1.0. ULOGA ISTRAŽIVANJA
1.1. NAUKA I METODOLOGIJA
Svako istraživanje doprinosi da se sistematizuje i proveri naučno ili
neko drugo saznanje o nekim pojavama i ponašanjima. Tako se dobijaju i
naučni rezultati koji se uzimaju iz poznatih i nepoznatih činjenica i utvrđuje
pravilnost i zakonitost pojava koje se događaju u prirodi, društvu i samom
čoveku. Čovek stalno pomera svoje ciljeve i granice svojih htenja.
Nauka pored logičkih principa uključuje i pravila koja se
podrazumevaju pod metodologijom istraživanja. Tako, nauka ujedinjuje
teoriju i praksu i jedinstvo teorije i metode, stvarajući puteve za dolazak do
naučnih saznanja. Nauka je pozvana da obezbedi rastuće materijalne i
duhovne potrebe čoveka. Ona stavlja čoveka u prvi plan, polazi od čoveka i
vraća se čoveku.
Analiza svake nauke pokazuje da je nauka sistem učenja, teorija,
teorema, principa i osnovnih pojmova u određenoj oblasti predmeta ili
pojava koji se isrtražuju određenim naučnim metodama, a oslanjaju se na
izvesne praksom utvrđene činjenice.
U osnovi svake nauke krije se izvestan broj osnovnih pojmova koji
su toj nauci nedefinisani i neprotumačeni. Recimo, u kvantnoj fizici osnovni
pojmovi su “ kvantum dejstva ”, “ mikro čestica ” itd.
Drugi osnovni faktor svake nauke jeste izvestan broj osnovnih
stavova koje shvatamo bilo kao principe bilo kao aksiome [ 26 ].
3
Iz osnovnih pojmova principa i aksioma izvode se teoreme. Teoreme
su složeniji stavovi koji se mogu izvesti iz osnovnih stavova.
Nauka je disciplina koja ne miruje, neprekidno se u njoj dešavaju
promene: otkrivaju se nove materije, novi objekti, nove osobine postojećih
materija, novi zakoni, ali ni tako retko da neki zakoni koji su bili u primeni
decenijama, ne važe ili samo delimično važe [ 25 ]. Svaka nauka nosi u sebi
deo filozofije.
A. Ajnštajn označava nauku “ kao neprekidni viševekovni rad da se
pomoću određenog sistema misaono povežu uočene pojave realnog sveta ”.
Od značaja za nauku i naučne pojmove našeg sveta je znanje kako se
uči i kojim se uči, koje se može izraziti iskazima. Uz pomoć jezika
subjektivno znanje se može učiniti eksplicitnim, može se ispitati i revidirati.
Jezik je u biti intersubjektivan, što znači da razni ljudi jednog jezičkog
područja priznaju jezičko izražavanje sa istim značenjem [ 19 ].
Statičko stanje nauke karakterišu:
- sistem akumuliranog znanja i iskustva predhodnih generacija,
- proverljivost činjenica, i
- mogućnost reprodukcije činjenica.
Dinamičko stanje nauke karakterišu:
- nauka kao dinamički sistem ( razvojnost, vek života određenog
sistema znanja i drugo ),
- istraživanje kao aktivnost ljudskog duha na unapređenju nauke, i
- naučno saznanje kao rezultat ili proizvod istraživanja.
4
U daljem tekstu daje se šema objašnjenja šest naučnih glavnih grupa
( slika 1.1. ), odnosno kraći opis tehničkih nauka.
Slika 1.1. Glavne naučne grupe
Tehnika je umeće znanja, koje je upravljeno na stvaranje i
proizvodnju, ali nije puko naučena, nego predstavlja ogled u osnovu, u zašto
i kako. Po Arisotelu tehnika se nalazi između iskustvenog znanja i empirija i
osnovnog znanja odnosno nauke koja nije potkrepljena iskustvom, epistem.
Savremeno shvatanje tehnike sadrži duplo značenje između teoretske
nauke i prakse. Tehnika se označava kao primenjena prirodna nauka. S jedne
strane je savremena tehnika naučna, a s druge strane nauka sve više postaje
tehničkom. Naučni eksperimenti postali su sveobuhvatni tehnički projekti.
5
N A U Č N E G R U P E
1. Formalne nauke
2. Prirodne nauke
3. Socijalne nauke
4. Duhovne nauke
5. Iformatičke nauke
6. Tehničke nauke
- matematika- mat. logika- teoretska kibernetika
- sociologija- antropologija
- objasniti- razumeti
Metodologija kao deo logike, ima svoj predmet, a to je metod
naučnog saznanja, tj. put dolaska do tog saznanja. Ona treba da otkrije, opiše
i objasni metode naučnog saznanja. Metodološka saznanja se razvijaju na
osnovu metodoloških iskustava sprovedenih istraživanja.
Metodologiju ( kao nauku o metodi ) čine sledeći delovi:
- logički deo ( bavi se logičkim pravilima, kriterijumima,
kategorijama, normama i dr. ),
- epistimološki deo ( činioci naučne discipline i odgovarajući
instrumenti ), i
- naučno strategijski deo ( potrebe, mogućnosti i problemi naučnog
razvoja ).
Metod je način istraživanja koji se može primenjivati u nekoj nauci.
On može biti samo zamišljen, projektovan, a ne realizovan. Obično se shvata
kao način na koji se u nauci dolazi do saznanja o predmetu koji on proučava.
1.2.. ZADACI I CILJEVI ISTRAŽIVANJA
Rezultati nauke treba da budu dostupni svim ljudima. Naravno da to
nije uvek slučaj, jer postoje i zloupotrebe naučnih rezultata.
Istraživanja moraju, pre svega, preko svojih rezultata da postanu
saveznik ljudskog društva i čoveka samog u postizanju najvažnijih ljudskih
željenih ciljeva. Ona treba da se rađaju iz ljudskih problema za boljim,
zdravijim i srećnijim životom na planeti. Za sprovođenje istraživanja treba
da postoji i ljudska sklonost da probleme rešava. Istraživanje nije nikad
završeno, to je traženje istine, što je podstrek koji čini čoveka jedinstvenim.
6
Znači zadaci istraživanja su mnogostruki i složeni, jer treba, pored
svega, da koriste i širinu ljudskog iskustva, a da im ciljevi budu usmereni ka
blagostanju čoveka. Naravno, ostvarenje želja pojedinaca, podrazumeva da
te želje nisu u suprotnosti sa željama drugih.
Progres je, takođe, cilj istraživanja i manifestuje se čovekovim
nastojanjima da više razume, da više zna, da bude oslobođen teškog posla,
da poveća zadovoljstva i drugo.
Potpuna ( integralna ) istraživanja su ona koja treba često
primenjivati, jer ona u punom smislu tog pojma, imaju njegovu logičku,
epistimološku i tehničku dimenziju.
Prema cilju i ulozi istraživanja mogu biti:
1. ona koja proveravaju ( verifikatorna ),
2. ona koja otkrivaju ( heuristička ), i
3. ona koja otkrivaju i proveravaju ( mešovita ).
Pored ovoga, istraživanja mogu biti teorijska ( sadržaj im je teorijske
prirode ) i empirijska ( rešavaju konkretne probleme i doprinose saznajnoj
moći nauke ).
7
1.3. MODEL ISTRAŽIVANJA
Istraživanje kao funkcionalni model može imati više faza. Jedan od
modela koji se najčešće sreće u praksi dat je na ( slici 1.2. ). Detaljnij opis
biće dat u poglavlju 3.11. Upravljanje projektima.
Slika 1.2. Model istraživanja
Istraživanje kao usmereni proces ljuskog duha na otkrivanju novih
saznanja, činjenica i odnosa među pojavama, karakterišu svojstva [ 20 ]:
8
1. Indentifikacija pojave ili problema istraživanja; cilj projekta
2. Projektovanje istraživanja i priprema upravljanja projektom
3. Formiranje istraživačkog tima
4. Terminsko planiranje i resursi
5. Procena i budžetiranje troškova
6. Datoteka
7. Obrada podataka
8. Kontrola projekta
9. Okončanje projekta
10. Kriterijumi uspeha projekta
11. Iznošenje rezultata projekta
12. Predaja projekta i uvođenje u praksu
MODEL ISTRAŽIVANJA
- jedinstvenost i neponovljivost ( ukoliko rezultati istraživanja, koji
predstavljaju naviku, nisu pravovremeno objavljeni gube
jedinstvenost i neponovljivost ), i
- neizvesnost ( ponavljanje istraživanja sa istim predmetom
istraživanja povećava verovatnoću uspešnog ishoda ).
1.4. NARUČIVANJE ISTRAŽIVANJA
U većini slučajeva istraživanje započinje njegovim naručivanjem, a
to naručivanje polazi od pretpostavki da su prisutni određeni problemi,
sredstva i želje da se problemi reše.
Zadatak se prenosi na istraživačku instituciju ili na istraživača u
pravcu realizcije istraživanja. Naručilac treba da definiše šta hoće i šta može,
a ponekada može da predloži i predvidi put , način i radnje kojima će se doći
do rešavanja problema istraživanja ( da predloži projektovanje istraživanja ).
Naravno, prilikom projektovanja istraživanja, istraživači nailaze na
više problema koje treba da razreše, a to su: materijalni problemi, društveni
problemi ( poteškoće koje pred projektanta stavljaju kulturna, politička i
druga socijalna obeležja pojedinca ili grupe na kojima se vrši prikupljanje
podataka), saznajni problemi ( postojeći naučni fond ) i psihološki problemi
( podaci se prikupljaju od ispitanika pa je potrebno uspostaviti mentalne
komunikacije ).
1.5. INTELEKTUALNO MAJSTORSTVO
Bavljenje naučno – istraživačkim radom predstavlja “ intelektualno
majstorstvo ”, pri čemu, prema Rajt Milsu, svi istraživači ( i naučnici ) ne
treba svoj rad da odvajaju od svoga života. To znači, da treba koristiti svoj
9
sopstveni rad da bi se kroz njega obogatio sopsvteni život, a život treba
koristiti da bi se obogatio sopstveni rad. Istraživač treba da ima i kreativnost,
odnosno sposobnost intrapsihičkih procesa, kao stil života. Treba da
poseduje originalnost i adaptivnost problemima ( produkti mišljenja treba da
budu novi i vredni za mislioce i za društvo ).
Prilikom razvoja kreativnog procesa treba prvo poći od kreativnog
čina, odnosno od uviđanja problema. Nakon toga, treba dozvoliti da
prikupljene informacije “ sazru ”. Zatim sledi osvetljenje problema ( nekada
do srećne ideje ), a na kraju do verifikacije ( provere ) kreativnog rada.
Neki svetski sociolozi imaju običaj da kažu: “ Uspešan je čovek koji
vidi čašu vode do pola punu ”, a neuspešan čovek je onaj “ koji je vidi do
pola praznu ”. Treba se osloboditi straha negativne energije jer je strah jači
od potrebe da se neki problemi prevaziđu, vrsta mehanizma odbrane.
Da bi smo naučili da se borimo sa strahom od neuspeha, važno je da
sebi, pored ostalog postavimo i pitanje: Plašim li se da neću uspeti ? Važan
segment uspeha je i lična komunikacija.
Maštanje o istraživanju može biti san na javi i da ponekada posluži
kao ključ za našu pojedinačnu dušu. Ona potiču iz naše kreativnosti - mašte,
i povezuju naše svesne i nesvesne svetove.
Po definicije maštarije nisu “ stvarne ”, ali put mašte jeste pokušaj da
se razume međuigra stvarnog i izmišljenog, svesnog i podsvesnog. Put ka
istini može da leži između ravni mašte i stvarnosti.
Ovaj naš svet vremena i prostora – koji nazivamo stvarnost - je veo
privida koji skriva izvor vanvremenske, vanprostorne stvarnosti. Sve složene
stvari su kao san, maštarija, mehur i kao senka, kao kap rose i munja, i stoga
10
ih treba uvažavati. Kada neznaš ništa o protivniku , ali znaš sebe izgledi da
pobediš ili izgubiš su u ravnoteži.
Jedan student poslediplomac, koji se zagrejao da uradi magistarsku
tezu “ što pre ”, obično postavlja pitanje: “ Ako vredno radim, koliko će mi
biti potrebno vremena da završim magistarsku tezu ”? Mentor mu obično
odgovara: “ Dve do tri godine ”. “ Ako radim napornije ” ponovo pita
student, “ Koliko će mi onda biti potrebno vremena ”? Mentor mu odgovara:
“ Pet do šest godina ”. “ Zašto sad to ” pita student? Mentor mu odgovara: “
U tom slučaju biće potrebno da samnom radiš četiri do pet godina
svakodnevno, neko ko se toliko žuri da dođe do rezultata retko radi i uči
brzo ”.
Intelektualne sposobnosti istraživača čine:
- sposobnost u pogledu pažnje i pamćenja ( koncentracija i
sposobnost pamćenja ),
- sposobnost u pogledu povezivanja ideja ( imaginacija ),
- sposobnost u pogledu rasuđivanja ( moć poimanja, analiza i
sinteza, indukcija i dedukcija ), i
- individualne osobine uma ( samostalnost, brzina mišljenja ).
1.6. GRADACIJA NIVOA NAUČNOG SAZNANJA
1.6.1. NIVOI NAUČNOG SAZNANJA
Svako istraživanje treba da bude jedan kompleksan sistem mentalnih
aktivnosti koje imaju svoju logičku, saznajnu i tehničku dimenziju i kao
takvo, istraživanje može imati različit nivo naučnog saznanja.
11
Nivoi naučnog saznanja imaju svoju gradaciju ( slika 1.3. ), pri čemu
je najniži nivo naučna deskripcija, a najviši nivo je naučno predviđanje
( naučna prognoza ).
Slika 1.3. Gradacija nivoa naučnog saznanja
Naučno saznanje kao rezultat ili proizvod istraživanja karakterišu
sledeća svojstva:
- to je istina o realnom svetu ( naučno saznanje se ne može
posmatrati kao stvarnost “ s one strane iskustva ” );
- naučno saznanje karakteriše originalnost;
- to je rezultat polaza od poznatih istina ( činjenica, stavova,
principa i zakona ) koje ih dopunjuje, ili tačnije, suštinski
određuje, ili neke od njih čini neodrživim;
- ono nastaje koa rezultat istraživanja koje pretpostavlja primenu
odgovarajuće naučne metode;
- ono ima snagu dokaza; i
- njega karakteriše sposobnost predviđanja određenih pojava, zatim
osobina samopotvrđivanja i samopovezivanja.
12
Naučna deskripcija
Naučna klasifikacija i tipologizacija
Naučno otkriće
Naučno predviđanje
Naučno objašnjenje
Niv
oi n
aučn
og s
azna
nja
1.6.2. NAUČNA DESKRIPCIJA
Naučna deskripcija ( ili naučno opisivanje ), je najnži nivo naučnog
saznanja – jer obuhvata opisivanje pojava, činilaca i njihovih svojstava,
njihove strukture, funkcionalnih veza i odnosa.
1.6.3. NAUČNA KLASIFIKACIJA I TIPOLOGIZACIJA
Naučna klasifikacija se ovde određuje predmetom istraživanja i
osobinama predmeta. Pojave i njihova svojstva se mogu svrstati u određene
kategorije, klase i tipove ( prema kriterijumu sličnosti ili na drugi način ).
1.6.4. NAUČNO OTKRIĆE
Naučno otkriće je svako novo saznanje u oblasti nauke, čije su bitne
karakteristike:
- saznanje izvesnih ranije nepoznatih predmeta ili nepoznatih
njihovih odredaba, tj. otkriće kvaliteta, kvantiteta, relacija, načina
nastanka, geneze i razvitka pojava jedne naučne oblasti;
- saznanje se postiže načunim metodama i naučnim sredstvima.
Predmeti naučnih otkrića su:
- činjenice ( mogu biti otkrivene i nezavisno od do tada poznatih
zakona );
- naučni zakoni, teorije i učenja ( otkriće zakona uvek se zasniva na
otkriću činjenica, a obrnuto nije slučaj ).
Otkrića su pretpostavke za pronalaske, a pronalasci su pretpostavke
za otkrića.
S obzirom na napred rečeno postoje sledeće vrste naučnih otkrića:
13
- činjenička,
- zakonska, i
- činjeničko – zakonska.
S obzirom na metodu razlikuju se:
- slučajna otkrića,
- planska otkrića, i
- slučajno – planska otkrića ( složena otkrića ).
S obzirom na vrstu i broj saznajnih činilaca razlikuju se:
- prosta otkrića,
- složena otkrića,
- površinska otkrića, i
- duboka otkrića.
Često se pri analizi naučnih otkrića koristi Arhimedova spirala
otkrića ( slika 1.4. ).
14
Slika 1.4. Arhimedova spirala otkrića
Primer razvojnog puta naučne metode u obliku Arhimedove spirale
jasno pokazuje da svaki ciklus naučnog metoda polazi od činjenica i
završava se sa činjenicama [ 24 ].
1.6.5. NAUČNO OBJAŠNJENJE
15
1.Činjenice
2.Naslućivanje
3.Indukcija
4.Dedukcija
5.Radna hipoteza
6.Delimična verifikacija eksperimentom i
zapažanjem
7.Nova hipoteza
8.Dedukcija
9.Verifikacija
10.Nova hipoteza ili modifikacija starih
hipoteza
11.Dedukcija
12.Verifikacija teorija
Prihvaćen princip ili
zakon
Objašnjenja su strukturalni i funkcionalni sistemi elemenata povezani
određenim svojstvima ili uticajima ( prema kvalitetima, relacijama, vezama i
drugim svojstvima ). Pojave i njihova svojstva koje su otkrivene povezuju se
u objašnjenja ili teorije.
Pod objašnjenjem se razume, uopšte uzev, odgovor na pitanje
“ zašto ”, tako da se naučno objašnjenje identifikuje sa otkrićem uzroka
pojava koje su predmet naučnog istraživanja. Na ovaj način se naučno
objašnjenje razlikuje i odvaja od naučnog posmatranja i opisivanja predmeta
saznanja za koje metode se smatra da daju odgovor samo na pitanje: “ kakvo
je nešto ”? To znači da pod naučnim objašnjenjem treba razumeti svaki oblik
i vrstu naučnog saznanja kojim se neki predmet ili pojava saznaje u onome
šta je, kakav je i koji je to predmet.
Po svome logičkom sadržaju naučno objašnjenje se sastoji:
- u shvatanju pojedinačnog na osnovu pojedinačnog,
- u shvatanju pojedinačnog i posebnog na osnovu opšteg, i
- u shvatanju opšteg na osnovu pojedinačnog, odnosno posebnog.
U svakom naučnom objašnjenju mora postojati:
- nešto što se objašnjava, tj. predmet objašnjavanja, i
- nešto čime se objašnjava taj predmet ili pojava, tj. oruđe i sredstvo
pomoću koga se vrši objašnjenje.
Ono što treba objasniti naziva se “ explanandum ”, a ono pomoću
čega, čime ili na osnovu čega se objašnjava “ explanandum ”, naziva se
“ explicans ” u teoriji značenja [ 26 ].
S obzirom na prirodu veze između predmeta iskaza “ explananduma
” i predmeta “ explicansa”, razlikuju se:
16
- funkcionalna naučna objašnjenja čiju predmetnu vezu čine bilo koje
proste implikacione i funkcionalne zavisnosti,
- kauzalna, uzročna objašnjenja čiji je predmet uzrošna veza između
pojava, procesa ili događaja, i
- motivaciona objašnjenja su dešavanja i delatnosti u oblasti
bioloških i društvenih nauka.
Analizom navedenih vrsta naučnog objašnjenja može se ustanoviti da
se te vrste ne mogu oštro razdvojiti, jer su one međusobno često povezane.
1.6.6. NAUČNO PREDVIĐANJE
Naučno predviđanje ( naučna prognoza ) je predviđanje otkrića
nepoznatog što postoji i predviđanje budućih događaja prirodnih, društvenih
ili saznajnih. Najprostiji oblik naučnog predviđanja je onaj u kome se na
osnovu znanja pojedinačne činjenice predviđa pojedinačna činjenica.
Opšti oblik naučnog otkrića deduktivnog tipa ima oblik dedukcije s
tim što je stav – zaključak ove dedukcije hipoteza o predmetu naučnog
predviđanja.
Oblik induktivno naučnog predviđanja smatra se kao glavni oblik
saznanja budućih događaja, a otuda i kao osnovni oblik naučnog
predviđanja.
Induktivno predviđanje može biti [ 26 ]:
- ono u kome se na osnovu izvesnog broja slučajeva ( m ) jednog
dešavanja ili konstatacije jedne osobine ( a ) kod ( n ) članova
klase ( A ) zaključuje da osobinu ( a ) ima i ( n +1 ) član;
17
- ono u kome se na osnovu izvesnog većeg broja ( n ) poznatog
dešavanja ili konstatacije jedne osobine kod ( n ) predmeta ili
pojave jedne klase ( A ) zaključuje da će isto biti slučaj i kod
narednih ( n, q, r, s … ) pojava;
- ona indukcija u kojoj se iz izvesnog većeg broja ( n ) dešavanja ili
utvrđenih činjenica ili osobina određene grupe predmeta ( A )
zaključuje da će isto biti slučaj i kod svih ostalih pojava te grupe
ili klase predmeta ( A ).
Pri običnom deduktivnom naučnom predviđanju, šire i dublje
posmatranje otkriva da se u osnovi dedukcije krije induktivni metodski
postupak, tako da je cela metoda u stvari induktivno – deduktivna.
Kao poseban oblik treba pomenuti dijalektičko – deduktivno
predviđanje čiju suštinu čini rešenje ili prevazilaženje protivrečnosti između
nekog ranijeg saznanja, konkretno nekog zakona, i novootkrivenih činjenica.
Ova protivrečnost se rešava hipotezom o neotkrivenim činjenicama.
Na kraju, možemo reći da je dimenzija predviđanja jedna od
najvažnijih uloga naučne teorije, ne samo iz teorijskih nego i iz praktičnih
razloga. U stvari, glavni zadatak svake naučne teorije je:
- da što svestranije i što tačnije opiše svoj predmet, odnosno,
pojave koje istražuje;
- da svoj predmet što temeljije objasni, i
- da što tačnije predvidi pojavu, promenu i razvitak pojava koje
istražuje.
Naučno predviđanje sasvim sigurno, je najviši mogući nivo saznanja,
odnosno krajni cilj koji istraživač ima pred sobom.
1.7. TEORIJA I HIPOTEZE
18
1.7.1. VRSTE NAUČNIH TEORIJA
Sistem više pojmova i teorema u određenoj vrsti predmeta ili pojava
jeste TEORIJA. Svaka teorija je sistema osnovnih opštih kao i posebnih
pojmova o određenoj vrsti predmeta. Teorije često sadrže i pojedine
hipotetičke pojmove i principe. Više razvijenih naučnih teorija o
jedinstvenom predmetu ili oblasti čini naučno učenje.
Teorija je održiva ako iz nje slede potvrdljive hipoteze, a teorija nije
održiva, bar u datom obliku, ako iz nje slede nepotvrdljive hipoteze.
Klasifikaciju naučnih teorija možemo izvršiti na sledeći način:
- prema predmetnoj oblasti ( biloške, ekonomske, sociološke i dr.),
- prema strukturi teorije ( matematika i logika, društvene nauke i
dr.),
- prema opštosti teorije ( opšte filozofske teorije, talasna teorija
svetlosti i dr.), i
- prema strogosti teorije odnosno prema naučnoj fundiranosti
( stroge, deduktivne, manje stroge i dr.).
Saznajna moć jedne teorije je veća ako se tom teorijom može
objasniti više osobina jedne vrste pojava ili ako se više i raznovrsnijih
hipoteza izvedenih iz teorije potvrđuje, nego što je to slučaj kod neke druge
teorije [ 26 ].
Plodnost naučne teorije se određuje brojem i epistemološkom
vrednošću održljivih hipoteza koje su izvodljive iz date teorije.
19
Naučno saznanje, kao skup utvrđenih naučnih činjenica, pojmova,
zakona i teorija, nije utvrđena jedno jednom za svagda već je podvrgnuto
stalnom preispitivanju i kritičkoj analizi.
1.7.2. OSNOVANOST HIPOTEZA
Hipoteze predstavljaju teorijske dopune izvesnih praznina u
poznavanju određene pojave ili čitave oblasti pojava čije samo izvesne
delove ili izvesne momente poznajemo. Ona je stav moguće verovatnoće ili
istinitosti.
S obzirom na moguću saznajnu vrednost stava hipoteza može biti
“ opovrgnuta ”, “ neodržljiva ” ili “ održljiva ”. Osnovana je ona hipoteza
koja omogućava predviđanje pojava, jer je to mogućno jedino onda ako je
hipoteza ma na koji način u skladu sa stvarnošću, ona koja objašnjava ranije
neobjašnjene pojave ili ona koja ih bolje objašnjava od ranijeg učenja.
Funkcija hipoteze je da usmeri naše istraživanje pravilnosti među
činjenicama. Sugestije koje su formulisane hipotezama mogu biti rešenje
problema.
Na osnovu napred rečenog može se dati jedna od definicija hipoteze.
To je misaona pretpostavka u obliku pojmova i stavova o mogućim
činjenicama budućeg saznanja još ne otkrivenog ili delimično otkrivenog.
Detaljnije o hipotezama biće govora i u poglavlju “ ISTRAŽIVAČKI
PROJEKTI ”.
1.8. VRSTE NAUČNIH ZAKONA
20
Naučni zakon je potvrđen hipotetiči opšti stav koji se odnosi na klasu
pojava. Nepotvrđeni osnovni naučni stav jednog logičkog ili posebno
naučnog sistema jeste princip.
Objektivna osnova zakona, tj. objektivna suštinska relacija samo se
otkriva, a ne donosi, jer ona postoji objektivno i nezavisno od subjektivno
misaonog procesa saznanja zakona [ 26 ].
Naučni zakon predstavlja znanje opštih i bitnih svojstava neke vrste
pojave. On igra veliku ulogu u naučnom objašnjenju pojava, jer naučno
objasniti neku pojavu to znači tu pojavu saznati na osnovu naučnog zakona,
a zatim naučne teorije i hipoteze.
Naučni zakoni igraju veliku ulogu u otkriću ne samo činjenica,
odnosno nepoznatih stvari i pojava nego i u otkriću samih naučnih teorija i
naučnih zakona, a igraju osnovnu ulogu u primenjenim saznanjima, tj. u
praktičnim ljudskim delatnostima, u tehnici, u ekonomiji i sl..
Klasifikacija naučnih zakona se može vršiti na više načina. Ovde
ćemo pomenuti sledeću:
1. S obzirom na predmet:
a. zakon veze ( zakon kauzaliteta),
b. strukturni zakoni ( izražavaju strukturu pojedinih vrsta
predmeta, tj. tela, jedinjenja, procesa i td.),
c. zakoni skupa ( to su odredbe bilo međusobnih odnosa
skupova bilo odnosa članova množina ili skupova ),
d. statistički zakoni ( utvrđuju se indukcijom i računom
verovatnoće ), i
e. mešoviti zakoni ( strukturno – funkcionalni, strukturno –
statistički i dr.).
21
2. Po funkciji:
a. deskriptivni ( prosto se konstatuje izvestan suštinski
odnos i međuzavisnost bilo predeta ili pojava bilo
njihovih osobina ), i
b. eksplikativni ( kauzalni i drugi zakoni koji objašnjavaju
same pojave u njihovom nastanku, menjanju i razvitku ).
3. Po važenju:
a. stroge ( recimo kauzalni zakoni ), i
b. više ili manje verovatne ( recimo ststistički zakoni ).
4. Po opštosti važenja:
a. univerzalni ( važe za celokupnu stvarnost i za sve nauke ),
b. opšti zakoni pojedinih nauka ili skupa nauka ( to su
aksiome tih nauka ), i
c. posebni zakoni pojedinih nauka ( tiču se suštinskih
odredaba samo izvesnih vrsta predmeta ili pojava koje
istražuje jedna posebna nauka ).
1.9. NAUKA I PRAKSA
Informacije iz potencijala akumuliranog znanja struje prema praksi. S
druge strane, praktične potrebe društva zahtevaju od nauke rešenja određenih
problema koji se povratnom spregom sopštavaju nauci. Tako dolazi do
razvoja nauke preko primenjenog istraživanja čiji se rezultati neposredno
koriste za unapređenje prakse [ 20 ].
Primenjeno istraživanje i razvoj predstavljaju osnovnu karakteristiku
za prijem informacija i osnovni uslov za mogućnost korišćenja informacija.
Za istraživanje je potrebno imati ideju. Nadahnuće gotovo nikad ne
kuca na vrata onoga koji ne radi. Neprekidna aktivnost duha, koju
22
karakteriše saznanje i uočavanje problema, uz prisustvo intuicije najbolja su
garancija da će do ideje doći.
2.0. METODE ISTRAŽIVANJA
23
2.1. OPŠTE NAPOMENE
Metoda istraživanja je put kako doći do naučnog saznanja, odnosno
predmet nauke metodologije. Ovde će biti korišćena sistematizacija ( putevi
pristupa naučnom saznanju ) profesora Bogdana Šešića [ 26 ], pri čemu se
naučne metode klasifikuju prema nivoima opštosti, od posebnih naučnih
metoda do metoda istraživanja ( slika 2.1. na sledećoj stranici ).
Autori Koen i Najgel ističu tri najčešće korišćene nenaučne metode:
- metoda upornog ponavljanja stavova ili metoda istrajnosti,
- metoda pozivanja na autoritet, i
- metoda intuicije ( mi treba da utvrdimo naša verovanja
pozivanjem na stavove koji su “ očigledno istiniti ” i u koje,
prema tome, nema mesta sumnji ).
Struktura naučne metode ima nekoliko faza:
- uočavanje problema,
- postavljanje hipoteze,
- proveravanje hipoteze – verifikacija, i
- praktična primena rešenja.
24
Analitičko – sintetička metodaMetoda apstrakcije i konkretizacijeMetoda apstrakcije i specijalizacijeMetoda klasifikacijeMetoda indukcije i dedukcijeDruge metode
I Posebne naučnemetode i postupci
Metoda modelovanjaStatistička metodaAnalitičko – deduktivna metodaMetoda crne kutijeDruge metode
II Opšte naučne metode
Naučno posmatranjeNaučni eksperimentNaučno ispitivanjeInformatička metodaMetoda analize sadržajaMetoda studije slučajaDruge metode
III Metode, tehnike i postupci
M E T O D E I S T R A Ž I V A NJ A
Slika 2.1. Metode istraživanja
2.2. POSEBNE NAUČNE METODE I POSTUPCI
25
2.2.1. ANALITIČKO – SINTETIČKA METODA
Analiza i sinteza predstavljaju jedinstvenu osnovnu metodu saznanja
tj. analitičko – sintetičku metodu.
Odnosi između analize i sinteze su [ 26 ]:
– objektivno jedinstvo celine nekog predmeta i njegovih delova ili
odredaba. i analiza i sinteza, imaju za predmet istraživanja
prirodne, društvene i psihičke pojave,
– kao što imaju zajednički predmet istraživanja tako analiza i
sinteza imaju i zajednički cilj, to je saznanje samih stvari –
procesa, predmeta uopšte kao jedinstava raznovrsnosti, odnosno
kao celine delova,
– analiza kao proces mišljenja predstavlja kretanje mišljenja od
celine ka njenim elementima ( delovima ),
– sinteza kao proces mišljenja predstavlja kretanje mišljenja od
delova ka celini.
Analiza je početna, a sinteza završna faza ili deo analitičko –
sintetičke metode saznanja.
Analiza i sinteza su suprotni metodski postupci po kretanju mišljenja
u njima. One su suprotne i po tome što se analizom otkriva raznovrsnost i
delovi predmeta ili pojave, a sintezom jedinstvo i celina predmeta ili pojave.
Jedinstvo analize i sinteze sastoji se u samoj polarizaciji onih
odredaba u čijim suprotnostima se analiza i sinteza kreću, a to su ( nema
analize bez sinteze ):
- početak – završetak saznajnog procesa,
26
- delovi – celina, i
- raznovrsnost – jedinstvo.
Analiza i sinteza su suprotni metodski procesi po svom kretanju
mišljenja, ali se kreću u okviru jednog istog odnosa celina – deo, samo u
različitim smerovima ( slika 2.2. ).
Slika 2.2. Kretanje mišljenja kod analize i sinteze
Analiza i sinteza se međusobno uzajamno pretpostavljaju, kao što se
pretpostavljaju deo i celina. One ne samo pretpostavljaju da dopunjuju jedna
drugu, već i prelaze jedna u drugu. Najdublju vezu između analize i sinteze
čini to što se one sadrže jedna u drugoj.
Na analtičko – sintetičkoj metodi se zasnivaju i drugi metodski
postupci i metode kao što su generalizacija i specijalizacija, apstrakcija i
konkretizacija i drugo.
Razmišljanje za Ajnštajna je umetnost slobodnog igranja sa
pojmovima koji se u “ najvećim delom odigravaju pred vama bez simbola ili
reči i odlaze u podsvest ”.
27
Analiza
Sinteza
Intuicija za rešavanje problema zahteva poznavanje opštih principa,
razumevanje konkretnih mehanizama, usmerenu maštu i analizu bitnih
elemenata, veliko i široko iskustvo da bi se, konačno, izvršila sinteza [ 20 ].
2.2.2. METODA APSTRAKCIJE I KONKRETIZACIJE
Apstrakcija i knkretizacija predstavljaju primenu analize i sinteze na
saznanje opšteg i posebnog kod raznih predmeta saznanja.
Apstrakcija je misaoni proces svakog izdvajanja, tj. bilo izdvajanja
opšteg i odbacivanja posebnog, bilo kao misaoni proces izdvajanja posebnog
i individualnog, a odbacivanje opšteg. Apstrakcija nužno mora imati dvojaki
karakter, jer misaono možemo odstupati od konkretnog jednistva opšteg i
posebnog u nekom predmetu u dva pravca: bilo što ćemo apstrahovati opšte,
a apstrahovati od posebnog, bilo što ćemo posebno i individualno, a
apstrahovati od opšteg [ 26 ].
Apstrakcija se zasniva na analizi, ali sa druge strane, i svaka analiza,
kao rastavljanje, predstavlja i izdvajanje, apstrakciju delova iz celine
predmeta. Ona se razlikuje od analize time što analiza predstavlja samo
razdvajanje jednog ili razlikovanje različitih činilaca, odnosno svojstava
jedinstvene stvari, a apstrakcija znači i nešto više, izdvajanje pojedinih,
određenih, opštih ili posebnih, bitnih ili nebitnih svojstava.
Konkretizacija je postupak suprotan apstrakciji; apstrakcija je
misaono udaljavanje od realnog konkretnog, a konkretizacija je približavanje
stvarnom, realnom, konkretnom jedinstvu predmeta.
Može se reći da je konkretizacija sinteza apstraktnog opšteg sa
posebnim i individualnim ili apstraktnog posebnog sa opštim.
28
Apstrakcija i knkretizacija kao metodski postupci imaju svoje
posebne metodske oblike i to dva osnovna oblika: generalizaciju i
specijalizaciju.
Generalizacija je složena metoda shvatanja opšteg u posebnom i
pojedinačnom, preko posebnog i pojedinačnog. Ona znači misaoni prelaz od
saznanja pojedinačnih i posebnih svojstava određene grupe predemeta ka
njihovim opštim odredbama.
2.2.3. METODA APSTRAKCIJE I SPECIJALIZACIJE
Suprotno generalizaciji jeste specijalizacija. Ona znači misaoni prelaz
od saznanja opštih odredaba predmeta ( pojmovi, zakoni ) ka saznanju
njihovih posebnih i individualnih odredaba ( ka posebnim pojmovima i
specijalnim slučajevima opšteg zakona ).
Ovakvo shvatanje metode specijalizacije je formalno logičko
nesadržajno. Formalno logičko shvatanje specijalizacije je jednostrano zato
što specijalizaciju identifikuje sa klasifikacijom pojma, tj. sa podelom višeg
klasnog pojma.
Specijalizacija se zasniva na analitičko – sintetičkoj metodi i na
apstraktno – konkretizacionoj metodi. Da bi se specijalizacijom došlo od
opšteg do posebnog nužno je izvršiti:
- konkretizaciju tog opšteg u posebno, tj. sintezu,
- apstrakciju posebnog iz opšteg, i
- analizu stvarnog opšteg.
Razlikuju se dve posebne vrste specijalizacije opšteg pojma:
29
- prosto raščlanjavanje ili posebnjavanje opšteg pojma
( ukazivanje na neki pojam ili odredbu koja se sadrži u nekom
opštem pojmu ), i
- sistemska podela pojma jeste ona specijalizacija opšteg pojma
koja se vrši po jednm određenom principu, odnosno po jednoj
posebnoj osobini opšteg predmeta, a koja mora biti sistematska i
potpuna.
2.2.4. METODA KLASIFIKACIJE
Osnovni oblici specijalizacije su:
- klasifikacija, i
- dedukcija.
Klasifikacijom se specijalizira opšti pojam, a dedukcijom se u
specijalizaciji specijalizira opšti stav.
Klasifikacija se odlikuje [ 26 ]:
- to je konkretna i objektivno predmetna sistematska podela nekog
opšteg ili složenog predemta, pojave ili njenog pojma, odnosno
oblasti pojava ili pojma ove oblasti,
- to je sistematska podela pojma ne samo po obimu nego po
konkretnom jedinstvu sadržaja i obima predmeta odnosno pojma,
- što članove klasifikacije shvata kao unutra povezane, a ukoliko su
oni parni, kao polarizivane, i
- što klasifikacija shvata prelaz i razvitak pojava i njihovih
pojmova jednih iz drugih.
Uopštavanje i klasifikacije imaju:
30
- jedinstven predmet ( složeno jedinstvo opšte – posebnih odredaba
predmeta odnosno njegovog pojma ),
- one imaju i jedinstven cilj (( saznanje ne samo opštih odredaba
(generalizacijom), ne samo posebnih odredaba (klasifikaciojom))
nego saznanje konkretnog jedinstva opštih i posebnih odredaba u
određenom objektu, odnosno u njegovom pojmu, i
- pojmovna generalizacija i klasifikacija suprotni su metodski
postupci po kretanju mišljenja ( u klasifikaciji pojma i
specijalizaciji stava mišljenje se kreće od opšteg ka posebnim
momentima, tj. od opšteg pojma ili stava ka posebnom pojmu ili
stavu ).
2.2.5. METODA INDUKCIJE I DEDUKCIJE
Indukciju predstavlja svaki neanalitički zaključak:
- koji nije logički impondiran svojim premisama,
- zaključak koji se odnosi na druge slučajeve, odnosno na deo
klase, koji nisu predmet premisa,
- koji ne sledi analitički iz premisa, i
- induktivni zaključak je uvek samo verovatan, a može biti i
potpuno pogrešan, čak i kada su njegove premise istinite.
U literaturi su poznate induktivne metode Džon Mil – a:
- metoda slaganja ( zajednička okolnost dveju pojava mora da bude
uzrok ili efekat – posledica tih pojava ), i
- metoda razlike ( uzrok ili efekat pojave mora da bude ono što je
dato kada se pojava javlja, a nije dato kada se pojava ne javlja ),
- kombinovana metoda slaganja i razlike ( predstavlja slučajeve koji
su različiti u svakom pogledu izuzev u jednom; metoda razlike,
31
pretpostavlja slučajeve koji su slični u svakom pogledu, izuzev u
jednom ),
- metoda ostatka ( u svakoj pojavi treba apstrahovati onaj deo za koji
se znaju uzroci uz pretpostavku da je ostatak pojave efekat ostalih
uzoraka ), i
- metode zajedničke promene ( povezanost između promene jednog
faktora i posmatrane pojave ).
Dedukcija je postupak jer se njom iz opšteg zakonskog saznanja stiču
posebna i pojedinačna saznanja.
Ova dva postupka, indukcija i dedukcija čine jedinstvenu induktivno
– deduktivnu metodu saznanja, iako su suprotni i međusobno povezani,
polarizovani, osim što su različiti, već su i suprotni kao metodski postupci.
Formalna definicija indukcije, određuje indukciju samo sa njene
formalno misaone strane kao izvođenje opšteg stava iz više posebnih
stavova. S druge strane, indukcija nije samo oblik mišljenja, već poseban
oblik predmetnog mišljenja i kao metodski postupak sazanja predmeta
objektivne stvarnosti [ 26 ].
Potpuna indukcija je ona kojom se saznaje istina o nekom predmetu
koji ima ograničen i konačan broj osobina, ili istina o grupi ili sistemu
predmeta koji se sastoji od konačnog broja članova, koji su svi pojedinačno
upoznati. Znači, potpunom indukcijom iz svih konačnih saznatih podataka o
jednom predmetu ili konačnoj grupi predmeta, dolazi se do nesumnjive
objektivne istine.
Dedukcija kao metoda istinitog saznanja je shvatanje posebnog
( predmeta, odredbe ) na osnovu opšteg predmeta ili shvatanja izvesne opšte
32
osobine predmeta izvođenjem posebnog stava iz opšteg stava ili, najzad,
izvođenje posebnih stavova u opšte. Ona je dvojaka:
- neposredna ( iz jednog opšteg stava kao zaključak se izvodi
poseban stav ), i
- posredna ( poseban ili individualan stav izvodi se iz dva stava ili
više opštih stavova ).
Deduktivna metoda ima prednost nad induktivnom jer su deduktivni
zaključci apsolutno pouzdani i nužni. Ona omogućava strogu sistematičnost i
klasifikaciju naučnog saznanja. Ali, i to treba reći, dedukcija ne daje nikakvo
novo saznanje, jer je ona ustvari, vrši analitičko izvođenje jednog stava iz
drugog stava.
Indukcija i dedukcija su povezane međusobno kao sinteza i analiza.
One imaju zajednički opšti predmet, a to je sazanje jednog predmeta ili
pojave kao jedinstva opšteg i posebnog. Razlikuju se po tome, što je
indukcija početni a dedukcija završni proces u saznanju, jer saznanje počinje
pojedinačnim i slučajnim saznanjem posebnog, a završava se deduktivnim
sistematskim i nužnim saznanjem posebnog na osnovu opšteg.
2.3. OPŠTE NAUČNE METODE
2.3.1. METODA MODELOVANJA
1. Osnovi modelovanja.
Modelovanje je misaono teorijska delatnost izgradnje logičkih i
matematičkih sistema, kao teorijskih modela određenih objektivnih sistema,
ali i izgradnja ovim teorijskim modelima odgovarajućih praktično – relnih
33
anologona, tj. realnih modela raznih vrsta ( maketa, grafikona, mašina )
[ 26 ].
To je istraživačka procedura tokom koje se izgrađuju neki stvarni ili
idealni – znakovni sistem ( model ) sposoban, prvo, da zameni predmet koji
se istražuje, drugo, koji mu na određeni način odgovara, treće, koji daje
određenu informaciju o njemu i, najzad, to je sistem na kome je, zahvaljujući
navedenim svojstvima, moguće izvršiti eksperimentalna istraživanja i
proračune ili logičku analizu, da bi se na ovaj način dobijeni podaci, proširili
na proučavanu pojavu, da bi se o njoj steklo pouzdano znanje ( Filos. nauki,
N-2,1964 ).
Modelovanje je, znači, saznajni dijalektički proces kretanja saznanja
od prakse ka teoriji i od teoriji ka praksi. Zato i postoji:
- teorijsko modelovanje realnih pojava ( objašnjavanje realne
stvarnosti ), i
- praktično modelovanje teorije ( objašnjavaju se same teorije ).
Samim uočavanjem da se neka pojava odvija, mi već time počinjemo
da stvaramo neki model odnosno neku sliku neke pojave. Naša želja je tada
( ili naš cilj ) da prognoziramo kako će se ta pojava u nekim uslovima
( projektovanim ili slučajnim ) odvijati, te zbog toga vršimo modelovanje
( formiramo modele algoritme i slične mehanizme ).
Prema tome modelovanje jeste istraživanje na modelima, pri čemu
polazimo od predpostavke da ako su sve pojave slične u nekim osobinama,
biće i u nekoj drugoj osobini, pa će se istraživanje sistema vršiti metodom
modelovanja. Pri ovome pod modelom podrazumevamo sistem uređenih
struktura i odnosa analognih predmetu istraživanja, odnosno model je
apstrakcija posebne vrste, tj. spona između apstraktnog i teoretskog mišljenja
34
i onjektivne realnosti. Odnosno, model je analogan u bitnim dimenzijama
predmetu modelovanja.
Naravno, u početku istraživanja moramo sebe ( kao istraživača )
staviti u odnos sa objektom istraživanja. To znači da metoda modelovanja
ima saznajne i logičke osnove neophodne za zaključivanja kao logičke
osnove modelovanja. Pri tome saznajni proces čine neposredni doživljaj i
apstraktno mišljenje. Logička osnova modelovanja je zaključivanje po
sličnosti i analogiji u analizi saznajnog procesa.
Osnovni segmenti zaključivanja su:
- predmet zaključivanja ( predmet koji se zaključivanjem shvata ),
- proces zaključivanja ( izvođenje novog suda iz već poznatih ), i
- principi, aksiome i pravila na osnovu kojih se izvode zaključci,
koji se dele na:
o traduktivne ( predmet ili njegova odredba koji je povezan
sa drugim predmetom, povezan je preko ovog predmeta i
sa predmetom sa kojim ovaj stoji u vezi ),
o deduktivne ( ono što važi uopšte važi i u posebnom
slučaju ), i
o induktivne ( ono što vredi uopšte vredi i u posebnom
slučaju, ali se to opšte ne nalizi u premisama nego se iz
njih izvodi ).
2. Pojam modela.
Pored više definicija pojma model u našoj i stranoj literaturi,
opredelićemo se za definiciju gde se pod modelom podrazumeva apstraktni
sistem, kao reprezentant originala, za određeni zadatak bitnih svojstava, radi
zamene ili olakšanog poimanja ili ovladavanja originalom ( S.Kenel ).
35
Pod algerbarskim modelom podrazumeva se uređena dvojka
proizvoljnog skupa A i proizvoljnog niza N=(N1, N2, ... ) relacija nad A. Pri
modelovanju treba poći od toga da je primena modela opravdana. Da
postojanje sličnosti i analognosti različitih pojava dopušta zaključivanje o
svojstvima i ponašanju jedne pojave, na osnovu boljeg poznavanja druge
pojave – modela.
Strukturu sistema modelovanja čine:
- predmet modelovanja koji se proučava,
- predmet koji je podudaran u određenim dimenzijama – model, i
- čovek ili automat ( prisutna svest ).
Zadatak modela je pored ostalog, da jasnije istakne bitne dimenzije
predmeta proučavanja i olkša njihovo proučavanje. Pri tome, pri istraživanju
treba pristupiti redukciji broja dimenzija predmeta sa odabranog stanovišta
proučavanja.
U opštem slučaju modele možemo podeliti:
- prema obliku postojanja modela ( materijalni, apstraktni ),
- prema ulozi čoveka u nastanku predmeta modelovanja (modeli
prirodnih sistema, modeli veštačkih – tehničkih i društvenih sistema),
- prema sličnosti i analogiji modela s predmetom modelovanja
( slični modeli, analogni modeli ),
- prema nameni ( saznajni modeli, demonstracioni modeli,
konstrukioni modeli i modeli optimizacije i upravljanja ),
- prema sistemskom svojstvu predmeta modelovanja kao sistema,
koji se modelira ( modeli funkcije, modeli ponašanja, modeli građe ),
- prema broju dimenzija predmeta modelovanja, koje predstavlja
model ( parcijalni model i potpuni model ), i
36
- prema stepenu savršenstva ( idealizovani, teoretski, tehnološki,
optimalni i modeli stvarnih problema ).
3. Sličnost i analogija sistema.
1. Sličnost sistema. - Najznačajniji tipovi sličnosti i analogija za
tehničke sisteme su:
- fizička sličnost,
- fizička analogija, i
- matematička analogija.
Pri ovome treba napomenuti da su sve pojave ( ili svi predmeti )
slične ako su iste prirode ( dve pumpe za vodu ), a analogni, u koliko su
različite prirode ( prelaz toplote – diferencijalna jednačina ).
Fizička sličnost dva predmeta ( ili dve pojave ) obuhvata:
- geometrijsku sličnost ( geometrijska sličnost granica i sličnost
položaja ),
- kinematičku sličnost ( odnos vektora brzina i ubrzanja ), i
- dinamičku sličnost ( odnosi vektora sila i tenzora napona u
prostorno – vremenskim tačkama za celo područje moraju biti
konstantni ).
Napred rečeno, znači da koeficijenti sličnosti, recimo za vreme i
dužine, moraju biti jednaki. Kinematička sličnost zahteva da je odnos
vektora brzine i ubrzanja u sličnim prostorno – vremenski tačkama za celo
područje konstantan. Takođe, dinamička sličnost zahteva da odnosi vektora
sile i tenzora napona u sličnim prostorno – vremenskim tačkama za celo
područje moraju biti konstantni. Potpunu fizičku sličnost je teško postići, jer
37
koeficijenti sličnosti pojedinih fizičkih veličina nisu međusobno nezavisni,
uslovljeni su fizičkim zakonima [17 ].
2. Analogija sistema. - U slučaju da se žele rezultati ispitivanja
fizičkih pojava, s jednog područja fizike, preslikati pojave na pojave
drugačije prirode, to nije moguće učiniti na osnovu fizičke sličnosti. U tom
slučaju se radi o traženju analogija između posmatranih pojava. U fizici se
koristi fizička analogija. Za nas je, u oblasti tehničkih sistema, značajna
matematička analogija. Različite dimenzije pojava obuhvaćene
matematičkom analogijom obrazuju matematičku analošku grupu.
Matematička eksplikacija te grupe je isti analitički problem, koji se
najčešće sastoji, u rešavanju, diskusiji i tumačenju jedne ili sistema
jednačina. U slučaju sličnosti sistema koeficijenti sličnosti su
bezdimenzionalni brojevi, a kod analognih sistema, on imaju dimenziju, koja
zavisi od prirode analognih veličina. Sličnost ili analogija sistema nultog
reda ( sistema 2 je sličan sistemu 1 ), ako za:
- vremenske konstante t1, t2,
- ulazne veličine X1, X2,
- veličine stanja Z1, Z2,
- izlazne veličine Y1, Y2,
- koeficijente sličnosti ( analognosti ) Kt, Ku, Kx, Ky
može se definisati na sledeći način:
38
Na osnovu napred rečenog možemo da kažemo da postoje principi
modelovanja:
- princip univerzalnosti modelovanja ( svaki predmet proučavanja
se može modelovati u vidu pojma, suda ili zaključka ),
- princip razvojnosti modela ( svaki predmet se može modelovati
na različite načine ),
- princip pojedinačnosti i uopštenosti ( svaki model može biti
model pojedinačnog predmeta ), i
- princip ekstrapolacije ( svaki model mora biti adekvatan i u
predviđenim situacijama, koje se razlikuju od situacija na osnovu
kojih je model formiran ).
3. Postupak modelovanja.
Modelovanje je postupak ( procedura ) izgradnje ( konstrukcije ) i
primene modela od opažanja i posmatranja predmeta modelovanja do
preslikavanja rezultata na predmet modelovanja.
Tok aktivnosti postupka modelovanja može se definisati na sledeći
način:
- posmatranje predmeta modelovanja ( opažanje opisa predmeta
modelovanja na šta utiču broj opažanja, izbor dimenzija predmeta
i dr; nekada za za opis modelovanja treba koristiiti i
eksperimentalne metode ),
- koncipranje predmeta kao sistema ( misaona obrada podataka iz
prve faze opažanja predmeta modelovanja pri čemu je bitno
obeležje korišćenje metode apstrakcije, kojim se iz pojedinačnih
podataka o predmetu modelovanja izdvajaju zajednički, koji ne
vrede samo za proučavani predmet, nego i za klasu predmeta
kojoj on pripada ),
39
- traženje sličnosti i analogija s drugim predmetima i pojavama
( dimenzije predmeta modelovanja koje se stavljaju u relaciju
sličnosti ili analognosti; vrsta sličnosti ili analognosti; modalitet
sličnosti ili analognosti; preslikavanje i dr. ),
- moguće formirati model ( selekcionisanje iz polja mogućnosti
one mogućnosti koja u određenim uslovima optimalno ostvaruje
postavljene ciljeve; definisanje kriterijuma na osnovu kojih se
utvrđuje adekvatnost modela; problem optimizacije za izbor
rešenja iz skupa mogućih i pronalaženje zajedničkog merila za
različite kriterijume ),
- formiranje modela kao sistema ( model se treba predstaviti kao
sistem pri čemu se definiše preslikavanje funkcija između bitnih
dimenzija predmeta modelovanja – sistema i modela – za koje je
utvrđena sličnost ili analogija ),
- testiranje modela ( model se ispituje istim, sličnim ili analognim
situacijama na osnovu kojih je formiran ),
- model zadovoljava ( utvrđivanje adekvatnosti modela, odnosno
podudarnosti bitnih dimenzija predmeta modelovanja i modela ),
- eksperimentisanje na modelu i prikupljanje podataka ( primena
eksperimentalne metode i neophodne opreme; ako je predmet
eksperimenta matematički model, onda se ova aktivnost svodi na
simulaciju ),
- proučavanje i obrada podataka ( korišćenjem metode
klasifikacije, analize, sinteze i optimizacije ),
- preslikavanje podataka na predmet modelovanja ( inverzno
preslikavanje u odnosu na predhodno provedeni postupak
formiranja modela ), i
- rezultati zadovoljavaju ( ostvarivanje ciljeva modelovanja ).
40
4. Podela modela.
Svaki predmet ili pojava stvarnosti već u procesu saznanja postaje
predmet modelovanja. Predmeti i pojave stvarnosti, materijalni ili apstraktni,
potencijalno nose mogućnosti da budu nečemu model. Predmeti i pojave
stvarnosti, bilo kao predmeti modelovanja, bilo kao modeli, shvataju se kao
sistem. To znači da je deobna celina pojma modela, kao i kod pojma sistema,
stvarnost ili barem najveći deo nje. Takođe, to znači da će između deobnih
sanovišta podela sistema i podela modela postojati određeni odnos. Takav
odnos između pojmova sistema i modela konačno znači, da se i u slučaju
podela modela mora biti zadovoljan sa, manje ili više, uspešnim paralelnim
podelama, odnosno da je nemoguće uraditi korektnu klasifikaciju modela
[ 17 ].
Prema ulozi čoveka u nastanku predmeta modelovanja, postoje:
- modeli prirodnih sistema ( mikrofizičke, makrofizičke ), i
- modeli veštačkih sistema, koj se dele na:
o modele tehničkih sistema, i
o modele društvenih sistema.
Prema obliku postojanja modela, modeli se dele na:
- materijalne ( realne, fizičke ) modele, i
- apstraktne ( idealne, misaone ) modele, koji se dele zavisno od
vrste sličnosti ili analogije, na:
o govorne ( verbalne ) modele,
o opisne modele,
o grafičke modele ( geometrijske, simboličke ), i
o formalne modele ( matematičke, logičke ).
41
Materijalni modeli – predstavljaju odraz misli u materijalnoj
stvarnosti, odnosno odraz drugog materijalnog objekta ili pojave,
posredstvom nekog apstraktnog modela. U prvom slučaju se radi o kreaciji
nekog veštačkog sistema, a drugi slučaj predstavlja korišćenje, na primer
fizičke sličnosti ili analogije u istraživanju nekog materijalnog predmeta.
Apstraktni ( idealni ) modeli – su odraz materijalne stvarnosti, ili
nekog zamišljenog predmeta, u mislima. Ti modeli predstavljaju snažno i
efikasno oruđe kojim se čovek služi u saznanju, ovladavanju i upravljanju
različitim predmetima i pojavama stvarnosti. Tokom proučavanja neke
pojave metodom modelovanja po pravilu se koriste različiti modeli, od
verbalnog ili govornog modela pa do matematičkih modela, tako da se
postupak saznanja sastoji u procesu transformacije jednog u drugi model, sve
dok se ne ostvare postavljeni ciljevi modelovanja [ 17 ].
Podela modela prema promeni ponašanja modela kao sistema u
vremenu, prema određenosti ponašanja, prema uticaju okoline na ponašanje i
prema složenosti modela, u suštini, su iste kao podele sistema prema istim
deobnim stanovištima.
Prema sličnosti i analogiji modela s predmetom modelovanja, modeli
se dele na:
- slične modele, koji se prema modalitetu dalje dele na:
o homomorfne modele, i
o izomorfne modele.
- analogne modele, koji se takođe prema modalitetu dele na:
o homomorfne modele, i
o izomorfne modele.
Prema nameni, postoje:42
- saznajni modeli,
- demostracioni modeli,
- konstrukcioni modeli, i
- modeli odlučivanja ( optimizacije ) i upravljanja.
Prema sistemskom svojstvu predmeta modelovanja kao sistema, koji
se modeluje, modeli se dele na:
- modele funkcije,
- modele ponašanja, i
- modele građe.
Prema broju dmenzija predmeta modelovanja, koje predstavlja
model, postoje:
- parcijalni modeli, i
- potpuni modeli.
Prema stepenu idealizovanosti ( savršenstva ), modeli se del na:
- idealizovane modele,
- teoretske modele,
- tehnološke modele,
- optimalne modele, i
- modeli stvarnih predmeta ( problema ).
Pored ovih, postoje i druge podele modela ( slika 2.3. ).
43
Slika 2.3. Moguće vrste modela
44
V R S T E M O D E L A
1. Teorijski ( apstraktni ) – logički i matematički
2. Praktični ( konkretni )
3. Realni – fizički modeli klasičnih mašina
4. Idealni - model idealnog gasa i drugi
5. Prosti – modeli klasičnih mašina
6. Složeni – model adaptivnih mašina
7. Modeli statistike – modeli geometrijskih tela
8. Funkcionalni – kibernetički modeli ponašanja i drugi
9. Parcijalni – predstavljaju samo neke strane predmeta originala
10. Globalni – predstavljaju celinu predmeta originala
11. Analitički – skup relacija u obliku jednačina i nejednačina
12. Topološki i mrežni – šeme procesa u industriji
14. Stohastički i statistički – slučajnih i verovatnih dešavanja
13. Deterministički – model određen dif. jednačinama
U savremenoj nauci upotreba modela pa i saznajna uloga su sve veća,
naročito u teoriji sistema i drugim naukama. Na ( slici 2.4. ) data je saznajna
uloga modela.
Slika 2.4. Saznajna uloga modela
45
S A Z N A J N A U L O G A M O D E L A
1. Zamenjuje predmet istraživanja
2. Služi za izvođenje eksperimenta ( modelni eksperiment )
3. Predstavlljanje naučnih pojmova i teorije, čime se mogu proveriti
4. Sredstvo za proveravanje i uopštavanje naučnih teorema i teorija
5. Uloga u naučnom predviđanju
6. Uloga u naučnom objašnjavanju
7. Izgradnja i usavršavanje naučne tehnike
Navedimo osnovne karakteristike modela koji sliže za izvođenje
naročite vrste eksperimenata, tzv. modelni eksperiment ( slika 2.5. ). To je
eksperiment koji se vrši na već izgrađenom modelu, odnosno to je viši oblik
i naročita vrsta, kvantitativno novog, veštačkog eksperimenta.
Slika 2.5. Modelni eksperiment
46
M O D E L S K I E K S P E R I M E N T
1. Izvodi se na modelu
5. Uloga u naučnom predviđanju
6. Uloga u naučnom objašnjavanju
2. Omogućava istraživanje strogo određenih pojava u strogo utvrđenimm uslovima
3. Omogućava praktična istraživanja određenih pojava » u čistom vidu «
4. Ima veoma široku oblast primene ( u medicini, tehnici, ekonomiji, apstraktnom računskom mišljenju )
5. Omogućava ne samo variranje uslova eksperimenta nego i slobodnije kombinovanje tih uslova
6. Odlikuje se višim stepenom stvaralaštva
5. Matematički modeli.
1. Uvod. - Proučavanje velikih i složenih sistema kao što su: tehnički,
poslovni, ekonomski, vojni i ostali, predstavlja izuzetan težak zadatak.
Direktna istraživanja na ovim sistemima su po pravilu vrlo skupa, teška, a
ponekad i nemoguća, naročito u fazi njihovog planiranja, projektovanja i
uvođenja u rad. Međutim, potreba njihove analize i ocene je uvek prisutna i
kritična. S tim u vezi, razvijen je čitav niz tehnika i metoda analize složenih
sistema u cilju dobijanja odgovora o ponašanju sistema, njegovoj efikasnosti
i ostalim bitnim aspektima. U tom smislu, korišćenje logičko – matematičkih
metoda predstavlja veoma značajan pristup u opisivanju sistema [ 15 ].
2. Modeli. - Model je sintetska apstrakcija realnosti i mogu biti
jednostavni ( fizički model aviona u aerodinamičkom tunelu ), a i veoma
složeni matematički modeli ( optimizacioni i simulacioni modeli strateškog
sistema odbrane, planiranja realizacije složenih objekata, sistema i procesa ).
Pre svega, modeli se koriste za zahvate samo bitne osobine pojave uz
zanemarivanje nebitnih detalja. Prema tome, oni su uvek apstrakcija i nekad
ne potpuno verna slika realnosti. Bilo kakav model po definiciji, mora da
ostavi po strani čitav niz detalja koji su inače sastavni deo pojave koja se
analizira. Znači, bilo kako složen model nije u stanju da do svakog detalja
objasni svu složenost pojave. Međutim, predpostavljajući da su u model
ugrađene bitne karakteristike za dati nivo apstrakcije i da su na bazi
odgovarajućih znanja o pojavi formulisane adekvatne relacije koje povezuju
ove karakteristike, tada ovakav model može da objasni bitno ponašanje
analizirane pojave.
Saznajna vrednost modela je bazirana na činjenici, da je retko
potrebno znati sve o nekoj pojavi, već jedino veličine koje su bitne za dati
nivo apstrakcije u analizi date pojave.
47
S obzirom na navedena preimućstva modela u saznajnom procesu i
procesu donošenja odluke, razvijen je veći broj tipova modela koji se mogu
klasifikovati na više načina. Ovde će se dati još jedna klasifikacija modela
prema osnovnih šest karakteristika koje su bitne za adekvatnu definiciju
modela ( slika 2.6. ) [ 15 ].
Slika 2.6. Moguća klasifikacija modela
48
Funkcije
Struktura
Stepen slučajnosti
Opštost
Stepen kvantifikacije
Vremenska zavisnost
Deskritptivni
Prediktivni
Normativni
Ikonički
Analogni
Simbolički
Deterministički
Rizik
Neizvesnost
Konflikt
Statički
Dinamički
Specijalizovani
Opšti
Kvalitativni
Kvantitativni
Mentalni
Verbalni
Statistički
Optimizacioni
Heuristički
Simulacioni
M O
D E
L I
1. Funkcije. - Prema svojim funkcijama, odnosno prema svojoj
nameni kojoj treba da posluže, modeli se mogu klasifikovati kao
deskriptivni, prediktivni ili normativni.
Deskriptivni modeli – uglavnom opisuju postojeće ili prošlo stanje
sistema. Na taj način oni omogućavaju predstavljanje sistema bez
mogućnosti prognoziranja budućih stanja, odnosno pružanja eksplicitnih
informacija o normativnom upravljanju sistemom. Tipični predstavnici
deskriptivnih modela su: geografske mape, organizacione šeme, završni
račun preduzeća i slično. Kao što se može zaključiti, ova vrsta modela pruža
ništa više od opisa postojećeg stanja sistema, ali omogućava bolje
sagledavanje interakcija objekata u sistemu.
Prediktivni modeli – služe za analizu posledica različitih strategija
upravljanja sistemom. Pomoću njih se može predvideti rezultat donesenih
odluka. Tipično, ova vrsta modela povezuje zavisne i nezavisne promenljive
vrednosti koje opisuju stanja sistema na taj način da se mogu dobiti
prognozirane vrednosti zavisnih promenljivih na osnovu predpostavljenih
vrednosti nezavisno promenljivih. Sa ovom vrstom modela se može dobiti
odgovor na pitanje “ šta - ako ”, tj. šta će se desiti sa vrednostima zavisnih
promenljivih, ako nezavisno promenljive uzmu zadate vrednosti. U ovu vrstu
modela spada većina simulacionih modela kao regresioni modeli, modeli
simultanih jednačina, PERT modeli, modeli redova čekanja i slično.
Normativni modeli – imaju svrhu da pruže ifnormacije kako treba
upravljati sistemom da se postignu željeni ciljevi. Ovom vrstom modela se
bira optimalno rešenje iz skupa mogućih rešenja. Prema tome, svi
optimizacioni modeli su normativni. Osvnovni problem kod ovih modela je
izbor jedne ili više funkcija cilja koje treba optimizirati. Tipični normativni
49
modeli su: modeli linearnog programiranja i uopšte modeli matematičkog
programiranja, modeli upravljanja zalihama i slično.
2. Struktura. - Prema svojoj strukturi, modeli se mogu klasifikovati
kao ikonički, analogni i simbolički.
Ikonički modeli – su slika “ u malom ” ili “ u velikom ” sistema koji
predstavljaju i zadržavaju određene fizičke osobine sistema. Po svojoj suštini
ova klasa modela je najjednostavnija za razumevanje i obezbeđuju stepen
korisnosti koji nije prisutan kod ostalih vrsta modela. Oni vizuelno liče na
sistema koji predstavljaju i veoma su ograničeni u mogućnosti istraživanja
uzročno – posledičnih relacija u sistemu. Tipični ikonički modeli su: modeli
aviona u vazdušnom tunelu, modeli hidrograđevinskih objekata ( brane i
td. ), modeli atoma i slično.
Analogni modeli – koriste osobine jednog fizičkog sistema da da bi
se predstavile osobine drugog fizičkog modela. Na taj način se uspostavlja
analogija između raznorodnih fizičkih veličina ( npr. analiogija tokova struja
sa vodenim tokovima ). Složeni objekti i relacije u realnom sistemu se
zamenjuju objektima i relacijama u analognom modelu koga je jednostavnije
analizirati nego realni sistem. Ipak, i u ovoj vrsti modela postoji jaka
korespondencija između elemenata i elemenata realnog sistema. Tipični
analogni modeli su: graf sistema u kome su dužine koriste da predstave
međusobne relacije elemenata, PERT mreže, modeliranje na analognom
računaru i slično, vezano za proces planiranja i predviđanja.
Simbolički modeli ili kako se češće nazivaju matematički modeli –
objekte i relacije realnog sistema zamenjuju odgovarajućim simbolima koji
se vezuju za osobine objekata i koje nazivamo promenljivima, i simbolima
koji predstavljaju relacije među promenljivima i koje nazivamo operatorima.
50
Ova vrsta modela je visokog stepena opštosti i apstrakcije i njima se uvodi
matematički način rezonovanja u analizi sistema.
3. Vremenska zavisnost. - Modeli se u odnosu na odsustvo ili
prisustvo vremenske promenjive klasifikuju u statičke i dinamičke. Kod
statičkih modela relacije među objektima se ne menjaju sa vremenom, dok
kod dinamičkih modela zavisnost od vremena postoji. Može se zaključiti da
su u opštem slučaju, dinamički modeli složeniji od statičkih, ali i da su u
većini slučajeva bliži realnom sistemu.
4. Stepen slučajnosti. - U odnosu na prisustvo faktora slučajnosti
modeli se dele na: determinističke modele, modele rizika, modele
neizvesnoti i konfliktne modele. Faktor slučajnosti se u modelima u stvari
odnosi na stepen znanja koje poseduje donosilac odluka o stanju okoline
koja utiče na sistem koji se analizira.
U principu, donoslilac odluke ima nikakvu ili malu mogućnost
upravljanja stanjima okoline.
Deterministički modeli – se karakterišu odsustvom slučajnog faktora.
Drugim rečima, vreovatnoća realizacije bilo kog stanja okoline ( a samim
tim i sistema ) kod ovih modela je jednaka jedinici.
Kod modela rizika – poznata su stanja okoline i mogu se opisati
odgovarajućim verovatnoćama. Prema tome, promenljive modela su slučajne
promenljive čije su raspodele verovatnoća poznate.
Modeli nezavisnosti – se karakterišu nepoznavanjem budućih stanja
okoline i odgovarajućih raspodela verovatnoća i najbliži su većini realnih
situacija. Međutim, njihova snaga je relativno ograničena s obzirom da su u
51
opštem slučaju nerešivi. Uvođenjem koncepta subjektivnih vreovatnoća ovi
modeli se prevode u modele rizika sa poznatom procedurom rešavanja.
Kod konfliktnih modela – koji čine osnovu teorije igara, stanja
okoline su pod kontrolom drugog igrača ( ili više ostalih igrača ) koji čine
oponenciju ili konkurenciju prvom igraču ( donosiocu odluka ). Sve igr
uključujući i ratne, mehanizam konkurencije na tržištu i slično se mogu
opisivati ovom vrstom modela, kao što je slučaj sa svim modelima planiranja
i predviđanja.
5. Opštost. - Po stepenu opštosti modeli se dele na: specijalizovane i
opšte. Opštost se odnosi na mogućnost primene modela na različite
sistuacije. Opšti modeli se mogu primeniti na različite tipove problema
donošenja odluka. Primeri ove vrste modela su: linearno programiranje,
modeli redova čekanja i slično.
Specijalizovani modeli se prave za rešavanje određenog
pojedinačnog problema i ne mogu se prenositi na druge situacije. U dosta
slučajeva opšti modeli ne obezbeđuju efikasno rešavanje postavljenog
problema i tada se pribegava gradnji specijalizovanih modela koji su po
pravilu ekonomičniji.
6. Stepen kvanitifacije. - U odnosu na stepen kvantifikacije modeli
se kategorišu kao kvalitativni ili kvantitativni Kvalitativni modeli - se odnose
na sisteme kod kojih nije moguće uvesti merenje karakterističnih veličina ili
nije moguće sačiniti matematički model. Kao takvi, kvalitativni modeli su
manje precizni, manje racionalni i manje konzistentni od kvantitativnih
modela. Međutim, veoma često oni su jedini mogući način opisa realnosti.
Dok kvantitativni modeli - koriste matematičke relacije i rezultate iskazuju
numerički, kvalitativni modeli ne izražavaju formalnim jezicima i rezultati
su numerički. Kvalitativni modeli uzimaju u obzir i prisustvo ljudskog
52
faktora u sistemima koji se po pravilu zanemaruju kod kvantitativnih
modela.
Kvalitativni modeli se mogu podeliti na: mentalne i verbalne.
Mentalni modeli su svakako prvi nivo apstrakcije nekog problema ili
situacije. Kad god neko misli nešto o nečemu, to je već slučaj mentalnog
modela. Prema tome, po definiciji različiti ljudi poseduju različite mentalne
modele o istoj pojavi.
Verbalni modeli su direktna posledica mentalnih modela i
predstavljaju njihov izraz u govornom jeziku i uobičajno su u pisanom
obliku. Na taj način se prevazilazi inherentna nekomunikativnost mentalnih
modela koji su svojina isključivo jednog čoveka.
Kvatitativni modeli se iskazuju formalnim matematičkim jezikom uz
predpostavku da se svi atributi objekta sistema koji se modelira mogu meriti.
Kvantitativni modeli su tipični za prirodne i tehničke nauke, ali je sve veća
njihova upotreba u društvenim naukama, naročito u ekonomiji, planiranju i
vojnim naukama. Osnovni nedostatak kvantitativnih modela leži u činjenici
da veći broj promenljivih, karakteristični za dati problem ne podleže
merenju, kao i da složenost relacija realnog sistema često nije moguće
iskazati odgovarajućim matematičkim relacijama modela.
Kvantitativni modeli se dalje pogodno mogu klasifikovati kao
statistički, optimizacioni, heuristički i simulacioni. Polazeći od podataka koji
su dobijeni eksperimentisanjem na realnom sistemu, statistički modeli,
posredstvom metoda matematičke statistike i teorije verovatnoće, dolaze do
odgovarajućih rezultata o realnom sistemu. Iz ove klase modela navodimo
regresione modele, teoriju redova čekanja, Markovljeve lance i slično.
53
Optimizacionim modelima je moguće utvrditi najbolju iz skupa
mogućnosti alternativa. Ovo se obično postiže maksimizacijom ili
minimizacijom željene funkcije cilja.
Optimizacija se može izvršiti analitički, u manjem broju slučajeva, na
osnovu diferencijalnog i integralnog računa. Većina optimizacionih modela
se ipak rešava numerički, uz primenu računara, korišćenjem različitih
interativnih metoda. Za optimizacione modele karakteristični su modeli:
matematičkog programiranja kao i modeli zaliha i slično.
Heuristički modeli se koriste u situacijama kada se uz pomoć
iskustvenih pravila nalazi zadovoljavajuće rešenje, nekog problema ukoliko
iz nekog razloga nije moglo biti nađeno optimalno rešenje. Heuristika
olakšava pretraživanje prostora rešenja i omogućava pravila redukcije broja
alternativa koje se ispituju. Na taj način se dobija rešenje koje zadovoljava
iskustvo, ali po pravilu nije optimalno. Tipični heuristički modeli su:
problemi trgovačkih putnika, planiranja i upravljanja proizvodnjom,
rasporeda oruđa i slično.
Simulacioni modeli u suštini predstavljaju postupak formiranja
računaskog modela sistema ( ili procesa ) i izvođenje eksperimenata na tom
modelu u cilju razumevanja ponašanja sistema ili analize različitih strategija
funkcionisanja sistema. Na osnovu ove definicije sledi da je za simulaciju
potrebno izvršiti formulaciju matematičkog modela sistema koji se istražuje,
prevesti ovu formulaciju u računaski program i eksperimentisati sa mogućim
rešenjima.
Simulacioni modeli su naročito pogodni za proučavanje složenih
sistema u kojima je primena ostalih vrsta modela neekonomična, a još češće
nemoguća. Po svojoj prirodi simulacioni modeli spadaju u klasu
54
specijalizovanih modela malog stepena opštosti. Modeli su naročito pogodni
da daju odgovor na pitanje tipa “ šta – ako ”, tj. ( šta će se desiti, ako se
donese ovakva odluka ). Ovim modelima, sem slučajno, ne može se doći do
optimalnh rešenja.
6. Konstrukcija matematičkih modela.
Postupak izgradnje matematičkih modela sledi blisko opšti maučni
metod zbog čega je, identifikacija faza postupaka izgradnje matematičkih
modela jednostavan problem. Teškoće nailaze tek u procesu prevođenja ovih
faza u akcije.
Postoji više razloga koji zahtevaju poterebu detaljnijeg proučavanja
postupaka matematičkog modelovanja. Prvo, korektan postupak
modelovanja obezbeđuje istraživača od “ greške treće vrste ” kako to
nazivaju statističari, a to je rešavanje pogrešnog problema pravim
problemom. Isto tako, korektan postupak obezbeđuje da se pravi problem ne
rešava pogrešno. Drugim rečima, obezbeđuje se da je model validna
predstava problema koji se izučava, da ga je moguće rešiti i to uglavnom uz
pomoć računara, da se izgradnja modela završi unutar troškovnih i
vremenskih ograničenja i da se model može efikasno primenjivati.
Postupak izgradnje matematičkih modela se može pogodno podeliti u
sledeći devet faza:
1. Definicije ciljeva,
2. Planiranje istraživanja,
3. Formulacija problema,
4. Gradnja modela,
5. Izbor metode rešavanja,
6. Programiranje i testiranje,
55
7. Prikupljanje podataka,
8. Validacija, i
9. Implementacija.
1. Definicija ciljeva. - Prvi zadatak je utvrditi šta donosilac odluka ili
“ korisnik ” modela želi da reši korišćenjem modela. Očigledno je da
postavljanje ciljeva, koji se postižu modelovanjem, mora biti u skladu sa
zadatim vremenskim i troškovnim ograničenjima. Pri tome postavljeni
ciljevi ne treba da budu suviše uzani po svom kontekstu, ali i da suviše
velika širina ne postoji, kojom se pokušava da reše svi problemi u datom
sistemu [15 ].
U ovoj fazi istraživač blisko sarađuje sa korisnikom modela i stiče
neophodna znanja o sistemu koji se modeluje.
Razumevanje postavljenih ciljeva je nesumljivo značajno za
istraživača. Međutim, vrlo često, sa vremenom se ciljevi menjaju te je veoma
bitno shvatiti i ovu dinamičnost ciljeva kojoj se modeli prilagođavaju.
2. Planiranje istraživanja. - Kao i svaka druga akcija, koja se odvija
u zadatim vremenskim i troškovnim ograničenjima, kao i ograničenjima
kadrova i modelovanje zahteva brižljivo planiranje. Operativno, plan
projekta sadrži vremenski plan, plan angažovanja kadrova i po mogućstvu
plan troškova.
Za planiranje vremena, projekat modelovanja se deli na pomenutih
devet faza koje dalje mogu deliti na detaljne aktivnosti i za njihovo
predstavljanje u vremenu se obično koristi Gantov dijagram, PERT ili CPM
mreža.
56
Planiranje kadrova i troškova se takođe može vršiti standadnim
tehnikama za tu svrhu.
Rezultat ove faze su kadrovi, finansijski resursi kao i vreme potrebno
za realizaciju projekta modelovanja, čime su obezbeđeni osnovni elementi za
donošenje odluke: da li ulaziti u modelovanje ili ne. Za donošenje ove
odluke je svakako potrebno utvrditi i potencijalne, dirktne i indirektne koristi
koje se ostvaruju uvođenjem modela u proces donošenja odluka.
Takođe, plan projekta je i osnova za konrolu da li se projekat obavlja
na željeni način ili ne.
3. Formulacija problema. - Ova faza je od fundimentalnog značaja
za uspeh modelovanja. Ovom fazom se obezbeđuju svi potrebni podaci za
fazu gradnje modela kao i smernice za budući rad.
Prvi zadatak ove faze je odluka da li je potrebno dati problem
dekomponovati na određeni broj manjih problema koji se dalje mogu
rešavati ili jedan po jedan ili paralelno.
Za ilustraciju ovog zadatka razmotrimo primer problema planiranja
proizvodnje i distribucije delova ( proizvoda ). Problem se sastoji u
određivanju nedeljnih planova proizvodnje i distribucije delova za planski
period od mesec dana. Posatavljeni ciljevi na koje model treba da odgovori
su:
1. Koji je nivo zaliha potreban na kraju meseca u fabrici ?
2. Koje su optimalne zalihe po skladištima ?
3. Koji je optimalan plan transporta delova do skladišta tako da su
troškovi transporta minimalni ?
57
Jedan od mogućih načina rešavanja postavljenog problema, odnosno
postavljenih ciljeva je njegova dekompozicija na podprobleme odnosno na
odgovarajuće probleme [ 15 ]:
1. Model prognoziranja potreba za delovima daje prognoze potreba
po vrstama delova po nedeljama u okviru planskog perioda od
mesec dana;
2. Model zaliha po skladištima na osnovu prognoza potreba
određuje optimalni nivo zaliha na kraju planskog perioda. Na
osnovu ovog rezultata kao iz postojećeg stanja zaliha moguće je
odrediti minimalne količine proizvodnje;
3. Model godišnjeg planiranja na osnovu prognoza godišnje potrebe
za delovima određuje ukupnu proizvodnju kao i nivoe zaliha za
svaki mesec tokom godine;
4. Model planiranja proizvodnje koristi rezultate godišnjeg plana
zaliha i zahteve skladišta da bi se napravili nedeljni planovi
proizvodnje za planski period od mesec dana; i
5. Modeli distribucije na osnovu prognoziranih potreba, zaliha po
skladištima i planova proizvodnje distribuira gotovu proizvodnju
po skladištima.
Dekompozicijom, na pokazani ilustrovani način, istraživač definiše
podmodele sa kojima se može uspešnije boriti, čime se povećavaju i šanse za
ukupan uspeh modelovanja.
Drugi problem koji je potrebno rešiti u ovoj fazi je utvrđivanje nivoa
detalja u kojima će problem biti rešavan odnosno model razvijan. Osnovni
faktori koji utiču na ovaj problem su postavljeni ciljevi za rešavanje kao i
troškovna i vremenska ograničenja razvoja modela.
58
Definisanjem nivo detalja modela moguće je odrditi dimenzionalnost
modela utvrđivanjem zavisnih i nezavisnih promenljivih modela koje inače
predstavljaju kontrolabilne i nekontrolabilne promenljive problema.
Utvrđivanje dimenzionalnosti modela ilustrovaćemo na problemu
radionice za remont određenih motora. Pored neplaniranih otkaza radionica
učestvuje i u planiranom preventivnom remontu. Cilj problema je
određivanje fizičke veličine radionice kao i načina funkcionisanja u odnosu
na planiranje remonta. Očigledno je da predimenzionisanja kapaciteta
dovodi do nepotrebnih troškova, a poddimenzionisanje do nezadovoljenja
potreba.
U ovom konteksu određivanja dimenzionalnosti modela se vezuje za
broj tipova motora koji se remontuju, za vremenski period modelovanja, za
tip operacija koje se obavljaju na motoru i slično.
Kontralabilne promenljive problema su one koje može da menja
donosilac odluka, nasuprot promenljivama koje su nekontralabilne i koje se
mogu smatrati zadatim za dati problem i van su uticaja donosilaca odluka. U
datom primeru radionice za remont, kontralabilne promenljive su recimo
broj radnih mesta i pravila funkcionisanja radionice. U ovom kontekstu
nekontralabilna promenljiva je broj otkaza motora koji u ovom primeru je
slučajna promenljiva.
U slučaju konfliktnih situacjia kao što su tipično ratne situacije, jedan
broj nekontralabilnih promenljivih za jednu stranu su ustvari pod kontrolom
druge strane.
U fazi formulacije problema takođe je bitno utvrditi i kriterijume u
odnosu na koje će se meriti efektivnost rešenja. Na primeru radionice za
59
remont ovi kriterijumi mogu biti očekivani broj motora koji čeka na opravku,
očekivano vreme čekanja, troškovi gradnje radionice i slično. Očigledno,
izbor odgovarajućeg kriterijuma je veoma značajan za uspešno rešavanje
problema.
4. Gradnja modela. - U ovoj fazi se konstruiše sam model koji
predstavlja interakcije između kontrolabilnih i nekontralabilnih promenljivih
kao i kriterijume efektivnosti rešenja. Prema tome, model predstavlja
eksplicitni izraz funkcionalne veze između napred navedenih veličina. Tako,
na primer, ako je:
- i – ta kontralabilna promenljiva,
- j – ta nekontralabilna promenljiva,
- k – ta konstanta ili parametar,
- n – ti kriterijum,
tad se model simbolički može izraziti kao:
gde f označava funkciju ili seriju funkcija koje opisuju funkcionalnu
zavisnost između .
Kriterijum se ne mora davati kao eksplicitna funkcija
promenljivih.
Pogodno je funkcionalnu zavisnost promenljivih kategorisati kao
definicione, empirijske i normativne relacije.
60
Definicione relacije predstavljaju, većinom, balanse koji proističu iz
fizičke prirode problema ili recimo nekih konvencija koje su uvedene u
problem. Tako, na prime, ako su:
- zalihe u periodu t,
- zalihe u periodu t-1,
- proizvodnja u periodu t,
- potrošnja u periodu t,
definiciona relacija je:
Empirijske relacije su bazirane na istorijskim podacima,
eksperimentalnim rezultatima, široko prihvaćenom rezonu i slično.
Nedostatak empirijskih relacija može biti nepogodnost korišćenja
podataka i zaključaka iz prošlog ponašanja sitema za buduće ponašanje.
Promene u budućnosti se mogu ticati kako promena parametara već
postojećih relacija tako i promene strukture relacija. Isto tako, empirijske
relacije mogu da predstavljaju niži nivo performansi starog sistema te prema
tome mogu biti neadekvatne za opis novog sistema.
Treći tip relacija su normativne relacije u tom smislu da one
predstavljaju način kako treba povezati promenljive da bi se postigla
optimalna vrednost zadatog kriterijuma.
Za ilustraciju razmotrimo primer radionice za remont određenih
motora. Podelimo motore na N klase i to da klasa 1 ima najviši prioritet, a
klasa N najniži. Neka su:
61
- broj kanala usluživanja,
- brzina dolaženja na popravku motora klase i, i = 1,2,..., N,
- srednje vreme usluživanja,
- očekivano vreme čekanja na popravku motora u klasi k, k
= 1,2,...,N.
Ukoliko se predpostavi da za sve motore važi eksponecijalna
raspodela vremena usluživanja i da je broj dolazaka na usluživanje dat
Poasonovom raspodelom, tada se primenom teorije redova čekanja za
očekivano vreme ćekanja motora u klasi ( k ) dobija [ 15 ]:
za k = 1,2,...,N
gde su:
Izrazu Tk predstavlja tip normativne relacije.
5. Izbor metoda rešavanja. - Na završetku faze gradnje modela, a
često jednovremeno sa tom fazom, potrebno je odrediti numerički ili
analitički način rešavanja modela. Ovde je potrebno odlučiti da li će na
62
primer biti usvojen simulacioni ili optimizacioni pristup; da li će promenljive
modela biti stohastičke ili determinističke; da li će model biti nelinearan ili
linearan; da li je moguće primeniti neki od već postupaka rešavanja.
Ukratko, potrebno je odabrati model rešavanja i oceniti da li ga je moguće
realizovati na računaru.
Veoma često kod izbora metoda rešavanja izbor se svodi na sledeće
dve alternative:
- nalaženje optimalnog rešenja uprošćene verzije problema, i
- nalaženje približnog rešenja tačne formulacije problema.
Može se zaključiti da je u praktičnoj primeni alternativa b. mnogo
pogodnija i to uglavnom što je nalaženje optimalnog rešenja u praktičnim
problemima skoro nemoguć zadatak. Kompletna predstava važnih faktora
problema čak i da rešenje nije optimalno je u praksi više vredna od
optimalnog rešenja osiromašenog problema.
6. Programiranje i testiranje. - Ogromna većina modela realnih
problema se konačno predstavlja u vidu programa za računar. U tom smislu
je potrebno izvršiti izbor odgovarajućeg programskog jezika koji je najviše
prilagođen modelu. Međutim, izbor programskog jezika je najčešće diktiran
njegovom raspoloživošću.
Vrlo često postoje standardni programski paketi koji se mogu dirktno
koristiti za rešavanje modela kao što je program Microsoft Project ( rešava
probleme Simplex, PERT, CPM ... metoda ).
Testiranje programa se svodi na formalnu verifikaciju ispravnog rada
programa sa odgovarajućim test podacima. S obzirom da složeni modeli
imaju programe sa više hiljada pa i desetine hiljada programskih naredbi,
63
problem kreiranja konkretnih programa odnosno njihovog testiranja može
biti izuzetno složen zadatak.
7. Prikupljanje podataka. - U ovoj fazi se prikupljaju podaci
potrebni kako za testiranje programa u predhodnoj fazi tako i za praktičnu
primenu modela u fazi implementacije. Problem tačnosti ulaznih podataka je
značajan za konačnu validnost modela. Međutim, zahvalna tačnost nije ista
za sve ulazne podatke. Rezultati modela mogu biti više osetljivi na promene
nekih podataka, a manje na promene drugih. Analogno tome potrebno je
voditi računa i o zahtevanoj tačnosti ulaznih podataka.
Takođe, veoma često nije moguće prikupiti određene ulazne podatke
te se u tom slučaju primenjuje procenjivanje.
Kod složenih modela i broj ulaznih podataka je po pravilu veliki i
pogodno je koristiti tehniku baza podataka za organizaciju ulaznih podataka i
njohovo efikasno korišćenje u modelovanju.
8. Validacija. - Validacija modela se vezuje za proveru slaganja
rezultata sa realnim sistemom, odnosno utvrđivanje činjenice da li je model
dovoljno dobra apstrakcija realnog sistema.
U tom smislu potrebno je proveriti konzistentnost, osetljivost i
primenljivost modela.
Konzistentnost modela se proverava u odnosu na logičnost rezultata
pri promeni parametara modela do svojih ekstremnih vrednosti.
Osetljivost modela se proverava na male promene ulaznih podataka.
Ovaj korak obično uključuje numeričko eksperimentisanje na modelu. Na taj
način se zaključuje o osetljivosti modela na pojedine ulazne podatke
64
odnosno može se zaključivati o zahtevanoj tačnosti ulaznih podataka i
tačnosti rezultata modela [ 15 ].
Primenljivost modela se odnosi na lakoću njegovog rešavanja kao i
korišćenja od strane donosioca odluka.
9. Implementacija. - Uvođenje modela u praktičnu primenu je
konačna faza modelovanja i očigledno kritična za konačan uspeh modela.
Uspeh ove faze veoma je zavisan od kooperacije korisnika modela.
7. Sličnost i analogija sistema
Najznačajniji tipovi sličnosti i analogija za tehničke sisteme su:
- fizička sličnost ( geometrijska sličnost, kinematička sličnost i
dinamička sličnost ),
- fizička analogija ( ukoliko su različite prirode, recimo prelaz
toplote - diferencijalna jednačina ), i
- matemetička analogija ( matematička analoška grupa ).
8. Primer modela proizvodnih sistema
65
Istraživači se u svojim eksperimentima susreću sa suviše
komplikovanim aktivnostima kada žele da analiziraju jedan sistem, recimo
jedan industrijski sistem. U takvim slučajevima ispitivanje se ne vrši na
originalu, već na modelu ( slika 2.7. ).
Slika 2.7. Model
Ako se između dva objekta može ustanoviti sličnost u bilo kakvom
određenom smislu, tada između tih objekata postoji odnos originala i
modela. Model obično ne može da sadrži sve osobine sistema, već samo
neke. Dimenzije prostora stanja modela su manje od onih koje ima original.
Model zadržava samo one karakteristike originala koje su bitne za za
svrhu izučavanjaoriginala, a model je uprošćena predstava o originalu. U
praksi su poznati verbalni, fizički, matematički i razni drugi modeli. Model
treba da se pod istim pretpostavkama ponaša kao original.
Za industrijske sisteme, model prikazuje, između ostalog, ljude,
njihove odluke i reakcije na pritiske spoljne sredine. Dve osnovne vrste
modela se koriste u proučavanju ovih sistema:
66
OBLIKOVATI MENJATI
PREDMET MODELIRANJA
SVEST(ČOVEK, AUTOMAT )
M O D E L
SLIČNOST, ANALOGIJE
INFORMACIONI ODNOSI
- blok dijagrami ili dijagrami tokova ( grafički prikaz povezanosti
elemenata sistema na način kako se formiraju kola povratnog
dejstva i onako kako se kola sprežu stvarajući sistem ), i
- matematički model ( deskripcija sistema koji opisuje i ima veću
jasnoću od verbalnih modela ).
Matematičko modeliranje je sposobnost istraživanja različitih procesa
putem proučavanja pojava koje imaju različite fizičke, hemijske i društvene
sadržine, a mogu se opisati jednoznačnim ili statističkim matematičkim
odnosima. Za predstavljanje preduzeća, on treba da je u stanju da realno
prikaže ponašanje sistema, kao i nelinearnost i stohastičke relacije
elemenata. Relacije između elemenata prikazuju se jednačinama.
Ponašanje modela se osmatra, a eksperiment se radi sa namerom da
se dobije odgovor na određena pitanja o sistemu koga model prikazuje.
Simulacija je termin koji se koristi da bi se označilo vođenje eksperimenata
modelom. Eksperiment realnim sistemom zamenjuje se eksperimentom
pomoću modela.
Za prikazivanje odnosa međuzavisnosti elemenata sistema obično se
koristi dijagram tokova koji treba da obezbedi širi uvid u sistem.
Linija toka pokazuje protok, uopšteno rečeno, materijala, energije i
informacija. Tokovi prikazuju kako se nešto kreće od jednog stanja sistema u
drugo stanje.
Element stanja sistema i svi drugi elementi koji na neki način
predstavljaju neke akumulacije sistema prikazuju se obično
pravougaonikom. Strelicama se prikazuje pravac kretanja toka odnosno
67
ulaza i izlaza stanja sistema ( slika 2.8. ). U obliku kruga mogu se prikazivati
pomoćni elementi.
Slika 2.8. Simboli elemenata stanja sistema
Linije različitih tokova treba da su u dijagramima tokova različito
predstavljene. Izvor informacije se obično obeležava sa kružićem.
Parametri sistema su vrednosti koje na neki način utiču na zbivanja u
sistemu, ali su promenljive veličine.
Dijagram tokova treba da pokazuje [ 3 ]:
- sva stanja sistema,
- tokove između stanja,
68
ŽELJENE ZALIHE
NABAVKA REZERVNIH
DELOVA
UGRADNJA REZERVNIH
DELOVA
ZALIHE REZERVNIH DELOVA ZA
ODRŽAVANJE
PROIZVODNJA REZERVNIH DELOVA U
SOPSTVENIM RADIONICAM
A
- funkciju upravljanja kojom se kontrolišu količine koje teku između
stanja sistema, i
- informacione kanale koji povezuju stanja sistema sa upravljačkom
funkcijom.
Ponašanje nekog vezanog linearnog sistema u vremenu može se
opisati linearnom diferncijalnom jednačinom, sa konstantnim koeficijentima
( matematički model ).
Analiza sistema u frekventnoj oblasti je klasična, ali je odigrala
ogromnu ulogu, naročito u projektovanju tehničkih sistema za vojne potrebe,
i to pretežno sistema sa jednim ulazom i jednim izlazom.
Za sistem upravljanja zalihama rezervnih delova za održavanje
moguće je dati dijagram toka ( slika 2.9. ) pri čemu se sistem sastoji od
zaliha rezervnih delova za održavanje ( stanje zaliha ) i nabavke rezervnih
delova ( promena stanja sistema ). Odlukom o nabavci rezervnih delova želi
se stvarno stanje zaliha dovesti na željeni nivo.
69
VREMENSKA KOREKCIJA
POREMEĆAJA
CILJ SISTEMA: Održavanje potrebnog nivoa zaliha rezervnih delova za održavanje
NABAVKA REZERVNIH DELOVA ZA
ODRŽAVANJE
ZALIHE REZERVNIH DELOVA ZA
ODRŽAVANJE
Slika 2.9. Dijagram toka sistema upravljanja zalihama rezervnih
delova za održavanje
Analitički model ponašanja sistema upravljanja zalihama rezervnih
delova može se dati u obliku:
gde je:
NZ – nivo zaliha rezervnih delova,
NŽZ – nivo željenih zaliha rezervnih delova,
N0 – nivo zaliha u trenutku t = 0, i
tvkz – vreme korelacije poremećaja.
Od modela se traži da je u stanju da opiše nelinearne sisteme višeg
reda, da se pomoću njega mogu istražiti ponašanja polazeći od bilo kojih
početnih uslova.
70
Proces dobijanja rešenja “ korak po korak ” naziva se simulacija, pa
se ovi modeli nazivaju simulacioni modeli. Ovde se značenje svakog
elementa u modelu opisuje jednačinama. Jednačine se dobijaju iz osobina
strukture sistema.
Simulacioni model za slučaj upravljanja rezervnim delovima ( slika
2.9. ) je lako postaviti obzirom da je sistem prvog reda u kome se negativnim
kolom povratnog dejstva kontroliše stanje sistema. Pri ovome se polazi od
toga da je najjednostavnija taktika nabavke ona kod koje nabavka zavisi od
razlike željenih i stvarnih zaliha, što se može dati jednačinom:
gde je: NJ – količina / jedinica vremena nabavke,
odnosno:
za tvkz > 0 ( vreme korekcije zaliha – jedinica vremena ).
2.3.2. STATISTIČKA METODA
71
Statistika nije posebna nauka. Ona se može smatrati granom
primenjene matematike, Ona je, prvenstveno opšta metoda istraživanja i
predstavlja primenu statistike i verovatnoće.
Oblast primene statističke metode je vrlo kompleksna, jer je čine sve
vrste masovnih pojava. Njenu srž čini saznanje kvantitativne određenosti
masovnih pojava. Zato se ona može definisati kao:
- sakupljanje ( odabiranje staističkih uzoraka ),
- predstavljanje ( klasifikacija ),
- analiziranje ( obrada podataka ),
- tumačenje ( interpretiranje ) numeričkih podataka,
- izračunavanje statističkih pokazatelja, i
- analiza statističkih pokazatelja i izvođenje zaključaka.
Reč statistika prema prof. S. Obradoviću, ima dva osnovna značenja,
s jedne strane pod statistikom se razume metoda kvantitativnog istraživanja
pojava, a s druge strane rezultat takvog istraživanja.
U statističkoj metodi, masovno i individualno, opšte i posebno,
kvantitativno i kvalitativno ne samo da se razlikuju nego i da se povezuju u
tom smislu što se masovno i opšte saznaju, na osnovu pojedinačnog i
posebnog, kao što se i kvaliteti saznaju na osnovu kvantiteta [ 26 ].
Koja pojava će se statistički istražiti, to zavisi od cilja istraživanja.
Treba otkriti kvalitativne i kvantitativne odredbe tih pojava, posebno
rasprostranjenost izvesne osobine ili njenih vrsta pojava u cilju opštih
pojava, kao i menjanje, kretanje i tendencije daljeg kretanja i razvitka pojava
određenih osobina.
Statistički podaci se klasifikuju prema svojim vremenskim
odredbama:
72
- kvalitativni podaci,
- kvantitativni podaci,
- hronološki podaci ( npr. vremenske serije ), i
- geografski podaci.
Statistička analiza čini fazu primene statističke metode. Zadaci
statističke analize ostvaruju se pomoću odgovarajućih matematičkih
operacija.
Glavni predmet i svrha statističke analize jeste otkriće rasporeda
učestalosti ( distribucije i frekfencije ) pojava određenih osobina, iznalaženje
kumulativnih vrednosti, bez vremenske odredbe, u masi pojava koje se
ispituje [ 26 ].
Svrha tabelarnog i grafičkog predstavljanja statističkih serija i
matematičkih funkcija, nije samo klasifikacija statističkih podataka nego i
predstavljanje matematičkih funkcija statističkog računa, naročito menjanja
vrednosti tih funkcija.
Nakon tabelarnog i grafičkog predstavljanja odredi se ocena o pravoj
aritmetičkoj sredini.
Vrhunski moment statistčke metode jeste:
- izvođenje opštih zaključaka,
- tumačenje rezultata statističke analize, i
- pravljenje hipoteza o zakonitostima masovnih pojava.
Statistička metoda može se podeliti na:
- parametarsku, i
73
- neparametarsku statistiku.
Metode parametarske statistike se zasnivaju na Gausovoj normalnoj
krivi ( VNK kriva ) prilikom prognoziranja nekih pojava sa određenom
verovatnoćom ( npr. produktivnost rada, otkazi mašina i drugo ).
Neparametarske statističke metode se primenjuju na pojavama za
koje ne važi pretpostavka o njihovoj normalnoj raspodeli, one imaju tzv. “
slobodnu distribuciju ”. Njihova inofrmativna vrednost je manja, a mogu se
koristiti i na podacima za koje bi se mogla postaviti hipoteza o normalnoj
raspodeli.
2.3.3. ANALITIČKO DEDUKTIVNA METODA
Analitičko – deduktivna metoda se ne svodi na bilo kakvu dedukciju
izvesnih stavova iz opštih postavki, već se pod ovom metodom razume
zasnivanje čitavih naučnih sistema npr. logike, matematike ili čitavih
pojedinih disciplina. Ona polazi od aksioma koji se shvataju i prihvataju kao
osnovne istine. Sve druge istine sistema moraju da se zasnivaju na poznatim
aksiomama i izvode se iz njih.
Ova metoda se može sastojati i u postavljanju i primeni aksioma u
derivacijama računa stavova i računa predikata. Odnosno, u izboru aksioma
jednog logičkog sistema, u postavljanju definicija koje u sistemu igraju
ulogu osnovnih istina sistema kao i aksiome i drugo.
Aksiome su opšti stavovi, ali nisu čisto formalne niti su čisto
tautologije.
Neki analitičari ( Rajhenbah, Hans Han i drugi ) smatraju da se
suština ove metode sastoji u formalizaciji osnovnih pojmova, definicija,
74
aksioma i dokaza: osnovni pojmovi se smatraju kao bezsadržajni ili
neodređeno sadržajni, a aksiome kao “ prazne tautologije ”, ili kao prazno
apstraktne “ propozicionalne funkcije ” lišene svakog neposrednog
predmetnog – sadržajnog značenja i smisla.
Askiomatska metoda je vrlo privlačna za naučnike. Oni teže da
izgrade aksiomatski sistem da dođu do formalizovanih stavova, da svoju
teoriju izraze odgovarajućim matematičkim izrazima i apstraktnim
formulama [ 20 ].
2.3.4. METODA CRNE KUTIJE
1. Definicije. - Crnu kutiju predstavlja svaki neistraženi objekt ili
pojava, čije ponašanje se istražuje delovanjem na taj objekt i proučavanjem
reakcija na ta delovanja, pri čemu se polazi od izvesnih hipoteza o ponašanju
tog objekta ili pojave, odnosno, pod crnom kutijom se može tretirati bilo koji
objekt o kojem se sudi na osnovu spoljnih manifestacija, bez poznavanja
srtukturne građe objekta.
Znači, objekt ili pojava kao dinamički sistem, pod spoljnim uslovima
menja svoja stanja, a nepoznate su informacije o procesu, odnosno nepoznata
je zakonitost ponašanja pojave ( slika 2.10. ).
a.)
75
( S )CRNA KUTIJA
Ulazi Izlazi
X1
Xn Yn
Y1
X2 Y2
YX ( f1 : X )( f2 : Y )
BELA KUTIJAUlazi Izlazi
XP
XS YS
YP
b.)
Slika 2.10. Grafički prikaz crne ( a ) i bele ( b ) kutije
Pojednostavljeno rečeno, bez otvaranja kutije, praćenjem šta se
dešava na ulazu i izlazu, težimo da saznamo šta se nalazi u kutiji i kako se
ona ponaša.
Metoda crne kutije je osnovna kibernetska i sistemska metoda za
istraživanje nepoznatih ili vrlo složenih dinamičkih sistema.
Prilikom ispitivanja crne kutije treba sastaviti protokol koji sadrži:
- vreme ( trenutak delovanja i osmatranja ), i
- vrednosti ulaznih i izlaznih veličina.
Pri ovom objekat može imati jedan ulaz X, sa vrednostima X1,X2, .......,
Xn i može da se nalazi u više različitih stanja a,b,c, ...., ( sa više izlaza
Y1,Y2,.....,Yn ).
Primena metode crne kutije omogućava otkrivanje zakonitosti
ponašanja, ali ne pruža saznanja o elementima i o strukturi pojave.
Otkrivene osobine crne kutije zavise kako od nje tako i od
sposobnosti istraživača da deluju na crnu kutiju. Iako je ovo jedna od
najednostavnijih metoda istraživanja nepoznatih pojava, ona od istraživača
zahteva:
- određivanje ulazno – izlazne matrice,
76
- određivanje protokola ponašanja,
- ispsitivanje ( izučavanje ) zakonitosti transformacija ( grafa
transformacije ) sistema, i
- određivanje zakonitosti ponašanja sistema ( deterministička i
drugo ).
Nekada ponašanje može biti stohastičko i da ima više parcijalnih
grafova. Istraživač može da odredi stanje koje nije pogrešno, ali da to bude
od male koristi.
2. Proces primene crne kutije. - Na osnovu napred datih definicija o
primeni metode crne kutije, može se definisati proces primene crne kutije
[ 25 ]:
- planiranje istraživanja,
- izbor objekta istraživanja,
- definisanje aspekta istraživanja,
- identifikacija ulaza i izlaza,
- sastavljanje protokola,
- obrada podataka,
- analiza ponašanja sistema ( da li je determinističko ),
- određivanje verovatnoće ponašanja,
- određivanje broja posmatranja,
- formiranje matrice ulaza i izlaza,
- definisanje relacije ulaz – izlaz,
- formulisanje zakonitosti ponašanja objekta istraživanja, i
- primena otkrivenih zakonitosti ponašanja i drugo.
3. Bela kutija. - Analognu pojmu crne kutije uveden je i pojam bele
kutije ( slika 2.7. ), kod kojega su poznati zakoni ponašanja i procesa u
njemu kao dinamičkom sistemu, znači vrši se transformacija predmeta
77
proučavanja kao crne kutije u belu kutiju. U bilo kojoj beloj kutiji ostaje
uvek nešto neobjašnjeno, nepoznato. Zbog toga se može govoriti o sivoj
kutiji.
Postupak transformacija crne kutije u belu kutiju pa u sivu kutiju nije
moguća, jer nisu poznate zakonitosti ponašanja sistema.
4. Preduzeće kao sistem. - Primenom metode crne kutije, može se
analizirati jedno preduzeće kao sistema ( slika 2.11. ):
Slika 2.11. Preduzeće kao sistem ( crna kutija )
Kao što smo već rekli, crna kutija je sastavljena od elemenata stanja
sistema, elemenata promene stanja sistema i složene strukture u kojoj se
78
SISTEM ( S )potencijal iusmeravanje korišćenja potencijala
STRUKTURA ( Z )Ulazi
X
Izlazi Y
Okolina
Okolina
odigrava transformacija ulaza u izlaz. Tu transkormaciju možemo prikazati
matematičkim modelom:
,
gde su:
- stanje preduzeća u momentu t,
- ulaz u sistem u momentu t+m,
- izlaz iz sistema u momentu t+1 i
- struktura preduzeća koja je relativno stabilna u vremenskom
periodu posmatranja sistema.
Svako stanje sistema može se prikazati u vidu jedne tačke
prostora . Prema tome, stanje sistema predstavlja k –
dimenzionu promenljivu.
Stanje sistema u sukcesivnim vremenima t+i, i = 1,2,3,…. ( tako da
prošlost predhodi budućnosti ) sačinjavaju uređeni niz sa konačno ili
beskonačno mnogo elemenata. On opisuje ponašanje sistema u vremenu.
Proces transformacije ulaza u izlaze odigrava se u vremenu, znači
postoji relacija između izlaznih i ulaznih elemenata.
gde su sa m i 1 obeleženi vremenski intervali u kojima se pojavljuju ulaz i
odgovarajući izlaz. Poznavanje samo jedne vrednosti ulaza nedovoljno je
u programiranju izlazne veličine . Predhodni ulazi formirali su stanje S
sistema koje dovodi do promene izlazne veličine. Stanje suistema je
79
karakteristika čija vrednost u datom vremenskom trenutku definiše tekuću
izlaznu veličinu i utiče na njenu buduću vrednost.
Prikazana zavisnost je odraz transformacije unutar sistema no, ne i
jedinih zbivanja u širem sistemu. Postoji i obrnuta zavisnost ulaza i izlaza:
gde je SZ – struktura spregnutih podsistema sa kojima sistem stvara
upravljački posmatrano zatvorenu celinu.
5. Primer primene crne kutije. – Predpostavimo da imamo
nepoznat sistem ( S ) sa jednim ulazom ( X ) i jednim izlazom ( Y ), prema
protokolu ( tabela T – 3.1. ) [ 20 ]:
Vrem
e
0 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12
X a c b a a b b c b a b c c
Y 1 0 1 1 1 1 1 0 1 1 1 0 0
Tabela T – 3.1.
Na osnovu protokola zaključujemo da se repertoar vektora ulaza
sastoji od tri moguće vrednosti: a,b ili c. Vektor izlaza ima repertoar od dve
vrednsosti 0 ili 1. Svi ulazi a i b se pretvaraju na izlazu iz sistema u 1, dok se
svi izlazi c pretvaraju na izlazu iz sistema u 0.
Verovatnoće pretvaranja su:
p( a u 1 ) = 4/4 = 1 ili 100%
80
p( b u 1 ) = 4/4 = 1 ili 100%
p( c u 1 ) = 4/4 = 1 ili 100%
Iz ovoga se može zaključiti da je posmatrani sistem deterministički,
tj. da jednoj vrednosti ulaza odgovara jedna i samo jedna vrednost izlaza.
2.4. METODE ISTRAŽIVANJA, TEHNIKE I POSTUPCI
2.4.1. NAUČNO POSMATRANJE
Naučno posmatranje je sistemsko opažanje u cilju otkrića novih
činjenica ili proveravanja naučnih hipoteza. Kao metod istraživanja, to je
način prikupljanja podataka putem neposrednog čulnog opažanja.
Posmatranje može biti:
- objektivno ( stepen postignutog saznanja ),
- potpuno,
- precizno ( tačno posmatranje ), i
- sistemsko.
Predmeti naučnog posmatranja mogu biti:
- spoljne pojave ( ekstrospekcija ), i
- unutrašnje pojave ( introspekcija ).
Egzatnost je potpuna preciznost posmatranja kada se postigne najviši
stepen tačnosti posmatranja.
Metoda naučnog posmatranja može da predhodi svakoj drugoj
metodi, a pre svih eksperimentalnoj metodi. Ona nema vrednost
eksperimenta.
81
Podela naučnog posmatranja je veoma složena. Ovde se navodi
sledeća klasifikacija:
- neposredno posmatranje ( istraživač putem čula, uspostavlja
kontakt sa objektom posmatranja ),
- shveobuhvatno posmatranje ( predmet posmatranja je neka
složena i dugotrajna pojava ),
- masovno posmatranje ( predmet posmatranja je neka masovna
pojava ), i
- posmatranje pojedinih slučajeva ( predmet posmatranja su retki i
jedinstveni fenomeni ).
Sprovođenje posmatranja može se obaviti kroz nekoliko koraka, pri
čemu osnovu čini sistemsko beleženje podataka i njihovo klasifikovanje.
Pored ovoga, treba definisati i način uspostavljanja kontakta sa
sredinom i situacijom u kojoj će posmatranje biti izvedeno.
Istraživanje, takođe, podrazumeva predhodnu slekciju i obuku
posmatrača. Istraživač obično beleži i svoje komentare, tako da sagledava
svoj saznajni put i pogreške na njemu.
2.4.2. NAUČNI EKSPERIMENT
Eksperimenat u osnovi predstavlja pokušaj i posmatranje.
82
Naučni eksperiment je metoda praktično – teorijskog saznanja, čiju
strukturu čine:
- eksperimentator ( pojedinac ili grupa istaživača koji vrše
eksperiment ),
- predmet eksperimenta ( pojave i procesi stvarnosti; njihovi
kvaliteti, kvantiteti, mere, načini nastanka, promene i drugo ),
- sredstav eksperimenta ( materijali eksperimenta, instrumenti,
uređaji, mašine, postrojenja i drugo ),
- postupci eksperimenta ( odabiranje vrste ogleda, izvdajanje
ogledne grupe, teorijsko – praktične operacije, postavljanje
hipoteza i njihova provera ),
- eksperimentalni proces ( uslovi eksperimentalne situacije, fizički
i hemijski procesi i drugo ),
- rezultati eksperimenta, i
- interpretacija rezultata eksperimenta i izvođenje naučnih
pretpostavki i zakona.
Planiranje naučnog eksperimenta je podešavanje pojava tako da
eksperimentalni proces “ odgovori ” na određeno pitanje i da se izvrši
organizovanje ogleda [ 26 ].
Eksperimenti mogu biti:
- prirodni ( ispitivanje u igri ili snalažljivosti u rešavanju praktičnih
zadataka ), i
- veštački ( ispitivanje intelegencije pomoću testova ).
U veštačkom eksperimentu se mogu menjati uslovi ogleda u cilju
ostavrivanja postavljenog zadatka.
83
Jedna od vrsta veštačkog eksperimenta je i modelovanje, odnosno
modelni eksperiment, o čemu je bilo govora u predhodnim poglavljima.
Osnovna saznajna uloga eksperimentalnih metoda se sastoji:
- u proveri hipoteza, činjenica i zakona i u njihovom odbacivanju,
korekciji ili pretvaranju u zakone,
- u postavljanju novih hipoteza,
- u proveri ranije utvrđenih zakona, i
- u otkriću novih činjenica i novih zakona.
Ova metoda oslanja se na isključivo iskustvo u korišćenje klasične
metode indukcije.
Između zamisli i materijalnog ostvarenja postoji razlika, izvesno
odstupanje. Eksperiemt kao specijalan oblik prakse treba da utvrdi u čemu je
i kolika je razlika između misaonog i stvarnog [ 20 ]. Merenja su sastavni
deo svakog eksperimenta.
Prvi korak u eksperimenalnom istraživanju može da bude uspešno
mehaničko shvatanje po kome jedan uzorok ima jednu posledicu. U
najvećem broju slučajeva i u različitim oblastima istraživanja koriste se tzv.
test funkcije na ulazu u sistem.
Sledeći koraci u istraživanju mogu da budu usmereni na upoznavanje
funkcionisanja sistema. Zadatak različitih, više ili manje razrađenih i
primenljivih metoda eksperimentalnog istraživanja jeste upućivanje
istraživača na moguće postupke eliminacije.
Eksperimentalna metoda primenjuje se danas vrlo široko u gotovo
svim oblastima nauke, pa se može dati i posebna definicija eksperimenta: “
Eksperiment je planirano i kontrolisano praktično dejstvo na objekt
84
istraživanja kako bi se na materijalnoj ravni izvršila konfrontacija misaonih
proizvoda ( hipoteza, projekata, strategija i drugo ) sa prirodnim, odnosno
tehničkim strukturama i proučavanjem ponašanja predmeta istraživanja
smanjio broj otvorenih pitanja [ 20 ] ”.
Kao nepotpuna eksperimentalna metoda, često se u literaturi pominje
empirijska metoda, u kojoj pristupamo istraživanju bez postavljanja naučne
hipoteze.
Ovde treba reći da se kao deo svakog eksperimenta mora tretirati
postupak merenja. Obično struktura postupaka merenja sadrži:
- merni objekt - nosilac merne veličine,
- merni signal – primarni signal,
- prijemnik signala,
- merni signal ( preslikani signal ),
- korekturni član – računski element,
- korigovani preslikani signal,
- optički instrument – pokazivač,
- merna vrednost,
- registrovanje, memorisanje,
- obrada podataka ( računar ), i
- očitavanje.
2.4.3. NAUČNO ISPITIVANJE
85
Ipitivanje je u suštini postupak prikupljanja podataka posredstvom
verbalne komunikacije, koja se uspostavlja između istraživača i lica za koje
se pretpostavlja da te podatke može da pruži [ 13 ].
Osnovna podela naučnog ispitivanja je:
- direktno ispitivanje ( prikupljanje podataka u kome je ispitanik
unapred obavešten o činjenici da se podvrgava ispitivanju ),
- indirektno ispitivanje ( ispitanik nije unapred obavešten o
ispitivanju ),
- blaga ispitivanja ( ispitivač sa ispitanikom uspostavlja prisni
kontakt ),
- neutralno ispitivanje ( karakteriše odnos formalne, poslovne
učtivosti između ispitivača i ispitanika ), i
- stroga ( oštra ) ispitivanja ( strog odnos ispitivača prema
ispitaniku slično sudsko – istražnom postupku, pri čemu se mogu
postavljati “ unakrsna pitanja ” i slično ).
Dve su osnovne tehnike ispitivanja:
- intervju ( putem naučnog razgovora između ispitivača i ispitanika
dolazi se do podataka značajnih za istraživanje; to mora da bude
susret “ lice u lice ” i da postoji specifična svrha koja mora biti
poznata intervjuisti ); i
- anketa ( do potrebnih podataka dolazi se tako što ispitanik
samostalno popunjava predhodno pripremljen obrazac s
pitanjima; to je istraživački postupak kojim se ispitanicima
postavljaju pitanja u vezi sa činjenicama od naučnog interesa ).
U literaturi se često navodi i klasifikacija intervjua:
- činjenički intervjui ( obezbeđuju kvantitativne podatke o predmetu
intervjuisanja ),
86
- dijagnostički intervjui ( dijagnoza stanja predmeta intervjuisanja ), i
- terapeutski intervjui ( modefikovanje stavova i ponašanja
intervjuisanog ).
Intervjui mogu biti i neusmereni ( nije pripremljena osnova za
razgovor ) i usmereni ( pripremljena osnova za razgovor ).
Usmereni intervjui mogu biti dirigovani gde su ograničena prava
ispitanika i ispitivača. Ispitivanje može biti pojedinačno, grupno i
kolektivno.
Ankete se mogu koristiti u neograničenom broju problema. Ona,
pored opštih, ima i svoje posebne ciljeve. Sprovodi se sama za sebe, odnosno
“ ad hock ” istraživanje. Njome se najčešće doseže prvi nivo saznanja,
naučne deskripcije. Kao osnovno svojstvo ankete jeste postojanje upitnika
( obrazca ) čijim se popunjavanjem dobijaju tražena obaveštenja.
Konstrukcija upitnika je važna operacija i ona zaslužuje posebna pravila koja
se odnose na strukturu ispitanika, oblik pitanja, obim upitnika, vrstu
podataka koja se prikuplja i drugo.
Pitanja i njihov smisao treba da budu jasni ispitanicima, a svojom
formulacijom i sadržajem treba da se odnose na sam predmet istraživanja.
Ona mogu biti:
- otvorena pitanja ( ispitanik slobodno može da formuliše odgovor ), i
- zatvorena pitanja ( ispitanik bira jednu ili više ponuđenih alternativa
odgovora ).
Ovde treba pomenuti i tehnike skaliranja kao forme ankete koja se
primenjuju kod serije podataka koje treba urediti u kontinualan niz ( na
pojave koje čine kontinuum ).
87
2.4.4. INFORMATIČKA METODA
Osnovu informatičke metode čini pojam SISTEMA odnosno njegova
svojstva [ 3 ]:
- struktura sistema,
- funkcija sistema,
- ponašanje sistema,
- stanje sistema, i
- transformacija sistema.
Pojam sistema je posebno objašnjen u nauci pod nazivom TEORIJA
SISTEMA, kao skup koji se sastoji od elemenata u jednoj celini radi
ostvarenja određenog cilja. Sistem ima:
1. Elemente;
2. Odnose i veze između elemenata; i
3. Određene procese ili operacije koje sistem vrši po izvesnim
zakonima.
U savremenoj nauci se za odredbu ponašanja sistema upotrebljava
pojam stanje pod kojim se podrazumevaju bilo koje odlike dinamičkog
sistema ili njegovih elemenata.
Ako sa označimo sistem, sa stanje sistema, sa
transformaciju sistema, a sa vreme, onda formula označava stanje
sistema u vremenu .
Jednoznačne promene označavamo sa ; , dok sheme:
88a
c
b
d
f
e
označavaju dvoznačne promene stanja,
a shema
označava višeznačnu promenu stanja dinamičkog sistema.
Shema zatvorene tranformacije je:
dok je shema otvorene transformacije:
Suština svakog sistema samoregulacije je povratno dejstvo koje čini
dijalektički proces međusobnog delovanja ulaza ( input ) i izlaza ( output )
( slika 2.12.).
89
a
c
b
SISTEM ( S )Ulaz X Izlaz Y
REGULATOR ( R )
Slika 2.12. Prost samoregulativni sistem
U stvarnosti se češće javljaju složeni dinamički regulativni sistemi, tj.
takvi sistemi u kojima ima više ulazinih veličina ili više regulatora.
Ovakvi sistemi predstavljaju spletove dinamičkih sistema. Jedan od tipova
složenih sistema je onaj u kome su sjedinjeni pozitivna i negativna povratna
dejstva ( primer: povećanje cene električne energije izaziva povećanje
troškova u industriji, ovo povećanje cena u industriji izaziva smanjenje
potražnje, a onda i smanjenje proizvodnje ).
2.4.5. METODA ANALIZE SADRŽAJA
Metoda analize sadržaja je kombinacija tehnika posmatranja i
ispitivanja. Zasniva se na tehnici prikupljanja podataka o različitim
obeležjima sadržajima i forme simboličkog, društvenog komuniciranja,
posebno kada su kao predmet istraživanja shvatanja, mišljenja i drugo.
Ona odgovara istraživanjima komunikacija u najvišem smislu
( komunikacije među ljudima: reči, slike, muzika, tabele i slično ). Pri tome,
mora postojati odašiljač poruke, prijemnik poruke i sadržaj poruke.
Ovom metodom se ne obuhvata samo ispitivanje sadržaja, već i
njihov oblik, način i druge dimenzije. Obično se koriste sve tri dimenzije
vremena: prošlost, sadašnjost i budućnost.
Osnovni postupci metode analize sadržaja su:
90
- kvalitativna analiza sadržaja ( treba da se odgovori na pitanja
“ šta ” i “ kako ”, je nešto saopšteno; to je postupak kojim se
utvrđuje pripadanje ili nepripadanje nekog sadržaja predmetu
istraživanja ) i
- kvantitativna analiza sadržaja ( treba da odgovori na pitanja
“ šta ”, “ kako ” i “ koliko ”; sadržaj se razlaže na njegova
osnovna značenja koja su izražena kroz misli, ideje i drugo ).
2.4.6. METODA STUDIJE SLUČAJA
Metoda studije slučaja sastoji se u istraživanju aspekata neke pojave,
pri čemu se za proučavanje uzima pojedinac, grupa, ustanova ili preduzeće.
Slučaj se sastoji od podataka koji se odnose na neki životni period,
životni proces dotične jediniice.
Kombinacija faktora koji su obuhvaćeni datim ponašanjem
podvrgavaju se ispitivanju da bi se odredilo postojeće stanje i otkrili uzročni
faktori koji deluju.
Ova metoda se može koristiti za istraživanje pojedinačnog slučaja,
slučajeva u nizu i mozaika slučajeva.
Istraživanja slučajeva u nizu imaju zajednički predmet koji je
razvučen u vremenskom kontinuitetu i na različitim prostorima [13 ].
3.0. STRUKTURA ISTRAŽIVAČKOG PROJEKTA
3.1. SISTEMSKI PRISTUP
91
Istraživački projekt ( ili rad ) ćemo analizirati kao “ celinu
sastavljenu od delova ”, odnosno primenićemo sistemski pristup. Imajući to
na umu, pomenućemo pet osnovnih elemenata na koje treba misliti uvek
kada se razmišlja o značenju pojma sistema:
- ukupan cilj sistema i mere performanse sistema,
- okolina sistema ( fiksno ograničena ),
- resursi sistema,
- komponente sistema, njihove aktivnosti, ciljevi i mere
performansi, i
- upravljanje sistemom.
Svaki istraživački projektat ( ili rad ) može biti:
- naučni dokument ( obuhvata naučne zamisli ), i
- operativno – praktični dokument ( obuhvata korišćenje
istraživanja u praktično – svakodnevne svrhe ).
3.2. NASLOV PROJEKTA
Naslov projekta treba :
1. da tačno izrazi sadržaj istraživanja ( ili dela ), njegove rezultate i
zaključke i
2. da bude kratak i jasan.
Naslov treba da bude što kraći i da jasno odslikava suštinu predmeta
istraživanja.
3.3. UVODNI DEO
Uvodom se objašnjava:
- tema, cilj projekta ( ili rada ), i
- namena projekta ( ili rada ).
92
Uvodni deo predstavlja prikaz postojećeg naučnog fonda predmeta
projekta ( ili rada ). To je, u stvari, problem istraživanja koga uslovljavaju
društveni i naučni činioci.
U ovom delu može se dati i istrojiski pregled, gde se obično pominju
putevi i strukture kretanja saznanja o određenoj oblasti.
3.4. ČINIOCI METODOLOŠKOG KONCEPTA
Ovo istraživanje sledi posle teoriskog, odnosno istorijskog uvoda i
predstavlja konkretizaciju osnovnih postupaka istraživanja od naučne zamisli
do konačnih rezultata do kojih se došlo. Prema navodima naše i strane
literature, osnovni činioci koncepta mogu biti ( slika 3.1. ):
1. problem istraživanja,
2. predmet istraživanja,
3. cilj istraživanja,
4. hipoteze u istraživanju,
5. način istraživanja, i
6. naučna i stručna opravdanost istraživanja.
93
ČINIOCI METODOLOŠKOG KONCEPTA PROJEKTA ISTRAŽIVANJA
4. Hipoteze u istraživanju
1. Problem istraživanja
2. Predmet istraživanja
5. Način istraživanja
3. Cilj istraživanja
6. Naučna i društvena opravdanost istraživanja
Slika 3.1. Činioci metodološkog koncepta projekta istraživanja
3.4.1. PROBLEM ISTRAŽIVANJA
Ovaj deo istraživačkog projekta treba da bude kratak i da obuhvati
sledeće delove [ 13 ]:
1. definicija značaja problematike koja se ispituje,
2. presek osnovnih teorija i rezultata, i
3. hipotetički stavovi o problemu koji se istražuje ( izvode se iz
postojećih teorija i istraživanja ).
3.4.2. PREDMET ISTRAŽIVANJA
Predmetom se definiše šta će biti istraživano. Njime se određuje
pojava koja se ispituju, i o kojoj se proveravaju ranija saznanja.
94
Ovo je glavni deo svakog istraživačkog projekta. U zavisnosti
pravilne definicije predmeta istraživanja zavisiće i ostali delovi projekta, a to
su cilj istraživanja, hipoteze u istraživanju i način istraživanja.
Struktura predmeta istraživanja može biti ( prema standardnim
podelama iz literature ):
- analiza teorijskih saznanja ( izdvajanje činjenica i saznanja ), i
- konkretizacija pojave koja se istražuje ( sadržaj pojava, uslovi u
kojima se pojava javlja, vreme istraživanja pojave, prostor u
kome se pojavljuje, svesni efekti na druge pojave, forme u kojima
se pojavljuje; vreme tokom kojeg se obavlja istraživanje, prostor
na kome će se pojava istraživati, nivo naučnog saznanja koji se
koristi za istraživanje pojave i drugo ).
3.4.3. CILJ ISTRAŽIVANJA
Cilj istraživanja treba da definiše svrhu upotrebe rezultata
istraživanja, odnosno da da rešenje nekog problema.
Neki ciljevi su vidljivi, dok su neki prikriveni. U principu, može se
ostvariti:
- pojedinačni cilj ( za pojedinca, grupu, za preduzeće, za
organizaciju itd.),
- društveni cilj ( saznanja na osnovu kojih se preduzimaju
društvene mere u svim oblastima rada i postojanja ),
- naučni cilj, pri čemu treba izvršiti gradaciju nivoa saznanja
korišćenjem neke metode istraživanja ( naučna deskripcija,
naučna klasifikacija i tipologizacija, naučno otkriće i naučno
predviđanje ).
95
3.4.4. HIPOTEZE U ISTRAŽIVANJU
Naučno saznanje ni u jednoj svojoj oblasti nije apsolutno niti
definitivno. Naprotiv, sve aksiome, teorije, učenja i hipoteze saznanja
delimično su, relativne i podložne promeni ili razvoju. Razvojnost je dakle,
stvarna i suštinska odlika celokupnog ljudskog običnog i naučno – teorijskog
saznanja.
Utvrđivanje činjenica vrši se neposredno čulnim opažanjem, zatim
posredno, instrumentima i eksperimentima fizičko – hemijskih, biloloških,
fizioloških, psiholoških, a najzad, i putem prakse ili ogleda društveno –
istorijskih. Utvrđivanje činjenica je polazni stav u procesu saznanja.
Upotreba hipoteza u istraživanju je jedan od najvažnijih
metodoloških postupaka u ukupnom naučnom sazanju.
Hipoteze, tj. pretpostavke o pojavama ili o predmetima koji se
istražuju, imaju oblik stavova za koje se pretpostavlja da imaju određenu
saznajnu vrednost koju treba tek proveriti [ 26 ].
Hipoteza je, u šutini, misaona pretpostavka o obliku pojmova i
stavova o mogućim činjenicama budućeg saznanja, još neotkrivenih
svojstvima, tj. o njihovom postupku, odnosima, uslovima nastanka, promene
ili razvoja. Pri ovome se mogu postaviti osnovna pitanja: koja je hipoteza
bliža istini ili koja hipoteza predstavlja moguću ili verovatniju istinu ?
Odgovor na predhodno postavljena pitanja može biti: bliža istini i
verovatnija je ona hipoteza koja bolje ispunjava bitne uslove osnovanosti
hipoteze i uslove verovatnoće.
96
Osnovana je ona hipoteza ( ideja, pojam, pretpostavljeni stav ili
zakon ) koja objašnjava ranije neobjašnjene pojave ili ona koja ih bolje
objašnjava od ranijeg učenja, a verovatnija je ona hipoteza kojom se bolje i
potpunije rešavaju nastale protivrečnosti između starih teorija i zakona i
novootkrivenih činjenica ili principa.
Najniži stepen po saznajnoj vrednosti imaju one hipoteze koje su
zasnovane na najvećem broju drugih hipoteza, a najviši stepen imaju one
hipoteze koje se zasnivaju na naučnim zakonima, kao i one hipoteze na
kojima počiva što veći broj drugih hipoteza koje se potvrđuju u praksi
saznanja. To su naučne hipoteze.
Hipoteze se mogu klasifikovati:
- po njihovoj predmetu,
- po njihovoj logičkoj prirodi,
- po njihovoj apsolutnosti, i
- po njihovoj saznajnoj ulozi.
Prema predmetu hipoteze mogu biti:
- teorijske ( logičke i matematičke hipoteze ),
- realne ( empirijske praktične hipoteze ), i
- fiktivne ( one hipoteze koje se tokom provere pokazuju kao
teorijski neosnovane i kao nerealne ).
Po logičkoj prirodi, mogu biti sledeće hipoteze:
- induktivne,
- deduktivne,
- reduktivne, i
- implikacione.
97
Kako logičku prirodu, konkretno modalitet stavova hipoteza čine
mogućnost, verovatnoća i istinitost, kao i slučajnost, činjeničnost i nužnost
to se mogu razlikovati i hipoteze:
- moguće hipoteze,
- verovatne hipoteze, i
- slučajne hipoteze.
Po apsolutnosti, hipoteze se mogu poodeliti na:
- generalne hipoteze ( kvantitet stava je generalan; obuhvata
preliminarno i teorijsko određenje predmeta istraživanja ),
- posebne hipoteze ( stav hipoteze je poseban ), i
- pojedinačne hipoteze ( ako je stav ili sud hipoteze pojedinačan,
predmet je individualan, tj. pojedinačna pojava ili pojedinačna
određena osobina individualne pojave ).
Teoretičar V. Gud razlikuje sledeće glavne tipove hipoteza s obzirom
na nivo:
- hipoteze empirijske unifornosti ili jednoobraznosti ( predstavljaju
stavove u kojima se polazi od zrdavo – razumnog uviđanja
jednoobraznosti pojava određene oblasti ). Ovo su obično
hipoteze najnižeg stepena apstraktnosti i opštosti;
- hipoteze statističke generalizacije ( predstavljaju viši stepen
apstraktnosti i viši stepen opštosti );
- hipoteze idealnih tipova ( hipoteze o pojmovima idealnih tipova
određene vrste predmeta, pojava, događaja ili delatnosti, kao i
ponašanja ljudi; to su stavovi čiji predikati su pojmovi određenog
idealnog tipa );
- hipoteze racionalnih analitičkih varijabli ( hipoteze najvišeg
stepena apstraktnosti i teorijske opštosti; to su hipoteze o
98
funkcionalnoj zavisnosti osobina nekih pojava, koja zavisnot se
izražava analitičkom zavisnošću varijabli tih svojstava pojava ), i
- hipoteze po sazanjnoj ulozi razlikuju se:
o hipoteza “ ad hoc ” koja je postavljena bez određenih
razloga njene osnovanosti,
o radna hipoteza koja predstavlja pretpostavku za koju
raspolažemo izvesnim razlozima za njeno usvajanje,
o pomoćna hipoteza kojom se koriguje, dopunjava ili
popravlja ona hipoteza koja se pokaže nedovoljnom u
istraživanju, i
o naučna hipoteza kao saznajna pretpostavka koja se
zasniva na dovoljnom broju osnovanih razloga naučnog
saznanja uključujući i naučna predviđanja.
Na kraju treba reći da je sposobnost formiranja hipoteza predstavlja
najkreativniji deo istraživačkog rada. Pre formiranja bilo kakve hipoteze
neophodno je raspolagati dovoljnimbrojem relevantnih činjenica, u odnosu
na problem koji se istražuje [ 20 ].
Formalni uslovi zadovoljavajuće hipoteze su:
- hipoteza mora biti relevantna ( da predstavlja moguće rešenje
problema koji istražujemo ),
- hipoteza mora da bude proverljiva ( da može da se verifikuje ),
- hipoteza mora da bude što plodnija ( što je veći broj konzekvenci i
predikcija koje se mogu izvesti iz hipoteza, to je hipoteza plodnija ),
- hipoteza mora da bude saglasna ( da se slaže sa drugim poznatim i
prihvaćenim hipotezama ), i
- hipoteza treba da bude jednostavna ( da objašnjava više činjenica
međusobno povezanih u obliku sistematskih implikacija pretpostavki
sadržanih u hipotezi ).
99
3.4.5. NAČIN ISTRAŽIVANJA
Način istraživanja je sistem misaonih i tehničkih postupaka kojima se
realizuje istraživanje. Taj sistem je determinisan predmetom i ciljevima
istraživanja, a posebno formulisanim hipotezama i indikatorima [ 13 ].
Inidkikatori su spoljašnje manifestacije unutrašnje suštine određene pojave
koju možemo opaziti u stvarnosti.
Način istraživanja može imati dva osnovna dokumenta:
- naučni dokument ( opšte naučne metode, osnovne posebne
metode i opšte metode posebnih nauka), i
- tehnički dokument ( ili plan istraživanja se sastoji od: postupaka
pripremanja podataka, postupaka obrade podataka i načina
izveštavanja o rezultatima istraživanja ).
Prilikom prikupljanja podataka uspostavlja se kontakt između
istraživača i izvora podataka, odnosno, između ispitivača i subjekta
ispitivanja.
Ispitivač je obično opremljen instrumentima za prikupljanje
podataka, on treba da identifikuje izvore podataka. Jedni instrumenti su
izazivanje eksperimentalnih činilaca, a drugi za registrovanje dobijenih
podataka. Podatke treba kontrolisati isto kako i one koji ih prikupljaju na
terenu, da bi se ispnili svi delovi plana istraživanja.
Faza obrade podataka ponovo vraća težište rada sa terena u
istraživačke prostorije. To je, priprema podataka do stepena kada će oni biti
u mogućnosti da provere hipoteze. Pre obrade treba se izvršiti priprema
podataka prema posebnom uputstvu i planu. Posle ovoga pristupa se
klasifikaciji podataka, zatim obeležavanju i razvrstavanju podataka prema
100
njihovim svojstvima. Postupci razvrstavanja podataka treba definisati sa liste
ručno, računarom i slično. Zatim, da li se to radi po grupama ili prema
svojstvima i napokon, treba izabrati način obeležavanja odnosno numeracije
podataka.
Podatke možemo iskazati na više načina, u vidu: brojki, crteža i
grafikona, pisanog teksta ili kombinovanjem dve ili tri vrste simbola. Posle
ovoga, može da sledi analiza podataka, tabeliranje i ukrštanje podataka i
zaključivanje o podacima.
3.4.6. NAUČNA I DRUŠTVENA OPRAVDANOST ISTRAŽIVANJA
Opravdanost istraživanja treba da definiše upotrebnu vrednost koja se
ogleda u doprinosu konkretnoj nauci ( opisivanje, sistematizovanje,
otkrivanje, objašnjenje i durgo ) i doprinos metodologiji ( unapređenje
tehničkih postupaka i instrumenata, nova saznanja, provera postojećih
stavova, unapređenje logičko – saznajnog pristupa i drugo ). Takođe,
ukazivanje na društveni doprinos je neophodno, posebno ako se rešava
društveni problem.
3.5. ANALIZA PODATAKA I ZAKLJUČIVANJE
Suština analize podataka je u tome da se verifikuje hipoteza ( ili
hipoteze ) ili da se ista odbaci. Analiza podataka predhodi zaključivanju, i
ona se obavlja prema unapred utvrđenom planu, kako bi se izvršilo:
razlaganje podataka na činjenice i realizuje, poređenje dobijenih podataka i
konstatovanje činjenica u vidu određenih iskaza.
Analiza podataka može se izvršiti kroz nekoliko postupaka:
- ocena podataka ( logična ocena sadržaja podataka koja se obavlja
prema logičkim pravilima ),
101
- slaganje sadržaja prikupljenih podataka ( procena dobijene
činjenice u odnosu na teorijski koncept o predmetu istraživanja ),
- upoređivanje sadržaja podataka istraživanja sa sadržajima ranijih
istraživanja sa istim ili sličnim predmetom istraživanja,
- procena grupe eksperata za dotičnu oblast ( podaci se daju
određenim stručnjacima na procenu ), i
- utvrđivanje međusobne povezanosti podataka u okviru istog
istraživanja ( izračunavanje koeficijenta korelacije ) i drugo.
Odabiranje postupaka analize podataka se temelji na oceni
mogućnosti njihove primene na raspoloživim podacima, a u smislu sa
postavljenim ciljevima istraživanja [13 ].
Statistička obrada podataka se primenjuje za većinu istraživanja, i
ona nije uvek neophodna. Loše prikupljeni podaci se ne mogu korigovati
statistikom.
Zadaci faza u okiru analize podataka i zaključivanja jeste provera
ispravnih hipoteza. Prilikom verifikacije hipoteze treba voditi računa da se
proveravaju samo konkretne – pojedinačne hipoteze, a preko njih izvedene,
posebne i pojedinačne.
Kod empirijskih istraživanja hipoteze treba proveriti činjenicama, a
kod racionalnih, misaonim postupcima i operacijama sa pojmovima [ 13 ].
Radne i naučne hipoteze se mogu proveravati, korigovati ili iz njih
postaviti nove hipoteze uz pomoć posebnih modela. To je, u stvari, saznajna
uloga modela.
3.6. PREZENTOVANJE REZULTATA ISTRAŽIVANJA
102
Rezultati istraživanja mogu biti po obimu najveći deo pisanog
istraživačkog projekta ( ili rada ), mada to ne mora uvek da bude slučaj.
Ovde treba tražiti najbitnije rezultate koji su proistekli iz istraživanja,
a oni se mogu dati: verbalno, numerički, grafički ili kombinovano. Ovaj
posao prezentovanja rezultata istraživanja je kreativan čin od koga zavisi
dalja sudbina rezultata do kojih je istraživanje došlo. On se može iskazati:
izlaganjem naučnog zaključka i izlaganjem ukupnog izveštaja o rezultatima
istraživanja.
Izlaganjem naučnog zaključka opravdava se ( ili ne ) naučni cilj
istraživanja. Obično se počinje od pojedinačnih delova predmeta
istraživanja. Ovaj zaključak može niti koncipiran u naučne i praktične svrhe.
Izlaganje ukupnog izveštaja o istraživanju i njegovim rezltatima mora
da poštuje osnovne principe izlaganja, što zavisi od problema koji je
istraživanjem određen. Ono treba da bude prihvatljivo i nestručnim
čitaocima, odnosno treba izbegavati previše “ stručnog jezika ”.
Naravno da su dijagrami i drugi grafički prikazi veoma moćno
sredstvo prikazivanja rezultata istraživanja. Treba opisati i izvedeni
eksperiment ili neki drugi postupak prikupljanja podataka.
3.7. REZIME
Rezime je deo istraživačkog projekta ( ili rada ) koji se nadovezuje
na rezultate istraživanja.
103
Njime se repriziraju rezultati na koncizan način, odnosno iznose
najvažniji ( najdragoceniji, najsuptilniji, najubedljiviji i slično ) rezultati.
U rezimeu treba ukazati šta je ostalo nerazjašnjeno kao sugestiju ka
narednim tematskim zadacima.
3.8. ZAKLJUČCI
Ovo je završni deo istraživačkog projekta ( ili rada ) i on proističe iz
suštine istraživanja.
Ponekad se u ovom delu mogu naznačiti i način korišćenja rezultata
istraživanja, koji se mogu ponavljati ili služiti kao pretpostavka novim
istraživanjima.
Može se naznačiti i faza korišćenja rezultata istraživanja kao i
doprinosi koji se očekuju bilo da se radi o društvenim ili naučnim
doprinosima.
Treba nazanačiti i unapređenje metoda i postupaka dolaska do
naučnih saznanja.
3.9. BIBLIOGRAFIJA
Korektan bibliografski spisak treba obuhvatiti sve autore koji su
spominjani ili citirani u toku istraživanja ( ili rada ) ili koji su na bilo koji
drugi način u radu korišćeni.
104
3.10. PRILOZI
U okviru priloga mogu se naći korišćeni instrumenti, upitnici, pitanja
za intervju, obrazci za merenje promena varijabli u eksperimentu, grafički
prikazi, fotografije i drugo.
3.11. UPRAVLJANJE PROJEKTIMA U PREDUZEĆU
Projekat se definiše kao niz aktivnosti koje imaju konkretne ciljeve,
jasno definisan početak i završetak, koji zahtevaju određene resurse i u
većini organizacija one se ne ponavljaju. Uspešna realizacija projekta
doprinosi povećanju nivoa znanja iz konkretne oblasti, povećanju
zaposlenosti, omogućava demonstraciju fizičkih, tehnoloških i ekonomskih
mogućnosti preduzeća, čime se dobijaju reference za uspešno konkurisanje
kod novih projekata.
U dugoročnoj poslovnoj politici jednog preduzeća, projekti čine
jedan od elemenata poslovne strategije. Ostvarivanjem ciljeva kojima se
identifikuje završetak projekta, postižu se buduća željena stanja u
poslovanju. Projekti se razlikuju po sadžaju, prioritetu i stepenu inovacija, a
odlikuju ih sledeća specifična svojstva:
- dugotrajnost,
- složenost.
- obimnost,
- ciljna usmerenost,
- neponovljivost,
- nizak stepen determinisanosti,
- vrlo su skupi i značajni, i
- realizuju se kroz posebne organizacione oblike ( timove ).
105
Dva projekta nikada nisu slični sa aspekta upravljanja. Razlike se,
pored ostalog, ogedaju u sledećem:
- organizacioni pristup,
- tehnologija rada,
- geografska lokacija učesnika,
- pristup kupcu,
- odredbe u ugovoru,
- rokovi ( faze ) realizacije,
- finansijski pristup,
- faktori okruženja, i
- broj preduzeća koja učestvuju u realizaciji.
Projekti, usvtari, predstavljaju konfiguraciju resursa, ljudi,
organizacije i očekivanja rukovodstva koje postoji samo u jednom periodu.
Od projekata očekujemo da se realizuju, dovrše i da se obustave čim se
ostvare njihovi ciljevi.
Svaki projekat u pogledu specifičnih svojstava sa sobom nosi nešto
novo i može da se posmatra kao kvalitet koji je usmeren na promenu i
prilagođavanje novim uslovima rada. Mnogi autori ukazuju da su projekti
savršena reakcija na promene i da su oni upravo skup napora koji mogu da
menjaju oblik i pravac kretanja, čime pokazuju svoju fleksibilnost.
Efikasno upravljanje realizacijom projekata postiže se primenom
odgovarajućih upravljačkih metoda i tehnika. Upravljanje je obeležje
današnjeg vremena, neophodnost savremnog života i rada i njegove sveopšte
složenosti i dinamičnosti. Efikasno funkcionisanje svakog preduzeća ne
može se zamisliti bez upravljačkih akcija na preduzeće, radi promene stanja i
prilagođavanja novim uslovima. Korišćenje savremenih upravljačkih metoda
106
i tehnika je osnovni uslov za izbor i usmeravanje potrebnih upravljačkih
akcija.
Svrha utvrđivanja organizacije projekta je da prezizno definiše na
koji način će se obaviti posao, ko i gde će taj posao da obavi, koje
odgovogrnosti i ovlašćenja imaju oni koji treba da obave posao i kakav je
odnos njihovih ovlašćenja i odgovornosti prema drugima u organizaciji
preduzeća. U suštini, organizaciona struktura za prijekat mora da bude
izabrana tako da odgovara karakteristikama projekta po njegovoj veličini,
tehničko – tehnološkoj složenosti i prioritetu. Od pravilnog izbora
organizacionog oblika za realizaciju projekta zavisi uspeh projekta. Stoga se
ovom poslu mora prići veoma ozbiljno i savesno u fazi planiranja projekta.
Međutim, projekti se zbog svoje složenosti, specifičnih obeležja i
prioriteta ne mogu uspešno realizovati kroz tradicionalne oblike rada u
preduzećima, pa se organizacija preduzeća mora prilagoditi potrebama
projekta.
Svaki projekat ima svoga inicijatora, pokretača, koji se zove
naručilac, investitor ili kupac. Isto tako, projekti imaju svog izvođača i
organizaciju vođenja projekta. Svi zajedno čine projektni sistem.
Međutim, treba uočiti da određenje “ projektnog sistema ” obuhvata
više aspekata:
- funkcionalni aspekat u kome se sprovodi analiza odnosa strukture
ciljeva i strukture zadataka koji iz njih proizilaze,
- institucionalni aspekt u kome se sprovodi analiza primenom neke
od poznatih metoda o utvrđivanju strukture organizcije i strukture
zadataka, i
107
- kadrovski aspekt koji određuje i precizira profil kadrova i
potreban nivo znanja.
U nastavku se daje primer jednog modela za upravljanje projektima
koji se može primeniti u preduzećima naše privrede.
_____________________________________________________________
1. UPRAVLJANJE PROJEKTIMA
_____________________________________________________________
UPRAVLJANJE PROJEKTIMA: LEPOTA I IZAZOV
PITANJE: Zašto se stalno seliš sa projekta na projekat ?
ODGOVOR: Zbog lepote i izazova.
PITANJE: Ne razumem.
ODGOVOR: Svaki put kad započnem neki projekt osećam isto:
svaki projekt je jedinstven. To je lepota. Svaki put kad završim neki
projekt osećam isto: bilo koji projekt možeš voditi koristeći iste
principe. To je izazov.
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
PREGOVARANJE U UPRAVLJANJU PROJEKTIMA
- Unutar kuće,
108
- Sa trećim licima i
- Pri ugovaranju.
_____________________________________________________________
MEKO PREGOVARANJE
Prijateljsko; glavni cilj je dogovoriti se tako da se odnosi održe
dobrim, čak po cenu velikih ustupaka.
_____________________________________________________________
TVRDO PREGOVARANJE
Pozicije zabetonirane; cilj je pobediti po svaku cenu; malo je brige za
interes druge strane.
_____________________________________________________________
UPRAVLJANJE PROJEKTIMA:
ŠTA MOŽE POĆI LOŠE ?
- Unutrašnji konflikt,
- Nedovoljno ovlašćenje, i
- Verovatni ishod – slab učinak.
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
2. CILJ PROJEKTA
_____________________________________________________________
109
PRIMER KONKRETNIH CILJEVA PROJEKTA
Projekt završiti za 30 meseci. Ukupni troškovi sistema analize,
programiranja i razvoja ne smeju preći 2 miliona dinara.
_____________________________________________________________
PRIMER PRIORITETA PROJEKTNIH CILJEVA
U slučaju konflikta projektnih ciljeva, prioriteti u odlučivanju biće
sledeći:
1. Kvalitet,
2. Rok, i
3. Troškovi.
_____________________________________________________________
PRIMER CILJNOG PROIZVODA PROJEKTA
Računovodstveni sistem treba da primeni najmoderniju, a visoko
rentabilnu tehnologiju.
Treba da bude tako projektovan da se može korititi na svakoj
pojedinačnoj lokaciji.
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
3. PLANIRANJE PROJEKTA
_____________________________________________________________
110
PLANIRANJE PROJEKTA: ZAŠTO ?
- Usmeravanje svrhe projekta,
- Identifikovanje akcija, rizika i odgovornosti na projektu,
- Usmeravanje tekućih projektnih aktivnosti, i
- Primena projekta za promene.
_____________________________________________________________
TERMINSKO PLANIRANJE I RESURSI
MREŽNI DIJAGRAM ZA PROJEKT
_____________________________________________________________
GANTOGRAM ZA PROJEKT
111
G-7 nedeljaH-4 nedeljaD-6 nedelja
B-7 nedelja E-10 nedelja
F-2 nedeljaC-8 nedeljaA-5 nedelja I-6 nedelja J-4 nedelja
Aktivnost 10 20 30 40 50
A ____
B _____
C _______
D ___
E __________
F __
G _______
H ___
I ___
J ___
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
PROJEKTNO / FUNKCIONALNI ODNOS
112
Sta
nje
Kada ( Rokovi projekta )
ŠTA ( Plan projekta )
KOLIKO ( Finansijski plan )
( Planiranje ikontrola projekta )
KAKO
KO
STANJE PROJEKTA
Direktor /rukovodilac
Rukovodilacprojekta
Funkcionalnirukovodilac
Rukovodilacprojekta A
Osoblje
Predstavnik projekta A
KAKO
Rukovodilacradnog paketa
Rukovodilac radnog paketa
_____________________________________________________________
ZAŠTO PLANIRANJE RESURSA ?
- Šta ako se jedan projekt doda u plan ?
- Koji projekti ( ako sme ijedan ) će biti odloženi ?
- Da li je nametnut rok realističan ?
- Koji resursi imaju prioritete ?
- Da li su raspoloživi resursi dovoljni ?
- Gde je kritičan put ?
- Da li nam treba pomoć spolja ?
_____________________________________________________________
URADITE VREMENSKU ANALIZU NA
SAMOJ MREŽI I U TABELAMA
113
53
2 6
84
2
2
3 51
AKTIVNOSTI DOGAĐAJI
RP KP RZ KZ ZAZ R K ZAZ
1-2 __ __ __ __ ___ 1 __ __ ___
1-3 __ __ __ __ ___ 2 __ __ ___
1-4 __ __ __ __ ___ 3 __ __ ___
2-5 __ __ __ __ ___ 4 __ __ ___
3-5 __ __ __ __ ___ 5 __ __ ___
4-5 __ __ __ __ ___ 6 __ __ ___
RP – najraniji početak R – najranije dešavanje događaja
KP – najkasniji početak K – najkasnije dešavanje događaja
RZ – najraniji završetak
KZ – najkasniji završetak
ZAZ – zazor
_____________________________________________________________
4. KAKO NAPRAVITI TIM ?
_____________________________________________________________
ZAŠTO PRAVIMO TIM ?
114
- Tim čine pojedinci različitog obrazovanja, potreba, ličnih ciljeva,
- Kada projekt počne, članovi ne poznaju ciljeve projekta,
- Ukupna timska aktivnost je mnogo veća nego aktivnosti
pojedinih članova, i
- Situacija – sa – dva – šefa otežava pravljenje tima.
_____________________________________________________________
KO JE U PROJEKTNOM TIMU ?
- Sa punim, ali i delom radnog vremena,
- Da, tehnički specijalisti,
- Funkcije za podršku ( finansijeri i sl. )? i
- Funkcionalni rukovodioci ? To retko funkcioniše.
_____________________________________________________________
KAD PRAVIMO TIM ?
- Od početka do kraja projekta.
- Ali, upamtite da imate malo vremena za to.
_____________________________________________________________
DOBAR TIM SE NE RAĐA, VEĆ MORA DA SE NAPRAVI.
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
5. PROCENA I BUDŽETIRANJE TROŠKOVA
_____________________________________________________________
115
VRSTE PREDRAČUNA TROŠKOVA
( organizaciono uputsvo za izradu ponuda )
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
OVAKO SE OSTAJE BEZ “ ŽIVIH ” PARA
116
RED VELIČINE BUDŽETSKI PREDRAČUN
DEFINITIVNI PREDRAČUN
ZAŠTA SLUŽI ?Početna cene projekta
NA OSNOVU ČEGA ?
Istorijski podaci, faktori, troškovi /
kapacitet
TAČNOST ?-25, + 75
DRUGA IMENA ?Preliminarni, konceptualni,
faktorski, » na brzaka «
ZAŠTA SLUŽI ?Odobrenje projekta
NA OSNOVUČEGA ?
Dijagrami toka rada,cenovnici rada i opreme
TAČNOST ?-10, +25
DRUGA IMENA ?Kontrolni, projektanski
ZAŠTA SLUŽI ?Ponude, ugovorne
izmene,dodatni radovi
NA OSNOVUČEGA ?
Specifikacije, crteži,drugi podaci
TAČNOST ?-5, +10
DRUGA IMENA ?Tenderski, paušalni
Got
ovin
a (
cash
)
Obrtna sredstva( negativni histerezis )
Vreme
Odliv gotovine
_____________________________________________________________
6. MATERIJALNA DATOTEKA SADRŽI
_____________________________________________________________
Članke, izveštaje i činjenice koje se odnose na druge ( slične ):
- Probleme,
- Organizacije,
- Projekte, i
- Resurse.
Vode ih RA / rukovodioci aktivnosti
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
RADNE DATOTEKE SADRŽE
- Plan projekta, ili njegov odgovarajući deo,
117
- Detaljni planovi projekta ( niži nivo ),
- Odgovarajući zapisnici,
- Deo ugovora, ako je potreban,
- Stanje projekta, odgovarajući deo ( npr. Evidencija radnih sati ), i
- Dnevnik aktivnosti.
_____________________________________________________________
7. KONTROLA PROJEKTA
_____________________________________________________________
OSNOVNI PROCES PROJEKTNE KONTROLE
O – Obuhvat
T - Troškovi
R – Rokovi
K - Kvalitet
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
POTENCIJAL KONTROLE
118
IMAJ PROJEKTNI PLAN
IZVODI PROJEKT
DRŽI SE KONTROLNIH CENTARA
SKUPI PODATKE O UČINKU ( O, T, R, K )
OCENI UČINAK ( O, T, R, K )
IZVESTI / PREDVIĐAJ
PREDUZMI KOREKTIVNU AKCIJU
Uti
caj n
a tr
oško
ve p
roje
kta
Koncept Planiranje Projektovanje i nabavka
Proizvodnja
_____________________________________________________________
CIKLUS PROJEKTNE KONTROLE
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
ZAŠTO PROJEKTNA KONTROLA ?
- Da se nadzire efikasnost, napredak i troškovi,i
119
PLANIRAJ
IZMERI
KORIGUJ URADI
OCENI
- Da se omogući menadžeru da zadrži projekt u “ ruci ” tako da
može njime da upravlja.
_____________________________________________________________
8. ŠTA SADRŽI DOBAR PROJEKTNI IZVEŠTAJ ?
_____________________________________________________________
- Stanje
o Planirano, i
o Stvarno,
- Problemske oblasti,
- Trend, i
- Korektivne akcije.
_____________________________________________________________
ZAVRŠNI PROJEKTNI IZVEŠTAJ =
IZVEŠTAJ O POUKAMA =
PROJEKTNI IZVEŠTAJ
- učinak ( rezultati ) projekta,
- učinak rukovođenja,
- organizaciona struktura,
- učinak tima i drugo.
Odnosi se i na kupca i na izvođača projekta.
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
9. OKONČANJE PROJEKTA
_____________________________________________________________
120
ŠTA JE OKONČANJE PROJEKTA ?
SINONIMI:
- Završetak projekta,
- Likvidacija projekta, i
- Zatvaranje projekta.
_____________________________________________________________
OKONČANJE PROJEKTA: KAKO ?
- Planiraj okončanje,
- Okončanje je samo za sebe projekt, i
- Zatvaraj probleme, ne otvaraj ih.
_____________________________________________________________
DUŽNOSTI RUKOVODIOCA OKONČANJA PROJEKTA
- Završi posao,
- Obezbedi kompletnu dokumentaciju,
- Naparavi konačni obračun,
- Predaj projekt kupcu,
- Preraspodeli resurse,
- Sačuvaj ključnu dokumentaciju,
- Zatvori projektne knjige, i
- Izvuci pouke.
_____________________________________________________________
OKONČANJE PROJEKTA: KADA ?
121
- Kada više nema razloga da projekt postoji,
- Ali, kada je to kada ?
- Nekoliko faktora mogu biti od pomoći u donošenju takvog
zaključka,
- Navedi neke !
- Čuj ove:
o Da li je projekt još u saglasju sa ciljevima firme ?
o Da li je projekt još uvek rentabilan ?
o Da li je projekt ostvario svoje ciljeve ?
_____________________________________________________________
10. KRITERIJUMI USPEHA PROJEKTA
_____________________________________________________________
PROJEKT:
- Rok,
- Troškovi i
- Kvalitet.
KUPAC:
- Upotreba,
- Zadovoljstvo i
- Doprinos.
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
11. MODEL PROCESA UPRAVLJANJA PROJEKTOM
122
Jedan moguć model procesa upravljenja projektom dat je na sledećoj slici.
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
_____________________________________________________________
12. SADRŽAJ PROJEKTA
____________________________________________________________
123
Ograničenja
Ciljevi projekt
a
- Okruženje- Tehnologija
- Ljudi
Uspešnost projekta
Obuhvat Kvalitet
Troškovi Rokovi
Situacija Proizvodi
SVRHA PROJEKTA
ISHOD
* Rezime projekta
* Ciljevi
* Obuhvat
* WBS
* Organizacija
* Termin plan
* Budžet
* Resursi
* Kvalitet
* Kontrola
* Okončanje
* Drugo ( finansije, kadrovi, obuka, projektovanje, proizvodnja i
održavanje, nabavka i prodaja, integracija, izgradnja tima i rezervni
plan )
_____________________________________________________________
13. RUKOVODILAC PROJEKTA
_____________________________________________________________
Rukovodilac projekta treba da ima:
- organizatorske sposobnosti,
- visoke moralne kvalitete,
- poznavanje i primenu psihologije,
- sposobnost da neguje timski rad u uslovima koji su dosta
specifični,
- sposobnost da izabere istraživače,
- sposobnost da ljudima odaje priznanja za rezultate,
- sposobnost da rukovodi nenametljivo, više vredi sugestija nego
naredba, i
124
- humanost: da ohrabri, da razume drugoga, da zaštiti od nepravde,
da bude pravičan, da poznaje ljude i u privatnom životu, da
saradnike tretira kao ortake u zajedničkom poslu i drugo.
_____________________________________________________________
4.0. UČENJE O ISTINAMA I POGREŠKAMA
125
4.1. PROBLEM ISTINE
Aristotelova istina je unesena u objektivnu stvarnost i u saznanje.
Istina je sud kojim se traži da postojeće postoji ili da nepostojeće ne postoji.
Prema racionalističkim i empirijskim teorijama razvijene su dve
suprotne teorije o saznanju istine:
- racionalizam ( do saznanja se dolazi jedino razumom, dok nas
čula vode zabludama i prividnom saznanju ), i
- empirizam ( izvor saznanja istine je čulnost ).
Objektivističko – apsolutističke teorije tretiraju shvatanje kao nešto
idealno, nezavisno od materijalne stvarnosti i kao apsolutno. Samo ako je
istina nezavisna od realnog i promenljivog bića, tj. ako je ona idealna, može
biti i apsolutna, večna i nepromenljiva. Ovde se postavlja pitanje gde je
osnova istine – u predmetu i sazanju koje je adekvatno predmetu ili
zakonima čiste svesti.
Po pragmastističkoj teoriji ( teorija Džemsa ), teorija istine,
ograničava se na neodređen iskaz da ideje treba “ da se slažu sa stvarnošću ”
ili da “ odgovaraju stvarnosti ”.
Nasuprot ovome, pragmatizam se pita: šta to može da znači
“ slaganje ”? Odnosno, “ istina nije ništa drugo do korisno u oblastima
mišljenja ”, ili “ istinite ideje su one ideje koje možemo da asimilujemo,
koje možemo da učinimo vrednim … koje možemo da verifikujemo.
Pogrešne su one ideje kod kojih to ne možemo da učinimo ”.
Prema tome, istina se sastoji u verifikovanoj i valjanoj ideji koja se
takvom pokazuje u praktičnoj delatnosti, ili, istina je ideja koja se isplati ili,
126
“ istina nije sama stvarnost, nego samo naše vrednovanje u odnosu na
stvarnost ”.
Ovde treba reći da praksu uvek treba uzimati kao izvor i kriterijum
istinitog saznanja, jer ona ima ne samo dostojanstvo sveopštosti nego i
neposredne stvarnosti. Praksa je direktna veza čoveka s objektivnom
stvarnošću, jer takva delatnost i jeste deo objektivne stvarnosti. Praksa je
provera, kriterijum objektivnosti saznanja, to je delatnost kojom se istražuje,
proverava objektivna istinitost neke predstave, pojma, suda, zaključka,
hipoteze ili teorije.
U okviru svake nauke, kao i saznanja uopšte, mogu se razlikovati
stavovi opšte istinitosti, stavovi posebno istiniti i individualno istiniti
stavovi. Opšti stavovi važe uopšte za jednu predmetnu oblast, dok posebni
stavovi važe za posebne oblasti ili klase predmeta.
4.2. PROBLEM POGREŠAKA
Pored učenja o istini, treba objasniti i učenje o pogreškama i
zabludama u mišljenju, pri čemu se pod pogreškom može smatrati svaki
saznajni promašaj predmeta koji valja saznati. Pogreška se sastoji u
netačnom mišljenju o nekom predmetu, dok zabluda predstavlja usvajanje ili
usvojenost netačnih, pogrešnih shvatanja uopšte.
Pogreške i zablude nisu čisto individualne, nego su i izraz izvesnog
opšteg stepena neznanja ili pogrešnosti mišljenja ljudi određene epohe,
određenog društva, određenog stepena razvitka znanja eksperimentalne
tehnike itd..
127
Osnovne opšte pogreške u mišljenju jestu takve pogreške koje se
javljaju kod svih oblika mišljenja, kod pojma, suda i zaključaka i koje čine
osnovu svih posebnih pogrešaka.
Velikom broju pojmova nedostaje javnost ili razgovetnost, mnogi
stavovi i zaključivanja nisu potpuno i jasno određeni.
Svaka pogreška u mišljenju pogreška je u shvatanju odredba
predmeta mišljenja u tom smislu što se predmetu pridaju druge ili drugčije
odredbe, osobine, odnosi itd., koje njemu ne odgovaraju.
Jednostranost je jedna od osnovnih i najopštijih pogrešaka u
mišljenju. Ona se sastoji u tome što se predmet shvata s jedne strane, dakle,
delimično nepotpuno.
Pogreška subjektivizma sastoji se u pretežnom ili u iskljčivom
oslanjanju mišljenja na subjektivnu praksu i subjektivne ideje, pojmove,
stavove i zaključke. Subjektivizam je logička pogreška ograničavanja
saznanja na subjektivne aspekte stvari.
Pogreška objektivizma sastoji se u preteranoj i isključivoj
usmerenosti mišljenja pojedinim empirijskim činjenicama. Pogreška
objektivizma suprotna je pogreški subjektivizma utoliko što aktivnu
subjektivnu stranu mišljenja svodi na minimum time što u saznanju gleda
prostu pasivnu kontenilaciju empirijskih fakata.
Kako se svako dokazivanje sastoji iz tri osnovna dela, odnosno
procesa, tj. od razloga ili argumenta, argumentacije ili logičkog procesa
dokazivanja, odnosno opovrgavanja, izvesne postavke kao teze ili antiteze,
to postoje tri osnovne vrste pogrešaka u dokazivanju – opovrgavanju:
128
- pogreška razloga ( javljaju se uvek i onda kada je neki od
argumenata nedovoljno precizan ),
- pogreška argumentacije, i
- pogreška teze.
Pogreška jednostavnog razloga javlja se u dokazivanju –
opovrgavanju onda ako jedan od razloga ( argumenata, premisa ) predstavlja
jednostranu istinu.
Pogreška slabog razloga sastoji se u više ili manje slabom
organizovanju zaključaka – dokaza, tj. u navođenju takvih razloga za neku
postavku koji je nedovoljno dokazuje. U suštini, ovo je uvek slučaj kada je
veza između razloga i zaključaka nebitna, slučajna ili površna.
Pogreške iz osnove pogrešnih razloga mogu biti:
- sigurnosni stavovi,
- stavovi koji protivreče opštim istinama o objektivnoj predmetnoj
određenosti, i
- stavovi inkopatibilni sa pojedinim činjenicama.
Pogreška argumentacije se sastoji u pogrešnom izvođenju zaključaka,
pri čemu sami argumenti ili razlozi, odnosno premise, mogu biti tačni.
Pogrešne argumentacije sastoje se u pogrešnom shvatanju veza i odnosa
između razloga – premisa ili argumenata, a u krajnjoj osnovi, između veza i
odnosa predmeta zaključaka ili dokaza [ 26 ].
Pogreška izmene ili zamene teze sastoji se u tome što se dokazuje
druga ili bar drugačija teza od one koju treba dokazati. Pritom, druga teza
može, ali ne mora uvek, biti i potpuno tačno dokazana, tj. izvedena na
osnovu tačnih razloga i tačnom argumentacijom.
129
Pogreške u zaključivanju – dokazivanju su različite, ali se često u
jednom istom dokazu nalazi više pogrešaka, na primer, pogreška razloga,
pogreška argumentacije i pogreška izmene teze. Suština argumentacije
sastoji se u shvatanju veze između stavova – teze. Suština pogrešnosti
zaključivanja – dokazivanja ili argumentacije sastoji se u tome što stav teze
ne proizilazi iz stavova premisa, odnosno razloga. Izraz: “ nema veze ”, “ ne
proizilazi ” i slično karakterišu suštinu logičkih pogrešaka samog
zaključivanja ili argumentacije.
Suština pogreške zamene teze sastoji se u tome što misaoni proces
zaključivanja – dokazivanja promašuje ( ne pogađa ) zadati predmet
mišljenja, nego shvata neki drugi, obično blizak i srodan predmet. Pogreška
zamene teze može se izraziti stavovima: “dokazano je drugo ”, “ promašio,
pogodio drugo ” i “ nije utvrđeno to, nego drugo ” i slično.
Pogreške u opovrgavanju ustvari su pogreške u dokazivanju
suprotnih teza.
130
S obzirom da se često postavljaju pitanja: Zašto su mišljenja
pogrešaka i u čemu je suština pogrešnosti mišljenja?; može se uočiti uz
pomoć slika 4.1..
Slika 4.1. Suština pogrešnosti mišljenja
Suština pogrešnosti mišljenja sastoji se u delimičnom ili potpunom
promašaju predmeta usled zamišljenja predmeta onakvim kakav on
objektivno nije.
131
S U Š T I N A P O G R E Š N O S T I M I Š LJ E NJ A
1. Pogrešnost ne postoji u samom predmetu kao delu objektivne stvarnosti u kojoj je sve određeno onako kako postoji ili kako se dešava.
2. Pogrešnost se ne sastoji ni u svim formama mišljenja.
3. Nasuprot istinitosti mišljenja koje se sastoji u adekvatnom shvatanju predmeta, pogrešnost mišljenja se sastoji u neadekvatnim shvatanjima predmeta mišljenja, njegovih odredaba i odnosa.
5.0. STUDIJA INFORMACIJA
U traganju za idejama najvažnije mesto zauzima studija raspoloživih
informacija.
Uvek se pretpostavlja da istraživač raspolaže dovoljnim brojem tačno
određenih informacija [ 20 ].
Ukoliko se radi o novoj oblasti istraživanja može se pristupiti po
sledećem rasporedu informisanja:
- proučavanje savremenih enciklopedija,
- proučavanje jednog osnovnog dela u vezi problema istraživanja,
- proučavanje biografije naznačene u predhodnom delu,
- proučavanje vodećih naučno – stručnih časopisa,
- konsultovanje raznih članaka navedenih u literaturi iz predhodne
faze informisanja, i
- kontaktiranje sa istraživačima i proizvođačima opreme i
instrumentacije.
Sve informacije mogu se odlagati po:
- autorima,
- predmetima, i
- nazivima.
Treba koristiti bibliotečku građu koju biblioteke skupljaju, sređuju,
obrađuju i čuvaju. Pri tome, treba koristiti, biblioteke visokoškolskih
ustanova, specijalizovane biblioteke, nespecijalizovane biblioteke, narodne
biblioteke i druge.
132
6.0. ISTRAŽIVANJE I TEHNIČKI RAZVOJ
Tehnički razvoj kao sistematsko stvaranje i usavršavanje
proizvodnog procesa ima za cilj da stvori nove funkcije kao nove materijalne
sisteme.
To je kreativan rad čiji je zadatak da preko neophodne dokumentacije
definiše proizvod ili proces, čije su osnovne faze:
- koncipiranje ( predhodna obrada problema ),
- projektovanje ( izbor načina rada, globalni ili potpuni uvid u
tehničko ostvarenje ), i
- konstruisanje ( razrada tehničke dokumentacije i utvrđivanje
principa rada i oblika ).
U tehničkim naukama pored istraživačkih problema pojavljuju se i
problemi specijalnog tipa: to su problemi razvoja [ 20 ].
U zavisnosti od problema koji su sadržani u razvoju kao i kod
vremenskog sleda pojedinačnih faza razvoja, razlikujemo:
- konstruktivni razvoj ( određivanje ulaznih i izlaznih veličina za
novo tehničko ostvarenje; pretvaranje ukupnog tehničkog procesa u
pojedine funkcije; ostvarenje principa funkcionisanja koje treba da
ispune parcijalne funkcije; izrada potrebne dokumentacije za
tehničku pripremu proizvodnje ); i
- tehnološki razvoj ( sistematizacija i unifikacija podsistema prema
vrstama i sličnosti u redosledu obrade i montaže; optimizacija
potrebnih obradnih mašina; optimalno uključivanje radne snage;
optimalna povezanost u sistemu čovek – mašina u proizvodnom
procesu ).
133
Tok stvaralačkog rada u realizaciji novog tehničkog ostvarenja može
se dati po fazama:
1. predhodne studije ( osnovni princip kada određujemo suštinu
zadatka za sva moguća rešenja );
2. kombinacija elemenata ( radni princip kada kombinujemo
moguće elemente prema postavljenom cilju );
3. kritika grešaka ( određujemo nedostatke svakog rešenja –
poboljšani radni princip );
4. upoređivanje vrednosti ( dobijamo optimalni radni princip sa
najmanjim brojem nedostataka ); i
5. formiranje dokumentacije za fizičku realizaciju.
Rezultati određenog istraživanja su najčešće konačni samo u onoj
meri u kojoj su diktirani ograničavajući faktori kao što su: vreme, kadrovi i
finansijska sredstva. Istraživanju nema kraja, ono se širi po obimu po
horizontali i vertikali do beskonačnosti.
Pri određivanju novog tehničkog ostvarenja treba uzeti u obzir
sledeće faktore:
- tehnički parametri ( pouzdanost, stepen iskorišćenja, gabaritne
dimenzije, vek trajanja i drugo );
- ekonomska efektivnost ( minimalni troškovi eksploatacije i
održavanja; minimalni troškovi materijala, energije i radne snage,
obezbeđenje boljeg tržišnog položaja u zemlji i inostranstvu i
drugo ); i
- socijalni efekti ( razvoj novih potreba; razvoj novih životnih
navika i drugo ).
134
7.0. STRUKTURA ZAVRŠNIH RADOVA
STRUKTURA
* specijalističkog rada * magistarske teze * doktorske disertacije
NASLOV RADA ( da tačno izrazi sadržaj rada, njegove rezultate i
zaključke)
1. UVOD ( objasniti temu, cilj i nameru rada )
2. ISTORIJSKI PREGLED ( pregled razvoja naučne oblasti kojoj
istraživanje pripada, geneza sopstvene ideje o istraživanju )
3. METODOLOŠKI KONCEPT RADA
3.1. Problem istraživanja ( definicija značaja problematike koja
se istražuje, presek osnovnih teorija i rezultata, hipotetički stavovi
o problemu koji se istražuje );
3.2. Predmet istraživanja ( analiza teorijskih saznanja,
izdvajanje činjenica/saznanja, operacionalno određivanje
predmeta: vremensko, prostorno, disciplinovano; predmetom se
definiše šta će biti istraživano );
3.3. Cilj istraživanja ( društveni cilj, naučni cilj, naučno
opisivanje, klasifikacija i tipologizacija, otkriće, objašnjenje,
naučno predviđanje );135
3.4. Hipoteze u istraživanju - generalna hipoteza, posebne
hipoteze, pojedinačne hipoteze ( da bude proverljiva, da je
saznajno vredna, da je jasno formulisana, da je zasnovana na
teoriji, empirijski da je praktično proverljiva );
3.5. Način istraživanja ( naučni dokument: opšti filozofski
metod, opšte naučne metode, opšte metode posebnih nauka;
operativno tehnički dokument: postupak prikupljanja podataka,
postupke obrade podataka, način istraživanja o rezultatima );
3.6. Naučna i društvena opravdanost istraživanja.
4. TEORISKA ISTRAŽIVANJA ( modeli, softver, sve ono što
doprinosi obogaćivanju teorijskog saznajnog fonda nauke ). Ovde se
prezentiraju bitne postavke rada.
5. EMPIRIJSKA ISTRAŽIVANJA ( akciona ili operaciona
istraživanja, eksperimentalna istraživanja, eksploataciona
istraživanja, verifikaciona istraživanja, integralna istraživanja,
heuristička istraživanja ( koja otkrivaju ), mešovita istraživanja i dr.)
Ovaj deo može da se odnosi na sam postupak realizacije istraživanja,
odnosno terensko istraživanje.
6. PREZENTOVANJE REZULTATA ISTRAŽIVANJA ( verbalno,
numerički, grafički i kombinovano ). Ovaj deo se ogleda u izlaganju
naučnih zaključaka, načina kako je do istih došlo, kao i o predlogu
potrebnih mera za primenu pojedinih rezultata.
7. REZIMEI ( najvažniji rezultati, podaci prvorazrednog značaja ).
Ovaj deo se može uraditi za svako poglavlje ponaosob, ali i zbirno.
136
To je svojevrstan autoreferat sprovedenih istraživanja, njegovim
rezultatima i najbitnijim pokazateljima.
8. ZAKLJUČAK ( ovaj deo rada proističe iz same suštine rada,
odnosno istraživanja na kome je rad zasnovan ).
LITERATURA ( popis literature koja je spominjana ili citirana ili na
bilo koji način koršćena ).
PRILOZI ( obrasci, instrumenti, grafikoni i slično ).
137
LITERATURA
1. Ashby, R. , An Introduction to Cybernetics, London, 1956.
2. American Marketing Society, “ Technique of Marketing Research
”, New York, 1957.
3. Adamović, Ž., Teorija sistema, Zrenjanin, 2002.
4. Adamović, Ž., Teorija globalnog razmišljanja, Smederevo, 2002.
5. Braithwit, B., Scientific Explanation, Cambridge, NewYork,
1953.
6. Carnap, R., Meaning and Necessity, Chicago, 1956.
7. Djui, Dž., Logika, teorija istraživanja, Beograd, 1962.
8. Frege, G., Foundations of Arithemetic, Oxford, 1953.
9. Galtung, J., Theory and Methods of Social Researche, New Jork,
1967.
10. Klaus, G., Spezielle Erkemntnislehre, Berlin, 1965.
11. Kozić, P., Metodologija naučnoistraživačkog rada, Beograd,
1994.
12. Lambić, M., Inžinjerstvo i inovacije, Zrenjanin, 1996.
138
13. Mihajlović, D., Metodologija naučnih istraživanja, Beograd,
1999.
14. Mužić, V., Metodologija pedagoških istraživanja, Zagreb, 1977.
15. Petrić, J., Metode planiranja, Beograd, 1980.
16. Petrić, J., Operaciona istraživanja, Beograd, 1996.
17. Petrović, B., Sistemski prilaz i sistemski postupci, Novi Sad,
1995.
18. Radić, V., Upravljanje projektima, Dependability and quality
manamgement, Beograd, 2002.
19. Sotirović, V., Metodologija informatike, Zrenjanin, 2000.
20. Simić, D., Metodologija nauke i tehnički razvoj, Kragujevac,
1997.
21. Tarski, A., Logic, Semantics, Mathematics, Oxford, 1956.
22. Viner, N., Kibernetika i društvo, Beograd, 1964.
23. Whiteheade, N., The Concept of Nature, Cabridge, 1955.
24. Salmon, C., The Principles and Practice of Cultural Research,
London, 1964.
25. Černiček, I., Teorija sistema, Novi Sad, 1996.
139
26. Šešić, B., Opšta metodologija, Beograd, 1980.
27. Živković, M., Uvod u metodologiju istraživanja, Beograd, 1986.
140
Recommended
