“Teorija o lepom u antici” – Ernesto Grasi (I deo)

Najranije izjave o lepom i umetnosti

Teško je utvrditi kakva je teorijska predstava odgovarala pojmovima „umetnost“ i „lepo“ pre Platona. To utvrđivanje je naime teško jer postoji običaj da se pojam lepog izjednačava sa pojmom umetnosti i da se istorija i jednog i drugog izvodi iz istog korena. Grasi smatra da se tu nameće još jedno pitanje od važnosti, a to je da li se u grčkom nagonu za lepim krila želja da se izrazi suština stvarnosti. U modernom shvatanju koje potiče iz renesanse, umetnost želi da prikaže ne samo iskustva koja su drugi imali već da stalno prikazuje nove i različite stvari. Međutim, kao što znamo, religiozna dela (kipovi bogova, freske...) ne teže da pruže nešto novo, tako da je pravo pitanje koje Grasi postavlja može li se suština dokučiti preko estetičkih kategorija?

O shvatanju lepog i umetnosti pre Platona

Smišljena rasprava o ovim pojmovima započinje tek sa Platonom koji se pak nadovezuje na misli Hesioda, Homera, Simonida, Pindara kod kojih se izraz „lepo“ upotrebljavao uglavnom u prepričavanju. U ispitivanju svih tih pretplatonskih tekstova bitno je utvrditi odnos pojma lepog prema pojmu dobrog jer se oni veoma često preklapaju.

Lepo i dobro – Hesiod

Grasi zapaža da kod Hesioda termin „dobro“ nema moralno značenje već je povezan sa pojmom korisnog, odnosno nešto shvaćeno kao cilj, svrha, kao dovršenost. Pojam „lepog“ je vezan za čulnu funkciju vida i odnosi se na oblike na koji se mogu opaziti čulima. Upravo tu možemo uočiti tesnu vezu lepog i dobrog jer ako dobro leži u pravilnosti to može da postane i vidljiv harmonijski sklad koji pošto je vidljiv, približava „dobro“ oblasti „lepog“.

Ukoliko postavimo pitanje u kom smislu je božansko lepo, odgovor možemo naći tek kod Platona koji je prvi to sistematski razmotrio. Za njega, oblast lepog uključuje i harmonično koje na taj način doseže i do oblasti duhovnog.

Ontološko značenje lepog kod Homera

Grasi analizira stvari koje Homer naziva lepim ne bi li pokazao šta to za njega znači. On naime navodi primere uglavnom iz Odiseje gde je česta upotreba reči „lep“. Najpre navodi segment opisivanja nimfe Kalipse i njene špilje gde ukazuje da nije cilj da se svakim epitetom označi nešto posebno lepo, iako ga Homer naziva lepim (kao što je dug kljun lep, kao što je drvo koje sa lako cepa lepo itd.). Homer time u stvari želi da pokaže da se i bog divi, ne lepoti već savršenstvu ovog sveta – uređenog sveta. Kada međutim Homer kaže da je nimfin glas lep, onda je to izraz savršenstva i služi da označi stupanj božanskog.

Sledeći primer je kada Odisej drži luk u ruci i zateže tetivu koja ispušta lep zvuk, zvuk sličan lastinom glasu. Pošto se na primer prosci plaše tog glasa tetive, taj ton je samo Odiseju lep, tako da ovde epitet „lep glas“ ne znači estetski lep poput Kalipsinog glasa, već označa jedan zdrav, snažan ton.

Zatim Grasi zapaža da kod Homera često nailazimo na lepe predmete. Primer za to su darovi za goste kojim se izražava poseban odnos među ljudima, tako da na taj način imamo povezivanje pojma lepog sa pojmom davanja i poklanjanja. Kod Homera formula o lepom poklonu ima dublji smisao. Pošto je gostoprimstvo nešto uzvišeno, lepo, veliko otuda i njegov izraz (poklon) mora biti nešto lepo i veliko.

Kod Homera se javlja i pojam lepe kuće koji znači da je kuća velika, bogata, zaštićena od napada, da je njen vlasnik kraljevskog dostojanstva ili bog. Ono prosto označava jedan ugledan život.

Formula lepe odeće kod Homera označava život bez briga. To nije odeća koja je svima dopadljiva – nije lepa u estetskom smislu, već je samo znak da dotični pripada aristokratiji.

Lep život za Homera predstavlja uređen i u najvećoj meri bogovima blizak život.

Lepo oružje nije estetska osobina u modernom smislu, već označava stav onoga koji njime rukuje.

Lepota ljudi i bogova označava krupne ljude, snažne mišiće. Ti spoljni znaci treba da svedoče da je taj čovek savršen, tako da ovde lepota znači nešto vitalno i označava izvesnu „punoću“. Tu punoću bogovi imaju samim tim što su bogovi, tako da se to kod njih ne mora naglašavati. To potvrđuje i Grasijevu tezu da, gde god se pojavi, lepo se odmah može prepoznati kao

nešto božansko, dejstvo božanskog bića u ljudskoj sferi. Samim tim sve što je nelepo predstavlja nepotpuno biće.

Heraklit i Empedokle

Iz fragmenata predsokratovaca, Grasi zaključuje da je i za njih pojam lepote označavao vidljivo savršenstvo i harmoniju. Tako Heraklit daje prednost oku nad sluhom. U vezi sa tim predsokratovci pojam harmonije definišu svega što postaje vidljivo. Heraklit u svojim fragmentima takođe kazuje da umetnost postiže sklad podražavajući prirodu.

Empedokle i pitagorejci su pak verovatno prvi koji su lepom pripisali ontološko značenje. Za Empedokla, harmonija je sjedinjavanje različitih materija, harmonija tj. lepo su uslov za uobličavanje. Pošto je za pitagorejce matematika bila zakon svega u njoj je ležao i zakon lepote, što nas vodi ka njihovom učenju o brojevima. Naime, oni smatraju da posredstvom broja koji određuje oblik kosmos postaje uređen, tako da u broju leži spas od haosa. Time dolazimo do njihovog ubeđenja da broj usklađuje moći, dovodi u red tonove – muziku, boje – slikarstvo, proporcije – vajarstvo i daje tim umetnostima dostojanstvo. I Aristotel međutim ističe da su brojevi povezani sa suštinom stvari. On naime navodi da brojevi nisu samo formalni, već i materijalni uzroci.

Dakle, pošto priroda po pitagorejskom shvatanju podražava brojeve, tako će i umetnik svom delu pružiti vrednost ako se drži pravila o brojevima. Platon u „Hipiji“ objašnjava da je nauka o brojevima vezana za sve umetnosti. Merilo lepote je tako bila pravilnost koja svoj vrhunac dostiže u krugu i u lopti.

Iz pitagorejskog učenja proizišla je Polikletova teorija „kanona“. Nažalost ništa precizno se ne zna o toj teoriji. Zna se da grčki izraz „kanon“ znači propis, načelo. U sačuvanim odlomcima koje nalazimo kod Galena kaže se da je telesno zdravlje simetrija između toplog i hladnog, suvog i vlažnog – elemenata tela, a lepota leži ne u elementima već u simetriji delova tela. Poliklet je svoju teoriju potkrepio izvajanim kipom savršenih proporcija. Jasno je da Poliktetovo shvatanje kanona na pitagorejskim temeljima upravo zbog toga jer je za njega savršenstvo neke tvorevine rezultat matematičkih odnosa. Dakle, u tom periodu suština lepote ogledala se u simetriji jer je simetrija bila suština svake stvari.

Iz svega ovoga Grasi zaključuje da je po sredi težnja da se čovek dovede u vezu sa nekom božanskom supstancom, sa brojem tj. sa nečim brojno merljivim.