Bajke sveta - Rusija FARHAD I ŠIRIN 25-11-2008 21:08 Bajke sveta - Rusija  

FARHAD I ŠIRIN 

Nekada davno, kada su ptice i zveri umele da govore, a ruže su u stvari bile zacarane devojke, živeo je u jednoj dalekoj zemlji nekakav siromah. Siromah je imao sina Farhada. Ostari siromah, sseti da mu se kraj bliži i pozva svoga sina, te mu rece: - Ja nemam ni zlata ni srebra, nemam šta da ti ostavim u naslede, osim ove motike, sine moj. Ako budeš radio, biceš i srecan. Zbogom. Zajedno sa mnom pokopaj i ovaj kovcežic, ne otvaraj ga, jer ce se nesreca dogoditi. Tako siromah umre. A Farhad ne ispuni ocev zavet, nego, iz radoznalosti, otvori kovcežic. U njemu nade jedno ogledalce. Pogleda Farhad u ogledalo i vide u njemu cvetnu livadu, a po livadi se šetaju lepotice. Medu njima beše jedna - lepa i prelepa, baš kao vila. Farhad ne mogade odvojiti oci od nje i sruši se na zemlju bez svesti. Dugo bi tako Farhad ležao da k njemu ne dode njegov drug šapur. Vide šapur kako njegov drug leži kao da je mrtav, a u ruci stegao ogledalo. šapur uze ogledalo i ugleda lepoticu: lice joj kao u vile, oci kao u gazele, kosa kao sunce sija. Sunce i mesec se prepirahu oko toga postoji li na svetu lepše devojke od nje. šapur istrca na ulicu, zahvati vode iz bunara i pljusnu njome Farhadovo lice. Farhad dode k sebi, ugleda ogledalo u rukama šapurovim i odmah se seti nepoznate lepotice. I smrknu se Farhad, tuga ga obuze, ništa ne može ni da okusi. Tugovao on tako, tugovao, i reši najzad da pode sa šapurom da traži prekrasnu vilu. Preko mnogih stepa i brda su prošli, u mnogim gradovima boravili. I tako dodoše do grada Begovata. Oko njega se behu nadnele visoke planine. Farhad pogleda i zacudi se. Iako beše leto, drvece ne beše zeleno, nego lišce sa njega opadaše, kao u duboku jesen. Poda behu suva, a biljke uvele. Kraj presahnulih kanala stajali su ljudi izmršaveli od teška i naporna rada. Motikama i ašovima su kopali stenu. - Ej - povika Farhad - ko ste vi i zašto kopate stenu? I ljudi mu ispricaše kako vec tri godine kopaju u steni kanal za navodnjavanje, kako bi pustili vodu u grad.i oživeli polja i vrtove koji su se osušili od žege i vruceg vetra garmsila. Tri godine vec ima kako ljudi prolivaju suze i znoj, iznureni od preteškog rada, a stena, jaka kao gvožde, ne može se razbiti, tako da su svi napori uzaludni. - šapure, prijatelju moj - rece Farhad - ovi ljudi umiru od gladi i žedi. I Farhad, zasukavši rukave, uze u ruke ocevu motiku i udari po steni. Velika snaga beše u Farhadovim rukama, pa ipak stena se ni ne pomaknu, a motika ode sva u komade. U besu, Farhad naredi da mu se donesu svi pijuci i ašovi, založi vatru u kovacevom ognjištu, pretopi ih sve i iskova, zajedno sa šapurom, jedan veliki ašov, koji ni stotinu ljudi ne bi mogli pomaci s mesta. Farhad uze u jednu ruku ašov, zamahnu njime, zamahnu još jedanput - i stvori se kanal veci od onoga koji su ljudi kopali vec tri godine. Farhad udari još jedanput ašovom, pa onda još jedanput - i planina sva zadrhta. Sruši se stenje. Obradovaše se ljudi i stadoše da pomažu Farhadu. Gradom Begovat vladala je tada sultanija Gulcehra, koja imadaše rodaku širin. širin je posmatrala sa visoke kule i videla kako jedan snažan junak ruši planinu. Tada ona otrca svojoj tetki Gulcehri i, umiljavajuci joj se, izmoli je da pode i vidi junaka. - Ja sam se zaklela da cu se udati za onoga ko okrene Sir Darju u Gladnu stepu - rece širin. 

A Farhad se beše toliko zaneo u posao da ni ne primeti kada je došla sultanija Gulcehra sa širin. Htede Farhad da obriše znoj sa lica, zastade za trenutak i pogleda one koji se behu okupili oko njega, a u tom casu vetar zadiže zar sa lica širin - i Farhad vide onu istu lepoticu iz ogledala. Samo mu se ote jedan uzdah iz grudi i Farhad pade na zemlju bez svesti. Svi se zacudiše šta se to desi sa Farhadom. Samo je njegov verni prijatelj znao šta je posredi, ali se ne usudi ništa da kaže. Kad Farhad dode k sebi, pogleda širin i ne skide ociju sa nje. Postide se širin i pogleda Farhada samo ispod trepavica, koje behu nalik na oštre strele. I odjednom devojka zateže uzde konju, ovaj se prope i pojuri. Konj se spotace i stade hramati. Farhad dotrca, uhvati jednom rukom konja zajedno sa širin, stavi ga sebi na leda i potrca. Kada dotrca do dvorca, spusti konja zajedno sa prekrasnom princezom kraj kapije. Farhad ode bez reci, cak ni ne pogleda širin. Lepotica se zacudi i nekakva tuga joj se svali na srce. što je Farhad dalje odlazio, sve mu je teže bilo. "Zar može ona, onako tanana, rodena u svili i baršunu, da zavoli mene, prostog kamenoresca?" I on ne htede da se vrati na kanal, vec pode u planinu, sede na kamen i nasloni glavu na ruke. A sultanija Gulcehra priredi gozbu u cast nepoznatog neimara. I glasnici pohitaše da traže Farhada. Tražili su ga, tražili, ali ga ne nadoše i vratiše se sultaniji. Tek ga poslednji glasnik pronade na samom vrhu planine. Dovedoše Farhada u dvorac, posadiše ga na pocasno mesto. Farhadu beše milo što može da vidi širin, ali ne znadaše šta da cini. I zapoce vesela gozba. Odjekivahu dutare, a devojke, vitke ko gazele, plesahu. A mladici se naticahu u snazi i veštini. Sve je bilo divno: i pesme, i jestiva, i igre, samo tu ne beše širin. Farhad postajaše sve tužniji i mracniji. Tada izide pred goste širin. Lica gostiju se ozariše. Muzika je veselije odjekivala, igracice su se sve brže okretale. A Farhad i širin nikoga nisu gledali. Za sve vreme gozbe niti su jeli niti pili, vec su samo jedno drugo posmatrali. Iznenada se pojaviše izaslanici iz carstva Iran. Glas o lepoti širinoj preneo se po citavom svetu i tako dode i do padišaha te zemlje - starog i celavog Hosrova. Hosrov reši da dode do takvog blaga i posla prosce Gulcehri. Tuga smeni veselje, ucutaše zlatostruni sazi, nigde se smeh ne cuje. Gulcehra je znala da ce se Hosrov ako ga odbije, razgneviti, i da ce krenuti u rat protiv Begovata, rušeci sve pred sobom. - Ej, ženo - rece izaslanik Gulcehri - moj gospodar Hosrov, car nad carevima, stoji na granici tvoje države sa mnogobrojnom vojskom i porucuje ti: "Ako princeza širin ne pode za mene, ni kamena na kamenu necu ostaviti od Begovata, a ohola širin i ti poci cete, sa konopcem oko vrata, za mojim konjima. Odgovaraj!" Gulcehra pognu glavu i rece izaslanicima: - Princeza širin je još mlada, ona je nežna i plašljiva kao divokoza džejran; širin voli strele, konje i lov, a na udaju ni ne pomišlja. Hosrov se razgnevi što ga širin odbi i pode s ogromnom vojskom na grad sultanije Gulcehre. Hosrovljeva horda se kao crni oblak približila zidinama grada Begovata. Stadoše da dobuju veliki ratni doboši, zacuše se bakarne trube, zapališe se vatre. Gradani podoše na zidine da se brane od neprijatelja. "Meni nije mesto ovde, u gradu", rece u sebi Farhad, "muškarcu ne prilici da se krije od neprijateljskih strela." 

Farhad pode na planinu, izlomi svojim gigantskim ašovom dve stene, od kojih svaka beše velika kao kuca, i stade ih u vazduh bacati i na ruke docekivati. Kada neprijateljski vojnici to videše, tako se uplašiše da otrcaše Hosrovu. - Veliki šahu - rekoše oni - tamo, na planini, strašni div se igra stenama kao jabukama. Hosrov izide iz šatora, stavi dlan iznad ociju i vide kako na planini odista stoji snažan junak i baca

uvis stene. - Ej, covece! - povika Hosrov - ko si i šta tamo radiš? - Ja sam bacac kamena - odgovori Farhad, a ni disanje mu ne beše ni malo ubrzano, iako svaka stena imadaše u sebi po cetrdeset pudi. - Odlazi odavde, šahu Hosrove, zajedno sa svojim vojnicima, inace cu ja ove igracke poceti da bacam u tvoj logor. A Hosrov se ne uplaši, nego naredi cetrdesetorici odabranih vojnika u zlatnim šlemovima i sa zlatnim štitovima da podu na planinu i da dovedu Farhada, živog ili mrtvog. Cetrdeset vojnika krenuše na planinu, a Farhad hitnu na njih stenu tako da od njih ni mrlja ne ostade. A šaha Hosrova obuze silan gnev. Posla još cetrdeset odabranih vojnika, ali i oni behu iste sudbine. Hosrov htede da pošalje na Farhada celu svoju mnogobrojnu vojsku, ali mu tada pride lukavi vezir i šapnu mu na uvo: - Nedostojno je velikom šahu, sa mocnom vojskom, da se bori sa nekakvim kamenorescem. Ako ti, o, šahu, pobediš Farhada - slava tvoja ce biti veca, a ako tebe pobedi Farhad, što alah nece dopustiti, sramota ce se sruciti na tvoju glavu. - A šta ti savetuješ? - ljutito rece Hosrov. - Brže govori, inace cu dželata pozvati i. . . - Zašto da zoveš dželata - odgovori lukavi vezir - gde se ne može pobediti macem, pobeduje se umom. O, šahu, ti želiš ruku lepotice širin. Ona mašta o sreci narodnoj, i prica se da se zaklela da ce se udati za onoga ko prvi prokopa kanal kroz planinu i pusti vodu na zemlju Gladne stepe, koju iscrpljuje suša. Hosrov se još više razgnevi na svoga vezira i povika: - Ja sam veliki šah velike države, a ne zemljoradnik umazan glinom. šta, zar hoceš da me prinudiš da u ruke uzmem ašov i da kopam zemlju? Ne, to se nece desiti. Vezir se lukavo osmehnu i dade savet Hosrovu. I poslaše Hosrov i vezir poslanike u Begovat. Dodoše oni u dvorac Gulcehre. Nisu vikali, nisu pretili ratom, laskavo i smerno su se osmehivali i klanjali se do zemlje. - Naš šah - rekoše oni - hteo je samo da iskuša hrabrost Begovacana. I on izražava svoje divljenje i poštovanje prema njima. Ne želi Hosrov silom da stice naklonost lepotice širin. Ne. Hosrov je cuo da ce predivna širin poci za onoga ko prvi okrene reku Sir Darju u Gladnu stepu. Nije li tako? Tada se diže širin, spusti stidljivo svoje prekrasne oci i rece samo jednu rec: - Da. Poslanici se pokloniše i skromno se udaljiše. Uskoro stiže u dvorac, u pratnji raskošne svite, i sam šah Hosrov. - O, najslada medu svim princezama - rece on -ja cu pokušati da ispunim tvoju želju. Nocas ce Sir Darja poteci suvom zemljom Gladne stepe. širin se iznenadi. Nešto je steže u srcu, jer je lepota i junaštvo Farhadovo behu u samo srce ranili. Pohita ona, sa svojim dvorkinjama, iz dvorane u kojoj Gulcehra beše primila Hosrova i potrca u svoje odaje. širin naredi da se okupe glasnici i zapovedi im da podu na sve strane, zaustavljajuci se kraj svake kolibe, svakog kucerka, svake kuce, da u doboš lupaju i objave: "Ljudi, onaj ko danas bude okrenuo Sir Darju u Gladnu stepu, dobice ruku princeze širin." Otrcaše glasnici na sve strane, pronoseci tu vest. Kada cu poziv glasnika, Farhad zgrabi svoj ašov i pode na kanal. Zadrhta, zaljulja se planina pod snažnim udarcima ašova, polete kamenje, pregradujuci put brzoj reci. Hiljade ljudi sjati se da posmatra junaka Farhada, hiljade ljudi dade se na posao, kako bi pomogli Farhadu u njegovom plemenitom poslu. A Gulcehra priredi u dvorcu veliku gozbu u cast šaha Hosrova. Pade i noc. Usred gozbe u salu necujno ude vezir Hosrovljev i šapnu na uvo nešto svome gospodaru. Tada se Hosrov diže i, poklonivši se Gulcehri, rece: - O, mudra Gulcehro, želja tvoje rodake, predivne širin, ispunjena je. Voda tece u stepu. 

Svi pojuriše na krov dvorca. širin ugleda kako u daljini blista mesec u cistom i prozracnom ogledalu vode. O njoj je narod toliko maštao - to beše voda. Hoerov se još dublje pokloni: - O, širin, ispuni svoje obecanje. Zašto se tako bolno steglo širinino srce? "O, Farhade. gde si?" mišljaše širin. U bezumnoj tuzi, htede ona da se baci u provaliju, ali je bila dala svoju rec. Ako se baci i pogine, Hosrov ce se tada svetiti. Od grada nece ostaviti ni kamen na kamenu, a narod ce pobiti. A širin nije znala da se pod mesecevim zracima nije blistala voda, vec da to behu asure ciji je sjaj odbijao svetlost, i da one behu prostrte po zemlji i stepi, po naredenju lukavog vezira. I otpoce svadbena gozba. Kao mesec na tamnom nebu blistala je neopisivom lepotom širin medu Hosrovljevim gostima. Na usnama prekrasne neveste lebdeo je osmejak, a u ocima - suze. Srce njeno cepalo se i želelo da se otrgne tamo kuda ga je zvala ljubav. "Nadi ga, nadi ga!" ridalo je srce. Zavijali su karnaji, udarali su doboši. Sto je bio pun i prepun raznoraznih jela: pilava, pecenih ovnova, kokošaka, vina, oraha, slatkiša - svega beše tu u izobilju. Tako širin postade Hosrovljeva žena. Svanu jutro, i nocna varka išceznu zajedno sa jutarnjom izmaglicom. širin i ostali videše da tu nema nikakve vode. Ljudi se baciše na varalicu Hosrova, ali se on samo smejaše, okružen silnom vojskom. Neutešna, prevarena, širin prolivaše suze. A Farhad je celu noc radio bez odmora. Svojim snažnim ašovom lomio je stene i bacao u reku, ali ih bujica odnosaše sobom. Obuze gnev Farhada te dograbi planinu, nape se i pomeri je s mesta. Zapeva Farhad pesmu o lepotici širin, o sreci i ljubavi. Još samo malo, i reka ce promeniti svoj tok! Tada Farhad zapita: - A gde je širin? Neka dode i pogleda kako ja radim! Svi cutahu pognutih glava. Cutao je i Farhadov prijatelj šapur. Samo je vetar tužno zašumeo: - Farhade, Farhade, širin je postala Hosrovljeva žena. On ju je prevario, ona ga ne voli! Strašnom vešcu potresen Farhadu se ucini da mu vetar kaže: "Voli ona Hosrova." Ne htede više Farhad da sluša šta mu vetar šapuce. On samo cu kako mu srce tiho rece: "Zašto da pevaš, Farhade - slavuj ne peva tebi. Zašto da gledaš, Farhade - oci lepotice ne gledaju tebe. Zašto da dišeš, Farhade - ruže mirišu u tudem vrtu." U ludome bolu, polete Farhad prema gradu. Na njegovoj steni stajala je širin, gorko placuci. Kad Farhad vide svoju ljubljenu, pode k njoj, ali izmedu njih se valjala brza Sir Darja. Pruži Farhad ruku lepotici širin i skameni se od tuge. Pode širin ka Farhadu, gorke suze prolivajuci, i pretvori se u kristalno prozracnu recicu. I dan-danas stoji u blizini Begovata na obali Sir Darje velika stena Farhad, a njoj u susret, u dubokoj dolini, teku tihe suze lepotice širin.

Bajke sveta - Vijetnam ČUDESNI CVET 25-11-2008 21:15Bajke sveta - Vijetnam  

ČUDESNI CVET 

Živeo jednom jedan mladic po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i nocu kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leda i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi. 

Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišce okrenuto suncu, a belo-ružicasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetric, cvetovi i lišce bi trepetali, ispuštajuci zvuke koji su podsecali na najlepšu pesmu. - Kakvo je to cudo - iznenadeno uzviknu Do Lam. - Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva. Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladic umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vracale snaga i bodrost. Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladic pritrca, ispravi cvet i rece: - Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreca može da ti se dogodi, zato ce biti najbolje ako te odnesem svojoj kuci! Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kuci, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora. Uvece, kada bi se vratio sa njive, mladic je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladic osecao srecnim. Jedne noci u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poce da gori jace. Mladic se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primecivao. Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoci iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladic ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni rec da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo više nema cveta. Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vracali kuci osvetljavajuci put fenjerom. Uvece je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme. Kada bi došao pijacni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kuci pirinca i sve drugo što je bilo potrebno za život. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srecno. Vec posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kucu. U velikim pletenim korpama cuvao se pirinac, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poce da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, corbi-kaljan, i odlazio da šeta. Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina a onda kod kuce jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak. Kada bi žena zamolila Do Lama da pode na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uvece predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke. Jednom je žena kazala Do Lamu: - Naš život još nije tako obezbeden da bismo mogli živeti bez rada. Te reci razjariše Do Lama, oci mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: "Hi!", pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju. I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izade ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva: Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladic je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde sa-mnom, na moja krila! 

Plamicak u lampi zasvetle jace, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom. šum krila razbudi Do Lama, koji je vec spavao na mekoj postelji posle obilne vecere. Cim je ugledao cudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoci sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i cudio se kako blista. No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposlicenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci. Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinac, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijac, ali je sa iznenadenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaceni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izraduje korpice i šešire od bambusove trske. Kuca im je bila puna pirinca, a u toru bivolice, krave, koze i svinje. Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oci ka nebu i zavika: - Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesrecu! Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uvece, kod kuce, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poce da se trudi kao i pre i da radi danju i nocu. Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz pticijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi. Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega potece divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme zacu se i divna pesma: Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris, Lampa ponovo sjajno svetli, Trudi se Do Lam dan i noc, A devojka mu šalje pozdrav svoj. Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu. Lampa zasija jace i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah išceze. Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uvece pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srecan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.

Bajke sveta - Alžirsko-Kabilska GOLUBICA-DEVOJKA IZ SELA VUAK-VUAK 25-11-2008 21:14 Bajke sveat - Alžirsko-Kabilska  

GOLUBICA-DEVOJKA IZ SELA VUAK-VUAK

Jedan lovac lovio je uvek samo na svom lovištu. U početku je tamo bilo mnogo divljači, ali s vremenom sve manje i manje. Kad na njemu nije više imao šta da lovi, jer je svu divljač već bio polovio, pođe jednog jutra da traži novo lovište.

Otišavši daleko u divljinu, dođe jednoga dana do kuće u kojoj su prebivale dve devojke. Zamoli ih da ga prime. Ispriča im kako traži novo lovište, jer na starom nema više šta da lovi. Devojke mu rekoše:- Primamo te vrlo rado. Ostani i stanuj kod nas. Budi nam brat, a mi ćemo ti biti sestre. Ako ti je s voljom, nauči nas loviti. - Lovac na to pristane.Lovac ostane da stanuje kod sestara. Obdan je odlazio s njima u lov, lovio je i učio ih loviti. Jednoga dana ode jedna sestra sama u lov i vrati se kući s dobrom lovinom. Drugog dana ode u lov druga sestra, te se i ona vrati kući s dobrom lovinom. Trećeg dana odu u lov obe sestre, a lovac ostane kod kuće sam. Lovac je sedeo kraj kuće i gledao vrelo što se nalazilo pored kuće iza šipražja.Odjednom dolete dve golubice, slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna je bila tako lepa da lovac nije mogao skinuti oka s nje. Devojke se stadoše kupati. Lovac ih je gledao. Lovac im se prikrade kroz šipražje. Htede ugrabiti onu lepšu. Ali kad je već bio došao do nje, devojka se okrete, spazi ga i zviznu. Lovac se na taj zvižduk smesta pretvori u kamen. Onda devojke uzmu svoje pernate haljine, obuku ih i odlete kao golubice.Ubrzo posle toga vrate se sestre iz lova s bogatom lovinom. Začude se videvši da je kuća zatvorena i stanu zvati brata. Zvale su ga i tražile, ali uzalud. Sestre rekoše:- Mora biti da se nešto dogodilo. Sakrićemo se sutra u šipražje da vidimo šta je to bilo. - Idućeg dana sakriju se sestre u šipražje. Nisu dugo čekale kad opet doleteše one dve golubice da se kupaju.Dve golubice slete kraj vrela, svuku pernate haljine i stvore se dve krasne devojke. Jedna od njih je ipak prevazilazila lepotom onu drugu. Dve golubice-devojke počeše se kupati. Jedna od sestara privuče se polako pernatoj haljini one lepe golubice-devojke, uzme je i odnese u šiprag.Posle nekog vremena iziđu devojke iz vode i pođu da se obuku. Jedna uzme svoje perje, obuče ga i kao golubica odmah odleti. Ona lepša stade se osvrtati tražeći svoje. Tražila ga je i tražila i naposletku reče plačući:- Ko mi uze moju pernatu haljinu? Jedna sestra rece tiho drugoj:- Možeš se spokojno pojaviti pred njom. Te golubice-devojke mogu nešto učiniti samo muškarcima, a ženama ne mogu ništa.Tako sestra koja je uzela pernatu haljinu i sakrila je iziđe pred devojku i reče:- Ja sam ti uzela pernatu haljinu. Vrati mi najpre moga brata, a onda ćemo razgovarati o tvojem perju. Na to lepa devojka položi ruku na kamen u koji je dan ranije pretvorila mladog lovca, i on stajaše pred njima kao čovek.Golubica-devojka reče:- Vrati mi sada moju pernatu haljinu.Sestre videše kako lovac stoji još uvek ukočeno kao da je kamen, zagledan u lepu golubicu-devojku. Sestre rekoše devojci:- Vidiš kako te gleda naš brat. Molimo te da mu budeš žena i kao naša sestra ostaneš kod nas. Golubica-devojka reče:- Devojke u mojem selu nikad se ne udaju. Muško čeljade ne može među njima opstati. Čovek koji bi došao u naše selo i bio primećen, bio bi prožderan. Kako onda da vam ispunim želju?Sestre rekoše:- Na to je lako odgovoriti: ostani kod nas i onda nećeš izložiti muža takvoj opasnosti. - Naposletku pristane golubica-devojka da se uda za lovca.Lovac se oženi golubicom-devojkom. Ali je brižljivo sakrio njeno perje, jer je mlada žena s vremena na vreme veoma žudela za selom svojih sestara. Mlada žena postane majkom i daruje lovcu sina. Posle toga smiri se i više nije tako često tražila svoju pernatu haljinu.Kad je njegovom malom sinu već bilo nekoliko meseci, zaželi lovac da vidi svoju majku i reče sestrama:

- Čuvajte mi, sestre, ženu i malog sina. Mnogo sam se uželeo majke i idem na nekoliko dana kući da je obiđem.Lovac pođe na put kući. Zatekne majku u najboljem zdravlju i reče:- Oženio sam se, majko! Imam vrlo lepu mladu ženu i malog sina.Majka mu reče prekorno:- šta, ti si oženjen i imaš sina, a dolaziš mi sam, bez žene i deteta? Vrati se brzo po njih, pokaži mi ih da se radujemo tvojoj sreći. A onda ih ostavi neko vreme kod mene, jer bih htela da se bolje upoznam sa ženom svoga sina, svojom snahom.Tako se lovac vrati po ženu i sina. Krišom ponese sa sobom i ženino perje, jer ga je ona jednom zamolila da ga uvek drži negde blizu nje, da joj bude pri ruci ako bi je kadgod zadesila kakva nevolja. Lovac dovede majci ženu i sina. Krišom preda majci ženino perje i reče:- Sakrij dobro ovu pernatu haljinu i neka moja žena nikad ne sazna gde si je sakrila. Inače, drži mi ženu stalno u kući i oko kuće i ne daj joj da izlazi na ulicu. Jer ona je tako lepa da će sigurno doći do nesreće ako je budu videli drugi ljudi.Majka mu to obeća. Lovac se oprosti s njom i ode sestrama u šumu i u lov.Idućeg dana majka je već zaboravila šta joj je sin naredio. Ujutru reče mladoj ženi, svojoj snahi:- Hajdemo zajedno u polje da radimo. Mlada žena uzme grabulje i pođe sa svekrvom kroz selo. Svi ljudi u mestu zastadoše zadivljeni lepotom mlade žene. Niko ko ju je pogledao nije mogao skinuti oka s nje. Berberin koji je na ulici brijao jednom čoveku glavu toliko se zablenuo u nju da je iz neopreznosti odsekao svojoj mušteriji uho, a da to nije ni primetio, a ni taj nije osetio da mu je uho odsečeno, toliko se bio zaneo diveći se lepoti mlade žene. Na kraju sela sretnu se s aminom. I taj se zagleda u nju, zastade, gledao je za njom i gledao sve dok mu se u polju nije izgubila iz vida, a onda reče u sebi:- Ova lepa žena mora biti moja!Posle poljskog rada stara i mlada žena vratiše se uveče kući. Tek što su prešle kućni prag, kad amin banu u kuću i reče staroj ženi:- Ili ćeš mi dati ženu svoga sina ili ću te ubiti. Stara žena reče:- Kako bih ja ženu svoga sina mogla dati tebi? Amin reče:- Kažem ti još jedanput: hoću da se tom tvojom mladom snahom oženim, pa ili ćeš mi je dati ili ću te ubiti.Stara žena nije od straha znala šta da mu kaže. Ćutala je. Videvši to, mlada žena, njena snaha, prizva svekrvu i reče joj:- Ovo se ne sme rđavo svršiti. Neću da te amin ubije. Da do toga ne bi došlo, daj mi moj zlatni nakit i perje. Kad to budem imala u rukama, možeš reći aminu neka me uzme.Zaplašena stara žena pohita i donese mladoj ženi njezino perje i zlatni nakit. Mlada žena reče aminu:- Pričekaj napolju koji trenutak. Videćeš me ubrzo kako izlazim. - Amin iziđe napolje.Mlada žena uze sina na ruku. Obesi o vrat zlatnu nisku. Obuče pernatu haljinu i kao golubica izlete s detetom kroz prozor. Golubica slete na najbliži krov i odande doviknu svekrvi: - Počuj, majko moga muža! Kaži mom čoveku kad se bude vratio i pitao za mene, kaži mu kad se bude osetio nesrećnim videvši da me nema: "Tvoja žena je u selu Vuak-Vuak. Možeš poći u to selo po nju." I onda golubica s detetom odlete.Posle malo vremena dođe lovac majci. Uđe u kuću i zapita za ženu. Vide odmah po majčinu licu da mu je žena otišla. Lovac reče:- Zar ti, majko, nisam rekao kako je ne smeš pustiti da iziđe na ulicu jer je lepa i prelepa? Zar ti, majko, nisam rekao kako moraš brižljivo sakriti njezino perje i držati ga tako da ga ona ne vidi?Majka reče:- A zar sam ja, sine, znala da si se ti oženio golubicom? Ja nisam znala da je ona golubica.

Mislila sam da je žena kao i druge žene. Tvoja ti je golubica poručila da je - ako ne budeš imao snage da preboliš njezin nestanak - možeš ponovo naći u selu Vuak-Vuak. I nemoj koriti svoju staru majku zbog ludosti što si je počinio, jer ja još nikad nisam čula da se koji razuman čovek oženio golubicom iz mesta što se zove Vuak-Vuak.Lovac se spremi i pođe odmah na put da traži selo svoje žene-golubice. Lovac ode vrlo daleko raspitujući se svuda o selu Vuak-Vuak, ali ne nađe nigde nikog ko bi mu znao šta reći o tom selu.Jednoga dana, kad je opet tako putovao, naiđe na dva mladića koji su se oko nečeg prepirali. Lovac im priđe i reče:- šta je uzrok vašem sporu? Mogu li vam pomoći da ga rešite?Jedan od njih reče:- Naš spor je u ovom: Imamo ovde jednu kapu. Ko tu kapu metne na glavu, postaće nevidljiv. Može proći kroz selo Vuak-Vuak, koje se nalazi eno tamo pozadi, a da ga niko ne vidi. A imamo ovde i ova dva štapa. Kad ko jednim od tih štapova udari po drugom, iskoči odmah iz zemlje četa ratnika koji savlađuju svakog neprijatelja ako pred njima ne ustukne. Mi se sporimo oko poseda ove dve stvari. Kaži nam: da li jedan od nas dvojice treba da dobije obe ove stvari i ko treba da ih dobije, ili pak ko od nas dvojice treba da dobije jednu stvar, a ko drugu. Bićemo ti zahvalni ako naš spor budeš rešio tako da jedan od nas ne prođe pri tom bolje nego drugi. Onaj drugi reče:- Tako je! Mi bismo hteli da podelom ovih stvari nijedan od nas ne prođe bolje. Lovac reče:- Ako je do toga da podelom ovih stvari jedan od vas ne prođe bolje no drugi, onda vam mogu pomoći. Ostavite te stvari ovde na zemlji i idite do na vrh onog brežuljka. Kad budete bili tamo, okrenite se i potrčite ovamo. Videćemo ko će od vas dvojice pre stići. Dvojica mladića se s tim slože. Pođu pravce k bregu. Ali čim su malo odmakli, metnu lovac kapu na glavu, uze oba štapa u ruke i krupnim koracima uputi se kraju u kojem se, po rečima mladica, nalazilo selo Vuak-Vuak.Lovac stigne u selo Vuak-Vuak. Tamo se sretao samo sa ženama. Pošto je imao na glavi kapu, ni jedna ga žiteljka nije videla. Lovac prođe kroz selo Vuak-Vuak. Naposletku uđe u jednu kolibu. U kolibi je bila njegova žena s detetom. Lovac sedne na pod kraj žene i skine kapu. Žena ga poznade i uplaši se. Žena reče:- Mužu moj, ako te moje sestre budu videle, ubiće te i poješće te. Jer moje sestre neće da imaju u selu čoveka. Beži stoga odmah onako kako si došao.Lovac ostade sedeći. Lovac reče:- Prešao sam daleki put da te nađem i neću se vratiti bez tebe i deteta. Ako ti je pravo, pođimo odavde zajedno sutra zorom. A ako nećeš, ja ću radije ostati ovde da me tvoje sestre ubiju i pojedu. Sam, bez tebe i deteta, neću otići.Kad je njegova golubica-žena to čula, reče:- Onda ćemo sutra zorom poći odavde zajedno s našim detetom.Lovac sa ženom i detetom krene sutradan na put pre nego što su se žiteljke sela razbudile i poustajale. Jedna se, međutim, probudila i, osetivši miris čoveka, stala vikati:- Sestre! Sestre! Osećam miris čoveka. Požurite da ga ubijemo i prožderemo.Sve žiteljke sela Vuak-Vuak poskakaše na noge i sve potekoše iz kuća. Sve izidoše na ulicu i dađoše se u poteru za lovcem. Njegova mlada žena se rasplaka govoreći:- Mužu moj, sad ce te moje sestre ubiti i pojesti. Lovac reče:- Neće, nemaj brige!Sa ženom i detetom lovac je spokojno išao ulicom. Žiteljke sela Vuak-Vuak već su pristizale. Tada se lovac maši štapova i udari jednim po drugom. U istom trenutku iskoči iz zemlje cela četa ratnika i ustremi se na njih. Žiteljke sela Vuak-Vuak morale su se boriti s njima i nisu mimo njih mogle dospeti do lovca i njegove žene.Lovac se sa ženom i detetom vrati u šumu k sestrama i tamo ostade.

Bajke sveta - Kanada MALI PJER I BELA MAČKA 25-11-2008 21:13Bajke sveat - Kanada  

MALI PJER I BELA MAČKA 

Živeo jednom jedan kralj koji je imao tri sina. Prvi se zvao Garavko, drugi Plavojko, a treci, najmladi, Mali Pjer. Starija braca su ga pomalo prezirala, jer su bili krupni i snažni a on mršav i slabacak, ali je zato imao više pameti u malom prstu nego oni u svojim ogromnim telesinama. Jednog dana kralj rece sinovima: - Ostareo sam, sinovi moji, i došlo je vreme da jedan od vas nasledi ovo kraljevstvo. A ja bih želeo da onaj koji dobije sve moje imanje ume da se snade u životu. Zato cu dati krunu onome od vas koji bude došao do najlepše princeze, najlepših konja i najlepših kocija. I tako se tri mladica uputiše u svet. Išli su, išli, i na kraju stigoše do jednog raskršca odakle su se racvala tri puta. - Ja sam najstariji i izabracu ovaj put - izjavi Garavko. - A ja ovaj - dodade Plavojko. - E pa, ja cu poci onim što je preostao - uzdahnu Mali Pjer. A onda se dogovoriše: - Tog i tog dana naci cemo se opet na ovom raskršcu. Mali Pjer krenu svojim putem. Išao je dugo, dugo, i za to vreme razmišljao: "Nisam ni dovoljno velik ni dovoljno snažan da osvojim najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kocije. Mogao sam s mirom da ostanem kod kuce, umesto što se ovako potucam po belom svetu." Put odvede Malog Pjera u neku gustu šumu. Odatle nastavi da ide drugom stazom, pa onda trecom. Vec se bio dobro zamorio kad najzad stiže do jedne sirotinjske kolibe, koja je izgledala sasvim napuštena. Obide je sa svih strana i jedino što opazi u blizini beše jedna lepa bela macka, naculjenih ušiju i ružicaste njuškice, koja je radoznalo posmatrala kako se cetiri gadne krastave žabe igraju kraj obližnje bare. Mali Pjer uctivo pozdravi belu macku, pa sede na prag kolibe da saceka povratak sopstvenika; hteo je da ih zamoli da ga prime na prenocište. Sedeo je tako, tužan i nesrecan, glave zagnjurene u šake, i razmišljao o tome kako nece dobiti krunu nego ce zemljom vladati jedan od njegove brace; a pošto ga ni Garavko ni Plavojko nisu voleli, sigurno ce s njim loše postupati kad ne bude više oca da ga brani. Dok je tako sedeo zadubljen u crne misli, oseti kako ga dotice nešto meko i toplo, i vide da je to bela macka; pruži ruku pa je nežno pomilova po svilenom krznu. Macka poce da prede, a onda skoci Malom Pjeru u krilo, pogleda ga krupnim zelenim ocima i rece: - Zašto si tužan? - Gospodo macko - odgovori Mali Pjer ljubazno kao što je red - otac je obecao krunu onome od nas trojice sinova koji bude doveo najlepšu princezu, najlepše konje i najlepše kocije. - A da li ti zaista toliko želiš tu krunu ? - Braca me ne vole, i kada oca ne bude više medu živima, onaj koji sedne umesto njega na presto zagorcavace mi stalno život. Eto zato sam tužan. - Kako ti je ime? - Zovu me Mali Pjer. - Slušaj, Mali Pjere, sutra se vrati u ocev dvorac. Mene uzmi u narucje, a one cetiri krastave

žabe što su se igrale tamo kraj bare zatvori u vrecu i ponesi na ledima. Ali to još nije sve. Vidiš li ovo orahovo drvo? Podigni prvi orah koji padne s njega i stavi ga u džep. - Time necu steci princezu, konje i kocije. - Uradi kao što sam ti rekla. Kad stigneš pred oca, pomiluj me kao što si uradio malocas, zatim cešagijom istimari leda žabama, a orah slomi prstima. - Poslušacu vas, gospodo macko - odgovori Mali Pjer. Pošto je prenocio u pustoj kolibi, on se ujutru diže, uze macku u ruke, strpa cetiri krastave žabe u vrecu i ode pod drvo koje mu je pokazala macka. Jedan orah baš u tom casu pade mu pred noge, a on ga podiže i metnu u džep. Tako natovaren, pode putem koji je vodio u dvorac njegovog oca. Kad stiže na ono raskršce, ugleda bracu. Garavko je sedeo u lepim srebrnim kocijama što su vukla cetiri vranca, a kraj njega je bila divna princeza kose crne kao gar. Plavojkove kocije bile su zlatne, a vukla su ih cetiri belca; s njim u društvu nalazila se prelepa princeza, kose žute kao zrelo žito. Kad ove dve momcine ugledaše najmladeg brata kako dolazi pešice, sa mackom u narucju i starom vrecom na ledima, prsnuše u gromoglasan smeh, govoreci: - E, vala, ti neceš dobiti ocevu krunu! A onda nastaviše put u svojim divnim kocijama. Mrtav umoran, Mali Pjer se vukao za njima. Kad stigoše u dvorac, sve sluge navališe da mu se rugaju. - Siroti Mali Pjere, dobro si, bogme, izgurao! - povikaše, pretvarajuci se da ga sažaljevaju. Mali Pjer nije imao kad ni da se odmori, jer je kralj odmah poslao po njega. Mladic zatece oca pred dvorcem; u tom casu baš se divio princezama, konjima i kocijama koje su doveli njegovi stariji sinovi, i nije znao koga da proglasi za pobednika. Kad vide da mu se približuje najmladi sin, on planu: - Hoceš li da mi se rugaš? Poslao sam te po lepu princezu, lepe konje i lepe kocije, a ti - gle šta si doneo! Mali Pjer ne odgovori ništa, ali mu dode da zaplace. Spusti belu macku na zemlju i tužno je pomilova. Zatim izvadi iz vrece krastave žabe i prede im cešagijom preko leda. Najzad izvuce onaj orah iz džepa i slomi ga prstima. U istom casu, mada je vreme bilo mirno i vedro, kao obicno pocetkom proleca, odjeknu užasan pucanj groma. Orah ispade Malome Pjeru iz ruku i poce da raste; postajao je sve veci i veci, i pretvorio se u blistave kocije od dijamanata i raznog dragog kamenja. I cetiri krastave žabe poceše da rastu; postadoše velike prvo kao zecevi, pa kao psi, pa kao telad; dok se najzad ne pretvoriše u cetiri divna rida konja, koji se sami upregoše u one kocije. Ljudi su zadivljeno piljili u to cudo, kad se iznenada iz svih grla zacu uzvik. Mali Pjer se okrete i vide pored sebe bajnu princezu kakva se ni u snu ne vida; u svojoj crvenkastozelenoj kosi imala je svetlucavu dijademu, umotana je bila u krzno belo kao sneg, a krupne oci behu joj zelene kao smaragdi. Kralj im pride i rece: - Mali Pjere, zaslužio si moju krunu, i ako ova lepa princeza na to pristaje, uzeceš je za ženu. I tako je svecano proslavljena svadba, o kojoj se još dugo pricalo u celom kraljevstvu.Bajke sveta - Jermenija TUMAČENJE SNOVA 25-11-2008 21:12Bajke sveta - Jermenija  

TUMAČENJE SNOVA 

Živeo jednom jedan car, pa usni neobičan san: vide u snu kako padaju oko njega lisice razne vrste - velike i male, sive i riđe, olinjale i s lepom dlakom. One su ga opkolile s raznih strana, pripijaju mu se uz noge, ujedaju ga i skaču. Kad se car ujutro probudi, pozva sve mudrace carstva pa im reče: - Noćas sam usnuo jedan strašan san. Hoću da mi ga odgonetnete i rastumačite, a ako to ne uspete, znajte, kazniću vas i baciti u tamnicu. Mudraci se raziđoše i stadoše razmišljati o carevom snu. U to doba živeo u tom carstvu neki čovek po imenu šivar, a to znaci - sulud. Razume se, taj nadimak nije dobio ni za šta: bio je tako sulud i glup da nikad ništa pametno nije uradio. Čega se god dohvatio, sve je ispadalo naopako. šivareva žena slučajno saznala za carev san i za nagradu, koju je obećao onome ko mu ga rastumači, pa reče svom glupom mužu: - Hajde, što kažeš? Idi caru pa mu nekako rastumači taj strašni san. On će te bogato nagraditi. Ali ona je pri tome mislila: "Ako slučajno uspe da odgonetne sam, dobro je, postaćemo bogati i bićemo srećni, a ako ne - opet će za mene biti dobro: car će mom glupom šivaru odseći glavu. To je dobro, jer šta će mi ovaj suludi muž?" šivar najpre ne htede da pođe caru da mu tumači san, ali žena navali na njega tako da je on ne mogaše odbiti. Stoga uze toljagu, prebaci torbu preko ramena, pa pođe u carev dvorac. Idući putem, on ugleda veliku zmiju, koja je ispuzila ispod jedne stene. Ona ga upita: - Kuda si se uputio, šivani? A on joj odgovori: - Eto, idem tako bez cilja - kud me noge nose i oči vode. Žena me poslala da rastumačim caru jedan strašan san. I sad se pitam: kako ću ja rastumaciti taj san? Pa ja ni svoje snove ne razumem, a treba tuđe da tumačim. Uz to, car je usnuo nešto strašno. Ali zmija mu reče: - Slušaj me dobro, šivaru. Pomoći ću ti da rastumačiš carev san i da se tako izbaviš iz sirotinje. Otići ćeš caru i reći ćeš mu ovo: "Presvetli care, želiš li da ti rastumačim san? Ja ću ti ga rastumačiti. Taj san je strašan. Lisice koje su bile oko tebe, tiskale se oko tvojih nogu i ujedale te - to su laskavci i podmukli veziri. Oni se nalaze oko tebe, i, znaj, žele tvoju propast. Stoga se dobro njih čuvaj i nikome ne veruj." Eto, šivare, to ćeš reci caru i time ćeš mu rastumačiti san. A za to ćeš dobiti bogatu nagradu. Meni ćeš, naravno, dati polovinu od te nagrade, jer sam ti pomogla. Upamti to dobro. - Ništa ne brini, podelićemo nagradu - reče glupi šivar pa se uputi u dvorac. Kad stiže caru, on ponovi ono što je čuo od zmije i tako mu rastumači san. Čuvši to, svemoćni car odmah naredi da bace u tamnicu dvorske vezire i mudrace, koji su tobož bili zauzeti tajnama carskog sna. Zapravo, oni su razmišljali o tome kako da zbace cara i preuzmu vlast u zemlji. Car potom bogato nagradi šivara i imenova ga svojim glavnim tumačem snova. šivar natovari blago na četiri deve pa se uputi svojoj kući. Ide on tako kući, promatra vreće pune blaga i razmišlja: "Za sve ovo treba da zahvalim zmiji; ona mi je pomogla. Dobro je što sam je sreo. Dve vreće s blagom ću joj dati, a dvije ću zadržati za sebe. Pravedno ćemo podeliti nagradu. Ja ću od sada živeti veselo, a žena mi više neće prigovarati i nećemo se svađati." Ide šivar dalje i stalno razmišlja o nagradi i srećom životu. "Dve vreće - to je lepo bogatstvo. Ali četiri - još lepše. Teško se dolazi do takvog bogatstva. A ja moram da dam zmiji polovinu. šta će to njoj? Kod nje neće uopšte biti iskorišćeno. A nije ni greh prevariti je. Svako vara, pa mogu i ja zmiju." Misli šivar i polako skrenu s puta. Odlučio je da ne dadne zmiji njen deo, pa zaobilaznim putem ode svojoj kući, noseći na devama sve četiri vreće blaga. 

I tako je šivar zadržao sve blago za sebe. Od toga je prošlo tri godine. Tada car opet usni neki čudan san. Vide on u snu kako su se reke i jezera napunila krvlju, zemlja je postala crvena, na poljima se osula crvena rosa. Tada se seti šivara, svog tumača snova, pa posla sluge po njega. Sluge brzo pronađoše šivara i rekoše mu da se sprema za put, jer je hitno potreban caru. Čuvši to, šivar se prepade. Nije znao zašto ga sada zove car. On pomisli: "šta sad da radim? Ako je car opet usnuo neki strašan san, kako ću ga rastumačiti. Mogao bih opet otići kod zmije, ali ona mi sada sigurno neće ništa reći. Ovako ne smem izaći pred cara, jer mi glava začas može otići s ramena... Ipak je najbolje da odem do zmije i da od nje zatražim da rastumači i ovaj carev san, jer će mi, možda, ona opet pomoći da spasem glavu." šivar to pomisli, pa se uputi pravo zmiji. Kad dođe do njemu poznate stene, a zmija već ispuzala pa ga čeka. Ona mu reče: - Zdravo, brate šivare! što radiš? Pre tri godine si me prevario i nisi mi doneo polovinu. Ipak, izvući ću te i ovog puta. Car te pozvao jer hoće da mu rastumačiš još jedan san. Pođi k njemu i reci mu ovo: neka što pre okupi vojsku i bude spreman za boj, jer će neprijatelj krvlju zaliti njegovu zemlju. Nije uzalud video u snu krvave reke i jezera. šivare, ovog puta nećeš zaboraviti da mi doneseš polovinu od bogate nagrade. Poklonivši se zmiji šivar reče: - Ne brini ništa, nagradu ću ti ovog puta sigurno doneti. Dobićeš polovinu od onoga što dobijem od cara. Zatim se uputi u dvorac. Kad stiže tamo, izađe pred cara i reče mu: - Presvetli care, dugo nam živeo u sreći i zadovoljstvu. Došao sam da ti rastumačim i ovaj drugi san. Znaj, taj san je strašan. Neprijatelji se spremaju da napadnu tvoju zemlju, stoga okupi što više možeš vojnika i naredi im da svakog trenutka budu spremni. Tako ćeš odoleti neprijatelju i pobedićeš ga i neće doći do potoka i jezera krvi. - Hvala ti, šivare, - rece car pa odmah naredi da se svuda postavi jaka straža i da se sva vojska naoruža. Vojsku razmesti po zidinama grada tako da može videti neprijatelja. To je učinio u poslednjem trenutku, jer je neprijateljska vojska već pristizala i počela da napada utvrđeni grad. Ali, videvši naoružane vojnike, koji su bili pravilno poređani na tvrđavi, neprijatelji se vratiše i ne dođe do borbe. Znači, i ovog puta se obistinio carev san i ovog puta ga je šivar dobro protumačio. Car potom nagradi šivara; dade mu osam deva natovarenih blagom, pa ga pusti da na miru ide kući. Videvši toliko bogatstvo šivar se jako obradova; bio je presrećan. Putem je mislio: "Osam tovara blaga! Dovoljno je. To je više nego četiri. Zar nije najbolje da sve to zadržim za sebe? Otići ću kod zmije i gledaću da je nekako ubijem, te ću se tako otresti te bede. To nije ništa neobično, jer bi svaki drugi na mom mestu to isto učinio." I šivar se uputi prema steni gde ga je čekala zmija. Zmija mu ispuzila u susret. Kad je ugleda, šivar dohvati jedan veliki kamen i svom snagom ga baci na nju. Kamen je odista bio velik i težak i da je pogodio zmiju ova bi ostala na mestu mrtva. Ali šivar samo malo zakači njen rep, a zmija se izvi i pobeže u rupu. šivaru beše žao što nije usmrtio zmiju, pa je putem samo o tome mislio. Ali kad stiže kući žena ga radosno dočeka, pa on zaboravi i zmiju i svoja obećanja. Živeo je sada bolje nego pre. Imao je novaca koliko je hteo i premda ga je nemilosrdo trošio, blago se nije smanjivalo. Jer, osam tovara blaga je dovoljno za čitav život, pa i više od toga. I šivar je tako živeo još tri godine. Ali, desi se da car usni još jedan vrlo čudan san. On vide u snu kako pada s neba pšenica i pokriva ljude i kuće. Pada danonoćno, sve više i više. Kad se car probudi, seti se šivara, svoga tumača snova, pa odmah posla svoje sluge po njega. Videvši careve sluge, šivar se prepade: znao je da je car usnio još jedan san. Stoga on reče

ženi: - Više me nećeš videti. Znaj, ovog puta se, verovatno, neću vratiti kući živ i zdrav. Ali putem šivar opet pomisli na zmiju pa reče: - Otići ću do nje. Kad već moram nastradati, neka me zmija ubije; bolje ona nego car, jer sam joj zaista naneo nepravdu, to i zaslužujem. Tako dođe on do stene. A zmija mu opet ispuzila u susret, pa kad ga opazi reče mu: - Zdravo, šivaru, nerazumni čoveče! Nisu te badava nazvali tako, jer si ti zaista glup i sulud. Zar nisi ni jednog trenutka pomislio, kad si me prošli put gađao kamenom, da će, možda car usnuti još koji san? Za tebe je dobro što sam se onda spasila smrti, jer šta bi sad radio da mene nema? Kako bi rastumačio carev san? šivar joj onda odgovori: - Ah, moja dobra i mudra sestro, vidim sada koliko sam kriv i glup. Evo, zato sam i došao ovamo. Radi sa mnom šta ti je volja. Možeš mi pomoci, ali me možeš i kazniti. Spreman sam na sve. Ali zmija mu odgovori: - Ne, glupi šivare, neću ti ništa uraditi. Neću te kazniti već ću ti i ovog puta pomoći da se izbaviš od sigurne smrti, pomoći ću ti da rastumačiš carev san. Idi caru i reci mu da se ničega ne plaši. Jer taj san je dobar. Pšenica što pada s neba znaci da ce u čitavom carstvu nastupiti sretni dani; ljudi će se obogatiti, a on ce vladati u sreći i zadovoljstvu do kraja života. Za ovo tumačenje će te car bogato nagraditi, ali ne zaboravi da mi ovog puta doneseš polovinu blaga. Treći put ti pomažem i zaslužila sam da mi jednom daš polovinu. šivar će: - Ne brini ništa, mudra sestro, to više neću zaboraviti. Dobićeš svoj deo. Ovog puta neću pogaziti reč, a ako je pogazim - neka odmah umrem! šivar potom nastavi put prema dvorcu. Videvši ga, car se obradova. A kad mu šivar rastumači san, on se još više obradova i njegovoj radosti nije bilo kraja. Naredi najpre slugama da iznesu burad sa šerbetom na gradske trgove. Nastalo je opšte veselje. Pio je car, a s njim i svi njegovi podanici, pa i naš šivar. Kad se slavlje završilo, car dade šivaru tri puta po osam tovara blaga i deve da mu to prenesu, pa ga sam malo isprati. šivar pođe kuci, sav srećan što se to desilo, pa pomisli: "Red je da dam zmiji sve ovo blago. Ja imam dovoljno kod kuće i više mi ne treba. Zmija će biti zadovoljna i više se neće ljutiti na mene. Postaćemo dobri prijatelji." I on zaustavi čitav karavan kod stene, skide tovare sa deva, pa pozva zmiju. Ona se uskoro pojavi i šivar joj reče radosnim glasom pokazujući na tovare s blagom: - Moja mudra sestro, uzmi sad svoj deo. Dat ću ti sve, jer si bila dobra prema meni. Ali mu zmija reče: - Brate šivare, pa meni nije potrebno to blago; što ce mi? Htela sam samo videti kakav si ti čovek i koliko mogu računati na tebe. A sada pazi šta ću ti reći. Kad si prvi put dobio bogati poklon od cara, prevario si me; nisi došao k meni, već si zaobi laznim putem otišao kuci. Ta godina je bila lisičja godina, dakle - godina laži i prevare. Stoga si me i ti, koji si inače vrlo slab covjek, prevario i otišao ne davši mi baš ništa. Postupao si kao i ostali, pa možda i gore od njih, jer si verovao da tuđa laž može prikriti tvoju. A kad smo se drugi put sreli, onda je bila godina krvi te si me stoga gađao kamenom i prolio moju krv. Ti si i ovoga puta postupeo kao i svi ostali, pa čak i gore od njih, jer si verovao da krv što su je drugi prolili može sakriti onu koju si ti prolio. A sada su nastale godine izobilja i bogatstva; ljudi su postali dobri i darežljivi. I ti si stoga postao darežljiv. Postupaš kao i ostali, postao si darežljiv, pa čak i darežljiviji i od ostalih, jer mi daješ čitavu nagradu a ne samo moj deo. Prema tome, dragi moj šivare, ti si se samo pokoravao vremenu. Ne budi ponosan na svoju dobrotu, već dobro zapamti ovo šta ću ti sada reći: ko se ravna prema drugima, a sam ne zna svoj put, svakako će skrenuti s njega.

Završivši to, zmija se uvuče u svoju rupu. . šivar je pažljivo slušao zmijine reči. One su ga pogađale i stideo se sebe. Blago ga više nije privlačilo. Dode kuci pa, na zaprepaštenje svoje žene, podijeli citavo blago svim susjedima. On se posle zmijinih reči sasvim izmenio. Jer reči pametne zmije bejahu se urezale u njegovo srce. Više ih nije mogao do kraja života zaboraviti; kao da su bile ispisane u njegovoj svesti. šivar je postao dobar covjek. Kad bi neko nešto rđavo ucinio, on je nastojao da bude pravičan; trudio se da bude dobar. A kad bi svi ljudi bili dobri, on je hteo da bude bolji od svih. Stoga je bio srećan do kraja života.

Bajke sveta - Velika Britanija LAJ I CVETNO LICE 25-11-2008 21:10Bajke sveta - Velika Britanija  

LAJ I CVETNO LICE 

Nekad, davno, kad je Mat, sin Matonija, gospodario Gvinedom, življaše na njegovom dvoru i služaše ga čovek mađijom jači od njega. Beše to njegov nećak Gvidion, Donov sin, čovek koji je u ime Mata upravljao Gvinedom i zapovedao njegovom vojskom. Beše to isti Gvidion koji je mađijom i snagom ubio Priderija, gospodara Di'feda, kod Maentroga u severnom Velsu. Dogodi se da jednog jutra Gvidion, dok je ležao u postelji, polubudan-polusanjiv, ču neki tihi plač iz škrinje kraj postelje. Nešto docnije, opet začu plač, mada nijedan plač nije mogao biti tiši. Brzo skoči iz postelje, priđe škrinji i otvori je, a onda ugleda muško detence kako leži u svilenom povoju i pruža i širi ruke. Gvidion podiže dete iz škrinje i prinese svetlosti, pa mu se učini da dete liči na njega. — Neka sramota padne na moju bradu — reče Gvidion — ako ga ne budem pazio isto onako dobro kao sebe. Još istog dana nađe ženu koja će čuvati dete, a dečak je tako lepo napredovao da je za godinu dana narastao koliko druga deca za dve. Krajem druge godine već je bio toliko velik i snažan da su mogli da ga pošlju na dvor, pa ga Gvidion tamo primi. Voleo ga je kao rođenog sina, a dečak je voleo Gvidiona i zvao ga ocem, pa su svi koji su ih videli govorili da nema tolike sličnosti niti tolike ljubavi između oca i sina na celom Britanskom ostrvu. Dečak je i dalje tako brzo napredovao da su, kad mu je bilo četiri godine, svi, po njegovom stasu, mislili da mu je osam. Tada Gvidion pođe jednog dana zajedno sa dečakom pešice do zamka Aranrod. Kad uđoše u zamak, gospa ustade da ih dočeka, poželi dobrodošlicu i pozdravi. — Neka vas nebo blagoslovi, gospodaru! — reče ona. — Ne dolazite tako često kao nekad. — Za sve postoji razlog — reče Gvidion. — Neka nebo i vas blagoslovi, gospo! — Ali — zapita ona — ko je dečak koji je došao s vama i likom vam je toliko sličan? — Gospo — reče Gvidion — to je vaš sin. — Avaj, čoveče — uzviknu Aranrod — zašto mi nanosite toliku sramotu tvrdeći da je on moj sin! — I ona sakri lice u ruke, jer ju je toliki stid savladao. — Gospo — odgovori Gvidion — ako ne pretrpite nikakvu veću sramotu od one koju sam pretrpeo ja što sam odgajio ovako finog dečaka, onda vaša sramota nije velika. Sad ga vi preuzmite. — Kako se zove? — zapita Aranrod. — Jer, bez imena, on nije moj sin, nije vaš sin i nije saplemenik kraljev. — Vere mi — reče Gvidion — on još nema imena. Dajte mu vi ime, gospo. Na ovo se gospa

Aranrod osmehnu više ustima nego očima. — Ne — reče — nema nade da ću ga ja krstiti. I ne samo to, izreći ću kletvu da ga niko drugi ne može krstiti sem mene. — Pokvarena ženo — reče Gvidion gnevno — tako se ophodite prema rođenom sinu! Ali ništa ne brinite — dodade mirnije, stavljajući ruku sinu preko ramena — dobiće on ime, i to brže nego što mislite. Posle toga njih dvojica odoše i vratiše se u Datil, da tamo provedu noć, dečak u snu, a Gvidion zadubljen u misli. Izjutra Gvidion ustade i povede sina. Išli su duž morske obale sve do Aber Menaja. Gde god bi video na hridinama morsku travu i alge, on bi ih sakupljao, da ih pretvori u brod, a gde god bi ugledao morsku travu i alge na pesku, skupljao ih je takođe, da ih pretvori u kordovsku kožu. Zatim oboji kožu tako da je nigde na svetu nije bilo lepše uštavljene i obojene. Te podiže jedra na brodu, pa on i dečak plovljahu dok ne dođoše do pristaništa kod zamka Aranrod, tu pristadoše i odmah počeše da seku i šiju kožu. Stražari to ugledaše sa osmatračnice, a čim Gvidion spazi da ih posmatraju, on sebi i dečaku dade drugo obličje, tako da ih nisu mogli prepoznati. — Kakvi su to ljudi na brodu? — zapita Aranrod. — Obućari — rekošejoj. — Potrebna mi je obuća. Idite i vidite kakvu imaju kožu i kakva je izrada. Kad glasnici stigoše na brod, Gvidion je baš bojio kožu zlatnom bojom. Oni se vratiše i rekoše Aranrodi da nikad nisu videli tako lepu kožu niti tako dobru izradu. — Uzmite meru moje noge — naredi ona — i recite obućaru da mi načini obuću. Gvidion načini obuću, ali mnogo veću nego što je bila mera. — Ovo su najbolje cipele na svetu — reče Aranrod — i zaslužuje da mu se plati. Samo su previše velike. Neka mi napravi manje. Gvidion napravi cipele, ali ih ovoga puta skroji mnogo manje nego što je mera pokazivala. — I za ove će biti plaćen — reče Aranrod. _ Ali one su suviše male i ne mogu da ih navučem. Glasnici ovo saopštiše Gvidionu. — Samo gubim vreme — prekore ih on. — Neću više da krojim cipele dok joj lično ne uzmem meru. Kad Aranrod to ču, reče: — Da, to će biti najbolje. Recite mu da dolazim. Kad ona stiže na brod, Gvidion je krojio, a dečak šio. — Neka vas nebo blagoslovi, gospo! — reče Gvidion. — Neka nebo i tebe blagoslovi! — odgovori ona. — Samo se čudim da zanatlija tvoje spretnosti ne može da načini cipele po meri. — Sve na svetu ima razlog — reče Gvidion. — Mislim da ću ovoga puta uspeti. U tom trenutku ptica carić slete na brod. Dečak uze šilo, nanišani na pticu i pogodi je između žile i kosti noge. Aranrod se nasmeja. — Vere mi — reče — kako spretnu ruku ima ovaj plavi dečak! — Da — odgovori Gvidion — pogodio je spretnije nego što mislite. Jer sad je stekao i ime, i to vrlo dobro ime. Laj Lau Gafs zvaće se odsad, što znači Plavi Spretne Ruke. — Dok je to govorio, carić nestade u vazduhu, koža se pretvori u alge, a tamo gde je bio brod, ostade samo morska trava. Tada vrati sina u pravo obličje a i sam se pojavi u istinskom liku. — Gospo — reče — ovo je vaš sin. Nije kasno da ispravite nepravdu koju ste mu naneli. — Nema nikakve nade da ću to učiniti — reče ona. — Povrh toga, baciću na njega drugu kletvu, da nikad ne stekne oružje, izuzev ako mu ga ja dam. — Svirepa ženo — uzviknu Gvidion ljutito — tako se ponašate prema rođenom sinu! Ali ništa ne brinite, imaće on oružje, i to pre nego što mislite. Vratiše se na Matov dvor, gde su Laj-Lau-Gafsa gajili i obučavali da može da pojaše svakog konja i usavršili ga likom, izgledom i spretnošću kako se samo poželeti može. Ali Gvidion je primećivao da dečak tuguje što nema oružje, pa mu najzad reče: — Momče, ti i ja krenućemo

sutra na put. Znam šta ti je potrebno, i to ćemo naći pre nego što se vratimo. A dotle, momče, glavu gore! Izjutra, u zoru, oni krenuše. Išli su morskom obalom u pravcu zamka Aranrod. Kad se primakoše zamku, Gvidion učini da obojica promene lik, tako da dojahaše do kapije zamka u obliku dva mlada viteza. Ipak je od njih dvojice Gvidion bio nešto stariji i krupniji. — Vrataru — naredi — uđi i reci gospodarici da su stigli bardi sa juga, koji bi je rado zabavili pesmama i pričama. — Vratar se ubrzo vrati i pusti ih unutra. — Dobrodošli obojica — reče Aranrod u odgovor na njihov pozdrav. Posadiše ih za trpezu, pa kad dovršiše obed, dugo pričahu a ceo dvor bejaše srećan te noći, jer je Gvidion bio najbolji pripovedač na svetu. Docnije im pripremiše sobu, te odoše da spavaju. Pri prvim petlovima Gvidion potajno ustade i prizva u pomoć svoju mađiju. U zoru se začu topot nogu, zvuk truba i zveket oružja. U svanuće začuše kako neko kuca na njihovim vratima, to ih je lično Aranrod pozivala da otvore. Dečak ustade i otvori vrata, a gospodarica zamka uđe u pratnji jedne dvorkinje. — Dobra gospodo — viknu — u opasnosti smo. Morate ustati i pomoći u odbrani zamka. — Čuli smo trube, žagor i zveket oružja — priznade Gvidion. — Kakav je uzrok tome, gospo? — Vere mi — reče — priđite prozoru i nećete moći da raspoznate boju mora od brodova koje ćete ugledati, a svi najvećom brzinom plove ka obali. — Vidim ih, gospo — reče Gvidion — a čini mi se da ih ima više nego što i mislite. — šta da radimo? Molim vas, dobra gospodo, recite mi šta da radimo. — Postoji samo jedna mogućnost — reče Gvidion. — Da zatvorimo kapije zamka i branimo se što bolje možemo. Imate li oružje? Onda ga donesite ovamo i naoružajte ovog mladića i mene. Ona ode po oružje i vrati se u pratnji dveju dvorkinja. — Gospo — reče Gvidion — naoružajte ovog mladića, a meni će pomoći dvorkinje. Brzo, gospo, brzo! Već mi se čini da čujem gruvanje u kapije. Hitro ali spretno Aranrod naoruža mladića. — Je li potpuno naoružan? — zapita Gvidion. — Potpuno — reče Aranrod. — A sad se pokažite kao ljudi. Gvidion prasnu u smeh. — Vreme je da odbacimo oružje — reče, dok je ona stajala pred njim, gnevna i zbunjena. — Ali zašto? — zapita. — Pogledajte brodovlje koje nas okružuje! — Nema nikakvog brodovlja, gospo. — Onda slušajte suvozemnu vojsku! — Nema nikakve vojske. — Dobro — zapita Aranrod — zašto se onda ova vojska okupila? — Okupila se da razbije kletvu koju ste bacili na svoga sina. — Dok je ovo izgovarao, Gvidion povrati sinu pravi lik a i sam uze svoje prvobitno obličje. — Evo vašeg sina, gospo, koji je primio oružje iz vaše ruke. Zar još uvek ne želite da ga prihvatite i volite kao rođeno čedo? — Daleko sam od toga da to učinim — reče ljutita Aranrod — pa ću, povrh svega, baciti na njega i treću kletvu, a to je da među svim ženama na svetu ne može naći sebi nevestu. — Čudovišna je žena — uzviknu Gvidion — koja se tako ophodi prema svom rođenom sinu! Ali, ne plaši se, momče — dodade spokojnije — steći ćeš ti ženu, i to brže nego što ona misli. Posle toga napustiše zamak, i bez zadržavanja se uputiše na dvor Mata, sina Matonijeva. Rekoše mu svoje neprilike, a on naredi da mu se prinese njegov čarobni štap. — Pokušajmo — reče Gvidionu — da svojim mađijama i čarolijama mladiću načinimo nevestu od cveća. Laj je sada već bio čovek po izgledu, obliku i suštini, i jedan od najlepših mladića koje je

ljudsko oko videlo. Oni uzeše cvetove hrasta, žutilovke i livadske kadulje i od toga načiniše najlepšu i najobdareniju devojku koja je ikad viđena u Gvinedu i krstiše je onako kako se u to doba krštavalo, nadenuvši joj ime Blodajed (cveće). Zatim dadoše Laj-Lau-Grafsu dvor i zemljište, tako da može časno da živi, i to na mestu zvanom Mur Kastel, na visoravni Ardudvaj, pa se on tamo nastani i dobro upravljaše, te svi bejahu zadovoljni njime i njegovom upravom. Godina prođe, i još jedna, a onda se dogodi da jednog dana Laj ode u Datil da poseti Mata i Gvidiona. Istog dana, ubrzo pošto je otišao, Blodajed se šetala dvorištem kad začu zvuk lovačke trube, a posle toga vide izmorenog jelena kako protrča, nakon jelena naiđoše psi i lovci, i najzad ljudi koji su išli pešice i sporije. Blodajed je bila radoznala da sazna ko su ti ljudi i ko im je gospodar, pa posla jednog paža da se raspita. — Gronu Bebir je naš gospodar — odgovoriše mu — on je vladar Penlina. U međuvremenu je Gronu gonio jelena. Psi ga dognaše do obale reke Kinvael, pa ga tu ubi. Kad ubi jelena, nahrani pse i pusti da se konji odmore, već i noć poče da se spušta. Pomrčina je padala dok je prolazio pored kapije zamka. — Vere mi — reče Blodajed — bila bi velika neučtivost pustiti ovog poglavicu da u ovo doba noći traži drugo prenoćište. — Stoga posla glasnike da iziđu pred Gronua i pozovu ga u dvorac. On rado prihvati poziv, te Blodajed lično iziđe na kapiju da ga dočeka i pozdravi. — Gospo — reče on — neka vam nebo plati ovo plemenito gostoprimstvo! On se umi i presvuče lovačku odeću, pa sedoše za trpezu. Blodajed ga je gledala dok je sedeo, i dok ga je gledala, osećaše kako je obuzima ljubav prema njemu, tako da joj obrazi bejahu čas rumeni kao bulke, čas beli kao morska pena. Gronu je gledao nju i ista misao bejaše u njemu kao i u njoj, tako da ne mogaše da prikrije ljubav; od tog časa se sav njihov razgovor vodio o ljubavi i nežnosti što su ih osećali jedno prema drugome. A govorili su i o tome kako mogu postići da budu zanavek zajedno. — Postoji samo jedan način — reče Gronu. — Moramo ubiti tvog muža Laja. — Samo jedan čovek na svetu zna kako on može umreti — odgovori Blodajed. — Laj je taj čovek. — Tad, pod izgovorom nežnog staranja — reče Gronu — moraš iz njega izvući tu tajnu. I pre nego što odjaha iz zamka, on ponovi: — Zapamti, gospo, što sam ti rekao. Samo ti možeš iščupati iz njega način na koji može poginuti. Prvo što je Laj primetio kad se vratio kući bilo je da je njegova žena tužna i nevesela. — Gospo — zapita je — da li si bolesna ili te neke druge muke tište? Ne mogu podneti da te gledam nesrećnu. — Nisam bolesna — odgovori ona — ali sam uznemirena zbog tebe onako kako ti nikad nećeš biti uznemiren zbog mene. Nespokojna sam zbog tvoje smrti, jer nikako ne bih želela da umreš pre mene. — Neka ti nebo plati za tvoje nežno staranje — reče Laj. — Ali možeš biti zadovoljna, jer ako me gospod ne pozove sebi, neće biti lako ubiti me. — Zahvaljujem nebu na tome — reče žena. — Ali reci mi kako bi to moglo da se dogodi, kako bih te mogla Čuvati i uklanjati od smrtne opasnosti. — Objasniću ti vrlo rado — reče Laj. — Prvo, neće biti lako ubiti me, jer koplje koje može da me ubije mora biti posebne vrste. Ono se mora deljati punu godinu dana, i pri tom se taj posao nikad ne sme obavljati u drugo vreme osim kad su svi na nedeljnoj misi. — Zahvaljujem nebu na tome — reče žena. — Zatim, ja ne mogu biti ubijen ni u kući ni van kuće. Ne mogu biti ubijen ni na konju ni u hodu. — Kako? — reče žena. — Onda uopšte ne možeš biti ubijen? 

— Mogu — reče on — mogu biti ubijen, ali samo na ovaj način: kad se za mene pripremi kupatilo na obali reke a preko korita postavi svod prekriven rogozinom, i, zatim, ako se dovede jedan jarac i postavi da stoji naporedo sa koritom, pa ja stanem jednom nogom na leđa jarcu a drugom na ivicu korita. Ako bi me neko udario kopljem deljanim godinu dana dok tako stojim, mogao bi da me ubije. — Hvala nebu što je tako odredilo — reče njegova žena. — To se bar može lako izbeći. Čim je ovo saznala, Blodajed izvesti Gronua u Penlin, tako da Gronu punu godinu dana deljaše koplje, a kad se navrši puna godina dana, izvesti je da je spreman. — Gospodaru — reče Blodajed tada Laju —još uvek sam nespokojna zbog načina tvoje smrti. Jer važniji mi je tvoj život nego moj i spas kraljevstva. Hoćeš li mi pokazati kako bi stajao na leđima jarca i ivici korita ako bih ti pripremila kupatilo ? — Neka ti nebo plati za tvoje nežno staranje — odgovoriLaj. — Rado ću ti pokazati. I ovu vest odmah posla Gronu, sa upustvom da čeka u zasedi iza jednog brežuljka na obali reke Kinvael. Takođe naredi da se svi jarci iz tog kraja prikupe na obali reke. Zatim jednog jutra reče Laju: — Gospodaru, pripremila sam kupatilo i svod i sve je spremno za tebe. Hoćeš li da pogledaš? I tako dođoše da pogledaju kupatilo. — Hoćeš li da uđeš, kao što si obećao, gospodaru? — zapita Blodajed. On uđe u kupatilo. — Tu su u pripravnosti jarci — reče žena. — Da dovedu jednog i postave naporedo sa koritom? Dovedoše jednog jarca, i Laj ustade, pa tako stajaše jednom nogom jarcu na leđima, a drugom na ivici korita. U tom času Gronu se uspravi na jedno koleno iza brdašca, nanišani otrovnim kopljem i pogodi Laja u bok, tako da se vršak zari a drška ostade da štrči. Istog časa Laj se, u obliku orla, uzvinu u nebo i pri tom prodorno vrisnu. Posle toga ga ne videše više. — Vere nam — odgovoriše — nema nikoga. Njih stoga sve do današnjeg dana nazivaju neverne ratne družine. — Ako je tako — reče Gronu — onda ja moram da podnesem taj udarac lično. I tako Laj i Gronu dođoše na obalu reke Kinvael. Gronu stade na mesto gde je Laj stajao kad ga je koplje pogodilo, a Laj zauze busiju iza brdašceta. — Gospodaru — reče Gronu — pošto sam te zbog ženskih smicalica onda toliko uvredio, dopusti mi, iz sažaljenja, da stavim onaj veliki kamen na put koplju od tebe do mene. — To ti neću odbiti — reče Laj. I tako Gronu uze kamen i postavi ga između sebe i Laja. Tad se Laj uspravi na jedno koleno i nanišani kopljem, pa koplje probi i kamen i Gronua, tako da mu prebi kičmu i on na mestu pogibe. Taj kamen može se i danas videti na obali reke Kinvael, kao i rupa koja ide posred kamena. Zbog toga se ovaj kamen naziva Gronuovim kamenom. Pošto je ubio Gronua, Laj Lau Grafs povrati sve svoje zemlje, pa vladaše srećno i zadovoljno. A docnije, nasledi i Mata kao kralja celog Gvineda, i to je kraj naše priče. Istog časa kad je Laj iščezao, Gronu i Blodajed krenuše u dvor, a sutradan Gronu podiže vojsku i pokori Ardudvaj, tako da su sve Lajeve zemlje bile pod njegovom upravom. Vesti o ovim događajima stigoše do Mata, sina Matonijeva, i Gvidiona, sina Donova. Njihov bol bejaše težak. — Gospodaru kralju — reče Gvidion — neću imati mira ni pokoja dok ne saznam šta je sa mojim sinom. Daj mi dopuštenje da pođem po Gvinedu. — Neka te Bog vodi — reče Mat. Gvidion krene još istog dana, pretraži Gvined uzduž i popreko, ali ne ču ni reč ni šapat o svom sinu Laju. U svoje vreme dođe nekom dobrom čoveku u Arfon i tamo zanoći. Dobri čovek dođe kući kasno, a još kasnije dođe svinjar. 

— Svinjaru — zapita seljak — da li se krmača vratila? — Da — odgovori svinjar. — Baš je ušla u svinjac. — A kuda ona to ide? — zapita Gvidion. -To niko ne zna — bio je odgovor. — Svakog dana kad se svinjac otvori, ona istrči toliko brzo da niko još nije bio u stanju da je stigne. Koliko ja znam — reče svinjar — mogla bi i u zemlju da propadne. — Učini mi nešto — zatraži Gvidion. — Ne otvarajte svinjac dok ja ne budem prisutan. — Vrlo rado — reče svinjar i objasni mu kad će ga sutradan otvoriti. Kad sutradan poče da sviće, svinjar probudi Gvidiona, pa zajedno odoše do svinjca. U trenutku kad otvoriše svinjac, krmača pojuri, trčala je iz sve snage uz dolinu, a tamo stade i poče da rije ispod jednog hrasta. Gvidion je pratio krmaču i priđe drvetu da vidi čime se hrani. Video je da su to parčad trulog mesa i crvi. Tad Gvidion pogleda nagore i na vrhu drveta ugleda orla. Kad god bi orao zatresao krilima, padali su parčići mesa i crvi. Gvidion pomisli da je, možda, ovaj orao prerušeni Laj, pa zapeva čarobnu pesmu kako bi ga domamio. Kad otpeva prvu strofu, orao siđe do sredine drveta, kad otpeva drugu, orao siđe na najnižu granu, a kad otpeva treću strofu, orao mu slete na rame. Tada ga Gvidion udari čarobnim štapom, a Laj se pojavi u svom pravom obličju. Niko dotad nije video čoveka u bednijem stanju. Bio je sama koža i kost. Veoma nežno Gvidion odvede Laja u Datil, na Matov dvor, pa se tamo sjatiše svi lekari Gvineda da ga leče. Trebalo je da prođe puna godina dana dok se sasvim oporavio. Kad najzad ozdravi, ode k Matu. — Kralju gospodaru — reče — vreme je da tražim odmazdu za čoveka koji mi je naneo tolike patnje. A što je pre dobijem, to ću biti zadovoljniji. Mat prikupi vojsku Gvineda, pa Laj i njegov otac, Gvidion, krenuše za Ardudvaj. Gvidion je išao prvi, a ubrzo ugleda Mur Kastel. Blodajed je bila izveštena da dolaze, pa je obuze takav strah da sa svojim dvorkinjama pobeže iz zamka, pređe reku i skloni se u planinu. Tamo sve njene dvorkinje padoše u duboko jezero i udaviše se, tako da je bila sama kad Gvidion stiže. _ Nemoj me ubiti — zamoli. — Mlada sam. Zašto da umrem? — Ne — reče on — neću te ubiti. — Na njegove reči ona se i nasmeja i zaplaka, ali on ni tad ne htede da se smiluje. — Tebi je namenjena teža sudbina nego što je smrt. Pretvoriću te u pticu, a zbog sramote koju si nanela mome sinu, Laju, nikad nećeš smeti da pomoliš lice po danu, iz straha od ostalih ptica, jer će u njihovoj prirodi biti da te proganjaju i muče kad te ugledaju. A ime ću ti promeniti tako da glasi Blodajved (Cvetno lice). Eto, to je razlog što su sve ptice neprijateljski raspoložene prema sovi i što se sova sve do danas zove Blodajved. U međuvremenu je Gronu Bebir pobegao u Penlin i odande poslao izaslanike da pitaju bi li Laj Lau Grafs prihvatio kao obeštećenje zemlju, zlato ili srebro. — Ne — zavetova se Laj. — Jedino što ću prihvatiti od njega to je da stoji na istom mestu gde sam ja stajao, a ja da ga gađam kopljem. Ovaj odgovor doneše Gronu. — Avaj, to je najmanje što moram učiniti. Moji verni kletvenici, vojnici i braćo po mleku, ima li koga među vama koji se prihvata da umesto mene primi ovaj udarac?

Bajke sveta - Turska JABUKA KOJA PLAČE I JABUKA KOJA SE SMEJE 25-11-2008 21:09Bajke sveta - Turska  

JABUKA KOJA PLAČE I JABUKA KOJA SE SMEJE 

Bio neki car koji je imao tri sina. Dok je jednog dana njegov najmladi sin sedeo u zamku, dode

jedna starica da zahvati vode sa izvora ispod zamka. Mladic se baci malim kamenom i polomi staricin krcag. Starica ništa ne rece, ode po drugi krcag i ponovo dode na izvor. Decak ponovo baci kamen, polomi krcag, a starica ode. Sutradan se starica pojavi na izvoru sa novim krcagom. Cim je ugleda, mladic ponovo baci kamen i razbi krcag. Starica rece: - Hej, sinko, molim gospoda da se jabuka koja place zaljubi u jabuku koja se smeje - i udalji se. Prode pet dana i decaka poce da muci ono što je starica rekla. I zaista, jabuka koja place zaljubila se u jabuku koja se smeje. Iz dana u dan decak je bledeo i venuo. I car cu da mu se sin razboleo. Pogledali su ga hodže i vidari, ali nikako nisu mogli da objasne razlog mladiceve patnje. Jednog dana ponovo dode jedan vidar i rece caru: - On je bolestan od ljubavne patnje. Mladic na kraju rece ocu da se jabuka koja place zaljubila u jabuku koja se smeje. Carcenato: - šta da radimo sada, sine? Mladic odgovori: - Dozvoli mi da idem i da ih nadem. Car, opet: - Kuda ceš u takvom stanju? Kako ceš znati gde su. Pusti! - Svakako cu ici i naci cu ih - odgovori mladic. - I mi cemo ici s njim. Sigurno cemo naci te jabuke - rekoše ocu starija braca. Sva tri brata krenuše zajedno na put. Dugo su išli preko brda, dolina i ravnica i jednog dana stigoše do neke cesme. Na cesmi videše jedan natpis. Procitaše: ko ide jednim od ova tri puta, doci ce, ko ide drugim doci ce ili nece, a ko krene trecim putem nikako nece doci. Braca se sporazumeše da najstariji krene putem kojim se dolazi, srednji putem kojim se dolazi ili ne dolazi, a najmladi onim kojim se ne dolazi. - Ali kako cemo znati, ko se vratio, a ko nije - rekoše. Na to najmladi brat rece: - Skinimo prstenje sa ruku i stavimo ga ispod ovog kamena. Onaj ko dode kasnije, znace ko je sa kog puta stigao. Tako i uciniše i svaki krenu putem koji je izabrao. Najstariji carevic stiže u jednu zemlju, ude u jedan hamam i osta tamo da radi kao hamamski momak. Srednji brat, kad stiže u neku zemlju, ude u jednu kafanu i osta tamo kao kafedžija. Da se vratimo najmladem bratu. I on, pošto je prešao dug put, stiže jednoga dana do nekog izvora i vide staricu kako zahvata vode. Mladic je upita: - Bako, hoceš li mi dati prenocište za veceras? " Starica odgovori: - Ah, sinko, imam jednu kucicu, kad legnem noge mi štrce. Gde da te primim? Mladic joj dade pregršt zlatnika: - Aman, bako, nadi mi jedno mesto. Starica uze zlatnike i povede mladica svojoj kuci govoreci: - Podi, sine, podi, imam i kucu i sobu, a ko ce mi drugi i doci! Malo su jeli i pili. Sedeci tako, mladic upita: - Bako, kažu da ima jabuka koja place i jabuka koja se smeje, znaš li gde su? Cim to cu, starica zalepi mladicu cušku: - Cuti, ovde je zabranjeno da se to spominje. Kada to rece, mladic joj dade još jedan pregršt zlatnika. Obradovana time, starica rece: - Sine, sutra ceš ustati i otici na onu goru tamo. Tamo dolazi jedan pastir. On je pastir dvorca u kome su jabuka koja place i jabuka koja se smeje. Ako uspeš da ga odobrovoljiš i udeš u dvorac, tamo ceš naci jabuke. Samo, kada ih budeš uzeo dodi pravo k meni. Sutradan mladic ustade rano, ode na onu goru i tamo vide pastira kako napasa ovce. Pride i pozdravi ga. Sedoše i poceše da razgovaraju. Na kraju, on spomenu pastiru jabuku koja place i jabuku koja se smeje. 

Cim to cu, pastir ga tako udari da mu se mozak zavrte. Kada mu mladic rece "Zaboga, pastiru, zašto me udaraš", pastir ga još jednom udari rekavši: - Cuti, ovde je zabranjeno da se o tome govori. Mladic mu dade pregršt zlatnika. Kada vide zlatnike, pastir omekša i rece mladicu: - Ja cu sada da zakoljem jednu ovcu; od njene kože cu napraviti mešinu. Kada navece poteram ovce u dvorac, ti ceš se umešati medu njih, jer ih broje kada ulaze u dvorac. Ti ceš ici kao one i sa njima ceš uci u dvorac. A zatim, nocu, kada svi budu zaspali, popeceš se na najviši sprat. Tiho ceš uci u odaju sa desne strane. Devojka leži u postelji, a jabuke stoje na polici. Ako budeš mogao uzeceš ih, a ako te uhvate bice zla. Pastir ustade i zakla jednu ovcu; mladica stavi u mešinu, potera ovce i uputi se ka dvorcu. Mladic ude medu ovce dok su ih brojali na ulazu u dvorac. Spusti se noc i svi u dvorcu zaspaše. Mladic izade iz mešine i lagano pode gore. Otvori odaju koju mu je pomenuo pastir. U sredini je bila jedna postelja, a u njoj lepotica crnih obrva, svetloplavih ociju, kose rasute poput srme sa mladežima na vratu. Bila je lepa da joj nije bilo ravne na svetu. Dok ju je mladic dugo sav ushicen gledao, jedna jabuka sa police poce grohotom da se smeje, a druga da rida, kao da se nešto dogodilo. Mladic odmah pobeže na vrata i vrati se medu ovce. Od galame ovih jabuka, devojka se probudi, pogleda i vide da nema nikog, izide napolje i pošto nikog ne nade, ponovo se vrati u odaju. - Ah vi, lažljivice, prevarile ste me - rece i opet leže u postelju. Nakon kratkog vremena devojka je ponovo zaspala. Mladic se još jednom pope gore, lagano otvori odaju i ude. Kada krenu prema jabukama, jedna se opet nasmeja, a druga zaplaka, a on ponovo pobeže. Devojka se na to probudi i vide da nema nikog. - Hej, vi, bezobraznice. Vec drugi put me budite iz sna. Istuci cu vas ako opet budete nešto napravile - rece i leže. Cim je zaspala, mladic ponovo dode, otvori vrata i krenu pravo ka jabukama. Kad htede da ih dohvati sa police, jabuke udariše u smeh i plac. Mladic ponovo pobeže. Devojka se probudi - nikog nema. - Ah, vi bestidnice! Jeste li poludele nocas? Tri puta me budite iz sna. Kakav je to nacin? - rece, ošamari i jednu i drugu i ponovo leže. Prošlo je podosta vremena. Mladic je ponovo otvorio odaju i krenuo prema polici. Uzeo je jednu jabuku, pogledao, nikakvog glasa, uzeo je i drugu, izašao i otišao medu ovce. U stvari, jabuke su se naljutile i zato nisu pustile nikakav glas. Došlo je jutro. Pastir je isterao ovce i otišao u planinu. Mladic je izašao iz mešine i ponovo dao pastiru pregršt zlatnika. Oprostio se i krenuo staricinoj kuci. Kad starica vide mladica, stavi malo vode u posudu, zakla jednu kokošku i njenu krv pusti u vodu. Stavi u vodu jednu dasku i rece mladicu da sedne na dasku. Vratimo se dvorcu gde su bile jabuke. Kada se devojka probudila, pogledala je gore-dole i videla da na polici nema jabuka. Tada je briznula u plac: - Jao meni! Nocas su mi ukradene jabuke. Tri puta su me budile, ali ja nisam mogla da shvatim. A ono, dolazio lopov. Kada ovo cu car, naredi da se zatvore kapije tvrdave. Pretražili su unutrašnjost grada i ništa nisu mogli da nadu. Zvezdocatci su gledali sudbinu i videli kako onaj koji je ukrao jabuke plovi ladom po nekom krvavom moru. Rekli su: - Care, ovaj je covek daleko izmakao. A mi ne znamo ni gde je to krvavo more. Na kraju su odustali od traženja jabuka. Kapije tvrdave su bile ponovo otvorene. Mladic dade starici još malo zlatnika. Pošto se od nje oprostio, pode on putem kojim je došao. Jednog dana stiže do cesme gde se rastao od brace. Podiže kamen ispod koga su stavili prstenje i vide da niko nije dolazio. Uze svoj prsten i krenu putem kojim je otišao srednji brat. 

Iduci preko brda, dolina i ravnica, pijuci vode sa potoka, sedeci u pustinjama, slušajuci pevanje ptica, stiže jednog dana u nepoznatu zemlju. Ude u jednu kafanu da popije kafu i ispuši cibuk. Vide da mu je brat tu kafedžija, ali ga ovaj ne pozna. Nakon kratkog vremena, on ga pozva i upita odakle je i tako ubrzo shvati da mu je on brat. Braca ustadoše i krenuše zajedno na put. Opet stigoše do one cesme. Podigoše kamen i videše da stariji brat još nije stigao. Uzeše još jedan prsten i krenuše putem kojim je otišao najstariji brat. Iduci tako, opet stigoše do jedne nepoznate zemlje. Dva brata rekoše: - Hajdemo u neki hamam da se okupamo, a posle da potražimo brata. Udoše u jedan hamam. U tom je hamamu njihov brat radio kao hamamski momak. Oni se okupaše i izadoše iz hamama. Pozvaše hamamskog momka i rekoše mu ko su. Zatim se sva trojica zaputiše onoj cesmi. Kada stigoše uzeše i treci prsten i krenuše u svoju zemlju. Starija braca usput upitaše najmladeg da li je našao jabuke. On rece da jeste i izvuce ih ispod pazuha. Cim videše jabuke i sami se zaljubiše. - Brate, neka jabuke malo ostanu kod nas, pa cemo ti ih opet vratiti - rekoše. On se složi i dade im jabuke. Posle toga njegova starija braca rekoše jedan drugom: - Ubijmo ga! Neka jedna jabuka ostane kod tebe, a druga kod mene. Tako su tri brata stigla u jednu kafanu. Hteli su tu malo da posede i da nešto pojedu. Od kafedžije zatražiše jednu asuru i on im donese. U bašti je bio jedan nepokriven bunar na koji oni staviše asuru. Najmladi brat, misleci da je asura prostrta za odmaranje, sede na nju i upade u bunar. Za to vreme su njegova braca mirno popila kafu, ispušila po cibuk i krenula u svoju zemlju. Pošto u bunaru nije bilo vode, mladic se nije udavio, ali se onesvestio. On je tamo ostao dok su njegova braca stigla u zemlju. Kada ih otac upita gde im je najmladi brat, oni odgovoriše: - Mi smo išli i našli jabuku koja se smeje i jabuku koja place. On je otišao putem kojim se ne vraca i nije se vragio. Otac se zaplaka i rece: - Sigurno ce doci. Za to vreme je mladic u bunaru došao k svesti. Poceo on da doziva ljude. Kafedžija koji je šetao po bašti cuo glas iz bunara, spustio jednog coveka u bunar i on je izvukao mladica. Upitali su ga kako je upao u bunar i on im ispricao šta mu se desilo. Zatim je ustao i zaputio se u svoju zemlju, ali nije došao ocevoj kuci. Došao je u jednu kalajdžijsku radnju i tu postao šegrt. I dok je on tamo šegrtovao, otac devojke koja je bila vlasnica onih jabuka napravi brojanicu od hiljadu zrnaca, dade je ljudima rekavši im: - Uzmite ovu brojanicu i obidite sve zemlje. Neka ljudi pricaju šta im se dogodilo. Ko izdrži do kraja ove brojanice, on je taj koji je ukrao jabuke. Uhvatite ga i dovedite. Ljudi su uzeli brojanicu, obišli svaku zemlju, ali niko nije mogao da izvuce brojanicu. Na kraju stigoše u zemlju mladica koji je ukrao jabuke. Baš kada su prolazili ispred kalajdžijske radnje mladic rece: - Majstore, ja cu izvuci onu brojanicu. Ovaj o tome obavesti ljude koji doneše brojanicu i rekoše: - Hajde da vidimo, izvlaci! A mladic tada rece: - Hocu, ali cu to uciniti pred mojim carem. Oni uzeše mladica i odvedoše ga caru mladiceve zemlje i objasniše mu o cemu je rec. Mladic sede, poce da prica šta mu se dogodilo i da izvlaci brojanicu. Baš kada je rekao kako su ga njegova braca bacila u bunar, brojanica se završila. Tada car shvati da je to njegov najmladi sin, ustade i privuce mladica u zagrljaj: - Ah, sine moj, koliko si ti preturio preko glave, a da ja ništa o tome nisam znao. Bracu koja su uzela jabuke odmah pogubiše a mladica, zajedno sa jabukama, predadoše ljudima. Ovi ga povedoše caru zemlje u kojoj su jabuke bile ukradene. 

I tako stigoše oni u zemlju iz koje su ukradene jabuke a mladica izvedoše pred cara. Kad ga car vide zapovedi mu da i pred njim izvuce brojanicu. Mladic je uze, isprica sve od pocetka do kraja i izvuce brojanicu. Car rece: - Sinko, ti si ukrao ove jabuke, ali i moja cerka ne može bez njih. Dodi, dacu ti svoju kcer, a vas dvoje se više nemojte rastavljati od ovih jabuka. - Sa zadovoljstvom - rece mladic i prihvati carevu ponudu. Devojka i mladic se vencaše i provedoše svadbu koja je trajala cetrdeset dana i cetrdeset noci.

Bajke sveta - Slovačka DVANAEST MESECI 25-11-2008 21:09Bajke sveta - Slovačka  

DVANAEST MESECI 

Bila jedna majka i imala dve kceri: Holena je bila njena, a Maruška pastorka. Svoju je odvec volela, a pastorku gledati nije mogla, samo zato što je Maruška bila lepša od njene Holene. Dobra Maruška nije bila svesna svoje lepote, pa nije mogla ni slutiti otkuda to da se majka srdi na nju kad god je pogleda. Sve poslove je morala sama raditi: spremala je kucu, kuvala, prala, šila, prela, tkala, nosila travu i bez icije pomoci vodila brigu o kravi. Holena se samo oblacila i šetala po odajama. Maruška je, uprkos svemu, rado obavljala sve poslove i sa puno trpeljivosti podnosila sestrine i majcine cefove, baš kao krotka ovcica. Ali, ma koliko da je bila valjana, one su prema njoj bivale iz dana u dan sve gore, a jedino zato što je Maruška, kako je vreme odmicalo, postajala sve lepša, a Holena sve ružnija. Jednom pomisli majka: "šta mi treba da lepu pastorku držim u kuci; ako momci dodu na razgovor, zagledace se u Marušku, a Holenu nece hteti". Od toga trenutka gledahu maceha i njena kci kako da se otarase uboge Maruške; morile su je gladu, tukle, ali ona je sve podnosila i, prkoseci nevoljama, postajala svakim danom sve lepša. Majka i kci su za nju izmišljale takve muke kakve cestitom coveku ni na um ne bi pale. A jednog dana, negde polovinom januara, prohte se Holeni da omiriše ljubicice. - Idi, Maruška, donesi mi iz šume kiticu ljubicica, hocu da je zadenem za pojas da bih je mogla mirisati - zapovedi sestri. - Ah, pobogu, sestrice mila, šta te je spopalo! Ko je još cuo da ljubicice rastu pod snegom? - rece uboga Maruška. - Ti, slinavice slinava, nemaš šta da pricaš kad ti ja zapovedam! Idi brzo, i ako ne doneseš iz šume ljubicice, ubicu te! - zapreti Holena. Maceha dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Devojka je išla kroz šumu gorko placuci. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope. Lutala je, dugo lutala, glad je morila, tresla se od zime i cinilo joj se da bi bilo najbolje kad bi nestala sa ovog sveta. Tada ugleda nekakvo svetlo. Pode prema svetlucanju i stiže cak na vrh planine. Na vrhu gori velika vatra, a oko vatre poredano dvanaest kamenova; na tim kamenovima sede dvanaestoro ljudi: tri coveka su sedobrada, tri nešto mlada, tri još mlada, a tri sasvim mlada i najlepša medu njima. Nisu ništa govorili, vec su mirno sedeli i gledali u vatru. Tih dvanaestoro ljudi bili su meseci. Januar je sedeo na najvišem mestu, kosa i brada bili su mu beli kao sneg, a u rukama je držao štap. Maruška se zbuni i jedan trenutak je tako zacudeno stajala. Onda se osmeli, pride i zamoli: - Dobri ljudi, hocete li me primiti da se ogrejem kraj vatre? Zima mi je! Januar se, podigavši glavu, javi devojci: - Zbog cega si došla, devojcice moja, šta tražišovde? 

- Idem po ljubicice - odgovori Maruška. - Sada nije vreme da se ide po ljubicice. - Ah, znam ja to, vidim, ali sestra Holena i maceha zapovedile su mi da im donesem ljubicice iz šume. Ako im ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokažite mi gde ih mogu naci. Tada se uspravi Januar, pa pride najmladem mesecu, dade mu štap u ruke i rece: - Brate Marte, sedni na vrh! Mesec Mart sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. U istom trenutku vatra silnije buknu, sneg poce kopneti, napupeše grane, a pod bukvama se zaceše izdanci i zazelene trava. U travici se razbuktaše pupoljci - nastade prolece. U grmlju, pod lisnatom odecom, rascvetaše se tada i ljubicice, a bilo ih je toliko da se Maruški cinilo kao da se nekakav plavi pokrivac razastire po zemlji. - Brzo beri, Maruška, hitaj! - rece joj Mart. Radosno je Maruška brala, brala, i ubrzo nabra veliku kitu ljubicica. Potom se mesecima lepo zahvali i veselo požuri kuci. Zacudi se Holena, zacudi se maceha spazivši Marušku gde nosi ljubicice: pohitaše i otvoriše joj vrata; uto miris ljubicica ispuni celu odaju. - Gde si ih nabrala? - upita je oštro Holena. - Tamo gore. U šumi, pod grmljem, rastu i ima ih puno - odgovori Maruška. Holena uze ljubicice, zadenu ih za pas, mirisala ih je, dala i majci da uživa, a sestri nije rekla ni "omiriši ih". Drugog dana, dok je sedela kraj peci, prohte se Holeni jagoda. I odmah dozva sestru, rekavši joj: - Idi, Maruška, i donesi mi iz šume jagoda! - Ah, pobogu, sestrice mila, gde da nadem jagode? Od koga si to cula da pod snegom uspevaju jagode? - uzviknu Maruška. - Ti, slinavice slinava, šta još pricaš kad ti ja zapovedam! Brzo idi, i ako ne doneseš, ubicu te! - zapreti joj zla Holena. Majka opet dograbi Marušku, izgura je kroz vrata, a vrata za njom cvrsto zatvori. Gorko placuci, devojka idaše kroz šumu. Sneg je bio visok, a na njemu ni stope, ni traga. Lutaše devojka, lutaše dugo; glad ju je morila, od zime se tresla. Onda ugleda isto ono svetlo koje je videla prethodnog dana. S radošcu se ka njemu uputi. Ponovo dode do velike vatre oko koje je sedelo dvanaest meseci. Januar je još uvek bio na vrhu. - Dobri ljudi, hocete li me pustiti kraj vatre? Zima mi je! - zamoli Maruška. Okrenuvši glavu, rece joj Januar: - Zašto si ponovo došla, šta ovde tražiš? - Idem po jagode - odgovori Maruška. - Zar ne vidiš da je zima, a na snegu jagode ne rastu - veli Januar. - Pa ja to znam - tužno odvrati Maruška - ali sestra Holena i maceha su mi naredile da donesem jagode; ako ih ne donesem, ubice me. Lepo vas molim, stricevi moji, pokažite mi gde da ih nadem. Diže se Januar, pride mesecu koji mu je sedeo nasuprot, dade mu štap u ruke i rece: - Brate June, sedni na vrh! Mesec Jun sede na kamen koji je bio na najvišem mestu i zamahnu štapom preko vatre. Visoko suknu plamen, jara ognjena sasvim otopi sneg, zemlja se zazelene, drvece se zaodenu listom, ptice zapoceše pesmu, crveni cvetovi se u šumi rascvetaše - nastade leto. Radosna Maruška poce brati jagode. Zacudi se Holena, zacudi se maceha kada videše da Maruška donosi kuci punu pregacu jagoda. Potrcaše obe da joj otvore vrata, a uto se cela kuca ispuni mirisom jagoda. - Gde si ih nabrala? - upita je radoznalo Holena. - Gore, u šumi. Mnogo ih tamo raste pod mladim bukvama - odgovori joj Maruška. 

Holena uze jagode, najede se dosita, i maceha se najede, a Maruški ne rekoše ni "uzmi jednu". Jagode su bile tako ukusne da ukusnije u životu nisu okusile. Poželeše da ih imaju još, i to što više. - Daj mi, majko, kotaricu, idem sama u šumu! - rece najednom Holena. - Ta slinavica bi nam pola po putu rasula. Nekako cunaci to mesto i pobrati sve jagode. Majka se protivila, ali Holena uze kotaricu, stavi je na glavu i pode u šumu. Bilo je puno snega, nigde stope. Holena je lutala, dugo lutala, ali prijatan ukus jagoda ju je gonio da ide sve dalje i dalje. Najzad ugleda u daljini svetlo. Pode ka njemu. Stiže na sam vrh, a tamo gori velika vatra a oko vatre dvanaest kamenova na kojima sede dvanaest meseci. Holena se primace vatri i ispruži ruke da bi se ogrejala, a ne pozdravi ljude niti zapita sme li da se ogreje. - Zašto si došla, šta tražiš? - ljutito upita Januar. - što me pitaš, starkeljo, ne moraš ti znati kamo idem - odbrusi drsko Holena, pa se okrenu od vatre i pode dalje u šumu. Januar nabra celo i mahnu štapom iznad glave. U istom trenutku nebo se natmuri, plamen vatre smanji, a sneg poce da pada tako gusto kao da se rasipaju perine nošene ledenim vetrom. Holena nije videla ni prst pred nosom. Lutala je, lutala, padala na smetove, sve sporije išla, posrtala. A sneg je neprestance zasipa, ledeni vetar udara, pa Holena grdi Marušku, grdi sve odreda. Udovi joj se u debelom kožuhu mrznu. Majka je cekala Holenu, provirivala kroz prozor, izlazila pred vrata, zabrinuta što Holene još nema. Prolaze casovi, a Holena ne dolazi. "Zar su je jagode zacarale kad se od njih ne može da odvoji? Moram otici da sama pogledam šta je s njom", pomisli naposletku maceha, uze kotaricu, stavi je na glavu i zaputi se u šumu za Holenom. A snega puno, nigde stope. Dozivaše Holenu, ali niko joj se nije odazivao. Lutala je, lutala dugo, sneg je sipao, ledeni vetar duvao po šumi. Maruška skuva rucak, pobrinu se o kravi, a Holene i macehe ni od korova. "Gde li su se tako dugo zadržale?" pitala se Maruška sedajuci uz preslicu. Vec je puno vreteno, vec je u kuci zatamnelo, a Holena i maceha se ne vracaju. "Ah, zaboga, šta li im se dogodilo!" cudi se dobra devojka i proviruje kroz uzani prozor. Nebo se sija, zemlja se svetli - covek se ne vidi. Tužna, zatvori prozor. Izjutra ih je cekala na dorucak, cekala na rucak, ali ne doceka ni Holenu ni macehu, nikada više. Obe su se u šumi smrzle. Ostala je dobroj Maruški koliba i kravica, i komadic polja, našao se tome i domacin, pa su ona i on živeli dobro i spokojno.

Bajke sveta - Maroko ZLATNA JABUKA NA KUTUBIJI 25-11-2008 21:06Bajke sveta - Maroko  

ZLATNA JABUKA NA KUTUBIJI 

U doba kad je Jakub-el-Mansur, svemocni sultan, gradio Kutubiju, u vreme kad je ona gotovo bila završena - samo da joj se na sleme postave tri pozlacene bakarne kugle - u haremu sultanovu plakaše jedna žena. Ta žena beše sultanija Ajša, toliko lepa da joj ne beše ravne. Da je bilo kom muškarcu bilo dopušteno da joj vidi otkriveno lice, on bi, verovatno, sišao s uma od divljenja pred takvim savršenstvom. Njena je put imala belinu mleka, a njene oci umilnu blagost ociju gazele, luk njenih obrva kao da beše nacinjen jednim jedinim mekim i cistim potezom, a ruže koje su cvetale na njenom licu bacahu u zasenak cvetove iz sultanova vrta. Ova lepota beše ocarala sultana i on je ženu voleo koliko samo covek voleti može. Poklanjao bi joj sve što može jednoj ženi da se svidi, da je ukrasi i ulepša. Teške narukvice od zlata

obavijahu joj ruke i gležnjeve na nogama, zlatno prstenje blistalo je na njenim prstima, sa vrata joj se na grudi spuštahu, u deset strukova, derdani zlatnih pucadi, od zlata behu njeni pojasevi što joj isticahu lomni struk, od zlata grivne koje joj pridržavahu kosu boje ebonovine. Najskupocenije drago kamenje - i ono što blista kao vatra crvenim odsjajem, i ono koje zraci blagim sjajem letnje mesecine, i ono što treperi poput zvezda - sve to beše umetnuto u njene nakite. Ajša beše srecna. Ona se manje radovala lepoti ovih darova, a više pomisli da je svaki od njih zalog ljubavi njenog muža i gospodara. Ali je srce u ljudi nestalno i menja se kao i vetar koji podiže pesak pustinje: druga jedna žena zarobi sultanovu nežnost. On zavole Đamu, crne puti, razroka pogleda i trapava hoda. Jadna Ajša oseti da je napuštena. Njena stara dojkinja joj dode i rece: - Gospodarice, zli dusi odvratiše misli gospodareve od tebe ka nedostojnoj Cami. On se u svome srcu nosi mišlju da te pusti, da bi se oženio onom kceri noci. Još isti ovaj mesec ce videti tvoj pad i njen trijumf. - Avaj! - zajeca nesrecna sultanija - kakvu crnu sudbinu docekah! Kad moj ljubljeni gospodar naredi, kad me se po propisu svete knjige tri put odrekne, vraticu se cemerna domu svoga oca. - Nesrecna Ajšo - produži starica - ni to nije sve. Onoj bestidnici nije dosta što je zauzela tvoje mesto u domu tvoga gospodara, vec sad zahteva da joj on da i sav skupoceni nakit koji je tebi poklanjao. A to joj treba da bi imala cime ukrasiti svoju rugobu. Kad cu te reci, Ajša zaboravi na svoju tugu i planu gnevom. Pomisao da ce uspomene na njene srecne dane biti darovane drugoj, izazva u njoj odluku da ih na neki nacin spase od takvog skrnavljenja. Ali veoma brzo uvide koliko ce biti teško da se spreci sultan da ne ostvari ono što je naumio. Zajedno sa svojom dojkinjom pretresla je sve mogucnosti tražeci tajna skrovišta kojima bi mogla poveriti svoj nakit. Ni jedno joj ne izgledaše dovoljno sigurno. Da ih da kome na cuvanje? Ali ko bi se usudio da skrije takvo blago i izloži se svakojakim neprilikama. - Gospodarice - doseti se neceg starica - kraj nove džamije živi jedan veoma mudar covek, koji ce ti sigurno pomoci svojim savetom. - Jadna majko, godine su te vec dobro pritisle, pa ne znaš šta govoriš. U koga se na ovom svetu mogu pouzdati? Nema ni jednog stanovnika Marakeša koji ne zna da bi ga cuvanje takve tajne moglo stajati glave. Svaki bi pohitao da ono što sam mu otkrila oda mom gospodaru i tada bi moj život visio o koncu. - Eh, Ajšo - odvrati starica - znam šta govorim. Taj covek se zove Bušaib, a nadimak mu je El-Meskin* (* Meskin - siromašan, ubog), jer je veoma siromašan, a ipak propusti kroz svoje ruke svakog dana više zlata nego što to ucini celog svog života najbogatiji trgovac u suku. - Kroz ruke mu prode toliko zlata, a ti rece da je siromašan! - zacudi se sultanija. - Pa, ako baš hoceš da ti kažem, on se bavi pretapanjem zlata. Donose mu tu plemenitu kovinu da je pretopi i preradi u svojim posudama, ali od tog blaga mu vrlo malo ostane na prstima. On radi samo sa bogatim svetom, a zna se da bogatstvo i plemenitost ne idu zajedno. - A kako ti tvrdiš da ce taj Bušaib sacuvati moju tajnu i da je, iako siromašan, nece prodati za nekoliko zlatnika? - Zato što je on sin moje sestre i što nece uciniti ništa što bi me ožalostilo. Jamcim svojom glavom da ce cutati. - E, pa onda se pobrini da dode. Povericu se njemu. - Bice ovde sutra uvece - rece dojkinja. - A zašto ne još veceras? - Eh, Ajšo, iako si mlada, ti nešto gubiš iz vida što ne bi smela. Znam, tuga te cini slepom. Misliš li da cu Bušaiba uvesti tajno u dom tvog gospodara, da ga primete špijuni koje milostivi sultan drži oko tvojih odaja i da ga obaveste da primaš tajne posete. To bi taman bilo kao da

sam vas oboje, dva bica koja na svetu najviše volim, izrucila smrti. - šta ceš, dakle, uciniti? - Poci cu sutra na ocigled svih da odnesem Bušaibu jednu od tvojih narukvica da je popravi, a on ce sam uvece doneti svoj rad. - U pravu si, majko, tako treba uraditi, ali veruješ li ti da ce tvoj sestric pristati da navali na svoja pleca tako težak teret? - Znam da je vrlo dovitljiv i da ima više umešnosti i snalažljivosti u svom malom prstu leve noge nego svi veziri tvog gospodara zajedno u svojim glavama. - Još jedno pitanje, majko: koji ce ga razlozi navesti da mi posluži? - Njegova ljubav prema meni i zatim... - šta još? - Rekla sam ti da je siromašan covek. A sad cu ti još dodati da umire od ljubavi za Ranom, kcerkom jednog suknara iz suka, i da je ne može uzeti jer nema otkupa za nju. Godine ce proci dok svojim radom skupi taj otkup, a tada ce ona biti vec možda tuda žena. Kad bi bio i najveci tupavko medu ljudima i bez ikakve hrabrosti, ljubav bi mu dala hrabrosti i naucila ga snalažljivosti. Ajša pljesnu rukama. - Budi sigurna, majko, da ce dobiti nagradu vecu no što mu treba da plati otkup za Ranu. Sad verujem u celu stvar, jer kad je u pitanju ljubav, onda ništa nije nemoguce. Sutrašnji dan bio je veoma tužan za nesrecnu Ajšu. Znala je da se žur^ sa pripremama za svecanost koja ce oznaciti završetak izgradnje Kutubije. Svog muža je videla samo za trenutak, ali po njegovu pogledu shvati da je doneo odluku i da samo ceka priliku da je se triput odrekne, da bi se oženio Đamom. Pred vece se pojavi dojkinja prateci jednog mladog coveka lepog izgleda, ali cija je delaba bila sva u ritama, pa se videlo da je veoma siromašan. Bio je to Bušaib, topilac zlata. - Donosim ti, gospodarice - rece on glasno - rad kojim si me udostojila. Nadam se da ce ti biti po volji. Zatim izvuce iz rukava narukvicu i pruži je Ajši. Ona je uze i stade je, tobože, pažljivo razgledati, a onda ce reci veoma glasno: - Ovo je osobit rad. Juce sam razbila jedan derdan i želim da mi ga popraviš. Podi za mnom! Pošto su ove reci bile izgovorene da bi odvratile sumnje špijuna koji su sigurno prisluškivali, Ajša povuce Bušaiba u svoju sobu, tako da niko nije mogao cuti njihov razgovor. Starica, za svaki slucaj, ostade na pragu. - Htela bih da sakriješ moj nakit na tako skrovitom mestu da ga niko ne može naci. Za tu uslugu dacu ti nagradu kojom ceš moci da platiš otkup za onu koju voliš. Izraz radosti prede preko tužnog lica majstorovog, a zatim on odmah utonu u razmišljanje. Na kraju progovori: - Gospodarice, postoje, dakle, cetiri elementa kojima se može poveriti neko blago. To su zemlja, voda, vazduh i vatra. Prva misao koja se u svakome javi je da svoje bogatstvo sakrije u nedra zemlje. - Da, zaista, u pravu si. - U ovom slucaju to bi bilo besmisleno. Sultan Jakub - neka ga alah blagoslovi - ima dovoljno robova, još više vojnika, a i zarobljenika da može da naredi da se prevrne celo carstvo mocnog Magreba, i blago bi se našlo. - Gle, na to nisam mislila. - Tu je i voda. Blago se može baciti u neki od ribnjaka koji ni leti ne presuše, u jezero ili, cak, u more. - Da, to bi bilo bolje. - Bilo bi ludo. Sultan Jakub-el-Mansur - bog mu ruku vodio - može narediti roniocima da

pretraže ribnjak, jezera i more. - Pa šta nam onda ostaje? - Ostaju vatra i vazduh i, ako imaš poverenja u mene, njima cemo poveriti tvoje blago. - Kako? - Pomocu vatre cu pretopiti tvoje narukvice, tvoje prstenje, derdane, pojaseve, dijademe. Nacinicu od toga kuglu, a u nju cu zatvoriti drago kamenje sa tog nakita. Tu kuglu cu poveriti vazduhu. - Vazduhu? - Da. Tri kugle razlicite velicine treba da se postave sutra na novi minaret koji je sultan naredio da se sagradi. Sve cu napraviti tako da naša kugla bude ista kao najmanja od onih što ce se ponosno uzdizati u nebo. U toku noci cu zameniti zlatnu kuglu njenom bakarnom posestrimom i niko nikada nece posumnjati da je blago sultanije sakriveno u vazduhu. Taj se predlog svide Ajši. Ona predade Bušaibu kovceg u kojem su se nalazili svi darovi što joj beše ispoklanjao njen gospodar, a osim toga, ona ga bogato nagradi i majstorovo se srce ispuni radošcu. On, pak, postupi sa nakitom onako kako beše rekao i tajno zameni bakarnu loptu odredenu za vrh minareta zlatnom kuglom ispunjenom dragim kamenjem. Posle svecanosti posvecenja džamije, Jakub-el-Mansur, pošto je pokazao svoju velikodušnost darovavši slobodu i bogatstvo graditelju El-Džebru, i svoju pravdoljubivost naredivši da se obesi njegov ljubimac (koji ga je prevario s planovima), pokaza svoju nepostojanost odrekavši se triput Ajše i oženivši se Đamom. On htede - bog neka mu oprosti tu nepravdu - da joj oduzme i sav nakit koji joj beše poklonio. Ali ga ne mogade naci. Najpre bi prevrnuta cela palata, zatim sve kuce u gradu - kako bogate tako i siromašne. Na kraju pretražiše sve ribnjake, jezera i samo more. I sve beše uzalud. Dok se tragalo za blagom, jadna Ajša se vrati u dom svoga oca. Srecni Bušaib se oženi Ranom, onom koju je voleo. Necemo govoriti kakav je dalje bio njihov život, jer se nije desilo ništa što im nije bilo sudeno. U domu svog detinjstva sultanija proživi u spokojstvu duše, koje milostivi daruje ljudima cista srca. Na svome prestolu sultan, pak, iskusi cemer i dosadu coveka oženjenog bednom i zlosrecnom ženom. Eto, toliko o njima. Blago, pak, nesrecne sultanije je vec vekovima sakriveno u vazduhu, na mestu najvidljivijem u Marakešu. Radnici koji su popravljali krov minareta tvrde da treca kugla ne odaje isti šuplji zvuk kao prve dve. Ko zna govore li istinu ili znaju legendu o Ajši, nesrecnoj ženi velikog Jakub-el-Mansura.

Bajke sveta - Kavkaz IVAN ZORA 25-11-2008 21:05Bajke sveta - Kavkaz  

IVAN ZORA 

Bilo je, a možda ništa nije ni bilo - živeo je u jednom gradu kovac bez dece, a mnogo je želeo da ih ima. Pode jednom žena toga kovaca po vodu. Tek što je napunila vrc do vrha, vidi ona - nosi reka tri jabuke. Njoj se dopadoše jabuke, pruži ruke za njima, dohvati ih i donese kuci. Jednu dade mužu, drugu pojede sama, trecu podeli s mužem na ravne delove. Kovaceva žena posle toga dobi dete. Cim se rodi, ono viknu: - Spremajte se da mi što pre date ime, inace cu odleteti i necete stici! Decaku dadoše ime Ivan Vecernji. Tek što ga je mati malo podojila, on kao vetar polete na

nebo. Samo što je nudilja pošla, zacu se krik: - Ne puštajte je, odmah cu doci na svet i odleteti. . . I zaista, o ponoci se rodi još jedan sin. Dadoše mu ime Ivan Ponocni. Podoji ga mati, pa i on odlete u nebo. Pred jutro, u zoru, rodi se treci sin, nazvaše ga Ivan Zora. Podoji ga mati, pa i on odlete. Živela su tako sva tri brata na nebu i letela medu zvezdama i oblacima. Samo jednom dnevno dolecu majci po mleko: Ivan Vecernji - uvece, Ivan Ponocni - o ponoci, a Ivan Zora - u zoru, pred jutro. Dolete, majka ih podoji, i odlete. I nijednom se nisu sreli. Prode vreme, braca poodrastoše, mleko im više nije potrebno, sve rede i rede se pojavljuju u kuci. Dolete tako jednom nedeljno, uzmu hleb i odlete. A u tom gradu živeo jedan car. Car je imao tri kceri lepotice. Te lepotice ni danju ni nocu nisu izlazile iz kuce, da ih sunce ili vetar ne bi opalili. Tako su i živele nevidene od sunca. Jednom ce otac reci lepoticama: - Kceri moje, što stalno kod kuce sedite, ustanite, prošetajte, pogledajte svet, sunce. Poslušaše kceri, izadoše. Cim izadoše, odjednom se u vedro podne skupiše oblaci, zagrme grom, sevnu munja. Celo nebo potamne, dolete ogroman strašan div, dograbi sve tri lepotice, stavi ih sebi na pleca i nestade medu oblacima. Svi se uznemiriše. Car se rastuži, oneraspoloži - nema mu niotkuda pomoci. Car razasla glasnike na sve strane da objave nesrecu i da svugde traže lepotice. Ali ni traga im niko ne nade. Odjednom se pojavi nekakva starica - baba kovaceve žene - irececaru: - Postoji u ovom gradu kovac, ima tri sina. Sva trojica žive na nebu, lete u oblacima kao ptice. I nebo i zemlja - sve im je kao na dlanu. Ako iko bude mogao da pronade tvoje kceri, to su samo oni. Priredi car odmah veliku gozbu i posla ljude kovacevoj ženi da pozovu njene sinove u goste. Ona obeca: - Cim dolete, zadržacu ih i poslacu ih caru. Dolete pred vece Ivan Vecernji. Obradova se majka, nahrani ga, napoji i rece mu: - Ostani, sine, nocas kod kuce, sutra je gozba kod našeg cara, on te je zvao u goste. Ostade Ivan Vecernji. Majka mu prostre za spavanje. Oko ponoci dolete Ivan Ponocni; i njega primi majka, nahrani ga, napoji i zamoli da ostane preko noci. - Sutra je kod našeg cara gozba. Poziva te u goste - rece mu. Pristade i srednji sin te ostade. Vidi on - spava neko u kuci pa upita: - A ko to tamo spava? - To je tvoj stariji brat, obojica ste se rodili iste noci. I on je za sutra pozvan k caru - odgovori majka. Zaspa i Ivan Ponocni. U zoru dolete Ivan Zora. Majka i njega nahrani i stavi ga da spava pored brace. Dode jutro. Ivan Vecernji se naspavao od uvece, Ivan Ponocni još je u dubokom snu, a Ivan Zora tek pocinje da drema. Probudi se najstariji brat i naljuti se. - Ko se to i s kakvim pravom izvalio ovde da spava, ne pitajuci me! Odluci da ih obojicu ubije, ali nema ni luka ni strele, niti maca. Spazi u uglu mac Ivana Zore, uhvati ga, ali s mesta ne može da ga pomakne. Vide to majka pa se prepade: - Za šta ce ti, sine, taj mac? Kakve si neprijatelje ovdenašao? - A koga si to u kucu pustila? - upita sin. - To su tvoja braca - veli majka - iste ste se noci rodili, svi živite u nebu. I oni su, kao i ti, juce

doleteli, i njih sam, kao i tebe, zamolila da prenoce. Kad se braca probudiše, zagrliše se i izljubiše. Zatim svi zajedno odoše caru. Car ih doceka s velikim pocastima, pogosti ih, a zatim upita najstarijeg brata: - Ivane Vecernji, ti letiš po nebu, sve vidiš, znaš li gde su moje kceri? Ivan Vecernji ne znade, nije video. Car upita Ivana Ponocnog, ali ni on ništa nije video. Dode red na najmladeg brata. Ivan Zora ustade, pokloni se caru i rece: - Srecni care! Ležao sam jednom na vrhu visoke planine i posmatrao oblake na nebu. Odjednom cujem šum. Gledam - leti div, nosi devojke, a one vicu i placu. Dohvatim luk, ali ga pustih. Poplašio sam se - ako pogodim diva, ubicu ga, on ce pasti, razbice se s njim i devojke, poginuce. I tako div odlete s devojkama. Više ih nisam ni video niti sam išta cuo o njima. Car se obradova što je naišao na trag svojih kceri i rece: - Podite i tražite moje kceri; ako ih nadete - dacu vam ih za žene. Najmlada je takva lepotica da ce i sunce pozavideti njenoj lepoti, ona ce biti tvoja žena! - rece car Ivanu Zori. Ivan Zora je znao gde taj div može boraviti i uputi se tamo zajedno sa bracom. Ko zna koliko su išli, dok ne dodoše do jedne planine. Planina visoka, stenovita, ne možeš je obuhvatiti pogledom, pružila se izmedu dva mora, a u podnožju planine šator. U šatoru spava covek od gvožda - div, glava mu kao stena. Ivan Zora posla bracu divu: - Idite, probudite ga. Udoše oni u šator, budiše diva, budiše, pa izadoše i vele: - Ne, ne možemo ga probuditi. Ude Ivan Zora, pride divu i tresnu ga po glavi svojim lukom. Covek-Gvožde se probudi, prepade se i zamoli Ivana Zoru: - Hajde da se pobratimimo, ako ti ustrebam - pomoci cu ti. Ivan Zora mu rece: - Pa pomozi nam - digni nas na ovu stenu. Covek-Gvožde ce na to: - Ti si kovacev sin. Iskuj lanac, bacicemo ga na vrh i popecemo se. Ivan Zora donese cekic, ali nema nakovnja. Tada Gvozdeni Covek predloži: - Evo vam moja glava! - i podmetnu glavu umesto nakovnja. Ivan Zora iskova ogroman jak lanac. Pricvrsti na lanac karike i iskiti ga kukama. Ivan Zora rece braci: - Hajde, zamahnite, prebacite lanac. Ivan Vecernji i Ivan Ponocni pridoše, uhvatiše lanac - i ni s mesta ga ne pomakoše. - Hajde sad ti, Gvozdeni Covece - veli Ivan Zora. Gvozdeni Covek uze lanac, zamahnu njime: lanac polete, ali ne dosegnu vrha. - Takva li je tvoja snaga? - upita Ivan Zora. - Da, takva je moja snaga! - rece Gvozdeni Covek. Tada Ivan Zora uhvati lanac, zamahnu njime, on polete i pade pravo na vrh. Sva cetvorica povukoše lanac, on se zakaci kukama za stenu - možeš ici po njemu kao po stepenicama. Ivan Zora posla bracu. Ali ovi ne mogoše da se popnu, od straha umalo da popadaju u provaliju. Pode Gvozdeni Covek. Još malo pa bi stigao na vrh, ali pogleda dole, u glavi mu se zavrte, zaljulja se i jedva se živ spusti. Tada Ivan Zora pode i rece: - Pazi, Gvozdeni Covece, ostavljam ti svoju bracu, ako im se nešto desi, znaj, glavom ceš mi platiti. Ivan Zora se pope na vrh stene i pode divovim putem. Išao je, išao i vidi - stoji bronzana kuca. Ude Ivan Zora u kucu - kad tamo sedi lepotica-devojka. Raspita se za sve i saznade da je to najstarija careva kci. Ona rece: 

- Bolje bi bilo da nisi ovamo dolazio, sad ce doci sedmoglavi div i ubice te. - To je vec moja briga! - veli joj Ivan Zora. - Onda sam ja žena, ti muž - rece ona. - Ne, ti si snaha, ja dever. Ide uvece sedmoglavi div kuci. Dode do kuce, a konj pod divom se spotace. - Eh, prokletnice! - viknu div na konja. - šta je, zar te Ivan Zora u kuci ocekuje? Cega se plašiš? Stiže, a Ivan Zora sedi u hladu i ocekuje ga. Div povika: - Ivane Zoro, reci mi jesi li mi prijatelj ili neprijatelj? - Kakav sam ti ja prijatelj - odvrati Ivan Zora - docekuj neprijatelja! Skoci div s konja i viknu: - Hajde, duni tamo u zemlju. - Duvaj sam, šta se to mene tice! Dunu div u zemlju, ova se pretvori u bakar. Uhvatiše se ukoštac. Dograbi Ivan Zora diva i sabi ga do pojasa u bakar. Isuka svoj mac, jednim zamahom odrubi mu tri glave. Razbesne se div, uhvati Ivana Zoru i sabi ga do bedara u bakar. Ote se Ivan Zora, uhvati diva, odrubi mu ostale cetiri glave, zatim pode lepotici, uze od nje prsten za brata i pode da traži devetoglavog diva, kod kojeg je camila druga sestra lepotica. Išao tako Ivan Zora, išao i stigao do srebrne kuce. Tu nade srednju sestru. Devojka ga moli: - Idi, ubice te. Ne, ne sluša Ivan Zora. Legao u hlad i ceka diva. Ide devetoglavi div, a konj mu se spotace pored kuce. - Acu, prokleti, zar te Ivan Zora kod kuce ceka? - vice div. Dode - i, zaista, u hladovini leži Ivan Zora, ceka ga. - Govori, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj? - pita ga div. - Kakav sam ti ja prijatelj - veli Zora - docekuj neprijatelja. Ubi Ivan Zora i devetoglavog diva, uze od srednje sestre prsten, pa pode da traži dvanaestoglavog diva. Stiže i vidi - sve naokolo je zlatno. Ude u zlatnu kucu - stoji devojka nevidene lepote. Pride Ivan Zora, zagrli svoju nevestu i pode je ljubiti. I lepotica zavole Ivana Zoru. Ivan Zora joj rece: - Moram ubiti diva! Ona zaplaka: - Nemoj, ostavi, neceš ga ubiti, poginuceš. - Ne brini, nece me ubiti tvoj dvanaestoglavi div - rece Ivan Zora, izade, prilegne u hladovini i stade da ceka diva. Vracajuci se kuci, divov konj se spotace. - Acu, prokletnice! - viknu on. - Da te ne plaši Ivan Zora? Ništa, uskoro ceš videti kako ce mu krv poteci kao reka, a vrane ce kljuvati njegov leš. Dojaha i ugleda Ivana Zoru. Div povika: - Kaži, Zoro, jesi li mi prijatelj ili neprijatelj? - Neprijatelj - rece Ivan Zora - kakav sam ja tebi prijatelj?! - I uhvatiše se ukoštac. Div skoci s konja, dunu u zemlju, i sva zemlja postade zlatna. Sabi div Ivana Zoru u to zlato do pojasa, a Ivan Zora diva do ramena. Zora zamahnu macem i otkide divu devet glava. Div se umori i zapita Zoru: - Kako se kod vas bore? - Kod nas se malo bore, onda se odmore! - odgovori Zora. 

- Onda cemo se odmoriti! - moli div. Zora pomisli: "Ako ga pustim da se odmori - iskocice, još ce me ubiti", i, ne cekajuci, zamahnu, odrubi divu i tri preostale glave. Ivan Zora uze lepoticu sa sobom i pode. Lepotica se osvrnu i rece: - Pogledaj, Zoro, koliko zlata ostavljamo. - Kakvo mi je pa to divovo zlato - veli Zora - to je samo da se zamažu oci. Ivan Zora dunu, i sve se zlato pretvori u prašinu. Dodoše do srebrne kuce, uzeše srednju sestru, dunu i tamo Ivan Zora, i tamo sve postade prašina. Uzeše i najstariju, pa podoše ka steni. Poce Ivan Zora da spušta sestre niz stene. Najpre spusti najstariju i viknu najstarijem bratu. - Drži, tvoja je! Zatim srednju - srednjem bratu. Htede da spusti i najmladu, ali ona mu rece: - Izdace te taj Gvozdeni Covek. Ti si mi i sunce i mesec, ako pogineš, kako cu bez tebe živeti? Zora je ne posluša, nego je natera da se ipak spusti. Tek što ona side, Gvozdeni Covek dohvati gvozdeni buzdovan, udari po lancu i raskide ga nadvoje. Ostade Ivan Zora gore. šta da radi? Spuštati se bez lanca znaci ubiti se. Pode on po toj steni dalje. Lepotica mu ipak dovikne: - Zoro, idi na kraj stene, tamo iznad mora visi stenovit isturen deo, nalik na nos, udari nogom o tu izbocinu, ona ce se srušiti i tamo ceš naci konja. To je divov konj, on je diva zbacio sa sebe, zato su ga tamo i zatvorili, uzmi tog konja, on ce ti pomoci. Ivan Zora pode ka toj steni, udari nogom u izbocinu, nade konja, gleda - a na konjskim ledima s pedlja debela prašina i prljavština. Konj progovori covecjim glasom: - Pusti me, Zoro, na tri dana u Crnu planinu, jer sam slab i ne bih te mogao podici. Ivan Zora ga pusti. Konj se vrati posle tri dana. Zora ga zauzda i skoci na njega. Konj posrnu i rece mu: - Pusti me još jedan dan. Zora mu dozvoli da se odmori još jednu noc. Ujutru skoci na njega i pode. Konj polete kao strela; dva dana pre Gvozdenog Coveka dolete u grad. Konj nauci Zoru: - Stavi na mene sve svoje oružje i pusti me još tri dana u Crnu nlaninu; sebi ostavi samo tri moje dlake. Cim me pozoveš, odmah cu doleteti. Zora sve tako i ucini, a sam se obuce u rite i pode da luta gradom. Nade jednog kovaca i rece mu: - Radicu ti, a ti me samo hrani i ništa mi više ne treba. - Dobro - pristade kovac - idi, udaraj cekicem. Zora dohvati cekic jednom rukom, udari u nakovanj i raznese celi panj. Kovac se zacudi njegovoj snazi. Uzeše i postaviše dva puta veci panj i Zora poce da radi. Ono što kovac uradi za pet dana, Zora uradi za sat. Raduje se kovac što je našao takvog radnika. Vrati se najzad i Gvozdeni Covek sa devojkom i bracom Ivana Zore. Odrediše i dan vencanja. Ali najstarija sestra nema prstena, ostao je kod Ivana Zore. Pitahu sve kovace ko takav prsten može da iskuje. Ne, svi odbijaju, niko ne može. Stigoše i do gazde Ivana Zore. I on odbi, a Ivan Zora rece: - Ja cu napraviti takav prsten. Nocu kovac zaspa, a Ivan Zora kucnu - kucnu cekicem, izvadi iz džepa prsten najstarije sestre i stavi ga na policu. Ujutru ude kovac Zori, vide da spava i gurnu ga nogom. - što si me osramotio pred carem? Zora izvadi prsten i dade ga kovacu. Poslaše prsten. Ode i kovac na svadbu, a Zoru je pozvao, samo ovaj odbi, ne pode. Kada iz

crkve poce izlaziti najstariji brat - Ivan Vecernji sa najstarijom sestrom, izade Ivan Zora na trg, izvadi tri konjske dlake i spali ih. Odmah se pojavi njegov konj. Zora skoci na konja i rece: - Leti gore, pašcu s neba na njega i naucicu ga pameti. Konj uzlete u nebo, i kad muž i žena izadoše iz crkve, Ivan Zora nalete na njih i iz sve snage udari najstarijeg brata. Pusti zatim konja, pode u kovacnicu i sede kao da se ništa nije desilo. I drugi prsten napravi Zora na isti nacin. Poznadoše devojke svoje prstenje, ali ništa ne govore, boje se, cute, a najmlada lepotica place, tuguje: - On je živ, vratio se, što ne dolazi, što me ne oslobodi nevolje? I srednji brat dobi isto tako od Zore. Dode red i na Gvozdenog Coveka. Zora pozva svoga konja, skoci na njega, uze u ruke buzdovan i rece: - Leti! Konj polete na nebo. Izade Gvozdeni Covek, vodi Zorinu nevestu u crkvu; tek što je zakoracio u pripratu, Ivan Zora slete s neba, udari ga buzdovanom po glavi, a Gvozdeni Covek propade u zemlju. Ivan Zora sjaha s konja, zagrli svoju nevestu i poljubi je. Ispricaše sve caru. Ivan Zora se oženi najmladom sestrom, a kad car umre, nasledi celo carstvo. Pomor tamo, ovde pir, Trice tamo, ovde brašno.

Bajke sveta - Korzika VERA I NEVERA 25-11-2008 21:04Bajke sveta - Korzika  

VERA I NEVERA 

U vreme kada su životinje umele da govore a kamenje da hoda, živela je neka vila, lepa kao upisana, dobrodušna, sažaljiva prema nevoljnima, ali mocna carobnica, kadra da sve živo zacara. Ali ni ona nije bila sasvim slobodna. Pecinu u kojoj je stanovala smela je da napusti samo na tri dana. Ako bi se napolju zadržala malcice duže, njena carobna moc se gasila. Toga dana, cim osvanu, lepojka izide iz svoga skloništa i prošeta okolinom. I tako se nameri na nekog pastira koji je nedaleko napasao stado ovaca. Mladic beše lep i divno sviraše u frulu, pa se vila na prvi pogled u njega zaljubi. - Lepi pastiru, jesi li srecan? - upita ga. - Srecan sam, carobna ženo, kako da nisam srecan. - Snevaš li katkad snove nedosnivane, imaš li želja što želje ostaju? šta želiš da ti ucinim? - Sve imam što mi srce zažele. - Miloliki ovcaru, kaži - ne laži, jesam li lepa? - U životu svome još nisam video žensko celjade što bi moglo da se meri s tobom po lepoti i milini. - Ako je tako, a ti se oženi mnome, jer, znaj, moje se srce privilo tvome srcu. - Neka bude kako veliš. - Evo ti burma pozlacena, nosi je kao znamen združenja naših života, jer vek cemo zajedno vekovati. Cobanin posluša carobnu neznanku, i gle, u tren oka sa njega spadoše uboške haljine a zaogrnuše ga svila i kadifa. - Cuj me i pocuj - rece vila - moje prebivalište je daleko odavde, preko brda i dola. Evo dvoprega s krilatim konjima, popni se, pa krenimo u sretanje svojoj sudbi. 

- Podari mi nekoliko od niza naših buducih dana - odgovori ovcar - da svoju majku pohodim i od nje blagoslov dobijem, jer je stara i vremenita, i više je necu videti kad krenem našim putem. Kad to cu, volšebnica zagrli svoga sudenika, podiže se i ode. I tako vilinski ženik ode u pohode roditeljki. Put ga navede u susret vladarki njegove zemlje, pa ga ova, pošto joj se ucini naocit, oslovi i rece: - Mladicu lepi, obudoveh iznenada, jer mi kraljevskog supruga zadesi preka smrt. U najbolji sam ga grob sahranila, ali nije u mojoj prirodi da dugo budem u žalosti. Jesi li voljan da mi sada ti postaneš muž? Pastir se duboko zamisli. Kraljica se lepotom nije mogla ni prineti njegovoj divnoj izabranici kojoj se na vernost obavezao, ali akose privoli ovoj - postace kralj, što znaci: u celoj zemlji prvi gospodstvom i snagom. To ga zavede da od vere postane nevera, i on se saglasi sa brakolomnicom. - Pristajem. Smatraj me svojim mužem. Kad to rece, kola i belci dugogrivi i krilati - išcezoše. Krivokletnik, koji se beše pogordio i uzoholio, vide se u nevolji, i od silnog velmože pretvori se u poslednjeg bednika. Sa lika mu lepota okopne, sav potavne i izoblici se. - Otkud ovde ova nakaza? - zavapi kraljica ka dvoranima. - Sklonite mi tu grdobu ispred ociju, da mi se u snu ne pojavi. - To je vaš kralj, gospo, saputnik života vašeg. - Odvedite ga i iskamdžijajte. Neka se najede batina, i nije za drugo, jer, ovako odvratan, ne može biti moj muž. Cim to izusti, zemlja im se otvori pod nogama, svetlice zaparaše mracni oblak, verolomni zarucnici behu pritešnjeni, te padoše u dubinu i bezdan ih proguta. I tako je izneverena verenica, obecana onom što obecanje ne održa, bila osvecena.

Bajke sveta - Kina ČAROBNA KIČICA 25-11-2008 21:04Bajke sveta - Kina  

ČAROBNA KIČICA 

Beše jednom jedan decacic po imenu Ma Lijang, koji bi radije crtao no hleba jeo. Na nesrecu, ostao je zarana siroce te je morao samog sebe prehranjivati. Iz dana u dan skupljao je opalo granje u šumi ili kosio travu, pa ipak bio toliko siromah da mu je kicica izgledala kao neprocenjivo blago. Kad je jednom prolazio kraj škole, dogodi se upravo da je nastavnik svoje vaspitanike poducavao crtanju. Zažarenih ociju gledao je decacic kroz odškrinuta vrata kako se šarolike boje, sve potez po potez, uoblicuju u krasnu sliku. Pre no što je i shvatio šta cini, ukoraci decak u školu. - Smem li se usuditi da pozajmim jednu cetkicu? - zapita ucitelja. - I ja bih tako rado ucio da crtam. - šta ti samo pada na pamet, mangupe jedan! - dreknu ucitelj strogo i mrko ga odmeri. - Golja kao ti, pa hoce, ni manje ni više, nego da uci slikanje! - I tako ga po kratkom postupku izbaci. Znaci, razmišljao je Ma Lijang, nama siromasima zabranjeno je cak i crtanje. E, baš da vidimo da li je tako! Od tog dana, kad je u šumi pribirao drva, posmatrao je pažljivo oblicje i let ptica pa jednom grancicom njihovu sliku ucrtavao u prašinu; kad bi sekao trsku na reci, posmatrao je ribice gde vrludaju kroz ševar, pa bi zamocio kažiprst u vodu i vrhom prsta crtao njihove oblike na

pljosnatom priobalnom kamenju; najzad, kad bi s vecera došao kuci, uzimao bi nagaravljeni komadic drveta u ruku i njime crtao predmete svog oskudnog pokucanstva: sto, klupicu i šta je još drugo posedovao, a sve bi to šarao po zidovima svoje glinene kolibice. Dan za danom vežbao je uporno i strpljivo, pa, da vidiš, i vrlo dobro napredovao. Tako je zapanjujuce verno slikao ptice da si mirne duše mogao ocekivati kako ce svakog casa zacvrkutati, a ribe su mu takode izgledale tako prirodne i žive kao da ce pri prvom dodiru zamahati perajima i otplivati. Ali ono za cim je decacic najviše ceznuo, to mu je još uvek nedostajalo: kicica. Tada se dogodi da Ma Lijang, jedne veceri, leže na svoju slamaricu i, iscrpljen od dnevnog rada, smesta zaspa, pa mu se u snu javi jedan starac snežnobele brade i predade mu kicicu. - Ovo je carobna kicica - progovori starac. - Budi oprezan i koristi je samo u blagocastive svrhe. Kako je samo kicica blistala i treperila, i kako bila teška u ruci kad je Ma Lijang prihvati. - Pa to je doista prekrasna kicica - uzviknu decak ocarano i skoci od radosti sa svoje postelje. - Veliko vam hvala, veliko vam hvala, dragi, dobri starce... No, gle - prijateljskog starca vec više nigde nije bilo. Ma Lijang se prepade i probudi. Avaj, pomisli razocarano, to opet beše san! Da li san? Da je bio san, odakle bi se kicica o kojoj je toliko sanjao, pozlacena kicica, sad našla u njegovoj ruci? Tek što je Ma Lijang ovom carobnom kicicom naslikao pticicu, vec bi malo stvorenjce raširilo krilca, pa bi lepršalo i curlikalo i cvrkutalo kao da želi da svom tvorcu otpeva pesmu zahvalnicu. Takode bi i ribice koje bi naslikao glavacke skakale u vodu, pa bi vrludale levo-desno i izvodile kojekakve vesele igre njemu u cast. Kako je srecan bio Ma Lijang! Iz dana u dan išao je sad kroz selo i slikao sirotim seljanima sve u cemu su oskudevali: plugove, motike, lampe uljanice, vedra za vodu... Takva cudesna dela prirodno da dugo nisu mogla ostati tajnom. Od usta do usta pronese se vest, pa i bogati seoski gazda za to doznade. Njegova pohlepa odmah se probudi, te smesta otposla dvojicu slugu rmpalija, koji mladog carobnika jednostavno dohvatiše za percin i dovukoše pred gazdu. Da bogataši nikad nisu dobronamerni prema sirotinji, znao je Ma Lijang odavno uprkos svojoj mladosti, pa kako je bio cvrst i neustrašiv junoša, usudi se da, uprkos najoštrijim pretnjama i najprimamljivijim obecanjima, odbije da i jedan jedini potez kicicom povuce u gazdinu korist. Na to se ovaj toliko razbesne da decaka zakljuca u štalu i najstrože naredi da mu se ne daje ni jelo ni pilo. Tri dana tako decak proboravi u štali. Treceg dana u predvecerje otpoce sneg. Velike pahuljice padale su sa neba, pa se ubrzo preko smrznute zemlje raširi debeli, pahuljasti snežni pokrov. A gazda je mislio: ako Ma Lijang dosad od gladi nije krepao, sad ce se zasigurno smrznuti. Kad, medutim, stiže pred štalska vrata, ugleda kroz pukotine gde plamsa rumena vatra, a prijatan miris svežeg pecenja dopre mu do nozdrva. Gazda se necujno prišunja i proviri: unutra je mali Ma Lijang sedeo udobno kraj vatrice, sladio se pecenjem i u tiganju pržio valjuške. Aha! pomisli gazda, znaci sve je to naslikao, jer kako bi inace tiganj, drva, meso i brašno dospeli u štalu? Izbezumljen od besa, sazva gazda svoje izmecare i naredi im da malog bez oklevanja ubiju. Tako ce odsad kicica njemu pripadati. Po zapovesti upade tuce slugu u štalu - ali gle, gde je mališa? Na zidu s istocne strane videše merdevine koje su vodile na tavan. Gazda htede njima da se uspne, ali tek što je krocio na trecu precagu, strmoglavi se i poleduške ljosnu o zemlju. Istog casa nestadoše merdevine bez traga. Posle bekstva, Ma Lijang je znao da mu više u selu nema opstanka, jer ma gde se sakrio, pronašli bi ga gazdini žbiri, pa bi doveo u nepriliku ne samo sebe vec i sve one koji bi mu pružili utocište. S bolom u duši oprosti se on od svoje drage postojbine: "Ostajte mi zbogom, mili prijatelji, ostajte zbogom! Možda cemo se još u životu sresti". I tako žurno naslika konja,

vinu mu se u sedlo, mamuznu ga i odjaha niz drum. Nije daleko dospeo kad za sobom zacu topot konjskih kopita. Pri svetlosti rasplamsalih buktinja vide cetu konjanika, napred gazda s isukanim macem u ruci, a za njime njegove sluge izmecari. Na to Ma Lijang poteže kicicu i naslika sebi luk i strelu, pa priceka dok progonitelji ne pristigoše na domašaj: fijuuuuu! fijuknu strela odapeta s tetive, a gazda, pogoden posred grla, sruci se s konja. Sad Ma Lijang žurno mamuznu svog ždrepca i, puštenih uzda, odjezdi. Nekoliko dana docnije stiže do jednog gradica. Vec sam dovoljno udaljen od rodnog mesta, pomisli decak, pa bih ovde mogao bez opasnosti da se nastanim. Kako drugog posla nije mogao naci, to opet poce da crta. Ovog puta se pak dobro cuvao da ne izbije na glas kao cudotvorni slikar. Slike koje je nudio na prodaju ostajale su beživotne jer ih nikad ne bi do kraja naslikao: pticama bi nedostajao kljun, životinjama po jedna noga -jednom recju, uvek bi namerno ponešto izostavio. Jednog dana, pak, tek što je dovršio jednog ždrala bez ociju, kad mu slucajno prsnuše dve kapi tuša na prazna mesta i tako se nesreca dogodi: ždral otvori smesta oci, zamaha krilima i vinu se u zrak. Ovaj neocekivani dogadaj prenerazi citav grad, pa nije dugo potrajalo a jedan od dvorskih ulizica, u želji da se dodvori, saopšti caru o ovom cudesnom dogadaju. Car smesta posla nekoliko dvorana, koji najpre pokušaše da Ma Lijanga domame recima slatkim kao med, zatim predoše na prikrivene pretnje, a pošto se decak opirao, najzad ga skleptaše i silom dovukoše u prestonicu. Ma Lijang je ranije vec cesto slušao od ljudi kako se car okrutno i tvrdokorno ophodi prema sirotinji. Zar bi takvom jednom odvratnom vladaru on stavio svoju umetnost u službu? Nikad ni za šta na svetu! Umesto zmaja, kako je car naredio, decak naslika jednu groznu žabu krastacu, a kad njegovo velicanstvo požele da vidi feniksa šarenog perja, dogega odjednom pored njega ocerupani pevac. Ove grozne životinje uznemiriše citavu palatu: zagadile su raskošne odaje i svud rasprostrle životinjski smrad. Caru se žuc razli od besa. - Otmite mu kicicu! - dreknu stražarima. - Bacite nitkova pravo u najcrnju tamnicu! S otetom carobnom kicicom pokuša sad car sam da se bavi slikanjem. Njegova prva slika predstavljala je brdo od cistog zlata. Ali u njegovoj bezgranicnoj pohlepi, nije mu bilo dovoljno jedno brdo, te je dodavao sve nova i nova, dok najzad ne stvori pravi zlatni planinski lanac s padinama, obroncima, kupama i vrhovima. Ali kad bliže promotri svoje umetnicko delo, imao je šta i videti! Nigde ni traga ni glasa zlatu! Samo su sure stene, gomile vapnenca ležale pred njim, a kako ih je bezumno visoko bio natrpao, to se citava gomila pod svojom sopstvenom težinom strovali, pa u onom tumbanju zamalo što ne smrska noge njegovom velicanstvu. Pokušaj slikanja zlatnih brda bio se, doduše, sramno izjalovio, ali to cara nije odvratilo od zamisli da smesta pocne novu sliku. Ovog puta nacrta zlatnu šipku, ali mu se i ona u njegovom bezgranicnom srebroljublju ucini premalom, te ju je produžavao i širio, nadovezivao, krivio, uvrjao i preplitao sve dok ne dobi debelu, dugacku, izukrštanu zlatnu šipketinu. Na njegov užas, namah se pretvori to zlatno cudovište u groznu džinovsku zmiju, koja, razjapljenih ralja, polete pravo na njega. Car se od straha onesvesti, i da mu dvorani ne pritekoše hitro u pomoc, veruj da bi ga cudovište zajedno s odelom i percinom progutalo. Sad i caru bi jasno da mu je bez Ma Lijanga sva muka s kicicom uzaludna. I tako naredi da junošu izvuku iz sužanjstva, te mu blagonaklono polaska govoreci vrlo dobrostivo, pa ga ne samo darova s nekoliko zlatnih i srebrnih novcica no mu još i obeca da ce ga oženiti jednom prššezom. Ma Lijang, koji je u meduvremenu vec bio izmudrovao neku lukavštinu, nacini se kao da prihvata careve credloge s najvecom radošcu. Car se preko mere razveseli i vrati decaku kicicu. Sad opet poce car da se domišlja šta bi mu junoša mogao nacrtati. Neki breg? - Ne, odatle bi, možda, mogle da iskoce opasne zveri. Necemo breg. Neka crta more. Divno, plavo more. Ma Lijang se smesta baci na posao kako bi ovom nalogu udovoljio. Hitro je letela kicica gore-

dole; odjednom pred carevim ocima poce da blista i presijava se beskonacno prostrano more. Pri svetlim suncevim zrakama ležalo je ono, prekrasno plavo i glatko, kao uglacani lapislazuli. - Baš je lepo - uzviknu car, dok je kroz vodu cistu kao biljur zurio u morsko dno - samo mi reci gde su ribe? - Ribe? - odvrati Ma Lijang. - Samo trenutak. Marljivo zamaha kicicom tamo-amo i vec zaplivaše duž obale šarolike ribice, koje se neko vreme veselo u plicaku prevrtahu a zatim spokojno otplivaše na pucinu. Car oduševljeno posmatraše igru ribica. Kad u daljini išcezoše, obuze i njega želja da se naveze na more. - Naslikaj mi brod - dreknu Ma Lijangu. Dok bi dlanom o dlan, vec je Ma Lijang naslikao jednu golemu džunku, pa kad se car s porodicom i svitom ukrca na galiju, docrta Ma Lijang i oštar povetarac: more se namreška, talasi poceše da biju o bokove broda, te lada veselo zaplovi morem. Caru se, pak, vožnja pricini presporom. - Hej! - doviknu on na obalu - docrtaj još malo vetra. Ma Lijang se snažno razmaha kicicom: talasi se podigoše, jedra nabreknuše, sve brže i brže klizio je brod. Još nekoliko poteza kicicom i more se uznemiri, zapenuša i zatutnja; šibana uskomešanim talasima, džunka se nakrivi. Caru se stuži i prepast ga obuze. - Dosta! - razdra se iz petnih žila. - Dosta je vetra! Ne treba više. Ma Lijang ni glave ne okrete na dozivanje: sad tek marljivo raspali kicicom, i tako je burno slikao da more zaurla i zapenušenim, uskipelim, lomovitim talasima baci se na jadnu galiju, koja je vec u svim sastavima i spojnicama pocela da popušta. Tresuci se od prepasti, mokar do kože, prilepi se car za katarku, vrištao je iz petnih žila i usplahirenim znacima pokazivao Ma Lijangu da zaustavi buru kako zna i ume. Ma Lijang na sve to ni glave ne okrete. Iz sve snage se razmaha sada kicicom. Orkan se uzvitla. Crne oblacine gonile su se nebom. Talasi se nadigoše kao kuca, oboriše na galiju, te je stukoše na parcice: car i sva njegova pratnja pogiboše u talasima. Prica o tome kako je Ma Lijang carobnom kicicom oterao nepocudnog cara u vodeni grob, ubrzo se raširi po celoj zemlji. Tvrdi se da se Ma Lijang docnije vratio u svoju postojbinu i tu do kraja svojih dana proživeo medu drugovima svoje mladosti kao seljak; drugi, opet, tvrde da je posle toga neprekidno putovao od grada do grada, od sela do sela, te svojom carobnom kicicom uvek siromasima činio dobra dela. šta je pak stvarno sa malim Ma Lijangom bilo, niko ne zna da potvrdi sa sigurnošcu.

Bajke sveta - Japan GRBAVI VRABAC 25-11-2008 21:03Bajke sveta - Japan  

GRBAVI VRABAC 

U davno vreme u jednom selu živela je neka dobra starica. Jednog svetlog, suncanog prolecnog dana pode ona u baštu da cisti cvece i lišce od štetnih gusenica. Odjednom odnekud sleteše vrapci. Poceše da skakucu i da cvrkucu tražeci hranu. U to vreme iza ograde se igrao decak iz ' susedstva. Baci se kamenom na jednog vrapca - i pogodi ga: kamen prebi vrapcu kicmu. Vrabac poce žalosno da cvrkuce, htede da poleti, ali ne mogaše, vec je samo mlatarao krilima i kružio po zemlji. Tada ga primeti velika vrana. Slete sa drveta, doskakuta blizu i umalo da kljucne vrapca. To vide dobra starica i sažali se na vrapca. - Ej, ti jadnice!... Ali ne brini, necu te ostaviti. 

Rekavši to, ona otera vranu, uze sa zemlje vrapca i stavi ga na dlan. A vrabac je, sasvim iznemogao, jedva disao na dlanu: bio je preplašen. Starica poce da duva u njega, zagreja ga svojim disanjem i ponese kuci. Zatim ga nahrani pirincem, a nocu, da bi ga zaštitila od macke i pacova, napravi mu gnezdo u korpi. Cim starica ujutru ustade, nareza zelene trave i dade vrapcu zajedno sa zrnevljem. Tako ona poce da pazi pticu kao bolesno dete, a sinovi i unuci zbog toga su je grdili i ismejavali. - šta ti je, bako, zar si sasvim izgubila pamet? Hraniš vrapca - zašto? Ali starica je podnosila sve ove podsmehe i starala se oko vrapca. On poce da se oporavlja i mada nije sasvim ozdravio, vec je mogao da skakuce po sobi. Vrabac je bio srecan i presrecan što je ostao živ. Zato je i zavoleo staricu, a i ona njega: bilo joj je teško da se od njega rastavi, a kada je to morala - onda bi ukucanima naredivala: - Pogledajte vrapca i ne zaboravite da ga nahranite! Tako je ovim opomenama dosadila svima u kuci, i svi su gundali. Ali starica, kao odgovor na to, samo se smešila i govorila: - Zar vam nije žao sirote pticice? Kome ona smeta? Najzad, blagodareci staricinoj brizi, vrabac sasvim ozdravi i poce da leti. Jednom, kao obicno, starica ga stavi na dlan i izide na verandu. - Hoceš li da poletiš? - upita ona vrapca. A vrabac ispravi krila, poskoci s njene ruke i polete visoko prema nebu. Starica je rasejano gledala za njim. - Znaci, odleteceš. Teško ce mi biti bez tebe. O kome sad da se staram? Ali cuj, dodi opet! Starica je ovo govorila, a svi su joj se smejali: - Samo cujte šta govori! Sasvim je izlapela. Ali i posle toga nije bilo ni trenutka a da se starica nije secala svog vrapca. Tako prode dvadeset dana. Jednog jutra glasno zacvrkuta vrabac ispred prozora. "Da to nije doleteo moj vrabac?" - pomisli starica i izide da pogleda. I zaista - to je bio on. - Hvala ti što me nisi zaboravio! - pozdravi starica svog poznanika. A vrabac kao da je želeo nešto da kaže, zagleda joj se u lice, baci na terasu zrno semena koje je doneo u kljunu i ponovo odlete. - O, šta li mi je to ostavio - primeti starica. Pride i pogleda: na podu je ležalo belo seme od tikve. "Sigurno to nije obicno seme!" - pomisli starica. Pažljivo uze seme i sakri ga u kesu. A u kuci su joj se opet svi smejali: - Cudna nam je baka. Nosi nekakvo seme kao dragocenost. - To zrno nije prosto. Doneo ga je vrabac - odgovarala je starica. - Sigurno ce dobre tikve nici. I ona posadi seme u bašti. Dode jesen - i stvarno - iz semena izrastoše divne tikve: bezbrojno mnoštvo ogromnih plodova žutelo se medu lišcem. Starica se obradova, nahrani tikvama sve svoje sinove i unuke, pocasti komšije i još je ostalo toliko da nije znala gde da ih stavi. Tada starica podeli tikve svima u selu, a sedam do osam najkrupnijih i najboljih obesi na verandi da se suše. Prode mesec dana. "Daj" - pomisli starica - "da vidim svoje tikve. Sigurno su se vec osušile". Ona ih spusti na pod i zacudi se: umesto da budu lakše, tikve su bile teže. "Kakvo je ovo cudo?" - zacudi se starica. Isece jednu tikvu - a iz nje odjednom potece beo prebrani pirinac. Obradova se i podmetnu prazno korito. Korito se odmah napuni, a pirinac još izlazi. Stavi veliko korito, a nije se još ni okrenula, a ono vec puno. A u tikvi još uvek dosta pirinca. Starica otvori i ostale tikve - kad i one do vrha pune pirinca. Presipala je pirinac, ali tikve su uvek bile pune. 

U staricinoj kuci poceše da žive veselo, a u selu nije bilo bogatijeg domacinstva. U tom istom selu živela je još jedna starica, koja je bila škrta i pohlepna. Videvši srecne komšije, ona nije mogla da živi od zavisti. I jednom, pošto više nije mogla da izdrži, pode ona svojoj srecnoj komšinici i upita je: - Govore da vam je vrabac doneo srecu u kucu. Da li je to istina ? - Istina je - odgovori susetka. - Vrabac je doneo seme od tikve, i tako smo od toga poceli srecno da živimo... Ali škrta starica nije mirfvala, htela je sve da sazna. "A zašto da krijem?" - pomisli susetka. I isprica .kako je spasla vrapca i sve šta je zatim bilo. Ali sve je to bilo malo škrtoj starici. - Hoceš li da mi daš jedno srecno zrno? - upita ona. - Vrabac je doneo samo jedno zrno - odgovori dobra starica. - Ja sam ga posadila i više nemam. Evo, mogu da ti dam pirinca. - Pa dobro, daj makar malo pirinca - nezadovoljno progunda škrta starica, ali je džak napunila do vrha i uputila se kuci. Posle toga ona poce da misli i nagada kako da nade grbavog vrapca. Svaki dan ustajala je rano ujutru i odlazila u1 baštu iza kuce. Gledala je, gledala, ali grbavog vrapca nije videla. Naljuti se starica, dohvati kamen i baci ga na vrapce koji su nedaleko skakutali. Kamen pade tamo gde je jato bilo najgušce i pogodi jednog vrapca. Starica ga uze, polomi mu sve kosti, tako da jadni vrabac nije mogao ni da sedi, a zatim ga odnese kuci i dade mu hrane. - Eto, najzad mi je sreca u rukama! - radovala se opaka starica. Ali onome ko je škrt sve je malo. "Susetka je imala jednog vrapca i kakvo je bogatstvo stekla. Znaci, od tri-cetiri ptice sreca ce biti tri-cetiri puta veca" - razmišljala je ona. Starica opet pode u baštu, posu pirinca i poceka. Kao i uvek, na zrna ubrzo poceše da slecu vrapci. A starica skupi kamenja i stade da baca na njih. Bacala je, bacala - i pogodila je još dva. Sad je imala tri vrapca. Ona se obradova: - Sada cu se obogatiti. Stavi nesrecne ptice u korito i poce da ih hrani i pazi. Prode mesec dana, i vrapci se oporaviše. Ona ih pusti, a oni se podigoše i odleteše. Pogleda starica za njima i pomisli: "A sada sam mirna! Za takvu dobrotu obavezno ce me nagraditi". A vrapci odleteše proklinjuci je: - Ta nas je starica povredila i još nas je mesec dana držala u mracnom koritu. Nikada nam se takva nevolja nije desila. Otada je starica pocela da ceka kada ce doleteti vrapci i doneti seme. Svakog dana izlazila je u dvorište i gledala u nebo doledu li vrapci. I, desetog dana uvece, najzad doleteše tri vrapca; svaki je držao u kljunu po jedno seme od tikve. Baciše ih starici i odletoše. U kuci poce gužva: "Eto, i nama je Bog srecu poslao!" Starica pokupi seme i brzo ga posadi u bašti. Prode pola godine, a u bašti izrastoše ogromne vreže od tikava sa bujnim lišcem, ali plodova je bilo malo. Svega sedam-osam, a i oni su bili nekako sitni. Starica se i tome obradova i sva srecna odlazila je svuda i hvalila se: - Eto, sad cemo poceti da živimo bolje od suseda! Ali kakva nesreca! Tikava je bilo malo, a škrta starica, da bi dobila što više pirinca, niti ih je sama jela niti ih je drugom davala. Tada joj sinovi rekoše: - Ako budeš škrta, neceš biti srecna. Eto, naša susetka je i druge hranila i sama jela - i zato ima svega dosta. "Istina je!" - pomisli starica. - "Moram da budem izdašnija". Pozva sve svoje rodake i pred njima otvori tikvu. 

Gosti videše da se starica sprema da ih pocasti samo jednom tikvom, te se naljutiše i odoše kuci. Ostade samo malo njih - ostaše oni najpohlepniji. Oni poceše da jedu tikvu, ali je ona bila tako gorka da se nije mogla jesti. To je bilo samo pola nesrece. A zatim sve spopadoše užasni bolovi u stomaku, kao da ih neko nožem probada. Gosti se uplašiše: - Zašto ste nas takvim tikvama nahranili? Poceše da grde staricu, a ni starici ni njenim ukucanima nije bilo lakše: vukli su se oko stola previjajuci se od muke i bolova. Malo je trebalo pa da dode do tuce. Gosti se okupiše i odoše svojim kucama. Posle toga bolovali su još tri dana. Ali pohlepnoj starici to ne beše nikakva pouka. Posle nekoliko dana zaboravila je kako se mucila od gorkih . tikava. - Iz tikve treba da se dobije pirinac. A mi smo tikve pojeli - govorila je starica. - Dobili smo što smo zaslužili. Više nikome necu da dam. Starica priveza ostale tikve i okaci ih za ekser. Prošlo je još oko mesec dana. Ceka starica i ne može da saceka da iz tikava potece pirinac. Nije više mogla da izdrži: "Vreme je" - pomisli ona - "da ih skinem". Spusti tikve na pod i poreda sva prazna korita koja je imala u kuci, jer je trebalo da bude dosta pirinca. Uze jednu tikvu, probuši je i okrenu prema koritu. Cekala je da otuda,u belom mlazu potece pirinac. Ali umesto pirinca poceše iz tikve da izlaze bumbari, ose i razne otrovne muve. Naleteše na staricu, stadoše da je peckaju i ujedaju gde su stigle. Bilo je strašno. Ali starica od pohlepe kao da beše slepa. Cinilo joj se da to pirinac tako kulja i poce da se brani od ujeda buba i muva, režuci tikvu i govoreci: - Vrapci, vrapci, ne prosipajte pirinac! Sipajte polako! A kad isece i poslednju tikvu, iz nje ispuzaše otrovne zmije i smrtno izujedaše požudnu staricu.

ajke sveta - Italija POKLON VETRA SEVERCA 25-11-2008 21:02Bajke sveta - Italija  

POKLON VETRA SEVERCA 

Neki seljak po imenu Đepone živeo je na imanju jednog sveštenika, na bregu izloženom naletima Severca, koji mu je uvek lomio voce i cupao povrce. Jadni Cepone je zato što mu je njiva bila na vetrometini cesto gladovao sa svojom porodicom. Jednog dana se reši da stane na put obesti vetra: - Otici cu tom podivljalom vihoru koji mi radi o glavi. Oprosti se od žene i dece i krenu u goru. Kad stiže do Ženevskog dvorca, pokuca na vrata. Vrata otvori žena Vetra Severca: - Ko ste vi? - Đepone. Je li vaš muž kod kuce? - Otišao je da malo produva i promuva onaj bukvik. Brzo ce se vratiti. Izvolite, udite i malo ga pricekajte. Tako siromašak ude u dvorac. Kroz jedan sat docarlija posustali Severac. - Dobar dan, Severu-Severce! - pozdravi ga postradali seljak. - Ko si ti? - Đepone. - šta tražiš ovde? - Svake godine mi nemilice pocupaš, polomiš, satreš, utamaniš useve, sam si toga svestan! Ti si vinovnik moje nesrece, izgladnjuješ i mene i moju porodicu. - Koji je ciljtvoje posete? šta smeraš? 

- Da te zamolim, pošto ti najpre predocim koliko si mi naudio, da mi bar donekle nadoknadiš štetu koju si mi svojim divljanjem pricinio. - Na koji nacin da ti je nadoknadim? - Prepuštam tebi da sam odluciš. Cepone ganu vetruštinu, pa mu ovaj rece: - Uzmi ovu kutiju, pa kad ogladniš, otvori je, poruci šta hoceš da jedeš i to ceš dobiti. Ali da se nisi glavom šalio da je nekome ustupiš, jer ako to uciniš, tek tada ceš dopasti bede i tavoriceš dane u nemaštini. Ubogi nadnicar zablagodari sažaljivom pustahiji na razumevanju i ode. Na pola puta, u nekom cestaru, on ogladne i ožedne. Otvori kutiju i rece: - Daj mi hleba, vina i prismoka! - i iz kutije iskociše hleb, boca vina i parce šunke. Cepone se slatko omrsi i pokvasi grlo, pa krenu dalje. Ispred kuce zatece ženu i decu, koji mu, cim ga ugledaše, pohrliše u susret i obasuše ga pitanjima: - Kako je bilo? šta si uradio? - Sve je u najboljem redu - rece on i uvede ih u kucu. - Posedajte za sto. Potom naredi kutiji: - Daj hleba, vina i prismoka za sve koliko nas ovde ima! - i tako svi omastiše brk. Pošto se založiše i obed zališe dobrom kapljicom, Đepone rece ženi: - Nemoj reci svešteniku da sam dobio ovu kutiju. Poželece je iuzaptice mi je. - Necu ni da zucnem! Znaš ti mene! Usta imam, jezik nemam! Sveštenik pozva Ceponeovu snašu. - Je li ti se vratio domacin? - Vratio se. - Kako je prošao? - Dobro. - E, baš mi je drago. A šta je doneo? I tako, rec po rec, izmami ženi tajnu. Sveštenik potom smesta pozva Đeponea: - Cepone, saznao sam da imaš neku dragocenu kutiju. Hoceš li mi je pokazati? Ubogi davo je hteo zatajiti da ima takvu kutiju, ali nije imao kud, jer je njegova žena vec sve bila izbrbljala; i tako, hteo-ne hteo, pokaza je i objasni cemu služi. - Cepone - rece mu njegov gazda - daj meni tu kutiju. - A šta ce onda biti sa mnom? - upita Cepone. - Vi vrlo dobro znate da su mi usevi uništeni i da gladujem, da sam se ukuburio. - Ako mi ustupiš tu kutiju, dacu ti žita koliko god budeš želeo, dacu ti vina, sve što zatražiš i koliko god zatražiš. Ješceš i piceš do mile volje. Siromašak najzad pristade. I šta mu se desilo? Sveštenik mu na jedvite jade dade nekoliko džakova urodice. Đepone se opet nade u oskudici, i to, istini za volju, krivicom svoje žene. - Ti si kriva što sam ostao bez kutije - prebaci on ženi. - Ne bi mi bilo krivo da me Severac nije opomenuo da nikom ne govorim šta sam od njega dobio na poklon! Ovako, nemam više obraza da mu izidem na oci. Ali prevareni golja ipak sakupi hrabrosti i opet ode u Severcev dvorac. Pokuca, i na vratima se pojavi Vetrova žena: - Ko je? - Cepone. Dopiri i Vetar: - šta želiš, Đepone ? - Secaš li se da si mi dao jednu kutiju ? E, tu kutiju je prisvojio moj gospodar i nece da mi je vrati, pa sada opet petljam, muci me nemaština, nikako da sastavim kraj s krajem. - Upozorio sam te da je cuvaš kao oci u glavi i nikome ne daješ. Sklanjaj mi se s ociju, više ne racunaj na moju pomoc! 

- Molim te, smiluj mi se! Samo me ti možeš izbaviti bede. Vetar se i po drugi put sažali na Ceponea, izvuce iz fioke neku zlatnu kutiju i dade mu je. - Otvori je samo kad dobro izgladniš. Inace te nece poslužiti. Oskudni najamnik se zahvali strpljivom Severcu, uze kutiju i krenu dolinom kuci. Kad ga vec od gladi izdade snaga, otvori kutiju i rece: - Kutijo, daj nešto da se jede. Iz kutije iskoci nekakva ljudeskara sa štapom u ruci, poce da batina jadnog Ceponea, i izdeveta ga na mrtvo ime. Cim seljak dode sebi, on zatvori kutiju i produži put sav prebijen. Ženi i deci, koji mu potrcaše u susret i upitaše ga kako je prošao, rece: - Dobro; ovoga puta sam doneo još lepšu kutiju. Kad udoše u kucu, pozva ih da posedaju za sto i otvori zlatnu kutiju. Sada iz nje iskociše dve ljudeskare sa batinama i poceše da lemaju i mlate celu porodicu. Žena i deca briznuše u plac, zavrištaše, preklinjuci ljudeskare da ih poštede, ali one su bile neumoljive i nemilice su ih tukle sve dok ih Cepone opet ne zatvori u kutiju. - Sada podi gazdi, brbljušo - rece nesrecni nadnicar ženi - i obavesti ga da sam ovoga puta doneo još lepšu žutiju od one koju mi je on uzeo. Žena ode svešteniku i on poce da joj postavlja uobicajena pitanja: - Je li se vratio Cepone? šta je doneo? A ona mu odgovori: - Vratio se, velecasni gospodine, i zamislite: doneo je još lepšu kutiju od one prve. Ova je od suvog zlata i, kad je covek otvori, na trpezi mu se nadu takve poslastice da ih je milina pogledati. Ali tu kutiju moj muž ne bi rodenombratu dao ni za živu glavu. Sveštenik odmah pozva Ceponea. - O, drago mi je, Cepone, radujem se, sinko, što si se vratio živ i zdrav i dobio drugu kutiju. Hoceš li mi je pokazati? - Pokazacu vam je, ali se bojim da cete mi i nju uzeti. - Necu, dajem ti rec da ti je necu uzeti. I Đepone mu pokaza kutiju, koja se sva sijala. Sveštenik nije mogao da se savlada, pa rece seljaku: - Đepone, daj mi je, molim te, daj mi tu kutiju, i ja cu ti vratiti onu prvu. šta ce tebi zlatna kutija? Ja cu ti za nju dati onu prvu i još ponešto pride. - Dobro. Vratite mi onu prvu, a dacu vam ovu. - Slažem se! - Samo, pazite, velecasni gospodine, ovu kutiju smete da otvorite jedino našte srca, ako ste pregladneli... - Došla mi je kao porucena - rece sveštenik. - Sutradan ce me posetiti moj profesor i mnogi drugovi sveštenici. Necu ih nuditi jelom sve do podne, a onda cu otvoriti kutiju i prirediti im gozbu. Ujutru su se svi sveštenici, župnikovi gosti, vrzmali oko kuhinje. - Izgleda da danas necemo rucati - gundali su - na ognjištu je vatra zapretana, a od namirnica nigde ni traga. Ali oni gosti koji behu bolje obavešteni govorili su: - Videcete, u podne, kad posedamo za sto, naš domacin ce otvoriti jednu kutiju i na stolu ce se naci sve što nam srce zaželi. Dode domacin i zamoli ih da pristupe trpezi. Nasred stola stajala je kutija, u koju svi željno upreše pogled. Sveštenik otvori kutiju i iz nje iskoci šest ljudeskara sa batinama u ruci, pa isprebija na mrtvo ime sve popove koliko god ih je tu bilo. Svešteniku u tom metežu ispade kutija iz ruku i ostade otvorena tako da šest batinaša produži posao. Ceponese bio sakrio negde u blizini, pa pritrca i zatvori kutiju. Da to nije ucinio, niko iz popovske družbe ne bi izvukao živu glavu. Eto tako se završila njihova gozba. Ceponeuze obe kutije, više ih nije davao nikome, pa je otada živeo kao bubreg u loju.

Bajke sveta - Island ČETIRI ZLATNA PRSTENA 25-11-2008 21:01Bajke sveta - Island  

ČETIRI ZLATNA PRSTENA 

Bili negda u jednoj državi kralj i kraljica i imali sina koji se zvao Sigurd. Kad je kraljevicu bilo deset godina, oboli kraljica i umre. Kralj je, po starom obicaju, sahrani u humci; na toj humci je cesto sedeo i tugovao za pokojnicom. Jednoga dana, kad je opet tako sedeo, ugleda neku otmeno obucenu ženu. Upita je za ime. Ona rece da se zove Ingibjerg i zacudi se što on tako sam sedi na mogili. Kralj joj na to isprica sve, a ona, opet, isprica kralju da je izgubila muža, dodavši kako bi za njih dvoje bilo najbolje da budu zajedno. Kralju se žena svidela, pozove je da pode s njim u dvor i uskoro potom proslavi s njom svadbu. Postavši iznova vedar i veseo, kralj je cesto odlazio na konju u lov, dok je kraljevic, koji je veoma zavoleo macehu, ostajao uvek kod kuce, uz nju. Jedne veceri ona mu rece: - Sutra treba da podeš s ocem u lov. Kraljevic joj na to odgovori kako ce radije ostati kod kuce, kraj nje, i kad kralj izjutra pojaha konja, Sigurd se ne htede privoleti da pode s ocem. Maceha mu na to rece kako ce se posle kajati zbog neposlušnosti i kako bi bolje uradio da je poslušao njezin savet. A onda ga sakrije pod krevet rekavši mu da ostane tako sakriven dok ga ne bude zvala. Uto se odjedanput zacuje silna tutnjava, pod se zatrese i, upadajuci nogama do clanaka u zemlju, ude u sobu jedna divkinja. Ona rece: - Da si mi zdravo, sestro Ingibjerg! Je li kraljevic Sigurd kod kuce? - Ne, nije - odgovori Ingibjerg. - On je s kraljem u šumi, u lovu. Onda postavi za nju sto i donese jela. Kad su užinale, rece divkinja: - Hvala ti na izvrsnoj užini, najboljoj jagnjetini, odlicnom pivu i najboljem picu. A je li kraljevic Sigurd kod kuce? Ingibjerg odgovori opet da nije kod kuce, na što se divkinja oprosti s njom i ode. Onda Ingibjerg pozove kraljevica da izide iz skrovišta. Pred vece vrati se kralj iz lova ne doznavši ništa o onom što se tog dana dešavalo u dvoru. Sutradan ujutro zamoli maceha kraljevica da pode s ocem u lov, ali on rece kako mu je milije da ostane kod kuce, pored nje. Kralj ode sam u lov. Ingibjerg sakrije decaka pod sto, ljuteci se veoma na njega. Uto se zatrese pod i u sobu ude divkinja upadajuci u zemlju do listova. - Zdravo da si, sestro Ingibjerg! Je li kraljevic Sigurd kod kuce? - Ne, nije; otišao je s kraljem u lov. Ona i sad postavi sto za sestru. Kad su užinale, ustane divkinja i rece: - Hvala ti na odlicnim jelima, najboljoj jagnjetini, izvrsnom pivu i najboljem picu. A je li kraljevic Sigurd kod kuce? Ingibjerg rece da nije, na što se divkinja oprosti s njom. Onda se kraljevic izvuce ispod stola i maceha mu rece kako je veoma važno da sutra ne ostane kod kuce. On je, medutim, mislio da nece biti nikakve nezgode ako je ni sad ne bude poslušao. Sutradan izjutra maceha uzme da ga moli i preklinje da pode s ocem, ali on nikako ne htede. A kad kralj ode, ona ga sakri izmedu zida i zidne drvene obloge. Uto joj dode treca sestra. Sve je i tad bilo onako kao prethodna dva dana i Ingibjerg rece da je kraljevic s kraljem u šumi. 

- To je laž! - drekne ova treca i one se uzeše svadati, dok se Ingibjerg nije naposletku svecano zaklela da kraljevic nije kod kuce. Onda su užinale i sve je proteklo isto kao i ranije. Ali kad Ingibjerg ponovo rece da je decak s ocem u šumi, uzviknu njena treca sestra gromkim glasom: - Ako je tako blizu da cuje moje reci, onda neka se upola sasuši i upola sažeže i ne smiri se i ne odmori dok god mi ne bude došao! I to izrekavši, ode. A kad Ingibjerg izvuce decaka iz skloništa, on je bio vec upola sažežen i upola sasušen. - Eto vidiš i sam šta je! - rece mu maceha. - Nego sad valja brzo raditi pre nego što se otac vrati. I izvadivši iz sanduka jedno klupce i tri zlatna prstena, d& mu ih i rece: - Kad ovo klupce budeš bacio na zemlju, ono ce se kotrljati sve do nekakvih stena. Iz prve ce izici jedna divkinja - a to je moja prva sestra. Ona ce ti odozgo vikati i reci: "Pa to je divno! Evo dolazi kraljevic Sigurd! Taj ce veceras biti u mojem loncu!" - Ali tebe zbog toga ne treba da bude strah. Ona ce te onda cakljom privuci k sebi. Ti joj isporuci moje pozdrave i predaj joj najmanji od ova tri prstena. Kad bude videla zlato, bice ushicena zbog dara i pozvace te na rvanje. A kad budeš malaksao, dace ti da piješ iz jednog roga dok god se ne osnažiš toliko da je savladaš. Na to ce te zadržati kod sebe do iduceg jutra. - Isto tako postupice s tobom i moje druge dve sestre. - Jedno, pak, treba narocito da zapamtiš: kad ti bude moja kuja dotrcala i položila na tebe šape, i kad joj se niz njušku budu slivale suze, pohitaj kuci, jer onda ce mi biti život u opasnosti. Nemoj tada zaboraviti na svoju macehu! Zatim Ingibjerg baci klupce na zemlju i kraljevic Sigurd se oprosti najnežnije s njom. Klupce se kotrljalo i kotrljalo i tek pred vece stalo pred prvom stenom. Cim je zastalo, vidi Sigurd kako iz stene izlazi jedna divkinja. Ugledavši ga, divkinja uzvikne: - Pa to je divno! Evo kraljevica Sigurda; on ce veceras u moj lonac! Ovamo, druškane; hodi da se porveš sa mnom! I to rekavši, privuce ga k sebi cakljom. Sigurd joj isporuci pozdrave svoje macehe, njene sestre, i preda najmanji zlatni prsten. Ona se na to silno obraduje i pozove ga na rvanje. A kad primeti da malaksava, dade mu rog da pije iz njega sve dotle dok ne dobi snagu da je, rvuci se s njom, obori. Sutradan baci opet klupce na zemlju. Ono se kotrljalo i kotrljalo i pred vece zastalo pred drugom stenom. Jedna još veca divkinja izide iz stene i sve je teklo kao i prethodnog dana. Kad se Sigurd napio cudotvorna pica iz roga, postade toliko snažan da je jednom rukom mogao baciti divkinju na zemlju. Tako je bilo i treceg dana, s trecom divkinjom. Popivši pice iz roga, Sigurd dobi toliku snagu da je divkinja, rvuci se s njim, pala na kolena. Ona mu tada rece: - Nedaleko odavde je jezero. Podi tamo. Tamo ceš videti jednu mladu devojku s camcem kako se igra. Sprijatelji se s njom. A evo ti ovaj mali zlatan prsten. Podaj joj taj prsten, to ce ti biti od koristi. Ti si sad u punoj snazi, i sve što budeš preduzeo, poci ce ti za rukom. Onda se rastanu. Sigurd pode na put i putovao je dok ne prispe do jezera, gde nade devojku i upita je kako joj je ime. Ona rece da se zove Helga i da joj roditelji stanuju u blizini. On joj pokloni prsten i onda su se igrali do pred vece. Kad Helga pred vece htede poci kuci, Sigurd joj kaza da bi i on rado pošao s njom. Ona na to odgovori kako nikoji stranac ne može uci u njihovu kucu a da njen otac to ne primeti. Uza sve to ona ga ipak povede sa sobom, ali pre no što prekoraciše kucni prag, podigne rukavicu nad njegovu glavu i tako ga ocas pretvori u pramen vune, uzme pramen u ruke, ude u svoju sobu i baci ga na postelju. Uto uleti u sobu njen otac, i stane da se osvrce i traži po svim kutovima sobe vicuci: - Osecam miris coveka. šta si to bacila na krevet, kceri moja? - Pramen vune - odgovori Helga. 

- Bice da miris potice od vune - rece stari. Sutradan ujutro, kad je pošla da se igra, ponese Helga sa sobom pramen vune. Došavši do jezera, podigne rukavicu nad vunu i Sigurd dobije opet svoj ljudski lik i oblik. Onda su se njih dvoje igrali i zabavljali vasceli dan. Kad je bilo uvece, rece mu Helga pre nego što ga je opet pretvorila u pramen vune: - Sutra cemo slobodnije moci da se igramo, kako god budemo hteli, jer mi otac ide u crkvu, a mi možemo da osta-nemo kod kuce. Sutradan izjutra ode Helgin otac u crkvu i kad Sigurd opet dobi svoj prirodni lik i oblik, pokaže mu Helga sve sobe, jer joj je otac ostavio kljuceve od svih soba u kuci. Sigurd, medutim, uoci da se jednim od kljuceva nije poslužila i zapita je koje se odeljenje njim otvara. Ona mu odgovori da taj kljuc služi u narocitu svrhu. Uto padne Sigurdov pogled na jedna gvozdena vrata i on usrdno zamoli devojce da mu pokaže i tu sobu. Helga rece da je to zabranjeno, ali naposletku pristane da malo odškrine vrata i tog odeljenja. Sigurd kaza kako ce mu i toliko biti dovoljno, ali kad ih ona odškrinu, on ih gurnu i širom otvori. Imao je šta i videti. U toj sobi stajaše divno osedlan konj, a o zidu je visio zlatom ukrašen mac na cijem su balcaku bile urezane sledece reci: "Ko ovog konja jaše i ovaj mac paše, tog ce pratiti sreca". Sigurd zamoli Helgu da mu odobri da opaše taj mac i na ovom konju projaše jedanput oko kuce. Helga mu odgovori da tako šta ne može da odobri, ali je on moljaše veoma umiljato i ona naposletku popusti i ucini mu po molbi i želji. Rece mu još i to da se konj zove Zlatogrivi, a mac Oštroperac. Uz te napomene, doda cak i ovo: - Evo i jedne grane, jednog kamena i jednog štapa koji idu uz konja i mac. Kad nekoga ko jaše ovoga konja gone, treba samo da baci za sobom ovu granu i ona ce se pretvoriti u veliku šumu. A ako ga progonilac i posle toga pristigne, treba samo da udari ovim štapom po beloj strani ovog kamena. Na to ce poceti da pada tako strašan grad da ce gonilac od njega poginuti. Onda mu na njegovu živu želju odobri da sa svim ovim stvarima samo jedanput projaše oko kuce. Ali kad Sigurd projaha jedanput oko kuce, obode konja i odjezdi. Uskoro potom vrati se Helgin otac kuci i zatekne kcer u placu. Zapita je zašto place, a ona mu isprica sve. Na to se on dade odmah u poteru za mladicem, jureci iz sve snage. Okrenuvši se u jednom trenutku, opazi Sigurd diva gde juri za njim. Brzo baci za sobom granu, i cim ona pade na zemlju, stvori se izmedu njega i diva golema neprohodna šuma. Div morade kuci po sekiru, da prosece put kroz gustu šumu i nastavi gonjenje. Kad se Sigurd drugi put okrenu, div je vec bio prošao šumu i, sustižuci ga, dospeo mu tako blizu da samo što se nije dotaknuo repa Zlatogrivog. Sigurd se tada naglo obrne i udari štapom po beloj strani kamena, na šta se s neba sruci tako strašan grad da div pod njim skonca. Da se Sigurd nije tako naglo obrnuo, grad bi se srucio i na njegovu glavu, te bi pod njim i sam poginuo. Jašuci dalje, vide Sigurd kako mu trci u susret jedan pas. To je bila kuja njegove macehe. Sva njuška ove verne macehine kuje bila je oblivena suzama. Tada Sigurd obode konja i pohita kuci što je brže mogao. Stigne na vreme do mesta gde je devet slugu bilo privezalo njegovu macehu za jedan golem panj spremajuci se da je spale. Sigurd posece sluge macem Oštropercem, oslobodi macehu, posadi je kraj sebe na Zlatogrivog i odjaše k ocu. Otac mu beše bolestan od jada i ležaše u postelji danima ništa ne jeduci. Ali kad ugleda sina, pridiže se, van sebe od radosti. Sigurd mu isprica sve šta je i kako je bilo s njim, i kaže mu kako se maceha pokazala prema njemu kao da mu je rodena mati. Kralj je pak ranije mislio da mu je ona bila došla glave. Onda Sigurd pojaše Zlatogrivog i ode po Helgu. Posle oca on postade kralj, a Helga njegova kraljica. 

Voleli se kao golubovi i rodili kceri i sinove, dobri bili svima i svakome, o njima se i sad pripoveda.

Bajke sveta - Irska DIJERDRI 25-11-2008 21:00Bajke sveta - Irska  

DIJERDRI 

Jednom Konor Mak Nesa, kralj Alstera, dode sa ratnicima Crvene Grane u kucu svog barda, pesnika Filimija. Velika gozba im bi priredena, tako da su jeli i pili i slušali price i pesme i muziku sve dok se nisu umorili i zasitili i zaželeli sna. A, za sve vreme gozbe, dvorila ih je žena njihovog domacina Filimija, iako je bila bremenita i ocekivala skori porodaj. I kad zbog toga kralj i njegovi ratnici ranije odoše na spavanje, ona, pošto obavi svoje dužnosti domacice, pode kroz tihi hodnik koji je vodio u njenu sobu i odjednom u njenoj utrobi zaplaka dete. Plac razbudi sve goste. Ustavši iz svojih postelja, svi se mašiše oružja i okupiše, a da niko nije znao ko je to zaplakao. Ali Filimi je znao i rekao im. I Sena, Elilov sin, zapovedi mu da im dovede ženu. Filimi je dovede i rece joj: - Taj plac je vapaj straha od zle kobi. Ako možeš, objasni nam bolje njegovo znacenje. Ali ona, zbunjena i uznemirena velikim bolovima i umorom, ne mogade ništa da im kaže, vec se okrenu druidu Katadu, ucenom coveku i proroku, i nemo ga preklinjaše za pomoc. On ju je sa saucešcem gledao i, okrenuvši se kralju Konoru i ratnicima, rece: - Dete koje ce Filimijeva žena uskoro roditi razvice se u ženu neizrecive lepote; plave kovrdžave kose i bistrih, prodornih, plavih ociju, rumenih obraza i bele puti kao tek napadali sneg, bisernih zuba i koralnih usana. Ona ce biti kobna za kraljeve, junake i ratnike. Zbog nje ce jedna grupa dobrih i hrabrih muškaraca napustiti Alster i otici na zapad, u izgnanstvo. Tada druid stavi ruku na ženu i dete opet zaplaka, on ponovo rece: - To, zaista,.ženino dete place. Zvace se Dijerdri, i donece nesrecu. Nekoliko dana docnije, dete se rodi i Katad mu ponovo prorece beskrajnu slavu i jad. Cuvši ovo, ratnici zahtevahu smrt novorodene devojcice. Ali kralj rece: - Ne. Sutra ce je doneti meni. Ja cu je podici odvojeno od ljudi. A s vremenom ce ona postati moja žena i životni saputnik. Ovu odluku ratnici primiše uz tiho negodovanje, ali se niko ne usudi da glasno protivreci. I tako Konoru donesoše dete. On postavi othranitelje i pesnikinju Liram da se o Dijerdri staraju dok ne poraste za udaju. Sagradi im kucu na usamljenom mestu, daleko od ostalog sveta, i nikome ne beše dozvoljeno da joj se približi ili da u nju ude, osim ovima koji su se o Dijerdri starali. I tako je Dijerdri rasla. Njena blistava lepota prevazide druidove reci. A Liram, starajuci se o njoj s puno ljubavi i nežnosti, strahovaše od dana kada ce se morati rastati. Kada bi kralj upitao da li je Dijerdri spremna da mu dode, Liram bi uvek pronašla neki izgovor da to odloži. Tako Dijerdri beše u cvetu svoje devojacke depote, i cesto razmišljaše za kakvog bi se muškarca udala ako bi sama mogla da bira. Jednog snežnog zimskog dana desi se da njen poocim ubije tele izvan kuce. Sneg se zacrvene od krvi, a jedan gavran slete dole da je pije. Gledajuci taj prizor, Dijerdri uzviknu: - Vidi, Liram, tri boje. One pripadaju coveku kome cu dati svoju ljubav. Njemu i nijednom drugom. Kosa mu je crna kao gavranovo krilo, obrazi rumeni kao krv, telo belo kao sneg. Na ove njene reci Liram se rastuži, jer u njima prepoznade jedan deo prorocanstva koje je druid po njenom rodenju predskazao. Ipak devojci požele srecu i rece joj da je covek o kome

govori jedan od najhrabrijih Konorovih ratnika u Eman Mahi. On je jedan od trojice Asninih sinova. Ime mu je Niši. - Nikada necu znati za srecu i mir - rece Dijerdri - sve dok ga ne vidim i ne poklonim mu svoju ljubav. Ne prode otada mnogo vremena, a Dijerdri umaknu svojim cuvarima i ode u Eman Mahu. Svojim neprestanim zapitkivanjem saznade od Liram mnogo o trojici Asninih sinova: Nišiju, Ardanu i Enliju; o njihovoj hrabrosti, koja je bila takva da kad bi se oni udružili, muškarci Alstera nisu mogli da ih nadvladaju; o brzini njihovih nogu, koja je bila takva da su mogli divljac u lovu da prestignu; o melodicnosti njihovih glasova, koja je bila takva da su svi njome bili ushiceni, cak su i krave, slušajuci ih, davale dve trecine više mleka nego obicno; o njihovoj uzajamnoj ljubavi, koja je bila takva da bi svaki od njih dao svoj život za drugog. Kada stiže u Eman Mahu, desi se da je Niši stajao sam na bedemu, i dok se ona približavala, on poce da peva svoj melodicni bojni poklic. Vazduh se od njega prolamao dok je ona pretrcavala cistinu na kojoj ju je mogao opaziti. Kada je ugleda, pesma mu zamre u grlu. Opcinjen njenom lepotom, groznicavo je razmišljao, nagadajuci ko bi ona mogla biti, i doseti se da je to Dijerdri iz prorocanstva, inace se takva lepota ne bi mogla dotada sakriti od pogleda muškaraca Alstera. Dijerdri ga je, mada crveneci od stida, odvažno gledala, i on oseti kako njena ljubav prelazi na njega. Zabrinu se, jer je znao da je verena za kralja. Za to vreme njegova braca, cuvši kako bojni poklic pri samom pocetku iznenadno zamire, dotrcaše do njega i cuše Dijerdri gde mu govori da osim njega nikoga drugog ne može voleti. Oni ga upozoriše na Konorov gnev. Ali snaga njene ljubavi pobedi njihovo trenutno oklevanje i zadobi Nišijevu ljubav. On je uze u narucje i rece: - Pošto ovde ne možemo ostati, moramo pobeci. Hajdemo. Sa njima podu Ardan i Enli. Najpre putovahu kroz Irsku. Neprestano proganjani Konorovom srdžbom i lukavstvom, oni mnogim kraljevima stavljahu u službu svoje ratnicke sposobnosti. Najzad bejahu primorani da napuste zemlju i odu u škotsku, gde življahu u divljim krajevima, loveci divljac i iznenadno napadajuca naselja u okolini, sve dok ih škotski kralj ne najmi u svoju službu, jer su mu tako hrabri ratnici bili potrebni. Iz straha da muškarci ne vide Dijerdri, zbog cije bi se lepote prolila krv, oni sagradiše sebi kuce odvojeno, u zelenilu ispred tvrdave škotskog kralja. Ali jednoga dana upravnik kraljevskog imanja, poranivši, slucajno proviri u Nišijevu kucu i ugleda Nišija i Dijerdri kako spavaju. On odmah pohita kralju. - Do sada smo bili nemocni da ti pronademo dostojnu ženu - rekao je on. - Ali jutros sam ugledao ženu dostojnu da postane žena vladara zapadnog sveta. Zatim stade da prica kralju o zanosnoj lepoti Dijerdri dok je ležala spavajuci kraj Nišija, i nagovaraše ga da Nišija pogubi a Dijerdri uzme za ženu. - Ne - rece kralj - ali idi svakoga dana njenoj kuci i potajno je isprosi za mene. I tako je svakoga dana upravitelj dolazio k Dijerdri dok je Niši bio odsutan, a svake veceri, kada se Niši vracao, ona mu je pricala sve što je u toku dana bilo receno ili ucinjeno. Kralj postade nestrpljiv jer se udvaranje pokazalo bezuspešno. Zato kralj poce da šalje Asnine sinove u susret svakoj mogucoj opasnosti i da im pronalazi opasna zaduženja - sve u nadi da ce poginuti. Ali oni su se posle svakog takvog zaduženja pobedonosno vracali. S vremenom su i kraljevi ratnici postali svesni kraljevog plana, pa su i sami pronalazili sva moguca sredstva da unište bracu. Život je pod takvim opasnim uslovima postao nesnosan i Dijerdri je molila Nišija da pobegnu. I jedne noci pobegoše na pusto i stenovito ostrvo. Tu nisu morali da strahuju od neprijatelja, ali zato bejahu usamljeni i lišeni udobnosti. Za to vreme vesti o njihovom mukotrpnom životu dospeše do Irske, i muškarci Alstera zamoliše kralja Konora da ih, pod svojom sopstvenom zaštitom, pozove natrag u Alster. Oni više nisu mogli da dozvole da se tri hrabra Asnina sina i dalje zlopate zbog prevelike ljubavi

prema jednoj ženi. Konor nije mogao da im ne usliši molbu, mada nije zaboravio Dijerdrin gubitak, niti je oprostio Asninim sinovima. I zato rece muškarcima Alstera: - Asnini sinovi nece hteti da se vrate dok im neki ratnik ne da rec da ce biti bezbedni. A postoje samo trojica njih ciju ce datu rec prihvatiti. To su: Konal Kirnak, Kuhulin i Fergas Mak Roj. Ja cu se sa ovom trojicom posavetovati i obezbedicu sigurnu pratnju izgnanicima. Prvo je poslao po Konala i rekao: - Ne nameravam nikakvo zlo da nanesem Asninim sinovima. Ali ipak mi odgovori na ovo pitanje. Kada bih te ja poslao da ih dovedeš kuci i ako bi se desilo da zbog mene budu ubijeni, šta bi ti uradio ? Konal odgovori: - Ja ne želim da idem po njih, ali ako bih se vec toga prihvatio, da im se desi bilo koje zlo od bilo kojeg coveka, taj covek ne bi dugo živeo. Konoru se odgovor nije dopao i otpusti Konala, a pošalje po Kuhulina. Ali na njegovo pitanje Kuhulin dade isti odgovor, te on i njega otpusti. Onda posla po Fergasa i postavi mu isto pitanje, a njegov odgovor je glasio: - Konore, nikakvo zlo te nece zadesiti od mene, jer osim tebe nijedan covek ne bi Asninim sinovima naneo zlo, i zato nece moci da sagleda svoju smrt u mojim rukama. Ovaj odgovor dopade se Konoru, i naredi Fergasu da odmah pode na ostrvo da bi doveo natrag Dijerdri i Asnine sinove. I dade mu uputstvo da ih dovede obalom pored Boraove tvrdave kod Danseverika na severu, i zahtevaše da mu se Fergas zakune da ce, kad u bilo koje doba dana ili noci pristanu, morati pravo, bez ikakvog zadržavanja, da dodu do Konora, u Eman Mahu. Fergas položi zakletvu i camcem se otisnu na pucinu. Kada pristade na ostrvo, Niši i Dijerdri su bili zaneti partijom šaha. Upravo je bio Nišijev potez, a Dijerdri je sedela razmišljajuci o snu koji ju je prošle noci uznemirio i koji je predskazao izdaju i sudnji cas onima koji su joj dragi. Iznenada se, sa žala, razleže glasni povik. To je Fergas dozivao. Dijerdri zacu Fergasov glas, i osecaše da njen san pocinje da se ispunjava. Niši je pogleda. - To kao da je neki irski povik - rece. Ali ona mu naredi da nastavi igru. - To je povik nekog škotlandanina - rekla je. Povik se ponovo zacu. - Siguran sam da je to glas nekog Irca - rece Niši. Ali Dijerdri ga je, obuzeta strahom i zlom slutnjom, uporno razuveravala. Kad se povik zacu i po treci put, približavajuci se, Ardan i Enli skociše na noge, i niko od njih trojice nije više sumnjao da to nije Fergasov glas. Niši posla Ardana da mu pode u susret i dovede ga. Bio je to srecan i veseo susret kada je Fergas došao. Dok su oni medusobno izmenjivali novosti i željna pitanja, Dijerdri obuzimaše tuga. I što braca postajahu veselija, ona sve više zapadaše u tugu. Pokuša da ih odvrati da prihvate Konorov poziv da se vrate u Irsku, ali oni su se samo smejali njenim strahovanjima i predskazanjima, jer su poverovali u Fergasovo ubedivanje da ih od Alsteraca nece zadesiti nikakvo zlo. I tako napustiše ostrvo, a Dijerdri oplakivaše prošlost i buducnost; plakala je za srecnim danima koje je provela sa Nišijem i njegovom bracom, za škotskom i njenim dolinama i ostrvima, koje je tako mnogo zavolela, i zbog zlog predskazanja i svoje sudbine. Za to vreme Konor posla po Boraa i naredi mu da izgnanicima i Fergasu priredi gozbu dobrodošlice, u svojoj tvrdavi na severu. On je znao da Fergas, po svom obicaju, ne može da odbije gozbu pripremljenu u njegovu cast. I tako Bora izade u susret Asninim sinovima, Dijerdri i Fergasu, kad pristadoše, i pozva ih na gozbu. Fergas se oneraspoloži, jer je Konoru obecao da ce izgnanike dovesti pravo u Eman Mahu. Ali, ipak, ne mogade odoleti pozivu. Posle dužeg dogovaranja, braca i Dijerdri nastaviše put sa dvojicom Fergasovih sinova, kao oružanom pratnjom. Dijerdri ponovo pokuša da se odupre kobi sudbine preklinjuci ih da idu u Kuhulinovu tvrdavu Dangelgen; ali oni bejahu uvereni u svoju bezbednost uzdajuci se u svoju

hrabrost i zadanu rec Ilana Fina i Bina, Fergasovih sinova. I tako stigoše u Eman Mahu. Dijerdri ponovo pokuša da im govori o svojim snovima i predskazanjima: - U ovom našem povratku ima izdaje, i ja imam neko predosecanje po kome možete to da znate. Ako vam Konor ne želi nikakvo zlo, on ce vas sada pozvati u svoju kucu, gde cete videti njegove junake i ratnike; ali, ako vam snuje izdaju, udesice da budete primljeni u Crvenoj Grani. Kada Konoru najaviše njihov dolazak, on upita svog upravitelja imanja da li je Crvena Grana pripremljena za goste, i, dobivši potvrdan odgovor, naredi mu da Asnine sinove i Dijerdri tamo odvede. Lepo su docekani, najbolja jela i pica iznesena su pred njih, i svi na gozbi behu veseli sem njih. Dijerdrine reci su ih uznemirile i, mada su dugo putovali, jeli su samo malo. Niši zatraži šahovski sto i sede da igra sa Dijerdri. Za sve to vreme Konor je mislio na Dijerdri. Najzad pozva k sebi Liram i rece joj da ide i vidi Dijerdri i da mu kaže kako izgleda, da se nije izmenila. Jer, ako se promenila, pustio bi je da ostane sa Nišijem, ali ako nije, otece je pa makar se zbog toga i krv prolila. Ali Liram je Dijerdri volela, i, kada ugleda njenu velicanstvenu lepotu, sazrelu, oplemenjenu i setnu, zaplaka. I rece Asninim sinovima da su u smrtnoj opasnosti, jer ako Konor sazna da je Dijerdri mnogo lepša nego što je bila kad je napustila Irsku, on nece ni od cega prezati u svojoj bezumnoj strasti. Ona ih posavetova da kucu drže zabravljenu i zatvorenu ne bi li neko ugledao Dijerdri i odao ih. A Dijerdri zaplaka zbog svoje sudbine, što se celog svog života, još od rodenja, mora kriti od pogleda muškaraca, jer bi njena pojava donela nesrecu onima koje voli. Kada Liram rece Konoru da je sva Dijerdrina lepota sa godinama išcezla, ali da su Asnini sinovi snažni i odvažni, kao i uvek, i da su spremni da mu odano služe, on jedno izvesno vreme beše zadovoljan i miran. Ali stara strast ga je iznutra nagrizala, i posle izvesnog vremena pozva Trendorna, Nišijevog neprijatelja, i naredi mu da ide i vidi da li mu je Liram rekla istinu. On ode u Crvenu Granu, i, uprkos svim njihovim predostrožnim merama da obezbede kucu od ljubopitljivih pogleda, pronade mesto sa kojeg je mogao da vidi Dijerdri. Tada on pohita natrag Konoru, da mu saopšti šta je video. Sakupivši sve svoje ratnike, Konor pode na Crvenu Granu. Ali ona je hrabro branjena. Onda prvo poce da nagovara Fergasovog sina Bina da primi mito i napusti Asnine sinove. Bin se pokoleba i primi mito. A Binov brat Ilan Fin, razbešnjen takvom izdajom, napravi užasan pokolj Konorovih ljudi, dok i sam ne beše ubijen. Tada tri brata preuzeše naizmenicno stražarenje i odmaranje, i svaki put kada jurišahu, potukoše i poubijaše Konorove ljude. I zato Konor posla po svog druida i rece mu da ce svi muškarci Alstera biti pobijeni ako se Asnini sinovi ne savladaju, i naredi mu da Asnine sinove tako omadija da nenaoružani izadu iz Crvene Grane. Konor dade svoju kraljevsku i ratnicku rec da im nece nikakvo zlo naneti. Druid mu poverova i posluša ga, i Asnini sinovi izadoše. Konor tada naredi da ih vežu i pred njega dovedu, pa upita ko bi hteo da ih pogubi. Ali ni jedan muškarac iz Alstera nije želeo da im nanese zlo. Najzad neki Norvežanin Mein istupi i ponudi se da izvrši Konorovo naredenje, jer mu je Niši pobio bracu. Kad im se približi, Ardan uzviknu: - Ako moramo da budemo ubijeni, ubij prvo mene, da ne bih gledao kako mi braca umiru. Enli je isto molio. Ali Niši rece: - Svi cemo zajedno umreti ako Mein upotrebi mac koji mi je poklonio Menenon Mak Lir. Jednim udarcem pogubice nas trojicu. I tako Asnini sinovi umreše. Kada Fergas stiže i vide šta je ucinjeno, spali i razori Eman Mahu, a zatim ode u Konat, u Meivin i Elilov dvor. I zato Fergas beše na strani konatske kraljice kada je pripremala veliki

napad na Kuli. A Eman Mahu i Konora i njegovo potomstvo prokleo je druid. I sudbina lepe Dijerdri se obistinila. Onog istog trenutka kada je mac Menenona Mak Lira pobio Asnine sinove, i ona je umrla.

Bajke sveta - Inke SVETI SMARAGD 25-11-2008 20:59Bajke sveta - Inke  

SVETI SMARAGD 

Prica se da je nekada na Ostrvu sunca živela lepa mlada indijanska princeza po imenu Vinjaj-Kusi. To je bila devojcica od petnaestak godina. Pripadala je jednoj od najplemenitijih porodica grada Kusko. Huaskar, vladar Inka, odredio je da ude u red manastira Ahljahuasi za odabrane device, koje su se imale zauvek udaljiti od sveta i postati verne sveštenice najcuvenijeg hrama, posvecenog Ocu Suncu. Devojka, ponosita i vesela zbog izuzetne casti koja joj je bila ukazana, oprosti se od svojih roditelja i drugarica. Odmah potom, pod strogim nadzorom pratilaca koje je u tu svrhu naimenovao vladar, bi odvedena na ostrvo usred jezera Titikaka. Prodoše mnoge godine a da se na ostrvu nije ništa narocito dogodilo. Stotine devica, koje su sacinjavale Ahljahuasi, pod strogom upravom Prvosveštenice, savesno je obavljalo svoje dužnosti. Jutrom, pre izlaska sunca iza snežnih vrhova Kordiljera, pele su se na najviši vrh ostrva i palile vatru od mirisnih ruzmarinovih grancica. Opojni dim uzdizao se u obliku belog stuba, dok se ne bi izgubio u nebu. Zatim bi žrtvovale mladu lamu, uz zvuke pesama i pobožne muzike u slavu boga Sunca. Preko dana zatvarale bi se u kameni manastir, podignut na jednoj padini, da pletu i predu najfiniju vunu od vikunje i alpake za izradu odece Inka. Pošto bi obavile sve te dužnosti, pred vece bi izlazile da se malo odmore. Neke su se pele na šumoviti breg da odatle posmatraju plavo jezero, po kome je ponekad daleko plovio poneki cun nacinjen od svežnjeva trske totore; druge su silazile na obalu da skupljaju sedefaste školjke ili šetaju u grupama po peskovitom žalu, ili da pricaju dogadaje i price iz života i osvajanja njihovih vladara. Jednoga dana, kada devojke završiše svakodnevno prinašanje žrtve, ugledaše kako jezerom sa severa dolazi nekoliko barki od totore, na cijim se katarkama razaznavao amblem izaslanika Inka. To izazva veliku radost medu devojkama. Prepoznale su glasnike iz Kuska, koji su im svakog meseca donosili pozdrav od vladara i njima vec znane poklone i hranu. Sveštenice pohitaše da o ovom obaveste Prvosveštenicu. Zatim trceci sidoše do pristaništa divnim kamenim stepeništem od tri stotine stepenika, od kojih neki još i sada tamo stoje. Ubrzo male barke pristadoše uz obalu. Prvi koji je iskocio na zemlju bio je Pumajo, najneustrašiviji i najveštiji krmanoš u carstvu. Zatim se iskrcaše i ostali pratioci, dok, kao poslednji, ne iskoci na zemlju stari Paulu Tupak, prvi carski peharnik i covek najveceg poverenja Huaskara. Radost mladih sveštenica ubrzo se rasprši cim ugledaše mracni izraz izaslanikovog lica. Neke pohitaše da pitaju za uzrok te tuge. Ali voda Paulu Tupak, ne odgovarajuci na pitanja, samo zatraži da ga hitno odvedu Prvosveštenici. 

Zaveštanje nesrecnog Inke 

Kada je stari stigao pred Mamakunu, ovako rece: 

- Cenjena sveštenice Sunca, našega Oca. Dolazim da te obavestim da je naš vladar, slavni Huaskar, zbacen sa prestola i zatocen u tamnicu od strane svoga brata Atahualjpa, kralja grada Kito, nezakonitog sina Huaskarevog oca. Atahualjpa je sada gospodar i vladar carstva Inka! Bivakuje pobednicki i drsko u gradu Kusko. Naš nesrecni vladar Huaskar zatvoren je u tvrdavi Hauha, odakle sam nekim cudom uspeo da pobegnem kako bih ti preneo amanet našega gospodara i kralja. Govoreci to, svecanim pokretom izvadi iz nedara jedan mali zamotuljak, koji je nosio brižljivo skriven. - Ovo je - nastavi - sveti smaragd, koji je moj slavni gospodar nasledio od svoje vrle majke, prve žene Huajna Kapaha. Tebi je dobro poznato da Atahualjpa neutoljivo žudi za ovom relikvijom. Taj je smaragd veci od svih za koje se zna, a sem toga ima magicnu moc za kraljeve moje zemlje. Huaskar mi je rekao da bi radije podneo sve drugo, svrgavanje sa prestola, zatocenje, cak i mucenje i smrt samu, no što bi dao taj dragulj u ruke svome neprijatelju. Zato se obraca tebi, najpoštovanijoj i najdostojnijoj od svih sveštenica, da ga surevnjivo cuvaš i da nikad ne dozvoliš da padne u ruke bogohulnog Atahualjpe. Poštovana majko, zakuni se svojim uzvišenim pozivom pred božanskom zvezdom Boga da ceš ovaj amanet svoga gospodara i kralja ispuniti. Rekavši to, Paulu Tupak odvi mali zavežljaj i predade starici najskupoceniji i najlepši smaragd za koji su ljudi ikad znali. Na jednoj njegovoj strani bili su urezani neki tajanstveni znaci. Prvosveštenica, vrlo uzbudena, primi ovu relikviju, zamota je ponovo i, pošto ju je sa poštovanjem celivala, skloni je u nedra. - Vrati se spokojno svome gospodaru - odgovori starica - i reci mu da ce njegova verna službenica do smrti izvršavati njegov zavet. Kunem se u to našim Bogom i najuzvišenijim tradicijama. Pošto obaviše svoju misiju, poslenici napustiše ostrvo i udaljiše se prema severu. Ostrvo kao i pre potonu u mir, jer do njega nisu bile doprle krvave posledice gradanskog rata izmedu dvojice sinova Huajna Kapaha. Ipak, prvih dana, sve stanovnice Svetog ostrva behu uznemirene, ocekujuci svakog trenutka da ugledaju ljude novog gospodara Kuska. Ali prolažahu dani i dani a da se ništa od cega su strepele nije dogodilo. Opet se život vestalki povrati u svoj predašnji mir. Opet one obavljahu ista zanimanja i iste poslove. Ali intimno u sebi osecahu duboku žalost zbog zle sudbine vladara, želele su da mogu otici u Kusko da se same uvere o tome šta se dogada i da, ako bi to bilo moguce, brane Huaskara. No njihova vecita svecana verska zakletva zabranjivala im je da napuštaju ostrvo. Cak i sam pokušaj da to ucine smatrao bi se najgroznijim bogohuljenjem. Tako prode nekoliko meseci. što je vreme dalje odmicalo, Prvosveštenica se sve više oslobadala straha zbog skupocenog dragog kamena koji je cuvala. Ali se zaista nikada nije odvajala od njega. Znala je da je njena licnost neprikosnovena i sveta za svakoga ko bi se usudio da joj se približi. Zato nijedno drugo mesto nije bilo prikladnije za cuvanje svetog smaragda. 

Svecanost Inti-Rajmi 

Približavala se proslava Inti-Rajmi. To je bio najsvecaniji praznik carstva, kada su se širom zemlje obavljali obredi u slavu Sunca, kojima po raskoši ne beše ravnih. I na Svetom ostrvu su upravo bile pocele pripreme, kad iznenada stigoše glasnici Atahualjpe da jave vestalkama kako vladar želi o prazniku posetiti svetilište i tu prisustvovati svecanostima.Toga radi dolazila su, jedna za drugim, izaslanstva: neki su donosili sve što je potrebno za smeštaj Inke; drugi su donosili bogate darove za prinošenje žrtvi. Po obimnosti priprema moglo se zakljuciti da novi monarh namerava da nadmaši sve svoje prethodnike u proslavljanju ovog izuzetno važnog praznika. Najzad, kad je ostalo samo još nekoliko dana do pocetka prvih obreda, a pošto obaviše post,

što je po obicaju spadalo u pripreme, pocev od Inke do poslednjeg sluge - jednog jutra na vidiku se pojavi flota sastavljena od hiljada barki od totore. To su Inka Atahualjpa i njegova velika pratnja dolazili na ostrvo. Vestalke, a narocito Prvosveštenica, zabrinuše se opet za sigurnost Huaskarevog smaragda. Sve su device proisticale iz porodica odanih predašnjem kralju, zakonitom sinu Huajna Kapaha i jedne princeze iz Kuska, zbog cega su bile verne pristalice svrgnutog kralja. One su, naprotiv, mrzele Atahualjpu, koji je bio tudinac po majci, pripadnici omrznutog plemena iz Kita, što je za vlade Huajna Kapaha zadavalo toliko briga Peruancima, pre no što ih ovaj slavni vladar nije pokorio. Zato su vestalke bile rešene da verno cuvaju tajnu dragulja. Zacas je ostrvo, tako usamljeno i mirno do tada, bilo zakrceno hiljadama podanika, koji su dolazili i odlazili do obale, prolazili stazama ili se peli na brda; neki radi šetnje, drugi obavljajuci savesno i žurno naredbe koje su dobijali da bi se pripreme završile što pre. Ostrvo sunca, na kome se sada nalaze samo ostaci ruševina, bilo je u vreme svoga sjaja uredeno i ukrašeno zaista velicanstveno. Od prostranog pristaništa, nacinjenog od ogromnih blokova tesanog kamena, vodilo je prema planinskom vrhu velikolepno stepenište sa više od tri stotine stepenika. Sa obeju strana ukrasno drvece nadnosilo je nad njim svoje zeleno granje, pružajuci preko dana hlad, dok ga je preko noci štitilo od ledenih jezerskih vetrova. Na visini sto osamdesete stepenice nalazio se divan kladenac, koji još i sada izbacuje tri široka mlaza sveže bistre vode. Ispred njega bila je neka vrsta odmorišta, sa kojeg su vodile desno i levo dve široke staze, uklesane po strani brda, da bi se postigao blagi uspon. Jedna, ona desno, vodila je do velike i divne palate, namenjene smeštaju Inka vladara prilikom posete svetilištu. Staza sa leve strane služila je za pratnju i velikodostojnike. Pri vrhu, gde se završavalo stepenište, bio je manastir vestalki. Najzad, na samom vrhu, gospodareci nad celim jezerom i ostrvom, uzdizala se ogromna pozlacena metalna kupola hrama Sunca, sva prekrivena plocama od zlata sa bezbroj inkrustacija od dragog kamenja. Samo je Prvosveštenica mogla dati dopuštenje za ulazak u svetilište. Kad Inka Atahualjpa sa svojom pratnjom stiže pred zlatna vrata hrama, ona ga upita, kako je bio obicaj pri toj ceremoniji, da li se dostojno pripremio da ude u hram. Na to Inka odgovori da je ispunio sve dužnosti koje je nalagala religija; da je razdelio mnoge milostinje sirocadi i udovicama; da je oslobodio na stotine neprijateljskih zatocenika, da je obavio post i da zato moli Prvosveštenicu da mu otvori vrata da ude u najobožavanije i najstarije svetilište velikoga boga. Posle tih ritualnih reci Prvosveštenica otvori prekrasna vrata i kroz njih udoše Inka i njegova svita. Unutra, ukrašen raskošnim dragim kamenjem, skupocenim perjem i granama biljke khantute, uzdizao se u sredini presto, odreden za vladara. Na njega sede Atahualjpa, a dvorani ga okružiše. Skoro istovremeno zapoce ceremonija. Kroz jedna sporedna vrata ude grupa devojaka pevajuci himnu, što se ubrzo pretvori u svecani ples, uz zvuke retkog i neobicnog orkestra frula i doboša. 

Izdaja Pumaje 

Prvosveštenica se nalazila na svom pocasnom mestu naspram Inke i posmatrala svog novog vladara, odevenog za ovu priliku u najraskošnije odelo, kad odjednom uzdrhta od straha. Uz Atahualjpu prepoznade Pumaju, krmanoša, koji je bio došao sa carskim peharnikom onom prilikom kada je ovaj bio doneo Huaskarev smaragd da ga preda Prvosveštenici. Nehotice, uzbudena starica prinese ruku ka grudima, gde je bio skriven skupoceni dragulj. Izgleda da se Pumaja dosetio šta znaci taj pokret Mamakune, jer se približi Inki i šapatom mu rece nešto na uho. Na to Inka upre pogled na grudi Prvosveštenice. Ova, pogadajuci namere monarha, sva preblede i ucini se da ce izdahnuti od užasa. Bila je sigurna da je Pumaja izdao svoga suverena Huaskara i da je došao sa Atahualjpom da mu pokaže gde i ko cuva skupoceni nakit. 

Od tog trenutka Prvosveštenica stade pogledom tražiti medu svojim vestalkama neku od najveceg poverenja, da je zamoli za pomoc. Najzad zadrža pogled na Vinjaj-Kusi, koja beše njena ljubimica, i dade joj neprimetno znak da pride. Devojka razumede i iskoristi trenutak da se približi kad su igracice bile izmedu njih dve i monarha. Princeza primi i hitro sakri omot koji joj stara dade. U isto vreme cu kako joj ova govori sa uzbudenjem da cuva smaragd jer su ga pronicljivi pogledi izdajnika vec otkrili u njenim nedrima. Vestalka, pošto primi i sakri u nedra smaragd, odgovori: - Imaj poverenja u mene. Niko mi ga nece oduzeti dok traju svecani obredi i sav ovaj velicanstveni ceremonijal. Jedva se svecanost završila, a Inka naredi svojoj pratnji da izade iz hrama i da ga napolju ceka na donjem trgu, izjavivši da želi ostati sam da se moli svojim bogovima i precima. Svi pratioci poslušaše. Jedini koji je na njegov znak ostao u hramu bio je Pumaja. Kad se hram isprazni, Prvosveštenica shvati da sada za nju nailazi strašni sud. Ali, skrivajuci koliko je mogla svoje nespokojstvo, cekaše, okružena svojim pratiljama, razvoj dogadaja. Ubrzo Atahualjpa prekide cutanje: - Poštovana Prvosveštenice - rece joj - na ovaj svecani dan dolazim da mi predaš sveti smaragd moga oca, slavnog Huajne Kapaha, a koji ti je poslao moj brat Huaskar. - Ja ga nemam, niti išta znam o njemu, oh, mocni vladaru - odgovori drhtavim glasom starica. - Pumajo - rece strogim glasom Inka - cuješ li šta kaže? - Slavni gospodaru i Sine Sunca - požuri pokorno da kaže izdajnik - ja sam svedok da ga je ona licno primila od peharnika Huaskarevog i da je obecala da ce ga verno cuvati. - Vidiš li, stara - dodade Inka - nekorisno je da poriceš. Gde je smaragd? Daj mi ga. Ja sam sada jedini i zakoniti njegov vlasnik. Moj brat, nesposobni i hvalisavi Huaskar, sada je samo bedni zatvorenik, koji nikada nije ni imao vladalacku dušu. 

Stradanja Mamakune 

Od pocetka ispitivanja, Vinjaj-Kusi krišom uzmicaše natrag ka izlazu. Cim ugrabi priliku, brzo izade na vrata. Stiže napolje i potrca uzbrdo, prema suprotnom kraju ostrva, na drugoj strani od mesta gde su se nalazili palata i pristanište. U strahu da su njeno bekstvo primetili ljudi Inke, svaki cas se osvrtala. Pošto je neko vreme trcala kroz obradena polja, pode jednom uzanom stazicom i njome stiže do usamljene uzvišice. Potraži podesno mesto i, kleknuvši, poce užurbano kopati zemlju, dok ne nacini rupu dovoljno duboku. U nju spusti zamotuljak koji joj je dala Prvosveštenica. Zatrpa zatim rupu i poravna površinu da ne ostane ni traga od onoga što je ucinila. Kad vec htede da se digne, primeti sa divljenjem da je zelena trava koju je bila pocupala kadje pocela kopati, ponovo iznikla jednako kao i ostalo zelenilo, tako da se taj deo nije razlikovao ni po cemu, niti se moglo primetiti da je tu kopano. Taj izvanredni dogadaj tumacila je tako da su joj duhovi zemlje pomagali u njenoj misiji i, veoma zadovoljna, vrati se polako u hram da vidi šta se tamo dogada. Kad ude u svetilište, zastade užasnuta groznim prizorom. Inka, razljucen upornim poricanjem Prvosveštenice, bio je naredio da je podvrgnu mucenju, kako bi joj izvukao priznanje. Sirota starica, vezanih ruku i nogu, bila je bacena na pod, dok je izdajnik prinosio njenim golim tabanima užarene ugarke. Nesrecnica je urlala od bola ali s retkom cvrstinom i dalje je poricala sve cime je izdajnik teretio. Nisu bila potrebna duga mucenja da u osamdesetogodišnje starice izazovu samrtni ropac. No ona je željno tražila pogledom devojku pre no što je izdahnula. Devojka shvati želju samrtnice, te joj se približi i uspe da joj tiho kaže kako je smaragd na sigurnom mestu, gde ga niko ne može pronaci. Još dodade kako je i sama rešena da umre ne otkrivajuci tajnu. Izgledalo je da se Prvosveštenica, umiruci, osmehnula zadovoljno i, blagosiljajuci hrabru

vestalku, zatvori zauvek svoje oci. Tako je umrla starica a da slavoljubivi Atahualjpa nije postigao svoj cilj. Ali, rešen da nastavi još surovije, naredi da se zatvore vrata hrama i nastavi mucenje. Jedna za drugom podvrgavane su mucenju sve vestalke. Jadna nežna devojacka tela nisu mogla izdržati dodir vatre. I pored plemenitih nastojanja, devojke nisu imale dovoljno snage da i dalje odricu i govorile su sve što su znale. Ali, sve je bilo uzalud. Inka nije mogao doci ni do kakvog tacnijeg podatka. 

Zenice Vinjaj-Kusi 

Kada to vide Vinjaj-Kusi, pomisli da ce ona još manje moci da precuti o onome što je znala, jer je bila i mlada od ostalih, i da nece moci odoleti svirepom Inki. Zato brzo donese odluku, dostojnu najsamopregornijih heroja. Svojom zlatnom iglom u obliku lopatice izvadi sebi oci. Na taj nacin, cak i ako bi govorila, ne bi mogla, pa i kad bi htela, da pokaže mesto gde je sakrila dragulj. Doista, kada nju poceše da muce, pošto je priznala da je sakrila smaragd, i kad zatražiše da im pokaže mesto, ona to nije mogla uciniti. Vodila je monarha sa jednog kraja velikog ostrva na drugi, ali nije znala da tacno oznaci gde je to mesto. Sa svoje strane kralj naredi slugama da svuda kopaju, ali uzalud. Huaskarov smaragd je tajanstveno išcezao. Atahualjpa, zaslepljen besom, naredi da se poubijaju sve vestalke. Istovremeno naredi svojoj pratnji da sve pripreme za povratak u Kusko, Jedino je bila poštedena smrti Vinjaj-Kusi, ali samo zato da bi je poveli sobom u prestonicu i tamo držali zatocenu u hladnoj tamnici, dok joj vraci, , svojim vradžbinama i molitvama, ne povrate vid. Nameravao je potom da je vrati na ostrvo kako bi pronašla smaragd. Nekoliko nedelja putovahu na sever dok najzad Inka i njegova pratnja ne stigoše u glavni grad. Odmah behu pozvani svi vraci i carobnjaci carstva. Oni, posle dugih madija i cini, uspeše da povrate vid devojci. Ali oci koje su joj povratili nisu više služile da gledaju ovozemaljske stvari sveta. To su bile natprirodne oci, koje su videle buducnost i sve ono što se dogadalo daleko od njih. Cuvši da je devojka progledala, Inka se ozari velikim zadovoljstvom i naredi da je najhitnije dovedu preda nj, kako bi je naterao da otkrije veliku tajnu. Vinjaj-Kusi izade pred gospodara, ali je njen pogled bludeo i gubio se negde u daljini. Licila je na bice s drugoga sveta. Njene zenice nisu gledale stvari oko sebe, vec nekuda dalje, otkuda dolazi buducnost. I što je bilo najcudnije, njene zenice, koje su ranije bile crne, postadoše zelene, svetlo zelene, i licile su na najlepše smaragde, iz kojih se širio tajanstveni sjaj. Kobno prorocanstvo Kada Inka od nje zatraži da mu ispuni želju, nudeci joj zamamne nagrade ako pokaže mesto gde se nalazi nestali smaragd, devojka mu svecanim glasom i neobicnim držanjem, kao da je u zanosu, odgovori: - Nesrecnice! Smaragdi koje tražiš uskocili su u moje oci,. ali samo zato da bi kroz njihov magicni sjaj videla i predskazala tvoju buducnost i sudbinu. - Pa kakva je moja sudbina, drska devojko - upita je uplašen i zabrinut Atahualjpa - osecajuci se kao opcinjen zenicama svoje sagovornice. - Umreceš uskoro. Ljudi neobicni i lakomi doci ce u ove zemlje i otece ti blago i vlast. Prevarice te kao dete, a posle ce te ubiti. Eto, to ja vidim svojim zenicama. Takvo je bilo predskazanje i najavljivanje dolaska španskih osvajaca. Od toga trenutka Atahualjpa, malodušan i mucen sopstvenom savešcu, ocekivaše svoj kraj. Ali pre toga, da ne bi ostavio svoga suparnika i brata na slobodi, te da ovaj ne bi nasledio njegov presto, naredi da ga ubiju u tvrdavi Hauha. Ostalo ceš vec saznati, dragi citaoce, uceci povest Otkrica Amerike i osvajanja ovih zemalja

od strane španaca.

Bajke sveta - Indijanska UNAKAŽENO LICE 25-11-2008 20:58Bajke sveta - Indijanska  

UNAKAŽENO LICE 

U prastara vremena nije bilo ratova, i medu ljudima je vladao mir. U jednom selu plemena Pijegan živeo je nekakav covek koji je imao vrlo lepu kcer. Mnogi mladici su želeli da se njome ožene. Ali kad god bi devojci predložili da se uda za nekog,ona bi zatresla glavom i govorila da ne želi muža. - Kako to? - pitao je njen otac. - Neki od ovih mladica su bogati, lepi i hrabri. - A zašto moram da se udam? - odgovarala je devojka. - Ti si, oce moj, bogat, mehovi nam nisu nikada prazni, imamo mnogo lepo uštavljenih koža i mekanih krzna od bizona. Zašto bih onda morala da se udam? Jednoga dana Društvo Gavrana Glasnika priredilo je ratnu igru u selu, i za tu svecanost svi su brižljivo obukli najlepša odela. Ratnici su dostojanstveno i divno igrali, praznicni zvuci culi su se nadaleko, ljudi i žene su jeli do mile volje i svi su bili srecni. Na kraju igre, najbogatiji, najmocniji i najlepši mladici ponovo zatražiše ruku one devojke koja nije želela da se uda. - Zašto neceš ni ovoga? - upita ljutito otac. - Sve najcuvenije poglavice su te tražile, a ti si ih sve odbila. Plašim se da se nisi u nekoga tajno zaljubila. - Oce - odgovori devojka - imaj sažaljenja prema meni. Veruj mi, nemam tajnog verenika. Ali doista mi se jedne noci pojavio Veliki Duh, Sunce, i rekao: "Devojko, ne smeš se udati ni za koga od ovih ljudi, jer pripadaš meni i sa mnom ceš biti srecna i život ce ti biti vrlo dug." A potom me je još jednom opomenuo: "Nemoj se udavati! Ti si moja." - Ah - odgovori njen otac - moramo ciniti što Sunce nareduje. I u devojackoj kolibi se nije više o tome govorilo. U tom plemenu Pijegan živeo je i jedan vrlo siromašan mladic, sam na svetu otkada su mu otac i majka i sva rodbina pocivali na Pešcanom Brežuljku. On nije imao ni kolibu ni ženu koja bi za njega štavila kožu, kuvala mu mrs za rucak ili mu pravila mokasinke. Jednog dana siromašni mladic bi se zadržao u jednoj kolibi, drugog dana bi potražio gostoprimstvo u drugoj, i tako je provodio svoj bedni život. Mladic je bio izvanredno lep, ali mu je jedan ožiljak unakazio obraz, i zbog njega je bio odvratan svim seoskim ženama. Nekoliko dana posle igre koju behu priredili Gavrani Glasnici, dva-tri ratnika što su u igri ucestvovali i koje je odbila ona devojka što nije želela da se uda, sretoše tog jadnog unakaženog coveka, i da bi se zabavljali na njegov racun, rekoše mu smejuci se: - Zašto ne okušaš srecu i ti, tako bogat i lep, i ne zatražiš onu devojku za ženu? Ko zna, možda ce ti dati ruku koju nama nije pružila! - I nastaviše da se smeju. Ali Unakaženo Lice se ne nasmeja, vec odgovori: - Uradicu kako kažete, prijatelji moji; otici cu do nje i zaprosicu je. Na njegove reci, mladi ratnici prsnuše u još glasniji smeh, jer im se nešto tako zabavno nije još nikada u životu dogodilo. Unakaženo Lice ih ostavi da se smeju i uputi se reci. Kad stiže do mesta gde su žene dolazile po vodu, stade da saceka onu devojku. Ona dode malo posle, noseci u ruci sud od bizonove kože, a mladic joj se približi i rece: - Devojko, pricekaj, želim da govorim s tobom. I to ne krišom, vec otvoreno, pod vedrim nebom i Suncem, gde nas svi mogu videti. 

- Govori onda - rece devojka. - Video sam sve što se dogodilo. Ti si odbila ruku najbogatijih i najmocnijih ratnika iz moga plemena. Ja sam siromašan, vrlo siromašan, nemam kolibu, ni hrane, ni odece, ni toplog krzna, a nemam ni rodbine koja bi mogla da mi pomogne, pogotovu danas, ovde na obali reke, kada te molim da mi budeš žena. Devojka pokri lice ogrtacem i zamisli se, tapkajuci vrhom mokasinke o zemlju, pa onda rece: - Tako je, odbila sam sve one bogate ratnike; ali sada, kad siromah traži moju ruku, rado cu mu je dati. Bicu tvoja žena, Unakaženo Lice, i moje pleme bice srecno. Zar je važno to što si siromašan? Moj otac ce ti dati sve, moja majka napravice ti kolibu, moje pleme poklonice ti kože i ostale stvari, pa neceš više biti siromašan. Slušajuci je kako to govori, Unakaženo Lice oseti da mu se srce puni radošcu i htede da zagrli svoju verenicu. Ali ona ga odgurnu od sebe i rece: - Cekaj, Unakaženo Lice. Pre mnogo, mnogo meseci Sunce mi je reklo da se ne udajem, jer cu s njim imati srecan i dug život. Ali sada tebi kažem - idi Suncu i reci mu: "Ona kojoj si govorio ocekuje tvoje reci. Ona se uvek lepo ponašala i slušala te je, ali sada želi da se uda. Ja je hocu za ženu." I reci mu, naposletku, da ti skine taj ožiljak s lica; to ce biti dokaz, i ja cu znati da li je Sunce zadovoljno ili nije. Ali ako ono odbije ili ako ne budeš našao njegovu kolibu, onda mi se, Unakaženo Lice, više ne vracaj! - Oh! - uzviknu mladic. - Iz pocetka su tvoje reci bile lepe, i bio sam zadovoljan. Ali sada su moja moc i moje srce mrtvi. Gde li je Suncev dom? Gde li je taj put kojim niko nije išao? - Budi hrabar - rece devojka i vrati se u svoju kolibu. Unakaženo Lice se veoma rastuži. Sede, i pokrivši lice odrpanim ogrtacem, poce da razmišlja šta treba da radi. Onda ustade i uputi se kolibi neke starice, koja je bila uvek ljubazna prema njemu. - Imaj sažaljenja prema meni - rece joj. - Kao što znaš, vrlo sam siromašan i sada moram da krenem na dug put. Molim te, napravi mi par mokasinki. - Kuda ideš? - upita ga starica. - Sada nema ratova i svi živimo u miru. - Ne znam kuda treba da idem, bako - odgovori Unakaženo Lice. - Ne znam šta treba da radim, ali ne mogu ti ništa reci. Tada mu dobra žena napravi nekoliko pari mokasinki sa donovima od cvrste kože, i napuni mu vrecicu jelom spravljenim od testa umešenog sa ukusnim jagodama, tucanog mesa i masti. U stvari, ona je mnogo volela siroto Unakaženo Lice. Potpuno sam i tužna srca, mladic se pope na brežuljak i tu zastade da baci poslednji pogled na svoje rodno naselje. Gledao je ne bi li negde video svoju verenicu, i zaplaka kad se u naselju, u daljini, zapališe nocne vatre. - Haj-ju, imaj milosti prema meni, o, Sunce! - zamoli on. A zatim pode da traži put do Sunceve kuce. Mnogo je dana pešacio duž divljih recnih obala i preko beskrajnih planina, i iz dana u dan njegova vrecica sa hranom bivala je sve lakša. Jedne noci Unakaženo Lice se zaustavi blizu vucje jazbine. - Haj-jah! - rece Vuk. - šta traži moj crveni brat tako daleko od svog plemena ? - Ah - odgovori Unakaženo Lice - tražim mesto gde živi Sunce: treba da govorim s njim. - Ja sam mnogo putovao - rece Vuk. - Poznajem sve doline i planine, ali nikada nisam video Suncevu kucu. Nego, cekaj! Poznajem jedno vrlo mudro stvorenje - Medveda. Zapitaj njega, možda ce on znati. Sutradan Unakaženo Lice ponovo krenu na put, zaustavljajuci se, s vremena na vreme, da ubere malo jagoda; kad je pao mrak, stiže on do medvede jazbine. - Gde ti je kuca? - upita ga životinja. - Zašto moj crveni brat putuje sam? - Pomozi mi! Imaj milosti prema meni! - odgovori Unakaženo Lice. - Zbog devojke tražim

Sunce. Treba da ga zamolim za njenu ruku. - Ne znam gde Sunce spava - odgovori Medved. - Ja sam pregazio mnoge reke i poznajem mnoge planine, pa ipak nikada nisam video njegov stan. Ali nedaleko odavde nalazi se jedna vrlo lukava životinja sa prugastom njuškom. Pokušaj da saznaš nešto od nje. Jazavac je bio u svojoj rupi. Kada ga Unakaženo Lice vide, povika: - O, lukava Prugasta Njuško! O, plemenita životinjo! Želeo bih da govorim s tobom. - šta hoceš? - upita ga Jazavac, pojavljujuci se iz rupe. - Želim da pronadem Suncevu kucu. Hocu da razgovaram sa Suncem. - Ne znam gde bi ono moglo da živi - odgovori Jazavac. - Ja se ne udaljavam mnogo od svoje kuce. Ali nedaleko odavde, u šumi, živi Sova. Ona stalno putuje i zna mnoge stvari. Možda ce moci da ti pomogne. Unakaženo Lice ode u šumu i stade da se osvrce unaokolo tražeci Sovu, ali bez uspeha. Onda sede da se odmori. - Haj-ju, haj-ju! - povika on. - Moja hrana je pri kraju, a mokasinke su mi se pocepale. Ostaje mi jedino da umrem. - šta ti se desilo, brate moj ? - zacu on neki glas i, podižuci oci, vide na grani Sovu. - Devojka kojom želim da se oženim - rece Unakaženo Lice - pripada Suncu. Evo sada tražim njegov stan da je od njega zatražim za ženu. - Ah! - rece Sova. - Ja znam gde ono živi. Ali sada je skoro noc. Sutra cu ti pokazati stazu koja vodi Velikim Vodama. Sunce živi s one strane Velikih Voda. Cim se razdanilo, Sova pokaza Unakaženom Licu stazu, i on njom nastavi put dok nije stigao do obale Velikih Voda. Srce mu side u pete kad je tamo stigao. Suprotna obala je bila tako daleko da se jedva nazirala, a Velike Vode se prostirahu unedogled. Svu hranu beše pojeo, a mokasinke su mu bile sasvim pocepane. Srce mu se rastuži. "Nikada necu moci da predem preko ove vode", rece u sebi. "A ne mogu da se vratim svom narodu. Umrecu ovde, pokraj Velikih Voda!" Ali to se nije dogodilo. Dva velika Labuda doplivaše do obale. - Zašto si došao ovamo? - upitaše oni Unakaženo Lice. - šta ceš da radiš ovde, tako daleko od zemlje gde živi narod Crnih Stopala? - Na izdisaju sam - odgovori tužno Unakaženo Lice. - Daleko, vrlo daleko, u mojoj zemlji, živi jedna lepa devojka. Hteo sam da se oženim njome, ali ona pripada Suncu. Zato sam krenuo na put, da ga potražim i zamolim za njenu ruku. Dugo sam pešacio, hrane mi je nestalo, i ne mogu više da se vratim. A ove Velike Vode ne mogu da predem, i zato umirem. - Ne - rekoše Labudovi - nece biti tako. S one strane Voda nalazi se stan Sunca, Velikog Duha. Popni se na nas i mi cemo te odneti donde. Unakaženo Lice nije cekalo da mu se dvaput kaže. Labudovi raširiše velika bela krila i uzleteše. Lako su leteli iznad crnih i dubokih voda; gledajuci sa visine, Unakaženo Lice vide da u vodi žive neobicna cudovišta užasnog izgleda, koja podizahu glave i rikahu na njega, besna i gladna. Srce Unakaženog Lica ispuni se stravom. Ali Labudovi ga živog i zdravog preneše na suprotnu obalu. Odatle se pružila široka i strma staza i probijala dalje kroz šumu. - Evo - rekoše Labudovi - sada si blizu Sunceve kuce. Idi ovim putem i ubrzo ceš je ugledati. Unakaženo Lice krenu, i uskoro ugleda gde na stazi leže neke cudne i vrlo lepe stvari. Bilo je tu jedno ratnicko odelo, štit, luk i strele. Unakaženo Lice nije nikada video tako lepe stvari; nije se usudio ni da ih dodirne, vec ih obide i produži dalje. Posle nekoliko koraka srete jednog mladica, najlepšeg koga je ikada video. Kosa mu je bila vrlo dugacka, a na sebi je imao blistavo odelo skrojeno od cudesne kože. Mokasinke su mu bile napravljene od divno obojenih vrpca. 

Mladic upita Unakaženo Lice: - Jesi li našao neko oružje na sredini staze? - Jesam - odgovori Unakaženo Lice. - Video sam ga. - Zar ga nisi dodirnuo? - upita ga mladic. - Ne, mislio sam da ga je neko tamo ostavio i zato ga nisam ni dirnuo. - Ti nisi lopov - rece mladic. - Kako se zoveš? - Unakaženo Lice. - Kuda ideš? - Idem Suncu. - Moje je ime - rece tada mladic - Jutarnja Zvezda. Sunce je moj otac. Dodi, odvešcu te do naše kolibe. Sada otac nije kod kuce, ali se vraca veceras. Uskoro stigoše do prostrane i lepe kolibe: spolja je bila išarana cudnim, carobnim životinjama, a unutra su ležala naslagana divna odela i oružje. Unakaženo Lice se plašilo da ude, ali mu Jutarnja Zvezda rece: - Ne boj se, brate moj; mi smo veoma zadovoljni što si došao. I tako udoše zajedno. U uglu kolibe sedela je neka žena; to je bila Luna, žena Sunceva, a majka Jutarnje Zvezde. Ona se ljubazno porazgovarala sa Unakaženim Licem i iznese mu nešto da pojede. - Zašto si došao iz tolike daljine? - upita ga kasnije. Unakaženo Lice joj sve isprica. Kad je došao cas da se Sunce, kao obicno, vrati kuci, Luna sakri Unakaženo Lice ispod gomile koža. Ali cim je prekoracio kucni prag, Sunce rece: - Osecam miris coveka. - Da, oce - rece Jutarnja Zvezda. - Jedan mladic je došao da te traži. Ja znam da je dobar, jer je našao neke moje stvari i nije ih dirao. Tada Unakaženo Lice izide ispod gomile koža, a Sunce ude u kolibu i, pošto je selo, obrati mu se ovim recima: - Zadovoljan sam što si došao u naš dom. Ostani kod nas koliko hoceš, jer se moj sin cesto oseca usamljenim. Molim te, budi njegov prijatelj. Sutradan Luna pozva Unakaženo Lice iz kolibe i rece mu krišom, da ne cuje njen sin: - Idi sa Jutarnjom Zvezdom kud god vam je volja, ali ne lovite nikada blizu Velikih Voda! Ne dopuštaj mom sinu da odlazi tamo, jer tamo žive velike ptice, jaka i oštra kljuna, kojim sve odreda ubijaju. Imala sam mnoge sinove, ali one, te strašne ptice, pobile su ih sve. Jutarnja Zvezda je jedini koji mi je ostao. Unakaženo Lice se dugo zadržao u Suncevoj kuci, i svakog dana je išao u lov sa Jutarnjom Zvezdom. Jednoga dana približiše se oni Velikim Vodama i videše velike ptice. - Slušaj - rece Jutarnja Zvezda - hajde da gadamo one velike ptice. - Ne, ne - rece Unakaženo Lice - ne smemo tamo ici, brate moj. One su strašne: pobice nas ako im se približimo. Ali Jutarnja Zvezda nije hteo da posluša savet svog prijatelja, vec potrca ka vodi. Unakaženo Lice pode za njim. Znao je da mora braniti Jutarnju Zvezdu i pobiti ptice, jer ce se inace Sunce naljutiti na njega i spalice ga. Zato jurnu prema pticama, koje se sa jezivim kricima sunovratiše na njega iz visine. Ali sve popadaše na zemlju, probodene njegovim strelama, i on ih na kraju pobi kopljem. Nijedna nije ostala u životu. Njihova crna krv oticala je niz grebene i obojila vodu. Mladici im posekoše glave, okaciše ih o pojas i vratiše se kuci. Majka Jutarnje Zvezde bila je zadovoljna kad joj rekoše šta su uradili i pokazali glave onih pticurina. Plakala je od radosti i nazivala Unakaženo Lice svojim sinom. A kad se Sunce vratilo, ona mu isprica sve, pa i ono zaplaka od radosti. Zatim, zagrlivši

Unakaženo Lice, rece mu: - Sine moj, nikad necu zaboraviti ono što si ucinio za Jutarnju Zvezdu. Reci mi sad šta mogu da uradim za tebe? -Haj-ju! - odgovori Unakaženo Lice. - Haj-ju, imaj sažaljenja prema meni! Došao sam ovamo za dozvolu da prosim jednu devojku. Hteo bih da se sa njome oženim; zatražio sam njenu ruku, i ona je bila zadovoljna. Ali mi je kazala da pripada tebi, i da si joj ti rekao da se ne udaje. - Istina je to što kažeš - rece Sunce. - Video sam sve što se dogodilo, i zato znam sve. Sada sam odlucio da ti dam devojku: tvoja je. I mnogo sam zadovoljan što je bila tako pametna i nikada nije grešila. Sunce štiti pametne žene. One ce živeti dugo godina, a tako isto i njihovi muževi i deca. A sada treba da se vratiš svom narodu. Ali najpre moram da ti nešto kažem; budi dobar i saslušaj me: ja sam stvorio Zemlju - planine, prerije, reke i šume. Stvorio sam plemena i sve životinje. Zbog toga sam jedini Poglavica i sve je moje. Ja nikada necu umreti; zime me stare i slabe, ali leta mi uvek vracaju mladost i snagu. Zatim mu Sunce rece još ovo: - Koja je ptica najlukavija na svetu ? Ne znaš? To je Gavran, jer nalazi uvek hranu i nikada nije gladan. A koja je životinja najsvetija od svih? Ne znaš? To je Bizon; on mi je najdraži od svih životinja zato što mom narodu daje hranu i odecu. A koji je najsvetiji deo bizona? Njegov jezik, jer je on moj. I jagode su moje, i zato su svete. A sada, Unakaženo Lice, dodi da vidiš svet. Rekavši to, Sunce odvede Unakaženo Lice na vrh neba da bi mogao bolje da vidi Zemlju. Vrh neba je ravan, a sve unaokolo je praznina. Dok je Unakaženo Lice gledao Zemlju, Sunce opet progovori: - Kada je neki covek bolestan ili mu je žena u opasnosti, on mora obecati da ce pripremiti Igru Sunca, i zbog toga treba da napravi Odaju slicnu svetu. Odaja mora biti nacinjena od svetog drveca; polovinu njenih zidova obojice crnom bojom: to je Noc; a drugu polovinu obojice crvenom bojom: to sam Ja. Malo docnije Sunce opet progovori: - Reci mi, Unakaženo Lice, šta je bolje: pamet ili srce? Unakaženo Lice malo promisli, pa rece: - Bolja je pamet. Srce cesto greši, a pamet nikada. Sunce se nasmeja zadovoljno, stavi mu na lice lek, i ožiljak išceze. Zatim mu dade sedam gavranovih pera i rece: - Ovo su znaci za devojku. Ova pera morace uvek da nosi covek koji gradi Odaju za Igru Suncu. Mladic je bio spreman da krene natrag kuci. Jutarnja Zvezda i Sunce dadoše mu mnogo lepih poklona. Luna se zaplaka i poljubi ga, nazivajuci ga poslednji put svojim sinom. Zatim mu Sunce pokaza najkraci put. Mladic krenu tuda i ubrzo stiže na Zemlju. Toga dana bilo je vrlo sparno. Celo pleme se odmaralo u kolibama, u hladovini. Tu je bio i Poglavica, krupan covek i hrabar ratnik, i ljudi preko celog dana odlažahu u njegovu kolibu da mu se poklone i zatraže saveta. Toga dana spazi Poglavica nekog coveka kako sedi blizu njegove kolibe, na oborenom starom stablu. Covek je bio potpuno skriven ogrtacem. Poglavicini prijatelji su dolazili i odlazili. U podne Sunce dostiže najvecu visinu i polagano poce da se spušta iza planine. Covek se još nije micao. Kada je vec bila skoro noc, Poglavica rece: - Zašto onaj covek sedi tamo tako dugo? Vrucina je bila nepodnošljiva, a on se nije pokrenuo, niti je pio i jeo. Mora biti da je stranac; idite i zapitajte ga. Na to se neki mladici digoše i, približivši se coveku koji je sedeo sam, upitaše ga: - Zašto se nisi pomakao s mesta po ovoj vrucini? Dodi ovamo u hlad. Poglavica želi da govori s tobom. Covek ustade, zbaci ogrtac i približi se Poglavicinoj kolibi. Svi se zaprepastiše: imao je na sebi

neobicno odelo, a njegov luk, strele i štit behu cudnog oblika. Ipak ga svi odmah poznadoše, iako mu ožiljak beše išcezao s obraza, pa izjuriše napolje vicuci: - Unakaženo Lice se vratio. Ali sada više nije jadan niti unakažen! Sav narod dojuri da ga vidi. - Gde si bio? - upitaše ga. - Gde si uzeo te divne stvari? On nije odgovarao. U gomili je bila i ona devojka. Tada Unakaženo Lice skide sedam pera sa glave, pruži ih devojci i rece: - Put je bio dug, i bio sam vec iznemogao od umora, ali sam naposletku našao Suncev dom. Sunce je zadovoljno i šalje ti ova pera kao znak! Devojka beše presrecna. Ubrzo se vencaše i sagradiše prvu Ložu za Igru Suncu. Sunce je bilo zadovoljno i podarilo im dug život: nikada nije bilo bolesti u njihovoj kuci. Kad su vec sasvim ostareli, jednog jutra deca im rekoše: - Ustanite! Idemo na obed. Dan je poodmakao. Ali oni se ne pomakoše. Nocu u snu, njihove su senke bez bola otišle na Pešcani Brežuljak.

Bajke sveta - Indija CARSKA KĆI PET CVETOVA 25-11-2008 20:57Bajke sveta - Indija  

CARSKA KĆI PET CVETOVA 

Imao jedan car sina koga nije voleo. Jedanput dode sin k majci, pa ce joj reci: - Bolje je da odem odavde. Otac me ne voli. Carica upita cara da li se slaže s tim da pusti carevica. Car odgovori da ne zadržava svoga sina, ali da sumnja da sin može sam sebe da prehrani, a on nema namere da na ludosti daje novac; ako sin želi da ide, neka ide i neka živi kako zna. Tada carica opremi sina: dade mu zavežljaj sa haljinama i nekoliko hlebova, a u svaki hleb stavi po jedan zlatnik, da putnik ne bi ostao bez novca. Carevic se oprosti s majkom i krenu na put. Dugo je išao. Najzad stiže na kraj velikog grada. Tu zamoli nekog stolara da kod njega prenoci. Stolar je baš tada pravio drvene cipele, pa ce reci carevicu: - Zdravo, mladicu! Kao što vidiš, ja sam sad zauzet poslom. Otidi u kucu i tamo ce te nahraniti. Mladic zamoli stolarevu ženu i kcer da ga nahrane. - Rado cemo te nahraniti - rece kci - ali šta da se radi? Nemam drva da založim pec, a do šume je daleko. Carevic se osvrte, vide u sobi drvene cipele, iscepa ih, dade devojci i rece: - Založi pec ovim cipelama. Ja cu s tvojim ocem sve da uredim. Ona ga posluša. Ujutro carevic krenu u šumu, nade podesno drvo, odsece ga i napravi drvene cipele. Treba reci da je on bio vešt covek i da su mu cipele ispale mnogo bolje nego stolaru. Carevic stavi svoje cipele tamo gde su stajale stolareve. Slucajno toga jutra carev sluga pode da kupi za cara drvene cipele - u toj su zemlji svi ljudi, pa i sam car, nosili drvene cipele. Vide sluga cipele koje je napravio carevic i one mu se veoma dopadoše. - Ove su mnogo bolje od ostalih - rece. - Uzecu ih za cara. Baci deset zlatnika i uze cipele. Stolar se obradova. On ni cetvrt zlatnika nije dobijao za par cipela, a sad odjednom deset! "Samo, kakve su to cipele?" - mišljaše. - "Ko ih to napravi?" Jer njegove nisu. Upita kcer i ona

odgovori: - To su sigurno one koje je napravio naš novi ukucanin. Zatim isprica ocu kako je novi ukucanin naložio pec njegovim cipelama, a zatim sam napravio druge. Stolaru to beše drago i on odluci da oženi mladica svojom kceri. Nije ni slutio da je taj mladic carevic. Stolareva kci beše dobra i pametna devojka a uz to i lepotica. Kada stolar predloži da devojka bude carevicu žena, ovaj rece: "Dobro", i oženi se njome. Carevic je imao zlatne ruke, i kao što je vešto napravio drvene cipele, isto tako vešto poce da pravi drvene igracke. Jedanput se on tako zanese u posao da napravi hiljadu drvenih papagaja: svaki je ima dva oka, dve noge, dva krila i jedan oštar krivi kljun - slika i prilika pravih papagaja. Oboji carevic svoje ptice i stavi ih kraj kuce da se osuše. Pade noc, upališe se na nebu zvezde, izide srebrni mesec, i veliki bog Mahadeo sa svojom suprugom Parvati polete nebom u nocni obilazak - da vidi šta rade ljudi na Zemlji. Morali su da lete iznad onoga mesta na Zemlji gde se nalazila stolareva kuca i gde se sušilo hiljadu papagaja obasjanih mesecinom. - Gle - rece Parvati - papagaji kao da su živi. Treba samo da im se udahne život. Hajde da ih oživimo. - Zašto? - upita Mahadeo. - šta s njima da radimo? - Pa tako, prosto da se zabavimo - odgovori Parvati. - Radoznala sam kako ce to izgledati kada odjednom poleti hiljadu drvenih papagaja. - Ti hoceš da oni polete? Dobro! - I Mahadeo dade rukom znak. Drveni papagaji oživeše i poceše da kruže u vazduhu oko Mahadea i Parvati. Boginja ih sa uživanjem gledaše, a zatim rece: - Hajdemo dalje. I bogovi odleteše, a papagaji ostadoše. Ujutro se carevic rano probudi da vidi jesu li se osušili njegovi papagaji. I imade šta da vidi! Papagaji lete oko kuce, kruže oko carevica i uopšte ga se ne boje. Na šum krila svi istrcaše iz kuce: i stolar, i njegova žena, i kci. Stolareva žena prozbori: - Dobro, ali cime cemo ih hraniti? Ti napravi hiljadu papagaja, i to još onih koji lete, a ko ce ih hraniti? - Ne brini se - rece carevic - ako vam je to teško, odelicemo se, živecemo u svojoj kuci i naci cemo cime cemo hraniti moje papagaje. Tako i uradiše: carevic i njegova žena poceše odvojeno da žive, i ne samo da im nije bilo teško da nahrane papagaje vec su im sami papagaji pomagali u tome. Papagaji citav dan lete, a predvece se vracaju: jedan drži u kljunu klasove žita, drugi pirinca, treci boba - i tako je svaki ponešto donosio. Papagaja beše mnogo, i zato njihovi domacini ne samo da uvek behu siti vec su mnogo hrane i prodavali. Tako življaše carevic srecno, ni za kakvu brigu i nemaštinu nije znao. Jedanput carevic usnu cudan san. Evo kakav to beše san. Sanjao carevic da daleko iza Purpurnog mora postoji divno carstvo, okruženo sa sedam mora. Car i carica te zemlje imaju kcer koja se zove Carska Kci Pet Cvetova. Po njenom imenu i zemlja se zove Carstvo CarskeKceri Pet Cvetova. Carska kci živi u samoj sredini carstva, u maloj kuci okruženoj sa sedam dubokih rovova i sedam visokih ograda od oštrih, preoštrih kopalja. Ona se zove Pet Cvetova zato što je tanka i vitka pa teži svega onoliko koliko teži pet belih lotosa. Carska kci je odlucila da se uda samo za onog ko prede preko sedam velikih mora, i preskoci sedam dubokih rovova i sedam visokih ograda od celicnih kopalja... Probudi se carevic iz tog sna i ne znadaše da li je to video na javi ili u snu. On isprica ženi svoj neobican san i ona ga posavetova da razgovara sa starešinom hiljade papagaja. - On je mudra ptica - rece žena - možda ce ti protumaciti san. 

Car posluša ženu, i papagaj mu rece: - Sve što si sanjao, to i postoji: ima na svetu i Purpurno more, i sedam velikih mora, i carska kci, i sedam rovova, i sedam ograda od kopalja. A Carska Kci Pet Cvetova je toliko lepa da je beskrajno velik broj ljudi vec pokušao da preskoci rovove i ograde od kopalja, ali još nijedan ne preskoci - svi ti ljudi pogiboše. Car i carica silno vole svoju kcer, svaki dan je posecuju i mere na zlatnoj vazi, i svaki dan ona teži koliko pet cvetova, pet belih lotosa. - Hocu - rece carevic - da krenem u tu zemlju i da vidim carsku kcer, ali kako da predem preko Purpurnog mora i preko sedam velikih mora? - Ja cu te nauciti - odgovori papagaj. - Nas dvojica cemo poleteti s tobom. Ukrsticemo krila, ti ceš sesti na njih te cemo te tako preneti preko sedam mora. Dok bude mogucno, mi cemo na putu svaku noc provoditi na nekom visokom drvetu, odmoricemo se i leteti dalje. - Dobro - rece carevic - pokušajmo. Zatim pode ženi i rece joj: - Ženo, hocu da odem u Carstvo Carske Kceri Pet Cvetova i da okušam srecu. Pokušacu da preskocim sedam rovova i sedam ograda od kopalja. šta ti o tome misliš? - Idi svakako - odgovori mu žena. - Pokušaj da dospeš do Carske Kceri Pet Cvetova i da se njome oženiš. Pazi samo da se ne razbiješ i neizostavno se vrati. Ona mu spremi jelo za put, sakupi tople stvari da se ne bi smrzavao, skide svoje zlatne i srebrne grivne i zavi ih u zavežljaj sa odecom da bi imao svega za put: i jela, i odela, i novca. A carevic poveri ostalim papagajima - njih je bilo devet stotina devedeset osam na broju - svoju ženu na cuvanje i brigu o hrani za nju. Pod zaštitom papagaja odvede svoju mladu ženu njenom ocu, stolaru, zatim se nežno s njom pozdravi i rece: - Ne boj se, ja cu ti se sigurno vratiti, cak i ako steknem Carsku Kcer Pet Cvetova. Ti ceš uvek biti moja najmilija žena, iako si stolareva kci. U toj zemlji zakon je dozvoljavao ljudima da imaju dve žene. Papagaji ukrstiše krila, jedan desno, a drugi levo. Carevic sede na njihova ukrštena krila, oni se vinuše u vazduh i poleteše. Dugo, dugo oni letahu, i to tako brzo kako samo papagaji umeju da lete. Letahu oni preko gora, reka i dolina, sat za satom, dan za danom, nedelju za nedeljom, sve napred i napred, samo se nocu kratko odmarahu na drvecu. Stigoše najzad do sedam mora koja su okružavala Carstvo Carske Kceri Pet Cvetova. Sada je vec trebalo leteti bez predaha, zato što na sedam mora ne beše ni ostrva ni stene, te ne beše mesta za odmor. Leteše papagaji dan i noc i najzad stigoše na obalu. Posle dugog puta papagaji se silno umoriše i ne mogadoše odmah da odlete u prestonicu cara, oca Carske Kceri Pet Cvetova. Oni ostadoše na drvetu da se odmore, a carevic pode dalje. Papagajima naloži da ga cekaju; kod njih ostavi zavežljaj sa odecom i novcem, a sam krenu u grad. U gradu se zaustavi kraj baštovanove kuce, gde zamoli za prenocište. Zatim dade baštovanovoj ženi zlatnik i zamoli je da mu kupi hrane. Ujutro rano on ustade i rece baštovanovoj ženi: - Ja sam stranac i uopšte ne znam vašu zemlju. Reci mi šta ovde ima dobro i kako se zove vaša zemlja? - Naša zemlja se zove Carstvo Carske Kceri Pet Cvetova. Samo ovde dobrog ima malo - odgovori ona. - A zašto? - upita carevic. - Evo šta je - rece baštovanova žena. - Naš car ima samo jednu kcer, koja se zove Carska Kci Pet Cvetova, zato što je tako vitka i laka da nije teža od pet cvetova. Ona živi u samom središtu grada, visoko, visoko u maloj kuli, okruženoj sa sedam rovova i sedam ograda od visokih kopalja. Ona se zaklela da ce se udati samo za coveka koji jednim skokom preskoci sedam strašnih ograda i sedam rovova. A to niko ne može, sine moj. Vec je mnogo stotina i hiljada carevica pokušalo da to ucini, i svi su izginuli. A carica se zaklela i hoce pošto-poto da održi zakletvu. I tako mnogi još uvek pokušavaju da preskoce ove ograde i rovove i sve više naroda gine. A svrtice se tako što se naša carska kci ni za koga nece udati; a pošto car nema

druge dece, nastace nered u citavom carstvu. - Majcice - rece carevic - ako ti govoriš istinu, onda cu ja okušati srecu. Umem dobro da skacem. - šta ti je, rodeni? Jesi li poludeo? Otkud ti da uciniš ono što ne uspeše stotine i hiljade! Poginuceš i ništa neceš postici. - Idem ipak da se posavetujem s prijateljima - rece carevic i pode svojim papagajima. - Gde si bio? - upita stari papagaj. - Dva dana te nije bilo. Isprica mu carevic sve što je cuo o Carskoj Kceri Pet Cvetova iza sedam rovova i iza sedam ograda, i zamoli papagaja da ga prenese do carske kceri. - Cudan si ti covek! - rece papagaj. - Mi te možemo tamo odneti, ali kakva ti je korist od toga? Sam si cuo šta je rekla carska kci: udace se samo za onoga ko preskoci rovove i ograde. A ako te mi prenesemo, ti neceš ispuniti njene uslove. Zar si zaboravio kako su te, još dok si bio decak, ucili da skaceš i kako si to dobro naucio ? E, pa, sad sam okušaj srecu, a mi ti ne možemo pomoci. - U pravu si - rece carevic. - Ucinicu što budem mogao, a vi me ovde sacekajte. Ujutro on pode ka kuli carske kceri. On beše vešt i jak: preskoci sedam rovova, preskoci i šest ograda, ali najednom mu noga zape i on se nabode na koplja sedme ograde. Koplja ga probodoše i carevic umre. Otac i majka Carske Kceri Pet Cvetova svako jutro prilažahu prozoru i gledahu je li opet neko poginuo na ogradi. I toga jutra oni izidoše na prozor i ugledaše nešto na sedmoj ogradi, a šta to beše - nisu mogli da razaberu: zaslepljuje im oci. Poslaše po vezira, carskog savetnika, da ga upitaju šta je ono tamo na sedmoj ogradi. - To još jedan carevic nije uspeo da preskoci. - Ali zašto je sjaj tako zaslepljujuci? - upita car. - To je zbog njegove nevidene lepote; takvog lepotana kao šgo je on još nije bilo. Car se razljuti, pa ce reci: - Više ne mogu da podnesem nerazumnost i bezdušnost moje kceri. Toliko stotina i hiljada ljudi vec je poginulo zbog nje. Neka se skine taj mrtvi carevic, neka se venca sa mojom cerkom i neka se zajedno odnesu u šumu. Neka se zaspe svih sedam rovova, neka se išcupaju sva koplja iz sedam ograda. Dosta je te krvave zabave! Tako i uradiše. Carsku kcer staviše u raskošnu nosiljku, a carevica u drugu i odnesoše ih u šumu. Majka carske kceri pokuša da zamoli cara da se sažali na kcer, ali car beše neumoljiv. - Dosta je ljudi vec pogubila! Neka se odnesu ona i njen mrtvi muž u šumu, na tako zabaceno i neprohodno mesto gde ni ptica ne može da doleti. Odnesoše nosiljke u šumu i staviše ih kraj mocvare, gde su samo zmije otrovnice dolazile da traže žabe i tamo ostaviše živu ženu i mrtvog muža. Nosaci odoše i carska kci ostade sama. Spuštala se noc i carska kci htede da vidi onoga koga je ubila svojom bezdušnošcu i okrutnošcu. On ležaše pred njom, zatvorenih ociju, bled i nem. Kosa crna kao ugalj pokrila je kopljem probodene slepoocnice, duge, kao od svile trepavice pokrivahu obraze, skrivajuci strogost zatvorenih ociju. Carska kci stajaše i divljaše se toj cudesnoj lepoti, uništenoj zbog njenih cudi. I oseti carska kci da voli svog muža, iako je umro, nestao za nju zauvek - poginuo njenom krivicom. I jecaše ona, nesrecnica, nad mrtvim mužem usred mrtve šume i ne mogade da se umiri. Nasta noc i izidoše u lov zveri: tigrovi, slonovi, lavovi, bivoli; mnoge prilažahu nosiljkama, ali nijedna zver ne dotaknu ni carevica ni carsku kcer - oboje behu tako lepi da ih cak i zveri poštedeše. Pred zoru zveri poceše da se razilaze, a u blizini ostadoše samo šakal i njegova ženka. Cu carska kci kako oni izmedu sebe razgovaraju, a ona je znala jezik zveri i ptica. šakalova ženka rece šakalu: - Ispricaj mi nešto. - Opet ti! - rece šakal. - što vi žene toliko volite da vam se prica? Ispricaj pa ispricaj! Vidiš li

ovo dvoje - carsku kcer i carevica? Eto, to je Carska Kci Pet Cvetova. - A ko je on? - To je jadni carevic. Otac ga nije voleo, pa je morao da ode iz kuce. Tako je došao u daleku zemlju i usnuo Carsku Kcer Pet Cvetova. Zbog toga je stigao ovamo da bi se njom oženio, pao na koplja i umro. I tako nije stigao da se oženi carskom kceri. - Jadan li je, nesrecnik! - rece šakalova ženka. - A zar mu se ne može povratiti život? - Naravno da može, samo treba znati kako. - A kako se to može uciniti? - upita šakalova ženka. Carska kci slušaše njihove reci, cak i disanje pritaji, i cekaše odgovor. - Vidiš li ono drvo sa velikim tamnim lišcem? - odgovori šakal. - Ako se sa njega nabere lišce, pa se isitni i izgnjeci tako da pode sok, pa se tim sokom namažu oba uha, usne i rane - carevic ce oživeti i ucinice mu se da je samo spavao i da se probudio. Uto naide sunce i šakali pobegoše, a carska kci ugleda drvo o kome su šakali govorili, potrca mu i nabra lišca. Lišce beše tvrdo i nije ga bilo lako izmrviti i satrti. Carska kci izranjavi sebi ruke dok ne iscedi sok. Ali kako se obradova tome soku! Natrlja tim sokom usne, uši i rane careviceve i - kakva radost - on otvori oci, zacudeno je pogleda i ne mogade da skine ociju s nje - tako beše lepa. I ona ne mogade da skine pogled s njega - bio je tako lep. Najzad, carska kci rece: - Ti se cudiš tome što vidiš. Ne poznaješ me. Ja sam Carska Kci Pet Cvetova i tvoja žena. - Carska kceri, zar si to doista ti? - odazva se carevic. - Ti si bila okrutna, veoma okrutna prema meni. - Znam, znam, ja sam kriva za tvoju smrt. Ali ja sam ti sada vratila život. Zaboravimo ono što je bilo i podimo mojim roditeljima. Oni ce ti se veoma obradovati. - Ne - rece carevic - ja treba najpre da se za kratko vreme vratim kuci. Bolje je da sada podeš sa mnom, a onda cemo se vratiti u carstvo tvoga oca. Podoše oni kroz šumu i uskoro stigoše do onoga mesta gde carevica cekahu papagaji. - Ti se najzad vrati! - doviknu carevicu stari papagaj. - A mi te cekasmo i cekasmo. Kako si to poginuo? Zaboravio si kako se skace, šta li? - U pravu si; kriv sam pred vama što ste me morali tako dugo cekati. Ali nadam se da ceš sada mene i moju ženu odneti kuci. - Dobro - rece stari papagaj - odnecemo vas, samo najpre se dobro najedite, jer je put preko sedam mora dalek. Tako i uciniše. Carevic nabavi hrane, pa rece ženi: - Ne bi li bilo bolje da ja sam poletim? Ti ceš se mnogo umoriti. Ali mlada carica ne htede da se rastaje s mužem. Oni poleteše zajedno i ona izmoli od njega obecanje da je nikad nece ostaviti. Kad doleteše u zemlju u kojoj je vladao carevicev otac, pokaza se da je tamo došlo do velikih promena. Carevic ne poznade svoju rodnu zemlju. Odluci da se najpre odmori nekoliko dana, a zatim da pode da sve razgleda. Tada se carevicu i njegovoj ženi rodi sin - lep, zdrav decak, isti otac. Carevic nade prebivalište za svoju ženu, zatim pode po hranu, obecavši da ce se vratiti što je moguce pre. U blizini beše selo, gde su živeli putujuci sviraci, glumci i ukrotitelji. Tamo su gorele vatre, i carevic krenu onamo po vatru i hranu. Sviraci ugledaše carevica, zadiviše se njegovoj lepoti i odluciše da ga privuku k sebi, da ih prati kada budu išli iz grada u grad i lupa u doboš. "Tako lep mladic", mišljahu, "privuci ce mnogo gledalaca." Ali carevic nije znao za njihove namere, te ude u jednu kucicu. Tu je neka žena mlela pirinac. - Sestro, daj mi malo pirinca - rece carevic - i daj mi upaljenu lucu. Žena mu dade pirinca i upaljenu lucu, ali krišom baci u vatru malo carobnog praha. Kad udahnu taj dim, carevic sve zaboravi - i ženu, i dete, i put, i sve što se s njim u životu zbilo. Tako on ostade u tome selu kod sviraca i glumaca i nauci da lupa u doboš. 

Carska Kci Pet Cvetova je cekala i cekala muža i nije mogla da razume šta mu se desilo. Predvece ona od gladi izgubi snagu i pade u duboku nesvesticu. Istoga dana carica, careviceva majka, izgubi svoje novorodence, i po obicaju te zemlje sluge ga odnesoše u šumu da ga sahrane. Najednom ugledaše u šumi prelepu mladu ženu, reklo bi se mrtvu, i lepog živog decacica. Decacica uzeše, odnesoše carici i rekoše joj da je njen sin usput oživeo. Ali carica poznade da taj decacic nije njen sin; neobicno joj se dopade, tako da ga ona ostavi na dvoru i ne sluteci da je prihvatila svrg rodenog unuka. Nekako u to vreme žena dvorskog baštovana pode ujutro po cvece i nade u šumi divnu mladu ženu u dubokoj nesvesti i kraj nje mrtvo dete. S mukom dovede ona do svesti mladu ženu. Kad dode k sebi, mlada žena je upita: - Gde sam ja? Zašto se ne vrati moj muž? Ko si ti? - Ja ne znam ko je tvoj muž - odgovori žena. - Ja sam baštovanova žena i dodoh ovamo po cvece; nadoh tebe i tvoje mrtvo dete. Hajde sa mnom, ja cu se pobrinuti za tebe. - Dobra ženo, ovo dete nije moje - uzvrati carska kci. - Moje dete nije umrlo. Ono beše isti otac, kudikamo lepše od deteta. Moj decacic beše živ i zdrav, znaci da ga je neko ugrabio. Povedi mene sa sobom, rado cu poci. Baštovanova žena sahrani dete i povede carsku kcer u svoju kucu. Tu carska kcer prožive cetrnaest godina i za svih tih cetrnaest godina nije uspela da sazna ništa ni o mužu ni o detetu. Za to vreme decak je rastao u dvoru i postao veoma lep i snažan mladic. Jedanput, prolazeci pored baštovanove kuce, ugleda Carsku Kcer Pet Cvetova. Decak upita baštovanovu ženu ko je ta prekrasna žena, ali baštovanova žena se napravi da ne razume o cemu on govori. Ona rece da nikakva tuda žena kod nje ne živi, pa izgrdi decaka zato što govori takvu glupost: jadna žena se bojala da joj neko ne otme carsku kcer. A carska kci cu citav razgovor, skrivena iza vrata, kradimice pogleda decaka i zacudi se njegovoj slicnosti sa carevicem, njenim mužem. "Da nije to moj sin?", pomisli. "Pa moj sin je vršnjak ovoga decaka". Izide ona iz sobe i isprica decaku o svemu što je s njom bilo, a on je sasluša i obeca da ce joj pomoci da pronade muža i sina, pa dodade: - Ko zna, možda sam ja tvoj sin. On zatim polete carici i upita je: - Reci mi, preklinjem te, da li je istina da sam ja tvoj sin? - šta ti pade na pamet da me najednom pitaš o tome - odgovori carica. - Zar se nisam ophodila prema tebi kao prema sinu? Ali decak i dalje ostade uporan, pa cak i zapreti da ce se ubiti ako ne dobije odgovor. Tada mu carica isprica sve kao što je bilo. A onda joj on isprica šta je cuo od Carske Kceri Pet Cvetova i da je sigurno ona njegova majka. Tada carica posla nosiljku po carsku kcer; svecano je donesoše u dvore i docekaše sa svim pocastima. Posle toga poceše da traže carevica. Tražili su ga i na jugu, i na severu, i na istoku, i na zapadu, ali ga nigde ne nadoše. Jedanput decak poce da moli carsku kcer da mu isprica do tancina šta se desilo onoga dana kada je nestao otac i kuda se on spremao da pode. Carska kci se seti da je carevic pošao u selo putujucih glumaca i sviraca. Decak naumi da razgleda to selo i njegove žitelje, pa upita carsku kcer da li bi ona poznala svoga muža -jer je prošlo vec osamnaest godina otkako je carevic nestao, a vreme i bolesti mogle su ga promeniti tako da ga je teško poznati. Ali ona rece da ce ga svakako poznati, jer je svaka njegova crta duboko urezana u njenom srcu. Odmah poslaše po žitelje toga sela da dadu predstavu, a medu igracima i sviracima beše i carevic - on je lupao u doboš. Cim ga ugleda, carska kci rece sinu: - Sine moj, to je tvoj otac! - Nije moguce, majcice, da je taj divlji covek sa nakostrešenom grivom od kose - taj što udara u doboš - moj otac. - Niko drugi nego on, sine moj. Dovedoše carevica, ali ga niko osim žene ne poznade: u licu beše mršav i sav u borama, brada i kosa behu divlje nakostrešene, kroz nos i uši behu mu prodenuti veliki prstenovi kao u igraca,

a na sebi imadaše samo prost, grub vuneni ogrtac. Upitaše ga seca li se oca, majke, žene, sina, ali on se nicega ne secaše, tvrdeci da je citavog života lupao u doboš - tam-tam, tam-tam. Mladi carevic naredi da se odmah svi žitelji sela bace u tamnicu, kako bi od njih saznao pravu istinu o ocu, a ocu dovede vraceve i oni rekoše: - Ovoga coveka su sigurno opcinili nekim volšebnim biljnim otrovom, koji je pomutio njegov um. Pocecemo odmah da ga lecimo. Oni su ga sa takvim uspehom lecili da mu se vratilo secanje, i on poznade sve. Narocito se obradova što njegova žena, Carska Kci Pet Cvetova, i sin žive u kuci njegovih roditelja. Car se tako obradova ozdravljenju svoga sina, ljubazno i srdacno ga primi, a majka mu rece: - Opet si s nama, a s tobom su tvoja žena i sin. Ne odlazi više nikuda! Zašto moraš lutati? Ali on odgovori: - Ja neizostavno moram da odem i dovedem ovamo svoju prvu ženu, stolarevu kcer. Ona me je prva prihvatila u tudini i zahvaljujuci njoj dobio sam Carsku Kcer Pet Cvetova; sem toga, u toj zemlji ostade i mojih devet stotina devedeset osam dragih papagaja i moram sve da ih dovedem ovamo. I on sede na svoja dva papagaja i ubrzo se vrati sa stolarevom cerkom i svim papagajima. Car tada podeli carstvo izmedu starijeg sina i njegovog brata, mladeg carevica, i zakle ih da se ne svadaju. Za to vreme Carska Kci Pet Cvetova se zažele svojih roditelja te htede da ih vidi, i nagovori muža da pode s njom. Sedoše oni kao i pre na svoje papagaje i poleteše. Zacudi se car, otac carske kceri, kad vide da su mu neki ljudi doleteli na papagajima, a još više se zacudi kad saznade da su to njegov zet i kci. On je mislio da je njegov zet vec odavno umro i da je kci odavno napustila zemaljski život. Velika je bila njihova radost zbog susreta i stari car nagovori zeta da preuzme presto. Carevic pristade, a bratu poruci da mu ustupa svoje carstvo. I tako, posle tolikih iskušenja i muka, poceše oni najzad da žive srecno i mirno, ocekujuci smrt i pamteci da je svaki susret pocetak rastanka, a svaki rastanak - obecanje mogucnog susreta.

Bajke sveta - Grčka ŠEĆERKO 25-11-2008 20:56Bajke sveta - Grčka  

ŠEĆERKO 

Jednom pre mnogo vremena živeo jedan kralj i imao cerku. Mnogi su je iskali za ženu, ali ona nije htela nijednog, jer joj se niko nije svideo. Najzad se doseti da sama sebi nacini coveka. Uze tri kile badema, tri kile šecera i tri kile mrvica, razbi bademe i sve to smeša ujedno, šecer, bademe i mrvice, lati se posla i nacini od toga coveka. Postavi ga pred kucnu ikonu i poce da se moli i klanja. Cetrdeset je dana i cetrdeset noci zazivala gospoda i on ga posle cetrdeset dana oživi i nazvaše ga šecerko šecerkovic. Bio je jako lep i ime mu se proculo po celom svetu. Za njega je i cula kraljica iz jednog jako udaljenog kraljevstva i zaželela da pode da ga uzme. Nacini tako zlatnu galiju sa zlatnim veslima i uputi se onamo gde je bio šecerko. Cim je stigla, rece mornarima: - Onoga, što se od cela sveta izdvaja lepotom i gledom, ugrabite i dovedite ovamo na galiju. Kad je svet saznao da je prispela zlatna galija, svi podoše da je vide, pode i šecerko. Kad ga mornari opaziše, namah ga poznadoše i smesta ga zgrabiše - pa pravo sa njim na galiju. Ceka uvece princeza da dode šecerko, ceka, ali - uzalud. Pita ovde, pita onde, i sazna kako ga je jedna kraljica ugrabila i pobegla. 

šta ce sad, šta sad da radi? Ode i nacini tri para gvozdenih cipela i dade se na put ne bi li ga našla. Od jednog mesta do drugog, i udalji se veoma od ovog sveta, pa se nade kod meseceve majke. - Dobar dan, -majcice. - U dobar cas, devojcice. Kako si mi ti, devojcice, stigla ovamo? - E, udes me doneo. Da nisi gdegod videla mog šecerka, mog šecerkovica? - Kako, kceri? To ime prvi put cujem. Nego sedi dok se uvece ne vrati moj sin, on se krece po celom svetu, možda ga je negde video. Kad uvece stiže mesec, ona mu rece: - Dete moje, ova te devojka moli da joj kažeš da nisi gdegod video njenog šecerka, njenog šecerkovica. - Kako? Ne, nisam ga video, kceri moja. Prvi put cujem to ime. Nego podi do sunca. Možda ga je ono negde videlo, zato što se još više krece po svetu. Prespava ona to vece kod njih, a ujutru joj dadoše jedan badem s recima: - Razbij ga ako dospeš u nevolju. Uze princeza badem i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je jedan par cipela dok nije stigla do sunceve majke. - Dobar dan, majcice. - U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde? - E, udes me doneo. Da nisi videla mog šecerka, mog šecerkovica? - Kako, kceri moja? Nisam ga videla. Nego sedi samo dok se uvece ne vrati moj sin, možda ga je on video, jer on ide po velikom svetu. Dode sunce uvece, klekne pred njega princeza i rece: - O, sunce, gospodaru moj i svetski putnice, da nisi video mog šecerka, mog šecerkovica? - Kako? Ne, nisam ga video. Jedino da odeš do zvezda, njih ima mnogo. Možda su ga one videle. Prespava ona to vece, kod njih, a ujutro joj dadoše jedan orahs recima: - Razbij ga ako dospeš u nevolju. Zatim joj pokazaše put, a ona se pozdravi s njima i ode. Od jednog mesta do drugog, istrošila je i drugi par cipela dok nije stigla kod majke sviju zvezda. - Dobar dan, majcice. - U dobar cas, devojcice. Otkuda ti ovde? - E, udes me doneo. Da nisi videla mog šecerka, mog šecerkovica? - Koga, kceri? Ne, nisam ga videla. Ali sedi dok se uvece ne vrate moja deca, možda ga je neko od njih videlo. Dodu uvece njena deca i ona ih upita: - Da niste videle šecerka šecerkovica? - Ne, nismo ga videle - odgovoriše zvezde. Tada su umeša jedna majušna zvezda i rece: - Ja sam ga videla. - Gde si ga videla? - U onim tamo belim dvorima. Tamo ga, ždralovica, drži kraljica i pazi da kogod ne dode da joj ga uzme. Prespava ona to vece kod njih. Ujutru joj pokažu put, dadoše joj jedan lešnik s recima: - Razbij ga ako dospeš u nevolju. Od jednog mesta do drugog, i stiže tamo gde je bio šecerko. Ude u dvorac kao prosjakinja, vide šecerka, ali ne rece ni reci. U dvorcu je bilo mnogo gusaka. Ode ona do sluškinja i rece im: - Mogu li da se smestim tamo kod gusaka? Sluškinje odu do kraljice i kažu joj: - Gospodo kraljice, eno napolju neke prosjakinje koja pita može li da se smesti tamo kod gusaka. šta da cinimo? - Pustite je - rece kraljica. I pustiše je. Prespava ona tamo to vece. 

Ujutru, cim se probudila, razbije badem i pojavi se zlatno motovilo sa zlatnim stalkom,a mota zlatne kaleme. Ugledaše ovo sluškinje i potrce kraljici da joj to kažu. Kad je kraljica to cula, reci ce: - što ne podete da joj kažete da to dade nama? šta bi ona s tim? Odu sluškinje i kažu joj: - Veli gospoda kraljica, što ti ne bi nama dala zlatno motovilo sa postoljem? šta bi ti s njim? - Dacu vam, ali da mi date šecerka jednu noc. Odu sluškinje i reknu to kraljici. - A što da joj ga ne damo - rece kraljica. - šta ce mu pa biti! Uvece, dakle, odmah posle vecere, dade kraljica šecerku nekakvo pice, a u tom je picu bilo nešto da ga uspava. Tek što ga je ispio, on zaspi, a sluškinje ga ponesu na rukama i odnesu kod prosjakinje i uzmu zlatno motovilo i stalak. Kad sluškinje odoše, poce princeza da besedi šecerku: - Zašto se ne probudiš? Pa zar te nisam ja nacinila? Ja što sam istucala badem, pomešala ga sa šecerom i mrvicama? Ja što sam istrošila tri para gvozdenih cipela da dodem da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci? Svetlosti moja i oci moje. Zar ti nije mene žao? Celu je noc tako princeza besedila, ali kako da se šecerko probudi! Ujutro dodoše sluškinje, uzeše šecerka, kraljica mu dade neko drugo pice i on se probudi. Kad su sluškinje otišle, razbije princeza orah i odmah se pojavi zlatna koka sa zlatnim pilicima. Videše sluškinje zlatnu koku sa zlatnim pilicima i otrcaše kraljici da joj to kažu: - Trcite odmah - rece kraljica - i kažite joj da to dade nama. šta bi ona s tim! A ako zatraži da joj damo šecerka, dobice ga. šta ce mu biti? šta mu je bilo sinoc kad smo joj ga dale? Dodu sluškinje i kažu joj: - Da nam daš zlatnu koku sa zlatnim pilicima? šta bitistim? - Da mi date šecerka još jednu noc. - Dacemo ti ga - rekoše sluškinje. Kraljica ponovo dade nešto šecerku te ga uspava, a cim je zaspao, uzmu ga sluškinje na ruke i ponesu do prosjakinje, uzeše zlatnu koku sa zlatnim pilicima i odoše. Cim one odu, poce princeza ponovo besediti sve kao i prošle noci, ali kako da se šecerko probudi! A ujutru ponovo dodu sluškinje, uzmu šecerka i odu. Prosjakinja taDa razbije lešnik, i otud se pojave strukovi karanfila sa zlatnim cvetovima. Cim sluškinje spaziše zlatne strukove sa zlatnim cvetovima, otrce kraljici da joj to kažu: - Idite, recite joj da to da nama, šta bi ona s tim? A ako ponovo ushtedne šecerka, dobice ga - rece kraljica. Odu sluškinje i kažu joj tako. Ali nedaleko od mesta gde je boravila prosjakinja živeo je jedan krojac koji je šio nocu i cuo sve reci koje je besedila prosjakinja. Sretne on tako šecerka i kaže mu: - Dozvoli, kralju moj, da te nešto upitam. - Samo izvoli - rece šecerko. - Gde ti s veceri spavaš? - A što me to pitaš? Kod kuce. Gde bih spavao? - Gospodaru šecerko, vec dve noci ne mogu oka da sklopim od one prosjakinje što živi tamo kod gusaka. Po celu noc presedi govoreci: "šecerko, što se ne budiš? Tri sam para gvozdenih cipela istrošila da dodem i da te nadem, a ti mi sada ne kažeš ni reci?" šecerko je ovo shvatio, ali ne rece ništa. Ode i osedla svog konja i preko njega prebaci s obe strane vrece sa zlatnim florinima. Uvece mu kraljica ponovo da pice, ali ga on ne ispi, vec se ucini kao da je zaspao. Smesta ga sluškinje uzmu i odnesu prosjakinji, a uzmu zlatne strukove karanfila sa zlatnim cvetovima. Cim sluškinje odu, a princeza ponovo poce da besedi svoje jade, diže se šecerko, zagrli je i u

casu uzjahaše na konja i krenuše na put. Dodu ujutru sluškinje da uzmu šecerka ali gde da ga nadu! Otrce placuci kraljici da joj to kažu. Poce tada i ona da kuka, ali šta da radi? Onda ona rece: - Nacinicu i ja jednog coveka, i istog trenutka dade sluškinjama da razbijaju bademe, pomeša ih sa šecerom i mrvicama, nacini od toga coveka i pocne da se klanja. Ali je umesto molitvi kazivala kletve, pa se posle cetrdeset dana taj covek ubudavio i baciše ga. Princeza i šecerko dodoše u svoje kraljevstvo i poživeše dobro da ne može biti bolje. Bio sam i ja tamo i sve video.

PONOVO NAĐENA NEVESTA25-11-2008 20:31PONOVO NAĐENA NEVESTA

Bio negda siromašni seljak koji je imafano mnogo dugova. Poverioci su ga proganjali i ni dana ga nisu ostavljali na miru. Kad više nikakvih izgleda nije imao, seljak kupi uže i ode u šumu da se obesi. Ali tmo se iznenada pojavi čovečuljak u zelenoj odeći i reče:

– Daću ti grumen zlata, ako mi obećaš prvorođenog u svom domu. Za šesnaest godina ću ponovo doći na ovo isto mesto.

Seljak u tome nije video nikakvo zlo. Štaviše, radovao se što će moći da isplati sve dugove. Zato se s čovekom pogodi, dobi grumen zlata i vrati se kući.

Ali ne prođe ni pola godine, a njemu se rodi dečak. On izraste u veoma lepog i mudrog momka. Zato ga otac posla na visoku školu. Uto i šesnaest godina prođe.

Koliko su se otac i majka radovali napredovanju svog sina, toliko su i tugovali očekujuči dan rastanka. Jednom se dčak ohrabri i zapita svog oca zašto je tako tužan. Otac mu na to odgovori:

– Oh, kad bih te mogao toga poštedeti! Ja sam te, u stvari, pre nego što si se rodio, obećao čovečuljku, a evo je došla i godina kada moraš otići od nas.

I ispriča sinu kako se sve to dogodilo. Sin se isprva jako uplaši, ali se potom seti svog majstora, koji mu je svakad dobre savete davao. Zato ode k njemu i sve mu ispripovedi. Majstor je malo razmišljao, a onda ga posavetova:

– Kada u šumu, na ono odredeno mesto pođeš, ponesi sa sobom stočić. Na stočić stavi balon vina. Zatim, kad neko naiđe, reci: "Ko s dobrom namerom ide, neka priđe i mog se vina napije, a ko zle namere ima, nek prolazi!"

Momak postupi po savetu svog majstora. Odredenog dana uze stočić i balon vina pa oboje stavi na dogovoreno mesto. Nije dugo potrajalo, kad naiđe ceo puk vojske. Vojnici još izdaleka povikaše: "Skloni se s puta, skloni se s puta!" On se, pak, ne uplaši i reče:

– Ko s dobrom namerom ide, nek priđe i mog se vina napije, a ko zle namere ima, nek prolazi!

A vojnici prodoše. Za njima naiđe drugi, a potom i treći puk vojske, i, mada su na njega neprestano vikali: "Sklon' se s puta, nesrećniče!" mladić se nije uplašio, već je i dalje

ponavljao svoju rečenicu. I svi prodoše.

Uto naidoše pokrivena kola, sa crnim konjima. Mladić izreče svoju rečenicu:

– Ko s dobrom namerom ide, neka priđe i mog se vina napije, a ko zle namere ima, nek prolazi!

A kola odoše dalje. Potom naidoše pokrivena kola, sa mrkim konjima, koja takođe ne zastadoše. Naposletku stigoše i pokrivena kola, koja su vukla dva konja zelenka. Na mladićevu rečenicu kola se zaustaviše, vrata na njima otvoriše i iz kola izađe prelepa devojka. Ona priđe, ljubazno ozdravi mladića i naši se njegovog vina. Potom ga uze za ruku i uvede u kola.

Posle su jezdili dugo i dugo, preko gora i dolina, dok nisu dojezdili do lepog grada. Ali pred gradskim vratima ležao je veliki ognjeni zmaj s dvanaest glava. Strašno je siktao i iz svojih čeljusti izbljuvao vatru.

Devojka zadrhta i zamoli mladića:

– Uzmi svoj mač i ubij ognjenog zmaja. Ako ti to pođe od ruke, postaćemo verenici.

Mladić istrže svoj mač i napade zmaja. Dugo se borio, sve dok mu nije sve glave odrubio. Potom su radosno ušli u grad. A nekoliko dana kasnije proslavi mladić sa svojom veoma lepom devojkom veridbu.

Ali ne prođe dugo, i mladić poče da žudi za svojim domom. Goreo je od želje da svojim roditeljima ispriča šta se sa njime dogodilo i da im svoju lepu verenicu predstavi. Najzad se oboje ukrcaše u pokrivena kola i odvezoše put njegovog zavičaja. Bilo je veče kad su stigli. Ali otac i majka ne prepoznaše svog sina, jer je sada bio veliki gospodin. Sin ih zamoli za konak. Otac odgovori:

– Možete kod nas da prenoćite, ali kreveta nemamo. Moraćete spavati na slami.

Njima to nije smetalo. Kad polegaše, mlada skide s prsta soj zlatan prste, dade ga momku i reče:

– Ove noći ne smeš na mene pomisliti. Ako na mene pomisliš, izgubićeš me.

Ali usred noći mladić se probudi, jer je na tvrdom ležaju spavao. Pri tom pomisli na svoju ženu, kako to da tvrdo spava na tako neudobnoj postelji. Potom ponovo usni.

Kada se u ranu zoru probudio, mlade više nigde nije bilo. Kraj njene postelje nađe gvozdene cipele i listić na kojem je pisalo: "Dok ove cipele ne podereš, nećeš me pronaći!"

Na to mladić ode tužan k svojim roditeljima, koji ga na svetlosti dana prepoznaše. Naširoko i nadugačko im je morao pripovedati šta je u meduvremenu doživeo. Ali mada su se njegovi roditelji silno radovali što im se sin vratio kući, on ipak ne ostade s njima. Posle nekoliko dana kupi sebi konja i kola i ode da traži svoju nevestu.

Putovao je i po noći i po danu, sve dok nije blago potrošio. Tada proda jednog od svojih konja. Sada je bez odmora i dalje po prostranoj zemlji jezdio. Nešto kasnije morao je prodati i

drugoga konja, a sa njime i kola, ali od traganja nije odustajao, iako još ništa o svojoj izabranici nije saznao.

Ostavši bez kola i konja, sada je pešačio u teškim železnim cipelama. Ubrzo zaluta u velikoj pustari. Tamo iznenada nabasa na medveda i majmuna, koji su se oko nekakvog ogrtača i nekakvog sedla otimali i tukli. Začuđen mladić im priđe bliže i zapita zbog čega se tako krve.

– Eh – odgovori mu medved – to nije običan ogrtač! Ko se njime ogrne, postaje nevidljiv. A i to sedlo je neobično. Ko ga usedne i izrekne "hop-hop", za trenutak će prevaliti mnogo milja u kome god pravcu hoće.

Najzad medved i majmun zamoliće njega da im u ovom sporu bude sudija. Mladić se uputi sa njima na brdo. Tamo uze veliki kamen, skotrlja ga s brda i reče:

– Ko prvi ovaj kamen uhvati, njemu će pripasti ogrtač i sedlo!

Medved i majmun potekoše za kamenom, ali kamen pade u jezero i nijedan ga ne dohvati. Zato on ogrnu ogrtač, usede u sedlo, povika "hop-hop" i, kao vetrom ponesen, polete u daljinu.

Ubrzo stiže jednog pustinjaka koji je imao šest stotina godina. Mladić ga upita: – Kako ću stići u grad Dreiberlin? I objasni mu da se tako zove grad njegove neveste.

Ali pustinjak zavrte glavom i odgovori:– Za taj grad nisam nikada čuo. Ali možda će moj brat, koji je dvanaest stotina godina star, nešto znati o njemu.

Mladić se zahvali i odjaha na svom čarobnom sedlu dalje. Kad naiđe na pustinjakovog brata, zapita ga: – Kako ću naći grad Dreiberlin?

Pustinjak se zamisli, ali odmah potom zavrte glavom i reče:

– Za taj grad nikada nisam čuo. Ali možda će za njega znati moj brat, gospodar svih vetrova, koji ima osamnaest stotina godina.

I on mu pokaza put. Mladić se srdačno zahvali i usede opet svoje čarobno sedlo. Ali ovoga puta morao je nekoliko časova da jaše pre nego što je stigao do gospodara vetrova. Ali ni on za taj grad nije znao. Ipak ga posavetova:

– Sačekaj časak da se vetrovi kući vrate. Možda će oni znati nešto.

Mladić sačeka. Prvi stiže Vihor, koji je jako šumeo, ali ništa nije znao. Potom dolete Vetrić, koji je oštro fijukao. On je znao za grad Dreiberlin. Na to mu kaza gospodar vetrova:

– Odvedi mog mladića u Dreiberlin!

A Vetrić upita mladića:

– A možeš li ti tako brzo trčati za mnom?

Mladić usede svoje čarobno sedlo i stiže mnogo pre vetra na odredeno mesto. Još izdaleka

začu u dvorcu svirku i vesele povike. A kada ode u dvorac i zapita sluge kakvo je to veselje, sazna od njih da mlada gospodarica danas proslavlja svoju svadbu.

Mladić ogrnu svoj čarobni ogrtač i zalupa na vrata svečane dvorane. Otac mlade gospodarice ustade od stola i izađe napolje, ali ne ugleda nikog. I dugi put zalupa mladić na vrata svečane dvorane. Ustade mladoženja, izabranik mlade gospodarice, otvori vrata, ali ni on ne ugleda nikog. I treći put zalupa mladić na vrata svečane dvorane. Sada mlada gospodarica ustade od stola i izađe napolje. Tada mladić odbaci ogrtač koji ga je činio nevidljivim. Ona ga odmah prepozna i s velikom radošću zagrli. Potom ga zamoli da se na časak negde skloni. Onda ona ode, pozva oca u drugu sobu i ispriča mu šta joj se napolju dogodilo.

Posle toga otač uđe ponovo u svečanu dvoranu i objavi gostima da se vratio verenik njegove kćeri. Zbog toga se novi mladoženja morao povući i mladiću ustupiti svoje mesto. Mladić tada sa svojom lepom izabranicom proslavi veliku i veselu svadbu.

LEPA SESTRICA25-11-2008 20:27LEPA SESTRICA

Bili nekad otac i majka, i imali dečaka i devojčicu. Devojčica je bila veoma lepa. Kada se nasmeje, rascveta joj se rumena ruža, kada kosu češlja, padaju joj zlatne zvezde niz vlasi, a kad ruke mije, biseri joj se sa šaka krune.

Ali brzo umre dečici mati i otac uzme sebi drugu ženu. Maćeha, pak, dovede svoju devojčicu, koja je bila ružna. Zbog toga je maćeha s bratom i sestricom loše postupala. Kada deca poodrastu, brat ode od kuće i namesti se kod vlastelina za goniča konja. Ali on je neprestano za svojom sestrom čeznuo. Zato je naslikao njen lik, a sliku okačio na vrata konjušnice. I uvek kada je ulazio u konjušnicu, bio je veseo, a kad je iz konjušnice izlazio, bio je tužan.

To njegov gospodar primeti i začuđeno zapita:

– Zašto se ti uvek smešiš kad u konjušnicu ulaziš i zašto si tako tužan kad iz konjušnice izlaziš?

Gonič mu s početka nije hteo na takva pitanja da odgovara, ali jednog dana reče:

– Imam kod kuće sestricu, koja je veoma lepa. Kada se osmehne, rascveta joj se rumena ruža, kada kose češlja, padaju joj zlatne zvezde niz vlasi, a kada ruke mije, biserne perle joj se oko ruku viju. Njenu sliku držim na vratima konjušnice. Zato, kad u konjušnicu idem, veseo sam što ću sestricu ugledati, a kad iz konjušnice idem, tužan sam što je napuštam.

– Tada vlastelin reče:

– Idi i donesi mi tu sliku!

Gonič mu učini po volji. Vlastelinu se devojka veoma dopadne pa upita:

– Je li tvoja sestra zbilja tako lepa?

– Još lepša – odgovori mu gonič.

Tada vlastelin zapovedi:

– Upregni konje u kola i idi po svoju sestru! Ja ću je za ženu uzeti.

Kada je gonič svojoj kući stigao i ispričao zašto je došao, maćeha reče da mu sestru neće pustiti ako i nju i njenu kćer ne povede gospodaru. Zato zajedno sednu u kola i povezu se.

Kada su bili na pola puta, trebalo je da predu veliku reku, pa se gonič poboja za svoju sestru. Zato vikne sa kola:

– Sestrice, ne naginji se preko kola, da ti oštri vetar lice ne ozledi!

Ali sestra nije brata razumela, pa upita maehu:

– Šta je brat rekao?

A ona joj odgovori:

– Nagni se i pogledaj tu lepu široku vodu!

Devojka se nagne preko kola, a maćeha je gurne u reku. Tamo se devojka pretvori u patku i odleti.

Vlastelin je nestrpljivo čekao. Kada se kola približe, potrči im u susret. Ugleda maćehinu kćer i zamoli je da se nasmeje, ali ona svoje žute zube iskezi na njega; on joj reče da svoju kosu očešlja, a njoj debele vaši sa glave padoše; on joj zapovedi da ruke umije, a ono joj se prljavština oko ruku zalepi.

Na to se vlastelin jako razgnevi:

– Moj gonič je lažljivac!

A onda se obrati maćehi:

– Šta da činim s njim?

Ona mu odgovori:

– Obesi ga o motku u pušniči!

Vlastelin tako i učini.

Kad je pala noć, prhne patka iznad pušnice, doleti do mladića, a gle – to je bila njegova sestrica. Ona navuče svome bratu belu košulju i počne da jadikuje:

– Kva, kva, moj voljeni brate, još dve noći pušiću ti, a potom nikad više!

Druge noći doleti patka ponovo i zajauče:

– Kva, kva, voljeni brate, još jednu noć pohodiću te i potom nikada više!

Ali sluge, koje su pušnicu čuvale, sve su to videle i čule, pa obaveste vlastelina. Zato treće noći stane vlastelin kraj pušnice da tu neobičnu patku sačeka. Ona doleti kao i pre i, odmah počne da jadikuje:

– Kva, kva, voljeni brate, više te nikad neću videti!

Kada to progovori, uhvati je vlastelin za krilo i upita može li joj pomoći. Ona odgovori:

– O da! Noga mi je uvezana lancem. Ako taj lanac jednim zamahom mača presečeš, povratiću svoj čovečji izgled i biću izbavljena.

Vlastelin preseče lanac i sad je pred njim stajala veoma lepa devojka. On je zamoli da se nasmeje, i gle – na usnama joj procveta ruža; zamoli je da svoje kose očešlja, i gle – zlatne zvezde se sa vlasi prosuše; zamoli je da svoje ruke umije, i gle – sjajni biseri joj se oko ruku nanizaše.

Vlastelin se veoma obradova. On obujmi devojku desnom, a njenog brata levom rukom i ode s njima u kuću. Odmah potom pozva maćehu i upita je šta treba da učini, a ona, misleći da se to odnosi na lepu sestricu, zagrakta:

– Veži je starome konju za rep, pa poteraj konja u šumu!

A vlastelin na to reče:

– Kad si takvu smrt izabrala, neka ti bude!

Ali lepa sestrica joj oprosti život.

Vlastelin uze lepu sestricu za ženu, a brata postavi za upravnika. On više nije za svoju sestru strepeo.

LUPI PETAR25-11-2008 20:25GLUPI PETAR

U mužakovskoj crnogorici živeo je nekada bogati seljak koji je imao tri sina: Jana, Jurija i Petra. Jan bejaše vešt, Jurij preduzimljiv, a Petar pomalo glup. bog toga je Jan vodio brigu o domaćim poslovima, Jurij prevozio ugljen i žito u grad, a Petar je iz dana u dan palio luč. Jednom se vrati Jurij iz grada i ispripoveda braći da se Hanka, mlada gospodarica Staklenog grada, udaje i da njen otac, radi toga, poziva mlade ljude iz cele zemlje na veliko takmičenje. Ko prvi dojaše u Stakleni grad, dobiće lepu Hanku za ženu. A Stakleni grad je bio na visokoj i strmoj planini.

Jan i Jurij odmah odluče da učestvuju na takmičenju. Kupe sebi kićenu odeću, a za konje nabave najlepšu opremu. Mnogo brige su potom poklanjali svojim ridanima: češljali su ih, timarili i davali im najbolju zob.

Svakoga dana je Petar, dok su obedovali, slušao prekomerna hvalisanja oba brata. Oni su se ponašali tako kao da su već pobedili. I Petar je želeo da ide na to takmičenje, ali svoju želju nije smeo ni pomenuti, jer se bojao da ga braća zbog toga ne ismeju. A ni konja nije imao.

Na tri dana pred takmičenje, Petar je morao otići na livadu da naplasti seno. Kada se zamorio, legao je na plast. Iznenada, nešto poče da čupa i jede njegovo seno. Petar se prenu i ugleda prekrasnog ždrepča. Namah ga dograbi za uzdu. Konj poskoči da bi se otrgao, ali Petar ga je čvrsto držao i govorio:

– Ne puštam te! Moja braća će za tri dana odjezditi u Stakleni grad, a ja ne mogu s njima jer nemam konja. Sad ću na tebi jahati.

Konj mu odgovori:

– Ako li me danas pustiš, obećavam da ću ti se za tri dana ponovo vratiti, još bolje opremljen i sa kićenom odećom za tebe.

Petar je samo časak razmišljao, pa pusti konja.

Trećega dana spremiše se braća za takmičenje. Obukoše blistava odela koja je i Petar mnogo voleo, a nije imao. Kada pade veče, odjezdiše prema planini na kojoj se uzdizao Stakleni grad.

Petar je, sav zajapuren, trčao po povrtnjaku tražeći svoga konja, ali njega nigde nije bilo. Gnevan i očajan, leže pod vrbov grm. Tek što ga savlada san, kad začu rzanje i ugleda osedlanog kona, a na njemu kitnjastu, srebrom i zlatom optočenu odeću. On uhvati ždrepca i poče da navlači odelo. Ali, kako je ono bilo novo i kruto, a on nespretan, deset puta ga je navlačio i svlačio i u tome provede celu noć.

U ranu zoru bio je gotov. Skoči na svog zelenka i potera ga ka Staklenom gradu. Na sebi je imao neobično odelo, a pod sobom konja strašno plahovitog: skakao je preko gora i dolova. Naposletku je i poleteo i ubrzo prestigao sve takmičare.Na vrhu planine nađe se Petar prvi pred gradskim vratima, koja se uz silan tresak otvoriše. Tamo ga je, na ulazu u dvorac, već očekivala lepa i mlada kći gospodara Staklenog grada sa svojim ocem i celom četom dvorana. Ona mu se osmehnu, a njen otac ga pozva k sebi i prijateljski upita:

– Odakle si, junače?

– Ja sam iz Lučanog grada – odgovori Petar smelo.

Ali gospodar za taj grad nije nikada čuo. Zato odluči da se najpre obavesti, pa onda da Petru da svoju lepu kćer za ženu. Mlada gospodarica stavi pobedniku blistav zlatan prsten na prst, a njen otac ga bogato nagradi i poruči mu da za tri nedelje ponovo dođe.

Petar pođe kući. Konj ga vrati u povrtnjak i tamo mu obeća da će za tri nedelje ponovo dogalopirati.

Kada su se braća drugoga dana u zoru vratila kući, Petar je već stajao kraj peći i palio luč. Darove je sakrio ispod borovine, a prst na kome je bio prsten zavio, kao da se tobože osekao.

Za vreme obeda Jan i Jurij su naveliko i naširoko pripovedali o proteklom takmičenju.

– Ja sam na svom ridanu tako silovito jurio da je kamenje na sve strane letelo – reče Jurij.

A Jan dodade:

– I moj ridan je bio medu prvima, ali nije mogao sve šančeve da preskoči. Šteta, mnogo je obećavao.

Jurij zapita:

– Petre, nisi li, možda, posmatrao takmičenje?

Petar odgovori:

– Nešto sam malo video. Onaj momak je imao prelepog konja i sjajnu odeću.

Opisao je pobednika, ali se nijednom rečju nije odao, već se samo ispotiha smejao braći zato što ga nisu poznala.

Posle nekog vremena, uđe u dvorište njihove kuće neobična putnica. Bila je to dvorska dama, koja zapita: "Dragi domaćini, ja tražim Lučani grad. Pokažite mi, ako znate, put do njega!"

Ni otac, ni Jurij, ni Jan o tome gradu ništa nisu znali. Naposletku dozvaše Petra. Iako je Petar bio u svome zamašćenom radnom odelu, dvorska dama ga je odmah poznala.

– Šta se dogodilo kad imaš zavijen prst? – upita ga ona.

– Oh, ništa... malo sam se sekirom rečnuo i prst obložio komadićem kore – promrsi Petar.

Dvorska dama zaćuta i odmah odjezdi dalje.

Protekoše tri sedmice i pred zakazan dan, naveče, ode Petar u povrtnjak, tamo leže pod grm i usni. Usred noći se prenu. Ugleda majušnog čoveka a iza njega gospodsku staklenu kočiju sa četiri konja. Mali čovek, koji je na rukama nosio zlaćano odelo, priđe mu i reče:

– Obući ovu odeći i sedni u kočiju! Podi u Stakleni grad, ali pre nego što tamo stigneš, pokupi sve prosjake koje na putu sretneš.

Ubrzo naiđe Petar na nekakvog gegavog pešaka, koji je na drumu od bogatijih prolaznika milostinju sakupljao.

– Ko si ti? – upita ga Petar.

– Ja sam velika ispičutura – odgovori mu prosjak.

– Sedi u kočiju, trebaće mi ispičutura!

Nešto kasnije srete čoveka s ogromnim ustima i trbuhom velikim kao bure. Petar ga zapita:

– Ko si ti?

– Ja sam veliki žderač, izelica.

– Sedni u kočiju, izelica će mi trebati.

Potom naiđe na jednog gromoglasnog vikca. I sve ih Petar primi u kočiju. Pre zalaska sunca, stiže on sa svojim ljudima na vrh planine. Tamo ugleda dugačak red divnih posrebrenih kočija koje su, sve do jedne, prema Staklenom gradu jezdile. Toliko je bilo kočija da su zakrile put. Pošto je Petar bio na začelju, on izračuna da se ni za ceo dan neće približiti gradu, pa zato prede na šumski puteljak. Ali i šumski puteljak bio je zakrčen oborenim deblima. Tada povika snažni tegljač:

– Hoćeš li, gospodaru, da put raščistim!

I odmah skoči sa kočije i odbaci drvlje u stranu. Džinovska debla letela su uvis. Zahvaljujući tome, stiže Petar pred veče pred vrata Staklenog grada, koja mu se odmah otvoriše.

Ceo dvor je bio na nogama. Mlada gospodarica uhvati Petra za ruku. On se osmehivao dok ga je ona vodila, ali njen otac grubim glasom reče:

– Ja još ne znam, u stvari, ni šta si ni ko si ti, Petre. Za tvoj Lučani grad smo se raspitivali, ali ništa nismo saznali. Zato moraš, pre nego što ti išta obećam, da izvršiš tri zadatka. Prvo, zapovedio sam da es za tebe i tvoje ljude napeče dvanaest hlebova od dvanaest funti. To morate za tri dana pojesti.

Petar se nije dugo premišljao. Jedanaest hlebova je dao velikom žderavcu, a dvanaesti ostavio za sebe i ostale pratioče. Ubrzo su svi hlebovi bili pojedeni, pa gospodar Staklenog grada zapovedi da im prinesu dvanaest džinovskih vrčeva piva. To je morao Petar sa svojim ljudima da popije za šest dana. Ni ovog puta se Petar ne uzbudi. Jedanaest vrčeva je dao velikom pijaću, koji ih je ispio sam.

Mlada gospodarica, koja se veoma bojala da Petar neće moći da ispuni sve zadatke, odjednom se od brige i strepnje razboli. Lekar je tvrdio da će gospodarica ozdraviti jedino od vode sa zdravca-studenca, koji je bio sto milja udaljen. Zbog toga postavi gospodar Staklenog grada i treći uslov Petru: za dvanaest časova da dovuče kotao vode sa zdravca-studenca.

Petar isprva nije znao šta da čini, a onda se sebi brzog trkača. Njega posla po zdravu vodu. Za tri časa je trkač već bio kod zdravca-studenca. Tamo se i sam zdrave vode napio, ali... kako je bio umoran, seo je malo na obalu i tu zaspao.

Petar je stajao na gradskim vratima i čudio se što nema trkača da se vrati. Već je i jedanaesti čas minuo. Tada se momak seti gromoglasnog vikača i poruči mu da trkača dozove. Ovaj poče tako vatreno oda viče da se zemlja tresla. I mlada gospodarica je iz postelje na zemlju pala. Ali trkač se probudi, poskoči, zgrabi svoj kotao i poče tako grabiti da je petama u leđa udarao, a kosa mu je vijorila oko glave. U poslednjem trenutku dvanaestog časa, stiže on u Stakleni grad i Petar odnese kotao vode gospodaru.

Kako je Petar i treći zadatak izvršio, mlada gospodarica, koja je od vode ozdravila, zamoli oca

da se venčanje više ne odlaže, već da se odmah obavi. Gospodar nije imao kud, pa morade dozvoliti. Svadbeno veselje trajalo je mnogo dana. Najbolje su prošli ispičutura i izelica, ali i gospodarica je bila veoma srećna.

U meduvremenu su se kod kuće otac i majka zabrinuli šta li se to moglo Petru dogoditi. Oni nisu znali ni kad je, ni kud je pošao, ni kako se izgubio.

Posle tri sedmice, požele Petar da svoju mladu ženu povede kući Stari gospodar dade zetu na dar deset crnih, a svojoj kćeri pet snežnobelih konja i veliku nevestinsku spremu. Tako stigoše u mužakovsku crnogoriću i na Petrov zeleni povrtnjak. Ali, tamo gde je stajao plast, dizao se sada prekrasan dvor, a oko dvora vrt. Pred ulazom je stajao onaj isti majušni čovek, koji reče:

– Ja sam se o tebi pobrinuo i sagradio ti sve ovo. Dvor pripada tebi, jer si me one noći pustio iako sam ti bio veoma potreban. A i zato jer si se držao mojih saveta.

Otac, majka, Jan i Jurij čudili su se kako je na njihovom povrtnjaku mogao da nikne takav sjajan dvor. Najviše su se, ipak, začudili kada je u njihovo dvorište ušla blistava staklena kočija u koju su bila upregnuta četiri konja. Iz kočije je izašao naočit vitez, a za njim čudesno lepa vlastelinka. Majka prva prepozna svog Petra, a braća se zgranuše. Ali ih Petar sve toplo pozdravi i ispripoveda im šta se sa njim zbilo i kako je svoju sreću našao.

Naposletku zamoli oca i majku da kod njega u dvoru stanuju. Tako i bi. Braća su stanovala u kući i upravljala roditeljskim dobrom. Petar je sa svojom lepom ženom imao miran i srećan život, a ako nije u meduvremenu umro, on i danas živi u Lučanom gradu.

ĆUP ZLATA25-11-2008 20:22ĆUP ZLATA

Bio negda siromašan seljak, koji je sa svojom ženom na kneževom imanju boravio. Stanovali su u bednoj kućici, podignutoj na peskovitom zemljištu. Oboje su iz dana u dan odlazili na kneževo imanje da rade, a zaradivali su tek toliko da održe goli život. Kraj kuće su imali povrtnjak, a malo dalje i delić polja, na kome su sadili krompir.

Naiđe jednom rodna godina i siromašni seljak pokupi sa svog polja više krompira nego ikad ranije. Oboje su se tome radovali, iako nisu znali ni gde će ni kud će s tolikim krompirom. Seljak je razmišljao, i najzad reče svojoj ženi:

– Iskopaću rupu u pesku kralj kuće i u nju staviti višak ovogodišnjeg roda.

Žena se složi. Što su naumili, to su i učinili: iskopaju trap i pri tom u pesku nadu nekakav starinski ćup. Pošto je bio naprsnut, iz njega procure zlatnici.

– Auh! – uzvikne seljak. – Pa to je prava sreća!

– Niko nam neće verovati da imamo toliko novaca – primeti žena, sijajući od radosti.

– Nikom nećeš ni govoriti o tome – opomene je muž – jer ako se budemo hvalili, doći će da nas pokradu.

Siromašni seljak se najviše bojao kneza. Ako on sazna da su iskopali ćup s blagom, sve će im zlatnike oteti. Zato još jednom strogo zapreti ženi da nikom ništa ne govori.

Sutradan oboje odu na rad. Dan dug, vedar... Sunce pripeklo, pa žena gori od želje da s nekim porazgovara.

– Zamisli samo – šapne ona susetki sa strane – sinoć smo u pesku kraj kuće iskopali ćup zlata.

– Ma, ko?! – začudi se susetka.

– Moj muž i ja. Ali, zaboga, ne govori nikom o tome!

Susetka se nije mogla da uzdrži, već ispriča drugoj ženi, druga trećoj, i tako redom, sve dok svi nisu saznali da je siromašni seljak iskopao ćup pun zlata.

Ne potraje dugo, i knez dočuje za tu priču. Odmah je pomislio kako da se dokopa nađenih zlatnika. Zato pozove seljaka i zatraži da mu preda blago koje je našao.

– Ja nisam našao nikakvo blago – odgovori mu siromašni seljak.

– Tvoja žena priča da si ga našao.

– Ona to izmišlja, čestiti kneže. Sve je to izmišljotina.Knez rekne seljaku da će za neki dan sam proveriti ko od njih govori istinu. Seljak se vrati kući zamišljen, a uveče saopšti ženi:

– Čuj, noćas će proći Turci sa psima kroz naše selo. Ako te vide, mogla bi se zlo provesti. Nahuškaće pse na tebe, budeš li samo glavu promolila. Zato se sakrij u podrum.

Žena brže-bolje strči u podrum, a muž za njom zatvori vrata. Potom ode u pekaru, kupi pola meriće pereca i razbaća ih po dvorištu i povrtnjaku. Ujutru ode u podrum, probudi ženu i reče:

– Noćas je padala kiša s perecama. Idi napolje i pokupi perece, koje su pale s kišom!

Žena, ne verujući, izađe i zbilja, nađe perece. Brzo ih pokupi i unese u kuću. Vidi da nema više od pola meriće i počne da žali šta kiša nije duže potrajala.

Uveče joj muž reče:

– Opet moraš u podrumu spavati. Naš čestiti knez je šenuo, pa će ga sa psima iz sela proterati.

Žena opet poslušno ode u podrum. A muž nahuška svog psa. Kad on poče da laje, zalajali su i psi u susedstvu, i na kraju se selo orilo od psečeg laveža. Žena je slušala i mislila: "Bože moj, sada gone čestitog kneza!"

Sutradan pozove knez po drugi put siromašnog seljaka i ponovo ga upita za zlatnike. Seljak se pravio da o tome ništa ne zna.

– Bolje priznaj, jer ako lično proverim i utvrdim istinu, kazna će ti biti veća – zapreti knez.

– Ja sam rekao svoje, čestiti kneže. Sve je to izmislila molja žena.

Knez se naljuti i pošalje sluge da dozovu seljakovu ženu. Žena stiže zaplašena. Knez joj ne dozvoli ni da predahne, već je upita:

– Jesi li ti njegova žena?

– Da, čestiti kneže!

– Jesi li ti s njim zajedno našla ćup s novcem?

– Da, čestiti kneže!

Knez se namrgodi i pogleda u siromašnog seljaka:

– Dakle, lagao si, a?

Seljak ništa ne odgovori, a knez se opet obrati ženi:

– Kada ste našli onaj ćup?

Žena se zamisli i reče:

– To je bilo na nekoliko dana pre nego što su Turci kroz selo prošli.

Knez se na to veoma začudi, jer ni za kakav prolazak Turaka kroz selo nije znao, niti je Turke video. Zato nastavi sa ispitivanjem, ne bi li se žena nečeg odredenijeg setila:

– Hajde, hajde, seti se kad je to bilo!

Žena odgovori:

– Na nekoliko dana pre nego što su pereče s kišom padale.

Knez zavrte glavom. Ne shvatajući o čemu to žena govori, upita je:

– Zar se ne možeš setiti kad je to bilo?

– Žena stade da razmišlja i da se priseća. Najzad se lupi šakom po celu i uzviknu:

– Setila sam se!

– Reči! – podstaknu je knez.

– To je bilo tačno na nekoliko dana pre nego što ste vi, čestiti kneže, šenuli, pa su vas psima kroz selo gonili.

– Šta?! – viknu knez i skoči besan sa stolice. – Nisam ja šenuo, već ti! Po tvome – prvo su Turci prošli kroz selo, onda su perece padale s neba, a sad... Gubi mi se s očiju, zajedno s

tvojim mužem!

Žena izađe zbunjena i preplašena, a muž je potapša po ramenu i umiri:

– Ne brini ništa. Nisi ti šenula, već smo mi knezu podvalili. Hteo je da nam otme ćup s blagom. Sada je blago naše, možemo se veseliti i pevati.

Tako je lukavi seljak sačuvao ono što je našao i sa svojom ženom proživeo u miru i veselju.

Bajke sveta - Francuska MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANCICA 25-11-2008 20:54Bajke sveta - Francuska  

MORSKI ZMAJ I LEPA JOVANCICA 

Bila jednom cerka jednog ratara. Kuca njenog oca beše blizu morske obale. Bašta se stepenasto pružaše do ivice mora, tik uz vodu, veoma blizu lada. Devojku su zvali lepa Jovancica, lepa i sveža kao zora! Kada se jednog dana kupala, zbog velike vrucine koja je vladala, zmaj, kralj mora, iskrsne pred njom. - Jovancice, lepa Jovancice, video sam te jedne prolecne veceri na ovoj obali; od tog dana sam se zaljubio u tebe. Treba da podeš sa mnom do mog dvorca. Onde ceš biti moja jedina kraljica. - Zmaju - rece Jovancica -ja sam kci seljaka, ne mogu da budem tvoja kraljica. - Jovancice, lepa Jovancice, imam moc nad svim vodama, pa sad, znaci, imam vlast i nad tobom, jer si u vodi! Ali podi dobrovoljno u moj dvorac, dacu ti gomile zlata i brda srebra. - Ni za srebro ni za zlato neceš me nikad imati. Ja sam seljacka kci, kako hoceš da budem kraljica? - Mada si seljacka kci, ti si rodaka duge na nebu! Treba da budeš kraljica. I budi to dobrovoljno, pošto ja raspolažem silom da te na to primoram. - Zmaju, nemaš moci nad mojim srcem. Ja sam seoska devojka i krštena duša. Nikad, nikad necu biti zmajeva žena. Zmaj odnese Jovancicu, lepu Jovancicu. Odvede je u svoj dvorac na samome dnu mora. Dvorac beše veoma lep, od crvenog korala i glatkog biljura: da je glavom kralj prošao pored njega, poželeo bi da ude. A da ga je kraljica samo izdaleka videla, poželela bi da u njemu zauvek stanuje. Ali zmaj ne mogade ništa srcu Jovancicinom. - Zmaju, mi nismo od iste vrste. Ti nisi krštena duša. Tvoje zlato nece ništa promeniti, dvorac ti nece ništa pomoci! Pusti me da se vratim ocu! - Neceš se vratiti ocu! Ali moci ceš preko talasa da juriš. Zmaj uze zlatnu alku i navuce je na stopalo lepe Jovancice, na lepi clanak leve joj noge. Snažnim zamasima zakova alku. Zatim uze zlatan lanac i prikaci ga za alku. I evo lepe Jovancice na lancu. Jak kao celicna poluga, tanak kao jedna tvoja vlas i dug, dug sedam stotina milja! Pošto je to obavio, zmaj pljunu na zemlju i razgazi nogom. Smejao se, kako to zmaj vec ume i zna, a zatim rece devojci: - Moj dvorac nije tamnica. Idi i juri morskim talasima, celom kraljevinom kojom vladam.

Kad budeš umorna od trcanja, samo reci: Zmaju, zmaju, lanac vuci, kroz more me ti dovuci! Naci ceš se u dvorcu. I bilo je tako kako je zmaj rekao. Ali kao što se Jovancica zaklela, srce joj je ostalo kao i pre. Svakogjutra izlazila je na morske talase. Trcala je daleko, sedam stotina milja daleko. I još dalje bi jurila da je lanac samo bio duži. No sveceri je morala da se vrati u dvorac. Najviše je volela da ode i gleda ocevu baštu: breskvino stablo u vinogradu, kako se nadvija nad lejama zelene salate, i slavuja koji mu s granja peva, kamen na bunaru što ga je konopac izlizao, grm šimširov, na Cveti uvek rascvetao, i gusto žbunje orlovih noktiju. "Ah, kad bih ikad mogla ponovo da dotaknem zemlju! Kad bi neki smeli mladic uspeo da me oslobodi, a potom da mi bude saputnik u životu! Kada bih jedne veceri, oslobodena lanca, mogla da krenem kuci svog oca, i pcelama, vocnjaku našem. . ." I jedne veceri, baš kao što je sanjarila trceci povrh prelepog mora, vide kako joj se u susret krece neka barka. Kakva li lepa barka, sva od grabovog drveta, zlatom optocena! Užad joj beše od crvene svile, a jedra od belog atlasa. Njom upravljaše sin kralja Francuske, najveceg kralja na celome svetu. Izdaleka se Jovancica i kraljevic ugledaše. Izbliza se pozdraviše. Tada je kraljevic oslovi, prozbori jezikom umilnim kao blagi zvuk violine. Zapita je ko je ona, kako to koraca vodom. - Otac mi je - rekla je Jovancica - ratar i ima samo mene. Ali zmaj me je oteo sa morskog žala, sa obale ovih vala, i drži me u svojoj vlasti, vezanu zlatnim lancem za stopalo. Na to ju je glas izdao. Nije mogla više da govori. Nije ni znala ono što su joj oci vec rekle kraljevicu. A pre nego što je utonula, ni on nije umeo da joj se zakune da ce živeti jedino za njeno oslobodenje. Ali oci im sve iskazaše. U tom pogledu od jednog jedinog trenutka oni su se zauvek razumeli. "Znam da cu je voleti cak i kad budem mrtav, ako je to dato preminulima", govorio je u sebi kraljev sin. "Ona, i nijedna druga, može biti moja kraljica. A kakva li me cežnja mori da je ponovo vidim!" "Moje srce", pomislila je Jovancica, "moje srce dobro zna da me on voli. Naša sudbina je na nebu zapisana. Stvoreni smo da budemo muž i žena. Ali da li ce to biti na zemlji? Ja sam u zmajevoj vlasti! . . . Ako me ikad, svetlim svojim macem, moj blagi prijatelj oslobodi, ako me sa talasa odvede do bašte mog oca, ja još uvek ostajem seljacka kci. Može li me uzeti za ženu?" Sedam nedelja su se tražili. Sedam meseci su ocajavali. Sedeci na palubi, na pramcu barke, kraljevic je puštao da mu oci daleko blude, izmedu vala i oblaka: "Možda je nikad više necu na ovom svetu videti. . . Kad to pomislim, umro bih od žalosti". A ona, kad je noc prošla, uplicuci kosu: "Može da se desi da ga nikad više ne vidim. Njegovu ljubav, njegovo društvo necu nikad na zemlji imati. Bože moj, bože moj, kako je to okrutno!" Dani, godišnja doba prolazili su, sve teži od jada. Zmaj je stalno držao lepoticu okovanu onim zlatnim lancem za svoj dvorac. - Jovancice, lepa Jovancice, neceš li se najzad odluciti? Nema ti drugog udesa, moraš postati zmajeva žena. - Ne znam šta mi udes sprema, ali znam šta mi je na srcu. Zmaj i ja necemo nikad biti jedna ista plot, nikada necu biti zmajeva žena. - Ah, Jovancice, odvec dugo sam te puštao na lancu. Misliš li da me još zadugo izazivaš? Ako hoceš još jednom da vidiš baštu svog oca, veceras, veceras otidi da je vidiš. Idi da vidiš svoje

poslednje sunce. Lepotica krenu onamo, roneci suze na oba oka. A na morskom žalu, ah, odjednom ugleda kraljevica. Galopirao je na svom velikom belcu, tako gorda držanja. Ugleda svoju draganu. Potera konja u talase, polete do lepotice. Da bi presekao zmajev lanac, podiže svoj mac od svetlog celika. - Ako ga jednim zamahom ne presecete - viknu Jovancica - svršeno je sa mnom, svršeno je s nama! Zmaj ce me odvuci u svoj dvorac i nikad se više necemo videti. Tada kraljev sin zadade takav silan udarac da lanac odskoci kroz vazduh. Brže od munje, zgrabi on oko pasa svoju draganu, podiže je uza se, uze u narucje. Za tren ih belac iznese na žalo. Evo ih na zemlji, ispod velikih borova tamnih kao jezera, ali kroz koje prolazi zrak crvenog zlata, zrak slave sa neba. A onde na zemlji, zmaj nema više moci, Izvan mora, prestaje sila morskog kralja. Ostaviše žalo i velike borove, krenuše ka bašti lepoticinog oca. A potom iz male bašte konj polete ka dvorcu u Parizu. Onamo, kralj Francuske imadaše svoj dvor. Kad kralj ugleda lepoticu, on je pozdravi. A kad mu se ona približi, poljubi je. - Oglasite svadbu - rece kralj svojim ljudima - i neka bude što velelepnija! Ljubavi treba odati poštovanje!

Bajke sveta - Etiopija VATRA NA PLANINI 25-11-2008 20:53Bajke sveta - Etiopija  

VATRA NA PLANINI 

Pricaju ljudi da je u stara vremena živeo u Adis Abebi neki mladic po imenu Arha. Još kao decak došao je iz oblasti Guragej i stupio u službu kod bogatog trgovca Haptuma Haseja. Haptum Hasej je bio tako bogat da je imao sve što se može kupiti za novac, i cesto ga je mucila dosada jer se vec beše umorio od svega, i ništa novo nije postojalo cega bi se mogao latiti. Jedne hladne noci, dok je vlažni vetar brisao preko zaravni, Haptum pozva Arhu da donese drva za vatru. Kad Arha izvrši naredbu, Haptum zapoce razgovor. - Koliku hladnocu može da izdrži covek? - rece on, isprva govoreci više kao za sebe. - Da mi je znati može li neko da provede celu noc na najvišem vrhu planinskom, Maunt Sululti, gde duvaju najhladniji vetrovi, i da sve to izdrži bez cebadi ili ma kakve odece na sebi, pa da opet ostane živ? - Ne znam - odgovori Arha. - Uostalom, zar to ne bi bila prava glupost? - Pa, ako time ništa ne bi dobio, zaista bi bilo glupo da tako provede noc - rece Haptum. - Ali ja bih se kladio u sve na svetu da nijedan covek to ionako ne može da ucini. - E, ja sam baš uveren da pravi junak može prestojati potpuno nag celu noc na Maunt Sululti, pa da opet ostane živ - rece Arha. - Samo, to me se ništa ne tice jer nemam u šta da se kladim. - Znaš šta - rece Haptum. - Pošto si tako siguran da se to može izvesti, ja cu se opkladiti s tobom. Ako budeš prestojao celu noc na stenju Maunt Sululte, bez hrane i vode, bez odece, cebadi ili vatre, i ako preživiš, dacu ti na poklon deset jutara dobre oranice, i kucu, i nekoliko goveda pride. Arha nije mogao da veruje svojim ušima. - Govorite li to ozbiljno? - upita on. 

- Ja sam covek od reci - odgovori Haptum. - Onda cu ja to izvesti sutra uvece - rece Arha - pa cu posle toga, dokle god budem živ, obradivati sopstvenu zemlju. Ali je ipak zebao pri pomisli na tu noc, jer je na planinskom vrhu vetar sekao kao brijac. Zato se sutra ujutru Arha uputi jednom mudrom starcu iz plemena Guragej i isprica mu kakvu je opkladu sklopio. Starac ga je slušao bez reci, zamislivši se, a kad je Arha završio, on rece: - Pomoci cu ti. Na onoj strani doline preko puta Sululte uzdiže se jedna visoka stena, koja se odande danju lepo vidi. Sutra uvece, kad sunce zade, ja cu na toj steni zapaliti vatru, pa ceš moci da je vidiš sa vrha na kome budeš stajao. Cele noci moraš gledati u svetlost moje vatre; ne smeš sklopiti oci i dozvoliti da se na tebe spusti tama. Dok tako budeš posmatrao moju vatru, secaj se toplote i toga kako ja, tvoj prijatelj, sedim kraj vatre i podsticem je misleci na tebe. Ako to budeš uradio, preživeceš noc uprkos najoštrijem vetru. Arha toplo zahvali starcu, pa se laka srca vrati Haptumovoj kuci. Rece mu da je spreman, i tako ga gazda to popodne posla na vrh Maunt Sululte, i sa njim još dvojicu slugu, koji su imali budno da paze na njega. Kad pade noc, Arha skide odecu, i tako stajaše na vlažnom i hladnom vetru koji poce da briše nad zaravni cim sunce zade. Na drugoj strani doline ugleda svetlost starceve vatre, koja, udaljena nekoliko milja, sijaše u tami kao zvezda. Vetar postajaše sve hladniji; probijaše se Arhi kroz meso i smrzavaše mu srž u kostima. Stena na kojoj je stajao bejaše hladna kao led. Sa svakim casom koji je proticao on je sve više trnuo od zime, i na kraju poce verovati da se nikada više nece ugrejati; ali ipak ne skidaše oka sa treperave svetlosti daleko u dolini, misleci stalno na svog starog prijatelja koji tamo sedi i podstice vatru njega radi. Pokatkad bi pramenje magle zaklonilo svetlost, ali se on naprezaše da je nekako nazre dok magla ne prode. Kijao je, kašljao, cvokotao, i bivaše mu sve teže i teže. Ali ipak stajaše tako celu noc, i tek kad svanu zora, obuce se i side s planine u Adis Abebu. Haptum se veoma iznenadi kad ugleda Arhu, i podrobno ispita sluge o svemu što se dogodilo. - Je li celu noc izdržao bez hrane i pica, bez cebadi i odece? - Jeste - rekoše mu sluge. - Izdržao je bez svega toga. - Bogme, ti si junacina! - rece Haptum Arhi. - Kako si to uspeo? - Sasvim prosto. Posmatrao sam svetlost vatre na jednom brežuljku u daljini - odgovori Arha. - šta kažeš? Posmatrao si vatru? E, onda si izgubio opkladu, još si moj sluga i nemaš nikakve zemlje! - Ali ta vatra nije bila tako blizu da bi me ugrejala; gorela je daleko, cak na drugom kraju doline! - Diži ruke od one zemlje! - rece Haptum. - Nisi ispunio pogodbu. Ta ti je vatra spasla život. Arha se veoma ražalosti, pa se opet uputi svom starom prijatelju iz plemena Guragej i isprica mu šta se dogodilo. - Iznesi tu stvar pred sudiju - posavetova ga starac. Arha izade pred sudiju i izloži mu svoju žalbu, a sudija posla po Haptuma. Kad Haptum isprica svoju pricu, i kad sluge još jednom potvrdiše da je Arha gledao u onu vatru na drugom kraju doline, sudija rece: - Ne, ti si izgubio opkladu, jer je Haptum Hasej postavio uslov da ne bude nikakve vatre. Još jednom ode Arha svome starom prijatelju, sa tužnom vešcu da mu je sudeno da završi život kao sluga, iako je preživeo sve one patnje na planinskom vrhu. - Ne gubi nadu - rece mu starac. - Više se mudrosti može paci u divljim brdima nego u ma kome gradskom sudiji. Pa se iz onih stopa diže i ode jednom coveku po imenu Hajlu, u cijem je domu služio još kao mladic. Objasni tom dobrom coveku kakva je opklada sklopljena izmedu Haptuma i Arhe, i upita ga da li se tu može nešto uciniti. - Ne brini - rece Hajlu starcu, pošto je malo promislio. - Postaracu se da ucinim nešto tebi za ljubav. 

Nekoliko dana docnije Hajlu posla poziv mnogim ljudima u gradu da dodu k njemu na gozbu. Medu pozvanima bio je i Haptum, a pored njega i onaj sudija što je presudio da je Arha izgubio opkladu. Kad dode dan gozbe, pojaviše se gosti, jašuci na mazgama sa skupocenim amovima, dok su mnogobrojne sluge išle pešice za njima. Haptum stiže sa dvadesetoricom slugu; jedan od njih držaše mu nad glavom svileni suncobran, da ga zaštiti od sunca, a cetvorica dobošara, udarajuci u doboše, objavljivahu svima da je stigao slavni Haptum. Zvanice se posadiše na meke prostirke i poceše da caskaju. Iz kuhinje dopiraše miris izvrsnih jela: kozjeg pecenja, pecenog kukuruza i dure*, palacinki koje domoroci zovu "indžera" i raznih primamljivih umaka. Zbog toga mirisa hrane gosti su postajali sve gladniji, a vreme je prolazilo. Vec je davno trebalo da budu posluženi, ali od jela nije bilo ni traga, samo je mirišljava para dopirala iz kuhinje. Spusti se i vece, a gostima niko ne donese ništa za jelo. Oni vec poceše da se sašaptavaju, cudeci se zašto uvaženi Hajlu ne naredi slugama da ih necim posluže. A iz kuhinje su se i dalje širili divni mirisi. Najzad jedan od pozvanih rece u ime svih: - Hajlu, zašto se tako ponašaš prema nama? Zašto si nas pozvao na gozbu, a sad nas nicim ne služiš? - Pa zar ne osecate miris hrane? - zacudeno ih upita Hajlu. - Osecamo i te kako, ali mirisati nije isto što i jesti, od toga covek ne postaje sit! - Ali se zato greje na vatri koja gori tako daleko da se jedva može okom sagledati? - upita Hajlu. - Ako se Arha ogrejao na vatri koju je posmatrao dok je stajao na Maunt Sululti, onda ste se i vi zasitili mirisima iz moje kuhinje! Svi se složiše s njim; sudija uvide da nije bio u pravu, a Haptum se postide, pa zahvali Hajluu na savetu i izjavi da ce Arha smesta dobiti zemlju, kucu i stoku. Onda Hajlu naredi da se donese jelo, i gozba otpoce. 

*Dura - vrsta žitarice koja se gaji u Etiopiji

Bajke sveta - Eskimska VELIKI SEKEN 25-11-2008 20:52Bajke sveta - Eskimska  

VELIKI SEKEN 

Živeli jednom starac i starica pa nisu imali dece. Jedina njihova imovina behu dva irvasa koja su pasla privezana dugackim užetom odmah pokraj jarange, da ne bi pobegla u tundru. Susedi su imali mnogo dece, te su im starac i starica zavideli. Jednom se susedi odseliše iz toga kraja, i starcu i starici sasvim opuste život. Onda ce starac reci svojoj ženi: - Udri u bubanj! - Ne mogu da držim bubanj u rukama! - Ja cu ga držati, a ti samo udaraj! - rece starac. - Mada više nismo kadri da udaramo onako kako smo to mogli u mladosti. Tako i uciniše, te starica poce da udara u bubanj. Na njenu lupu pojaviše se davoli. - šta tražiš od nas, stara? - upitaše oni. - Stari i ja bismo hteli da imamo sina. - Napravite dva tuljana od drveta pa ih bacite na put kada bude prolazio karavan davola.

Ujutru stara kuva caj, a starac pravi tuljane. Napravio starac tuljane, stavio ih pod jastuk i nije stigao ni da popije caj, kad cuje kako se približava karavan. Prolazi pokraj jarange karavan davola. Bacila starica na put drvenog tuljana i zaustavio se ceo karavan. Onda keli povikaše: - Uklonite tuljana s puta! - Ne, necemo ga ukloniti! - Uklonite ga, pa cete opet biti hitri kao u mladosti! - Ne, nije nam potrebno da budemo hitri kada smo ostareli. - Onda cu vas naciniti bogatim! - rece predvodnik karavana. - Ne, ne treba nam ni to, i za to smo vec ostareli! - Pa šta onda hocete? - Sina! - Dobro! Samo ja imam velike sinove, ako vam ih dam, pobeci ce od vas. Bolje ih zatražite od kelija Sekena, njegovi su maleni. Uklonili starac i starica tuljana te odjezdio karavan davola. Uskoro se približi karavan kelija Sekena. Bacila starica tuljana na put, zaustavio se ceo karavan i irvasi sa cela poceli da guraju Sekena. - Uklonite s puta tuljana - vice Seken - bicete opet hitri kao u mladosti! - Ne treba nam to! - Nacinicu vas bogatim! - Ne treba nam ni to! - Pa šta onda hocete? - Sina! Poveo ih Seken prema saonicama u kojima su se vozila deca. Hteo on da im da onoga što je tek prohodao. - Ne - rekoše starac i starica - taj ce pobeci od nas. Seken htede da im da dete koje ume da sedi. - Ne, uzecemo samo onoga kome još ni pupak nije otpao! - i starica ponese mališana u svoju jarangu, starac ukloni tuljana i Sekenov karavan ode. Mališan rastao naglo kao u bajci, pa kada mu je bilo dve godine, otide da spava sa irvasima, tako da je u jarangu dolazio samo preko dana. Jedne noci, došao mališanu keli pa ce mu reci: - Ustaj, Sekene, vreme je da podeš Tanairginu po mladu! - A kako cu naci put? - Ja cu ti reci: doci ceš na Mesec, pa na Sunce, zatim na sazvežde Nauskatemkin, te ceš se naci u jarangi Tanairginoj. On ce baciti kamen, ti ceš ga docekati ustima, i kamen ce se raspasti u paramparcad. Kada dodeš u jarangu, on ce te ponuditi svakojakim dakonijama. Ko pojede više od Tanairgina, tome ce i pripasti njegova kci-jedinica. Kada podeš u gornju tundru, nemoj zaboraviti da rasporiš sebi trbuh, kako bi hrana koju budeš jeo propadala kroz tebe, Sunce i Zemlju. Kada te Tanairgin pošalje da cuvaš stado, ti napuni ogrtac-kamlejku puhacevim repovima pa ih prospi nasred stada. Kada na tebe nasrne divlji irvas, ti mu slomi rogove. Kada podeš u gornju tundru, reci ceš materi da se ne brine, moci ce da te vidi kao maleni oblacak. Samo je zamoli da ništa ne govori starome! Pošao Seken kuci i rekao materi kako ide Tanairginu da se oženi njegovom kceri. - Nemoj ici - odgovarala ga je mati - tamo ce te ubiti! - Ne, nece me ubiti. Vraticu se kroz dva dana kao maleni oblacak. - Dobro - pristade mati, i Seken pode ka Suncu. Polete Seken na Mesec, zatim na Sunce, na sazvežde Nauskatemkin, i tada mu Tanairgin baci kamen. Seken ga doceka ustima i polete na zvezdu. Prilazi on jarangi Tanairginovoj, kuca na vrata. 

- Ko si? - pita domacin. - Ja sam Seken! - Iz donje tundre? - Da! Ušao Seken u jarangu, starica Tanairginova raspalila vatru i pocela da kuva caj. - Dok se caj kuva, daj nam, ženo, nešto da pojedemo! - rece Tanairgin. Donela im starica kita na velikoj drvenoj ciniji. Pojeli njih dvojica kita, pa ce domacin zapitati gosta: - Hoceš li još da jedeš? - Hocu! - odgovara gost. Donela starica morskog konja. Pojeli i njega. - Još? - pita Tanairgin Sekena. - Dajjoš! Sekenu pak sva hrana propada u rupu kroz Sunce i Zemlju. Donela domacica tuljana. Pojeli i njega. Donela drugog, pojeli i njega. - Još? - upita starac. - Još! - rece Seken. - E, tebe covek bogme ne može nahraniti! - I oni poceše da piju caj. Tada domacin rece: - Sutra izjutra ceš doterati celo moje stado pred jarangu. Tanairgin je znao da je njegovo stado ogromno i da ga valja podeliti u grupe - tek tada je moguce doterati ga, pa i to ne može da ucini jedan covek. Ujutru pošao Seken, napunio kamlejku puhacevim repovima. Primetio predvodnik stada Sekena pa se stuštio prema njemu kao vihor da ga smoždi. Zgrabio Seken irvasa za rogove, zavrnuo mu glavu i rogovi ostali u Sekenovim rukama a irvas šmugnu u stado. Onda Seken prosu na zemlju puhaceve repove iz kamlejke, a repovi se pretvoriše u nevidljive cobane te poteraše celo stado. Izašao Tanairgin iz jarange pa upitao gde je divlji irvas. Pokazao mu Seken rogove i rekao: - Evo gde je! Okrenuo se Tanairgin ne obelivši zuba. Posle nekog vremena bi priredena svetkovina. Razmišlja Seken kako bi došao do svoje mlade. "Stari keli mi je govorio da je drže u sanduku!" Onda ce Seken reci Tanairginu: - Daj mi vode! - Idi u jarangu. Ušao Seken u jarangu, pretvorio se u bubu sa svetlom mrljom na glavi pa poceo da mili po svim uglovima. Zavukao se u sanduk gde mu je mlada bila sakrivena, i opet se pretvorio u Sekena. Kad dode vece, Tanairgin se seti Sekena pa pojuri u jarangu. Naculji uši, kad ima šta da cuje - njegova kci i Seken smeju se od srece. Otvori otac sanduk, a kci vec rodila dete. Podelio stari Tanairgin stado na dva dela -jednu polovinu ostavio sebi, a drugu dao kceri. Pošao karavan - na celu Seken s kopljem u rukama, za njime - stado irvasa, a na zacelju žena s detetom u toplim saonicama. Dugo je stajao stari Tanairgin i pratio pogledom svoju kcer, dok se karavan nije izgubio iz vida. . . . Sedi Sekenova mati na rogovima irvasa i gleda u nebo. Vidi ona majušni-majušni oblacak. Stao oblak da se približava zemlji, kad vidi stara da neko stoji na oblacku pa zapeva od radosti: - Treba skuvati caj, žuri mi sin moj u goste. Cuo starac ženu gde peva, pa ce je upitati: - S kim to, ženo, razgovaraš? - Tako, sama sa sobom. Oblacak se vec sasvim približio. Mati raspalila vatru, stavila cajnik i pošla da doceka sina. 

Seken skoci sa oblacka, zagrli mater pa pode u susret ženi, a irvasi samo nailaze li nailaze, silaze sa oblaka u citavim stadima. Najposle i tople saonice dodirnuše zemlju i zaustaviše se, te Seken izvede iz njih svoju ženu i dete. Uto citavu okolinu obasja neka narocita svetlost. Stoje starac i starica, samo zinuli od cuda. Mahnula rukom žena Sekenova - a pred njom se pojavila jaranga bela kao sneg i velika kao cuka. Ušla ona u jarangu, mahnula drugom rukom - kad svud unaokolo zablista bakarno posude. Sela ona nasred jarange - a pred njom se pojavilo belo ognjište, razbuktala se vatra u njemu i stao da kipi veliki kotao s citavim irvasima. Žena Sekenova podigla beli polog i pozvala stare. A onda Seken rece ocu: - Otidi, oce, u susednu naseobinu, pa reci da je sutra kod nas praznik. - šta cu ja tamo, samo ce mi se smejati i niko nece hteti da dode? - A ti ih pozovi, pa ako podu - dobro jest, a ako ne podu - nije važno! Pošao starac da zove susede. Dolazi on u naseobinu, poziva u goste, a susedi mu se podsmevaju: - Ta idi, molim te, stari, a gde su ti irvasi? Cime misliš da nas ugostiš? - Moj sin je doterao citavo stado. Nasmejaše se susedi: - Mora da je vašljivac neki taj tvoj sin! - Nije, nije, hajdete vi samo! Najposle bogati susedi iz radoznalosti podoše smejuci se: - Dela, stari, vodi nas što pre! Došli oni sasvim blizu, vec se vidi jaranga. - A gde ti je jaranga? - Eto je! - Ma jesi li ti pri cistoj svesti? Pa to je obicna snežna cuka! Pridu oni bliže, kad ono - odista jaranga! Udoše, osvrcu se, a pred njih izlazi Seken. Pozdravi ih i ponudi da sednu. Izašla iz pologa žena pa stala da poslužuje goste. A oni ni caj da piju ni mesa da okuse, nego samo pilje u domacicu. Vratili se susedi, skupili se u jedan polog pa rekli: - Moramo ubiti Sekena. A Seken leži kod kuce u pologu i veli ženi: - Cuj, ženo, šta to oni zbore - hoce da me ubiju! Ujutru došli bogati susedi, pa zovu Sekena u lov. Pošao Seken s njima. Odveli oni njega daleko u tundru pa posedali da se odmore. Jedan od njih iskresao vatru iz kamena. Seken se nagnu da pripali, a drugi ga udari nožem u leda. Pade na zemlju Seken. Bogataši skociše sa svojih mesta, pa potrcaše prema njegovoj jarangi. Onaj sa cela povika: - Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena! Drugipovika: - Ko drugi stigne, tome neka pripadne jaranga! Trce oni, zadihali se. Onaj sa cela dotrcao pred jarangu pa seo na zemlju. Dotrcao drugi, pa i on seo ne ušavši u jarangu. Okupili se svi, kad imaju šta da vide - sedi Seken u jarangi i pije caj. Ustali bogataši i pošli kuci. Došli oni, pa ce upitati najstarijeg medu njima: - Kaži nam, stari, ti koji si najviše živeo medu nama, ubili smo coveka, a on oživeo. šta to treba da bude? Promislio starac, pa rekao: - Niste vi ubili coveka nego njegovu senku. Sutradan ujutru bogataši opet došli u jarangu Sekenovu. Ugledao ih Seken pa ce im reci: - Vidim, krenuli ste u lov. Povedite i mene! - Mi smo po tebe i došli! Pošli oni. Samo što se jaranga Sekenova izgubila iz vida, nasrnuli bogati susedi na Sekena, isekli ga na komade pa ove razbacali po tundri. Uto dolete gavrani pa sve iskljuju. Onda se bogati susedi nasmejaše pa rekoše: - Cik sad pokušaj da oživiš! Opet oni pojurili jarangi Sekenovoj sa uzvicima "Ko prvi stigne, tome neka pripadne žena, a

ko drugi - tome neka pripadne jaranga". Dotrcali pred jarangu, kad tamo - sedi Seken u pologu, pije caj pa ce im reci: - Došli ste! Okrenuše se bez reci i odoše. Kad su se malo udaljili, stadoše pitati jedan drugog: "šta je ovo sad? šta je ovo sad?" Rešiše da pozovu Sekena na svetkovinu, pa da ga bace u duboku jamu i zatrpaju zemljom. Pozvali oni Sekena na svetkovinu. Došao Seken sa ženom i detetom. Za vreme igre domacin mu dao bubanj i zamolio ga da nešto odsvira. Uzeo Seken bubanj pa tiho rekao ženi: - Stavi dete na kolena! Cim ja padnem u jamu, a ti odmah podi za mnom! Pošao Seken da svira i pao u jamu. Žena - za njim. Padali oni, padali, pa najposle dospeli u donju tundru. A tamo sedi stari davo pa ce ih upitati: - šta tražite ovde? - Nismo došli po svojoj volji, bacili su nas ovamo! Na to stari davo rece svojim malim davolcicima. - Odvedite ih nazad na zemlju! A uz saonice odostrag privežite besnog irvasa! Sede bogati susedi u jarangi, raduju se što su se otarasili Sekena. Stoji ispred njih najstariji medu njima. Oni mu rekoše šta su ucinili sa Sekenom. Zavrteo starac glavom, pa ce im reci: - Niste dobro ucinili. Zato cete se i sami loše provesti! Oterali bogati susedi starca. Najednom - iz zemlje izmili bubica, a za njom irvasov rog. Sede susedi i posmatraju. Onda se pojavi drugi rog, za njime irvasova glava, vrat i najposle citav irvas, saonice, na saonicama Seken sa ženom i detetom, a iza saonica na užetu - besni irvas. Onda besni irvas poce da se bacaka tamo-amo, te sve susede izgazi i zatrpa u zemlju. A Seken pode s porodicom kuci.

Bajke sveta - Aljaska ČAROBNICA KOJA JE LJUDIMA MENJALA LICA 25-11-2008 20:51Bajke sveta - Aljaska  

ČAROBNICA KOJA JE LJUDIMA MENJALA LICA

U davno doba življaše jedna divna devojka koja je odbijala svoje prosce jer joj nisu bili dovoljno lepi. Najzad, jedan mladić zamoli svoju rođaku da se kod devojke zauzme za njega. Devojka mu na to poruči da treba često da se kupa i trlja lice i telo kedrovim grančicama.Zaljubljeni mladić postupao je onako kako mu je ona bila naložila. Snažno se trljao kedrovim grančicama dok mu ne bi potekla krv i lice bilo sve izgrebano. Pošto su mu rane zacelile, posla opet svoju rođaku devojci. Ali ona odgovori: "Reci mu neka se sada trlja grančicama omorike".Ali omorikine grane mnogo su oštrije od kedrovih grančica. Ipak, mladić ispuni i ovu njenu želju i kada mu lice i telo zarastoše, zamoli rođaku da ode devojci i po treći put. Devojka odgovori prezrivo: "Reci mu da se sada trlja kupinovim vrežama".Mladić se, prirodno, pokoleba pred tim novim iskušenjem; te kada je čuo da daleko iza planine živi čarobnica koja ima moć da menja lica, odluči da pođe da je potraži. Pošto je išao neko vreme, izbi iz guste šume na proplanak sa retkim drvećem. Uskoro ugleda dim i stiže do jednog stvorenja sa dva lica po imenu Acuvitlas, koje je sedelo pred kućom.- što si došao ovamo? - upita Acuvitlas.- Tražim onu ženu što ume menjati lica.- Ovo je njen dom - odgovori on. - Možeš ući.Mladić proviri kroz pukotinu pre no što će ući. Po zidovima je bilo mnogo lica, jedno od njih sve prekriveno divnim pegama. Kad uđe u kuću i sede, toga lica više nije bilo na zidu.

- šta te je dovelo ovamo? - upita čarobnica. A mladić odgovori:- U mome selu živi lepa devojka koju želim da uzmem za ženu. No ona me odbija jer nisam dovoljno lep; tražila je od mene da trljam lice i telo kedrovim grančicama. Ja sam učinio kako je želela, ali mi onda reče da se trljam granama omorike; i pošto sam se trljao omorikinim granama, ona mi po treći put poruči da se trljam kupinovim vrežama. Tada sam pomislio na tebe i došao da te pitam bi li bila dobra da mi izmeniš lice.- Dobro, izmeniću ti ga. Razgledaj lica na zidu i vidi da li ti se koje od njih sviđa.Tako govoreći, čarobnica skidaše sa zida jedno po jedno lice da ga on pogleda. Ali za svako od njih on bi rekao:- Ne verujem da bi mi ovo pristajalo. Najzad kaza:- Ima samo još jedno lice - i iznese ono pegavo.- Ovo će ti pristajati - dodade dok je skidala njegovo staro lice i stavljala mu novo. Tada ga pusti da ode uz opomenu:- Nemoj skretati sa staze, već idi istim putem kojim si došao. Mladić krete kuci, ali šuma mu je izgledala svuda toliko ista da zaluta. Iznenada ogromna žena, u stvari Mrka Medvedica, prepreči mu put.- Kuda ideš? - upita.- Idem kući.- Bolje hodi k meni. Spremiću ti nešto za jelo.Videći da nema mogućnosti da izbegne, mladić je otprati kuci. Tamo je ležala mlada i lepša žena, Crna Medvedica, duge crne spuštene kose. Ona im okrete leđa kad udoše i pravila se da nije čula kad Mrka Medvedica reče mladiću:- Čekaj tu dok ti ne donesem nešto za jelo.On osta da čeka. Iznenada mlada žena sede, izvuče nekoliko suvih riba iz vreće ispletene od kedrovih grana i reče:- Sakrij ove ribe. Moja polusestra neće ti dati drugo do zmije. Pravi se kao da ih jedeš, ali jedi umesto njih ribe. - Tada opet leže.Uto se vrati Mrka Medvedica. Ona stavi nekoliko zmija na vrelo kamenje ognjišta, poli ih vodom, i kad su bile gotove, ponudi mladića da jede. Bilo joj je milo jer se on pravio kao da mu jelo prija.Sutradan mu Mrka Medvedica opet reče da ostane u kući dok ona ne prikupi hrane za njega; ali čim je zamakla, mladić se diže da beži. Tada mu Crna Medvedica, koja je cele noći ležala lica okrenuta od svoje polusestre, reče tiho:- Kuda ideš?- Idem kući.- Nećeš joj umaći, jer će te brzo stići. Nego hodi ovamo, ja ću ti dati nešto što će te zaštititi.Mlada žena mu pričvrsti jedan pljosnat kamen na grudi, drugi na leđa i još po jedan sa svake strane. Tada se mladić oprosti od nje i pođe u pravcu svoje kuće.Samo što je otišao, a vrati se Mrka Medvedica.- Kuda je otišao? - upita svoju polusestru.- Ja ne znam. Nisam obratila pažnju na to.- Oh, dobro, ja ću ga već pronaći - reče Mrka Medvedica nestrpljivo dok je hitala vratima. Napolju se pretvori u medveda, ubrzo dostiže mladica i reče mu:- Hej, kuda si pošao? Mladić stade.- Idem kući - reče.- Hodi ovamo - naredi Medvedica.Kad joj se primakao, ona podiže prednju šapu i pokuša da mu razdere grudi; ali joj pandža zagreba kamen i skliznu.- Lezi - naredi zatim. Digavši drugu prednju šapu, pokuša da ga razdere po strani; ali joj opet pandža skliznu kad je naišla na tvrdi kamen; i zadnje šape ozledi tako na njegovim leđima.

Tada razjapi čeljusti da mu odgrize glavu, ali ga slučajno proguta celog. Užasna bol zavi joj stomak te se ječeći otetura kući i leže kraj vatre. Bol je postajala sve veća, te najzad reče svojoj polusestri:- Idi i zovi deda-Ždrala. Možda će me moći izlečiti.Ždral dođe, položi uho na njen trbuh i reče:- Ovo je ozbiljna stvar. Opet joj položi uho na stomak.- Da, ovo je veoma ozbiljno. Izgleda kao da imaš ljudsko stvorenje u trbuhu.Misleći da joj se podsmeva, Medvedica ljutito dohvati malo pepela i baci mu u lice. Pepeo ga celog zasu. Tako Ždral, koji je do tada bio crn, postade siv; i ostade siv do današnjeg dana.Sada on opet stavi svoj nos na Medvedicu i ponjuši. Ali ga mladić, ispruživši napolje svoju ruku, ščepa za nos. Ždral zakrešta i zalepeta krilima, kao što ždralovi klepeću i danas. Mladić ne puštaše ždrala dok mu se nos ne izduži u dugačak kljun; tada ga naglo pusti te se ovaj izvali na leđa. Tužan, ždral se pokupi i ode.Mladić tada razdra srce Medvedici i ubi je. Izvlačeći se iz njenog tela, reče Crnoj Medvedici:- Hoćeš li poći sa mnom mojoj kući?- Ako to želiš - odgovori mlada žena.Ona napuni dve kotarice od kedrovog granja sušenom ribom, i davši mu da ponese jednu, pođe sa njim.Uz put susretoše ženu Labudicu, koja je tražila korenje kamasa. Ona im reče:- Kuda idete?- Idemo kući.- Hodite sa mnom, daću vam da se nečim založite.Oni pođoše s njom do njene kuće. Tu ona ugreja dva kamena, stavi na njih dva korena od kamasa i prekri ih. Dok su se pekli, bajalaje:- Jacajao, jacajao - rastite, rastite.Kad je otklopila pećnicu, kamasovo korenje bilo je naraslo u ogromnu gomilu. Mladi čovek i njegova žena jeli su do mile volje, i pokupivši ostatak u korpu od kedrovog granja, nastaviše put. Zahvaljujući ovom čudu koje je Labudica učinila, i danas samo nekoliko korena kamasa može utoliti glad mnoštva ljudi.Mladi ljudi stigoše kući bez drugih doživljaja. Da proslavi povratak i ženidbu, on pozva sve starce na gozbu, za koju su sušena riba i kamasovo korenje bili više nego dovoljni. Kad se gozba završila, starci se vratiše svojim kućama i rekoše porodicama:- Taj mladić je postao čudesno lep i sada ima i lepu ženu. Da li je trljanje kedrovim i omorikinim grančicama doprinelo tome lepom izgledu? Ili je našao čarobnicu koja ljudima menja lica?Devojka koja ga je bila odbila ču te razgovore i reši se da ga poseti. Njeni su je odvraćali da ne ide, ali ih je ona ubeđivala kako samo želi da vidi njegovu ženu. Tako ode njegovoj kući, drsko sede uz njega i reče:- Brate moj, jesi li našao čarobnicu koja menja lica?- Da - odgovori on.- Kojim si putem išao? Mladić iskreno odgovori:- Onuda kroz one šume.- šta si joj rekao?Mladić slaga rekavši joj upravo suprotno od onoga što je kazao. Devojka odmah skoći na noge i požuri kroz šumu da i ona nađe čarobnicu. Naišavši na pravi put, požuri dok ne stiže do kuće na proplanku i vide stražara sa dva lica kako sedi pred vratima.- Da li u ovoj kući živi čarobnica koja menja lica?- Da.Ne ustežući se ni trenutka, ona uđe. Ali čarobnica je osetila njen dolazak i pokrila sva lica koja su visila o zidovima.

- šta želiš? - upita ona.- Želela bih lice lepše od ovoga koje imam.- Mislim da ću te moći zadovoljiti - odvrati čarobnica; i skinuvši devojčino pravo lice, ona joj namesti drugo, koje je bilo strahovito iskrivljeno. Ne mogavši ga videti, devojka je zamišljala da je njeno novo lice još lepše od staroga i ne stigavši čak ni da zahvali čarobnici, požuri napolje i ubrzo se kroz šumu uputi mladićevoj kći.- Zar nisam dobila divno lice? - upita ona sedajući kraj njega.- Ne, ti izgledaš strašno. Odlazi i nemoj više dolaziti ovamo - reče joj on.Strahovito smetena, devojka ode kući. Tamo su se svi smejali njenom ružnom licu. Gorko je plakala, ali ga nije mogla promeniti, jer više nikad nije našla put do čarobnice.

Bajke sveta- Brazil ŽOAO BARANDAO 25-11-2008 20:49Bajke sveta- Brazil  

ŽOAO BARANDAO 

Živeo nekad neki siromašak po imenu Žoao Barandao, pa imao ženu i mnogo dece. Nije mu bilo lako da prehrani toliku porodicu, te ce jednom kazati svojoj ženi: - Ženo, s ovolikim coporom dece ovde nam više nema života. Hajde da podemo u šumu, pa da tamo podignemo kucu i ostanemo da živimo. Elem, skupiše oni svoje prnje i krenuše. Kad su došli u šumu, siromašak izabra lepo mesto za kucu i stade sekirom da obara drvece. Najednom, zacu glas iz dubine šume: - Ko je to, javi se! - Ja sam - odvrati siromašak. - Ko to-ja? - ponovi glas. - Žoao Barandao. - šta tu radiš? - Obaram drvece da sagradim kucu. - Ej, vi! - naredi glas. - Pomozite Žoau Barandau da poobara drvece i sagradi kucu. Za tili cas iz šume izade citava vojska ljudi - pravi pravcati mravinjak - i nije dugo potrajalo, a šuma je bila potpuno raskrcena. Onda ljudi nestadoše kako su se i pojavili. Veoma zadovoljan, Žoao Barandao sagradi kucicu i stade da živi u njoj sa ženom i decom. Sledeceg jutra uze srp, stavi šešir i rece ženi da ide u šumu kako bi raskrcio oranicu. Nije stigao ni da se prihvati posla, kad ponovo cu glas iz dubine šume: - Ko je to, javi se! - Ja sam. - Ko to-ja? - Žoao Barandao. - šta tu radiš? - Eto, krcim mesto za oranicu. - Ej, vi! Pomozite Žoau Barandau da raskrci mesto za oranicu. Iz šume izade citava vojska ljudi: bilo ih je gotovo koliko zrnevlja na kukuruznom polju. Stadoše mahati srpovima i za tili cas raskrciše citav proplanak. Siromašak pode kuci, da saceka da se zemlja sasuši. Posle izvesnog vremena dode ponovo da pokupi suvu travu i suvo granje i spali ih. Samo što suvo lišce i granje zapucketaše na vatri, onaj isti glas pozva Žoaa Barandaa i upita ga ko je i zašto je došao. Žoao Barandao odgovori da je to on, i da je došao da spali suvo granje. Glas izdade naredenje, iz šume istog casa izade citava vojska ljudi i za tren oka skupi na gomilu sve granje i spali ga. Sve se to ponavljalo i kad je Žoao Barandao kosio travu, kopao brazde, sejao kukuruz, bob i manioku: dovoljno je bilo da dode na njivu i samo zakoraci, i vec je odjekivao onaj glas, a

zatim su iz šume izlazili ljudi i pomagali mu u radu. I kod kuce se ponavljalo to isto. Prosto im se više nije mililo živeti. Plašili su se da ce, ako se necega prihvate i nešto zapocnu da rade, onaj glas iz šume cuti i poceti da im dosaduje zapitkivanjem. Jednom siromašak odluci da zakolje svinju. Samo što je ona stala da skici, glas je vec pitao šta se dogada. I pošto je doznao, naredi: - Ej vi, pomozite Žoau Barandau da zakolje svinju. Ostalo je poznato, svinja je za tren oka bila zaklana i priredena. Kada se kukuruz pojavio u klipu, ali je još bio zelen, Žoao Barandao je mora da ode nekuda od kuce. Spremi se on za put, pa naredi ženi da bez njega ne odlazi na njivu. Ali je žena bila tvrdoglava: samo što je muž prekoracio prag, otrca ona na njivu. Nastojeci da je niko ne cuje, tiho obide celu njivu. Kad je vec nameravala da pode kuci, spopade je želja da proba kukuruz, te otkide jedan klip - deci za veceru. Stabljika krcnu, i glas se odmah stade raspitivati ko je to i zašto je došao. Žena odgovori: - Ja sam, žena Žoaa Barandaa. Odlomila sam klip kukuruza. Uto se pojaviše oni ljudi i polrmiše sav kukuruz, iako je bio još zelen. Polomiše ga i nestadoše. A žena je stajala i gledala pogažene stabljike, i srce joj se cepalo od tuge. Setila se šta joj je muž rekao odlazeci na put, ali se nije imalo kud: naricuci, poce da odvlaci zeleni kukuruz kuci. I ponovo glas upita ko je i šta radi, a zatim se cu: - Ej vi, pomozite ženi Žoaa Barandaa da odnese kukuruz kuci. Nije stigla ni okom da trepne, a svi klipovi se, brižljivo složeni, nadoše u dvorištu. Kada se Žoao Barandao vratio i ugledao tužnu sliku, i kad mu je žena sve ispripoved kraja. Otkinuo je lijanu i stao da tuce ženu. Žena stade da vrišti iz sve snage: - U pomoc! Spasite me! Glas se istog casa odazva: - šta se to dogada? - Ja, Žoao Barandao, ucim pameti svoju ženu. - Ej vi, pomozite Žoau Barandau da nauci pameti svoju ženu. Istrcaše iz šume momci sa debelim lijanama u rukama i stadoše da tuku jadnicu. Nije dugo potrajalo, a ona izdahnu od silnih udaraca. Vide Žoao Barandao da tu više za njega nema života, skupi svoje prnje, uhvati decu za ruke, pa napusti zauvek svoju kucu u šumi.

Bajke sveta - Belorusija SVIRAC ČUDOTVORAC 25-11-2008 20:47Bajke sveta - Belorusija  

SVIRAC ČUDOTVORAC 

Živeo nekad svirac. Svirao je još od malih nogu. Cuva on tako volove, odreže vrbovu granu, napravi sviralu i, kad zasvira, volovi prestanu pasti, nacule uši i slušaju. Ptice se stišaju u šumi, cak ni žabe po barama ne krekecu. Istera on stado na nocnu pašu, a tamo veselje: momci i devojke pevaju, zbijaju šale, ko mladost, zna se. Noc blaga, topla. Krasota! Onda svirac zasvira u svoju sviralu. Svi momci i devojke za tren oka se smire. I svakom se cini kao da mu se neki slatki osecaj razliva po srcu, kao da ga neznana neka sila ponela i nosi ga sve više i više u plavo vedro nebo, jasnim zvezdama. Sede u noci pastiri kod stada, i ni da se maknu. Ne osecaju da ih bole ruke, noge, preko dana izmorene, da glad podseca na se. Sede i slušaju. I sve bi da sede tako celog svog života i da slušaju sviracevu svirku. Svirala umukne. I niko ne sme ni s mesta da se makne, da ne poplaši taj cudesni zvuk, što se

poput cvrkuta rasuo po šumi i dubravi, i diže se pod samo nebo. Opet svirala zasvira, ali sad nešto tužno. I golema tuga sve osvoji. U pozne sati vracaju se s kuluka seljaci i snaše, zacuju svirku, zastanu, slušaju. I pred ocima im iskrsne sav njihov život - cemer i beda, zli spahija i njegovi službenici. I takva ih obuzme tuga da im dode da zakukaju, kao nad pokojnikom, kao da im sinove vode u vojsku. Ali, evo, svirac zasvira nešto veselo. Seljaci i snaše pobacaju kose, grabulje, vile, podboce se i igraju. Igraju ljudi, igraju konji, igra drvece u dubravi, igraju zvezde, igraju oblaci - sve igra, veseli se. Takav je, eto, bio cudotvorni svirac, što god je hteo mogao je od ljudskog srca da uradi. Kad je odrastao, napravio je sebi violinu i krenuo u svet. Kud dode, zasvira, ljudi ga nahrane, napoje, kao najmilijeg gosta, i još mu i - ponešto dadu za put. Dugo je svirac tako išao po svetu, veselio dobre ljude, bez noža srce rezao zlim spahijama: gde on dode, ljudi ih više ne slušaju. Spahijama je stojao kao kost u grlu. I spahije namisliše da ga oteraju u smrt. Sad ovog, sad onog stadoše nagovarati da ubije ili utopi sviraca. Ali ne nadoše nikog voljnog za to: prosti su ljudi voleli sviraca, a spahijski službenici su ga smatrali carobnjakom, pa ga se bojali. Onda se spahije dogovoriše s davolima. A zna se: spahije i davoli od iste su sorte. Išao jednom svirac šumom, a davoli poslali na njega dvanaest gladnih vukova. Preprecili vukovi put sviracu, zubima škljocaju, stoje, a oci im gore poput žeravice. A u sviraca ništa osim violine u torbi nema. "E" - misli on - "došao mi je kraj". Uze violinu da pred smrt još jednom zasvira. Naslonio se na drvo i prevukao gudalom preko struna. Kao živa progovori violina, zatitraše šumom zvuci. Zamre grmlje i drvece, ni listak da trepne. A vukovi, kako su razjapljenih celjusti stali - tako i ostali. Pretvorili se u uvo, zaboravili glad. Prestao svirac da svira, a oni nestali u šumi kao kroz san. Krenuo on dalje. Sunce vec zašlo za šumu, samo na krošnjama još blista, kao da ih obliva zlatnom bujicom. Tiho, ni živa duša se ne cuje. Seo svirac na obalu reke, izvadio iz torbe violinu, zasvirao. Tako divno zasvirao da su se i zemlja i nebo udubili u svirku. A kad zapoce polku, sve živo zaigra. Zvezde u igri lete kao zimska mecava. Oblaci plove nebom, a ribe se tako razigrale da je reka uzavrela kao voda u loncu. Ni vodeni car ne izdrža - i on poce da igra. I tako se razmahao da je voda preplavila obale. Uplašili se davoli, poiskakali iz recnih zaliva. Pucaju od besa, škrgucu zubima, a ništa ne mogu sviracu. Kad svirac vide da je vodeni car ljudima naneo nevolju, poplavio im polja i vrtove, prestade svirati, stavi violinu u torbu, i pode dalje svojim putem. Ide on, tako, ide, i odjednom vidi - trce k njemu dva gospodicica. - U nas je danas zabava - kažu. - Dodi da nam sviraš, pane sviracu. Bogato cemo te nagraditi. Pomisli svirac: noc pala, nema prenocišta, a i novaca nema. - Dobro - rekao im - sviracu vam. Dovedoše oni sviraca u dvorac. A tamo, tušta i tma mlade gospode i gospodica. Na stolu stoji nekakva velika, duboka zdela. Gospoda i gospodice joj pritrcavaju redom, zamacu u nju prste, pa necim mažu oci. Prišao i svirac zdeli. Zamocio prst i namazao oci. I kako to ucini, vide da to nisu gospoda i gospodice, vec davoli i veštice i da se obreo u paklu, a ne u dvorcu. "Aha" - pomisli on - "evo na kakvu me zabavu gospodicici dovukoše! Pa, dobro. Sada cu ja vama zasvirati!" Podesi on violinu, pa prevuce gudalom po živim strunama - i sve se u paklu razlete u prah, a

davoli i veštice se razbežaše glavom bez obzira.

ZVONKA LIPA25-11-2008 20:46ZVONKA LIPA

Živeli otac i majka, i imali kćer Mirku. Pre nego što je Mirka odrasla, umre majka. Drugog meseca po majčinoj smrti ode devojčica svojoj kumi na prelo. Kuma joj poče govoriti kako bi dobro bilo da se njen otac ponovo oženi, i da nju, kumu, za ženu u kuću dovede.

– Ja ću te mnogo bolje od prave majke paziti, jer ću ti svake večeri nožice u mleko prati – govorila je.

Mirka to ispripoveda ocu, i otac uze kumu za ženu. Prve večeri, zbilja, opra ona svojoj pastorki noge u mleku, ali druge večeri ne, a kasnije – nikad više.

Vremenom dobi Mirka četiri sestrice. Prva je imala jedno oko, duga dva, treća tri, a četvrta, najmlada, četiri oka. Sada je morala i za sestre raditi, njihove haljine prati, sve prljave i teške poslove u kući obavljati, pa čak i stoku napasati. A maćeha joj je davala da sa sobom na pašu nosi samo stari, stvrdnuti hleb i zaljućeni sir. Pa ipak, izraste Mirka u lepu devojku, obraza beljih i rumenijih od svojih sestara.

To je maćehu mučilo i trudila se da sazna od čega joj pastorka postaje tako zdrava i lepa. Zato posla kćer sa jednim okom da s Mirkom napasa stoku. Dok su stada i krda na livadi pasla, reče jednooka sestra:

– Mirka, pleti mi kose i pevaj!

Mirka poče da češlja sestrinu kosu i a je plete u kike, a dok je to radila, pevušila je tihim glasom: "Spi jedno oko spi!" I devojka usni. Tada dođe šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kada su se naveče kući vratile, upita maćeha svoju kćer:

– Šta si videla?

Ali devojka ništa nije videla. Zato je sutradan sestra sa dva oka morala stoku na ispašu goniti. Kada su bile izvan kuće, reče ona Mirki:

– Hodi, očešljaj me!

Mirka je sestri češljala kosu i pri tom pevala: "Spi jedno oko, spijte oba!" I opet dođe šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. A naveče, kad stigoše kući, upita maćeha svoju kćer:

– Šta si videla?

Ali devojka ništa nije videla. Zato je kći sa tri oka morala drugoga dana da stoku na pašu tera. Kada su bile na pašnjaku, reče ona sestri:

– Sedi, Mirka, i očešljaj me!

A Mirka je i nju češljala i istu pesmu pevala: "Spi jedno oko, spijte dva, spijte sva tri!" Ponovo dođe šarena krava i dade Mirku sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Kad bi veče, prenu se sestra i reče: "Vreme je, podimo kući!" Kod kuće upita maćeha kćer:

– Šta si videla?

A ona, takođe, nije ništa videla. Drugoga dana potera najmlada, četvorooka kći, stoku na pašu. A na pašnjaku reče ona sestri:

– Pridi, Mirka, i očešljaj me!

Mirka priđe, sede i poče pevušiti: "Spi jedno oko, spijte dva, spijte tri!" Ali na četvrto zaboravi. Opet dođe šarena krava i dade Mirki sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije. Za to vreme, dok su tri oka spavala, četvrto je sve videlo. Naveče se sestra tobože prenu iz sna i reče: "Vreme je, pođimo kući!" Kod kuće upita maćeha:

– Šta si videla?

A kći joj odgovori:

– Dok su moja tri oka spavala, došla je šarena krava i našoj Mirki dala sa jednog roga da jede, a sa drugog da pije.

Maćeha se silno razgnevi i odluči da šarenu kravu zakolje. Stoku je predala svojim kćerima, a pastorki je zapovedila da sedi kod kuće. Zato je Mirka svakoga dana, gorko plačući, otpračala iz štale svoju šarenu kravu. Jednom joj reče krava:

– Danas će me zaklati. Zamoli maćehu da moj rog urediš. U njemu ćeš naći košticu; nju zasadi pored prozora. Iz koštice će izrasti lipa, koja će biti od stakla. Pod lipom će kevtati psić.

Pastorka učini kako joj je šarena krava rekla. Iz koštice izraste šarena lipa, pod njom se stvori studenac, a kraj studenca zakevta psić. Sada je Mirka na studencu odeću prala i hladila svoje raskrvavljene ruke.

Jednom naiđe naočit momak. Htede da prođe mimo, ali ga privuče kevtanje Mirkinog psića i nekakva prijatna zvonjava. Ugleda divnu lipu koja je treperila i zvonila, pod lipom studenac, a na studencu prelepu Mirku. Sve mu to priraste za srce, a najviše mu se dopade Mirka, iako je bila u neuglednoj odeći. On je zaprosi kod maćehe.

Maćeha htede da pukne od jeda što je tako naočit momak, kraj njenih kćeri, zaprosio pastorku. A kada shvati da je njega privukla staklena lipa svojom neobičnom zvonjavom, zapovedi kćerima da uzmu sekire i drvo poseku. Momku, pak, reče da po devojku dođe kad prođe sedam dana.Za to vreme četiri sestre su udarale sekirama u stablo, ali lipa nikako da padne. Kada momak posle sedam dana stiže pred Mirkinu kuću, sruši se staklena lipa i pade na njegova kola; grane joj se polomiše, lišče presta da zvoni. Momak se rastuži, ali odluči da zajedno sa Mirkom poveze i njenu lipu. Kada su krenuli i psić potrča za kolima, pa i njega povedoše.

Mirka je dobila sina. Kada je maćeha za to saznala, više nije mogla da izdrži. Opsedale su je

zle misli. Jednoga dana pođe Mirki u posetu, a sa sobom povede kćer sa dva oka. Mirka je ležala u postelji. Maćeha sede kraj prozora i zapita:

– Kćeri, kako se osećaš? Da nisi bolesna?

– Nisam – odgovori joj Mirka.

– Kćeri moja – reče tad maćeha – onda možeš ustati. Pridi prozoru i pogledaj kako se ribe u tvom studencu igraju!

Mirka ustade i priđe prozoru, ali je maćeha gurnu preko prozora u studenac. Devojka pade i potonu, ali se u vodi pretvori u patku, koja izroni i poče tužna da plovi po studencu. Maćeha pogleda kroz prozor, ali ugleda samo plovku i poverova da se Mirka utopila. Brzo svuče haljine sa svoje kćeri koja je imala dva oka i zapovedi joj da legne u Mirkinu postelju.

Kada se mladi domaćih kući vrati i svoju ženu u postelji ugleda, začudi se i upita:

– Od čega si tako poružnela? Da se nisi razbolela?

– Ah, mnogo sam bolesna! – odgovori devojka, podražavajući Mirkin glas. – Ko zna da li ću ikada više biti onako lepa.

– Ne žalosti se – reče joj tada on. – Neka se samo tvoje dobro srce ne promeni.

Oko ponoći ulete patka kroz otvoren prozor u sobu, prometnu se u staricu i, plačući, okupa svog sinčića. Kada ga je povila, sela je uz kolevku i, ljuljajući dete, govorila:

– Moja lipa ne zvoni, dobri psić ne laje, a moj sin jako, jako plače! Sinčiću moj, još ću te dve noći pohoditi, a potom nikada, nikada više neću doći!

Druge noći ulete patka ponovo kroz prozor, prometnu se u staricu, pripremi vedro i ubruse i okupa sina. Uto zakevta psić i probudi mladog domaćina. On ustade, pogleda kroz prozor i na svoje veliko čudo spazi da se lipa uspravila. Pođe on u sobu da to saopšti ženi, ali tamo, umesto svoje žene, ugleda staricu. Sakri se iza zavese da vidi šta ta stara žena tu radi. A ona ljulja njegovog sina i govori:

– Moja lipa ne zvoni, dobri psić ne laje, a sin mi jako, jako plače! Sinčiću moj, još ću te jedne noći pohoditi, a potom nikada, nikada više neću doći!

Onda se starića prometnu u plovku i kroz prozor izlete napolje. Čovek, koji je iza zavese sve čuo i sve video, protrljaj oči misleći da sanja, a kad vide da je budan, odluči da druge noći u zasedi čeka.

Treće noći lete patka ponovo kroz prozor, pretvori se u staricu, okupa i uredi sina. A kada ga je povila i položila u kolevku, poče silno da plače i govori:

– Moja lipa ne zvoni, dobri psić ne laje, a moj sin jako, jako plače! Sinčiću moj, ovo je poslednja noć, i nikada, nikada više neću doći!

U isti čas iskoči čovek iz svog zaklona i uhvati staricu za ruku pre nego što je uzmogla da se u

patku promeni. Ona poče da jeca i moli:

– Pusti me, pusti me, dragi, dok je pravi čas!

– Ne puštam te! – odgovori ovaj, poznavši glas svoje žene. – Neću te pustiti dok mi ne kažeš šta treba sada da učinim.

Tada starica reče:

– Ja imam pojas okolo trbuha. Ako uspeš da taj pojas jednim zamahom sečiva prerežeš, ostaću kraj tebe, a ako li ne uspeš, biće velikog zla.

Mladi domaćin odmah zamahnu sečivom, preseče pojas otprve i pred njim se stvori Mirka, još lepša nego pre. Ona mu ispripoveda šta joj se pre tri dana dogodilo, pa mladi čovek, ne časeći ni časa, dograbi maćehinu kćer sa dva oka i najuri iz kuće. Maćeha kad je vide, od jada presvisnu.

Sada opet lipa zvoni, ispod nje laje psić, a sinčić se osmehuje.

ZLATNO DOBRO25-11-2008 20:45ZLATNO DOBRO

Bio jednom čovek koji je imao zlatno dobćro – lepi, novi dvorač, i u njemu dva sina. Kad je ostareo, htede da zlatno dobro jednome od sinova preda. Zato pozva obojiču k sebi i reče:

– Ko mi od svoje neveste najlepši prsten donese, dobiće zlatno dobro.

Stariji se obradova, jer je već imao izabranicu. Mladi, pak, ostade tužan. Prvi pocikujući ode iz dvorca, a drugi plačući osta kraj kuće. Ispod trema iskoči velika žaba i reče:

– Dečače, zašto tako gorko plačeš?

– Kako da ne plačem – odgovori momak. – Naš otac, koji ima zlatno dobro, odlučio je da ga preda onome ko mu od svoje neveste najlepši prsten donese.

– Ne plači! – kaza mu žaba. – i podi za mnom.

On pođe za njom u rupu. tamo je bila lepa odaja, u kojoj mu žaba predade prsten tako blistav da je celu odaju osvetljavao. On ga ponese kući.

Otac ih opet pozva k sebi i reče:

– Stariji, pokaži mi šta si doneo!

A ovaj odvi hartiju i iz nje izvuče zardalu burmu. Na to reče otac:

– Mladi, a ti?

A ovaj izvuče svoj prsten, koji se tako blistao da je celu sobu obasjavao. Ali otac ne bi zadovoljan i poruči:

– Ko mi od svoje neveste najlepšu svilenu maramicu donese, dobiće zlatno dobro.

Stariji pocikujući istrča iz dvorca, a mladi plačući osta kraj kuće. Ispod trema iskoči opet velika žaba i zapita:

– Zašto tako gorko plačeš, dečače?

– Kako da ne plačem! – odgovori momak. – Otac nam ima zlatno dobro, ali će ga dati onome ko mu od svoje neveste najlepšu svilenu maramicu donese.

– Ne plači – kaza žaba – i podi sa mnom!Ona ga povede sa sobom i zajedno udoše u onu rupu. Tamo, u lepoj odaji, žaba mu predade svetlucavi rupčić i on ga odnese kući.

Otac ih opet okupi i zapita:

– Stariji, pokaži mi šta imaš!

Ovaj pokaza, ali umesto maramice, imao je maramu. Otac tad reče:

– Mladi, a ti?

Mladi izvuče svetlucavu maramicu. Ali otac ni sa tim ne bi zadovoljan, pa poruči:

– Ko mi najlepšu nevestu kući dovede, dobiće zlatno dobro.

Stariji se obradova, a mladi rastuži. Prvi otrča pocikujući iz dvorca, drugi, pak, gorko plačući osta kraj kuće. Ispod trema iskoči opet velika žaba i zapita:

– Dečače, zašto sad plačeš?

– Kako da ne plačem! – odgovori momak. – Otac nam ima zlatno dobro, ali če ga predati onom ko mu najlepšu nevestu u kuču dovede.

– Ne plači – kaza žaba – i podi sa mnom!

Ona uvede momka u rupu, ali sada je tamo, u onoj lepoj odaji, stajala prekrasna devojka. Žaba devojku opremi: odozdo joj stavi svilenu, odozgo – običnu, svakodnevnu suknju. Tako obučenu je predade mladiću.

I stariji dovede svoju nevestu, ali ona je bila kitnjasto odevena. Otac ih lepo primi i reče:

– Stariji, zaigraj s tvojom nevestom!

Ali kada se devojka u igri poče okretati, podiže se gornja kićena haljina, a ukaza donja, sva

siva i zgužvana. Otac tad reče mlađem:

– Zaigraj i ti sa svojom!

A kad se druga nevesta poče okretati, podiže se gornja, svakodnevna haljina, a ukaza se donja, svilena. Otac se začudi i reče mlađemu:

– Tebi predajem zlatno dobro!ZLATNA JABUKA25-11-2008 20:44ZLATNA JABUKA

Živeo nekad otac koji je imao tri sina. Najmladi, koga su zvali Jank, odlikovao se marljivošću i dobrotom, ali je bio glup, pa, kako otac od njega nije imao koristi u upravljanju velikim domaćinstvom, posla ga u daleki svet.

Na svom putovanju obre se Jank u tušinskom selu i tamo od nekog seljaka zaište posao. Seljak mu odmah reče:

– Imam za tebe posla. Na livadi mi leže tri plasta sena. Treba da ih preko noći čuvaš. Ali pazi... mnogi su to pre tebe činili, ali nikom nije pošlo za rukom da seno sačuva.

Jank pristade. Pre nego što je na livadu otišao, dade mu seljak večeru da ga u polju ne bi glad mučila, a dade mu i vile, da se ima čime braniti.

Na putu, neočekivano, pridruži se Janku siva mišica, koja ga ljudskim glasom zapita kuda će. A Jank mišići, kao da su stari prijatelji, sve po redu ispripovedi. Na to reče mišica:

– Još niko dosad nije tako prijateljski sa mnom razgovarao. Zato želim da ti pomognem. Ako se budeš po mojim savetima upravljao, sačuvaćeš seno. Posle toga će ti se i sreća osmehnuti.

Jank obeća da će se po njenim savetima upravljati, pa mišica otpoče:

– Ne brini ništa i ne plaši se ničeg. Kad stigneš, lezi na srednji plast licem prema zemlji i ne obaziri se, ma šta da se oko tebe događa. Tri konja će doći da seno čupkaju.

Jank posluša mišicu i leže potrbuške na srednji plast. Usred noći, oko dvanaest časova, stvoriše se tri konja – jedan beli, drugi mrki, treći crni, i odmah počeše seno jesti. Kada više nisu imali šta da jedu, počeše i Jankovu odeću čupkati. Povlačili su ga sa plasta čas na jednu, čas na drugu stranu, ali Jank je nepomično ležao i ni za pedalj se nije hteo pomaći. Kada otkuca dvanaesti čas, izgubiše se konji, a Jank umoran usni.

U zoru pođe seljak da vidi je li Jank još živ. Ugleda ga kako na plastu spava, povuče ga za rukav i upita kako je bilo. Jank samo odgovori:

– Dobro.

Drugog dana, kada se Jank ponovo uputio na livadu, pridruži mu se opet mišica i reče:

– Jank, danas će biti gore, ali ne brini. Važno je da se ne mičeš, ma šta da se oko tebe odigrava. Kada otkuca dvanaesti čas, sve će se svršiti, a ti ćeš ostati živ.

Opet dođoše tri plaha konja da seno jedu. Na kraju odvukoše i Janka sa plasta i počupaše mu svu odeću. Ali Jank se i ne pomeri niti jauknu kada su ga za noge ujedali. Tačno u dvanaest izgubiše se, a on iscrpen usni.

U zoru se seljak još više začudi kada ga na plastu ugleda, ali zadovoljno protrlja ruke.

Treće večeri se i po treći put pridruži Janku mišica, ali ovoga puta pokaza mu drvo na kome je visio veliki bič i reče:

– Jank, danas će biti loše! Ne smeš da zaspiš. Nijedan od konja ne sme se srednjem plastu približiti. Oni će biti veoma divlji i nestrpljivi, naletaće na plast, ali ti zamahuj bičem, brani se.

Kada konji dođoše, odmah navališe na srednji plast, ali ih Jank spremno dočeka bičem. Što je više zamahivao, sve više su i konji divljali. Naletali su u mahnitom galopu, ali ih je zaustavljao Jankov bič, tako da se nisu mogli ni približiti plastu, a kamoli seno čupnuti. Tako su cele noći navaljivali, ali ih je Jank, snažno razmahujući bičem, raspršivao na sve strane. Kada otkuca dvanaesti čas, sve se najednom stiša, konji iščezoše, a Jank izlomljen leže na plast i usni.

U ranu zoru dođe seljak da pogleda je li Jank još živ, a kad tamo – momak leži na čistom zlatu. Dok je spavao, seno se pretvorilo u zlato.

Seljak ga odmah probudi i povika:

– Jank, pa ti si srećan, presrećan! Ne samo da si mi seno sačuvao nego si ga u zlato pretvorio. Koliko novaca želiš, reći!

Ali Jank odgovori:

– Šta će mi novac! Ja od njega neću postati pametniji. Želim da odem u neki drugi kraj pa mi ti, ako hoćeš, daj nešto hrane za put.

Seljak se začudi, ali mu ipak napuni džepove zlatom i reče:

– Putuj srećno momče! A ovo malo zlata što sam ti dao biće dovoljno da se putem hraniš i prevoz plaćaš. Želim ti da uvek tako predano radiš kao što si kod mene radio i da sebi pravu sreću pronađeš!

Jank se oprosti od seljaka i, pevajući, pođe iz sela. Ali već je odnekud za njim trčala mišica, stiže ga i reče:

– Ako napuštaš ovaj kraj, i ja idem s tobom. Put nas vodi preko mora. Ali ne boj se, ja ću uvek biti uz tebe da te savetujem.

Jank upita mišicu šta treba da čini kada u drugu zemlju dođe, a ona mu poče da objašnjava:

– Ukrcaj se na lađu, a kada u tudi i daleki kraj stigneš, pa te ljudi budu za ovo i ono pitali,

možeš izgovoriti samo "funk" i "fonk", i nijedne reči više. Ai dobro slušaj šta tebi drugi govore, radi kako ti se kaže i ne brini ništa.

Jank se ukrca na lađu i otplovi u tuđu zemlju. Tamo ga mišica odvede starome gradinaru, koji ga odmah zapita, da li bi hteo da ostane na njegovoj gradini. Jank odgovori: "funk", a na pitanje gradinarevo ume li da rilja i kopa, odgovori: "fonk". Gradinar ga tada uze u službu, odvede na zemljište gde je bio vrt i objasni mu kako da cveće i bokore neguje, a kako leje da obraduje.

Jank je pažljivo slušao i radio kako mu se govorilo. Njegovo je cveće divno procvetalo, zamirisalo opojnim mirisom, tako da es i sam stari gradinar začudio.

Jednoga dana reče mu on:

– Tvoje cveće divno cveta. Ti dobro radiš pa sam odlučio da ti dam posebnu baštu. Sadi na njoj šta želiš.

I dade Janku najbolji deo zemlje. Sada je Jank samostalno radio i čveće zasadivao, a mišica ga je savetovala kako da posao najbolje obavi, na koji način da zemlju obdelava, dubri i zaliva, a na koji način da rastinje održava.

Za kratko vreme sav rasad pročveta, i pred očima meštana ukaza se novi vrt. Svi su rado navraćali na Jankov deo zemlje. I vlastelin, kome je cela zemlja pripadala, oduševi se vrtom. On zatraži od starog gradinara da Janka oslobodi drugih poslova, jer će ubuduće momak samo za njega i njegov dvor raditi.

To je bilo najveće priznanje baštovanskom pomoćniku i stari gradinar, veoma zadovoljan, ode da to prenese Janku. Ali pre toga on upita momka:

– Umeš li tako dobro da radiš, da ti ni sam vlastelin ne može naći mane?

Jank odgovori "funk". A kada ga zapita ume li i bolje od toga, odgovori "fonk", i tako postade dvorski cvećar.

Vlastelin je imao lepu kćer, koju je nameravao da uda, pa je jednoga dana pozvao najuglednije junake iz cele zemlje na svečanost izbora mladoženje. Na taj dan saopšti mlada vlastelinka da Jank, koji odgaja tako lepo cveće, može takođe da dođe na ovu svečanost. Sluga ode Janku na gradinu i saopšti mu to. Jank odgovori "funk".

Oko vlastelinovog dvorca brzo su se okupili svi pozvani junaci. Mlada vlastelinka ode u gornje odaje, otvori prozor i reče okupljenim vitezovima:

– Ja ću sada ovu jabuku baciti dole, i na koga padne, taj će biti moj zaručnik.

I devojka baci jabuku, a ona pade pravo Janku na glavu. Na to svi povikaše: "Srećno, mladoženjo!" Ali on samo odgovori "funk".

Mlada vlastelinka se ozlojedi što je zlatna jabuka pravo na Janka pala, ali je datu reč morala održati. Zato na dvoru ubrzo proslaviše svadbu i Jank posta mladi vlastelin. Ali, kada god bi ga njegova žena nešto zapitala, on bi samo izgovarao "funk" ili "fonk", i ništa više.

Tako proteče nekoliko godina. Mlada žena se sve više ljutila što Jank i dalje ostaje nem. A najviše je u sebi besnela kada bi vitezovi iz susednih dvorova u posetu dolazili. Jank bi tada izgovarao sasmo "funk" i "fank", i to je bio ceo njegov razgovor s gostima. Najzad odluči stari vlastelin da stanje izmeni i reče svojoj kćeri:

– Ja ću da započnem rat i tvoga Janka da isturim u prve redove. Tada će ga neprijatelj lako ubiti.

I učini kako je naumio. Jednoga dana pozva Janka i reče mu:

– Rat je izbio. Ti ćeš našu vojsku predvoditi, ali kao predvodnik moraš ići ispred nje.

Jank odgovori "funk".

– Povedi vojsku i sutra u jedanaest započni bitku! – zaključi vlastelin.

A Jank odgovori "fonk".

Kada se Jank opremi za bitku, dadoše mu konja, ali tako bednog da je jedva noge dizao. Ali mišica istrča na put i reče:

– Jank, biće ti teško, ali čini kako te savetujem. Taj konj je iznemogao, no ti ćeš dobiti boljeg. Odjaši za onaj grm i čekaj do jedanaest. Tada će se tu stvoriti drugi konj. Mamuze i sablju imaće na sebi.

Jank je već bio nekakvu sablju dobio, ali se odmah moglo videti da je stara i zardala. Zato posluša mišicu. Brzo se pojavi očekivani konj i on bez straha odjaha u boj. Kako je išao prvi, neprijateljski vojnici odmah navale na njega, ali on se čvrsto držao i obarao ih svojom oštrom sabljom. Tačno u dvanaest zatrubiše trube i označiše kraj bitke. Tada on za onim grmom zameni konja i vrati se na starome kući. Kod kuće su ga svi očima punim milošte gledali, pitajući ga kako je pobedio. Donoseći mu najbolja jela, počeše ga nagovarati da i sutra krene u boj. On samo odgovori "fonk".

Ali drugoga dana dobi Jank još bednijeg konja. I sablju mu utrapiše tupu, samo da ne bi pobedio. Na putu ga je već čekala mišica, koja reče:

– Danas će biti strašnije. Čuvaj se! Odjezdi opet k onome grmu, tamo ćeš zateći silnijeg konja i oružja boljeg od jučerašnjeg. Ovoga puta biće to mač. Konj će ti mnogo pomoći, ali se ti moraš snažnije boriti, jer će neprijatelj vojevati surovo.

Kada Jank do grma dojaha, zateče tamo mladog, ognjevitog konja, koji mu je svetli mač nosio. Jank uzjaha konja i odjezdi pravo u boj. On sve neprijatelje porazi, a sam ne bi ni ranjen.

Stari vlastelin se jako začudi kada dobroga konja i svetli mač na Janku ugleda. Pošto je Jank opet dobio bitku, lukavi starac reče u sebi: "Sutra ću mu dati najgore kljuse, pa će ga neprijatelj svakako ubiti".

Mlada vlastelinka dočeka ga tako kao da se njegovoj pobedi raduje. On je pozdravi sa "funk", a kada ga ona zapita kako je sve to postigao, odgovori "fonk". Trećega dana dadoše Janku

staro kljuse koje je jedva noge dizalo, a uz njega i tupi, rdom izjeden mač kojim se više nije moglo da vojuje. Ali opet dotrča mišica i reče:

– Danas će biti jako zlo, i bićeš blizu pogibelji. Ali, dobićeš dobrog konja, vatrenijeg od pređašnjeg.

Mišica mu dade i zavoj kojim će krv zaustaviti u slučaju d bude ranjen. Jank zađe za grm, a konj pristiže u jednom skoku. Jank se na njega baci i – huuu! kao s vetrom odfijuka u bitku. Ali ga neprijatelj ovoga puta spremno dočeka. Vitlajući mačevima, raniše Janka. Kada videše da sa njega krv lije, obradovaše se, verujući da će ubrzo umreti. Ali Jank hitro previ sebi ranu, pa muški nastavi borbu dok ne savlada neprijatelja. A kad bi sve gotovo, pusti on ognjevitog konja i vrati se na onom hromom kljusetu kući. Tamo ga svi dočekaše veoma prijateljski.

Vlastelin, pak, posla odmah po lekara, kome nardi da Janku otrov u ranu stavi. Ali to Janku ništa ne naškodi, jer je zavoj koji mu je mišica dala odavno zatvorio ranu. Dok je Jank još u postelji ležao, javi mu se ponovo mišica i reče:

– Sad si ono najgore preturio preko glave, al' nešto još moraš za mene učiniti. Posle toga slobodno progovori, jer je prošlo sedam godina od kako si nem. Večeras u jedanaest časova otidi u konjušnicu. Tamo ćeš zateći tri konja koja na hrbatima leže. Kraj srednjeg ćeš naći i veliki srebrni nož. Njime raspori konjima trbuhe.

Zamalo da se Jank uspava, jer je već prošlo jedanaest kada se prenu. Brzo otrča u konjušniću, zgrabi nož i raspori prvome konju trbuh. Iz njega iskoči čovek. Iz trbuha drugog konja izađe žena, a iz trećeg – neobično lepa kneginjica. Jank se od svega toga toliko uplaši da odbaci nož i uteče iz konjušnice. Sve trčeći, vrati se u dvorac i ponovo leže u postelju, gde čvrsto zaspa.

U zoru dođe lekar da opipa Jankovo čelo i uveri se da li je mrtav. Ali Jank je bio živ. On pođe lekaru u susret i prijateljski ga primi. Lekar tad htede da mu ranu pogleda, ali Jank reče:

– Nije potrebno. Ona je već zarasla.

Na to se sjate dvorani i začuđeno zapitaše:

– Kako to da ti govoriš i da više nisi nem?!

Jank im poče da pripoveda, ali ne dovrši, jer se u dvorištu zaustavi lepa staklena kočija. Iz nje izađe devojka, koja zamoli Janka da sa svojom ženom uđe u kopiju, a ona će ih odvesti gde treba.

Jank sa svojom ženom uđe u kola, a devojka ih odveze u susedni dvorac. Tamo je veliki sto, prepun bogatih jela i pića, već bio pripremljen za svečanu gozbu. Ne potraja dugo, a pojavi se knez, gospodar dvorča, sa kneginjom i kneginjičom. On Janka srdačno dočeka i reče:

– Mi smo ono troje koje si oslobodio. Da nisi sve tačno izvršavao što ti je mišiča kazivala, ostali bismo zauvek začarani. Zato ti veliko hvala!

Potom su seli, jeli i pili i zajedno se radovali. I od tog vremena behu srećni kao dobri susedi i prijatelji.

VREDNA I LENJA KĆI 25-11-2008 20:43VREDNA I LENJA KĆI

Živeli su nekad, kuća uz kuću, jedan čestiti udovac i jedna veoma zla udovica. Udovac je imao lepu i vrednu kćer, a udovica ružnu i lenju. Jednoga dana udovica reče kćeri čestitog udovca:

– Kada bih ja tvoja mati bila, svakog dana bih ti glavicu mlekom, a nožice pivom umivala!

Zbog toga uze udovac udovicu za ženu. Ali ona odmah ispolji svoju zlobu. Ne sam da ne održa obećanje, nego i reče mužu:

– Gledaj da svojoj kćeri službu nađeš!

I otac je posluša. Pošto je susedno mesto gde je svojoj kćeri službu našao bilo dosta daleko, on pođe da je otprati. Posle jednog časa hoda, ugledaše krmaču gde leži na putu. Ona reče devojci:

– Počeši me, moja devojko, počeši! Kada opet kući dođeš, daću ti lepo prase.

Devojka počeša krmaču.

Na jedan čas hoda dalje, ugledaše kobilu, koja reče:

– Pogladi me, moja devojko, pogladi! Kada opet kući dođeš, daću ti lepo ždrebe.

Devojka i kobilu pogladi.

Na jedan čas hoda dalje, ugledaše u jednoj bašti jabukovo drvo. Ono reče devojci:

– Potkreši me, potkreši! Kada se kući vratiš, daću ti punu pregaču lepih, okruglastih jabuka.

Devojka jabukovo drvo potkresa.

Opet na čas hoda dalje, naidoše na grupu mladih devojaka, koje su u jezercetu platno močile. Devojke joj rekoše:

– Pomozi nam da komad platna omočimo! Kada kući pođeš, daćemo ti pola sanduka platna.

I devojka im pomože da omoče platno.

Nije potom dugo potrajalo i stigoše kod bogatog seljaka. Seljak je, pre nego što je primi u službu, zapita:

– S kim hoćeš da jedeš: sa psima i mačkama ili s ljudima?

– Sa psima i mačkama – odgovori devojka.

A psi i mačke su kod tog seljaka jeli zemičke u mleku, a ljudi samo suvi hleb.

– A gde želiš da spavaš – upita je seljak – kod pasa i mačaka ili kod ljudi?

– Ja bih sa psima i mačkama ostala.

A psi i mačke su kod toga seljaka na mekanoj postelji ležali, a ljudi na podu.

Kada je godina službovanja minula, upita seljak:

– Kakav kovčeg želiš, novi ili stari?

– Ja bih, ipak, uzela stari – odgovori devojka.

A stari kovčeg je bio pun srebra i zlata. Sada devojka krenu kući.

Najpre naiđe na grupu devojaka, kojima je prošlog leta pomogla u močenju platna. Od njih dobi pola kovčega prekrasnog platna. Potom priđe jabukovom drvetu, kojeg je tada kresala. I ono joj punu pregaču crvenih okruglastih jabuka natrese.

Zatim prođe pored kobile, koju je negda pogladila. A ona joj dade mladog ždrepca.

Naposletku susrete krmaču, koju je onda počešala. Ona joj dade lepo prasence.

Ubrzo stiže kući. Maćeha je još izdaleka ugleda. Zato reče petlu:

– Uzleti na strehu i zapevaj: "Naše prljavo prase ide kući s gujama i krastačama."

A petao uzlete na strehu i zapeva:

"Naša mlada gospodarica ide kući sa srebrom i zlatom!"

Zbog toga ga maćeha odmah zakla, ali on je bio u pravu. Kada je devojka u sobu ušla i svoje bogatstvo pokazala, maćeha se veoma začudi i reče svom mužu:

– Odvedi i moju kćer da isto tako služi!

I on joj službu pronađe.

Kad je maćehina kći odmakla od kuće, na jedan čas hoda ugleda krmaču gde leži na putu. Krmača joj reče:

– Počeši me malo, moja devojko, počeši! Kad opet kući dođeš, daću ti lepo prase.

– Glupa životinjo – odvrati joj devojka – drapaj se sama!

I ode dalje. Na jedan čas hoda dalje, ugleda kobilu koja joj reče:

– Pogladi me, moja devojko, pogladi! Kada opet kući dođeš, daću ti lepo ždrebe.

– Glupi skote – kaza devojka – gladi se sama!

I ode dalje. A posle jednog časa hoda naiđe na drvo, koje joj reče:

– Potkreši me malo, potkreši! Kad opet kući pođeš, daću ti punu pregaču lepih jabuka.

– Ja imam prečih poslova, a ne da drveče potkresujem – odgovori ona i ode dalje.

Za jedan čas stiže do jezerceta, gde su devojke platno močile.

– Draga devojko – zamoliše je one – pomozi nam da platno omočimo!

– Nisam valjda poludela! – odbi devojka i ode dalje.

Ubrzo stiže svom gazdi. On je odmah upita:

– S kim hoćeš da jedeš, sa psima i mačkama ili s ljudima?

– Neću, valjda, sa životinjama da jedem – odgovori ona.

A ljudi su kod tog gazde jeli suvi hleb, a psi i mačke zemičke u mleku.

– A gde hoćeš da spavaš – upita je dalje gazda – kod pasa i mačaka ili kod ljudi?

– Ja ću s ljudima spavati! – odgovori devojka.

A ljudi su spavali na podu. Psi i mačke kod ovog gazde imali su mekanu postelju.

Kada je godina službovanja minula, upita je seljak:

– Kakav kovčeg hoćeš, stari ili novi?

– Stari svakako ne! – odgovori devojka.

A nov kovčeg je bio pun guja i žaba krastača. U starom je ležalo srebro i zlato. Sada devojka pođe kući.

Najpre prođe pored jezerceta, gde su one devojke platno močile. One je strašno izudaraju. I jabukovo drvo je svojim granama po obrazima ošinu, kobila je ritnu, a krmača ujede, pa je devojka posle toga bila sva modra i hroma.

Još izdaleka ugleda je mati i reče petlu:

– Uzleti na strehu i zapevaj: "Naša lepa mlada gospodarica ide kući sa srebrom i zlatom".

Ali petao uzlete na strehu i zapeva:

– Kukuriku! Naša zamazana prasica ide kući s gujama i krastačama!

A gazdarica ga na mestu zakolje. Ipak, on je bio u pravu.

Komentari

VODA ŽIVOTA25-11-2008 20:42VODA ŽIVOTA

Bio u jednoj zemlji stari kralj koji je imao tri sina. Jednom kralj oboli. Nijedan od lekara koje su pozvali nije umeo reći kakva je to bolest i nijedan joj leka nije znao. Tada pomisli kralj da neće još dugo živeti, pa dozva svoje sinove k sebi. On im saopšti da će brzo umreti i opomenu ih da se slažu i podnose kada posle njegove smrti zavladaju zemljom.

Posle toga ožalošćeni sinovi izadoše u vrt. Tamo se, neočekivano, iza jednog grma pojavi mali, sedi, bradati starac, koji ih zapita:

– Zašto ste tako tužni?

Najstariji sin odgovori:

– Naš otac je veoma bolestan i nijedan mu lekar ne može pomoći. On će sigurno brzo umreti.

– Lekari ne mogu pomoći vašem ocu, ali on će svakako ozdraviti od leka za koji vam ja budem kazao – reče starčić.

Sinovi se iznenadiše i zapitaše kakvo je to sredstvo, a mali čovek im odgovori:

– To je voda života. Jedan od vas mora poći po nju. Put će već nekako pronaći.

Posle tih reči izgubi se bradati starac, isto tako iznenadno kako se pojavio.

Najstariji sin ode odmah k ocu i saopšti mu to. Zatim reče da će odjahati po vodu života. Otac se s tim složi. Najstariji sin se sa roditeljima i braćom oprosti i odjaha.

Zadržavši se prilično dugo na putu, stiže najzad u veliku šumu i u njoj na raskršće. Na raskršću je stajao mali, bradati starac, koji ga upita:

– Kuda jašeš, mladi kraljeviću?

Kraljević mu nadmeno odvrati:

– Šta je tebe briga, kad mi ionako ne možeš pomoći!

I produži dalje. Ali, što je dalje išao, sve se više sužavao put, i, na kraju, mladić dospe u mračni klanac, gde nije bilo ni puta ni staze. Tamo se potpuno izgubi.

Kad se najstariji sin ne vrati, pođe srednji na put. Ali i njemu se isto to dogodi, te zaluta u tamnom bezdanu.

Kod kuće su uzalud čekali na najstarijeg i srednjeg sina. Onda najmladi sin zamoli kralja za

dozvolu da po vodu života on odjaše. Kralj mu to teška srca odobri.

On dojaha u onu šumu i na veliko raskršće. Tamo ugleda malog, bradatog starca gde sedi. On mu priđe, a čovek ga upita:

– Kuda jašeš, mladi kraljeviću?

– Jašem po vodu života, da bih svoga oca od smrti izbavio – odgovori kraljević.

– Kad si tako srdačan, sigurno ćeš je pronaći – reče čovek. – Jaši tim putem! Ubrzo ćeš stići do velikog dvorca. Ali dvorac i svi njegovi žitelji začarani su. Dvor čuvaju dva lava. Svakom lavu gurni polutku hleba u ždrelo, pa će se umiriti i propustiti te da prođeš. U dvoru ćeš naći začaranu princezu. Ona će ti objasniti šta valja dalje da činiš. Ali, pazi: u dvoru možeš ostati samo do dvanaest časova, zadržiš li se duže, bićeš izgubljen.

I starac predade kraljeviću gvozdeni štapić kojim će gradska vrata razvaliti, a dade mu i veknu hleba za lavove. Pošto je kraljević još malo jahao, ugleda pred sobom začarani grad. On se brzo približi. Ali vrata su bila zatvorena.

Kraljević izvuče gvozdeni štapić i udari njime o vrata, koja se škripeći otvoriše. Ali odmah nasrnuše dva velika lava, spremna da skoče na njega. On ubaci svakom po polutku hleba u ždrelo, od čega se lavovi umiriše i povukoše u stranu. Sad je već bio u gradu, pa skoči s konja i priveza ga. Potom uđe u dvorac. U prvoj sobi, za stolom, sedeo je čovek, koji ni reči ne izusti. U drugoj sobi zatekne princezu. On joj priđe i dotače je. Princeza ga ljubazno pogleda i reče:

– Nisi došao u pravi čas! Za godinu dana ponovo dodi!

I ona mu u poverenju nešto šapnu na uho. Kraljević to upamti, a princeza mu još reče kako da do vode života dođe. On se zaputi tamo.

Tako stiže i u poslednju sobu. U joj je stajala već pripremljena postelja. Kako je kraljević bio od dalekog puta jako umoran, leže da se malo odmori. Ali on čvrsto zaspa i dosta dugo je tako uspavan ležao.

Odjednom se prenu, skoči i potrča dugačkim hodnikom, koji mu je princeza pokazala. Na kraju hodnika nađe izvor vode života, namah napuni plosku i pohita iz dvora, jer je već dvanaest otkucavalo. Napolju skoči na konja i izlete kroz vrata baš u trenutku kada se ona sa treskom zatvoriše i kraj repa njegovom konju odrezaše.

Pred vratima je opet stajao onaj mali, bradati starac, koji mu poruči:

– Hitaj sada! Još dosta trba da uradiš. Na svome putu proći ćeš tri kraljevstva. U prvome će biti buna, u drugome glad, a u trećem rat. Imaš taj štapić, njim ćeš bunu smiriti. Daću ti hleb koji će se razmnožiti i glad u onom kraljevstvu utoliti. A daću ti i čarobni mač da njime okončaš rat.

U prvom kraljevstvu kraljeviću pođe za rukom da pomoću čarobnog štapića uguši bunu. Na medama drugog kraljevstva pokloni svoj hleb siromašnim ljudima, pošto ga je prethodno raskomadao. Svaki, pak, komad ponovo naraste i hleba je bilo dosta za ceo narod. Na kraju

stiže i u treće kraljevstvo. Tamo se nađe usred velike bitke. On poteže svoj čarobni mač, polete kao s vihorom na neprijatelja i protera ga iz zemlje.

Odatle, posle dugog putovanja, dojaha kraljević na veliko jezero. Tamo se neočekivano susrete sa svojom braćom. Bilo je to radosno viđenje. On im ispripovedi sve svoje doživljaje, a onda zajedno potražiše ladare da ih preko vode prevezu.

Na ladi, najmladi brat, koji je od dugog puta i mučnog ratovanja bio veoma umoran, ubrzo tvrdo zaspa. Tada mu najstariji brat izvuče iz torbe plosku sa vodom života, pa vodu preruči u svoju plosku, a njegovu napuni morskom vodom. Kada su stigli na drugu obalu, probudi se najmladi brat, pa sva trojica stupiše na zemlju. Sada su već bili blizu dvora, pa su nestrpljivo gonili svoje konje.

Vrata na očevoj sobi bila su otvorena. Otac je ležao zamišljen, a majka je iznad postelje plakala, jer su oboje strepeli da im se sinovi neće vratiti. Kada su oni naišli, svi se veoma obradovaše. Najmladi sin dohvati odmah svoju plosku i pruži je ocu da se napije. Ali očevo stanje se ne poboljša. Od morske vode još teže oboli. Kraljević se bog toga rastuži i izađe iz sobe uplakan. Sada izvuče najstariji sin plosku sa pravom vodom, dade je ocu i reče:

– Najmladi je hteo da te otruje, a ja ti donosim prvu vodu života.

Otac, koji jedva ispi vodu, namah ozdravi i ustade iz postelje. Gnevan na najmlađeg sina, reče:

– Hajde da se dogovorimo kako da kaznimo najmlađeg zbog nevaljalstva.

A najstariji sin odgovori:

– Šta bismo drugo: on mora umreti! Neka ga lovac odvede u šumu i tamo ubije!

Odmah su naredili da kraljevića zavežu, a potom ga lovac, tako vezanog, odvede u šumu. Ali on je znao da kraljević ima dobro srce i reši se da ne izvrši kraljevo naredenje. On ga oslobodi veza i reče:

– Izgubi se brzo, a ja ću u dvoru reći da sam te ubio i pokopao!

Tužni kraljević je trčao sve dublje i dublje u šumu. Dugo je po njoj lutao. Najzad natrapa na onu raskrsnicu. Tamo je, kao da je na njega čekao, opet sedeo onaj sedi, bradati starac, koji reče:

– Sećaš li se šta ti je princeza u začaranom dvoru šapnula na uho?

– Sećam se – odgovori kraljević.

– Jesi li o tome svojoj braći govorio?

Kraljević razmisli i reče:

– Svojoj braći sam o svemu pripovedao, ali im nisam rekao da mi je princeza onog dana šapnula na uho da će izgraditi zlatan put i da će njen sluga samo onog pustiti u dvor ko po tome zlatnom putu bude dojahao.

Kada to ću, mali bradati čovek poruči kraljeviću:

– Dobro je. A sada grabi, jer je pravi čas! Moraš tamo stići pre tvoje braće.

Kraljević odmah pođe u začarani grad. Ali ispred njega je već išao njegov stariji brat i već je bio blizu dvora, kada ugleda zlatni put. Stariji brat pomisli u sebi: "Najmladi nam o ovome putu nije ništa govorio. Sasvim je izvesno da se po njemu ne sme jahati." I nastavi starom stazom. Ali, kada dođe pred gradske vratnice, vide da su zatvorene. Iako je dugo lupao i dozivao, niko mu vrata ne otvori. I ništa mu ne preostade, nego da se vrati.

Iza njega grabio je i drugi brat. Ali i njemu se isto dogodi.

Najzad pristiže i najmladi brat. Kada zlatni put ugleda, on hrabro stupi na njega i stiže pred dvorska vrata. Još se nije ni primakao, a vrata se širom otvoriše i iz dvora izađe lepa princeza, koja mu pođe u susret. Iako je bio u zaprljanom odelu, ona ga prepozna i s velikom radošću dočeka. Već sutradan u dvoru se proslavljala velika svadba. Kraljević sada postade gospodar velike zemlje.

Na nekoliko meseci kasnije, predloži princeza:

– Hoćeš li da posetimo tvoje roditelje? Oni će se svakako radovati kada te opet ugledaju i doznaju da nisi mrtav. A braća će se postideti.

Kraljević je to jedva čekao. S mnogo kočija napunjenih darovima odjezdiše u zemlju staroga kralja. Otac i majka se veoma obradovaše što im je sin živ i što je tako veliko kraljevstvo stekao. U toj radosti zaboraviše na zlo koje se zbilo.

STARO SEDLO25-11-2008 20:42STARO SEDLO

Jedan siromašni seljak služio je u sedmogodišnjem ratu kao vojnik. U jednoj bici njega je sam kralj odlikovao.

Posle rata je seljak orao svoju zemlju baš u vreme kada je kralj onuda prolazio. Kralj prepozna seljaka i upita ga kako u životu prolazi.

– Svakako – odgovori mu seljak.

Potom upita kralja da li sme da mu pošalje nešto. Kralj se tome malo začudi, ali milostivo klimnu glavom. A seljak mu pošalje lonac kuvanih trešanja.

Kada je kasnije kralj istim putem prolazio, upita ga seljak kako su mu prijale trešnje. Ali kralj o njima nije ništa znao, jer su zaslađene trešnje njegove sluge pojele. Ali sad je on morao zapitati seljaka šta želi da za te trešnje dobije.

– AH! – odgovori seljak. – U stvari, ništa! Ali, ako baš hoćeš da mi nešto daš, možda bi mi

staro sedlo bilo od koristi.

Kralj to blagonaklono odobri. Ali seljak je hteo i napismeno da ima, ako bi kralj, daleko bilo, u meduvremenu umro ili na ovo zaboravio. Kralj mu dade i napismeno.

Već drugog dana ode seljak sa tom potvrdom knezu, koji je nedaleko od seljakove kuće na velikom dobru živeo. Njegovo dobro zvalo se Staro sedlo.

Seljak učtivo reče knezu:

– Kralj mi je Staro sedlo darovao, a ovde imam i napismeno. Sad vas molim da mi dobro predate.

Knez odmah ode da se s kraljem objasni, ali kralj, kad prepozna svoj potpis, morade seljaku ostaviti dobro.

U gradu Kulovu održavao se godišnji vašar. Tatej i Matej u to vreme nisu imali nikakva posla. I tako se reše da idu u Kulov na vašar. Ali za to je bio potreban novac. Doseti se Matej i reče Tateju:

– Napravićemo limunadu. Nju ćemo tamo prodavati na čaše. Tako ćemo se lepo provesti i još zaraditi.

S punim balonom limunade, krenu oni na vašar. Ali da ne bi pali u iskušenje, ostave kod kuće sve pare. Balon su nosili naizmenično.

S početka je dobro išlo, ali ubrzo je sunce pripeklo takvom žestinom da su svaki čas brisali znoj sa čela. Jezik im se za nepce lepio. Tada reče Matej:

– Kako bi bilo da na ovoj vrućini popijemo po čašu limunade?Ali Tatej, koji je baš tada balon nosio, osta čvrsto pri dogovoru i odgovori:

– Bez para niko neće ništa dobiti!

Dok je to izgovarao, oblizivao je usne, ali je hrabro produžio dalje. Tužni Matej, gundajući, jedva je hvatao korak s njim. Ali slučaj je hteo da on, zavukavši ruku u džep, pronađe u njemu davno zaboravljeni groš. Kakva radost! Odmah mu sine kroz glavu: za groš se može limunada kupiti.

– Tatejiću, – uzviknu on – prodaj mi čašu limunade, imam jedan groš!

I Tatej mu natoči. Sad je Matej bio na redu da balon nosi. Nisu daleko odmakli, kad i Tatej kupi od Mateja čašu limunade za groš. A kad je Tatej balon poneo, zatraži Matej čašu limunade za groš, i to je tako išlo sve dok nisu stigli na vašar. A tada, kad im se za limunadu obratiše prvi kupci, balon je bio prazan.

Ali to ih nije nimalo uznemirilo, jer su se setili da su limunadu putem jedan drugom prodavali i da su za svaku čašu dobijali po groš. Zao se odmah upute u krčmu da te novce potroše. A tamo – iako su sve džepove pretražili, ne nadoše u njima više od jednog groša.

PLAVI POJAS25-11-2008 20:40PLAVI POJAS

Jednom putovala žena sa svojim sinom po brdima. Iznenada, ugleda momak kraj puta sjajan plavi pojas. On upita majku može li ga podići i sa sobom poneti, ali mati odgovori:

– Ostavi ga nek leži! Može biti začaran.

Ali momak se nije mogao uzdržati. Krišom, da ga mati ne vidi, podiže pojas i obavi ga oko pasa. Najednom oseti u sebi divovsku snagu. Majci, pak, ništa o tom ne pomenu, jer se bojao da će mu pojas uzeti i baciti.

Na putu provedoše ceo dan. Sumrak se već spuštao, a mati i sin još nisu znali gde bi mogli da prenoće. Već su pomišljali da pod golim nebom legnu, kad u blizini ugledaše svetlost. Brzo su se uputili tamo. Majka se pribojavala da ne nabasaju na boravište kakvog diva ili čarobnjaka, ali momak je išao bez imalo straha, jer se uzdao u svoju iznenadnu snagu. Kada na vrata zalupaše, otvori im stari div, koji ih pozva da udu.

Div se ophodio prijateljski. Čim je saznao da su gladni, raspali vatru i donese celog vola, koga odmah iznad ognja položi da se ispeče. Potom ode po ogroman bokal vina.

Kada div prinese pečenje na sto, žena ništa ne okusi, strahujući da je hrana začarana. Ali je zato momak jeo za dvoje, a kad slisti pečenje, uze ogroman bokal u obe ruke i iskapi ga do dna.

Pošto su se div i momak dosita najeli, navali div i na ostatke, te tako ne osta od vola ni koščica. Onda on odredi gde će ko spavati: ženu posla u krevet, a mladića u kolevku. A kolevka je bila tako velika da bi i najviši čovek imao u njoj dovoljno mesta.

U noći nagovori div majku da kod njega ostane. Ali momak mu se nije dopadao i zato ga se hteo otarasiti. Dugo je razmišljao kako da momka iz doma makne. Najzad smisli:

– Sutra ću poći da kamenje lomim. Momak mora sa mnom. Tada ću gledati da se njega rešim.

Ali divov šapat bio je tako jak da ga je momak u svojoj kolevci čuo. On reče u sebi da sutra mora biti obazriv kada sa divom pođe.

Sutradan u zoru, ozva div momka da mu u poslu pomaže. Odoše zajedno u brda i počeše sa stena veliko kamenje odlamati. Kada su već imali gomilu kamenja, reče div momku da siđe i pronađe liticu sa koje bi se moglo dalje lomiti. Kad momak siđe, svali div niz strminu veliki kamen na njega. Ali momak to primeti, uhvati stenu rukom i odbaci je u stranu. Potom opet ode gore i reče besno:

– Ja više ne idem dole! Tamo se veliko kamenje valja. Idi i sam traži!

Div, zbilja, pođe, a kad je već bio odmakao, svali momak stenu na njega. Ali kako nije dobro

procenio, stena samo raseče divu nogu. Div više nije mogao da ide, pa ga momak podiže nakrkače i odnese kući. Kod kuće se požali div ženi da nije uspeo da ubije mladića.

U noći je ponovo razmišljao i dosetio se. U zoru drugoga dana, žena poče da jadikuje kako je bolesna. I reče sinu:

– Jedino mi lavicino mleko može pomoći! Nađi mi to.

A div je u povrtnjaku držao dvanaest ljutih lavova. Mladić se bez straha uputi tamo. Ali kad vrata otvori, prenuše se lavovi iz dremeža i iskeziše na njega svoje oštre zube. Najkrupniji lav skoči na momka, ali ovaj ga dokopa u šake i rastrže. Od toga se ostali toliko preplaše da se namah umiriše, a lavice mu legoše kraj nogu. Sad ih je mogao bez straha pomusti. Ali lavovi ga više nisu hteli napuštati.

Div shvati da pokušaj nije uspeo, ali u glavi je već imao drugu zamisao. Reče mladiću da lavicino mleko nije pomoglo i da su sad majci potrebne jabuke koje rastu u voćnjaku njegovog brata. Taj drugi div bio je dva puta snažniji, pa je njegov brat verovao da će lako s momkom izaći na kraj.

Mladić pristade da jabuke donese, pa pođe na put. Ai i lavovi krenuše za njim. Brzo pronađe taj voćnjak i napuni nedra čarobnim jabukama. Jabuke su bile toliko lepe i mirisave da se nije mogao da uzdrži, već i sam pojede jednu. Ali, čim je jabuku pojeo, pade u dubok san.

U meduvremenu je div primetio uljeza i odmah poleteo da kradljivca jabuka uništi. Ali lavovi su ležali u krugu oko momka koji je spavao i ne pustiše diva da se približi. To diva još više razbesne pa bane medu lavove, ali se ovi baciše na njega i namah rastrgaše.

Od buke i gužve prenu se momak iz svog dubokog sna. Vide šta se dogodilo i odmah pođe u kuću divovog brata. Pretraži je odozgo do gore i pronađe veliko sklonište novca i dragocenosti. On sve to ostvi kako je našao, jer odluči da po blago dođe kasnije. Ali kad podrumska vrata otvori, spazi tamo lepu devojku. On je oslobodi i upita odakle je. Devojka mu reče da je egipatska princeza, koju su divovi oteli i tu zatvorili zato što je odbila da za jednog od njih pođe.

Mladić devojci pokaza put do njenog zavičaja i obeća da će svakako doći po nju. Kad devojka ode i on se sa svojim lavovima uputi kući, da jabuke odnese. Majka i div se začudiše kada ga živa i zdrava ugledaše.

Oni su oboje bili nemoćni pred mladićem koji je posedovao takvu snagu i nisu se više usuđivali da bilo šta protiv njega preduzmu. Zato ga ostaviše na miru i momak je jedno vreme životario veselo i bezbrižno. Ali, kako je bio ubeden da mu više nikakva opasnost ne preti, postade lakomislen i neobazriv.

Žena je, pak, odavno naslućivala da mladić na sebi ima plavi pojas i da je zbog toga toliko jak. Jednom ga za njega zapita, a mladić se raspasa i pokaza joj ga. Tada mu žena iznenada istrže pojas iz ruku, pa uteče i dobro ga sakri.

Sada je mladić opet bio slab i bespomoćan. Pre nego što je uspeo da pobegne, stiže ga div, dograbi u šake i premlati. Potom oduze momku očni vid i još ga baci u more. Ali lavovi su to nanjušili. Oni skočiše u more i izvukoše mladića na ostrvo koje div ni videti ni pronaći nije

mogao.

Jednom na ostrvu potera jedan od lavova slepog zeca. Zec upade u izvor i zagnjuri se u vodu. Kad je ponovo iz vode izronio, obazre se sa strahom, pa potrča dalje i uteče. Lav shvati da je zec progledao. Tad odjuri do mladića, dovuče ga do izvora i zagnjuri u vodu. Momak namah progleda.

Još iste večeri prepliva momak sa svojim lavovima deo mora i vrati se natrag. Usred noći upade u divov dvor, potraži svoj pojas, brzo ga nađe i opasa. Odmah oseti u sebi staru snagu, pa dograbi ogromnu batinu i njome premlati diva.

Sada je boravio momak u divovoj kući i osećao se sasvim dobro. Ali tako ne potraje dugo. Sve je više čeznuo za egipatskom princezom. On otpusti svoje verne pomoćnike lavove i krenu na put u Egipat.

Posle dugog putovanja, stiže, najzad, u kraljevski grad i prijavi se kralju. Ispripoveda mu da je princezu oslobodio i da je želi uzeti za ženu. Ali kralju ni na kraj pameti nije bilo da tako prostome momku svoju kćer za ženu da, pa reče:

– Ja sam svoju kćer dobro sakrio, i daću ti je ako je za dvadeset i četiri časa pronađeš. Ako to ne postigneš, zapovediću da ti glavu odseku. Sutra u zoru, kad se sunce pomoli, počni da tragaš!

Hteo – ne hteo, mladić se morao s tim složiti. Ali on je odmah znao da će biti teško pronaći sakrivenu princezu. Zato smisli podvalu. Ode iz dvora u grad, nabavi medvedu kožu i nađe čoveka koji će medveda da vodi. Uvuče se u kožu i naveče pođe, kao medved, s predvodnikom u dvor. Kad medved na dvoru započe igru, svi žitelji dvora sjatiše se da to vide. I kralj priđe da medvedovu igru pogleda i veoma se razveseli. On naredi svojim slugama da medvedara s njegovim medvedom na dvoru zadrže i ugoste.

Nešto kasnije dođe opet kralj i povede medvedara s njegovim medvedom prema moru. Tamo kralj istrže iz zemlje nekoliko kolača i iz mora izroni kućica. Kralj otključa vrata i na njima se pojavi princeza. Sada je pred kraljevom kćeri medved igrao i zabavljao je. Potom kralj opet zaključa kućicu i spusti je u more.

Kada je već dvadeset i tri časa minulo, ode momak kralju i zatraži da mu preda sve ključeve i da sa njime pođe dole, prema moru. Po tome shvati kralj da je mladić tajnu otkrio. Besna, dozva glavoseču, ali se seti da mora održati svoju kraljevsku reč.

Kada su bili nedaleko od mora, povika kralj:

– Evo prošao je dvadeset i četvrti čas! Glavosečo, uzmi tog momka i odseci mu glavu!

Ali mladić se usprotivi:

– Još imam nekoliko trenutaka!

I on skoči ka onim kočevima, cimnu ih i izvuče iz zemlje. Morska voda zašumori i iz talasa izroni kućica. Ali se kralj ne dade, već povika:– Tvoje vreme je prošlo! Glavu si već izgubio!

Tada se momak posluži svojom divovskom snagom i polomi vrata na kućici. Princeza se pojavi, odmah pozna svog izabranika i potrča mu sva srećna u susret. Kralju nije bilo druge: on zakaza svadbu. Momak, pak, donese ono veliko blago iz divove kuće pa postade i sam vrlo bogat. Imao je dug i srećan život sa svojom lepom princezom.

Komentari

AŽDAJA I CAREV SIN 25-11-2008 20:39AŽDAJA I CAREV SIN

Bio jedan car, pa imao tri sina. Jednom najstariji sin pođe u lov, pa kako iziđe iza grada, skoči zec iza grma, a on za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u jednu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa dočeka careva sina te ga proždere. Kad posle toga prođe nekoliko dana a carev sin ne dolazi kući, stanu se čuditi šta bi to bilo da ga nema. Onda pođe srednji sin u lov, pa kako iziđe iza grada, a zec skoči iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu, a carev sin za njim, kad tamo, a to ne bio zec nego aždaja, pa da dočeka te proždere. Kad posle toga prođe nekoliko dana a carevi sinovi ne dolaze natrag nijedan, zabrine se sav dvor. Onda i treći sin pođe u lov, ne bi li i braću našao. Kako izađe iza grada, opet skoči zec iza grma, a carev sin za njim, te ovamo te onamo dok uteče zec u onu rekavicu. A carev sin ne htedne ići za njim, nego pođe da traži drugoga lova govoreći u sebi: »Kad se vratim, naći ću ja tebe.« Potom hodajući dugo po planini, ne nađe ništa, pa se onda vrati u onu rekavicu, kad tamo, ali u rekavici jedna baba. Carev sin joj nazove boga: — Pomozi bog, bako! A baba mu prihvati: — Bog ti pomogao, sinko! Onda je zapita carev sin: — Gde je, bako, moj zec? A ona mu odgovori: — Moj sinko, nije ono zec, nego je ono aždaja. Toliki svet pomori i zatomi. Čujući to carev sin, malo se zabrine, pa reče babi: — šta ćemo sad? Tu su valjda i moja dva brata propala. Baba mu odgovori: — Jesu, bogme; ali nije fajde, nego, sinko, idi kući dok nisi i ti za njima. Onda joj on reče: — Bako, znaš li šta je? Ja znam da si i ti rada da se oprostiš od te napasti. A baba mu se uteče u reč: — O moj sinko, kako ne bih! I mene je tako uhvatila, ali sad se nema kud. Onda on nastavi: — Slušaj dobro šta ću ti kazati. Kad dođe aždaja, pitaj je kuda ide i gde je njezina snaga, pa sve ljubi ono mesto gde ti kaže da joj je snaga, kao od miline, dokle je iskušaš, pa ćeš mi posle kazati kad dođem. Posle carev sin otide u dvor, a baba ostane u rekavici. Kad dođe aždaja, stane je baba pitati: — Ta gde si ti, zaboga? Kuda tako daleko ideš? Nikad nećeš da mi kažeš kuda ideš. A aždaja joj odgovori: 

— E moja bako, daleko ja idem. Onda joj se baba stane umiljavati: — A zašto tako daleko ideš? Kaži mi gde je tvoja snaga. Ja da znam gde je tvoja snaga, ja ne znam šta bih radila od miline, sve bih ono mesto ljubila. Na to se aždaja nasmeje, pa joj reče: — Onde je moja snaga u onom ognjištu. Onda baba pritisne grliti i ljubiti ognjište, a aždaja, kad to vidi, udari u smeh, pa joj reče: — Luda ženo, nije tu moja snaga. Moja snaga je u onom drvetu pred kućom. Onda baba opet pritisne grliti i ljubiti drvo, a aždaja opet u smeh, pa joj reče: — Prođi se, luda ženo, nije tu moja snaga. Onda baba zapita: — A gde je? A aždaja stane kazivati: — Moja snaga je daleko, ne možeš ti tamo otići. Čak u drugome carstvu kod careva grada ima jedno jezero, u onom jezeru ima jedna aždaja, a u aždaji vepar, a u vepru zec, a u zecu golub, a u golubu vrabac, u onome vrapcu je moja snaga. Baba, kad to čuje, reče aždaji: — To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti. Sutradan, kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k babi, pa mu baba kaže sve što je čula od aždaje. Onda on otide kući, pa se preruši: obuče pastirske haljine i uzme pastirski štap u ruke, te se načini pastir, pa pođe u svet. Idući tako od sela do sela i od grada do grada, najposle dođe u drugo carstvo i u carev grad, pod kojim je u jezeru bila aždaja. Došavši u onaj grad, stane raspitivati kome treba pastir. Građani mu kažu da treba caru. Onda on upravo k caru. Pošto ga prijave, pusti ga car preda se, pa ga zapita: — Hoćeš li čuvati ovce? A on dogovori: — Hoću, svetla kruno! Onda ga car primi i stane ga savetovati i učiti: — Ima ovde jedno jezero, i pokraj jezera vrlo lepa paša, pa kako izjaviš ovce, one odmah idu onamo te se razvale oko jezera, ali koji god čoban tamo otide, onaj se više ne vraća natrag; zato, sinko, kažem ti, ne daj ovcama na volju kud one hoće, nego drži kuda ti hoćeš. Carev sin zahvali caru, pa se opravi i izjavi ovce, i uzme sa sobom još dva hrta što mogu zeca u polju stići, i jednoga sokola što može svaku ticu uhvatiti, i ponese gajde. Kako on izjavi ovce, odmah ih pusti k jezeru, a ovce kako dođu na jezero, odmah se razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na jednu kladu a hrte i gajde pod kladu, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero, pa stane vikati: — O aždajo, o aždajo! Ta iziđi mi danas na mejdan da se ogledamo, ako žena nisi. Aždaja se odzove: — Sad ću, carev sine, sad. Maločas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako aždaja iziđe, uhvati se s njim popojaske, pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja: — Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine. A carev sin joj odgovori: — Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio. Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred veče, on se lepo umije i opravi, sokola metne na rame, a hrte uza se, a gajde pod pazuho, pa krene ovce i pođe u grad svirajući u gajde. Kad dođe u grad, sav se grad slegne kao na čudo gde on dođe a pre nijedan čoban nije mogao doći s onog jezera. 

Sutradan carev sin opravi se opet i pođe s ovcama upravo k jezeru. A car pošlje za njim dva konjanika da idu kradom da vide šta on radi, te se oni popnu na jednu visoku planinu otkuda će dobro videti. A čoban, kad dođe, metne hrte i gajde pod kladu onu, a sokola na nju, pa zasuče gaće i rukave te zagazi u jezero, pa poviče: — O aždajo, o aždajo! Iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi: Aždaja mu se odzove: — Sad ću, carev sine, sad. Maločas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Pa se uhvate popojaske, te se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, onda reče aždaja: — Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine. A carev sin joj odgovori: — Bre, aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio. Aždaja se na to odmah otpusti od njega i otide u jezero. Kad bude pred noć, carev sin krene ovce kao i pre, pa kući svirajući u gajde. Kad uđe u grad, sav se grad uskoleba i stane se čuditi gde čoban dolazi kući svako veče, što pre nijedan nije mogao. Ona dva konjanika još su pre carevog sina bila došla u dvor i pripovedila caru sve po redu šta su čuli i videli. Sad, kad car vide čobana gde se vrati kući, odmah dozove k sebi svoju kćer i kaže joj sve šta je i kako je, »nego«, veli, »sutra da ideš s čobaninom na jezero, da ga poljubiš u čelo«. Ona, kad to čuje, brizne plakati i stane se moliti ocu: — Nigde nikog nemaš do mene jedinicu, pa i za mene ne mariš da poginem. Tada je otac uzme sloboditi i hrabriti: — Ne boj se, kćeri, vidiš, mi promenismo tolike čobane, pa koji god iziđe na jezero, nijedan se ne vrati, a on evo dva dana kako se s aždajom bori, pa mu ništa ne naudi. Ja se uzdam u boga da on može tu aždaju svladati, samo idi sutra s njime, eda bi nas oprostio te napasti što toliki svet pomori. Kad ujutru beo dan osvanu, dan osvanu i sunce ogranu, usta čoban, usta i devojka, pa se staše opremati na jezero. Čobanin je veseo, veseliji nego igda, a devojka careva tužna, suze proliva, pa je čoban teši: — Gospođo seko, ja te molim nemoj plakati, samo učini što rečem; kad bude vreme, ti pritrči i mene poljubi, pa se ne boj. Kad pođoše i kretoše ovce, čoban putem jednako veseo, svira u gajde veselo, a devojka ide pokraj njega pa jednako plače, a on kašto pusti dulac pa se okrene njojzi: — Ne plači, zlato, ne boj se ništa. Kad dođu na jezero, ovce se odmah razvale oko jezera, a carev sin metne sokola na kladu, a hrte i gajde pod nju, pa zasuče gaće i rukave pa zagazi u vodu i poviče: — O aždajo, o aždajo! Iziđi mi na mejdan da se još ogledamo, ako žena nisi. Aždaja se odzove: — Sad ću, carev sine, sad. Maločas, eto ti aždaje, velika je, strašna je, gadna je! Kako iziđe, uhvate se popojaske, pa se ponesi letni dan do podne. A kad podne prigreje, tada besedi aždaja: — Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u jezero, pa da te bacim u nebeske visine. — Bre aždajo, ne kopaj trica; da je meni careva devojka da me poljubi u čelo, još bih te više bacio. Kako on to reče, a careva devojka pritrči i poljubi ga u obraz, u oko i u čelo. Onda on mahne aždajom i baci je u nebeske visine, te aždaja kad padne na zemlju, sva se na komade razbije; a kako se ona na komade razbije, skoči iz nje divlji vepar, pa nagne begati, a carev sin vikne na čobanske pse: 

— Drži! ne daj! A psi skoče te za njim, pa ga stignu, i odmah ga rastrgnu, ali iz vepra skoči zec, pa se nagne preko polja, a carev sin pusti hrte: — Drži! ne daj! A hrti za zecom te ga uhvate i odmah rastrgnu, ali iz zeca poleti golub, a carev sin pusti sokola te soko uhvati goluba i donese carevom sinu u ruke. Carev sin uzme goluba te ga raspori, a to u golubu vrabac, a on drž’ vrapca. Kad uhvati vrapca, reče mu: — Sad da mi kažeš gde su moja braća. A vrabac mu odgovori: — Hoću, samo mi nemoj ništa učiniti. Odmah iza grada tvojega oca ima jedna rekavica, i u onoj rekavici imaju tri šibljike; podseci one tri šibljike, pa udri njima po korenu; odmah će se otvoriti gvozdena vrata od velikog podruma, u onome podrumu ima toliko ljudi i starih i mladih, i bogatih i siromaha, i malih i velikih, i žena i devojaka, da možeš naseliti čitavo carstvo; onde su i tvoja braća. Kad vrabac to sve iskaže, carev ga sin odmah za vrat i udavi. Car glavom bijaše i izišao i popeo se na onu planinu otkud su oni konjanici gledali čobana, te i on gledao sve što je bilo. Pošto čoban tako dođe glave aždaji, počne se i suton hvatati, i on se lepo umije, uzme sokola na rame a hrte uza se, a gajde pod pazuho, pa svirajući krene ovce i pođe dvoru carevu, a devojka pored njega još u strahu. Kad dođu u grad, sav se grad slegne kao na čudo. Car, koji je sve njegovo junaštvo gledao s planine, dozove ga preda se pa mu da svoju kćer, te smesta u crkvu pa ih venčaju i učine veselje za nedelju dana. Potom se carev sin kaže ko je i otkud je, a car se onda i sav grad još većma obraduje, pa pošto carev sin navali da ide svojoj kući, car mu da mnoge pratioce i opravi ga na put. Kad budu kod one rekavice, carev sin zaustavi sve pratioce, pa uđe unutra te poseče one tri šibljike, i udari njima po korenu, a gvozdena vrata se odmah otvore, kad tamo, a to u podrumu svet božji. Onda carev sin zapovedi da svi izlaze jedan po jedan i da idu kud je kome drago, a on stane na vrata. Izlazeći tako jedan za drugim, eto ti i braće njegove; on se s njima zagrli i ižljubi. Kad već sav narod iziđe, zahvale mu što ih je popuštao i izbavio, i otidu svaki svojoj kući. A on sa svojom braćom i mladom otide kući svome ocu, i onde je živeo i carovao do svoga veka.PAN HIBŠIK25-11-2008 20:38PAN HIBŠIK

To je bilo i nije bilo.

Otac i majka su imali jedinca sina koga su, kad se rodio, nazvali Pan Hibšik. Ali Pan Hibšik nije bio kao sva druga deca. Preko dana je išao u koži svinje, a samo preko noći bio je lep dečak.

To je njegove roditelje veoma zabrinjavalo. Oboje su mnoge mudre ljude i žene molili ne bi li im kako pomogli, ali sve je bilo uzalud.

U meduvremenu stiže Pan Hibšik do onih godina kada mladići misle na ženidbu. Tako se i on oženi. Ali njegova mlada žena se ljutila što joj muž preko dana u odvratnoj svinjskoj koži ide. Zato je razmišljala na koji načni bi postigla to da joj muž i preko dana bude tako lep kao po noći.

Konačno joj sinu zamisao, koju odluči da u noći izvede. Posle večere jako zažari peš. Kada

njen muž zaspa, dograbi njegovu svinjsku kožu i hitro je baci u peć. Koža najednom buknu, a po celoj kući se raširi očajan smrad. Pan Hibšik oseti smrad, probudi se, skoči iz postelje i uteče. Ni do jutra se nije kući vratio. Njegova žena se rastuži i celog dana je svog muža tražila. Ali od ljudi koje je pitala, nijedan nije znao gde je i nijedan ga nije video.

Žena se reši da u svet pođe i svoga muža pronađe.

Posle dugog putovanja, stiže jedne večeri u veliku šumu, gde ubrzo zaluta. Idući od kolibe do kolibe, ugleda na kraju jednu malenu.

"Ako ima ljudi, moliću ih za pomoć", reče u sebi žena i zalupa na vrata.

Na vratima se pojavi starica i upita:

– Šta tražiš?

– Draga nano – zamoli Hibšikova – primite me na prenoćište. Tamno je, a ja se u šumi ne snalazim.

Tada starica reče:

– Mila moja, ovde stanuje Vetar, moj muž, i zato te ne mogu da primim. Pošto svake večeri besan kući dolazi, on bi te smrvio kad bi te tu našao.

Ali sirota Hibšikova je tako molila da je starica nije mogla odbiti. Uvede je unutra i sakrije iza kaljeve peći. Potom zatraži da joj ispriča kako se našla u šumi. Kad ču ženinu priču, starica obeća da će svog Vetra zapitati nije li negde Pana Hibšika video.

Ubrzo ulete Vetar kroz prozor i povika:

– Fuj, fuj, tu na čoveka smrdi!

Starica mu odgovori:

– Celoga dana ni pticu nisam videla, a kamoli čoveka.

Vetar je i dalje besneo i grdio ljude, tako da je žena iza kaljeve peći bila vrlo nespokojna. Najzad zaspa.

U cik zore, dok je Vetar još u postelji ležao, upita ga starica nije li možda na svojim putovanjima video nekakvog Pana Hibšika.

– Nisam – odgovori Vetar. – Ali možda moj brat Mesec za njega zna, jer on na sve visove i u sve kutove gleda.

Potom izlete Vetar kroz prozor.

Hibšikova je iza kaljeve peći sve čula i odmah, čim je Vetar izleteo, zaputi se prema Mesecu. Ali pre nego što je pošla, podari joj starica lešnik i reče:

– Skrčkaj ga kad ti pomoć zatreba!

I pokaza joj put do Meseca. Hibšikova je opet putovala celi dugi dan. Kasno uveče, negde usred šume, približi se jednoj maloj kolibi, gde je još svetlelo.

Ona zalupa i opet se na vratima kolibe pojavi starica. Hibšikova joj se blago obrati:

– Prihvatite me, nano, večeras u svojoj kući!

Ali je starica ne htede da prihvati i reče:

– Moj muž, svetli Mesec, svakog dana u zoru dolazi veoma ljut. On bi te u svojoj jarosti mogao ubiti.

Pošto joj Hibšikova kaza za svoju muku i nevolju, starica popusti i dozvoli joj da ostane. Još joj obeća da će svog muža Meseca za njenog izgubljenog supruga zapitati. Hibšikova potom leže na drva iza peći.

U zoru dođe srebrokosi Mesec kući. On je bio tako gnevan da svoje čizme tresnu o zemlju. Grdio je što ljudi nikada nisu njime zadovoljni. Jednima svetli previše, drugima premalo, a nikad im nije postojan. Na kraju se umiri i leže. Ali, pre nego što usni, upita ga starica nije li možda Pana Hibšika video.

– Nisam – odgovori Mesec. – Treba pitati mog brata Sunce. On hodi od zore do večeri i obasjava sve vrhove i dolove. On bi ga morao videti. A sad, pusti me da spavam!

Hibšikova odmah nastavi put. Na rastanku podari joj starica lešnik i reče:

– Skrčkaj ga kada u nuždi budeš!

Potom joj pokaza put ka Suncu. Hibšikova joj se lepo zahvali, oprosti se i pođe dalje.

Opet proteče celi dugi dan. Tražeći Sunčevu kolibu, zabasa u veliku šumu. U toj šumi je pronađe i zalupa na vrata. Otvori joj starica, a ona je zamoli za konak.

– Sunce se uvek jako ljuti na ljude – odgovori joj starica. – Ako bi te zateklo, moglo bi da ti nanese zla.

Ali, na kraju, i ona se smilova, uvede je unutra i sakri iza peći, kraj drva. Starica joj još obeća da će Sunce pitati za pana Hibšika. Ali kad Sunce banu u kuću, još sa praga reče:

– Tu na čoveka miriše!

Starica mu odgovori:

– Celog dana nisam ni pticu videla, a kamoli čoveka!

Ali Sunce je bilo ljutito i grdilo ljude što se bog njih po ceo dan muči, a ne može da im ugodi. Jednima sija previše, drugima premalo i uvek im po svojoj volji zemlju greje.

– Tim ljudima nikad ne možeš biti ispravan – reče i usni.

U zoru upita starica Sunce nije li gde Pana Hibšika videlo.

– Video sam ga – odgovori Sunce. – On će danas u obližnjem selu sa drugom ženom proslaviti svadbu.

Pa klimnu svojoj zlatnom glavom u pozdrav i izlete kroz prozor napolje. Hibšikova, koja je sve čula, silno se uplaši. Skoči sa drva i pohita u to selo gde će njen Pan Hibšik sa drugom venčanje slaviti. Ali pre nego što je otišla, podarila joj je starica lešnik, rekavši:

– Skrčkaj ga kad u nevolji budeš!

Sirota napuštena žena provede još pola dana probijajući se kroz šumu. Najzad ugleda pred sobom selo iz kojeg je dopirala svirka i cika mladeži. Hibšikova se uplaši kada to ču i nije znala šta da preduzme. To se mladež veseli na svadbi njenog izgubljenog muža, koji je u meduvremenu drugu nevestu isprosio.

Ipak potrča iz šume da bi što pre do veselih svatova došla. Ali načini samo nekoliko koraka. Opet se tužna vrati u šumu. Setila se da se u takvoj haljini ne može da pojavi na svadbi. Bila je sva crna i iscepana, i ličila bi na prosjakinju, a ne na svadbarku. Ožalošćena, sede ispod borića, stavi glavu u dlanove i poče da razmišlja o svojoj nesreći. Iznenada, na um joj padoše lešnici koje je od onih starica dobila i seti se njihovih saveta: "Skrčkaj ga kad se u nevolji nađeš!"

Brzo izvadi prvi lešnik, koji je od Vetrove žene dobila, i skrčka ga kamenom. I gle – iz njega, kao cvet, izroni lepa svilena haljina, kakvu u životu nije videla. Ona tu haljinu bez oklevanja obuče i uputi se smirena na svadbu.

Kad je tamo stigla, svi su netremice gledali u nju i svi su nastojali da sa njom zaigraju. Svatovi, pa i mladoženja, pitali su se ko bi mogla da bude ta naočita gošća, ali je niko nije poznavao.

U noći, kad je veselje bilo najbučnije, uteče Hibšikova a da niko nije znao gde se izgubila.

Na drugi dan svadbe, još od rane zore, gledali su svatovi radoznalo niz put neće li se ona naočita gošća pojaviti opet. I gle – ona se, zbilja, pojavi, a sva je blistala u srebru. Hibšikova je danas još lepšu haljinu obukla, pošto je lešnik Mesečeve žene skrčkala. Svi igrači pohitali su joj u susret i počeli da je mole za igru. Ali je niko nije poznavao. Kasno u noći ona opet uteče, neprimetno kao što je i došla.

Trećeg dana u zoru, skrčka Hibšikova poslednji lešnik, koji je od Sunčeve žene dobila. U njemu nađe odeću kakva se samo zamisliti može. Bila je sva zlatnim nitima prošivena, tako da se kao pravo sunce sijala. Sada je Hibšikova bila toliko lepa da je se svatovi nisu mogli nagledati.

Najzad Panu Hibšiku sinu u glavi. On prepozna svoju ženu i shvati da je lepša od ma koje druge. Potajno se sastadoše, dogovoriše i naveče utekoše sa svadbe. Dugo su putovali do rodnog doma. Ako dosad nisu umrli, možete ih tamo naći spokojne i srećne.

NEPOSLUŠNI SIN25-11-2008 20:37NEPOSLUŠNI SIN

U jednom selu sred četinarske šume boravio je negda stari ugljenar. On je u crnogorici imao ugljenaru, u kojoj je pekao ugljen. U radu su mu pomagali sinovi Juro i Jan. Jan je u šumi sekao drva i radio kraj peći, a Juro je vozio ugljen u grad i tamo ga prodavao. Zato je on uvek pri sebi imao novaca i mogao je nedeljom da svrati u krčmu. Jank je, pak, stalno, u šumi boravio u svetu ništa nije video, a nedelje je provodio suve guše, jer nije imao novaca. Zato je vremenom postajao sve nespokojniji i sve je više razmišljao o tome da neki drugi posao potraži. Kad otac za to sazna, ne pusti Jana da ode, već odluči:

– Od sad ćete naizmenično voziti ugljen u grad, prvo jedan, pa drugi. Potom će svaki dobiti što je zaslužio.

Tako Jan ode prvi put u svom životu u grad. On se čudio visokim kućama i kićeno odevenim ljudima. Sve mu se toliko dopadalo da bi tu zauvek ostao. A kada je još u dvor stigao, gde je trebalo da istovari svoj ugljen, nije se mogao nagledati šarenila. Vide ga dvorski sluga i reče:

– Dopada ti se?A Jan odgovori:

– Da! Rado bih tu ostao.

Sluga ispriča to knezu, a ovaj priđe da momka pogleda. Jan mu se dopade, jer je bio stasit, a, činilo se, i pametan. Zato reče knez:

– Ako ti roditelji dozvole, možeš se kod mene zaposliti.

Jan to s velikom radošću prihvati. Knez mu dade dva talira napojnice i posla ga kući da od svojih roditelja dozvolu izmoli. Ali Jan ne ode kući. On se zaustavi u gradskoj krčmi i započe veselu terevenku. S nekakvim pijancima potroši one talire koje je od kneza dobio.

U krčmi je za to vreme sedeo seljak, kome se dorat u Janovim kolima neobično dopao. On zapita Jana bi li hteo da mu proda svog dešnjaka. Jan isprva nije hteo ni da čuje za to. Ali mu seljak nije davao mira: nudi mu je sve više i više novaca, a naposletku predloži da oba konja i kola otkupi. Janu najzad bi svejedno i on za dobre pare proda seljaku oba konja i kola i sve što je bilo u kolima. Sada je imao toliko novaca da je neko vreme mogao ostati u gradu i životariti bezbrižno.

Kada je sve novce potrošio, ode Jan u dvor i reče da je spreman da službu prihvati. Knez mu dade uniformu i posla ga u školu. Tu je Jan učio da čita i piše i sve ostalo što knežev službenik treba da zna. Bio je marljiv učenik i za kratko vreme sve je naučio. Kada je školu završio, uze ga knez u dvor za svog komornika. I ostade tu Jan nekoliko godina dobro živeći.

Jednom naumi knez da putuje. On postavi Jana za upravitelja dvora, dade mu sve ključeve i reče:

– U sve sobe smeš ulaziti i razgledati ih, jedino ovu malu, u koju se ulazi iz dvorane, nemoj

nipošto otvoriti, jer bi to bilo zlo po tebe!

I knez otputova.

Jan je sada vodio računa o svim stvarima na dvoru, ulazio u sve sobe i pazio na red. Ali mala soba mu nije davala mira. Svagda bi iznova razmišljao o tome kakva li se to tajna u njoj krije. A kada je jednom ušao u dvoranu, nije mogao odoleti svojoj radoznalosti. Uvuče ključ u bravu i otvori vrata sobice. U njoj nađe raznoraznih stvari, a sasvim ispod jedan mali kovčeg. On uze kovčeg i podiže pažljivo poklopac. Iznenada, iz njega iskoči mala bela mišica i uteče. Jan se veoma začudi. Potom ga spopade strah šta li će se posle ovog dogoditi.

Sutradan vrati se knez. Kad ču šta se zbilo, razgnevi se, oduze Janu lepu odeću i vrati mu ono staro zamazano ugljenarsko odelo i torbu za hleb. Zatim isplati svom bivšem službeniku zaostalu platu i otera ga iz dvora. Tako se Jan neočekivano nađe na ulici, ne znajući kuda bi pošao. Zbog one prodaje nije se usudivao da ode kući. Jedan časak je razmišljao, onda reče sebi: "Ah, pa šta! Sad imam nešto novca, poći ću u daleki svet!"

Na svome putu stiže do jedne velike šume, koja mu se učini beskonačnom. On u njoj zaluta. Dok je tumarao uzduž i popreko, mučila ga je strašna glad. Ubrzo se i noć spusti. Odjednom spazi Jan daleko ispred sebe nekakvo svetlo. Pođe prema svetlosti i uskoro se nađe pred velikim dvorcem čiji su prozori bili osvetljeni. Ali izmedu njega i dvorca pružao se širok jarak.

Jan pođe okolo dvorca i nađe mostić preko jarka, koji je vodio pravo na ulazna vrata. On zalupa jedanput, dvaput, triput, ali mu niko ne otvori. Tada pokuša da sam otvori vrat. Začudo – bila su otvorena. Iako je sve blistalo u jarkoj svetlosti, ne pojavi se ni živa duša. On otvori i druga vrata. U sobi ugleda prostrt sto sa divnim jelima. Ali ni tu nikoga nije bilo.

Pošto ga je glad mučila, sede za sto i najede se dosita. Odluči da se malo odmori na mekanoj stolici, ali kako je bio iznuren, brzo usni. U zlo doba se prenu, ali se ni tada niko ne pojavi. Jan se vrati u predvorje, i opet – nigde nikog. On otvori još jedna vrata i uđe u sobu. Tamo se nalazila lepa postelja. Više se nije premišljao, već leže u postelju. Tvrdo je spavao sve do zore.

Ustavši iz postelje, opet nađe sve što mu je potrebno. U predsoblju ga je već čekao doručak. Posle doručka obiđe i ostale odaje. U jednoj od njih nađe kićeno odelo, koje uze i obuče, jer je želeo da se oslobodi svojih ugljenarskih rita. U poslednjoj sobi otkrije veliku gomilu zlata, dragog kamenja i drugog nakita. To blago strpa u svoju torbu za hleb. Potom se brzo izgubi iz tajanstvenog dvorca. Konačno nađe stazu, kojom je napredovao sve dok se šuma nije razredila. Pred sobom ugleda prostrane zelene livade. Tu zastade i poče da razmišlja: "Sada sam bogat kao knez. Treba zato da uzmem i naročito ime. Od sada ću se zvati knezom od Zelenih livada."

Potom je putovao dalje, i posle nekog vremena dođe u veliki grad. Tu unajmi najlepšu gostinsku sobu, nakupova još šarenih odela, nabavi pokrivena kola i konje, i najmi kočijaša. Kad bi mu novaca ponestalo, prodavao je drago kamenje.

U tome gradu živeo je kralj koji je imao veoma lepu kćer. Ona je već zapazila ovog naočitog kneza i potrudila se da sazna ko je on. Rekoše joj da je to knez od zelenih livada, da je vrlo bogat, ali da niko ništa pobliže o njemu ne zna. Tada ozvaše Jana u dvor. On se upozna s princezom i ona mu se jako dopade. Zbog toga je, posle, sve češće dolazio u dvor. A kako je i princezi postao mio ovaj mladi i naočiti stranac, brzo objaviše zaruke, a nešto kasnije i

venčanje, na koje su bili pozvani mnogobrojni gosti.

Jan i princeza bili su vrlo srećni. Ali princeza ništa nije znala o njegovim roditeljima, prijateljima i poznanicima. O njima Jan nikada ništa nije govorio. Zato ga ona za njih upita, a pošto je Jan veoma voleo svoju ženu, on joj poče da priča o svojim dečačkim godinama, o svojim roditeljima, ugljenarskom poslu, o svojim šalama, zgodama i pustolovinama. Kada joj je sve ispričao, reče princeza:

– Zašto si ostavio oca u sirotinji i dozvolio da se pod stare dane muči na teškom poslu? On bi mogao da živi s nama i da mu bude lepo. Moraš da odeš i da ga dovedeš!

Jan isprva nije hteo da je posluša, ali ona mu je iz dana u dan prigovarala, sve dok se nije odlučio. On pozva dvanaest vojnika i pođe na put, koji je bio dug i naporan.Posle nekoliko dana stiže opet u veliku šumu. Tamo ih iznenadi strašno nevreme, tako da su se morali u šumsku krčmu skloniti. A kako kiša ni do večeri nije popustila, odluči Jan da sa svojim ljudima u krčmi prenoći. On naruči dobru večeru i sobe za noćivanje. Kasnije dodoše u krčmu i pridružiše se Janu i njegovim slugama novi gosti. Jan se s njima kartao, ali sve što je dobijao, vraćao im je nazad.

Usred noći, pred Janovom sobom stvori se odjednom strahovita gužva. Neko je snažno udarao u vrata i s druge strane vikao: "Otvori! Otvori!"

Sluga priše vratima i upita:

– Ko si ti i šta hoćeš?

– Otvori! Mi ćemo ući u sobu, makar razvalili vrata!

Bili su to razbojnici. Jan zapovedi da otvore vrata. Predvodeni svojim vodom, razbojnici navališe u sobu. Vod priđe Janu, držeći u ruci prekrivenu posudu, i reče:

– Sad ćeš dobiti pečenje! Ono ti neće biti tako slatko kao večera u krčmi. Ješćeš ga zavezanih očiju.

Ali Jan odgovori da će otvorenih očiju jesti. Tada skidoše sa posude prekrivač i Jan ugleda u njoj oštar bodež. Njime je morao da oduzme sebi život.

Jan zamoli da ga ostave u životu. Obeća da će im sve dati što ima kod sebe. Ali razbojnicima je zapelo za oko njegovo odelo. Oni mu ga oduzeše, a dadoše mu nekakve dronjke pa ga pustiše da ide svojim putem. Njegove vojnike su pre toga na spavanju iznenadili i savladali.

Pošto je ostao zdrav i čitav, Jan je sada trapao raznim putevima, dok najzad nije stigao u svoje rodno selo. Ali otac nije zaboravio njegovo nevaljalstvo, a još kada ga tako odrpanog ugleda, ne primi ga u kuću. Ništa mu drugo nije preostalo nego da sebi nekakav posao u selu nađe. Na kraju je pristao da svinje seoskog starešine čuva. Posle izvesnog vremena, usni princeza da su njenog muža na putu ubili. U zoru ispriča ona taj grozni san svome ocu. Ovaj pomisli: "Knezu od Zelenih livada se svakako neko zlo dogodilo." I dogovori se sa kćerkom da nešto preduzmu.

Princeza odabra sto vojnika i krenu na put da svoga muža pronađe. U svakom selu se kod ljudi

raspitivala jesu li takvog i takvog kneza videli. Najzad su stigli do one velike šume, a tu i njih, kao nekada Jana, iznenadi strahovito nevreme. Princezi se činilo da je premalen deo puta prevalila, pa je htela da po oluji krene dalje. Ali je zapovednik njenih vojnika bio protivan tome. Zato se zaustave u šumi i načine logor. Istražujući šumu unaokolo, vojnici otkriše krčmu. U jednoj od krčmarskih soba nađe princeza deo odeće svoga muža. Ona pozva zapovednika k sebi i pokaza mu šta je otkrila. On naredi da se oko krčme postavi straža. Sada ispitaše pažljivo i ostale sobe u krčmi, kao i šumu unaokolo, i tako otkriše razbojničko skrovište. Dođe do oštre bitke, ali vojnici nadjačaše razbojnike. Njihov vod ispriča princezi da su njenog muža pustili da ode.

Sutradan podoše dalje. Princeza posla nekoliko vojnika napred u rodno selo svog muža, da za nju i njenu pratnju obezbede konačište. Vojnici tada prodoše pored Jana, koji je u polju čuvao svinje. On shvati da su to njemu pošli u pomoć. Od radosti htede da skoči medu vojnike, ali se opomenu svojih dronjaka i osta da mirno sedi.

Nešto kasnije u selo stiže i princeza sa svojom pratnjom. Vojnici se razidoše po konačištima, a princeza ode sa svojim slugama k starome ugljenaru. Stari ugljenar i njegova žena se iznenadiše, ali ne htedoše da prime princezu, rekavši:

– Mi smo siroti ljudi. Imamo samo staru, dotrajalu kuću, u njoj malo jela, nešto krompira i kiselog kupusa, i ništa drugo.

Ali princeza se ipak smesti kod njih. Ona nije tražila ništa od jela, jer je dosta jestiva sa sobom ponela. Kad je sve sredila, upita starca:

– Nemate dece?

On odgovori:

– Imam dva sina. Jedan mi pomaže i vozi ugljen u grad. A drugi je nevaljalac, koji nas je u svoje vreme jako unazadio prodavši kola i konje. Posle toga je utekao.

– A gde je on sada? – upita princeza.

– Za koji časak vratiće se kući sav prljav i dronjav, jer čuva svinje seoskog starešine.

Ali princeza zaključi:

– Tako vredan momak može i druge poslove da radi.

Pa osla čoveka u polje da pozove svinjara. Ali svinjar ne dođe. Tada reče majka princezi:

– Vidite, taj vetropirasti prljavko je i neposlušan. On više voli da je pored svinja.

Sada posla princeza nekoliko vojnika da svinjara silom dovedu. Oni tako u učiniše.

Kada Jan u sobu stupi, natoči mu princeza čašu vina, ali on dohvati ceo bokal i ispi ga do dna. Majka, koja je to gledala, reče lomeći ruke:

– Gledajte samo kakav je to neotesanko!

Ali princeza odgovori s osmehom:

– Ah, ništa zato, imam ja još dosta vina!

Potom se obrati Janu i reče:

– Da vidimo jesi li momak za vojsku!

I ona ga sa svih strana osmotri, pa zaključi:

– Da, zreo si da u vojsku ideš! Odmah ćeš dobiti uniformu i otići s drugim vojnicima na stražu.

Janu donesoše vojničko odelo i on pođe na stražu. Ali Jan više nije mogao srcu da odoli, je se veoma princeze zaželeo, pa napusti stražu i ode princezi u sobu. Bio je to radostan sastanak. Princeza mu dade drugo odelo, a zatim je morao da joj svoje doživljaje pripoveda.

Drugog dana rano, sedeo je Jan s princezom i doručkovao, kada majka uđe u sobu. Ona se začudi kada ugleda tako naočitog kneza. A princeza je upita:

– Sinoć sam postavila stražara ispred vrata. On se izgubio. Znaš li, možda, gde je taj stražar?

Majka na to odgovori:

– Nisam li vam odmah rekla da taj dečko nije ničemu vičan! On je sigurno opet kod svinja u polju.

I ona poče grditi svoga sina Jana. Naposletku Jan odgovori:

– Ali, majko, prestani da grdiš, ja sam tvoj sin Jan!

Na to ga majka pažljivije pogleda u oči i tako se iznenadi da zamalo na zemlju ne pade. Ali Jan priskoči i prihvati je. Tada dotrča otac i dugo je trebalo dok je shvatio da je taj naočiti knez njegov sin Jan.

Posle toga je uvek iz početka morao pripovedati o sebi i princezi, a kad otac i majka nisu mogli da veruju, princeza je, glasno i veselo se smejući, potvrdivala da je sve tačno što kaže njen muž. Jan za celo selo priredi veliko slavlje. Tamo se toliko jelo i pilo da ljudi još i danas pripovedaju o toj gozbi i o knezu od Zelenih livada.

Momak s čarobnim konjem25-11-2008 20:36Momak s čarobnim konjem

Jednom čovek ugleda na reci, kraj obale, kovčeg. Kada kovčeg otvori, nađe u njemu dečačića. To je bio princ, koga su u kovčeg položili i u reku bacili da bi se utopio.

Čovek uze dečaka i on u njegovoj kući izraste u lepog mladića. Kada je momku bilo

osamnaest godina, reče mu čovek:

– Sad si odrastao i možeš otići u svet da sebi sreću potražiš. Išti šta ti treba, i ja ću ti rado dati.

Momak na to odgovori:

– Neću ništa drugo, osim jednog konja iz tvoje konjušnice.

Stari na to reče:

– Izaberi onog koji ti se najviše dopada!

Zatim se obojica upute u konjušnicu. Tu momak izabra najbednijeg konja, osedla ga, oprosti se sa starim i odjaha u daleki svet.

Putujući tako, stiže u veliku šumu. Tamo na zemlji ugleda pero, koje se sijalo kao sunce. Mladić htede da ga podigne, ali konj zavrte glavom i reče:

– Ostavi ga nek leži, navući ćeš bedu na vrat!

Ali momak ne posluša konja, već podiže pero. Potom odjezdi dalje, a posle dugog putovanja stiže u glavni grad, u kome je bio i kraljev dvor. Tamo zapita kraljeve sluge ima li posla za njega.

Na to će sluge:

– O da, možeš ostati, potreban nam je neko da konje hrani i timari.

Mladić pristane da to radi. Sluge ga odvedu u kraljevu konjušnicu. Tamo je bilo veliko mnoštvo najlepših konja. U zoru i uveče konjušnicu je osvetljavalo dvanaest sveća, ali je mladićevo pero sijalo jače od svih sveća zajedno. zato on okači svoje pero na tavanicu i pogasi sveće. Sad je u konjušnici bilo svetlo kao po danu.

Posle nekog vremena, primete ostale sluge da je u konjušnici vidno iako sveće ne gore. Oni počnu da motre na mladića, otkriju pero i izveste kralja. Kralj reče:

– To pero moram da imam. Odmah mi ga donesite!

Na to odu sluge u konjušnicu po pero, ali im ga mladić ne htede dati, već odgovori:

– Čekajte da razmislim!

Pa ode k svome konju i zapita:

– Smem li da im dam pero?

Konj odgovori:

– Da, da, daj im ga! Nisam li ti odmah rekao: ostavi ga nek leži, navući ćeš bedu na vrat!

Momak postupi kako ga je konj, savetovao, a ljudi pero odnesu kralju u dvor. On, pak, dozva mladića i zapovedi mu:

– Sad imam preo, ali mi ti moraš nabaviti i pticu kojoj ono pripada.

Mladić ode tužan k svome konju i sve mu ispripoveda. Konj ga umiri:

– Vidiš, nisam li ti odmah rekao: ostavi pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ali, ne budi zabrinut, i pticu ćemo nekako dobaviti. Zamoli kralja da ti zlatne i srebrne klopke za pticu da!

Tad ode mladić ponovo kralju i zaište zlatne i srebrne klopke. Kad ih dobi, osedla svoga konja i odjezdi u šumu. Tamo postavi klopke i ubrzo uhvati svetleću pticu.

Začas dojaha mladić kralju i predade mu pticu. Kralj se veoma obradova, ali reče:

– Postaviću ti jedno pitanje, jer si ti neobičan momak. Ako mi na njega odgovoriš, bogato ću te nagraditi, akoli mi ne odgovoriš, umrećeš. Kaži mi: zašto sunce zimi nisko, a leti visoko stoji?

Momak na to reče:

– Treba mi malo vremena da o tome razmislim, pa ću odgovoriti.

I ode žalostan k svome konju i ispriča mu šta kralj od njega traži. Konj odgovori:

– Nisam li ti odmah rekao: ostavi to pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ipak ću te posavetovati kako kralju da odgovoriš. Otidi k njemu i reći: "Sunce zimi nisko, a leti visoko stoji zato jer je na moru kneginjica koja se zimi smrznuti, a leti oprljiti ne sme."

Tada ode mladić kralju i reče mu to. Na to kralj zapovedi:

– Dovedi mi tu kneginjicu!

Momak opet zaište malo vremena da razmisli, pa ode k svome konju i izjada se. Čuvši za njegovu nevolju, konj reče:

– Nisam li ti odmah rekao: ostvi pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ali ne brini: nekako ćemo se i te devojke domoći. Zaišti od kralja zlatnu postelju sa svilenim presvlakama, zatim zlatan sto, zlatne i srebrne pehare i uz to nekoliko vrsta najboljih vina. Neka to sluge na more odvezu. Tada će kneginjica na obalu isplivati, vino ispiti i umorna u postelju leći. Mi ćemo je onda preneti zajedno sa posteljom.

Mladić ode kralju i zaište sve što mu je konj poručio. Kralj naredi da se ove stvari na obalu prevezu, a momak na svome konju dojaha, razmesti postelju, postavi sto i raznovrsna vina usu u pehare. Ne potraja dugo, i devojka dopliva. Ona sede za sto i poče da pije vino iz zlatnih i srebrnih pehara. Od tolikog vina devojci se smuči. Zato leže u postelju i tvrdo usni. Tada je zajedno sa posteljom prenesu u kraljeve odaje.

Ali drugoga dana reče kneginjica kralju:

– Mene ste ovamo preneli, ali ste na drugoj obali ostavili moje kobile, koje se moraju svakoga

dana zobom nahraniti i pomusti.

Na to posla kralj po mladića i zapovedi mu da kobile dotera. On ode tužan svome konju, koji iga umiri:

– Nisam li ti odmah rekao: ostavi pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ipak, ne budi zabrinut, jer se kobile mogu namamiti. Odjezdićemo na more. Ti tamo zviždi, a ja ću da ržem. Na to će, sasvim izvesno, kobile doplivati i iskočiti na obalu. Potom ćemo ih poterati kralju.

U zoru odjaha mladić na svome konju k moru. Tamo konj zarza, a momak poče da zviždi. Ne potraja dugo, a kobile doplivaše, iskočiše na obalu i momak ih sa svojim konjem potera kralju. Kada kneginjica kobile ugleda, veoma se obradova.

Ali sutradan devojka pozva momka i u kraljevo ime zapovedi mu:

– Kad si mi već kobile dognao, sad ih i pomuzi! Kobile se moraju musti svakoga dana.

Mladić bezvoljan ode s svome konju i ispriča mu šta devojka od njega traži. Konj reče:

– Nisam li ti odmah rekao: ostavi pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ali ne boj se, kobile će za vreme muže mirno stajati.

Momak odveza konja i dovede ga pred kobile. One se odjednom umire. Mladić ih je sada mogao musti bez straha. Za kratko vreme i taj posao okonča. Ali, trenutak kasnije, pozva ga ponovo kralj i reče:

– Nešto sam saznao, pa hoću na tebi da proverim je li to tačno. Zato to mleko skuvaj i skoči u njega!

Zbunjeni mladić opet ode k svom konju i ispriča mu kakav čudovišan zahtev postavlja kralj. Ali konj reče:

– Nisam li ti odmah rekao: ostavi pero nek leži, navući ćeš bedu na vrat! Ali ta beda neće biti i poslednja. Mi možemo u mleko skočiti, a da se ne oparimo. Kada bude svareno, zajedno ćemo stati uz vedro, pa plakati i suze roniti, sve dok se mleko ne ohladi. Posle nije strašno da se u njega skoči.

Čuvši to, mladić prione da mleko skuva. Kad mleko provri, on ode po svoga konja. Potom zajedno uz vedro stadoše, pa uzeše plakati i suze roniti, sve dok se mleko nije ohladilo. Onda mladić u mleko skoči, ali iz njega izađe mnogo lepši i snažniji nego što je bio. Kada to vide kralj, koji je bio već star i iznemogao, pomisli u sebi: "Istina je što sam dočuo. Kada se u svareno kobilje mleko skoči, postaje se mladi i snažniji." Pa zapovedi da mleko još jednom svare, a potom i sam skoči u vedro. On se pri tom tako opari da odmah izdahnu. A mladić se oženi lepom kneginjicom i postade mnogo bolji kralj od prethodnog.

KOSMODEJ25-11-2008 20:35KOSMODEJ

Bili otac i mati, i imali jednu kćer. Njoj umre mati. Pošto je otac često putovao, odlazila je devojka k svojoj kumi.

Jednom joj reče kuma:

– Poradi kod oca da me za ženu uzme, pa će i tebi dobro biti! Svake večeri ću ti glavicu mlekom, a nožice pivom umivati!

I otac uzme kumu za ženu. Prve večeri opere ona devojci, kako je obećala, glavu mlekom, a noge pivom. Ali već drugog dana strpa je neumivenu u postelju. Kuma, koja je i sama imala jednu devojčicu, ubrzo reče mužu:

– Šta će nam obe? Gledaj da nam tvoja kći iz kuće ode!

Potom ispeče za nju hleb od kore i peska i dade joj suvi, tvrdi sir. Otac povede devojku iz kuće, a pas i mačka krenu za njima. Kako nije znao kuda bi s devojkom, sagradi joj kolibu od granja i lišća i tu ostavi.

Tamo je sad devojka sa psom i mačkom stanovala. Kad bi ogladnela, jela bi suvi hleb i sir i time još hranila psa i mačku.

Jedne večeri dođe šumski duh Kosmodej, zalupa na vrata i pozove:

– Lepa devojko, pusti me unutra!

Devojka upita psa i mačku:

– Psiću i maco, da li da ga pustim ili ne pustim?

Oni joj odgovore:

– Da, idi pusti ga unutra! Bude li žao, mi ćemo ga grepsti i ujedati.

Pred vratima je stajao bradati starac. On reče:

– Lepa devojko, ja sam gladan, daj mi nešto da jedem!

Devojka opet upita:

– Psiću i maco, smem li?

A oni odgovore:

– Daj mu svakako malo!

Kad je večerao, reče starac:

– Lepa devojko, operi mi noge!

Devojka opet upita:

– Psiću i maco, moram li?

A oni odgovore:

– Da, operi mu noge!

Potom reče bradati čovek:

– Lepa devojko, pokaži mi postelju!

Devojka ponovo zapita, a pas i mačka joj odgovore:

– Da, pripremi mu svakako postelju!

Potom su svi polegali i usnuli.

Kada se dvojka u ranu zoru probudila, nije više bila u šumskoj kolibi, već u prekrasnom dvorcu. Ustavši, odmah pogleda kroz prozor. U dvorištu su pevali pevci i kokodakale kokoši, mome su poslovale oko krava, a momci oko konja. Na strehama su gukali golubovi, a u bašti je silno cveće cvetalo.

Tada pridu sluškinjice, koje devojku u lepu haljinu obuku. Potom dođe i Kosmodej. Umesto bradatog starca, sad je pred njom stajao lepi mladić. I odmah prirede svadbu sa mnogo gostiju, koja je tri dana trajala.

Devojka je bila veoma srećna. Posle nekog vremena pošalje mlada svoga glasnika ocu i maćehi i javi im da sada u divnom dvorcu stanuje i pozove ih u posetu.

Ali maćeha pozavidi svojoj pastorci ina tako velikoj sreći i reče svome mužu:

– Odvedi i moju devojku u šumu!

Ona joj ispeče kolač od belog pšeničnog brašna, dade joj mastan sir s čistim kajmakom i kupi joj još bukliju vina. Potom odvede otac devojku u šumu i načini joj tamo kolibu od granja i lišća. Pas i mačka podu s njima.

Devojka je jela kajmak i sir, a psu i mački ništa nije davala. Naveče dođe šumski duh Kosmodej, zalupa na vrata i pozove:

– Lepa devojko, pusti me unutra i daj mi nešto da jedem!

Devojka upita psa i mačku:

– Smem li da ga pustim unutra?

A oni odgovore:

– Sama si jela, sama si pila – sama sebi savet daj!

Devojka pusti duha unutra i dade mu malo jela. Posle večere reče Kosmodej:

– Lepa devojko, operi mi noge!

A ona mu prinese četku i ubrus. Ali stari bradati čovek reče:

Ne, ne, moja devojčice, svojim rukama mi moraš oprati noge!

Kada mu ona opra noge, zapovedi Kosmodej:

– Lepa devojko, sada mi pripremi postelju za noć!

Devojka opet upita:

– Psiću i maco, smem li?Ali oni odgovore:

– Sama si jela, sama si pila – sama sebi savet daj!

Devojka pripremi bradatom starcu postelju pa ode i legne. Kada se devojka u zoru probudila, bila je sama. Starac, pas i mačka nestali su. Ona je sedela ispod žbuna i plakala.

SILAN MOMAK 25-11-2008 20:34SILAN MOMAK

Bili negda muž i žena. Živeli su siromašno u maloj kući, a morali su iz dana u dan, od jutra do večeri, da obavljaju teške poslove ne bi li zaradili za svakidašnji hleb. Gajili su i sina, koji se zvao Jan. Dečak je čudesno brzo rastao, ako gljiva, mnogo brže od drugih dečaka, tako da je ubrzo postao visok i snažan momak. Ali, bi je stalno gladan. Što je više rastao, sve je više žudeo za jelom.

Roditelji više nisu znali kako da zasite sina, a u kući nije bilo poslova za tako silnog momka. Zato odluči Jan da u svet pođe i da tamo takav posao nađe koji bi mu dovoljno hrane obezbedivao. Zato se oprosti od roditelja i krene u svet. Posle dugog putovanja, u predvečerje, naiđe na kovačnicu. A bio je gladan i umoran.

"Možda je kovaču snažan momak potreban", pomisli Jan i uđe u kovačnicu. Tako se i dogodi: kada kovač snažnog mladića ugleda, obraduje se, i, pošto nije imao pomoćnika, primi ga na posao. Tu se momak dosita najede, pa ode u svoju sobicu.

Drugog dna izjutra, pozva kovač Jana da siđe u kovačnicu i otpočne posao. Kada je sanjivi Jan

ušao u kovačnicu, majstor je već veselo lupao maljem po nakovnju. Odmah i on dobi veliki kovački čekić. Jan ga lako podiže, zamahnu njime i tako silovito udari po nakovnju da ovaj duboko uroni u zemlju. Majstor se jako uplaši. Ostavi započet posao, otrča k svojoj ženi i požali joj se da će mu novi pomoćnik celu kovačnicu slupati. Žena se takođe poboja, pa primeti:

– I moja će kuhinja ostati ubrzo prazna, jer on previše jede!

Potom, razmislivši malo, reče:

– Pošalji ti njega za ugljen u aždajinu pustaru!

Tak Jan dobi zadatak da u aždajinu pustaru ide. Majstor mu dade celu gomilu vreća da bi što više ugljena doneo. Potajno se, pak, sa svojom ženom nadao da će Jan tamo od aždaja nastradati. Ali, ne malo je bilo njegovo iznenađenje kada ga ponovo ugleda sa punim vrećama ugljena. Majstor ga zapita kako to da tamo nikoga nije sreo, a momak odgovori:

– Ah, sreo sam nekakva mala stvorenja, ali s njima sam bio brzo gotov!

Pa ipak, kod kovača nije mogao dugo ostati, jer je ovome ubrzo ponestalo hrane. Zato se Jan zaputi dalje, i već drugog dana nađe bogatog seljaka kome je trebao momak. Seljak je bio velika tvrdica i odmah pomisli kako bi mu tako snažan momak sam samcit mogao sve poslove obaviti. Zato ga primi. Ali se Jan pre toga pogodio da mu seljak svakoga dana za doručak daje ceo hleb, a za ručak pola vreće krompira. Iako Janu ni to nije bilo dovoljno, predano je prionuo na posao i za kratko vreme toliko uradio da seljak više nije imao nikakvog posla za njega.

Da ne bi dangubio, posla ga seljak u šumu da panjeve kopa. Ali kada po podne i sam ode da momku pomogne, Jan je već bio celu šumu raskrcio i ogromnu gomilu drva naslagao. Seljak se začudi i poče da se svog snažnog momka pribojava. Od tada je stalno razmišljao kako bi ga se otarasio.

U susednom selu živeo je gazda na svom velikom dobru. On je bio ozloglašeni mučitelj. Svakog dana nadgledao je poslove svojih momaka i svaki put bi kažnjavao batinama onog koji bi poslednji završio posao. Tome knezu ode bogati seljak i ponudi mu svog snažnog momka. Gazdi su bili potrebni radnici zbog žetve koja je bila na pragu. Kada ću za Jana, obradova se i reče:

– Taj će mi sve teške poslove obavljati!

Jan se pogodi kod gazde na jedno leto. Platu nije tražio, jedino da dosta jede, i još – da sme, na kraju leta, gazdi šamar opaliti. Gazda je bi zadovoljan što je tako glupog momka dobio, koji plate ne traži. A za šamar se uopšte nije brinuo.

Gazda mu odredi veliko polje sa koga će ječam požnjeti. Ali Jan načini sebi divovsku kosu. Umesto brusa, nabavi klešta-štipaljke. Kad bi mu se kosa istupila, on bi je malo uštinuo, pa bi kosio dalje. Tako požnje ogromno polje ječma za jedan dan.

Posle žetve dobili su radnici u zadatak da drva seku i pred kuću dovoze. Momci nisu trpeli Jana zato što je bio jak i što je prebrzo radio. Želeli su da ga gazda zbog zakašnjenja izbatina. Zato smisliše podvalu.

Jedne večeri rasturiše njegova kola i posakrivaše delove. U ranu zoru podoše svi u šumu na rad. Pre toga probudiše Jana, jer su znali da on dugo spava i da mu se u to vreme ne ustaje iz postelje. Kada je Jan najzad ustao i volove do svojih kola dognao, vide da su ona rasturena. Dugo mu je trebalo dok je sve delove pronašao, a kad je u šumu stigao, momci su već sve posvršavali i svoja kola natovarili. Jan zabrza i načupa gomilu drveća zajedno s korenjem i začas natovari svoja kola. Kada to momci videše, obuze ih silan strah.

– S Janom nešto nije u redu – rasudivali su oni. – Bolje da mu se što pre sklonimo s očiju!

U skoku su se našli kraj svojih volova i poterali kola iz šume. Tako stigoše pre Jana. Tamo ispričaše gazdi šta je Jan u šumi činio. Gazda se uplaši i zapovedi:

– Zatvorite čvrsto vratnice da nam ne bi ušao u dvorište!

Momci tako učiniše. Ne potraja dugo i stiže Jan sa svojim drvima. Kad vide da su vrata zatvorena, on zalupa, ali mu niko ne otvori. Tada, ne razmišljajući mnogo, prebaci Jan preko visokog zida oba vola jednog za drugim, pa kola sa drvima, a zatim i sam preskoči vratnice.

Gazda je to sve posmatrao i grizao usne. Momci su očekivali da će Jan sada batine izvući, jer je stigao poslednji, ali se ništa ne dogodi. Gazda se nije usudio da kazni silnog momka, pa tako Jan osta do kraja leta, kako je ugovoreno.

Na kraju leta gazda se seti šamara i poče zbog toga da strahuje. Odredenog dana zatvori sva vrata na svojoj kući, a sam se dobro sakri. Jan nađe u polju ogromnu batinu i pođe prema glavnim vratima. Kad vide da su zatvorena, razbi ih svojom batinom. I tako razbijajući jedna vrata za drugim, krenu da traži gazdu. Najzad ga nađe, ali gazda zamoli Jana da umesto tog šamara zaište nešto drugo. Jan je malo premišljao, pa zatraži od gazde toliko graha koliko za jedan dan bude mogao da omlati i sa sobom ponese. Gazda je tom pogodbom bio vrlo zadovoljan.

Jan sada pokupi sa svim kreveta u kući prekrivače, sveza ih ujedno i načini od njih divovsku vreću. Potom ode na gumno i poče da mlati grah. Svojom batinom namlati za jedan dan sav gazdin grah, sasu ga u divovsku vreću, a vreću prebaci preko ramena. Tako natovaren, krenu iz gazdine kuće.

Gazda shvati da će mu silni Jan sav grah odneti, poče da razmišlja kako bi ga zadržao, pa viknu slugama:

– Pustite na njega velikog bika!

Kad Jan ugleda razjarenog bika, kako ga zlim očima odmerava, nasmeja se i reče:

– Prijaće mi grah sa govedinom.

Pa zgradi bika za rogove i prebaci ga preko svog bremena. Sad je spokojno nosio svoj teret preko dvorišta.

Ali gazda nije izgubio i poslednju nadu. On naredi slugama da puste velikog nerasta, računajući da će vepar silnog momka zadržati. Kad Jan primeti da vepar na njega nasrće,

povika veselo:

– Svinjetina će još bolje ići uz grah!

Zgrabi nerasta pa i njega prebaci preko svog bremena. Ali gazda ne popusti. On naredi da se velike vratnice na dvorištu čvrsto zatvore. Ali silni Jan dograbi velika vrata, odvali ih i položi sebi na leđa. Odlazeći, uzviknu veselo:

– Kako je dobro ispalo da i drva za vatru imam!

I snažni momak zgotovi sebi ručak i silno se pogosti.

SELJAK I BERBERIN25-11-2008 20:33SELJAK I BERBERIN

Jedan seljak doveze na magarcu veliko breme lučevine u grad. A berberin, koji je stajao na vratima svoje berbernice, ugleda seljaka i zapita:

– Pošto je to što je magarcu na leđima?

Seljak reče cenu i pogode se. Ali berberin ne uzme samo lučevinu, već i samar, tvrdeći da je platio za sve što je magarcu na leđima.

Okupljeni gradani to potvrde.

Druge nedelje opet doveze seljak na svome magarcu lučevinu u grad. Proda je na pijaci, pa svrati kod berberina i upita:

– Koliko tražiš da mene i mog pomoćnika obriješ?

Berberin reče cenu, a seljak izvuče novac, plati i sedne u stolicu. Kada je bio gotov, seljak ustane i dovede svoga magarca da ga berberin prema pogodbi, obrije.

Berberin se usprotivi, ali gradani stanu na seljakovu stranu. Šta je mogao – on vrati seljaku samar i novac za neobrijanog "pomoćnika".

Komentari