Download pdf - Imaginarni Balkan

Odeljenje za psihologiju Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu

PRIKAZ KNJIGE «IMAGINARNI BALKAN» MARIJE TODOROVE

Mentor: Student: Prof. dr Dragan Popadić Mihić Vladimir

Novi Sad, avgust 2004.

Prikaz knjige «Imaginarni Balkan» Marije Todorove

2

SADRŽAJ

UVOD _____________________________________________________________________________ 3

BALKAN I ORIJENT-ZAJEDNIČKA SUDBINA ILI NEPRESTANA BORBA? ______________ 4

BALKAN-IME I SUDBINA___________________________________________________________ 6

BALKAN KAKO GA VIDE BALKANCI _______________________________________________ 8

EVROPSKO OKTRIVANJE BALKANA ______________________________________________ 12

SLIKA BALKANA U DVADESETOM VEKU __________________________________________ 15

BALKAN I SREDNJA EVROPA _____________________________________________________ 17

BALKAN KAO REALNOST_________________________________________________________ 18

ZAKLJUČAK _____________________________________________________________________ 21


3

UVOD

U vremenu kada se Evropa ujedinjuje, kada granice prestaju da postoje i kada je putovanje kroz Evropu gotovo jednako tako jednostavno kao i odlazak do susednog mesta, Balkan, ta neobična kombinacija Istoka i Zapada, i dalje ostaje u zapećku te i takve Evrope. Činjenica da je samo jedna Balkanska država (ako Sloveniju ne računamo u Balkan, što je sasvim realno) članica Evropske Unije, a da se očekuje da će opet dve balkanske zemlje (Albanija i Srbija) biti dve poslednje članice Evropske Unije, samo pojačava utisak koji odaje ovo područje-evropsko po geografiji, ali sasvim specifično po svemu ostalom. Stereotip koji postoji na Zapadu o Balkanu svakako nije bez osnova. Ali, da li je sve baš tako crno za nas kao stanovnike Balkana?

Marija Todorova, Bugarka koja živi i radi na tom Zapadu, pokušala je da makar sa jednog aspekta, istorijskog, osvetli balkansku «crnu rupu». Šta je u stvari Balkan? Koliko je Balkan jedinstvena odrednica za sve stanovnike ovog poluostrva, a koliko je kulturni obrazac u koji se ukapaju i neke države koje geografski ne pripadaju Balkanu? Ima li nade za Balkan ili ćeon ostati kao simbol propalog Otomanskog carstva u Evropi? Treba li biti ponosan time što je neko Balkanac, treba li se toga stideti, ili treba, kao što sama Todorova kaže, «voleti Balkan, bez potrebe da se njime ponosim, ili da ga se stidim»? Koliko je Balkan važan kao odrednica pripadnosti kod stanovnika ovog poluostrva? Na sva ova, a i još poneka pitanja Marija Todorova pokušava da odgovori u svojoj knjizi objavljenoj sada već daleke 1997. godine, godine posle najnovijih «balkanskih» (a zapravo jugoslovenskih) sukoba koji su svojom brutalnošću zgrozili civilizovan svet i još jednom podebljali tu granicu između Istoka i Zapada.

Osnovni utisak koji ostavlja ova knjiga jeste da je lakše razumljiva nekome ko je na Balkanu odrastao, ali da svakako može biti dobar osnov upoznavanja Balkana i za one koji su za ovaj region samo čuli,ili ga samo površno poznaju kao trusno područje Evrope. Ono što Todorova nudi jeste pokušaj razumevanja ne samo istorije Balkanskog poluostrva, već i kulture njegovih naroda, njihove odnose i konflikte, pa čak i ono što ove narode povezuje, a što ih istovremeno razlikuje od ostalih naroda sa tla Starog kontinenta. Sve ovo dovoljan je razlog da ovu knjigu pažljivo pročitamo, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog malo boljeg razumevanja suseda sa kojima živimo, a o kojima ipak premalo znamo.


4

BALKAN I ORIJENT-ZAJEDNIČKA SUDBINA ILI NEPRESTANA BORBA?

Zašto postoji «bauk Balkana» kojim se plaše i ocrnjuju politički protivnici na Zapadu?

Šta je to sa Balkanom da je termin «balkanizacija» zadobio tako pežorativno značenje i da postoji neprestana želja da je taj Balkan označi kao varvarski, divlji, pa čak i necivilizovan? Marija Todorova u ovom prvom delu svoje knjige pokušava da da klasičan opis Balkana u zapadnoj kulturi kroz različite napise koji su se pojavili u vreme njenog života na Zapadu. Većna samom početku, Todorova podseća da je ovo uvreženo mišljenje o Balkanu tako izraženo da u Oksfordovom rečniku postoji i pojam «balkanizacija» koji znači prvenstveno usitnjavanje velikih i snažnih političkih jedinica, ali i «povratak plemenskom, zaostalom, primitivnom i varvarskom». Kao tipičan primer ocrnjivanja Balkana u zapadnom štampi početkom devedesetih, Todorova navodi tekst Džordža Kenana, bivšeg ambasadora SAD u SSSR i Jugoslaviji koji prva paralele između balkanskih ratova 1912. i 1913. i «balkanskog» rata 1993. Već ova činjenica da se ratovi u bivšoj Jugoslaviji (koji su 1993. direktno pogađali samo tri države sa Balkana) poistovećuju sa drugim Balkanskim ratom (koji je zaista bio balkanski) govori o toj nezainteresovanosti mnogih autora sa Zapada da se dublje i sadržajnije bave Balkanom, pa ga označavaju kao jednu nedeljivu celinu sa svojim (retko pozitivnim) karakteristikama. Ono što je interesantno, a što se poklapa sa slikom Balkana kod mnogih pisaca koji su ga posećivali krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, jeste Kenanovo viđenje i prvog Balkanskog rata kao motivisanog nacionalizmom i dubljim karakternim crtama iz plemenske prošlosti. Ta samouverenost zapadnih pisaca da se brutalnosti sa Balkana iz 1912, i 1913. («Rat iznosi na površinu ono najprljavije u ljudskoj rasi, tako da i naodvratnija životinjska krvoločnost liči na vrlinu... rat u Zapadnoj Evropi je sasvim isključen.» Meri Idit Daram) ne može desiti u «civilizovanoj Evropi» bila je skršena već 1914. a naročito 1941. Pa ipak, kako Todorova ističe, kao da su mnogi pisci i sa kraja dvadesetog veka imali kolektivnu amneziju, pa tako i dalje pišu da je krajem tog veka Balkan ostao problem za Evropu, kao što je ovde i započet rat 1914. (bez osvrtanja na 1939. kojom počinje Drugi svetski rat, a što nema veze sa Balkanom). Kenan ovde pokušava da napravi mali otklon rečima da se takva «duševna stanja mogu naći ikod drugih evropskih naroda... ali, da kod balkanskih naroda upravo te specifične osobine preovlađuju preko svake mere»). Pomalo previše vatreno, Todorova dalje kritikuje i ovo i neka druga viđenja sukoba na Balkanu napominjući da su događaji iz daleke prošlosti koji su često uzrok sukoba u sadašnjosti, iako tako karakteristični za Balkan, veoma mogući i u zapadnoj Evropi. Uostalom, kaže Todorova, i sam holokaust bio je osveta za događaje koji su se desili gotovo dve hiljade godina ranije. Isto tako, pišući o stotinama hiljada žrtava sukoba na Balkanu, američki novinari zaboravljaju preko tri miliona žrtava Vijetnamskog rata i time daju potpuni monopol na varvarstvo balkanskim narodima.

Dakle, šta je to u Balkanu što ga čini tako interesantnim zapadnim novinarima i piscima? Jer, ako zaobiđemo negativne opise Balkana i njegovih naroda, ipak ostaje činjenica da je ovo područje, nažalost češće po zlu, fasciniralo evropske i američke spisatelje. Todorova jedan od razloga nalazi i u tome što je Balkan oličenje «drugosti». Gotovo potpuno tačna psihološka analiza govori o tome da je za razvoj slike o sebi potrebna slika drugog kao onog «što nismo mi». Balkan, kao Orijent u Evropi, je idealan za ovu aktivnost. Naravno, narodi sa Balkana sebe nikada nisu videli kao deo Orijenta, ali ta opčinjenost Balkanom jeste u dobrom meri povezala ove dve regije i ova dva pojma. U ovom delu, Todorova se dosta služi raspravama Edvarda Saida, koji istina govori o odnosu Zapad-Orijent, ali u mnogočemu ovo liči i na sukob Zapad-


5

Balkan. Naime, Said oštro kritikuje zapadnjačko «kvazinaučno» bavljenje Orijentom i naročito podelu ljudske stvarnosti na različite kulture, istorije i tradicije, i postavlja bitno pitanje-može li svet tu podelu preživeti? Sve ovo svakako liči na rasprave o Balkanu, pa Todorova tvrdi da je sve prisutnija namera da se Balkan vidi samo kao neka varijanta orijentalizma, dakle da u novo vreme mnogo bliži Balkan zauzima mesto mističnog i drugačijeg Orijenta. Naravno, iz ove perspektive, čini se da je Orijent ponovo preuzeo primat «drugosti», makar u SAD, nakon sve češćih i krvavijih konflikata između ove zemlje i zemalja Bliskog Istoka. No, 1997. takav razvoj situacije sigurno nije bio lako predvidljiv. Ako su Orijent i Balkan tako slični, gde su onda razlike? Todorova ih navodi nekoliko.

Prvo, Balkan je za razliku od Orijenta, i istorijska i geografska celina. Orijent je menjao svoje pozicije (ali ne i značenje) kroz vekove. Stari Grci su Orijentom nazivali sve varvare, iako je za njih taj Orijent bio varvarski sever (Trakija i Skitija). U rimsko vreme, Orijentom je smatran Egipat i Anadolija (gde je ova druga oblast i danas možda zadržala svoju orijentalnu sliku). U srednjem veku postojala je oštra podela između hrišćanstva i islama, a uže čak i izmeđukatoličanstva i pravoslavlja. Ova podela Istok-Zapad, iako se danas tako čini, nije uvek favorizovala Zapad kao mesto boljeg života. Do pada Konstantinopolja, Istok je bio taj koji je branio civilizacijske norme Rimskog carstva, dok je Zapad bio pretežno varvarski i sirov. Današnja podela na istok i Zapad je nastala tek u XVIII veku. U ovo vreme kao nova odrednica javlja se i vreme koje na Zapadu ide kao evolucija od jednostavnog ka složenom i od primitivnog ka kultivisanom, dok na istoku ova evolucija izostaje. Balkan, s druge strane ima svoju «istorijsku egzistenciju». Ova regija sa sobom nosi dva nasleđa-jedno vizantijsko, drugo otomansko. I upravo ovo drugo, otomansko nasleđe, jeste i početak nastanka Balkana kakvog ga poznajemo. U ovo vreme Balkan je postao jedna celina, dobio svoje današnje ime, i počeo da gradi stereotipe koji postoje i danas. Todorova ovde primećuje da je, ako se Balkan tako vidi, današnje vreme nastanka nacionalnih država na Balkanu u stvari samo konačna faza u evropeizaciji ovog područja i početak nestanka Balkana kao jedne celine.

Druga bitna razlika jeste u misterioznosti koju sa sobom nosi Orijent, a koja Balkanu svakako nedostaje. Iako postoje i ovde neke sličnosti, pa se Balkan vidi kao mesto u kojem preovlađuju «intrige, misterije i zavere» (Artur Daglas Hauden Smit) ipak njemu fali nešto od one neobičnosti i otvorenih lascivnih konotacija koje sa sobom nosi orijent. Čak i kada ima neki veo misterije oko sebe, to nije u stvari sam Balkan, već samo odraz Orijenta u njemu.

Treća razlika između Balkana i Orijenta jeste upravo u tom diskursu muško-žensko. Opis Orijenta je prvenstveno ženski, tok je balkanistički diskurs gotovo isključivo muški. Balkan, je prvenstveno sredina koja gaji «muški imidž». I ovde je naravno, sa retkim izuzecima, ovaj imidž uzet kao negativna odrednica Balkana. Balkanski muškarac je u gotovo svim opisima necivilizovan, primitivan, grub, okrutan i «bez izuzetka razbarušene kose», koja valjda treba da pojača sliku ovog divljaka.

Balkan je u stvari, u očima Zapada, granica. Nasuprot Zapadu uvek je stajao Orijent kao dobro zaokružena celina, kao antipod. Balkan je bio nešto između. Nije pripadao Orijentu, ali svakako nije ni bio deo Zapada. On je bio most i raskršće, i to ne samo geografski, već i most koji spaja etape razvoja. Balkan je u tom diskursu «polukolonijalan, polucivilizovan i poluorijentalan». Todorova korene ovakvom viđenju Balkana nalazi u jednom specifičnomevrocentrizmu koji kao Evropu prihvata samo onaj njen deo koji se bazira na zapadnoj kulturi. Ukratko, «Balkansko poluostrvo je zemlja protivrečnosti. Sve je upravo suprotno od onog što bi bilo razumno očekivati». (Vilijem Miler). U ovom delu Todorova daje vrlo interesantnu analizu zašto postoji tolika bojazan i prezrenje Zapada prema Balkanu. Po njoj, Balkan nije drugi, ne-ja kao što je to Orijent. Balkan je u stvari prezreni alter-ego. Ono što smo bili i u šta se možemo pretvoriti. Po Todorovoj dva su razloga za to-pravoslavna vera koja se u katoličanskoj i


6

protestantskoj kulturi vidi kao nazadna i jedna mešavina, most rasa koji postoji na Balkanu. Ovde se moramo makar jednom rečenicom osvrnuti na upotrebu pojma rasa koji svakako nije opravdan. Naime, iako se možemo složiti da narodi na Balkanskom poluostrvu imaju neke sličnosti, one su prvenstveno kulturne i istorijske, dok je za upotrebu pojma rasa potrebno mnogo više. Možda bi se pre mogao upotrebiti termin mešavina kultura ili naroda, ali svakako je sumnjivo mišljenje da na Balkanu postoji neka posebna rasa.

Na kraju ovog dela knjige, Todorova napominje da je balkanistički diskurs mnogo više zastupljen u žurnalistici i političkoj esejistici, ali da je upravo to razlog uporne žilavosti predrasuda prema Balkanu koje se hrane tom podrškom medija, ali neretko i vlasti. Po Todorovoj, balkanistički diskurs je umnogome određen ideologijom i propagandom. To je i jedan od osnovnih razloga zašto postoji ova knjiga. U daljnjim poglavljima sama Marija Todorova pokušava da na naučni način prikaže i objasni Balkan, što, nekada sa manje, nekad sa više uspeha, i uspeva.

BALKAN-IME I SUDBINA

Naziv regiona u kojem živimo danas nije oduvek bio isti. Naravno, uporedo sa semantičkim nazivima počela se stvarati i slika Balkana određena socijalnim i kulturnim značenjem koje ono danas ima. O nastanku imena Balkan govori, i to gotovo identično kao i Todorova još Jovan Cvijić početkom prošlog veka. Sam naziv Balkan je turskog porekla i označava planinu.Već i sam ovaj naziv implicira otomansko poreklo Balkanskog poluostrva s obzirom da je glavna planina ove regije pre dolaska Turaka na ove prostore na Zapadu bila poznata kao Hemus, što je naziv još iz antičkih vremena. Čak se ova planina, kako kaže Todorova, prvi put u putopisnoj literaturi na engleskom naziva Balkan tek krajem osamnaestog veka. Ono što je ovde još interesantno jeste i da je dugo vladala zabluda da se planina Hemus proteže praktično do jadranskog mora, što je opet nasleđe antike. Međutim, iako se ova planina (a samim tim i region) nazivaju raznim imenima, značenje ovih termina je gotovo identično. IHemus i Balkan označavaju gole litice, i šumovite krševe, što je svakako kasnije uticalo i na nastanak jedne karakteristične slike Balkana kao regije iako se dugo ovaj naziv koristio samo za planinu, a ne i za sredinu gde ona nalazi. Tek1808. nemački geograf August Cojne prvi put upotrebljava termina Balkansko poluostrvo. Sam naziv Balkan se dugo mnogo rađe i češćekoristio nego neutralna geografska odrednica Jugoistočna Evropa, ali je zanimljivo da je uzrok tome dugo održavanje zablude da je Balkan zaista odeljen od ostatka Evrope jednim planinskim vencem koji se proteže od Alpa. Preko Istre do Crnog Mora. I sam Cojne je počeo da koristi ovaj naziv ubeđen da je Balkansko, slično Apeninskom ili Pirinejskom, poluostrvo odeljeno jednim velikim planinskim vencem. Tek 30-tih godina devetnaestog veka ova zabluda se razbija i daju se detaljni opisi geografije Balkanskog poluostrva. Sam naziv ipak ostaje, ali sve više poprima značenja koja nisu usko vezana za geografiju.

Međutim, možda je najupečatljiviji naziv koji je praktično bio najpoznatiji sve do Berlinskog Kongresa 1878. godine, a koji i Cvijić navodi kao staro ime Balkana. Naime, u većini evropskih zemalja Jugoistočna Evropa se nazivala Evropska Turska, ili Orijentalno poluostrvo. Ovo je zanimljivo stoga što pokazuje u mnogome da naziv jedne regije je usko vezan za sliku o njoj. Kao što je Todorova već predhodno dosta pisala, Balkan pod Turcima je shvatan pre kao Otomanska nego kao Evropska regija. U najboljem slučaju, ovaj region je mogao proći kao «Evropska Turska», ali čini se opet sa naglaskom na Tursku, a ne na Evropu. Tek nakon


7

Berlinskog Kongresa i osamostaljivanja većeg broja država na Balkanu, u upotrebu se vraćatermin Balkan, ili balkansko poluostrvo, a samim tim i početak nagoveštaja razdvajanja Balkana od ostatka otomanskog carstva. Poneseni željom da krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka konačno vide leđa Otomanskoj imperiji, intelektualci iz mnogih zapadnoevropskih zemalja umesto termina Balkan i «Turska u Evropi» počinju da upotrebljavaju geografsku odrednicu Jugoistočna Evropa, dakle odrednicu bez ikakvog skrivenog i impliciranog značenja, osim možda onog da je Balkan ponovo priznat kao Evropa. Ovde Todorova, čini se, pomalo odstupa od naučne objektivnosti i distanciranosti pa smatra da je sam termin Balkan ne samo ponižavajući za ovaj region, već i da je netačan. Ona kritikuje i sam naziv Cvijićeve knjige «Balkansko poluostrvo» smatrajući da se ne može ovim nazivom nazvati cela regija koju opisuje Jovan Cvijić.

Nakon Balkanskih, a naročito nakon Prvog svetskog rata, i sami balkanski intelektualci postaju pobornici ideje da se mrska turska reč zameni nekom neutralnijom (opet, najčešće je to «Jugoistočna Evropa»), pa čak ističu da je nezamislivo da ljudi iz regiona koji je «dao Rimu toliko imperatora» i u kojem je «Sveti Pavle odneo najvišu duhovnu pobedu» (Viktor Papakostea), dakle nezamislivo je da ti ljudi svoje krajeve mogu nazivati po nekoj beznačajnoj planini i to još turskom reči. Ovde se vidi ta zanesenost intelektualaca da probude narod koji je još uvek pomalo uzdrman silnim ratovima početkom dvadesetog veka, a sve liči na Zapadnu Evropu iz sredine devetnaestog u kojoj su takođe intelektualci bili t koji su budili nacionalnu svest i time pokrenuli stvaranje i jačanje nacija u Evropi. Krah naziv Jugoistočna Evropa doživljava nakon Drugog svetskog rata s obzirom da su nacisti koristili ovaj pojam, pojam koji su uveli baš nemački intelektualci, u vrlo negativnom kontekstu. Interesantan je i deo ovog poglavlja u kojem se Todorova bavi određenjem granica Jugoistočne Evrope. Čini se da nema regije na svetu iz koje su države i narodi želeli da pobegnu rađe nego sa Balkana. Todorova napominje da su Mađari bili neretko ogorčeni kada su ih «trpali» na Balkan ne želeći da ih drugi vide kao Balkance. Čak se ponekad sličan revolt javljao i u Rumuniji, a danas je slična situacija sa Slovenijom i Hrvatskom. Jovan Cvijić navodi, a to i Todorova napominje, da bi za granicu Balkana trebalo uzeti reke Savi i Dunav. Po ovom viđenju sa Balkan bi izostali ne samo Rumunija, već i Hrvatska i Slovenija, pa čak i Vojvodina. Kako je Cvijić ipak živeo u vreme jačanja jugoslovenstva, on kod Južnih Slovena uvodi dodatni kriterijum, politički i kulturni, i ipak zadržava sve narode bivše Jugoslavije na Balkanu. Da se posao određenja Balkana neretko mešala politika dokazuje i podela Džordža Hofmana koji kao balkanske navodi samo tri zemlje-Albaniju, Bugarsku i Jugoslaviju. Rumunija se možda može činiti to jezgro Balkana, ali Grčka, po Hofmanu nikako ne može pripadati Balkanu. Po njemu, Grčka je mediteranska zemlja, i samo njen severni deo eventualno može biti uključen u Balkan. Mađarska, s druge strane, iako izuzetno zavisna od situacije na Balkanu, uvek je delila stavove sa Zapadom, a njeno stanovništvo se tradicionalno oseća «superiornije u odnosu na slovensko stanovništvo na Balkanu».

Viđenje Balkana je bilo dobrano uzdrmano Balkanskim ratovima. Naime, do tada u intelektualnim krugovima Evrope Rumunija, Bosna i Hercegovina i Dalmacija bili su uvek isključivani, a Grčka retko uključivana kada se govorilo o Balkanu. Nakon balkanskih ratova u Balkan su uključene i Rumunija i Grčka, a nakon Prvog svetskog rata i sve druge zemlje bivše SFRJ, pa čak neretko i delovi Turske. Jasno je da je sve ove podele diktirala politika, a ne geografija. Takav način podele zadržao se i do danas. Iako se čini da bi ova rasprava mogla da traje unedogled, Todorova je ovde završava i daje svoje viđenje Balkana. Balkanske narode čine Albanci, Bugari, Rumuni, Grci i svi bivši Jugosloveni. Ovde Todorova priznaje da teorijski Slovenci ne pripadaju ovoj grupaciji (dok Hrvati pripadaju), ali da je istorija Balkana nezamisliva bez SFRJ, što, po njenim rečima «Slovenci i Hrvati to ne bi trebalo da doživljavaju


8

kao balkansku crnu mrlju u svojoj istoriji». Ostaje nejasno zašto i sama Todorova ovo vidi kao crnu mrlju bilo čije prošlosti.

Na kraju ovog poučnog poglavlja, Todorova se bavi još jednim zanimljivim proučavanjem. Da li, i u kojim zemljama, sama reč «balkan» ima pogrdno značenje. Albanski jezik ovo ne vidi kao pogrdno. Grčki i rumunski takođe, dok u srpskohrvatskom reč balkan i Balkanac ima u principu neutralno, ali može imati i vrlo negativno značenje.U Bugarskom, reč«balkan» se upotrebljava da bi označila planinu, ako se upotrebi u množini onda se odnosi na region Balkana, ali može se upotrebiti i u pogrdnom značenju «balkanec». Međutim iz ove pogrdne reči izvedena reč «balkandžija» označava jedan specifičan etos (dinarski tip mentaliteta po Cvijiću?): ponos, nezavisnost, čast, hrabrost. Dakle, u svim balkanskim jezicima, osim u turskom i bugarskom, reč «balkan» nosi sa sobom uglavnom negativne (ili eventualno neutralne) primese. Ali, šta je sa ne-balkanskim jezicima. Već pomenuta izvedenica «balkanizacija» nastala je upravo kao politička konotacija da označi cepkanje velikog Otomanskog carstva na manje državice, tada Srbiju, Crnu Goru, Grčku, Rumuniju i Bugarsku. Tada ova reč još uvek nije bila razmatrana u negativnom kontekstu. Međutim, kada su počele da propadaju druge, evropske carevine (Habsburška i Ruska), reč poprima pogrdno značenje. Čak ni «anti-balkanizacija» nastanka Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nije zaustavila upotrebu ove reči u tom kontekstu. Nakon Prvog svetskog rata uvodi se i reč «balkanize» sa značenjem «razbiti u male, zavađene političke celine, nalik na Balkan posle Prvog svetskog rata» što je apsurd pošto je nakon ovog rata jedina nova država na tlu Balkana bila Albanija, dok je Kraljevina SHS, kako je većnapomenuto, nastala pre udruživanjem država, a ne njihovim razbijanjem. Ovaj strah od Balkana ide dotle da mnogi političari kao svoj veliki strah navode moguću «balkanizaciju Evrope» nakon Prvog svetskog rata, pri tome čak kao jedini spas navodeći jaku nemačku državu. Razlog ovom strahu vidi se u tome što su balkanske države jedna «mešavina rasa» ekonomski i finansijski slabih, sklonih intrigama i zavadi sa susedima. Pojam «balkanizacija» zadržava se i u upotrebljava čak i šezdesetih godina dvadesetog veka kada afričke zemlje počinju svoje borbe za nezavisnost od Francuske, pa čak i pri izražavanju nezadovoljstva unutrašnjim prilikama (Aleksandar Vodopivec u kritici austrijskih institucija kada kaže da se termin «balkan» kao sinonim za korupciju, letargiju i neodgovornost preneo van geografskih granica ovog regiona). Slična upotreba termina nalazi se čak i u SAD gde dobija značenje ne samo usitnjavanja država već i jedne opšte dehumanizacije, deestetizacije i uništenje civilizacije.

Sva ova rasprava može nam posvedočiti ne samo o tome koliko je semantičko određenje Balkana usko vezano za njegovu sliku, već i da je slika zaostalog i necivilizovanog Balkana na Zapadu stvorena još pre nekoliko vekova. Pored toga, mnogi konflikti i sukobi, pogotovo oni surovi, bili su proglašavani «balkanskim» čak i onda kada su se dešavali hiljadama kilometara daleko od Balkana. Naravno, bilo bi interesantno videti koliko se ova slika Balkana poklapa sa slikom koju o sebi imaju sami stanovnici Balkana. Upravo o tome govori naredno poglavlje ove knjige.

BALKAN KAKO GA VIDE BALKANCI Jedno od možda najbitnijih pitanja koje pokreće Todorova svojom knjigom jeste

kako se osećaju Balkanci kada ih tako nazovu, kao i da li uopšte ljudi sa ovih prostora svesni negativne slike koja preovladava na Zapadu. Marija Todorova već na početku predstavlja uvreženo mišljenje, koje je po njenom mišljenju pogrešno, a to je da samo Balkanci, opterećeni takvom slikom o sebi spolja, i sami imaju izuzetno negativne stavove o Balkanu, pa i o sebi samima. Ona ovde pokušava da pokaže da je nemoguće


9

govoriti o jednom generalnom viđenju Balkana pošto se ona sama protivi pojmu «nacionalnog karaktera» te stoga govori o samo viđenju balkanskog identiteta od strane obrazovanih elita balkanskih naroda koji su toga bolje upućeni u verska, etnička ikulturna pitanja. Po prvi put ovde Todorova odbija da prihvati shvatanje, karakteristično iza Jovana Cvijića, da postoje neke zajedničke karakteristike svih naroda na Balkanskom poluostrvu, eventualno izdeljenih u četiri osnovna tipa mentaliteta, ali generalno veoma sličnih. Todorova govori protiv ovakvog shvatanja i kaže da se eventualno može govoriti o samospoznaji jednog specifičnog karaktera, ali samo ako govorimo o obrazovanim i učenim ljudima svesnih međusobnih razlika. Pa čak i tada neke od ovih elita mogu da potpuno odbace ovakav identitet ili da budu potpuno ravnodušni prema njemu.

Nadalje, Todorova pokušava da na osnovu nekoliko karakterističnih i dobro poznatih likova iz književnosti pokaže koliko je slika stvorena van Balkana uticala na viđenje Balkana i Balkanaca od strane tih ljudi. Kao uobičajenu sliku «junaka» sa ovih prostora Todorova navodi tvorevinu bugarskog pisca Aleka Konstantinova, Baj Ganju, koji je za Bugare postao sinonim za primitivizam, prostakluk i neotesanost. Koliko je ovo uobičajen opis balkanskog muškaraca govori i to da se u nekim savremenim tumačenjima ovog lika on označava kao «homo balcanicus». I kod ovog izmišljenog lika, ali i kod mnogih stvarnih, kao najveći problem koji se može javiti jeste pokušaj bekstva iz nametnute uloge Balkanca. Naime, sama slika Balkanca može biti i simpatična, ali samo ako se ta osoba zadrži na Balkanu. Međutim, ako ta osoba ode u «Evropu», tada nastaju problemi. Po rečima Herberta Vivijana, srpski seljaci, iako gostoljubivi i jednostavni «nisu zreli za blagodeti demokratije i moraće da dožive bolna iskustva da bi se za nju pripremili». Sigurno da i dan danas postoje slična mišljenja, ali u njihovu ispravnost nećemo ulaziti. Dakle, po Todorovoj, prezir koji se na Zapadu razvio prema Balkanu je posledica želje da se Balkan evropeizuje, i naročito želje mnogih da sa Balkana odu na Zapad. Ljudi sa Zapada su teško prihvatali da svoj mrski alter ego vide tako blizu njih. Satira o «pokondirenim tikvama» je naravno rasprostranjena na celom Balkanu. Todorova kao primer takve književnosti navodi i Branislava Nušića i njegove komedije koje kritikuju skorojeviće koji su vlasti dok pošteni pojedinci propadaju. Ovo je slika Balkana, ne baš u potpunosti pogrešna, koja je vladala i na zapadu, ali i među samim ljudima na ovom prostoru.

Ono što je za sve ove stvarne i izmišljene likove karakteristično jeste da na veoma slikovit način ukazuju na to kako se i na Balkanu prihvataju evropski merili civilizacije i kulture, a po kojima je prosečan Balkanac neotesani divljak. Možda je dokaz takvog tumačenja i prihvatanja ove periferne uloge i rečenica već pomenutog bugarsko pisca Aleka Konstantinova-«jesmo mi Evropljani, ali ne baš sasvim». Todorova kao dodatni argument ovog mišljenja navodi da se i dan danas veoma često koristi fraza «idem u Evropu» kada se želi istaći da se sa Balkana ide u neku zapadno evropsku zemlju. Naravno, u ovom kontekstu Evropa je bila sinonim reda, blagostanja i napretka, jer je to ono što suštinski odvaja Balkana od ostatka Evrope. Danas je situacija nešto malo drukčija. Kao poseban primer navodi se Grčka koja je jedina Balkanska članica Evropske Unije, i jedina dominantno pravoslavna članica EU, pa po Todorovoj Grci naročito burno reaguju na to osporavanje evropejstva Balkanu. Čak Todorova smelo tvrdi (bez nekih opipljivijih dokaza) da je za Grke pripadnost Balkanu poslednja vrsta identiteta koju oni poseduju (a daleko iza identiteta Grka ili Evropljanina). Rumuni su takođe specifični


10

pošto sebe smatraju predstražom latinskog hrišćanstva i insistiraju na toj svojoj direktnoj vezi sa zapadnom Evropom. Čak i neke crne mrlje rumunske prošlosti se povezuju sa balkanskom prirodom Rumuna koja je ipak manje jaka u odnosu na snažnu okrenutost i vezu sa Evropom. Todorova kao primer navodi fašistički pokret za vreme Drugog svetskog rata koji je po njoj «istinski originalna i isključivo rumunska doktrina» a koje poznati rumunski pisac Ežen Jonesko vidi kao vezu sa Balkanom. Balkan ovde je neka nejasno i apstraktno mračno biće na koje se svaljuje sve loše u jednom narodu, koji u stvari apsolutni nije takav. Interesantno je prosečnom čitaocu da Todorova toliko negativno govori o rumunskim piscima i naučnicima i gotovo isključivo se osvrće na onekoji su nipodaštavali ne samo svoje balkansko poreklo već i sopstvene neuke seljake koji po njima sprečavaju da rumunska kultura dostigne visine za koje je predodređena i da dominira na Balkanu. (Jonesko, Sioran itd. ) Čini se da u opisu drugih naroda nema ove pristrasnosti. Na primer veća na početku rasprave o Turskoj i njenoj ulozi na Balkanu, Todorova navodi reči Turguta Ozala pokušava da predstavi Otomansko carstvo kao spas pravoslavlja i koji ne beži od Turske na Balkanu, već naprotiv pokušava da uveri Zapad da je i Balkan isto tako civilizovan kao i ostatak Evrope. Čak po rečima nekih političara Turska treba da se okrene Evropi i da sa tim u vezi postane vodeća sila na Balkanu koji, apsurdno ako se ima u vidu stav ostalih balkanskih naroda, može da pomogne Turskoj da bude jednom za svagda prihvaćena kao evropska, a ne azijska zemlja. Možda kao retko gde, u Turskoj Balkan nema ono pogrdno značenje koje ima u drugim zemljama. Međutim, iako identitet Balkanaca kod mnogih Turaka igra značajnu ulogu, nisu svi istog mišljenja pa Turska i dalje luta i traži svoj identitet između Evrope i Azije.

Nama možda najinteresantniji prikaz Todorova daje opisujući traganje za identitetom poznate hrvatske spisateljice Dubravke Ugrešić koja, kao i veliki broj drugih ljudi nakon početka ratova u bivšoj SFRJ, ne može sa sigurnošću da utvrdi svoj identitet i kao neko sa strane pokušava da utvrdi šta je to toliko različito između Zapadne i IstočneEvrope. To su parovi suprotnosti (organizacija-dezorganizacija, tolerancija-netolerancija, uljudnost-primitivnost, racionalna svest-mitska svest, predvidljivost-nepredvidljivost, pripadnost državi, pripadnost naciji itd. ) gde svaki pozitivan ostaje ispod kolone «Zapadna Evropa». Todorova ovu podelu navodi kao bitnu pošto su stanovnici SFRJ uvek sebe manje smatrali pripadnicima Istočne Evrope odbijajući da se porede sa tada komunističkim zemljama poput Rumunije ili Mađarske. Primese Balkan postojale su u SFRJ, ali su bile blago izmešane sa renesansom kulturom Dubrovnika, nepostojanjem cenzure, «nešto nalik tržištu i demokratiji». Tek strašni sukobi na tlu te iste države Jugoslaviju na najteži način vraćaju na Balkan i čak ove prostore prave pravim predstavnikom balkanskog ludila i necivilizovanosti. Već 1990. sarajevsko «Oslobođenje» vraća pojam balkanizacije na ove prostore kao nagoveštaj krvavih sukoba do tada nezamislivih u multietničkoj SFRJ. Još jednom se ovde vidi mali iskliz Marije Todorove od neutralnog naučnika u komentatora izjava koje nisu u skladu sa njenim verovanjima. Naime, Todorova se sa velikim ogorčenjem osvrće na mišljenja da je Jugoslavija bila primer «evropskog tipa razvoja» i bekstva sa Balkana, pa čak i da je tadašnja SRJ nasledila takav status centra Balkana. Naravno, možda je Todorova i u pravu, ali se čini da je nekome sa ovih prostora ipak ponekad veoma teško da ostane u granicama objektivnosti.


11

Bugari, po Todorovoj, su narod koji najlakše prihvata svoj balkanski identitet. Početkom dvadesetog veka pojam Balkan bio je gotovo izjednačavan sa pojmom otadžbina, iako je taj pojam već 1913. počeo da se koristi u vrlo negativnom značenju. Bugari ipak zadržavaju ovaj svoj stav koji je umnogome i izraz zahvalnosti samoj planini Balkan koja je pomogla opstanku bugarskog naroda. Pa ipak, ni Bugari nisu potpuno pobegli od negativnog stereotipa Balkana što se vidi i po tome što mnogi od njih govore o tipičnom balkanskom mentalitetu, što je samoj Todorovoj kvazinaučni termin koji nema uporište u realnosti. Ono što se možda na ovom mestu može primetiti jeste ta odbojnost Marije Todorove prema kolektivizaciji mentaliteta svih Balkanaca, mada ostaje neodgovoreno kako onda napraviti granicu između balkanskih i nebalkanskih naroda, naročito ako ostaje kao činjenica da neki narodi, ili makar pripadnici nekih naroda koji geografski pripadaju Balkanu, sebe ne smatraju Balkancima.

Ono što je zajedničko svim balkanskim narodima, bilo da se oni takvim osećaju ili ne, jeste da su svesni loše slike koja je o Balkanu stvorena. Naravno načini hvatanja u koštac sa ovim samožigosanjem su, kako to odlično primećuje Todorova različiti. Najzanimljiviji su oni načini koji iz ove inferiornosti razvijaju kompleks više vrednosti pa tako sve balkanske države sebe vide kao raskrsnicu puteva između Istoka i Zapada i time sebi daju veći značaj nego što zaista imaju. Istovremeno, svi balkanski narodi beže od svoje «istočnosti» sa izuzetkom Turaka kod kojih Istok čini značajan deo identiteta. Sve ostale države prihvataju da nisu zapad, ali smatraju da nikako nisu Istok. Naravno, isključivo zbog toga što termin Istok u ovom slučaju sa sobom nosi žig zaostalosti i udaljenosti od «prave Evrope». Metafora mosta je tako poznata us vim balkanskim kulturama tako da je danas nemoguće ozbiljno govoriti o Balkanu a izbeći ovo viđenje raskrsnice izmešu Orijenta i Zapada. Čak štaviše, svoju privrženost Evropi svi balkanski narodi platili su krvlju pokušavajući da zaustave prodor Otomana prema Evropi. Prosto je neverovatno koliko balkanske kulture i književnosti u ovome liče jedna na drugu te je izgleda stega između balkanskih naroda ipak nešto jača nego što se to na prvi pogled čini. I na kraju, kao još jedan dokaz ovog stava, Todorova navodi i interesovanje za balkansku muziku i folklor. Ali, nažalost, ovo zanimanje više je u sferi zanimanje za niže, neobičnei zaostale kulture, nego što je izraz divljenja. U današnje vreme, slika balkanskih naroda o sebi jeste u stvari samo preslikana slika zapadnih antropologa o njima. I tako će ostati još dugo pošto je poznato da veliki stvaraju stavove o malima. Naše je da se sa njima složimo ili ne, ali, kako primećuje Todorova, to te antropologe neće previše uzbuditi niti pokolebati.


12

EVROPSKO OKTRIVANJE BALKANA

Oktrivanje Balkana kao posebnog entiteta različitog od ostatka Otomanskog carstva, počelo je tek krajem osamnaestog veka kada su balkanski narodi započeli borbu za oslobađanje od Turaka i sopstvenu nezavisnost. Prvobitne informacije o balkanu dolazile su od putopisaca koji su posetu ovom delu Evrope videli kao romantično vraćanje u prošlost. Sama Todorova priznaje da ovakav način upoznavanja istorije ponekad zna da zavara i da ovi tekstovi i nisu baš uvek savršeno verodostojni. Ali, oni predstavljaju početke zanimanja za Balkan kao takav, a ne kao region koji se mora proći da bi se došlo do prestonice Otomanskog carstva, a takođe su i veoma slični novinarskim člancima danas te su neretko imali ulogu formiranja javnog mnenja u zemljama gde su objavljivani. Naime, sve do kasnog šesnaestog veka, Otomansko carstvo je viđeno kao nova sila u Evropi i evropske države nisu bile rade da se sa njim sukobljavaju. Međutim, u šesnaestom veku pošinju prve kritike sultanove tiranije što je dovelo čak i do takvih radikalnih pokreta koji su smatrali da je islam oličenje Zla u Evropi. Stvarana je slika o Turcima kao divljim, krvoločnim ljudima koji su oličenje tradicionalnog neprijatelja hrišćanstva.

Todorova se u ovom delu knjige podrobnije bavi putopisima objavljenim na jezicima nekoliko najmoćnijih sila tog doba. Prvi deo poglavlja bavi se nemačkim putopiscima. Habsburški pisci, po Todorovoj, bili su i najupućeniji u Balkan i mogli su dobro da razlikuju različite etničke grupe. I ovi putopisci se često bave narodnim nošnjama i nekim kulturnim razlikama među stanovnicima ovog poluostrva, i naročito prelepim ženama Balkana. Najčešće, ovi posetioci Balkana bili su dobro obrazovani, uglavnom su bili zainteresovani za klasičniantiku, ali su bili i dosta objektivni što se tiče Otomasnkog carstva za koje je važio stereotip ugnjetavača. Možda najinteresantiji prikaz Balkana i ljudi koji u njemu žive jeste dat u jednoj slici (“Kratki prikaz evropskih nacija i njihovih karakteristika”). Ova slika prikazuje deset muških figura gde svaka figura predstavlja jednu naciju. Figure se porede po sedamnaest različitih kategorija, a sama slika ide od pozitivnog (Španac, Francuz, Holanđanin…) ka negativnom polu (Mađar, Moskovljanin i Turčin ili Grk). Ova slika najbplje je oličenje stereotipa koji su vladali u zapadnoj kulturi tog doba. Jedna od karakteristika (intelekt) pokazuje upešatljivo miđćljenje Nemaca o Balkancima. Naime, intelekt se procenjuje ka “ograničen” kod Poljaka, “još manji kod Mađara”, “nepostojeći” kod Rusa i “još manje od toga” kod Turko-Grka (Balkanca). Slika ima i izraziti potpis katoličanstva pa se čak i u ovoj sferi balkanska vera (pravoslavlje) ismeva i stavlja u istu ravan sa islamom. Ali, ono što pomalo odstupa od ove tamne slike Balkanca jeste što su sve ove nacije označene kao evropske. Tek po isteku sedamnaestog veka, Nemci počinju da stvaraju nešto pozitivniju sliku o otomanskim Turcima, a time i prema Balkanu koji se još uvek vidi kao deo jednog monolitnog, Otomanskog carstva. Razlog ovog promeni jeste ponovo probuđeno interesovanje za Antiku i Grčku. Tek o ovo doba Balkan počinje da se primećuje kao poseban entitet, specifičan kako po svojoj kulturi, tako i mnogo više po svojim etničkim karakteristikama (nošnje, jezik, običaji). Pa ipak, i međuNemcima koji generalno imaju nešto pozitivniji stav prema narodima Balkana, ovaj deo Evrope i dalje se vidi kao haotično područje u kojem bi se moralo voditi računa šta se radi. Još jedan bitan činilac koji Todorova navodi kao razlog nekih negativnih putopisnih reportaža sa Balkana (prvenstveno francuskih), jeste i otvoreno neprijateljstvo koje je vladalo prema katoličkim sveštenicima u pravoslavnim zemljama. Upravo zbog toga je u francuskim putopisima preovladavalo viđenje Otomanskog carstva kao despotskog, ali ipak veoma funkcionalnog, pa čak i tolerantnog što Turci dokazuju prihvatanjem velikog broja izbeglih Jevreja iz Zapadne Evrope. Ipak, kako sama Todorova kaže, ovu sliku tolerantne Turske treba staviti u perspektivu velike netolerancije koja je tada vladala u Evropi. Pa ipak, francuski političari su prvi pokrenuli


13

pokrete otpora među hrišćanima u Otomanskom carstvu, i sa velikim simpatijama gledali na buđenje ovih pokreta na celom Balkanu, što dovodi do toga da se Zapadna Evropa počinje interesovati i za druge narode na Balkanskom poluostrvu, osim Grka i Turaka. Ova nagla promena simpatija dovela je do toga da već krajem XVIII veka francuski putopisci islam vide kao izrazito fanatičnu i netrpeljivu veru, a Turke kao varvare koji uživaju u pustošenju, a sve u ime vere. Po prvi put se Evropa kao pojam koristi i u značenju koje nije geografsko, pa Fransoa Pukvil 1798. kaže da je Konstantinopolj naseljen ljudima koji samo geografski pripadaju Evropi, a Turke je izdvojio iz porodice civilizovanih evropskih naroda. Slično mišljenje se zadržava i dalje pa se kaže da Turska ne pripada Evropi zbog svojih običaja i uverenja, kao i zbog svoje despotske vlasti. Naravno, ako se pogledaju godine, jasno je da je veliki preokret u francuskom viđenju Balkana bio prouzrokovan načelima Francuske revolucije, a i sami Francuzi počinju sve otvorenije da pozivaju ostale evropske države da podrže borbu balkanskih naroda protiv Turske. Ali, Todorova na ovom mestu ukazuje na jedan apsurd-iako je raspoloženje prema Balkanu i balkanskim narodima bilo sve bolje, stav o naprednoj Evropi se zadržao. Naime, balkanski narodi su bili sažaljevani zbog svoje pozicije, ali je istovremeno i smatrano da su oni suviše zaostali u odnosu na Evropu, i da je civilizacijska misija te napredne Evrope da rehabilituje balkanske narode. Možda je to ponajbolje vidljivo u opisu balkanskih muškaraca (gde su žene opet mnogo bolje prošle), koji su listom opisivani kao divlji ljudi sirovog karaktera sa sitnim očima i neplemenitog držanja. Pa ipak, i pored ovoga, i dalje je, makar u javnosti i međuintelektualcima, preovladavalo mišljenje da treba pomoći Balkanu da stekne svoju nezavisnost. Putopisi postaju sve romantičniji, a balkanski narodi sve hrabriji i ponosniji. Krajem XIX veka Srbi, Bugari, Hrvati i Slovenci postaju nosioci evropske kulture na Orijent, što je zaista pravi paradoks, ako se ovo viđenje uporedi sa viđenjem Balkana koje je nastalo samo dvadesetak godina kasnije.

Ono što je zanimljivo videti jeste kako su Balkan videli Rusi, narod koji je verovatno najsličniji narodima koji su živeli na Balkanu, bilo po svojoj sloveskoj prirodi, bilo po svojoj veri. Ruski tekstovi su nešto novijeg datuma, s obzirom da se rusko carstvo počelo širiti na Zapad tek u XVIII veku. Tada, međutim još uvek nema solidarnosti sa Slovenima na Balkanskom poluostrvu. Tek u XIX veku Rusija postaje glavni protivnik Otomanskom carstvu, i počinje zalaganje Rusije za oslobađanje slovenskih Balkanaca. Prva interesovanja bila su vezana za Bugare koji su, po Rusima, bili najpotlačenija nacija na Balkanu i istovremeno koren slovenske kulture. Ali, čak ni Bugari nisu savršeni. Interesantno je da su ruski pisci početkom dvadesetog veka kao najveću bugarsku boljku videli sklonost ka demokratiji i bekstvo od aristokratije i monarhije. Todorova kod Rusa nalazi i začetke «nacionalne psihologije», pa tako Leontjev navodi da su balkanske nacije, zbog svoje trgovačke uloge, «praktičnije, prepredenije i veštije u diplomatiji od Rusa». Zbog duge okupacije, oni su postali veoma okrutni i prosti, pa čak se u delima nekih istraživača može pronaći više simpatije za Turke nego za balkanske narode. Tako Leontjev zaključuje da su balkanski narodi mnogo bliži idealima Francuza i Amerikanaca, nego Vizantinaca i Britanaca, ali sve ovo on vidi kao vrlo negativnu karakteristiku.

Britanci na ovaj prostor ulaze najkasnije. Todorova kaže da se tekstovi britanskih pisaca pre kraja osamnaestog veka ne mogu uzeti kao previše relevantni. Britanski tekstovi počinju da budu relevantniji tek uspostavljanjem veza između Engleske i Otomanskog carstva polovinom devetnaestog veka. U šesnaestom i sedamnaestom veku Turci su važili za divalj, varvarski narod, a sinonim za Otomansko carstvo bili su despotija i progon hrišćana. Ali, prvi putopisci (Blaunt, 1636. )donekle upotpunjuju ovaj prikaz isticanjem iskrenosti i držanjem obećanja, pa se stoga stiče utisak i skrivenog divljenja turskoj politici. Ali, jačanjem simpatija između dve velike sile, počelo je i zanimanje za potčinjene narode. Englezi su bili poprilično zgroženi ponašanjem i izgledom prosečnog Balkanca, pa čak i za Grke čiju su tradiciju veoma poštovali kažu da su


14

izgubili svaku sličnost sa Grcima klasičnih vremena. Grci su kolebljivi, prevaranti i lupeži. I opet, iz ovakvih turobnih opisa izuzete su žene. Tek da se oseti da su u to vreme putopisci bili isključivo muškarci. Čak i pljačke jednih i drugih se posmatraju različito. Dok se Grci nazivaju lopovima, iako nema opisa nijedne krađe, dotle se na krađu koju čine Englezi sa blagoslovom Turaka gleda više nego blagonaklono. Ta opsednutost plemstvom koje Turci imaju, a Grci (i ostali Balkanci) ne, dovodi do ideja da je demokratija na prostoru Balkana jedino moguća ako njime vladaju Turci. Tek izbijanjem ustanka u Grčkoj u devetnaestom veku ponovo budi filhelenizam i veliki broj romantičarskih pesnika i pisaca odlazi da se bori na strani Grčke protiv Otomanskog carstva. Ali, Todorova ovde odlično primećuje da su se oni borili na strani Grčke,ali ne i Grka, koje su smatrali nedostojnim naslednicima njihovih predaka. Smatrano je da Grci ne znaju sami da vladaju i da moderne grčke institucije ne znaju da vode politiku. Britanski političari su još uvek tvrdoglavo zastupali ideju celovitosti Otomanskog carstva, ali je slika balkanskih naroda bila gotovo identična onoj koja je postojala i u javnosti. Čak se ide toliko daleko da se tvrdi da je grčka servilnost pokvarila «jednostavnost turskih pastoralnih običaja». Možda najmračniji prikaz značaja balkanskih naroda u Engleskoj Todorova daje opisujućidelove knjige «Eoten» Aleksandra Kinglejka. Kinglejk ne samo da Srbiju i Bugarsku vidi kao neke beznačajne sredine koje se moraju proći da bi se došlo do pravog Orijenta, već i najstrašnije događaje iz istorije vidi samo kao još jedan uspeh Turaka (Ćele Kula kod Niša je «vrhunsko umetničko delo... «jedinstvene lepote rezbarije»). Tek 1860. dve žene putopisci (tek da razbiju stereotip) pišu putopis iz slovenskih zemalja Balkana i time pokazuju engleskoj publici da na Balkanu žive i drugi narodi, a ne samo Turci i Grci. Ove dve žene postaju i vatreni zagovornici slovenskih naroda, a jedna od njih čak i umire u Sarajevu 1911. godine. Pa čak i ona (Adelina Irbi) i pored svih simpatija koje ima prema Bosancima, ovaj narod smatra «poluvarvarima», nesposobnim da vredno rade. Ovaj preokret dovodi i do preokreta u političkom životu, pa tako 1880. na čelo Engleske dolazi Vilijem Gledston koji se zalagao za moralniju spoljnu politiku i za preispitivanje uloge potlačenih naroda u Otomanskom carstvu. Stereotip Južnih Slovena kao «inferiornih polu-varvara» kojima Turska sasvim lepo upravlja, nije nestao, ali je svakako bio uzdrman.

Jedan od bitnih razloga ovakvih negativnih stavova mnogobrojnih Engleza leži u činjenici da su Južni Sloveni, naročito pravoslavni, bili povezivani sa Rusijom koja je tada bila trn u oku ostatku Evrope. Tako su svi iole pozitivni tekstovi bili proglašavani pro-ruskim, a pripadnici ovih naroda su opisivani najgorim atributima (Bugari su «davno prognani izdanak, medveđeg koraka, tupih i grubih crta lica... lukave životinje» koje Svemajka Rusija «žudno čeka da privije na grudi»). Turci su stoga viđeni kao mnogo civilizovaniji od prosečnog pravoslavca i kukavne sirotinje koja živi na Balkanu, i koja je potpuno nesposobna za civilizaciju. Ova dva diskurs, jedan proistekao iz filhelenizma, drugi iz pro-turskih i anti-ruskih pozicija, bili su ravnopravno zastupljeni u Engleskoj sve do Prvog svetskog rata.

Ono što je zajedničko svim ovim gledištima Balkana jesu dva obrasca percepcije: • aristokratski, dominantan do polovine devetnaestog veka, koju su nametnuli putopisci i sami često aristokrate. Iz ove percepcije pored svih očiglednih manjkavosti turske vlasti, Turci izgledaju pošteni, skromni, hrabri i strpljivi. Balkanci su spori, priprosti i neprivlačni. Interesantno je da je iz ove slike odudaraju Rumuni koji za neke ni nisu Balkanci zato što vole muziku, vole da putuju, imaju elegantne i lepe kuće. • Buržoaski, dominantan krajem devetnaestog veka, koji se donekle nadovezuje na stereotipe prethodnog perioda, ali konačno shvata Otomane kao pretnju napretku koji je zahvatio ostatak Evrope. Iako se mnogi još uvek groze «neograničene i apsolutne» demokratije na Balkanu, ipak se uviđa da klicu napretka treba tražiti kod hrišćanskih naroda, a ne kod Turaka.


15

Ova dva diskursa mogu se veoma lepo videti i u umetničkim delima tog doba. Tako i čuveni Džordž Bernard Šo postavlja predstavu «Oružje i čovek» koja na odličan način opisuje stereotipe Engleza prema balkanskim narodima (ovde Bugarima), a koja je zbog toga bila vrlo nepovoljno primljena na samom Balkanu. Ipak, tek dvadeseti vek počinje da stvara jednu jedinstvenu stereotipnu sliku Balkana u celoj Zapadnoj Evropi. Naime, do tada postajali su nacionalni stereotipi, a nakon početka dvadesetog veka, stereotipi postaju globalniji i prihvaćeniji. Naravno, ovo nije karakteristično samo za Balkan, već i sama Evropa počinje da stvara neki novi identitet, određen klasičnim evropskim obeležjima. Sama Todorova na kraju ovog poglavlja ponovo napominje da ona lično ne voli preterane generalizacije tipa «zapadnjačkistav», naročito u vreme do dvadesetog veka. Zato i predstavlja putopise po nacionalnoj osnovi, da bi ukazala na razlike koje u njima postoje. Međutim, dvadeseti vek donosi novu klasifikaciju i novu sliku Balkana.

SLIKA BALKANA U DVADESETOM VEKU

Početkom dvadesetog veka, slika Balkana bila je već stvorena. Balkan je viđen kao jedinstven region, a i sam naziv Balkana je bio opšte prihvaćen. Todorova na samom početku ovog poglavlja bavi se prilično psihološkom analizom otkrivanja i konstrukcijom Balkana kao «drugog». Naime, kako to Todorova dobro zapaža, ljudi su skloni da nove stvari uklapaju u većpostojeće kalupe, ili šeme, koje im olakšavaju pogled na svet i njegovo razumevanje. Drugim rečima, Balkan je u periodu otkrivanja bio nešto novo, nepoznato, pa su i stereotipi o njemu odgovarali ovakvoj slici. Dakle, percepcija Balkana bila je mnogo više od prostog viđenja brda i dolina. Ona je bila i konstrukcija Balkana i to konstrukcija koja se dobrano održala i dan danas. Da su i sami stanovnici Balkana pomalo odgovorni za sliku Balkana kakva je stvorena, dokaz su neki događaji iz balkanske istorije. I pre početka balkanskih ratova, još 1903, Zapad, naročito rojalistički Zapad (Austrougarska i Velika Britanija) bio je užasnut ubistvom kralja Aleksandara Obrenovića i kraljice Drage, i to naročito brutalnošću toga čina. Čak i poslovično antirojalističkiAmerikanci ovaj čin nazivaju «rasnom odlikom svojstvenom primitivnim Slovenima». Međutim, po Todorovoj, ova slika brutalnog Balkana je posledica njegovog povezivanja sa Istokom. Osveta u Crnoj Gori, po Henri de Vintu, dokazuje da je tamo život «jeftin skoro koliko i u Kini i Japanu».

Ali, konačnu prevagu brutalnog nad interesantnim i mističnim Balkanom, odnosi hitac Gavrila Principa u Sarajevu. Ovo je odlučujuća potvrda da je Balkan primitivni region u kojem se sve rešava oružjem, a stanovnici Balkana su spremni da idu i u Svetski rat da bi rešili svoje probleme. Čak po nekim piscima (Robert Kaplan, koji je, istine radi, više puta bio propagandista nego istoričar kada se govori o Balkanu), i fašizam je nastao na Balkanu, pa i sam Hitler je naučio o mržnji od Slovena. Meredit Idit Daram ide toliko daleko da sve Balkance, a naročito Srbe, krivi za najveći zločin u istoriji, a sami Srbi i Crnogorci, po njoj, znaju samo za ekstreme, za njih nema umerenosti. Todorova ovaj tekst ističe i zbog toga što se kod Daramove vide i neke reakcije stanovnika Balkana svesnih mišljenja drugih o njima. Za prosečnog Balkanca sva civilizacija Zapada je samo paravan iza kojeg se odvijaju najveći zločini u ljudskoj istoriji, dok Balkanci, ma koliko agresivni bili, nikada ne bi bili u stanju da učine takve zločine. Kao nastavk ovog potcenjivanja Balkana, u periodu između dva svetska rata počinje da se rađa i rasizam prema Balkancima. Tako u delu jednog švedskog pisca (Markus Erenprajs) Balkanci se opisuju kao «čudne, neverovatne osobe... niskih čela, podbulih očiju, istaknutih očiju. punih donjih usana... suviše glasni, suviše nagli, suviše pohlepni». Ovime se Balkan i zvanično počinje videti kao rasno drugačije područje od ostatka Evrope. Čak i Grci, taj čisti helenski narod, bio je


16

«zatrovan» slovenskom krvlju tako da, po Jakobu Falmerajeru, u današnjim hrišćanskim Grcima «nema ni kapi istinske i čiste helenske krvi». Nacizam iz Nemačke je ovo sjajno upotrebio u svojoj rasnoj teoriji gde su Sloveni smatrani inferiornim, te stoga i nevrednim života. Čak i Američki «naučnici» koji su se bavili dvadesetih godina prošlog veka pitanjima genetike smatraju da bi mešanje rasa dovelo do kvarenja društva, i da bi asimilovanje sa kulturno inferiornim narodima, naročito Slovenima, treba izbegavati, kao i da treba sprečavati preterano razmnožavanje društveno inferiornih. Podsetimo još jednom da su mnogi stručnjaci nakon Drugog svetskog rata govorili o nastanku fašizma na Balkanu...

Jedan od najvećih problema Balkana bila je i njegova etnička raznovrsnost. Naime, nacionalna država je, idealno, etnički homogena. Etničke manjine su «problem» koji se javlja u nastanku jedne države kako se ona vidi na Zapadu. U tom slučaju, nacionalizam na Balkanu dovodi do mnogo pogubnijih posledica, upravo zbog toga što su ovde narodi mnogo više izmešani nego igde drugo u Evropi. Međutim, čak i tada je nacionalizam smatran poželjnim, ali je balkanski nacionalizam viđen kao skloniji ratničkim izlivima pošto je na ranijem stepenu razvoja. U najboljem slučaju, naučnici naklonjeni Balkanu ne vide ga kao primitivni deo sveta, već kao region pun «neiscrpnih, ali nerazvijenih resursa», a sam Balkan kao etnografski muzej Evrope (ali podvlačimo-Evrope). Balkan je i za njih bio i ostao međustupanj između civilizacije i divljaštva.

Jedan od najznačajnijih istraživača kultura, Semjuel Hantington ima veoma interesantno viđenje Balkana. Naime on smatra da su za vreme Hladnog rata slovenski narodi bili deo zapadne civilizacije. Nestankom komunizma, slovenski narodi ponovo stvaraju svoju slovensko-pravoslavnu civilizaciju, koja je po Hantingotnu jedna od sedam ili osam najvažnijih civilizacija koje će se u budućnosti sukobljavati. Ali, ono što je nama možda i najinteresantnije jeste da Hantington ne pravi tu liniju podele na osnovu Istočne i Zapadne kulture već u zapadnu civilizaciju svrstava i slovenske zemlje Poljsku, Češku, Sloveniju i Hrvatsku, pa čak i Vojvodinu, zbog velike mađarske manjine! S druge strane, ali ipak logičnije, u slovensko-pravoslavnu civilizaciju svrstava i neslovenske, pa i ne-pravoslavne narode-Grke, Albance, Rumune itd. Još je ovde važno istaći i da je ova granica jedina suvozemna, ali još važnije, ona je jedina prvenstveno uslovljena ekonomskim, a ne kulturnim razlozima.

Balkan je dakle na Zapadu bio oličenje druge kulture, druge rase, druge civilizacije. Čak i nacionalna svest, pojam koji je Evropu protresao u devetnaestom veku, na Balkanu je bio katalizator nemira i ratova. Uticaj Evrope, osim nekoliko manjih stvari, bio je mnogo manji nego uticaj Balkana na Evropu. Ova naizgled nelogična tvrdnja nalazi svoje potvrdu u onom određenju Balkana kao «drugog ja» Evrope. Sve što nije valjalo u idealnoj Evropi dolazilo je sa Balkana kao nekakva zarazna bolest-i spletkarenje i ubistva i nepoštenje i nasilje. Neki od najpoznatijih političara dvadesetog veka imali su veoma slično mišljenje. I sam Vinston Čerčil je, iako je smatrao i Prag i Beograd i Bukurešt delom evropske civilizacije, ipak kada je trebalo da se bori sa SSSR-om za ove države, procenio da je jedino Grčka dovoljno bitna da se za nju bori. Tako je Grčka postala jedina Balkanska nekomunistička država, i to pod uticajem Britanije. Nešto malo korigovan stav Zapad je zauzeo prema Jugoslaviji nakon sukoba sa Sovjetskim Savezom, ali je ipak i ova orijentacija smatrana nedovoljno pro-zapadnom, iako dovoljnom da se Jugoslavija izuzme sa Balkana. Ponovno pogrdno korišćenje pojmova «Balkan» i naročito «balkanizacija» počinje da se javlja raspadom SFRJ. Ovaj rat, iako je, kako je Todorova većnapomenula, bio isključivo jugoslovenski, zbog već poznatih stereotipa o Balkanu nazivan je balkanski rat. Nasilje koje je činjeno pokušavano je da se objasni stalnim nasiljem i brutalnošćukoje je oduvek postojala na Balkanu. Išlo se toliko daleko, da su zločini koje su činili Srbi povezivan sa vojničkom istorijom Srba koji su naseljavani u pogranične delove Habsburške monarhije i koji su stoga o sebi stvorili sliku branitelja hrišćanstva od napasti islama. U tom


17

kontekstu zločini na Balkanu se smatraju tako normalnim, očekivanim, čak uobičajenim, dok se Holokaust vidi kao izvitopirenje ustrojstva na Zapadu, a ne kao posledica takvog ustrojstva. Zločini na Balkanu su proizvod klanskog društva i posledica sukoba preistorije i novog veka. Poređenje sa Holokaustom je samo površno, razlozi ubistava i zverstava su drugačiji, opet na štetu Balkana gde je sve stavljano u vizuru kulture koja je dominantna na ovim prostorima. Kako to Todorova na kraju ovog poglavlja zaključuje-Evropa se završava tamo gde to kažu političari, a naučnici moraju biti nepristrasni i naročito veoma oprezni da se njihovi tekstovi ne zloupotrebe za račun političkih ciljeva. Čini se da se ovo dešavalo mnogo češće nego što bi bilo ko od nas želeo.

BALKAN I SREDNJA EVROPA Balkan je nakon Drugog svetskog rata počeo da gubi svoj identitet, pa čak i sami

stanovnici Balkana su počeli da prate podelu na Istok i Zapad, tako da je i Balkan bio podeljen. Tako je ponovo uveden pojam Jugoistočne Evrope koja je obuhvatala veći deo Balkana, ali je manji broj balkanskih država potpao pod ono što se u to vreme nazivalo Istočna srednja Evropa. Ova podela proistekla je iz viđenja da je Zapadna Evropa homogena, dok nasuprot njoj stoje Istočna Evropa, Bliski, Srednji i Daleki Istok kao delovi jedne iste celine. Pojam Srednje Evrope počinje da se javlja još kasnije porastom značaja srednjoevropske književnosti. Slično Balkanu i Srednja Evropa je imala problem sa svojim granicama. Tako su neretko u Srednju Evropu ubacivani i izbacivani Mađarska, Slovenija, Češka, pa i Rumunija. Balkan ne postoji kao celina. Upravo ta nejasnoća gde je u stvari Balkan stvara sliku jednog jedinstvenog prostora, IstočneEvrope, koja nije direktno suprotstavljena Srednjoj Evropi koja se vidi kao neki prelaz izmeđuZapada i Istoka. Jedina prava granica koja se ovde može videti jeste granica katoličanstvo-pravoslavlje po kojoj Hrvatska i Slovenija pripadaju Srednjoj Evropi, dok ostatak tadašnje SFRJ pripada Istočnoj Evropi. Još 1987. ne postoji jasno viđenje Balkana. Jugoslovenski pisac Predrag Matvejević te 1987. i dalje govori o Evropskoj Jugoslaviji, a samo četiri godine kasnije ta ista Jugoslavija će postati sinonim za balkansko nasilje i brutalnost. Srednja Evropa negde u isto vreme gubi svoj identitet oslobodivši se od sovjetske vlasti. Todorova zato i poredi Balkan i Srednju Evrope pošto uspon identiteta jednog regiona automatski povlači gubljenje drugog. Jedino zapadna Evropa zadržava svoje obrise i svoju tradiciju.

Srednjoevropski pisci su mnogo blagonakloniji Balkanu od Zapadnoevropskih, što je i posledica ove povezanosti ova dva regiona. Tako 1950. godine Oskar Halecki govori o Balkanu, i naročito Grčkoj kao o ravnopravnom tvorcu Evrope. Naime, Vizantija, pravoslavlje i Grčka su veoma značajni za nastanak Evrope i njihovo zanemarivanje i oslanjanje samo na zapadnu kulturu kao pravu evropsku kulturu, Haleckom je i pogrešna i omalovažavajuća za sanovnike ovog dela Evrope, koji je mnogo sličniji Zapadnoj Evropi nego Aziji. Ovde se javlja jedna veoma interesantna činjenica vezana za samog pisca. Naime, Todorova prvo, u skladu sa većrečenim, kritikuje stav da Zapadna Evropa zahteva od Rusije da se odrekne svoje antisemitske prošlosti, pa se tako evropska kultura naziva sve češće judeo-hrišćanska. Međutim, samo par stranica kasnije, Todorova piše da «nema nikakvog paradoksa u ideji judeo-hrišćansko-muslimanske tradicije i korena evropske kulture» već da ova ideja može samo doprineti razumevanju bogatih i raznorodnih korena Evrope. Ostaje nejasno, da li je islam deo evropske baštine ili ne? Da li se može govoriti o judeo-hrišćansko-muslimanskoj tradiciji, ili je ideja o hrišćanskoj Evropi (koja nije prošla u predlogu Ustava EU) sasvim opravdana.

Početkom devedesetih, i političari Srednje Evrope počinju da sebe vide kao granicu između Balkana i Zapadne Evrope. Slično kao što su stanovnici Balkana sebe dugo videli kao


18

granicu između Evrope i Otomanskog carstva. Sada je Srednja Evropa ta koja spašava Zapad od uzavrelog Balkana na kojem demokratija sporo uzima maha. Tek sada i Balkan postaje drugo ja Srednje Evrope koja sebe sve više vidi kao deo Zapada, a ne kao posebnu celinu. Neki od ovih političara i pisaca čak zastupaju tezu povlačenja nove granice između civilizovane i necivilizovane Evrope. Ta granica je granica između latiničnog i ćiriličnog pisma. Ali, ova podela ponovo cepa Balkan na pola. U vreme sukoba u Jugoslaviji ova podela na katolički ipravoslavni deo Balkana je prouzrokovala želje nekih zapadnih političara da se onaj rimokatolički deo Balkana približi Zapadu i otrgne iz balkanskih sukoba, iako je baš taj deo, napominje Todorova, bio uzročnik najvećih zločina na Balkanu za vreme Drugog svetskog rata, i ništa manje nacionalistički raspoložen od pravoslavnog dela Balkana.

Jasno je da danas gotovo niko ne govori o Balkanu kao geografskom regionu većisključivo kao o kulturnoj regiji. Balkan je u poslednjoj fazi svog nastanka (ili ponovnog javljanja) ponovo bio deljen i sastavljan, onako kako je to u tom trenutku odgovaralo političarima. danas je teško govoriti o jedinstvenom Balkanu, a verovatno će budućnost i ulazak sve većeg broja balkanskih naroda u Evropsku Uniju ovo jedinstvo biti nemoguće očuvati. Naravno, čini se da većina balkanskih naroda ovu podelu neće previše teško primiti pošto su svi oni svesni problematične slike koja je o Balkanu stvore od sedamnaestog veka na ovamo.

BALKAN KAO REALNOST

Balkan kao pojam i kao sredina zauzeo je mesto u današnjom svetu koje je sticao tokom vekova. Naravno, iz cele knjige Marije Todorove jasno je da to mesto nije ni blizu pohvalno ili pozitivno, ali ipak, za razliku od mnogih drugih regiona (npr. Srednja škola) Balkan ima svoje ime koje je nažalost stekao prvenstveno na osnovu brutalnih ratova.

Dakle, poslednji deo ove knjige bavi se jednostavnim pitanjem-šta je u stvari Balkan? Balkan kao jedinstvena celina, politički, nije uvek postojao. On je u toku hiljadugodišnje vlasti Vizantije na ovim prostorima svakako bio deo jedinstvenog Vizantijskog carstva, ali usvajanjem pravoslavne vere, Rimskog prava i vizantijske književnosti, ovaj region Evrope zadržao je svoje osobenosti i svoj kulturni identitet. Ista celovitost zadržana je i ojačan za vreme Otomanske vladavine za vreme koje je on i dobio svoje do danas zadržano ime. Ipak, sam uticaj otomanskog nasleđa se posmatrao dvojako. Prvo, prihvaćenije mišljenje suprotstavlja hrišćanski Balkan islamu Otomanskog carstva. Ovakav stav govori o nametanju verski, socijalno i institucionalno stranih elemenata srednjovekovnim hrišćanskim državama na Balkanu. Ovo shvatanje ističe dase na ovom prostoru desio i sukob dve civilizacije-Balkanske, odnosno Evropske i Bliskoistočne, nomadske. Oslobađanje od Turaka u osamnaestom i devetnaestom veku dovodi do stvaranja jednog novog, za Zapadnu Evropu nespojivog principa-nacionalizam zasnovan na etnicitetu, a ne državnosti. Tako su balkanske države počele da se međusobno odvajaju jedna od druge istovremeno tražeći nezavisnost od Turske. Ova nezavisnost nije podrazumevala samo političkusamostalnost već i potpuno odbacivanje kulture koja je bila dominantna nekoliko vekova unazad. Naravno, ovo je samo bio ideal balkanskih nacionalista tog doba, ali je realno stanje pokazalo da je nemoguće odvojiti balkansku kulturu od turskih uticaja.

Upravo drugo tumačenje uticaja Otomanske kulture govori o jednom amalgamu islama i vizantijske kulture u stvaranju balkanske tradicije. Todorova ističe da se i čini realnijim da se istorija Otomanskog carstva, kao i njegova kultura može smatrati i istorijom i kulturom, makar delimično, i svih država na ovim prostorima koji su bili deo Otomanskog carstva. Čak i


19

pravoslavna crkva koja je po zastupnicima prve teorije jedina istinska i prava zaštitnica balkanske kulture, po drugom tumačenju je suštinski otomanska. Po tom tumačenju, ona je čak profitirala od imperijalnih razmera Otomanskog carstva. Ono što povezuje ova dva shvatanja Balkana jeste to što bez obzira da li zastupaju tezu da je Balkanu bla nametnuta otomanska kultura, ili da ni ne postoji balkanska kultura bez otomanskog nasleđa, dakle bilo koji pravac da gledamo, Balkan postoji kao celina. Ni sama tumačenja nisu, kako to Todorova primećuje, potpuno odvojena jedno od drugog. Nacionalistički pokreti devetnaestog veka takođe su skloniji prvom viđenu balkanske kulture, ali čak i među njima bilo je onih koji su, najčešće iz političkih razloga, zastupali onu drugu, organsku tezu nastanka kulture na Balkanu. Todorova primećuje i to da se teško može porediti otomansko nasleđe u različitim regionima Balkana. Na stanovnike velikih poseda u Bugarskoj ili Albaniji i na stanovnike malih kvaziposeda u ostatku Balkana, svakako nisu jednako uticali otomansko nasleđe i kultura. Težnje ovih nacionalističkih pokreta gušilo je i to što je Turska viđena kao stub sigurnosti Evrope, dok je postojao strah od usitnjenih, malih balkanskih državica koji bi nastali njenim raspadom. Veličinu, oblik, pa i postojanje balkanskih država regulisale su velike sile. I na samom Berlinskom Kongresu, jedini razlog zašto je data nezavisnost nekim državama jeste uplitanje Turske u Evropske poslove i osećaj nesigurnosti koje je to izazvalo u nekim evropskim državama. Nakon početka sticanja nezavisnosti, jasno je bilo da će još više jačati nacionalni pokreti. Ono što je specifično za Balkan, jeste da su ovde nosioci tih pokreta bili intelektualci i buržoazija, a ne aristokratija koja je na Balkanu gušena i koja praktično krajem devetnaestog veka ni nije postojala. Interesantno je i zapažanje Aleksandru Ducua koji je o regionalnom (balkanskom) identitetu govorio kao preo identitetu nastalom na zajedničkim problemima, nego na zajedničkim crtama ili zajedničkomnasleđu.

Još jedan bitan aspekt i sukob na Balkanu proizvelo je i tumačenje velikog broja muslimana u ovom regionu. Po tvrdnjama Turske, veliki pokreti naroda iz Anadolije doveli su do stabilnosti Otomanskog carstva na Balkanu, dok balkanski istoričari tvrde da je veliki broj ljudi sa ovih prostora prešao u islam plašeći se za svoj život, a sve kao posledica poslednjih decenija turske vladavine. Koji god da je razlog, ovakvo stanje stvari dovelo je do toga da, i pored velikih migracija celih naroda na Balkanu, nijedna država ovog regiona nije postigla ideal velikih evropskih nacionalnih država-etničku i versku homogenost. Todorova ovde pomalo oštro kritikuje upravo te zapadne demokratije tvrdeći da je pravi izvor demokratije u Evropi etnička homogenost (najčešće nasilno stvorena), a ne «demokratsko ustrojstvo društva, sa autonomnim gradovima, slobodnim preduzetništvom, staleškim sistemom itd.». Dakle, osnov demokratije, po Todorovoj jeste homogenost, neretko plaćena visoko sumnjivim moralnim i ljudskim cenama, a ne sistem koji je tek posledica te etničke i verske homogenosti. Balkan nikada nije postigao to jedinstvo, iako je bilo pokušaja (emigracija Grka iz Istambula, odlazak Nemaca i Jevreja iz Čaušeskuove Rumunije, proterivanje Nemaca iz Vojvodine itd. ), tako da u većini balkanskih zemalja postoji nerešen problem manjina kao izvor stalnih žarišta. Kao posledica ove heterogenosti, nacionalizam na Balkanu pronašao je ujedinjujući faktor u zajedničkom jeziku i školskom sistemu. Pa ipak, ovo je onemogućilo integraciju u jedinstvenu naciju onih naroda unutar jedne države koji nisu govorili zvanični jezik (Albanci u Srbiji, Mađari u Rumuniji, Kurdi u Turskoj...), pa čak i onih naroda koji su govorili isti jezik, ali su ostali sa druge strane mnogo važnije granice-vere. Vera nije u početku bila taj objedinjujući faktor jedne nacionalne države. Ali, početkom nacionalizacije crkve i stvaranja sve većeg broja nacionalnih crkava, vera je postala ta koja je delila narode unutar jedne države. Tako su muslimani, ne mogavši da ostanu unutar bio kog nacionalnog ključa, zadržali svoju samosvest i vezu sa otomanskim nasleđem. Tako su muslimani, odbačeni od hrišćanskog Balkana na osnovu svoje verske pripadnosti, stvorili jednu novu nacionalnu svest nastalu upravo na toj osnovi.


20

Ova duga izolacija od Zapadne Evrope, prvo vizantijskim, a kasnije otomanskim nasleđem dovela je do toga da je danas uvreženo mišljenje kako je Balkan u stari preskočio neke važne stepene razvoja evropske civilizacije. Todorova tvrdi da je to potpuno pogrešna slika. Naime i prosvetiteljstvo i nacionalizam, ostvarili su jak uticaj na ovaj region. Čak, ironično,insistiranje nacionalista da je Turska odsekla ovaj region od Evrope, te da stoga mole za pomoćEvrope u svojoj borbi, kasnije je uzeto kao ključni dokaz isključenosti Balkana iz evropske tradicije. Naročito se ovo može reći za «balkanski mentalitet» (o kojem Todorova ipak s vremena na vreme piše, iako se čini da je to za nju preveliko stereotipiziranje), a u kojem je proces «de-otomanizacije» išao mnogo sporije nego u političkoj sferi. U daljnjem tekstu, Todorova navodi mišljenja nekih istoričara da je mit o «balkanskom mentalitetu» lažan i naučnoneprihvatljiv, te da je ovaj pojam nespojiv sa bilo kojom etničkom ili nacionalnom celinom. Ali, ona sam priznaje da je opšte prihvaćeno mišljenje (naučno ili laičko) da se može govoriti o jedinstvenom mentalitetu Balkana, i iako smatra da je vrlo lako osporiti uopšteno generalizovanje ovog pojma, moguće govoriti o postojanju nekih mentalnih struktura i stavova u strogo istorijskom kontekstu. Ono što je zanimljivo, jeste da i sam Cvijić ne potpiruje mit o «balkanskom mentalitetu» kao nepromenljivom fenomenu, već da je upravo u trenutku u mojem je on pisao moguće govoriti o nekim tipovima mentaliteta istorijski uslovljenih životom na Balkanskom poluostrvu. Zato nije baš jasno to negiranje istraživanja Jovana Cvijića, koje ne implicira stalnost ovih tipova, već isključivo njihovu uslovljenost životom na Balkanu.

Ukratko, otomansko nasleđe ima različit uticaj na različite sfere života. U gotovo svim sferama, izuzev kulture i demografije, raskid je bio brz i oštar nakon sticanja nezavisnosti država na Balkanu. Upravo ovo sličan, gotovo identičan odnos prema otomanskom nasleđu, takođeuverljivo govori o jedinstvu Balkana kao istorijske celine. U svim zemljama Balkana ovaj uticaj bio je isti: pre otomanskih osvajanja, srednjovekovna društva na Balkanu su bili isto rafinirana i razvijena (ako ne i rafiniranija) od društava sa zapada Evrope. Otomansko vreme udaljava ova društva od Evrope i evropskih tendencija, tako da renesansa i reformacija nisu ovde ostavili nikakvog traga. Otomansko carstvo dovelo je čak do varvarizacije kulture i jedine institucije koje su se ovome koliko-toliko oduprle bile su crkva i neka samoupravna tela u Carevini. U svim balkanskim državama ova se petovekovna turska vladavina vidi kao mračno doba Balkana koje prestaje tek nastankom nacionalizma i prosvetiteljstva. Ali, Balkan ne bi bio Balkan da ne postoji sukob između susednih država. Naime, kako Todorova primećuje, ne samo da stanovnici susednih država ne znaju mnogo o istoriji one druge, već postoji i potreba da se istorija one druge države omalovaži, ismeje, pa čak i negira. Ovo je išlo do toga da su čak i zajedničkineprijatelji, Turci, često bacani u zasenak. Pa ipak, treba imati i razumevanja za balkanske države koje su uplašene i ojađene turskom viševekovnom vladavinom stvorile nacionalizme koji su, makar u početku, bili pretežno defanzivni i posledica straha od pretenzija suseda. Tako su i identiteti stvarani dugo i najčešće kao odgovor na pretnje susednih država. Ova tendencija bila je, i ostala preovlađujući ton u balkanskim istoriografijama, bez obzira o kojoj državi se radi.


21

ZAKLJUČAK

Balkan je postao gotovo sinonim za konflikte i nevolju, makar za Zapadnu Evropu. Ovo je dovelo do toga da se Balkan često ni ne vidi kao deo Evrope i njene civilizacije, pa čak se time pokušava i opravdati ne tako retka politika nemešanja u unutrašnje stvari Balkana. Na ovom mestu Todorova odlično primećuje da se u stvari ta politika nemešanja svodi na oružano nemešanje (što je takođe promenjeno samo dve godine nakon izlaska ove knjige iz štampe), ali da je Zapad imao i te kako važnu ulogu u sukobima na prostoru bivše SFRJ. Čak, oštra kao što ume da bude, i ovde Todorova tvrdi da su mnogi od onih koji su kasnije ceo sukob na teritoriji Jugoslavije objašnjavali «balkanskim mentalitetom», sami odgovorni za početak tih ratova. Ovde ona pravi razliku između SAD i Evrope, gde je Evropa, logično, ipak upučenija u samu situaciju i retko ko iz Zapadne Evrope konflikte u ovom regionu naziva balkanskim. S druge strane američki novinari, istoričati, pa i političari ne prezaju od termina balkanski kada označavaju rat u bivšoj SFRJ. Čak, stručnjaci iz SAD su skloni da Kosovski boj, važan za Srbe, ali ne i za ostale balkanske narode, progalse najbitnijim momentom u istoriji celog Balkana. Čar je i porkletstvo, kaže Todorova, što sve balkanske države imaju tako bogatu i sličnu istoriju (iako se jedna za drugu ne interesuju) pa se mnogi ni ne trude da ih razgraniče. Čini se umesnijim da se i sam sukob u bivšoj SFRJ odredi ne kao rezultat balkanskih trvenja, već kao ono što, po Todorovoj i jeste-borba na samoopredeljenje, borba za prava manjina, problemi etničke i verske autonomije. Ono što se nakon čitanja cele knjige nameće kao izrazit zaključak kada se govori o odnosu evrope prema Balkanu jeste ono što Marija Todorova sumira u jednoj rečenici: «pedest godina nakon najgoreg spektakla u njihovoj (Zapadna Evropa, V. M. ) istoriji, druptva iz Zapadne Evrope se užasavaju i bombarduju bivše Jugolsovene zahtevima da očuvaju etničku šarolikost, ne bi li sačuvali etnografski muzej za potrebe multikulutralizma u jednom ćošku Evrope, i to pošto su i smai dali zeleno svetlo za suprotan proces». I zaista se čini ciničnim zahtevati da se počtuju manjine od strane onih istih država koje su se same očistile na najbrutalniji narod od etničke homogenosti. Čini se isto tako da je neuputno izvesti organski princip nastanka nacionalnih drćava koji je uspeo u evropi (ali slabo gde baš lako) u sredine koje su etnički iverski izmešane i u kojima mnogi kao jedini način stvaranja jedne nacije vide proterivanje ostalih etničkih grupa iz «njihove» zemlje.

Balkan je ostao i dan danas drugost Evrope. Sve ono što se Evropi nije sviđalo, određivano je kao duh Balkana. Geografski je bilo nemoguće izdvojiti Balkan iz Evrope, ali se on na ovaj način izdvoji kulturno i politički. Balkan je postao alter ego Evrope, njen istok (koji je zamenio Otomansko carstvo kojem je nekad i sam pripadao), njena tamna strana. Todorova na samom kraju primećuje da je Evropa ta koja je smislila i rasizam i antirasizam, i antisemitizam i osudu antisemitizma, ali još uvek čekamo da se pronađe suprotnost i antipod takozvanom balkanizmu.