Download pdf - Dvojeslov Gondikakis Wright

S A D R @ A J ® VIDOSLOV ® PREOBRA@EWE/48-2009

ª SVETI GRIGORIJE DVOJESLOV Jevan|elske omilije – Omilija V .......................................................... 3

ª JEROMONAH AMFILOHIJE (RADOVI]) Bogosluèwe i devstvenost ..................................................................... 6

ª EPISKOP ATANASIJE (JEVTI]) Sveti Genadije, Patrijarh Carigradski.............................................15

ª DIONISIJE KOZANSKI Tuma~ewe Boànstvene Liturgije ......................................................25

ª ARHIMANDRIT VASILIJE (GONDIKAKIS) Zdravqe koje pobe|uje smrt ....................................................................46

ª EPISKOP ATANASIJE (JEVTI]) Tajna Hristova prema u~ewu Svetog Maksima Ispovednika ............53

ª HUAN MATEOS Trisveta pesma (drugi deo) .......................................................................66

ª POLIKARP [ERVUD Maksim i origenizam ............................................................................ 85

ª TOM VRAJT Dekodirawe Da Vin~ijevog koda ..........................................................118

ª ROVAN VILIJAMS Hri{}anski identitet i religijski pluralizam ..........................134

ª VLADIMIR VUKA[INOVI] Sveta Pedesetnica .................................................................................141

ª JOVAN DUÎ] Sa Dragi{om u Anadoliji ...................................................................147

ª VASKRS PRIDVORICE ..........................................................................160ª PRIKAZI

Pri~a o starom kraqu ...........................................................................169ª POEZIJA ..................................................................................................170

Na koricama: Hram Svetog Velikomu~enika Lazara Kosovskog

u Pridvorici – Gacko

ТУМАЧЕЊЕ БОЖАНСТВЕНЕ ЛИТУРГИЈЕ

Дионисије КозансКи

SABORNIK EPARHIJE ZAHUMSKO-HERCEGOVA^KE I PRIMORSKE

Izlazi triput godi{we: o BO@I]U, VASKRSU I PREOBRA@EWUIzdaje ZHiP EPARHIJA, Manastir TVRDO[ – Trebiwe

PREOBRA@EWE, godina 16 / broj 48, 2009.

® ® ®

Urednik: |akon Zoran Aleksi}

Izvr{ni urednik (od broja 32-45): † Awa Jefti}

Ure|iva~ki odbor: jerej Draèn Tupawanin, jerej Strahiwa Jawi}, jerej Zoran Ili},

jerej Mladen @ulovi}, Novak Bili}, Dejan Risti}, Maja Ra{ovi}, Rade Kisi}

® ® ®

Adresa redakcije:Eparhijski dom, Svetosavska 4,

89101 Trebiwe, Republika Srpska, BiH

Tel/faks: +387 59/261-139

e-mail: [email protected]

ìro-ra~un: Cepter banka,filijala Trebiwe, br. 5674431901403171

® ® ®

GODI[WA PRETPLATAza Republiku Srpsku 18 KM, za Srbiju i Crnu Goru 9 €,

za Evropu 18 €, za SAD 24 €

UDK: 271.2.-1

SVETI GRIGORIJE DVOJESLOV ® OMILIJA v 3

ЈЕВАНђЕЛСкЕ ОМИЛИЈЕ ОМИЛИЈА V1)

Изговорена пред народом у базилици блаженог Апостола Андреја,на дан његовог рођења2)

св. ГриГорије Двојеслов

Читање Светог Јеванђеља од Матеја 4, 18-22:А [у оно вријеме] идући покрај мора Галилејског видје [Исус] два

брата: Симона званог Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мре-жу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишав-ши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим.3)

1. Чули сте, најљубљенија браћо, да су Петар и Андреј на једну једину заповједну ријеч оставили мреже и пошли за Спаситељем. Они га још не видјеше да чини чуда, ништа не чуше од Њега о плати вјечне награде, и ипак на један једини налог Господњи занемарише оно што што се чинило да посједују (hoc quod possidere viderant). Ми међутим колико Његових чуда видимо, колико нас патњи сналази, од каквих смо окрутних и силних пријетњи преплашени,4) и ипак одбијамо да слиједимо [Његовом] позиву. Онај који нас подсјећа на обраћење већ на небу сједи; вратове незнабожаца (colla gentium) већ је под јарам вјере савио; величанственост свијета (mundi gloriam) већ је оборио и док она све више пропада он већ најављује долазећи дан свога строгог суда; ипак наш горди дух (superba mens nostra) не жели својевољно напустити, оно што против своје воље свакодневно губи. Шта ћемо, љубљени моји, на Његовом суду рећи ми, који се не одвраћамо од љубави према садашњем свијету нити се кроз страдање усавршавамо.

2. Ипак можда неко у себи тихо промишља: шта или колико су на позив Господњи оставили она обојица рибара, који готово ништа нису

1) Наслов оригинала: Gregor der Große. Homiliae in Evangelia. Evangelienhomilien. (Fontes Christiani 28/1), Freiburg u. a. 1997. Примједбе у тексту су преводиочеве.

2) А. Chavasse датира ову омилију на 30. новембар 590. Види: A. Chavasse, Aménagements liturgiques à Rome, au VIIe et au VIIIe siècle: RBen 99 (1989), 91.

3) Сви наводи из Светог Писма Новог Завјета цитирани су према: Свето Писмо. Нови Завјет, издавач Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд 1998. Наводи у угластим заградама додати су да би текст одговарао резензији Св. Писма коју је користио Св. Григорије.

4) Св. Григорије се овдје осврће на страдање које су Римљани доживљели за вријеме упада Лангобарда на територију данашње Италије.

VIDOSLOV ® PREOBRA@EWE 20094

посједовали? Ипак, најљубљенија браћо, овдје морамо најприје размотри-ти настројење (affectum) неголи спољашњу вриједност. Многога се одрекао онај који за себе ништа није задржао; многога се одрекао онај који је све напустио, колико год то мало било. Ми сигурно посједујемо нашу имовину са љубављу, а оно што немамо страсно желимо. Много су дакле Петар и Андреј оставили, будући да су и саму жељу за посједовањем нечега (de-sideria habendi) сасвим напустили. Много је оставио онај, који се са заједно са иметком такође и похлепе одрекао. Од оних који су слиједили [Господу] толико је остављено, колико је од оних који нису слиједили могло бити жељено. Нико дакле да не каже у себи, иако он види неке који су много оставили: Хоћу да подражавам онима који су презрели свијет, али немам ништа чега бих се одрекао. Многога се браћо одричете, ако земаљске жеље (terrena desideria) одбацујете, јер су наши спољашњи дарови, ма колико они мали били, довољни Господу. Господ наиме посматра срце а не ствар; он такође не разматра колико му је на жртву принесено, већ из каквог настројења (nec perpendit quantum in eius sacrificio, sed ex quando pro-feratur). Јер ако ми спољашње ствари разматрамо: видите, наши свети трговци (negotiatores) купили су вјечни анђелски живот за цијену њихових мрежа и лађе. Иако додуше не постоји нека чврсто утврђена цијена, Царство Божије кошта толико колико посједујеш. Закхеја је наиме кошта-ло пола имања јер је он другу половину за четвороструко обештећење незаконитo оштећеног задржао (в. Лк 19,8). Петра и Андреја коштало је остављања мрежа и брода (в. Мт 4,20); удовицу је коштало двије лепте; некога другога коштало је чаше студене воде (в. Мт 10,42). Царство Божије кошта стога, као што смо рекли, толико колико посједујеш.

3. Размислите дакле браћо да ли постоји нешто јефтиније за купити, [а] нешто вриједније за посједовати. Али можда човјек некад не располаже ни чашом студене воде која би потребитоме била пружена; ипак и у овом случају Ријеч Божија нас кроз Његово обећање ослобађа бриге. Када наиме Спаситељ би рођен показаше се грађани неба (coeli cives) који по-викаше: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2,14). У Божијим очима рука са даровима заиста никада није празна ако је ризница срца испуњена добром вољом. Због тога такође псалмопојац каже: „У мени су Боже завјети твоји, које ти дугујем, жртву хвале желим ти принијети“ (Пс 56,13; в. Пс 55,12). Као да је хтио отворено рећи: такође када никакве спољашње дарове за принос не посједујем, у мени налазим оно што у хвалу твоју на олтар положити могу; пошто се ти од дарова наших не храниш, кроз жртву срца (oblatio cordis) бићеш примјереније помирен [са Богом].5) Заиста ништа вриједније Богу на жртву не може би ти принесено него добра воља. А добра воља је: несреће другога као наше

5) Св. Григорије полази од тезе, да је човјек првородним гријехом свој однос са Богом руинирао. До васпостављање овог односа долази најприје кроз Христову жртву, а затим и кроз жртву сваког појединачно.

SVETI GRIGORIJE DVOJESLOV ® OMILIJA v 5

сопствене се бојати; добробити другога као нашем сопственом успјеху се радовати; туђи губитак за сопствени држати; туђи добитак као сопствени посматрати; пријатеља не свијета ради већ Бога ради љубити; непријатеља чак са љубављу трпјети; никоме не учинити нешто што сам не желиш доживјети; никоме не ускратити оно што са правом за себе самога желиш добити; ближњему у невољи не само сходно својим моћима у помоћ притећи већ и преко својих моћи жељети помоћи. Шта је вриједније од ове жртве свеспаљенице (holocaustos), када душа кроз оно што Богу на ол тару срца (ara cordis) жртвује, сама себе на жртву приноси?

4. Ипак, ова жртва добре воље никад не бива потпуно принесена, ако се човјек савршено не одрекне жеље за свијетом (mundi huius cupiditas). Шта год ми наиме да у њему [свијету] желимо, на томе сасвим сигурно бли жњем завидимо. Чини се у сваком случају да нама недостаје, оно што неко други постиже. И будући да је завист увијек у раскораку са добром вољом, чим она [завист] дух окупира, ова [добра воља] се повлачи. Стога, да би ближњега могли савршено љубити, свети проповједници се труде да у овом свијету ништа не љубе, никада за ничим да не теже, ништа па макар и бестрасно да не посједују. У погледу њих Исаија умјесно каже: „Ко су они што лете као облаци и као голубови су на прозорима својим?“ (Ис 60,8).6) Гледао их је да земаљско презиру, да се духом небеском приближавају, ријечима кишу дарују, у чудима сијају. Пошто их је света проповјед и узвишен живот удаљила од земаљских потицаја (a terrenis contagiis), пророк их именује и као оне који лете и као облаке. А прозори су наше очи, јер кроз њих наша душа посматра оно што споља (exterius) жели. Голуб је уистину безазлена животиња, и далеко је од горке злобе (a malitia fellis). Као голубови пред својим прозорима су они, који не желе ништа у овом свијету, који све безазлено посматрају и не дају се од онога што виде кроз грамзиву жудњу (studium) завести. Насупрот томе, као со-ко а не као голуб на својим прозорима је онај, који са разбојничком жудњом (desiderium) чезне за оним што очима види. Пошто ми, најљубљенија браћо, празник рођења блаженог Апостола Андреја славимо, морамо по дражавати оно што поштујемо. Овај празник нека покаже нашу покорну преданост у промијењеној свијести. Презримо земаљско, оставимо временско, заслужимо вјечно. Међутим, ако се још увијек не можемо од рећи наше имовине, немојмо макар ништа туђе жељети. Ако наше срце (mens) љубавном ватром још увијек није распламсано, нека би га узда страха у његовој тежњи задржала; тиме што своју жељу за туђим обуздава биће, кроз постепено напредовање охрабрено, једном дотле доведено да такође сопствено презире, уз помоћ Господа нашег Исуса Христа…

Са латинског превео:Раде Кисић

6) Преведено према: Библија или Свето Писмо Старога и Новога Завјета (прев. Ђ. Да ни чић), издавач: Британско и инострано библијско друштво.


ЗДРАВЉЕ кОЈЕ ПОБЕђУЈЕ СМРТ1)

архиманДрит василије ГонДиКаКис игуман манастира Ивирона на Светој Гори

Не знам зашто је од мене затражено да говорим на овом лекарском скупу. Не знам ни како сам убедио себе да прихватим позив.

Када сам, међутим, приступио Хипократу – учитељу и оцу медици-не – када сам видео и чуо да се он, својим животом и вештином, тако јасно и осећајно богословски изражава, осетио сам, рекао бих, јединствено спокојство и осмелио се за овај сусрет.

Хипократ не говори о уској стручности. Он говори о целокупном човеку, о духовном и телесном бићу и здрављу његовом и ни са чим се не суочава фрагментарно. Њега не оставља равнодушним ни најмања ситница, која се поставља и функционише као органски део у човеку као целини.

Он вас (=лекаре) обавезује да дате заклетву: да ћете чисто и свето сачувати сав живот свој и вештину2). Чисто (=αγνώς), што значи чистоту живота, и свето (=οσίως), што указује на свештени однос са Богом, као предуслов за чистоту живота.

Стога је читав ваш живот, са боловима и радостима својим, изучавање и добра обрада самога себе; проучавање целог човека и медицинске науке.

Ви жртвујете и везујете сав живот свој да бисте доживели његов најдубљи смисао и да бисте га објављивали, као благослов, својом веш-тином, и на крају, да бисте га сведочили самим присуством својим.

Ви са страхопоштовањем приносите Богу себе саме, другог човека и ваше односе.

Са поштовањем улазите у дом другога, у његов приватни живот, у душу, у тело, у причу, у слабости и наду његову. Он вам отвара своје срце. Показује вам рану своју. Описује вам свој бол, који често не може да лоцира и да искаже. Жели да му ви утолите дубоку жеђ за здрављем, животом и за оностраним, неприступним, за чим чезне, и нема смелости да вам каже. Ви, међутим, то знате, јер ви сте лекари.

1) Предавање одржано на осмом Свејелинском Симпосиону Мастологије, у Солуну 7. марта 2002. године.

2) Види: Хипократова заклетва, 16.

ARHIM. VASILIJE GONDIKAKIS ® ZDRAVQE KOJE POBE\UJE SMRT 47

Осећате да је простор свештен. Болесник не тражи просто лек против болова. Он тражи своје здравље и живот свој. Он жели „да не умре“3).

Он иште, на крају, нешто што превазилази вас саме. Нешто што не можете да му дате. Он тражи нешто што сви ми као људи тражимо.

Будући, дакле, да човек жели да не умре, а ипак умире, да ли, тада, мо-жемо да кажемо да лекар, у сваком случају, не остварује свој циљ, да, у сва-ком случају, губи игру, и да ли треба да призна да није успео? Мислим, не.

Овде се не налазимо на пољу људске логике и јунаштва из народних песама, у којима се Дигенис рве на гумну са Харосом, да би, на крају, увек Харос однео победу, тј. да би смрт однела победу.

Налазимо се у другој реалности, словесној и силној, ако хоћете, у другом Дигенису. „Смрт би усмрћена“4) „Христос, сишавши сам у Ад, да би га сатро, изишавши понесе многе венце победе“5).

Будући да тражимо оно што је човеку недостижно; будући да само то даје смисао и драж ономе што је достижно и пролазно у нашем живо-ту; будући да треба да достигнемо оно што је недостижно, свима нам је потребна одважност вере. Она представља саставни део људског бића. Као што човек има потребу за кисеоником, да би у овом животу живео, тако, да би вечно живео, он има потребу за силом вере.

Човек треба да почне тиме што ће бити истинит и одважан. Да ис-крено говори. Да изражава своју помисао. Тако он природно напредује.

На крају га спасава одважност вере, вере у Живот, одважност пове-рења у Оног Непознатог, који је све што постоји привео у постојање, у Оног који говори: „Вера твоја спасе те“.6)

Уколико желимо да упознамо целог човека (не неку другу животињу); уколико желимо да упознамо тајну живота и васцелог света, који је једно тело са човеком, без помоћи вере то не можемо да постигнемо.

„Ако не поверујете, нећете се одржати“,7) говори Исаија. Ако не поверујете немогуће је да схватите оно што је несхватљиво!

И Хераклит потврђује да „многе божанске ствари због безверја превиђамо и не познајемо“.

Одважан човек говори: „Верујем у Бога који ме надилази, који је невидљив, непојмљив, недокучив. Верујем у Њега за кога ми се понекад чини да не постоји. Доживљавам ону истину, да се велике и свештене ствари затварају онима који испитују, а чуда се разоткривају онима који се у вери поклањају тајни“8).

3) В. Јн.6, 50.4) Октоих, глас 1, Недеља, Богородичан на хвалите.5) Пентикостар, Стихови Синаксара Пасхалне Недеље6) Мт. 9, 22.7) Ис. 7, 9.8) Октоих, глас 5, Недеља, Стихира на Хвалите.


На крају агоније моје личне Гетсиманије долази до тога да кажем: „Да буде воља Твоја“. Тада се агонија завршава. Све старо пролази, нова твар живи.

За мене Бог није неки потчињени коме ја указујем шта му ваља чи-нити, већ говорим: „Да буде воља Твоја“.

И рађа се једно другачије чуло: вера и сила, које преплављују целог човека, попут благодати божанског Причешћа, која улази у душу и тело, и долази „у све делове, у бубреге, у срце“.9)

® ® ®О централној теми вере, о познању натприродних и натчулних ства-

ри, често имамо извесно погрешно схватање. Често као Бога обожавамо, не Бога, него неки Његов идол (конструкцију руку и ума човечијег), а вером називамо, не одважност препуштања Њему, и безграничног по-верења у Њега, већ користољубиво, на дозе узимање, које сами подеша-вамо по сопственом нахођењу. Тада се не ради о вери, већ о магији која хоће Бога да потчини човеку.

Чујмо Светог Максима Исповедника како говори на тему Бога и вере, и удахнимо чист ваздух и дух слободе који спасава човека.

„Нека Бог претходи ономе што се говори и ономе што се мисли; Он је јединствени ум оних што мисле и онога о чему се мисли, и реч оних што говоре и говореног, и живот оних који живе и оживљаваних, који јесте и постаје свима све, за оне који јесу и постају; а по себи ни на који начин нити јесте, нити постаје ишта од оних што јесу или постају, будући да се по природи својој не сврстава у ред ни са којим од бића. Стога више приличи да се назива небиће, што Му је сродније, јер Он надилази (=транс-цендира, διά το υπέρ είναι.) биће“10).

Крајњи исход Светог Максима јесте да због надсуштаствености (υπέρείναι) Богу више пристоји назив небиће, неголи биће, јер ми као људи можемо на разноразне начине да схватимо појам постојања Бога.

® ® ®Зато, само ослањајући се на Њега „Непостојећег“ можемо посто јати.Постајеш свестан да се налазиш у тајни живота који ти је Он даровао.

Благодариш за то. Не присвајаш га, јер уколико га присвојиш, губиш га.Уколико га у духу благодарности (евхаристије) дајеш на дар другима,

као што је теби на дар дат, тада, губећи и жртвујући живот свој, душу своју, ти је спасаваш и чуваш за живот вечни.

Изађи из љуштуре свога самољубља. Не жели ништа за себе. Реци: „Имам више поверења у Тебе који си ме довео у живот, неголи у себе.

9) Велики Часослов, Молитве благодарења после Светог Причешћа10) Мистагогија, P.G. 91, 664 A-B.


Теби препуштам сав живот свој и наду. Не говорим ти шта треба да чи-ниш. Кажем ти да чиниш шта год хоћеш. Јер си Ти мене, премда ти ја ништа нисам рекао – будући да нисам постојао – привео у живот. Сада имам смелости да све дам, и живот свој, Теби који си ми га даровао.

Ти си моја прошлост и будућност моја. Немам другога. Чини шта год хоћеш. Видео сам да си ме до сада обасуо доброчинствима, знаним и незнаним.

Много је више незнаних, јер све је доброчинство. И страдања, за која ми се чини да су проклетства, само су снажни благослови.

Према томе, завршетак моје молитве су речи: „Нека буде воља Твоја“.Боље је страдање по вољи Божијој, из ког ће се родити светлост

утехе, него фантастичан успех, који доживљавам као сигурни пакао.Уколико си, као лекар, достигао до зрелости духа; уколико си до-

стигао до вере и доживљаја силе која самодејствује (=αυτενεργεί) и спа-сава човека; уколико припадаш истински верујућима, тада изнутра благо-дариш Богу, скрушаваш се, не причаш много, и многе и тешке ствари Бог чини.

® ® ®Бориш се да помогнеш другоме да се излечи, да задобије здравље.

Или, боље је да кажемо, помажеш му да се суочи, да се правилно суоча-ва са болешћу, болом, страдањима и смрћу.

Уколико то успевате у свом животу, уколико сте свесни да нас је Не-ко привео из небића у биће, да нас је неко родио, дужни смо да дамо живот свој, да га жртвујемо зарад других, који представљају нас саме.

Ако сте свесни да нам је Он дао силу себеизграђујућу, утеху која цвета из бола, помоћ која долази из туге, радост која кроз Крст долази, Крст који укида смрт (Разрушио си Крстом својим смрт11)).

Ако сте осетили шта значи да ће они „који потрпе Бога обновити снагу, и залепршати крилима као орли“12). Да ће из њих понићи друга сила, и да ће се у њима страдања обратити у благослове, а телесне болести и муке постати повод задобијања снажнијег духовног расположења.

Уколико дођете до уверености да нас поверење у Њега, које је само љубав, спасава, чак и када се чини да нестајемо, да је Он са нама чак и онда када се чини да нас напушта.

Уколико дођете дотле да немате никакав приговор ни за једног чове-ка или догађај у свом животу. Уколико благодарите Богу за све, за пријатне и непријатне ствари. Уколико осећате да из непријатних и болних ствари произлази најјача молитва. Уколико срцем својим прихватате реч светог

11) Октоих, глас 7, Недеља, Тропар.12) Ис. 40, 31.


Григорија Паламе, који каже да је све добро, не изузимајући ни смрт, осим греха13). Уколико заједно са Аввом Исаком осећате да се у срцу вашем распламсава радост када на смрт помислите14).

Тада сте ви прави лекари, и радујете се свом животу и ви сте утеха за друге.

Полазите од Хипократа, који живи, размишља, дела у чистоти и светости, а завршавате у Новој Твари Цркве, где Лекар душа и тела, не да једноставно исправља пропале, него васкрсава мртве.

Тада и сâмо присуство ваше благотворно делује на болесника, који вас види као спаситеља, и који је од много бола постао осетљив, и стоји пред вама као отворени цвет, као отворена рана.

Ваша појава има јединствену тежину. Сваки покрет душе и тела вашег одражава се на болесника, који се, као дрхтави лист, хвата за вас.

У том свештеном тренутку пацијент може да поклекне због једне речи, једног погледа, једног геста. Или, пак, да добије снагу, да васкрсне храброст његова, од једног осмеха, једне речи, једног погледа.

Једно или друго дешава се само од себе, без воље лекара, сходно садржају који он у себи носи, сходно томе колико би за другог и за браћу своју све жртвовао. Када болесник одлази, када се губи, када не може да прими лекове, нити било какву другу подршку, тада лекар који је свој живот и умеће сачувао у чистоти, има нешто да му пружи. Он, као зрели плод, одише миомирисом, благоухањем живота15), који прима онај ко се налази у крајњој нужди.

Тада ви имате једну посебну везу са болесником.Он умире за вас и говори вам, свим бићем својим, о смрти, о преласку. Ви живите за њега и говорите му, свим бићем својим, о животу који

надилази смрт.Збива се извесно тајанствено унутрашње уписивање – обострана помоћ

– која се остварује на узвишеном и свештеном нивоу. Први, болесник, скончава. Други, лекар, долази до извесне кончине. Свим трудом својим, у чистоти и светости, у животу и послу, он има да пружи нешто што исходи у том часу (без посебног труда), и то доживљава као харизму (=бла-годатни дар), и онај ко даје и онај ко прима16). То запечаћује њихов однос. Он прати болесника и после његове смрти. Они заувек остају заједно.

У одређеном тренутку, на мерачу за притисак који лекар ставља на врат болесника, чују се откуцаји срца. Када је сасвим опуштено лекар не чује ништа, као и када се срце превише скупља.

13) В. Сабрана дела Св. Григорија Паламе, Солун 1985, том 9, стр. 468.14) В. Беседа 33, превод Калиника Пандократорског, стр.81.15) 1Кор.2, 16.16) В. Откривење 2, 17.


У прелазном тренутку даје се извесна порука, коју да би примио, треба да будеш приправан.

Прелазни и крајње свештени тренутак јесте тренутак рађања ново-рођенчета; или одласка, кончине болесник (за осетљивог човека је сваки тренутак у животу прелазан).

Новорођенче и самртник имају нечег заједничког. Обоје, и новорођен-че и самртник, као крајње слабашна створења, имају потребу за бригом неког другог, ко може да је пружи.

Не постоји слабашније младунче од човека. Не постоји осетљивији самртник од човека, који попут новорођенчета иште брижност.

Свештен је тренутак рађања детета. Оно се одваја од топлог и по-знатог простора материце своје мајке, где је имало обезбеђене услове живота – крв, храну, кисеоник.

Сада се пупчана врпца пресеца. Оно бива бачено у страно и хладно окружење. Мора да дише, плаче. Тражи дојку своје мајке да би подојило млеко живота.

Свештен је и тренутак самртника, који у часу велике промене и пре-ласка у неко друго стање тражи неке руке да га прихвате. Да неки другачији ва здух удахне, неко друго млеко да подоји.

Ви се у том часу налазите поред њега. У том часу речи се превази-лазе. Лекови су непотребни. Дух делује. „Ћути свако тело човечије и стоји са страхом и трепетом“17) пред тајном која нас надилази. Човек не делује. Позната дејства и уобичајене интервенције не пружају ништа.

Налазимо се у стању сличном оном за које Господ саветује: Не бри-ните се унапред шта ћете рећи тада, него шта вам се дâ, то реците. Јер нећете говорити ви, него Дух Свети18).

И Апостол говори: Моја проповед не беху људске речи. „Не би убедљивим речима људске мудрости, него у показивању духа и силе“.19)

Тада, када речи престају и поништава се моћ лекова, делује сила вере. Тада се проверавају, не медицинска знања лекара, већ сила вере његове. Тада се обелодањује издржљивост и домет његове терапије.

Ако у смирењу и страху Божијем све поверава Њему, који је Лекар душа и тела, управо тада разуме и доживљава речи Господње, да ће они који верују „говорити новим језицима.... на болеснике полагаће руке и оздрављаће“20).

Он безгласно говори другим језиком, и та, ћутањем изговорена реч, говори у бескрај.

Она исијава зраке који сажижу рак страха и смрти.

17) В. Херувимска песма Велике Суботе.18) Мк. 13, 11.19) 1Кор.2, 4.20) Мк. 16, 17 – 18.


У последњем часу и при крајњем суду, када је за човека све под претњом, све се мења и другачије рачуна. Гвожђе се кује док је вруће. На највишој температури природни закони и односи међу њима се мењају. Односи болести и терапије. Болесника и лекара.

Ви дајете здравље и узимате га. У једном тренутку – не подешавајући када и колико, ви заузимате место болесника. Помажете и бивате помогнути.

Ви сте и одашиљач и пријемник поруке живота.Болесник вама указује помоћ. Уколико, као помогнути и лечени од

стране болесника, осећате захвалност, тада и ви можете њему да помог-нете, да му узвратите. Тада се ваша знања и лекови најбоље афирмишу.

Не знаш, на крају, шта је боље и пожељније: да будеш здрав (тј. лекар) или болесник (тј. лечени).

Не знаш да ли имамо већу потребу за здрављем пропадљивог тела, или за утехом која побеђује и укида смрт у овом животу. Или, на крају, не знамо, да ли нам је многоцењено осећање благодарности и снаге више пружило здравље и безболност у животу, или болести, страдања, бол и муке.

„Гле, кроз крст дође – и стално долази –радост целоме свету“.21)

На концу, када је све под претњом, када се све губи, говориш: Нема човек потребу за многим пропадљивим стварима. Све што је сакупио, сабрао и заволео у свом кратком животу, напушта га. Али га не напушта жеђ за оностраним, за нечим најмањим што укида смрт.

У тешком часу претеће буре, да би спасио људске душе, капетан баца све у море. Лекар одсеца и баца делове тела, да би спасио човека. Пушта ништавно тело да сиђе у гроб, и спасава се оно што се не губи у души и телу.

„Сеје се тело душевно, устаје тело духовно“.22)

На крају, нити нас телесно здравље спасава, нити нас болест уништава.Успех је стећи здравље, које се болешћу усавршује23), и живот који

смрћу постаје вечност.Живимо у Христу Исусу живот који из Гроба произиђе и произлази.

Тада се радујемо и овом и оном животу, који нам је литургијски већ сада дарован.

® ® ®Ви сте изабрали свето и свештено занимање, које вас поставља у

трагично привилегован положај. Сусрећете човека у најтежем и најсве-штенијем тренутку живота његовог.

Да вас удостоји Бог да се покажете достојни свога посланства. Са јелинског превео Дејан Ристић

21) Пентикостар, Поредак Часова Светле Седмице.22) 1Кор.15, 44.23) В. 2Кор. 12, 9.


ДЕкОДИРАЊЕ ДА ВИНЧИЈЕВОГ кОДА1)

Проф. том врајт2)

БисКуП Дурхама у енГлесКој

ИЗАЗОВ ИСТОРИЈСКИ УТЕМЕЉЕНОГ ХРИШЋАНСТВА ПРЕД ПОСТ-МОДЕРНИСТИЧКИМ ФАНТАЗИЈАМА

Најприје желим да кажем да је изузетно задољство бити овдје у Сијетлу, и то колико смо моја супруга и ја захвални на вашој добродо-шлици и гостољубљу, а посебно онима који су се потрудили око овог догађаја. Веома сам узбуђен што је пред мене овдје постављен задатак – питање – за које ми се чини да је главни приоритет Цркве у нашем времену – а то је сусрет Цркве са савременом културом, са намјером да се свијет промијени – надамо се силом Светога Духа, на славу Бога и добробит свих људских бића посвуда.

Ово нам се може учинити као грандиозан пројекат, али то уствари веома добро кореспондира са апостолским задатком онако како је он виђен у Новом Завјету. И ово је управо један од проблема везан за већ широко распрострањени Ден Браунов бестселер „ Да Винчијев код“, дакле баш то да он одвлачи пажњу од већег задатка, и повлађујући одређеним негативним аспектима савремене културе, нема заправо никакав интерес по питању мијењања свијета у коме живимо, него напросто смјера ка својеврсном преуређењу духовних приоритета људи. О томе ће бити више ријечи у наставку.

Задатак заузимања културе Хришћанским Јеванђељем, и у том смислу и рад на преображењу свијета, увијек подразумијева три елемента. Прво, морамо да говоримо истину о Исусу из Назарета, и да објаснимо како то бива да ми откривамо ко је заправо Бог гледајући у Исуса. Друго, то морамо да радимо уз пуно заузимање за свијет у времену у коме живимо, уз разумијевање његових плима и осека, особина и лудорија, оних питања по којима морамо да признамо да је он, свијет, потпуно у праву, као и оних на које даје тотално погрешан одговор. Треће, морамо бити спрем-

1) Преузето са www.ntwrightpage.com2) Биографију бискупа Врајта види у Видослов бр.41

PROF. TOM VRAJT ® DEKODIRAWE DA VINÎJEVOG KODA 119

ни да оповргнемо - што ће рећи да понудимо разумно побијање, а не само да кажемо да се не слажемо – са популарним кривим схватањима која човјека остављају збуњеног, и са пометеним и погрешно интерпре-тираним идејама о Исусу и природи Хришћанске вјере. И управо је то проблем везан за „Да Винчијев код“, јер он истовремено уздиже сва ова питања. Једно од фасцинантних питања везаних за ову књигу је и како то да је тако популарна? Не може бити да је то само због тога што је можете прочитати у даху. Таквих књига има на све стране. Гдје се она дакле уклапа у нашу културу? На који начин она говори о стварима које тако много људи жели да чује? Узимајући у обзир и то да су многи од читалаца и сами схватили како су бајковите теорије завјере које се тамо помињу, како то да они још увијек желе да вјерују, или на послетку барем да буду отворени за неке још екстремније и бизарније тврдње које књига доноси. Вјерујем да књига уистину предтставља савршено отјеловљење мјеста на коме данас значајан дио културе, и то не само овдје у САД, већ такође и у Британији, одакле долазим, страсно жели да се нађе. То је раз-лог, а не само зато што је књига популарна и што спекулише неким трену-тно популарним, а у основи будаластим идејама о Христу, због кога же лим да ове ноћи прођемо кроз нешто од галаме којој ова књига даје ехо, да би уствари дошли до питања која се налазе у средишту проблема.

РАЗЛИКОВАЊЕ ЧИЊЕНИЦЕ ОД ФИКЦИЈЕ

Добро позната карактеристика данашње културе је да неки људи нису у стању да направе разлику између чињенице и фикције. Приче о људима који вјерују да су ликови из ТВ сапуница стварни, укључујући и приче о хиљадама комплета дјечије одјеће које се шаљу на адресу радио станица након што се неки од фиктивних ликова породи, као и приче о глумцима који бивају нападани на улици зато што су људи љути због понашања њиховог лика са екрана су нешто што се посвуда може чути. У склопу онога што можемо да назовемо Хришћанска субкултура такве ствари постају кобне, као када милиони оних који читају тзв. „Остављене иза“3)серије истински вјерују не само у „склањање одавде“ као основни елемент њихове теологије, већ и у социополитичке идеологије које су

3) Овај тзв. „Left Behind“ жанр у савременој америчкој литератури представља серију фантастичних романа који говоре о последњим временима, о Хришћанима који су склоњени са земље, и о онима који су остављени иза, тј. на Земљи у вријеме невоље која се збива пред Други Долазак Христов. Књиге су продаване у милионским тиражима, а најпознатији аутори су Тим Ла Хеј и Лари Џенкинс, које проф. Врајт помиње у тексту. Радња књига смјешта центре зла у крајеве свијета који су у непријатељству са Америком, нпр. у Багдад, или Пелестину, а у Америци се као по правилу увијек регрутују „војници спаса“, који су неријетко Јевреји који су препознали Христа као Месију итд. (прим.прев)


тим серијама моћно оживљаване. У одређеном смислу, Ден Браун пред-ставља одраз у огледалу Ла Хеја (LaHaye) и Џенкинса (Jenkins), познатих писаца поменутог жанра, и он репродукује у фикционализованој форми неке од митова постмодернистичког свијета, као што су ова двојица ре-продуковали у фикционализованој форми неке од митова фундамента-листичког права.

Брауново достигнуће је у ствари толико спектакуларно да тешко можемо да му замјеримо на новозарађеним милионима. Oн је искористио читав сет идеја и спекулативних историјских реконструкција, од којих је свака по себи наизглед неприхватљива, и спајајући их створио не само узбудљив, иако ултра-сањалачки роман о завјери, него је упркос дрвеној и стереотипној карактеризацији ликова, учинио да се неколико неприхват-љивих елемената из књиге на моменте појаве у очима читаоца као нешто што би стварно и могло бити истина. Важно је стога да почнемо са ко-ментарима који ће нам помоћи да схватимо гдје заправо он припада у склопу дуготрајне историје ове врсте спекулације, уз неке очигледне примједбе везане за разликовање чињенице од фикције, е да би тако дошли до срца саме ствари.

Браунова књига је напросто последња у дугом низу. Он сасвим от-ворено зависи – а постоје гласине да је и званично оптужен грађанском суду – од Мајкла Баигента (Michael Baighent) и Ричарда Леига (Richard Leigh), аутора романа „Света Крв“ и „Свети Грал“, књига фантазије које су објављене седамдесетих година двадесетога вијека. Они су употребили стару легенду о Светом Гралу, преиспуњену причама о мистериозним средњовјековним тајнама, Краљу Артуру и витезовима округлог стола, о тајним јеванђељима и скривеним свитцима, о витезовима Темларима и Розенкројцерима, и онда дали свему томе свјеж заокрет. Наиме, ријеч је о томе да ту „Свети Грал“ није путир који је Христос користио на Тајној Вечери, већ је умјесто посуде у коју се излила Христова Крв под видом вина, он заправо Исусова крвна линија у форми породице, насљедника у које је смјештена Христова крв, и који се још могу пронаћи. Другим ријечима, Исус је имао дијете, па су онда дјеца имала дјецу, и та фамилија још постоји, носећи у себи тајну која ће одувати свијет традиционалног Хришћанства, у првом реду традиционалног католицизма. (Сва дјела ово-га жанра имају као своју тему вјеровање да је предањско, mainstream Хришћан-ство засновано на грешци, и да се онда оно грчевито брани форсијајући доказе за супротно).

Било је ту и још сличних „бомби“ у последњих неколико деценија, Аустралијанка Барбара Тиеринг(Barbara Thiering) зарадила је кратку по-пуларност својом књигом „Исус Човјек“, која је базирана на невјероватно површном декодирању Свитака са Мртвог Мора (или Кумранских Руко-писа прим.прев) и показујући, још једном дакле, да је Исус био ожењен


Маријом Магдалином. Она додаје и то да су се они развели, и да се Исус опет оженио. Заиста, нико Тиерингову не узима за озбиљно, осим по-времено неке радио и ТВ станице у лаганим програмима (chat shows), и за претпоставити је, можда само још њен издавач и банковни менаџер. Постоји још и књига „Гроб Божији“, коју су написали Ричард Ендрјуз (Richard Andrews) и Пол Шеленбергер (Paul Schellenberger), а која је објав-љена 1997, и која говори о томе да је Исусово тијело сахрањено испод једног брда у јужној Француској. Они наравно износе уобичајено поткреп-љење, Свитке са Мртвог Мора, гностичка јеванђеља, Розенкројцере, Темларе, стривене кодове и симболе у средњовјековним сликама, и изнад свега велику католичку завјеру која жели да све ућутка да се не би умањио систем моћи и контроле који је Црква за себе изградила. (Наравно, све ове теорије завјере задобијају extra momentum уз данас свима откривен начин на који је Римокатоличка Црква заиста прикривала разне врсте скандала у послед-њим годинама).

Сада већ можемо да примијетимо неколико ствари: за сва дјела ово-га типа који смо поменули досада изглeда да су убијеђена да традицио-нално Хришћанство доживљава Христа као Божанско Биће, у настојању да осигура политичку моћ Цркве, док Га, са друге стране, скривена пре да-ња виде просто као једну људску фигуру.

Међутим, у исто вријеме они пропуштају да примијете следећи про-блем: наиме, уколико су у праву, веома је тешко објаснити сами постанак и ширење Хришћанства. Ако је Исусово тијело сахрањено испод некак-вог брда на југу Француске, зашто би било ко имао разлог да Га доживљава као Божанство? Уколико је Он био учитељ који је био ожењен, имао дјецу, па и разведен и опет жењен, шта је онда тако нарочито у вези Њега? Ја имам такав осјећај да када је у питању већина оваквог штива, то умногоме долази на свјетло дана као реакција на популистичку верзију римокатолицизма нижега ранга, у склопу које се може пронаћи и учење о суштински „не сасвим“ људској природи Исусовој, као и оно о апсо-лутном ауторитету Цркве, коју би наравно, озбиљни католички теолози за тили час одбацили. Ове књиге дакле у највећој мјери припадају кон-тексту субкултуре која у контунуитету заснива свој идентитет на малогра-ђанској религији, од које су одбјегле, порађајући фантазије да би осигура-ли да тај бијег буде перманентан.

Али, заиста то јесу фантазије. Браун тврди, на почетку саме књиге, најприје то да су архитектонски детаљи мјеста која су у књизи помињана тачни, и онда то да заиста постоји тајно друштво звано „Првенци Сиона“ (Priory of Sion), коме су припадали Да Винчи, Исак Њутн, Виктор Иго, као и људи слични њима. Обе ове тврдње веома лако могу да се побију. Ве-зано за прву – од свих поменутих мјеста у роману веома добро познајем барем једно, а то је Вестминстерска Опатија. У реду, Браун зна гдје је спо-


меник Исаку Њутну, али он опет прави гаф за гафом, а сви они могу да буду исправљени за само десет минута шетње Опатијом са отвореним очима. Тако – Опатија има куле, а не шиљке; Парламент не може да се види из парка Св. Јакова; Колеџ Гарден је веома приватно, а не никако „вео ма јавно мјесто“ ван зидина Опатије (стр. 527). Не може се гледати на Колеџ Гарден из опатијске скупштинске куће (Chapter House); не постоји „дуги ходник“ који води у Chapter House, са „тешким дрвеним вратима“ на крају (стр. 529). Како рекох, десетоминутна опсервација једног истра-живачки надареног основца би ово могла да потврди. Ако је Браун тако непажљив, и непажљиво инвентиван у детаљима које је тако лако про-вјерити, зашто да му уопште вјерујемо по питању било чега другог? Што се тиче другога, тј.друштва „Првенци Сиона“, документи које Браун, следујући Баигенту и Леигу цитира као доказе само су кривотворине које су скувала тројица лакрдијаша, Французи, још педесетих година про-шлога вијека. Они су ово чак и весело исповиједили у оквиру једног ТВ програма који је на британској телевизији емитован у фебруару прошле године. Што се тиче Браунове теорије о Да Винчијевој слици Тајне Ве-чере, по којој је љубљени ученик који сједи до Христа уствари жена, и да су он/она и Исус приљубљених бедара, и да сједе тако да образују слово „V“, које је ознака женскости, и такође и знак „М“, указујући на Ма-рију, или опет Магдалину, или брак (eng.marriage прим.прев),или пак на нешто треће, све је то чиста фантазија. Можете узети било коју велику слику и играти са њом ову врсту игре. Овим не тврдим да неки велики сликари нису уградили кодиране поруке у свој рад. Било би изненађујуће да није тако. Међутим, када је у питању Брауново тумачење ове слике, највише што оно заврјеђује од било ког озбиљног критичара умјетности је можда смјешак у пролазу.

Постоји још мноштво детаља који историчара првога вијека тјерају да се грохотом насмије и потом зафрљачи књигу у ватру. Наиме, тврди се да није само Јудино племе, већ такође и Венијаминово имало царску династију, и да је Марија Магдалина била дио те династије (стр. 334). Ка-же се да је одређивање недеље као дана за богослужење било дио рефор-ми из доба цара Константина, упркос свједочанству из Библије у 1.Посл. Коринћанима 16.1.,као и свједочанстава других ранохришћанских тексто-ва. По Брауну, ништа у Хришћанству није оригинално, већ је све синкре-тистичка имитација древних паганских култова. Благо Грала може у себи да садржи и документ познат као „Q“, за који и „Ватикан вјерује да постоји“. „ Основано је претпоставити да је то књига о Исусовом учењу, могуће чак писана његовом руком“ (стр. 343). Све ово је од стране луцка-стог Енглеза изложено у књизи, и долазило ми је на памет да га је све то пројавило као личност са оскудном библиотеком, на крају га пројављујући као лупежа, те да је и он сам покушавао да се на неки начин дистанцира


од онога што говори, али и то је бојим се, само плод превејаности. По питању Христовог личног дневника, Енглез каже „Зашто Исус сам не би писао хронику свога учитељства? Већина људи тога времена је то чини-ла“. Читаоц који можда и губи дах при читању ове изјаве морао би да се закикоће по питању наредне реченице „још један екплозивни докуменат за који се вјерује да је дио Блага Грала је рукопис назван „Дневник Маг-далине“ – Магдалинино лично свједочансто о њеном односу са Христом, Његовом распећу и њеном боравку у Француској. Оно што је можда најдирљивије по питању свега овога је то да Браун задржава писање великога слова Њ сваки пут када за Христа употребљава замјенице Њега, Његов, и сл. што нас наводи на питање – па зашто би ико икада претпо-ставио да је Исус Бог ако би Он био налик на оно што о Њему говори Браун? Зашто би било ко изабрао да слиједи Њега прије него било ког новог учитеља?

Са сигурношћу можемо да закључимо да је „Да Винчијев код“ фик-ција, не само по питању ликова и завјера, него и по питању већине детаља. Међутим, права поента лежи другдје. У његовој тврдњи, која иако дјело-мична и унеколико контрадикторна, представља у основи либерални амерички мит о настанку Хришћанства, који је нашироко приваћен, и уистину и предаван као учење у многим црквама и семинаријама (бо-гословијама – протестантским ), а чини се да и у Британији бива све попу-ларнији и популарнији. Овај мит је нешто што треба да се сагледа у правом свјетлу и из тог разлога ћу централни дио овога излагања посве-тити доказивању да је он погрешан у свакој његовој тачци.

2. НОВИ МИТ О НАСТАНКУ ХРИШЋАНСТВА

Мит који намјеравам да опишем и такође и да критикујем је веома добро познат и широко распрострањен. Ја сам се сусрео с њим на Хар-варду, сусрео сам га у баптистичким црквама на Југу (Америке прим.прев), видио сам дјелиће истога разасуте кроз сву Америчку Академију Религије (American Academy of Religion ), и Библијско Друштво (Society of Biblical Literature), што је веома иронично због тога што су ова друштва, барем теоријски, била посвећена ономе за што се претпостављало да представља научно историјску студију религије и старих текстова, а мит о коме ћу да говорим је све само не научни или историјски.

Овај мит се састоји од пет елемената, а „ Да Винчијев Код“ нуди до-душе непотпун, али ипак довољно јасно видљив траг свих пет.

Мит се састоји у следећем:Прво, постојало је десетине, ако не и стотине других докумената о

Христу. Неки од тих докумената су у наше вријеме угледали свјетлост


дана, као на примјер књиге откривене у Наџ Хамадију4) прије 60 година. Оне су више усресређене на Христа као на људско биће, великог вјерског учитеља, него на Њега као Бога. И управо у тим књигама налази се пра-ва истина о Исусу.

Друго, четири Јеванђеља Новога Завјета су касније састављана са циљем да обоже Исуса задобијајући тако моћ и престиж за Цркву. Она су управо из овог разлога одабрана у доба Константина, дакле у четвртом вијеку, а многи алтернативни гласови су без милости били сузбијени.

Треће, самим тим, Исус није уопште био онакав каквим га четири канонска Јеванђеља описују. Он за себе није мислио да је Божији Син, или да ће умријети за гријехе свијета, нити је дошао да оснује нову религију. Он је био чиста и једноставна људска личност, која јер имала нека дивна морална и духовна учења, и то је све. И да наравно, сасвим је могуће да је био ожењен, можда и са дјететом на путу када је Његова каријера била прерано прекинута смрћу.

Четврто, следујући свему овоме, Хришћанство онакво какво позна-јемо је засновано на грешци. Традиционално Хришћанство је сексистич-ко, нарочито пак антифеминистичко и антисексуално. Оно је увијек смјерало ка, и на многим мјестима и успјело да за себе придобије социјалну моћ и престиж, и тако постало према политици тихо и конформистичко. Налазим, успут да кажем, да се ово нарочито добро уклапа у случајевима када неко жели да побјегне од фундаментализма или опет одређених типова римокатолицизма.

И пето, и најважније: Дошло је вријеме да се одрекнемо слике о Исусу Христу, и основама Хришћанства, коју је Црква тако дуго про-мовисала, а која је историјски нетачна, теолошки неоправдана и социјално штетна, и да се најзад вратимо ономе што је назови оригинална визија самога Исуса. То подразумијева додир са различитом врстом духовности, која је заснована на метафори прије него на дословној истини, на осје-ћањима радије него на садржају, на откривању било какве вјере за коју нађемо да у њу можемо да вјерујемо. Ово ће дакле оживјети истину коју је Исус живио, и за коју је можда и умро.

Ден Браун додаје и неке сопствене ресице на овај петоструки мит. На примјер, слично неким скоро објављиваним ауторима, додаје сугестију да овај тип изворне духовности, којој би нас Христос свакако научио у случају да Његова порука није била загушена, може да укључује и по-

4) Наџ или Наг Хамади (Nag Hammadi) је град у Египту у коме су у децемру 1945. локални се љаци пронашли у једној пећини у земљи запечаћене глинене ћупове унутар којих су нашли свитке који садрже гностичке списе, међу којима је најпознатије тзв. „Јеванђеље по Томи“. Противници светопрадањског Хришћанства се веома често позивају на њих као на „ориги-налну верзију“ Хришћанства.(прим.прев)


новно успостављање везе са светом женскошћу (sacred feminine).(Како се ово све уклапа у оквир његове завјере није јасно, и сама књига је у завршници несагласна са врхунцем. Да ли је Свети Грал на крају само још једна метафора за младићко-дјевојачку романтичну љубав?).

Као што сам рекао овај мит сам сусрео посвуда, у различитим обли-цима, много прије него што је Ден Браун написао своју књигу. Свакако да је Браун овоме миту подарио крила, и прибојавам се да сада лети унаоколо збуњујући многе по питању тога шта могу, а шта не могу да вјерују. Најдубља иронија је што књига саму себе представља као исто-ријски укоријењену, док је заправо сплет фантазија које наравно сам Христос у историјским смислу никада не би препознао. Дјело се представ-ља као отјеловљење заиста креативног и новог Христовог гласа,а уства-ри нуди само добро знане варијације на линији постмодернистичке спиритуалности.

Требало би, прије него што наставимо, да расвијетлимо још само нешто. Наиме, Браун, попут неких њему сличних полуларних писаца, укључује тзв. „Свитке са Црног Мора“ (“Dead Sea Scrolls”, код нас познатије под називом „Кумрански рукописи“ прим.прев),као документе о Христу. Они нису ништа слично томе! Нити је Исус ту игдје поменут, нити пак рано Хришћанство.

Међутим, питање кодова у списима из Наџ Хамадија је много значај-није. Шта се о њима може рећи? Да ли су ти кодови озбиљни алтерна-тивни извори који дају одговор на питање о почецима Хришћанства? Да ли су оно заиста „најранији хришћански списи“, као што Браун изјављује?

Као и већина оних који су у последње вријеме писали о Христу у Његовом историјском контексту, и ја сам пажљиво размотрио, поред свега осталог, и кодове у списима из Наџ Хамадија. Ти списи, као и сли-чан материјали налажени посвуда (јер тзв. „Јеванђеље по Марији“ није из Наџ Хамадија) представљају оно што у најширем значењу ријечи подразуми-јевамо под појмом „гностицизам“. Гностицизам је један сложени, много-глави духовни покрет, који је умногоме познат нама и кроз списе његових опонената, почев од краја другог па све до четвртог вијека. Оно што је централно у гностичкиком систему, који да кажемо и то, има много збу-њујућих варијација и унутрашњих противрјечности, јесте вјеровање да је постојећи свијет простора , времена и материје по својој суштини зао, и да је то дјело секундарног божанства, не правог, и да ће се спасење са-стојати у бјекству од свега видљивог у другу сферу, и то како сад , тако и у Будућем Вијеку. Гностицизам учи да неке људске личности носе унутар себе барем дјелиће божанскога, који требају да буду откривени и пројављени, да би тако њиховим носиоцима подарили тајанствено знање. На грчком језику се знање каже „гносис“, па се отуда овај покрет и зове „Гностицизам“. Ово откривање тајанственог знања омогућава ономе ко


је његов носилац да побјегне одавде у духовни свијет. (Носилац знања је у Гностицизму по правилу увијек „Он“, а никад „Она“).

Списи из Наџ Хамадија укључују и данас добро познато тзв. „Јеван-ђеље по Томи“, као и друге сличне збирке изрека попут списа који носи наслов „Јеванђеље по Филипу“. Упркос данашњој моди преферирања ових списа, и привилеговања истих на линији размишљања да баш они дају исправну слику о Христу, ја вјерујем да су они: а) веома касно на-стали (најраније крајем другог вијека), иако могу да садрже и одређене дијелове ранијег материјала; б) да су доказано извучени из раније грађе, коју данас називамо канонским Јеванђељима, и в) да се доказано у теологији разликују од тог ранијег материјала

Прве двије од ове три тврдње су жестоко нападане, али мој суд овдје изнесен дијеле многи научници на овом пољу. Нарочито је пак тзв.„Јеванђеље по Томи“ потенцирано у неким дијеловима Сјеверне Амери-ке (и стварно, колико знам, нигдје другдје) као главни кључ којим би се могло доспјети до врата која, смјештена иза канонских Јеванђеља, воде до правог познања Христа, који се појављује (по неким писцима који ходе у овом смјеру) као фигура много сличнија Буди, као учитељ духовног пута, и то много више него што се то може закључити из канонских списа Новога Завјета. Међутим, постоји много разлога који нас одводе од овак-вог закључка. Снажан показатељ тога гдје треба смјестити овакву књижев-ну грађу може да нам буде и питање самог језика тих списа. „Јеванђеље по Томи“ које је до нас дошло је написано на Коптском језику, старом језику Египта. Оно је напросто скуп изрека које су приписане Христу, које у тој коптској верзији немају неки одређени редослијед. Али, уколи-ко преведемо ту коптску верзију на Сиријски језик, који је по свему судећи оригинални језик на коме је ова збирка настала, открићемо да су на Сиријском језику ове изреке постављене пажљивим редом, са повезују-ћим истим ријечима које повезују сваку наредну изреку са оном која јој претходи. Сиријски језик о коме говоримо, као и овај метод повезивања изрека је тијесно повезан са језиком и стилом писаца за које знамо, а који су стварали у Цркви крајем другог вијека, попут Татијана Асирца. Стога постоји јака вјероватноћа да је збирка названа „Јеванђење по Томи“ на-стала готово 200 година послије Христовог времена, а не прије.

Аргумент да је збирка из Наџ Хамадија доказано изведена из раније грађе, која је данас канонска, је много више техничке природе, и нећу покушавати да га овдје износим у детаљима. Довољно је рећи да, у случајевима у којима проналазимо сличност поука из „Томиног Јеванђе-ља“ са поукама из канонских Јеванђеља, разлике у њима поклазују да је „Тома“ модификовао изреке из канонског материјала, и то на начин по коме те изреке/поуке представљају велики корак даље од мисли првовје-ковног Јудаизма, ка свијету синкретизма другог и трећег вијека, а само


ту (у Јудаизам 1. вијека прим.прев) можемо и морамо историјски да лоци-рамо самога Исуса Христа.

Ово нас доводи до треће тврдње, која је наравно од виталне важности, тврдње да су списи из Наџ Хамадија као и остала слична штива докази-во у теологији различита од свега што се Христу поуздано може при-писати. Митотворци по питању овога тврде следеће, наиме да Наџ Ха-мади збирка представља оригиналну теологију, док са друге стране ка-нонска Јеванђеља представљају заокрет у смјеру обожења Исуса, које тиме представља социјално прихватљиво православље насупрот узбуд-љиве, динамичне, полугностичке религије која се о овим кодовима из Н.Х. налази.

Ипак, све разлика између ових списа/кодова и канонског текста указују на супротно, да кодови из Наџ Хамадија направили заокрет од ранијег ка познијем начину сагледавања ствари. И опет, три ствари треба да примијетимо:

Прво, ови списи представљају велики корак од јеврејског контекста Христове службе према некој врсти платонистичког схватања. Христова идеја о Царству Божијем које долази на земљу замијењена је идејом о учењу о томе Царству, које се тиче приватне и са ничим повезане духов-ности. Док нам се чини да Христос на неколико мјеста у канонским Јеванђељима позива своје саплеменике Јевреје на повратак изворном идењу за Богом Израиља и на унутрашње значење Његовог закона, у списима из Наџ Хамадија сам Јудаизам, на ријетким мјестима гдје га уопште и можемо пронаћи, представља напросто дио проблема. Посеб-но рјечито о томе свједочи реченица из „Томе“,гдје Христос каже да Храм, уколико буде разваљен, неће бити обновљен, већ то да ће Он разорити Храм и да нико неће бити у стању да га обнови. Исус из „Јеванђеља по Томи“ је у најбољем случају нејеврејин, у у најгорем антијеврејин. Ово схватање је веома близу нејеврејском Исусу кога је измислио Рудолф Бултман (Rudolf Bultmann) и његови сљедбеници, а ту идеју изнова оживјели они из, данас додуше нефункционалног „Jesus Seminar“,5) али је миљама

5) „Jesus Seminar“ представља Америчко друштво „библијских истраживача“, њих око 150, основано 1985. који негирају историчност јеванђеља, истичући у тексту помињано Јеванђеље по Томи као аутентично, негирајући све истине вјере, и сводећи Хришћанство на ниво овога свијета, говорећи о тзв. „сапиенталној есхатологији“тј.не о Будућем вијеку и животу вјечном, него да овдје чинимо да нам буде љепши свијет, и то је све. Врајт види „Јесус Семинар“ као наставак теологије познатог лутеранског професора Новог Завјета Рудолфа Бултмана, који је, као и ово друштво, у своје вријеме истицао важност историјског утемељења Исуса, и „демитологизације“ јеванђеља поступком тзв. „формалне критике“. Међутим, умјесто ква-литетног историјског истраживања, Бултман је пројектовао у своју „историјску“ визију Христа заправо философију егзистенцијализма свога доба, и та квазиисторијска пројекција нема, као што проф.Врајт упорно у својим дјелима показује, ама баш никакво историјско утемељење у контексту времена у коме је Христос живио. (прим.прев)


далеко од било које слике Христа која може да се формира на ознову озбиљне и трезвене историјске науке.

Друго, кодови из Наџ Хамадија су још и крупан корак од наративног начина казивања ка форми неповезаних афоризама и изолованих учења. Ту не постоји намјера да се исприча прича о Христу или пак приче о Њему , или опет да се та прича и те приче сагледају у контексту шире приче о Богу и свијету, о Богу и његовом народу, Израиљу. Списи показују све знакове одступања из таквог оквира, као рецимо да замислимо када би неко хтио да прође кроз Шекспирове драме вадећи све велике изреке без икаквог покушаја да из позиционира тамо гдје припадају у драмама којих су оне саставни дијелови.

И посебно - дакле треће – јесте то да поменути списи не виде Исуса као некога ко на врхунцу и за све преломно и одлучујуће – умире на крсту и устаје опет из мртвих, већ просто као учитеља. Ово је заправо срце проблема. У списима се не доживљава добра вијест о Христу као вијест о нечему што се стварно догодило, већ просто као добар савјет о томе како би неки појединац могао да преуреди свој живот. А заправо, тај савјет баш и није тако добар. Шта онда рећи о Марији Магдалини, која, по Ден Брауну и неким другима, бива веома важна у гностичким писа-њима, представљајући фигуру богиње, отјеловљење „sacred feminine“, Свети Грал, Ружу, Божанско материнство? Све је то чиста имагинација.(Па, да кажемо да је све то на крају имагинација, свакако). Марија Магдалина је, веома прецизно речено, поменута три пута у списима из Наџ Хамадија (насупрот тврдњи о „безбројним мјестима на којима се помиње заједница Ису-са и Марије Магдалине“, стр. 333). Тзв. „Јеванђеље по Марији“ је извештај о визији која поставља материјални свијет насупрот нематеријалном, по којој је Ум медијатор између Душе и Духа. Ово је по свему стандарни платонистички идеализам, и веома је тешко ово довести у везу са по-менутим „sacred feminine“, и потпуно са друге стране немогуће такво је дно размишљање довести у било какаву везу са првовјековним јевреј-ским пророчким покретом какав је био Христов. Тзв. „Јеванђеље по Филипу“ је онај текст у коме се описује како Исус љуби Магдалину – али идеја да је то гест романтичне везе неће преживјети ни два минута уко-лико се удаљимо од Холивуда, и преселимо у свијет позне антике, гдје то има сасвим другачију конотацију. Не постоји ни најмањи знак у списима из Наџ Хамадија, ништа више неголи ни ни у Кумранским Рукописима (у којима се Христос нигдје и не помиње, прим.прев), да је Христос био ожењен Маријом Магдалином и да је са њом имао дијете. „Јеванђеље по Томи“ има једно мјесто на коме се помиње Магдалина (51.19). Ту Исус изјављује: „Марија ће бити спашена уколико себе учини мушкарцем, јер свака же-на која себе учини мушкарцем биће приправна за Царство Божије“. Те шко да ова реченица може ићи у прилог било чему везаном за „sacred feminine“.


Уколико желимо да заиста нађемо свједочанства за ову „свету женскост“ која се код Брауна потенцира, онда се мора тражити на другим мјестима, и то у различитим формама паганизма , како древног , тако и савременог. Ово размишљање је постало екстремно популарно у неким кутцима New Age и посмодернистичке мисли. Оно је такође нашло свој пут и до неких реви-дираних верзија западног Хришћанства. Међутим, та идеја нема никакве везе са списима из Наџ Хамадија, а још мање са раним Хришћан ством.

Насупрот свему овоме, канонска Јеванђеља – упркос сваком напору да се докаже супротно – се још од велике већине истраживача спатрају веома рано насталим, писана у периоду од педесет година након Христо-вог живота, а веома могуће и раније. Документи Новог Завјета су тврдо укоријењени у први вијек, и припадају кругу предања која су веома рано настала. Професор Ричард Беукам (Richard Baucham) са Универзитета Св. Андреја у Шкотској, који зна више о раном хришћанском предању него већина научника заједно, тренутно ради на књизи која говори да је непо-средно свједочанство очевидаца у канонским Јеванђељима чак много при сутније него што се то обично претпоставља. Хишћански писци са по-четка другога вијека су познавали и поштовали четири канонска Јеванђеља, али се код њих не може пронаћи никакво познавање предања садржаног у гностичким списима. Када је донесена коначна одлука о канону књига Новога Завјета, то се није учинило тако што су произвољно одабране четири књиге са листе многих. Ствар је у томе да су ова четири Јеванђеља препозната од самога почетка као кључна свједочанства о Христу.

Још детаљније, Божанство Христово је већ недвосмислено потврђи-вано у периоду од 20 – 30 година након Христа. Јеванђеље по Јовану, Посланица Јеврејима, и свакако Лука и Матеј, који су готово једнако експлицитни су сви написани до 90.год, а врло могуће и раније. Идеја да је, по ријечима једног од Браунових ликова „Исус био само добар човјек, који је ходао земљом и инспирисао милионе да живе бољи живот“ пред-ставља модерну тривијализацију, која се, да будемо и према њима по-штени, не може наћи ни у списима из Наџ Хамадија. А сугестија, са којом се константно сусрећемо, и то не само у „Да Винчијевом коду“, по којој су Матеј, Марко, Лука и Јован изоставили Христове људске карактери-стике и написали причу тако да га обоже, је потпуно карикирање по пи та-њу онога што се стварно ту налази. Јеванђелске приче су наравно врло чудне, али се оне не могу свести напросто на судар, или опет на неку врсту комбинације онога што можемо именовати „божанским“ и онога што зовемо „људским“. Исус кога сусрећемо у четири канонска Јеванђеља је људско биће од крви и меса који доноси реалне људске одлуке, који се се бори у молитви да позна вољу свога Оца и да је слиједи до краја, који плаче на гробу свога пријатеља и који шокантно, прихвата призвање које, у схватању Светог Писма Старог Завјета које је познавао тако добро,


значи да Он треба да ради и буде оно што , по Писму, само Бог Израиља бива и чини. Ово предтставља јединство божанскога и људскога које не-ма никаквога смисла осим као реално свједочанство о стварном животу и мисли Јевреја из првога вијека по имену Исус.

На другим мјестима сам до детаља разрађивао то да портрет Исуса Христа који налазимо у канонским Јеванђељима има савршени креди-билет као портрет пророчке фигуре палестинског јудаизма двадесетих година првога вијека. Не треба да одбацимо канонска јеванђеља да би добили историјски осјећај за личност Исусову. Да, шокантно је то да Га имамо као некога ко открива своје месијанско призвање у позиву да пати, страда и умре за Израиљ и за свијет, узимајући на себе судбину за коју је прорекао да ће снаћи народ који је одбио да буде свјетлост Божија овоме свијету. И није толико шокантно, колико је са друге стране депримирајуће открити колико се та историјска перспектива погрешно тумачила и по-грешно интерпретирала од стране појединих у Цркви, онда одбацивала из неких теолошких разлога , да би на крају била гурнута у страну.

Из текстова нађених у Наџ Хамадију, као и од пропагатора модерно-га мита о настанку Хришћанства никада нећете сазнати да је Христова смрт од стране најранијег Хришћанства за које знамо, као што је оно код апостола Павла (а Павле је, и то је интересантно - упадљиво изостављен и не помиње се у „модерном миту“ у већини његових облика) доживљавана као дио самог средишта свега, и опет дио кључног разлога да би неко уопште и постао Хришћанин и сљедбеник Христов.

Васкрсење Христово је било од нарочитог значаја за рано Хришћан-ство, иако то нико никада не би закључио како од Ден Брауна, тако и од сличних писаца који у разним варијантама потенцирају модерни мит о настанку Хришћанства. Христова смрт је од најранијег времена у хри-шћанском покрету досљедно интерпретирана као а) испуњење јевјејског Писма б) као побједа над противничким духовним силама в) као начин опроштења гријехова. Рано Хришћанство није примарно било покрет који је показивао, или пак учио о томе како људи могу да живе бољим начином живота, то је долазило као посљедица главне ствари, а та главна ствар је – да је Бог Авраама, Исака и Јакова испунио своја вијековима стара обећања, да је раскрстио са силама зла и пустио у дејство Свој пројекат Нове Твари у овај свијет. Рано хришћанско Јеванђеље, које је по сле записано у четири канонска Јеванђеља, било је добра вијест, блага вијест, а не ново учење о скривеној мудрости која се појавила, и која онима који по њој чепркају даје шансу да поправе квалитет свога живо-та овдје или у неком другом животу. Та добра вијест тиче се нечега што се стварно догодило и кроз шта је зло које је нападало на свијет поражено и кроз шта је пројекат Нове Творевине поринут у море, и сва људска бића су позвана да постану дио тог пројекта кроз обновљење самих себе.


Ово што су Хришћани вјеровали је од самог почетка укључивало и снажну политичку критику. То није ни налик на стару љевичарску гово-ранцију у хришћанском руху, наравно, већ је оно о чему говорим много домишљатија, много јеврејскија и много разорнија политичка критика, наиме „Исус је Господ(ар), и самим тим Цезар није“. То мишљење постоји у посланицама Апостола Павла, код Матеја, у Књизи Откривења. Према томе, ако је канон писан, или читан, да би задобио политичку благона-клоност, е онда је био драматично неуспјешан. Они Хришћани који су били бацани лавовима у аренама нису засигурно читали „Јеванђеље по Томи“ или „Q“, или „Јеванђеље по Марији“. Читали су Матеја, Марка , Луку, Јована и остале, и држали рушилачки (из перспективе Римског Царства прим.прев) начин живота и вјеровања , израстао из апокалиптичког Јудаизма, и тиме представљали већу пријетњу за Римску Државу и паганске по-гледе на свијет него што је то икада могла бити философија Циника или гностичка духовност. Зашто би уопште Цезар имао да брине о људима који преуређују своје приватне духовности? А када се Константин суочио са чињеницом да је пола његовога царства постајало хришћанско, и када је одлучио да се прикључи, па шта је Црква требала да учини? Да можда протестује како би било аутентичније да остане у позицији опкољене и прогањане мањине? Било би добро да се Западни Хришћани из своје удобности присјете шта је све Црква пропатила само у доба Диоклецијана у годинама непосредно прије доласка Константина на власт, и на крају, кроз шта Црква данас пролази у многим крајевима свијета, па да онда запитају себе ко је ту направио компромис, и са чиме?

Савремени мит заправо ствари узима управо у обрнутом реду. Уопште није случај да је канонски Нови Завјет политички и социјално тих, и да је у дослуху са царством, док је Исус кога сусрећемо у списима из Наџ Хамадија и сличним документима полититички и социјално субверзиван, и тако опасан да је морао бити угушен. Управо је супротно истина, и сматрам да је то једна од најрјечитијих поенти које данас треба да пре-познамо. Пригрливши гностицизам, неко може да стави „мелем“ на своју савјест, говорећи самоме себи како је овај свијет гнусан, и како ће побјећи из њега једном за свагда пратећи стазу духовног самооткривања и про-свјетљења. Али, уколико Цезар заиста и примијети тако нешто, све што би могао учинити је да се подсмијехне и да продужи путем ка још већим тријумфима кроз своју реалну моћ. А ако се ово догодило у другом вијеку, можемо бити сигурни да се догађа и данас. Хајдегер и Бултман нису могли да спријече Хитлера; Дерида и Фуко (Derrida and Foucault) и њихови многобројни ученици не могу да учине ништа да зауставе моћне цареве данашњице. И свакако они који заступају нови тип „уради сам“ духов-ности и тврде да је Христос иза или у свему томе не могу пробити лед на политичком фронту.


Изазов долази дакле, на нивоу погледа на свијет.Да, свакако да је у Црква често било и погрешних погледа. Тачно је

и да је и константиновско поравнавање имало својих двосмисленсти, али се за то знало и у то вријеме, и све до Средњег Вијека ствари ипак нису отишле тако далеко у лошем (овдје Врајт има у виду стање у западном Хришћанству, прим.прев). Да, Хришћанство се у 20. вијеку претварало да је „вјера“ која није повезана са историјом. Међутим, њени историјски коријени су тврди као стијена, и стога вјера заснована на њима није ла-бава , на начин постмодернизма тј.„узми шта ти одговара“. Ова вјера, и поглед на свијет који она порађа заправио јесу срце изазова којим сад хоћу да закључим

ЗАКЉУЧАК

Дозволите ми да сажмем ово предавање на следећи начин. Наиме, „Да Винчијев Код“ је симптом нечега много већег, он је електрични вод који подрхтава електрицитетом постмодернистичког свијета Запада.

Једна од кључних грешака у савременом западном свијету је она на линији разликовања нео-гностицизма са једне, и изазова Исуса Христа са друге стране. Молим вас примијетите да, упркос ревносним напорима да се овај проблем покаже као нешто што се подудара са тренутном оштром политичком поларизацијом на лијеве и десне у Америци, то на-просто није тако. То се опет не подудара ни са поларизацијом британске или европске културе. Шта је онда стварна, дубока поларизација која се дешава у нашем свијету?

Неогностицизам је философија која вас позива да истражијете свој унутрашњи свијет и откријете неке узбудљиве ствари, по којима онда треба и да се владате. То је философија која објављује да једини морални императив јесте вјерност ономе што се пронађе у дубоком себеиспитивању. Али, ово није религија искупљења. Ово уопште није јеврејска визија о Завјету Божијем који беспомоћне сужње изводи на свјетлост дана. Ово о чему говоримо, са друге стране, јесте подржавање сујете, које каже „Ја сам стварно узбудљива особа, дубоко унутра, како год то напољу из-гледало“ и тема је половине јефтиних филмова и романа данашњице. Такав приступ подстиче оно свагда дубље и дубље пиљење у самога себе („да схватим ко сам заправо ја“), које је предмет милионима књига за самопомоћ (self-help books), а подстиче и кућну, „домаћу“ процјену хиљаду етичких забуна. Оно другим ријечима кореспондира са оним што много и много људи у наше вријеме жели да вјерује и да ради, прије не-го са тешким и трезвеним изазовом веома јеврејског Јеванђеља Христо-вог. Ово све се појављује као оправдање управо оне врсте религиозности за којом жуде добар комад како Европе тако и Америке, а то је „слобода


за све“ и „уради сам“ духовност, са јаком, али додуше неефективном листом социјалног протеста и „ја сам ОК и ти си ОК“ ставом по свим етичким и вјерским питањима. Заправо, на крају, са стварно само једним изузетком , наиме – можеш да практикујеш било какву врсту духовности (Зен, лавиринти Таи Чи), све дотле док то није правовјерно Хришћанство.

Супротно овоме, изазов Исуса у 21,вијеку је на првом мјесту то да треба да окренемо поглед од себе самих и да ступимо на платформу онога пројекта који је једини истинити Бог пустио у дјело приликом стварања и преуредио га и обновио самим Исусом Христом. Аутентично Хришћанско Јеванђеље, које је добра вијест о нечему што се истински догодило, и на основу чега је свијет од тада другачије мјесто – то Јеванђе-ље захтијева да се потчинимо Христу као Господу и допустимо да све друге вјерности, љубави и себеоткривања буду преврједновани у том свјетлу. Божији пројекат и Божије Јеванђеље су тврдо историјски уко-ријењени, супротно гностичкој фантазији и њеним модерним еквивален-тима. Истинско Хришћанство треба да се испољава у себеиспражњујућој љубави и радикалној светости, а не у себеразмаженом самоотривању. И оно (Хришћанство, прим.прев) живи очекујући испуњење обећања о Новом свијету у коме ће Бог поставити све ствари на право мјесто, и обрисати сваку сузу са сваког лица, у коме ће се сва кољена преклонити пред Ису-сом, и то не због тога што је Он био родитељ неког дјетета из љубави, или пак учитељ тајанственога знања, не због тога што нам је показао како можемо доћи у контакт са скривеном женскошћу у нама, него зато што је умро као испуењење Писма и васкрсао као испуњење намјере једног и истог Бога Творца да овај свијет буде спашен, и зато што управо у тој смрти и васкрсењу откривам му да је Он ваистину Онај у чије име ће се преклонити свако кољено на небу и на земљи и под земљом, испо-ви једајући Исуса Христа као Господа, на славу Бога Оца

Са енглеског превео јереј Дражен Тупањанин