METODOLOGIJA NAUČNOISTRAŽIVAČKOG RADA

1. Metodologija naučnog istraživanja kao pedagoška disciplina-pojam, značaj, predmet i konkretni problemi koje ova nauka izučavaOtkriva i objašnjava objektivne zakone.Do pedagoških naučnih zakona dolazi se saznavanjem objektivnih zakona vaspitanja, saznavanjem relativno stabilnih uzročno-posledičnih odnosa između vaspitnih pojava. Većina tih zakona tiče se kauzalnih odnosa između preduzetih vaspitnih postupaka i njima izazvanih vaspitnih efekata, ali postoje i drugačije pedagoške zakonitosti - recimo uzročno-posledična povezanost između karaktera društva koje organizuje vaspitanje i cilja i zadataka koji se tim vaspitanjem ostvaruju. Kauzalni odnosi mogu biti funkcionalnog i stohastičkog karaktera. Pojave su povezane funkcionalno onda kada jedna od njih uvek, bez izuzetka, izaziva onu drugu, kad svakoj vrednosti jedne pojave odgovara tačno određena vrednost druge pojave. Stohastička povezanost je labavija; to je povezanost s izuzecima.Saznavanje objektivnih zakona, tj. dolaženje do naučnih zakona, obavlja se odgovarajućim naučnim metodama. To važi i za pedagoške zakone. Do njih se dolazi metodama proučavanja vaspitnih pojava, metodama naučnoistraživačke delatnosti.Onaj deo pedagogije koji se tiče metoda proučavanja pedagoških pojava, tj. proverenih načina otkrivanja zakonitosti u oblasti vaspitanja, naziva se pedagoškom metodologijom. Pedagoška metodologija obuhvata problematiku metoda pedagoškog naučnoistraživačkog rada, uključujući i problematiku posebnih tehnika i instrumenata na koje se metode prikupljanja podataka o proučavanim pedagoškim pojavama oslanjaju.

2.Kvantitativni i kvalitativni pristup u naučnom istraživanjuProučavanju svake pojave može se pristupiti kako sa stanovišta njenog kvaliteta, tako i sa stanovišta njenog kvantiteta. Najpoželjnije je da se proučavanoj pedagoškoj pojavi pristupa s oba navedena stanovišta. Neke pedagoške pojave veoma je teško, pa i gotovo nemoguće, kvantifikovati, i kvantitativno izraziti. Takve su pojave npr. one koje se tiču zavisnosti ciljeva i zadataka vaspitanja od karaktera društveno-ekonomskih odnosa ili međusobnog razgraničavanja pojmova „vaspitanje“ i „obrazovanje“. Što se tiče pojava pri čijem proučavanju kvantitativni pristup i može i treba da bude dominantan, tu se nikada ne sme onaj drugi, kvalitativni pristup zanemariti zato što ni najsavesnija i najstručnija kvantitativna obrada podataka o proučavanoj pedagoškoj pojavi ne može bez prateće kvalitativne analize obezbediti pouzdana naučna pedagoška saznanja. Pojedina pedagoška istraživanja mogu se svoditi isključivo na kvalitativne pristupe, nijedno istraživanje pedagoških pojava ne sme se svesti isključivo na kvantitativni pristup.Kvantifikacija pedagoških pojava veoma doprinosi preciznosti pri njihovom proučavanju i stoga je obično veoma poželjna. Svaku generalizaciju nužno je kvalitativno analizirati, što će reći da se ona mora teorijski obrazložiti, dovesti u vezu s već postojećim odgovarajućim naučnim činjenicama i teorijama.

3. Poželjna lična i stručna svojstva istraživača1.ENTUZIJAZAM - prednost istraživačkoj delatnosti, uživanje u njoj, svakako je jedan od osnovnih pretpostavki uspešnosti svakog naučnoistraživačkog rada. 2.PERSISTENCIJA-svojstvo istrajnosti,upornosti obuhvaćeno je već svojstvom entuzijazma, jer su entuzijaisti po pravilu i vrlo istrajni u onome čime se, s velikim oduševljenjem bave. 3.MARLJIVOST-takvom delatnošću mogu uspešno da se bave samo oni koje, uz mnoga druga svojstva, odlikuje i svojstvo marljivosti. 4.POŠTENJE-istraživač kome istina predstavlja neprikosnovenu svetinju bez kolebanja će konstatovati da mu se predviđanje nije obistinulo i tu konstataciju će učiniti dostupnom odgovarajućoj javnosti. 5.HRABROST-je neophodna,da bi priznao i sebi i drugima da je pogrešio i da mora korigovati svoj istraživački postupak, da bi se suprostavio uglednim i uticajnim pojedincima. 6.KOMUNIKATIVNOST - istraživači obično komuniciraju s mnogim ispitanicima, bez čije pomoći ne bi mogao da ostvari svoje istraživačke planove. 7.ŠIROKA PEDAGOŠKA OBRAZOVANOST-bez svestrane pedagoške kulture ne može se uspešno proučavati nijedan pedagoški problem. 8.TEMELJNO POZNAVANJE OBLASTI KOJA SE ISTRAŽUJE - istraživač koji želi da naučno prouči određenu pedagošku pojavu mora veoma temeljno poznavati oblast u koju ona spada. 9.METODOLOŠKA OSPOSOBLJENOST - obuhvata odgovarajuća znanja i umeća njihovog primenjivanja. 10.SMISAO ZA NAUČNO ISTRAŽIVAČKI RAD-istraživač mnogo toga može da nauči, ali veliku ulogu igra i talenat koji mora istraživač imati.

1

4. Naučne činjenice i naučne informacije – pojam, primarni i sekundarni izvori naučnih činjenica i informacija:Naučne teorije koje se odnose na istu oblast stvarnosti upoređuju se prema uspešnosti objašnjavanja i predviđanja činjenica u toj oblasti stvarnosti.Izraz "činjenica" se upotrebljava dvojako:

da označi sintetički iskaz kojim se tvrdi neko stvarno stanje stvari (postojanje objekta, svojstva, odnosa, pojave, stanja i sl.)

da označi samo to stanje stvariČinjenice se dele na:a) sirove („brutalne“) „Trava je zelena“b) institucionalne „Fisher je u meču pobedio Spaskog.“ (Važe samo uz uslov postojanja nekih institucija i pravila)c) zdravorazumske (izražene su iskazima prirodnog govornog jezika, a smisao takvih iskaza shvatljiv je svim osobama koje razumeju taj jezik i kontekst u kojem su izrečeni)d) naučne (izražene su iskazima odgovarajućeg naučnog jezika specifikovane terminologije, a njihov smisao je shvatljiv u kontekstu odgovarajuće naučne teorije)Činjenice se, takođe, dele na: empirijske (iskustvene) i teorijske.Empirijska činjenica je sintetički iskaz o konkretnom objektivnom događaju, procesu, objektu, stanju, odnosu koje ljudi mogu opaziti i koje se tumače u sistemu pretežno iskustvenih pojmova. Teorijske činjenice su takvi elementi znanja koji se tumače u nekom sistemu pretežno teorijskih izraza, odnosno pojmova.

5. Štampani nosioci naučnih informacija (primarne, tercijarne i sekundarne publikacije) Naučni i stručni tekstovi. – Tekstovi objavljeni u publikacijama čine osnovni izvor naučnih i stručnih informacija. U naučnoj i stručnoj javnosti mogu biti dostuni kao knjige, članci u časopisima, radovi saopšteni na naučnim skupovima i radovi prezentovani na Internet. A: Primarne publikacije – Sadrže informacije iz ,, prve ruke " tj radove u obliku u kojem su ih autori napisali. U ovu kategoriju publikacija se svrstavaju: monografije, studije, članci u časopisima i zbornicima i izveštaji o istraživanjima. Pojavljuju se kao 1) originalni objavljeni radovi 2) originalni neobjavljeni radovi ( izveštaji, referati, saopštenja, doktorske disertacije, magistarske teze … ) Zavisno od toga koliko se pojedinačnih naučnih i stručnih tekstova objavljuje u jednoj publikaciji može se govoriti o pojedinačnim i zbirnim publikacijama. U pojedinačne publikacije spadaju knjige,brošure,separate, sveske dok u zbirne publikacije spadaju časopisi, zbornici institucija,tematski zbornici, godišnjaci i sl. -Knjige: primarne štampane publikacije koje sadrže 49 i više stranica teksta nazivaju se knjige. Objavljuju se u vidu studija, monografija, udžbenika, priručnika i sl. Knjige mogu nastati kao: autorske, uredničke, i knjige za koje se institucija pojavljuje kao autor i izdavač. Štampane publikacije od 5-49 stranica teksta s mekim povezom nazivaju se brošure. -Bilteni: Posebni štampani oblici obaveštenja naučne i stručne javnosti o toku neke stručne ili naučne aktivnosti. -Letopisi: Oni predstavljaju vrstu pisanih dokumenata, u kojima su hronološkim redom zabeleženi značajni događaji u nekoj instituciji, ustanovi, organizaciji i sl. -Pregledi: To je vrsta primarnih publikacija koja sadrži obimnije i najnovije oglede o specifičnim temama sa naučnim i stručnim informacijama. -Časopisi : Serijske publikacije namenjene određenoj ciljnoj populaciji koje sadrže pouzdane informacije i omogućuju najefikasniji proces njihove razmene nazivaju se časopisi. Izdaju se kao primarni i sekundarni. Primarni časopisi sadrže članke o rezultatima proučavanja i istraživanja u prvom javnom objavljivanju. Budući da časopisi pretenduju da prate tempo razvoja svetske nauke uglavnom objavljuju radove na engleskom jeziku.-Zbornici radova: Sadrže naučne i stručne članke koji se mogu odnositi na više tema ili zbornici čiji se članci odnose na jednu temu. -Prevodi : Veoma važni izvori informacija su prevodi, s pretpostavkom da za tu namenu redakcije časopisa biraju najvrednije radove koji su najpotrebniji čitaocima. -Stručni listovi: To su periodična izdanja koja imaju ulogu da informišu zaposlene u određenoj stručnoj delatnosti. -Posebni oblici publikacije: To su radovi koji nisu publikovani u celosti već skraćeno, neobjavljeni i nepublikovani dokumenti- rukopisi, slike,doktorske disertacije i sl.B: Sekundarne publikacije: se bave sadržajima i informacijama koje se nalaze u primarnim publikacijama. One popisuju, opisuju, sažimaju ili rasčlanjuju objavljene informacije u primarnim publikacijama bez donošenja

2

novih znanja. Sekundarne publikacije egzistiraju se u tri oblika: referentna literatura, referentni časopisi i bibliografije. -Referentna literatura: prerađuje, kritički razmatra i popisuje informacije iz primarnih publikacija i omogućuje korisnicima traženje, brži i lakši pristup. -Referentni časopisi: su vrsta sekundarnih periodičnih publikacija koja u sažetom i sistematizovanom obliku prati i objavljuje informacije o primarnim publikacijama u vidu: anotacija, apstrakata, rezimea, indeksa i sinteza. Omogućuju kontinuirano informisanje istraživača u svojoj i graničnim naučnim oblastima i racionalizuju vreme pronalaženja.Ova vrsta časopisa informacije donosi sa zakašnjenjem u odnosu na vreme objavljivanja primarnih publikacija.-Bibliografije: Kao sekundarne publikacije sadrže popis izdanja posebnih i svih drugih publikacija i imaju zadatak da pruže osnovne i potpune informacije o izvorima naučnih informacija tj. primarnim publikacijama. Predstavljaju sredstvo naučne komunikacije i služe za pretraživanje i dopunjavanje literature. Nastaju kao rezultat rada autora koji poznaju odgovarajuća naučna područja. Nastaju kroz procedure istraživanja, popisivanja, opisivanja i razvrstavanja bibliografskih jedinica po utvrđenim principima. Mogu biti dostupne u štampanoj formi, CD-ROM-u i onlajn obliku. Koriste ih istraživači, univerzitetski nastavnici, student, bibliotekari, knjižarski radnici i ostali kojima je to potrebno. -Enciklopedije: Kao referentne publikacije encikloedije na sažet sistematičan i jasan način alfabetskim redom ili po predmetima koji su u određenoj logičkoj vezi definišu i obrazlažu naučne pojmove u vidu odrednica. Encikledijske odrednice sadrže istorijat problema, najvažnije podatke i najnovija tumačenja uz objektivan prikaz i dokumentaciju o literaturi. Prema sadržaju enciklopedije egzistiraju kao opšte, posebne i pojedinačne. Opšte enciklopedije sadrže opšte pojmove i znanja koja su zajednička za sve nauke. Posebne enciklopedije sadrže znanja iz grupe nauka a pojedinačne enciklopedije iz jedne nauke ili ili naučne discipline. Prema strukturi enciklopedije se objavljuju kao: priručne, male i velike. Enciklopedije pišu grupe autora – eksperata za pojedine naučne oblasti a izdaju ih nacionalne institucije. -Rečnici : Vrste referentskih publikacija u kojima se alfabetskim redom precizno definišu i objašnjavaju značenja pojmova iz oblasti jedne struke ili iz oblasti jednog aspekta, s poreklom i uputstvima za njihovo korišćenje nazivaju se rečnici. Definicije pojmova u rečnicima su sažetije od enciklopedijskih. Rečnici mogu da se klasifikuju s obzirom na: broj jezika koji obrađuju-jednojezični, dvojezični i višejezični; namenu-školski, priručni, akademski. -Leksikoni: Rečnici koji obrađuju pojmove iz jedne nauke ili struke sa nominalnim definicijama, sa objašnjenjima porekla i upotrebe sa alfabetskim redosledom nazivaju se leksikoni i enciklopedijski rečnici. -Statistički pregledi: Vrsta sekundarnih publikacija koja sadrži statističke podatke iz privrednog i društvenog života jedne zemlje koje su prikupili statistički zavodi kao nacionalne institucije naziva se statistički pregled. Statistički godišnjaci iz područja delatnosti obrazovanja sadrže podatke o: zaposlenima, učenicima i studentima,obrazovnim institucijama, broju upisanih i diplomiranih studenata i sl. -Vodiči: To su referentne publikacije koje sadrže obaveštenja o nekim relevantnim izvorima informacija, o institucijama, školama, fakultetima, medicinskim domovima i sl. -Imenici: Referentne publikacije koje popisuju i sadrže podatke potrebne za identifikaciju naučnih i obrazovnih institucija, arhiva, muzeja, naučnika, prosvetnih radnika i slično nazivaju se imenici ili adresari. Podaci se unose na nazive institucija i organizacija, njihove adrese, brojeve telefona i telefaxa, naziv sajta, e-mail adrese, imena kontakt osoba, delatnost institucija, godine osnivanja i broj zaposlenih. -Apstraktni časopisi: Ova vrsta referentnih časopisa sadrži bibliografske podatke i kraće izvode iz primarnih publikacija u vidu kratkih apstrakata uglavnom bez vrednosne ocene važnih za pretraživanje i izbor naučnih izvora. Apstrakti se objavljuju kao: citati naslova ili proširenih naslova, indikativni rezimei, informativni apstrakti i kritički apstrakti. Informacije u apstraktnim časopisima radi lakšeg pretraživanja podeljene su po naučnim oblastima.

6. Klasifikacija nauka i naučnih disciplinaSvaka nauka je određena predmetom proučavanja, raspolaže fondom saznanja razvrstanih u naučne discipline, ima izgrađenu metodologiju proučavanja svog predmeta i raspolaže sistemom osnovnih pojmova. Jedna od klasifikacija nauka je prema predmetu proučavanja:A:Opšta klasifikacija područja naukeOvom klasifikacijom utvrđuju se naučna područja, naučna polja i naučne grane. Pojedine naučne grane po pravilu imaju po nekoliko disciplina koje proučavaju određene uže probleme, uža područja nauke koja čine naučni ogranak-specijalnost u naučnoj grani. Naučna polja označavaju se celim trocifrenim brojevima i redom

3

od osnovne stotine. Iza brojeva naučnog polja slede naučne grane i naučni ogranci koji se označavaju decimalnim brojevima.Univerzalna decimalna klasifikacija Klasifikacija nauka zasniva se na sistemu Univerzalne decimalne klasifikacije. Sistem je ustanovio Djui 1873. godine a upotrebio 1905. Naziva se univerzalna jer obuhvata sve oblike ljudske delatnosti a decimalna zato što se na svakom nivou može deliti na najviše deset podgrupa. Po ovoj klasifikaciji naučna područja su podeljena na: osnovne grupe, grupe i podgrupe. Prema Univerzalnoj decimalnoj klasifikaciji izvori su razvrstani u deset osnovnih grupa obeleženih od 0-9. Dalje podele su izvršene proširivanjem decimala idući pri tome od opšteg ka posebnom. Svaka od osnovnih grupa deli se na 9 ili 10. Svaka podgrupa je podeljena na 10 novih oblasti označenih trocifrenim brojevima. Prema Univerzalnoj decimalnoj klasifikaciji svaki stručni i naučni rad treba da ima u zaglavlju jednu ili više potrebnih klasifikacionih oznaka.

7.Elektronski pristup digitalnim informacijama posredstvom računara i interneta.Elektronski nosioci informacija su mediji koje koristi računar (CD, DVD) i Internet. To su multimedijalna i dinamična sredstva za skladištenje i prenos naučnih informacija. -Pristup digitalnim informacijama posredstvom računara - računar menja klasično utvrđene etape naučnoistraživačkog rada i u korist stvaralaštva istraživača i povećava efikasnost naučnih istraživanja. Smanjuje vreme realizacije istraživanja i ubrzava pristup digitalnim informacijama. Računar se koristi u prikupljanju, pretraživanju i memorisanju naučnih informacija, omogućuje pristup izvorima znanja, pristup podacima i brzo i sistematsko dolaženje do strukturalnih i nestrukturisanih naučnih informacija. Računar omogućuje upotrebu softverskih paketa i aplikacija za formiranje i pretraživanje baze podataka, digitalnih bibliografskih baza i indeksiranje naučnih radova, pristup bibliotečkim katalozima i referentnoj literaturi (bibliografijama, enciklopedijama, rečnicima) i referentnim časopisima. Koristi se u pretraživanju elektronskih časopisa, po imenima autora, ključnim rečima, godinama izdanja i sl. Primenom računara dolazi se do izražaja u komunikaciji između korisnika, članova istraživačkog tima, studenata i sl. Pogodnosti primene Interneta su višestruke: pristup naučnim informacijama 24 sata dnevno, pristup bazama podataka, sajtovima i linkovima sa bilo kog mesta, jeftine usluge, jednostavnost pristupa naučnim informacijama. Nedostaci Interneta: nesistematična lociranost najrazličitijih vrsta informacija, ostvarivanje kontakta sa mentorima, studentima, bez fizičkog kontakta, postojanje veće mogućnosti zloupotrebe i plagiranja radova u odnosu na štampane izvore, nemogućnost pronalaženja naučnih informacija starijih od 15 godina i dr. Dve mogućnsoti pronalaženja informacija na Internetu: preko pretraživača i preko direktorijuma. Pretraživači se mogu svrstati u 5 grupa: opšti pretraživači, metapretraživački alati, predmetni katalozi, predmetni vodiči i specijalizovane baze podataka. opšti pretraživači – se koriste za pretraživanje punog teksta mrežnih stranica, po ključnim rečima. Alta Vista u pretraživanju koristi ključne reči ili fraze koje se stavljaju u navodnike. Google (najpopularniji i najveći svetski Web pretraživač za širu upotrebu, omogućuje da se dođe do najvećeg broja relevantnih rezultata, omogućuje pretraživanje na maternjem jeziku. metapretraživači – omogućuju simultano postavljanje uputa mnogim pojedinačnim pretraživačima. Nude izbor mrežnih stranica na kojima se mogu naći druge mrežne stranice i baze podataka, nemaju vlastite kataloge i indekse Web strana, automatski prosleđuju uput na veći broj drugih Web pretraživača i od njih preuzimaju rezultate. predmetni katalozi – predstavljaju sajtove koje uređuju urednici za pojedina područja po hijerarhijski organizovanim predmetnim odrednicama. Vrste: Alpha Search, BUBL link, Galaxy, Looksmart, Wikipedija, Yahoo. predmetni vodiči – mrežne stranice na kojima se nalaze zbirke hipertekst veza (linkova) na web stranicama, na kojima se obrađuje određena tema.

8. Specijalne elektronske baze podataka o obrazovanju: ERIC;ASSIA;LISA;BEI;Education Abstatscs i drNa Internetu postoji više baza podataka u kojima su pristupačni radovi iz različitih naučnih područja. To mogu biti bibliografski podaci, indexi, apstrakti, katalozi. Prema vrstama informacija baze podataka se formiraju kao: referentne (sadrže skraćene i sažete informacije), i izvorne (sadrže podatke o samim činjenicama). Referentne baze podataka se dele na: bibliografske (vrsta elektronskih referentnih baza koje sadrže osnovne podatke o objavljenim radovima. Pored imena autora, godine izdanja, mesta i sl. sadrže još i nazive ustanova u kojima autori rade – afilijacija, ključne reči i rezime rada, i na referentne u užem smislu (sadrže samo podatke o lokacijama traženih izvora, tu spadaju adresari, poslovni vodiči o institucijama, bibliotekama, knjižarama... ne mogu se pretraživati preko klučnih reči). Izvorne baze podataka obuhvataju: baze podataka u kompletnim

4

tekstovima, baze podataka sa numeričkim podacima, baze podataka sa tekstualno – numeričkim podacima, baze podataka s kompjuterskim programima i baze podataka sa slikom.*ISI – institut za naučne informacije (ISI) omogućuje selekcionisanje naučnih informacija u multidisciplinarnim bazama podataka. Baze su komercijalne prirode i pojavljuju se u više verzija: papirnoj, CD – ROM, i Web verziji. * Baze podataka koje prate nauke o obrazovanjuERIC – Education Resources Information Center – baza koja pokriva sve aspekte obrazovanja i vaspitanja. Sastoji se iz 2 štampana dela indeksa: CIJE i RIE. ASSIA – Applied Social Science Index and Abstracts – sadrži indekse i apstrakte članaka u časopisima primenjenih društvenih nauka, među kojima je i obrazovanje. Pokriva više časopisa iz Velike Britanije i Amerike. LISA – Library and Information Acience Abstracts i ISA – Information Science Abstracts – su baze podataka u kojima se nalaze apstrakte iz raznih naučnih dela, nalaze se pod nazivom DIALOG.BEI – British Education Index – deo baze za područja Velike Britanije, Kanade i Australije, sadrži bibliografske zapise područja predškolskog i školskog vaspitanja. Education Abstracts – sadrži bibliografske reference s engleskog govornog područja. PsycINFO – baza psiholoških apstrakta i članaka iz područja psihologije i obrazovanja. EINUS baza – Elektronski izveštaj o naučnom učinku u Srbiji omogućuje uvid u naučni učinak pojedinaca, časopisa, ustanova... SocioFakt – citatna elektronska baza formirana na Filozofskom fakultetu u NS pod rukovodstvom Pere Šipke. Raspolaže sa podacima časopisa iz društvenih nauka. Specijalne baze podataka – formiraju se po odabranim temema. Na mreži se pronalaze po ključnim rečima ili nekom od kataloga, najčešće Yahoo. Baze podataka na CD – ROM – u – predstavljaju nosače podataka na kojima se mogu snimiti podaci u kojima su integrisani slika, zvuk (govor i muzika).

9. Pristup informacijama u bibliotekamaKorišćenje biblioteke je sastavni deo izrade projekta istraživanja. Razvoj Interneta uslovio je preobražaj biblioteka u multimedijalne centre, koji zahtevaju od istraživača određene veštine pretraživanja bibliotečkih fondova. U bibliotekama više nisu samo na raspolaganju štampane publikacije, već i elektronske (on line) knjige, enciklopedije, časopisi... Biblioteke se organizuju kao školske, gradske, univerzitetske i nacionalne. Status nacionalne biblioteke u Srbiji imaju: Narodna biblioteka Srbije u Beogradu i Biblioteka Matice srpske u Novom Sadu. Sada se i putem Interneta može pristupiti katalozima nekih biblioteka.*bibliotečki katalozi mogu biti: štampani (u formi knjige), lisni (na kataloškim listićima), mikroforma i on-line automatizovani (elektronski). Štampani kataloški listići su razvrstani po jednoj od karakteristika publikacije: naučnoj oblasti, autorima, naslovima i ključni pojmovima. Podaci o knjizi obuhvataju: ime i prezime autora, godinu izdanja, naslov rada, mesto izdanja, naziv izdavača, dodatke podatke, redni broj izdavanja, vrstu izdanja, broj stranica, pismo. Prema postojećem stanju bibliotečkog fonda, katalozi su podeljeni prema nameni (javni i interni), prema obimu (opšti i posebni) i prema načinu obrade naučne i stručne građe (alfabetski, stručni i predmetni). Autorski katalog – raspoređuje katalog jedinice prema alfabetskom redu početnog slova autora (imenski katalog). Predmetni katalog – razvrstava bibliotečki fond prema nekoj reči, koja najpotpunije izražava sadržaj. U stručnom katalogu dela bibliotečkog fonda se razvrstavaju u odgovarajuće klasifikacione grupe prihvaćenog klasifikacionog sistema, ugl. UDK (Univerzalne decimalne klasifikacije).Naslovni katalog razvrstava, alfabetskim redosledom, kataloške listiće prema zvaničnim naslovima publikacija bibliotečkog fonda.*bibliotečki fondovi – neposredno korišćenje izvora u bibliotekama, međubibliotečka pozajmica (pozajmljivanje publikacija ili njihovih kopija između biblioteka, na zahtev korisnika).Elektronski pristup informacijama u bibliotekama. Virtuelne referentne biblioteke omogućuju pretraživanje publikacija preko Interneta sa bilo koje tačke pristupa, korišćenje rečnika, priručnika, imenika, indeksa kao i publikacija i ostalih bibliotečkih zbirki u obliku potpunog teksta, on line kataloškim pristupom. Najvažnije mogućnosti u pogledu pronalaženja izvora pretraživanja na Internetu izdvajaju se: pretraživanje nekoliko miliona informacija za vrlo kratko vreme, pretraživanje baza podataka na jednom mestu, istovremeno pretraživanje više baza podataka na istu temu, lako sortiranje, čuvanje i ispisivanje pribavljenih informacija, brz pristup najnovijim informacijama itd. -načini pretraživanja baza podataka – prilikom pretraživanja dostupnih baza podataka može se birati jedan od tri načina pretraživanja: osnovno pretraživanje, izborno pretraživanje i komandno pretraživanje.

5

-elektronske publikacije – su publikacije koje čini skup zapisa u obliku teksta, slike, grafikona, prikaza, animacija, zvuka i sl., kojoj se može pristupiti pomoću računara. Zapisi su međusobno povezani linkovima, pa se može istraživač usmeriti na ostalu građu. Elektornske knjige mogu biti prikazane na internetu u PDF formatu.-elektronske enciklopedije i rečnici – su alternativa Interentu i imaju slične prednosti: organizovan i razvrstan materijal pa se podaci lako nalaze, materijal je predstavljen u sažetom obliku, podaci su autentični, istiniti i stalno upotrebljivi. Neki od njih su: Wikipedia, Encyclopedica, Encarta, Britanica, Srpski elektronski rečnik, Wokabular. -elektronski časopisi – mogu biti locirani na: stranicama izdavača, na Web stranicama posrednika i sa linkova koje dodatno prave posrednici. Elektonski časopisi u naukama o obrazovanju su: Triangle, EURODL. –prezentacije (Naučne video konferencije) predstavljaju jednu od mogućnosti korišćenja Interneta, pri čemu učesnici u toku videofonskog razgovora, istovremeno čuju i vide, saopštavaju rezultate sopstvenih istraživanja, čitaju naučna saopštenja i međusobno diskutuju. –On-line naučne diskusione grupe funkcionišu tako što jedan od istraživača pokrene neku temu, a zatim drugi istraživači iznose svoja mišljenja o toj temi. -Kupovina knjiga preko Interneta

10. Dokumentvanje naučnih izvora – napomene u tekstu, napomene u fus - noti, napomene na kraju poglavlja ili knijge, bibliografske napomene, uputne napomene, kritičke napomene.Dokumentovanje naučnih izvora podrazumeva: korišćenje i pisanje citata, pozivnih napomena i referentskih jedinica u spisku literature. U praksi naučnog stvaralaštva postoje tri načina korišćenja naučnih izvora: ukazivanje (upućivanje), citiranje i parafraziranje.Upućivanje na izvoreNapomene predstavljaju prateći deo naučnog dela koje ukazuju na dodatne informacije značajne za tekst. Koriste se u svrhu objašnjavanja osnovnog teksta naučnog rada, koji bi bio opterećen da su njegov sastavni deo.Napomene unutar teksta – pozivanje na autora i delo može da se vrši u samom tekstu. Tada nije potrebno da čitalac prekida pogled, ali se zato, u slučaju dugih poziva prekida logička nit teksta. Pozivanje na autora i delo u popisu bibliografskih jedinica , koje čine odeljak Literatura, omogućuje lakše čitanje, ekonomičnost u upotrebi prostora, poboljšava estetsku stranu u grafičkom oblikovanju teksta. Nedostatak korišćenja napomena unutar teksta je u otežanom traženju bibliografskih jedinica u odeljku Literatura. Podnožne napomene (napomene u fus-noti) – podnožne napomene se sastavljaju u podnožje stranice. Nazivaju se fusnote, beleške ili podbeleške. Sadržaj podnožne napomene može da bude: dodatno korisno i zanimjljivo objašnjenje, uputa na alternativno tumačenje problema, razmatranje posebnog metodološkog ili tehničkog problema, citat na stranom jeziku, bibliografska referenca i sl. Ove napomene se mogu povezivati sa tekstom arapskim brojevima, zvezdicama, rimskim brojevima ili grafičkim znakovima. U tekstu se broj stavlja s gornje desne stranice završetka teksta na koji se podnožna napomena odnosi. Napomene na kraju poglavlja ili knjige – nazivaju se endnote. One ulaze u popis referenci. Više se koriste u radovima prirodnih nauka, u odnosu na društvene nauke. Nedostatak ove vrste napomena je otežano pronalaženje. Nestandardizovane tekstove je lakše štampati u napomenama na kraju poglavlja ili knjige nego u podnožnim napomenama.Bibliografske napomene – mogu biti upućivačkog i dokumentarnog karaktera. Napomene upućivačkog karaktera usmeravaju čitaoca na neku drugu vrstu izvora. Napomene dokumentarnog karaktera upućuju na bibliografske podatke naučnog dela iz kojeg su u vidu neposrednih ili posrednih citata preuzete ideje, stavovi, činjenice, zaključci. Ovaj vid napomena je najčešći. U tekst naučnog rada bibliografska napomena se stavlja u malu zagradu dok se potpune bibliografske jedinice nalaze u popisu literature. Uputne napomene – napomene koje upućuju na delo, ukazuju i naznačavaju, donose dodatne informacije i upućuju čitaoce na dodatne izvore, na druge ideje, argumente, činjenice, poređenja koja dopunjuju tekst, na neko drugo mesto u izvoru koji je već citiran. Zovu se i dopunske napomene, jer upućuju čitaoce na dela koja razmatraju istu ili sličnu problematiku. Čitalac se može uputiti i na poglavlje u istoj knjizi. To se radi u slučaju kad se čitaocu skreće pažnja na povezanost sa onim što se na tom mestu nalazi ili je nešto bilo već obrađeno, pa ga nije potrebno ponavljati. Kritičke napomene – pomoću ovih napomena iznose se poređenja i kritičke primedbe sa drugim delima i autorima, njihovim gledištima, stavovima i komentarišu mišljenja drugih autora.

6

11. Citiranje, funkcija i stilovi citiranja, stil Američke psihološke asocijacije – American Psychological Association (APA), Web dokumenti.Citiranje je postupak dokumentovanja delova izvornih tekstova drugih autora ili sopstvenih tekstova u vlastite radove. Delovi izvornih tekstova mogu biti preneti kao: doslovni citati, parafrazirani citati, citirane ideje, citirani pojmovi i izrazi. Svaki doslovno prenesen tekst se posebno označava i dokumentuje na taj način što se stavlja pod navodne znake, sa tačno naznačenim izvorom, koji se unosi u naučni rad. Najčešće se za citate uzimaju misli autora koji predstavljaju prioritete za određenu naučnu oblast. U korišćenju citata ne dozvoljava se: počinjanje pasusa citatima, stavljanje dva citata jedan do drugog, preuzimanje citiranog teksta iz druge ruke.Funkcija citiranjaCitiranje se koristi u stručnim, naučnim i drugim pisanim radovima , pri analizi, kritičkoj oceni i argumentaciji, preuzimanju, prihvatanju, odbacivanju misli drugih autora. Razlozi citiranja su razvrstani u tri grupe: stvaranje osnove za verifikovanje svojih i tuđih rezultata, adekvatno objašnjenje sopstvenih rezultata, oslanjanje na dokaze ili činjenice drugih autora.Argumentovanje vlastitih stavova i mišljenja – kada autor svoje stavove i vlastito mišljenje ne može da potvrdi niti empirijski ili logički dokaže i obrazloži, tada se citiranjem poziva na naučni autoritet drugog autora. Ilustracija misli ili stavova drugih autora – citiranje se koristi radi ilustracija misli stavova drugih autora i to za ilustraciju onih misli sa kojima se autor ne mora slagati. Suprotstavljanje mislima ili stavovima drugog autora – citiranje u funkciji suprotstavljanja mislima i stavovima drugog autora koristi se kada se autor teksta sa njima ne slaže. Komparacija – citiranje u funkciji komparacije primenjuje se u slučajevima kada se stavovi drugih autora citiraju i dovode u vezu sa sopstvenim stavom autora. Iskazivanje naučnog poštenja – citiranje u funkciji naučnog poštenja daje se u obliku iskaza. Iskazivanje misli koje su u vezi sa problemom – citira se ono što je jasno kazano u vezi sa problemom koji se iskazuje. Stilovi citiranjaU okviru svih profesija postoje dogovorena pravila o dokumentovanju izvora u stručnim i naučnim radovima, tj. navođenju napomena i citata i formiranju bibliografskih zapisa, u tekstu i u spisku literature. U izradi naučnih radova postoje tri ustaljena načina citiranja literature: alfabetski, numerički, abecedno – numerički. Stilovima citiranja se određuje sadržaj i redosled elemanata bibliografskog zapisa kao i upotreba znakova interpunkcije koji ih prate. U naučnoj zajednici koriste se: Oksfordski stil, Vankuverski stil, Modifikovani stil, Čikaški stil, Turabijan stil, MLA stil, APA stil, ACS stil, IEEE stil i dr. Razlike u stilovima citiranja u pogledu sadržaja bibliografskih zapisa u spisku literature su u: rasporedu elemenata zapisa bibliografskih jedinica, u interpunkcijskim znakovima koji te elemente razdvajaju, kao i u formi pisma kojim se pojedini elementi pišu, broju autora koji se navode, redosledu imena i prezimena autora, navođenju punog ili skraćenog naziva članka ili njegovom izostavljanju, navođenju punog ili skraćenog naziva časopisa, mesto upisivanja godine izdanja, navođenju stranica članka. Stil američke psihološke asocijacije (APA stil)Stil američke psihološke asocijacije – APA je jedan od najnovijih i najzastupljenijih stilova citiranja u društvenim naukama, koga karakterišu logičnost, funkcionalnost i dinamičnost. Primenjuje se za citiranje ERIC dokumenta informacionog centra za obrazovanje u SAD kao i u časopisima za obrazovanje i za dokumente u oblasti obrazovanja. Ukoliko su u tekstu naučnog rada preuzete ideje iz tekstova drugih autora interpretiranjem, tada se u okviru teksta, prema APA stilu citiranja, navodi prezime, a u zagradi pored prezimena i godina izdanja. Ukoliko su u tekstu naučnog rada, direktno, bez ikakve izmene citira deo teksta drugog autora ili vlastito delo, tada se, prema APA stilu citiranja, u zagradi navodi prezime autora, godina kada je rad objavljen i stranica teksta sa koje je preuzet citat. Knjiga sa jednim autorom – bibliografska jedinica za knjigu sadrži: prezime i ininicijal imena autora, godinu izdanja, naslov knjige, mesto izdanja izdavača. Knjiga čiji je autor ženskog pola – preporučuje se da se imena autora ženskog pola i imena autora s istim prezimenom ne pišu inicijalima, već punim imenom. Knjiga sa tri autora – ako delo ima tri autora, pišu se svi, redom kako su navedeni na naslovnoj stranici. Knjiga sa podnaslovom – kada rad pored naslova ima i podnaslov, tada se ispisuje prvo naslov pa zatim podnaslov, koji se odvaja sa dve tačke. Delo anonimnog autora – u slučaju kada u publikaciji nema označenog imena autora, piše se naziv institucije, ili se publikacija u odeljku Literatura upisuje prema početnoj reči naslova, a umesto autora stavljaju tačke i ispisuju ostali podaci. Ispisuje se nepoznat autor. Delo na stranom jeziku–kada je delo štampano na stranom jeziku, referentski podaci se ispisuju na tom jeziku u originalu.

7

Web dokument Bibliografska odrednica za web dokument sadrži: ime autora, godinu, naziv dokumenta (kurzivom), datuma kada je sajt posećen i internet adresu sajta. WWW (Internet, web site, web sajt) – zapis bibliografske reference sadrži: Naslov strane. (Datum). Mesto: Izvođač. Postavljeno dan.mesec.godina sa Web sajta: http naslov. Televizijska emisija – zapis bibliografske reference sadrži: prezime producenta, inicijal imena. (Producent). (Datum). Naslov. Mesto: Distributer. On – line sažetak – bibliografski zapis sadrži: Prezime, inicijal imena. (Godina). Naslov. [on - line]. Ime časopisa, volumen, prva strana – poslednja strana. On – line časopis, dostupan svakom na elektronskoj pošti – Bibliografski zapis sadrži prezime, inicijal imena. (Godina, mesec). Naslov. [dužina članka]. Ime časopisa [on – line serijska publikacija], volumen (broj). Dostupno na E – mail: e – adresa Poruka: tekst poruke. Sažetak na CD – ROM – u – sažetak uključuje sledeće elemente: prezime, inicijal imena. (Godina). Naslov članka [CD-ROM]. Naslov časopisa, volumen, prva strana – poslednja strana. Sažetak iz: Izvor i broj jedinice.

12. Parafraziranje.Slobodno interpretiranje, tj. prepričavanje misli, ideja, definicija bez direktnog preuzimanja kompletne

jezičke strukture u sažetom obliku drugog autora napisanih i objavljenih u nekom njegovom radu , naziva se parafraziranje ili slobodno citiranje. Parafraze, ideje i dokumenta moraju biti tačne. Uglavnom slede iza dvotačke. Izvor na koji se pozivamo bez citiranja, pod znacima navoda kada prenosimo samo ideju, navodi se u zagradi bez fonetskog spelovanja i obeležavanja stranice. Međutim, u slučaju kada je iz konteksta jasno čiji se tekst parafrazira, iza parafraziranog teksta ne navodi se referenca. Parafraziranje se koristi pretežno onda kada se ne može kratko citirati drugi autor, kada bi se morali navoditi dugi i mnogi citati, odnosno kada se slaže sa nekom idejom drugog autora izloženom u celom radu, nekom poglavlju koje nije moguće citirati. U parafraziranju se mora jasno razgraničiti šta je misao drugog, a šta onoga koji vrši parafraziranje. Parafrazirani tekst se ne stavlja između znakova navoda. Da bi se ukazalo da se radi o nalazu tuđeg istraživanja, dovoljno je navesti prezime drugog autora i godinu izdanja, naznačene u zagradi, izvora iz koga je materijal preuzet.

Rezime se koristi kao poseban oblik parafraziranja. U funkciji je predočavanja glavne ideje. Sagledava temu kojom se bavio neki autor. U njemu se veći delovi teksta skraćuju i svode na osnovnu ideju. Rezime sledi iza dvotačke. Autor mora da kaže koga parafrazira, a može da navede i delo koje parafrazira, i da, po mogućnosti, što tačnije parafrazira, prepriča misao onoga koga parafrazira. Može se obaviti na tri načina: unutar samog teksta, u napomeni ispod teksta i upućivanjem na Literaturu, na kraju poglavlja ili celog rada.

Again 11. Naučna i stručna dela, naučni i stručni radovi, izlaganja na naučnim skupovimaNaučna i stručna delaNaučna dela se razvrstavaju na: monografije, studije, sintetičke studije, naučna saopštenja i izveštaje istraživanja. Svrstavaju se u četiri grupe: 1) informativni radovi (izveštaj, referat, koreferat), 2) verifikativni radovi (saopštenje, ekspoze i predavanje), 3) stručni radovi (stručni članci, stručna monografija, udžbenik, priručnik), 4) naučni radovi (naučni članak, naučna monografija, magistarski rad i doktorska disartacija). S obzirom na oblast predmeta, izdvajaju se 4 vrste tekstova: 1) tekstovi za privatnu upotrebu (pismo, dnevnik, autobiografija, memoari), 2) naučni upotrebni tekstovi (traktat, rasprava, ogled, esej, monografija, biografija, recenzija, komentar, protokol) 3) didaktički upotrebni tekstovi (govor, propoved, izlaganje, predavanje, referat, stručna knjiga, udžbenik, oblici školskih sastava), 4) publicistički upotrebni tekstovi (vest, bilten, hronika, izveštaj, reporataže, intervju, uvodni članak, letak, oglas, politički i komercijalni reklamni tekstovi). Naučna dela se svrstavaju u: naučna studija, naučna monografija, doktorska disertacija, univerzitetski udžbenik, esej, prilog u naučnom časopisu, kongresni referat, prilog u enciklopediji, metodska rasprava, prethodno saopštenje, recenzija naučnog dela. Naučni i stručni radovi

Naučni radovi su jednolično imenovani individualni ili timski proizvod naučnog stvaralaštva, rezultati originalnog proučavanja i istraživanja, koji se saopštavaju na naučnim skupovima i/ili objavljuju u naučnim publikacijama. Svrha naučnih radova jeste da se naučna zajednica i stručna javnost upoznaju s originalnim istraživanjima i rezultatima istraživanja u okviru jasno definisane teme, u okviru određene naučne oblasti. Naučni radovi se pišu na osnovu utvrđenog istraživačkog cilja kojim se rešavaju naučni problemi ili sagledavaju već rešeni problemi na originalan način, novom naučnom metodologijom i na osnovu novih izvora. Funkcija naučnih radova je da objavljivanjem šire naučnu informaciju prostorno i vremenski i postaju deo svetske nauke i

8

da omogućuje dalja istraživanja. Osnovni kriterijum njihove naučnosti su originalnost u načinu obrade ili prikazivanja već poznatog problema i mogućnost provere opisanih rezultata. Radovi koji ne sadrže nova ili originalna naučna proučavanja i naučne rezultate, već obrađuju već poznate činjenice i odnose smatraju se stručnim radovima. Imaju ulogu širenja i popularizacije naučnih saznanja i iskustava. Mogu biti veoma korisni. Stručni radovi su vezani za određenu profesiju. Sadrže nove trendove i dostignuća, sa ciljem da unaprede postojeće stanje i uvedu nove tehnike i metode i omoguće poboljšanje uslova i rezultata rada u obavljanju određene delatnosti. Zasnivaju se na određenim teorijskim dostignućima.

Postoji osnovna podela naučnih i stručnih radova: na primarne radove, pre svega spadaju monografije, članci i istraživački izveštaji, u kojima se saopštavaju rezultati sopstvenih proučavanja i istraživanja; sekundarni radovi prikazuju, sumiraju i interpretiraju rezultate objavljenih istraživanja drugih autora. S obzirom na sredstva prenošenja radovi se dele na: 1) usmene, 2) pismene, 3) radiofonske, 4) televizijske, 5) filmske, 6) novinske. Proizvodi naučnog i stručnog intelektualnog stvaralaštva se dele na: naučne radove, stručne radove, naučno-stručne radove, radove u visokoškolskom obrazovanju.Svrha pisanja akademskih radova može biti: 1) pisanje u svrhu učešća u široj akademskoj zajednici (naučnoisraživački radovi, pregledni radovi, monografije), 2) pisanje u okviru studiranja na fakultetu (seminarski radovi, prikazi, pregledi literature, master teze, doktorske disertacije) i 3) pisanje za potrebe akademske karijere (prijave za stipendije, predlog naučnoistraživačkog projekta, CV, preporuke).Podela prema autorima knjige: 1) naučni radovi, 2) stručni radovi, 3) ostali radovi. Prema nivou naučnog saznanja, naučni radovi se mogu podeliti: 1) deskriptivni radovi-naučni cilj je opis i klasifikacija, 2) eksplikativni radovi-naučni cilj je objašnjenje i predviđanje.VRSTE NAUČNIH DELA:

1. Naučna monografijaNaučna monografija (grč. monos, graphia- ¨pisanje¨) predstavlja iscrpno, sistematično i detaljno naučno delo većeg obima, u kome se celovito raspravlja odgovarajućim metodološkim postupcima o jednom užem ili širem naučnom problemu. Piše je, po unapred izrađenom projektu istraživanja jedan ili više autora. Objavljuje se u formi knjige u jednom ili više svezaka, u časopisima i to u nastavcima. Glavni deo ima glavu i poglavlja. Uz glavni deo, monografija sadrži i posebne odeljke, uvod i zaključak. Monografija ima preliminarni deo (naslovna stranice, posveta, moto, sadržaj, spisak ilustracija, tabela, predgovor, zahvalnost i sl.) i referentni deo (prilozi, predbeleške, napomene, spisak literature, indeks imena i pojmova i kolofon). U monografije spadaju magistarske teze i doktorske disertacije, ali tek nakon objavljivanja.

2. Naučna studijaNaučna studija je delo u kome se celovito obrađuje jedna naučna tema, odnosno problem. Nastaje kao rezultat timske ili pojedinačne realizacije naučnog projekta u naučnoistraživačkim institucijama. Osnovne karakteristike: raspravljanje o nekom problemu i pitanju, celovitost u raspravljanju o predmetu studije, kritičko preispitivanje i ocenjivanje dosadašnjih saznanja o tom pitanju i problemu, povezivanje svih raspoloživih saznanja o predmetu studije. Naučna studija se od monografije razlikuje po tome što je manje iscrpna i interdisciplinarna i što obuhvata uži horizont relevantnog problema. Ona se razlikuje i od izveštaja istraživanja, u kome se objašnjava i opisuje ceo proces jednog naučnog proučavanja i istraživanja i rezultate.

3. Naučni članakNaučni članak je najčešći rezultat naučne delatnosti pojedinca ili grupe, napisan na naučnim činjenicama i originalnim rezultatima istraživanja i posvećen poznavanju i razumevanju nekog aspekta užeg naučnog pitanja, problema i prvi put objavljen. Struktura: ime(na) autora, naslov, rezime, ključne reči, uvod i problem, metoda, rezultati i interpretacija, zaključak, literatura. Prema naučnom doprinosu, naučni članci se dele: 1) originalne naučne članke, 2) prethodna saopštenja, 3) pregledne članke, 4) izlaganja na naučnom skupu.

4. Izveštaj naučnog istraživanjaNaučni izveštaj je naziv prve verzije o naučnom istraživanju, tj. završni dokument realizovanog projekta istraživanja,kojim se stručnoj i naučnoj javnosti predstavljaju rezultati projektovanog i realizovanog istraživanja. Izveštaj istraživanja predstavlja sistematizovani tekst, kojim se naručilac istraživanja informiše o rezultatima istraživanja. Iznosi se u pisanoj formi, mogu se štampati u vidu posebnog izdanja (knjiga, studija, monografija), u vidu manje studije, kao poseban otisak i kao članak u pedagoškim časopisima i listovima.

5. Doktorska disertacijaDoktorska disertacija je završni rad doktoranta, koji se smatra akademskim i naučnim radom. Predstavlja originalno i samostalno naučno ostvarenje, koje se izrađuje i brani na kraju doktorskih studija i kojim se stiče

9

stepen doktora nauka. Naučni cilj doktorske disertacije ne ostaje na nivou deskripcije i klasifikacije, kao kod magistarskog rada, već se proširuje nivo otkrića, objašnjenja pa i predviđanja. Doktorskom disertacijom je potrebno samostalnim istraživanjem doći do novih naučnih saznanja.

VRSTE NAUČNIH RADOVA:1. Udžebenici i priručnici

Udžbenici i priručnici se objavljuju sa specijalnom namerom, u njima se na stručnom nivou saopštavaju informacije o stepenu razvijenosti određene nauke i iznose najvažniji rezultati i dostignuća te nauke.Udžbenici- to su osnovna sredstva u nastavi, u kojima se nastavni sadržaji jednog nastavnog predmeta obrađuju u celini. Pišu se po planu i programu nastavnih predmeta. Udžbenici se svrstavaju u naučno-stručna dela, jer sadrže podjednaku količinu elemenata naučnog dela i elemente stručnog dela. Priručnici - to su publikacije u kojima su kratko, pregledno i na naučnoj osnovi obrađene sadržajne celine i prikazana praktična uputstva i podaci za rešenje nekog problema. Zbirka zadataka- to je vrsta priručnika koga čine prikupljeni i sređeni zadacima sa rešenjima ili bez rešenja. Namena je uvežbavanje postupaka u rešavanju zadataka. Praktikumi - su instruktivni radni priručnici, kojima se iznose relevantni postupci i redosled nekog procesa u rešavanju konkretnog problema. Radne sveske- su sredstva u kojima se nastavni sadržaji oblikuju didaktičko-metodički, po nastavnom planu i programu, sa odgovarajučim uputima i odrednicama, radi dobijanja povratnih informacija od korisnika u pisanom obliku. Skripte- vrste udžbeničke pomoćne literature, kojom se u nastavi obrađuje gradivo dela nastavnog predmeta ili predmeta u celini, u obliku profesorovih predavanja. Služe u pripremanju ispita.

2. Stručne monografije i članciStručne monografije - su obimnija dela u kojima se celovito i stručno sagledava primena rezultata istraživanja, jedan problem, ličnost, sadržaj, događaj, institucija i sl. Objavljuju se u jednom ili više svezaka, istovremeno ili po unapred utvrđenom redosledu. Stručni članci - predstavljaju vrstu stručnih radova u kojima se saopštavaju poznate činjenice, informacije i poznata saznanja i rezultati empirijskih istraživanja. Sažimaju i sistematizuju znanja iz više radova iz struke o problemu koji je predmet rasprave. Piše se sa namerom širenja informacija i saznanja i njihove primene u praksi.

3. Završni rad na osnovnim studijamaZavršni rad na osnovnim studijama je rad u kome student, nakon izvršenih obaveza propisanih nastavnim planom i programom osnovnih studija obrađuje određenu stručnu temu, uz primenu odgovarajućih metodoloških postupaka. Radi se uz pomoć i uputstva mentora.

4. Završni rad na master studijamaMaster rad je završni rad studenta diplomskih studija, samostalno pisan, koji ima obeležja stručnog rada, sa elementima naučne metodologije, kojim se unapređuju stručna znanja. Rad predstavlja svojevrstan izveštaj o obavljenom istraživanju, najčešće empirijskom.

5. Ostali stručni radoviSpadaju: seminarski radovi,esej, memoari, dnevnik, rasprava, radovi priznanja, elaborat, ekspertiza, biografija...IZLAGANJA NA NAUČNIM SKUPOVIMARezultati istraživanja na naučnom skupu mogu se realizovati u obliku: usmenog izlaganja (saopštenja), postera, simpozijuma.

a) SaopštenjeSaopštenje na naučnom skupu je vrsta izlaganja, kojim se na kongresu, simpozijumu, okruglom stolu, savetovanju i sl. prvi put saopštavaju informacije o rezultatima istraživanja i to kratko, sa dovoljno pojedinosti i sistematičnosti. Naziva se i referativno izlaganje ili konferencijsko saopštenje. Izlaganje se ograničava na 15 min, od čega 12 min za izlaganje a 3 min za diskusiju.

b) PosterPoster je oblik predstavljanja ideja, projekta, programa, naučnih dostignuća i rezultata na naučnim skupovima, u sažetom obliku na panou ili kao multimedijalna prezentacija radi diskusije sa kolegama. Naziva se i plakat. Sadrži osnovne podatke i tekstualni deo. Trajanje izlaganja 2-3 min.

c) SimpozijumSimpozijum je način prezentacije rezultata naučnog istraživanja na naučnom skupu u okviru užeg problema. Naučni radnici izlažu svoje najnovije naučne rezultate o kojima se diskutuje. Simpozijum dogovara grupa naučnika na određenu temu pre održavanja naučnog skupa.

10

13. Struktura naučnog dela-uvodni delovi: podaci o autoru, naslov, moto, zahvalnost, posveta, predgovor, rezime, ključne reči, uvodPodaci o autoruIme i prezime je obavezan element strukture naučnog dela. Autor (lat. augere- ¨tvorac, začetnik¨) je stvaralac pisanog ili štampanog dela. Autor dela može biti jedna ili više osoba. Grupu autora čine više od tri autora. Koautor je jedan od dvojice ili više pisaca koji su zajednički napisali naučno delo. Ime i prezime, jednog ili više autora, nalazi se na naslovnoj korici monografske publikacije iznad naslova, u impresumu na naslovnoj stranici publikacije iznad naslova i to bez naučne titule i zvanja, a u pojedinim slučajevima i na svakoj parnoj stranici publikacije u hederu. Uobičajeno je da se ispred imena i prezimena na naslovnoj korici ne stavljaju akademske titule i naučno-nastavna zvanja autora. Od toga se odstupa kad su u pitanju univerzitetski udžbenici.NaslovSvaki naučni rad ili rukopis naslovom označava temu i predstavlja formulaciju predmeta istraživanja. Naslov sadrži pojmove koji opisuju temeljnu ideju i sadržaj rada. Pojmovi koji sadrže naslov treba da omoguće da se rad može lako naći prilikom on-line pretraživanja. Neki autori prave razliku između teme i naslova. Istraživač sa temom ulazi u istraživanje i pisanje naučnog rada. Naslov treba da približi knjigu onom delu publike, kome njena sadržina može da bude interesantna. Formulacija naslova treba da je takva da sadrži većinu ključnih reči i time odražava suštinu, sadržaj i rezultate proučavanja i istraživanja. U nekim časopisima dužina naslova se ograničava do 12 reči. Naslov rada se prevodi na jedan svetski jezik, uglavnom engleski. Naslov je zaštićen zakonom o autorskom pravu.MotoPrigodna, kratka, sažeta misao, izreka, fraza, citat ili poslovica, iskazana u stihu ili prozi naziva se moto. Moto svojim oblikom i sadržajem predstavlja poruku autora i nagoveštava smisao, karakter, svrhu i sadržaj teme i teksta na koji se odnosi, obogaćuje tekst i uklapa se u tematiku dela, omogućujući dopunski umetnički doživljaj. Moto se koristi pri pisanju monografija i studija, prigodnih knjiga. Nije preporučljivo da se moto koristi kod završnih radova i u udžbenicima. ZahvalnostZahvalnost je tekst koji se unosi u monografsku publikaciju u kome autor zahvaljuje pojedincima i ustanovama koji su na neki način pomogli u njenoj izradi i objavljivanju. Autor može da se zahvali: 1) generalnoj podršci, 2) doprinosu u intelektualnom pogledu, 3) tehničkoj pomoći, 4) finansijskoj i materijalnoj pomoći. Zahvalnost može biti upućena i recenzentima, urednicama, mentoru i članovima komisije, ako je u pitanju master rad ili doktorska disertacija, lektoru, kolegama, saradnicima u istraživanju, roditeljima, bračnom drugu, prijateljima i sl. Reči zahvalnosti moraju biti odmerene, jednostavne i iskrene.PosvetaPosveta je tekst koji nastaje iz lične potrebe autora naučnog dela da se zahvali pojedincima na inspiraciji, podršci, pomoći, razumevanju i sl. u toku izrade. Posveta treba da bude kratka. Nikada nije samo u vidu imena. PredgovorPredgovor je tekst opšteg karaktera koji se nalazi na početku publikacije. U predgovoru koga piše autor iznose se razlozi nastanka rada i pružaju prve informacije o celokupnom delu, istorijatu njegovog nastanka. U predgovoru se daju informacije o predmetu i toku istraživanja, njegovoj širini i dubini, zašto je preduzeto baš u tom momentu, okolnosti pod kojima je nastalo, u čemu je značaj i aktuelnost, kakav značaj ima za naučnu teoriju, a kakav za obrazovnu i vaspitnu praksu, u kojim uslovima je obavljeno istraživanje i sl. Predgovor ima zadatak da uvede čitaoca i u premet i u celo istraživanje kako bi se shvatio sadržaj dela, da olakša čitanje i razumevanje. Sadrži ono što je najbitnije i to u veoma sažetoj formi. U predgovoru je potrebno naznačiti da li je delo teorijske, praktične ili empirijske prirode, posebno da li je eksperiment, zatim od koliko se delova delo sastoji, koje vrste informacija sadrži i kako su izložene, originalne ili su iz nekog drugog izvora. Pored autora, predgovor može da piše neki drugi naučnik koji poznaje naučno-stvaralački opis autora, a najčešće mentor, član komisije za doktorsku disertaciju, član komisije za izbor u zvanje, recenzent, stručni urednik. U pojedinim slučajevima predgovor piše i izdavač. Pisanje predgovora je poslednja etapa u izradi naučnog rada. RezimeRezime je kratko, koncizno, jezgrovito i dovoljno informativno, tačno, koherentno i vrednosno neutralno prikazan i organizovan sadržaj celog dela, u skraćenom obliku, čiji je cilj da pokaže kako je istraživanje rađeno i šta je njime dobijeno. Piše se na jezuku na kome je pisan rad i prevodi na jedan ili dva svetska jezika. Rezime se piše za sve stručne i naučne radove. Cilj mu je da najbrže i najefikasnije informiše čitaoca o problemu

11

istraživanja u originalnom radu. Potrebno je da sadrži šest obaveznih elemenata: značaj i kontekst problema, ciljeve, metode, populaciju, rezultate i implikacije za praksu. Njegovim čitanjem čitalac ocenjuje da li rad spada u sferu njegovog stručnog i naučnog interesovanja i donosi odluku da li će ga čitati ili ne. Ključne rečiKljučne reči ili deskriptori su naučni termini koji upućuju na osnovne pojmove odnosno sadržaj naučnog rada i koje su stručno i naučno referentne za obrađivanu tematiku, dati na jeziku na kome je napisan rad. Mogu biti kontrolisane ili slobodno oblikovane od autora. Prevode se se na jedan od svetskih jezika kao naslov i rezime.UvodObavezni deo naučnog rada, koji ima za cilj da čitaoce uvede u problem koji je obrađen u radu naziva se uvod. Uvod upoznaje čitaoce sa sadržajem rada, upućuje na svrhu i doprinos rada naučnoj oblasti kojoj pripada, podstiče interes za čitanje i ukazuje na teorijski i praktični značaj proučavanja i istraživnja. Uvod mora da je napisan jasno, kratko i informativno. Organizuje se u tri dela. U prvom delu eksplicira se glavna teza tj. osnovna ideja rada, precizira i formuliše problem, ukazuje na stručne i naučne ciljeve. U drugom delu čitaocima se približava predmet istraživanja. U trećem delu uvoda se na jasan način: precizno određuju stručni pojmovi i termini, koji čitaocu omogućavaju da bez poteškoća prati sadržinu rada, daje informacije o naučnim disciplinama, o obimu i ciljevima istraživanja i smernicama koje su se u toku rada sledile.

14. Struktura naučnog dela-osnovni delovi: definisanje osnovnih pojmova, teorijski pristup problemu naučnog istraživanja, prethodna istraživanjaOsnovni delovi naučnog dela su njegovi glavni, najvažniji i najobimniji strukturalni elementi. Obim i kompozicija osnovnih delova zavisi od karaktera i vrste naučnog dela. Kod empirijskog istraživanja struktura se organizuje po istraživačkom projektu. Struktura glavnog dela naučnog članka organizuje sledeće elemente: problem, metoda, rezultati i interpretacije. Definisanje osnovnih pojmovaKada se autor uveri da raspolaže vrednim naučnim informacijama, na osnovu detaljne analize proučene literature pristupa se pisanju naučnog rada. Teorijsko prilaženje problemu istraživanja uslovljeno je upoznavanjem sa osnovnom literaturom o predmetu istraživanja i uspešnim definisanjem ključnih termina i pojmova sa ciljem da zauzmu mesto u postojećem stručnom teorijskom pojmovnom sistemu. Definisanje pojmova je određivanje tačnog sadržaja nekog pojma pomoću njegovog najbližeg srodnog pojma i osobina po kojima se taj pojam razlikuje od ostalih pojmova koji spadaju pod isti, viši pojam. Valjana definicija mora biti predmetno sadržajna i suštinska, sažeta i precizna, iskazana poznatim pojmovima. Definicija može biti: eksplicitna, implicintna, nominalna, realna, empirijska, rečnička, operacionalna, semantička, cirkularna, funkcionalna, formalna, deskriptivna, preskriptivna, teorijska itd. Teorijski pristup problemu istraživanjaTeorijski pristup problemu se naziva još i „pregled literature“ ili „rasprava o temi“. To je najduže poglavlje monografskog naučnog dela, koje daje kritički i koherentan pregled naučnog područja za koje je vezan problem istraživanja. Kod naučnih članaka teorijski pristup problemu može da se imenuje kao uvod. Teorijski pristup zahteva izbor određene teorije, njeno razmatranje i povezivanje sa pretpostavkama samog istraživanja. Struktura teorijskog dela naučnog rada uglavnom zavisi po prirodi teme i njenog sadržaja. U njemu se iznosi već postojeća teorijska saznanja iz oblasti koja se istražuju. Koriste se raznovrsni izvori, osnova za rad je pre svega formulisanje predmeta istraživanja i definisanje ključnih termina i pojmova. Autor o pročitanim tekstovima vode beleške, kao i anotacije. Anotacija je sažet, jasan i jezgrovit sadržaj članka ili knjige. U anotaciji se sažeto daje pregled sadžaja, sa ukazivanjem na ono što je bitnije, što je novo kao rezultat istraživanja autora, što čini srž izlaganja. Prethodna istraživanjaU situaciji vlastitog istraživanja potrebno je saznati šta su saznali drugi autori istraživanja, a šta nisu, u vezi sa problemom koji se istražuje da bi se vlastiti stavovi i mišljenja bazirali na njihovim. U istraživačkom radu pod nazivom prethodna istraživanja iznosi se istorija interesovanja za odabranu temu, iz koje treba da se vidi kakav je tok imalo u prošlosti njeno proučavanje. Iznose se samo rezultati glavnih istraživanja vezanih za istraživačku temu, određene pojedinosti. U ovom delu autor analizira i kritički ocenjuje i metodološke aspekte ranijih istraživanja istog predmeta, srodnog predmeta, predmeta iz iste oblasti. Istraživač treba da iznese po čemu je njegovo istraživanje slično, odnosno različito u metodološkom pogledu, u odnosu na druge istraživače.

12

15. Struktura naučnog dela – metodološki okvir istraživanja: problem i predmet istraživanja, cilj i karakter istraživanja, zadaci, hipoteze, varijable, metode i tehnike, populacija i uzorak, statistička metoda, organizacija istraživanja, metodološke teškoće.Problem istraživanjaEmpirijska i teorijska istraživanja počinju postavljanjem problema. Problem istraživanja je veza između teorijskog i istraživačkog dela naučnog dela. Problem se najčešće formuliše jednom rečenicom, u upitnom obliku, ili kao tema koja postaje osnovna vodilja u istraživanju. Predmet istraživanjaProblem istraživanja je osnovni predmet istraživanja. Predmetom istraživanja se opisuje šta je istraživano, opisuje se pojava koja se istraživala, o kojoj se došlo do određenog saznanja. Predmet istraživanja može biti: problem, pitanje, aspekt, pojava, proces, stvar, koncepcija. Predmet se opisuje vremenski, prostorno i disciplinirano. Cilj i karakter istraživanjaZa svako empirijsko istraživanje utvrđuje se jedan cilj istraživanja. On se odnosi na celinu istraživanja, odabranog predmeta istraživanja. Ciljem istraživanja definiše se opšta namera istraživanja. Ciljem se odgovara na pitanje zašto i koja saznanja se stiču o predmetu istraživanja. Ciljevi istraživanja mogu biti fundamentalni i aplikativni. Fundamentalni cilj podrazumeva razvoj nauke u određenom području, dok se aplikativnim ciljem unapređuje praktičan rad u određenoj delatnosti. Zadaci istraživanjaNa osnovu cilja formulišu se konkretni zadaci, koje je istraživač ostvario u toku istraživanja, takvih zadataka je uvek više, a konkretan broj zavisi od složenosti predmeta istraživanja. Svi zadaci moraju biti u okviru postavljenog cilja istraživanja. Hipoteze istraživanjaHipoteze su predpostavke o rešenjima određenog problema. Izvode se iz postojećih teorija, sprovedenih istraživanja i iskustva istraživača. Empirijske hipoteze su operacionalne hipoteze. Statističke hipoteze (nulta i alternativna) predstavljaju statističku operacionalizaciju empirijskih hipoteza. Obično se postavlja jedna, opšta hipoteza, (koja proizilazi iz cilja istraživanja) i više posebnih hipoteza. Hipoteze postavljene pre istraživanja, kojim su proveravane činjenice, a do kojih se došlo u istraživanju, nazivaju se radne hipoteze. Ukoliko se o predmetu hipoteze ne zna mnogo, onda se postavlja nulta hipoteza. Varijable istraživanjaPosle predočenih hipoteza, čitaoci se upoznaju sa varijablama istraživanja, koji se definišu i klasifikuju. Klasifikacija varijabli se izvodi na opšte i posebne; zavisne i nezavisne, i utvrđuje njihov međusobni odnos. Potrebno je i objasniti način upotrebe i varijacije između varijabli. Operacionalnim definicijama varijabli određuje se značenje i sadržaj varijabli, pomoću praktičnih postupaka koje su neophodne za nastajanje, merenje, identifikovanje predmeta, sa ciljem da se teorijiski pojmovi povežu sa praksom. Definiše se značenje varijable, s obzirom na to kako se meri. Metode i tehnike istraživanjaČitaoci treba da su upoznati kako je odabran predmet istraživanja. Posebno se opisuje i detaljno obrazlaže eksperimentalni nacrt istraživanja. Istraživač je taj koji, polazeći od osobenosti predmeta, cilja, zadataka, postavljenih hipoteza i varijabli, utvrđuje koje su mu činjenice bile neophodne, pa prema tome rešava i sva ostala metodološka pitanja. Obrazloženje izbora metoda i tehnika istraživanja mora biti objektivno, celovito i precizno. Obrazlaže se izbor instrumenata, relevantni podaci o njima, opisuje sadržaj instrumenata i odrednice gde se nalaze u prilogu. Tačni i precizni instrumenti obezbeđuju valjano i pouzdano merenje. Populacija i uzorak istraživanjaU ovom delu rada istraživač upoznaje čitaoce s tim kako je definisao osnovni skup, tj. ciljnu populaciju i uzorak na kome je izvedeno istraživanje. Pri tome se opisuje vrsta uzorka (kvotni, stratifikovani, pregledni, jedinstveni, slučajni), razlozi za opredeljenje izabrani tip uzorka i kako omogućuje istraživanje postavljenog problema, način izbora jedinica uzorka, veličina uzorka. Struktura uzorka prikazuje se tabelom iz koje se može sagledati izraženu u apsolutnim i procentnim frekvencijama. Subjekti, koji su ušli u uzorak, nazivaju se ispitanicima. Oni se ispituju pomoću anketa, intervjuisanjem, testovima i sl., da bi se došlo do neophodnih činjenica. Takođe ističe se procenat ispitanika koji nisu dali odgovore.

13

Statistička metoda Svrha ovog dela rada je da pomogne čitaocima na razumevanje primenjenih postupaka statističke metode. Potrebno je čitaoce upoznati kako su, po istraživačkim zadacima i hipotezama, prikupljene činjenice bile sređene, kojim načinom i na kojim statističkim nivoima su bile obrađene, analizirane i interpretirane. Standardne statističke postupke nije potrebno detaljno opisivati, dok je za postupke koje se retko primenjuju potrebno čitaoce uputiti na dodatnu literaturu u podnožnim napomenama. Potrebno je opisati svrhu korišćenja statičkih mera, odnosno statističkih testova zaključivanja.Čitaoce treba upoznati sa činjenicom koji su postupci obrade i analize podataka najprikladniji za pojedine vrste podataka i pojedina istraživačka pitanja.Organizacija istraživanjaOrganizacija istraživanja opisuje proceduru kojom je obavljeno istraživanje. Reč je o organizacionim, kadrovskim, materijalno-finansijskim i vremenskim uslovima izvedenog istraživanja. Posebno se razrađuje kako je izgledala organizacija rada na terenu i kakva je bila uloga ispitivača. Kadrovska pitanja - se odnose na utvrđivanje nosioca istraživanja (pojedinca, tima, institucije), njegovih prava i obaveza, pa do angažovanja saradnika po terenu.Materijalna-finansijska pitanja - se odnose na sledeće: koji uslovi i koliko materijalnih sredstava je bilo potrebno za obavljanja istraživanja, ko ih je obezbedio, kojim iznosima, kojim vremenskim periodima...Kalendar istraživanja - obuhvata: opšti vremenski okvir u kome je realizovano istraživanje, ukupno trajanje i trajanje svake pojedine istraživačke aktivnosti, konkretno vremensko određenje svake istraživačke radnje, koliko je vremena bilo potrebno za obradu podataka i za pisanje izveštaja, da li je održana rasprava o izveštaju istraživanja. Metodološke teškoće u istraživanjuU ovom delu rada potrebno je ukazati na slabosti provedenog istraživanja, ukazati na nedostatke koji uvažavaju nedostatak zaključaka, opisati način kako su teškoće otklonjene i rešene, ukazati na ograničenost dobijenih rezultata i ograničenost studija. Potrebno je dati smernice kako bi se istraživanje moglo unaprediti u metodološkom pogledu, kakav bi smer dalja istraživanja trebala da zauzmu, šta je propušteno, šta bi se moglo popraviti i kakve rezultate u tom slučaju očekujemo.

16. Struktura naučnog dela – analiza i interpretacija rezultata istraživanja: brojčano iskazivanje rezultata, tabelarno iskazivanje, iskazivanje u statističkim merama i statističko zaključivanje metodom uzorka (normalna ili Gausova kriva), grafičko iskazivanje, interpretacija i diskusija.Nakon što se obavi istraživanje, tj. nakon izvršenog anketiranja ili intervjua, potrebno je sumirati podatke, tačnije sve podatke treba klasifikovati da bi se znali rezultati samog istraživanja. Prvo se pokazuje brojčano stanje, tako što se svi rezultati anketa saberu i onda se brojkama iskažu rezultati (npr. koliko je reklo ispitanika da je za, a koliko da je protiv). Potrebno je tabelarno iskazivanje koje je veoma korisno, jer ispitivač može lakše da raspozna podatke i da ih upoređuje i mnogo je lepše i preglednije kada se to iskaže putem tabela. Podaci se ispisuju u redove i kolone, prvi red se zove zaglavlje a prva kolona pretkolona i to je uglavnom rezervisano sa naziv podataka. Svaka tabela mora imati svoj naslov i tekst ispod tabele (objašnjenje). Tabele mogu biti proste, složene i kombinovane.Nakon u tabelarnom, potrebno je iskazati i u statističkim merama kao i deskriptivnim merama. Deskriptivne mere svrstavamo u sledeće grupe:

a) Mere centralne tendencije raspodele frekvencija (srednje vrednosti)b) Mere disperzije (raspšenosti)c) Mere oblika raspodeled) Pozicione mere

Normalna raspodela ili Gausova raspodela, je važna familija neprekidnih raspodela verovatnoće, sa primenama u mnogim poljima. Normalna normirana raspodela je normalna raspodela sa očekivanjem jednakim nuli, i varijansom jednakom jedanNa osnovu grafičkog prikaza jasno možemo videti karakteristike nekog skupa podataka. Grafički prikaz podataka se prvenstveno zasniva na odgovarajućem tabelarnom prikazu podataka. Razlikujemo:

a) Grafičko prikazivanje kvalitativnih podataka,b) Grafičko prikazivanje kvantitativnih podataka.

Postoje dve vrste dijagrama koje se najčešće koriste za grafički prikaz kvalitativnih podataka:

14

a) Štapićasti (stubičasti) dijagrami – sastoje se od uspravnih stubova čija visina predstavlja frekvenciju, dok se na x osi nanose različite kategorije kvalitativne varijable.

b) Strukturni krug (pita) – krug podeljen na delove, od kojih svaki deo srazmerno predstavlja relativnu frekvenciju ili učešće (procenat) odgovarajuće kategorije u osnovnom skupu ili uzorku naziva se strukturnim krugom. Ceo krug predstavlja veličinu uzorka ili osnovnog skupa.

Vrste dijagrama koje se najčešće koriste za grafički prikaz kvantitativnih podataka:a) Histogrami – Podseća na grafikon stubaca ali budući da se histogram tiče neprekinutog niza (kod

intervalnih vrednosti) numeričkih vrednosti između njegovih stubaca nema razmaka.b) Poligon – dijagram koji se dobija spajanjem tačaka čije su coordinate sredine grupnih interval i

odgovarajuće frekvencije interval, odnosno spajanjem sredina vrhova susednih pravougaonika histograma frekvencija

c) Kriva frekvencije – kada raspolažemo dugačkom serijom podataka.Posle iskazivanja rezultata potrebna je interpretacija rezultatima i diskusija o samom istraživanju.

17. Struktura naučnog dela – završni delovi: zaključci, pogovorZaključci - to je neka vrsta ponavljanja već saopštenog, ali veoma sažetog ponavljanja isključivo najbitnijeg. U tom skraćenom prikazu obavljenog istraživanja naglasak treba da je na najvažnijim rezultatima istraživanja. Izveštaj o obavljenom istraživanju obavezno sadrži i spisak korišćene literature. On treba da obuhvati sva dela koja su na bilo koji način korišćena u realizaciji istraživanja i pri pisanju izveštaja i pri pisanju izveštaja o njemu. U zaključku se može izneti svoje mišljenje, kao i da se daju mogućnosti o popravkama problema koji su bili obrađeni u istraživanju.Literatura - Primarna literatura ili primarni izvori su dokazi iz prošlosti koji su napisani iz prve ruke od strane osobe prisutne u vreme događanja, uključujući dnevnike ili artefakte . Oni takođe mogu biti i dokumenti, snimci ili izvori informacija stvoreni u vreme proučavanja od strane autorativnog izvora koji ima direktno znanje o događajima koji se opisuju. Tu se navode spisak svih knjiga, izvora, članaka koji su upotrebljivani za kreiranje naučnog dela. Navode se najčešće po APA standardu, gde se prvo navodi prezime autora, pa inicijal imena, godina nastanka knjige, naslov knjige, tema knjige, broj stranice... Pogovor je tekst opšteg karaktera koji se nalazi na kraju publikacije. Pogovor piše autor, i iznose se neke zaključne rečenice i daje objašnjenje celokupnog rada, može biti sličan predgovoru, a u nekim delima se stavlja samo jedno ili predgovor ili pogovor. Sadrži ono što je najbitnije i to u veoma sažetoj formi.

18. Vrste pedagoških istraživanja (fundamentalna i operativna istraživanja, teorijska i empirijska, razvojna i akciona istraživanja,transferzalna i longitudinalni pristup, vremenska usmerenost istraživanja)Pedagoška istraživanja se mogu razvrstati na osnovu raznih kriterijuma. Prema kriterijumu neposredne ili posredne primenljivosti pedagoških istraživanja se dele na fundametalna, operativna, i razvojna. Fundametalnim se nazivaju istraživanja osnovnih zakonitosti vaspitanja. Njihovi rezultati se u pedagoškoj praksi ne primenjuju neposredno, već posredstvom rezultata operativnih istraživanja. Karakteristično za njih je i to što su često interdisciplinarna, što se obavljaju ne samo s užeg pedagoškog stanovišta već i sa stanovišta drugih nauka na koje je pedagogija upućena. Operativno istraživanje - pod njim se podrazumevaju ona istraživanja kojima se utvrđuje kako se fundamentalnim istraživanjima saznate osnovne pedagoške zakonitosti mogu najuspešnije primenjivati u praksi. Njih zato još nazivaju i primenjenim istraživanjima. Za razliku od fundamentalnih, operativna istraživanja su u direktnoj službi unapređivanja pedagoške prakse. Operativna istraživanja neposredno doprinose unapređivanju načina vaspitanja, pedagoškog rada. Važno je znati da nije uvek lako odrediti da li je neko istraživanje fundamentalno ili operativno, a ponekad to nije moguće, jer postoji istraživanje u kojima su prisutna oba aspekta. Teorijska istraživanje su upućena na deduktivno dolaženje do novih naučnih istina, na put saznavanja opšteg ka posebnom i pojedinačnom. U takvom istraživanju se iz već saznatih i uopštenih naučnih istina izvlače novi zaključci, koji predstavljaju naučne istine. Teorijsko istraživanje se obavlja misaonim putem.Za Empirijska istraživanja je karakterističan idividualni put dolaženja do novih naučnih saznanja, put od pojedinačnog, posebnog, ka opštem. Tu se ono što je ustanovljeno kod određenog broja ispitanika, obuhvaćen u svojstvu uzroka šireg kruga odgovarajućih osoba, uopštava na sve osobe. To se naziva nepotpuna indukcija.

15

Svako empirijsko, na indukciji zasnovano pedagoško istraživanje, se ipak oslanja i na dedukciju, na putu saznavanja od opšteg ka posebnom. Empirijska se tiču proučavanja vaspitnog iskustva.Razvojno pedagoško istraživanje, karakteriše to što se nadovezuju na operativna istraživanja i svodi se na iznalaženje najpodesnijih načina prenošenja rezultata tih istraživanja u masovnu pedagošku praksu. Akciono istrаživаnje je vrstа eksperimentаlnog istrаživаnjа koje se preduzimа rаdi usаvršаvаnjа određenih oblikа konkretnih аkcijа u rešаvаnju prаktičnih, životnih problemа. Nosilаc istrаživаnjа je i učesnik u reаlizаciji progrаmа аkcije. Kod аkcionog istrаživаnjа vаžаn je cilj dа se dođe do društveno korisnih rezultаtа. U Transverzalnim istraživanjima se pedagoške pojave prate u vremenu, već se proučava u trenutnom, ali u različitim uslovima. Longitudinalno istraživanje - za njega je karakteristično to što se određena pedagoška pojava proučava u svojoj razvojnosti, tj. što se prati u vremenu. Longitudinalnost ne zavisi od toga da li se do potrebnih podataka dolazi periodično, već od toga da li se iz tih podataka vidi kako se proučavana pojava razvija tokom određenog vremena.

19. Izbor problema naučnog istraživanja i projektovanje naučnog istraživanja, struktura ili sadržaj idejnog, studijskog i tehničkog projekta.Naučno istraživanje u pedagogiji obavlja se u sledećim etapama: izbor problema, projektovanje, prikupljanje podataka, obrada podataka, saopštavanje rezultata istraživanja. Izbor problema: Istraživanje započinje time što se utvrđuje šta će se i zašto istraživati. Ova početna etapa naučnog pedagoškog istraživanja uspešno je realizovana kada se precizira problem koji će se proučavati, a uz to se navedu ubedljivi razlozi za to proučavanje. Pri izboru problema za proučavanje moraju uzimati u obzir i raspoloživa finansijska mogućnost. Da mu se ne bi desilo da se upusti u istraživanje onoga što je već istraženo, odnosno da proverava ono što je već dovoljno provereno i otkazano- istraživač se mora solidno obavestiti o tome da li je ko, kada, gde, kako i s kakvim ishodima proučavao problem koji on namerava da proučava. Projektovanje: To je izbor strategije istraživanja tj. određivanje kako će se odabrati problem proučavanja. Izrada projekta višestruko je koristan i neophodan. Pre svega zato što se pri pismenom planiranju mora precizirati svaki detalj onoga što se planira, tako da se ništa ne prepušta improvizaciji. Uz to je projekat dokument bez kojeg se ne mogu regulisati istraživačevi odnosi s ustanovama i pojedincima s kojim treba da sarađuje. Projektovanjem se dolazi do idejnog, studijskog i tehničkog projekta.Idejni projekat: najpre se stvara idejni projekat, koji sadrži formulaciju problema s obrazloženjem, definicije osnovnih odgovarajućih pojmova, cilj i zadatke istraživanja i suštinske hipoteze, a uz to se u njima ukazuju- ali samo načelno- i na metodologiju, na način realizacije istraživanja. Treba da se vodi računa o tome da odabrani problem ne bude preširok, tj. da se ne zanemari. Treba se kloniti preširokih problema važi i za formulisanje odabranog problema. Problem se mora formulisati maksimalno i istovremeno maksimalno sažeto. Pod ciljem se podrazumeva osnovna svrha istraživanja, te je potrebno raščlaniti na osnovne komponente tj. na zadatke.Studijski projekat: on se nadovezuje na idejni projekat. U njemu se daje bibliografija relevantnih radova, navode se rezultati kritičke analize odgovarajućih prethodnih instraživanja, određuje se uzorak na kojem će se istraživanje obaviti i ukazuje se na to kako će se rezultati projektovanog istraživanja saopštiti javnosti. Tehnički projekat: projektovanje se okončava izradom ovog projekta, koji u sebi sadrži spisak ustanova i pojedinaca koji će učestvovati u istraživanju, podataka o organizaciji prikupljanja planiranja podataka, rokove obavljanja predviđenih poslova i pregled troškova. U spisak ustanova i pojedinaca koji će učestovati u istraživanju potrebno je uneti sve institucije u kojima će se istraživanje obavljati i sve pojedince s kojima će istraživač na ovaj ili onaj način sarađivati. Iz podataka o organizaciji i prikupljanju i planiranju podataka treba da se vidi šta će se sve učiniti kako bi se obezbedilo da se često veoma složeni i delikatni poslovi obave bez nepredviđenih smetnji. Rokovi obavljanja predviđenih poslova moraju se odrediti po fazama tj. tako da se tačno zna kad će se koja faza istraživanja realizovati. 20. Prikupljanje podataka u naučnom istraživanju, obrada podataka i logičke greške u zaključivanjuIza projektovanja sledi prikupljanje podataka, i to postupcima i instrumentima predviđenim pri projektovanju istraživanja. Obrada podataka: Prikupljeni podaci su samo sirovina. Da bi se na osnovu njih mogli doneti zaključci koji će predstavljati stvarne naučne istine o pedagoškoj pojavi, nužno ih je na odgovarajući način obraditi, i to obično i kvantitativno i kvalitativno.

16

Kvantitativna obrada prikupljanja podataka obavlja se pomoću statistike, statističkim metodama. Najčešći pokazatelj koji se dobija statističkom obradom podataka jesu razne srednje vrednosti. Najuobičajena srednja vrednost jeste aritmetička sredina. Srednju vrednost dopunjava mera disperzije koja se tiče odstupanja pojedinačne vrednosti od srednje. Najpouzdanija mera disperzije jeste standardna devijacija. Kvalitativna obrada predstavlja interpretaciju istraživačkih rezultata. Kao i kod svih drugih nauka i u pedagogiji se kvalitativna obrada podataka obavlja logičkom metodom. Pri zaključivanju o uzročno-posledičnoj povezanosti pojava, najčešće se prave sledeće logičke greške: izvođenja zaključaka o uzročno- posledičnoj povezanosti dve pojave isključivo na osnovu toga što jedna od njih prethodi onoj drugoj, tj. samo na osnovu njihove uzastopnosti.Najčešće logičke greške pri dokazivanju su:

a) falllaciae consequentis, koja se svodi na to što se traganje za odgovorom na pitanje šta je izazvalo, odnosno šta izaziva, neku pojavu koja u stvari ima više uzoraka usmeri samo na jedan od tih uzoraka;

b) circulus vitiosus (pogrešan krug) radi se dakle o vrtenju u krug; c) petitio principi (traženje principa) radi se o dokazivanju onim što ni samo nije dokazano;d) ignoratio elenchi (zamena teza) govori se onda kada neko ne dokazuje ono što treba već nešto drugo; e) argumentre and himinem dokazivanje na osnovu ličnih dokumenata.

Greške u zaključivanju su sledeće: zaključivanje o celini pojave na osnovu jednog od njenih aspekata; zaključivanje o univerzalnosti iz opštosti; evivokacija ili dvosmislenost.

21. Grupisanje, tabeliranje i grafičko prikazivanje prikupljenih podatakaGrupisanje podataka je veoma važno da bi se prikupljeni podaci pravilno iskoristili, potrebno je rasporediti sve prikupljene podatke i grupisati ih po nekim osobinama, npr. po polu, godištu, i sl.Tabelarno prikazivanje rezultata: Tabele kojima se prikazuju statističke serije imaju najmanje dve kolone, od kojih se u prvoj nalaze (opisne ili numeričke) oznake grupa, kategorija, a u drugoj odgovarajući brojevi jedinica i tih grupa. Iznad tabele treba staviti njen naziv (naslov) iz kojeg se vidi o kojim statističkim jedinicama je reč, koja je njihova geografska pripadnost, po kojem kriterijumu je realizovano grupisanje i na koje vreme se odnose dati podaci. Potkolonu i zaglavlje valja posebno istaći, a ukoliko su uz tabelu neophodna neka objašnjenja, treba ih dati ili u podnaslovu tabele ili uz napomenu ispod tabele. Sva polja u tabeli moraju biti popunjena. Vrste tabela po formi – elementarne i složene. Elementarna tabela sadrži jednu seriju, pa uz pretkolonu ima još samo jednu kolonu. Složena tabela sadrži vise od jedne serije, jer objedinjuje više elementarnih tabela. Vrste tabela po sadržini (po prikazivanju serija) – tipološke, varijacione, korelacione i proste. Grafičko prikazivanje:1.Grafikon stubaca - za grafičko prikazivanje serija najprikladniji su grafikoni stubaca. Za njih je karakteristično da se iste širine uzdižu stupci koji svojom visinom prikazuju veličinu onoga na šta se odnose. 2.Poligon frekvencija - serija sa numeričkim obeležjem grafički se prikazuju pomoću poligona frekvencija i histograma. I kod jednog i kod drugog služimo se koordinatnim sistemom. Vrednosti numeričkog obeležja označavaju se na apcisi, a frekvencije se obeležavaju na ordinati. 3.Histogram – serije sa numeričkim obeležjem grafički se prikazuju i pomoću histograma. Nјega nazivaju još i grafikon površinskih stubaca. Podseća na grafikon stubaca ali budući da se histogram tiče neprekinutog niza numeričkih vrednosti između njegovih stubaca nema razmaka.

22. Populacija i uzorak Skup svih jedinica na koje se određeno istraživanje odnosi naziva se populacijom ili osnovnim skupom. Istraživanjem se retko obuhvata cela populacija. Umesto toga se odabira manji broj jedinica, pa se istraživanje obavlja samo sa njim.Te izdvojene jedinice zovu se uzorak. Da bi se istraživački rezultati dobijeni na uzorku mogli uopštavati na celu populaciju,uzorak treba da je reprezentativan,tj.u njega treba da uđu ne bilo koje jedinice, već jedinice karakteristične za celu populaciju. To se najčešće obezbeđuje tzv. Slučajnim izborom-odabiranjem jedinica pomoću odgovarajuće tabele, odbrojavanjem, kockom i sl. Populacija može biti konačna i beskonačna. Konačna je ona koja je vremenski i količinski tačno određena. Beskonačna nije vremenski definisana, pa stoga ni količinski. Uzorak treba da je reprezentativan, što znači da u pogledu suštinskih obeležja mora biti što sličniji celoj populaciji. Ta reprezentativnost se obezbeđuje slučajnim izborom jedinica koje će ući u uzorak. Izbor je slučajan kada sve jedinice populacije imaju istu šansu da budu izabrane.

17

Uzorak je deo statističkih jedinica populacije na kom se obavlja istraživanje. Jednostavan slučajni uzorak predstavlja najuobičajeniju vrstu reprezentativnog uzorka. Izbor jedinica koje će ući u uzorak obavlja se: 1.Lutrijski: napravi se spisak svih jedinica populacije s rednim brojem ispred, svaki redni broj napiše se na ceduljicu i one se izmešaju a potom se nasumično izvlače ceduljice do broja potrebnog za uzorak istraživanja. 2.Tabela slučajnih brojeva: pravi se spisak svih jedinica populacije sa rednim brojem ispred svake jedinice, svi brojevi su lutrijski raspoređeni u tabeli; očitavanje brojeva iz tabele vrši se proizvoljnim pravcem i sa proizvoljnim početkom; brojevi se očitavaju dok ih se ne očita onoliko koliko treba da je broj jedinica uzorka; 3. Sistematski uzorak: je vrsta reprezentativnog uzorka koji se dobija sistematskim odbrojavanjem svake te i te jedinice populacije s'tim što se slučajnim izborom određuje redni broj jedinice od koje će se početi.4.Stratifikovan uzorak: dobija se tako što se populacija najpre podeli na stratume (delovi koji su u pogledu suštinskih karakteristika statističkih jedinica homogeniji nego cela populacija) a onda se iz svakog stratuma odabira odgovarajući broj jedinica za uzorak, i to lutrijski pomoću tabele slučajnih brojeva ili sistematskim odbrojavanjem svake te i te jedinice. 5.Uzorak skupina dobija se na osnovu izbora skupina iz populacije. NAMERNI UZORAK obrazuje se istraživačevom odlukom da iz dostupnog mu dela populacije odabere potreban broj jedinica. Ukoliko žele da povećaju verovatnoću ovakvog uzorka istraživači se pozivaju na već obavljena istraživanja koja svedoče o mogućnosti primene uzorka na populaciju. Kada bilo koja vrsta uzorka zbog neodgovarajućeg izbora jedinica izgubi reprezentativnost, dobija se PRISTRASNI UZORAK koji je karakterističan po tome što nisu sve jedinice populacije imale istu šansu da budu za njega odabrane. PRIGODNI UZORAK (nesistematski uzorak) nastaje kada se u pristrasni uzorak uzimaju one jedinice koje su istraživaču najdostupnije. VELIČINA UZORKA jeste broj jedinica koji se mora uzeti u uzorak da bi uopštavanje rezultata (dobijenih na uzorku) na celu populaciju bilo dovoljno pouzdano.

23. Metode prikupljаnjа podаtаkа u istrаživаnju pojаve ili fenomenа – pojаm i vrste metodа, objasniti istorijsku i deskriptivnu metoduMetoda potiče od grčke reči methodos (put,nаčin). Pod nаučnim metodаmа se podrаzumevаju nаčini nаučno-istrаživаčkog rаdа, nаčini nаučnog istrаžаnjа određene oblаsti stvаrnosti. Vrste: 1. istorijskа- njimа se ne utiče nа proučаvаnje pojаve, pojаve se uzimаju onаkve kаkve jesu 2. deskriptivnа - njimа se ne utiče nа proučаvаnje pojаve, pojаve se uzimаju onаkve kаkve jesu 3. eksperimentаlnа - pojаve koje će se proučаvаti se izаzivаju.ISTORIJSKA: metodа prikupljаnjа podаtаkа o pedаgoškim pojаvаmа iz prošlosti. Pod tom metodom se podrаzumevа ono što je prošlo. Nа nju se oslаnjа istorijа pedаgogije i sve ostаle pedаgoške discipline. Reаlizuje se prvenstveno pomoću tehnike proučаvаnjа dokumenаtа, dok se pri istrаživаnju koristi аnketа i intervju. DESKRIPTIVNA: Tiče se sаvremenih pedаgoških pojаvа. Njome se prikupljаju podаci o pedаgoškim pojаvаmа koje se žele što tаčnije opisаti. Ti podаci omogućuju dа se upoznаju bitne kаrаkteristike tih pojаvа. Onа se oslаnjа nа posmаtrаnje, test, аnketirаnje i intervjuisаnje. Povezuje se sа eksperimentаlnom metodom zbog trаgаnjа zа uzročno-posledičnom vezom između proučаvаnih pojаvа.

24. Metode eksperimenta-prirodni i laboratorijski ekperiment, eksperiment sa jednom grupom, eksperiment s paralelnim grupama, postupak i kriterijumi za ujednačavanje grupa, eksperiment sa rotacijom eksperimentalnog faktora, ex post facto postupak. Metodu eksperimenta karakteriše plansko, namerno izazivanje promena u cilju proučavanja njihovih posledica i to u strogo kontrolisanim uslovima i sa mogućnošću merenja posledica izazvanih promena. U pedagoškoj nauci, promene se u smislu eksperimenata izazivaju u vaspitnoj delatnosti da bi se na osnovu dobijenih podataka o njihovim posledicama otkrivale odgovarajuće nužne uzročno posledične veze između pedagoških pojava tj. odgovarajuće pedagoške zakonitosti. U pedagoškim eksperimentima uvode se one promene koje su sračunate na povećanje efikasnosti vaspitnih uticaja. Prirodni eksperiment jeste svaki pedagoški eksperiment koji se ostvaruje u uobičajenim pedagoškim uslovima (tj. bez smeštanja ispitanika u posebne, nesvakidašnje uslove). Takav eksperiment se mora obavljati u uslovima što sličnijim uslovima svakodnevnog pedagoškog rada. Eksperiment je prirodan ukoliko se ostvaruje u

18

svakodnevnoj nastavi sa učenicima i nastavnicima koji bi u nastavu bili uključeni i da se eksperiment ne sprovodi, te u redovnim učionicama i u uobičajeno vreme. Labaratorijski eksperiment vrši se u uslovima drugačijim od uobičajenih (na specifičnom mestu, u specifično vreme, sa različitim nastavnim kadrom...)Na osnovu uvođenja eksperimentalnog faktora razlikujemo:

Esperiment sa jednom grupom podrazumeva uvođenje eksperimentalnog faktora u samo jednu grupu ispitanika. Izrazom „jedna grupa“ prvenstveno se ističe da se pri upoređivanju efikasnosti sva načina rada eksperimentiše unutar jedne grupe ispitanika. Moguće je da postoji više grupa ali je princip sprovođenja eksperimenta istovetan u svim grupama.

Eksperiment sa paralelnim grupama podrazumeva da se dva načina rada realizuju istovremeno, što dalje znači da se ovaj eksperiment ostvaruje sa najmanje jednom eksperimentalnom i jednom kontrolnom grupom. Eksperimentalna i kontrolna grupa moraju biti ekvivalentne. Da bi ovaj zahtev bio zadovoljen, pri obrazovanju grupa vodi se računa da one budu ujednačene. U nastavnim eksperimentima se eksperimentalna i kontrolna grupa po pravilu formiraju od posrojećih školskih odeljenja i to prema odgovarajućim prethodnim znanjima i umenjima kao zavisnoj varijabli, ali i u pogledu parazitnih faktora kao što su inteligencija, pola, i uzrast.

Ujednačavanje paralelnih grupa (postupak i kriterijumi):U eksperimentima sa paralelnim grupama, eksperimentalna i kontrolna grupa morale bi biti ujednačene u pogledu:

1) Ličnosti nastavnika što je najjednostavniji element ujednačavanja jer je moguće obezbediti da isti nastavnik obavlja eksperiment i sa eksperimentalnom i sa kontrolnom grupom, pri čemu je upoznat sa tipom rada i spreman je na takav poduhvat;

2) Opštih školskih uslova;3) Učenika – ovo je problem koji je nemoguće u potpunosti rešiti, te se istraživač mora zadovoljiti

ujednačenošću samo najrelevantnijih uslova (znanja, umenja, nivoa intelektualne razvijenosti, pola, uzrasta);

Ukoliko eksperiment otpočinje s početkom školske godine u početnim razredima određene škole, paralelne grupe se formiraju od odeljenja koja tek treba formirati i to na sledeće načine:

a) Ujednačavanjem po parovima: iz mnoštva raspoloživih ispitanika izabere se odgovarajući broj parova jednakih po najrelevantnijim varijablama, te jedan ispitanik ide u eksperimentalnu a drugi u kontrolnu grupu. Nedostatak ovog načina ujednačavanja jeste to što je potrebno mnogo ispitanika i što je veoma teško pronaći dovoljno kompatibilnih parova ukoliko se ujednačava prema više varijabli.

b) Rang-lista: najpre se napravi ranglista ispitanika, a potom se prvi sa liste stavi u jednu grupu a drugi i treći u drugu grupu, četvrti i peti opet u prvu, šesti i sedmi u drugu,...Poslednji na rang listi treba da bude smešten u istu grupu u kojoj je i prvi ispitanik.

c) Procenat: raspodela ispitanika u pogledu odgovarajućih varijabli vrši se u odnosu 25% nadprosečnih, 50% prosečnih i 25% ispodprosečnih, pa se pola ispitanika iz svake skupine stavi u jednu grupu a druga polovina u drugu grupu.

Eksperiment sa rotacijom eksperimentalnog faktora upotrebljava se u slučajevima kada se proučava pedagoška pojava na koju odlučujuće utiču i činioci koje je nemoguće uspešno kontrolisati. Pri ovom eksperimentu eksperimentalna i kontrolna grupa menjaju uloge tokom sprovođenja eksperimenta. Prvo se u jednu grupu uvodi eksperimentalni faktor a druga radi na uobičajen način, a potom se eksperimentalni faktor uvodi u drugu grupu a prva radi po starom načinu rada. Rezultati se dobijaju tako što se upoređuju razlike između inicijalnog i finalnog merenja u obe faze. Prednost ovog eksperimenta ogleda se u tome što grupe ne moraju biti ujednačene, a nedostatak je što rezultati iz prve faze eksperimenta utiču na rezultate druge faze eksperimenta. Ex post facto postupak ne poseduje elemente eksperimenta. U ovom postupku proučavaju se posledice promena koje su se nezavisno od istraživačevog uticaja već ostvarile. Ovaj postupak ograničava se na ustanovljavanje finalnog stanja, tj. na konstatovanje posledice promene do koje je došlo nezavisno od istraživača. Ekvivalentnost grupa se u ovom slučaju ne može kontrolisati, te se samo pretpostavlja. Nedostaci se vezuju za odsutnost postojanja elemenata koji karakterišu eksperiment.

19

25. Pojam, uloga i vrste hipoteza u pedagoškom istraživanju.Pojam i uloga: Organizovanju pedagoških istraživanja pristupa se sa hipotezom, odnosno

pretpostavkom o određenoj kauzalnoj povezanosti odgovarajućih pedagoških pojava (zakonitosti) koju eksperimentalno treba potvrditi ili odbaciti. Hipotezama se iskazuje odnos između varijabli istraživanja a proizilaze iz formulisanog problema, cilja i zadataka istraživanja. Hipoteze su predpostavke o rešenjima određenog problema. Izvode se iz postojećih teorija, sprovedenih istraživanja i iskustva istraživača.Prilikom izrade idejnog projekta neophodno je uvrstiti i navođenje suštinskih hipoteza o ishodima istraživanja, odnosno navesti istraživačeve pretpostavke o rezultatima koji će se istraživanjem postići, o odgovorima koje će istraživanje dati na postavljena pitanja.

Vrste: Hipoteze se proveravaju činjenicama do kojih se dolazi u istraživanju, pa se nazivaju radne hipoteze. Empirijske hipoteze su operacionalne hipoteze. Statističke hipoteze (nulta i alternativna) predstavljaju statističku operacionalizaciju empirijskih hipoteza. Obično se postavlja jedna, opšta hipoteza, (koja proizilazi iz cilja istraživanja) i više posebnih hipoteza. Hipoteze postavljene pre istraživanja, kojim su proveravane činjenice, a do kojih se došlo u istraživanju, nazivaju se radne hipoteze. Ukoliko se o predmetu hipoteze ne zna mnogo, onda se postavlja nulta hipoteza.

26. Eksperimentalni faktor ili varijabla – pojam, šta su nezavisne a šta zavisne varijable i kakva je njihova uzročno-posledična povezanost (u funkcionalnom i stohastičnom smislu)POJAM: Varijabla predstavlja promenljivu karakteristiku pojave u naučnoistraživačkom radu.PODELA:

1. Nezavisne varijable jesu one varijable koje utiču na druge varijable, a mogu se smatrati i uzrocima.2. Eksperimentalne varijable jesu zavisne varijable u koje se unosi određena promena. Ovom

varijablom upravlja eksperimentator planski je menjajući radi postizanja određenog pedagoškog efekta i njegove provere. Promena koja se unosi u eksperimentalnu varijablu naziva se eksperimentalni faktor.

3. Zavisna varijabla jeste ona varijabla na koju utiče nezavisna varijabla i može se smatrati za posledicu.

4. Parazitne varijable jesu nezavisne varijable čiji se uticaj na zavisnu varijablu nastoji neutralisati. Oblici u kojima se javlja parazitna varijabla nazivaju se parazitni faktori.

KAUZALNA povezanost zavisne i nezavisne varijableNezavisna varijabla uvek utiče na više zavisnih varijabli, a na zavisnu varijablu uvek može uticati više

nezavisnih varijabli. Ipak da bi se pedagoški eksperiment mogao ostvariti u obzir se uzimaju samo jedna zavisna i jedna nezavisna varijabla.

Zakon jedne varijable nalaže da se proveri delovanje samo jedne nezavisne varijable, putem neutralisanja uticaja ostalih nezavisnih varijabli na zavisnu varijablu.

Analiza varijanse i analiza kovarijanse omogućuje istovremeno proučavanje uticaja više činilaca tj. više nezavisnih varijabli.

Uticaji parazitnih faktora ne mogu se eliminisati, već samo neutralisati tj. obezbediti njihovo jednako delovanje u svim eksperimentalnim situacijama. Neutralisanje se obavlja tako što se promena unosi samo u eksperimentalnu varijablu, a sve ostale nezavisne varijable ostaju nepromenjene. Treba reći da se neutrališu samo najrelevantniji parazitni faktori.

27. Tehnike i njima odgovarajući instrumenti za prikupljanje podataka- pojam, vrste, poželjne karakteristike instrumenata i postupci njihove standardizacije. Pojam: Pod tehnikama se podrazumevaju postupci na koje se metode prikupljanja podataka o proučavanim pedagoškim pojavama oslanjaju, a pod instrumentima sredstva kojima se te tehnike služe. Metode su načini pristupa prikupljanju potrebnih podataka, a tehnike oblici njihovog prikupljanja. Svaka od metoda obuhvata više tehnika, a jedna ista tehnika može poslužiti različitim metodama. Vrste: Najčešće primenjivane tehnike i instrumenti su:Tehnike: tehnika proučavanja dokumenata, posmatranje, anketrianje, intervjuisanje, skaliranje (procenjivanje), sociometrija i testiranje.Instrumenti: aparati za snimanje pedagoških pojava, upitnici, skale, sociogrami, testovi.

20

Neki od instrumenata prikupljanja podataka o proučavanim pojavama predstavljaju merne instrumente. Do najpouzdanijih podataka o proučavanim pedagoškim pojavama dolazi se pomoću mernih instrumenata koji raspolažu zadovoljavajućim metrijskim (mernim) karakteristikama, tj. koji su dovoljno validni, relijabilni, objektivni, osetljivi (diskriminativni) i obuhvatni.

Karakteristike instrumenataValidnost-Validnim (valjanim) se naziva merni instrument koji meri ono čemu je namenjen, preciznije rečeno: sve to, ali i samo toRelijabilnost- Svojstvo mernog instrumenta da uvek meri ono što treba da meri, da pri uzastopnom, ponovljenom merenju daje slične rezultate, naziva se njegovom relijabilnošću (pouzdanošću)Objektivnost- Objektivnost se tiče isključivanja subjektivnih faktora, tj. nezavisnosti rezultata merenja od merioca. Diskriminativnost (osetljivost) – Svojstvo mernog instrumenta da mora biti osetljiv za razlike u onome što se meri. Kad su recimo, u nekom testu mnogi zadaci preteški ili pak previše laki, mnogi ispitanici postižu pri testiranju vrlo slične rezultate, ali ne zato što bi im ono što se tim tesom meri bilo veoma slično, već zbog neosetljivosti testa za razlike. Zadaci bi po težini morali biti toliko raznoliki (od vrlo teških, preko teških i osrednje lakih, lakih i vrlo lakih) da svaka kategorija ispitanika može pokazati koliko je stvarno uspešna. Obuhvatnost-Svojstvom obuhvatnosti raspolaže instrument pri čijem se stvaranju vodilo računa o tome da se njime pokrije čitavo istraživačko područje.

Postupci njihove standardizacije. Proveravanje navedenih mernih karakteristika istraživačkih instrumenata naziva se njihovim

baždarenjem u širem smislu te reči. Primenjivanjem mernih instrumenata na reprezentativnim uzorcima može se ostariti njihova standardizacija. Testovi su najsavršeniji i najčešće korišćeni merni instrumenti u pedagoškim istraživanjima. Baždarenjem se dobijaju skale pomoću kojih se može očitavati prava vrednost određenog rezultata. Prvi od osnovna 4 načina na koji se neki testovni skor može dovesti u vezu s izvesnom opštijom osnovom jeste njegovo upoređivanje s nekom određenom serijom uzrasnih grupa da bi se utvrdilo koja mu odgovara. Drugi način je sličan prvom, samo što se tu testovski skor upoređuje s nekom sređenom serijom razrednih grupa. Treći način se svodi na utvrđivanje procenta skorova koje, u određenoj grupi, određeni skor nadmaša. Četvrti način se sastoji od izračunavanja rastojanja između određenog testovnog skora i aritmetičke sredine skorova date grupe izraženog u jedinicama standardne devijacije.

28. Proučavanje dokumentacije kao tehnika prikupljanja podataka i tome odgovarajući instrumentTehnikom proučavanja dokumanata najčešće se realizuje istorijska metoda jer se u istorijskim istraživanjima pojave koje se žele proučavati ne mogu proučavati neposredno, već uglavnom samo posredstvom odgovarajućih dokumenata. Pedagoški dokumenti nisu samo sredstva posredstvom kojih se proučavaju pedagoške pojave iz prošlosti, već mogu predstavljati i predmet proučavanja, recimo pri komparativnoj analizi nastavnih planova i programa, školskih udžbenika i slično. Pored pisanog materijala čijim se proučavanjem prikupljaju podaci u okviru odgovarajućih pedagoških istraživanja, ovde spadaju i mnogi drugi objekti koji svedoče o pedagoškim pojavama. Dokumenti u širem smislu, koji se mogu koristiti u pedagoškim istraživanjima se klasifikuju:I PISANI DOKUMENTI (odštampani dokumenti, dokumenti otkucani pisaćom mašinom, napisani rukom, kao i grafički dokumenti-crteži, grafikoni...) razvrstavaju se na sledeći način:

1. Dokumenti organa vlasti koji se tiču prosvete (ustavi, zakoni, uredbe, naredbe, nastavni planovi i programi, zapisnici i zaključci sa sednica, izveštaji),

2. Dokumenti društvenih organizacija koji se odnose na pedagošku problematiku ili i na prosvetnu problematiku, kao što su programi, statuti, pravilnici, zapisnici i zaključci sa sednica, kongresni materijali itd.

3. Dokumenti škola, predškolskih ustanova, fakulteta i drugih pedagoških ustanova, kao što su pravilnici, planovi rada, izveštaji, zapisnici sa sednica, odeljenski dnevnici...

4. Personalni dokumenti prosvetnih radnika-planovi rada, izveštaji, koncepti časova...5. Personalni dokumenti vaspitanika- svedočanstva, diplome, školske knjižice, indeksi, sveske sa domaćim

zadacima...6. Udžbenička literatura-udžbenici, priručnici, skripte...7. Književna dela iz kojih se mogu sticati znanja o vaspitanju8. Listovi za decu i omladinu i podlisci za mladež u listovima za odrasle.

21

II OSTALI DOKUMENTI - Tu spadaju svi dokumenti koji nisu pisani i koji se uslovno mogu nazvati dokumentima. To su školske zgrade i zgrade drugih pedagoških ustanova, školski nameštaj i nameštaj drugih pedagoških ustanova, nastavna sredstva, radovi vaspitanika (npr.herbarijumi,vajarska dela), đački pribori (sveske, olovke, tablice, bojice..), zvučni snimci pedagoških procesa, fotografije, filmovi na kojima su snimljeni pedagoški procesi...

Dokumenti mogu biti primarni i sekundarni. Primarnim se naziva dokument koji je originalan, a sekundarnim onaj koji predstavlja samo prepis, prikaz, osvrt, mišljenje o originalnom dokumentu. Provera autentičnosti (originalnosti) i pouzdanosti dokumenta naziva se kritikom dokumenta, i to provera autentičnosti spoljašnjom, a provera pouzdanosti unutrašnjom kritikom. U spoljašnjoj se proverava ko je autor dokumenta, kad je, gde i zašto nastao...Unutrašnja se odnosi na proveravanje istinitosti onoga što se u dokumentu kaže dokazana autentičnost dokumenta nije istovremeno i dokaz tačnosti onoga o čemu on izražava i informiše.

29. Posmatranje (nesistematsko i sistematsko) kao tehnika prikupljanja podataka i tome odgovarajući instrument

Pod tehnikom posmatranja podrazumeva se takav način prikupljanja podataka o proučavanim pedagoškim pojavama koji se ostvaruje putem planskog i sistematskog opažanja tih pojava. Da bi se opazilo ono što treba opaziti, neophodno je tačno znati šta da se, i zašto posmatra, a uz to se mora posmatrati po detaljno razrađenom planu, i to sistematično.

Kao način najneposrednijeg i najprirodnijeg proučavanja pedagoških pojava (za razliku od anketiranja, intervjuisanja, testiranja i drugih tehnika, u kojima se postavljanjem pitanja i zadavanjem zadataka umanjuje prirodnost procesa koji se proučavaju-tu istraživač ničim, sem, eventualno svojim prisustvom, ne doprinosi da ono što proučava ne bude onakvo kakvo obično jeste), tehnika planskog i sistematskog posmatranja nezaobilazna je pri korišćenju deskriptivne metode (koja se prvenstveno na nju i oslanja), a koristi se i u eksperimentalnoj metodi.

30. Anketiranje kao tehnika prikupljanja podataka i tome odgovarajući instrumentTehnika prikupljanja podataka o proučavanoj pedagoškoj pojavi putem pismenog odgovaranja ispitanika na pitanja, data takođe u pismenom obliku, naziva se anketiranje.Anketiranjem se mogu prikupiti dve vrste podataka :

1. Činjenični podaci – npr. o broju pročitanih knjiga, vremenu utrošenom za određenu aktivnost itd. 2. Podaci o ispitanikovim stavovima, interesovanjima, uverenjima, željama.

Instrument pomoću koga se obavlja anketiranje je upitnik. On obično sadrži zaglavlje (za upisivanje osnovnih podataka: pol, uzrast, školska sprema itd.) i dve kolone: kolone sa odštampanim pitanjima i kolone za upisivanje odgovora.Nedostatak ove tehnike je što se ne može osigurati da ispitanici na pitanja odgovaraju iskreno. Stoga kad god nije neophodno da se onaj ko popunjava upitnik identifikuje – on treba da ostane anoniman.

Anketiranje se obavlja ili slanjem upitnika ispitanicima poštom, da ih ispune i ispunjene upitnike vrate istraživaču, takođe poštom ili tako što se ispitanici okupe na određenom mestu u prisustvu istraživača ili njegovog saradnika i upisuju svoje odgovore u upitnik.Prednosti ovog drugog načina su te što :

a) istraživač dobija odgovore uglavnom svih onih koje je obuhvatio planom istraživanja;b) istraživač (ili njegov saradnik) je u kontaktu sa ispitanicima, može da im objasni sve što treba da znaju o

svrsi anketiranja, o načinu odgovaranja itd.;c) takvo anketiranje je ekonomičnije.

31. Intervjuisanje kao tehnika prikupljanja podataka i tome odgovarajući instrumentDolaženje do podataka o onome što se proučava putem temeljno pripremljenog i sračunato vođenog istraživačkog razgovora s ispitanicima naziva se intervjuisanjem.Intervjuisanje se obično obavlja individualno ali postoji i kolektivni, grupni intervju, kojem se pribegava samo onda kad se istražuju problemi uticanja kolektiva na ponašanje i razvoj njegovih članova. Intervjui se dele na :

a) direktne – u kom ispitanici daju podatke o sebi i22

b) indirektne - u kom ispitanici ne daju podatke o sebi već o drugima. Postoji i podela intervjua na :

a) standardizovane (vezane) – u njima se ispitanicima postavljaju unapred precizna pitanja; b) nestandardizovane (slobodne) – u njima su unapred precizne samo teme o kojima će se razgovarati, a

pitanja se, u zavisnosti od toga razgovora, improvizuju.Nestandardizovani intervjui su prirodniji jer su slični običnoj konverzaciji a kod standardizovanih intervjua je lakše upoređivati odgovore različitih ispitanika. Standardizovani intervjui se najčešće koriste, a nestandardovani intervjui se koriste samo onda se želi ispitati neka složena pojava kojoj se ne mogu predvideti koja bi sva pitanja trebalo postaviti ispitanicima.Prednosti intervjuisanja u odnosu na aketiranje su :

a) pomoću intervjua se može saznati ponešto od onoga što je teško dostupno pa i nedostupno drugim tehnikama;

b) prikupljanje podataka putem usmenog razgovora je mnogo prirodnije;c) intervju je, i kada je standardizovan, fleksibilniji od ankete;d) prednost je dvosmerno komuniciranje tj. mogućnost razmene informacija između istraživača i ispitanika;e) prilikom intervjuisanja, istraživač na osnovu držanja ispitanika, može da odredi da li ispitanik iskreno

odgovara na postavljena pitanja. Ta procena ne mora biti pouzdana ali često jeste.Nedostaci intervjuisanja u odnosu na anketiranje :

a) intervjuisanje zahteva mnogo više vremena;b) u koliko se intervjuisanje ne snima odgovarajućim tehničkim sredstvom, interpetacija ispitanikovih

odgovora može biti nedovoljno objektivna;c) za razliku od anketiranja, intervju ne može biti anoniman pa je zato ta tehnika manje pogodna za

dolaženje do podataka intimne prirode.Ispitivač koji želi da prikupi podatke tehnikom intervjuisanja, mora se pridržavati sledećih zahteva :

1) Intervjuisanje je potrebno obavljati po napisanom planu u kome se mora predvideti :a) mesto intervjuisanja;b) vreme intervjuisanja,;c) teme intervjuisanja;d) način beleženja ili snimanja ispitanikovih odgovora.2) Početak razgovora s ispitanikom može značajno uticati na ceo njegov tok, povoljno ili nepovoljno- Zato

je neophodno postarati se da on ispitaniku bude zanimljiv i prijatan.3) Ukoliko će se razgovarati o osetljivoj temi, neophodno je reći ispitaniku da nikada nikom neće biti

saopštena imena ispitanika od kojih su dobijeni odgovori na ta pitanja. To obećanje o diskreciji se ne sme zanemariti.

4) Ispitanicima treba objasniti da intervjuisanje nema takmičarski karakter i da svaki iskren odgovor je najbolji mogući odgovor;

5) Na odgovore ispitanika koji su iznenađujući, ne sme se reagovati iznenađujuće (čak ni gestom ili izrazom lica);

6) Istraživač ne sme pokazati ili davati do znanja ispitaniku da mu se dobijeni odgovor sviđa ne sviđa, jer bi to moglo uticati na naredne ispitanikove odgovore;

Pitanja trebaju biti jasna, nedvosmislena, jednostavna i potpuna. Tehniku intervjuisanja treba koristiti samo ukoliko je istraživač posebno talentovan i osposobljen za to da s ispitanicima brzo i lako ostvari srdačan odnos i time obezbedi iskrene odgovore.Poželjno je da se intervju snima pomoću magnetofona ili kasetofona, nakon čega se svi ispitanikovi odgovori mogu zapisati u protokol intervjua.

32. Skaliranje ili procenjivanje kao tehnika prikupljanja podataka, vrste skala i osnovni nedostaci skaliranjaSkaliranje (procenjivanje) predstavlja tehniku prikupljanja podataka o proučavanim pojavama putem posrednog merenja u vidu rangiranja i kategorisanja. Njime se procenjuju pomoću raznih skala, stupnjevi izraženosti onih svojstava proučavanja pojava, koje je teško, pa i nemoguće kvantifikovati.

23

Najčešće se koristi za: proučavanje stavova, interesa, kvaliteta proizvoda određenih delatnosti, kvaliteta izvođenja određenih aktivnosti i sl., dakle onoga što se obično i ne može na neki drugi način naučno proučavati. Instrumenti kojima se ova tehnika služi jesu različite skale, kojima se dolazi do procena o svojstvima određenih osoba, predmeta ili pojava. Kada je osoba, stvari ili pojava koje se procenjuju malo (do 30), a procenjivač ih sve dobro poznaje, procenjivanje se obavlja rangiranjem tj. svrstavanjem u rang – listu (od najboljeg do najgoreg) u pogledu procenjivanog svojstva. Rangiranje je posebno preporučljivo pri procenjivanju takvih svojstava ljudi koje je nezgodno procenjivati kategorisanjem. Rang – liste su sale rangova. Rangiranje se najuspešnije realizuje pojedinačnim upoređivanjem svake pojedine osobe, predmeta ili pojave, koje se procenjuju. Rangiranje se može obaviti i neposredno – bez upoređivanja, ako je broj onih koje treba rangirati izuzetno mali (do 10) . Jake strane rangiranja jesu jednostavnost i to što je onom svakom razumljivo a osnovni nedostatak je to što rezultati takve procene važe samo za grupu unutar koje je rangiranje obavljeno.Ako je procenjivanih osoba, predmeta ili pojava više od 30, rangiranju se pretpostavlja kategorisanje – rangiranje u nekoliko kategorija. Tih kategorija ne treba imati mnogo, najčešće ih je 5. Instrumenti na koje se oslanja kategorisanje jesu skale koje mogu biti: deskriptivne, grafičke i numeričke. U deskriptivnoj (verbalnoj) skali se rečima opisuju različiti stupnjevi procenjivanog svojstva, da bi procenjivač odabrao onaj od njih koji određenoj osobi, predmetu ili pojavi najviše odgovara. Kontrolna lista predstavlja varijantu deskriptivne skale. Ona se najčešće koristi za kontrolu (procenu) kvaliteta produkta rada. Budući da se tu odgovara samo potvrđivanjem i negiranjem (obično zaokruživanjem ponuđenih odgovora da i ne), kontrolnu listu nazivaju i alternativnom skalom. U grafičkoj skali svaki sud o svojstvu koje se procenjuje obeležava se na određenoj tački vodoravne ili (ređe) uspravne prave linije, stim što svaka tačka predstavlja određen stepen onoga što procenjuje. Grafička skala se razlikuje od deskriptivne ne samo po načinu obeležavanja obavljene procene već i time što u njoj procenjivač ima praktično beskrajno mnogo raspoloživih mesta na liniji gde će tačno označiti svoju procenu. U numeričkoj skali se brojkom (obično od 1 do 7) određuje stepen svojstva koje se procenjuje. Ta skala se često pridodaje deskriptivnoj a i grafičkoj skali - u vidu unošenja u njih i brojčanih vrednosti. Posebnu vrstu deskriptivnih skala čine skale stavova.Postoje i neke vrste manje više specifične skale. To su :

1. “Odredi ko” skala 2. Skalogram,3. Q – postupak, 4. Skala proizvoda 5. Sociogram

Osnovni nedostatak skaliranja jeste taj što lako upada u mnoštvo uobičajenih grešaka, kao što su :a) Pogreška centralne tendencije b) Pogreška ekstremnog sudac) Halo – efekat d) Logička pogreškae) Pogreška kontrastaf) Pogreška proksimalnostig) Stereotipijah) Procenjivanje osobe na osnovu njenog izraza lica, njenih glasovnih osobina, gestova i njenog držanja.

33. Sociometrijski postupak kao tehnika prikupljanja podataka i tome odgovarajući instrumentiSociometrija je tehnika dolaženja do podataka o interpersonalnim odnosima u relativno malim grupama i statusa pojedinaca u njima. Reč je o grupi čija veličina ne sme biti takva da onemogućuje dobro međusobno poznavanje svih članova. Glavni instrument ove tehnike je sociometrijski test. Ispitanici odgovaraju sa kim bi od članova grupe kojoj pripadaju želeli, a sa kim ne bi želeli da učestvuju u nekoj aktivnosti. Odgovaranje može biti pismeno ili usmeno, ali odgovori moraju biti poznati samo ispitivaču, a ne članovima grupa. Sledeći instrument je sociometrijska skala koja služi da bi se saznao položaj svakog pojedinca u grupi. Od svakog člana grupe se traži da proceni da li mu je neki član simpatičan, antipatičan ili je prema njemu indiferentan.

24

Treći merni instrument je sociogram. To je grafičko predstavljanje sociometrijskih podataka. Članovi grupe se predstavljaju različitim simbolima, naklonost člana grupe prema drugom članu se predstavlja strelicom, a odbojnost se predstavlja izlomljenom strelicom. Sociogram je instrument iz koga se dosta može saznati o jednoj grupi: da li je homogena ili heterogena, ima li u njoj više podgrupa, kakav je status pojedinca u grupi i još mnogo toga... Sociometrijom se stiču podaci koji iako su nepouzdani, iniciraju dalja, ozbiljnija, istraživanja.

34. Testiranje kao tehnika prikupljanja podataka i tome odgovarajući instrument (vrste testova, sačinjavanje testova)Testiranje je tehnika dolaženje do podataka o proučavanim pedagoškim pojavama pomoću testova. Test je vrsta mernog instrumenta. Merenje može da bude direktno ili indirektno. U pedagoškom istraživanju se retko koristi direktno merenje jer se ono obavlja mernom jedinicom koja je iste vrste kao i predmet merenja. Zato se češće koristi indirektno merenje gde merna jedinica nije iste vrste kao ono što se meri. Najčešće se mere znanja i umenja učenika, na osnovu broja osvojenih bodova na testu. Testovi se sastoje od međusobno povezanih zadataka čijim se rešavanjem nešto meri i ustanovljava. Zadaci su isti za sve ispitanike, pored toga što su objektivni oni su i ekonomični. Vrste testovaPostoje razni kriterijumi za podelu testova.Po načinu rešavanja zadataka postoje:

1. Usmeni-uvek su individualni jer se realizuju usmeno. 2. Pismeni- se još nazivaju „papir i olovka“ testovi i najčešće se sprovode kolektivno.3. Testovi radnja- testovi kojim se najčešće ispituju sposobnosti izvođenja određenih radnji.

Po načinu primenjivanja testova postoje:1. Individualni- ispituje se pojedinac.2. Grupni- ispituje se grupa osoba.

Testovi se dele i po nameni na:1. Testove koji mere postojeće stanje2. Prognostičke testove- se najčešće koriste da bi se videlo koje zanimanje odgovara ispitaniku, ali i da bi

se prognzirao uspeh učenika u daljem školovanju i aktivnostima.3. Dijagnostičke testove-njima se ustanovljuju uzroci nečega.

Podela na osnovu onoga što se testira, šta se testira:1. Testovi mogućnosti- nazivaju se još i testovi u užem smislu. Njima se testiraju znanja, umenja i

sposobnosti. Oni se dele na: Testove ostvarenja- nazivaju se još testovi postignuća, uspeha, znanja. Njima se mere rezultati

učenja. Testove sposobnosti-mere se mogućnosti koje zavise od nasleđa i životnog iskustva. Tako da oni

mere sposobnost učenika za učenje, pa se još nazivaju testovi prirodnih sposobnosti. Testovi sposobnost se dele na:

Testove senzornih, Testove mentalnih- među njih spadaju testovi inteligencije, Testove motornih sposobnosti.

2. Ostali testovi ili testovi ličnosti- testiraju stavove, interese, karakter, temperament, emotivna svojstva i sl. Tu spadaju sociometrijski test, test ličnosti i projektivni testovi.

Treba spomenuti i podelu na:1. Testove nivoa-pošto se ovim testom želi ustanoviti nivo merenog svojstva, u prvom planu je tačnost

rešavanja zadataka, a ne brzina, što znači da je vreme ograničeno.2. Testove brzine- koji služe da se ispita da li ispitanik može dovoljno brzo da reši date zadatke.

Postoji još podela na:1. Standardizovane i nestandardizovane testove. Standardizovani test se dobija baždarenjem, odnosno

primenom testa na reprezentativnom uzorku radi dolaženja do skala koje omogućuju upoređivanje rezultata koje ispitanici postižu po utvrđenim standardima. Nestandardizovan test se naziva i nebaždaren test.

25

2. Formalne i neformalne testove. Formalni test je test kome su utvrđene sve osnovne metrijske karakteristike (validnost, relijabilnost, objektivnst, diskriminativnst), tj. test koji je baždaren u širem smislu. Neformalni test je onaj koji nije baždaren. Neformalni testovi nisu pogodni za naučno-istraživački rad jer je objektivnost jedina karakteristika kojom raspolažu.

Pripremanje (sačinjavanje) testova Stvaranje testova je složen posao koji mogu da obavljaju isključivo oni koji su za to posebno osposobljeni, odnosno osobe koji su stručne i imaju iskustvo u tom polju. Ukazaćemo na etape rada u pripremnanju testova:

1. Sastavljanje testovskih zadataka pomoću kojih će se meriti ono što datim testom želimo da merimo.2. Uobličavanje prve verzije testa,3. Testiranje relativno malog broja posebno odabranih učenika koji rešavaju prvu verziju testa.4. Eliminacija prelakih ili preteških zadataka 5. Rešavanje konačne verzije testa.6. Na osnovu podataka stečenih u prošloj etapi vrši se baždarenje testa i određuju se metrijske

karakteristike.

35. Karakteristike standardizovanih ili baždarenih testova (uzrasne norme, razredne norme i standardizovani skorovi)

Standardizovani test se dobija baždarenjem, odnosno primenom testa na reprezentativnom uzorku radi dolaženja do skala koje omogućuju upoređivanje rezultata koje ispitanici postižu po utvrđenim standardima. Nebaždareni test se naziva i nestandardizovani test. Baždarenjem se dobijaju skale pomoću kojih se može očitati prava vrednost testovskog rezultata.

Uzrasne i razredne norm e- za norme se uzimaju prosečni rezultati ispitanika pojedinog uzrasta ili školskih razreda koji su postignuti u reprezentativnim uzorcima dece svih ispitivanih uzrasta, odnosno učenika svih ispitivanih razreda. To se češće primenjuje kod testova inteligencije nego kod testova znanja. Šta predstavlja normu? -Normu predstavlja srednja vrednost onoga što se meri za osobe datog uzrasta- obično medijanski rezultat koji je dobijen na reprezentativnom uzorku ispitanika određenog uzrasta. Za neke testove se kao uzrasne norme koriste oni rezutati koje postiže većina ( oko 2/3 ili ¾ ispitanika određenog uzrasta). Prednost uzrasnih normi je ta što su lako primenljive i shvatljive. Postoje 2 nedostatka koja su neotklonjiva. Prvi nedostatak: ispitaniku koji u testu postigne skor koji, većina onih kojima je test namenjen neće nikad postići, nije moguće izračunati odgovarajući koeficient. Drugi nedostatak: kako su tempo rasta i vreme dostizanja maksimuma veoma različiti kod različitih osobina koje se testiraju, otežana su razna upoređivanja. Sve što je rečeno za uzrasne norme važi i za razredne norme, s tim da se razredne norme retko upotrebljavaju. Uzrasne norme se najčešće upotreblajvaju pri izračunavanju koeficienta inteligencije.

Standardizovani skorovi omogućuju najpouzdanije baždarenje testova. Baždarenje se svodi na izračunavanje rastojanja određenog testovskog skora od aritmetičke sredine date distribucije izraženog u jedinicama standardne devijacije. Radi se o standardizovano odstupanju nekog sirovog skora od aritmetičke sredine izraženom u jedinicama standardne devijacije tako se dobijaju zet-vrednost i zet-skala. Standardizovano odstupanje služi za dobijanje T-skale, C-skale, stenajn skale. Standardizovane skale su skale sa jednakim intervalima pa se na osnovu njih mogu obavljati aritmetičke operacije.

36. Statistički postupak pretvaranja sirovog skora dobijenog na testu znanja u numeričke ocene od 1 do 5 (pomoću prosečnog postignuća grupe i standardnog odstupanja).Standardni korelati su sirovi podaci svedeni na zajedničku meru pomoću srednje vrednosti i standardne devijacije da bi se mogli međusobno upoređivati. Standardni korelati su veoma popularni pri koreliranju i koordiniranju skorova i školskih ocena u nastavnoj praksi. Pomoću obrasca x± σ (srednja vrednost ± standardna devijacija) moguće je uporediti skorove iz objektivnog vrednovanja sa ocenama iz subjektovnog vrednovanja.5 {x + 1,5σ – iznad

605957 (2)

Ocena odličan (5) su svi skorovi iznad većeg skora za ocenu vrlo dobar (4), tj. od 55,70 naviše. Ovde su ti skorovi: 57, 59, 60.

4 {x+ 1,5σ 5453 (2)49 (2)48

Ocena vrlo dobar (4) su svi skorovi koji se nalaze u granicama od najboljeg skora za ocenu dobar (3) do vrednosti koju dobijamo kada srednjoj vrednosti dodamo 1,5σ, tj. do skora 55,70. Ovde su to skorovi: 48, 49, 53, 54.

26

3 {0,5 – x + 0,5σ

46 (2)4342 (2)4140 (4)39 (2)

Ocena dobar (3) su svi skorovi koji se nalaze u granicama od srednje vrednosti do vrednosti dobijene dodavanjem i oduzimanjem 0,5σ. U našem slučaju to su svi skorovi između 37,30 do 46,70. Ovde su to skorovi: 39, 40, 41, 42, 43, 46.

2 {x - 1,5σ 383736 (2)35 (2)333231 (2)

Ocena dovoljan (2) su svi skorovi koji se nalaze u granicama od najmanjeg skora za ocenu dobar (3) do vrednosti dovijene oduzimanjem 1,5σ od srednje vrednosti. Ovde su to skorovi između 28,70 i 37,70. U našem slučaju to su skorovi: 31, 32, 33, 35, 36, 37, 38.

1 {x - 1,5σ – ispod

2826

Ocena slab (1) su svi skorovi ispod najmanjeg skora za ocenu dovoljan (2), tj. ispod skora 28,70. Ovde su to skorovi: 26,28.

37. Validnost ili valjanost testa (meri samo ono za šta je namenjen) i postupak njihove provere (npr. izračunavanjem Pirsonovog koeficijenta korelacije)Među metrijske (merne) karakteristike testova od kojih zavisi njihov kvalitet kao mernih istrumenata spadaju validnost, relijabilnost, objektivnost i osetljivost. Validnim se naziva test koji meri:sve to, ali i samo to. Test koji je namenjen merenju određenih znanja je validan ako meri sva ta znanja i samo njih, a ne,recimo, i inteligenciju ispitanika. Mnogi testovi nisu validni , jer uspeh pri rešavanju zadataka od onih koji se sastoje zavisi i od činilaca koji se tim testovima ne žele meriti. Načini proveravanja validnosti testova nisu svi statistički. To se odnosi, na racionalnu analizu. Racionalna analiza predstavlja ispitivanje da li je gradivo obuhvaćeno tekstovskim zadacima dovoljno reprezentativno za čitavo nastavno gradivo koje se odgovarajućim testom ostvarenja želi izmeriti. Statistički načini proveravanja testova se oslanjaju na postupak izračunavanja koeficijenta korelacije (po pravilu Pirsonovog koeficijenta) između odgovarajućih pojava. Najosnovniji vid takvog proveravanja je proveravanje stepena slaganja rezultata koji se postiže na testu čija se validnost ispituje s rezultatima koji se postižu na nekim drugim, sličnim, a provereno validnim testovima. To se obavlja pomoću izračunavanja Pirsenovog koeficijenta korelacije. U obzir dolazi i provera slaganja rezultata koji se postiže na testu čija se validnost ispituje sa odgovarajućim školskim ocenama. Pri tom se izračunava koeficijent korelacije između ocena koje ispitanici imaju iz odgovarajućeg nastavnog programa i njihovih testovnih rezultata. Među statističke načine proveravanja validnost testova, koji se oslanjaju na izračunavanje koeficijenta korelacije između odgovarajućih pojava, spada i ispitivanje prognostičke valjanosti određenih testova. To je ustvari ispitivanje korelacije između rezultata koji se postižu u određenom testu i budućeg uspeha testiranih u nekoj školi ustanovi. Od statističkih načina proveravanja validnosti testova treba spomenuti jos i proveravanje pomoću faktorske analize. Tu se na osnovu izračunavanja koeficijenata korelacije koji se postižu u više raznih testova utvrđuje koji testovi mere koje faktore. Kada se za neki test ustanovi da meri te i te osnovne sposobnosti ili osobine (faktore), smatramo ga, validnim.

38. Objektivnost testa (rezultati ne zavise od onoga ko meri) i postupak njene provere (npr. test ima ključ za ocenjivanje)Objektivnost testova se tiče isključivanja subjektivnosg faktora,tj. nezavisnog rezultata koji se u testu postiže od merioca,od istraživača. Test je objektivan ako na ispitanikov rezultat u rešavanju zadataka ne utiče onaj ko proverava, ocenjuje, da li su rešenja tačna. Objektivnost testa zavisi od oblika zadataka. Objektivnost obezbeđuju samo oni zadaci koji se samo na jedan određeni način mogu tačno rešiti, pa onaj ko ocenjuje da li su ispitanikova rešenja tačna ima samo da ustanovi da li je ispitanik pribegao tom načinu (Da li je odabrao pravi od nekoliko ponuđenih odgovora...) Nije neuobičajno da se o objektivnosti testova sudi na osnov uvida u oblik njihovih zadataka ali se ona može proveravati i statističkim putem, i to tako što se da nekoliko ocenjivača da ocene rezultate koje je u testu postigao određeni broj ispitanika, a onda se izračuna koeficijent korelacije iz tako dobijenih podataka, tj. Koeficijenta korelacije između rezultata koje su dobili razni ocenjivači ocenjivajući iste testove. Da bi se test smatrao OBJEKTIVNIM mora se dobiti koeficijent 1,00.

27

39. Diskriminativnost ili osetljivost testa (dovoljno registruje razlike u veličini pojave koja se meri) i postupak njene provere (npr. Racionalnom analizom da li test obuhvata najvažnije gradivo ili izračunavanjem Pirsonovog koeficijenta korelacije postignuća u odnosu na neki baždareni test, prethodne ocene i sl.)Diskriminativnost osetljivnosti testovaDa bi se neki test smatrao osetljivim mora registrovati i manje razlike u onome što meri. Kad je, recimo većina zadataka u nekom testu preterano teška ili preterano laka- mnogi postižu pri testiranju iste ili vrlo slične rezultate, ali ne zato što bi im ono što se tim testovima meri bilo istovetno,ili vrlo slično, već zbog neostetljivosti testa za razlike. U slučaju da su mnogi zadaci preterano teški – među manje uspešnim ispitanicima neće biti gotovo nikakve razlike, jer većina njih neće rešiti nijedan od tih zadataka, ili će ih rešiti sasvim malo. Ukoliko su pak mnogi zadaci preterano laki –neće se međusobno razlikovati uspešniji ispitanici, jer će većina njih rešiti ili sve ili gotovo sve od tih zadataka. Test je ISTINSKI OSETLJIV samo ako pravi razliku ne samo između uspešnih i neuspešnih nego takođe i između uspešnih i uspešnih i neuspešnih i neuspešnih,tj. ako je dovoljno diskriminativan. Zato se za termin osetljivosti koristi termin DISKRIMINATIVNOST. Osetljivnost testa zavisi od toga da li su njegovi zadaci prilagođeni mogućnostima ispitanika. Ne smeju biti ni preterano laki ni preterano teški. Pomoću ABAKA se utvrđuje teškoća testovnih zadataka, veličina tih indeksa se kreće od 0 (najlakši zadaci) do 8 (najteži zadaci). (i za 38.pitanje)Postupak provere osetljivosti testa: test čiju osetljivost treba proveriti sadrži 30 zadataka. Njime je testirano 80 ispitanika. Za svaki od 30 zadataka izračunato je kolika je proporcija onih koji su ga rešili, a koliko onih koji ga nisu rešili. Potom se na ABAKU predstavljaju vrednosti i na preseku zamišljene linije se očitava indeks teškoće svakog zadatka. Pribegava se i izračunavanju indeksa diskriminativnosti testovskih zadataka. Taj indeks se tiče pitanja da li zadatak odvaja uspešne od neuspešnih. Testovski zadatak je tim diskriminativniji što se uspeh ispitanika pri njegovom rešavanju više slaže s njegovim uspehom u celom testu. Zadatak sa visokim indeksom diskriminativnosti u dovoljnoj meri pravi razliku između onih koji su u čitavom testu uspešni od onih koji to nisu. Do izračunavanja indeksa diskriminativnost testovskih zadataka obično se dolazi pomoću izračunavanja biserijskog koeficijenta korelacije i to skraćenim postupkom: posle testiranja testom kojim se proverava osetljivost, odvoji se 27% najuspešnijih i 27% najneuspešnijih testiranih ispitanika. Potom se za svaki zadatak odredi proporcija onih koji su ga rešili, i to u obe grupe, da bi se na osnovu tih proporcija očitao indeks diskriminativnosti svakog pojedinog zadatka.

40. Relijabilnost ili pouzdanost (uvek meri isto) i postupak njihove provere (npr. Putem koeficijenta korelacije, kao i izračunavanje proporcije između rešenih i nerešenih zadataka po Kuder-Ričardsonovom postupku, pri čemu izostavimo iz testa sve rešene i sve nerešene zadatkeSvojstvo testa da uvek meri ono što treba da meri, da pri uzastopnom, ponovljenom, merenju daje iste ili vrlo slične rezultate - naziva se njegovom relijabilnošću (pouzdanošću, doslednošću, postojanošću, konstantnošću, vernošću). Relijabilnost testa se utvrđuje slaganjem između rezultata dve njegove primene. To slaganje nikada nije apsolutno, pa nema ni potpune relijabilnosti testa. U pedagoškim istraživanjima se za proveravanje relijabilnosti testa koristi postupak izračunavanja koeficijenta relijabilnosti testa. Taj koeficijent kod testova ostvarenja (testova znanja i umenja) treba da iznosi bar 0,80 (a po nekima i 0,90), dok kod ostalih testova može biti i znatno niži.Ovo su načini proveravanje relijabilnosti testova putem izračunavanja Pirsonovog koeficijenta korelacije:

1. Izračunavanje koeficijenta korelacije između rezultata dve primene istog testa na istim ispitanicima, s tim što se druga, ponovljena primena obavlja nakon određenog vremena.

2. Izračunavanje koeficijenta korelacije između rezultata koje isti ispitanici postižu u dva ekvivalentna (paralelna testa). To je najpreporučljivije, jer je najegzaktnije, ali za to treba raspolagati ekvivalentnim formama istog testa.

3. Izračunavanje koeficijenta korelacije između rezultata koje isti ispitanici postižu u dve polovine istog testa. Ovo je najčešće primenjivani postupak, jer ne zahteva da se raspolaže ekvivalentnim formama istog testa.

Relijabilnost testa se statistički može proveriti Kuder- Ričardsonovom metodom racionalne ekvivalentnosti. Po Kuder- Ričardsonovoj metodi koeficijent relijabilnosti rtt izračunava se formulom:

28

rtt = n

n−1 (σ 2−Σ pq

σ 2 )

41. Organizacija naučnog istraživanjaProjektovanje se okončava izradom tehničkog projekta, koji sadrži spisak ustanova i pojedinaca koji će učestvovati u istraživanju, podatke o organizaciji prikupljanja planiranih podataka, rokove obavljanja predvidjenih poslova (po fazama) i pregled troškova.U spisak ustanova ili pojedinaca koji će učestvovati u istraživanju potrebno je uneti sve institucije u kojima će se istraživanje obavljati (recimo škole u kojima će se eksperimentalno proveravati efikasnost određene didaktičke inovacije ili arhive i biblioteke u kojima će se proučavati određeni dokumenti i retke publikacije) i sve pojedince s kojima će istraživač na ovaj ili onaj način sarađivati (mogu biti istaknuti eksperti koje će istraživač konsultovati, pedagozi koji će organizovati pedagoški rad koji će se proučavati, članovi eventualnog tima istraživača, statističari i programeri).Iz podataka o organizaciji prikupljanja planiranih podataka treba da se vidi šta će se sve učiniti kako bi se obezbedilo da se često veoma složeni i delikatni poslovi prikupljanja podataka o istraživanoj pedagoškoj pojavi obave bez nepredvidjenih smetnji.Rokovi obavljanja predviđenih poslova moraju se odrediti po fazama, tj. tako da se tačno zna kada će se koja faza istraživanja realizovati. Svi planirani rokovi moraju biti realni. Poželjno je da svi istraživački poslovi obave u roku koji nije ni preterano dug ni preterano kratak, već takav da omogućuje da se sve što treba uradi solidno.Pregled planiranih troškova potreban je prvenstvano zato da oni koji odlučuju o finansiranju istraživanja vide o kolikim sredstvima radi i da li su ona realno planirana. Da bi taj pregled bio valjan, treba ga praviti u saradnji s onima koji dobro poznaju problematiku finansiranja naučnoistraživačkog rada i u stanju su da meriorno procene koliko sme i može da staje projektovano istraživanje.

42. Priprema rukopisa za štampu: oblikovanje teksta, oblik slova, formiranje stranica, paginacija.Organizacija rukopisa za štampuPripremanje rukopisa za objavljivanje u vidu monografskih ili periodičnih publikacija podrazumeva vizuelnu i tehničku organizaciju teksta, tj. i njegovo konačno oblikovanje. Pored tačnosti odštampanog teksta, ono podrazumeva korektan tehnički izgled, u pogledu tipografskih karakteristika i niza drugih detalja grafičke obrade. Pripremanje rukopisa obuhvata formatiranje i paginaciju stranica, unošenje pratećih oznaka publikacije, uređenja posebnih delova publikacije (naslovne stranice, impresuma, stranice sa sadržajem i spiska referenci), pregledanje teksta (rektorisanje i korekturu) i dostavljanje rukopisa. Svi ti elementi strukture rukopisa preciziraju se konvencijama koje variraju od jedne naučne oblasti do druge.Oblikovanje osnovnog tekstaSlog predstavlja osnovni način oblikovanja teksta naučnog dela i obavlja se na računaru. Osnovne karakterstike sloga su: oblik slova, veličina slova, dužina redova, prostor među redovima i tekstualna kompozicija stranice. Izbor pismaReference radova koji se objavljuju na stranim jezicima pišu se u tekstu u originalnom pismu. Za radove na srpskom jeziku koristi se ćirilica ili latinica po izboru autora. Postoje mnogi softverski alati za prevo sa ćirilice na latinicu i obratno kao i putem Interneta. Veličina slovaVeličina slova se izražava tipografskim tačkama (jedna tipografska tačka = 0,376mm) i obeležava se sa pt. Tekst treba da ima samo dve visina slova (2 gradacije), standardnu za tekst (11,12tačaka) i nižu za podnožje napomene, spisak literature, sažetak i rezime (9 ili 10 tačaka). Oblik slovaNaučni rad se piše u tekst procesoru Microsoft Wordu, najpogodniji fondovi za osnovni tekst naučnih radova su Times New Roman, Arial, Cambria, Garmond ili Sentury Schoolbook.Formiranje stranicaJedinice za merenje obima štampanog teksta naziva se autorski tabak. Sadrži 16 stranica teksta formata A4, naučni radovi za publikovanje uglavnom se ograničavaju na 1 autorski tabak. Stranice akademskog rada formiraju se tako da sadrže 38 redova sa oko 70 znakova u redu, sa marginama 2,5cm sa gornje (header) i donje (footer) strane i 3cm sa leve i desne strane. Margine služe da na njima urednik, lektor, recenzent i tehnički urednik napišu svoje primedbe. Kod odeljka literature umeće se jedan prazan red između susednih odrednica. U zaglavlju svake stranice štampanog teksta koriste se tekući ili živi naslovi poglavlja ili podpoglavlje, radi bržeg

29

pronalaženja određenih podnaslova. Završni radovi studenata pišu se na jednoj stranici lista, na formatu A4, sa proredom 1,5 ili 2 sa većim marginama, radi ispravki i dopune a umnožavaju se jednostrano.Paginacija rukopisaNumeričko obeležavanje stranica publikacija se izvodi arapskim brojevima. Brojevi se uglavnom pišu u sredini ili na uglovima iznad teksta, a mogu i ispod teksta. Kod jednostranog ispisa broj se stavlja na ivici desne strane, a kod dvostranog ispisa na parnoj s desne, a na neparnoj s leve strane. Naslovna stranica, stranica sa inpresumom, stranica sa predgovorom, stranica bez teksta se ne paginiraju, ali ulaze u ukupni zbir stranica publikacije.

43. Međunarodni standardi oznake publikacija: ISBN – za monografiju, ISSN – za serijske publikacije, ISSN – međunarodni broj u Bibliografiji serijskih publikacija, Bar kod – ima ulogu inventarnog broja knjiga, BIBLID – za bibliografsku identifikaciju članka, CIP zapis – o sadržaju, predmetu i karakteristikama publikacije.-Međunarodni standardni knjižni broj ili ISBN (International Standard Book Number) je jedinstveni identifikator knjiga i drugih objavljenih publikacija bez obzira na medij na kojem se objavljuju. Svaki izdavač koji se želi uključiti u ISBN sistem treba najpre ispuniti upitnik, koji se preuzima u nacionalnom uredu za ISBN, i priložiti nakladnički plan. Na temelju toga izdavač zauzima odgovarajuće mesto u ISBN sistemu. Uvođenje međunarodnog standardnog knjižnog broja rezultat je porasta izdavačke produkcije u celome svetu ali i potrebe da svi oblici poslovanja s knjigom (uvoz-izvoz,obrada narudžbi, evidencija prednarudžbi, marketing, bibliografski opis, svi oblici međunarodne razmene knjiga, inventura, službe skladištenja itd.) budu ažurirani i strojno čitljivi, tj. pogodni za automatsku obradu podataka. -ISSN broj, zajedno sa ključnim naslovom, osnovni je element za identifikaciju serijskih publikacija. Sastavni je deo Biblida za identifikaciju priloga (članaka) iz serijskih publikacija i EAN (BAR) koda za optičko prepoznavanje serijskih publikacija. Štampa se u gornjem desnom uglu korica i naslovne strane publikacije. Dodeljuje ga ISSN centar. Da bi dobili ISSN broj potrebno je da se izdavači obrate centru (telefonom, faksom, elektronskim putem) sa osnovnim podacima o časopisu.-Bar kod – ima ulogu inventarnog broja knjigaR pidn eksp nzij skenir nj b r-kod širom svet dovel je do potpisiv nj Spor zum izmeđuа а а а а а а а а а а а а а Međun rodnog udruženj z evropsko numeris nje proizvod (Association European Article Numbering) iа а а а а Međun rodne ISBN gencije. Spor zum dozvolj v konverziju ISBN ozn ke u EAN b r-kod (European Articleа а а а а а а Numbering), čime ISBN post je međun rodni identifik tor u okviru svetskog pl n z b r-kodir nje. B r-kod EAN-а а а а а а а а а

se s stoji od 13 cif r . M šinski čitljiv b r-kod je brz sistem koji omoguć v izbeg v nje greš k . N osnovuа а а а а а а а а а а а а b r-kod izr đuje se šipk sti kod, koji služi z očit v nje EAN- i st vlj n z dnje korice knjige.а а а а а а а а а а а а-CIP zapis – o sadržaju, predmetu i karakteristikama publikacijeN rodn bibliotek Srbije ovl šćen je d , u skl du s Z konom o bibliotečkoj del tnosti, izr đuje k t loški z pisа а а а а а а а а а а а а а u publik ciji - CIP (а Cataloguing in Publication). Z pis koji dobij ju publik cije (monogr fske, serijske i neknjižnа а а а а gr đ ) u št mp noj i elektronskoj formi, predst vlj s žetu i, u međun rodnim r zmer m , unificir nuа а а а а а а а а а а а inform ciju o bibliogr fskim i s držinskim k r kteristik m publik cije. Pored Z kon o bibliotečkoj del tnosti,а а а а а а а а а а а koji precizir ulogu i z d tke n cion lnog bibliogr fskog centr u ovom procesu, Z kon o izd v nju publik cijа а а а а а а а а а а а ob vezuje izd v č d n sv koj novoj publik ciji odšt mp k t loški z pis n n čin propis n Uputstvom oа а а а а а а а а а а а а а а а k t logiz ciji u publik ciji - CIP.а а а а

44. Naslovna stranica publikacije (monografije, članka i dr. dela), naslovi poglavlja i podpoglavlja, impresum publikacije, formiranje sadržaja, spisak literature, spisak ilustracija, tabela, skraćenica, pojmova i izraza, formiranje priloga.Na naslovnoj stranici treba da se nalazi ime ustanove za koju se objavljuje knjiga, tj. članak, ime i prezime autora (bez titule, osim ako se ne radi o univerzitetskom izdanju), ime mentora, naslov rada i tema ako su koncipirane posebno...Naslovi označavaju temu i predstavljaju formulaciju predmeta istraživanja. Naslov sadrži pojmove koji opisuju temeljnu ideju i sadržaj rada. Potrebno je unapred odrediti i poglavlja i podpoglavlja koja će se obraditi u delu. Naslovi poglavlja se pišu Boldovano (podebljanim slovima) sa fontom 14 i označavaju se sa arapskim brojevima 1.0, 2.0, 3.0 ili rimskim brojevima. Naslovi podpoglavlja ili podnaslovi se pišu standardnim fontom kao i tekst, samo sa podebljanim slovima ili zakrivljenim, oni se označavaju brojevima 1.1, 1.2, 2.1, 2.2, 3.4 ... Impresum je naznaka štamparije, izdavača, uredništva i tehničkog osoblja.

30

Formiranje sadržaja – Najteži zadatak i u kojem ima i najviše posla je upravo formiranje sadržaja gde je potrebno prikupiti svu literaturu koju će trebati koristiti za izradu sopstvenog rada. Potrebno je pronaći slike, napraviti tabele, grafikone, i sve što će učiniti tu knjigu dostojnom za izdavanje. Uvek treba voditi računa, ako se radi elektronskim putem, da ne dođe do kršenja autorskih prava, tj. plagijarizma.Spisak literature - Oni takođe mogu biti i dokumenti, snimci ili izvori informacija stvoreni u vreme proučavanja od strane autorativnog izvora koji ima direktno znanje o događajima koji se opisuju. Tu se navode spisak svih knjiga, izvora, članaka koji su upotrebljivani za kreiranje naučnog dela. Navode se najčešće po APA standardu, gde se prvo navodi prezime autora, pa inicijal imena, godina nastanka knjige, naslov knjige, tema knjige, broj stranice... Spisak ilustracijaIlustrаcijа može biti crtež, slikа, fotogrаfijа ili drugi oblik umetnosti. Svrhа ilustrаcije je dа dekoriše priču, pesmu ili deo tekstuаlne informаcije (kаo što je člаnаk u novinаmа), trаdicionаlno vizuelno predstаvljаjući neki deo opisа u tekstu.Ilustrаcijа obuhvаtа širok pojаm i može poslužiti tаko što će:

Dаti lice glаvnim junаcimа u priči; Prezentovаti više primerа predmetа u školskim udžbenicimа ; Dаti vizuelno „korаk po korаk“ objаšnjenje zа neku poprаvku; Dopuniti ili objаsniti određeni tekst; itd...

Nakon toga treba navesti odakle su preuzete ilustracije, ili ispod nje ili na kraju dela.Takođe je potrebno i formirati priloge, kao i navesti spisak priloga koji su korišteni u delu.

45. Metodološki značaj mera centralne tendencije u pedagoškim istraživanjima (medijana, mod i aritmetička sredina)Medijana (Md, C, M), koju nazivaju i centralnom odnosno središnom vrednošću, predstavlja onu tačku u varijacionoj seriji iznad i ispod koje se nalazi tačno 50% njenih članova, tačno polovina broja slučajeva. Medijana je vrednost obeležja koja se nalazi u sredini serije čiji su članovi raspoređeni po veličini vrednosti obeležja. Medijana nije izračunata srednja vrednost, već vrednost obeležja određena po položaju koji zauzima u nizu podataka. Njena prednost (u odnosu na aritmetičku sredinu) je to što na nju ne utiču ekstremi, pa se koristi kad u distribuciji frekvencija ima ekstremnih vrednosti. Mesto u seriji na kojem se nalazi medijana određuje se na način što se ukupan broj članova serije, sređenih po veličini, poveća za 1 i podeli sa 2.Mod (Mo, D) koji nazivaju još i modus jeste takva srednja vrednost koju predstavlja vrednost koja se u seriji najčešće javlja. To je vrednost obeležja koje ima najveću frekvenciju. Uglavnom služi samo za orijentaciju pri izračunavanju drugih srednjih vrednosti. U seriji u kojoj su vrednosti samo aranžirane po veličini mod je ona vrednost koja je najzastupljenija. Recimo u seriji 7, 6, 6, 6, 5, 5, 5, 5, 5, 4, 4, 4, 4,3, 3 mod je 5, jer ima najviše 5-ica.Aritmetička sredina (M, X, SV) nazivaju još i prosečnom vrednošću. To je najupotrebljivija srednja vrednost, jer je najpogodnija za aritmetičke operacije. Aritmetička sredina predstavlja sumu svih pojedinačnih vrednosti u varijacionoj seriji podeljenu ukupnim brojem tih vrednosti. Ona se može izračunati samo kod podataka s intervalne i srazmerne skale, dakle samo onda kad postoji ekvidistantnost (isti razmak) između jedinica vrednosti. Računa se tako što se saberu sve vrednosti (suma vrednosti) i podeli se sa brojem koliko ima tih vrednosti (ukupan broj slučajeva).

x = Σ XN Npr. U seriji: 7, 6, 6, 6, 5, 5, 5, 5, 5, 4, 4, 4, 4,3, 3 aritmetička sredina iznosi:

x=7215

=4,80

Σ (veliko grčko slovo sigma)-suma, zbir; X-vrednosti numeričkog obeležja; N-ukupan broj slučajeva. Again 43. Metodološki značaj mera standardnog odstupanja od aritmetičke sredine u pedagoškim istraživanjima (standardna devijacija).Realnost srednje vrednosti proverava se metodom ispitivanja varijabilnosti. Mere varijabilnosti, koje se izračunavaju tom metodom, pokazatelji su stupnja homogenosti podataka koje reprezentuje odgovarajuća srednja

31

vrednost. Ispitivati varijabilnost znači proveravati koliko pojedinačne vrednosti odstupaju (variraju) od zajedničke im srednje vrednosti, kolika im je disperzija (raspršenje), devijacija. Zato se mere varijabilnosti nazivaju još i merama varijacije (odstupanja), devijacije i disperzije (raspršenja). Mere varijabilnosti su: opseg raspodele, međučetvrtni poluopseg, prosečno odstupanje i standardna devijacija. Svaka od tih mera odgovara nekoj meri srednje vrednosti.Standardna devijacija  (σ, SD, s), koju nazivaju i standardnim odstupanjem, najpreciznija je mera varijabilnosti, a ide isključivo uz aritmetičku sredinu. Formula za izračunavanje standardne devijacije:

gde je d-razlike između pojedinačnih vrednosti i njihove aritmetičke sredine (X-M), N- ukupan broj slučajeva.

Again 44. Metodološki značaj pokazatelja o korelaciji nekih pojava u pedagoškim istraživanjima (pojam, koeficijent rang-korelacije, Pirsonov koeficijent korelacije, predviđanje na osnovu korelacijeKorelacijaKad su dve pojave međusobno povezane tako što se menjaju zajedno, u toj njihovoj povezanosti može postojati potpuno ili delimično slaganje. Potpuno slaganje postoji onda kad se obe pojave menjaju u istom pravcu (obe rastu ili se obe smanjuju), kad im se veličina (stupanj) promene (porasta ili smanjenja) podudara i kad se menjanje kod obe pojave dešava istovremeno, u istom momentu. Postoje funkcionalne i stohastičke povezanosti. Odnos dve pojave nazivamo funkcionalnim ako im se pri zajedničkom menjaju veličina(stupanj) promene uvek podudara, ako svakoj vrednosti jedne pojave odgovara tačno određena vrednost, uvek ista vrednost druge pojave.Stohastički odnosi po obliku podsećaju na funkcionalne odnose, ali su labaviji od njih, nisu tako određeni, podložni su variranju. I funkcionalni i stohastički odnosi mogu biti uzročno-posledični (kauzalni). Oni su to onda kada se povezane pojave menjaju u različitim momentima, pa promena prve, kao uzrok, izaziva promenu druge kao posledicu.Kada su dve pojave povezane stohastički, a ne zna se da li im je odnos uzročno posledičan (tj. Da li se menjaju istovremeno ili se razlikuju u pogledu momenta menjanja)-govori se o korelativnoj povezanosti, o korelaciji. Pokazatelj stupnja korelativne povezanosti pojava naziva se koeficijentom korelacije. On se kreće od +1 do -1.Koeficijent rang-korelacije- jedan od načina izračunavanja koeficijenta korelacije jeste metoda rangova, Dobijeni koeficijen korelacije (ρ- ro) neprecizan je, pa se koristi samo za opštu orijentaciju. Ovom načinu se pribegava kada je broj slučajeva mali- do 25. Jer je veći broj slučajeva teško rangirati. Koeficijent rang-korelacije izračunava se formulom:

ρ = 1-6 ΣD 2

N (N 2−1)D- razlika u rangovima (R1-R2)Σ-zbirN-ukupan broj slučajeva

Again 45. Uloga hipoteze u naučnom istraživanju (pojam, vrste, način definisanja, nulta ili statistička hipoteza, alternativna hipoteza, opšta i posebne hipoteze, hipoteze u odnosu na cilj i zadatke istaživanja, različiti postupci testiranja ili provere hipoteze)Pri testiranju hipoteze o razlici između istovrsnih parametara uobičajeno je da se polazi od tzv. nulte hipoteze, budući da je to, u pogledu tehnike testiranja najpogodnije. Nulta hipoteza je pretpostavka da je na uzorku odnosno na uzorcima ustanovljene razlike došlo slučajno i da se ona zato ne može generalisati na populaciju odnosno populacije. Nulta hipoteza predstavlja pretpostavku da je razlika između određenih istovrsnih parametara jednaka nuli. Ona se proverava na osnovu odgovarajućih statistika. Ako se pri tome utvrdi da je tačna, ne može se smatrati da je ustanovljena razlika između tih statistika značajna. Ukoliko provera pokaže da nulta hipoteza nije tačna, ona se odbacuje i prihvata se alternativna hipoteza: hipoteza da je razlika između određenih istovrsnih statistika značajna, tj. da nije rezultat slučaja i da je stoga možemo generalisati na populaciju, odnosno na populacije. Opšta hipoteza: prvi putokaz u rešavanju problema, ona samo usmerava istraživače u pogledu prikupljanja podataka i informacija. Posebna hipoteza: približava istraživače predmetu istraživanja i omogućuje im segmentirano sagledavanje problema istraživanja. U testiranju hipoteze o razlici između istovrsnih parametara

32

oslanjamo se na odgovarajuću standardnu grešku, ovde je to standardna greška razlike. Budući da se obično ne raspolaže podacima za njeno precizno izračunavanje, standardna greška razlike se procenjuje samo na osnovu podataka iz uzorka. Standardna greška je broj iz kojeg se saznaje koliko statistička mera dobijena na uzorku verovatno odstupa od vrednosti koja bi se dobila da je ta mera izračunata na osnovu svih statističkih jedinica odgovarajuće populacije. Standardna greška nam daje raspon vrednosti unutar kojega se vrednost odgovarajućeg parametra najverovatnije nalazi.

46. Testiranje ili provera hipoteze o razlici između aritmatičkih sredina (kada su uzorci veliki, kada su uzorci mali, kada se raspolaže sa više od dve aritmetičke sredine)Kada su uzorci veliki- kada je pojava u populaciji normalno distribuirana, i distribucija aritmatičkih sredina raznih uzoraka iz te populacije jeste normalna, a tako se distribuiraju i razlike između tih aritmetičkih sredina. To omogućuje da se na osnovu standardne greške razlike aritmetičkih sredina testira hipoteza o razlici između aritmetičkih sredina, tj. da se ustanovi da li je razlika između aritmetičkih sredina 2 grupe iz istog uzorka ili 2 uzorka iz 2 populacije statistički značajna, tj. da li je dovoljno verovatno da postoji i na nivou populacije. Kada se izračuna standardna greška razlike aritmetičkih sredina, izračunava se t-odnos. Kada između aritmetičkih sredina postoji korelacija, uzima se u obzir njen koeficijent, koji smanjuje standardnu grešku, povećavajući iznos t. Tako i manja razlika između aritmatičkih sredina može biti statistički značajna.Kada su uzorci mali- kada između aritmetičkih sredina postoji korelacija pribegava se postupku koji je manje složen od postupka koji se primenjuje kod velikih uzoraka s koreliranim aritmetičkim sredinama. Kao i tamo, i ovde se uzima u obzir korelacija, ali je nepotrebno izračunavati visinu njenog koeficijenta. Testiranje hipoteze o razlici između više od dve aritmetičke sredine- obavlja se pomoću analize varijanse. Pod analizom varijanse podrazumeva se postupak ustanovljavanja koji deo ukupne varijabilnosti otpada na razlike između grupa, a koji na razlike unutar grupa. Naime, ukupni varijabilitet ima dva dela: deo koji je uslovljen veličinom disperzije među grupama i deo koji je uslovljen veličinom disperzije unutar svake grupe. To se naziva intervarijabilitetom i intravarijabilitetom.

47. Analiza varijanse (ANOV-a) i kovarijanse Analiza varijanse kojom se ispituje da li postoji značajna razlika između nekoliko aritmetičkih sredina, omogućuje da se istovremeno eksperimentalno proverava efikasnost više od dva pedagoška postupka. Ako je međugrupni varijabilitet veći od unutargrupnog - to svedoči o bitnim razlikama o efikasnosti ispitivanih pegadoških postupaka. Dakle, od odnosa između međugrupnog i unutargrupnog varijabiliteta zavisi da li će razlike između nekoliko izračunatih aritmetičkih sredina moći smatrati statistički značajnim. Verifikacija nulte hipoteze se obavlja na osnovu tzv. F-odnosa koji predstavlja odnos između međugrupne i unutargrupne varijanse. Kada se pokaže da F-odnos nije statistički značajan, razlike između statističkih sredina ne smeju se generalisati bez obzira na svoju veličinu. Ako F-odnos prelazi kritičnu granicu statističke značajnosti pristupa se izračunavanju t-odnosa za parove aritmetičkih sredina- da bi se ispitala značajnost između svakog para.

48. Testiranje hipoteze o razlici između proporcija1) Kada su uzorci veliki: Ukoliko su uzorci veliki, 100 i više jedinica, standardna greška razlike

proporcija (dp), na osnovu koje se izračunava t-odnos, dobiće se formulom:

dp= √ p12+ p 22

U ovoj formuli p simbolizuje standardnu grešku proporcije, koja se izračunava formulom:

p =√ pqN−1

Kad se dobije standardna greška razlike proporcije, t-odnos se izračunava pomoću formule (u kojoj je dp = razlika između dve proporcije):

t = d p

❑dp

Kad između proporcija postoji korelacija, uzima se u obzir njen koeficient, koji smanjuje standardnu grešku, povećavajući iznos t , tako da i manja razlika među proporcijama može imati statistički značaj.

33

2) Kada su uzorci mali: Ako su uzorci ispod 100 jedinica u oba uzorka, tj. u obe grupe, primenjuje se drugačiji postupak.

i. Utvrđuje se ukupan broj slučajeva N1 + N2

ii. Utvrđuje se ukupna frekvencija onoga za šta se traže proporcije. Kad je N iznad 30, t-distribucija se izjednačava sa normalnom distribucijom, pa se značajnim smatraju oni t-odnosi koji dosežu do vrednosti 1,96 (za nivo 95% pouzdanosti) i 2,58 (za nivo 99% pouzdanosti). 49. Testiranje hipoteze o razlici između Pirsonovih koeficienata korelacijeSlično postupku testiranja hipoteze o razlici između standardnih devijacija, i postupak testiranja hipoteze o razlici između Pirsonovih koeficienata korelacije, primenjuje se u slučajevima kada uzorci broje bar 100 jedinica. Distribucija uzoraka Pirsonovih koeficienata korelacije (r) ima znatno odstupanje od normalne distribucije, pa se pri testiranju hipoteze o razlici između tih koeficijenata služimo Zr koeficientima, gde se r koeficijenti moraju transformisati u Zr koeficijente. Do veličine t-odnosa se dolazi formulom:

t = dZr

❑dZr

dZr - razlika između koeficijenata Zr (Zr1 – Zr2) , a ❑dZr - standardna greška razlike Zr koeficijenata, i izračunava se formulom:❑dZr

= √❑d Zr12+❑d Zr2

2

❑Zr = 1

√N−3

Osim prvo navedenog uslova primene, još jedan uslov za primenu ovog postupka je da obe korelacije moraju imati zajedničku varijablu.

50. Primena HI-kvadrata pri testiranju hipoteze (neparametrijski postupci)Pojam neparametrijske procene - primenjuju se onda kada je neosnovano predpostavljati da su distribucije populacija, sa čijim se uzorcima radi, normalne. Ovakve procene se ne oslanjaju na procene parametara. Primenljive su bez obzira na oblik empirijskih distribucija, pa se još nazivaju i procenama nezavisnim od oblika distribucije. U pedagoškim istraživanjima se od neparametrijskih procena najviše koristi testiranje hipoteze pomoću hi-kvadrat distribucije ( χ2−distribucije ¿, ova distribucija predstavlja teorijsku distribuciju sa matematički određenom krivom. Glavni oblik primene HI-kvadrata predstavlja ispitivanje podudarnosti dve distribucije. Tačnije ispituje se da li neka distribucija značajno odstupa od neke druge distribucije. U pedagoškim istraživanjima HI-kvadrat se najviše koristi za ispitivanje podudarnosti empirijske distribucije s pravouglom i normalnom distribucijom. Ispitivanje podudarnosti sa pravouglom distribucijom - to je testiranje hipoteze o pravougloj distribuciji populacije. Karakteriše je to što su frekvence svih vrednosti jednake, sve vrednosti odgovarajuće varijable imaju istu frekvenciju. Pod testiranjem ove distribucije podrazumeva se da li se sa dovoljno pouzdanosti može odbaciti pretpostavka o pravougloj distribuciji populacije, i time prihvatiti alternativna predpostavka - da i u populaciji postoji nesrazmer između frekvencija pojedinih kategorija. Ispitivanje podudarnosti sa normalnom distribucijom - predstavlja testiranje hipoteze o normalnoj distribuciji populacije. Normalnost distribucije populacije kojoj pripada uzorak sa kojim se radi, uslov je primene mnogih statističkih postupaka. Postupak kojim se proverava ova distribucija sličan je postupku testiranja hipoteze o pravougloj distribuciji populacije. Proverava se da li empirijska distribucija uzorka proizilazi iz normalne distribucije populacije.

34