Београд између два светска рата

Београд између два светска рата се убрзано модернизовао и прихватао европске моделе живота. Београд, као престоница Краљевине Југославије, је добио статус политичког, привредног, административног и културног центра државе. У њега се у том периоду досељавало становништво из уже Србије, али и из других крајева Југославије. Оријентална варош је у врло кратком периоду модернизована, и на новим темељима је ницао потпуно нови град. 

Период после Првог светског рата

Међуратни Београд је био изложен великим миграцијама становништва. Само у првој деценији после Првог светског рата, број становника главног града се попео на 111.739, а пред избијање Другог светског рата Београђана је било чак око 320.000.Београд је желео да што више подсећа на друге велике европске престонице. Отварају се француска и енглеска обданишта, а у књижарама се појављују књиге на француском и енглеском језику.

За време Првог светског рата сва пошта је била под строгим надзором и цензуром. Пошиљке су путовале дуго, преко различитих земаља и женевског Црвеног крста.

Развој урбанизма

Већ у првих десетак година после Првог светског рата, Београд се много променио. Многе улице су добиле нов изглед, а неке су проширене. Уместо старих кућа су дизане нове вишеспратнице и палате. На местима њива и ледина су стварани нови делови града. Током 1923. је направљен нови Генерални урбанистички план. Тада је први пут у београдској историји изнет план да се град прошири на леву обалу Саве, Велико ратно острво и на Аду Циганлију, која би била претворена у спортско-рекреативну зону. Већ тада је простор на коме би касније настао Нови Београд сматрано за простор за нови град будућности.

Центар града изгледао је европски. На то је највише утицало подизање низа зграда јавне намене, као што су факултети око Капетан Мишиног здања, Коларчевог народног универзитета, зграда САНУ, Универзитетске библиотеке, комплекса универзитетских клиника, Београдског сајма, Главне поште и низа других зграда. Град се шири и у правцу Дедиња и Топчидера.

Кнез Михајлова улица је у међуратном периоду постала трговачки центар града. Она је постала улица пуна луксузних радњи и уређена главна улица. Симбол модерног Београда постају и Теразије

Шеталиште се пружало од почетка Кнез Михајлове улице до зграде САНУ-а. После пет сати поподне, ова улица је била затворена за саобраћај и коришћена је као шеталиште. Због појачаног саобраћаја неке улице, као што су Призренска, Бранкова, Васе Чарапића и Узун Миркова, су проширене, а отварају се и нове, као што су Влајковићева, Мајке Јевросиме, Палмтићева и Кнез Милетина (данашња Булевар деспота Стефана). Тако се стварају нови стамбени квартови и шири се центар града.

Као круна развоја архитектуре Београда између два рата је изградња Палате Албанија. На њеном месту је била ниска оронула зграда кафане Албанија, која је подигнута средином деветнаестог века. Сукоб старог оријенталног Београда, који је био представљен кроз кафану Албанија, и модерног Београда, завршио се рушењем старе зграде кафане Албаније, и изградње палате у модернистичком стилу. Ова прва модерна вишеспратница у тадашњем Београду, уједно је била и највиша зграда на Балкану.

Године 1918. кафана мења име у Албанија. Одатле се верује да је кафани то име дато у знак захвалности Албанији због тога што је дозволила српској војсци и народу да преко њене територије дођу до савезничких бродова који су их од Албанске обале пребацили на Крф

Ивана Лакићевић и Аполина Бабовић III 5