Benito Musolini

www.independent.co.uk

Бенито Амилкаре Андреа Мусолини (итал. Benito Amilcare Andrea Mussolini; Довија ди Предапио, 29. јул 1883 — Донго, 28. април 1945) је био италијански вођа од 1922. до 1943. Створио је фашистичку државу коришћењем личне харизме, апсолутном контролом медија и прогоном политичких противника. Пораз у Другом светском рату је довео до пада Мусолинија и фашистичког режима. Носио је титулу дуче (итал. il duce - вођа).

Детињство Италијански диктатор, државник и

политичар рођен 29. јула 1883. године у околини села Предапио, недалеко од места Форли у североисточној италијанској покрајини Ромања (тада један од најсиромашнијих крајева у Италији). Његова мајка, Роза (рођ. Малтени) била је једна од најугледнијих учитељица у околини. Његов отац, Алесандро, био је ковач и предани социјалиста. Бенито је имао брата и сестру (Армалдо и Едвига), који су умрли веома млади. Као ученик, био је повучено дете. Никада није плакао, нити је пуно причао, а ретко се смејао. Више је волео да седи у задњој клупи и чита, него да се игра с другом децом. Као и отац, био је нагле нарави. У разреду је увек био непослушан те је стога избачен из интерната. Због напада ножем на друге ученике избачен је из две школе. Од ране младости био је окружен утицајима анархизма, социјализма и других сличних политичких опција. Након завршеног школовања, 1901, добио је звање наставника и неколико месеци је предавао у основној школи. Потом је започео своју политичку каријеру као радикални социјалиста.

www.biography.com

Због немогућности да нађе стално запослење 1902. емигрира у Швајцарску.Тамо се повезао са тамошњим социјалистима,те повратку у Италију пропагира социјалистичке идеје.Године 1910. постаје секретар локалног одбора социјалистичке странке и исте године се жени са Ракеле Гвиди,са којом це имати петоро деце.У марту 1912. је изабран за oредседника странке. Тада постаје најутицајнији вођа италијанског социјализма.У новембру 1914. почео је да објављује нове новине ‘’Народ Италије’’ и утемељио је групу ‘’Фашистичка револуционарна акција’’. Почетком Првог светског рата Мусолини је био против уласка Италије у тај рат,али два месеца након почетка,он мења став и залаже се за улазак Италије на страни Антанте,због чега бива избачен из странке.У септембру 1915. је мобилисан ,али је убрзо након одласка демобилисан због ране.

Политичка активност

Фашизам је прерастао у организовани политички покрет у фебруару 1919, када је Мусолини с другим младим ратним ветеранима из Првог светског рата основао Fasci di Combattimento.  Тај националистички, антилиберални и антисоцијалистички покрет имао је највећу подршку у нижим слојевима средње класе. Исте године у априлу, фашисти су напали социјалисте на њиховом скупу у Милану. Том приликом Мусолини је с још стотињак људи притворен због илегалног поседовања оружја. Сви су из затвора пуштени већ наредни дан. Ускоро се војска и полиција нису мешали у насилне фашистичке изгреде. Након неуспелог покушаја да на изборима 1919. постане посланик у парламенту, то му је као представнику деснице 1921. ипак пошло за руком.   Полицијске функционере заменили су чланови Фашистичке странке. У октобру 1922, на конгресу странке одржаном у Напуљу, организује марш на Рим, у коме учествује 60.000 фашиста. Престрашен походом и стањем у земљи (либерална влада није успела да заустави ширење анархије) краљ Виторио Емануеле III поверава му мандат за састављање владе (28. октобра 1922), те Мусолини постаје премијер. Тада почиње Мусолинијева фашистичка диктатура, за коју је био карактеристичан страховит терор, империјалистичка политика и укидање демократских слобода.

Почетак фашизма

fascistitaly.wordpress.com

У почетку су Мусолинију подршку пружили посланици Либералне странке у парламенту. Уз њихову помоћ Дуче је увео строгу цензуру и изменио изборни закон тако да је у периоду од 1925. до 1926. успео присвојити сву диктаторску моћ и ликвидирати све друге политичке странке. Вешто користећи апослутну контролу над штампом, поступно је градио легенду о Дучеу као човеку који је увек у праву и који је способан да реши све политичке и економске проблеме. Захваљујући томе Италија је ускоро постала полицијска држава. У различитим временским размацима Мусолини је лично преузимао вођење министарства унутрашњих послова, спољних послова, колонија, градских управа, војске и оружаних служби те јавних радова. Понекад је истовремено био на челу више министарстава, а уједно је био и председник владе. Истовремено је био вођа свемоћне Фашистичке странке и наоружане Фашистичке милиције. На тај је начин успео задржати моћ у властитим рукама и спречити појављивање било каквог супарника. Но, то је била цена стварања режима који је био превише централизован, неефикасан и корумпиран. До 1926. у Италији је успостављен једнопартијски тоталитарни режим. Већи део времена Дуче је проводио ширећи пропаганду, било у Италији или изван ње, и ту је његово новинарско искуство било непроцењиво. 

pulse.rs

На почетку своје владавине Мусолини се улагивао својим финансијерима, крупним индустријалцима, тако што је дозволио да велике фабрике које су биле у државном власништву пређу у приватне руке. Међутим, 1930. кренуо је у другу крајност стављајући индустрију под ригидну владину контролу. Трошио је велике количине новца на јавне радове. Ефекат његових економских реформи, које је требало да учине Италију економски самосталном, довеле су до значајних поремећаја у привредним токовима земље — првенствено стога што је постојала превелика концентрација тешке индустрије, за коју Италија није имала довољно сировина. У спољној политици Мусолини је ускоро од пацифистичког антиимперијалисте постао екстремно агресивни националиста. Рани пример тога је бомбардовање Крфа 1923. године. 

www.nsreporter.rs

 Године 1935, на конференцији у месту Стреса, помогао је стварање антихитлеровског фронта у циљу одбране независности Аустрије. Међутим, успешан освајачки рат који је Мусолини повео против Абисиније (данашња Етиопија) у периоду од 1935. до 1936. године, а који је био у супротности са начелима Лиге народа, изазвао је међународно незадовољство, због чега је био принуђен да затражи подршку од нацистичке Немачке, која је 1933. године иступила из Лиге народа. Његова интервенција (1936—1939) у Шпанском грађанском рату на страни генерала Франка додатно је погоршала односе са Уједињеним Краљевством и Француском. Као резултат тога, морао је ћутке да пређе преко немачке анексије Аустрије 1938. године и комадања Чехословачке 1939. године. На Минхенској конфренцији у јуну 1938. заузео је умерен став залажући се за мир у Европи. Такође је тежио прикључити што већи део југословенске обале Италији. Његов савез с Немачком је потврђен када је склопио Челични пакт с Хитлером у априлу 1939. године. Као потпуно потчињени партнер, Мусолини је следио нацисте у спровођењу радикалне политике која је водила прогону Јевреја и стварању апартхејда у италијанској држави.

Други светски рат Премда је 15 година био на власти и спремао Италију за рат, његове оружане снаге

неспремне су дочекале почетак Другог светског рата. Због тога је одлучио да одложи улазак Италије у рат док не буде потпуно сигуран која ће страна победити. Тек након пада Француске у јуну 1940, надајући се да ће рат трајати само још неколико недеља, ступио је у оружани сукоб. Његова агресија на Грчку у новембру исте године свима је показала да није ништа учинио како би поправио катастрофално стање у италијанским оружаним снагама. Учестали италијански порази на свим фронтовима и англо-америчко искрцавање на Сицилију 1943. окренули су већину Мусолинијевих колега против њега на састанку Великог фашистичког већа 25. јула 1943. То је омогућило краљу да му одузме мандат. Конституисана је нова влада, чији председник је био маршал Бадољо. По краљевом наређењу Мусолини је ухапшен и стављен у кућни притвор. Плашећи се могућности да би Немци могли да покушају да га ослободе, Италијани су стално мењали место његовог боравка. Међутим, 12. септембра 1943. године немачки падобранци извршили су десант у близини хотела „Кампо Императоре“ на планини Гран Сасо, у којем је Мусолини био затворен, и ослободили га без иједног испаљеног метка. У припреми ове операције учествовао је Хитлеров најспособнији командос, пуковник Ото Скорцени, који је лично допратио Мусолинија у Берлин. Након спасавања Мусолини је на северу Италије формирао марионетску државу под називом Република Сало. У тој творевини Мусолини се вратио својим раним социјалистичким идејама и колективизацији. Такође је наредио ликвидацију неких фашистичких вођа који су му отказали послушност, укључујући и свог зета, грофа Галеаца Ћана. У априлу 1945, у тренуцима када су се савезничке снаге приближавале Милану, а немачке повлачиле из Италије, Мусолинија су заједно са његовом љубавницом Кларом Петачи у селу Донго на језеру Комо, код места Ђулино ди Мецегра, 28. априла 1945. ухватили италијански партизани при покушају бега у Швајцарску. Стрељан је по кратком поступку. Наредног дана Мусолинијево тело, заједно с телима других познатих фашиста, обешено је наглавачке у местима Комо и Милано (у јаким упориштима фашиста) како би се противници фашизма наругали фашистима. Рат су преживели Мусолинијева супруга Ракеле с двојицом синова (Виторио и Романо) и кћерком (Еда), удовицом грофа Ћана. Трећи син, Бруно, погинуо је у авионској несрећи.

www.b92.net

jumpingpolarbear.wordpress.com

https://www.youtube.com/watch?v=OOv-Ncs7vQk

Мусолинијев говор