Нечиста крвНечиста крвБоре Станковића

• Уколико би се величина писца мерила према томе какву импресију доживи читалац дела и према емоцијама којима је оно преплављено, Борисав Станковић би сигурно био највећи српски писац. Он се сматра зачетником модерног српског романа, а Јован Скерлић га назива лирским реалистом. Најзапаженији је остао роман Нечиста крв (1910), који је у критици називан врхунцем његовог рада.

• Станковића су у почетку критиковали заговорници „београдског стила“, посветивши највише пажње синтаксичкој равни романа. Тек каснији критичари попут Владимира Јовичића и Новице Петковића оправдавају Станковићев импресионистички рад. Увек приказујући један исти опсег мотива на различите начине, љубав, страст и младост прожете социјалним мотивима стапа у Нечистој крви, која је „као каква упечатљива Рубенсова слика“.

• Рељефно слика затворено, патријархално друштво, оковано строгим забранама и потресне људске судбине у њему. Станковићеви јунаци се труде да те неписане законе друштва поштују, али тиме обуздавају своја осећања и падају у морални суноврат. Трагика и љубавна неоствареност чине његове ликове и дела јединственим и сугестивним.

• Бора Станковић је „загледан у душе својих земљака, проницао тајне свих, њему далеких и непознатих људи“. „Тражећи богатство у дубини, а не у шароликости, проширивао је усеке само онолико колико је нужно да би се могло што ниже сићи у понорни човеков свет. Зато су Станковићеве вертикале животне и стамене“.

• Може се рећи да централно место у Станковићевом опусу припада Софки „ефенди Митиној“, хаџијској врањанској лепотици. Најуверљивије је одсликао психолошка превирања у Софки и необично је што је успео да продре до најдаљих и најнепознатијих дубина женског света.

• Нечиста крв је истински роман о Софки, али он уједно прича и о нестајању старог хаџијског света, пропадању оних са врха друштвене лествице. Њих, горде, осиромашене, навикнуте на богаташки живот, замењују сеоске газде, примитивни плебејци, који нису навикнути на такав начин живљења. Кроз Софкину злу судбину одсликано је смењивање патрицијског плебејским.

• Познајући врањанске нарави и обичаје Станковић описује сукобе у човеку и међу људима. Слика интиму човека и најтајанственије поноре у његовој души. Он нам исповедним тоном предочава трагизам људских судбина, узрокован љубављу. Свет његових ликова је утолико интригантнији, јер је „саткан од чулног искуства и богатог опажања, од страсти и емоција“.

• Врло су упечатљиво дочарани имресионистички елементи који говоре о Софки, њени чулни моменти, њен доживљај сопственог тела - „оно њено“. Истакнут је мотив узвишене и недодирљиве девојачке лепоте. Међутим, врањанска хаџијска лепотица је трагично сишла са трона.

• Софка је последњи потомак, али уједно и „рефлектор“ суморне хронике имућне и надалеко познате хаџијске породице. Самим тим што је део те породице, чија је крв „упрљана“ прекршајима старих, осуђена је на пропаст и злу судбину. Обузета лепотом и надалеко позната по њој, горда, самосвојна, поносна, трагично завршава свој необични животни пут, од висина до понора. Необична је нагла пропаст недостижне величине њеног лика и у томе леже Софкина трагика и изузетност.

• Ниједна замерка критичара не може покварити импресију непосредно после читања Нечисте крви. Убедљиво насликан сплет љубави, страсти, туге, очаја и несрећне женске судбине не може нас оставити индиферентним. У томе и јесте чар и вредност Станковићевог најбољег остварења.

Биљана Благојевић

• http://www.myserbia.net/2008091519501/partenon/knjizevnici/bora-stankovic.html

• http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/umetnicka/proza/bstankovic-krv.html

• http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/jderetic_knjiz/jderetic-knjiz_09.html

• http://wapedia.mobi/bs/Borisav_Stankovi%C4%87• http://www.kodkicosa.com/borisav_stankovic.htm