Одлике ауторске књижевности

Књижевност је уметност речи.

Према аутору дела књижевност се одређује као:

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ или УСМЕНА КЊИЖЕВНОСТ 

АУТОРСКА КЊИЖЕВНОСТ

Најстарији вид уметности речи.Најчешће је потекла од појединца. 

Јавља се са појавом писмености.Стварају је писменим путем даровити појединци.

Настаје и живи усменим путем.Преноси је мноштво појединаца усменим путем. 

Настаје и живи писменим путем. Некада давно преносила се преписивањем, а од 15. века и Гутемберговог проналаска – штампањем.

У сваком новом казивању појављује се у новом обликовању (варијанти). 

У поновљеном штампању задржава изворни облик – нема варијанти, осим ако аутор сам не унесе неке измене.

Теме су најчешће опште, интернационалне, посебно у приповеткама; осим тога, честа је историјска, национална тематика – нарочито у епским песмама.  

Теме су разнолике и бројне; аутор негује сопствени стил и језик – по чему постаје препознатљив међу другим ауторима. Један аутор се може окушати у различитим књижевним родовима и врстама, као и у обради различитих тема.

Драма као књижевни род не постоји у усменој књижевности.

Драма као књижевни род постоји у ауторској књижевности.

2. Према облику у ком настаје књижевност се дели на поезију и прозу.3. Према књижевном роду сва се књижевна дела разврставају на лирику, епику и драму.

ЛИРИКА ЕПИКА ДРАМАНазив потиче од грчке речи лира, која означава врсту музичког инструмента.

Назив потиче од грчке речи епос, која значи реч, приповест.

Назив потиче од грчке речи драма, која значи – радња.

Изражава субјективна осећања и мисли. Представља склад између звука речи и њиховог значења, блиска музици.

Објективно приказује догађаје и ликове. Одликује је ширина приповедања.

Путем приказивања акције, заснива се на сукобу између одређених ставова појединаца. Повезује објективно догађање са субјективним људским циљевима.

НАРОДНА КЊИЖЕВНОСТ ЛИРСКА ПОЕЗИЈА

ЕПСКА ПОЕЗИЈА ПРОЗА

• Обредне песме (додолске, коледарске, божићне, ђурђевске, краљичке, ивањске и сл.) • Митолошке песме • Обичајне песме (здравице, тужбалице и сватовске песме) • Посленичке песме (песме уз рад и о раду) • Љубавне песме • Породичне песме (успаванке и сл.) • Религиозне песме

Епск

е пе

сме

стар

ијих

врм

ена

а) неисторијски б) преткосовски -песме о Немањићима и Мрњавчевићима в) косовски-песме о косовским јунацима г) покосовски- песме о Бранковићима, Јакшићима и Црнојевићима д) Циклус песама о Марку Краљевићу

ПРИПОВЕТКЕ: • Приче о животињама • Басне • Бајке • Новеле • Легендарне приче • Шаљиве приче • Анегдоте

ПРЕДАЊА: • Митолошко предање (о натприродним бићима и силама) • Етимолошко предање (о пореклу појава у природи и друштву; о настанку света, небеских тела, животиња, биљака и човека) • Културно- -историјско предање (биографије јунака, приповедање о историјским догађајима, настанку места...)

Епс

ке п

есм

е ср

едњ

их

врем

ена

ђ) песме о хајдуцима е) песме о ускоцима

Епск

е пе

сме

нови

јих

врем

ена

ж) песме оослобођењу Србије з) песме о ослобођењу Црне Горе

Епско-лирске врсте: Краће фолклорне форме: Баладе Романсе

• Загонетке • Пословице • Питалице • Изреке • Брзалице • Пословичка поређења

УМЕТНИЧКА КЊИЖЕВНОСТ лирика епика драма

лирска поезија

лирско-епске врсте

епска поезија (дела у стиху)

трагедија комедија: *ситуације *карактера *нарави драма у ужем смислу

љубавна родољубива социјална сатирична елегија мисаона описна дитирамб

балада поема романса

еп епопеја епска песма

епска проза роман приповетка цртица новела бајка басна документарна проза

лирска проза песма у прози

Књижевно-научне врсте: дневник путопис мемоари биографија аутобиографија

Одлике епске књижевности

КОМПОЗИЦИЈА ЕПСКОГ ДЕЛАКомпозиција је начин на који се различити елементи књижевног дела повезују у јединствену уметничку целину. Ти елементи су: фабула, лик, тема, идеја, мотив.

ФАБУЛА.  низ узрочно-последично повезаних догађаја;

у ширем смислу – свака прича, скуп мотива;ЛИК носилац радње, може бити 1) главни и 2)

споредни; приказују се његове спољашње особине (физички опис, портрет) и унутарње (карактерне) особине;

ТЕМА предмет, проблемска грађа о којој дело говори, и које постоји као заокружена целина; тематика може бити љубавна, родољубива, социјална...

ИДЕЈА мисао, проблем чије је решење само уметничко дело, које је том идејом прожето; уметничко дело има више идеја – главних и споредних;

МОТИВ најмања тематска јединица која се не може разлагати; статички мотиви употпуњују опис (слику), а динамички покрећу радњу.

Етапе у развоју радње:експозиција увод у радњу делазаплет етапа у развоју радње књижевног дела у

којој долази до напетости, сукоба кулминација (врхунац заплета)

етапа у развоју радње која означава врхунац сукоба и напетости

перипетија (обрт) етапа у развоју радње која представља нагли

преокрет ситуацијерасплет последња етапа у развоју радње, у којој

долази до разрешења сукоба

ОДЛИКЕ ЛИРСКЕ

КЊИЖЕВНОСТИ

ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ СУ РАЗЛИЧИТОГ РИТМА И СТИХА – ОД ЧЕТИРИ ПА СВЕ ДО ЧЕТРНАЕСТ СЛОГОВА.1. БРАТАЦ СЕЈИ ТИЈО ОДГОВАРА: (БРА-ТАЦ СЕ-ЈИ ТИ-ЈО ОД-ГО-ВА-РА) 10 СЛОГОВА „СЕЈО МОЈА, БУДИ МИ ВЕСЕЛА! (ИЗ СВАТОВСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ) 2. МИ ИДЕМО ПРЕКО СЕЛА, (МИ И-ДЕ-МО ПРЕ-КО СЕ-ЛА) 8 СЛОГОВА ОЈ ДОДО, ОЈ ДОДО ЛЕ! (ИЗ ПЕСМЕ КАД ИДУ ПРЕКО СЕЛА) АУТОРСКЕ ЛИРСКЕ ПЕСМЕ СУ ТАКОЂЕ РАЗЛИЧИТОГ РИТМА И СТИХА – МОГУ ИМАТИ ОД ЧЕТИРИ ПА ДО ШЕСНАЕСТ СЛОГОВА. 1.АЛА ЈЕ ЛЕП (А-ЛА ЈЕ ЛЕП) 4 СЛОГА ОВАЈ СВЕТ, ‒ (О-ВАЈ СВЕТ) 3 СЛОГА ОНДЕ ПОТОК, ОВДЕ ЦВЕТ... (ИЗ ПЕСМЕ АЛА ЈЕ ЛЕП ЈОВАНА ЈОВАНОВИЋА ЗМАЈА)2. ЗА-ШКРИ-ПА-ШЕ ТЕ-ШКА ВРА-ТА, А НАД ЊИ-МА СО-ВА ПР-НУ 16 СЛОГОВА И С КРЕШТАЊЕМ РАЗВИ КРИЛА И СКЛОНИ СЕ У НОЋ ЦРНУ. (ИЗ ПЕСМЕ СВЕТИ САВА ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА) 3. ТА-КО СПА-ВА МО-РЕ У НЕ-МОМ БЛИ-СТА-ЊУ. 12 СЛОГОВА (ИЗ ПЕСМЕ СЕЛО ЈОВАНА ДУЧИЋА) (ДВАНАЕСТЕРАЦ ИЛИ АЛЕКСАНДРИНАЦ) 

ВРСТЕ СТИХА

ВРСТЕ СТРОФАСтрофе разврставамо према броју стихова које садрже: Народне (усмене) лирске песме најчешће немају строфе.У ауторској лирској песми најчешће су строфе:

дистих (строфа од два стиха) 

Као златне токе, крвљу покапане, Доле пада сунце, за гору, за гране. (Из песме Вече Ђуре Јакшића)

терцина или терцет (строфа од три стиха)

И свуда гдје је српска душа која, Тамо је мени отаџбина моја –Мој дом и моје рођено огњиште.(Из песме Моја отаџбина Алексе Шантића)

катрен (строфа од четири стиха) 

Ја осећам данас да у мени тече Крв предака мојих јуначких и грубих. И разумем добро, у то мутно вече, Зашто бојне игре у детињству љубих. (Из песме Наслеђе Милана Ракића )

Број стихова

2 3 4 5 6 7 8 9 10 12 14

Назив строфе

дистих

терцет 

катрен 

квинта 

секстина 

септима 

октава нона децима дузен оњегинска строфа

ВРСТЕ РИМЕ У народној лирској песми стихови нису римовани.У АУТОРСКОЈ ЛИРСКОЈ ПЕСМИ

Према квалитету (степену подударности слогова)

чиста (ако се подудара и акценат – стати : сјати) и нечиста (ако нема акценатског подударања – сјало : огледало). 

Према распореду парна (или паралелна) рима – римују се два узастопна стиха – аа: Високо му бледо чело, помршене густе власи, Али чело узвишено божанствена мудрост краси.  укрштена – римују се први и трећи, други и четврти стих – абаб: У свој сили, у свој слави у мене је сунце сјало, и у мојој, брате, глави, ту је сунце сунцовало. обгрљена – римују се први и четврти, други и трећи стих – абба: Жуљаве руке одмара на плугу. Дубоко дише, и као да дремље. А ветар, ћухом пробуђене земље надојен, тресе седу влас му дугу.  

Према броју римованих слогова

једносложна (мушка) – када се у рими подудара један слог – прах : дах; двосложна (женска), подударање два слога – зрела : врела; тросложна (средња, дечја или дактилска), подударање три слога – петао : ишетао. 

Драма

Драма – књижевни род (поред лирике и епике); посебна врста књижевног текста написана у облику дијалога и монолога ради извођења на позорници, филму, телевизији или радију. 

Позориште – Зграда намењена припремању и извођењу позоришних представа, опремљена просторијама, техником и специјалном опремом. Поред сцене (позорнице), посебан простор представљају сала и ложе за публику (гледаоце представе).

Драмска радња – прича која се развија кроз дијалог ликова, а заснована је на неспоразуму и сукобу ликова. Мора имати почетак, главни догађај и разрешење које може бити комично (смешно) или трагично (тужно).

Редитељ – аутор позоришне представе. На основу драмског текста поставља комад на сцену: бира глумце према изабраном тексту, даје основну замисао сцене и са глумцима увежбава улоге (глуму и сценски покрет).

Лица у драми – ликови који носе драмску радњу; одликује их скуп моралних, мисаоних или емотивних особина који представља људску личност у књижевном делу.

Глумац – особа која глуми одређени карактер (лик) у позоришној представи или на филму.

Чин – део драмског текста који представља одређену тематску целину. Може се делити на мање јединице: сцене и појаве. Сцена(призор) – део драмске радње који се одиграва на једном месту.Појава – део драмске радње са непромењеним бројем лица на сцени.

Сценограф – особа која креира изглед позорнице (сцене), кулиса, позоришног декора, дочаравајући сценски простор према захтеву редитеља. Кулисе – сценографија; дочаравање места вршења радње на сценском простору.

Дидаскалије (ремарке) – додатна објашњења која драмски писац најчешће пише у заградама, као упутства редитељу и глумцима. Садрже основне напомене о ликовима, њиховом изгледу и понашању, о месту и времену радње.

Костимограф – креира одећу глумаца у складу са улогом коју тумаче у комаду, објашњењима из драмског текста и захтевима редитеља.  

Драмски дијалог – разговор између два или више лица у драмском тексту.

Лектор – стручна особа задужена за сценски говор, дикцију и говорну интерпретацију текста; са глумцима одржава лекторске пробе.

Драмски писац – аутор драмских текстова.  

Гледалац – особа која гледа позоришну представу или филмску пројекцију.

 ОБЛИЦИ КАЗИВАЊА

У КЊИЖЕВНОМ ДЕЛУ

ПРИПОВЕДАЊЕ (НАРАЦИЈА)хронолошко приповедање – приказивање догађаја по реду којим су се збили.         ретроспективно приповедање – представљање догађаја или доживљаја који су се одиграли пре оног тренутка радње у којем се саопштавају (уназад).    приповедање у првом лицу – приповедач (наратор), најчешће као носилац радње, аутобиографски прича своју историју; некада наратор узима улогу сведока, посматрача који излаже сопствено виђење догађаја којима је присуствовао. приповедање у трећем лицу – основни и традиционални облик епског приповедања у којем се одређени уметнички свет представља из перспективе писца или неког другог лица као свезнајућег или скривеног приповедача, а не из перспективе првог лица.

 Читаву ноћ, затим, држао ју је прислоњену на ухо. Читаву ноћ лутала је небом бисерна кугла Месеца. Дечаку се чинило да у шуму шкољке слуша шум мора. Седефна ружа је веровала да то небом лута отета њена тајна. Више, све више пењао се Месец. Нежно, све нежније шумела је шкољка. А ујутро, сунце провири кроз прозор и виде како наслоњени једно на друго спавају дечак и шкољка. Иза склопљених очију пловио им је сјај бисерног зрна. (Гроздана Олујић, Седефна ружа) Вањка грчевито уздахну и поново се загледа у прозор. Он се сети: по јелку за господу у шуму је ишао увек деда и водио унука са собом. Беху то срећна времена! Деда је хуктао, и мраз је хуктао; угледајући се на њих, хуктао је и Вањка. Пре но што посече јелку, деда попуши лулу, дуто шмрче бурмут, задиркује прозеблог Вањушку.(Антон Павлович Чехов, Вањка)  Ту, у том бурету, ја сам јој исказао љубав и, због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад год прођем крај каквог бурета.(Бранислав Нушић, Аутобиографија) Тога поподнева дјед је био толико удобровољен да ме је навече чак и у млин повео. До дуго у ноћ сједили смо на млинском прагу и гледали пун мјесец, нас двојица, велика и мала бена, а около су регатале жабе, па уз ту крекетаљку ниси знао јеси ли још на земљи или заједно с мјесецом рониш кроз распјеване навиљке облака.(Бранко Ћопић, Чудесна справа)

Ово се десило у овчијем свету на Стрмим Ливадама. Кад је Аја, крупна овца тешког руна и округлих очију, ојагњила своје прво јагње, оно је изгледало као и сва остала новорођенчад: шака влажне вуне која почиње да кмечи. Било је женско. И било је сироче, јер је Аја управо тих дана изгубила мужа кога је много волела. То дете мајка је назвала Аска, налазећи да је то врло пристало име за будућу овцу-лепотицу.(Иво Андрић, Аска и вук)   

ОПИСИВАЊЕ (ДЕСКРИПЦИЈА)опис лика (портрет) – спољашњи изглед лика као и његове унутарње особине (осећања, карактер)    опис природе (пејзаж) – слика природе у књижевном делу.       опис унутрашњег простора (ентеријер)       опис спољашњег простора (екстеријер)  

Био је то ситан, мршав, али врло жустар и бодар старчић од својих шездесет пет година, вечито насмејаног лица и пијаних очију. Дању спава у кухињи за послугу или задева куварице, а ноћу, завијен у широк кожух, шета око имања и удара у своје клепало. (Антон Павлович Чехов, Вањка) А време је боговско. Ваздух спокојан, прозиран и свеж. Ноћ је мрачна, али се ипак види цело село с белим крововима и прамењем дима који се извија из оџака, и дрвеће посребрено ињем и снежни сметови. Небо се осуло звездама што весело трепере, а Кумова слама се оцртава тако јасно као да су је за празник орибали и истрљали снегом. (Антон Павлович Чехов, Вањка) Соба је била велика, па ипак ми се тога јутра чинила уска и тесна, сва набијена и претрпана стварима, као при селидби. Уза зидове стајала су четири кревета, међу њима полице за књиге, велики дрвени ковчези који су личили на сандуке, ормани за одело, на средини огроман сто покривен књигама и свескама.(Иван Цанкар, Десетица) Школска зграда била је врло висока и врло господствена; био сам пред њом као просјак пред дворцем. Прозори су гледали мрко и строго као учитељи.(Иван Цанкар, Десетица)

ДИЈАЛОГразговор два лика или више ликова у неком књижевном делу.

„Анди и Јулија су муж и жена", рекао је.„Није истина", рече Анди.(Данило Киш, Рани јади)

МОНОЛОГгласни – облик казивања где један лик наглас размишља, говори сам за себе.      унутрашњи – говор у себи; неизговорене речи, размишљања једног лика.   

Дубоко на дну мора, где зраци сунца стижу тек у подне, живела је шкољка лепотица, звана Седефна, расла и самој себи шапутала: – Да ми је изаћи на светлост дана, да ми је видети сунце и цвеће, осетити дах ветра! (Гроздана Олујић, Седефна ружа)Идући тако месечарски, не гледајући где стаје и не дајући себи више рачуна о правцу у ком иде, вук је једнако понављао сам у себи: „Крв и месо овог шиљежета никад ми не гину. Могу да га рашчеречим у сваком тренутку, кад ми се прохте. Него, да се нагледам чуда. Да видим још овај покрет, па још овај..."(Иво Андрић, Аска и вук) 

Полилог – говор масе Разговор у цркви у поглављу ''Откриће'' романа ''Деобе'' Добрице Ћосића

СТИЛСКЕ ФИГУРЕ ПРИМЕРИ

Алегорија је стилско средство засновано на пренесеном казивању. Може се схватити као продужена метафора. Тако се читава једна књижевна врста, басна, заснива на алегорији (животиње у њој представљају одређене типове људи).

„Вила гњиздо тица ластавица, вила га је за девет година, а јутрос га поче да развија; долети јој сив зелен соколе од столице цара честитога, па јој не да гњиздо да развија.” (Ропство Јанковић

Стојана)Апострофа - обраћање, обично одсутном лицу, или појави, повишеним тоном. Апострофа је стилска фигура у којој се непосредно ословљава нека личност, богови, предмет или појава. Уколико се ово обраћање односи на предмет или појаву изван круга људских или божанских личности, онда у исти мах говоримо и о персонификацији.

Ој давори, ти Косово равно!(Марко Краљевић укида свадбарину)Ој Дунаво, ој ти реко силна, Ала си умилна!(Бранко Радичевић)Наша мила Боко, невјесто Јадрана...(Алекса Шантић)

Градација је стилска фигура у којој се постепено појачавају одређене појединости и изражајна обележја (слике, осећања) у причи или песми.

„За Ђурђем је косу одрезала, за Ђевером лице изгрдила, а за братом очи извадила.“ (Највећа је жалост за братом)

Епитет – обично придев који сликовито описује именицу стилско средство (фигура); реч или израз којим се ближе, сликовито, одређује неки појам.

небо ведро, река чиста, красне муке

СТАЛНИ ЕПИТЕТИ – црна земља, вјерна љуба, дивни Ахилеј...

Иронија је језичко-стилско средство, стилска фигура којом се речима даје супротан смисао од оног које имају у основном значењу.

Диван си ми ти пријатељ!

Контраст (антитеза) јесте стилска фигура којом се у књижевном делу наглашава супротност између ликова, расположења, описа природе и слично.

Називамо је и поређење по супротности. Док поређење показује делимичну сличност између појава, антитеза истиче њихову оштру супротност: „Ко високо лети, ниско пада.“ Она може бити дата у облику контраста, словенске антитезе, паралелизма и сл.

Ја босиљак сијем, мени пелен ниче. (народна пословица)

Косу реже, коса опет расте;

лице грди, а лице израста;

(Највећа је жалост за братом)

Чезнем да ти кажем најверније речи које ти имама рећи; али се не усуђујем, страхујући да би могла посумњати у њих. (Рабиндранат Тагоре)

Метафора је врста стилске фигуре у којој се преношење значења чини на основу сличности између два појма. Називамо је и скраћено поређење, јер у њој изостаје поредбена реч. У метафори се најчешће не говори шта се са чим пореди, већ се наводи само други део поређења, без поредбене речи.

„Моја дивна звезда, мајка и робиња,

Боже, шта ли данас у Србији ради!“ (Владислав Петковић Дис)

„А два наша цвета из четири рата...“(Владислав Петковић Дис)

Ономатопеја – опонашање звукова из природе. Животињски звуци: мијау, вау, муу, кукурику, ква-ква, га-га, кре-креОд ових речи изводе се и глаголи (као и именице, придеви, прилози): мукати, крекетати, мекетати (мекетање, мекетав, мекетаво)Звуци из околине: крц, бум, трас, шљис, банг, куц, пљас, брм. (Изведене речи:крцкати, крцкање, крцкав, крцкаво и сл.)

прхнути, рика, јека, дрека...

И цврчи, цврчи цврчак на чвору црне смрче (Назор)

Бакови стадоше букати, копати предњим ногама, заносити се, ребрити, док силно не грунуше рогови о рогове. Стоји прасак, лом! (Петар Кочић)

Персонификација - стилско средство којим се оживљавају појаве и предмети тако што им се придају људске особине.

 

Ливада крај реке сања. (Д. Максимовић)

Травке снене очице бришу и трепће цвеће; и уздишу заљубљене принцезе брезе. (Добрица Ерић)

Поређење – стилска фигура којом се непознате, појаве или предмети чине разумљивим и јасним упоређивањем са сличним, познатим појавама Поређење је стилска фигура којом истичемо сличност између две појаве. Оно се најчешће састоји од три дела: онога што се пореди, поредбене речи (као, попут, налик на) и онога са чиме се пореди. Поређење још називамо и компарација.

Осећао сам се као просјак пред дворцем. (Иван Цанкар)

Цикну Арап као змија љута„Као дух јесени у шум лишћа свела, Ко туга у живот наших жеља тајних, У моју се душу нечујно уплела, На плими уздаха немих и бескрајних, Сугестија тиха са висина ледних...” (Сима Пандуровић)

Словенска антитеза је посебна врста поређења, омиљена у словенском усменом песништву. Обично стоји на почетку песме. Састоји се из три дела. Прво се у облику питања или непосредног обавештења набрајају предмети и појаве који су по нечему слични са предметом са којим се пореде: „Два су бора напоредо расла, / међу њима танковрха јела.“ Затим се сви ти предмети и појаве набрајају истим редом, али у облику негативног одговора: „То не била два бора зелена, / ни међ њима танковрха јела.“ На крају се изричито исказује појава која се пореди: „Већ то била два брата рођена, / једно Павле, а друго Радуле / међу њима сестрица Јелица.“

„Што се сија крај горе зелене?Да л' је сунце да л' је мјесечина?Нит је сунце, нит је мјесечина,већ два златна рога од јелена.” 

  

Хипербола – стилска фигура којом се, ради снажнијег израза, особине неке личности или описи преувеличавају.

 

„Јао јадна, уде ти сам среће! Да се, јадна, за зелен бор ватим, и он би се зелен осушио!"(Косовка Девојка)„коса му је до земљице црне, полу стере, полом се покрива; нокти су му, орати би мого; убила га мемла од камена, поцрнио, као камен сињи.“(Марко Краљевић и Муса Кесеџија)