Marija Terezija (13. maj 1717- 29. novembar 1780.) bila je jedini ženski,a i poslednji vladar izporodice Habzburga. Vladala je: Austrijom, Ugarskom, Češkom, Hrvatskom, Galicijom i

Lodomerijom, Mantovom, Milanom, Pervom, Pječenicom i Toksanom, austrijske Holandije i brojnih grofovija. Sklapanjem braka izmedju Franca Stefana i Marije Terezije, ona je

postala carica Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, nemačka kraljica, velika vojvotkinja Toskane i kratko vojvotkinja Lotaringije.

Marija Terezija je postala vladarka posle smrti svog oca, Karla VI, u oktobru 1740. godine. Otac joj je Pragmatičkom sankcijom iz 1713. godine omogućio da nasledi njegove teritorije koje su se mogle nasleđivati samo po muškoj liniji i od strane muškarca.

Marija Terezija je podsticala i sprovodila raznovrske reforme uz pomoć svojih ministarstava. Reformisala je obrazovanje i finansiranje, podsticala trgovinu i razvoj poljoprivrede.

Za vladavinu Marije Terezije karakteristična su apsolutistička i centralistička nastojanja povezana sa germanizacijom. Oduzela je jezuitima školske poslove i cenzuru. Sprecila je prekomerno iskorišćavanje kmetova, određujući maksimum njihovih obaveza.

Iako se od nje očekivalo da vlast prepusti mužu Francu I, a kasnije sinu Jozefu, koji su bili njeni savladari, Marija Terezija je bila apsolutni vladar svojih poseda.

Kritikovala je Jozefove odluke. Opirala se podeli Poljske, ali je bila prisiljena da je odobri.

Imala je šesnaestoro dece među kojima su bili francuska kraljica, napuljska kraljica, parmska vojvotkinja i dva cara Svetog rimskog carstva.

Od njene dece sinovi Jozef II i Leopold II bili su neposredni naslednici prestola, a kći Marija Antoneta završila je pod giljotinom kao žena francuskog kralja Luja XVI.

brak

Pitanje braka Marije Terezije bilo je

od izuzetne važnosti. Od izbora

njenog muža zavisilo je koja će

dinastija naslediti dinastiju

Habzburg. Njen prvi verenik bio je

lotarinški princ Klement, koji je

trebalo da dođe na carski dvor 1723.

godine. Umesto Klementa na dvor

su stigle vesti o njegovoj smrti.

Klementov stariji brat, princ Franc

Stefan, bio je pozvan na carski

dvor, ali je car i dalje razmatrao

druge mogućnosti. Dvanaestog

februara 1736. godine udala se za

lotarinškog vojvodu Franca

Stefana, koji je od svoje petnaeste

godine živeo na dvoru cara Karla

VI. Po venčanju, Stefan je pristao

da vojvodstvo Lotaringiju zameni

za veliko vojvodstvo Toskanu.

Fridrih II, kralj Pruske, čiji je otac priznao Pragmatičku sankciju, uveravao je Mariju Tereziju da su njegove namere u potpunosti časne. Njenom mužu Francu je čak napisao pismo kojim je obećao svoj glas pri biranju cara. U decembru je poslao izaslanike u Beč sa zahtevom da mu Marija Terezija prepusti Šlesku, što je ona odbila bez razmišljanja.

Pruska je do tada već zauzela Šlesku. Velika Britanija je Mariji Tereziji ponudila 12000 vojnika u slučaju da svi mirovni pregovori propadnu.

Austrijske trupe koje su se borile protiv pruske vojske brojale su oko 6000 vojnika, a predvodio ih je general Maksimilijan Uliz Broun.

Budući da je Austriji falilo iskusnih vojnih komandanata, Marija Terezija je oslobodila maršala Vilhema Rajnharda von Niperga, kojeg je njen otac zatvorio zbog njegovog slabog učinka u ratu sa Osmanlijama.

Niper je preuzeo komandu nad austrijskom vojskom u martu.

Uz podršku kraljice Marije Terezije, baron Franc Trenk osniva 1741. godine Trenkove pandure. Iste godine u aprilu Austrijanci su pretrpeli veliki poraz. Francuska je za to vreme planirala uništenje austrijske države i podelu njene teritorije između Pruske, Bavarske, Saksonije i Španije.

Beč je bio u panici pošto ni jedan od savetnika Marije Terezije nije očekivao da će ih Francuska izdati. Džordž II, kralj Velike Britanije, i sam Franc molili su Mariju Tereziju da pregovara sa Pruskom, na šta je ona nevoljno pristala.

Britanski kralj je ponudio Glogov, Svebodzin i Grinberg, za šta Marija Terezija nije znala. Fridrih je odbio ovu ponudu i ušao u alijansku sa Francuskom u junu.

Do jula su propali svi pokušaji da se spreči rat. Moris Saksonski je već bio prešao Rajnu i ušao u Sveto rimsko carstvo, a Saksonija je napustila Austriju i pridružila se Francuskoj.

Palatinat se udružio s Kelnom i Bavarskom, a Džordž II je svoj Braunšvajg-Lineburg proglasio neutralnim.

Marija Terezija se okrunila za ugraskog vladara 25. juna 1741. godine nakon nekoliko meseci provedenih u pregovorima sa ugarskim plemstvom.

Kako bi zadovoljila one koji su njen ženski pol smatrali najvećom preprekom vladanju, Marija Terezija je nosila titule muškog roda.

Dana 26. oktobra 1741. god. Bavarski vojvoda Karlo Albert je osvojio Prag i proglasio se kraljem Češke. Prodao je pruskom kralju grofoviju Glac po sniženoj ceni u zamenu za njegv glas pri izboru za cara, pa je izabran za cara Svetog rimskog carstva 24. januara 1742. godine.Istog dana je Marija Terezija zauzela Minhen, carev glavni grad.

Dana 11. juna 1742. godine je u Berlinu potpisan sporazum kojim je okončan sukob Austrije i Pruske. Francuske trupe su napustile Češku u zimu iste godine. Marija Terezija se okrunila za kralja Češke u Katedrali svetog Vida 12. maja 1743. godine.

Planovi Francuske su propali kada je Karlo Albert umro u januaru 1745. godine, Francuzi su pregazili austrijsku Holandiju u maju, a 13. septembra Franc je izabran za cara Svetog rimskog carstva, pa je Marija Terezija postala carica.

Pruska je priznala Franca za cara, a Marija Terezija je priznala gubitak Šleske u decembru 1745. godine. Rat se nastavio još tri godine, a okončan je sporazumom kojim je ponovo priznat austrijski gubitak Šleske, a Marija Terezija je još morala predati Parmu.

Fridrihov napad na Saksoniju u avgustu 1756. godine započeo je Sedmogodišnji rat. Marija Terezija je planirala da u ratu povrati izgubljenu teritoriju Šleske. Ušla je u savez sa Francuskom i Rusijom, a komandu nad svojom vojskom prepustila je Maksimilijanu Ulisu Brounu, koga je zamenila Karlom Aleksandrom.

Marija Terezija je žalila za gubicima francuske vojske. Austrija je, potpomognuta Rusijom, dobijala je bitke sve dok nije umrla ruska carica, Jelisaveta.

Jelisavetin naslednik, Petar III Ramonov, je ukinuo rusku podršku Mariji Tereziji . Nakon toga je Pruska izbacija Austrijance iz Saksonije i Francuze iz Hasen-Kasela. Fracuska je izgubila američke kolonije, ali su granice Austrije ostale nepromenjene.

Porodični život

U rasponu od dvadeset godina Marija Terezija

rodila je šesnaestoro dece od kojih je trinaestoro

preživelo. Majka Marije Terezije, carica Elizabeta

Kristina, umrla je 1750. godine. Četiri god. Kasnije

umrla je i grofica Marie Karoline von Fuchs-

Mollard , učiteljica Marije Terezije. Ona je svoju

zahvalnost grofici iskazala tako što je naredila da

je sahrane u carskoj kripti zajedno sa

Habzburgovcima kao jedina osoba koja nije

pripadala toj

dinastiji.

Marija Terezija je obolela od boginja malo posle

svog 50.rodjendana- Ona je prezivela,ali njena

snaha, koju je zarazila boginjama, nije.

Jedna od najvećih želja carice Marije Terezije bila

je da ima što više unučadi. U trenutku smrti je

imala tek 20 unučadi.

Marija Terezija je bila rimokatolikinja i to vrlo pobožna. Verovala je da je jedinstvo u veri neophodno za miran život društva i odbijala ideju verske tolerancije.

Bez obzira na svoju religioznost, crkvi nije dozvoljavala da se mešsa u državne poslove, a Rim je držala na pristojnoj distanci.

Njen odnos sa jezuitima je bio vrlo složen. Članovi ovog reda su je obrazovali, služili su kao njeni ispovednici i odgojitelji njenog najstarijeg sina. Imali su uticaja u prvim godinama njene vladavine, ali je kasnije uvidela da oni predstvavljaju opasnost za nju i odstranila ih iz svoje monarhije.

Jevreje i protestante je smatrala opasnim za državu i trudila se da ih ukloni. U decembru 1744. godine svojim ministrima je predložila proterivanje svih Jevreja iz svojih naslednih teritorija.

U trećoj deceniji svoje vladavine, podstaknuta Abrahamom Mendelom Thebenom, svojim dvorskim Jevrejem koga je volela i rado slušala, Marija Terezija je izdala edikte kojim je osigurala neku vrstu zaštite nad Jevrejima.

Marija Terezija je bila konzervativna po pitanju državnih i verskih stvari.Udvostručila je državni prihod između 1754. i 1764. godine.

Godine 1760. Marija Terezija je osnovala državni savet.

Godine 1775. Marija Terezija je uspela da balansira dudžet Austrije po prvi put u istoriji.

Među ostalim reformama bio je Codex Theresianuszapočet 1752. i završen 1766.

U Austriji je zabranjen lov na veštice i mučenje 1766. godine i ukinuta smrtna kazna.

Glavne reforme bile su vezane za rimokatoličku crkvu.

Franc I, car Svetog rimskog carstva, umro je 18. avgusta 1765. godine. Njegov najstariji sin je izabran za cara Svetog rimskog carstva. On je proglašen za Francovog naslednika od strane Marije Terezije kao i za njenog savladara.

Odnos Marije Terezije i Jozefa bio je komplikovan zbog različitosti njihovih ličnosti.

Marija Terezija je zbog sukoba sa sinom čak želela da abdicira, ali je nagovorena na suprotno.

smrt

"Никада се не брине за здравље и

ослања се само на своје кршно

тијело за снагу и издржљивост.

Није зимогризна, те чак и усред

зиме сједи поред отвореног

прозора. Њен љекар је озбиљно

опомиње, али она се на то само

смије.“

Pismo pruskog ambasadora pruskom

kralju Fridrihu II (oko 1748)

Malo je verovatno da se Marija Terezija u potpunosti oporavila od boginja koje je prebolovala 1767. godine.

Patila je od kratkoće daha, hroničnog umora, kašlja, nekrofobije i nesanice, a kasnije je dobila i edem. Od smrti njenog muža do njene smrti pogoršalo se njeno mentalno stanje.

Marija Terezija se razbolela 1780. godine, naizgled od prehlade. Njen lekar je bio svestan da je bolest bila teška. Dana 28. novembra te iste godine tražila je bolesničko pomilovanje, a sledećeg dana je umrla okružena svojom decom.

Sa Marijom Terezijom umrla je i dinastija Habzburg.

Marija Terezija sahranjena je sa svojim mužem u carskoj kripti, u grobnicu čiju je izradu naredila za života.

Grobnica Marije Terezije

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9C%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A2%D0%B5%D1%80%D0%B5%D

0%B7%D0%B8%D1%98%D0%B0