, Op. cit., p. 271.

31. Pisuci o ovome, Iv Delaz, nekadanji profesor anatomije i uporedne anatomije na Sorboni, pored ostaloga, kaze i ovo: "Rado priznajem, da niko nikada nije video kako jedna vrsta radja drugu vrstu, kao i to da ne postoji nikakva apsolutna jasna opaska koja bi dokazivala da se je ma kada tako sto desilo... Ja sam apsolutno ubedjen, da je covek transformist ili netransformist ne iz razloga koje je izvukao iz prirodne istorije, nego zbog svojih filosofskih misljenja. Kada bi radi objasnjenja porekla vrsta, sem descendentne, postojala kakva druga naucna hipoteza, mnogi bi transformisti napustili njihovo sadanje misljenje kao nedovoljno dokazano" (I. Delage, La structure du protoplasme et les theories sur l'heredite et les grandes problemes de la biologie generale, p. 184, Paris, 1895 (Navedeno po G. Sartais-u, Op. cit., p. 277).

32. Sr. K. Kern, Op. cit., str. 33-34.

33. Sr. F. Challaye, Op. cit., p. 150.

34. Cp. K. Kepn, Op. cit., str. 29.

35. P. Я. Svйetlov, Op. cit., str.152.

36. Cp. F. Roussel et Mme Roussel, Op. cit., pp. 176-177.

37. Henri Bergson, l'envolution creatrice, F. Alcan, Paris, 1924, p. 95.

38. Rajnke, Dris, Denert, Bergson, Karel i drugi.

39. Cp. F. Roussel et Mme Roussel, Op. cit., p. 177.

40. Ibid., p. 180.

41. 1.Mojc.1,11.

42. 1.Mojs.1,20-21.

43. 1.Mojs.1,24.

44. The Origin of species, p. 403.

45. Cp G. Sartais, Op. Cit., pp. 275-276; P. Я. Svйetlov, Op. cit., str. 157-163.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 g) MATERIJALISTICKO UCENjE O POSTANKU COVEKA

 

Jedno od zivotnih pitanja covekovih, tj. jedno od onih njegovih pitanja koja on kao razuman i svesna licnost nije nikada mogao da izbegne, jeste: kako je postao covek?

Nasuprot hriscanskom shvatanju postanka coveka, materijalizam, odnosno mehanicki transformizam uci da je covek postao iz istih uzroka i na isti nacin kao i sva ostala organska bica. U lancu mehanickog transformiranja ovih bica, koji se u toku vremena stvarao po jednim i istim zakonima slepe prirode, covek ne predstavlja nista drugo do poslednji beocug. Prema tome, neposrednog pretka covekovog treba traziti ne drugde, vec medju predstavnicima onih zivotinjskih vrsta koje su, posle coveka, najrazvijenije i po svojim osobinama coveku najslicnije. A kako su takozvani covekoliki majmuni - gorila, simpanza, orangutan i gibon - u svakom pogledu coveku najslicniji, to i covek vodi svoje poreklo od njih. To poreklo nije neposredno

vec posredno, jer covek nije neposredni vec posredni potomak ovih majmuna. Neposredni predak covekov je takozvani pitekantropos[1] ili majmun-covek koji je davno izumro, no ciji je skelet docnije pronadjen u zemlji.[2]

Dokaze za tacnost svoga ucenja o majmunskom poreklu coveka predstavnici mehanickog transformizma nalaze u cinjenicama koje nam pruzaju: uporedna anatomija[3] i fiziologija,[4] embriologija[5] i paleontologija.[6] Tako, na primer, po njihovom misljenju:

a) Uporedna anatomija i fiziologija jasno govore o tome da izmedju telesne gradje majmuna i coveka, kao i izmedju funkcija njihovih organa postoji velika slicnost. Ta slicnost je pokatkad tolika, da su cak i zakrzljali ostaci - takozvani "rudimenti" - pojedinih organa majmunskog i covecjeg tela istovetni.[7]

b) Embriologija dokazuje da "ontogeneza"[8] obnavlja "filogenezu",[9] to jest da embrion jednog organskog bica prolazi kroz sve faze razvoja kroz koje su prosla sva organska bica pre njega. A sto vazi za embrion ostalih organskih bica, vazi i za embrion coveka: i on, pre nego sto postane covekov, postepeno biva embrion svih organskih bica koja su nastala pre coveka, pa prema tome i embrion majmuna.

v) Paleontologija pruza dovoljno dokaza da je pitekantropos ili majmun-covek nekada postojao, jer se u zemlji nalaze njegovi skeleti.

 

 

KRITIKA MATERIJALISTICKOG UCENjA O POSTANKU COVEKA

 

Jesu li ova i ovakva tvrdjenja predstavnika nauke o majmunskom poreklu coveka sasvim opravdana?

Prvo, neosporna je cinjenica da izmedju takozvanih antropoidnih ili covekolikih majmuna postoji izvesna anatomsko-fizioloska slicnost. Ali je isto tako neosporna i cinjenica da izmedju ovih majmuna i coveka postoje i vrlo vazne anatomsko-fizioloske razlike. Po priznanju samih nepristrasnih predstavnika biologije, te su razlike takve i tolike[10] da se zbog njih antropoidni majmuni i covek moraju smatrati i klasifikovati kao clanovi posebnih zivotinjskih vrsta.[11]

Drugo, tacnost takozvanog biogeneticnog zakona[12] po kome "ontogeneza obnavlja filogenezu" osporena je od mnogih najvidjenijih predstavnika same biologije.[13]

Trece, istrajni napori paleontologije da u slojevima zemlje pronadje skelet izumrlog pitekantroposa ili majmuna-coveka, sve do danas, ostali su bezuspesni. Jer se najbolji predstavnici nauke slazu u tome, da svi dosada pronadjeni delovi toboze skeleta izumrlog pitekantroposa nisu ustvari nista drugo do ili delovi skeleta majmunskog, ili delovi skeleta covecjeg.[14] Prema tome, sve do nasih dana, paleontologija nije uspela da ospori tacnost tvrdnje samoga Darvina, da "na organskom nizu izmedju coveka i njegovih najblizih srodnika postoji prekid koji ne moze da se premosti nijednom izumrlom ili zivom vrstom".[15]

No prekid izmedju coveka i njegovih najblizih srodnika - covekolikih majmuna - postaje daleko siri i dublji, kada se, pored anatomsko-fizioloskih, uzmu u obzir i psiholoske ili duhovne razlike koje ih dele. Tako, na pr., cak i onda kada se nalazi na najnizem ili najprimitivnijem stupnju kulturnog razvoja, covek je jedna svesna i razumna licnost koja misli i govori pomocu pojmova, raspolaze svescu o slobodnoj volji, nosi u sebi jedan kriterijum dobra i zla - jedno merilo etickih vrednosti - i, zahvaljujuci tim svojim duhovnim ili psihickim sposobnostima, on ima: religiju, etiku, filosofiju, pravo, umetnost i druge kulturne vrednosti. Medjutim opste poznata je istina da su sve ove i ovakve manifestacije covekovog zivota zivotinjama - cak i onim najrazumnijim i coveku najslicnijim - potpuno strane.

Prema tome, cak i kada bi mehanicki transformizam uspeo da dokaze potpunu anatomsko-fiziolosku i embriolosku slicnost izmedju covekolikih majmuna i coveka, on time ne bi mogao da svede coveka na jednu vrstu razvijenijeg majmuna. Jer se "argumentima te vrste, bitna razlika izmedju coveka i zivotinje - razlika koja postoji u drugoj, psihickoj oblasti - i ne

dodiruje".[16] A ta i takva razlika izmedju coveka i ostalih zivotinja se narocito i istice u bibliskom opisu stvaranja coveka. Jer Biblija jasno govori o tome da je covek u telesnom pogledu slican ostalim zivotinjama, posto je stvoren od onih istih elemenata od kojih su i one sastavljene.[17] No za razliku od ostalih zivotinja covek je postao "dusa ziva" na jedan poseban nacin;[18] on je dobio dusu koja nosi u sebi oblicje svoga Tvorca - oblicje Boga.[19] U toj i takvoj dusi covekovoj i nalaze se ona posebna psihicka svojstva njegova koja mu obezbedjuju izuzetan polozaj u svetu.[20] Bez te i takve duse covek ne bi bio ni gospodar zemlje i svega sto je na njoj, ni gospodar sebe samog. Sa tom i takvom dusom, pak, covek postepeno ali istrajno siri i jaca svoju vlast nad materijalnom i organskom prirodom, i van sebe i u sebi. Dokaz za to imamo u uspesima koje je covek u toku svoje duge i mucne istorije postigao u svima granama svoje mnogostruke kulturne delatnosti: religijske, eticke, pravne, umetnicke, filosofske, naucne itd. U hriscanskom svetitelju ta i takva dusa dovodi coveka do potpune kontrole i vlasti nad njegovim telom. Zato je Karelu pravu kada kaze da je dusa "najveca sila ovoga sveta", i da ona pretstavlja specificni vid ili oznaku coveka - vid ili oznaku kojom se on razlikuje od svih drugih zivih bica.[21]

Po hriscanskom ucenju, tvorac covekove duse i covekovog tela je Bog.

Prema tome, nasuprot materijalizmu, Hriscanstva uci da covek kao sinteza materijalnog i duhovnog - tela i duse - nije proizvod slepog ili pukog slucaja, vec posledica neposredne ili posredne intervencije jednog svesnog i razumnog uzroka, ispunjenje jednog smisljenog i odredjenog plana i cilja - delo Bozje.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Od grckih reci: pitekos = majmun, i anthropos = covek.

2. U prvom izdanju svoga dela "Poreklo vrsta", Darvin nije zastupao tezu o majmunskom poreklu coveka. Naprotiv, on je u njemu dopustao Bozju interven1daju u stvaranju prvih organskih bica. Tek docnije, pod uticajem svojih ucenika, Darvin je primio tezu o majmunskom poreklu coveka i 1871. god. izlozio je u svome delu "O poreklu coveka". Razume se, iz ovoga se ne sme izvesti zakljucak da je Darvin bio materijalist i ateist, Jer, 1873. g. - dakle dve godine posle objavljivanja ovog njegovog dela - Darvin je pisao jednom holandskom studentu ovako: "Nemogucnost zamisliti da je ovaj velicanstveni i cudni svemir zajedno sa svima nama razumnim bicima postao pukim slucajem - za mene je glavni razlog da postoji Bog". U svojoj autobiografiji Darvin kaze: "Tajna pocetka svih stvari za nas je nerazresiva; sto se, pak, mene tice, ja ostajem u ovom slucaju agnosticar". (Citirano po K. Kernu, Op. Cit., str. 26-27). - Isto tako i Lamark je verovao u Boga, koji je, po njemu, tvorac vaseljene i prirode. - Cp. G. Sartais, Op. cit., p. 264.

3. Nauka koja uporedjuje gradju i sastav covecjeg tela sa telom zivotinje. - M. Vujaklija, Op. cit., str. 58.

4. Nauka o prirodnim procesima u telu organizama, biljaka, zivotinja i coveka. - M Vujaklija, Op. cit., str. 1211.

5. Nauka o razvitku zametka (embrija) u materinoj utrobi pocevsi od jajne celije do napustanja jajnih ovoja ili do poroda. - M. Vujaklija, Op. cit., ctp. 383.

6. Nauka koja proucava zivotinje i biljke koje su zivele na Zemlji u ranijim vremenima i ciji se tragovi i ostaci nalaze i danas u Zemljinoj kori. - M. Vujaklija, Op. cit., str. 837.

7. Na pr.: slepo crevo; tiroidna ili stitasta zlezda (glandula thyreoidea); nadmozdana zlezda (glandula pinealis) i dr.

8. Razvitak jedinke od oplodjenog jajeta pa do potpunog organizma. - M. Vujaklija, Op. cit., str. 811.

9. Razvitak vrste; geneoloski razvitak biljnih i zivotinjskih vrsta, rodova, familija i klasa. - M. Vujaklija, Op. cit., str. 1214.

10. Tako, na pr., dok majmun skace, drzeci savijene noge i telo nagnuto napred i oslanjajuci se na stegnute pesnice, dotle covek, za razliku od majmuna, ima vertikalan stav i ide uspravno. Isto tako postoji razlika izmedju oblika i sastava majmunove i covekove kicme, duzine njegovih prednjih i zadnjih udova (majmun, ustvari, ima prednje i zadnje "ruke"; anatomski on je "cetvororucna" zivotinja, pa je zato neobjasnjivo razvice nogu iz ruku), kao i izmedju funkcija njihovih pojedinih organa. Covekova lobanja obuhvata ? njegove glave, a lobanja majmuna ne obuhvata ni 1/2 njegove glave. Takozvani Kamperov licni ugao iznosi: kod majmuna 30-35°; kod obicnog coveka 70-80°, a kod

statua grckih bogova punih 90°. Zapremina lobanje jednog majmuna iznosi 420-580 sm3, a kod antropoidnih majmuna nikada ne prelazi 620°. Kod mikrokefalnog coveka (sa malom glavicom), ta zapremina iznosi 1000 sm3, kod odrasle zene 1335 sm3; kod odraslog coveka 1500 sm3, a ima lobanja cija zapremina iznosi 1600 sm3. Sto se tice tezine mozga, najmanji covecji mozak je tezi od najveceg majmunskog mozga: odrasli gorila je gotovo dvaput tezi od jednog Busmana, dok je njegov mozak mnogo laksi od mozga ovog poslednjeg. Mozak simpanza je tezak 400 a mozak obicnog coveka 1500 grama. Bajronov je mozak bio tezak 2238 gr., Kivijev 1830 gr., Kromvelov 2233 gr., a Kantov 1650 gr. itd. Isto tako postoji razlika izmedju krvi majmuna i krvi coveka. (Sr. F. Palhories, Op. cit., pp. 225-256; G. Rauschen, Apologetik fur Prima, Bonn, 1910, S. 22-23; K. Kern, Op. cit., str. 35-36.

11. P. Я. Svйetlov, Op. cit., str. 150.

12. Biogenetican (gr. bios, genos), koji se ticu razvitka zivota; biogenetican zakon, zakon koji su najpre formulisali nemacki prirodnjaci Fric Miler i Ernst Hekl, po kome sve zivotinje u toku embrionalnog razvitka prolaze kroz faze u kojima lice na druge potpuno razlicite zivotinje. - M. Vujaklija, Op. cit., str. 157.

13. Po samom Darvinu, sve zivotinje ne prolaze kroz sve faze razvoja kroz koje su prosli njihovi preci. (Sp. G. Sartais, Op. cit., p. 272). - Agasiz (svajcarski prirodnjak, 1807-1873} pise: "Nijedna visa zivotinja ne prolazi kroz sve faze razvoja koje su prosli svi nizi tipovi zivotinjskog carstva, vec prosto trpi jednu seriju promena, koje su svojstvene zivotinjama one grane kojoj i ona sama pripada". (Citirano po G. Sartais-u, Op. cit., p. 273). Biogeneticki zakon su poricali jos i: Denert, Dris, Vajsman, Stajman, Flajsman, Fogt i dr.

14. Broj ovih manjih ili vecih delova skeleta, do kojih je dosla paleontologija, nije mali. I on se iz dana u dan povecava. Prvo mesto po redu iskopavanja zauzima takozvana neandertalska lobanja. Ta lobanja, odnosno samo jedan njen deo, nalazi se u muzeju u Bonu. Nju, kao i jos nekoliko kostiju sa njom, otkrio je L. Fulrot u Neandertalu kod Diseldorfa. Na osnovu te lobanje i tih kostiju rekonstruisan je takozvani neandertalski covek. Virhov pak misli da i danas zive ljudi koji imaju lobanju ovog neandertalskog coveka. Po misljenju prof. Klaca, neandertalski covek je sasvim blizak sadanjem australijskom urodjeniku. Ovde je rec dakle ne o pitekantroposu, vec o coveku koji se po svome fizicko-hemijskom sklopu razlikuje od svake zivotinje.Godine 1891, holandski lekar Eugen Diboa nasao je na ostrvu Javi, pored mnogih kostiju davno izumrlih velikih sisara, i: jednu butnu kost, jednu temenu kost, jedno parce vilice i dva kutnjaka. Te kosti on je 1895. g. oglasio za kosti onog organskog bica koje je na lancu evolucije popunjavalo prazninu izmedju majmuna i coveka. To bice on je nazvao majmun-covek ili pitekantropos. Medjutim, Virhov je bio misljenja, da od svih kostiju koje je nasao Diboa samo butna kost pripada coveku dok su ostale majmunske. Docnija istrazivanja, pak, jasno su dokazala da je takozvani pitekantropos u stvari majmun, koji je nesto blizi savremenom coveku, nego sadasnji covekoliki maJmun. (Opsirnije o ovome kod K. Kerna, Op. cit., str. 32-33).

15. "Covekovo poreklo", Beograd, 1931, str. 205.

16. P. Я. Svйetlov, Op. cit., str. 151-152.

17. 1.Mojs.2,7 i 19.

18. 1.Mojs.2,7.

19. 1.Mojs.1,26-27.

20. 1.Mojs.1,28.

21. Dr. Alexis Carrel, L'homme, cet inconnu, Paris, 1938, p. 138.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 d) MATERIJALISTICKO UCENjE O DUSI

 

Dosledan svom osnovnom shvatanju sveta, po kome je mrtva materija jedina realna supstanca i jedini izvor i uvor svih fenomena ne samo neorganskog vec isto tako i organskog i psihickog zivota - materijalizam uci, da dusa kao nematerijalno, duhovno, od tela nezavisno i besmrtno bice ne postoji. Takozvani psihicki fenomeni, smatraju materijalisti, nisu manifestacije te i takve duse, vec funkcije pojedinih organa naseg tela, narocito naseg mozga; oni su supojave tela, tj. materije. Poznato je, na primer, Fogtovo[1] tvrdjenje da duhovna

delatnost covekova nije nista drugo do funkcija njegovog mozga, tj. funkcija jedne cisto materijalne supstance. Isto tako, poznato je i Malesotovo[2] uporedjenje, po kome, izmedju covekove misli i njegovog mozga postoji isti odnos kao i izmecu crne dzigerice i zuci, i njegovih bubrega i mokrace.

Otuda materijalisti misle da za pravilno shvatanje i objasnjenje takozvanog psihickog zivota nije potrebno da covek pretpostavlja postojanje jedne posebne duse, vec da dobro poznaje fizioloske procese mozga koji ovom zivotu prethode i od kojih on iskljucivo zavisi. Jer se psiholoski fenomeni mogu svesti na fizioloske onako isto kao sto se bioloski mogu svesti na fizicko-hemijske. Prema tome, po misljenju materijalista, psihologija[3] ustvari i nije nista drugo do fiziologija mozga.[4]

Da bi dokazali tacnost ovakvog svog ucenja o dusi, materijalisti se pozivaju na izvesne cinjenice iz anatomije i uporedne antropologije,[5] psihologije i patologije.[6] Tako, na primer, po njihovom misljenju:

a) Anatomija i uporedna antropologija tvrde da stepen razvoja covekovog svesnog duhovnog zivota zavisi od velicine njegovog mozga.

b) Materijalisticka psihologija tvrdi da je svaki psihicki fenomen uslovljen fizioloskim fenomenom - nervnim procesom. Drugim recima, ova psihologija tvrdi da svaki psihicki fenomen ima svoj fizioloski supstrat ili podlogu, bez koje ne moze da postoji. Prema tome, psiholosko zavisi od fizioloskog, a ne fiziolosko od psiholoskog; covekova psihologija se menja prema covekovoj fiziologiji, a ne njegova fiziologija prema njegovoj psihologiji; covekovo telo utice na covekovu dusu, a ne covekova dusa na covekovo telo.

v) Patologija tvrdi da svaka povreda jednoga dela covekovog mozga povlaci za sobom promenu ili poremecaj u onoj oblasti covekovog duhovnog zivota koja od tog dela covekovog mozga zavisi. Dusevne bolesti su neminovne posledice nervnih oboljenja.[7]

 

 

KRITIKA MATERIJALISTICKOG UCENjA O DUSI

 

Ovakvo materijalisticko ucenje o dusi zasnovano je na tvrdnjama koje se ne slazu sa sledecim neospornim cinjenicama:

a) Izmedju materijalnih i psihickih pojava postoji velika razlika.

Prvo, dok se materijalne pojave nalaze u prostoru, dotle psihicke pojave ne zauzimaju nikakav prostor. Jer covekove misli, osecanja i zelje nemaju ni duzinu, ni sirinu. ni visinu; one nisu ni gore ni dole, ni levo ni desno, ni blizu ni daleko.

Drugo, za razliku od materijalnih pojava koje se mogu meriti, psihicke pojave su nemerljive; za njihovo merenje ne postoji jedna posebna, odredjena mera. Jer izrazi: veliki, tezak, dubok i njima slicni - velika ljubav, teska tuga, duboka misao itd. - nemaju u psihologiji matematicko znacenje.

Trece, posto se nalaze u prostoru i posto su merljive, materijalne pojave podlezu culnom iskustvu, to jest njih covek saznaje pomocu svojih cula. Kao bezprostorne i nemerljive, pak, psihicke pojave su van domasaja covekovog culnog iskustva; njih covek saznaje svojom svescu. Isto tako, materijalne pojave su saznajne za sve ljude, dok psihicke pojave saznaje samo pojedinac kao svesni subjekt.[8]

Prema tome, neosporna je cinjenica "da su psihicke pojave potpuno osobene prirode i neuporedljive sa fizickim".[9] Zato se psihicke pojave i ne mogu svesti na materijalne; zato psihologija nije i ne moze biti isto sto i fiziologija mozga.

b) Ako se psihicko ne moze svesti na materijalno, onda ono i nije funkcija ili epifenomen materijalnog. Otuda je i tvrdjenje da mozak luci misao onako isto kao sto crna dzigerica luci zuc a bubrezi mokracu - apsurdno ili besmisleno.[10] Jer crna dzigerica i bubrezi, s jedne strane, i zuc i mokraca, s druge, predstavljaju pojave iste vrste, to jest pojave fizicko-hemijske ili materijalne prirode. U ovom slucaju, dakle, dva uzroka materijalne prirode izazivaju

dve materijalne posledice. Medjutim, nije isti slucaj sa covekovim mozgom i njegovom mislju: izmedju njih postoji bitna kvalitetna razlika.

Isto tako, postoji bitna razlika i izmedju ostalih covekovih psihickih stanja i njihovih materijalnih supstrata. Zato Di Boa Rejmond[11] smatra da pitanje nacina postanka psihickog i fizickog predstavlja jednu od dosada neresenih zagonetaka sveta. "Kakva pojmljiva veza postoji, pita se on, izmedju odredjenih pokreta koje u mome mozgu vrse odredjeni atomi, s jedne strane, i cinjenica: da ja osecam bol, radost, slatko ... i da iz toga dolazim do uverenja: ja postojim, dakle - s druge strane?"[12]

Bitnu razliku izmedju materijalnog i psihickog naglasava i francuski psiholog Ribo kada kaze: "Nesumnjivo je, da bi anatomist i fiziolog mogli vekovima da proucavaju mozak i nerve, pa da ipak i ne naslute sto su to bol i zadovoljstvo, ako ih prethodno nisu osetili. U ovom pogledu, nista ne moze da zameni svedocanstvo svesti, i uvek se treba secati sledecih reci jednog anatomiste: "Pred zilicama mozga mi licimo na fijakeriste koji poznaju ulice i kuce ali ne znaju sta se u njima zbiva".[13] Tindal[14] misli, da cak i onda kada bi nam rad mozga bio potpuno poznat, mi ne bi mogli da odgovorimo na pitanje: "Kako su fizicki postupci vezani za cinjenice svesti?" Jer "ce provalija koja razdvaja ove dve vrste pojava uvek ostati neprelazna za razum".[15] To misljenje deli i Karel kada kaze: "Nista nam ne dopusta da razumemo odnose izmedju svesti i nervnih procesa, izmedju misaonog i mozdanog... i kako se radja misao... Mi nista ne znamo o poreklu razuma".[16]

Protivu materijalistickog tvrdjenja da su psihicke pojave epifenomeni materijalnih, govori i cinjenica da se materija, iz koje je sastavljeno covekovo telo, u toku svakih 7-9 godina potpuno izmeni. Kada bi psihicki zivot covekov bio samo epifenomen njegovog telesnog zivota, onda bi covek, posle svake sedme ili devete godine, prestajao da bude svestan svih misli, osecanja i zelja koje je imao u toku proteklih 7-9 godina. Medjutim, svi mi iz licnog iskustva znamo da nije takav slucaj. Tako, na primer, cak i najstariji ljudi se secaju svog najranijeg detinjstva cesto puta do najsitnijih i najneznatnijih detalja. Gde se cuvaju te uspomene iz najudaljenije proslosti, kad se telo deteta u toku vise decenija vise puta iz osnova izmenilo?

Otuda, nije sasvim neosporno ni materijalisticko tvrdjenje da stepen razvoja covekovog svesnog zivota uvek zavisi od velicine njegovog mozga. Toboznja srazmera "izmedju razvijenosti mozga i svesnoga zivota je ono sto je najnejasnije ili najnerazumljivije u svetu". Jer "bilo da je rec o velicini mozga, bilo o njegovoj tezini ili o odnosu njegove tezine prema tezini celoga tela, nijedna od materijalistickih formula nije u skladu sa cinjenicama".[17] Bilo je, na primer, genijalnih ljudi, koji su imali mozak laksi od mozga najprosecnijeg coveka. A lobanja sa najvecom unutarnjom zapreminom ili najvecim kapacitetom ne pripada coveku sa najrazvijenijim svesnim zivotom, kako bi po ucenju materijalizma trebalo da bude, vec jednom divljaku iz Nove Britanije.[18]

Isti je slucaj i sa materijalistickim tvrdjenjem da povreda jednog dela covekovog mozga izaziva odgovarajuci poremecaj u njegovom duhovnom zivotu. Ni ovo materijalisticko tvrdjenje nije ostalo neosporeno. Dokazano je, na primer, da se pojedine umne funkcije mogu povratiti i onda kada su njihovi odgovarajuci materijalni supstrati - nervni centri - razoreni. Ove povracene umne funkcije Florens[19] i Vunt[20] su nazvali vikarnim[21] funkcijama mozga. Isto tako, po tvrdjenju najvecih strucnjaka, neke mentalne bolesti, kao sto je na primer histerija, nisu posledica nikakvih povreda.[22]

v) Kao sto psihicke pojave zavise od materijalnih, tako i materijalne zavise od psihickih; kao sto telo utice na dusu, tako i dusa utice na telo. Neosporna je cinjenica da psihicki zivot covekov umnogome zavisi od njegovog telesnog zivota. Svaki covek iz licnog iskustva zna kakve promene u njegovom psihickom zivotu izazivaju, na primer: glavobolja, zubobolja, glad, zedj, zamor, alkohol i tome slicno. Hirursko odstranjenje kakvog vaznog organa iz covecjeg tela moze pak da izazove citave poremecaje u covekovom psihickom zivotu. I materijalisti su u pravu kada naglasavaju i podvlace ove neosporne cinjenice.

Ali materijalisti nisu u pravu kada ili previdjaju ili bezrazlozno spore druge isto tako neosporne cinjenice, koje nepobitno dokazuju da i materijalno zavisi od psihickog, da i dusa utice na telo. Ima li coveka koji nikada u svome zivotu nije na svome sopstvenom

telu osetio fizioloske promene, koje su neminovna posledica osecanja: ljubavi, mrznje, gneva, straha, radosti, tuge, zavisti m drugih slicnih psihickih uzroka? Ko ne zna da covek od osecanja zadovoljstva porumeni, od osecanja gneva i straha pobledi? "Jedna zena vise pati kada izgubi svoje dete nego kada joj se amputira kakav deo tela".[23] Jesu li nepoznati slucajevi kada kakva nemila vest iznenada prouzrokuje smrt coveka? Kada zavist, mrznja i strah po stanu navika, "mogu da izazovu organske promene i prave bolesti... Kosa jedne Belgijanke, koju su osudili na smrt, iznenada je osedela u toku noci koja je prethodila izvrsenju smrtne kazne... Zoltren je dokazao da moralni udar izaziva vazne promene u krvi. Kod onih koji su osetili veliki strah on je nasao manji broj belih krvnih, zrnaca", i druge promene, koje dokazuju da je izraz "stvarati zlu krv" bukvalno istinit. Misao moze da prouzrokuje organske povrede... Lecenje mnogih bolesti molitvom dokazano je neospornim cinjenicama. "Nase sadanje shvatanje uticaja molitve na patoloska stanja zasnovano je na posmatranju bolesnika, koji su se, gotovo trenutno izlecili od razlicitih bolesti, kao sto su: tuberkuloza kostiju, hladan abces, gnojave rane, zive rane, rak itd. Proces ozdravljenja raznih individua malo se razlikuje. Cesto se oseti veliki bol, a zatim iznenadno osecanje potpunog ozdravljenja. Za nekoliko sekunda, za nekoliko minuta ili najvise za nekoliko casova rane se zalece, opsti znaci bolesti isceznu i apetit se vrati... Jedini neophodni uslov za ovo je molitva. No, nije potrebno da se sam bolesnik moli i da je religiozan. Dovoljno je da se neko drugi nalazi pored njega u molitvenom stanju. Ove cinjenice su od velikog znacaja. One dokazuju stvarno postojanje izvesnih odnosa izmedju psiholoskih i organskih procesa, cija je priroda jos nepoznata. One potvrdjuju stvarnu vaznost spiritualnih ili duhovnih delatnosti, kojima higijenicari, doktori, vaspitaci i sociolozi nisu gotovo nikada mislili da se bave. Ove cinjenice nam otvaraju jedan novi svet".[24]

Isto tako, covek moze po svojoj volji da izaziva vazne promene u svome telu. Tako, na primer, svi se covekovi svesni pokreti vrse po njegovoj volji. Uticaj covekove volje na njegovo telo je pokatkad takav i toliki da ne samo suzbija vec potpuno savladjuje njegove osnovne prirodne nagone. Dovoljno dokaza za ovo imamo u mnogobrojnim primerima voljne autosugestije, askeze, strajkovanja gladju i samoubistava.

Najzad, mocan uticaj na covekovo telo vrsi i njegova savest. Pokoravajuci se glasu svoje savesti, covek podnosi velike zrtve, a pokatkad ide ne samo na robiju nego i u smrt.

g) Posto se bitno razlikuJe od tela i nije njegov epifenomen, vec mocno utice na njega, covekova dusa je posebno nematerijalno bice. To ce vidi i iz sledecih cinjenica:

Prvo, covek je svestan da se njegov psihicki zivot ne moze da svede samo na zbir nepovezanih psihickih pojava, koje nisu nista drugo do razlicite funkcije razlicitih organa njegovog tela. Naprotiv, on je svestan da su sva stanja njegovog psihickog zivota - sve njegove misli, osecanja i zelje - vezane za ono sto on naziva svojim "ja" - svojom licnoscu. On je svestan da je to njegovo "ja" ustvari ono sto u njemu misli, oseca i zeli - da se njegov celokupni psihicki zivot grupise oko tog njegovog "ja"; da je taj njegov zivot ustvari zivot tog njegovog "ja".

Drugo, covekovo psihicko "ja" se ne oseca kao epifenomen covekovog tela, vec kao realnost svoje vrste, kao psihicka licnost, koja upravlja i vlada covekovim telom. Ono se oseca kao posebna duhovna sila, kao dusa, koja u samom covekovom telu vidi ne samo predmet svoga proucavanja nego i instrumenat ili orudje svoje volje.

Trece, neosporna je cinjenica da covek, pored razuma, osecanja i volje, nosi u svojoj dusi i jedno merilo vrednosti, kojim deli na dobre i zle ne samo svoje postupke nego isto tako i svoje misli, osecanja i zelje, pa jedne odobrava i hvali a druge zabranjuje i osudjuje.

Da li bi covekova dusa, koja ne bi bila jedno samostalno nematerijalno bice vec samo funkcija ili epifenomen tela, mogla da ima ovakva svojstva i ovakvu vlast i kontrolu kako nad razlicitim psihickim stanjima covekovim tako i nad njegovim telom?

d) Kao samostalno nematerijalno bice, dusa je besmrtna. Ucenje o dusi kao besmrtnom bicu zastupaju svi filosofi-spiritualisti, kao sto su: Platon, Dekart, Lajbnic, Kant, Hegel, Bergson i drugi. Tako, na primer, Bergson koji veruje da je besmrtnost covekove duse ne samo mogucna nego i verovatna, kaze: "Jedini razlog za verovanje u to da se svest posle smrti gasi jeste cinjenica, da mi vidimo kako se telo rastura ili raspada. No ovaj razlog nema vise vaznosti, ako je nezavisnost gotovo celokupne svesti od tela isto tako cinjenica koja se konstatuje".[25]

Po hriscanskom ucenju, kao sto smo videli, besmrtnu dusu dao je coveku Bog.[26]

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Prirodnjak Karl Fogt, 1817-1895. g.

2. Nemacki prirodnjak Jakob Malesot, 1822-1893. g.

3. Od grckih reci: psyhi = dusa, i logia = reci, nauka.

4. Sr. Vilhelm Jerusalem: Uvod u filosofiju, Beograd, 1921, str. 23.

5. Antropologija (gr. anthropos, logia), nauka koja proucava coveka na osnovu anatomije, fiziologije, psihologije, istorije, sociologije, filosofije, arheologije i nauke o jeziku. - M. Vujaklija. Or. cit., str. 79.

6. Od grckih reci: pathos i logia. Nauka o bolestima i raznim oblicima u kojima se one javljaju. - Sr. M. Vujaklija, Op. cit., str. 864.

7. Sr. P. Malapert, Op. cit., p. 464; F. Challaye, Psychologie et metaphysique, pp. 687-689, Paris, 1925.

8. Sr. G. Sartais, Op. cit., pp. 298-301; F. Challaye, Psychologie et metaphysique, pp. 24-26; Dr. S. Zimmermann, Temelji psihologije, str. 208-209; B. Jerusalim, Op. cit., str. 28-29.

9. V. Jerusalim, Op. cit., str. 29.

10. Cp. P. Malapert, Op. cit., pp. 463-464.

11. Nemacki fiziolog, 1818-1896.

12. Citirano po G. Rauschen-u, Op. cit., S. 23.

13. Th. Ribot, La psychologie anglalse contemporaine, Paris, 1914, r. 26.

14. John Tyndall, engleski fizicar, 1820-1893.

15. Cp. P. Malapert, Op. cit., p. 466.

16. Dr. A. Carrel, Op. cit., pp. 111-112, 142.

17. P. Malapert, Op. cit., p. 465.

18. Cp. G. Rauschen, Op. cit., S. 23.

19. Francuski fiziolog, 1794-1867.

20. Nemacki psiholog i fiziolog, 1832-1920.

21. Vikarni - namesnicki, zastupajuci.

22. Cp. P. Malapert, Op. cit., p. 465.

23. Dr. A. Carrel, Op. cit., p. 313.

24. Dr. A. Carrel, Op. cit., pp. 175-176.

25. L'Energie splrltuelle, pp. 62-63, comp. p. 84. - Cp. F. Challaye, Psychologie et metaphlsique, p. 747.

26. 1.Mojc.2,7.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 dj) ZAKLjUCAK

 

Na osnovu svega dosada recenog o materijalistickom ucenju o postanku sveta, zivota, zivotinjskih vrsta i coveka i njegove duse jasno se vidi da ovo ucenje ne zadovoljava. Materijalizam uzalud pokusava da "objasni vise nizim, kvalitet kvantitetom". Nista nije pogresnije Hero smatrati materijalizam naucnom hipotezom. "Materijalizam je malo prosta i vrlo sporna metafizicka doktrina. I, ima izvesne naivnosti i mnogo nesmotrenosti u tvrdjenju, koje se cesto ponavlja, da je sudbina nauke... vezana za pobedu materijalizma".[1]

Izlazuci svoje misljenje o materijalizmu, Jerusalem, pored ostalog, kaze: "Materijalizam kao glediste na svet ne odgovara jednom velikom delu iskustva... Naucni me-tod na koji se on poziva, odlucuje protivu njega... U naucnim krugovima on je poslednjih godina ponova izgubio od svoje vaznosti... Pocetak ni kraj duhovnog zbivanja nisu nam dati nikakvim iskustvom... Psihicki zivot kao zivot uopste, ima svoju osobitu zakonitost, koja se ne da izvesti iz zakona onoga sto nema zivota. Dokle god postoji ili bude postojala ova vasiona, kakvu je danas znamo, ne mozemo preci preko te razlike. Da li moze ili ce ikada postojati kakav univerzum bez duhovnoga zivota, to je izvan mogucnosti nasega saznanja... Ko stvarno prozivi psihicko u svoj njegovoj neposrednosti i dubini, taj ne moze naci nikada zadovoljenja u materijalizmu... Glediste, da bice sveta, koje nasim culima opazamo, nije telesno, materijalno, nego da je duhovne prirode, ima neceg sto jako zapanjuje razum koji ne filozofise. Dok i manje obrazovan covek brzo shvati materijalizam, zbog cega je ovaj i postao vrlo popularno glediste, dotle spiritualizam[2] pretpostavlja mnogo vecu izvezbanost u apstraktnom misljenju i sposobnost da se covek duboko unese u zivot svoje sopstvene duse".[3]

Izrazena jezikom apostola Pavla, ova poslednja Jerusalemova misao glasi: Materijalizam je dovoljna i podesna duhovna hrana samo za ljude skromnijih umnih sposobnosti, to jest za duhovno nedorasle. Za duhovno zrele ljude pak materijalizam je sasvim nepodesna i nedovoljna duhovna hrana.[4]

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. F. Roussel et Mme D. Rouasel, Op. cit., p. 614.

2. Metafizicko shvatanje po kome je ono sto stvarno postoji, u svojoj sustini, duhovne prirode, duhovna supstancija sastavljena od duhovnih bica, a tela samo predstave ili pojave jedne cisto duhovne stvarnosti. - M. Vujaklija, Op. cit., str. 1097.

3. V. Jerusalim, Op. cit., str. 105-109. Kurziv je nas.

4. Sr. 1.Kor.3,1-3; Jev.5,12-14.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 2) PANTEISTICKO UCENjE O CBETU I NjEGOVA KRITIKA

 

Nasuprot materijalizmu koji je ateisticki, panteizam[1] je teisticko filosofsko shvatanje, to jest filosofsko shvatanje koje dopusta postojanje Boga. No za razliku od Hriscanstva koje uci da je Bog samo tvorac sveta a svet samo tvorevina Bozja, panteizam uci da izmedju Boga i sveta nema nikakve razlike, da su Bog i svet isto. Po ucenju panteizma, dakle, Bog je sve i sve je Bog, jer svet, onakav kakav je, nije nista drugo do vidljivi izraz nevidljivog Boga.

Predstavnici panteizma su bili: stoici,[2] Plotin,[3] Spinoza,[4] Hegel[5] i jos neki drugi filosofi.

Panteizmu se s pravom cine sledece zamerke:

Prvo, ako izmedju Boga i sveta ne postoji nikakva razlika - ako su Bog i svet isto - onda Bog mora u isto vreme da bude: vecan i prolazan, neogranicen i ogranicen, nepromenljiv i promenljiv, pun ljubavi i pun mrznje, dobar i zao, srecan i nesrecan itd. Jer je neosporna cinjenica, da je svet, koji po ucenju panteizma nije nista drugo do vidljivi izraz nevidljivog Boga, i prolazan, i ogranicen, i promenljiv. Isto tako, neosporna je cinjenica, da ljudi koji zive u svetu mogu biti: puni ljubavi i puni mrznje; dobri i zli; srecni i nesrecni itd. Prema tome, ako se panteisticko ucenje primi kao tacno, onda Bog, koji je olicenje svega najsavrsenijeg, mora da postane olicenje svih mogucih, pokatkad dijametralno oprecnih, svojstava i osobina. Medjutim, logicki je nemoguce da jedno i isto bice bude u isto vreme: i vecno i prolazno, i neograniceno i ograniceno, i nepromenljivo i promenljivo, i savrseno i nesavrseno itd. Jer, jedno i isto bice ne moze u jedno i isto vreme i biti isto i ne biti isto. Tako, na primer, Bog kao savrseno bice ne menja se - ne razvija ss. Poznata je pak cinjenica da je svet u neprekidnom menjanju - u neprekidnom razvoju: on se neprekidno usavrsava. Ako je Bog isto sto i svet, moze li On u jedno i isto vreme da bude i savrsen i da se usavrsava?

Drugo, ako je svet samo vidljivi izraz nevidljivoga Boga, onda sve sto se u svetu zbiva, zbiva se po nuzdi. Prema tome, ni covek kao slobodna licnost ne postoji; on je samo jedan od mnogobrojnih izraza bozanske sustine. A ako covek kao slobodna licnost - kao bice sa slobodnom voljom - ne postoji, onda ne postoji ni moral ni pravo. Jer covek, ako nije slobodan, ne moze biti ni moralno ni pravno odgovoran za svoje postupke. Koji je to covek, pak, koji se ne oseca moralno i pravno slobodnim i odgovornim; i koje je to drustvo koje je dosada zivelo i koje bi i odsada moglo ziveti bez pravne i moralne svesti i odgovornosti njegovih clanova - bez prava i bez morala?

Panteizam ne zadovoljava, dakle, ni u filosofskom ni u moralnom pogledu. Jer i njegove u teoriji najdoslednije pristalice, u prakticnom, svakidanjem zivotu odstupaju od njegovih osnovnih postavaka: osecaju se posebnim, slobodnim i moralno-pravno odgovornim licnostima. A TO znaci da panteizam ne obuhvata i ne resava bitne probleme sveta i coveka - da on ide u raskorak sa tokom stvarnoga zivota i individue i drustva.

 

 

HRISCANSKO UCENjE O PRVOBITNOM STANjU COVEKOVOM

 

Stvoren po liku Bozjem, covek je izisao iz Bozje ruke neporocan, bestrasan, bezazlen, svet, bezgresan. Sve je to cinilo da dusa njegova neobicno cezne za Bogom - tezi Bogu. Kao takav, covek je bio sposoban da, pomagan Bogom, postigne cilj koji mu je Bog postavio: bozansko savrsenstvo.

Bog je stvorio coveka bezgresnim.[6] Ali, ta bezgresnost nije bila apsolutna vec relativna. Ona je lezala u covekovoj slobodnoj volji, a nije bila neophodnost covekove prirode. Drugim recima: covek je mogao da ne gresi; a ne: covek nije mogao da gresi. Greh nije bio sastavni deo covekove prirode, ali je mogao postati sopstvenost njegove slobodne volje.

Iako stvoreni bezgresni, nasim praroditeljima je, kao slobodnim bicima, bilo ostavljeno da se dragovoljno, uz pripomoc Bozju, utvrdjuju u bozanskom dobru i usavrsavaju u svima bozanskim vrlinama.

Sto vazi za dusu, vazi i za telo prvih ljudi. Stvoreno Bogom, i ono je bilo bezgresno i bestrasno, a ca tim i slobodno od bolesti, stradanja i smrti.[7] Sa takvom dusom i takvim telom covek je mogao nesmetano i radosno postici cilj zivota koji mu je Bog postavio: bozansko savrsenstvo. To znaci, covek je bio prednaznacen za besmrtnost koju je mogao postici samo da je ostao poslusan Bogu.

Bog je Adamu u raju dao zapovest da ne jede od drveta poznanja dobra i zla,[8] da bi mu jos od samog pocetka pokazao da je za coveka najglavnije u zivotu: dragovoljno se potpuno pokoravati Tvorcu, jer je bogopodobno usavrsavanje mogucno samo ako covek bude svoju volju dobrovoljno potcinjavao i saobrazavao volji Bozjoj. Da je to zaista najvaznije za coveka, Bog pokazuje jos i time sto za prekrsaj zapovesti predocava smrt. Jer je odstupanje od volje Bozje - smrt za dusu i telo covekovo i prekid bogocentricnog usavrsavanja, tj. usavrsavanja koje tezi Bogu kao svome centru. U toj zapovesti sadrzao se sav zakon i sve potonje zapovesti koje je Bog dao ljudima u Svetom Otkrivenju.

Po prirodi svojoj drvo poznanja bilo je divno: divan je bio i plod njegov. Jer nije ono bilo smrtonosno nego prekrsaj zapovesti.[9] Ono je nazvano drvetom poznanja dobra i zla, jer je covek preko njega saznao eksperimentalno, opitno, kakvo se dobro sadrzi u pokoravanju, a kakvo zlo u protivljenju volji Bozjoj. Smrt i ostale nevolje dosle su ustvari ne od drveta nego od prekrsaja zapovesti Bozje, od neposlusnosti Bogu.[10]

 

 

PRVORODNI GREH

 

Nasi praroditelji Adam i Eva nisu ostali u stanju prvobitne svetosti i bezgresnosti, nego su prestupili zapovest Bozju, i tako otpali od Boga, svetlosti, zivota, i pali u greh, tamu, smrt.

Iz bibliskog opisa vidi se da je djavo glavni uzrok pada nasih praroditelja i, na taj nacin, pronalazac, zacetnik, tvorac greha i zla u vidljivom svetu. A drugi uzrok, ili bolje reci sauzrok pada nasih praroditelja bila je njihova slobodna volja koju su oni zloupotrebili. Jer oni nisu pogresili sto su morali nego sto su hteli.[11]

 

 

SUSTINA I ZNACAJ PRVORODNOG GREHA

 

Greh nasih praroditelja je beskrajno vazan i sudbonosan postupak, jer je njime poremecen sav Bogom propisani odnos coveka prema Bogu i prema svetu. Do pada sav se zivot nasih praroditelja zasnivao na bogocovecanskom poretku koji je Bog propisao. Po tom poretku: Bog je bio sve u svemu, i nasi su praroditelji to sa radoscu osecali, saznavali i primali; Bog im je neposredno otkrivao svoju volju, i oni su joj se svesno i dobrovoljno pokoravali; Bog ih je rukovodio u svemu, i oni su Mu svim bicem svesno i radosno sledovali. Padom su nasi praroditelji narusili ovaj bogocovecanski poredak zivota, a usvojili suprotan ovome koji bi se mogao nazvati djavocovecanski i djavocentricni. Jer su dobrovoljnim prekrsajem zapovesti Bozje prvi ljudi objavili da zele dostici bozansko savrsenstvo, postati "kao bogovi" ne pomocu Boga vec pomocu djavola. A to znaci: mimo Boga, bez Boga, protiv Boga.

Ustvari, greh nasih praroditelja znaci odbacivanje od strane coveka Bogom odredjenog cilja zivota: upodobljavanje Bogu, - i zamenjivanje toga upodobljavanjem djavolu. Jer greh i jeste sila koja coveka cini slicnim djavolu, srodnim djavolu.[12] Grehom su ljudi centar svoga zivota preneli iz svetlosti u tamu, iz besmrtnosti u smrt.[13]

U sustini, greh je nesto protivprirodno i neprirodno, jer u prirodi koju je Bog stvorio nije bilo zla, nego se ono pojavilo u slobodnoj volji nekih bica, ili bolje reci u

zloupotrebi te volje. Zlo nije drugo, veli sv. Damaskin, do skretanje od prirodnog u protivprirodno, jer nema niceg zlog po prirodi. Jer sve sto je Bog stvorio, dobro je veoma; i sve sto ostaje u onakvom stanju u kakvom je sazdano, - dobro je veoma; ono pak sto svojevoljno odstupa od prirodnoga i skrece u protivprirodno, nalazi se u zlu.[14]

 

 

POSLEDICE PRVORODNOG GREHA PO PRARODITELjE I ROD LjUDSKI

 

Greh nasih praroditelja naziva se prvorodnim zato sto je javio u prvom rodu ljudi i sto je bio prvi greh u svetu covecanskom. Ovaj greh izazvao je pagubne posledice po nase praroditelje, po sav rod ljudski i svu vidljivu prirodu uopste. Usavsi u ljudsku prirodu, greh je postao u njoj neko stvaralacko nacelo zla.

Grehom su nasi praroditelji lisili sebe i svoje potomke neposrednog opstenja sa Bogom i time osudili i sebe i njih na dvostruku smrt: telesnu i duhovnu; telesnu koja nastaje kada se telo lisi duse koja ga ozivljava i duhovnu koja nastaje kada se dusa lisi blagodati Bozje koja je osposobljava za visi duhovni zivot. Sv. Zlatoust veli: "Kao sto telo onda umire kada ga dusa ostavi bez svoje sile, tako i dusa onda umire kada je Duh Sveti ista vi bez svoje sile".[15] Smrt tela razlikuje se od smrti duse, jer se telo sa smrcu raspada, a kad dusa umre zbog greha - ne raspada se, nego se lisava duhovne svetlosti, bogoceznjivosti i blazenstva, i ostaje u stanju mraka, tuge i stradanja.

Pogubna promena koja je sa grehom nastala u dusi ljudi, zahvatila je i sve sile njihove duse: razum, volju i osecanje ili srce. Kroz greh ljudski razum je izgubio svoju dotadanju mudrost, pronicljivost, vidovitost i bogoceznjivost - odao se gresnim mislima, i njime je ovladala sebicnost i gordost. Grehom je povredjena, oslabljena i iskvarena ljudska volja. Ona je postala zla i greholjubiva i zato vise sklona zlu nego dobru. Grehom je oskrnavljeno ljudsko srce: ono je izgubilo svoju prvobitnu cistotu i bezgresnost i predalo se nerazumnim ceznjama i strasnim zeljama.

Ova grehovna iskvarenost odrazila se u coveku i na lik Bozji kao celinu: i on se pomracio i unakazio. Greh je unakazio krasotu lika Bozjeg u coveku, veli sv. Vasilije Veliki, jer je uvukao u dusu strasne zelje.[16]

Zbog prisne i tesne veze duse sa telom prvorodni greh je proizveo rastrojstvo i u telu nasih praroditelja. Posledice greha po telo njihovo bile su: bolesti, patnje i smrt. "Iz greha su se kao iz izvora izlile na coveka bolesti, nevolje, stradanja".[17] Grehom je telo izgubilo svoje prvobitno zdravlje, nevinost i besmrtnost i postalo bolesljivo, porocno i smrtno. Do greha ono je bilo u savrsenoj harmoniji sa dusom; od greha ta je harmonija prestala, i nastao je rat tela sa dusom. Kao neminovna posledica prvorodnog greha javila se smrt tela, jer je greh uneo u telo razorno nacelo bolesti, nemoci i trulezi.

Grehom su nasi praroditelji poremetili svoj Bogom propisani odnos prema vidljivoj prirodi: isterani su iz raja, izgubili su u mnogome vlast nad prirodom, i zemlja je postala prokleta zbog coveka: pocela je radjati trnje i korov.

Posto svi ljudi vode poreklo od praroditelja, to je prvorodni greh putem nasledja presao na sve ljude. Stoga je prvorodni greh u isto vreme i nasledni greh. Primajuci od praroditelja ljudsku prirodu, svi mi primamo njom propadljivost, slabost, grehovnu iskvarenost i smrtnost. Robovi greha su istovremeno robovi smrti.[18] Poticuci od praroditelja, ogrehovljenost ljudske prirode projavljuje se u svima ljudima bez izuzetka kao ziva grehovna sila, kao grehovno nacelo, kao "zakon greha", koji zivi u coveku i dejstvuje u njemu i kroz njega.[19] Ali u tome i covek ucestvuje svojom slobodnom voljom, te je zato i svaki covek odgovoran za svoje grehe.

 

 

O BOZJEM PROMISLU

 

Bog je iz ljubavi stvorio svet sa odredjenim ciljem. Svojom dobrotom, mudroscu, vlascu i silom On drzi i odrzava u postojanju stvoreni svet, upravlja njime i vodi ga ostvarenju postavljenog cilja. To neprekidno staranje Bozje o svima bicima, stvarima i ljudima zove se Pro misao Bozji, promisljanje Bozje.

Gospod neprekidno promislja, tj. neprekidno se stara kako u celokupnoj tvorevini uopste, tako i o svakome stvoru posebno. Otkrivenje uci: Bog sve drzi svojom silom, sve ozivotvorava, ocinski se stara o svima stvorenjima, jer zapoveda svome suncu te obasjava i zle i dobre, i daje dazd i pravednima i nepravednima. U njegovoj je ruci dusa svih bica, i duh svakoga coveka. On svima daje zivot i dihanje i sve; bez njegove volje ni dlaka s glave ne pada. On nadgleda zemlju i zaliva je, pokriva nebo oblacima, daje dazd, proizvodi travu, daje hranu stoci i pticama, zaodeva polja psenicom. On hrani ptice nebeske i odeva ih a nekmoli ljude; On daje sile ljiljanima u polju te rastu i odevaju se krasotom neiskazanom. Ustvari, vascelo Sveto Pismo jeste stvarni letopis Bozjeg promisljanja o svetu.

Iako bogolike duse, covek nije bio ostavljen samome sebi. O njemu kao nosiocu najvece dragocenosti u ovome svetu Bog je od samoga pocetka pokazao narocito promisljanje. Stvoren bezgresnim i relativno savrsenim covek je mogao postici postavljeni cilj: bozansko savrsenstvo samo uz promisliteljsku pomoc Bozju.

Svoje promisljenje o coveku do pada i posle pada Bog pokazuje na raznovrsne nacine. A vrhunac Bozjeg promisljanja o palom rodu ljudskom predstavlja to sto je poslao ljudima Spasitelja sveta, Gospoda Hrista, da ih spase od najvecih neprijatelja i najsvirepijih mucitelja: greha, smrti i djavola.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Od grckih reci: pan = sve, i Theos = Bog.

2. Pristalice grckog filosofa Zenona (342-270) g. pre Hr.). Dobili ime od grcke reci stoa = sarena dvorana sa stubovima u Atini u kojoj je ucio Zenon. Najpre su se zvali Zenonovci.

3. Grcki filosof (205-270).

4. Baruh Spinoza (1632-1677).

5. Nemacki filosof (1770-1831).

6. Sv. Atanasije Veliki, Contra Apollinar. lib. II, 5; P. gr. t. 26, col. 1140 B.

7. Cp. sv. Zlatoust, De statuis, hom. 11,2; Jn Genes, hom. 16,5; 17,1-2.

8. 1.Mojc.1,26-27; cp. 5,12; 6,23.

9. Sv. Teofil, Ad Autolic. II, 25.

10. Sr. sv. J. Zlatoust, In Genes, hornil. 16,6.

11. 1.Mojs.3,6. 17.

12. 1.Jn.3, 6.

13. Po recima sv. Atanasija Velikog, dusa je kroz greh odlutala od sebe, od svoje bogolikosti, i dosla van sebe. I zatvorivsi oko kojim je mogla gledati Boga, ona je sebi izmislila zlo, i na njega okrenula svoju delatnost, uobrazavajuci da nesto radi, dok se ustvari batrga po tami i trulezi. (Contra gent. 8; P. gr. t. 25, col. 16 D; ib. 7; col. 16 AC).

14. De Fide, IV, 20; P. gr. t. 94, col. 1196. BD.

15. In Ephes. hom. 18,3.

16. Sermo asceticus, I, 1.

17. Sv. Teofil, Ad Autolic. II, 25.

18. Rim.3,9. 23; 7,14; 5,12. 24; 5,23-29; 1.Kor.15,21-23.

19. Rim.7,13-23.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 III. O HRISTU SPASITELjU I SPASENjU

 

Svojim celokupnim istorijskim iskustvom ljudski rod Je pokazao da je nemocan i bespomocan pred glavnim neprijateljima svojim: grehom, smrcu i djavolom. Ma c koje strane posmatran, rod ljudski je i u celini i u svakom posebnom ljudskom bicu - rob greha, smrti i djavola. Da je tako pokazuje cinjenica: svi ljudi umiru, jer su svi smrtni. Robovanju smrti dokaz je robovanje grehu, jer greh radja smrt, i robovanja djavolu, jer je djavo tvorac greha i smrti. To robovanje roda ljudskog grehu, smrti i djavolu, sprecavalo je, i sprecava, u svakom pogledu ljude da postignu krajnji cilj svoga postojanja: bozansko savrsenstvo.

Kroz sve svoje napore rod ljudski je, posredno i neposredno, ceznuo za jednim: da se spase i oslobodi smrti, tog najljuceg i najsvirepijeg neprijatelja svog. Na tome je on radio kroz sve svoje religije, filosofije, nauke, kulture. Ali nikako i nicim nije u tome uspevao. Uvek je ostajao rob smrti. A TO znaci: posredno je ostajao rob greha i rob tvorca greha i zla - djavola. A greh i djavo su planski udaljavali rod ljudski od Boga kao Svezivota i Svebica i potapali ga u smrt i nebice. Tako je sve ljudsko zarazeno smrcu kao neizlecivom bolescu. A TO znaci: zarazeno grehom i satanizmom kao neunistivom za ljude epidemijom. Ljudi, bespomocno roblje greha, smrti i djavola, nisu mogli medju sobom pronaci ni leka ni lekara za tu bolest n za tu epidemiju.

Takve istorijske stvarnosti primoravaju ljudsku logiku na ovakav zakljucak: od smrti mogao bi coveka osloboditi i spasti samo Besmrtni, od greha - samo Bezgresni, od djavola - samo Bog. Drugim recima: od greha, smrti i djavola mogao bi spasti samo pobeditelj smrti, greha i djavola, tj. Bog.

Posto su u pitanju zive i samostalne ljudske licnosti, to bi i Spasitelj ljudi morao biti licnost, ali licnost koja nije rob greha - tj. bezgresna, koja nije rob smrti - dakle besmrtna, koja nije rob prolaznoga - vecna. A takva licnost moze biti, i jeste, samo Bog.

Zbog svega toga covekovo spasenje od greha, smrti i djavola moze se obaviti samo pomocu njegovog sjedinjenja sa Spasiteljem. Jer sjedinjujuci se sa Bezgresnim, covek dobija silu da savlada i pobedi greh; sjedinjujuci se sa Besmrtnim, dobija silu da savlada i pobedi smrt; sjedinjujuci se sa Bogom, dobija silu da savlada i pobedi djavola. Samo Bog kao Spasitelj daje, izvrsuje i obavlja spasenje. Stoga sv. Atanasije Veliki kaze: "Od Spasitelja je spasenje kao od svetlosti osvetljenje".[1]

Istorija roda ljudskog zna samo za jednog takvog Spasitelja. To je ovaploceni Bog, Gospod Hristos: istorijski Bogocovek. Ako ljudi hoce da nepristrasno i objektivno ostanu verni cinjenicama, onda sve cinjenice iz Bogocovekovog zivota svedoce i tvrde: Bogocovek je u istoriji naseg zemaljskog sveta zaista jedini spasitelj ljudi od greha, smrti i djavola.

Kroz sve svoje istorijske delatnosti ljudi su svesno i nesvesno, voljno i nevoljno, posredno i neposredno ceznuli za takvim Spasiteljem i takvim spasenjem. A i sam je Bog svojom bozanskom mudroscu pripremao ljude i vodio ih takvom Spasitelju i takvom

spasenju. Posto je jos pre stvaranja coveka predvideo da ce covek pasti u greh i zalutati u bespuca i ponore zla, Trojicni Bog je resio da palog coveka spase ovaplocenjem Sina Bozjeg, koga Evandjelje naziva jos i Bogom Logosom.[2] A Logos znaci: Razum, Mudrost, Rec, Smisao, Logika.

Pripremanje roda ljudskog za Spasitelja i spasenje Bog je vrsio preko izabranog naroda i preko neznabozaca. Izabrani narod pripremao je preko svojih svetih izabranika: starozavetnih Patrijaraha, Proroka, Pravednika. Neznabosce je Bog pripremao za Spasitelja i spasenje pomocu prirodnog otkrivenja.

 

 

TAJNA OVAPLOCENjA SINA BOZJEG

 

Prateci rod ljudski na svima putevima i bespucima zla i greha, Promisao Bozji izvodio je protiv svakog zla bozansko dobro, dok najzad protiv celokupnog djavolskog zla u svetu nije izveo celokupno bozansko dobro u licu Bogocoveka Hrista.

Ako ikakva pojava u ovom zagonetnom svetu zasluzuje da ss nazove tajnom, onda je to na prvom mestu: licnost Isusa Hrista - ovaplocenog Boga. Posmatrali je ma s koje strane, ova je Licnost istoriska cinjenica koja je jednovremeno i neodoljivo realna i neodoljivo tajanstvena. Ako je u Hriscanstvu ista velika tajna, onda je to - ovaploceni Bog. Velicina ove tajne sastoji se u tome sto Logos koji je Bog postade covek ne prestavsi biti Bogom.[3]

U Bogocoveku je ljudska priroda nasla svoj vecni smisao i cilj. Tek u Njemu - covek je nasao sebe, svoj bozanski original koji je u njemu bio unakazen i iskvaren grehom, zlom i smrtnoscu. Ovaplocen u coveka, beskonacni Bog je pokazao, da Bog u coveku, i nerazdeljivo sjedinjen sa covekom, jeste nesto najprirodnije i najnormalnije za ljudsko bice.

Ovaplocenjem svojim Bog je na najocigledniji nacin usao u samu maticu ljudskog zivota, u srce, u centar svega. Potisnut grehom iz sveta, tela i duse ljudske, Bog se ovaplocenjem vraca u svet, telo i dusu, postaje covek, i iz coveka radi za coveka. Do ovaplocenja Boga, veli sv. Zlatoust, postojao je rascep, raselina, provalija izmedju neba i zemlje, ali je Gospod svojim ovaplocenjem sjedinio nebeski svet sa zemaljskim,[4] duhovno sa vestastvenim, nevidljivo sa vidljivim.[5] Sjedinivsi sobom sve, Bogocovek ja postao centar oko koga kruze sva bica i sve stvari.[6]

Ovaplocenje Boga zbilo se onda kada je, po recima sv. Grigorija Niskog, koren zla na najraznovrsnije nacine proklijao u ljudskim slobodnim voljama i kada je zlo dostiglo krajnju meru, te nije bilo ni jedne vrste poroka na koju se ljudi ne bi odvazili.[7]

U tajni ovaplocenja Boga Logosa ljudsko se saznanje susrece sa svima tajnama Bozjim. Zato od shvatanja i objasnjenja ove tajne zavisi shvatanje i objasnjenje i ostalih tajni Bozjih: o svetu, coveku, zivotu, smrti, spasenju, osvecenju, savrsenstvu i cilju sveta i coveka. U tajni ovaplocenja je tajna licnosti Isusa iz Nazareta. Shvati li se pravilno ovaplocenje Boga, shvatice se pravilno i delo ovaplocenog Boga.

Ko iole nepristrasno pristupi izucavanju zivota Isusovog, mora steci ubedjenje: da je spasiteljski podvig Isusov delo njegove tajanstvene Licosti. To ce dvoje ne moze ni deliti ni rastavljati. Isus spasava zato sto je Spasitelj. Bez njegove bozanske Licnosti njegova nauka ne moze spasavati ljude od greha, smrti i djavola. Samo Njime ona je - duh i zivot.[8] Bez Njega, ona zanavek ostaje - teorija, apstrakcija, utopija.

Sam vecito ziv i zivotvoran, Gospod Isus i nauku svoju cini vecito zivom i zivotvornom. Ustvari, On sledbenicima svojim, svojoj Crkvi, ostavlja svoju Licnost, a ca njom i svoju nauku: On je sa njima i u njima u sve dane do svrsetka veka.[9] U tome je osnovna razlika izmedju Gospoda Isusa i ostalih osnivaca prirodnih religija. Ali, posto je Hristova nauka neodvojiva od njegove Licnosti, to se najpre mora izloziti tajna licnosti Isusove, pa tek onda pristupiti objasnjenju dela spasenja koje je On izvrsio. Od resenja problema njegove Licnosti zavisi resenje problema spasenja coveka i sveta od greha, zla i smrti.

 

 

O LICNOSTI ISUSA HRISTA

Ako ima bica u kome su se stekle sve tajne neba i zemlje, onda je to bice - Isus iz Nazareta. Sve sto je nebesko, onostrano, natprirodno, bozansko postiglo je u njemu svoju zemaljsku ovostranu, fizicku realnost. Kroz Njega je nevidljivo postalo vidljivim, nebesko - zemaljskim, bozansko - covecanskim, onostrano - ovostranim, Bog - covekom. Sve tajne neba i zemlje u Njemu su tako cudesno zdruzene, sljubljene, sjedinjene, da je neosetan i prirodan prelaz onostranog u ovostrano, metafizickog u fizicko, natprirodnog u prirodno, bozanskog u ljudsko. Sva tajna Boga i sva tajna coveka ovaplotile su ce u Njemu, i to je ono sto Ga je ucinilo jedinstvenom i izuzetnom Licnoscu. Kao takav On je najvece cudo kako za ljude, tako i za andjele. A ako se i djavoli icemu cude, cude se Bogu u telu.[10] Otuda je On - "jedino novo pod suncem".[11]

Nema licnosti u istoriji sveta oko koje je niklo toliko pitanja, oko koje se toliko sporilo i govorilo i oko koje su toliki ljudi padali i dizali se.[12] Nju ne moze obici ni jedna dusa na svome putu ka vecnoj istini. "Sta je ovo?" pitali su se u cudu savremenici i ocevici Gospoda Isusa?[13] Sta je ovo? pitaju se ljudi svih vremena cim se sretnu sa zagonetnim Isusom iz Nazareta.

Tesko je umu i srcu ljudskom cnaci ce pred ovako neobicnim problemom i cudom. A odgovoriti pravilno na pitanje, ko je i sta je Isus iz Nazareta, - nemoguce je bez pomoci Bozje, bez otkrivenja Bozjeg. To posvedocava sam Isus. Njegovi prisni ucenici koji su dugo vremena isli za Njim, prisustvovali pa i ucestvovali u njegovim dozivljajima, delima i poukama, nikako nisu mogli da silom svog ljudskog saznanja shvate ko je On, sta je On. I On, tajna nad tajnama, pita svoje ucenike: A vi, sta mislite, ko sam ja? I kada apostoli odgovaraju: Ti si Hristos, Sin Boga zivoga, - Gospod Hristos im pokazuje da im je tu istinu o Njemu otkrio Otac nebeski, a ne njihova ljudska krv, ljudski um, ljudsko srce.[14]

Tako je sam Gospod Isus jednom zasvagda pokazao nacin na koji se moze jedino pravilno resiti problem njegove Licnosti, i odgovoriti na pitanje ko je i sta je Isus Hristos. Tu odgovara sam Bog kroz Sveto Otkrivenje, jer "niko ne moze Isusa nazvati Gospodom osim pomocu Duha Svetog".[15] Tajna licnosti Isusove otkriva se Duhom Svetim.

Bozansko Otkrivenje kazuje nam tri istine o Isusu Hristu, tri istine koje ss svode na jednu istinu. A te su tri istine ove: 1) Isus Hristos je istiniti Bog, 2) Isus Hristos je istiniti covek i 3) Isus Hristos je istiniti Bogocovek.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Sermo major de fide, 22; P. gr. t. 26, col. 1276 A.

2. Jn.1.1; D.Ap.2,23; Ef.1,9; Kol.1, 26; Rim.16,25; 1.Pet.1,20; Ef.3,9-10; 1.Kor.2,7.

3. Sv. Kiril Aleksandrijski, Ad reginas de recta fide, Orat. II, 33; P. gr. t. 76, col. 1377 B.

4. In Ephes. hom. 1,4; P. gr. t. 62, col. 15.

5. Sv. Maksim Ispovednik, Expositio orations Dominicae; P. gr. t. 90, col. 877 B.

6. On, Mystagogia, c. 1; P. gr. t. 91, col. 668 AB.

7. Orat. catech. c. 29; P. gr. t. 45, col. 7 AB.

8. Cr. Jn.6,63.

9. Sr. Mt.23,20; 10,40.

10. Sr. Mt.4,1-11.

11. Sv. J. Damaskin, De fide, III, 1; P. gr. t. 94, col. 948 B.

12. Cp. Lk.2,34.

13. Cp. Lk.1,27.

14. Mt.16,15-17.

15. 1.Kor.12,3; sr. 2,11.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 1. ISUS HRISTOS - ISTINITI BOG

 

Ako covek nepristrasno prosledi do kraja ma koju misao Hristovu, ili rec, ili delo, ili osecanje, uvek ce na njihovom dnu naci Boga. Stvarnost svih stvarnosti na kojoj stoji licnost Isusa iz Nazareta, jeste njegovo Bozanstvo. Odbaci li se Bog iz Isusa, onda je Isus najtragicnije i najbednije stvorenje pod suncem. U tom slucaju, On nije realno bice vec prividjenje, utvara, sablast. Jer je Bog to sto njegovu Licnost cini izuzetno realnom, trajnom, vecnom. Posmatran u nagoj istorijskoj stvarnosti Isus iz Nazareta je projavio sebe kroz stvarni zivot, stvarna dela i stvarne reci, koje najociglednije pokazuju da je On zaista Bog. Jer onakav zivot, onakva dela, onakve reci, mogu biti samo zivot Boga, dela Boga, reci Boga. Posmatran iz cisto istorijskih cinjenica Svetog Otkrivenja, Isus se u svemu pokazuje kao Bog, kao Bog u telu, istoriji, u vremenskom i prostornom zivotu. Ako se izvrnu, unakaze, izvitopere istorijske cinjenice Otkrivenja, onda ss gubi realno tle, na kome se jedino moze dobiti tacan pojam o Isusu.

Bozanstvo Isusa Hrista je osnovna stvarnost u Novom Zavetu. Iz nje nicu sve ostale novozavetne stvarnosti i istine. Ko zraci iz sunca tako bozanska dela Isusova prirodno isticu iz njegove Licnosti. Bozanski karakter svojih dela i svoga ucenja sam Isus objasnjava time sto je Bog, sto je jednosustan sa Bogom Ocem: Ja i Otac jedno smo.[1] Cak i kada Jevreji gledaju da ga ubiju "sto ocem svojim nazivase Boga i gradjase se jednak Bogu", On ne odstupa od toga da je Bog, vec im odlucno govori: "Zaista, zaista vam kazem: Sin ne moze nista ciniti sam od sebe nego sto vidi da Otac cini; jer sto on cini, i Sin cini onako. Ako ne tvorim dela Oca svoga, ne verujte mi. Ako li tvorim, ako meni ne verujete, delima mojim verujte, da poznate i verujete da je Otac u meni i ja u Njemu".[2]

Po prirodi svojoj dela Isusova su dela koja samo Bog moze ciniti i cini. To su: isceljivanje od najraznovrsnijih bolesti, izgonjenje necistih duhova, oprastanje grehova, vaskrsavanje mrtvih, strasni sud, pobeda nad smrcu, darivanje vecnog zivota.[3] A to je dovoljan razlog da Hrista treba postovati kao Boga.[4] Jednosusnost Sina sa Ocem cini Sina u svemu jednakim i ravnim Ocu po prirodi, dostojanstvu i slavi.[5] Stoga je Spasitelj i mogao reci za sebe: Koji vidi mene - vidi Oca.[6] Kao istiniti Bog koji ima sva bozanska savrsenstva, Isus zahteva veru u Njega kao i u Boga Oca: Verujte u Boga i u mene verujte.[7]

Bozanstvo Isusa Hrista je narocito silno posvedoceno delima njegovih svetih ucenika i sledbenika. Jer dela apostolska su dela bozanska. Niko od ljudi, ostajuci u granicama ljudske prirode i ljudske moci, ne bi mogao uci-niti nijedno od onih dela koja su opisana u Delima Apostolskim i Poslanicima svetih Apostola. Ocigledna dela svedoce o Isusu da je On Bog koji uvek, kao sto je obecao,[8] zivi i dela u svojim sledbenicima, i kroz njih cini dela kao sto su njegova i veca od ovih.[9]

Ocevici Boga Logosa i svedoci njegovog bogocovecanskog zivota na zemlji, sveti Apostoli, jednodusno ispovedaju i uce da je Isus Hristos Sin Bozji i Bog.[10] Njihovo je sopstveno iskustvo i saznanje: u Hristu zivi sva punoca Bozanstva telesno.[11] Imajuci kao Bog sva bozanska savrsenstva, Gospod Isus ima i sva bozanska svojstva: On je vecan, On je alfa i omega, prvi i poslednji, On je samobitan, On je neizmenljiv, On je sveznajuci, On je svemocan, On je tvorac svega vidljivoga i nevidljivoga, On je promislitelj, On je zivot i zivotodavac, On je svetlost i svetlodavac, On je car nad carevima i gospodar nad gospodarima. Posto je Isus Hristos po svemu istiniti Bog i Gospod, Njega treba postovati kao i Boga Oca, verovati u Njega kao u Boga, nadati se u Njega kao u Boga, ljubiti Ga kao Boga, moliti Mu se kao Bogu, klanjati Mu ce kao Bogu, ispovedati ga kao Boga.[12]

Ziveci istinom da je Isus Hristos - Bog i Gospod, Crkva je tu istinu jednom zasvagda uoblicila i neizmenljivo izrazila u sest (od 2-7) clanova Nikejsko-carigradskog Simvola vere, koji mi pravoslavni hriscani uvek drzimo, verujemo i ispovedamo (citamo), osobito na sv. Liturgiji.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Jn.10,30; sr. 17,21; 14,9. 11; 8,19; 14,7.

2. Jn.5,18. 19; 10,31. 33. 37. 38; sr. 15,24.

3. Jn.5,20-30; Mt.9,6; Jn.11,43-44; Mk.5,41; Lk.1,14-15.

4. Jn.5,23.

5. Jn.16,15; 17,10.

6. Jn.14,9; sr. 17,10; 14,11.

7. Jn.14,1; sr. 5,23.

8. Mt.28,20.

9. Jn.14,12.

10. Jn.1,49; Mt.16,16; Jn.1,1; 1,18. 14; Jn.1,1-2.

11. Kol.2,9.

12. Jn.5,23; 1.Jn.2,23; Jn.14,1. 6. 40; Jn.3,23; 1.Tm.1,1; 1.Jn.3,3; D.Ap.28,20; Rim.5,2; 1.Kor.16,22; Jn.14,23; Jn.14,13-14; 15,16; 16,23; Rim.10,13; D. Ap.2,21; Jev.1,6; Flb.2,10-11; Otk.5,11-14; 7,11; 1.Jn.4,15; Mt.10,32; Lk.12,8; 1.Jn.2,23; 4,2; 2.Jn.7.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 2. ISUS HRISTOS - ISTINITI COVEK

 

Da je Isus Hristos bio samo istiniti Bog a ne i istiniti covek, On ne bi mogao na onako realan nacin uci u istoriju covecanstva niti znaciti za coveka ono sto sada znaci. Da nije bio pravi covek, covek sa razumnom dusom i telom, Gospod Isus bi ostao izvan okvira ljudskog zivota i istorije i s pravom bi sva povest o Njemu bila oglasena za mit a On uvrscen u mitska bica. Jedino telesnom, opipljivom, covecanskom realnoscu svoje licnosti Gospod Isus je mogao stvoriti Novi Zavet, javiti se kao stvarni odgovor na sva pitanja ljudskog duha, i ostati za ljude nezamenljiva vrednost i jedina uteha. Da Gospod Hristos nije bio covek ne bi bilo evandjelske istorije. Samo iz fizicke, covecanske stvarnosti Hristove licnosti potekla je, i neprestano istice, istorijska stvarnost Hriscanstva kao jedine blage vesti ("evancelja") u ovom svetu. Isus Hristos - istiniti covek, izvor je te stvarnosti; ukloni li se taj izvor, presahnuce reka hriscanske vere.

Da nije bio istiniti covek Isus Hristos ne bi mogao osnovati Hriscanstvo kao istorijsku stvarnost i silu, jer se na bajci, na prividjenju, na mitu ne bi mogla sazidati ogromna zgrada istorijskog Hriscanstva. Zar bi prosti, neknjizevni, siromasni ribari galilejski posli za Gospodom Isusom, da On nije bio stvaran covek, covecanski stvaran u svima svojim delima, A1islima, recima i celokupnom zivotu? I zar bi oni u ime prividjenja i pomocu prividjenja mogli zapaliti svet novom verom? Evandjelja su isuvise prosta, isuvise neposredna u svojoj istorijskoj stvarnosti i realizmu. Ona ne dokazuje covecanstvo Isusovo vec ga pokazuju, konstatuju, opisuju kao najobicniju stvarnost. Niko u evandjeljima nije posumnjao da je Isus istiniti covek. To je cinjenica van spora. Da nije bio pravi covek, zar bi Isus mogao biti onako privlacna licnost za neizbrojne mase prostordacnog naroda, i onako mrsko bice za fariseje i knjizevnike? Nisu li se ovi dan i noc lomili i trudili kako da okrive, uhvate i ubiju, sigurno ne Isusa - prividjenje i utvaru, vec Isusa - coveka stvarnog, ociglednog, cudotvornog, zemaljskog?

Njemu su savremeni neprijatelji osporavali Bozanstvo, ali Mu niko nije osporavao covecanstvo. Ono je toliko van spora, da su njegovi neprijatelji samo na jednom radili: da Ga ubiju, i na taj nacin oslobode sebe strasne stvarnosti i prisutnosti njegovog tela. U kolikoj je meri Gospod Hristos istiniti covek da se lako uociti ako se, makar u glavnim potezima, pregledaju cinjenice Novog Zaveta, cinjenice, izrazene u dogadjajima, dozivljajima, delima, recima Gospoda Isusa i njegovih svetih ucenika.

Sva propoved Apostola nije drugo do neprekidno svedocenje ocevidaca o istorijskoj stvarnosti i istinitosti Isusa Hrista kao pravoga Boga i pravog coveka. U njih je sva vera u Gospoda Hrista i sve ucenje o Njemu zasnovano na njihovom licnom iskustvu i licnom osvedocenju. Stoga oni i naglasavaju da je u njih sve zasnovano na istorijskoj stvarnosti a ne na izmisljotinama i bajkama: "Mi vam ne pokazasmo silu i dolazak Gospoda naseg Isusa Hrista iduci za bajkama vesto izmisljenim, nego sami besmo ocevici Njegovog velicanstva.[1] Kao ocevici i pratioci Boga u telu Apostoli samo svedoce ono sto su videli i culi.[2]

Apostolstvo se sastoji u tom svedocenju. Kada se uznosi na nebo, sam Spasitelj ostavlja svojim ucenicima kao svoju poslednju zelju: da budu svedoci Njegove licnosti, zivota i rada.[3] Istorijska stvarnost Boga i coveka Isusa, njegov rad i ucenje jeste ono sto su oni kao Isusovi pratioci i svedoci "usima svojim culi, ocima svojim videli, rukama svojim razmotrili i opipali".[4] Stoga oni, kada im protivnici zabranjuju da spominju ime Isusovo, neustrasivo izjavljuju: "Mi ne mozemo ne govoriti sto videsmo i cusmo".[5]

Sveto Otkrivenje prikazuje i opisuje Gospoda Isusa kao istinitog, potpunog i savrsenog coveka, ali coveka koji se od svih ostalih ljudi odlikuje: 1) time sto je na natprirodan nacin rodjen od Svete Djeve i Svetog Duha, i 2) sto je bezgresan.

1. U pogledu natprirodnog rodjenja Njegovog od Presvete Djeve Bogorodice, nama se u Otkrivenju daje cinjenica, ali se ne objasnjava na koji je nacin obavljeno to sveto rodjenje (v. Lk.1,26-55; 2,4-16; Mt.1,18-25). Zbog ovog bogocovecanskog rodjenja Hristovog Sveta Djeva se slavi kao istinska Bogorodica.

2. Druga odlika Gospoda Isusa kao coveka jeste savrsena bezgresnost, odnosno savrsena svetost. Sva istorija Isusovog zemaljskog zivota svedoci o tome. Sve sto je ljudsko, sve - osim greha, naslo je u Isusu svoj savrseni zivot i svoj savrseni izraz. Iako pravi covek, Isus je bio slobodan od praroditeljske grehovnosti, jer je rodjen na natprirodan nacin. Njegov zivot na zemlji bio je zivot apsolutne svetosti i bezgresnosti. Cak i najljuci neprijatelji njegovi, fariseji,

nisu ga mogli okriviti za greh ni onda kada ih je On otvoreno i javno pitao: Koji me od vas kori za greh".[6] Ocevici i svedoci Isusovog zemaljskog zivota i rada, sveti apostoli, tvrde: Greha u njemu nema,[7] On ne znadjase greha,[8] On greha ne ucini, niti se prevara nadje u ustima njegovim.[9]

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. 2.Pet.1,16.

2. D.Ap.1,21-22.

3. Lk.24,48; D.Ap.1,8.

4. 1.Jn.1,1.

5. D.Ap.4,20; sr. 1.Jn.1,3.

6. Jn.8,46.

7. 1.Jn.3,5.

8. 2.Kor.5,21.

9. 1.Pet.2,22; sr. Is.53,9.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 3. ISUS HRISTOS - ISTINITI BOGOCOVEK

 

Istine da je Isus Hristos istiniti Bog i istiniti covek slivaju se opet u jednu istinu: Isus Hristos je istiniti Bogocovek. Ali, iako istiniti Bog i istiniti covek, Isus Hristos je ipak jedno lice, jedna Licnost, ne dva lica niti dve licnosti. Iako su u Njemu dve prirode: bozanska i covecanska, On ni u kom smislu ne predstavlja sobom dva posebna lica vec jedno jedino, i to - Bozansko lice, Lice (ili Ipostas) Boga Logosa, koji je u svoju Bozansku licnost primio covecansku prirodu. Po sustini bozanska i covecanska priroda razlikuje se beskrajno i neizmerno. Ali se bogocovecansko cudo Hristove Licnosti bas u tome i sastoji sto su ove dve beskonacno razlicite prirode sjedinjene licnoscu Logosa u nedeljivo jedinstvo.

Novozavetno otkrivenje recito pokazuje da Bogocovek uvek oseca i saznaje sebe kao jedno lice. U svima dogadjajima Bogocovekovog zivota, iza svih cudesa njegovih stoji, kao tvorac i izvrsitelj njihov, jedna i ista licnost ovaplocenog Boga Logosa. Isto tako iz svake Bogocovekove misli, osecanja, reci, zraci jedna i ista licnost. Ali ovo jedinstvo Bogocovekove Licnosti ni u kom slucaju ne unistava razliku koja uvek postoji izmedju Bozanske i covecanske prirode u Njemu.

Apostoli jednodusno osecaju, saznaju i ispovedaju da je Bogocovek jedna jedina licnost, nedeljiva i neizmenljiva. Nikada, nigde, ni u cemu oni ne dele Bogocoveka u

dva bica, ili u dve licnosti, ili u Isusa coveka i u Isusa Boga. Jedan je Isus i postradao i vaskrsao; nije jedan Isus umro a drugi vaskrsao. Celokupno svedocanstvo svetih apostola se svodi na tvrdjenje, da je to jedna ista i istovetna licnost.[1] U Isusu Hristu "obitava sva punoca Bozanstva telesno".[2] To najociglednije pokazuje da je On savrseni Bog i savrseni covek, tj. Bogocovek. Celokupna tajna hriscanske vere izrazena je recima: Bog se javi u telu,[3] tj. Bog se javi kao Bogocovek. O tome jedinstvu Licnosti Bogocoveka Hrista govore sest clanova Simvola vere, od drugog do sedmog.

Kao Bogocovek Isus Hristos je otkrio i tajnu Boga i tajnu coveka i potpuno i savrseno resio i problem Boga i problem coveka. Zato je Bogocovestvo Hristovo - temelj Hriscanstva. Preporod, osvecenje i spasenje coveka i sveta nalazi se u Bogocoveku.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. D.Ap.2,32; sr. 2,22-24; 3,13-16; 5,30-32; Jn.1,14; sr. Mt.16,16; Flb.2,6-8; Jn.1,14.

2. Kol.2,9.

3. 1.Tim,3,16.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 SPASITELjSKI RAD I DELO GOSPODA HRISTA

 

Celokupni rad Bogocoveka Hrista odredjen je Njegovom Licnoscu. Samo Bogocovekovo ime: Isus, znaci Spasitelj. Ovo ime odredjuje, karakterise, kazuje sadrzinu i obim Bogocovekovog rada. To je - spasenje. Isus-Spasitelj spasava, izvrsava i obavlja spasenje. To je smisao i cilj Njegovog boravka u covecanskom svetu. Zato se celokupno delo Hristovo naziva spasenje.

Kao sto je Licnost Bogocoveka jedna i nedeljiva, tako i njegov celokupni zivot i rad na zemlji sacinjava jednu nedeljivu, organsku celinu. Nema nicega ni u licnosti, ni u zivotu, ni u radu Gospoda Isusa sto bi se moglo odbaciti kao suvisno ili nepotrebno. U Bogocoveku i njegovom zivotu, radu i ucenju, sve je bozanski vazno i bozanski neophodno. Stoga je Gospod svojim svetim uceni-cima ostavio kao lozinku spasenja zapovest o drzanju svega sto je On zapovedio: "Idite i naucite sve narode krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, uceci ih da sve drze sto sam vas zapovedio".[1]

Vrlo je znacajno da Bog nije nazvao Gospoda Hrista ni uciteljem, ni pastirom, ni carem, ni prvosvestenikom, ni prorokom, nego Spasiteljem, jer je to ime sire od svih ostalih imena i sve ih sadrzi u sebi. Osim toga, u mnogoljudnoj istoriji roda ljudskog Bog nikoga nije nazvao Spasiteljem, jer su svi ljudi bez izuzetka pod grehom i smrcu. Samo je bezgresni Gospod Hristos udostojen toga imena, jer je On u istoriji sveta jedina licnost u kojoj se nije nasla ni trunka greha. Otkrivenje svedoci: spasenje ljudi je samo u Hristu. Jer "nema drugog imena pod nebom danoga ljudima kojima bi se mi mogli spasti".[2] Otuda delo iskupljenja i

spasenja coveka i sveta Hristos nije izvrsno samo kao Prorok, Prvosvestenik i Car, vec kao jedna nedeljiva Bogocovecanska Licnost, kao Bogocovek.

Iako u svom celokupnom iskupiteljskom i spasiteljskom radu Hristos prisustvuje sav, svom punocom svoje Bogocovecanske Licnosti, ipak se njegova spasiteljska sila n delatnost jace projavljuje u nekim njegovim delima, kao sto su ovaplocenje, krstenje i preobrazenje, a dostizu svoj vrhunac u krsnoj smrti, vaskrsenju, vaznesenju i silasku Svetoga Duha. Ali sve su to sastavni delovi Njegovog bogocovecanskog zivota i podviga kao jedne nedeljive organske celine. Krst je vrh na piramidi spasenja.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Mt.28,19-20.

2. D.Ap.4,11-12.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 1. TAJNA BOGOVAPLOCENjA I TAJNA SPASENjA

 

Pri stvaranju coveka Bog je svoj lik kroz dusu uneo u telo coveka i dobilo se bogoliko bice: covek, a pri ovlapocenju sam Bog postaje covek, i dobio se: Bogocovek. Onamo je ukazan cilj covekovog postojanja, a ovde - ostvaren potpuno. Kroz ovaplocenje Boga covek je usavrsen i dovrsen Bogocovekom. Zato je rodjenje Boga u telu najznacajniji prevrat n najsudbonosnija prekretnica u istoriji nase planete i najveci dogadjaj posle stvaranja sveta i coveka.

Bog u telu, to je punoca Bozanskog zivota,[1] istine, dobra, i ljubavi u telu, uopste punoca svih Bozanskih savrsenstava u telu. Ovaplocenjem Boga sva su Bozanska savrsenstva postala svojinom coveka. Tek u Bogocoveku covecanska priroda je nasla svoju apsolutnu svetost, dobrotu, istinu, savrsenstvo. Jedino u Njemu ona je potpuno nasla sebe, svoj vecni smisao i svoj vecni zivot. Jer samo sjedinjenje sa Bogom, koji je vecna Istina i vecni Zivot, moglo je dati, i dalo je ljudskoj prirodi spasenje od greha, smrti i djavola.

Sva velicina tajne spasenja sastoji se u istorijskoj cinjenici: "Bog se javi u telu".[2] A sa Bogom - i sve sto je Bozje. U ovaplocenom Bogu Logosu ljudima su date sve bozanske sile koje su im potrebne za spasenje i zivot vecni; usvajajuci ih i pretvarajuci ih u svoju svojinu putem vere i ostalih evandjelskih vrlina, ljudi se spasavaju od greha, smrti i djavola, i postizu bozansko sovrsenstvo.[3] Proces spasenja ustvari je proces obozenja ljudske prirode pomocu bozanske blagodati, proces prisajedinjenja coveka Bogocoveku Hristu.[4] Zato Pravoslavna Crkva i uci da se spasenje ljudi sastoji u njihovom duhovnom i blagodatnom sjedinjenju sa ovaplocenim Bogom Logosom. Otuda Bozic, dan u koji Bog Logos postaje covek, ona najsvecanije proslavlja i najradosnije velica, i naziva ga "majka svih praznika".

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Sr. Kol.2,9; Ef.1,23.

2. 1.Tim.3,16.

3. 2.Pet.1,3-9.

4. Sr. Ef.3,6; 4,11-16.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 2. TAJNA SPASITELjEVOG KRSTENjA I TAJNA SPASENjA

 

Krstenje Gospoda Hrista na Jordanu ima svecovecanski znacaj. Kao bezgresan, Gospod Hristos nije imao potrebe da ss krsti Jovanovim krstenjem pokajanja. Ali kao novi rodonacelnik covecanstva, koji je uzeo na sebe sve grehe sveta,[1] On se krstava radi spasenja ljudi. Jer, kao sto je radi ljudi postao covek, tako se radi ljudi i krstava da bi u vodi sahranio prljavstinu onih koji su se imali preporoditi verom i Duhom.[2]

U krstenju Gospoda Hrista krstava se sva ljudska priroda na tajanstven nacin, jer sve sto je Bogocovekovo prenosi se na rod Ljudski silom njegove Bozanske Licnosti. Po ucenju sv. Otaca silazak Duha Svetoga na Bogocoveka pri krstenju na Jordanu bio je silazak na nas, jer On nosi nase telo.[3]

Bogojavljenje je dan naseg spasenja,[4] jer Hristovo krstenje na Jordanu ima opstecovecanski i kosmicki znacaj. Krstenjem se Hristovim osvecuje voda i sa njom sva tvar; osvecuje se covek i sa njim sav rod ljudski.[5]

Crkva naziva Bogojavljenje praznikom Prosvescenija, tj. praznikom prosvetljenja, prosvecenja, ozarenja. Jer se u Hristovom krstenju prosvetljuje ljudska priroda, izbavlja ss od tame greha i oblaci u bozansku odecu neprolaznosti.[6] Krsteci se od Jovana, Hristos je sav svet, i spolja i iznutra, obasjao bozanskom svetloscu.[7]

Greh je na sve ljude navukao smrt; bozanskim krstenjem svojim Gospod Isus daje svima besmrtnost.[8] Krstivsi se, On je nasim dusama podario besmrtnost,[9] i obukao ljudsku prirodu u odecu besmrtnosti.[10]

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Jn.1,29.

2. Jevtimije Zigaben, Comment, in Matth., cap. 3, vers. 15; P. gr. t. 129, col. 169 C.

3. Cp. sv. Atanasije Veliki, Contra arian., Oral. I, 47; P. gr. t. 26, col. 108 C, 109 C; ib. 48, col. 112 C-113 A.

4. Sv. Grigorije Bogoslov, Orat. 40, 1; P. gr. t. 36, col. 360 A.

5. Sv. Grigorije Niski, In baptismum Christi; P. gr. t. 46, col. 580 B. "Zasto se, pita sv. Zlatoust u svojoj besedi na Bogojavljenje, Bogojavljenjem se ne naziva dan u koji se Gospod Hristos rodio Hego dan v koji se krstio? Danasnji dan jeste dan u koji se On krstio i osvetio prirodu voda. Stoga na danasnji praznik svi zahvataju vodu (sv. vodicu). odnose je u domove n cuvaju u toku cele godine, posto su danas osvecene vode, i desava se ocigledno cudo: ova se voda ne kvari od dugog stajanja, nego, zahvacena danas, ona celu godinu, a cesto i dve i tri godine ostaje citava i sveza, i posle tolikog vremena ne ustupa vodi koja je tek zahvacena sa izvora. Zasto se, dakle, ovaj dan naziva Bogojavljenjem? Zato sto je Gospod Hristos postao poznat svima ne kada se radio nego kad se krstio. Do ovoga dana On nije bio poznat mnogima". (De baptismo Christi; P. gi. t. 49, col. 365, 366).

6. Bogojavljenska pesma 2 januara na jutrenju.

7. Bogojavljenska pesma 8 jan. na jutrenju.

8. Tamo.

9. Bogojavljenska pesma 9 jan. na vecernju.

10. Bogojavljenska pesma 5 jan. na vecernju.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 3. TAJNA SPASITELjEVOG PREOBRAZENjA I TAJNA SPASENjA

 

Preobrazivsi se na Tavoru Gospod je pokazao da je preobrazenje ljudske prirode neophodna potreba u bogocovecanskom podvigu spasenja sveta od greha, zla i smrti. Jer je spasenje nemogucno bez preobrazenja ljudske prirode Bogom iz gresne u svetu, iz rdjave u dobru, iz tamne u svetlosnu, iz smrtne u besmrtnu. U samoj stvari spasenje se sastoji u svestranom preobrazenju ljudske prirode Bogom.

Spasiteljevo preobrazenje ima opstecovecanski znacaj, jer se On, po recima svetog Prokla, sam preobrazio da bi nam pokazao buduce preobrazenje prirode.[1] Kao novi rodonacelnik Spasitelj na Tavoru pokazuje kroz kakvo preobrazenje ima da prodje ljudska priroda na svome putu osvecenja, obozenja, spasenja. Kao novi Adam Bogocovek svojim preobrazenjem obuhvata na tajanstveni nacin sav rod ljudski, i u svojoj covecanskoj prirodi izvrsuje, u nacelu, preobrazenje celokupne ljudske prirode.

Svojim preobrazenjem Bogocovek je preobrazio obraz Bozji u coveku, te je zablistao u svome prvobitnom bozanskom sjaju i lepoti. Jer je smisao i cilj Bogocovekovog preobrazenja: vratiti coveka na obraz Bozji kao na sustinu covekova bica; skinuti talog greha sa obraza, sa lika Bozjeg u dusi covekovoj; uspostaviti bogolikost duse covekove u njenoj bezgresnoj lepoti; potciniti sav zivot covekov bogolikoj sustini i sili duse i tako osigurati coveku vecni zivot.[2]

Svetli dan Hristovog Preobrazenja jeste dan prosvecenja i obozenja ljudske prirode. Spasiteljevo Preobrazenje je izvor nepresusne preobrazajne sile koja preobrazava svu tvar i sva bica, zbog cega i klicemo na taj praznik cudesnom Spasitelju: Ocigledno se preobrazava tvar tvojim preobrazenjem, Hriste.[3]

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Oratio in Transfigur. Domini; P. gr. t. 65, col. 768 B.

2. Preobrazenska pesma 9 avgusta, na vecernju.

3. Preobrazenska pesma 9 avgusta, na vecernju.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 4. TAJNA SPASITELjEVOG STRADANjA, KRSNE SMRTI I TAJNA SPASENjA

 

Sve sto pripada Spasitelju i dolazi od Spasitelja spasonosno je. To narocito vazi za njegovo stradanje Jer da Spasitelj nije stradao i da nije umro, najmucniji problem ljudskog zivota: stradanje i smrt ostao bi neresen, a time najveca muka neolaksana i najvece zlo neunisteno. Stradanje i smrt predstavljaju strasnu stvarnost kojoj ljudska misao ne moze pronaci smisao. Smisao stradanja i smrti moze se pronaci tek kada Bogocovek prodje kroz njih, kada postanu Bozji.

Stari Zavet prorokuje, a Novi Zavet pokazuje: da je smrt Mesije Spasitelja neophodna u delu spasenja roda ljudskog. Toliko neophodna, da Spasitelj naziva bezumnima svoje ucenike koji to ce veruju i ne shvataju.[1] Iz Evandjelja je ocigledno da je stradanje Bogocovekovo neophodno za spasenje roda ljudskog. Jer Bogocovek izjavljuje da je cilj njegovog stradanja spasenje sveta: "Za to dodjoh na cas ovaj".[2]

Sav Spasiteljev zivot na zemlji predstavlja jedan neprekidni podvig stradanja za spasenje sveta. Nije mogao is stradati i ne patiti neprekidno Bogocovek koji je svakoga trenutka imao pred svojim svevidecim ocima sve grehe, poroke i zlocine svih svojih savremenika, kao i svih ljudi svih vremena. Nema sumnje, istinito je predanje da se Gospod Hristos nikada nije smejao, a cesto su Ga vidjali gde place, Cesto se desavalo, veli sv. Zlatoust za Spasitelja, da su Ga vidjali gde place, ali niko nikada nije ga video da se smeje ili bar osmehuje. Stoga nijedan od evandjelista to i ne pominje.[3]

Sva stradanja Gospoda Isusa dostizu svoj strasni ali i spasonosni vrhunac u njegovoj krsnoj smrti. To je razlog sto On hita toj smrti kao izvrsenju spasenja sveta govoreci: "Za to dodjoh na cas ovaj", - dodjoh na stradanje u ovaj svet radi spasenja sveta: "ja dodjoh na cas ovaj, da bih primio smrt za sve".[4]

U krsnoj smrti Spasiteljevoj dolazi do svoga vrhunca njegova neizmerna ljubav prema coveku. Stoga se krst i izdvaja kao vrhunac Bogocovekovog spasenja sveta. Krst je sinteza svega toga.

Kroz sva svoja stradanja Gospod Hristos vodi ljudsku prirodu spasenju. Kao predstavnik celoga covecanstva, jer je bio istiniti Bog i istiniti covek, On se u svima svojim borbama i mukama borio i mucio za spasenje celog roda ljudskog. Ustvari, On je u sustini odstradao sva stradanja ljudska i prepatio sve muke ljudske. Zato je vapijao i tugovao: "Zalosna je dusa moja do smrti".[5]

Prezivljavajuci to za sve ljude i umesto svih ljudi, On je plakao i tugovao nad gresima celoga sveta i molio se do krvavog znoja.[6] Sve to On nije cinio radi sebe[7] vec radi ljudskog roda, cije je grehe, stradanja i smrt uzeo na sebe.

Svojim bogocovecanskim stradanjem Gospod je osvetio, osmislio i zasladio ljudska stradanja, te su ona postala radost za njegove sledbenike.[8] Njegovo stradanje ima spasonosnu i zivotvornu silu i znacaj po celo covecanstvo, zato sto je bogocovecansko, i On kroza nj prevodi ljudsku prirodu iz ropstva u slobodu, iz smrti u zivot.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Lk.24,25-26; sr. 22,37; D.Ap.17,3; 26,23; Mt.16,21-23.

2. Jn.12,27.

3. In Matth. hom. 6,6; P. gr. t. 57, col. 69.

4. Blaz. Teofilakt, Enarrat. in evangel. Joan., cap. 12, vers. 27; P. gr. t. 57, col. 69.

5. Mt.26,38.

6. Lk.22,44.

7. Lk.23,27-38.

8. Cp. D.Ap.5,40-41; 1.Kop.4,12; Jev.12,5-13.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 a) ISKUPLjENjE BOGOCOVEKOM

 

Jedno je ocigledno: svespasonosna sila krsta Hristovog obuhvata celog coveka, spasava ga, iskupljuje, ociscuje i osvecuje.

U svemu i po svemu bezgresan, Gospod Hristos nije mogao umreti, jer je smrt posledica greha, plata za greh.[1] Ali iako zbog svoje bozanske bezgresnosti besmrtan, Gospod je dobrovoljno primio smrt za ljude koje je ona zbog njihovog greha pustosila, i svojom iskupiteljskom zrtvom postao Iskupitelj i Spasitelj roda ljudskog od greha i smrti.[2]

Dobrovoljno prolivena za ljude krv Hristova ima beskrajnu vrednost pred Bogom, zato sto je to krv Bogocoveka. I samo kao takva ona iskupljuje rod ljudski od greha i smrti i prevodi ga u besmrtnost i zivot vecni.

Kroz grehe covek je mnogo naudio svojoj bogolikoj dusi, iskvario je, pomracio i delimicno je izgubio. Nijedno od stvorenih bica nije moglo da je otkupi i spase. Jedina sila, a time i jedina vrednost, kojom se moze otkupiti ogrehovljena, izgubljena dusa ljudska jeste - bezgresna dusa Bogocoveka Hrista. Ona beskrajno vise vredi nego sva sazdana bica skupa. Njena svemocna iskupiteljska i spasiteljska sila lezi u njenoj bezgresnoj svecistoti i bozanskoj svevrednosti s jedne strane, i u njenom prirodnom srodstvu sa dusom ljudskom s druge strane. Zato je Spasitelj i objavio da je dosao: da dusu svoju da u otkup za mnoge.[3]

Spasitelj je to ucinio svojim zivotom, a narocito svojom krsnom smrcu i vaskrsenjem. Dajuci dobrovoljno svoju dusu za spasenje ljudi, Spasitelj je svepobednom silom njene bezgresnosti i svevrednosti otkupio dusu ljudsku, prodanu grehu i smrti.[4]

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Rim.6,23.

2. "Adam je zgresio i - umro, veli sv. Zlatoust, Hristos nije zgresio i - takodje je umro. Ovo je (neobicno i cudno: Adam je zgresio i - umro, a Hristos nije zgresio i - takodje je umro. Otkuda to i zasto? Zato, da bi se onaj sto je zgresio i umro mogao pomocu onoga sto nije zgresio i umro osloboditi od okova smrti. Tako cesto biva i sa novcanim duznicima: ako je neko duzan nekome novcano i ne moze da vrati, ostaje zbog toga u rukama poverioca; a neko drugi, iako nije duznik, ali imajuci mogucnosti da plati, placa i oslobadja duznika. Tako se desilo i sa Adamom i Hristom. Adam je postao duznik, podlozan smrti, i bio je u rukama djavola; Hristos nije bio duznik n nije bio u rukama djavola, ali je dosao i platio smrcu za onoga sto je bio u djavolovim rukama, da bi coveka oslobodio od okova smrti" (Nomil. in Pasha, 4; P. gr. t. 52, ool. 770).

3. Mk.10,45.

4. Pim.7,14; 6,17. 20; 5,12.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 b) BOGOCOVEKOVA POBEDA NAD GREHOM, CMPTI I DjAVOLOM

 

Gresi su proizvod djavola. Bezgresni Bogocovek je pobedio ne samo grehe nego i samoga tvorca grehova - djavola. Da to nije ucinio, njegova pobeda nad grehom ne bi bila ni potpuna ni stvarna, jer bi bio kao onaj koji reku presusuje na sredini toka ili na uvoru a ne na samom izvoru. Sav bogocovecanski domostroj spasenja ima za cilj: pobedu nad djavolom kao nad vrhovnim tvorcem i samobitnim ocem greha i zla. Stoga apostol Pavle veli: "Posto ljudi imaju telo i krv, tako i Bog Logos uze udela u tome da smrcu satre onoga koji ima drzavu smrti, to jest djavola".[1]

Kavo je silan i strasan time sto ima silu smrti, sto gospodari i raspolaze smrcu. A sila smrti jesu gresi. Svaki je greh jedna mala smrt; a svi gresi skupa sacinjavaju smrt beskrajnu i vecnu. U klici svojoj svaki je greh od djavola. Bog Logos se i javio u ovom svetu kao covek da satre djavole, njegovu silu - grehe, a kroz njih i samu smrt (Jev.2,14-15).

Da je smrt unistena, veli sv. Atanasije Veliki, i da je krst postao pobeda nad njom, i da opa nema vise sile, nego da je stvorio mrtva, znak i dokaz toga je to sto je svi ucenici Hristovi nipodastavaju, svi udaraju na nju i ne plase je se, vec je krsnim znakom i verom u Hrista gaze kao mrtvu. U staro vreme, pre bozanskog dolaska Spasiteljevog, smrt je bila strasna i samim svetiteljima, i svi su oplakivali mrtve kao propale. A sada, posto je Spasitelj vaskrsao telo, smrt vise nije strasna, nego je svi koji veruju u Hrista potiru kao nista, i vise vole da umru nego da se odreknu vere u Hrista. Jer oni sigurno znaju da oni koji umiru ne propadaju vec zive, i kroz vaskrsenje ce postati netrulezni. Jedino je lukavi djavo, koji nam se u staro doba gorko narugao smrcu, ostao istinski mrtav, posto su unistene smrtne muke. I evo dokaza za to: pre no sto

poveruju u Hrista, ljudi smatraju smrt strasnom i plase je se; a cim pristupe Hristovoj veri i Hristovom ucenju, oni toliko preziru smrt da s radoscu nasrcu na nju i postaju svedoci vaskrsenja koje je Spasitelj izvrsio radi unistenja smrti. Cak i decica hitaju da umru. I ne samo ljudi, nego i zene se uce kako da se bore sa smrcu. Ona je tako nemocna postala da je i zene, koje je ona ranije drzala u obmani, ismevaju kao mrtvu i unistenu. Posto je Spasiteljem na krstu smrt pobedjena i osramocena, i posto su joj svezane i ruke i noge, to svi koji hode u Hristu - satiru smrt, i postajuci mucenici za Hrista oni joj se rugaju i sa podsmehom joj govore: smrti, gde ti je pobeda? pakle, gde ti je zalac?[2]

Krst Hristov je spasao vaseljenu, prognao zabludu, povratio istinu, nacinio zemlju nebom, napravio ljude andjelima. Zahvaljujuci njemu, demoni nisu vise strasni vec prezreni, i smrt nije smrt vec san i bdenje.[3]

Krst je postao simvol jedine istinske pobede i zauvek ostao sredstvo koje savladjuje i pobedjuje sve grehe, sve smrti, sve djavole. Zato svi istinski hriscani toliko postuju casni krst, poklanjaju mu se i celivaju ga. Svojom krsnom zrtvom Gospod je dao prirodi ljudskoj bogocovecansku silu, kojom se ljudi izbavljaju od svakog zla i bezakonja,[4] Zato sto je Spasitelj svu svoju spasonosnu i zivotvornu silu usredsredio u krstu, krst je postao: znak Njegov i na zemlji i na nebu, znak po kome Ga poznaju i raspoznaju sva zemaljska i nebeska bica.[5]

 

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Jev.2,14; 1.Jn.3,8; sr. Otk.6,8; Jak.1,15.

2. De incarnat. Verbi, 27; P. gr. t. 25, col. 141 C, 144 AB.

3. Sv. Zlatoust, De aidorat. praetiosae crucis, 3; P. gr. t. 52, col. 838.

4. Tit 2,13. 14.

5. Cp. Mt.24,30.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 5. TAJNA SPASITELjEVOG SILASKA U AD I TAJNA SPASENjA

 

Gospod Hristos svojim bogocovecanskim domostrojem spasenja obuhvatio je sva ljudska bica ne samo u sadasnjosti, nego i u proslosti i buducnosti. Na taj nacin On je postao Spasitelj celokupnog ljudskog roda, i stekao pravo da se tako nazove. Istinita je rec sv. Irineja: Hristos je dosao ne samo radi onih koji su u vreme cesara Tiberija poverovali u Njega, i Otac je promisljao ne samo radi onih koji sada zive, nego za sve ljude uopste, koji su se od pocetka bojali Boga i ljubili Ga, i pravedno i pobozno se odnosili prema bliznjima, i zeleli videti Hrista i slusati glas njegov.[1]

Spasiteljev silazak u ad, mesto u kome su boravile duse svih ljudi koji su ziveli i pomrli do njegovog dolaska u ovaj svet, bio je prirodan, neophodan i logican. I Spasitelj je sisao u ad svojom covecanskom dusom, i to sisao dok je telo njegovo lezalo u grobu mrtvo.[2]

Svoj silazak u ad Spasitelj je propratio svojom propovedju onog istog Evandjelja koje je propovedao na zemlji. Jer isto Evandjelje vazi za sva ljudska bica u obadva sveta: i u ovom svetu zemaljskog zivota i u svetu smrti - adu. Isto Evandjelje i isto spasenje. Apostol Petar jasno veli da je Spasitelj propovedao dusama u adu svoje Evandjelje spasenja.[3]

Silazak Bogocoveka Hrista u ad znaci unistenje smrti, pobedu nad adom i djavolom, i vlast nad njima. To pokazuju reci apostola Jovana, da Gospod Hristos ima kljuceve od ada i smrti.[4] Ad u koji je Gospod sisao, u kome su boravile i pravedne duse, oznacava carstvo smrti, ziliste u kome se osecala ona tuga, nemoc, bol i zalost, koji su bili ovladali ljudskom prirodom zbog greha.

Spasonosna sila Gospoda Hrista prostire se i na sav zagrobni zivot. To svedoci sveta pesnicka misao Crkve: "Kada Gospod Hristos bi raspet, djavo bi svezan, i smrt bi umrtvljena, a duse koje su u adu bile drzane, oslobodise se uza".[5] Kao jedini mocan i silan, Hristos opleni ad, i sve osmrcene podize sa Sobom, unistivsi silom krsta strah od osude[6].

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Contra haeres. IV, 22, 2.

2. 1.Pet.3,18-20.

3. 1.Pet.3,19; 4,6.

4. Otk.1,18; sr. Ef.4,8.

5. Sreda, na jutrenju, sjedalni (Glas 7, Osmoglasnik).

6. Utornik druge sedmice po Uskrsu, na jutrenju, sjedalen (Cvetni triod).

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 6. TAJNA SPASITELjEVOG VASKRSENjA I TAJNA SPASENjA

 

Iako stvarno mrtav SVOJIM telom u grobu, Spasitelj Hristos se pokazao jaci od smrti, jer je telo Njegovo bilo telo Boga Logosa, te ga smrt nije mogla zadrzati u svome carstvu kao plen. Bogocovek je vaskrsao, jer smrt nije mogla da Ga drzi u svojoj vlasti[1].

a) Mesto Vaskrsenja Hristovog u Hriscanstvu. Nema dogadjaja, ne samo u Evandjelju vec i u istoriji roda ljudskog, koji je tako silno, neodoljivo i nepobitno posvedocen kao vaskrsenje Hristovo. Jer je Hriscanstvo, u svojoj celokupnoj istorijskoj stvarnosti i moci, zasnovano na faktu Hristovog vaskrsenja. A TO znaci: na vecito zivoj vaskrsloj Licnosti Bogocoveka Hrista. Sva mnogovekovna istorija Hriscanstva svedoci o tome. Jer ako ima

dogadjaja na koji se mogu svesti svi dogadjaji iz zivota Gospoda Hrista, Apostola, i uopste svekolikog Hriscanstva, onda je taj dogadjaj - vaskrsenje Hristovo. Isto tako, ako ima istine na koju se mogu svesti sve istine evandjelske, onda je ta istina - vaskrsenje Hristovo. I jos: ako ima stvarnosti na koju se mogu svesti sve novozavetne stvarnosti, onda je ta stvarnost - vaskrsenje Hristovo. I najzad, ako ima evandjelskog cuda na koje se mogu svesti sva novozavetna cuda, onda je to cudo - vaskrsenje Hristovo. Jer, tek u svetlosti vaskrsenja Hristovog postaje potpuno jasan lik Hristov, Njegova Licnost i delo Njegovo. Tek u vaskrsenju Hristovom dobijaju svoje potpuno objasnjenje sva cuda Hristova, sve istine njegove, sve reci njegove, svi dogadjaji evandjelski. Zato se praznik Hristovog Vaskrsenja - Uskrs, Pasha, tako svetlo i radosno praznuje u Pravoslavnoj Crkvi. (Uskrs se praznuje 40 dana i opet svake nedelje tokom cele godine).

Bez vaskrsenja Hristovog - sve je sablast, sve prividjenje: i Hristos, i sva dela njegova, i celokupno ucenje njegovo. Zato je i sam Spasitelj jos za zivota na zemlji ukazivao na svoje vaskrsenje kao na dogadjaj koji ce objasniti i njegovu Licnost i njegovo delo. Tako posle svog Preobrazenja Spasitelj naredjuje svojim ucenicima da nikome ne kazuju sta su videli dok On ne ustane iz mrtvih[2]. Jer tek u svetlosti Vaskrsenja postaje jasan i dogadjaj Preobrazenja, i sav zivot Bogocovekov, i svekoliko ucenje njegovo. Zasto? Zato sto je tek vaskrsenjem svojim iz mrtvih Isus neporecno i sveubedljivo posvedocio da je On zaista Bog i Sin Bozji.[3] Do vaskrsenja svog Spasitelj je ucio o vecnom zivotu, ali je vaskrsenjem pokazao da je On zaista zivot vecni. Do vaskrsenja svog On je ucio o vaskrsenju mrtvih, ali je vaskrsenjem svojim pokazao da je On zaista vaskrsenje mrtvih. Do vaskrsenja svog On je ucio da vera u Njega prevodi iz smrti u zivot, ali je vaskrsenjem svojim pokazao da je pobedio smrt, i time osigurao osmrcenim ljudima prelazak iz smrti u besmrtnost. Jednom recju: celokupno Spasiteljevo ucenje dobija svoju potvrdu i obrazlozenje u njegovom vaskrsenju.

No bez Bogocovekovog Vaskrsenja ne bi se moglo objasniti ni apostolstvo Apostola, ni mucenistvo Mucenika, ni ispovednistvo Ispovednika, ni svetiteljstvo Svetitelja, ni podviznistvo Padviznika, ni cudotvorstvo Cudotvoraca, ni vera verujucih, ni ljubav ljubecih, ni nada nadajucih se, ni post isposnika, ni molitva molitvenika, ni krotost krotkih, ni milosrdje milosrdnih, niti ikoji hriscanski podvig uopste. Da Gospod Isus nije vaskrsao i kao takav ispunio svoje ucenike svezivotnom silom i cudotvornom mudroscu, ko bi njih, plasljivce i begunce, skupio i dao im smelosti, sile i mudrosti, da onako neustrasivo, silno i mudro propovedaju i ispovedaju vaskrslog Gospoda, i onako radosno idu u smrt za Njega? A da vaskrsli Spasitelj nije njih ispunio bozanskom silom i mudroscu, kako bi oni zapalili svet neugasivim pozarom novozavetne vere, oni - ljudi prosti, neknjizevni, neuki, siromasni?

Da vera hriscanska nije vera Vaskrslog, i istog vecno zivog i zivotvornog Gospoda Hrista, ko bi Mucenike odusevio za podvig mucenistva, i Ispovednike za podvig ispovednistva, i Isposnike za podvig isposnistva, i ma kog hriscanina za ma koji evandjelski podvig? Jednom recju: da nije vaskrsenja Hristovog, hriscanstva ne bi bilo; Hristos bi bio prvi i poslednji hriscanin, koji je izdahnuo i umro na krstu, a sa Njim - izdahnulo bi i umrlo i delo njegovo i ucenje njegovo.

b) Istinitost i stvarnost vaskrsenja Hristovog. Istinitost, stvarnost vaskrsenja Hristovog proverena je najkritickije od strane samih ocevidaca, ucenika Hristovih. Oni nisu olako poverovali u vaskrsenje Hristovo; naprotiv, proverili su ga nemilosrdnim kriticizmom. Moze se smelo tvrditi: Apostoli su se nasumnjali u vaskrsenje Hristovo ne samo za sebe, nego i za sve ljude svih vremena, za svu prirodu ljudsku uopste.

Od same prve vesti o Spasiteljevom vaskrsenju, koju su culi od Marije Magdalene koja je prva videla vaskrslog Gospoda, Apostoli se odnose sa kritickim neverjem prema tome. Evandjelist pise: "Cuvsi da je ziv i da ga je ona videla oni ne poverovase".[4] Tome prvom neverju dodaje se drugo: vaskrsli Gospod javlja se dvojici ucenika na putu za Emaus, i oni otisavsi javise ucenicima; i ni njima ne verovase[5]. Tada vaskrsli Gospod, da bi svoje neverne ucenike uverio u svoje vaskrsenje, pruza najopipljiviji, najocigledniji psihofizicki dokaz o sebi vaskrslom: pokazuje im ruke svoje i noge i jede pred njima. Evandjelist to ovako opisuje: "Sam Isus stade medju njih i rece im: mir vam! A oni se uplasise i, poplaseni buduci, misljahu da vide duha. I rece im: sto se plasite? i zasto se javlja sumnja u srcima vasim? Vidite ruke i noge moje; ja sam glavom. Opipajte me i vidite: duh nema tela i kostiju kao sto vidite da ja

imam. I kad to rece pokaza im ruke i noge. A kako oni jos ne verovahu od radosti i cudjahu se, rece im: imate li ovde sto za jelo? A oni mu dadose komad pecene ribe i meda u sacu. I uzevsi pojede pred njima"[6].

Vrhunac apostolskog nemilosrdnog kriticizma u proveravanju stvarnosti i istinitosti vaskrsenja Hristovog predstavlja slucaj apostola Tome. Kada ostali Apostoli, kojima se vaskrsli Gospod javio, saopstavaju Tomi: videsmo Gospoda, - on im skepticki odvraca: "dok ne vidim na rukama njegovim rane od klinaca, i ne metnem prsta svoga u rane od klinaca, i ne metnem ruke svoje u rebra njegova, necu verovati"[7]. - I zelju ovako upornog neverja vaskrsli Gospod zadovoljava. Evandjelist prica: "Posle osam dana opet behu ucenici njegovi unutra i Toma s njima. Dodje Isus kad vrata behu zakljucana, stade na sredu i rece: mir vam! Zatim rece Tomi: pruzi prst svoj ovamo i vidi ruke moje; i pruzi ruku svoju i metni u rebra moja, i ne budi neveran nego veran". - Uveren na tako ocigledan i nesumnjiv nacin u stvarnost vaskrslog Gospoda, Toma sa verom uzvikuje: "Gospod moj i Bog moj!"[8]

v) Vaskrsenje je temelj Hriscanstva. Vaskrsenje Gospoda Hrista je temelj na kome sveti ucenici njegovi zidaju svu veru i propoved svoju. Sva njegova dela, ustvari, nicu iz tog jednog Hristovog dela. Jer, po recima sv. Zlatousta, Dela Apostolska sadrze u sebi, upravo, dokaz o vaskrsenju, posto je onome koji je poverovao u vaskrsenje bilo vec lako primiti i sve ostalo.[9] Posvedociti i dokazati vaskrsenje Hristovo za Apostole znaci: posvedociti i dokazati da je Isus Hristos - Bog i Gospod, Iskupitelj i Spasitelj. Recima koje govore i cudesima koja tvore u ime vaskrslog Isusa oni neprestano tvrde i dokazuju da to kroz njih govori i dela Vaskrsli Gospod svojom zivotvornom i cudotvornom silom. Sav svoj apostolski poziv oni svode na svedocanstvo o vaskrsenju Hristovom; biti apostol znaci svedociti vaskrsenje Hristovo.[10]

Bez vere u vaskrsenje Hristovo nemogucna je vera u Hrista kao Spasitelja,[11] Jednom recju: nemogucno je Hriscanstvo; nemogucno je biti hriscanin. Zato Apostol Pavle odlucno i jasno izjavljuje: "Ako Hristos ne usta, uzalud je propoved nasa, uzalud i vera vasa".[12] Sve je izgubljeno, sve je propalo, ako Hristos nije vaskrsao, veli sv. Zlatoust, objasnjavajuci ove apostolske reci.[13]

g) Neminovnost vaskrsenja svih ljudi kao posledica Vaskrsenja Hristovog. Iako je licno delo Bogocoveka, vaskrsenje Gospoda Isusa ima svecovecanski i svekosmicki znacaj i silu, jer je Bogocovek, rodonacelnik novog covecanstva, te sve sto se tice njegove covecanske prirode istovremeno se tice vascelog roda ljudskog. Bogocovek vaskrsava da bi vaskrsenjem svoje covecanske prirode proputio put u vaskrsenje celokupnoj prirodi ljudskoj.[14] U vaskrsenju naseg Spasitelja, veli blazeni Teodorit, mi imamo zalog naseg vaskrsenja. On je prvi razorio drzavu smrti, a za Njim, kao za pocetkom i prvinom, nesumnjivo ce sledovati i sva ljudska priroda.[15]

Vaskrsnuvsi iz mrtvih, Gospod Isus je vaskrsenje iz mrtvih ucinio obaveznim za sve ljude: i dobre i zle. Po svemocnom dejstvu Bogocovekovog vaskrsenja i njegove sile sva se priroda ljudska nalazi u vlasti te sile kao isceljena od smrtnosti. I svaki covek, posto kao ljudsko bice ima udela u sveopstoj ljudskoj prirodi, mora vaskrsnuti u poslednji dan.[16]

I posle vaskrsenja Hristovog postoji smrt u ovome svetu. Kako to objasniti? Da, smrt postoji, ali je blago dacu Bogocovekovog vaskrsenja ona prestala da bude za ljudsku prirodu prokletstvo, uzas i strah, vec je postala kao privremen i prolazan san.[17] Mi i sada umiremo, veli sv. Atanasije Veliki, ali ne vise kao osudjeni, nego kao.oni koji imaju ustati ocekujemo opste vaskrsenje sviju, koje ce u svoje vreme pokazati Bog koji ga je izvrsio i darovao.[18] Mi i sada umiremo predjasnjom smrcu, izjavljuje sv. Zlatoust, ali ne ostajemo u njoj. A to ne znaci umreti. Vlast smrti i istinska smrt je kad onaj koji je umro nema vise mogucnosti da se vrati u zivot; ako ce pak on posle smrti oziveti i pritom ziveti boljim zivotom, onda to nije smrt vec spasenje.[19]

dj) Vaskrsenje i moralni preporod ljudi. Da je Gospod Isus zaista vaskrsao i da kao vecito ziv neprestano deluje, sv. Atanasije Veliki dokazuje i njegovim neprekidnim uticajem na moralni preporod ljudi medju svima narodima. Jer samo ziva licnost a ne mrtvac moze delovati i imati uticaj na ljude. Posto Spasitelj tako utice na ljude, i svakodnevno svuda nevidljivo ubedjuje premnoge ljude da pristupaju veri u Njega i da se pokoravaju njegovom ucenju, zar posle toga moze iko sumnjati da je vaskrsenje Hristovo stvarno bilo, i da je Hristos ziv, ili bolje,

da je On sam Zivog? Zar je svojstveno mrtvacu - duse ljudske privoditi u takvu tronutost da se oni odricu otackih zakona i klanjaju se Hristovom ucenju? Ili, ako Hristos ne deluje na ljude, onda na koji nacin On utice da preljubocinac ne cini vise preljube, covekoubica vise ne ubija, lazljivac vise ne obmanjuje i da bezboznik postaje pobozan?[20]

Zaista, najjaci dokaz Hristovog vaskrsenja Je to sto je umrtvljeni pa vaskrsli Hristos pokazao posle smrti takvu silu, da je zive ljude ubedjivao da preziru i otadzbinu, i kucu, i prijatelje, i rodjake, i sami zivot - radi ispovedanja Njega, i da zadovoljstvima ovoga sveta pretpostave sibanje, opasnosti i smrt. Takva su dela svojstvena ne mrtvacu i ne onome koji je ostao u grobu, nego vaskrslome i zivome.[21]

e) Vaskrsenje Hristovo i saznanje Crkve. Ako igde, on da nesumnjivo u zivotu Crkve, osecanje ljudsko neodoljivo oseca i misao ljudska jasno saznaje: da je Bogocovek Hristos svojim Vaskrsenjem zaista umrtvio greh, pobedio smrt, satro djavola, razorio drzavu smrti, srusio ad, obnovio, osvetio, prosvetio, obesmrtio ljudsku prirodu, spasao svet, dao zivot vecni ljudima, darovao nam oprostaj grehova i veliku milost, sav svet ispunio radoscu, i podario rodu ljudskom sve sto Bog ljubavi i neiskazanog covekoljublja moze podariti.

Zato na Uskrs: mi praznujemo umrtvljenje smrti, razrusenje ada, pocetak vecnoga zivota.[22] Svojim Vaskrsenjem Hristos Bog nas prevede iz smrti u zivot, i od zemlje na nebo.[23] Spasitelj nas, vaskrsnuvsi iz groba, vaskrse sa sobom sav rod ljudski.[24] Vaskrsnuvsi treceg dana iz groba, Gospod je sa sobom vaskrsao i svet.[25] Hristos vaskrse kao sto dolikuje Bogu, podigavsi sa sobom mrtve kao svemocan,[26] a to znaci: podigavsi sa sobom sav rod ljudski.[27]

Zbog izuzetnih i nevidjenih bozanskih darova, kojima je prirodu ljudsku obdario kroz svoje Vaskrsenje Bogocovek Hristos, Uskrs je postao izuzetni dan medju svima danima, i uskrsnja noc - izuzetna noc medju svima nocima. Uskrs je: dan koji Gospod stvori, radujmo se i veselimo se zbog njega,[28] Uskrsnja noc je vaistinu svestena, i svepraznicna, i spasonosna, i svetozarna noc svetlosnoga dana. Uskrs je praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima. Uskrs je zato najveci praznik u Crkvi Pravoslavnoj, a svaka nedelja je mali ponovljeni Uskrs. Zato mi hriscani praznujemo nedelju kao dan Gospodnji.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. D.Ap.2,24.

2. Mt.17,9; sr. Mk.9,9.

3. Rim.1,4.

4. Mk.16,11.

5. Mk.16,12-13.

6. Lk.24,36-43.

7. Jn.20,25.

8. Jn.20,26-28.

9. In Ata Apost., Homil. 1, 2; P. gr. t. 60, col. 16.

10. D.Ap.1,22; 1,32; 3,15; 4,10. 33; 5,30. 32; 10,39-41; 13,31; 17,3; 25,19; 26,23; 1.Kop.15,15; 2.Tim.2,8.

11. Rim.1,3.

12. 1.Kor.15,14. 17.

13. In 1 ad Carinth., Homil. 29,2; P. gr. t. 61, col. 334.

14. 1.Kor.15,21-22.

15. Interpret. epist. 1 ad Corinth. cap. 15. v. 19. 20; P. gr. t. 82, col. 353 C.

16. Jn.5,28-29.

17. Sr. Jn.11,11; Lk.8,52; Mt.9,24; Mk.5,39.

18. De incarnat. Verbi, 10; P. gr. t. 25, col. 113 C.

19. In Hebr. Homil. 17, 2; P. gr. t. 63, col. 129.

20. De incarnat. Verbi, 30. 21; R. gr. t. 25, col. 148 B. C. D., 149 A. B. C. D.

21. Sv. Zlatoust, In s. Ignatium Martyrem laudatio, 4; P. gr. t. 50, col. 539. - "Kakva je revnost, pita sv. Zlatoust, pobudjivala apostole da stoje za mrtvaca? Kakvu su nagradu ocekivali? Kakvu pocast? Oni su pobegli i od Njega zivoga cim je bio uhvacen; a posle smrti zar bi mogli biti onako smeli za Njega da On nije vaskrsao? Kako to shvatiti? Da oni nisu hteli i nisu mogli izmisliti vaskrsenje koje se nije desilo, vidi se iz sledeceg. Njima je Spasitelj mnogo puta govorio o vaskrsenju, cak i neprestano ponavljao da ce ustati posle tri dana (Mt.27,63). Stoga, da On nije vaskrsao, oni bi, kao obmanuti i gonjeni od celog naroda, proterivani iz kuca i gradova, ocigledno morali odustati od Njega; i oni, kao obmanuti Njime i zbog Njega podvrgnuti strasnim nevoljama, ne bi zazeleli da sire takav glas o Njemu. A da oni nisu mogli izmisliti vaskrsenje da se ono nije stvarno desilo, o tome ne treba ni govoriti. Ustvari, u sta su se oni pri tome mogli uzdati? Da li u silu svoje reci? Ali, oni su bili vrlo neuki ljudi. Da li u bogatstvo? Ali, oni nisu imali cak ni stapa, ni obuce. Da li u znatnost porekla? Ali, oni su bili siromasni, i rodjeni od siromasnih. Da li u znamenitost zavicaja? Ali, oni su dolazili iz neznatnih sela. Da li u svoju mnogobrojnost? Ali, njih nije bilo vise od jedanaest, i to rasejanih. Da li u Uciteljeva obecanja? Ali u kakva? Da On nije vaskrsao, onda i ostala njegova obecanja ne bi bila verodostojna. I kako bi oni mogli ukrotiti narodni bes? Kada vrhovni od njih nije podneo reci zene sluzavke, a svi se ostali, videci ga vezana, razbegli, kako bi onda oni pomislili da idu u sve krajeve zemlje, i da tamo usadjuju izmisljenu propoved o vaskrsenju? Kada se jedan od njih nije odrzao od pretnje zene, a drugi od samog pogleda na uze, kako su se onda mogli odrzati pred carevima, vladarima i narodima, gde su macevi, uzareni kazani, peci, bezbrojne vrste svakodnevne smrti, da nisu bili okrepljeni silom i pomoci Vaskrsloga? Ucinjena su bila mnogobrojna velika cudesa, i Judejci se nisu postideli ni jednoga od njih, vec su raspeli Onoga koji ih je ucinio; a prostim recima ucenika zar bi mogli poverovati? Ne, ne! Sve je to ucinila sila Vaskrsloga". (In Math. Homil. 89, 1; R. gr. t. 58, col. 782-783).

22. Uskrs, na jutrenju, Kanon, pesma 7.

23. Tamo, pesma 1.

24. Tamo, pesma 6.

25. Nedelja Antipashe, u subotu na malom vecernju.

26. Treca nedelja po Uskrsu, na jutrenju, Kanon, pesma 7.

27. Tamo, pesma 6.

28. Uskrs, na jutrenju.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 7. TAJNA SPASITELjEVOG VAZNESENjA I TAJNA SPASENjA

 

Svoj zemaljski zivot Spasitelj je zavrsio vaznesenjem na nebo. Sva delatnost ovlapocenog Boga vodila je tome. Prirodno je sto se Spasiteljev podvig spasenja roda ljudskog zavrsio vaznesenjem prirode ljudske na nebo koju je Gospod svojim ovaplocenjem zauvek ucinio

sastavnim delom svoje Bogocovecanske Licnosti. "Niko se ne pope na nebo, veli evandjelist Jovan, osim onoga koji sidje s neba, Sin covecji koji je na nebu".[1]

U Spasiteljevom vaznesenju otkrila se potpuna misao Bozja i naznacenje o prirodi ljudskoj. A ta je misao u ovome: priroda ljudska je sazdana sa ciljem da vecno zivi u licnom jedinstvu sa vecnim Sinom Bozjim.[2] Vaznesenjem prirode ljudske na nebo Gospod Hristos je pokazao da je cilj njegovog dolaska na svet bio da omoguci i osigura to vecno sjedinjenje prirode ljudske sa Bogom, koja je zbog to ga i bila sazdana bogolikom.

Na nebo se uzneo onaj isti vaskrsli Isus koji je na najubedljiviji nacin pokazao i dokazao realnost svoga vaskrslog tela. Proslavljeno pobedom nad smrcu, to se telo uznosi na nebo da kao telo Boga Logosa vecito zivi u vecnoj slavi Trojicinog Bozanstva, "s desne strane Boga".[3]

Govoreci da Hristos na telesan nacin sedi s desne strane Boga Oca, veli sv. Damaskin, mi ne shvatamo desnu stranu Oca u prostornom smislu. Jer kako Bezgranicni moze imati desnu stranu ogranicenu mestom? Desna i leva strana pripadaju onome sto je ograniceno. A pod desnom stranom Oca mi razumemo slavu i cast Bozanstva, u kojoj Sin Bozji, kao Bog i jednosustan sa Ocem, boravi i na telesan nacin.[4]

Kao i svako drugo delo Bogocoveka Hrista tako i vaznesenje Njegovo na nebo, iako jeste i ostaje licno delo Bogocoveka, ipak ima svecovecanski i svekosmicki znacaj i silu. Jer vaznesenje Gospoda Hrista na nebo jeste, u nacelu, vaznesenje sveopste ljudske prirode. Njime je ljudskoj prirodi propucen put u vaznesenje, i time joj osiguran vecni zivot sa Bogom, kod Boga i u Bogu.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Jn.3,13; sr. Ef.4,10.

2. Sr. Ef.2,6; Kol.3,1-3.

3. Jev.9,24; 4,14; Ef.4,10; Mk.16,19; sr. D.Ap.7,55.

4. De fide, IV, 2; R. gr. t. 94, col. 1104 BC.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 8. TAJHA SPASITELjEVOG UCENjA I TAJNA SPASENjA

 

Spasitelj je Bogocovek; u tome je sva njegova tajna, pa i tajna njegovog ucenja. I njegovo evandjelsko ucenje je spasonosno time sto je bogocovecansko.

a) Hristovo ucenje je blagovest ("Evangelion"). Sve sto treba spasenju ovoga sveta i ljudima u svetu Spasitelj je kazao u svome ucenju. Na sva vazna pitanja On je u njemu dao odgovor. Nema pitanja koje moze muciti dusu ljudsku a da na njega u Bogocovekovom ucenju nije dat posredni ili neposredni odgovor. Ljudi ne mogu izmisliti vise pitanja no sto ima

odgovora u Spasiteljevom ucenju. Ne nadje li covek u Bogocovekovom ucenju odgovor na neko svoje pitanje, znaci: postavio je sporedno ili besmisleno pitanje, na koje Bog mudrosti ne odgovara.[1]

Sve sto je Spasitelj govorio, govorio je kao Bogocovek, Stoga je On jedini u rodu ljudskom imao pravo da svoje ucenje i svoj rad nazove Evandjeljem, Blagovescu.[2] On je uistinu jedini Ucitelj blagih vesti u ovom svetu, jer je svojim ucenjem, zivotom, smrcu i vaskrsenjem uklonio ne samo najuzasniju gorcinu ljudskog zivota: smrt, nego i izvor gorcine: greh, pobedjujuci istovremeno i samog oca greha: djavola. Kao takav, On je jedini medju ljudima imao pravo da sebe nazove jedinim Uciteljem roda ljudskog.[3]

Bogocovekovo ucenje ima jedno ime: Evandjelje = Blagovest. To je Blagovest: o Bogu, coveku, svetu, vecnoj istini, pravdi, dobru, ljubavi, vaskrsenju, vecnom zivotu, - Blagovest o svemu Bozjem sto je potrebno coveku za zivot u ovom i onom svetu.

b) Najidealnije i najrealnije ucenje. U Bogocoveku je dat idealno savrsen i savrseno idealan covek kao primer i ugled za sve ljude svih vremena, boja, rasa, staleza i uzrasta. Ono sto je u Njemu dato kao zivot i kao stvarnost, dato je sa ciljem da postane nas zivot i nasa stvarnost. Nista Bogocovek nije ucio sto nije imao u sebi kao svoj zivot i svoju stvarnost. Zato je On ne samo najidealniji nego i najrealniji Ucitelj u svetu covecanskom.

Ono sto je Bogocovek svojim zivotom cinio, to je svojim ucenjem saopstavao i objasnjavao. To dvoje sacinjava jednu nedeljivu organsku celinu. Gospod nije ucio ljude nicemu sto sam nije ostvario. Otuda, sve sto je Bogocovekovo, covecanski je ostvarljivo i realno.

Reci Spasiteljeve "duh su i zivot su"[4] samo silom njegove Bogocovecanske Licnosti, koja je "Put, Istina i Zivot" (Jn.14,6). Odvojene od Nje, one nemaju spasonosnu silu, niti mogu same sobom obaviti spasenje covekovo. Reci Spasiteljeve spasavaju time sto su reci Boga, i kao takve - ispunjene silom Bozjom. Ako Hristos nije Bog, onda reci njegove nisu drugo do puste varke i caroliske opsene. Na primer: njegove reci o besmrtnosti ljudske duse, o vecnom zivotu, o vaskrsenju mrtvih, istinite su, ako je On zaista vaskrsao i ako zaista vecito zivi kao Bogocovek da bi i ljudima mogao davati besmrtnost, vaskrsenje i zivot vecni. To isto vazi i za ostale delove njegovog ucenja. Jednom recju: njegovo je ucenje zivotvorno i spasonosno samo ako je On - Bog, Bogocovek.

v) Vrednost Bogocovekovog ucenja. - Posto Spasiteljeve reci sadrze svu istinu i mudrost Bozju, to stav coveka prema njima pokazuje kakav je covek: mudar ili lud. I to mudar ili lud u ocima samoga Hrista. Jer je On bozanski bezgresno i mudro razvrstao sve ljude u dve vrste: u vrstu mudrih i u vrstu nerazumnih, ludih. Mudri su oni koji slusaju reci njegove i izvrsavaju ih, a ludi su oni koji ne slusaju reci njegove i ne izvrsavaju ih.[5]

Kada se govori o vrednosti i sili reci Bozjih, tu ne moze biti preuvelicavanja. U Spasiteljevim recima je Bog i sve Bozje, stoga su one neprolazne. Usvoji li ih covek, on postaje neprolazniji od neba i zemlje, jer je u njima sila koja obesmrcuje coveka i cini ga vecnim. Zato je On i rekao; "Nebo i zemlja proci ce, ali reci moje nece proci".[6] No i to je malo. Veci dar je pred nama i veca radost. Izucavanjem i ispunjavanjem Spasiteljevih reci covek se udostojava jos i vece casti: on postaje brat Hristov, i sestra, i mati. To je Hristos objavio kada je rekao: "Mati moja i braca moja oni su koji slusaju rec Bozju i izvrsuju je".[7] Od slusanja i vrsenja reci Bozje po dusi se neosetno razliva neko neiskazano blazenstvo koje ne lici ni na sta zemaljsko. O tome je Spasitelj govorio kada je rekao: "Blazeni su koji slusaju rec Bozju i drze je".[8]

g) Ispovedanje Apostola Petra i ostalih Apostola i osnivanje Crkve na Licnosti Hristovoj, Njegovom ucenju i na veri u Njega. - Gospod Isus nije odjednom otkrio ljudima istinu svoje Licnosti, istinu da je On - Sin Bozji i Bog. Tome je On postupno vodio ljude: cinio je Bozanska dela i govorio Bozanske reci, da bi na osnovu toga ljudi sami dosli do zakljucka da je On - Bog. To postepeno pripremanje ljudi narocito je ocigledno u Spasiteljevom odnosu prema njegovim ucenicima. Oni su Ga pratili svu-da: svojim sopstvenim ocima gledali su kako isceljuje ljude od najraznovrsnijih bolesti, kako izgoni neciste duhove, kako neodoljivom silom propoveda Evandjelje, kako vaskrsava mrtve, kako se beskrajno milosrdno ophodi sa ljudima. Na osnovu tog licnog iskustva oni su postupno dosli do ubedjenja: da je Isus - Sin Bozji, Mesija, Bog.

To se narocito vidi iz slucaja Apostola Petra koji je opisan u sesnaestoj glavi Matejevog Evandjelja. Tamo pise: "A kad dodje Isus u okolinu Kesarije Filipove, pitase ucenike svoje govoreci: Sta govore ljudi, ko sam ja, Sin covecji? A oni rekose: Jedni govore da si Jovan Krstitelj, drugi da se Ilija, treci da si Jeremija ili koji od proroka. Rece im Isus: A vi sta velite, ko sam ja? A Simon Petar odgovori: Ti si Hristos (- Mesija), Sin Boga zivoga. A Isus odgovori i rece mu: Blago tebi Simone, sine Jonin! Jer ti to nisu otkrili telo i krv; nego Otac moj koji je na nebesima. A i ja tebi kazem: Ti si Petar, i na ovome kamenu sazidacu crkvu svoju, i vrata paklena nece je nadvladati".[9]

U ovom dogadjaju otkrivene su svetu dve osnovne evandjelske istine. Prva je: da je Isus - Bog, a druga da je Crkva sazidana na njegovom Bozanstvu i na veri u Njega kao Sina Bozjeg i Boga. Ovo isto ispovedanje i veru pokazali su i ostali Apostoli: Natanail (Jn.1,49), Toma (Jn.20,28) i ostali Apostoli, i zato je Crkva osnovana na Hristu Bogocoveku i Njegovim Apostolima (1.Kor.3,11; Ef.2,20).

 

 

NEOSNOVANOST PRIGOVORA DA ISUS HRISTOS NIJE ISTORIJSKA LICNOST

 

U toku svog istorijskog postojanja Hriscanstvo je cesto napadano, gonjeno i poricano. Narocito su napadane i poricane izvesne ideje i izvesne evandjelske cinjenice, ali se retko ko usudio da Hriscanstvo potpuno ospori, jer ono nosi u sebi nesto opstecovecansko, nesto sto je zajednicko svima ljudima svih vremena. No u svima napadima na Hriscanstvo, u svima poricanjima izvesnih hriscanskih ideja, ostajalo je jasno ovo: da Hriscanstvo celim svojim bicem stoji u Hristu, dolazi od Njega, zavisi od Njega. Uvidelo se da je Licnost Hristova sve i sva u Hriscanstvu. Borili su se mnogi u toku istorije sa pojedinim hriscanskim idejama, borili sa Hristom, ali niko nije uspeo da pobedi Hrista. Njegova svetla Licnost ostajala je uvek koliko zemaljski realna toliko i bozanski nepobediva. Treba se setiti reci Julijana Otstupnika: "Galilejce, ti si pobedio!"

Svojim istorijskim masivom, kakav nema nijedna religija niti ikoji covecanski pokret, svojim istorijskim vrednostima, stvarnostima, postignucima i cinjenicama, Hriscanstvo je, ako ista, pokazalo i dokazalo svoju zivu i nepresusnu istorijsku stvaralacku silu, svoju istoricnost. A to znaci pre svega istoricnost svoga osnivaca, svoga produzitelja, svoga vecnog stvaraoca - Bogocoveka Hrista.

Ali, ljudska misao, u svojoj ljubavi prema negativnom, dosla je cak i do tog paradoksa i apsurda da odrice istoricnost Isusovu. Tu privilegiju prigrabila je sebi narocito takozvana negativna kritika. "Covek Isus nije postojao", - to je osnovna postavka ove kritike. U njoj ima jos i ovakvih rasudjivanja: kao istorijska licnost, kao covek - Isus nije nikada postojao; ako mu se pri tome dopusti postojanje, ono ima mitski karakter: Isus je mitsko bice, mitski heroj; na osnovu uporednih religija moze se objasniti Isus i njegova delatnost. Glavni predstavnici negativne kritike jesu: Bendzamin Smit, Sarl Fransoa Dipi, Fridrih Straus, Bruno Bauer, Albert Kalthof, Reter Jensen, Artur Drevs.

Kada se ove postavke negativne kritike posmatraju u svetlosti proste ljudske logike, mora se uvideti da Hriscanstvo, kao istorijska stvarnost i sila, ne bi moglo postojati bez istorijske stvarne licnosti svoga Osnivaca. Pored onoga sto je dosada receno o stvarnosti i istoricnosti Bogocoveka Isusa i njegovog dela, spomenucemo svedocanstva koja nam o istoricnosti Isusa pruzaju nehriscanski svedoci. To su: jevrejski istoricar Josif Flavije, rimski istoricar Tacit i jevrejska tradicija.

1. U svome delu Jevrejske starine Josif Flavije je obuhvatio istoriju Jevrejskog naroda od prvog coveka pa do dvanaeste godine Neronove vladavine, tj. do 66 godine posle Hrista. Po tvrdjenju samoga Flavija, on je ovo svoje delo zavrsio u Rimu u zimu 93-94 god.

U ovom Flavijevom delu ima dva pasusa u kojima se govori o Isusu Hristu. Prvi pasus glasi: "U to vreme zivljase Isus, jedan mudar covek, ako bi zaista bilo zgodno nazivati ga covekom. Jer on bese tvorac divnih dela, i ucitelj ljudi koji s radoscu primaju istinu. I on je privukao sebi mnoge Jevreje, a takodje i mnoge neznabosce. On bese Mesija. Kada ga Pilat, na

optuzbu nasih poglavara, osudi na raspece, oni koji su ga voleli u pocetku ne prestadose da ga vole. Jer on se njima javi opet ziv trecega dana, o cemu su kao i o drugim mnogobrojnim stvarima koje se odnose na njega govorili bozanski proroci. Sem toga, hriscanski rod, koji je po njemu nazvan, postoji do danasnjega dana".[10]

Drugi pasus, koji govori o tome kako se prvosvestenik Ana poneo prema svetom Jakovu, bratu Isusa Hrista, glasi: "On (tj. Ana) je sazvao Sinedrion, i izveo pred njega brata Isusa, takozvanog Hrista, po imenu Jakova, zajedno sa nekim drugima i optuzio ih za povredu zakona i osudio ih da budu kamenovani".[11]

2. Tacit je svoje Annales zavrsio oko 116 godine posle Hrista. Pisuci o Neronovom gonjenju "hriscana", on dodaje kratko obavestenje o Hristu. On kaze: "Tvorac ovoga imena (tj. imena: hriscani) Hristos, bese osudjen na smrt za vlade Tiberijeve po naredbi upravljaca Pontija Pilata. Tako suzbijena za trenutak, nesrecna praznoverica (tj. hriscanstvo) zatim izbi ponova, ne samo u Judeji, gde je zlo pocelo, nego isto tako i u Rimu, gde se sve gnusne i sramne stvari sticu sa svih strana i postaju slavne".[12]

Vrlo je vazna cinjenica, s pravom veli istoricar Dr. Fridrih Lofs, da u Jevrejskoj tradiciji ne nailazimo ni na najmanju sumnju o tome da je Isus ziveo. Jevrejski teolozi prvog i drugog stoleca, cije su pouke i pricanja sacuvana jevrejskom tradicijom, bili su vezani tradicijom sa vremenom u koje je Pilat bio prokurator u Judeji, i nema sumnje da ih je propoved o Isusu uznemirila od samog pocetka. Da su bili u stanju da uniste ovu propoved, oni bi to sigurno ucinili, pokazujuci da je cela prica o Isusu koji je ziveo i umro za vreme Pilata, samo jedna izmisljotina. I da je to bio slucaj, nesumnjivo bi Jevrejska tradicija sacuvala neko obavestenje o tom faktu.[13] Jevreja medjutim ni do danas ne poricu da je Isus Hristos postojao i ziveo, samo sto ga oni ne priznaju za Boga.

 

 

VASKRSENjE HRISTOVO I PRIGOVORI PROTIV NjEGA

 

Iako je vaskrsenje Hristovo nesumnjivi istorijski dogadjaj, posvedocen jace i silnije nego li ma koji dogadjaj u istoriji roda ljudskog; iako je istinitost njegova najkritickije i najnemilosrdnije proverena i dokazana; iako je ono temelj Hriscanstva; iako je ono logicna, prirodna i neminovna posledica celokupnog zivota Bogocovekovog na zemlji; iako je ono nepresusni izvor moralnog preporoda svih hriscana sviju vremena; iako se bez njega ne moze ni na koji nacin objasniti dvehiljadugodisnja istorija Hriscanstva, - ipak je ono poricano od strane negativne kritike.

Negativna kritika je stvorila hipoteze, pretpostavke, pomocu kojih zeli da dokaze neistinitost vaskrsenja Hristovog. Od tih hipoteza najglavnije su: 1) hipoteza o kradji mrtvog tela Hristovog; 2) hipoteza o obamrlosti ili letargicnom snu i 3) vizionarno-halucinacijska hipoteza.

1. Hipoteza o kradji mrtvog tela Hristovog sastoji se u ovome: Apostoli su ukrali telo Hristovo, a zatim objavili da je on vaskrsao.

Ova hipoteza zasnovana na jednoj lazi, koju su izmislili neprijatelji Hristovi, da bi sakrili i osporili fakt vaskrsenja Hristovog. Sami evandjelisti pisu o tome jasno i otvoreno "Posto je Hristos vaskrsao, strazari koji su cuvali grob, dodjose u grad i javise prvosvestenicima Judejskim sve sto se dogodilo. Ovi se sastase sa staresinama, dogovorise se i dadose vojnicima dosta novaca i rekose: Kazite: ucenici njegovi dodjose nocu i ukradose ga kad smo mi spavali. I ako ovo cuje prokurator, mi cemo ga umiriti, i uciniti da vama nista ne bude. A oni uzese novac i ucinise kao sto su bili nauceni. I razglasi se ova rec medju Jevrejima do danas".[14]

Ova laz, skovana od neprijatelja Hristovih, postala je dakle hipotezom pomocu koje se zeli da objasni vaskrsenje Hristovo. Ali, laz ostaje lazju, makar se oblacila i presvlacila u bezbroj silogizama. Pre svega, da Apostoli ukradu telo Hristovo postojala je jedna cisto fizicka neuklonjiva smetnja. To je: jaka straza na utvrdjenom i zapecacenom grobu Hristovom. A grob su utvrdili i zapecatili najljuci neprijatelji Hristovi: jevrejski prvosvestenici i staresine, uz pripomoc rimske straze koju su dobili od Pilata. A to su postigli na taj nacin sto su pred Pilatom upotrebili laz, koju su po vaskrsenju Hristovom pretvorili u objasnjenje vaskrsenja. Evandjelist

pise: "Sutradan, po petku, sabrase se prvosvestenici i fariseji kod Pilata i rekose: Gospodaru, setismo se da ona varalica (Isus) jos za zivota rece: Posle tri dana ustacu, Zapovedi dakle da se osigura grob do treceg dana, da ne dodju ucenici i ukradu ga i kazu narodu: Usta iz mrtvih, - i bila bi poslednja prevara gora od prve. Rece im Pilat: Evo vam straze, idite i osigurajte kako znate. A oni odose i osigurase grob zapecativsi kamen sa strazom".[15]

Ali, ova hipoteza je ne samo nelogicna nego je i smesna. Jer kako bi mogli ukrasti telo Isusovo iz utvrdjenog i cuvanog groba Apostoli, plasljivi begunci, koji su se razbegli od zivog Isusa cim je bio uhvacen i izveden na sud, - Apostoli, za koje evandjelist veli da su na sam dan vaskrsenja bili, "zbog straha od Jevreja", skupljeni u sobi i "vrata zakljucana"?[16]. Da su Apostoli zaista ukrali telo Hristovo, i da se vaskrsenje Hristovo nije stvarno desilo, zar bi staresine jevrejske samo zabranile Apostolima da propovedaju ime Hristovo; ne bi li ih povukli na sud i odgovornost? Oni koji su samog Isusa osudili na osnovu laznih svedocanstava, zar ne bi i njegove ucenike osudili na smrt, da su zbilja bili ukrali mrtvo telo Hristovo, a zatim stali propovedati kako je vaskrsao?

Osim toga, kakvu bi korist imali Apostoli od mrtvog tela Isusovog i cemu bi ono sluzilo? Sto je najglavnije, mrtvo telo ne bi moglo ni izazvati ni stvoriti u njima veru u vaskrsenje Hristovo, i od plasljivaca preobraziti ih u neustrasive propovednike i ispovednike Vaskrslog Hrista. Oni su sa nevidjenom radoscu isli na stradanje i u smrt za Vaskrslog Isusa koji im je davao sile i radosti u stradanju i umiranju za Njega. A sve to ne bi moglo ciniti mrtvo telo Isusovo.

2. Hipoteza o obamrlosti ili letargicnom snu sastoji se u ovome: Isus Hristos nije na krstu umro vec samo obamro, pao u neki letargican san. Takav, bio je sahranjen. U grobu se osvestio i izisao iz njega, i malo po malo ozdravio od rana i iznemoglosti. Iznuren, on se pokatkad oprezno javljao svojim ucenicima.

Ova se hipoteza ne moze odrzati, ako se obasja svetloscu istorijskih cinjenica. Pre svega, Hristos je i do samog raspeca bio siban, bijen, pljuvan, mucen, i zbog toga toliko iznuren da nije bio u stanju ni svoj krst da nosi. I tako izmucen i iznuren, bio je raspet. On je izdahnuo na krstu i stvarno umro. To su proverili: iskusni kapetan straze i sami strazari. Jevreji, da bi se uverili da je Isus zaista umro, molili su Pilata da raspetom Isusu i razbojnicima prebiju kolena. Vojnici su prebili kolena razbojnicima. A kad su to isto hteli da ucine i Isusu. videli su da je vec umro, pa Mu ne prebise kolena, nego Mu jedan od vojnika probode rebra iz kojih izidje krv i voda.[17]

Ako se cak i to dopusti da Isus ni na krstu nije izdahnuo, dovoljno bi bilo da njegovu smrt izazove to sto je proboden kopljem. Pored toga, ako se pretpostavi da je iz obamrlosti dosao sebi i izisao iz groba, nastaje pitanje, kako je on, sa ranama od klinaca na nogama i rukama, sav iznemogao i iznuren, odmah preduzeo duga putovanja, javljajuci se ucenicima cas u Judeji cas u Galileji?

Ako je ova hipoteza tacna, kako se onda moze objasniti vera Apostola u vaskrsenje Hristovo i u Njegov besmrtni vecni zivot posle vaskrsenja? Osim toga, Isus je bio toliki ljubitelj istine, da nikad ne bi dopustio da njegovi ucenici zidaju na obmani svoj rad i Evandjelje. Jer oni tvrde za Njega da se "obmana ne nadje u ustima njegovim"[18]. Plamena vera svetih Apostola u Hristovo vaskrsenje i njihova neustrasiva propoved Hristovog Evandjelja neoboriv su dokaz toga: da su se oni svim sredstvima osvedocili i uverili da je Hristos zaista vaskrsao, zaista pobedio smrt.

3. Vizionarno-halucinaciska[19] hipoteza sastoji se u ovome: Isus Hristos je umro i bio sahranjen, ali nije vaskrsao. Njegovi ucenici nisu nikako mogli da se pomire sa tim da je zauvek nestalo njihovog omiljenog ucitelja. Uzbudjeni i potreseni golgotskom katastrofom, a vodjeni ljubavlju prema ucitelju, njima se pricinilo da su videli Hrista vaskrslog i zivog. Secanje na starozavetna prorostva, secanje na reci samog ucitelja da ce posle tri dana vaskrsnuti, rastrojenost nerava, sve je to ucinilo da su se kod ucenika pocele javljati halucinacije. U dusi egzaltirane Magdaline planula je prva iskra vere. Ta se iskra, pri dodiru sa ucenicima, razvila u veliki plamen koji je kod njih izazvao halucinacije, te su oni svoje sopstvene predstave o vaskrslom Isusu primili za stvarna objektivna fakta.

Ova teorija nema ni psiholoske ni istorijske uslove, da bi mogla biti istinita. Poznato je: Apostoli su bili preplaseni svim onim sto se desilo sa Hristom; u njihovoj dusi je vladalo i

preovladjivalo osecanje straha. To osecanje je onemogucavalo i najmanju veru u vaskrsenje Hristovo, a kamoli veru punu entuzijazma, veru koja bi izmislila vaskrsenje Hristovo i na toj izmisljotini sazidala ogromnu zgradu istorijskog Hriscanstva. Od njihovog psihickog stanja bilo je daleko svako ocekivanje vaskrsenja Hristovog. To se jasno vidi iz napora vaskrslog Spasitelja da im dokaze najopipljivijim i najociglednijim sredstvima istinitost svoga vaskrsenja i stvarnost svoga vaskrslog tela. Malaksali svim bicem, oni se jadaju: "A mi se nadasmo da je On Onaj koji ce izbaviti Izrailja"[20]. Da oni nisu bili ni pod kakvom autosugestijom ni sugestijom vidi se iz toga, sto oni smatraju pojavu vaskrslog Hrista za utvaru, za prividjenje, zbog cega i traze da ga opipaju.[21]

Obicno se halucinacije pojavljuju samo ili kod cula sluha, ili kod cula vida, ili kod cula pipanja. A ucenici Hristovi istovremeno i gledaju Hrista, i razgovaraju s Njim, i pipaju Ga. I to se ponavlja mnogo puta u toku cetrdeset dana, i to ne samo kod jedanaestorice nego i kod vise od 500 hriscana[22].

No, ako bi se mogla i za trenutak dopustiti ova teorija, zna se da halucinacije traju izvesno vreme, i kad se ljudi vrate u normalno stanje, one iscezavaju, a ljudi onda uvidjaju svoju obmanu. Ali kod ucenika Hristovih to ni u kom pogledu nije slucaj. Oni su revnosni i neustrasivi propovednici vaskrslog Hrista, ne samo dok im se vaskrsli Gospod javljao u toku cetrdeset dana posle svog vaskrsenja, nego takvi ostaju do kraja svojih zivota. I jos: tu su veru ostavili svojim ucenicima, a ovi opet svojima, i tako redom do danasnjega dana. Tako stvarna i besmrtna vera mogla je ponici, i ponikla je, samo iz stvarne cinjenice vaskrsenja Hristovog. Apostoli, a za njima i ostali hriscani, nisu se plasili nikakve smrti niti se plase, jer su ubedjeni u Hristovo i u svoje vaskrsenje. To je izvor njihove vere, njihove propovedi, njihovog entuzijazma, njihove neustrasivosti, njihovog radosnog mucenistva i stradanja, i njihovog ushicenog umiranja za vaskrslog Gospoda Hrista i njegovu istinu.

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Sr. Mt.21,23-27; Lk.12,13-15.

2. Lk.4,18-19.

3. Mt.23,8-10; Lk.6,40.

4. Jn.6,63.

5. Mt.7,24-27.

6. Mt.14,35.

7. Lk.8,21.

8. Lk.11,28.

9. Mt.16,13-19.

10. Antiquitates Judaicae, HHIII, 3, 3.

11. Ibid., XX, 9, 1.

12. Annales XV, 44.

13. Vidi: F. Loofs, What is the Truth about Jesus Christ? Pp. 30-31; Edinburg, T. Clark, 1913.

14. Mt.28,11-15; cp. Mt.27,64.

15. Mt.27,62-66.

16. Jn.20,19.

17. Jn.19,31-34.

18. 1.Pet.2,22.

19. Halucinacija (lat. hallucinatio), prividjenje; psiholoski: culna obmana, predstava koju smatramo za opazaj, opazanje spoljnih objekata i dogadjaja koji uopste i ne postoje (posledica bolesne razdrazenosti centralnog nervnog sistema); najcesce su halucinacije cula vida (vizije) i cula sluha, a redje cula pipanja, mirisa i ukusa. - M. Vujaklija, Or. cit., str. 1238.

20. Lk.24,21.

21. Lk.24,37-43; Jn.21,24-29.

22. 1.Kor.15,6.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 IV. O BOGU DUHU SVETOM I CRKVI

 

O DUHU SVETOM

 

Svojim bogocovecanskim zivotom i radom na zemlji Gospod Hristos je izvrsio spasenje roda ljudskog od greha, smrti i djavola. Ali, da bi covek postao ucesnik u tome spasenju, mora se sjediniti sa samim Spasiteljem, a to biva Duhom Svetim. Zato je Spasitelj deset dana posle svoga Vaznesenja poslao od Oca svoga u svet Duha Svetoga,[1] koji ce sjedinjavati ljude sa Hristom u telu Hristovom - Crkvi. Ovo duhovno sjedinjenje covekovo sa Spasiteljem zahteva od coveka borbu sa svim onim sto ga udaljuje od Spasitelja. A coveka udaljuje od bezgresnog Spasitelja: greh, smrt i djavo. Zato, da bi se priblizio bezgresnom Spasitelju i sjedinio s Njime, covek mora pobediti u sebi sve sto je gresno, smrtno i djavolsko. No ovu pobedu covek ne moze izvojevati samo svojim covecanskim silama bez pomoci Bozje. Pomoc Bozja, koju coveku daje Duh Sveti u obliku bozanske sile, naziva se blagodat.

Coveka koji svesrdno veruje u Gospoda Hrista kao Boga i Spasitelja ispunjuje Duh Sveti svojom blagodacu i osposobljuje za pobedu nad svakim grehom, smrcu i djavolom.

Ovakvu delatnost Duha Svetoga u spasenju coveka i sveta Spasitelj je predskazao i obecao svojim sledbenicima na Tajnoj Veceri. On je tada objavio: da ce Duh Sveti uciti njegove sledbenike svemu sto je spasonosno[2], da ce boraviti u svima njima i spasavati ih[3], i da ce svedociti o Gospodu Hristu kao jedinom Spasitelju roda ljudskog[4]. Jos je Spasitelj pred svoje vaznesenje na nebo naglasio svojim sledbenicima da im nema spasenja dok se ne ispune s vise od Boga silom Svetoga Duha[5].

Svoje obecanje da ce svojim sledbenicima poslati Duha Svetoga, Spasitelj je ispunio. Na dan sv. Pedesetnice On je ucenicima svojim, Crkvi svojoj, poslao Duha Svetoga.[6] I od tada Duh Sveti uvek boravi u Crkvi, i svojom blagodatnom silom osvecuje i spasava sve istinske clanove Crkve. Jer, po recima sv. Irineja, gde je Crkva, onde je i Duh Sveti i svaka blagodat[7] - Apostol Pavle veli: "Bog Duha Svetoga izli na nas obilno kroz Isusa Hrista Spasitelja, da blagodacu njegovom postanemo naslednici vecnoga zivota"[8].

Blagodacu Svetoga Duha, koji svagda boravi u Crkvi kao dusa Crkve, Crkva osvecuje i spasava svakoga vernika. Osvecuje ga i spasava kroz sve sto je njeno: kroz svaku molitvu, obred, bogosluzenje, a narocito kroz svete tajne, Zato sto osvecenje coveka, prvenstveno,

pripada Duhu Svetom, Duh Sveti se naziva Utesiteljem, Osvecenjem i Posvetiteljem. Razume se, u osvecenju coveka ucestvuje i Bog Otac i Bog Sin, jer sve u Crkvi biva od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Sv. Atanasije o tome pise: "Blagodat, davana Svetom Trojicom, daje se od Oca kroz Sina u Duhu Svetom".[9] Zato se Duh Sveti tako cesto molitveno priziva u Pravoslavnoj Crkvi, osobito na sv. Liturgiji (epikleza), pri rukopolozenju svestenika, i u ostalim svetim tajnama Crkve.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. D.Ap.2,1-33.

2. Jn.14,26.

3. Jn.14,17.

4. Jn.15,28.

5. Lk.24,49.

6. D.Ap.2,1-33.

7. Contra haereses III, 24, 1.

8. Tit.3,5-7.

9. Ad Serapion I, 9. 12. 20. 25.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O CRKVI KAO BLAGODATNOM CARSTVU BOZJEM

 

Sve sto je Hristovo ima bogocovecanski karakter. Otuda i Crkva, osnovana Bogocovekom, ima bogocovecansku misiju i bogocovecanski karakter. Zato sto je od Bogocoveka, Crkva je pre svega bogocovecanska zajednica: zajednica Boga i ljudi. U njoj je Bog uvek na prvom mestu a covek na drugom: Bog vodi, covek je vodjen; Bog spasava, covek se spasava; Bog osvecuje, covek se osvecuje; Bog prosvecuje, covek se prosvecuje; Bog radi, covek saradjuje. Jedan isti zivot koji dolazi od Boga u Crkvi se daje svima vernicima; tako i istina, i pravda, i ljubav, i dobrota, i sve bozanske sile: dolaze od Boga, i Bogom se daju u Crkvi svima. To je tako, jer je Crkva, po recima apostola Pavla, telo Hristovo[1]. A to znaci: Crkva je bogocovecanski organizam; njega ozivljuje i drzi u postojanju sam Bogocovek. To je On objavio kada je sebe nazvao cokotom a svoje sledbenike lozama[2]. Kao sto loza ne moze roda roditi sama od sebe ako ne bude na cokotu, tako i sledbenici Hristovi ako ne budu u Njemu. Jer bez Njega ne mogu ciniti nista istinski dobro, pravedno, sveto, bozansko, besmrtno, vecno[3].

To pokazuje da je zivot Crkve - organska zajednica Boga i coveka, Bozjeg i covecjeg. Samo nakalemljen svim bicem na Bogocoveku (a nakalemljuje se covek verom, ljubavlju,

molitvom i ostalim evandjelskim blagodatnim vrlinama),covek dobija zivotvorne sile od Bogocoveka Svetim Duhom i tako osposobljuje sebe za evandjelska i bozanska dela, misli, osecanja, zelje. Po svemu, Crkva je bogocovecanski organizam, i sa tim - bogocovecanska organizacija. Prvo organizam, pa onda organizacija. Kao bogocovecanska organizacija, zajednica ili drustvo Crkva se odlikuje od ostalih ljudskih organizacija, zajednica i drustava time sto ona predstavlja i stvarno jeste jedan zivi, nedeljivi organizam, jedno zivo i nedeljivo telo Hristovo. Glava toga tela je Bogocovek Hristos, a clanovi su toga tela hriscani[4]. To bogocovecansko drustvo, kao telo Boga i Spasitelja, ima sva spasonosna sredstva i sile koje su neophodne za spasenje svakog posebno i svih ljudi skupa. Stoga se moze reci: Crkva je Bogom ustanovljena bogocovecanska zajednica ljudi u Hristu, koji su Duhom Svetim sjedinjeni pravoslavnom verom, zakonom Bozjim, jerarhijom i svetim tajnama.

Na istini da je Bog, Isus Hristos je sagradio svoju Crkvu[5]. Crkva oseca i zna sebe kao Telo Gospoda Hrista. Njeno postojanje, sila i moc potpuno zavise od Bozanstva Gospoda Hrista. Samo time sto je Hristos - Bog, Crkva je bozanska ustanova i riznica bozanske blagodati. Kada Hristos ne bi bio Bog, Crkva ne bi mogla neprestano ciniti bozanska dela u svetu: otpustati grehe, isceljivati od zla i smrti, oslobadjati od djavola, davati darove Duha Svetoga. Od Bozanstva Hristovog dolazi sila njene celokupne delatnosti i zivota.

Po prirodi svojoj Crkva je u isto vreme i vidljiva i nevidljiva, i bozanska i covecanska. Ona je vidljiva, jer je njen osnivac - ovaploceni Bog koji je kao vidljiv ziveo medju ljudima; jer blagodat spasenja daje ljudima kroz vidljiva sredstva; jer javno ispoveda veru Hristovu; jer ima vidljivu apostolsku jerarhiju; jer ima vidljive ljude za svoje clanove; jer zivi u vidljivom svetu. Ali ona je i nevidljiva, jer je nevidljiva glava njena - Hristos; jer je nevidljiva dusa njena - Sveti Duh; jer je nevidljiva blagodat spasenja; jer su nevidljivi njeni preminuli clanovi. Kao sto je Bogocovek tajanstveno i neshvatljivo jedinstvo Boga i coveka, tako je i Crkva tajanstveno i neshvatljivo jedinstvo bozanskog i covecanskog elementa. Zbog ovog tesnog jedinstva bozanskog i covecanskog elementa, Crkva je, iako vidljiva ustanova, ipak predmet vere. Stoga Drugi Vaseljenski Sabor devetim clanom Simvola vere i propisuje veru u Jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu.

Crkva je jedna i na zemlji i na nebu, i jedna joj je glava: Gospod Isus. Ona je u isto vreme i zemaljska i nebeska: zemaljska je ukoliko je na zemlji i ukoliko joj pripadaju svi pravoslavni hriscani koji zive na zemlji; nebeska je ukoliko joj pripadaju oni koji su preminuli sa verom i poboznoscu i sada zive na nebu[6].

U Crkvi kao telu Hristovom neprekidno i u izobilju boravi nevidljiva blagodat Bozja. Da je tako, svedoci nam to sto je Spasitelj glava Crkve, a On je - "pun blagodati i istine"[7], i tom blagodacu i istinom neprestano ispunjuje telo svoje, Crkvu. Ova blagodat nikad nece presahnuti u Crkvi, jer je Spasitelj rekao: "Sazidacu Crkvu svoju, i vrata paklena nece je nadvladati"[8]; i: "Evo, ja sam s vama u sve dane do svrsetka veka"[9]. Isto tako, Spasitelj je poslao od Oca Crkvi svojoj Duha Svetog da bude u njoj doveka[10]. Ove reci pokazuju da svemocni i vecni Spasitelj neprekidno boravi u Crkvi svojoj, ispunjuje je svojom blagodacu i istinom, osvecuje i spasava sve koji su u njoj i pobedjuje sve koji su protiv nje.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Ef.1,23; Kol.1,24.

2. Jn.15,5.

3. Jn.15,1-8.

4. Ef.1,22-23; Kol.1,18; Ef.5,23.

5. Mt.16,16-18.

6. Jev.12,22-24.

7. Jn.1,14-16.

8. Mt.16,18.

9. Mt.28,20.

10. Jn.14,16-17 i dr.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 MISIJA I CILj CRKVE

 

Misija i cilj Crkve je osvecenje i spasenje ljudi. Ljudi se osvecuju kada postanu sastavni delovi zivog Tela Hristovog, Crkve, i zive u njoj zivotom i blagodacu Hristovom. Ko je u telu Hristovom neminovno zivi zivotom tog bogocovecanskog tela i njegovom zivotvornom silom. Cilj je celokupnog ustrojstva Crkve: da sto vise ucini ljude sastavnim delovima Tela Hristovog, da ih ispuni Duhom Hristovim, i na taj nacin osveti, usavrsi, obozi i spase. Radi ostvarenja tog cilja Spasitelj je dao Crkvi apostole, proroke, evandjeliste, pastire, ucitelje[1]; dao joj je sva sveta sredstva, sve svete tajne, sve svete bozanstvene sile[2]; dao joj je bozansku vlast i silu da sto god sveze na zemlji - bude svezano i na nebu, i sto god razdresi na zemlji - bude razdreseno i na nebu[3]. Radi ostvarenja toga cilja i sam Gospod neprekidno boravi u svojoj Crkvi, usavrsavajuci njene clanove i cineci da rastu rastom Bozjim u coveka savrsena[4]. Radi ostvarenja toga cilja Duh Sveti neprekidno zivi u Crkvi, osvecuje njene clanove, upucuje ih u svaku istinu, daje im razne bozanske darove i sile, sjedinjuje ih u jedno duhovno telo i osposobljuje ih da savladjuju greh, smrt i djavola[5].

Misija dakle i cilj Crkve je: spasenje i sjedinjenje svih i svega u Hristu i obozenje svega u Trojicnom Bogu.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Ef.4,11-13.

2. Sr. 2.Pet.1,4; 1.Kor.12,4-28.

3. Mt.18,18; Lk.10,16.

4. Ef.4,12-16; Kol.2,19; Ef.2,18.

5. Jn.14,16. 26; 15,26; 16,7; 1.Kor.12,3-28; Rim.8,9; 2,18.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 SVOJSTVA CRKVE

 

Iz same prirode Crkve i njenog cilja isticu svojstva Crkve: jedinstvo, svetost, sabornost i apostolnost.

1. Jedinstvo Crkve. - Crkva je jedna, jer je jedno duhovno telo, koje ima jednog osnivaca i jednu glavu, Gospoda Hrista, i koje ozivljava jedan Duh Bozji, i koje ima jednu veru, jednu istinu, jednu blagodat, jedne svete tajne, jednu jerarhiju.[1] Kao sto je telo jedno, iako ima mnoge udove, tako je i Crkva, kao telo Hristovo, jedna, iako ima mnoge clanove, jer se u njoj jednim Duhom svi krstavaju u jedno telo i jednim Duhom svi napajaju.[2] To cini te su clanovi njeni jedno. Stoga ap. Pavle i pise hriscanima: "Vi ste telo Hristovo, i udi medju sobom[3]; vi ste svi jedno u Hristu Isusu".[4] Ovo jedinstvo Crkve prostire se na sve clanove Crkve, i oni su pozvani da uzajamnom ljubavlju cuvaju "jedinstvo duha u svezi mira"[5]

Jedinstvo izmedju zemaljske i nebeske Crkve nesumnjivo postoji. Ono se sastoji u tome sto nebeska i zemaljska Crkva imaju jednu zajednicku glavu, Gospoda Hrista, sto zive jednom blagodacu Svetoga Duha i neprekidno opste medju sobom. Sredstvo kojim one opste medju sobom jeste molitva vere i ljubavi. Clanovi zemaljske Crkve obracaju se u svojim molitvama Svetiteljima koji pripadaju nebeskoj Crkvi. Na molitvu vere Svetitelji odgovaraju ljubavlju: usrdno se mole Bogu za one koji im se obracaju. I posto molitva pravednoga moze mnogo pomoci,[6] to Svetitelji na razne nacine pomazu one koji im se molitvom obracaju, pomazu ih vidljivo i nevidljivo, javljanjem ili nekim drugim nacinom. Zato mi pravoslavni postujemo, slavimo i molitveno prizivamo Svetitelje, a uz to postujemo i njihove svete ikone i svete mosti.

Jedinstvo Crkve ne narusava se ni time sto postoje zasebne, takozvane pomesne Pravoslavne Crkve, kao: Jerusalimska, Ruska, Grcka, Srpska i dr. Sve su one organski delova jedne Saborne Vaseljenske Crkve Hristove. Podela Crkve na razne oblasti, narode i drzave jeste spoljasnja administrativna podela. Ali u duhovnom pogledu one su sastavni delovi jednog i nedeljivog tela Saborne Vaseljenske Crkve. Njihovo se jedinstvo u Hristu i Duhu Svetom izrazava jednakim ispovedanjem vere, istine i zajednickim opstenjem u molitvama i tajnama.

Iz ucenja o unutrasnjem, organskom jedinstvu Crkve prirodno i logicno istice i ucenje o jedinstvenosti prave Crkve. Crkva je, dakle, ne samo jedna nego i jedina. Kao sto u Hrista ne moze biti nekoliko tela, tako je nemogucno da postoje mnoge crkve. Po svojoj bogocovecanskoj prirodi Crkva je jedna i jedina, kao sto je Bogocovek Hristos - jedan i jedini. Crkva je uvek bila i ostala jedna i jedina, samo su se u razna vremena odvajali od nje i otpadali razni jeretici i raskolnici i time prestali biti clanovi prave Crkve. Pravoslavna Crkva je ta jedna i jedina Hristova Crkva, jer je potpuno sacuvala sve sto su joj njen Osnivac Hristos i Njegovi Apostoli dali i ostavili. Zato se i zove Pravoslavna Katolicanska (ili Saborna) Apostolska Crkva.

 

2. Svetost Crkve. - Crkva je sveta, jer je svet Spasitelj, glava njena, jer u njoj stalno boravi Duh Sveti; jer je sveto sve njeno: i ucenje, i blagodat, i tajne, i bogosluzenja.

Svojom svetoscu Crkva osvecuje verne, cini ih domom Bozjim, hramom Bozjim[7]. Njeni clanovi sacinjavaju narod sveti[8]; oni su deca svetlosti[9]; oni su sveti[10]; oni su sazitelji svetima i domaci Bogu[11].

Svojim gresima hriscani ne smetaju Crkvi da bude sveta, ne narusavaju i ne unistavaju njenu svetost. Crkva je dugotrpeljiva prema gresnicima, poucava ih, pobudjuje na pokajanje i evandjelski zivot i oni se u Crkvi uvek mogu ocistiti od svojih grehova svetom tajnom pokajanja. Samo oni gresnici koji su uporni u zlu i ne kaju se odlucuju se od Crkve ili

nevidljivim dejstvom Spasitelja ili vidljivom vlascu Crkve. Jer je takvo pravo i takvu vlast Spasitelj dao Crkvi, rekavsi: "Ako ti sagresi brat tvoj, idi i pokaraj ga u cetiri oka. Ako te poslusa, dobio si brata svog. A ako te ne poslusa, uzmi sa sobom jos jednoga ili dvojicu. Ako i njih ne poslusa, kazi Crkvi; pa ako ne poslusa ni Crkve, neka ti bude kao neznabozac".[12] A sv. Pavle naredjuje hriscanima: "Izvadite zlog izmedju sebe".[13] Takvi su bili uglavnom jeretici koji su iskljucivani iz Crkve.

3. Sabornost Crkve. - Crkva je saborna, katolicanska, vaseljenska, jer sadrzi u sebi sve Bozje darove za spasenje i okuplja sva Bozja stvorenja, te se ne ogranicava ni mestom, ni vremenom, ni narodom, nego obuhvata hriscane svih vremena, mesta i naroda. Na ovu sabornost Crkve ukazuju Spasiteljeve reci, upucene apostolima: "Idite i naucite sve narode, krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha".[14] I ap. Pavle ukazuje na to kada kaze da u Crkvi Hristovoj: "Nema Grka ne Jevrejina, obrezanja ni neobrezanja, divljaka ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego sve i u svemu Hristos".[15]

Crkva je saborna s obzirom i na vreme, jer vazi za sva vremena. A vazi za sva vremena, jer je saborna i vaseljenska po svome ucenju o svima predmetima koji su neophodni za osvecenje i spasenje svih ljudi sviju vremena. Crkvi je Spasitelj obecao da ce biti sa njom u sve dane do svrsetka veka i da joj ni vrata paklena nece odoleti (Mt.28,20; 16,18).

Saborna, katolicanska, vaseljenska bila je, jeste i uvek ce biti samo Pravoslavna Crkva, jer je u svoj cistoti i celosti sacuvala evandjelsku vaseljensku veru, koju su propovedali sveti Apostoli i utvrdili sveti Vaseljenski Sabori i Sveti Oci.

4. Apostolnost Crkve. - Crkva je apostolska; zato sto su je rasirili i utvrdili Apostoli i sto neprekidno i neizmenljivo cuva ucenje i predanje svetih Apostola. Apostoli su rasirili Crkvu po svetu i utvrdili je posle silaska Svetoga Duha. Oni su svima koji veruju u Hrista predavali bozansko ucenje Spasiteljevo, a pastirima Crkve - darove Svetoga Duha kroz svesteno rukopolozenje za episkope, svestenike i djakone.

Svojim radom na sirenju Crkve sveti Apostoli su postali temelj Crkve. Zato ap. Pavle i veli hriscanima da su "nazidani na temelju Apostola i Proroka, gde je kamen od ugla sam Isus Hristos".[16] Zivot u Crkvi je zivot po apostolskom ucenju i predanju. Ko pripada Crkvi duzan je da se strogo drzi apostolskog ucenja i predanja i da se kloni svega sto nije u saglasnosti sa njim[17].

Apostolska sluzba u Hristovoj Crkvi produzava se neprekidno kroz apostolske naslednike: episkope i svestenike kao pastire i ucitelje Crkve, tj. kroz crkvenu jerarhiju.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Ef.4,4-6.

2. 1.Kor.12,12-13.

3. 1.Kor.12,27.

4. Gal.3,28; sr. Kol.3,11.

5. Ef.4,3.

6. Jak.5,16.

7. Jev.3,6; 1.Pet.2,5; 4,17; Ef.2,21.

8. 1.Pet.2,9.

9. Ef.5,9; 1.Sol.5,5.

10. Rim.1,17; 1.Tim.5,10.

11. Ef.2,19.

12. Mt.18,15-17.

13. 1.Kor.5,13.

14. Mt.28,19.

15. Kol.3,11.

16. Ef.3,20.

17. 2.Sol.2,15.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O CRKVENOJ JERARHIJI

 

Kao vidljiva bogocovecanska zajednica Crkva se sastoji iz jerarhije i vernika, pastve. Oni cine jednu celinu - telo Hristovo. Spasitelj je ustanovio jerarhiju i predao joj bogocovecansku vlast: da svestenodejstvuje, uci i upravlja. Jerarhija produzava delo Spasitelja i svetih Apostola. Posto je covek podlozan smrti, te stoga ne moze biti postojana glava Crkve, to Gospod Hristos, kao glava Crkve, upravlja Crkvom preko Svetih Otaca.

Crkvena jerarhija vodi poreklo od samoga Gospoda Hrista i od Duha Svetoga koji je sisao na Apostole. I otada se crkvena jerarhija neprestano produzava u Pravoslavnoj Crkvi kroz rukopolozenje u tajni svestenstva.[1] Spasitelj je sam izabrao Apostole i dao im pravo i vlast da propovedaju Evandjelje, svestenodejstvuju i upravljaju. Njima je, po vaskrsenju svom, rekao: "Kao sto Otac posla mene, i ja saljem vas. I kad ovo rece, dunu i rece im: Primite Duha Svetoga! Kojima oprostite grehe, oprostice im se; kojima zadrzite, zadrzace im se".[2] Njima, svojim iza-branicima, On je dao neogranicenu, bozansku vlast, rekavsi im: "Sto god svezete na zemlji, bice svezano na nebu, i sto god razdresite na zemlji, bice razdreseno na nebu".[3] Posto je obecao Apostolima da ce biti s njima "u sve dane do svrsetka veka",[4] Spasitelj je time objavio da ce se sluzba Apostola produziti i posle njih, putem episkopskog nasledja ili prejemstva, sve do svrsetka sveta.

Opunomoceni od samog Spasitelja da jerarhijsku vlast prenose na svoje naslednike putem rukopolozenja, Apostoli su postavljali svoje naslednike - episkope, da vrse njihovu sluzbu. Pri tome su im davali narocitu blagodat kroz rukopolozenje,[5] objavljujuci da ih u Crkvi postavlja za episkope sam Duh Sveti.[6] Ovi naslednici svetih Apostola predavali su svoja prava i duznosti svojim naslednicima, a ovi opet svojim, i tako se, kroz neprekidno nasledje, apostolsko rukopolozenje neprekidno produzava do danas, i produzavace se do svrsetka veka. Da bi se ocuvala punoca i cistota ove bogodane vlasti i prava, Apostoli su davali svojim naslednicima najpodrobnija uputstva o tome "kako treba ziveti u domu Bozjem - Crkvi Boga zivoga, koja je stub i tvrdjava istine".[7]

Ucenje Svetog Otkrivenja jasno pokazuje da se cilj Crkve postize pomocu crkvene svestene jerarhije. To znaci da je jerarhija neophodna u Crkvi i da bez nje ne moze biti Crkve, jer bez nje ne bi mogla Crkva obavljati svoju spasonosnu sluzbu. Stoga je duznost pastve da se povinjava jerarhiji i pomaze joj; ali je i duznost jerarhije da se brine o vernicima.

Apostolski ucenik, sv. Ignjatije Bogonosac, pise hriscanima: "Starajte se da se povinjavate episkopu, prezviterima i djakonima, jer ko se njima povinjava, povinjava se Hristu, koji ih je ustanovio; a ko im se protivi, protivi se Hristu Isusu".[8]

Crkvom nevidljivo upravlja sam Spasitelj, kao glava Crkve, i Duh Sveti. Apostoli nisu glava Crkve, vec sluge Hristove i sluzitelji Crkve. Crkvom Hristovom na zemlji vidljivo upravlja crkvena jerarhija, tj. episkopi sa svestenicima i episkopski sabori. Najvecu i najvisu vlast u Crkvi pretstavljaju Vaseljenski Sabori. Odluke Vaseljenskih Sabora su obavezne za sve hriscane svih vremena. U upravljanju pomesnim Crkvama episkopi tih Crkava ima-ju se u svemu drzati ucenja i pravila Svetih Apostola, odredaba Sv. Vaseljenskih Sabora i propisa Svetih Otaca. Nikakav papa ne postoji kao glava Crkve, jer je jedina glava Crkve i na nebu i na zemlji Bogocovek Isus Hristos.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Sr. Ef.4,11-12; D.Ap.20,28; 1.Pet.5,2-3; 2.Tim.4,2, 5; Tit.1,5.

2. Jn.20,21-23.

3. Mt.18,18.

4. Mt.28,20.

5. D.Ap.14,23.

6. D.Ap.20,28; sr. 1.Pet.5,2-3; 2.Tim.4,2. 5; Tit.1,5.

7. 1.Tim.3,15.

8. Ad Philad. s. 52.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O SVETIM TAJNAMA

 

Svete tajne su takve svestenoradnje, kroz koje se vernima na vidljiv nacin daje nevidljiva blagodat Bozja. Svaka sveta tajna ima dve strane: vidljivu i nevidljivu. Vidljivu stranu sacinjavaju: svestenikova radnja, reci, molitve i materija koja se upotrebljuje, a nevidljivu: blagodat Bozja.

Posto se kroz svete tajne daje vernima blagodat Bozja to su one neophodne za svakog coveka, za njegovo spasenje i oblagodacenje.

Svetih tajni u Crkvi ima mnogo, jer je u Crkvi sve tajna Bozja, a i sama Crkva je "Tajna Hristova". No mi cemo od sv. tajana spomenuti ovih sedam: tajna krstenja, miropomazanja, pricesca, pokajanja, jeleosvecenja, svestenstva i tajna braka. Njih je ustanovio sam Spasitelj. Episkop moze vrsiti sve svete tajne, svestenik sve sem tajne svestenstva, a

pravoslavni hriscanin moze vrsiti samo tajnu krstenja, i to kad nema svestenika, a dete se rodilo bolesno i u opasnosti je da umre.

Svete tajne se nalaze u Crkvi i one su neophodne za clanove Crkve. To je Crkva izrazila u desetom clanu Simvola vere koji glasi: Ispovedam jedno krstenje za oprostaj grehova. Iako se u ovom clanu Simvola spominje samo tajna krstenja, ipak ss tu podrazumevaju i ostale tajne. U Simvolu vere se pominje samo tajna krstenja zato sto se njome ulazi u Crkvu i postaje clan Crkve koja cuva i obavlja ostale svete tajne. Kada so covek krsti, on time stice pravo na sve ostale svete tajne.

Postoji jos jedan razlog zbog koga je u Simvolu vere spomenuto samo krstenje. Taj je razlog u tome sto je u prva vremena hriscanstva postojala sumnja da li treba ponova krstavati one koji su privremeno otpali od vere i Crkve u neku jeres, pa se ponovo vrate pravoj veri. Crkva je resila da ih ne treba ponovo krstavati, i to istakla u Simvolu vere recima: Ispovedam jedno krstenje.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O TAJNI KRSTENjA

 

Krstenje je sveta tajna u kojoj se covek, ispovedivsi prethodno pravu veru, kroz trostruko pogruzenje u vodu u ime Oca i Sina i Svetoga Duha ociscava od svih grehova, umire za greh i gresni zivot i ponovo radja u duhovni, sveti zivot. Takodje, krstenjem se ulazi u Crkvu i postaje hriscanin. Po reci Spasiteljevoj: "Ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne moze uci u Carstvo Bozje".[1] U svetoj vodi krstenja covek se ociscuje od svega gresnog i preporadja Duhom Svetim. Ako je dete, ociscuje se od praroditeljskog greha; ako je pak odrastao, ociscuje se i od licnih grehova. Samim primanjem krstenja postaje clan Tela Hristovog - Crkve.

Tajnu krstenja ustanovio je sam Spasitelj kada je po vaskrsenju svom dao Apostolima zapovest: "Idite i naucite sve narode, krsteci ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha".[2] On je i primerom svojim osvetio krstenje, primivsi ga od Jovana.

Tajna krstenja se moze izvrsiti nad svakim koji ima veru a kaje se za svoje grehe. To se vidi iz reci samoga Spasitelja i sv. Apostola Petra. Spasitelj veli: "Koji uzveruje i krsti se, spasce se"[3] a Ap. Petar: "Pokajte se, i da se krstite svaki od vas u ime Isusa Hrista za oprostenje grehova: i primicete dar Svetoga Duha".[4] Zato odrastao ispoveda pri krstenju svoju veru citanjem Simvola vere. A kada se krstavaju deca koja nisu u stanju da ispovede svoju veru, onda to umesto njih i za njih cini kum citajuci Simvol vere. Zato kum i prima na sebe obavezu da svoje kumce, kada odraste, nauci istinama vere i poboznom zivotu.

U obredu tajne krstenja najvaznija je radnja trostruko pogruzavanje u vodu onoga koji se krstava, pri cemu svestenik izgovara reci: "Krstava se sluga Bozji (kaze se ime koje je kum namenio) u ime Oca - amin, i Sina - amin, i Svetoga Duha - amin". Ovo pogruzavanje oznacava sahranjivanje starog i vaskrsavanje novog coveka, jer pretstavlja Spasiteljevu smrt i vaskrsenje (Rim.6,3-11).

Krstenje se ne ponavlja, jer je ono duhovno rodjenje; i kao sto se covek jedanput radja, tako se jedanput i krsti. Zato je i receno u Simvolu vere: Ispovedam jedno krstenje.

Pravo da vrse svetu tajnu krstenja imaju episkopi i svestenici, kao naslednici svetih Apostola. U krajnjoj nuzdi krstenje mogu obaviti djakoni, pa i pravoslavni vernici svetovnjaci. U takvom slucaju, krstavani se triput pogruzava u vodu, pri cemu se izgovaraju reci: "Krstava se sluga Bozji (ime) u ime Oca - amin, i Sina - amin, i Svetoga Duha - amin". Ako

ovako krstena licnost ostane u zivotu, svestenik dopuni krstenje vrseci ceo obred krstenja sem trostrukog pogruzavanja. (Krstenje se vrsi pogruzavanjem u vodu; samo u slucaju nedostatka vode, ili u nekoj krajnjoj nuzdi, krstenje se moze vrsiti i oblivanjem ili kropljenjem).

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Jn.3,5.

2. Mt.28,19.

3. Mk.16,16.

4. D.Ap.2,38.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O TAJNI MIROPOMAZANjA

 

Miropomazanje je sveta tajna u kojoj se kroz pomazivanje svetim mirom izvesnih delova tela u ime Svetoga Duha daju krstenome narociti darovi Svetoga Duha, koji ga krepe, prosvetljuju i usavrsavaju u duhovnom zivotu. Ustvari, svetim miropomazanjem verni dobija Duha Svetoga i njegovu blagodat.

Ovi darovi Svetoga Duha ispunjuju svu dusu, prosvetljuju je i osposobljavaju za pravilno razumevanje glavnih istina vere i za zivot u njima. O tome sv. Apostol Jovan veli hriscanima: "Vi imate pomazanje od Svetoga i znate sve. Ne pisah vam kao da ne znate istine, nego sto je znate, i znate da nijedna laz nije od istine".[1]

U svetoj tajni miropomazanja hriscanin se ispunjuje silom Duha Svetoga i zapecacuje u novom duhovnom zivotu. Zato Ap. Pavle i veli: "Bog nas utvrdi u Hristu, i pomaza nas, i zapecati, i dade zalog Duha u srca nasa".[2] Otuda smo mi: zapecaceni Svetim Duhom[3]. Na to ukazuju reci koje se izgovaraju pri vrsenju tajne miropomazanja: "Pecat dara Duha Svetoga".

U ovoj svetoj tajni pomazuje se: celo - radi osvecenja i prosvetljenja uma, prsa - radi osvecenja i prosvetljenja srca, oci, usi, usta - radi osvecenja i prosvetljenja spoljasnjih cula, ruke i noge - radi osvecenja i prosvetljenja celokupne delatnosti i vladanja hriscaninovog.

Pomazanje se vrsi svetim mirom. To je gusta tecnost, sastavljena iz cistog jeleja, vina i mnogih mirisljavih sastojaka, i osvecena od episkopa. Pravo osvecenja mira pripada samo episkopima, a pravo vrsenja svete tajne miropomazanja pripada episkopima i svestenicima.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Jn.2.19-20.

2. 2.Kor.1,21-22.

3. Ef.1,13.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O TAJNI PRICESCA ILI SVETOJ LITURGIJI

 

Sveta tajna Pricesca, ili Evharistija, jeste ustvari sveta Liturgija koja se vrsi u Crkvi kao tajna Hrista i Njegove Crkve. Na sv. Liturgiji biva pricesce. Pricesce je sveta tajna u kojoj hriscanin, pod oblikom hleba i vina, prima samo telo i krv Gospoda Hrista, sjedinjuje se s Njim, dobija oprostaj grehova i zalog vecnoga zivota.

Ovu svetu tajnu ustanovio je sam Spasitelj na Tajnoj Veceri. Uzeo je hleb, blagoslovio ga, prelomio i dao svojim ucenicima, rekavsi: "Uzmite, jedite ga, - ovo je telo Moje, koje se za vas lomi." Zatim je uzeo casu, zahvalio Bogu, i dao im govoreci: "Pijte iz nje svi, jer je ovo krv moja Novoga Zaveta, koja se proliva za mnoge radi otpustenja grehova".[1]

Ova sveta tajna, zbog svoje neizmerne vaznosti, sacinjava sustinu najglavnijeg hriscanskog crkvenog bogosluzenja, svete Liturgije. Na njoj se prineseni hleb i vino prizivom ("epiklezom") i dejstvom Svetoga Duha osvecuju i pretvaraju u telo i krv Gospoda Hrista, kojim se verni onda pricescuju i tako sjedinjuju sa Hristom Bogom. Zato je sv. Liturgija, kao zajednica Boga i Njegovog naroda, ustvari srce same Crkve.

Svetoj tajni pricesca moze pristupiti svaki hriscanin: od odojceta do starca. Jer se u njoj ljudsko bice sjedinjuje sa samim Spasiteljem. Sjedinjen s Njim, covek zivi Njime i njegovim vecnim zivotom. Po reci samoga Spasitelja: "Koji jede moje telo i pije moju krv, boravi u meni, i ja u njemu. Ko jede moje telo i pije moju krv, ima zivot vecni. Koji jede mene, zivece mnome".[2] Imajuci u vidu sveto pricesce, Spasitelj naziva sebe: "hlebom Bozjim koji silazi s neba i daje zivot svetu",[3] hlebom zivota od koga se nikad ne gladni,[4] hlebom nebeskim koji pricasniku daje besmrtnost i zivot vecni[5].

Posto u svetoj tajni Pricesca pricesnik prima telo i krv Spasitelja, neophodno je potrebno da se pricesnik pripremi za ovu svetu tajnu. Priprema se vrsi postom i molitvom, jer post i molitva ociscuju nasu dusu od svakog greha i necistote. Pri tome je covek duzan da ispituje sebe i da savest svoju ocisti od grehova pokajanjem. Samo tako pripremljen, covek se moze dostojno pricestiti. Pristupi li svetom pricescu nepripremljen, covek navlaci na sebe strahovitu osudu. O tome govori ap. Pavle: "Ali covek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od case da pije; jer koji nedostojno jede i pije - sud sebi jede i pije, ne razlikujuci tela Gospodnjeg"[6].

Zbog beskrajne vaznosti koju sveto Pricesce ima za hriscane, u prva vremena Hriscanstva hriscani su se pricescivali svake Liturgije, a kasnije su to cinili redje, jer su poceli smatrati sebe za nedostojne da cesto pristupaju tako velikoj tajni. Crkva je odredila da se pobozni i revnosni hriscani pricescuju vise puta godisnje i to svi neizostavno. Neclanovi Crkve Pravoslavne (nekrsteni, jeretici, sektasi) ne mogu se pricescivati.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Mt.26,26-28.

2. Jn.6,55. 54. 57.

3. Jn.6,33.

4. Jn.6,35.

5. Jn.6,50-51.

6. 1.Kor.11,28-29.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O TAJNI POKAJANjA

 

Pokajanje je sveta tajna u kojoj hriscanin ispoveda Bogu svoje grehe pred svestenikom i preko njega dobija nevidljivi oprostaj grehova od samoga Gospoda Hrista.

Ovu tajnu ustanovio je sam Spasitelj radi oprostaja grehova, ucinjenih posle krstenja. Ustanovio ju je posle svog vaskrsenja, kada je rekao svojim ucenicima: "Primite Duh Sveti. Kojima otpustite grehe, otpustice im se; i kojima zadrzite, zadrzace se".[1] Vlast otpustati grehe ima samo Bog. Tu vlast Spasitelj je dao svojim ucenicima, dajuci im Duha Svetoga. A tu vlast Op im je bio obecao pre svog vaskrsenja kada im je rekao: "Sto god svezete na zemlji, bice svezano na nebu i sto god razdresite na zemlji, bice razdreseno na nebu".[2]

Da bi stvarno dobio oprostaj od grehova kroz ovu svetu tajnu, hriscanin je duzan da se iskreno i skruseno kaje za grehe svoje, da ih smireno ispovedi svesteniku, da ima odlucnu nameru da se popravi i da bude uveren u bezmerno milosrdje Spasiteljevo. Post n molitva su odlicna evandjelska sredstva koja pomazu i utvrdjuju coveka u pokajnickom raspolozenju.

Pokajnicko se raspolozenje narocito izrazava u iskrenom ispovedanju svojih grehova svesteniku, u mrznji prema gresima, u odricanju od njih i u cinjenju evandjelskih dela. Ispovedanje grehova svojih svesteniku neophodno je, da bi svestenik znao kakve grehe ima da oprosti i kakve lekove ima da preporuci za izlecenje od njih. Ako je pokajnik ucinio neke greske grehe, onda se na njega nalaze epitimija. Epitimija je grcka rec i znaci zabrana. Ta zabrana se odnosi uglavnom na udaljavanje na neko vreme od svetog Pricesca i nalaganje izvesnih molitava i podviga, Ona se nalaze, da bi gresnik iskorenio svoj teski greh i popravio svoj zivot. Otuda vrsta ove duhovne zabrane zavisi od vrste greha. Na primer, ako covek pati od srebroljublja, na njega se nalaze cinjenje milostinje; ako je ucinio neki tezak greh, odlucuje se od svetog Pricesca na izvesno vreme, itd.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Jn.20,22-23.

2. Mt.18,18.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O TAJNI SVESTENSTVA

 

Svestenstvo je sveta tajna u kojoj Duh Sveti kroz molitvu i polaganje ruku od strane episkopa za vreme svete Liturgije daje pravilno izabranome licu blagodat za vrsenje svetih tajni i rukovodjenje stada Hristovog u veri i poboznosti.

O takvoj prirodi tajne svestenstva svedoci ap. Pavle kada pastirima Crkve Efeske kaze: "Pazite, dakle, na sebe i na sve stado, u kome vas Duh Sveti postavi za episkope, da pasete Crkvu Gospoda i Boga koju stece krvlju svojom".[1] I jos: "Tako da nas drze ljudi kao sluge Hristove i vrsitelje tajni Bozjih".[2]

Postoje tri glavna stepena svestenstva: episkopski, prezviterski i djakonski.

Episkopski cin je najglavniji, jer episkop ima punocu blagodati svestenstva. On ne samo da ima pravo da vrsi sve svete tajne, i da osvecuje sveto miro, nego ima vlast da putem rukopolozenja daje i drugima blagodat za vrsenje svetih tajni. Episkop je u svojoj oblasti (eparhiji) vrhovni svestenosluzitelj, vrhovni ucitelj vere i vrhovni staresina nad svima hriscanima.

Prezviterski ili svestenicki cin je nizi od episkopskoga i u potpunoj zavisnosti od ovog. Svestenik dobija od episkopa pravo i vlast da vrsi svete tajne i da duhovno rukovodi pastvu. Svestenik ne moze vrsiti ni tajnu posvecenja (rukopolozenja) svestenika, ni osvecenje mira, ni osvecenje antiminsa.

Djakonski cin je najnizi. Djakon je samo pomocnik episkopu i svesteniku pri vrsenju svetih tajni i bogosluzenja, osobito svete Liturgije.

O vlasti episkopa govori Apostol: "3ato te ostavih u Krsu, da popravis sto je nedovrseno i da postavis svestenike po svima gradovima".[3] I jos: "Ruku brzo ne meci ni na koga".[4] Dela, Apostolska svedoce da su sveti Apostoli sami izabrali i rukopolozili prvih sedam djakona[5] i prezvitere i episkope u svakoj Crkvi[6].

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. D.Ap.20,28.

2. 1.Kor.4,1.

3. Tit.1,5.

4. 1.Tim.5,22.

5. D.Ap.6,1-7.

6. D.Ap.14,23; 20,28.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O TAJNI BRAKA

 

Brak je sveta tajna u kojoj se od strane svestenosluzitelja Crkve blagosilja dobrovoljna bracna veza dvoje supruga i daje blagodat Bozja koja osvecuje njihov bracni zivot radi uzajamne pomoci u njihovom evandjelskom zivotu i radi zakonitog radjanja i hriscanskog vaspitanja dece.

Brak ima za cilj da pomocu blagodati Bozje ucini da zivot supruznika u svojoj duhovnosti, cistoti i uzvisenosti lici na odnos Spasitelja prema Crkvi. O toj svetoj tajanstvenosti braka govori Ap. Pavle: "Ostavice covek oca svog i mater, i prilepice se zeni svojoj; i bice dvoje jedno telo, Tajna je ovo velika, i ja govorim za Hrista i za Crkvu".[1]

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Ef.5,31-32.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O TAJNI JELEOSVECENjA

 

Jeleosvecenje ili svestanje masla jeste sveta tajna u kojoj se hriscaninu, pomazivanjem izvesnih delova tela osvecenim jelejem, nevidljivo daje blagodat Bozja, koja isceljuje dusevne nemoci, a ponekad i telesne.

Ova sveta tajna vodi poreklo od samoga Spasitelja, jer su njegovi ucenici, po njegovoj zapovesti, "mazali uljem mnoge bolesnike, i isceljivali ih".[1] Crkva je upotrebljavala ovu svetu

tajnu od najranijih vremena. To se vidi iz reci Ap. Jakova koji kaze: "Boluje li ko medju vama, neka dozove staresine crkvene, te neka citaju molitvu nad njim, i neka ga pomazu uljem u ime Gospodnje. I molitva vere pomoci ce bolesniku, i podignuce ga Gospod, i ako je grehe ucinio, oprostice mu se".[2]

U ovoj svetoj tajni citaju se sedam Apostola i sedam Evandjelja; posle svakog Evandjelja svestenici pomazuju bolesnike jelejem koji je pomesan sa vinom, i to pomazuju celo, nozdrve, obraze, usta, prsa i ruke na obe strane, pri cemu se izgovara molitva. Ovu svetu tajnu vrse sedam svestenika, u nedostatku tri, a u slucaju nuzde i jedan.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Mk.6,13.

2. Jk.5,14-15.

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O ZNACAJU ISKUPLjENjA ZA DUHOVNOMORALNI ZIVOT LjUDI U CRKVI

 

(Oprostajna beseda Spasiteljeva, Jn.15-17)

 

Na Tajnoj Veceri Spasitelj je otkrio svojim ucenicima mnoge tajne. Narocito je mnogo kazao o znacaju tajne iskupljenja i spasenja roda ljudskog za covekov duhovnomoralni zivot. Prastajuci se sa ucenicima, On sve tajne svoga ucenja, zivota i rada svodi na tajnu svoje Bogocovecanske Licnosti. Sta znaci Spasitelj za spasenje i zivot roda ljudskog i kako se ljudi spasavaju Spasiteljem od greha, smrti i djavola, pokazuje nam Gospod s narocitom silom u Oprostajnoj besedi sa svojim ucenicima, izlozenoj u Jovanovom Evandjelju od 15 do 17 glave. Ta Oprostajna beseda sadrzi sledece istine o spasenju i hriscanskom zivotu.

Prva istina o spasenju i zivotu coveka jeste: Spasenje coveka od greha, smrti i djavola obavlja se organskim sjedinjenjem coveka sa Spasiteljem (Jn.15,1-8). Iz toga izvire hriscanski zivot.

Sto je cokot za lozu, to je Bogocovek za coveka, Spasitelj za onog koji zeli spasenje. Da bi rod rodila, loza mora biti na cokotu, mora se negovati, cuvati, cistiti. Spasitelj je cokot spasenja, i to besmrtni, vecni cokot; iz njega neprekidno struje u sve loze na njemu sve bogocovecanske sile kao zivotvorni sokovi; oni se razlivaju po svima lozama, ociscuju ih od greha, smrti i djavola, osvecuju ih, spasavaju. Samo ona loza napreduje i donosi roda koja cvrsto stoji na cokotu; tako isto samo onaj covek zivi vrlinski i sveto i spasava se koji svim bicem stoji na Spasitelju i zivi Njime.

Kada covek zivi Bogocovekom, on dobija od Njega bozanske sile i postaje bozanski mocan i silan. Njemu Bogocovek ispunjuje sve molitvene zelje. On, takoreci, postaje svemocan Bogocovekom, i sto god zaiste od svemocnog Boga i Spasitelja - dobija. Ali takav covek zeli,

hoce i iste samo ono sto je bozansko, sveto, pravedno, besmrtno, vecno. Ko pak ne zivi Bogocovekom, propada, i smrt ga sa svih strana unistava. To znace Spasiteljeve reci: "Ko u meni ne ostane, izbacice se napolje, kao loza, i osusice se, i skupice je, i u oganj baciti, i spaliti. Ako ostanete u meni i reci moje ostanu u vama, sto god hocete istite, i bice vam" (st. 6-7).

Druga istina o spasenju i pravom zivotu coveka jeste: Organsko sjedinjenje sa Bogocovekom ispunjuje coveka be-smrtnom blagodatno moralnom silom: bogocovecanskom ljubavlju (Jn.15,9-17).

Bogocovecanska ljubav se daje samo onome coveku koji je u duhovnom jedinstvu sa Gospodom Hristom. Za njega je takva ljubav prirodna, logicna i neophodna. Stoga je Spasitelj i zahtevao od svojih sledbenika: "Kao sto Otac ima ljubav k meni, i ja imam ljubav k vama; budite u ljubavi mojoj" (st. 9).

Ovu ljubav prema Bogocoveku covek izrazava vrsenjem Bogocovecanskih zapovesti i zivotom po njima. A glavne Bogocovekove zapovesti su ove: Ljubav prema Bogu i bliznjemu (Mk.12,29-31; Mt.22,37-40). Drzanjem tih i svih ostalih zapovesti ljubav se njima uvecava i zivi. Jer ljubav se hrani ostalim evandjelskim vrlinama, kao sto se i ove hrane njome. Samo ziveci evandjelskim vrlinama, covek ss ukorenjuje u bogocovecanskoj ljubavi i ostaje u njoj. Covek koji iz ljubavi i sa ljubavlju tvori Spasiteljeve zapovesti, dobija narociti dar: bozansku radost. Iako je vrsenje Spasiteljevih zapovesti spojeno sa mukama, naporima, patnjama, on sve to podnosi sa radoscu koju mu po dusi razliva sam Spasitelj. Jer covekovo bice, spaseno Bogocovekom od greha, smrti i djavola, oseca stvaralacku radost od duhovne zajednice sa Bogocovekom. To nam govore Spasiteljeve reci: "Ovo vam kazah, da radost moja u vama ostane i da radost vasa bude potpuna" (st. 11).

Po svojoj prirodi, bogocovecanska ljubav je puna samopozrtvovanja. U njoj nema niceg sebicnog i samozivog. Ona stalno zahteva od Bogocovekovih sledbenika samopozrtvovanje do kraja. To znace Spasiteljeve reci: "Od ove ljubavi nema vece, da ko dusu svoju polozi za prijatelje svoje" (st. 13).

Bogocovecanska ljubav zblizuje, sprijateljuje coveka sa Bogocovekom i sa ljudima. Jer covek tvoreci zapovesti Hristove postaje prijatelj njegov, a to znaci: prijatelj Bozji. U tom prijateljstvu sa Bogocovekom i sastoji se covekovo izbranistvo. Spasitelj izabira za svoje prijatelje samo ope koji dobrovoljno, iz ljubavi i sa radoscu vrse njegove zapovesti. Takvim prijateljima On obecava da ce im Bog dati sve sto zaistu u ime njegovo, tj. sve sto je bozansko, besmrtno, vecno, korisno (st. 16).

Treca istina o zivotu i spasenju coveka jeste: Bogocovek je u rodu ljudskom jedina istinska ljubav, zivot, svetlost, besmrtnost i vecnost, a ljudi Ga mrze, jer su zaljubljeni u greh, u tamu, u smrt (Jn.15,18-16, 4).

Spasitelj je dosao u svet da ljude spase od zla i greha. Ali ljudi, zaljubljeni u greh i zlo, ne vole Spasitelja koji unistava ono sto im je tako milo i drago: greh i zlo. Tama mrzi pa svetlost, zlo mrzi na dobro, djavo mrzi na Boga (sr. Jn.3,19-20). Sa istih razloga oni mrze i sledbenike Hristove. Jer Hristovi sledbenici izvode: protiv zla - Hristovo dobro, protiv tame - svetlost, protiv greha - vrlinu, protiv smrti - besmrtnost, protiv lazi - istinu, protiv djavola - Boga. A svet mrzi na sve to, jer je ogrezao u zlu, tami, grehu, smrti, lazi, djavolu. To znace Spasiteljeve reci: "Ako svet mrzi na vas, znajte da je na mene omrznuo pre vas. Kad biste bili od sveta, svet bi svoje ljubio. A kako niste od sveta, nego vas ja izabrah od sveta, zato mrzi na vas svet" (st. 1,8-19).

Ziveci zivotom Bogocoveka, sledbenici njegovi dozivljuju njegovu sudbinu u ovom svetu: gone ih kao i Njega, muce ih kao i Njega. A to cine stoga sto im je greh svojom tamom pomracio saznanje i savest, te u Isusu ne vide Boga i Spasitelja (st. 20-21).

Cetvrta istina o spasenju i duhovnom zivotu coveka jeste: Duh Sveti pomagace ljudima da se spasu od greha, smrti i djavola, osposobljujuci ih da zivom verom i vrlinskim zivotom usvajaju Spasitelja i spasenje (Jn.16,5-33).

Bogocovek je pripremio put za silazak Duha Svetoga u ovaj svet i za njegovo ucesce u delu spasenja. Ljudi ce mrzeti i goniti hriscane, ali im nece moci nauditi. Jer Duh Sveti nema tela, da bi Ga ljudi mogli ubiti i ukloniti iz sveta. I oni ne mogu nikakvim pretnjama, mukama n nevoljama ucutkati svedocanstvo Hristovih sledbenika o Isusu kao Bogocoveku i Spasitelju, niti

ih zaplasiti ikakvom smrcu. U svemu tome oni ce biti radosni i neustrasivi. Tu radost i tu neustrasivost davace im Duh Sveti, Utesitelj.

Peta istina o znacaju Hristovog dela spasenja coveka za nas zivot jeste: Cilj celokupnog Bogocovekovog zivota i rada sastoji se u tome da ljudima da zivot vecni kroz poznanje istinitog Boga (Jn.17,1-10).

Covek poznaje istinitog Boga i dobija vecni zivot kada usvoji Bogocoveka sa svima njegovim istinama, delima, zivotom, ucenjem. Posao spasenja sveta od greha, smrti i djavola, a to znaci: osiguranje i davanje ljudima vecnog zivota Bogocovek je izvrsio celokupnim svojim zivotnim podvigom, od zaceca do vaznesenja. Spasitelj i naziva svojim zivotnim poslom: spasenje sveta od greha, smrti i djavola, i darivanje ljudima vecnoga zivota (st. 1-5).

To poznanje istine postizu, taj vecni zivot zadobijaju samo oni koji veruju u Hrista kao Spasitelja i zive tvoreci njegove zapovesti, tj. oni koji "drze" rec njegovu.

Sesta istina o spasenju coveka jeste: Svojom istinom Bogocovek osvecuje ljude i sjedinjuje ih u jedno vecno, nerazdeljivo, bozansko jedinstvo, u jedinstvo sa Sobom i svom Svetom Trojicom (Jn.17,11-26).

U ovom svetu greha, smrti i zla, ljudi se osvecuju bozanskom Istinom. A tom se Istinom osvecuju ako je usvoje, ako zive njome. To ih cuva od lazi, od zla, u kome sav svet lezi. (1.Jn.5,19). Zivljenje bozanskom Istinom stvara u njima saznanje i osecanje: da oni nisu od ovoga sveta, nego su od onoga sveta, od Boga, od bozanske Istine. Drugim recima: od samoga Hrista, jer je On rekao za sebe: "Da sam Istina" (Jn.14,6).

Svojom bozanskom silom Bogocovek sjedinjuje ljude u jednu narocitu zajednicu, kakvu svet ne zna i nema: zajednicu u kojoj su ljudi sjedinjeni medju sobom do jednodusnosti i jednosustnosti, u kojoj je covek sa covekom jedno kao sto su jedno Bog Otac i Bog Sin. To je jedinstvo - jedinstvo ljubavlju i istinom. Sledbenici Hristovi ostvaruju to jedinstvo ziveci Bogocovekom i Njegovim vrlinama. U njih se onda stvara "jedna dusa i jedno srce", o cemu i govore Dela Apostolska kad govore o prvoj Crkvi (4,32), A to jedinstvo svih u Hristu Bogocoveku i jeste osiguranje vecnoga zivota u Trojicnom Bozanstvu. Tu vlada ljubav Duha Svetog kao glavna stvaralacka i sjedinjujuca sila. U tom jedinstvu ljudi u Hristu nema niceg ni nasilnog, ni mehanickog, ni nametnutog, vec sve sama ljubav Bozja i bratska, sve sama vera i zivot bogocovecanski, sve sama istina, sve sama pravda, sve sama dobra volja, sve sama sloboda, istinska sloboda kojom nas Hristos oslobodi (Gal.5,1). Tu svi zive u Hristu i u svima zivi Hristos (Gal.2, 20); Hristos je svima sve, i svi su jedno u Hristu (Kol.3, 11; Gal.3,28).

 

Sv. Justin CelijskiProf. Velimir Hadzi-Arsic

TAJNE VERE I ZIVOTA(OSNOVNO BOGOSLOVLjE)

 

 

 O POSTOVANjU SVETITELjA, SVETIH MOSTIJU I SVETIH IKONA U PRAVOSLAVNOJ CRKVI

 

Samom prirodom Crkve kao tela Bogocoveka Hrista odredjen je odnos medju clanovima Crkve, pa bili ono na zemlji ili na nebu. Posto svi clanovi Crkve, kao udovi vecnozivog Hrista, nikada ne podlezu smrti, to telesna smrt clanova Crkve ne prekida vezu koja postoji izmedju njih, vec je ta oblagodacena veza uvek ziva i neprekidna. Svi koji su u Crkvi, i na nebu i na zemlji, sutelesnici su Hristovi i zivi su Bogu, kroz sve njih struji jedna blagodat Duha Svetog, i svi su domaci Bogu i sazitelji Svetima.[1] Svi su oni zitelji jednog grada Bozjeg - nebeskog Jerusalima, clanovi "Sabora Svetih" koji se nikada ne razilazi.[2]

Na osnovi ove crkvene bogocovecanske zajednice svih verujucih u Hristu pociva i postovanje Svetitelja, kao svetih udova Hrista - glave Crkve, i kao svete starije brace nase

proslavljene od Boga. Zbog toga je jos u Starom Zavetu receno za Svetitelje: "Pravednik ce se spominjati vecno".[3]

Pobozno spominjanje i postovanje Svetitelja, i pre svih Preciste Majke Hrista Spasitelja, Presvete Bogorodice, koja je i od Heruvima cesnija i od Serafima slavnija, sastoji se u molitvenom odnosu prema njihovim hristolikim licnostima, zatim u proslavljanju njihovih vrlina i svetosti, cime se ustvari proslavlja sam Bog koji ih je osvetio i posvetio. Ovo postovanje biva na slavu Bozju, jer je Bog "divan u Svetima svojima" (Ps.67,36), a nama biva na korist: da bi tako podrazavali sveti zivot i dela Svetitelja i smerno se ugledali na njih.

Pobozno postovanje Svetitelja sastoji se i u molitvenom prizivanju njihove blagodatne pomoci, njihovog molitvenog posredovanja pred Bogom za nas slabe i gresne, jer su oni pred Bogom smeliji i mocniji kao prijatelji i ugodnici Bozji, i jer svesveti Bog "u Svetima pociva". Postovanje Svetitelja ni u kom slucaju ne znaci njihovo bogotvorenje, tj. kao da ih mi postujemo kao bogove, vec mi njih postujemo i prizivamo kao "sluge Bozje" i "prijatelje Hristove", kao "sinove Bozje" u Jedinorodnom Sinu Bozjem, Koji se izjednacio sa nama ljudima da bi nas ljude izjednacio sa Bogom po blagodati.

Postujuci Svetitelje mi postujemo i njihove svete mosti kao sasude blagodati Bozje, jer su njihova sveta i osvecena tela blagodacu postala netrulezna i cudotvorna. Svete mosti su znak Bozjeg blagovoljenja i blagodatnog prisustva Duha Bozjeg u materijalnim telima ljudskim, sto prestavlja takodje svedocanstvo i zalog da ce i tela ljudska vaskrsnuti i naslediti od Boga netruleznost i blazenu besmrtnost i zivot vecni.

Ko ne prima i ne postuje Svetitelje i njihove svete mosti, taj ne prima i ne postuje ni Hrista ni Boga Oca (sr. Mt.10,16. 40-41). Jer se osnova postovanja Svetih nalazi u Hristu Bogocoveku, Koji je zato i postao covek da proslavi coveka, i to i telo mu i dusu. Ko ne postuje Svetitelje kao udove bogocovecanskog Tela ovaplocenog Gospoda Hrista, taj kao da razovaplocuje Hrista i izgoni ga iz tela Njegovog koje je Crkva Njegova.

Ovaplocenje Boga Logosa, Koji je zivi Lik, ziva Ikona nevidljivoga Boga (Kol.1,15), jeste osnova i za nase pobozno postovanje svetih Ikona.

Postovanje svetih ikona postojalo je u Crkvi od samog njenog pocetka (o cemu svedoce freske po najstarijim hriscanskim katakombama, jos iz drugog veka u Rimu i na grckim ostrvima). Zato je Pravoslavna Crkva na svom VII Vaseljenskom Saboru osudila jeretike ikonoborce koji su hteli da poreknu postovanje svetih ikona. Ovo postovanje poricu danas i neki od sektasa, koji poricu cak i postovanje svetog i zivotvornog Krsta Hristovog. Ali mi smo napred vec videli kakav spasonosni znacaj i silu za nase spasenje ima casni Krst Hristov, zbog cega sa sv. Apostolom Pavlom i govorimo, klanjajuci se Krstu Hristovom: "D ja Boze sacuvaj da se cim drugim hvalim osim Krstom Gospoda naseg Isusa Hrista" (Gal.6,14).

Uz casni i zivotvorni Krst mi pobozno postujemo i svete ikone, najpre precasnu ikonu Hrista Bogocoveka, pa onda i ikone Presvete Bogorodice i Svetih Apostola i Ugodnika Bozjih. Jer, po recima Svetih Otaca, "postovanje koje se ukazuje ikoni odnosi se na njen Prvolik", na Lice samog Bogocoveka Hrista po cijem liku je i sazdan svaki covek (sr. Kol,3,10).

Ikone ni u kom slucaju nisu idoli (postovanje idola Bog je zabranio u svojoj drugoj zapovesti datoj preko Mojsija), i mi ih ne smatramo za neka bozanstva, nego samo za svete slike koje je sam Bog jos u Strom Zavetu zapovedio da se postuju u hramu (skiniji) Jevrejskom (vidi 2.Mojs.25,10-26; 26,1-33; 5.Mojs.10,1-5). U Novom Zavetu, od ovaplocenja Hristova, svete ikone se postuju kao sveta slikovita svedocanstva prevelike tajne uoblicenja Boga Logosa u telo i oblicje ljudsko; one su Sveto Pismo za nepismene; one su mesto prisustva blagodati Bozje, zbog cega su mnoge svete ikone i cudotvorne i mirotocive.

 

 

 

 

 

NAPOMENA:

1. Ef.2,19; 3,6.

2. Sr. Jev.12,22-23.

3. Ps. 111,6; Price 10,7.