,,Aлексиначка гимназија’’

БАЛЕТ

Ученик: Ђорђевић Милица IV/3Професор Ивана Лукић

Сама реч балет означава и музичко дело у којем се користи играчка техника као главни начин изражавања радње. Оваква дела су често, али не и увек, праћена сценографијом и костимима.

Balet je jedna od najstarijih plesnih tehnika koja je temelj svim ostalim plesnim stilovima.

Иако се сматра да је балет музичко-сценско дело које се користи само покретом, све чешће је да се уз оркестарску музику користи и солистичко или хорско певање.

Као и остали плесови балет може бити групни наступ или соло изведба.

Постоје балети са радњом или без ње,па је и музика програмска или апсолутна.

Садржај једног балета(нпр.Петрушка,Стравинског) се може упоредити са оперомРадња се најрадије одвија тако да долази до смењивања солистичких партија дуета и групних наступа.Као епизода балет се јавља и у опери било без икакве везе са радњом било да је уткан у збивање.

Балет је једна од најстаријих плесних техника која је темељ свим осталим плесним стиловима.

Балет карактеришу строге форме тела и отворени положај стопала,што значи да је цела нога заротирана из кука према унутрашњости за 180 степени.

Балетна техника не познаје употребу силе и наглих покрета.Сви покрети морају бити контролисани и не смеју се изводити са згрченим мишићима.

Елементи који се увежбавају су велики и мали чучњеви, истезање и дизање ногу, рад стопала, различити нагиби и ротације тела,различите врсте окрета и скокова који се могу изводити из великог или малог чучња, са обе или једне ноге.

Балет није само за професионалце, већ је и изврсна активност за рекреативце.

Разлика између професионалног и рекреативног бављења плесом је у томе што рекреативци изводе мање компликоване покрете.

Крајем 16. и почетком 17. века текстови постају све прецизнији и дају нам јасно тумачење правилног положаја плесачевих стопала на почетку корака, као основе из које се развило пет позиција класичног балета.

Иако су кореографи били професионалци, балете су изводили аматери - дворани за забаву свога сталежа. Због тога су кореографи, свесни ограничених способности својих ученика – извођача, једноставне кораке слагали у замршене обрасце тако да би ипак били занимљиви. Кореографи су знали да публику не могу задивити корацима, које извођачи ни не знају вешто извести и који се из гледалишта ионако добро не виде, него тлорисом – сложеним геометријским облицима који би се састављали, растварали и поново састављали.

Балети се нису изводили на уздигнутим позорницама, већ у средишњем простору великих сала, док је публика седела у повишеним галеријама које су се протезале дуж три стране плесног простора.

Балет се у класичном смислу развио у Француској. Најчувенији плесач средином седамнаестог века био је Луис XIV; одевен као Аполон, Краљ – Сунцa, владао је француским и европским балетом.Сада је и обична публика смела присуствовати наступима, а у неким наступима су се појављивали и професионалци. Но балет је и даље остао средство које је првенствено служило племству. Када је напустио сцену,Луис XIV је оформио школу за оспособљавање плесача. U почетку су сви плесачи били мушкарци, а с временом се појављује и нешто жена.

Професионални плес се развио у Риму, а приказивао је трагедије или митове у соло изведби. Помоћу одговарајуће музике, с мноштво костима и маски, плесач би узастопно портретирао све могуће ликове уплетене у његову причу. Дојам би појачавао окретима, увијањима, нагибима и скоковима. Но исказивање физичке вештине није био примарни циљ. Задатак плесача је био да покаже људску нарав и емоције у свој њиховој разноликости: љубав и гњев, срећу и тугу, љубомору и сл. За плес је необично значајан чимбеник техничка вештина извођача. Плесач стално проширује распон својих могућности, у настојању да овлада покретима који би били виши, бржи и савршенији од дотад виђених. Да би му се у томе помогло, његово се школовање продубило, те је у обликовању снаге, флексибилности и координације оно постало систематичније.

Крајем деветнаестог и у двадесетом веку структура постаје савршено прецизна и истиче се лепота линије. Соло плесови, познати као варијација сада се увек граде на неком мотиву или су инспирирани неком посебном особином плесача за којег су били креирани.Пас де деуx увијек садржава прописан адагио за обоје плесача, варијацију за сваког посебно, те технички бриљантан аллегро. Фоуетте, шибајући окрет, доживљава свој развој и убрзо их је већина плесачица успјела извести тридесет и два на шпици.Мушкарци се враћају плесу и сада мушко – женска заступљеност постаје равноправна.То је и доба шпица као засебних папучица које се разликују од меканих.

Био је то период, почетком 20. века, у којем је већина модерних кореографа и играча видела балет у највећем негативном светлу, што је за последицу имало одлуку појединих играча из Европе да започну устанак против строгог ограничења класичног балета. У Америци Лоие Фуллер, Исидора Дунцан, Рутх Ст. Денис, Дорис Хумпхреy и Мартха Грахам су развили сопствене стилове слободне игре и основали фондацију Америчке модерне игре у којој су подучавали плесаче њиховим кореографијама. Борба се проширила и на Европу где су Францоис Делсарте, Емиле Јаqуес-Далцрозе и Рудолф вон Лабан развили теорије о људском покрету, изразу, и методама плеса. Њихове теорије и технике утицале су на развој модерне игре и позоришта. Двадесети век је био заиста период великог прелома, и време новог креативног узвишења, како за играче тако и за кореографе. То је било такође и време шока, изненађења и ширења мисли публике, а и стварања дефиниције шта је заправо игра.

После експлозије модерног плеса на почетку 20. века, у 1960. години почео је да се развија пост-модернизам. До 1980. године техника модерне игре је била још увек на високом нивоу за многе играче. Развијајући се заједно са класичним балетом, ове две врсте уметности су живеле са ривалством и антипатијом, баш као и у претходних година. У данашње време се и даље осећа та атмосфера надметања, када се кореографи такмиче међу собом, иако је играчка техника достигла најдаље у струци, снази и флексибилности као никад пре у историји. У исто време, масовна култура је искусила експанзију стрит денса (стреет данце). Године 1974., чувена група Јацксон 5 је наступила на телевизији, у емисији Соул Траин и одиграла плес који је добио назив Робот (кореограф је био Мицхаел Јацксон). Овај догађај, и касније наступ једне играчке црначке групе у истој емисији, довео је до уличне културне револуције (стреет цултуре револутион).

Џез плес је модерна техника која се базира на балетској техници која је допуњена опуштенијим и слободнијим плесним елементима. Позиције ногу у јаззу су мало затвореније него у балету или потпуно затворене. У џезу за разлику од балета је допуштен већи ступањ стилске опуштености, и док се балет игра искључиво уз класичну музику, јазз данце обично прати поп или било која друга музика. Овај облик игре се развијао у оквиру играчких студија.

Постоји неколико врста џез игре: - лирски (мекани) џез који негује правилне линије тела и покрета, покрети су меки, и користи се пуно балетских елемената - Стрит (тврди) цез који је новији смер џез технике, који укључује енергичне покрете и синкопирани рад ногу, изводи се на енергичније и оштрије поп ритмове, али је и даље у великој мери заступљена балетска техника - театар џез је врста игре која се изводи у плесним мјузиклима.

За овај стил је карактеристично да покрети наглашено прате ток приче комада у којем се изводе и често се користе разни реквизити (шешири, штапови), а костими су бљештави и упадљиви - МТВ џез је најновији смер технике који је заступљен у спотовима разних певача (Џастин Тимберлајк, Бритни Спирс) и настао је ради повећања квалитета сценских наступа, а карактерише га оштрина и одсеченост покрета, док је балетска техника овде врло мало заступљен.

Балет Народног позоришта (Београд) се налази на Тргу Републике у самом центру града и уметничка је јединица Народног позоришта у Београду. У оквиру позоришта још функционишу Опера и Драма.Доласком Јелене Пољакове за шеа Балета 1922, изводе се већ 1923. и прве самосталне балетске представе: Шехерезада (Николаја Римског-Корсакова), Силфиде (Фредерика Шопена), а изван репертоара Народног позоришта и први покушај домаћег, модерног балета Ле Балаи ду валет са музиком Милоја Милојевића на либрето Марка Ристића. Систематски рад и ангажман низа балетских уметника омогућио је временом већи број уметнички успелих самосталних балетских престава.

При Народном позоришту у Београду основана је 1. септембра 1920. глумачко-балетска школа с државном субвенцијом, која је радила до 1927.године. Из те школе изишла је група Балет-пластика са првим српским балеринама: Аницом Прелић, Соњом Станисављевић и Натом Милошевић, која је у току десет година с успехом гостовала у свим већим градовима Европе.Изврсна играчка техника ове школе дала је генерацију играчица, којима је београдски балет могао да стане у ред добрих савремених балета. Као класичне играчице ове нарочито су се издвајале Наташа Бошковић и Нада Аранђеловић, а као карактерне Аница Прелић и Марина Олењина.Поред деловања Јелене Пољакове, значјан је и педагошки рад Маргарете и Макса Фромана, Нине Кирсанове и А. Фортуната, који су били и први кореграфи. Касније су им се придружили кореографи: Б. Књазев, Ф. Васиљев, А. Романовски, Борис Романов, А. Жуковски, Пино Млакар, Ј. Николска и Милош Ристић.

•Соња Маринковић-музичка култура за гимназије

•Википедија