Dugo putovanje u Jevropu

(Groteska u dvadeset tri slike)

Stevan Koprivica, dramski pisac. Rođen 29. 11. 1959. u Kotoru. Odrastao u Herceg Novom. Završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, odsek dramaturgije. Radio kao urednik igranog programa TV Titograd (današnje RTCG), upravnik Malog pozorišta ,,Duško Radović" (1991-1999). Napisao za pozorište: Pomjeranje tla, Dugo putovanje u Jevropu, Navala, Mali Radojica i Kraljević Marko, Oružje zbogom, Dobro jutro admirale, Talični Tom i Daltoni, dramatizaciju Bašta sljezove boje, Mi čekamo bebu, Novela od ljubavi. Napisao za televiziju: Krojači yinsa, drama, Kreni prema meni, tv film, niz serijala za zabavno-muzičke programe RTS i RTCG. Nagrade: Republike Srbije za Dugo putovanje u Jevropu, Udruženja dramskih pisaca Srbije za Dobro jutro admirale, Jugoslovenskog festivala pozorišta za djecu u Kotoru za Novelu od ljubavi, Sterijina za dramatizaciju Bašte sljezove boje, Festivala komedije u Jagodini za Mi čekamo bebu, Zmajevih dečjih igara za monodramu Moj prvi razred... Živi u Beogradu i Herceg Novom. Radi.

LICA: • KNJAZ NIKOLA PETROVIĆ, Gospodar Crne Gore, apsolutna vlast nad ljudima, gorama i vodama, iznad njega je samo Svevišnji • KNJEGINJA MILENA PETROVIĆ, žena Gospodareva, ona ga uprkos svemu voli • SEKRETAR MILOVIĆ, arhetip sekretara • STOJAN LEKIĆ, napredni i slobodoumni intelektualac, revolucionar – do izvjesnog momenta kada mu se svjetonazorni naprasno promjene • SERDAR JOKO, glavar, kućević i koljenović, vičan ratu, a kad nema rata ubija što mu je pri ruci • VOJVODA ĐURO, po svemu sličan Joku, drugo je pleme • VOJVODA MAŠAN, samo u nijansi drugačiji od prethodnika • SERDAR JANKO, stari ratnik koji se između vjernosti Gospodaru i časti i dostojanstva oprijedeljuje za ovo drugo, za progonstvo i smrt • VOJVODA MILAN, mlađi glavar koji nikako da se snađe u svijetu čojstva i junaštva, brzo izađe iz drame i svih drugih zbitija • PRVI NOVINAR • DRUGI NOVINAR • IZASLANIK ENGLESKOG POSLANSTVA • STOJNA, kćer serdar Joka • Žena vojvode Mašana • Sestra vojvode Đura • LJepotica • Momci, što pevaju narodne pjesme u čast i slavu Gospodara • Perjanici, izaslanici evropskih dvorova, dvorske dame, pobunjenici, vojvode, klimoglavi... • Kandidatkinje za mis

Ova vesela društvena igra zbiva se 1907. godine na Dvoru Knjaza Nikole. Sem Knjaza i Knjaginje sva su lica (situacije) izmišljeni. Istorijsko pokriće imaju i dva događaja koja su od izuzetne važnosti u ovom tekstu: Izbor ljepotice za učešće na Svjetskoj izložbi u Londonu i obračun Knjaza sa svojim političkim protivnicima. Sve ostalo je šala. Svi stihovi koji se navode u tekstu su iz pera NJ. V. Knjaza (kasnije Kralja) Nikole Prvog Petrovića.

PRVA SLIKA

Knjaz sedi za radnim stolom, naspram njega je iznemogli Sekretar. Nalaze se u onoj odaji desno od ulaza u Dvor, prizemlje, njorking-room knjaza Nikole Petrovića. Nešto knjiga u masivnim vitrinama, dosta oružja po zidovima, portreti, slike bitaka, knjazov portret u prirodnoj veličini. Kroz razmaknute zavjese na prozoru dopiru zvuci cetinjske noći i prozivka smjene straže perjanika. Knjaz, čio kao da nije dva po ponoći, ne osjeća ni trunke umora kad je dobro zemlje u pitanju, ni djelić bremena svojih poznih vladarskih godina. Sekretar, izmožden, sručio se u stolicu, ispred njega brdo papira. SEKRETAR: Gospodaru, oprostite mi, ja ne mogu više. KNJAZ: Možeš, možeš. Đe ti je mladost, jadan? SEKRETAR: Nema je. KNJAZ: Vidim. Nema umora kad je država u pitanju. Kako ti se može spavat kad se radi o našoj, jedinoj, napaćenoj i slobodnoj Crnoj Gori? SEKRETAR: Gospodaru, mi imamo Senat, sud, ministre, mi smo država... Ne morate vi sve ovo. KNJAZ: Moram. Moram se brinut. Moje je to, kućo, moje, nije od Senata ni od suda. Ajde, ajde, da ti je kakva preskubulja za obalit pro kreveta, ne bi se ti žalio. Ajde, blago meni, pa će se Gospodar pobrinuti da i ti kakvu žensku nađeš, da ti noć ne pada teško. Čitaj! Sekretar uzima papir sa hrpe. SEKRETAR: Jakov Jovović moli Gospodara da provjeri ko je sve u Zabrđe dobio orden, a on nije. Veli, ako iko treba da ga dobije, onda je to on i niko preko njega. KNJAZ: Da su se onoliki s Turcima krvili koliko ih se sad za orden prijavljuje, ne bi Garovac, Fundina i Vučji Do trajali ni po sata, ne bi niđe jedan Turčin pretekao. A, Jakovu Jovoviću neka bude orden. Biće da on zna đe je te Turke sjeka. SEKRETAR: Evo, Marko Dabović, isto. KNJAZ:

I njemu ga daj. SEKRETAR: I Miraš Šćekić. KNJAZ: NJemu obavezno. I još prvoj desetorici što noćas naiđu. Ostalima reci da je desetina godina od ratova prošlo, đe su do sad bili? SEKRETAR: Bez provjere? KNJAZ: Ko da provjeri? Komisije? Viđe li ti ikad poštenu komisiju? SEKRETAR: Samo one u kojima ste vi bili. KNJAZ: Tačno. Dalje. SEKRETAR: Đorđije Samatović moli da mu se smanji porez što ste mu ga razrezali. Veli, kad plati porez, ne ostane mu za mlijeko đeci. KNJAZ: Neka kupi kravu. A poreza se neće niko oslobađat. Ne ide to meni u yep, sve to ide na ovu moju napaćenu i hrabru Crnu Goru. Moramo dugove da vratimo onoj ižjeličkoj Italiji, ko da im nijesam ćer dao, pa velikoj Austro-Ugarskoj, pa onda Srbiji, pa jošte nekima. Da nije duga, mi ne bi bili Jevropa, no bi bili ko ovi Arbanasi. A jevropejstvo se mora platit. Što je Crna Gora nego narod i brdo? Brdo duga neće vraćat, narod mora. Okle pare? Okle? Što ću ja, oću li dvor da prodam? SEKRETAR: Nisam ja ništa pito, Gospodaru, Samatović. KNJAZ: Puteve smo morali pravit, yebane za rat vazda mora bit, službenici se moraju platit, mora država da živi. Dugove moramo radi časti i obraza vratit. Ja sam ih uzo na narodni obraz i ne smijem dopuštit da narod vlastiti obraz mrči. Ne čitaj mi više takve molbe. Nema oproštaja. Nikome. Dalje. SEKRETAR: Simo Lekić moli da ga primite u audijenciju. Htio je povodom sina mu, Stojana, s vama da zbori. KNJAZ: Tu smo, ptići moji! Počeli su ćaće za milost slat! A znali su po Beogradu da laju! Demokrati i inteligenti! Revolucionari, Robespjeri! Lijepo je bilo igrat se politike mojim, državnim parama! Đe mu je sin? SEKRETAR: Ođe. U aps. KNJAZ: Pa što je mislio? Da će ga Pašić ođe zaštititi!? Da ću ja puštit da mi školovani goluždravci meću bombe pod prkno?! Da mi bune moju Crnu Goru? Ja sam s Osmanlijama izašo na kraj, pa ću i s kućnim, balavim bunyijama. Obraz će im dobro zabridjet, riječ ti dajem. SEKRETAR:

Tako valja, Gospodaru. Da nije vas još bi oni koze čuvali. Ne bi ni učitelja viđeli, a ne univerze svjetske... KNJAZ: Iz Beograda meni zli vjetar puše, tamo njih uče demokratiji! Uče kako će mene, tasta Jevrope, učit jevropejstvu. Neću ja Sima u audijenciju. Stojana oću! Jel jasno, Miloviću? SEKRETAR: Jasno, Gospodaru. Nećemo više noćas? KNJAZ: Od ujutru, od svijetlog poneđenika, od sjutrašnjeg bijelog dana, okrenuće Nikola Petrović ćurak. Neće više bit dobri otac, postaće nekome i maćeha! DRUGA SLIKA Knjaz, očigledno neispavan, nervozan, šeta po radnoj sobi. Skida cipele i oblači nove čizme visokih sara. Dolazi do ogledala, gleda se. Propinje se ne bi li bio veći (Napoleonov sindrom, većina moćnika u istoriji nije imala rast proporcionalan svojoj vlasti i ambicijama). Ulazi knjeginja Milena. MILENA: Nije li dosta što si sinoć do ponoća stajo, no se i sad, ko lupež, iz sobe izvlačiš. Jesam li ja zaslužila, Nikola, da mi ne zboriš što te muči? KNJAZ: Oće da me ubiju, Milena. MILENA: Nije to baš tako lako. KNJAZ: Nijesam ja više u snazi. MILENA: Ja ti ne prigovaram. KNJAZ: Za bitku mislim, ženo. Za to što ti misliš, viđela bi da me ne muči politika. Politika i to ne ide. Đe ću se tim bavit kad su opet mrčni oblaci nad Crnom Gorom, nadamnom? MILENA: Ja ti ništa nisam rekla. KNJAZ: Oće da me ubiju. Mene, osloboditelja. MILENA: Nismo mi od te evropske mode. To su dječurlija, igraju se. Tebe narod voli. KNJAZ: Ni narod nije ka što je bio dok smo ratovali. Sve je teže biti kralj. MILENA: Kralj? KNJAZ: Knjaz, isto je. MILENA: Srpski? KNJAZ:

Crnogorski, isto je. MILENA: Još te nešto muči? KNJAZ: Nije to muka, to mora bit. Što bi ja ostao nekakvi knjaz, ka kakvi žabarski gospodičić i vlastelinčić? Što bi Crna Gora bila knjaževina, zar nije zaslužila da bude kraljevina. Kad može Srbija, što ne bi mogla Crna Gora? Od sad do dvije godine dokazaću cijeloj Jevropi da sam zamirito da budem kralj. Kralj Nikola Petrović, Prvi. Dosmrđelo mi je da budem nečiji drugi, treći, četvrti. Ako je NJegoš htio da bude Petrović Drugi, ja neću. Ja sam zdrav, vladam više no iko od Petrovića, štuje me cio kulturni svijet, uzdigo sam ovu zemlju više od ikoga. Biću kralj. A, ako me pamet ovako podrži, i pisac, ništa grđi od vladike Rada. MILENA: Ne preteruj, Nikola. KNJAZ: Čuj ovo, čuj pa reci. Ovo sam sinoć napiso. Odnosi se na bitke, narod i mene. (Recituje patetično) Ah, milosni knjaz Nikola, svijetloga ti tvoga skuta, ne daj tvojim junacima da umiru po dva puta. Ovo će narod, koliko sjutra, da pjeva ko svoju pjesmu. MILENA: Baš ko narodna. KNJAZ: Da što? Ništa ja gori od NJegoša neću biti. MILENA: Mene je strah da ti stariš. KNJAZ: Viđećeš kako sam star, samo kad prođu... MILENA: Mrčni oblaci nad Crnom Gorom... KNJAZ: I... MILENA: Napaćenom, al nikad ne pokorenom. KNJAZ: Nikad. MILENA: Nisam ja senator, Nikola. Ni narod ispred Dvora. Zaboravljaš se. Stariš. (Milena se okrene i brzo izađe iz sobe) TREĆA SLIKA Sekretar ulazi u sobu. Knjaz sedi za pisaćim stolom. Dva perjanika dovode Stojana. Knjaz odmjerava Stojana. Ustane, priđe mu, vidi da je ovaj mnogo viši od njega, vrati se za sto. KNJAZ: Izađite. Svi. SEKRETAR: Ali, Gospodaru...

KNJAZ: Rekoh, svi. Ostavite mene i Robespjera. Brže! Sekretar i perjanici izađu. Knjaz ponovo ustane, priđe Stojanu. Dobro se isprsi, uzalud, čizme ne pomažu, Stojan je viši. Osjećajući da je odnos neprimjeren, Knjaz obiđe krug oko Stojana, vrati se do stola. KNJAZ: Sjedi, Stojane. Stojan ostane na svom mjestu. KNJAZ: Sjedi, danu. Neću ti glavu skinut. Još neću. Stojan stoji podignute glave. KNJAZ: Mogo bi zovnut perjanike da ti prebiju obje noge u cjevanicama, da ako bi onda lakše sjeo. STOJAN: Mogli bi, Gospodaru. KNJAZ: Mogo bi ti, lično sabljom napravit sjedalo. STOJAN: Ne bi ja bio ni prvi ni potonji. KNJAZ: Mogo bi ja, Stojane, sjutra po Cetinju razglasit da si bio kod mene i da si odo družbu. STOJAN: Mi ništa ne krijemo. KNJAZ: Ne fali vam kuraži, a? STOJAN: Imam je koliko i vi stari. KNJAZ: Pa, da zaratim ja malo s Turcima, da imate đe hrabrost iskazat? STOJAN: Nama Turci ne fale. Eto vam ih pa se bijte. Imamo mi i ođe neprijatelja. KNJAZ: Turci, vama, nijesu neprijatelji? STOJAN: Da smo bili na Vučjem Dolu, bili bi. KNJAZ: Đe je onda fala za Vučji Dol?! Đe je fala što se školujete ko slobodni ljudi!? Nema. No mi nož u leđa zabadate, gore od ikojeg Turčina. Meni, osloboditelju! STOJAN: Valjalo bi razmislit što je to sloboda. KNJAZ: Zar to ne piše po tim vašim knjigama, pljunem vam u njih? I ja sam neke jade pročitao i vidio koliko kulturne nacije cijene one što su ih od jarma oslobodili. STOJAN:

Ima raznih jarmova, naročito nekih. I raznih sloboda. KNJAZ: Ništa prostije od slobode nema. Sloboda je Crna Gora bez Turaka, sloboda je da ne odgovaraš više Carigradu, no Cetinju, meni. Turci su ropstvo, ja sam sloboda. STOJAN: I to je sloboda. KNJAZ: Nema druge. Sloboda su naše vrleti đe nikad turska noga nije kročila. STOJAN: Nije ni naša. KNJAZ: Ne prdinjaj dijete. Juče si duge gaće obukao, a meni si došo pridike o slobodi držat. Nijesi nikad brk barutom osmudio, nikad sabljom kome preko rebara prošo! Ti i tvoji ni đe ste šuplji ne znate, a ne što je sloboda. STOJAN: Znamo što su puni zatvori napredne omladine, što su kuluci i porezi koje ždere dvor. Znamo šta je despotizam, strahovlada neprimjerena jednoga čovjeka. Znamo šta je moderna Evropa, a što je Crna Gora Nikole Petrovića. KNJAZ: Oj-ha. Bome, žestoko. Boga mi, baš žestoko! Koliko teniskih terena ima na Cetinju? Osam. To nema niđe. Da nema u Beograd osam teniskih terena. Ima kafana na Cetinje đe poslužuju oberi sa crevljama na točkove. To što ima divljijeh, pa im čorbu u skut proljevaju, to je stvar divljijeh, a ne Crne Gore. Ti meni brk otkini ako ima na cijelom Balkanu jevropskijeg grada od Cetinja. STOJAN: Siđite s Cetinja malo, Gospodaru. Pogledajte kukavni narod. KNJAZ: Crnogorci nikad nijesu bili kukavni. Nit će bit. Biće moja Crna Gora od Dubrovnika do Peći i Prizrena, još i veća. Biće moje što i Dušanovo. Skupiće se sav srpski narod pod Nikolinu zastavu, onda će se čut što je sloboda, što je Cetinje, što je kralj Nikola. STOJAN: Boga mi, baš žestoko, kralju. Moraćeš prvo ova naša plemena naučiti da se ne kolju međusobno, da se u tvoje ime ne pljačka narod, da se vrati vjera u ime crnogorsko. Kad to učiniš, alal ti cio Balkan i po Azije. Što se mene tiče, nek ti bude i Carigrad, samo se nama s očiju skloni! KNJAZ: A to ti oćeš? STOJAN: Napredna omladina crnogorska i sve slobodoumno crnogorsko, oće slobodnu i modernu Crnu Goru. KNJAZ: Zar je nemaš, dijete izluđeno? STOJAN: S tobom, nikad! KNJAZ:

E, imaćeš je! Straža! Ulaze perjanici i Sekretar. KNJAZ: Vodite ga. Dobro ga izdegenjajte. Tri dana leba i soli, bez vode. O, đetiću moj, sad ćeš ti meni viđet što je Jevropa i napredna država. Puštiću ja vama, đeco moja, malo, krvce, bez koje nema slobode. Može biti i da odustanete od loptanja s gospodarevom glavom!

ČETVRTA SLIKA Knjaževa radna soba. Nekoliko mladića u narodnim nošnjama izpred knjaza. KNJAZ: Ajmo, sad složno. Poletno, veselo. Počni! Mladići zapevaju. MLADIĆI: Nek se ovo kolo ne pokrene, dok se ime knjaza ne pomene, oj-haa! Ulazi Sekretar. Mladići prekinu pjesmu. KNJAZ: Šta je sad? Vidiš da vježbaju narodne pjesme. SEKRETAR: Iz engleskog poslanstva, konzul. KNJAZ: Pa što oće? SEKRETAR: Ima poruku za vas. KNJAZ: Pušti ga unutra. A vi, đeco, složno i gromko, kad taj Engleščić uđe. Sekretar izađe. Knjaz zauzme pozu u stolici. Momci hvataju vazduh. Ulazi engleski konzul. Momci zjapevaju. MLADIĆI: Nek se ovo kolo ne pokrene dok se ime knjaza ne pomene. Ah, milosni knjaz Nikola svjetloga ti skuta, ne daj tvojim junacima da umiru po dva puta! KNJAZ: Hvala vi, momčadi moja. Ajte, sad pa dođite opet. Momci odlaze. Knjaz ustane i pođe ka konzulu, kao, tek ga je sad primjetio. KNJAZ: Oprostite gospodine. Ovo naša omladina tako dođe kod mene da mi otpjeva svoje pjesme. KONZUL: Razumije se, Visočanstvo. Oprostite što sam vam na smetnji. Imam čast vam dostaviti poruku NJenog veličanstva, Imperatorke, Kraljice Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije. KNJAZ: A što mi radi moja mila Elizabeta? Žao mi je što nijesam koje dijete mogo na njen dvor udat. Biće vremena, fala Bogu. KONZUL: Izvolite primiti njenu poruku. Odgovorićete kad nađete da je potrebno. Što brže,

dakle. Meni će biti čast da budem posrednik u slanju vaše odporuke. KNJAZ: Poštovani gospodine, moraćete da prevedete, nemamo pri ruci nikoga s engleskijem. KONZUL: Poruka je na vašem jeziku. KNJAZ: Vidiš ti svjetske žene. Eto je i srpski radi mene naučila. Pohvalno. KONZUL: Ja sam po ovlašćenju dvora Junajted Kindom-a izvolio prevesti poruku. KNJAZ: Fala vi. Nijeste se trebali mučit. KONZUL: Dozvolite da se udaljim. KNJAZ: Dozvoljavam Konzul se pokloni i ode. KNJAZ: Šta sad ona oće? (Otvara pismo) Vidi, Miloviću, vidi! Sad se vidi ko je Jevropa. Kaže, London, godine gospodnje 1902, imamo veliku čast sa zadovoljstvom zamoliti Visočanstvo Crne Gore, knjaza Nikolu Petrovića, da primi poziv za učešće njegove Kneževine Crne Gore na Svjetskoj izložbi koja će se za šest mjeseci održati u Londonu. Vašem ukusu i vašoj dobroj volji prepuštamo izbor eksponata koji će reprezentovati vašu Kneževinu. Za ostale informacije, izvolite se obratiti našem konzularnom izaslanstvu. Sa osobitim poštovanjem... drnge, drnge, kraljica, drnge, drnge... Što misliš, Miloviću? SEKRETAR: To su neke, da oprostite, drkalice za dokoni svijet. KNJAZ: E, nijesu. No će se sve zemlje, što nešto znače, skupit tamo. I mi među njih. Đe mi je sad Stojan Lekić i njegovi ajduci da vide što smo mi, i na koga udaraju. Sazovi mi glavare i serdare da im rečem za ovo, pa da me sjetuju što ću Englezima poslat.

PETA SLIKA Serdari i glavari rasporedili se po sobi. Knjaz stoji između njih, iskreno zabrinut, jer, satima već, ne mogu se dogovoriti što da se pošalje na Izložbu. Šestoro glavara su glasni, ostali spadaju u dežurne klimoglave kakvih na svakom dvoru i u svim vremenima ima. I ono šestoro aktivnih znaju da će knjaževa biti poslijednja, ali, ne daju se bez privida bitke. Očigledna je podjela na stariji glavarski kadar, ratnike, i mlađi koji je svoj status izborio vjernošću Gospodaru. VOJVODA MAŠAN: Ja bi, Gospodaru, ništa da ne pošaljemo. SERDAR JOKO:

Da nijesu Turci izmišljeli to da nas u klopku uvale. KNJAZ: Nemojmo se igrat i baljezgat, ako Boga znate. Moderni svijet nas zove. VOJVODA MILAN: Ni trunke ne treba čekat. Odma, Gospodaru, da načinimo spisak, da tovarimo brod u Kotoru, pa preko Rusije i La Manša u Englesku. KNJAZ: Tako je Milane. Ali, što? VOJVODA MILAN: Što Gospodar reče. KNJAZ: Da zna, Gospodar ne bi vas zvao. I Gospodar zna što je demokratija, oće da se sjetuje, da čuje druge pametne, mimo sebe sama. Da ne ispane poslije, kakvi despot, samovoljni vlastodržac ili što slično. SERDAR JOKO: Te što zbore tako ja bi odma sabljom isjeka, na komate, fike-fike, da im se za strva ne zna! VOJVODA ĐURO: Evo što ćemo. Poslaćemo im sanduk dobrih sabalja. Da vide čime smo svijetlu slobodu izborili. Još po koju pušku prizrenku... Gotovo svi oduševljeno dreknu: Tako je! Puške i sablje! SERDAR JANKO: Ko da Engleži nemaju boljih. VOJVODA ĐURO: Boljih pušaka od našijeh i lepših sabalja, vala, niko, od Petrograda do Beča, nema. SERDAR JANKO: Ovi svijet danas pravi takve topove i takve ratne makine da bi našim sabljama mogli prkno obrisat! SERDAR JOKO: Ne pogani oružje, Janko! SERDAR JANKO: Ne poganim ga, niti sam ga poganio. Nemoj samo da nam se posprduju po svijetu. VOJVODA MILAN: Može bit da nam je oružje istina zastarjelo. SERDAR JOKO:

Ti muči. Nijesi ga ni probo, no da samo za paradu nosiš, ka svi Zećani! VOJVODA MILAN O, čast ti godinama, Joko, ma ga vi Vasojevići potežete, žene faculete, i kad treba i kad ne treba. SERDAR JOKO: Da ne bi Gospodara sad ođe, bome bi ti sabljom u sred droba. VOJVODA MILAN: Fike-fike, da strva ne ostane. SERDAR JOKO: Ne posprduj se! Izađi vanka! Izađi vanka, davno nijesam sablje krvavio! KNJAZ: Mir! Mir ljudi! Oćemo li se klat međusobno?! SERDAR JOKO: Na znanje svima. Upamtio sam. Da se ne iznenađujete kad ga na ukop budete ispraćali! VOJVODA MILAN: Prvo da ukopamo one silne Turke što si ih ti smaka. Serdar Joko potegne sablju, ostali skoče, gužva. Ulete perjanici. Prijetnje i pljuvanje. Sve se smiri, brzo kao što je i počelo. KNJAZ: Vi ste se, boga mi, zaželjeli rata. VOJVODA MAŠAN: Pravo zboreći, Gospodaru, jesmo. KNJAZ: I ja sam, al evo neko vrijeme, pritisnu nas ovi mir. VOJVODA MAŠAN: A da upadnemo malo kod Arbanasa? KNJAZ: Ne može. VOJVODA MAŠAN: Malo samo, Gospodaru, molimo ti se. Il u Ercegovinu... KNJAZ: S Ćesarom da se vatamo?! Ti si Mašane išćućio, godine te potpuno trsile, što ćemo, ljudi, Englezima slat? VOJVODA ĐURO: Ja rekoh. Po oružju nas svi znaju. Nema boljeg.

SERDAR JANKO: Ne prave oni muzej, no izložbu za moderni svijet. KNJAZ: Janko, prećera ga ti. Nema mane našijem sabljama, našem oružju. Dokazalo se i pokazalo. SERDAR JANKO: Više ruke no oružje. Samo, tijeh sad nema ođe s nama. KNJAZ: Što oće s tim reć? JANKO: Oću reć da ih je mnogo izginulo, a i nijesi mogo sav narod što se tuko doves na dvor, tijesno je. KNJAZ: Dobro ga ti smrsi. Nemoj više da se ko za oružje maša. Mi smo jevropska zemlja i zborićemo ko ugledni ljudi jevropske zemlje. Onda, ko je da se šalju sablje i puške?

Đuro, Mašan, Joko, podignu ruke. Janko i Milan ostanu mirni. KNJAZ: Ja sam za. Oni ostali klimoglavi odmah se jave. Milan podigne ruku. Janko ni sada. KNJAZ: A čije ćemo oružje slat? JOKO: Nema boljeg od vasojevićkog. Najviše smo pootimali Turcima, najlepše iskovali. MAŠAN: Otkud je bolje od drobnjačkog? Zna se ko je Smail agu za vazda smirio i ko paše najsvetlije oružje. ĐURO: Neće ga se taj brod krećat bez piperskog, ja vam velim. JANKO: Kad smo već za oružje, po tovara je bajičko, a ostali, dogovorite se. VOJVODA MILAN: Mogli bi od svakog po malo. KNJAZ: Ta ti nije luda. JOKO: Al da neko pismen napiše ispod svakog čije je. Nek se zna. Nek piše: ovo je sablja serdara Joka, isjekla je četres i pet Turaka, da je on broja, a može bit da je i koga više. VOJVODA MILAN: Kako će se svijet začudit kad vidi sablju đe sama sječe. JOKO:

Do Zete ga nećeš danas dolazit! KNJAZ: Ne počinjite. Ja ću poslat moje lično oružje. Boljeg nema. MAŠAN: Ono, Gospodaru, mogli bi uporedit, pa da vidimo. JOKO: Potpis ispod svakog. Neka piše: Ovo je sablja serdara Janka, iz Bajica, jes malo stara, ma je ko nova, nije se trošila. JANKO: Joko, nećeš me izazvat danas. JOKO: Il vasojevićko il nikoje. Reci, Gospodaru. MAŠAN: Smije li se u svijet otić bez drobnjačkih đorda? Ohrabre se i klimoglavi, pa predlože svoja plemena. Vika načas nastane. Usred vike ulazi Milena. Nosi novu novcatu NJinchester pušku. Hoda polako, staje usred zapenušanog skupa. MILENA: Bila sam drska i bezočna da čujem što svijetli glavari pričaju. Ovu ljepoticu Gospodar na poklon od Ćesara dobio. Ako se možete s ovijem meriti, vi šaljite. Ko što reče serdar Janko, sablje bez ruku nijesu bog zna što, a ruke ne možemo slat. Milena ostavi pušku na sto i izađe. Muk. ŠESTA SLIKA Knjaževa radna soba. Milena i Knjaz. MILENA: Znam, pogriješila sam. Žene nemaju što tražit đe muški odlučuju, ali vi bi se za sat vremena poklali oko oružja. London traži kulturu, nešto za ljudski napredak. To valja po Crnoj Gori tražit. Što je lijepo u nas? KNJAZ: Lijepo je s Lovćena gledat put mora, lijepo se u proljeće s gorama razgovarat. MILENA: Zaboga Nikola. Ne zboriš djeci cetinjskoj. KNJAZ: Zar nisu lijepe naše gore? MILENA: Oćemo li njih na brod, pa u svijet? KNJAZ: Znaš da bi mogli. To bi se tamo dalo sklopit, a ođe raskrampamo jedno brdo, pa napravimo nacrt po kome će ga tamo spojit. A da što? Kad su mogli onoliki Suec načinjet, što ne bi jedno naše brdo? Brdo, slobodno, lijepo i crnogorsko. A ovako, pozadi, islika se jedno sunce, a ispod more, Boka. A ispod piše: Detalj s Lovćena. Mjesto đe knjaz Nikola s gorama razgovara. MILENA: Zašto ne pošalješ sekretara u englesko poslanstvo da pita što bi oni. KNJAZ: Neće oni meni reć što je dobro u Crnu Goru.

MILENA: Po Cetinju šetaju kulturni i svjetski ljudi. Može bit oni znaju što o tamošnjim regulama? KNJAZ: Pa da sjutra svi zbore kako Gospodar ne umije sam mišljet. I ja sam svjetske škole završio, četres godina vladam, znam i ja nešto. MILENA: Da čujem. KNJAZ: Da pošaljem četu mojih perjanika. Takvo čudo, takve ljepote još svijet nije vidio. Viši su od njihovog najvećeg za po metra, brkovi su im duži od njihovih najbrkatijeh za bar tries santima. Znaju po deset pjesama o meni. MILENA: Pa da ih gledaju ka što su naše zarobljene gledali Francuzi u Parizu, kad je Petar Prvi ratovao s Francuzima. Umrli su od tuge u kavez, ko međedi. Nikola, puna je Crna Gora međeda, ma ih ne moramo svijetu pokazivat. KNJAZ: Ima Mašan pravo. Ništa nećemo slat. Vazda treba držat do časti i ponosa. Što se mi imamo tamo ka kurve pokazivat, ka da se nudimo kome, ka da smo oberi da prizivamo u kafanu. Sjutra ću odpisat da se zahvaljujemo, al nek taj cirkus bez nas prođe. MILENA: Ja, da me ko pita, ne bih tako. Ja bi tajno, zašto sam gospodar ako ne mogu tajno, pozvala koga mladog, obrazovanog, nekoga ko je svijeta vidio, pa makar i ne bila dobro s njim, može bit da bi on znao nešto više. KNJAZ: Ti bi. Ja ne bi. SEDMA SLIKA Stojan, sa tragovima skorog batinanja po odjeći i licu, jede kao vuk. Bogato postavljena trpeza, vrč vina. Knjaz šeta oko stola. KNJAZ: Bogme se istruni tvoja hrabrost, a Robespjer? STOJAN: Sedam dana na so i hljeb. Čaša vode za sedam dana. Govno bi izijo. KNJAZ: Da oprosti moj obraz. STOJAN: Da oprosti tvoj obraz. KNJAZ: E, sad kad si lijepo jeo, da pomogneš starom Gospodaru. Knjaz sipa vino Stojanu. STOJAN: Nikad. KNJAZ: Ni za dukate? STOJAN:

Ne trebaju mi tvoji krvavi dukati. KNJAZ: Ni za položaj? STOJAN: Od tebe, nikakvi. KNJAZ: Kuća na sred Cetinja? STOJAN: Imam ja moju. KNJAZ: Znači, opet u aps? STOJAN: Neka ti je na čast. KNJAZ: Samo, sad si ojačo, kad si se namirio, imaćeš izuzetno postupanje, kako pripada bunyijama, političkim junacima. Za one što misle ko ti, imam lijepe odaje, sa leproznima. STOJAN: Gospodaru! KNJAZ: Ima desetina godina kako se leprozni zdušno vole s mojim slobodoumnicima. Kažu mi čuvari da, ko nekim čudom, postanu isti za neko vrijeme. Krastavi i gubavi, a mrze me i jedni i drugi. STOJAN: Naredi da me mušketaju, da me bace pod lovćenske kanice, nemoj samo to, Gospodaru. KNJAZ: Ja ne ubijam ljude zato što ne misle kao ja. STOJAN: Kakva pomoć od mene može tebi biti? KNJAZ: Tako, sokole, još ćeš ti blagosiljat čas kad si spasa dopo. Kad bi ti bio ja, što bi poslo u London na svjetsku izložbu? STOJAN: Lijepu ženu, Gospodaru. Sloboda i lijepa žena, to vrijedi za svakoga, ođe i u Englesku i među crnce u Afriku. Slobode ne možeš slat. Žena, Bogu hvala, imamo. Visokih, crnookih, gordih, umnih, pravih. U Londonu organizuju natjecanje za ljepotice. KNJAZ: Bolje da sam te govnima naranio. Ženturače po svijetu ne šaljem. STOJAN: Ti si me pito, ja ti reko. Kako oćeš. Treba li sad da odpjevam družbu? KNJAZ: Neka, poslije ćeš to. OSMA SLIKA Knjaževa soba, Opet skup glavara. Serdar Joko pažljivo spušta veliku vreću ispred

Knjaževih nogu. JOKO: Nema boljeg prezenta za svijet od ovoga, Gospodaru. KNJAZ: Potego si dobro da to dopeljaš dovde. Što je to, ako Boga znaš? Joko se saginje i vadi iz vreće tursku glavu. JOKO: Evo je, ka nova, ka da sam je jutros posjeka. Pozajmio sam od nekolicine, nijesu sve moje. Odaberi najbolje, a ostalo da vratim, obećo sam ljudima. Ova, što je krvava, to sam se ja dosjetio, namažeš je krvlju od prasca i uljem maslinovim po rezu i vidi, ma, ka da je jutros na ramena bila. MAŠAN: I ja sam o tome razmišlja, samo, moje su se nekako skupile. KNJAZ: Što ste još smišljeli? VOJVODA MILAN: Gospodaru, da pošaljemo jedan šipak iz Bara. Lijep, crven ko krv, pun sunca i našeg mora. JOKO: I još lubenicu iz Zete uz to. Ne govnaraj. Milane, nije to pijaca tamo. MILAN: Kad nije, što će tvoje glave tamo, ako ne da ljudi od toga lampe prave. Joko urlikne i opet izvadi sablju. Prije nego ostali stignu da ga spriječe, udari Milana po ramenu. Perjanici izvode okrvavljenog Milana. KNJAZ: (Joku) Nijesi smio to ođe. Dvor je ovo, Joko. Sto taljera kazne. JOKO: Izazvo me, Gospodaru. KNJAZ: Sto taljera. JANKO: A da ga ubi? KNJAZ: Dvjesto. JANKO: A da je koji čovjek, običan, ubio Milana? KNJAZ: Što pitaš kad znaš!? Aps ili mušketanje. JANKO: Velika je pravda tvoja, Gospodaru. KNJAZ: Joko je ovijem glavama ođe zamirito da ubode koga oće. I mene ako ima za šta. JANKO: O ružnog sna, Gospodaru, da se ko na tebe namerači. Ja mišljah da pošaljemo

svijetu da pokažemo Iva Bulajića, ratnika bez obje noge, bez obje ruke, sa dvanajest rana na onome što je ostalo. Kad nam je mahanja slobodom, da pokažemo ko je stvarno izborio. KNJAZ: Ivu sam ja bajno ordenja dao i zemlju i počast i zvanje. JANKO: E, dao si mu zemlju da ore. KNJAZ: Što oćeš ti? Da ga stavim u kufer? A za to što si reko da je Ivo stvarno slobodu izborio, a ne onaj ko je zaistinu osvojio, sto taljera. JANKO: A da ubodem ja koga, da imam za šta plaćat? KNJAZ: Za bezobraštinu, serdar Janko, šljeduje te da se izgubiš iz ovih stopa, il će te perjanici odvest. Pa se vrati kad te ujedanje prođe. JANKO: Tvoja volja, Gospodaru. Nijesi tako na Fundini mislio. KNJAZ: Fundina za Fundinu, a Cetinje za Cetinje. Zbogom JANKO: Zbogom. Janko odlazi. KNJAZ: Pošto mi niko nije dao odgovor, ja sam odlučio da bude po mojemu. Cijeli kulturni svijet šalje ljepotu žensku. Crna Gora nije mimo svijeta, naćemo krasoticu časnu i poslat je da svijet vidi kakvo cvijeće raste u slobodnu Crnu Goru. Zabezeknuti muk među glavarima, Joko uzima vreću. JOKO: Za baš ni jednu? Odabraćemo koju ljepšu... KNJAZ: Ni jednu. JOKO: Kako ćemo narodu tu sramotu objasnit? KNJAZ: Koju sramotu? JOKO: Da nas kurvetine po svijetu prestavljaju? KNJAZ: A što ako tvoju ćer izaberemo? JOKO: Moju nećeš. Niti ičiju ko drži do časti i imena. DEVETA SLIKA Knjaz i Sekretar. KNJAZ: Piši, Miloviću. SEKRETAR:

Kome sve atresujemo? KNJAZ: Rusima, Englezima, ko bi još moga, Talijanima. Biće dosta. Piši. Narod crnogorski s oduševljenjem je prihvatio da učestvuje na Svjetskoj izložbi u Londonu Sve svoje snage, svu svoju volju i ljubav prema Evropi stavili su Crnogorci da ostvare ovaj mirnodopski cilj. Bog dragi nije bio milostiv prema mom narodu, siromašna smo zemlja, izmorena i istrošena ratovima koje smo vodili za pobjedu hrišćanstva nad muhamedanstvom, za krst časni i slobodu svijetlu. Zato molim, tu ostavi prazno, ja ću dodat koga poimence, za zajam od pet hiljada dukata. Te pare će biti iskorišćene za dalji razvitak crnogorske države i za pripremanje iste za učešće na Izložbi. Zajam će biti vraćen, čim prije bude mogao. Odani sluga i poštovatelj, knjaz Nikola Petrović. DESETA SLIKA Knjaževa soba. Milena i Knjaz. MILENA: Nijesmo još vratili ni onijeh dvadeset hiljada što smo za drumove uzeli. KNJAZ: Ne radi narod. Oću li ja iz yepa da vratim? MILENA: Od onijeh para si ti kupio jahtu za Skadar i... KNJAZ: Od čega bi onoliku djecu poudavali? Što bi ti, i da vratimo i da imamo. MILENA: Zorki ništa nijesi dao. KNJAZ: Što da joj dam kad je htjela za Petra Karađorđevića? MILENA: Mnogo je nju neko pitao što bi htjela... Mnogo je duga, Nikola. Otići će nam dvor na doboš. KNJAZ: Dokle narod ne ide na doboš, neće ni dvor. Napravićemo izbor kakvi nikad nije niđe bio. Biće ljepše no predaja Bara. Viđeće svi da je Cetinje centar Jevrope, da je knjaz Nikola najkulturniji srpski vladar na svijetu. MILENA: Koliko se đevojaka prijavilo? KNJAZ: Ni jedna. MILENA: Eto ti tvoje Jevrope. Ponudi nagradu. KNJAZ: Za šta nagradu? Što je neko bogomdano lijep? MILENA: Probaj. KNJAZ: Junaštvo i ljepota nemaju cijene. JEDANAESTA SLIKA

Joko i Knjaz. Radna soba. JOKO: Osam stotina dukata najljepšoj, jesam li dobro čuo po Cetinju? KNJAZ: Jesi. JOKO: Odma, na ruke? KNJAZ: Isti čas. JOKO: Sve su ženturače iste, neka manje neka više lijepa, al što imam od brata jednu ćer... Osamnaest godina a svakog bi momka nadbrzila, plamen joj suklja iz očiju. Takve neće gledat oko ljudsko nikad više. KNJAZ: Da nije tvoja? JOKO: Ne može tebi, Gospodaru, ništa promać. Ti znaš što smo ti i ja zajedno izdurali, đe smo sve bili i sablje krvavili. Poradi malo za moju Stojnu. Viđećeš je, upis. KNJAZ: Ako je tako lijepa, neće trebat moje potpore. JOKO: Što je sigurno, sigurno. KNJAZ: Ne mogu ti obećat. Viđećemo. JOKO: Nijesam se ovo od tebe nado, Gospodaru. Oprosti na smetnji. Biće još vremena da budemo dužnici jedan drugome. DVANAESTA SLIKA Knjaz i vojvoda Đuro. ĐURO: Može li bit da se što preko tih osam stotina dobije? Mislim, što za familiju da je bolje opremi i za trošak. KNJAZ: Zavisi čija je. ĐURO: Viđi, Gospodaru. Imam ja jednu odocnjelu sestru, meni bješe tries kad se rodila. Omakla se starcima. Ima je u leđa ko strana od Lovćena. Ima mišku, najtežu damaskinju da vitla iznad glave. KNJAZ: Mašala. ĐURO: Ono, malo je kljasta u desnu nogu, ma ne vidi se kad ide polako. KNJAZ: Ti joj reci da ne preši, pa ćemo viđet. ĐURO: Znači, mogu da računam na tebe?

KNJAZ: Za šta? ĐURO: Dobro, kad veliš tako. Ma, možda bi skoro i ja tebi trebo. KNJAZ: Ti meni vazda trebaš. ĐURO: Mislim, može opet kakve bitke bit. KNJAZ: Ako bude, ja ću te zvat. ĐURO: Ne znam oću li bit doma. TRINAESTA SLIKA Knjaz i Mašan. KNJAZ: I baš ti se žena prijavila? MAŠAN: Vazda je bila ljepotica. Dvaes godina je mlađa od mene, držeća je. Ovo tebi zborim, ne mora niko znat, ma, nijesam je mnogo istrošio, ne dadoše ratovi. Ne bi joj čoek dao više od četres. To je žena, đe će se ove musavice ostale metat s njom. KNJAZ: Lijepo, al što ću ja tu? Ako misliš da ka što pomognem, ne mogu. Nije to do mene. MAŠAN: Đe ću od bruke ako ne bude prva? Ja ću povuć prijavu. KNJAZ: A, ne može. Zabranjeno. MAŠAN: Ko je zabranio. KNJAZ: Ja. Sad kad si se uvatio, igraj. MAŠAN: Igraćemo svi mi. Cijela Crna Gora bruji da se omladina naoružala, da se puške preko Risna prebacuju na Cetinje. Serdar Janko se razlaja protiv tebe, ka da nije bio naš. Teško će ti ta igra panut bez mene. ČETRNAESTA SLIKA Knjaževa radna soba. Knjaz i Milena poziraju fotografima. Nekoliko novinara sa bilježnicama u rukama. PRVI NOVINAR: Koliko će đevojaka učestvovati? KNJAZ: Preko dvadeset. Ne znam tačno. DRUGI NOVINAR: Da li su zastupljena sva crnogorska plemena? KNJAZ:

Kod nas su ljepotice ravnomjerno raspoređene. Ima ih odsvakle, gospodine. DRUGI NOVINAR: Živković, Radikalni glasnik, Beograd. KNJAZ: Napišite još, gospodine Živkoviću, da Nikola Petrović vodi računa o potrebama i časti svoga naroda, da nema zapostavljenih, nema prognanih, čak se štuju i politički oponenti. Napišite da će u komisiji za izbor sjedeti Stojan Lekić koji je mladi demokrata i borac za narodna prava i koji se javno izjašnjava protiv moje politike. Gospodo, nova, jevropska demokratija najpogodnije tlo našla je ođe, đe vjekovima cvjeta duh slobode i volje narodne. Takođe napišite da će prilikom izbora biti priređeno primanje za izaslanike svih dvorova, konzularnih predstavništava, bal i bogata večera. Napišite, gospodo, da Crna Gora, predvođena knjazom Nikolom Petrovićem korača stazama naprednijim, dalekovidnijim stazama no što idu ovi koji misle da su viši no što jesu. PRVI NOVINAR: Šta je istina u pričama da raste nezadovoljstvo naroda koji živi u nemaštini i obrazovane omladine koja smatra da ste vi, oprostite, citiram: jedan od poslijednjih tirana u ovom djelu Evrope? KNJAZ: Viđeli ste okićene ulice pune veselog svijeta. Viđeli ste, danas u šetnji Cetinjem, kako narod meni prilazi i što mi zbori i što mi pjeva. Mislim da je to dovoljno. DRUGI NOVINAR: Da li je istina da je Crna Gora pred ustankom protiv vaše strahovlade i da se sprema atentat na Vaše visočanstvo? KNJAZ: Crna Gora se ne može buniti protiv svog osloboditelja, oca, onoga što narodu daje cijelog sebe. A vi gospodine, izvolite pokupit vaše stvari i najkraćim putem preći granicu. Pitanja vam prelaze granicu dozvoljenog odnosa sa kraljevskom glavom. DRUGI NOVINAR: Kraljevskom? KNJAZ: Knjaževskom. Uostalom, možete za taj vaš listić napisat i kraljevskom, bićete vidoviti. Udaljite se. Ostali ostanite. PETNAESTA SLIKA Milena i Knjaz u radnoj sobi. Oboje nbervozni. KNJAZ: Ono govno novinarsko je znalo. On je bio njihov agent. Milena, oni su se na mene digli. Bože, zašto si dao da dočekam da vidim kako mi se izrodio narod. MILENA: Djeca, Nikola. Lako će perjanici s njima... KNJAZ: Šta djeca? Četiri nahije utekle u šumu. Sanduk bomba prenešen na Cetinje. Dvor

je trebo u lagum otić. Možda će i otić. Može svaki čas da pukne. MILENA: Podgovorio ih je neko. KNJAZ: Znam ja. Iii... Đe je meni bila pamet? Kakve stranke, kakvi bakrači! Od kad je ta demokratija za Crnogorce? Milena, mene moj narod ne voli. Više voli demokratiju od mene. MILENA: Probaj da razgovaraš s njima. KNJAZ: Ja? Pobjednik pet ratova da razgovara sa svojim gujama? Ne. Slijevaće se krv niz planine, majke će po još jednu crnu maramu stavit. Leprozni će pozbit da učine mjesta. Oca im dječinjeg. A učitelje iz Gimnazije ću prve uza zid. MILENA: Što njih? KNJAZ: Što ih ne naučiše pjesmama koje sam posebito za njih napisa? Što ih uče o Egiptu i Grcima i Dušanu, a ne uče ih o meni? Živa im istorija ispred očiju, a oni uče o trojanskom ratu. Da su znali za naše ratove, ne bi se dali nahuškat na mene. Bome će opet glave okitit koce, domaće glave, kukala im majka. Opet će Nikola da jaše. Opet će gore ječat od mog pokliča. MILENA: Nema ti druge. Oružje, pa u boj. KNJAZ: Što ja? Imam plaćenu vojsku, policiju. Nek me brane, ja ostajem ođe tebe da čuvam. Priučili su se oni od Srbijanaca, uzeli su mustru, za bacanje kroz prozor, ka Draga Mašin i Obrenović. (Priđe prozoru) Ođe je nisko. Ja sam, formacijski, potonja odbrana dvora. MILENA: Ko su im vođe. Imenom? KNJAZ: Bjelaški. Svi. Samo da mi je znat koji čekaju ođe na Cetinje? NJima će se posebno obradovat. ŠESNAESTA SLIKA Knjaz i Stojan. Stojan u lijepom novom odjelu. Obrijan i podgojen. KNJAZ: Spisak oću, Lekiću, đetiću. STOJAN: Ubiće me, Gospodaru. Ionako sam im sumnjiv zbog komisije za ljepoticu. KNJAZ: Nijesi se tako branio kad si zauzeo mjesto serdar Janka u savjetu, kad si putovao po Italiji ko moj izaslanik. Lekiću, ti si dušu dao za naše izaslanstvo u Rim. Tamo ću te namjestit, ni do sad ti nije bilo žao. STOJAN: Ja sam pristajao na sve to jer sam smatrai da sam tako korisniji našoj stvari nego u

apsu s leproznima. KNJAZ: Čijoj stvari, Lekiću? Gotovo je, ti nijesi njihov. Digla ti se repica na dukate, na vlast, nijesi ti od juče. Ostavi se ti opravdanja, nijesi na bjelaškom sastanku! Ako oni dođu, ubiće te. I ja bi te ubio da sam na njihovom mjestu, ka što bi sad s merakom ubio serdar Janka. Prije bi oprostio onima što me mrze cijeli život, no onima što su se predomislili. Spisak! STOJAN: To su mi drugovi.... KNJAZ: Bivši. Kako ti ono stojiš s ženama? Nikako. Vezan si, ko vreća govana, ko i svi što ginu za položaj. Častan je Knjaz, sve plaća. LJepotica je tvoja i božija. Spisak! STOJAN: Koja ljepotica? KNJAZ: Koju ti izabereš. LJepotica svijeta, naša ljepotica. Spisak!

SEDAMNAESTA SLIKA Knjaz, Đuro, Mašan, Joko. Radna soba. KNJAZ: Oćemo li sad, kad je zemlja u pitanju, kad je opet došo vakat boju i oružju, oćemo li, junaci moji, sokolovi moji, zajedno protiv pogani i izdajica srpskog i crnogorskog imena? JOKO: Ostario sam ja za te rabote. MAŠAN: Nećemo, valjda, na svoju djecu udarat? Protiv Turaka, može. Na svoje ne ide, Gospodaru. ĐURO: Ja bi mogo, no mi se ne da nešto. KNJAZ: Poznajete svoje, svakog čovjeka i svaki bivak. Bez vas, zapatiće mi se u planine, pa nikad išćerat. Ni vi nijeste sigurni. ĐURO: Ja se znam odbranit. KNJAZ: Dođi Đuro da vidiš izveštaje... Knjaz povede Đura do stola. KNJAZ: (Tiho) Za tri dana je izbor. Ja mogu nešto uredit. A, i pare su veće. Poslali Talijani zajam. ĐURO: (Glasno, da čuju ostali) Nikad Crnoj Gori gore nije bilo. Vidi što se gamadi nakotilo. Ako se spoje s Austrougarima, Talijanima, Arbanasima, Francuzima i Turcima, ode naša sloboda zauvijek. Gospodaru, naređuj.

KNJAZ: Opkoljeni smo. Sa svih strana. Spoljni i unutrašnji neprijatelj oće da uništi ono što se vjekovima ođe stvaralo. Fala ti, Đuro. Ajde u pleme i radi što ti misliš da valja. ĐURO: Na službi, Gospodaru. Đuro se okrene i ode užurbanim korakom, ne pozdravivši se sa ostalima. KNJAZ: Mašane, Drobnjaci su se opet zaželjeli nečije glave. Moje, izgleda. Ako ode moja, zaklimaće se i tvoja. MAŠAN: Ništa se ti ne boj za moju. KNJAZ: Mašane, sjeti se kad smo skakali na šanac zajedno, na koplje golo tursko. Ja viknuh, pazi lijevo, Mašane, a ti se okrenu lijevo i sasječe jednog ćelavog, ma te skolaše s desnog krila, kad se ja zalećeh pa... MAŠAN: Gospodaru, da se to tebi nije snilo? Ja se ne sjećam. KNJAZ: Na Zubljoj Glavi, kako se ne sjećaš, Mašo? MAŠAN:: Nijesam ja bio na Zublju Glavu. KNJAZ: Zar ti ja ne dadoh orden za Zublju Glavu? MAŠAN: Dade. KNJAZ: Pa kako nijesi bio? MAŠAN:: Nijesam. KNJAZ: Danu, evo ođe u sto imam kuburu s Zublje Glave, dođi pa vidi. Mašan nevoljno ustane od stola. KNJAZ: (Tiho) Ako ne skočiš ti sad, poteće govnari pravo na Cetinje. Čuješ, Mašo, nema ti veće ljepotice od žene! Video sam ostale. Još kad ja rečem. Rusi su poslali zajam, biće neka para i da se pođe s njom u pratnju. Da vidiš London, jado crni. Ajde, sredi tu drobnjačku omladinu, pa ćeš lijepo na brod. MAŠAN: Što odma ne reče, Gospodaru!? Đe nam na najsvetlije udaraju?! Boga mi ću lično grkljan vaditi, ka ono na Zublju Glavu. Mašan se okrene i brzo izađe napolje. KNJAZ: Joko, oni ne izdadoše. JOKO: Ja da se pitam posla bi na tu dječurliju one najgore ubice što ih ti u aps držiš. Brijo

bi im one ćosave brade sve na suvo. Ništa me više ne izluđuje od mladog čoeka. Meni se čini da nisam nigda bio mlad. I kad sam bio, sreća da sam i onda bio star. Gazio bi ja njih konjima dok se u kašu ne pretvore, crijeva bi im po cetinjskom polju razvlačio. Ja to umijem, znaš to. Al, neću. Neću. Ti si mene onomad odbio. Ja tebe sad. KNJAZ: Joko, oćeš li puštit da te jedan Petrović moli? JOKO: Ma moš se sad ođe objesti, neću. Pa bio gospodar po iljadu puta. KNJAZ: A da ti rečem da je Stojna najljepša u Crnu Goru? JOKO: Ko? Stojna? KNJAZ: Ona. JOKO: A đe si je ti vidio? KNJAZ: Viđeću je na izbor. Skočila je nagrada na dve iljade. JOKO: Sveti Vasilije! Dvije iljade. Stojni? KNJAZ: Stojni. Onome ko je tako lijepu odgajio. JOKO: Donijeću ti njihove glave naređane ko škorance iz Morače. Zbogom ostajte, Gospodaru. OSAMNAESTA SLIKA Knjaz i Sekretar. Knjaz Sekretaru daje poveći spisak. KNJAZ: Ovaj daj kapetanu Radonjiću. Reci mu, neka izađe s momcima oko ponoći. Polako, od kuće do kuće. Neka se trudi da ih ne vidi mnogo ljudi. Il, bolje, ko vidi, nek i njega povede. Ove sa spiska nek ubija tiho, da se ne dernjaju mnogo i nek ih baca gore po stijenama. Kad ih orlovi raskube neće se ni poznat ko je bio. Serdara Janka nek mi dovede živog i ove zaokružene, Mora neko i preteć, za nauk. Ajde, junače, biće koja od ovih ljepotica i za tebe. Obećo je Knjaz.

DEVETNAESTA SLIKA Knjaz i Milena. Čuju se pucnji u daljini. KNJAZ: Ne odlažem ja izbor ni za sekund. MILENA: Grijeh je, Nikola. KNJAZ: A nije grijeh krenut na mene? Sjutra će izbor bit ljepši i veći no da nije bilo svega ovoga. Neka vide dušmani. Što me više napadaju, sve sam jači. Baš da vidim oće li srbijanske i francuske novine smjet što da napišu o pobuni kad ja pravim pir u vr

bune. Dodaću još tri, četiri, pet iljada dukata sjutra za čast. Biće svjetlije i ljepše no u tom Londonu. Ništa se nije dogodilo, ništa. No, druga je muka. Ja sam Joku, Mašanu i Đuru obećao sjutra uslugu. MILENA: Što si obećao? KNJAZ: Da ćemo izabrat Mašanovu ženu, Đurovu sestru i Jokovu ćer. MILENA: Zašto si to uradio? KNJAZ: Dužan sam im. MILENA: LJepota je jedina stvar na koju ti, ma koliki gospodar bio, ma koliko živio i ma koliko perjanika, serdara, vojvoda i doušnika imo, nećeš imat prava, nikada. LJepota će se pokazat sama za sebe, prema njoj je sva tvoja ordija bijedna i nikakva. LJepota je jača od istine. Istinu možeš zakaručat neđe u neki mrak, možeš je naćerat da postane laž, ljepoti ne možeš ništa. Možeš je silom nagrdit, opet će se neđe pojavit, nova i ljepša. Mi ćemo sjutra tražit lijepu ženu. LJepšu no što sam ja bila prije četrdeset godina, a to je teško. Ako se ne pojavi, nek ti je Bog u pomoći, tebi i Mašanu, Đuru, Joku, svima nama. Ispast ćemo smiješni i glupi. Jedino nas prava ljepota može spasit. KNJAZ: Poslaćemo sve tri. Prva, prva do nje i prva do druge. MILENA: Poslaćemo samo onu koju nam Bog sjutra pošalje. Ako ga nijesi rasrdio mnogo ove potonje dane. DVADESETA SLIKA Radna soba raskriljenim vratima spojena sa velikim holom. Knjaz, Milena, dvorske dame i glavari, izaslanici, gosti. Momčad igra kolo. Riječi kola veličaju Knjaza. Kolo završi. Aplauzi. Knjaz podigne čašu, sve se smiri. KNJAZ: Dobro došli, dragi prijatelji i gosti. Pozdravljam izaslanika sa meni premilog rođačkog bratskog i ljubljenog ruskog dvora, izaslanika italijanske kraljevske familije – moje familije. Pozdravljam poslanika velikog Ćesara Franc Jozefa, konzularne službenike Francuske, Engleske i osobito mi mile Srbije. Skupili smo se ođe da svi zajedno odaberemo jednu od naših krasotica i da je pošaljemo u svijet da svima pokaže kakve ljepote stasaju u slobodnoj i naprednoj, modernoj Crnoj Gori. Vjerujte mi na riječ, do prije nekolicne godine ođe nije bilo toliko lijepih i tako lijepih žena, neka mi oproste prisutni izuzeci. Pod mojom rukom niče to cvijeće slobode, razvija se i buja jer mu uslovi odgovaraju. Zna se da iz krša najljepši cvijet nikne. Mi imamo krša, imamo sokola da pazi na taj krš, imamo punu baštu gorskog cvijeća. Povodom ovog istorijskog zbitija, ja Nikola Petrović, odlučio sam da, da bi dokazao i pokazao da sam vladar dostojan moderne Jevrope, amnestiram veliki dio zavedenih i neobavještenih ljudi koji se ove dane digo, u svom neznanju i na podstrek nečije zle ruke. Samo mali dio one nezahvalne paščadi osjetiće moj gnjev, koji će opet biti u duhu sa modernim zakonima ostalog svijeta. Da vas ne bi

zamaro, prepustite se ljepotama ove noći, osjećajte se kao kod svoje kuće. Za nekih sat vremena pristupićemo izboru. Živjeli mi dragi gosti! Svi podignu čaše na zdravicu. Muzika. DVADESET PRVA SLIKA Nedefinisan mračan prostor. Krug se osvjetli bakljama perjanika. Knjaz u svečanoj odori, Stojan u smokingu. Iza njih, perjanici guraju svezanog serdar Janka i par izmrcvarenih mladića. Iz daljine dopiru zvuci proslave. Čuje se kadril. KNJAZ: Čujete li, paščadi? Eno je svak ko malo drži do sebe i državničkog ugleda poslo nekoga na dvor. JANKO: Da ti držiš do sebe, ne bi nas ovako potezo i od nas marvu pravio. No, ubio bi nas ka čovjek čovjeka, ka Turčina, ako ništa drugo. KNJAZ: Zašto ti se žuri poginut, serdare? Ali ti je dosmrđelo živjet? JANKO: Meni, za istinu jes. Ako sam po života dao da bi ti sad seirio na dvor, a po škripama baco momke bez lica i ruka, onda mi ni tih po života lula ne valja, a ne ovo što mi je preostalo. KNJAZ: Zar ćeš tako lako pljunut na ono vrijeme kad si bio dostojan serdarstva, kad smo činjeli čuda i pokre za slobodu, za našu Crnu Goru? JANKO: I za Petroviće. KNJAZ: Da što, nego za Petroviće? JANKO: Žao mi je samo onih prijeđašnjih mrtvih Petrovića, što im ime i čast pod noge bacaš. KNJAZ: Jel ti još čega žao? JANKO: Žao mi je tebe, Stojane Lekiću. Žao mi je kad pomislim da mogu doć, i dolaze, novi, besčasnici, žao mi je što će se zbog dukata i poslanstva stvorit nesoj podrepica, pizduna i udvorica. Stojan se zaleti i nogom udari Janka. KNJAZ: Nemoj odore krvavit, đetiću. Dobre sam volje noćas, dao sam riječ da ću pomilovat. Ostaćete živi. Leprozni su nervozni da vide nove sustanare. Prije toga, reću vam jednu moju novu pjesmu, za nauk: Milost, milost Gospodaru! Nesretnome otpadniku, milost, knjaže milostivi, otačanstava izdajniku milost daruj, pa udavi! Evo glave nek opane! Ali ime izdajnika da mi na rod ne ostane. Ah griješan sam! Al se kajem, no pomiluj, milostivi! Jer još iskra crnogorstva u kutu mi srca živi. JANKO: Knjaže, drži se nadahnuća. Jel to o nama pjesma? KNJAZ:

O vama. Imaćete vremena da je naučite. Kad budete mogli lijepo, iskreno, bez sapinjanja da mi je otpjevate, možda ću vas i pustiti. Vodite ih. DVADESET DRUGA SLIKA Izbor ljepotice je u toku. U Knjaževoj sobi, za stolom, su Knjaz, Milena, Stojan, Sekretar i još jedan član komisije. LJepotice dolaze iz predvorja praćene aplauzima. Dođu do stola, okrenu se i vrate se. Ulazi jedna đevojka u nošnji. KNJAZ: Jel ova bila maloprije? SEKRETAR: Ne, Gospodaru, to je Janja Miajlović, dvaes godina, ćer Vojina, neudata. KNJAZ: Meni je ista ka i one dvije od malo prije. (Đevojci) Priđi dijete. (Đevojka priđe. Knjaz je poljubi u čelo) KNJAZ: Jesi ko gorska vila. Evo, da ti dâ Gospodar dukat. Knjaz daje dukat. Đevojka se pokloni i ode. STOJAN: Postoji, moglo bi se reći, tip crnogorske ljepote, određeno ustrojstvo, zato vam se može bit čini da su sve iste. KNJAZ: Bi li ti mogo, jednom napisat kakvu knjigu o tome kako su i fizički Crnogorci drugačiji od ostalog svijeta, ko da nijesu ko svi ostali? STOJAN: Možda i bi. KNJAZ: Napisaćeš da su to posebni Sloveni, izuzetni, da su sve za svoj račun činjeli, da ne dužim, da je to posebna vrsta Srba. Milena prekida Knjaza. MILENA: Evi ti ljepotice Jokove. Ulazi Joko i pod ruku drži Stojnu. Stojna je zakržljalo nedoraslo biće. Nošnja na njoj landara kao tuđa. Sva je smetena, zapliće se u hodu. Prilaze stolu. KNJAZ: Ko ti je to, Joko? JOKO: Stojna. KNJAZ: Jel to ona što bi svakog momka nadbrzila, što joj plamen bije iz oči? JOKO: Ona. KNJAZ: Da se nijesi zabunio, pa kakvu drugu poveo? JOKO: Kako bi, Gospodaru? Evo, moš viđet, nek se potrka s kojim oćeš ođe...

KNJAZ: Prevari me, serdar Joko. JOKO: Ja, bogme, ne prevari. Eno sam ti sve kod mene od bunyija očistio. Za strv im se ne zna. KNJAZ: Pa, kad malo bolje zagledam Stojnu, imaš ti pravo. Stanite ođe u stranu. Joko i Stojna stanu pored stola. Knjaz i Milena izmenjuju poglede. Aplauz. Ulazi Mašan sa ženom. Žena je hipertrofiranih oblina (trebalo bi da podsjeća na Duvanyiku iz ,,Amarkordažž). Knjaz sjedne, zabezeknut. MAŠAN: Gospodaru, najveći aplazu pobrasmo. KNJAZ: Ne čudi me, Mašane. MAŠAN: Ti si se ko nešto iznenadio. Jesi vidio kakve su ove, nema ih pašče za šta ujes. A vidi ovo... KNJAZ: Ti reče da je nijesi istrošio. Ma si prećero. MAŠAN: Gospodaru, ti si obećo nešto. Gospodarska se ne poriče. Eno je tamnica puna onih demokrata. Što nije stalo, ja pobio. KNJAZ: Fala ti Mašane. Fala... Ajd stani ođe sa strane. Ulazi Đuro sa sestrom. Sestra ima ramena ko Knjažev perjanik, kosmatu četvrtastu glavu, jake ruke, vidno hramlje. Da nije ženske nošnje, reklo bi se da je muško. Knjaz ustane, ponovo zaprepašćen. KNJAZ: Junački, Đuro, va istinu. ĐURO: Šta sam ti reka, Gospodaru? (Sestri) Pozdravi se s Gospodarom. Sestra istupi naprijed. Knjaz hoće da je poljubi u čelo, ali je ne može doseći. Đevojka se malo sagne, obgrli Knjaza i malo ga podigne. Knjaz je poljubi. Đevojka spusti Knjaza. Krene da se rukuje sa Stojanom, Đuro je povuče. KNJAZ: Čime se ti baviš, dijete, kad si tako porasla? ĐURO: Siječe šumu, Gospodaru. KNJAZ: A, dobro kad je tako. Onda može. ĐURO: Učinio sam kako se dogovorismo. KNJAZ: Znam, znam, danu stani u stranu. Da vidimo druge.

ĐURO: Nema drugih. KNJAZ: Nema? Knjaz se okrene prema Mileni. Ona okrene glavu na drugu stranu. JOKO: Pa, reci, Gospodaru. KNJAZ: Teško je odlučit. Trojica glavara se naroguše. Ovlašno dodiruju oružje. KNJAZ: (Stojanu) Lekiću, ti si najpozvaniji, što ti zboriš? Stojan ćuti. MAŠAN: Gospodaru, ako se dogodi sramota, ja i ti znamo kako se pere. Pa makar ja bez glave osto. Neprijatna i opasna tišina, Milena ustane i laganim, dostojanstvenim koracima izlazi iz sobe. Dođe do vrata i zapljeska rukama. Iz sale se čuje huk iznenađenja. U sobu ulazi đevojka vanredne ljepote. Dostojanstveno, elegantno, prilazi grupi oko stola. Tišina. KNJAZ: Fala ti, Svevišnji! Hvala ti što me vazda pogledaš kad zatreba meni i mojoj državi! Knjaz odmerava ljepoticu. KNJAZ: Ma trebalo bi malo da se doradi za Jevropu. Knjaz iz svog pojasa vadi pištolj. Zatakne ga ljepotici za pojas. KNJAZ: Tako. Ima li još ko što, koji prilog, da je otpravimo kako valja? Lekić utrapi zbunjenoj ljepotici bocu rakije u ruke. LEKIĆ: Ovo je specifično nacionalno obilježje. Po tome nas svi poznaju. Pedeset i dva stepena. Serdari prilaze sa vrećom. Joko vadi turske glave. JOKO: Ovo nam, Gospodaru, ne možeš odbit. Svako pleme je odabralo ponajbolje. A moje su ponajbolje od ponajboljih. MAŠAN: E, pa da ne bude! Od kada su tvoje ponajbolje?! ĐURO: Da vidimo koja je čija! Samo što se ne zakavže. Knjaz uzima glave, kiti Đevojku glavama. KNJAZ: Dobro je. Mir. Sve su ponajbolje. E sad, pošto se ovo sočinjenije okonča onako kako je meni i Gospodu milo, biću, ko i vazda, široke ruke i velikog srca: Svi ćete mi u London! U pratnju!

Zapucaju pištolji, zaori se pjesma: ,,Ah milosni Knjaz Nikola, svijetloga ti tvoga skuta, ne daj svojim junacima da umiru po tri puta...žž Razgaljeni, hoće da odu, Knjaz zaustavlja ljepoticu. KNJAZ: Mala, nemoj da bi kome dala u London! Daš li, ne vraćaj se ovamo! Obraz, obraz prije svega! DVADESET I TREĆA SLIKA Polumrak u radnoj sobi Knjaza Nikole. Sekretar Milović sa perom i mastilom spreman za rad. Nikola, važan, siguran, sprema diktat. Milena, u uglu sobe, znatiželjna, brižna. KNJAZ: Piši, Miloviću! SEKRETAR: Kome ovo atresujemo? KNJAZ: Engleskoj, Francuskoj, Italiji, Austriji, i posebno, Rusiji. MILENA: A da malo pričekamo sa tim poslanicama? Opet kuva u Crnu Goru. KNJAZ: Ja sam bunu ugušio. Jednom rukom. A drugom rukom državu u Jevropu uključio. MILENA: Omladina je opet nezadovoljna. Kažu, priča se, mnogo si na izbor potrošio, a narod crkava. KNJAZ: Jak je ovo narod. Jak. Izdržaće on jevropeizaciju, koštalo koliko koštalo. I nisam ja tebe izabrao, nego ljepoticu. Piši, Miloviću: Moja zemlja, iako izmoždena ratovima za krst časni i slobodu svjetlu, smogla je snage da se odazove pozivu modernog svijeta i da učestvuje na Svjetskoj izložbi kako priliči modernoj jevropskoj zemlji. Zato vas molimo za dodjelu zajma u iznosu, ostavi prazno, ja ću staviti koliko, hiljada dukata. Zajam će biti vraćen čim prije budemo mogli. S velikim poštovanjem, kralj Nikola. SEKRETAR: Kralj? KNJAZ: Knjaz, kralj, u čemu je razllika? MILENA: Neće dat. KNJAZ: Ne mešaj se. A sad, Miloviću, našim iseljenicima u Ameriku... Ko će da ti dâ, ako ne oni. ,,Braćo, prijatelji, zemljaci, plemenici i bratsvenici, zajedno prebrodismo ratove, bune, sve oluje što se nad srpstvo i crnogorstvo nadviše. Sad smo na korak od velikog svijeta. I zato, braćo, Srbi, Crnogorci, ja vas u ime zavičaja molim: pošaljite par stotina, hiljada, stotina hiljada dolara, da svijet stignemo i prestignemo... MILENA: Kako ćeš to vratiti, Gospodaru?

KNJAZ: Vratiće buduća pokolenja, za čije dobro sve ovo i uzimam. MILENA: Dobro. Biće dobro. Daće dragi Bog da bude dobro. Daće da, ko nekad, zaratimo, pa da sve lijepo dođe tamo đe i pripada. KNJAZ: Daće Bog. Jesi li napisao, Miloviću? SEKRETAR: Jesam, Gospodaru. KNJAZ: Onda, kraj!

KRAJ