Miloš Crnjanski

Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 – Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom.

Datum rođenja 26. oktobar 1893.

Mesto rođenja ČongradAustrougarska

Datum smrti 30. novembar 1977.(84 god.)

Mesto smrti BeogradSFR Jugoslavija

Najvažnija dela Dnevnik o Čarnojeviću SeobeRoman o LondonuLament nad Beogradom

Nagrade NIN-ova nagradaDisova nagrada

BiografijaCrnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu, u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici.

Otac Toma bio je niži činovnik koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike ,,prognan’’ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta ,,tadašnjeg činovničkog Sibira’’. Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.

Detinjstvo i školovanjeMiloš Crnjanski je od 1896. odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac – sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja.

Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista.

Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio ,,da ubuduće bude među prvima’’, što je i ostvario.

U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu ‘’Viktorija’’ na Sušaku (istočni deo Rijeke). Godine 1913. upisao je studije medicije u Beču koje nikada nije završio.

Prvu pesmu ,,Sudba’’ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu ,,Golub’’ 1908. godine. Godine 1912. u sarajevskoj ,,Bosanskoj vili’’ stampana je njegova pesma ,,U početku beše sjaj’’.

Prvi svetski rat

Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen.

Veći deo vremena od 1915., iz tih tragičnih ratnih dana, Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu.

U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. ,,... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja ‘’ – to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski.

1916. radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire ‘’malo pre toga’’.

Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao.

Period između dva svetska rata1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list ,,Dan’’.

Crnjanski otada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom.

,, U velikom haosu rata – govorio je mladi pesnik – bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće ‘’.

I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o ,,večitim’’ vrednostima građanske etike.

I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i uvaljane u blatu.

Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo ,,krvava eksplozija’’ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata.

Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: ,,Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti... Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost... Lirika postaje strasna ispovest nove vere. ‘’

Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o ,,zlatnom veku’’ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat.

1920. upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji.

1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Između 1923. i 1926. profesor je gimnazije u Beogradu i saradnik uglednog lista ,,Politika’’.

Istovremeno, izdaje ,,Antologiju kineske lirike’’ i novinar je u listu ,,Vreme’’. 1927. u ,,Srpskom književnom glasniku’’ izlaze prvi nastavci njegovog romana ,,Seobe’’.

U septembru 1926. kao urednik časopisa ,,Naša krila’’ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.

1928 – 1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj, književnik Veljko Petrović.

1930. za roman ,,Seobe’’ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije.

Godine 1934. pokrenuo je list ,,Ideje’’ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi. List je sledeće godine prestao da izlazi.

Diplomatska služba, emigracija

• U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Podržavao je Franka i falangistički pokret u svojim tekstovima. Posle Španije, bio je dopisnik iz Rima i podržavao je Musolinija i italijanski imperijalizam.

• Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London.

• Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.

• Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo.

• Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani.

Povratak u Beograd

• U Jugoslaviju se vratio 1965. godine. Isprva je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior“ u blizini Skupštine. U

traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”.

U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje:

• U tebi nema besmisla i smrti...Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge....A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom)

• U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

• Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog

DelaCrnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija• Lirika Itake (1919)• Odabrani stihovi (1954)• Lament nad Beogradom (1962)

Pripovetke, eseji i putopisna proza • Priče o muškom (1924)• Naše plaže na Jadranu (1927)• Boka Kotorska (1927)• Iris Berlina (1928)• Tajna Albrehta Direra (1928)• Ljubav u Toskani (1930)• Knjiga o Nemačkoj (1931)

Romani • Dnevnik o Čarnojeviću (1921)• Seobe (1929)• Druga knjiga Seoba (1962)• Roman o Londonu (1972)

• Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — ”Kap španske krvi” i ”Suzni krokodil” (nedovršen).

• Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov“ — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo“.) Po „Romanu o Londonu“ snimljena je 1988. istoimena mini serija.

Memoari

• Embahade (1983)obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove "beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet", već da su to uspomene pisca - očevica "o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota".

Drame • Maska (1918)• Konak (1958)• Nikola Tesla (1967)• Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike

istočnih naroda

Nagrada Miloš Crnjanski

• Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Nagrada se dodeljuje piscu za prvu objavljenu knjigu na srpskom jeziku. Nagrada se sastoji od novčnaog iznosa od 2000 evra, povelje i medalje sa likom pisca.

• Jedanaesti dobitnik (za 2007. godinu) je Milena Marković za knjigu „Tri drame“ („Šine“, „Paviljoni“ i „Brod za lutke“).

Izdanja sabranih i izabranih dela

• Sabrana dela, knjige I-II (1930)• Sabrana dela, knjige I-X (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari,

Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom),Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji

• Izabrana dela, knjige I-IV (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II

• Izabrana dela, knjige I-II (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom

• Izabrana dela (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog

• Sabrana dela, knjige I-XVI (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi

• Izabrana dela (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog

Sumatraizam

• Sumatraizam je avangardni umetnički pokret koji je osnovao srpski pisac Miloš Crnjanski. Crnjanski je osmislio osnove sumatraizma tokom Drugog svetskog rata, a obznanio ga je 1920. u svom tekstu Objašnjenje Sumatre.

• Crnjanski je zasnovao sumatraizam pod uticajem ekspresionizma i futurizma, uvodeći svoju viziju kosmičke harmonije. Njegov koncept je uključivao najvažnije teme savremene avangardne umetnosti: primalnu silu, sukob između civilizacije i prirode, i nadu za novim početkom.

"

Miloš Crnjanski – Stražilovo

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,ali, iza gora, zavičaj već slutim,gde ću smeh, pod jablanovima samim,da sahranim.

I ovde, proletnje večeza mene je hladno,kao da, dolinom, tajno, Dunav tečeA, gde oblaci silaze Arnu na dnoi trepte, uvis, zelenila tvrda,vidim most što vodi, nad vidikom,u tešku tamu Fruškog brda.

I, mesto da se klanjam Mesecu, toskanskom,što u reci, rascvetan kao krin, blista,znam da ću, ovog proleća, zakašljati ružnoi vidim vitak stas, preda mnom, što se roni,verno i tužno,senkom i korakom, kroz vodu što zvoni,u nebesa čista.

I, tako, već slutimda ću, skoro, dušu sasvim da pomutim.I, tako, već živim,zbunjen, nad rekama ovim, golubijski sivim.

Poveo sam davno tu pognutu senku,a da sam to hteo, u onoj gori,poznao groždje, noć, i terevenku,i potok, sto sad, mesto nas, zubori.

I, tako bez tuge,oči su mi mutne od neke bolje, duge.I, tako, bez bludi,na usnama mi gorka trulost rudi.

Lutam još, vitak, sa srebrnim lukom,rascvetane trešnje, iz zaseda mamim,ali, iza gora, zavičaj već slutim,gde ću smeh, pod jablanovima samim,da sahranim.

Već davno primetih da se, sve, razliva,što na brda zidam, iz voda i oblaka,i kroz neku žalost, tek mladošću došlom,da me ljubav slabi, do slabosti zraka,providna i laka.

Znam da mi u kosu,po zori rumenotamnoj,tudja, umorna, ruka, bledi sumrak prosu.A da veselosti mojoj, čiloj i pomamnoj,dve zaspale, bolne, dojke ne dajuda se glasnim krikom baci po trešnjama,sto mi ostadoše u zavičaju.

I, mesto da vodim, pogledom zelenim,kao pre, reku što se sliva,da skačem, ko Mesec, po gorama pustim,i zažarene šume da potpirim,sad, plavim i gustim,snegom i ledom, smešeći se, mirnimsve što se zbiva.

I, tako, bez veza,steže me, ipak, rodna, bolna, jeza.I, tako, bez doma,ipak će mi sudba postati pitoma.

Ne, nisam, pre rodjenja, znao ni jednu tugu,tudjom je rukom, sve to, po meni razasuto.Znam, polako idem u jednu patnju, dugu,i, znam, pognuću glavu, kad lišće bude žuto.

I, tako, bez bola,vraticu se, bolan, voćkama naših polja.I, tako, bez mira,patiće gorko, mnogo šta, od mog dodira.

Već davno primetih da se, sve, razliva,što na brda zidam, iz voda i oblaka,i, kroz neku žalost, tek mladošću došlom,da me ljubav slabi, do slabosti zraka,providna i jaka.

Lutam, još vitak, po mostovima tudjim,na mirisne reke priležem, pa ćutim,ali, pod vodama, zavičaj već vidim,otkud podjoh, posut lišćem žutimi rasutim.

I ovde, rumen krina,sa devojačkog rebra,ja, zorom, umorno brišem, bez milina.A kad utopim čun Mesečev, od srebra,u novo more jutra i trave,sednem na oblak, pa gledam svetlost,što se po nebu, uz moje strasti, jave.

A mesto svog života, davno živim,bure i senke groznih vinograda.Nastavljam sudbu, već i kod nas prošlu,bolesnu neku mladost, bez prestanka;tek rodjenjem došlu,sa rasutim lišćem, sto, sa grobom Branka,na moj život pada.

I, tako, bez groba,veselost je neka, u meni, rugoba.I, tako bez tela,duša mi je nevidljiva, i nevesela.

Jednog proleća, i ja sam gorko znaoda, kroz svirale devojačkog rebra, zdravlje dajem.I grudi svoje, u groždju, krikom, raskidao,nag, na dnu neba, opivši se zavičajem.

I, tako, bez lica,na liku mi je senka jarca, trešnje, tica.I, tako bez stanka,teturam se vidikom, bez prestanka.

Lutam, još, vitak, po mostovima tudjim,na mirisne reke priležem, pa ćutim,ali, pod vodama, zavičaj već vidim,otkud podjoh, posut lišćem žutimi rasutim.

Drhtim, još vitak, od reka i nebesa.Miluje vazduh, poslednjom snagom i nadom,ali, svisnuću, to i ovde slutim,za gomilom onom, jednom, davno, mladom,pod sremskim vinogradom.

Za jedan blagi stas,što, prvi put, zaljuljavišnje i trešnje, poljupcem, kod nasi poskoči, vidikom, sa ritova mulja.Za društvo mu, što po vinskom mehusvelo lišće rasu, sa osmehom mutnim,preskačući, prvi put, potoke, u smehu.

A, mesto svog života, znam da, po vidiku,taj smeh rasut, nad svakim telom, golim,i, nad zemljom ovom, kroz koju Arno rudi,pun zvezda i zraka, moj se šapat sliva,u izmoždene grudi,jer se, u proleću, sve to opet zbiva,svuda, gde ja volim.

I, tako, bez reči,duh će moj sve tudje smrti da zaleči.I, tako, bez traga,rasuće mi ruka živa tela mojih draga.

Jer ljubav ce moja pomešati, tajno,po svetu, sve potoke, i zore,i, spustiti na život, vedro i beskrajno,i kod nas, nebo, i senku Fruške gore.

I, tako, bez zvuka, smeh će moj padati, sa nebeskog luka.I, tako, bez vrenja, za mnom će život u trešnje da se menja.

Drhtim, još vitak, od reka, i nebesa.Milujem vazduh, poslednjom snagom i nadom,ali, svisnuću, to i ovde slutim,za gomilom onom, jednom, davnom, mladom,pod sremskim vinogradom.

Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,prekrstim ruke, nad oblacima belim,ali, polako, sad već jasno slutimda umirem i ja, da duhom potamnelim,teškim, neveselim.

I ovde, reku jednuvidim, pod svojim telom,da hladi laku, srebrnu, zemlju, nepreglednu.A, kad mi prospe trešnje po duhu obolelom,i, kraj Meseca, i ovde, zvezda zablista,vidim da je, u ranom umiranju,moj, i tudja, mladost, gorka i jedna ista.

I, mesto moje sudbe, sa užasom novim,susrećem davni život, bolan i prozračan.A, kroz ovu zemlju, svilenu i prozirnučim, uplašeno, spustim devojačko telo,kroz maslinu mirnu,vidim, daleko, opet, lišće sveloi zavičaj oblačan.

I, tako, bez kretnje,tudjinu, poljupcem, dižem, u vetrove proletnje.I, tako, bez znaka,dozivam golu dragu, iz mekog, toskanskog, mraka.

A prah, sve je prah, kad dignem uvis rukui prevučem, nad providnim brdima, i rekom.I, neizmerno slabe, sve te trešnje, što se vukusa mnom, po svetu, sa zemaljskim lelekom.

I, tako, bez tame,duh moj sa mračnim voćkama pokriva me.I, tako, bez imena,istom žaloscu milujem brda nevidjena.Lutam, još, vitak, sa osmehom mutnim,prekrstim ruke, nad oblacima belim,ali, polako, sad već jasno slutimda umirem, i ja, sa duhom potamnelim,teškim, neveselim.

Lutam, još,vitak, sa šapatom starasnimi otresam clanke, smehom prelivene,ali, polako, tragom svojim, slutim;tišina ce stići, kad sve ovo svene,i mene, i mene.

I ovde, bez boje tajne,ni jedne voćke nema,nebesne one boje, gorke i beskrajne.A kad razgrnem doline, rukama obema,i, otkrijem dna bezdana, srebrna i bela,na dnu je, opet, žalost, nejasna i laka,vazduhom kupanih voćaka i tela.

I, mesto srebrnih pruga, zabrezja i reka,susrećem, kao u snu, umorne misli, svoje.A, nad trešnjama i mladim višnjama,tamnu i dugu maglu, što se svuda širi,u život pred nama,gde se strast, polako, u umiranju smiri,i čula upokoje.

I tako, bez reda,mladost uvijam mirom, snegova i leda.I tako, bez puta,moje milovanje, po umiranju luta.

A mir, svud je mir, kad raspem što je biloi priklonim glavu na ono što me čeka;na ceo jedan kraj sa kog se vino sliloi smeh, i divna bestidnost, daleka.

I, tako, bez mora,prelicu život naš, zorama Fruških gora,I, tako, bez pića,igracu, do smrti, skokom, sretnih, pijanih, bića.

Lutam, još, vitak, sa šapatom strašnimi otresam članke, smehom prelivene,ali, polako, tragom svojim, slutim,tišina će stići, kad sve ovo svene,i mene, i mene.

• Crnjanski - Autoportret