Radivoje pešić-predavanja-i-zapisi

Пешић Радивоје Завера порицања tanjel

Проф. др РАДИВОЈЕ ПЕШИЋ

ЗАВЕРА ПОРИЦАЊАПРЕДАВАЊА И ЗАПИСИ

1985-1992.

Београд,1996.

ПРОДОР У ТАМУ ПРАИСТОРИЈЕ ,СИСТЕМ ВИНЧАНСКОГ ПИСМАРАДИВОЈА ПЕШИЋА ИЛИ НОВИ ОРГАНОН

Проблеми које својим истраживањима поставља и теорије које из тога открива Радивоје Пешић, залазе у, за нас још непознате и деликатне, сфере. Он нам је најпре открио систем "Винчанског писма" (1980) после осам хиљада година од његовог настанка. Следио је још један (1985), систем писма Лепенског вира, после десет хиљада година од његовог настанка. Ово је већ било довољно за вртоглавицу. Али нам је професор Пешић понудио и универзалну генезу писма. По њему, човек је биолошки писмен. Он није најпре цртао предмете ради комуникације, јер цртеж је по Пешићу готова структура. Праисторијски човек је, неоптерећене свести, полазио од елемента. Отуд Пешићева формула: архетипско, креативно, формативно, које је садржано у структури. Али, као што је индијски граматичар Панини из IV века пре Христа трагао за нултом фонемом, тако је и професор Радивоје Пешић образложио данас своје трагање за нултом графемом. То га је и довело до закључка да је "у почетку било слово", а не цртеж (пиктограм), хијероглиф или идеограм. Попут кинеског философа Фо Хиа који је открио пре три хиљаде година кинеско писмо на леђима драгона, Радивоје Пешић открива писмо на крилима лептира Antomeris Janus из Еквадора, које ћемо доцније препознати у системима многих архајских писама (винчанском, венетском, хетитском, етрурском, протоиндијском, феничанском, кипарском).

Открићем система Винчанског писма Пешић нам открива скривене параметре унутрашње структуре честице. А открићем писма Лепенског вира, чију ћемо морфологију наћи у скоро свим архајским системима писма, као да пресликава оне космичке рефлексије облика које не можемо прихватити никако друкчије него као аксиоме.

Први утисак који ова истраживања намећу састоји се у одважности и високој култури истраживача. Али даља анали-за открива чудесне продоре овог истраживача у такозвану таму праисторије. Он помера оно историјско и цивилизацијско у веома дубоку прошлост, он мења географске просторе настанка раних тековина цивилизације, путеве њиховог развоја и укрштања, он намеће нове принципе спекулације и сазнања. И што је такође значајно, он нам открива чудесну словенску цивилизацију далеке прошлости. То је она цивилизација која је одувек била само на корак од нас, а ми смо трагали за Вавилоном и Египтом, Индијом и Кином. Оно што ми називамо мистично у

1


тој цивилизацији, а Пешић то дефинише као идеално јединство, бива за нас данас очаравајуће сазнање суштинских духовних структура.

У свом "Трактату о писму" који је објавио 1986. године Пешић нас приближава својој философији, али само периферно. По свој прилици он то чини свесно да би покренуо све наше духовне механизме до оних нивоа на које нисмо навикли. Јер у овом свету без наде, у овом свету гађења и отуђења, без љубави и веровања као да нас наводи на нову религију.

После свега, обогаћени слатким замором, збуњени, затечени у оскудном знању, али утешени и охрабрени, питамо се, није ли се то Принстонска гноза преселила у Европу, ако је она уопште тамо и заживела макар и анонимно како нас је обавештавао Рејмон Рије. У сваком случају, ако се Пешићева истраживања и теорије могу бар донекле повезати са неогностицизмом, онда је то његова нова димензија. Или је то Пешићев нови органон којим нас је засуо до те мере да се још не можемо прибрати како бисмо га схватили у целини.

JOHANA VAJDERS - МИРОЉУБОВ

(Aachen)

ЗАВЕРА ПОРИЦАЊА

ПРЕДАВАЊА И ЗАПИСИОД 1985-1992.

I. НА ПРАГУ ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА ЦИВИЛИЗАЦИЈА БЕЗ МИЛОСТИ

Истраживања историје болести наше цивилизације траје већ дуго па се тако и само истраживање претвара у болест која паралише његове тежње још са полазне тачке. Универзални системи су напуштени. Презасићеност артефицијелних знакова довела је до можданих тровања веома тешко излечивих или неизлечивих. Свет не може да помири све своје снаге. Употреба чула је закржљала. Функција језика је толико истрошена, толико нестварна да више и не постоји. Тежимо новим облицима који још самом тежњом бивају антиоблици јер об-лике не уочавамо око себе. Трагамо за супстанцијалним аналогијама које нас увлаче у концентричне кругове. Давно застарели модели школе унаказили су и оно мало преостале енергије. Источна цивилизација доживљава нова духовна и материјална разарања. Западна цивилизација тако хаотично, тако накарадно конструисaна има превасходни циљ да одузме душу човеку. Исувише је сужено пространство између истока и запада. То пространство је сужено не у смислу приближавања већ у смислу непрепознавања. Узето је као пукотина коју би, евентуално, требало попунити радиоактивним отпадом Европе, а не као света земља на којој једино може доћи до помирења побеснелих страсти такозване нове цивилизације или још недефинисаног али сурово понуђеног новог поретка света.

2


Сви континенти су откривени. Морамо се помирити са том чињеницом. Пуста острва не могу дуго опстати у својој идили јер их уморни трагачи увлаче у асимилацију са том нашом, у сваком случају, пораженом цивилизацијом. Пут у космос не обећава нову земљу. Све могућности бекства и изолацаије су исцрпене. Преостаје само нови духовни континент који је изнад ојађене наде и подношења, који је у истини.

И религије и идеологије су поражене саме собом. Свету су сувишни посредници за комуникацију са Богом. Још мању потребу свет осећа за посредницима који ће га отуђивати од Бога. Заговорници еволуције и револуција, нових идеологија и идеала, смешни и јадни у исто време, сеју и даље своје јалове вирусе којих се свет гнуша и грчевито клони. Поседници капитала и оружја, унаказивши своју свест незадрживом похотом, у свом очају и пировању могу једино да униште васцели свет коме, засигурно, и не припадају, али у чијем ће уништењу, коначно, наћи и своју сопствену смрт.

Може ли човечанство и даље бити изложено том бруталном понижењу, том свирепом крају? Је ли човечанство заиста толико немоћно да се супротстави пробисветима и незналицама који управљају њиме? Коначно, зар је човечанство пристало на тако црну своју судбину?

Мноштво религија и секти преплавило је свет унакрст планете. Мноштво трговаца људским душама нуди спасење света. Сеанса мрачњаштва не посустаје. Живот се већ давно одвија у духовној катаклизми. Енергија мржње на свету, једнако потхрањивана новим међусобним завадама света, проузроковала је промену климе, буђења вулкана, померања земљиног тла, поход смртоносних обољења људског организма, организма свеукупне природе.

Ненавикао да види самог себе човек је постао ништавило самом себи. Ризикујући свој живот он не налази никаквог осећања за ризике на које је осудио своје нараштаје. Задојен осећањем отуђења он је отуђио све од себе. Он нема своју прошлост, он се одриче своје будућности. Он живи у тренутку који није његов, у тренутку који му недостаје. Он живи у неком међувремену јер је своје време разорио хитајући ка неком циљу кога нема на видику, кога нема ни у својој илузији.

Човечанство је свесно своје несреће. И најчешће је узима само као помодну реалност. На сваком кораку воде се разговори о судбини света, на сваком кораку сви нуде решења без обзира на степен својих елементарних знања. Безброј сулудих пројекција света је надохват руку. Помахнитала машинерија деструктивности и лажи не зауставља рад на испирању свести с једног на други крај света. Произведено је на хиљаде моћника, на хиљаде спасилаца. А свет је ипак остао усамљен и немоћан у својој патњи, усамљен и немоћан пред сопственом коначном катастрофом.

Све понуђене нове утопије воде у нова све свирепија насиља. Освајачи туђих слобода намећу своју слободу у име тобожње слободе личности. Тако насилници преузимају улогу ослободилаца и уводе свет у нови систем робовања.

Све империје су мртве само привидно. Никада их није било толико у свим областима живота као у тој нашој цивилизацији данас. И све имају исте снове, исте тежње, иста оруђа и оружја којима свакодневно обогаљују свет како би га држали у покорности, у страху и стрепњи за свакодневницу, у недоумици за право на свој живот.

А живот се одвија тако као да се то тамо неком другом догађа, као да ће све то мимоићи нас и наше најближе. Свет не може упасти у трагичнију равнодушност у коју је упао. С друге стране, усамљена трагања за смислом унапред су анатемисана као непослушност, као опасна игра и као богохуљење.

Ко су судије?Послужимо се Сократовим закључком: "они, које је природа осудила".Може ли се након свега тога још оклевати. Није ли исувише касно за било какав покушај

отрежњења. Може ли се понудити једна нова пројекција света а да се не западне у још једну противуречност, а да се не западне у слепу улицу у коју су западале све досадашње пројекције. Може

3


ли се у постојећој консталацији приметити онај увек присутни зрачак неумитне истине достојног опстанка.

Мартин Лутер је у једном тренутку свог просветљења завапио: "Пођимо на Исток, пођимо на изворе!" Али се на Исток не може поћи са умишљеном намером да му се наметне своја слобода јер управо је Исток сама слобода, par lui meme. На Истоку је прво лице једнине tvad (ти), а не mad (ја), jubmad (ти, ви, вас двоје), а не asmad (ја, ми, нас двоје). Може ли се свет помирити са том граматиком философије живота и поћи на изворе, неизвесно је. Пут до истине је тежак, али је ипак једини. Све остало је беспуће. А свет се налази на раскршћу бесконачности.

Упркос свему, и кад бисмо били спремни, не можемо подлећи агресији бесмисла која нам намеће скепсу. Јер та агресија врши ударце на наличје у коме живимо. Лице истине је с оне стране наличја.

Невидљиво је за нас саме јер се не окрећемо према њему да бисмо га препознали. Непрепознатљиво је и за агресију. Оно је одбачено од нас самих да бисмо прихватили наличје које је променљиво, које једнако мењамо. А једино на тој другој страни можемо бити сами себи учитељи, сами себи судије и господари. И одбранити се од агресије бесмисла.

Ускоро ће иза нас остати океан крви другог миленијума. У том океану потонули су многи светови. За нама ће остати Хирошима и Нагасаки. Али је питање да ли ће остати за нама.Нужно је, у првом реду, савладати окамењену институцију и ослободити вољу коју су спутали досадашњи системи образовања и васпитања. Нужно је суочити се са новим културама и видети да све скупа личе једна на другу. Као да су изговорене све речи, као да су обухваћене све димензије. Као да су блокирани сви простори за развој креативног духа. Нужно је ослободити се механичког функционисања свести.

Противуречне културе наше цивилизације пореметиле су структуру биолошке меморије. Духовно и материјално асиметричне, оптерећене једино бригом о свом дворишту и својим митологијама, газећи преко лешева оне не могу да понуде више ништа сем своје псеудоморалности.

Нови нараштаји не могу више бити на оптуженичкој клупи. Наша цивилизација нема права на време које долази јер није имала права ни на своје време које је обогаљила, од кога је начинила пустош. Нови нараштаји имају право на своју школу, на истраживање своје стваралачке енергије, на употребу сопствене свести. Та школа ће свакако бити без послушника и шарлатана. Неразбаштињена од свог идентитета који се више не може поистоветити са било којим видом програмирања светлости и светости.

Једини корак који ова цивилизација може да учини на прагу трећег миленијума је у ослобађању од заточеништва на које осуђују будуће нараштаје. Све припреме за дочек трећег миленијума, испоставило се, биле су погрешно усмерене. Уосталом, трећи миленијум и не припада свету ове цивилизације. Туђе време се више не може отимати.

Неизвесно је да ли је наша цивилизација кадра да учини тај једини корак. Али је извесно да смо, пре свега и изнад свега упућени на разумевање самих себе. А да бисмо разумели сами себе нужно је усредсредити енергију на разумевање других.

Тако бисмо дошли до разумевања саме душе. Потребно је, дакле, ићи до саме душе. Ићи такође до душа свег света, до душа животиња и биља, до душе материје. Ићи до душе свемира.

Једино нас ово може повратити из сопственог изгнанства. Нас, овде у Европи и нас, тамо на другим континентима. Нас у нашој прошлости и нас пред последњим искушењем. Људске могућности су неограничене, како је подсећао Шекспир. Али човек наше цивилизације коначно мора да схвати да не може више бити супериоран над природом.

II. ГЕОМЕТРИЈА ИЛИ ЕМПИРИЈА

Традиција нас обавештава да су облици свуда око нас. Платон истиче да се знање о геометријским фигурама налази у самом човеку у завршном виду. Стога преостаје једино

4


препознавање или буђење осећања за суочавање са облицима. Јер, како то упозорава Галилеј, природа говори језиком математике, а слова тог језика су кругови, троуглови и друге математичке фигуре.

Стара традиција је сматрала да праоблике чине: хармонија, ритам, аналогија, пропорција и број. Отуд, опет по њој, васиону чине: сфера, хармонија, ритам, број и слово. Атински академичари су, такође, посматрајући свемир, утврдили да га чине четири елемента: ватра, вода, земља, ваздух. Сходно њиховој спекулацији, била су то почела; или слова.

Да ли је човек далеке праисторије познавао законе геометрије? Трагови, које нам је оставио, потврђују да је он био суочен са облицима, да их је препознавао и емпиријски осмишљавао.

Трагајући најпре за простором настањивања, он је еvосаtio постизао помоћу животиња: оне су му показивале место погодно да на њему подигне светилиште или станиште што је за њега такође свето место, али се при том извору руководио и семантиком

конфигурације простора. У њој је налазио приврженост која га је надахњивала ентузијазмом за стварање свог света који је могао да га идентификује у свим космичким сферама. Одлучујући се за простор, како нам то показује археолошка документација, праисторијски човек је свакако уцртао прву тачку из које је потекло уцртавање круга како би се добиле прве контуре његове геометрије. Структуре које су проистекле из даљег процеса добиле су тако различите симетричне обрасце. Они ће довести до промене, односно преображаја конфигурације што не представља ништа друго но примарни аспект природе. Ово налазимо у старој кинеској традицији али и у савременој физици.

Тако је, највероватније, настајало и његово понављање настанка света, његов центар света. Било је то, у ствари, још једно његово откриће и дефинисање облика, односно његове геометрије.Али не само избором простора и конструисањем станишта, већ и унутрашњом архитектуром тог станишта он је исказивао свој смисао и потребу за симетријом. Тај смисао је даље потврђен у креирању сопствених осећања и доживљавања света. Природно је стога што је у њему била пробуђена

5


и потреба за препознавањем облика и његовим емпиријским осмишљавањем сопственим својим писмом које није ништа друго до праоблик азбуке у свему.

III. ЧОВЕК ПРАИСТОРИЈЕ ПОЗНАВАО ЈЕ СЛОВО*

* Из серије предавања "Осмишљавање писма у Подунављу", одржане 1988. у Милану. ТВ Нови Сад снимила је истоимену серију у 4 епизоде, 1989. године.

Ако се суочимо са најповијим фундаменталним открићем науке да вода поседује меморију, сигурно је да Дунав чува у сећању многа прохујала варемена и цивилизације које су чиниле та времена. Јер, Дунав је кроз сва та, историјски позната или нама још недокучива времена, привлачношћу своје енергије као светим осмишљавањем опстојања, указивао материнско уточиште и домороцима и намерницима. Огњишта многих цивилизација, надахнута том светом енергијом трајала су на његовим обалама и својом духовном снагом обасјавала потоња времена и светове.

На његовим обалама, ницале су и расцветавале најраније цивилизације старог континента, те такозване земље залазећег сунца, али он је увек хитао ка итсоку, ка изворишту светлости и истине, као да је световима једнако указивао на могућност тог пута.

На веома широком пространству између Црног и Јадранског мора, Карпата и Крита, у периоду неолита, од VI до IV миленијума пре Христа, имамо прву појаву писма које претходи свим до данас познатим системима писма. Најбогатију ризницу те прве појаве откривамо на средњем Подунављу, на монументалном археолошком локалитету Винча, недалеко од Београда, по коме је ово писмо и добило свој назив. Али, Винча није и једини археолошки локалитет на Балкану, који данашњу цивилизацију суочава са тако богатом ризницом писмености света кога смо веома често сматрали светом примитивног духовног живота. Писменост Винче шири се просторно и временски и скоро незамисливим димензијама и свим природама своје морфологије, пиктографском, идеограмском и словном, оно врши утицај на развој писмености потоњих цивилизација.

Панонска равница, чије јужне обале запљускују воде очаравајућих токова Дунава, представља још једну ризницу те писмености. О томе нам пружају обиље сведочанстава археолошки локалитети: Старчево, Гомолава, Доња Бањевина, Ватин.

Од млађег каменог доба које је означено културом Старчево - ccа. 6.000 година пре Христа - преко Винчанске културе до касног бронзаног доба у које спада и Ватинска група до 1400 г. пре Христа, палеописмо панонске равнице, потврда је континуитета развоја винчанског писма.

Рани трагови овог писма сачувани су у синтетизованим порукама и духовним законима, урезаним на керамичким предметима за свакодневну употребу или вотивним фигурама у којима је утиснута механика духа праисторијског света.

Задивљује данас истанчана морфолошка прецизност праисторијског човека у овим записима, али и чињеница о великој доследности његове духовне идентификације са писмом. Велики број ових документа, с друге стране, потврђује и веома широку распрострањеност његове писмености, што нас наводи на закључак да она ннје била привилегија само одабраних, већ духовна потреба далеко ширих кругова.

Многе цивилизације, које су се кретале преко пространства Балканског полуострва, нису могле да не подлегну утицају овог духовног израза. Оне су преузимале светост слова као најдубљу светост облика из кога настаје и у коме опстаје свет чисте свести, прилагођавајући се његовим принципима, или прилагођавајући њих, својој енергији духа.

Панонски силабаријум је био дуго у употреби као једини уџбеник писмености старе Европе, али и као једини нзвор за силабаријуме потоњих евроазијских цивилизација. Он нас данас приближава

6


временима која не можемо потцењивати. И не само то. Он као да испитује нашу спремност - хоћемо ли чисто и исправно примити његове поруке - чију ћемо садржину ускоро сазнати.

Својим писмом праисторијски човек формулише своје идеје и слике са слободом духа. Без осећања празнине и усамљености он се друштвено не изолује и не отуђује, већ тежи заједници и заједничкој интелектуалној комуникацији. Он се не одваја од своје будућности и прошлости и не представља такозвани "пловећи свет". На против, свестан своје прошлости он има поштовања за њу, он је захвалан за све што му је та прошлост оставила и он живи у непосредној близини са њом, она је присутна у његовом свакодневном животу, он је доживљава. То нам не потврђује само начин сахрањивања и простор сахрањивања који он дели са својим животним простором, већ и његови принципи живљења на три временска нивоа које сматра да му припадају јер и он њима припада.

Праисторијски човек је човек снажних емоција и правичног односа према заједници, према природи и према себи самом. Он не преображава свет својим животом и својом делатношћу, која није само непрестана борба за пуки опстанак. Он открива свет. Открива га око себе и у себи. Он такође има своје жеље и снове. Јер је човек. Али, према мишљењима неких истраживача, тај човек не припада историјској, већ митолошкој свести. Таква мишљења допринела су да новије цивилизације имају један индиферентан однос према духовним тековинама праисторијског човека. Испоставило се, међутим, да граница између историјског и митолошког, из дана у дан ишчезава. И старе цивилизације које су биле тако игнорисане од новијих, све више задају главобоље цивилизацијама високе технологије, нудећи им извесна своја есенцијална, егзистенцијална решења, које ове својом технологијом још не могу одгонетнути.

Праисторијски човек је оставио трагове свога искуства и тиме такође потврдио да није био такозвани "пловећи свет". Био је то свакако његов однос према будућностн, његова одговорност према будућности, којој је, као што смо рекли, припадао исто онолико, колико је припадао и свом и минулом времену.

Записи које је свет праисторије оставио на пећинским зидовима, на каменим плочама, на керамичким предметима или на дрвету, не представљају само историју његовог живљења, већ и законитост тог живљења, као и нужност те законитости. Стога њихове поруке нису откриће тајне те законитости која би за будућа времена била упутства, већ опомена за начин живљења и мишљења које су они без сваке сумње изједначавали. Била је то у ствари њихова припадност будућности.

Колико су потоње цивилизације осмишљавале присутност у свом времену том припадношћу будућности, најбоље потврђује њихова немоћ да схвате језик и писмо тих својих далеких претходника. И свака помисао на могућност писма у далекој праисторији, извесне мрзовољне истраживаче који су се определили за поједине дисциплине истраживања прошлости, не само што не збуњује, већ их до те мере испуњава самоувереношћу и самољубљем, да такву могућност хладнокрвно одбацују.Поставља се питање, ко је у овом случају писмен или неписмен? Онај ко није познавао умеће писања, или онај ко не познаје умеће читања?

Данас у свету постоји велика документација архајских записа. Они су настали из неколико фамилија писама. Најранији њихови трагови досежу до IV миленијума пре Христа. Међутим, најновија археолошка, спелеолошка и граматолошка истраживања су писменост човека померила на веома дубоку прошлост која досеже до 250.000 година. И то није никаква сензационалност, већ морални чин савесних истраживача који су давно схватили да је писмо биолошки везано за човека, као његова духовна манифестација.

Документација архајског писма на Балкану, посебно на подручју Југославије, померила је многа историјска и географска сазнања о развоју и простирању писма. И што је још значајније, та документација нуди потврду о постојању линеарног, односно азбучног писма још у VI, VII миленијуму пре Христа које траје и данас.

Човек је писао слово и број без устручавања у за нас, још увек недокучивој и несхватљивој дубини прошлости. То значи да времена која су прохујала, нису била убога.

7


Човек је у дубокој прошлости живео у вертикалној духовној законитости кадар да се суочи и савлада све загонетке живота на које је наилазио, али их није савлађивао јер је живео као део њих, у свеопштој законитости идеалног јединства. Све своје искуство оставио је у својим писаним порукама будућим временима, можда са предосећањем поремећаја равнотеже чисте структуре. Да ли ће самоубилачка атомска цивилизација бити у стању да достигне ниво његове писмености како би

открила праву, можда спасоносну садржину његових порука зависи једино од наше преостале енергије духа.

Клањање пред алфабетом као стециштем неисказаних тајни било је својствено синкретизму. За Francesca dÀsisia је сваки исписани лист био светост јер су слова била света. Човек дубоке праисторије исписивао је слово. Археолошка документација нас уверава да је то за њега био свети чин јер је отварао нове просторе историје.

Сталне деобе света, неспоразуми, самољубље, бекство од законитости природног развоја привидне благодети, сведочанство су једног хода ивицом провалије, сведочанство бекства од истине у безнађе јер је, између осталог, у употреби отуђени језик, језик механичке комуникације, а у човеку је потиснуто узбудљиво осећање љубави и радости живљења у заједнштву и разумевању.

Хоћемо ли се препустити дивљању стихије која води у неминовну и коначну катастрофу изложену нашем свакодневном погледу на поцепано небо или ћемо прихватити зрачак наде на прагу трећег миленијума који нам нуди суочавање са својим наличјем у претходној ери, са свим порукама духовог искуства?

Преостаје нам истинити језик и чисто слово, та једина узвишена и света истина пред којом се треба клањати и са којом је једино могуће живети и осмислити свој идентитет.

IV. АУТЕНТИЧНА ПИСМЕНОСТ ПОДУНАВЉА

На готово четрдесет локалитета широм Балкана, једна богата ризница писаног материјала није била само сведочанство високог степена писмености света из периода неолита, већ је пружала и обиље документације о високом степену његове свести. Све је то пружало могућност да се тај свет сагледа у правој светлости која одбацује иначе уврежене . предрасуде и домишљања о његовој духовној закржљалости. А управо том свету, свету писма, занемаривањем те његове најсветије тековине, преотета је улога лучоноше и пренета на сасвим другу страну света, где је цветала једна потпуно

8


друкчија цивилизација, цивилизација која је материјално већ претпостављала духовном, или га је бар изједначавала с њим.

Историја је потврдила да време смењивања концепција уједно значи и време преотимања тековина цивилизација. Такав је случај и са балканском разграбљеном цивилизацијом. Готово десет хиљада година, свет не може да се снађе у сопственим пројекцијама.

Све до 1980. године богати фонд писмености из доба неолита на Балкану сврставан је у произвољне категорије које су само бледи наговештаји писма, како би се писмо као тековина уступило другим цивилизацијама. Тада се том материјалу пришло као аутентичној писмености подунавских цивилизација које до данашњих дана преносе ту традицију из времена у време ширећи је далеко, на све четири стране света.

Године 1987. у Милану је документовано образложен систем тог писма које је, према првом најбогатијем налазишту, добило назив Винчанско писмо. Од тог тренутка, Винчанско писмо као словно писмо настало у VI миленијуму ушло је у енциклопедије и предмет је изучавања на универзитетским катедрама Европе. То је условило промену и допуну већ утврђене хронологије појаве и развоја писма која сада гласи:

1. Протописмо Лепенског вира (8000-6000 год. пре Христа)2. Винчанско писмо (5300-3200 год. пре Христа)3. Сумерско у Месопотамији (3100 пре Христа - 75 г. наше ере)4. Протоеламско (између 3000 и 2000 пре Христа)5. Протоиндијско (око 2200 пре Христа)6. Кинеско (1300 пре Христа и траје до данас)7. Египатско (3000 пре Христа - 400 наше ере)8. Критско (2000 - 1200 пре Христа)9. Хетитско (1600-777 пре Христа)

Стара хронологија, коју је дао амерички граматолог I. Е. Gelb дакле, морала је уступити место новој без роптања. Веродостојност документације поразила је сва нагађања, домишљања и произвољности закључивања. Винчанско писмо је потекло из свог система и трајало у свом систему, а систем писма су Етрурци исправно називали елемента, што значи азбука.

V. ЕНЕРГИЈА ЗАБЛУДЕ*

* Предавање одржано 14.ХI,1991 године у Сремским Карловцима.

Абориџини, што значи "из порекла", "од порекла" (од латинског - ab origine), су населили Аустралијски континент пре 40 000 година, обавештава нас Џозефин Флад.1 Дакле, по оној већ увреженој шеми, и Абориџини нису аутохтоно становништво земље коју, иначе, исконски сматрају својом једином постојбином. Можда је управо та претпоставка мотивисала европљане надахнуте тежњом за освајањем туђих простора да их као "примитивне дивљаке" колонизују. Остало је непознато, или не нужно, образложити одакле су се то населили.

1 Josephine Flood, Archaeology of the dreamtime, Sidney, 1983.

"ОТИСАК ДУШЕ ПРЕДАКА"

9


А кад се већ указује на сеобе као на кључни историјски тренутак, који је најчешће полазиште у расветљавању историјске прошлости или прошлости која није уважавана као историјска, од превасходне је важности указати на те две централне тачке које означавају полазиште и пристаннште "прапостојбину" и "нову постојбину етничких скупина'' које се "селе" тако масовно, у непознатом правцу преваљујући и велике даљине.

Два скелета, или још тачније, фрагменти два скелета, чија је хронологија детерминисана 26.000 година пре Христа, један робусни, а други грациозни, чини се, била су довољна за закључак да се ради о два света, о једном домородачком, и другом насељеном. Тај насељени свет су, дакле Абориџини. Познато је да им је као таквима од великодушних Европљана додељена једино судбина резервата чиме су били почаствовани и Индијанци након открића Америке. Можда да се не би иселили и из те своје "нове" постојбине. Међутим, Кет Вокер (Kath Walker), управо Абориџинка, која је опевала душу ове заустављене цивилизације, системом концентричних кругова које назива "круговима живота" утврдила је дијаграм поимања заједнице Абориџина који представљају њихов "друштвени простор" и "друштвено време". Тај "животни круг" није само механизам законитости живљења већ и опстајања. Уједно је он кључ кретања или сеоба народа које историографија уводи као конвенцију. По систему Кет Вокерове, кретања заједнице произилазе из тежње за еколошком равнотежом. Наиме, исцрпевши изворе једне територије, група се помера на друго место, и тако све док се неколико годииа касније, након завршеног циклуса, не врати на полазну тачку2".

2 V. R. Kabo - "Модел света у традиционалним схватањима ловаца н сакупљача" - рад прочитан у оквиру XII Међународног конгреса антрополога и етнолошких знаности - Загреб, 1988.

Правила ове законитости исцртана су на њиховим телима, али и на камичцима са којима су сахрањивали покојннке а на којима је био урезиван или уписан знак који је био отисак душе покојника, отуд и назив "камичци душе". Такви "камичци душе" откривени су и у пећини Mas dÀsil у Аријежу чија је хронологија детерминисана на сса. 10.000 година старости. На њима је црвеним окером исписано још непознато писмо које можда није само "отисак душе предака", већ и систем једног линеарног писма које ћемо наћи и на осталим археолошким локалитетима у свету. Један од њих је и код села Беле Воде у околини Крушевца где су у камену урезани линеарни знаци и чија је морфологија идентична са морфологијом из Mas dÀsil-а или оном на Канарским острвима. Примерке те архајске писмености налазимо и у пећинама планине Бугар код Слуња, у пећини Ледењача код села Бадањ у Босни и Херцеговини. Стога, ако се свест о историји рађа са писмом, нужни су нови, овом приликом дубински продори у прошлост који продужавају историјско време и шире историјски простор да би нас одбранили од осећања тескобе, мучнине и заблуде.

ПОДУНАВЉЕ У ЖИЖИ ЕВРОПСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Систем концентричних кругова који нам је понудила Кет Вокерова као један од модела за логично просуђивање смисла такозваних сеоба аналоган је Њутновом електромагнетном пољу, а ово лингвистичком вектору цивилизација. Јер, вертикала на више је тежња према узвишеном, а вертикала на ниже, према материјалном. Из законитости ових вертикала произилази смисао развоја цивилизација, и каузалност њиховог опстанка. Са тог становишта је једино могуће посматрати и извесне културе које се јављају у Подунављу, као епицентралном подручју ране европске цивилизације. Шаблонски приступ материјалним траговима култура раних цивилизација искључујући интердисциплинарну методологију истраживања угрозио је не само сопствене танушне истраживачке тежње које се своде на сувопарно регистровање откривених објеката и њихову хронолошку класификацију, већ и надахнуте амбиције да се комплексније сагледа један свет прошлости тако сложен и трансцендентално осмишљен у својој духовности. Само откриће писма ако смо у стању да видимо оно што је очигледно, померило је и географске и историјске границе простирања и трајања једне цивилизације која ће својом енергијом зрачити потоње епохе.

Али круг се ни овде не затвара јер вертикала у духовном оку света Подунавља, од кога смо удаљени преко 9.000 година, емпиријски осмишљена у свему што је манифестација живота није религија посматрана са класичног становишта које и данас траје, већ идеално јединство, чиста структура којој је најближи појам санскритско шрадха што на немачком има еквивалент glaubig,

10


одосно, изражено нашом сложеницом, вера-закон. То су те релације логичке кохерентности и јединства у којима је живео тај свет и о којима нас тако једноставно обавештава својим порукама. Али те поруке не досежу до наше перцепције јер ми не верујемо и одбацујемо његово писмо и поред тога што нисмо у стању да га прочитамо. Његово писмо, његову поруку потражићемо далеко у Месопотамији и Египту, на Далеком и Блиском истоку, управо тамо где су његови потоњи следбеници.

Тако су потомци света Подунавља прогнали своје претке из свог ионако оскудног сазнања.

НИ ХЕРОДОТ НИЈЕ ЗНАО...

Не постоји ништа супротно од истине или слично истини, каже индијска традиција. А истина, у суштини, није тако тужна. Стари Индијци су истину учили певајући. Биле су то Веде, њихови духовни и социјални закони. И Агатирси, који су живели у VI веку пре Христа простирући се на својој "земљи злата" од Мориша и Тамиша до Сремске Митровице, учили су своје законе певајући. Певати, значи трагати за ритмом природе, изједначити се са његовом звучном хармонијом која суочава са истином.

Хиљаду година исламски војици прелазили су индијске границе, али Индија је сачувала своју географију. Преко двеста година европски индолози се упињу да открију прапостојбину Индијаца, али без убедљивих резултата. Ни Херодот није знао порекло Агатирса као што је нагађао и о Етрурцима да су на Апенинско Полуострво дошли из Лидије као Тирсени. Етрурци су сами себе називали Рашни, Расени или Раси. Ако су били Тирсени, Тирси, не значи да је Херодот био у обавези да их повезује са Агатирсима како би открио порекло једних или других упркос томе што би га ови Агатирси, не на варварском, већ на његовом језику подсетили да имају и атрибут ага-агиа што значи свети. Херодот, додуше није знао ни језик Етрураца и поред тога што у његово време још није био извршен дефинитиван геноцид над њима, а он је долазећи на подручје Апенинског полуострва могао у непосредном контакту да се ближе обавести о њиховом језику. Још је било и њихових књига које су биле написане винчанским писмом.

Ова чињеница је потресно деловала и на неке наше савременике који су глатко одбацили најпре основаност самог винчанског писма, а потом и било какву везу између света винчанске кутлуре и етрурске цивилизације с обзиром на велики распон у појавама та два света наглашавајући да се винчнска култура јавља између VI и IV миленијума, а да је етрурска цивилизација свој процват доживљавала на почетку I миленијума. При овом је заборављено да се трагови винчанског писма протежу све до краја II миленијума, а да су почеци процвата етрурске цивилизације, на основу најновијих археолошких истраживања, померени у дубљу прошлост.

Сада је већ очигледно, круг још увек није затворен. Старе цивилизације указују на нешто другачију географију од оне у којој су уцртане.

СЛОВЕНИМА НАТУРАН КОМПЛЕКС ДОШЉАКА

Јерменски историчар V века, Мојсије Хоренски, пише да "Тракијску земљу представља пет мањих области и једна велика у којој обитава седам словенских племена". Та тракијска земља простире се на подручју данашње географије Балкана. Међутим, историографија познаје Словене на Балкану тек од VI и VII века. 1.400 година Словенима на Балкану натуран је комплекс дошљака на тај начин да ни сами не знају одакле су дошли, колико се ту могу задржати и куда то треба да се врате ако се нађу у таквој позицији. Преко 2000 година Словенима су натуране деобе и сеобе вештом манипулацијом религија и идеологија, фалсификовањем њихове историје и географије, подцењивањем и занемаривањем чак и егзактних аксиома какво је електромагнетно поље Исака Њутна или систем концентричних кругова Кет Вокер са циљем да се оспори њихова аутохтоност и да се доведу у дефинитивну позицију колонизованих.

11


Не до V века, како то помера Хоренски, а историографија одбија да и то прихвати, већ много, много дубљи продор у прошлост открива документовану аргументацију која коренито мења слику историјске прошлости Словена.

Али, одбачене су поруке старих цивилизација. Поруке старих цивилизација нису ни прочитане, а можда баш у њима пише да ће буђење бити брутално.

Постоји једна мисао Арнолда Тојнбиа, која није ни нова ни оригинална, али је у целости исправна јер је логична. Она гласи: " Што даље гледамо у прошлост, то мање налазимо доказа за самодовољност или издвојеност".

Не можемо бити убеђени да се и тим исказом круг може затворити. Јер, ако истраживање историје не подразумева и истраживање историографије, било би то још једном само једнострано сагледавање чињеница. Историографија није позвана да креира прошлост према потребама тренутка, већ да је открива и верно приказује. Врхунски етнички принцип индијске традиције нас учи да смо дужни да према прошлости гајимо осећање захвалности, према садашњости осећање поштовања, а према будућности осећање обавезе. Неизвесно је колико је свет дорастао овом неприкосновеном принципу. Упркос свему, сви други излази су привид који води у анархију, мржњу и злочин.

17. фебруара 1600. године погубљен је Ђордано Бруно после осмогодишњег заточења јер је доказивао мисао о бесконачности. Хиљаду година пре њега ту исту мисао документовале су свете књиге Индије и Тибета, а и "Вишну-пурана''.

Али ни после погубљења Ђордана Бруна круг није затворен.У овим драматичним тренуцима, док још траје експеримент са Словенима, преостаје нам да још

једном изразимо стрепњу: ''О, Господе, како је сурово, како је погубно незнање!''

VI. ЗАВЕРА ПОРИЦАЊА*

* Закључно предавање Пролећног циклуса о Словенској цивилизацији одржано 20. јуна 1991. године у Новом Саду

У југозападном делу данашње Русије, пет хиљада година пре Христа био је локализован такозвани "народ кургана". Кургани, по којима је овај народ добио име, представљају хумке са унутрашњим преградним зидовима и каменим кровом прекривеним земљом. Претпоставља се да су у њима били сахрањени богатији моћници с обзиром на обиље прилога који су се састојали од раскошног блага, као и мноштва скелета младих жена и слугу. Покојник, дакле, који је био господар, одлазио је на свој вечни починак заједно са својим најближим животним сапутницима и слугама, али и са добрим делом свога блага. Ово указује на социјалну структуру те популације која је, по свему судећи, имала патријархални карактер па стога и мушки пантеон, с једне стране, и о извесном материјалном благостању што је вероватно условљавало миран н сређен живот заједнице. По техници зидања, блиски су им били Микенци и Етрурци.

Међутим, шта је све ову популацију навело да се покрене из тог живота, неизвесно је. Извесно је једино то, да је први талас њене сеобе кренуо негде око 4200 године пре Христа и дошао до данашње Грчке, да је до другог таласа сеоба дошло до 3300 године пре Христа, дакле у доба кад су почели да се шире мегалити дуж Атлантика и око Северног мора. Тај други талас кренуо је од Дњепра и Дњестра, дакле из овог центра где је настала такозвана трипољска култура, која је за собом оставила трагове писма и у којој је у науци документовано утврђено да је носила све одлике словенске цивилизације и да се ширила до Крита. Други талас је у свом ширењу прекривао подручја данашњег Балкана све до Крита што нам, као што видимо, потврђује Трипољска култура, и преко Апенинског полуострва ширио се на запад све до Рајне, Елбе и Висле и даље до Скандинавије. Забележен је и трећи талас око 2800 године пре Христа који се креће према Чешкој и Шпанији, као и један посебни који се шири ка југоистоку у Месопотамији и Ирану.

Није извесно на какав су пријем наилазили народи кургана код староседеоца на које су свакако наилазили заузимајући тако широка пространства, али чињеница да се нису враћали у стару постојбину свакако говори о неком међусобном прилагођавању дошљака са староседеоцима. У другом миленијуму су и Хетити оставили своју исконску постојбину и кренувши на југ постали владајућа сила у Малој Азији. Друга једна популација креће из области данашње Пољске и Карпата преко зоне данашњег Балканског полуострва и пристиже у данашњу Грчку, заузимајући истовремено и западне

12


обале Мале Азије. Били су то Хелени или Грци који су на новонасељеним просторима сусрели једну већ развијену цивилизацију, у науци познату под именом Пеласти.

Тако је почело ширење такозваних Индоевропљана којима ће П. Џајлс дати нешто блажи назив Wirosi што значи човек, дакле људи, народи, сходно санскритском vira, латинском vir, германском weg и староирском fer. Ти Индоевропљани говорили су истим или веома сродним јединственим језиком док се њихова језичка заједница није распала на ведски, древноперсијски, авестински и грчки, готски и друге германске језике, на латински, келтски, балтијски, јерменски, хетитски и тохарски.

Почетак индоевропске теорије везује се за 1816. тодину, кад се појавило дело Франца Бопа у коме он пореди санскрит, грчки, латински, староперсијски и германске језике са жељом да утврди "првобитно стање". Али и пре њега је било извесних покушаја које не можемо занемарити.

Тако је језуитски мисионар, Француз Coerdoux, 1767, године, за Француски Институт, сачинио меморандум у коме је указао да постоје упадљиве сродности санскрита и латинског.

На подстицај Лајбница, P.S.Palas је између 1787. и 1798. издао у Петрограду Лексикон од 285 речи на 200 различитих језика Европе и Азије.

Друго издање овог Лексикона допуњује Србин Теодор Јанковић-Миријевски 1790-1791. укључивши још 80 језика, од којих су неки са подручја Африке и Америке. Сер William Jones је 2. фебруара 1786. године пред скупштином Азијског друштва, поднео саопштење у комеје између осталог изложио:

"Санскрит је савршенији од грчког, богатији од латинског, а префињенији од оба, али је са њима тако сродан у глаголским коренима и граматичким облицима да то никако не може бити последица случаја, та је сродност доиста тако велика да их филолог не може пажљиво испитати, а да не дође до уверења да су потекли из некаквог заједничког извора који можда више и не постоји..."

Међутим, да ли тај извор не постоји?Херодот, који је живео у V веку пре Христа, и писао своју Историју, помиње такође, најстарије

становнике Балкана и Мале Азије, Пеласте. Ти Пеласти се служе својим језиком који филолози убрајају у неиндоевропске. Херодот тај језик не познаје, као што не познаје ни језик Етрураца о којима наводи да су као Тирсени дошли из Лидије у Малој Азији. Тај језик Етрураца о којима Дионисије Халикарнашки3 тврди да потичу од Пеласта, не познаје ни Страбон са Понта који наводи да "није познато којим су се језиком служили Етрурци, јер у његово време није било сачуваних трагова тог језика.'' Његово време је I век пре Христа, а у том веку, тачније у његовој првој половини живи и Тит Ливије, ретор и литерата који тврди на основу извора својих претходника, и као сведок једног стања, да је у његово време место Чере (Сеrе) било у ствари град-школа, где су римски младићи стицали високо образовање из филозофије, књижевности и етрурске реторике на етрурском језику.

Било је то, дакле, у време Страбона. Пелашкој породици припадају и Бриги, први суседи Дарданаца са којима ће, придружени и од Венета поћи у Тројански рат. У Малој Азији, Бриги су познати као Фриги или Фрижани. Њих такође помиње Херодот у својој Историји, али не и њихов језик који је у ствари заједнички са језиком Пеласта.

Њихов језик, по свему судећи, познаје полихистор Елијан и он нас извештава да су Илијада и Одисеја били написани управо на језику Фрижана и да је над том оригиналном верзијом дела извршена редакција у духу грчког језика у VI веку по наредби Пизистрата Тираннна. Платон у Кратилу, такође тврди да многе грчке речи воде порекло од фригијског језика. Тако су ова два велика дела светске књижевности постала тековина грчке цивилизацпје.

3 Dionysius Halicarnassus (Antiquatates romanae, Lipsiae 1905)

O језику Скита, тврди се да је јака мешавина индоевропског са монголским и угрофинским. Слични закључци су познати и о језику Сармата и Будина (сарматски Будини). И Скити и Сармати познају пространства Балканског полуострва. Сарматски језик не знамо, али знамо сарматско писмо које је својом морфологијом идентично са нашим винчанским писмом.4 И управо сарматским писмом настао је монограм пелашког божанства Доматрос који од Пеласта преузимају и Крићани пре XVIII века пре Христа. Милан Будимир нас извештава да "главно мушко божанство има архаичан култ у епирском насељу Додони са особеним свештеницима и калуђерима негрчког порекла".5

Допуштена је веза старобалканског, догрчког, што ће рећи Пелашког хтонског божанства Додона, Доматрос, односно Диос са Дажбог и то стога што споредни облик за Дажбог гласи Дабог. Именом Дажбога интерпретира се грчка реч Илиос у преводу Ђорђа Хамартола, писца Кратке хронике

13


у XI веку. Дажбог је словенско божанство. То је бог плодности, бог који даје богатство. У српским причама Дајбог или Дабог. Он је Бог, једини господар земље и неба.

Али он је и бог сунца. Сунце је на грчком илиос, а на дорском алиос. Унутрашња семантика је јасна - оно што светли, оно што сија. Покушамо ли читање с десна на лево биће јасно и Словенима, не само стога што је словенофоно, већ и стога што има идентичан семантички садржај.

Додуше ту исту семантику има и Пеласт који алтернацијом П у Б даје Беласт, што значи светао, просветљен, сјајан, а већ смо говорили о даљој етимологији овог етнонима, све што је светло је свето, а све што је свето датост је славе, јер једино се свето слави а не именује и не означава. Отуд је неубедљиво тумачење неких етимолога да име Слави долази од скјави, што на латинском даје робови. Словени имају Дажбога, бога сунца, па отуд и њихов етноним који ову цивилизацију представља као цивилизацију светлости. Идентификујући Доматроса са Дажбогом у ситуацији смо да идентификујемо и линију његовог простирања од Подунавља на југу према Криту и на северу према степама, а самим тим и етничку припадност Сармата и Скита Словенима.

4 Винчанско писмо, Р. Пешић, изд. Пешић и синови, Београд, 1995.5 М. Будимир - Са Балканских источника стр. 260, изд. СКЗ, 1969, Бег.

Додуше, то нам Птоломеј потврђује кад каже "Sarmatae populi Zirbi". Тако нам божанство Доматриос, чији су нам монограм оставили Винчани и Сармати открива оно што ће нам доцније потврдити и археолошки материјал трипољске културе о простирању словенске цивилизације у најранијим епохама свога развоја од подручја између Дњепра и Дњестра, преко Балкана све до Крита.

Међутим, приврженици индоевропске теорије, слично античким историографима, виде другу слику. Један од најистакнутијих међу њима, Андре Мартинет6 дословце каже:

"Словенски језици који заузимају доста пространо подручје изводе се релативо касно из једног облика индоевропског који се почетком наше ере могао говорити на северозападу данашње Украјине".

6 Andre Martinet! "Des steppes aux oceans" (Рaris, 1986)

Значи ли то да Словени нису имали свој језик све до почетка наше ере? Или су се служили неким другим језицима па су тек на почетку првог миленијума наше ере пристали на словенски језик. Судећи по овоме, словенска цивилизација је веома млада. Њеном подмлађивању није први доприпео Андре Мартинет и остали индоевропеисти.

Много пре њих, солунски мисионари, браћа Ћирило и Методије, како то наводи и словенска и несловенска историографија, дали су прву писменост Словенима у IX веку. Према овоме, Словени су били без језика до првог мнленијума наше ере, а без писмености и књиге до IX века. Персијски и сиријски путописци и историчари, међутим, народе словена називају народима књиге. Питамо сe како су то оријентални писци могли Словене називати народима књиге кад су они били неписмени?

Византијски писци до Х века нас обавештавају о постојбинама бројних словенских племена и већих заједница широм старог европског и азијског континента. Тако и сазнајемо да породичном стаблу Словена припадају Илири и Трачани, Венети и Анти, Дачани и Гети (или Готи), Неури, Трибали, Мези, Дарданци, Бриги, Пеонци и други. Сазнајемо такође да у извесним историјским околностима Словени носе назив Готи. О овој семиотичкој операцији промене имена Аверинцев нас извештава:

"Грци и малоазијци Словени и Јермени, који су говорили грчки и нису видели Италију нити су обично гајили према латинима посебно лепа осећања, мењају себи име и називају себе, као носиоце царске државности, "Ромејима". Сви су они били Римљани".

О самом присуству Словена на Балкану и словенска и несловенска историографија понудила је документацију коју је оставио Константин Порфирогенит према којој, као што је познато, не налазимо присуство Словена на Балкану пре VI века наше ере. Али Порфирогенит не залази у детаље. Он не наводи који су то Словени. Је ли то само нови талас или први талас сеобе и насељавања? Нису ли ти Словени само нов продор Словена на своја стара огњишта.

14


Јерменски хронограф Мојсије Хоренски (Моses Von Chorene) који је старији од Порфирогенита пуних пет стотина година указује да у Тракији још у његово време, а према његовим изворима и у дубљој прошлости, у пет области живи седам словенских племена. Тракија је, као што знамо на Балканском полуострву, али са каквим оправдањем су савремени историографи потценили и одбацили наводе јерменског писца, није извесно, као што није извесно ни то који су све разлози допринели да историографи новијег доба запоставе и одбаце наводе готског писца Јорданеса који је такође старији од Порфирогенита пуних пет стотина година, а који пише да су Анти и Венети два највећа словенска племена. То нису само они Венети које ћемо наћи у Пафлагонији и на северу данашње Италије, Аустрије, Швајцарске све до Балтика, већ и они Венети који су пре Тројанског рата и после њега, били настањени у области средњег Подунавља, дуж Тимока и Мораве, до извора Вардара, а отуд преко данашње Црне Горе и на северном делу источне обале Јадранског приморја.

Претходници Константина Порфирогенита су, дакле, егзактно и експлицитно указали где су се све простирала словенска племена и као староседеоци и кружећи у сеобама од својих првобитних до нових постојбина враћајући се увек оним првобитним, по законитости концентричних кругова, али је и словенска и несловенска историографија повлачећи строге границе њиховог пребивања позивајући се овом приликом на Порфирогенита, уместо да расветљава нејасна историјска раздобља, допринела да она буде што мутнија, нудећи концепт креиране прошлости.

Тако је есхатолошка конструкција историје уступила место лицемерној и лажној како би и новију археолошку документацију обесмислили и омаловажили или још преписала оне садржаје и значења које она не носи у себи, али која су ишла у прилог теорији конструкције засноване на некаквом идеолошком или политичком преимућству.

Из овога су произишла два основна правца у историографији: такозвани догматски који је био у искључивој служби цара и господара, и такозвани јеретички који је тежио истини мимо воље цара и господара. Први је писао историју без главе, а други је губио главу зато што је писао историју.

Јеретичари су истраживали универзалну идеју света, догматичари су универзалност те идеје парцелисали са тенденцијом отуђења и међусобног супротстављања, али у име универзалног. Јеретичарима су посечене главе, а догматичари имају дуговечан живот и без главе.

Тако су многа словенска племена постала противнички табор међу собом и кроз маглу безумља у име нсторије укидала историју, захваљујући лажном идентитету који су им, између осталих наметнули и писци историје.

Централна духовна и социјална институција Словена била је породица. О томе говори и словенска хроника исписана на брезовим дашчицама и посвећена богу Велесу, а позната као Велесова књига.7 Историчари који су радили на проучавању ове хронике тврде да се она читала приликом крштења као својеврстан ритуал увођења новог члана у заједницу, а такође и приликом оснивања породице, односно ступања у брак.

Словенску заједницу нису разорили само спољни фактори словенског света већ и сам тај словенски свет. Њено разарање трајало је столећима. Морало је толико трајати с обзиром на њену гранитну духовну конструкцију. Последњих седамдесет година словенски свет живи на њеним развалинама. Авантура са експериментом је, чини се, приведена крају.

7 Велсова књига, превод и коментари Р. Пешић (у припреми Пешић и синовн", Београд)

У централну духовну институцију Словена која је од превасходног значаја и за њихову социјалну институцију, сврстава се и словенски језик и словенско писмо. Приврженици индоевропске теорије, као што смо видели, откривају језик Словена тек на почетку нашег првог миленијума.

Најновија истраживања, међутим, која су обављана у Америци тридесетих година под руководством Мориса Свадеша, оснивача глото-хронологије као нове дисциплине, утврдила су да се породица германских језика одваја од породице словенских језика још пре пет хиљада година. Како је могло доћи до овог раздвајања ако Словена и словенског језика није ни било? Како је могуће да се "словенски језици изводе релативно касно из једног облика индоевропског који се почетком наше ере могао говорити на северозападу данашње Украјине", кад су Словени још пре шест хиљада година имали седам вокала у свом вокалном систему што је одраз хармоничног склада једне језичке културе. Не подлеже ли, услед свега овога, строгој ревизији индоевропска теорија језика која нам је у доба

15


нацизма понуђена и као индогерманска. Постављајући све то као научни проблем нисмо сигурни да је индоевропска теорија само лингвистички проблем.

Још четрдесетих година овог столећа документовано је утврђено да су Словени имали своју писменост далеко пре појаве Ћирила и Методија. Део ове документације налази се и у Ватикану и приступачан је за сва палеографска и палеолингвистичка истраживања. Али и палеографи и лингвисти и историографи остали су при својој тези о неписмености Словена пре Ћирила и Методија и ту своју тезу нуде као научну истину ненаучно омаловажавајући сваки напор рушења једне заблуде која се погубно одразила на духовни развој Словена. Несхватљив препад од појаве система Винчанског писма довео је у жалостан положај једино извесне београдске лингвисте и археологе који су, иначе, на известан начин дошли до угледа, али једино у свету наше науке.

А управо у систему Винчанског писма јавља се постојање седам вокала и укупно 27 фонетских вредности елементе што је у складу са звучном хармонијом и 27 слојева у једном тону што је хармонска законитост која се не може оспорити упркос настојањима да се по сваку цену прикрије погубно незнање. Винчанско писмо се, дакле, састоји од 27 гласовних вредности својих графема, а тај исти број налазимо и у етрурској елементи, али и у словенској о чему нам сведоче многобројни етрурски писани споменици и бројни словенски писани споменици у које спада и Велесова књига.Чини се утешно, међутим, после свих ових навода не осећати известан песимизам. Уз дужно извињење за ову дигресију, навешћемо у прилог овоме осећању неколико речи витеза од Равела из XVIII века који каже:

"Бог је мртав пре него што је завршио своје дело... Имао је најлепше планове света и највећа средства. Већ беше употребио већи број средстава као на пример како се подижу скеле да би се градило. Али, усред овог посла, он је умро... Тако да се сада све налази створено с циљем који више не постоји. Ми се посебно, осећамо намењени нечему о чему немамо никакву представу. Ми смо попут часовника за који никада неће постојати бројчаник и чији ће се зупчаници, обдарени интелигенцијом, окретати све док се не истроше, а да не знају зашто и који ће увек себи говорити: "Пошто се окрећем, ја дакле имам циљ".

Кад су Грци освојили данашња пространства Грчке и западне обале Мале Азије, затекли су цивилизацију Пеласта коју су једним делом асимилирали, други део Пеласта, асимилиран је од Словена. Али Грци нису само асимилирали Пеласте, они су порушили и њихов Пелазгион. Кад су схватили да им измиче време, обновили су пелашки олимпијски календар и почели да граде Партенон. Много стотина година грађен је Партенон јер је време избрисало сећање на бројчаник који је уствари представљао Пелазгион.

Словени су такође остали без бројчаника. Зупчаници се троше. На развалинама су покидани делови њихове породице као централне духовне и социјалне институције. Имали су и законе којима је породица као друштвена заједница укидана.

Можда ће реконструкцијом Пелазгиона и повратком на седмовокални систем, човечанство схватити да може опстати једино ако се врати чистом слову и броју и истинитом језику, јер, имали ми снаге или не, дужни смо пре свега поклонити се религији знака. А ако иза неке развалине словенске породице ниче непримећено нека браберина или јагличак, имајмо наде за наше нараштаје којима нисмо имали никакво морално право ускратити време на њихову светлост. Они ће утврдити лажи које смо наследили, на које смо пристајали и у којима ћемо ишчезнути.

16


КЕРАМИЧКИ ФРАГМЕНТ ИЗ ВИНЧЕ СА КЕРАМИЧКИ ФРАГМЕНТ ИЗ ВИНЧЕ

МОНОГРАМОМ ПЕЛАШКОГ БОЖАНСТВА СА НАТПИСОМ: САР, АРС, РАС ДОМАТРОСА

VII. CATENA MUNDI*

* Catena Mundi књига II, изд. Матица Срба и исељеника Србије, Београд, 1992. (стр. од 888-893.)

Ране европске цивилизације чије је жариште на Подунављу, шириле су свој круг у правцу југа и у правцу севера, али увек вертикалном линијом која је имала тенденцију исток-запад, што је у пуној сагласности са природним током кретања у законитости хармоничног ритма духовног механизма из кога су ницале и кроз кога су трајале, или можда још трају. али неприметне за око модерног технолошког и духовног инструментарија.

Тенденција исток-запад има, међутим. и супротно усмерење што је неумитна тежња ка извору светлости. Ово сведочи да ране европске цивилизације нису излазиле из успаване равнотеже у трагању за егзистенцијалним смислом, већ као сама равнотежа егзистенције на којој се заснивало јединство њихове структуре као универзални принцип опстанка. Нити су оне излазиле из успаване равнотеже, нити су улазиле у њу, али је до њеног поремећаја ипак дошло. Тај поремећај је, између осталог, прекрио заборавом ране европске цивилизације и тиме искључио њихов значај за развој потоњих цивилизација које ће му се, додуше, супротстављати обнављањем запостављених законитости или увођсњем нових модела.

Али нови модели нису у довољној мери обновили запостављене законитости нити су своје пројекције засновали на правим темељима. Био је то, можда, само привид у освајању неосвојивости времена и простора али у сваком случају последица неуважаваних законитости. Радикалне промене које су захтевале нове пројекције прибегле су кључу брисања трагова прошлости јер су се нови концепти сукобљавали са онима који би могли бити наслеђе. Дати су нови садржаји и нови смисао тих садржаја прошлости. Једном речју, прошлост је креирана и поред тога што њена права слика не би могла бити суштинска препрека за реализацију концепата нових пројекција.

То је паралисало продор до корена словенске цивилизације која је у првом реду била заклоњена непрецизном интерпретацијом етничких ареала широм Европе у списима античких историографа, а потом индоевропском лингвистичком теоријом и теоријом о касном описмењавању Словена. Тако су географске мапе Европе биле испуњене, поред осталог, мање познатим или непознатим племенима,

17


мање познатим или непознатим етничким скупинама које су некако пролазно биле ситуиране на европском простору, често без порекла и без судбине.

Оно што је представљало нови свет обухватало је изабране етничке скупине, често са квалитетима оних етничких скупина које нису биле обухваћене тим избором. А својевољно или супротно својој вољи све етничке скупине које су се нашле на тлу Европе у време настанка тог новог света, директно или индиректно учествовале су у његовом креирању. Још једном је заклоњена улога словенске цивилизације, и још једном је географија добила друге облике који нису били у складу са њеном стварном сликом. То ће произвести катастрофалне последице у даљем развоју, сада већ нове, европске цивилизације. И оне ће се понављати у веома блиским временским интервалима који би могли бити и порука и поука.

Линију исток-запад, или запад-исток оцртава управо и Подунавље као извор и центар европске и словенске цивилизације. Стари назив Дунава је Истар што долази од етрурског histrio или ister или по мишљењу римских граматичара од илирског istra, отуд Истра (terra rossa) по црвеној земљи на којој се налази Истра на северном Јадрану. И становници Лепенског вира на Дунаву, 7000 година пре Христа су у својим стаништима подове прекривали црвеном земљом. По тој црвеној земљи познати су и Хананци, који су крајем III миленијума пре Христа живели у сиријско-палестинској области. Али еквивалент за црвену земљу код Грка је и Феникија. Међутим, Стефан Византинац и Еустатиј пишу да Истар, односно Дунав има назив Маtaos, што значи Мајка. Имамо ли у виду дужину његовог тока на чијим је обалама нашло материнско уточиште више етничких скупина, порекло овог назива је извесно.

У време Страбона и Птоломеја на географским мапама Европе истицало се једно планинско било које се без прекида пружало од Црног мора до Алпа. У време ренесансе то планинско било носило је назив Саtena mundi. Источни његов део недалеко од Цариграда носио је назив Хемус.

У прошлом веку откривено је да је прави назив за класични Хемус управо Балкан. И поред тога што су географи (А. Зеуне, 1808) побркали цeнтрално са источним планинским билом, овај део Европе који повезује то планинско било од Црног мора до Алпа, назван је Балканско полуострво. С источне стране Балканског полуострва је Мала Азија која обухвата Анадолију а са западне Апенинско полуострво. Етимологија назива Анадолија, Анадолу потиче од ана - мајка, и долу - много, што значи многоматеринска или земља много мајки. Међутим, и етимологија Балкана има идентичан садржај јер долази од балк што значи стециште, кошница и ани - мајки. Отуд стециште мајки. Етимологија Апенинског полуострва долази од апе. што значи пчела, од латинског арis што је и назив за египатско божанство (бика) које је поштовано и код Словена као симбол енергије и светлости, и нини, што долази од грчког деца, односно кошница у којој су пчеле (мајке) са својом децом.

Ова три полуострва су од најраније историје била праве кошнице племена и народа истородних или блиских по сродности. Најстарији међу њима су Пеласти чија је историјска присутност документована на подручјима данашњег Балкана, Мале Азије и Апенинског полуострва. На тим пространствима налазе се и Трачани и Илири, Мезапи и Мизијсци, Јаподи, Јапиги, Пелагонци и Пеонци, Дарданци и Бриги односно Фриги (Фрижани), Енетои, Венди, односно Венети који се протежу од Пафлагоније у Малој Азији, преко данашњег Балкана, у средњем Подунављу, дуж Тимока и Мораве до Вардара, и даље преко северне Италије, данашње Швајцарске, Аустрије и Немачке до Балтика, а наука их је документовано открила као Словене.

Рим, Грчка и Византија који ће доцније прекрити ова пространства као носиоци нове цивилизације, не долазе на празна пространства нити стварају тековине нове цивилизације без света који је имао своју постојбину на овим пространствима. Дух овог света уграђен је у темеље тих нових цивилизација и што је превасходно од значаја, тај дух је надживео те цивилизације. Ово је веома важно отворено рећи.

Сви покушаји религија и идеологија који су тежили отуђивању овог света, његовом уситњавању, деобама и сеобама како би били једноставније дефинитивно материјално и духовно покорени, нису их могли одвојити од порекла. Ни одбацивање историјских чињеница, ни промена географије, ни увођење нових друштвених система, не могу савладати прошлост и изворе. Многа насиља сломљена су управо овде, на овом ланцу света, јер функција ланца није само у повезивању света већ и у обуздавању помахниталих страсти. Поремећај само једне карике производи поремећај целог низа, како је то потврдила историја.

Знајући све то, Балкан као раскрсница и трезор најранијих европских цивилизација, својим положајем, својом судбином у овом тренутку као да обавезује носиоце нове европске цивилизације, који у првом реду теже заједништву, да између осталог уважавају и занемарене принципе опстанка минулих цивилизација као и принцип да прави духовни и материјални препород може настати једино из енергије која је деценијама била акумулирана. Јер, ни овом приликом не би требало заборавити да је

18


писменост као светлост дошла управо са Балкана. А то је једна од највећих тековина цивилизованог човечанства.

VIII. ТРАГОМ АУТОХТОНОСТИ СЛОВЕНА НА БАЛКАНУ*

* Текст објављен у Дневнику, Нови Сад 27.III 1991. године под називом "Балкан је ланац света", у оквиру серије написа под заједничким насловом "Истраживање историје"

Сродност, али најчешће истородност културног садржаја на неолитским локалитетима од Крита и Тесалије, преко Вардарске и Косовске области, дуж Поморавља н Подунавља па све даље на север, до Дњепра и Дњестра проширују своја пространства и садржајима трипољске културе која, између осталог, сугерише и истородност етничких формација. Антички историографи су, међутим, најчешће контраверзни у својим информацијама о етничким формацијама која прекривају ова, додуше, веома широка пространства. Али и код неких од њих постоје ти наговештаји макар и бледи и несигурни.

Магловите представе које је Херодот имао о племенима и етничким формацијама мање или више удаљенијим од његовог могућег видокруга, произвеле су низ противуречности и непоузданости које ће се, уместо расветљавања и нужне реконструкције, удвостручивати и код неких његових савременика и код потоњих историографа. Стога се испоставило да је истину требало препустити времену и да је требало тражити у историјском архиву који скрива утроба земље. Преостала је, дакле, та једина поуздана документација која је неприкосновено сведочанство токова далеке прошлости.

Кад је Енглез Артур Еванс (Аrthur Evans), открио Критско-минојску цивилизацију (1900/94) ????? историографија је померила настанак хеленске цивилизације у дубљу прошлост и суочила се са цивилизацијом коју ће назвати предгрчком. Али још није одговорено на питање ко је прави носилац те цивилизације. Пелашки етнички ареал који помињу и Хомер и Херодот, а који заузима, поред Крита и Микене, пространства од западног дела Мале Азије преко целог Балканског полуострва до Апенинског, Б. Георгиев8 повезује са Трачанима, Locher-Huttebach9 са Илирима, а у познијем њиховом периоду, кад је дошло до њихове дефинитивне асимилације, Милан Будимир један део везује за Хелене а један за Словене.

У својој компаратнвној студији: Homerus Slavicis dialectis cognata lingua (1829) Gregorius Dankovsky документовано образлаже Хомеров пелашки језик као супстрат словенских језика. Још је енциклопедиста Алијан истицао да је постојала Илијада на језику Бруга (Брижана или Фрижана) блиских сродника Дарданаца. Та Илијада je постојала, дакле, пре 560 година пре Христа кад је Реjistrat тиранин заповедио њено ново, језички редиговано издање.

Јерменски писац Мојсије Хоренски из V века наше ере пише да се Тракија састојала од пет мањих држава и једне веће у којој је пребивало пет словенских племена.

Етничку формацију Венета коју такође помињу и Хомер и Херодот око II миленијума налазимо у Малој Азији крај реке Хелис у Пафлагонији и крај Понтског приморја, налазимо је и између Црног и Каспијског мора, у Русији, а одатле све до Балтичког мора. Даље, Венете налазимо у Норику, по Горњем Тиролу, све до Боденског језера које је и названо њиховим именом Lacum veneticus , потом у Крајини и на Јадранском мору. Аррian10 налази Венете и у средњем и доњем Подунављу, а сходно том и другим изворима Соntzen11 их налази на Тимоку, дуж Мораве до Вардара, а одатле преко целог Косова и Санџака до Црногорског приморја. Готски историограф Јоrdandes из VI века наше ере у свом делу Getica пише да "многољудно племе Венета само себе назива Склавини и Анти", а да је и у његово време имало називе "Венети, Анти, Склавини". Или још изричитије он у истом делу (2,14) наводи:Scriptores aequivalenter modo Venedos, modo Venetas ac Vindos scriptserunt, sesub hoc nomine semper Vindos seu Sclavos intellexerunt".

8 Lètnogenese paleobalkanique dàpres les donnees linguistique, Sofia 1971.9 Die Pelasger, Wien 19б0.10 Веllum Mithrid. 1,511 Die Veneter, 1875.

Полибиј сматра да су Венети једна од грана Илира. Тиме посредно везује Венете и за Пеласте као што Хеланик, Мирсал, Плутарх вeзују Етрурце, односно Расене за Пеласте. Имајући у виду

19


поднебље Апенинског полуострва где у непосредној близини и у блиским међусобним комуникацијама налазимо Етрурце и Венете, чије је писмо такорећи истоветно, а језик сродан, требало би свакако укључити и ту компоненту.

У својој студии Грци и Пеласти (Београд, 1950) Милан Будимир, документовано истиче један најстарији индоевропски супстрат на Балкану који назива Пеластима што је, како смо видели у сагласности са тврђењима или наговештајнма предходних историографа. Из тог супстрата, закључује Будимир, развили су се Трачани, Илири, Македонци. Упутно је овде подсетити се и једног запажања истакнутог француског историографа Cypriena Roberta који износи у својој обимној студији Le monde Slave I, II (Раriz, 1852). Robert; не разликује Илире од Словена о којима каже да су као и Хелени произишли својим језиком и културом из исте колевке, или, из пелашког стабла.

Херодот наводи да су Венети и Илири били у суседству са Дарданцима и Македонцима, али не зна ништа о њиховој сродности, јер како би се иначе ови Венети заједно са Пеонцима и Бригима (Фрижанима) придружили Дарданцима и упутили заједно у Троју где ће заједно узети учешће у Тројанском рату. Страбон и Апијан налазе да су Дарданци и Илири сродни, док их Полибиј разликује.

Нема никакве основе да се (dardanos идентификује са "човек тамне косе" како то неубедљиво чини лингвиста Аugust Fik. Дардан се не може везивати ни са dardhus што налазимо у албанском речнику за означавање крушке. Дада је на том такозваном предгрчком, или како бисмо ми ближе одредили, пелашком, пчвла. Али то је само први слој идентификације. Dardhya је на санскритском постојаност, непоколебљивост, снага, моћ. Божанство Туран код Етрураца је даритељ, даритељица.

Старословенско дароносие је грчко doropsoria. што значи приношење дарова. Према томе, из сложенице Дардан, Дарданија, Дарданели произилази словенско да-дат, дар-донео или дар-дао-нама и дар-донели што је у сагласности са пелашким дарда (пчела), она која даје дар, дакле даритељица, као код Етрураца туран (или даран). Документовано је то и у многим словенским антропонимима (Богдан, Војдан, Гордан, Јордан, Лордан, Продан, Слоб(о)дан, итд.), а санскрит нам открива свеукупну суштину дара-даривања-дароносиа као етичку категорију постојаности, непоколебљивости и моћи из које произилази дар као такав.

Сходно томе и Рас, које је дошло од Арс(отуда Арсава између Панфилије, Кападокије и Кипра) припада пелашкој топонимији у којој би свакако требало тражити и етрурско Рашни, Рашани, Расени или српско Раци, Раси, Рашани (како су једно време Срби и били називани). То је аналогно и етноним Сармат који захтева анаграмску идентификацију расмат. Етрурско божанство је рис кога они називају рас. Дакле, слично божанство које на чувеном барељефу држи Гилгамеш у руци. Не заборавимо при овом лидијски град Сард као ни најновија истраживања Масима Питау-а12 да су Етрурци најпре са Сардиније прешли у Италију у XV или XIV веку пре Христа. Ту спада и пелашки хидроним за данашње Дојранско језеро који гласи Рrasijas, и у свом корену садржи рас. Према томе Сармат, Сармати, Сарматија или Расмат није ништа друго до постојбина Раса, или како би то Руси рекли, матушка Раса (од санскритског матр-мати). Иначе, велико пелашко божанство је Даматрос који су прихватила многа околна племена, али Сармати једини исписују његово име својим богатим писмом које је свакако с обзиром на идентичност, за свој извор имало Винчу.

12Massimo Pitau:La lingua dei Sardi Nuragici e degli Etruschi, Sassari 1981.

У Летопису Нестора Кијевског из XII века наше ере стоји да су дуго времена Словени пребивали на Дунаву и кад су почели са сеобама опет су сачували своја имена, али су присвајали и назив места која су насељавали. Они који су се насељавали у Моравији били су Морављани, а други Чеси. То се догодило и са Словенима који ће се назвати Хрвати бели и са онима који ће себе назвати Срби. Тако је, према Нестору, прадомовина Словена на граници средњег и доњег Подунавља и у Панонији.

У време Херодота, међутим, па и доцније Словени су познати само у етничкнм формацијама као Венети, Илири, Трачани, Скити, Сармати, Анти, Неури или Дарданци, Бриги, Далмати, Пајонци, Марјани, Мезијци, Јаподи итд.

Али, у мањој или већој мери они су повезани Пелашким именом који сугерише синоним за Словене. Према Gilbertu Muraу13 pelas се може интерпретирати као: близак, сродан, ближњи, бити коме сусед, дружеван, пријатељски, али ова интерпретација нема довољно основа за ближу етимологију.

Ако пак прихватимо уобичајени прелаз П у Б од пеласта ћемо добити беласти. А стари народи су Пеласте и називали белим боговима или првим насељеницима Леванта како се у древности називала стара Феникија. Према томе, ако још прихватимо значење такође пелашког pleistoi што је био назив за подунавске аскете који су поштовали Хелијев култ па су отуд били блистави или просветљени, етимологија нас, дакле, води до појма светлости (light) што ће рећи блистави-сјајни-светли. А с

20


обзиром да се светло идентификује са свето (holiness) то је све бивствовање у славу светости. На санскриту је светлост satyasam које произилази из сатјам-истина и сам-бити (бити у светлости, дакле, значи бити у истини) што је свето и захтева поштовање, част, славу. Према томе дијалектика појма се креће линијом: светлост- светост- славност. Отуд и логичнији пут етимологије за Пеласт.

13 The Rise of the Greek Epic, London 1907.

Прединдоевропски или јафетски стадиј развитка Словена поред Илира, Трачана, Скита, Сармата и већ поменутих Етрураца, обухвата и Кимерце (Кинери или Ибери - Кимбери) у којима М. Будимир14

са термином себар (старији облик симб/е/ро) идентификује са потоњим именом Српских Словена.

14 Са Балканских источника, Београд, 1969.

У духу је фетске теорије и Мавро Орбини15 који етногенезу Словена налази у етничким формацијама: Сармати, Скити, Венди (Венети), Анти, Сирби (Срби), Шведи, Финци, Пруси, Вандали, Бургунди, Готи, Поломи, Боеми, Бугари, Илири, Трачани итд. Теорија Мавра Орбинија није довољно уважавана нити довољно проверавана да би била одбачена, али остаје чињеница о траговима словенског живља у прошлости који су се задржали до данас на свим просторима које помиње Орбини, од Финске, Шведске, Норвешке, Данске и Холандије, до Енглеске, Немачке, Аустрије и Италије.

15 Краљевство Словена, 1601.

Поред Летописа Нестора Кијевског и историје о Краљевству Словена Мавра Орбинија дубоку прошлост историје Словена откривају и такозване Изенбекове дашчице чији су делови текста дешифровани и први пут објављени 1954-1959. год. у Сан Франциску у редакцији А. А. Кура и Ј. Мирољубова. Комплетио издање овог необичног документа историје Словена под насловом Велес књига јавља се у 10 свезака са преводом на украјински у редакцији М. Скрипника у Хагу 1967. год. Непознати писац записао је на овим таблицама (дашчицама) а предћириловским писмом, историју Словена у периоду од 650 година пре Христа до IX века наше ере, на основу чега се може претпоставити да је и писана у IX или Х веку. Ова новооткривена хроника Словена, необична у свему, покреће темељна питања етногенезе Словена и словенске историје и мобилише пажњу научних кругова указивањем на помен Словена у епохи пре Христа на веома широком простору европског и једног дела азијског континента.

Велики истраживач словенске историје П. И. Шафарик16 (Pavel Joseph Schaffarick) ни у једном тренутку не доводи у питање аутохтоност Словена на Балкану. Он документовано одбацује сваку одрживост Порифирогенитове информације о тобожњој сеоби Словена и њиховом настањивању на Балканском полуострву у VII веку. Одбацујући категорички веродостојност Порифирогенитове информације, Шафарик је сматра намерно "замршеном" како би реализовала своју "политичку апологију". На такве и сличне апологије текуће политике наилази историја истраживања проблема о пореклу Словена и пре и после Шафарика, али политичке апологије не могу никако бити прихваћене као историја, већ као нека друга "историја".

Нова археолошка открића до којих је дошло током прошлог и овог столећа понудила су нам веома богату документацију која дефинитивно одбацује сва двоумљења, домишљања и игре са нсторијом. Археолошка, етнолошка, семиолошка и лингвистичка истраживања нашег столећа нове су светлости историје која више не затвара очи пред чињеницама. Такозвани панславизам који није настао као пресија над историјом већ као заштита од паннордизма у историји, произвео је вакум обазривости и снисходљивости пред фундаменталним чињеницама. Чини се да је то и била суштинска намера тог изазова.

16 Slovenski starozitnosti,Praha 1837.

21


Археолошка истраживања В. В. Хвојке17 у области Дњепра-Дњестра открила су богат културни садржај неолита познат у археологији као Трипољска култура. На основу свестране анализе садржаја ове културе које су извршили Хвојка, а доцније Руденко, Т. С. Песак, М. М. Герасимов, Ф. К. Черниш, Б. В. Горнунг, дошло се до закључка да је носилац те културе био седилачки земљораднички народ и да се "у њему могу видети само наши преци Прасловени (или Протословени) који су претходили и преживели на нашем терену све до сада позната померања и најезде других туђих племена, а чији су потомци одржали у својој власти крајеве својих предака до данашњих времена.''

У својим даљим закључцима угледни археолог Хвојка између осталог истиче да се почетак Трипољске културе може датирати на 3500 година пре Христа. Општим типом својих стварних споменика и основама социјалног уређења које се по њима могу установити на најтешњи начин повезују ову културу са културама у доњем Подунављу, на целој територији Балканског полуострва, са Тесалијом и најстаријим културним центром Средоземног мора - с Микеном и Критом, а на истоку - с Малом Азијом. Ово је дало основа многим археолозима да означе Трипољску културу као пред-микенску.

17 Древние обитатели, Киев, 1913.

Имајући у виду ову документацију, веома богат културни садржај на неолитским локалитетима у Југославији (Лепепски вир, Старчево, Винча и др.) на локалитетима у Мађарској, Румунији и Бугарској без обзира на извесна блага стилска одступања, немамо основе довести у сумњу сродност или истородност тог садржаја на тако великим пространствима. Веома рана појава писмености (Винчанско писмо) и њена распрострањеност сведочи о високом степену цивилизованости овог културног ареала који је и могао бити темељ процвата Критско-Минојске цивилизације. Подунавље, нарочито његов део на граници између средњег и јужног, као колевка писмености тако распрострањене, систематизоване и тако често у свакодневној употреби, сведочанство су једне свести која је ову тековину људског духа довела до светости. Био је то производ заједничке мисли, заједничког идеала и заједничке тежње. Антрополошка истраживања на овим просторима показала су резултате заједничких особина овог света који је знао да искористи плодност тла да изрази сву своју креативну енергију.

Из тог плодног тла поникло је и то велико стабло Пеласта чије ће гране додиривати обале Средоземног до Каспијског, до Балтичког, до Северног и Тиренског мора. То потврђује богата документација из архива у утроби земље. Веродостојнију документацију историја и не може наћи.

IX. ВРЕМЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈЕ*

* Предавање одржано у Новом Саду 28.11 1991. године у оквиру теме: "Нове светлости словенске цивилизације"

У старим словенским текстовима Библија се назива једноставно, али не случајно - Књига. Књигом Словени називају и слово и епистему, као писмо и као посланицу.

Свето дрво код Словена носи назив Запис што долази од глагола записивати, писати. Дрво и писмо су, дакле, у веома блиском узајамном и светом односу. И сам назив словенског етнонима идентификује се са словом као са логосом. Семантичке рефлексије обухватају вишеслојност знака, означитеља и означеног јер код Словена је то слово: и графема и фонема и лексема. Слово је, дакле, знак графички и звучни, слово је синоним за реч, за говор, за епистему, отуд и за књигу. А књига је симбол "откровења".

У Похвали Ћирилу Филозофу стоји између осталог да је "Словенски род боравио у незнању и мраку греха. Милошћу и човекољубљем господа нашег Исуса Христа, послан му је пастир и учитељ..."

Међутим, у Житију Константина Ћирила наводи се да Константин Ћирил у Херсону "нађе Јеванђеље и Псалтир писан словенским словима и нађе човека који је говорио тим језиком и, говорећи с њим, примио је силу речи". Ова два закључка су очигледно контраверзна. Али подсетимо се за тренутак мисије и дела Свете браће Ћирила и Методија... Били су истакнути византијски интелектуалци укључени у државну и црквену политику Византије. У мисију моравским Словенима

22


пошли су 863. године на позив кнеза Растислава изабрани од цара Михајла и патријарха Фотија, како би Словенима створили писмо, књижевни језик и Књигу, односно превод Новог завета јер Растислав није наводно могао створити државну и црквену организацију без писма. Било би то "као писање по води" наводе се тим поводом речи Константинове.

Међутим, ни дотле Словени нису писали по води, већ су своје "мисли простирали по дрвету" како то записује писац "Слова о полку Игорову". И не само по дрвету, јер нас извесни извори упућују и на камен или земљу (керамику), на земљу која је за Словене Магна Матер, "то најдубље хришћанско откровење не само у руској него вероватно и у читавој светској култури". Јер све до сада нам се чинило да бити хришћанином значи волети небо и само небо - и одвратити главу од земље и свега што је земаљско. Али, ево, пред нама је хришћанство које није негација земаљског и издаја земље - пред нама је хришћанство које значи највећу љубав према земљи, која значи "љубите земљу". Ово упозорење Мерешковског помоћи ће нам доцније да ближе сагледамо и извесне историјске токове развоја словенске цивилизације, словенске сеобе и словенску везаност за земљу, за родну груду, за принцип непосезања за туђом земљом, за принцип свете дужности чувања своје земље.

У скандинавским изворима налазимо да писмо руна носи назив Vende Runir (вендске руне). Ово писмо је плод словенског система писма о чему нам сведоче многи археолошки налази. И сам назив, као што је очигледно, има словенски корен, јер руна, руња je бразда, урез, а рути (или рити) је браздити, урезати, гравирати. Морфологија система овог писма је, поред осталог, и у блиској сродности са системом писма који смо 1985. године образложили као Винчанско писмо с обзиром на велики фонд археолошког материјала у области винчанске културе.

У Кремничкој области у Мађарској, на стени која се налази на месту где се река Вага улива у Туроч, на прелазу у Словачку, постоји натпис из III века наше ере управо исписан писмом руна који гласи: "Пр(и)ехах (в) Симион от Поране (,) зрумих Кремениту те Туру и вена (г) рада и бе годе Туру двеесте осамдст".

Овај натпис није ни најстарије ни једино сводочанство словенског језика и словенске писмености пре појаве Ћирила и Методија. Постоје и друга бројна сведочанства, истражена и још неистражена која говоре о томе да "словенски род није боравио у таквом незнању и мраку греха", како је то записао писац Похвале Ћирилу Филозофу.

Hrabanus Maurus (776-856) који је 847. године био архиепископ у Мајнцу, написао је дело о писму18 у коме саопштава да је он нашао слова филозофа Етика који је био пореклом Скит. O овом Етику je познато да је рођен у Истри, да је био Словен и да је у првој половини IV века створио систем слова словенског писма који нема ничег заједничког са каснијом глаголицом. Иначе Етик је стекао велики углед и својим делом о Космографији које је касније превео Свети Јероним.

18 De inventione linguarum ab hebrae usque Theodiscam et notis antiquis

Giacomo Grimaldi је 1617. године у свом каталогу под бројем 52, записао икону апостола Петра и Павла која је датована на време првих векова хришћанства, а која се до VI века налазила у једном од олтара цркве св. Петра у Риму, кад је пренета у одељење реликвије. На овој икони називи светог Петра и Павла записани су словенским писмом. Постоји још једна икона из истог периода која се чува на истом месту са натписом који је, такође, исписан словенским писмом и правописом а гласи: Образ господњи на убрус.''

Овим сведочанствима словенског језика и писмености наука до данас није поклонила одговарајућу пажњу. И не само овим.

Арапски писац Ibn-Nedim из Х века, пише да је сам видео дашчице са урезаним наптисима словенским писмом на словенском језику, а персијски историчар Fahr ad-din Muburaksah Marvarudi указује да "хазарско писмо потиче од словенског". У својој " Историји Хазара" Horezma Fahr-edin наводи да су Хазари почели свој продор на Кавказ почетком VIII века и кад су заузели Азовско и део Црноморског приморја, они су од Словена преузели 22 слова и њима се користили. Било је то, дакле, у VIII веку, а VIII век претходи IX.

Вавилонски талмудисти то писмо Хазара називају Асура. Тим писмом били су написани сви документи нз којих је настала Књига живота Библије. По причању цара Artakseraksa Мnemona написана је Тора 395. године након превођења тих докумената са језика Асура на халедијски халедијским писмом, наводи даље Horezma Fahr-edin, питајући се нису ли Хазари много раније преузели писмо од Словена.

Један други извор нас извештава да је пољски краљ Болеслав Храбри заузео Кијев 1018 године. Том приликом он је уништио или понео са собом многа важна документа и дохришћански летопис

23


"Великое летописание" као и Библију у рукопису који је представљао превод још из времена Јарослава Светог од стране херсонских преводилаца. Неизвесно је да ли је то та иста Библија о којој говори Хорезма Фахр-един, али у сваком случају уништење целе једне библиотеке и архива Десјатинске цркве у Кијеву представља велики губитак сведочанстава словенске цивилизације предхришћанског доба.

Међутим, извесно је да Болеслав Храбри није тиме могао да уништи све предхришћанске и ранохришћанске трагове словенске цивилизације која се простирала на једном веома широком географском пространству негована и код оних племена за која се није знало да такође припадају великој словенској породици и да тековине својих предака чувају као светиње преносећи тај аманет с колена на колено.

Познато је да је Библија писана на хананском језику. Хананци, иначе, представљају групу народа који су од краја III миленијума пре Христа живели у сиријско-палестинској области и то на југу и истоку. Тврди се да су семитског порекла, али су "асимиловали средоземне елементе из приморја и претрпели снажан утицај египатске мисли и египатског начина изражавања". Етимологија њиховог етнонима изводи се из ханан или канан, што би по некима значило равннчар. Извесни етимолози су и за етноним Пеласт давали еквивалент равничар. Али за етимологију Хананаца постоји још једно образложење које је документовано као ханан или канан, што ће рећи они који боје каном или људи црвене земље. Грчки еквивалент за ханан или канан, као црвена земља, је Феникија.

Нема филолошких података да се ови Хананци могу повезивати са потоњим Хебрејима. Али ови Хананци су језички. блиски Филестејцима. Међутим, оно што нам сада отвара нове истраживачке просторе је у чињеници да су и Хананци и Филистејци веома сродни са језиком балканских Пеласта. Ако се овде подсетимо и историјске чињенице да су Грци преузели писмо од Феничана и то у IX веку пре Христа, а Феничани имали консонантско писмо у XI веку пре Христа, које извире из протофеничанског слоговног из XVI века пре Христа имајући у виду морфологију графема још 1980, а првом систематизацијом Винчанског писма 1985. године, документовано смо повезали путању линеарног писма са севера на југ, а не са југа на север како се дотле сматрало у науци о писму.

Дакле, Грци су могли преузети писмо или од Феничана или од Хананаца који су за њих Феничани или носе атрибут Феникија, што, како смо рекли значи "црвена земља", али путања линеарног писма креће из Подунавља. И не заборавимо, подови свих станишта у Лепенском виру су црвене боје, дакле, од земље црвене боје.

Све нас ово наводи на још једно преиспитивање Библије која је штампана у Лондону 1850. године на хананском језику јер нам и ово издање пружа обиље лексичног материјала веома сродног словенском језику. Узмемо ли у обзир лексичну сродност између пелашког и словенског која не произилази само из топонимије од Босфора до Гибралтара, већ и из фонетске законитости, што је наука већ документовано утврдила, круг се затвара опет на географским пространствима словенских племена и словенских народа чији су најранији духовни центри овде, на Балкану.

Било је извесних претпоставки о повезаности нзмеђу готског и сповенског писма и превода Библије готског епископа Ulfile, творца готског писма и превода Библије на готски у IV веку, али се у овом тренутку не можемо упуштати у поузданост аргумената који су те претпоставке мотивисали.

Можда су томе допринели Ludvig Tubero i Halkokondil који пишу да су Грци и Римљани, Србе називали Готима. Међутим, они су свакако изворе за ове тврдње нашли код римског историографа Амијана Марцелина (Ammianus Marcelinus, око 330-400) који је настављао Тацитове Историје својим делом Rerum gestarum libri XXXI од којих су сачуване само последље књиге (14-31) које обухватају епоху од 353 до 378 год. Amijan Marselin, додуше описује продор тих Гота на подручја Волге, Висле и Дунава и назива их Шервинги (односно Сервинги) који себе и свој језик тако називају. Они су дошли и до реке Елбе коју називају Лаба, стога их суседи називају Полабима што налазимо и у Несторовом Летопису. Били су моћни народ који се ширио далеко од Рајне и граница старе Саксоније.

Древни Саксонци називају их Тервинги, а њихову територију Тервинген јер стари Саксонци уместо С употребљавају Т у личним именима. Грци и Римљани су Амијанове Шервинге називали Готи како не би изговорили њихово право име Слави, Скиави, што је значило робови, јер су Шервинги, Сервинги, Тервинги или Готи владали целих 100 година од 270 до 370 године под вођством Теодора Велимировића који ће доцније кад долази на подручје данашње Немачке своје име променити у Теодорик или Теодорикус или га сасвим германизовати у Дидрих односно Одоакер. Овај Одоакер, који је иначе градио храм у Равени и дворце у Немачкој, у немачким писаним изворима води се као Theoderich, односно германски краљ Одоакер (Оdowaker).

Ове историјске чињенице подударају се делимично и са веома оштећеним текстом такозваним Готским таблицама из словенског документа посвећеног богу Велесу у науци познатог као Велесова књига. Велесова књига је у ствари хроника писана словенским писмом и језиком на дашчицама, а

24


излаже историју Словена у периоду од 650 година пре Христа до IX века наше ере. Постојање овог ретког документа обнародовано је најпре у Београду 1923. године, а прве странице њеног транскрибованог текста објављене су 1957. године у часопису "Жар-птица" у Сан Франциску а прва научна саопштења поднета су на Међународном конгресу слависта у Софији (Сергеј Лесној Парамонов) и на IX међународном конгресу слависта у Кијеву 1983. године (Лујза Сотникова). Делови оригиналног рукописа или у интегралном преводу са коментарима објављени су до данас у Америци, Енглеској, Холандији, Француској, Шведској и Аустралији, а од 1962. године основан је у Хагу и Центар за истраживање овог рукописа који од прошле године19 ради у Ахену.

I9 Од 1990. год. (прим . ред.)

" Велес књига" у овом тренутку представља најстарији документ писане историје Словена која даје широку слику настанка развоја и сеоба словенских племена и њихове улоге у историји. Говорећи о пространству које су Словени заузимали у својој најранијој историји, о њиховој прадомовини, за којом су иначе и антички историографи и историографи новијег доба трагали често и на погрешним местима поистовећујући извесне георафске појмове са етничким, овај непознати писац открива у дашчици 7-а:

"тамо где је пала наша крв, тамо је наша земља. То добро знају наши очеви али и наши непријатељи то знају",

чиме нас упозорава да Словени нису прихватили љубав према земљи као егзистенцијални принцип тек са хришћанством, како нас је на то подсетио Мерешковски, већ да је он код њих установљен у давној прошлости, да је централна духовна ин-ституција и централна духовна енергија која покреће неотуђивост човека од његове природе јер је управо она сама природа. Стога, узроке деоба, сеоба, сукоба можемо налазити само у поремећеној природи, у поремећености ових принципа.

"Велес књига" нас суочава са још једним суштаственим принципом развоја словенске цивилизације, принципом друштвене организације. Наиме, непознати писац, или непознати писци "Велес Књиге" истичу породицу као основнн стожер живота заједнице наглашавајући да је за Словене највиши идеал, највиша светиња управо род, породица из које све потиче и којој све тежи, којом је осмишљена активност и радост живљења.

Имаући само ово у виду, "Велес књига" документовано одбацује псеудонаучну теорију Маркса и Енгелса о неспособности словенског народа за друштвену организацнју коју су протурали свету 1851. и 1852. године на страннцама New York Tribune-a.

Једину друштвену организацију коју су Словеии уважавали била је, дакле, породица не зато што су били неспособни за сложеније друштвене структуре, које су кроз историју такође имали, већ зато што су у својој свести видели једино Бога као господара који их не дели, који их не разликује и који их не потчињава у лажи већ уздиже у истини. Ово драматично уверење највећа је тековина словенске цивилизације као допринос универзалној цивилизацији.

"Велес књига" је написана словенским писмом на словенском језику. Према истраживањима Сергеја Парамонова тај језик је у ствари гуцулски дијалект који је изумро.

25


ФАКСИМИЛ ДАШЧИЦЕ БР. 15 ИЗ ВЕЛЕСОВЕ КЊИГЕ

X. СЕОБЕ ИЛИ ГЕОМЕТРИЈА ИДЕНТИТЕТА*

Као најстарије становнике, од Црног до Јадранског мора, Страбон помиње Титане и Гиганте. Титанима даје и етничко име Пелагонци.20 А. Фик сматра Пеонце н Пелагонце најближим сродницима Пеласта.21 И сам назив долази из истог корена и има исто етимолошко и етнолошко значење. Сматра се да Пеонија долази од имена Бога Пеана кога Хомер спомиње као исцелитеља богова.22 Пеана је и победничка трачка химна (у словенској лексици произилази из глагола певати). Панонија такође потиче из истог корена. Један грчки натпис у Лувру садржи посвету: Поену, богу јасном,23 што је у подударности са нашом етимологијом Пеласта: Пеласти-светли. Отуд светлост- светост-слава .Додуше још је и М. Будимир дао сличну етимологију: Пеласти - беласти - бљештави (сходно алтернацији п/б).25

А познато је да су Пеонци поклоници соларног култа што ће се доцније утврдити и код Словена.Сматра се да је Пелазг један од најстаријих грчких хероја по коме су и Пеласти добили назив.

Аполодор26 га назива "син земље", једном речју "див" што иде у прилог Страбоновом закључку.

*Catena mundi I књига, Београд, Матица Срба и исељеника Србије, Београд, 1992. година (стр. 23-28)20 Strabon De Geographiа - V 2, 4, VII 281, 337, 33821 А. Fick, Griechische Ortsnamen, 1909.22 Хомер, Одисеја - XIX23 Dain A., Inscriptions grecques du Musee du Luvre ,Paris 1933, N. 19.24 Радивоје Пешић, On the scent of Slavic autochtony in the Balkans Homeland, Београд, 1989, стр. 77-79.25 Милан Будимир, Антика и Пеласти, Београд, 1950 - стр. 85. 26 Аполодор, Хроника-Фрагменти, 19. Исто као Н. Ritter et L. Preuller, Historia 1838.

Египатски писани споменици Пеласте помињу као народе с мора. Називају их Пуласати. У санскриту је сат- бити, а сат-јам - истина. То је истовремено и светлост, што такође иде у прилог нашој етимологији Пеласта.27 Асирски писани споменици упућују да је по њима добило име Филестеја и Палестина.

27 Радивоје Пешић, ибидем

26


У Ведском пантеону Аgni је бог ватре. У пелашком речнику огон је такође ватра (у словенским језицима: огањ, огин). Све је дакле, у знаку светлости: сунце - ватра - сунце као велика ватра. Отуд поштовање култа, па сходно томе и етноним.

Хомер и Хекатеј28 а за њима доцније и Херодот29 истицали су да су управо Пеласти били оно моћно и разгранато старо балканско стабло чије су се гране шириле на великим пространствима Европе и Медитерана. Из њих су поникле многобројне сродне или хетерогене популације. Отуд су неадекватне формулацнје. М. Будимира и В. Георгиева,30 иначе врсних познавалаца старобалканских поулација, да Пеласте можемо прихватити као етничку скупину која иде уз атрибут илирски или трачки. Они јесу у симбиози са Илирима и Трачанима, али су Илири и Трачани пелашки, а не обрнуто. Илири и Трачани су, дакле, гране великог пелашког стабла.

28 Хекатеј, Ист. I, II29 Херодот, Историја, I, II, IV, IX30 Владимир И. Георгиев, Introduzione alla Storia della Lingue Indoeuropee,Roma 1966.

Пеласти су живели у симбиози и са Дарданцима, Пеонцима, Фрижанима. Њима су припадали Атињани и Дриопи, савременици Минојаца, Кауконци, Теукри и Курети. Њиховој групи припадају и ликијски лидијски, етрурски и карски језик. И не само језик. Много сродности упућује на то да су то опет групе великог пелашког стабла. За традицију Пеласта, дакле везана су многа племена, многе етничке скупине. Култ божанства Даматре, односно Деметре, као врховног божанства прастаре религије агрикултурног друштва, а Пеласти су били први, или међу првим земљорадницима у Европи III миленијума, шири се од Крита до Сарматије. Сармати су чак имали и јединствен монограм Даматре веома вешто сложен од винчанских графема које су преузели од наследника винчанског писма.31

Према томе, кад је чувени руски археолог В. В. Хвојка32 пре осамдесет година, на основу археолошке документације Трипољске културе, видео сродну или истородну етничку скупину на веома великом ареалу, од Дњепра и Дњестра до Крита, није то никако могло бити домишљање јер су то потврдила и каснија археолошка, антрополошка, етнолошка и лингвистичка истраживања о којима нас између осталих извештавају и Т. С. Пасек, И. К. Свешников, М. М. Герасимов, Г. Чајлд, В. И. Даниленко и други.

Лингвистичка истраживања која ће још у прошлом веку образложити Економиди и Данковски у потпуности допуњују закључке трипољских истраживача, а у новије време то су ауторитативно потврдила и истраживања М. Будимира и В. Георгијева. Међутим, новија истраживања шире овај ареал и даље од Крита, до египатског царства на југу и израелских племена на истоку. Ово документују најосновнија археолошка истраживања филистејског града Екрона у близини Јерусалима, посебно текстови урезани на керамичкнм плочицама који упућују на морфологију писма познатом на пелашком ареалу као винчанско писмо, а такође и језика с обзиром на сродност између пелашког, филистејског и хананског на коме је настала и Библија.33

31 Радивоје Пешић, Lòrigine della scrittura Etrusca, Grande Enciclopedia Contemporanea, Милано 1985, стр. 325-338.32 Б. А.Хвоика, Древние обитатели, Киев, 1913.33 Seymour Gitin and Trud Dothan, Тhe Rise and Fall of Ekron of the Philistines , Вiblical Archeologist,Jerusalem 1987, стр. 197-222.

Пеласти су били изванредни земљорадници, вешти градитељи и архитекте као и њихови сродници или истородници Филестејци и Етрурци који ће многе елементе своје аутохтоне архитектуре позајмити Египћанима и Грцима, а не преузети од њих како су то тврдили неки етрусколози. Пеласти су градили одбрамбене зидове око Акрополиса, али и Пелазгион који ће Хелени разорити да би тек после петсто или хиљаду година изградили свој Партенон. Пеласти ће свету дати и писмо, како то саопштава Исак Тејлор 1899, а не Феничани.34 Граматик и ретор Г. Мариј Викторин (из IV века наше ере) говори да по мишљењу једних Еуандр, а помишљењу других Херкулес је донео писменост у Италију од Пеласта.

27


34Isak Taylor,The Alphabeth,London 1883, Vо1. II. стр. 124-207.

Сада је већ сасвим поуздано да је то писмо било у употреби на Балкану још у VI миленијуму као словно, а не идеограмско и како то неубедљиво тврди Марија Гимбутас.35 Пеласти ће свету дати и медицинску терминологију о чему нас исцрпно обавештава В. А. Воробуев 1987. године.36

Они ће оставити и своју ономастику и топонимију широм Европе која је добрим делом и до данас сачувана. Даће свету једног Одисеја који је за Ликофрона37 из Халкиде на Еуебији синоним пелашког краља Наноса, оснивача доцније етрурске Кортоне на Апенинском полуострву. Овај податак потврђује и Плутарх у Ромуловој биографији38 као и Хеланик са Лезбоса који Пеласте наводе као претходнике Етрураца на Апенинском Полуострву.

Пеласти ће свету дати и Питагору, али ће за тај нови свет бити дуго само митолошка прошлост што ће створити пометњу и код Роберта Грејвса, иначе неуморног трагача за истином старих цивилизација.39 Јер често, кад се историографија нађе пред загонеткама прошлости она их или у потпуности одбацује или их сврстава у митологију, упркос непобитној аргументацији која јој се нуди. Уосталом, границе између митолошког и историјског су све блеђе што историографију обавезује на далеко шири и одговорнији приступ управо том митолошком извору који отвара кругове.

36 В. А. Воробиев, Индоевропеиское и неиндоевропеиское в греческои медицинскои терминологии - Античнаа Балканистнка,

Москва 1987. стр. 16-19.37 Ликофрон, Касандра (Александра).38 Плутарх, Ромулова биографија, Н. Сад 1989.30 Robert Grevs, Грчки митови, Београд 1987. стр. 29-31.

Ф. Н. Финк, један од највећих ауторитета у компаративној лингвистици прогласио је баскијски језик несумњивим наставком од њега старијег иберског језика. Баски живе још и данас у Шпанији и југозападној Француској. Али признати наследник иберског језика је и ђурђијански, односно грузијски.Ђурђијански језик припада групи кавкаских језика али Финк и баскијски језик убраја у групу кавкаских језика.40

Номади који живе на полуострву Чукчен на крајњем североисточном врху Азије, такође говоре језиком који је веома близак баскијском. А. Брагин налази аналогије баскијског са ђурђијанским односно грузијским, али и са јапанским. Јапански је сродан ђурђијанском преко своје тунгуске компоненте.

Али, круг се не затвара још увек, јер налазнмо да су идиоми племена Лакандоњана из округа Петен у Гватемали аналогни баскијским идиомима. У Тули у Мексику, индијанско племе Отоми говори старим јапанским дијалектом.

Објављујући своја истраживања 1986. године у Ла Пазу, Карлос Фрејре закључује да не само језичке већ и фолклорне ђурђијанске аналогије постоје и још живе код индијанских племена Куекуа у Португалу и Ајмара у Шпанији.41 С друге стране, В. Георгиев налази сродност између хититског, етрурског и трачког језика.42 Веома озбиљне трагове хетитског језика налазимо и код Адигејаца на Кавказу који су нам оставили очаравајуће легенде о Нартима, веома сличним прастановницима на подручју Лике (Југославија), у чијим ћемо пећинама наћи њихове колосалне скелете као и трагове једног прастарог писма хронолошки детерминисаног на 150.000 година пре Христа.Амерички лингвиста М. Свадеш, оснивач глото-хронологије тридесетих година нас обавештава да се словенски и германски језици раздвајају пре 4.000 до 5.200 година.43 Веродостојност овог обавештења потврђују и писмени историјски извори. Али оно што је од превасходне важности, ова нас обавештења надахњују на даља свестранија трагања за Словенима у дубокој прошлости, у VI и V миленијуму, а не у другу половину другог, како је до тога дошао Б. А. Рибаков.44

40 Према наводима: Oto Muk,Alles uber Atlantis ,Wien 1976. стр. 158-164.41 Саr1os Freire, Quechua y Aymara-Portugez-Espanol-Un estudios constrativo, LA PAS 1986.42 Владимир И. Георгиев, Денешното состојание на тракологиата-Археологиа, Софиа -1972. Н. 4. 43Moris Swadesh, Toward Greater accuracy in Lexicostatistics Dating, International Jurnal of American Linguistics, Baltimore, 21-1955. сгр. 121-137.

28


Чинило се да је пелашки круг затворен понуђеном митологијом или неубедљивим закључком у недостатку писаних: историјских извора што се често наводи и при помену Словена и њихових "сеоба". Чинило се да је баскијски круг затворен на линији: Мексико, Португал, Шпанија, Француска и Грузија, Чукчен, Јапан. Међутим, било би то само уцртавање његових бледих контура иза којих се преплићи и други правци. Један од тих праваца креће из Старчевачке и Подунавске цивилизације. Прва између 5.400 и 4.200 године, карактеристична по малим киповима и печатима које ћемо наћи и на локалитету Церје код села Говрлева у близини Скопља са траговима писма које је претходник Критско-минојске писмености.45 И друга, између V и IV миленијума. Оне су извршиле утицај и на развој култура у Италији н Украјини. Подунавци стижу до данашње Немачке, Холандије и Француске пре 4.000 година и доносе староседеоцима земљорадњу. Тако настаје цивилизација Ресена или Расена (3300-2200) северно од Алпа (и не само северно), и нордијска (3300-1800) у јужној Скандинавији и Северној Немачкој. Винчанска култура, међутим, веома снажна по својој писмености, покривајући широка пространства Балканског Полуострва, као раскрсница између истока и запада, севера и југа, преко чијих ће пространстава проћи многи догађаји и светови, поклониће тим световима писменост као највећу људску светлост којом ће они осветљавати широка пространства својих нових боравишта.

Балкански локалитети из доба неолита са веома богатом документацијом писма, одбациће тако доскорашње теорије о настанку писма на југу, у овом случају словног писма које произилази из свог система и које је хронолошки детерминисано далеко пре свих фамилија писама у Египту, Месопотамији, Анадолији или Грчкој. Линија винчанског писма уцртана је дубоким урезом да означи настанак једне цивилизације која ће се даље ширити на југ и север, на исток и запад.

44 Б. А. Рибаков Јазичество древних Словена, Москва 1981, стр. 214-230.45 Радивоје Пешић, Dea de Cerie, Instituto di studi Orientali, Milano, Bolletino - anno II, N.4,1987. стр. 7-11.

Камено доба,доба које не познаје границе људске комуникације, оставља своје трагове управо на камену и керамици не само стога што камен има мирис људске душе који произилази из слојева чисте свести, већ и стога да отисне стање своје свести, да остави огледало свога духа као молитву или поруку о свом идентитету. Или као опомену и поуку будућим нараштајима и временима.46

Теодор Момзен 1850. објављује једну теракоту са натписом која се чува у колекцији Минизис (De Minicis) у Ферму, а потиче из IV века пре Христа.47 Тадеј Волански, 1854. године, анализирајући овај натпис истиче да је он настао од грчког писма и да означава посвету која буквално гласи: Ierakleos Sklabenos. Овај натпис он дословно преводи: Хераклу Словенском, и наглашава да је то најстарија загонетка о помену имена Словена на Апенинском Полуострву.48 Али исте године он налази да је и надгробна плоча Енеја из XII века пре Христа пронађена 1846. године код Кречента, исписана етрурским писмом али на словенском језику.49

46 Радивоје Пешић, Sillabario Etruscum,Arezzo 1980.47 Theodor Mommsen ,Die Unteritalischen Dialekte, Leipzig1950. сгр. 333 : Таб. 2)48 Тадеи Воланскин, Памјатники писмености Словјан до риздва Христовога, Москва 1854, стр. 3 (таб 1,1 б)49 Ибидем стр. 20 (Таб. VII)

У Лувру се чува велика статуа брадатог бога, вероватно Гилгамеша, кога такође називају Хераклом, али Асирским. Овај Херакле, односно Гилгамеш, држи у десној руци риса.50 Рис је на етрурском рас, отуд и један од извора њиховог правог имена. Раси, Расени, Рашни, Рашани, што су они посебно истицали и заштитним знаком који је представљала фигура риса на њиховим бродовима. Цара Реса помиње Хомер у Троји, али постоје и Раси у северној Индији. При овом не бисмо занемарили ни назив Раци (Раси, Рашани) за Србе, као ни древни Рас који је настао од Дарданског Арс како нас обавештава М. Будимир. Можда отуд и држава Арсава у Малој Азији.

29


Ђанбатиста Вико51 извештава да су сви народи имали свог Херакла и наглашава да је Варон, "најчувенији истраживач древности успео да их наброји 40".

50L.Robert, Rev.Archeologiе, Paris 1933, У1-Х11, стр. 121-147. 51 Vico Giambattista, Principi di scienza nuova, 1744.

Имамо и Хераклеу,Хераклеополис између Мемфиса и Абидоса, али имамо и Херсон (који се такође идентификује са Хериним сином) где ће се управо света браћа Ћирило и Методије можда први пут суочити са дотадашњим писмом Словена. Не са цртама и резама како каже Црноризац Храбар коме су словенске руне и могле бити сличне цртама и резама у поређењу са морфологијом глагољских слова, али оно писмо којим је била написана Велес књига52 у исто време кад су и словенска света браћа кренула у ширење свог новог писма намењеног словенском свету.

Стога и тај "Словенски Херакле" из колекцнје De Minicis и Енејева плоча из XII века пре Христа имају основа за интересовање које им је у том смеру посветио Тадеј Волански. Али се ни тиме не затвара круг.

Компаративне лингвистичке анализе Хомеровог дела Икономидиа и Данковског,53 који савршеном прецизношћу извлаче аналогије из хеленског, латинског и словенског језика, узбуђују својом егзактношћу и упућују на Пеласте у којима налазе снажну словенску компоненту. Ово сад помера пелашки круг на исток, запад и север где ће они оставити свој језички утицај и данас веома препознатљив.

Кругу Икономидиа и Денковског индиректно придружује се и Милман Пари,54 професор Харвардског универзитета, који је четрдесетих година вршио истраживања стила наше народне поезије са циљем да уђе у дух певача који ствара еп. Тако је настала колекција Пари на Харвардском универзитету која је данас највећа збирка јужнословенског епског песништва у свету. Она најбоље илуструје истраживачки оптимизам и научну строгост овог изузетног хомеролога који је вршио теренска истраживања и нашао да наши певачи (гуслари) певају песме дужине Хомерових песама у којима је нашао Хомерове сцене, Хомерова средства и Хомерове предмете поезије. Његов велики задатак је био: ући у певача самог. Било је то због Хомера. Он је пронашао много шта од Хомера у Југославији.

52 Влес книга, Дошцечки Изенбека, Хаг, 1968.53Gregorius Dankovsky, Ноmerus-Slavicus dialectis cognata lingua, Vind. 1826.54Albert Bates Lord, Naslede Milmana Parrya-Latina et Graeca, Zagreb 1, 1985, N. 26. Str. 3-16.

Зато ће његов асистент Алберт Лорд, који га је пратио на тим истраживачким путовањима по Југославији, записати:

"Овде је (у Југославији), ако хоћете, био део једне Илијаде, позадина опсаде Троје".

Пре Милмана Париа овим проблемом бавио се Србин Милан Будисављевић и поставио основне темеље ове теорије у нас и у свету. Међутим, мрзовољни епигони послушности, јалови интерпретатори изанђалих теорија, заобишли су Будисављевића који је у ствари позивао на даља истраживања као на дужност. Тако је Милман Пари стао на чело једне одважне школе, веома озбиљно схваћене у свету науке, која ће не само лингвистима и теоретичарима песништва, већ и историчарима, отворити широке хоризонте сазнања управо о идентитету овог света овде, али ће и њихова теорија код нас бити позната само ретким истраживачима који се још неће огласити као настављачи школе Будисављевића или Париа управо због опасности да буду изложени потцењивању од тих истих епигона послушности.

Икопомиди и Данковски, Будисављевић и Милман Пари су, дакле, Теракота са натписом из указали не само на велико словенско лексичко

благо које је садржано у IV века пре Хр. пронађена Хомеровим спевовима, већ и на праве изворе структуре и ритма којима на

код Напуља својеврстан начин оживљавају драматичност радње, што је производ једног

30


духа чије зачетке традиције налазимо у несагледиво дубокој прошлости, а чијег смо трајања сведоци.

Кад су у првој половини II миленијума Хелени кренули у потрагу за новим пространствима, преко Црног Мора и Балкана махом и Моравско-Вардарском долином, сусретали су већа и мања балканска племена која су говорила истим језиком. Доласком на подручје данашње Грчке

суочили су се са Микенском цивилизацијом у процвату. Био је то њихов сусрет са Пеластима чије су истороднике већ имали прилике да упознају на свом путу. Сусрет са староседеоцима њихове нове домовине свакако их је надахнуо да започну са стварањем своје цивилизације,која ће неколико столећа доцније доживети врхунац свог процвата одређујући свету категорије мишљења, суштину интелектуалних оруђа и начела Урезани текст гласи: "Heracleus Sklabens II" морала.

Cb.De Minicis, Fermo (Италија) Једна друга цивилизација, латинска, поникла на Апенинском полуострву од племена која су га насељавала донеће цео један систем реда и закона, мишљења и експлицитног расуђивања на чијим ће се темељима расцветавати нова епоха, са језиком који је био концепт уједињења света.

И једна и друга цивилизација, дакле, настају од оних племена и народа који су насељавали Балканско и Апенинско Полуострво, Малу Азију и Медитеран. Била су то истородна племена или словенски народи подељени организационо, али не и духовно. Мезејци или Мезапи били су на Балканском Полуострву, Малој Азији и Апенинском Полуострву; Јаподи или Јапиги, такође су били на Балканском и Апенинском Полуострву, Илири, Калабри, оснивачи Калабрије (према М. Будимиру из Санџака), Венети, поред Анта једно од два највећа словенска племена, које је било насељено и у Малој Азији где узима учешћа у Тројанском рату заједно са Дарданцима, Бригима и Пеонцима, насељени и око средњег и доњег тока Дунава, дуж Тимока и Мораве, до Вардара, у пределима данашње Русије, на Балтику, Енглеској, Швајцарској, Аустрији и Северној Италији.

Јављају се овде и друге велике етничке скупине као што су Скити и Сармати, Трачани и њихови сродници Дачани, Гали и Келти који ће, враћајући се новоизабраном или првобитном огњишту понети највише духовне културе са словенског простора о чему налазимо потврде и у њиховом лексичком фонду.

Али, ни овде није затворен круг. Јер, ни појава грчке, ни појава латинске цивилизације неће зауставити етнички вулкан који ће с времена на време угрожавати Европу, Медитеран, васцели свет. Урођени нагон за поседовањем водиће човека из једне у другу несрећу. Једни народи прогањаће друге да би и сами били прогоњени. Долазећи и до златних епоха када ће се резултатима креативног духа свет радовати. И опет ће стихија подстакнута нагоном за поседовањем разарати дело човека и самог човека. Круг ни тада неће бити затворен. Али свет се неће суочити са истином да је живот могућ само у отвореном кругу и вертикалној духовној законитости који води јединственом извору енергије.

Постоји један скелет на локалитету Лепенски вир који су археолози нашли у лежећем положају крај огњишта. Као да је то био последњи чувар домаће ватре. После десет хиљада година његовог сна, археолози су га пробудили као да су хтели још једном да суоче свет са неумитном истином. Светови се деле и селе, али се увек враћају своме огњишту.

Стога и сеобе Словена нису ништа друго, до отискивање са свога огњишта под притиском насиља и поново враћање свом огњишту као есенцијалној енергији опстанка. А досељавање Словена на Балкан у VI и VII веку наше ере потврда је управо тог природног нагона за повратком огњишту. Ако историја нема писану документацију да би прихватила ту чињеницу, упутно би било да се обрати дубоко уснулим скелетима неколико метара испод земље. Тада ће свет живети у својој правој историји испуњен међусобним поштовањем и љубављу.

XI. ТРАГОМ СЛОВЕНА, ТРАГОМ СРБА*

*Текст објављеи у Са1еnа mundi, књига I, Беогрaд, Матица

31


Срба и исељеника Србије, Београд, 1992. (стр. 212-216.)

Систематска истраживања словенских насеобина на подручју Апенинског полуострва обављају се већ преко двеста година. Она су указала на нека кључна питања кретања и укрштања популација, из чега најчешће и проистичу проблеми етничког идентитета.55 Интензивнија истраживања словенских насеобина на подручју Апенинског полуострва започета су крајем XIX и почетком XX века (М. Пуцић, G.Ruberstis, Р. Volре, G.Ascoli, А. Rolando, К. Ковачевић, В. Макушев. Ј. Смодлака, М. Решетар, G.Gleich, А. Ваldachi). Стога, кад се 1981. године у Сасариу на Сардинији појавила студија Massima Pitau-a: "La lingua dei Sardi Nuragici e degli Etrusci" у којој је између осталога документована наметљива идентнчност између сардинијског и црногорског и македонског фолклора, изненађења скоро и да није било.

55Посебпо интересантне резултате истраживања дали су нам Јан Колар у својој обимној студији "Староиталиа славјанска", 1853, и Александар Димитриевнч Чертков у студији "О језике пеластов, населивших Италију, и сравнение јево с древнесловенским', Москва 1885.

Међутим, кад се 1853. године (дакле, 128 година пре тога) појавила обимна студија Јана Колара ''Староитaлna славјанска'', која ни до данас није подвргнута озбиљнијој анализи, извесни научни кругови тога доба примили су је са запрепашћењем и одбацили као плод романтичарских домишљања писца. То упућује на закључак да историографија није увек и и истој мери била у ситуацији да доследно примењује објективну научну апаратуру у својим истраживањима.

Присуство Пеласта и Илира, Месапа, Јапига и Калабра, а посебно присуство Венета на подручју северозападно од Рима и на североистоку Апенинског полуострва, такође није нити у потпуности нити с непристрасном акрибијом истраживано. А чињеницу њихове присутности и њихове повезаности са словенским елементом такође није упутно мимоилазити на шта је указао још чувени италијански антрополог G.Sergi.

Јер, и Пелaсти и Илири, Месаги, Јапиги и Калабрези и посебно Венети, које налазимо и с ове стране Јадрана, захтевају темељнија истраживања управо у правцу њихове очигледне повезаности или првих корена прасловенског елемента на шта указују не само нека новија археолошка истраживања, већ и новији аспекти методологије у истраживању праисторијских чињеница.

Апенинско полуострво у предхришћанској ери бројним европским и медитеранским популацијама, чинило је у ствари раскошни мозаик духовних укрштања најразличитијих и у исто време сродних етничких менталитета. Та је чињеница свакако била један од превасходних каузалних фактора конституисања идеје о трагању за једном новом, интегрисаном цивилизацијом, која ће се и реализовати оснивањем Римског Царства.

Оснивањем Римског Царства, међутим, у извесној се мери гаси традиција осталих етничких скупина, а улога јединог водећег катализатора свега што је бит Царства преузима етничка скупина Латина. Расељене, асимиловане или уништене, остале популације биле су принуђене на прекид континуитета своје традиције. Међутим, током времена, испоставило се да нису унпштени сви трагови оних етничких популација које су имале дубље корене живота и на Апенинском полуострву и шире.

Остаци тих трагова појединих етничких скупина, додуше фрагментарни или модификовани осмишљавањем захтева нове цивилизације, ипак су сачувани, често веома бледо, и у даља времена што омогућује извесне историјске реконструкције како би се дошло до што потпуније слике живота тих етничких скупина.

Извесни антрополошки, археолошки и лингвистички трагови упућују на присуство Словена на Апенинском полуострву још у предхришћанској ери. На словенску компоненту је наука указивала и код етничких скупина Илира, Венета, Мезапа, Јапига, Калабра, Сабина,56 којима је Апенинско полуострво у тој ери било претежно насељено, а извесна истраживања су указала и на трагове словенског језика код Етрураца, Венета и Илира.

56 Јожеф Шавли-Матеј Бор - Unsere Vorfahren die Veneter,Wien 1988, Радивоје пешић.-Lòrigine della scrittura Etrusca,Милано 1895.

32


Бројни топоними и хидроними Апепинског полуострва, од којих су многи у употреби и данас, упућују на словенску лексику. Извесне етнолошке одлике етничких скупина Апенинског полуострва такође упућују на словенске изворе. Међутим, за дубље праћење словенских трагова на Апенинском полуострву неопходна су далеко систематичнија и свестранија истраживања од оних која су вршена у XVIII и XIX веку, а и од радова потоњих истраживача који су овим питањима прилазили више својим домишљањима него егзактном методологијом и интердисциплинарним поступком.

Сматра се да је у новој ери било неколико таласа досељавања Словена на Апенинско полуострво. Неки од тих таласа произилазе од потискивања Словена према западу од освајача њихових простора, док су неки плод сталних комуникација између једне и друге обале Јадранског мора.

Још пре VI века забележено је присуство Словена у данашњој Апулији, у Ликанији и Калабрији. У VII веку, најездом Авара извршен је притисак на Словене који су дотле живели у Далмацији, и они прелазе на другу обалу. Догодило се то 642. годнне код града Сипонта (данас Манфредонија). Били су то Неретљани који су својим доласком започели битку против Лангобарда, али и поред тога што битку нису изгубили у потпуности, морали су се вратити натраг. Други њихов долазак забележен је 834. године, а 866. године удружена словенско-византијска ратна флота долази као ослободилачка са циљем да избаци Сарацене из Барија.

У Х веку (926. године) кнез Михајло Вишевић са својим трупама прелази Јадранско море и настањује област Гаргано, али мирољубивим путем.57 Познато је да су у приморским местима Девије, Весте и Варена живели Срби. Досељеници из Санџака, познати као калаброси (свирачи) будући да су оснивачи Калабрије. У то исто време долази и до организованог живота Словена у такозваним communities (комуне, заједнице), fraternities (братства) и жупаније. Та братства, односно жупаније шире се и на област Напуљске Краљевине, потом око Барија и Бриндизија. И многа братства сачуваће своја национална обележја даље кроз векове, тако да их, упркос асимилацијама, истраживачи препознају све до данашњих дана.

57 А.Guillou - La culture slave dans le catepant dÌtalie, Софија 1978, стр. 167, 267-276.

На овим подручјима, дакле, и данас живе потомци братства: Милићи, Антићи, Паштровићи, Пешићи, Марковићи, Вучинићи, Анђелићи и др. Они чувају обележја своје националне традиције, свакако не у потпуности, али довољно да би скренули пажњу на своје словенско порекло.58

58 М. Решетар - Словенске колоније у Италији - Дубровник 1907, G.Gelcich - Colonie Slave nell` Italia meridionale ,Сплит 1908.

Ако имамо у виду да су Јапиги на југоистоку Апенинског полуострва они исти Јаподи које имамо и на подручју Лике, да су Калабрези онај исти живаљ који налазимо на подручју Санџака много пре насељавања Калабрије (јер је управо насељавају ови из Санџака), а Месапи истоветни са племенима доцније Велике и Мале Мезије и даље, Венети истог рода са Венетима на подручју доњег Дунава, Тимока, дуж Мораве до Вардара и преко Црне Горе до Истре, јасно нам је о ком је словенском живљу реч и којим би путем требало да се крећу нова истраживања.

То исто односи се и на Пеласте о којима знамо да су они на југу хеленизирани након доласка Хелена (XVIII век пре Христа) а у исто време они на северу словенизирани и доцније опет асимилизирани у зависности од подручја на коме су се налазили (или где су избегли) са живљем које је било надмоћније од њих. При томе ће остати отворено питање Етрураца, односно Расена, којим се наука бави већ 500 година одбацујући сваку могућност њихове везе са прасловенима што се у последње време ипак показало неодрживим.

Међутим, историографија бележи да је до првих насељавања Словена у јужну Италију дошло у XVIII веку. Ономе што се догодило у VII и IX веку, такође на југу Италије, историографија сада не придаје посебну пажњу као да се тада радило о привременом насељавању. Па ипак, упркос тој недоследности из које ће произићи доцније контраверзе, лингвистички материјали документују чврсте основе за трагања у далеко дубљу прошлост. И не само лингвистички. Те трагове налазимо на подручју негдашње Напуљске Краљевине, у покрајинама Puglie (Апулија), Аbruzzi, Саmpania, Сарitanta у Bariju и Вrindiziju, у венетским покрајинама северозападно од Рима и на северу данашње Италије.

Можемо очекивати да ће нова историографска истраживања показати резултате, али ако овом приликом посветимо пажњу и овим досадашњим истраживањима, суочићемо се са веома богатом

33


словенском традицијом на подручју данашње Италије што ће свакако бити од значаја и за та нова историографска истраживања.

М. Решетар у својој студији "Словенске колоније у Италији" (Срђ, бр. 24. Дубровник, 1907.) записује само нека словенска насеља недалеко од градића Termoli: Кruc, Sfilic и Моntemitro и у њима укупно 4802 словенска житеља.

G.Gelcich у својој студији "Сolonie Slave nell` Italia meridionale" (Spalato, 1908.) налази да је године 1543. било на подручју средње Италије 9109 словенских житеља. М. Resetar опет на подручју североисточне Италије има их 35000, али ни Решетарова ни Гелчићева студија нису посвећене овом подручју. Њихове студије се баве јужним и средњим деловима данашње Италије што је случај и са многим другим истраживачима који, додуше, и наглашавају да број словенских житеља на овим подручјима није увек поуздан и да се ослањају углавном на онај број који налазе у тренутку истраживања.

Међутим, оно што је истраживаче највише интересовало и о чему су оставили богат истраживачки материјал односи се на порекло и трајање традиције. Наиме, истраживачи су у првом реду истраживали задржавање словенских обичаја и језика. Па тако М. Решетар и Ј. Смодлака наводе да су Словени сачували своје обичаје (прослава Божића са бадњаком и остали празници) и у приличној мери свој језик.

М. Нrastе (Коло бр. 5, Загреб, 1963) у месту Peshici-Garganico налази да су Словени задржали своја имена и презимена скоро до данашњих дана. Наводи се, такође, да су Словени градили цркве и сличне установе у Венецији, Барију, Бриндизију и осталим местима од којих неке и данас постоје. Број тих институција је далеко већи, разноврснији и распрострањенији у северном делу Италије где су настањени Словенци. У довољној мери чували су Словени и свој фолклор (ношња, народне песме и приче) од чега данас постоје само бледи трагови на југу и у средњој Италији.

Али спрска културна историја имала је у правом смислу своје жариште у време Млетачке републике и у њеном центру.

Од XV до XIX века Срби у Венецији развијају своју штампарску и издавачку делатност. У том раздобљу забележено је око 40 штампара-издавача словенске књиге, што представља мрежу задивљујућих размера. Српски писци који живе у Венецији, ближе и даље од Венеције, афирмацијом свог стваралаштва допринели су да Венеција буде жариште српске културе тога доба.

Међу штампарима и издавачима се посебно истичу Божидар Вуковић и Димитрије Теодоси, а од писаца Доситеј Обрадовић, Павле Соларић, Јоаким Вујић, иначе и позоришни посленик у Фиренци и професор француског језика у Трсту. Ту је и Захарије Орфелин 1768. покренуо свој славено-сербски магазин, што је значајан датум првих корака српског новинарства. Доситеј Обрадовић, Вук Караџић, Јоаким Вујић, Павле Соларић, Вићентије Ракић, Герман Анђелић, Лукиан Мушицки, Матија Бан, Јосиф Рајачић и други, који стално или повремено живе и раде на подручју од Венеције до Трста, носиоци су предромантичарске школе у српској књижевности, што је још једна потврда веома интензивног културног живота Срба на овом подручју.

Године 1751. и српска колонија у Трсту изградњом свог храма Св. Спиридона, а доцније и школе (1772), почиње своје веома широко уобличавање. Бројна колонија Срба у Трсту, иначе веома богатих трговаца и родовласника дуго ће уживати велики углед међу грађанима овог града који се налазно на врхунцу привредне моћи тога доба, тако да су Срби бирани и на истакнуте функције локалне власти. Тако развијена заједница Срба у Трсту оснива и своју општину, 1843. године и своју библиотеку.

Истраживач словенских насеобина у Италији М. Смодлака оснива 1909. године Словенску библиотеку у Кручу и тиме, сада са већ снажном колонијом у Трсту наставља културну и националну традицију Срба у Италији. Међутим, у доба Мусолинијевог фашизма и рата, рад српских језгара замире и тек након II светског рата поново у извесној мери оживљава, али сада већ у сасвим измењеним околностима, које су, између осталог, условљене и присуством ратне емиграције из Југославије. Српска црквена општина прилази расколничкој страни у Америци, а известан део српског живља, налазећи у томе политички чин, одваја се од српске црквене општине." Другог организованог живота срба у Трсту нема. У осталим деловима Италије, такође, Српске заједнице на Југу Италије настављају живот као и дотле, асимилишући се или индивидуално негујући своју традицију.

59 Једну од најпотпунијих историја Срба и црквене општине у Трсту дао је Миодраг Ал. Пурковић - Историја српске православне црквене општине у Трсту, Трст 1960.

34


XII. ЛЕПЕНСКО И МИКЕНСКО ПИСМО У МАКЕДОНИЈИ

Македонски археолози су 1981. године започели рад на истраживању археолошког локалитета Церје. Ово вишеслојно неолитско насеље налази се на удаљености од 15 км од Скопља. Важно је напоменути да су неолитски житељи изабрали управо ово место за своје станиште између осталог и због две речице које га окружују. У позадини насеља уздижу се Бели Брегови, невелик пропланак прекривен растињем. На тај начин неолитски човек је имао све неопходне елементе за подизање насеља: воду (две речице и извор), земљу (на којој је могао градити станиште са жртвеником, дакле, ватру) и пропланак Бели Брегови што је за њега била веза са универзумом.Вертикалном стратиграфијом установљено је да је насеље имало 6 ТЕРАКОТА ВЕЛИКЕ хоризоната. Први насељени хоризонт одговара раном

неолиту, остала три МАЈКЕ - ПРАРОДИТЕЉКЕ припадају средњем неолиту, пети припада млађем и једнак је са Винчом-

БОЖАНСТВЕНА ПТИЦА Тордош I, II, док шести хоризонт одговара фази касног млађег неолита који се подудара са Винчом-Плочник II и Бубањ-Хум I. Интересантно је напоменути да је ово насеље живело и у римском периоду. Постоји склоност веровању да је у римско доба насеље имало и своје светилиште посвећено заштитници природе и извора.

Међутим, насеље је живело и у средњем веку, такође са значајним светилиштем које је било посвећено светим врачима Кузману и Дамјану. Према томе, на основу тако установљене стратиграфије можемо закључити и хронологију настанка овог насеља и њене почетке наћи између V и VI миленијума пре Христа.

Имајући у виду ову хронологију прва станишта насеља Церје настала су у периоду између Лепенског Вира и Винче-Тордош и на известан начин можемо их сматрати ближим периоду Лепенског Вира и поред тога што геометријски нису у сагласности са стаништима Лепенског Вира, али их остале карактеристике од значаја веома често повезују са њим. Реч је дакле о оном хоризонту који одговара фази V миленијума, али бисмо пре могли рећи да је то крај VI и почетак V миленијума, дакле, онај период кад ишчезава или се претапа у ново доба цивилизација Лепенског Вира.

На ова размишљања нас највише наводи откриће теракоте са БРОНЗАНИ ПЕЧАТ ИЗ ЦЕРЈА натписом која је на овом археолошком локалитету пронађена у IV његовом хоризонту. Одмах морамо напоменути да је откриће теракоте у Церју вишеструко значајно, и то не само по томе што представља својеврстан примерак који се може срести и на другим археолошким локалитетима на Балкану, већ и по томе што документује управо онај прелазни период између Лепенског Вира и Винче који смо већ поменули. Та документованост се састоји у томе што ова фигура идола са птичјом главом има натпис који је алфабетског и идеограмског карактера.

Теракота из Церја, која је највероватније оличење Велике мајке - прародитељке је висока 3,5 цм а у бази је обима 3,5 цм. Глава је у облику птице. При дну је оивичена натписом чије графеме су потпуно идентичне са графемама које смо нашли на Лепенском Виру, а на простору самог дна је идеограмско писмо. Према томе, теракота из Церја нам представља у ствари карактере два писма што говори о њиховој истовременој употреби. Уједно је то најстарији траг писмености на подручју данашње Македоније. Чињеница да је ова писменост у потпуној сагласности са писмом Лепенског Вира поткрепљује наш закључак о постојању писмености Лепенског Вира, али уједно и о њеној распрострањености као и о дужем временском трајању.

С друге стране, теракота из Церја са својим натписима јавља се као први докуменат који потврђује наш закључак да писмо из Лепенског Вира није било само симбол и није се састојало искључиво од орнамената и симболичких графизама већ и од јасно исписаних графема које су биле у употреби за трансфер одређених комуникација.

Натпис на теракоти из Церја, коју ћемо ми назвати Божанствена птица из Церја, исписан је словним знацима Лепенског Вира, о чему смо већ говорили у нашој студији Силабариум Лепенски Вир. Можемо одмах приметити да поред издвојених графема имамо и употребу лигатура тако да се на основу прве декодификације може установити да натпис има око 14 графема или укупно 4 лигатура.

35


Идеограм се састоји од три неправилна круга које надкриљује птица раширених крила или класје житарица. И натпис са словним знацима и идеограм су веома јасно уцртани што говори о извежбаној руци писара.

Тако нам Божанствена птица из Церја доноси траг најстарије писмености у свету која је настала између V и VI миленијума пре Христа и упућује на закључак да досадашња хронологија настанка и развоја писмености захтева коректуру водећи нас у веома дубоку прошлост и на неочекивана пространства. Према томе још једном се приближавамо веома интересантној и значајној цивилизацији Лепенског Вира чија је историја, по свему судећи, веома богата и нуди нове тајне и нову документацију о једној веома раној цивилизацији.

Други, веома значајан докуменат откривен такође на локалитету Церје је бронзани печат. Бронзани печат нз Церја нађен је у шестом хоризонту, што значи да је ближег датума у односу на Божанствену птицу. Додуше и сам бронзани печат открива време свога настанка. Сами археолози га нису хронолошки, културно и типолошки одредили, међутим, на основу натписа који је утиснут на печату, ми смо склони закључити да печат потиче из средине II миленијума и на основу карактера писма повезујемо га са Микенском културом.

Бронзани печат из Церја има пречник 4 цм и висину од 2,5 цм. При врху, дакле тамо где се не налази натпис, печат је незнатно оштећен. Натпис печата налази се на његовом дну и састоји се од јасно исписаних слоговних графема. Натпис је оивичен уједначеним орнаменталним рељефом. И с једне и с друге стране печата у његовом хоризонталном положају такође се налазе натписи.

Декодификацијом централног натписа (који се налази на дну) исписана порука гласи: ВЕ-РА-ДЗЕ што слободно преведено може да значи: без љубави смо у понору, или - без љубави смо у мраку. Декодификација осталих делова текста је у току.

Веома јасне графеме-симболи на бронзаном печату из Церја указују на то да смо суочени са Линеарним-Б писмом које су 1953. године транскрибовали енглези Вентрис и Чедвик на основу грчког језика. Међутим и Вентрис-Чедвик су приликом декодификације Линеарног-Б писма предложили тумачење само за 65 од укупно 90 симбола колико су нашли на глиненим таблицама из Кнососа које је 1900-1904 године открио сер Артур Еванс. Служећи се декодификацијом Вентрис-Чедвик нисмо сигурни да ћемо и ми у целости декодифицирати натписе на бронзаном печату из Церја, али у сваком случају и делимична декодификација, а и присутност самог Линеарног-Б писма на овом значајном споменику писмености довољно потврђују његову идентичност чиме се фонд писмених споменика тако далеке прошлости на подручју данашње Македоније само обогаћује.

На подручју данашње Македоније, где је настало прво модерно словенско писмо и где је жариште словенске писмености уопште, сачувани су и антички споменици писмености. Ти споменици су грчког и римског порекла и њихова присутност на овом подручју је већ научно обрађена. Појавом ове документације трагови писмености на подручју Македоније померају се у дубоку предисторију што је данас за нас веома значајчно сазнање. Географија и историја писма се на нзвестан начин помера са истока на запад, а то може надахнути истраживаче на нове подухвате. У

сваком случају то је доказ да се истраживањима трагова писма није поклањала довољна пажња даље од већ познатих жаришта писмености на истоку. Открићем Лепенског и Вннчанског писма у Подунављу на подручју Југославије, Румуније и Бугарске, као и ова најновија на подручју Македоније долази се до нових сазнања не само о распростраљености писма већ и о његовом пореклу. Ови подаци покрећу и питање примарности у односу на карактер писма. Наиме, ови подаци, као што се то показало у писму Лепенског вира и Винче упућују на закључак да пиктографско писмо није прво писмо, већ да је оно настало касније, као тајно писмо, писмо које је требало одвојити од масовне употребе и масовног коришћења. Пиктографски карактер, дакле, одваја писмо од човека и поверава га само одређеном броју упућених, односно посвећених. Природно овај проблем намеће нове детаљне анализе и уједно нова истраживања. Међутим, наше је мишљење да ни у ком случају не можемо запоставити нова открића писма јер нам омогућују и нова историјска сазнања о развоју најстаријих цивилизација и њиховог утицаја на оне које су дошле након њих.

Трагови писмености у Македонији који нас воде у тако далеку прошлост повезујући културу Лепенског вира и Винче представљају још један доказ да на писмо Лепенског Вира не можемо више гледати као на случајну појаву. Али не смемо заборавити још једну важну чињеницу - култура Лепенског Вира је настала између 6.000 и 7.000 година пре Христа н она нам не открива само своје специфично писмо већ и остале нзражајне могућности свог језика. Познавањем броја и овладавањем перспективе Лепенци су оставили за собом веома богате трагове високог степена своје цивилизације која још чека своје нове истраживаче.

36


Библиографија1.Неолитски куки во Зелениково и Говорлево (проспект за изложбу) Скопје, 24. XII 1985.2.Милош Билбија Неолитска населба Говрлево (рукописно), Скопје 1986.3. Радивоје Пешић Sillabarium Lepenski Vir Istituto degli studi Orientali, Arezzo, 1986.4.Francois Chamoux La civilisation greques a lèpoque archaique et classique, Раris, 1965.5. М. Ventris -J.Chadwik Evidence for Greek Dialect in the Mycenaen Archives, Journal of Hellenic studies, 73,1953, стр. 84-1056. М. Lejeune Memoires de philologie mycenienne Раris,1958.7. Извештај за рекогносцирање на неолитската населба Говрлево-Скопје "Културно наследство", Скопје, 1984.

XIII. СЛОВЕНСТВО, И МИ У ЊЕМУ...*

*Текст интервјуа објављен 28.1Х 1992. године, у листу ''Студент''

Словенство, и ми у њему, пролази кроз веома тешку фазу свог развоја нарочито последњих неколико година. Тих неколико година представљају у ствари пресудни тренутак од кога зависи хоће ли и како словенска цивилизација уопште опстати. Реализација мрачног пројекта уништења словенске цивилизације траје већ дуго са променљивим успехом али се чини да је овом приликом достигла свој најбруталнији ниво. Разарање је почело изнутра обухвативши све структуре, све институције, продирући у најдубљу прошлост порицајући је и наметајући очајање и безнађе.

Да би се до тог стања дошло било је потребно придобити велики број словенских изрода. Лишени сваке моралне компоненте, они су прихватили улогу реализатора тих пројеката који су из корена уништавали идентитет народа из кога су и сами поникли. Завера англосаксонске коалиције против словенске цивилизације вуче своје корене из дубље прошлости, али је она данас разголићена као никад раније. Њене слуге су на сваком кораку нашег окружења препознатљиве својом методологијом деградирања сваке вредности словенске цивилизације. Ти приврженици понизности и страха, освојивши кључне позиције у свим институцијама друштвеног, културног, просветног и научног живота успели су да наметну такав духовни стерилитет и кондиционирање ума да је тешко супротставити им се без последица. Заштићени плаштом официјелности и звучним титулама које су стекли као политички подобни, они и даље у име некакве нове демократије прљаво обмањују народ, указујући му на тобожње излазе из тешке ситуације у коју су га заправо они увели, са намером да га ту и оставе како би испунили завет својим господарима.

Словенска историографија XIX века покушала је да расветли многе странице историје словенске цивилизације.

Међутим, историографија XX века је категорички одбацила та истраживања као непоуздана. У ствари, историографија XX века прихватила је такозвану нордијску историјску школу која је конструисала прошлост европске цивилизације, указујући преимућство у свему нордијским племенима и народима. У тој конструисаној историји, Словени нису заузимали ни секундарно место у развоју европске цивилизације. Тако фалсификована историја, међутим, била је наметнута и Словенима као једина њихова историја и судбина. Са том фалсификованом историјом манипулишу и данас протагонисти имагинарног новог светског поретка. Ропска послушност њихових слугу овде, с друге

37


стране, не посустаје у свом мрачном походу на истину и то је довело до најновијих страдања словенских народа, а посебно нас у њима.

И док с једне стране имамо фалсификаторе и протагонисте тих фалсификата, с друге стране имамо гомилу стручно јалових, који такође, својим запањујућим незнањем покушавају да унесу пометњу, како би се негирањем свега, укључили у токове науке. Служећи се политичким смицалицама, многи носиоци научних компетенција код нас, спутавају и даље сваку нову научну мисао, сваки нови корак који нас приближава истини која нас приближава идентитету. Они су створили неподношљиву стваралачку климу која је прогнала много надареног света ван земље. Такве носиоце културе и науке, који су као политички подобни заузели водећа места у кључним институцијама науке и културе, требало би управо прогнати из тих институција ако бисмо желели да се наши прогнанн умови врате своме огњишту. Ако бисмо желели да имамо науку и културу.

И данас су познате многе личности из тог света науке и културе који своја незнања и своју ненадареност бране преко медијских институција уценама, претњама, петицијама, као у време циркуларних писама идеолошких комисија, злоупотребљавајући институције које су својевремено узурпирали својом политичком оданошћу режиму. Штете које наносе те гарнитуре моћника су непроцењиве за нашу науку и културу. Они су таква брука за нашу науку и културу у свету, да је тешко спрати је у неко догледно време.

Младим генерацијама је нужно поклонити свако поверење и препоручити им да не следе пример својих учитеља. То је трагично, али то је судбина наших младих нараштаја у области науке и културе, у свим областима живота. Само млади нараштаји изоловани од својих конзервативних учитеља могу донети нову стваралачку климу. То су они и потврдили својим радом у свету.Нова историјска школа код нас, настала је управо као насушна потреба нашег опстанка. Догматска школа у науци, посебно у историографији, за последњих педесет година довела је до катастрофалних последица у науци. Само оптерећена идеолошким и политичким захтевима тренутка, та школа је преузимала улогу супериорног арбитра у тумачењу историјских истина, служећи искључиво владајућој идеологији, а не науци. Нова историјска школа је у потпуности и дефинитивно одбацила такву науку и посветила се слободном истраживању и интерпретацији нових историјских извора, осмишљавајући своју оријентацију трансисторијски и заснивајући је на строго научној законитости.

Резултати те нове историјске школе били су презентовани на неколико научних скупова у нашој земљи, као и кроз индивидуални рад појединих приврженика ове школе. Ти резултати су побудили велико интересовање у ширим круговима код нас, али и у научним круговима у свету. То потврђују управо позиви многих универзитета из света на сарадњу.

А из свега тога настало је и конституисање Словенског Института у Новом Саду. Овај институт управо ради на реализацији великог пројекта историје словенске цивилизације пет хиљада година пре Христа до данашњих дана. Врата Словенског Института су отворена за све заинтересоване стручњаке који се баве истраживањем словенске цивилизације. У последње време то интересовање је порасло и код нас и у свету. Словенски Институт већ сарађује са преко осамдесет универзитета и института у свету. Рад Института је наишао на веома озбиљан пријем код многих научника. Институт, међутим, жели да укаже поверење младим научним нараштајима и на томе ради са пуно пажње.

ФИГУРИНА СА ВИНЧАНСКИМ НАТПИСОМ (СВЕТОЗАР СТАНКОВИЋ: ЗБИРКА НЕОЛИТСКИХ АНТРОПОМОРФНИХ ФИГУРИНА ИЗ ЋУПРИЈЕ, ЗБОРНИК ФИЛ. ФАК. 91. БЕГ.)

38


XIV. НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК И СЛОВЕНСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ*

* Предавање одржано у Тршићу 6. априла 1992. године.

Требало је да се догоди муњевито. Са савршеном прецизношћу, без предомишљања. Било је много замора да би се допустило одлагање. Јер, време је одмицало и остављало за собом само зрачак наде који је био довољан да распламса илузије уморних и лакомих.

Растајући се од пријатеља Виктор Шкловски је овако записао свој вапај за изгубљеним временом: ''Ево прошло је седамдесет година, експеримент није изведен. И није разјашњено је ли требало

изводити овај експеримент.'' Било је то у време кад је настајала чувена колекција аутомобила Леонида Леоновића Брежњева.

После овога Шкловски је вероватно још размишљао о смислу и бесмислу експеримента. Али време растанка се ближило и та мудра глава није дочекала да види како један експеримент замењује други. Сада је већ сасвим извесно да је први био неопходан да би био изведен други.

Шта се у ствари догодило? - Русија је седамнаесте године убила свог цара. После седамдесет година истраживачи се упињу да открију је ли то заиста била Русија. Русија је седамнаесте године започела разарање својих храмова и седамдесет година се молила пред иконама својих џелата који су још 1851. и 1852. одбацили сваку могућност сопственог организовања Словена у модерну државу. У међувремену, те словенске државе су биле разаране насилнички, варварски, до потпуног уништења. Али нису могле бити уништене. Словени су од 1945. године положили милионе живота да би се ослободили и западног и источног насиља. Међутим, круг није био затворен.

Реализација експеримента која је била започета 1917. године настављена је и после 1945. године. Поредак у који су ушли Словени био је неопходан да би им се одузела душа. И кад се поверовало да су Словени остали без својих икона и осакаћене душе, игра је настављена свом жестином до дефинитивног разарања словенске цивилизације.

Подељена на источну и западну, Европа је тражила нове деобе, али искључиво тог источног дела. У име демократских промена и заштите људских права. Био је то почетак новог трагичног ударца који ће такозвана источна Европа доживети од такозване западне Европе. Источна Европа, дакле, суочила се веома брзо са суровим гостопримством западне Европе. Тако су све илузије Источне Европе да ће јој западна Европа пружити руку биле потпуно распршене. Источна Европа је тиме била бачена на колена и расцепкана, у општој конфузији и немаштини, пристала је на прве компромисе.

На прагу свог уједињења, међутим, вирус разједињења нагриза и западну Европу. Хоће ли се западна Европа одупрети том вирусу који јој се враћа као бумеранг. Употребом насиља она ће тај вирус можда само привремено блокирати, али је неизвесно да ли ће то још више ојачати идеју у њеном разједињавању по моделу источноевропском.

Европа није више на раскршћу. Европа је на беспућу. Али њена суманута игра нове географије не посустаје. Егоцентрична, нарцисоидна и агресивна Европа наставља са комадањем словенског света. Чини то провидно али брутално. Реке крви невиних жртава натапају пространства словенских земаља уз мистериозно најављивање новог светског поретка чији су пројекти свакако непознати и његовим најватренијим протагонистима. Као да је намерно препуштено да свет нагађа у чему се, коначно, састоји тај нови светски поредак. У тржишној економији, у демократском структуирању друштва, у заштити људских права и националних слобода. Али све ове институције су управо на западу на веома крхким ногама. Уместо тржишне економије запад је истоку понудио ропску послушност и глад, уместо демократског структуирања друштва и заштите људских права и националних слобода, грађанске ратове и отуђивање од свог националног идентитета.

39


Контраверзна у својим идејама и реализацији својих настојања Европа затвара очи пред истином и наговештава враћање преживелој семантици. Покушајем буђења старих империјалних идеја Европа као да жели да врати време, да га заустави, да га обмане. А још је Достојевски једном приликомзаписао:

"Пре него што се у савременој Европи приступи васкрсавању идеје о старој римској монархији, идеје о светском Цесару Ујединитељу који је Човекобог, потребно је савладати и превазићи супротну идеју хришћанског светског сједињења која је оличена у богочовеку".

Велика је то препрека коју Европа не може да савлада. Јер управо на прагу трећег миленијума, уочи свог најављеног уједињења Европа затвара очи пред срушеннм хришћанским храмовима, пред тако сурово израженим деобама хришћана.

Постоје законитости којих се свет клони из незнања а које су нужност ако свет не жели да дође до најдубљег понора. Европа је истрошила своја аргумента да би се могла ујединити са расположивим механизмима. Словенски свет, с друге стране, не може да заволи понуђену судбину. Словенски свет нема права да се одрекне себе и да пропадне узалуд. Ако до овога није дошла ни источна ни западна Европа то значи да је цивилизација данас, иа прагу тог тако наглашаваног дочека трећег миленијума пред катастрофом. То значи да је дух наше цивилизације потпуно истрошен. Да је у ствари поражен самим собом.

Узнемирена и преплашена Европа, и на истоку и на западу, морала би се упитати, не стоји ли иза свега тога још поразнија идеја, није ли човечанство данас довело себе на оштрицу бријача технолошким узлетом чије се последице назиру у распаду васцеле планете Земље. Јер не заборавимо, радиоактивни отпад зрачи пуних петстотина година и кад је у утроби мајке Земље.

Пре пет стотина година Европа је откривала Америку. Данас, пет стотина година од тог открића, није извесно да ли је Америка открила праву Европу. Сасвим је извесно, међутим, да Европа, или бар словенска Европа, поново открива Америка. Јер, управо је Америка понудила такозвани нови светски поредак без икаквог образложења његовог садржаја. С друге стране, тај такозвани западни део Европе користећи се снагом свог економског преимућства понудио је тој источној, махом словенској Европи nouvel ordre који је, како су бар досадашњи резултати показали, супротност самом себи. Демон ироније и овом приликом настоји да загосподари измученом Европом која још није заборавила и преболела своје ране од последње светске катастрофе. Нови светски поредак \ Nouvel ordre!

Сумрак је исувише густ. Недорасли захтевима времена арбитри правде, преузимајући суверено сва овлашћења, нудећи многим народима демократију, нуде у ствари ново ропство и смрт. То би требало отворено рећи. Завера са употребом историје је коначно откривена. Лажни морал доживљава свој фијаско. На западу и на истоку у истој мери. Јер поврх свега, јер изнад свега зјапи озонска рупа. Долази време великог обрачуна природе која је без кривице кажњена. Хоће ли нови светски поредак, хоће ли nouvel ordre ући у тај обрачун. Или ће то препустити малим народима већ исцрпљеним од наметнутих поредака.

Све вербалне комуникације су паралисане. Говоримо отуђеним језиком, језиком насиља, језиком који је пресија над истином, који је скривање истине. Ми на источној и ми на западној страни Европе. То је та коб која је унела смутњу не само између тих страна, већ и унутар њих.

Постоји у индијској традицији максима која гласи: "из лажног језика настаје гнев, из гнева мржња, а из мржње злочин".

Емпирија ове формуле поретка ствари је у Европској реалности. Испоставило се, међутим, да је лажни језик био довољно кадар да покрене процес креирања

прошлости. Наметањем те артефицијелне прошлости сматрало се да се може наметнути и нова пројекција света. Можда је та нова пројекција и опште прихватљива за свет, можда је та нова пројекција и једина преостала нада за спасење већ унесрећеног света. Али чему скривање. Не противуречи ли то скривање исправности и нужности новог светског поретка. Европска и светска јавност су пред последњим искупљењима које ће бити пресудно за судбину света.

Нови светски поредак заснован на принципима макијавелизма не може наћи праве приврженике. Може се очекивати да ће он бити изневерен управо од својих најгласнијих протагониста. Не стога што ће они понудити нове, прогресивннје идеје пројекције света, већ стога што њихов рушилачки дух неће моћи да прихвати никакав ред, стога што је њихов врхунски идеал задовољавање тренутних интереса.

40


Нови светски поредак гради се на рушевинама многих држава. У настојању да се ослободи граница, он сурово намеће нове границе. Иза тих нових граница, међутим, експлицитно се назиру старе преживеле империје. То више не ствара забуну. То подгрева отпор. Свет се суочава са изневереним принципима хуманизма и демократије. И то руши сваку његову наду. Али архитекти новог светског поретка са тајним нацртом пројекта нису спремни на уважавање извесних суштинских принципа на којима се једино и може заснивати развој цивилизација. Чак и кад наилазе на отпор. Чак и кад се суочавају са чињеницом да се тај отпор ланчано може проширитн на васцели свет.

Можда је дошло до забуне. Можда је заблуда на другој страни. Можда није реч о новој утопији. Покушајмо да ствари сагледамо без узбуђења. Кренимо у авантуру упркос дебелим наслагама апстракције. Али којим путем?

Испоставило се да се разарањем словенске цивилизације нови свстски поредак излаже ризику који може довести до катастрофалних последица. Оне су већ на видику. Јер, словенски свет није исцрпљен до те мере да не може прихватити нови светски поредак. Део тог словенског света управо је прихватио све што му нуди тај нови светски поредак. Питање је једино колико је то искрено прихватио, колико је био приморан да прихвати. Јер, ако једнога дана схвати да је поново, по ко зна који пут обманут, нови светски поредак може очекивати не само свој срамни пораз, већ и далекосежније последице које ће се погубно одразити на судбину једног дела, или васцелог света.

Данас се већ са сигурношћу може закључити да су та два света, тај такозвани источни и тај такозвани западни, у истоветној заблуди. И један и други хрле из једног у други екстрем. Такозвани источни свет заваравајући самог себе да се ослободио бољшевичке свести гаји илузију да већ има у рукама "све благодети" које је уживао западни свет и немилосрдно пљује по себи, по свом идентитету и својој слободи што је одраз управо типичне бољшевичке свести схватања морала.

А тако-звани западни свет, гајећи илузију да уводи тај нови светски поредак, користећи се најекстремнијом бољшевичком методологијом, уместо у нови светски поредак улази у ствари у необољшевизам. Како иначе схватити крилатицу Serbien muss sterben која кружи Европом? Како схватити европску демократију, слободу личности и слободу изражавања мисли кад је европски информативни систем саздан од прљавих лажи на рачун једног јединог напаћеног али гордог народа?

Има ли Европа и свет право на истину? Може ли им, нови светски поредак у име демократије понудити бар делић истине? Јер., Serbien muss sterben не значи да је Србија Картагина. Уосталом, Serbien muss sterben је најбољи израз са каквом слободом стваралаштва европска пера данас потврђују демократичност друштва у којима живе и стварају. Ако су то тековине нове цивилизације и новог светског поретка, сада је већ сасвим сигурно, свет оправдано страхује за свој опстанак.

Свет словенске цивилизације који прекрива пространства два континента са традицијом од шест хиљада година још је непознат и цивилизацијама које га окружују и самом себи. Тај свет је седамдесет година експериментисао са такође једним новим поретком. Заблуда је била сувише горка. Све енергије су биле исцрпљене и ушло се у нову празнину. Између широких пространстава земље и неба нашао се сам и побеђен. Осврнувши се око себе могао је да види једино да је иза њега остао један експеримент, а пред њим други. Није имао више ни Бога ни цара ни своју историју ни своје писмо. Разорен изнутра, трансформишући се у нови систем, суочио се и са својим спољним разарањем. Преостало му је једино одрицање самог себе. Истрошен, унакажених снова порицао је све своје вредности не знајући више да нађе пут до ослонца на своје институције. Бог и цар су били мртви, историја је била замагљена, деформисана, њихово писмо понуђено као туђа тековина. Породица је била на развалинама, љубав према отаџбини, домовини или матушки програмски је скренула у апстрактни космополитизам. Верност домаћем огњишту била је усмерена лажној кооперативности. Запуштена земља била је усмерена на јаловост. Градови су били дехуманизовани без свог правог имена. Укидање идентитета трајало је дуго. Опробани рушитељи преузели су улогу градитеља.

Делирична интелектуала истока придружила се делиричној интелектуали запада која је такође била без циља. На кога се после тога може ослонити нови светски поредак? Како се, после тога, може зауставити свој револт?

Можда би требало очекивати да се људска мудрост модификује и да се врати заборављеним суштинама. Али још увек је супремат незнање. Нове нараштаје очекују застареле школе.

На корак од Еропе словенска цивилизација није била у стању да Европи укаже на своје институције јер их је и сама одбацивала. Много је нагомиланих предрасуда. Апокалиптичка ноћ Европе је далеко од свог освита док се не суочн са нарушеном хармонијом.

41


Словенски Свет је ушао у нову патњу уместо да се врати изворима који би довели до преображаја енергије. Потребно је, дакле, огласити прошлост закопану и заборављену. То међутим, не подразумева обнављање старих знакова који такође нису могли бити дуготрајни јер су произилазили из површинских слојева свести. То подразумева искључиво оне суштине које су аутентичан одраз духовне вертикале у којој је тај свет настајао. То је једини одбрамбени механизам цивилизације која је настајала са својим институцијама и која једино у духовној симбиози са њима може да се усмери на узлет духа без кога нема опстанка ни у једном поретку.

Вратити се прошлости закопаној и заборављеној, с друге стране, није скривати се од будућности и није парализовати пут до будућности већ прихватити оне законитости које су остале иза нас, које смо оставили иза нас, а које нису ни загонетке ни замагљени наговештај златног доба.

Агатирси су учили законе певајући. Цивилизација данас и на некадашњем истоку и на некадашњем западу не учи законе, она их свакодневно конструише и руши у исто време да би их поново конструисала. Агатирси су били божанствено племе на Балкану које је живело у хармонији као и балкански Пеласти које је Хомер опевао такође као божанствене. На темељима тих цивилизација израсла је словенска цивилизација, али она је запоставила своје институције, своје законе и знања.Акумулирајући у себи тако дуготрајну патњу, међутим, словенска цивилизација данас је у предвечерју своје ренесансе. Буђење је брутално, како смо једном поменули, али неминовно.

У том случају човечанство се може ослонити само на оне духовне институције које не отуђују човека од његове природе. У том случају човечанство се може ослонити на институције слободне воље и нових принципа мишљења. Прихватити те институције, међутим, усвојити их, значи променити ток сазнања. Нужно је дакле, не поновити круг који ће, како бар историја сведочи, послужити шоковима будућности. Кад Европа то буде схватила схватиће и да су словенске институције неразориве јер су оне и њена тековина које се она не може одрицати.

У том случају ни једна Картагина не може више пасти. И ни једна Србија више не може умрети. Свака друга алтернатива је последња катастрофа данашње атомске цивилизације која у својој структури још има живу цивилизацију палеолита.

XV. БУДУЋНОСТ ИСТОРИЈЕ ИЛИ КАКО ПОМОЋИ ЕВРОПИ*

*Студијска група за европске перспективе. Предавање одржано за I округлим столом 14.јула 1992. године у Београду. Текст објављен у књизи: "Како помоћи Европи" (Архив Кљакић, Београд, 1993. стр 13.).

Европски концепт мондијализма је израз тешког раслојавања свести једног друштва распојасане маште, убогих снова, непремостивих прохтева и апсурдних подухвата. То су потврдили сурови догађаји који су проистекли из тог концепта. Догађаји који су узнемирили и саму Европу и свет.Стрмоглављујући се из једне утопије у другу, позивајући се при том на доминанцију силе, немоћна да прихвати природни ток ствари и историјску нужност, већ остварење своје воље, Европа је понудила увођење реда кроз катастрофу. Интелектуално умртвљена она више ништа не може да понуди са својим полулешевима. Препавши се од најезде 50 милиона избеглица са истока, што је сама предвидела, суочена са својом кошмарном пројекцијом света, Европа је почела да трага за излазом у идеји да потамани тих 50 милиона и да притом за тај масакр пребаци одговорност на своје жртве.

Благо је рећи да је стање озбиљно, али га са дужном озбиљношћу Европа никада неће ни прихватити ни признати. Европи би требало неизоставно помоћи.

Нагомилано је много понижења, много бола и мржње. Пробуђени су најмрачнији нагони. Оно што разум одбацује. И на истоку и на западу.

Постоји једно семиотично искуство које нас приближава утехи и разрешењу кад се нађемо пред дилемом - како да уништимо себе или како да продужимо живот врсте. То семиотичко искуство говори да треба ићи не само до знака, не само ући у знак, већ ићи и изнад знака.

Теорија хаоса, теорија о крају историје је замагљивање проблема. Реч је о системима који су у стању кретања и системима чије се понашање не може изразити линеарним алгоритмом. Али законе не можемо поједноставити дотле да је могуће применити фрактални систем на друштвене односе, на људско биће које по својој природи припада свету хармоније. Јер, ако је крај историје само једног друштвеног поретка, како да у том случају образложимо и крај географије који произилази из краја

42


историје. Крај једног друштвеног поретка не можемо идентификовати са крајем историје јер сваки поредак настаје на темељима или развалинама предходног поретка. Предходни поредак, дакле, није дефиннтивно ишчезао већ се мање или више уткао у надолазећи или новонастали. Стога и новонастали не означава крај већ продужетак. Отуд је и бесмислено говорити о крају историје ако се историја одвија у једном истом свету.

Немогуће је ући у туђу историју, немогуће је изменити морфологију запоседнутих земаља без последица. Трансисторијска истраживања су показала да је мистификација сваког новог поретка предрасуда коју је човечанство плаћало у крви. То, међутим, не значи да би требало окаменити процесе развоја цивилизације. Али свака промена са позивом на самоукидање идентитета има за последицу једино сламање једног света. Иза тога остају развалине, иза тога остаје пустош која испуњава празнином из које се не могу сагледати нови светови.

Не можемо, ни унапред, ни уназад, померити време и простор, нити се заклањати љуштуром знака. Будућност историје у великој мери зависи, не од слободе будућности, већ од слободе садашњости. Али се слобода садашњости не постиже фаворизовањем система сукоба и насиља, заменом стварног ангажмана и вербалном игром.

Неприпремљена на заједништво Европа не може реализовати уједињење реторичким обртањем проблема. Заједништво подразумева подједнаке параметре за све субјекте позване у заједништво.Модел заједништва, међутим, са старањем европских држава и ситних словенских кнежевина, неодржив је јер је у супротности са самом суштином заједништва. Такво заједништво је унапред поделило свет заједништва на повлашћене и потчињене. А заједница, обично, не пристаје на категорије.

Европа је, након распада социјалистичког поретка имала илузију да може по својој вољи располагати вољом тог света. Тај свет је, с друге стране, такође имао илузију да ће му Европа испунити сваку вољу. Међусобно разочарење није једина последица која проистиче из ових илузија. На помолу је нова неизвесност која може бити ризична за обе стране. Тежња за повратком разореном поретку, или конструисање опет новог поретка, који ће као супротност разореном и постојећем бити нова опасност за судбину Европе.

Принцип националних подела унутар словенских држава и словенских народа Европа није била расположена да примени и на своје државе. Тако је ушла у нову противуречност која открива њену недобронамерност. Али се Европа ннје зауставила само на томе. Европски цинизам је доживео свој врхунац кад је Европа услед тог хаоса почела да проповеда европско братство.

Европи би заиста требало помоћи.Европа се у првом реду мора ослободити политичког и дипломатског дилентатизма, пресије

подкултуре, псеудонауке и квазиинтелигенције. Европа мора извршити реконструкцију сопствене историје. Европа се мора ослободити тешких наслага својих пропалих идеологија и циљева које не може остварити. Без параноичних истина Европа би требало да одбије захтеве за порицање својих корена. И коначно, Европа би требало да се ослободи само блокаде објективних информација о себи и свету који га окружује.

Постоји језик који исказује стварност и језик који прикрива стварност. Стара је истина да је језик само оно што исказује истину. Европски говор је нагао, апстрактан и агресиван. Он прикрива стварност. И не само што је прикрива. Он унакажава стварност. Будућност историје је у језику истине, а не у вулгаризацији језика.

Европа мора инсистирати на знању ако инсистира на будућности. Све болести потичу из незнања, све трагедије су, такође производ незнања. Европа тврди да познаје историју Балкана. Али, како кад ни сам Балкан не познаје себе. Међутим, Балкан познаје свој култ дубоко унутрашњег обрачунавања са самим собом. Никада се идеја међусобног сукоба на Балкану није рађала на Балкану. Балкан је био и остао центар укрштања многих нација, религија и идеја. Балкан је колевка и школа Европе. Ако Европа дозволи да то изгуби из вида изгубиће сваки ослонац за своје опстајање.

43


Само пре десетак година преостали део још неосакаћене европске интелигенције показао је изузетно интересовање да упозна скривену цивилизацију на корак од себе. Била је то словенска цивилизација. Европа је била смртно преплашена. И уместо да схвати целокупност, уместо да схвати стварност како би могла да створи свест која води сазнању, Европа је пожелела да словенску цивилизацију сурово одбаци као нестварну, Европа је пожелела да се словенски свет баци на колена.

Али Европа мора рачунати на ренесансу словенске цивилизације која је на самом свом прагу. Будућност историје мора рачунати, између осталог, управо на словенске институције.

Европи је неопходна нова школа и нова наука ако још има осећања за одговорност према будућности. Да ли је то могуће на жабокречини евроцентризма и еврофанатизма. Потребно је много напрезања без самољубља, без презира и злобе. Потребно је уважавати тежњу за новим знањем како би се смогао повратак у духовну равнотежу.

Солидарност са напаћенима, хуманитарна помоћ напаћенима не доноси се на ратним фрегатама и бојевим главама. То Европа веома добро зна. Али не зна да знање настаје из патње. И уместо да доноси помоћ на врховима својих ракета сврсисходније би било да сама потражи помоћ у знању управо код оних којима она жели тако широкогрудо и на тај начин да помогне.

Европски концепт мондијализма срушио се у Јадранском мору на очиглед целог света. Али још има наде за утеху. Све своје промашаје Европа ће приписати Југославији и Србији. Она ће и у Југославији и у Србији наћи своје приврженике који ће то потврдити клечећи пред својим џелатима и молећи зз опрост.

Нешто заиста није у реду. Много тога није у реду. Исламски песник Djalal-od-Din Rumija је у XIII веку записао: "Ако пресечеш атом, наћи ћеш у њему сунце и планете које се окрећу око њега". За Грчку је атом (етимолошки) значио, оно што се не може пресећи. Индијска теорија атома, међутим, указује да су све произведене ствари смртне, а да је вечно само оно што није произведено, једино је атом непроизведен стога је и вечан".

До ових сазнања се дошло пре фисије атома. Према томе до хаварије атомских централа не долази само као последица технолошког или људског фактора. Постоји и фактор повратка атома у своју вечност. Европа, међутим, мора рачунати на још један фактор, фактор фанатизма. Стога је нужно, пре свега и изнад свега, схватити да је будућност историје у уважавању енергије нама још недовољно познатих галаксија, тако удаљених од нас, али у исто време и тако дубоко у нама. Имајући у виду да Еропа оличена у Европској економској заједници не припада само њој, потребно је, у првом реду заштити је од фанатизма. Потребно је помоћи Европи без одлагања. Права помоћ увек долази са неочекиване стране и у неочекиваном тренутку.

XVI. ИНСТИТУТ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ СЛОВЕНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Радивоје Пешић био је иницијатор и један од оснивача Института за истраживање словенске цивилизације. Овај Институт, по Пешићу, требало је да се заснива на мултидисциплинарним научним истраживањима, да располаже архивом, библиотеком као и да има своју сопствену информативно-издавачку делатност. Институт је основан 1990. године у Новом Саду. (прим. ред.)

Институт за истраживање словенске цивилизације који је настао у оквиру научног скупа "Проблеми идентитета - аутохтоности, сеобе, укрштања" одржаног у Прохору Пчињском од 8. до 10. јуна 1990. године из потребе слободног стваралачког рада на истраживању словенске цивилизације као нова историјска школа, на основу претходних темељних анализа, утврдио је:

1. Да је словенска историографија у прошлом и овом столећу, а нарочито последњих педесет година била под снажним утицајем нордијске историјске школе и програмским притиском или самооптерећењем идеолошким и политичким захтевима тренутка у истраживању и презентовању историјских чињеница које су могле бити прилог свестранијем и научно заснованом расветљавању словенске цивилизације.

2. Да су многе институције, махом просветног н научног карактера, онемогућавале или одрицале целисходност другачијег приступа али и усамљених истраживачких напора који су излазили из оквира догматских схватања науке и дневно-политичких интереса арбитара и јединих тумача историјских истина, а све у служби владајуће идеологије и дневних политичких интереса на штету неприкосновених историјских истина.

3. Смишљеним занемаривањем важности извесног дела историјских извора и грађе, индолентним односом према истраживању нових извора и грађе који би суштински изменили иначе артифицијелну

44


слику историје, сталним одлагањем реализације једног озбиљнијег истраживачког програма, настао је један морални однос извесних надлежних научних институција који је ослободио простор за појаву анемичних, исконструисаних и јалових теорија, с једне стране, и појаву псеудо-научних, дилетантских хипотеза, с друге стране, што је паралисало стваралачко истраживање, умртвило прави научни рад и нанело ненадокнадиве штете на подручју образовања и ширег јавног информисања.

4. Овакво стање довело је до драматичних последица и у науци и у општим друштвеним и историјским токовима што је било експлоатисано у интересу нових политичких и политикантских пројекција да би поново паралисало слободан научно-истраживачки рад грубим фалсификовањем историјских истина и провидним обећањима о приступању реализацији новог истраживачког програма већ познатих шаблонизованих модела присвајајући и овом приликом искључиво право на време, начин и досадашње научно-истраживачке снаге са већ познатим научно-моралним квалитетима.

Имајући то у виду, у новим условима демократских кретања и промена, технолошког прогреса и присутности неоптерећених млађих генерација кад је сваки поштен напор на научно-истраживачком пољу драгоцен допринос општем напретку савремене цивилизације, овај Институт је усмерио свој програм у следећа два основна правца:

1. Извршити темељну анализу исконструисаних теорија са свим последицама које су оне произвеле. Учинити продор до нових извора и откривање правих, научно утврђених али одбачених, прикривених или фалсификованих истина које би могле дати вернију слику развоја словенске цивилизације.

2. Слободно истраживање и приказивање нових историјских извора и грађа осмишљено трансисторијском оријентацијом и мултидисциплинарним приступом уз дужно уважавање досадашњих резултата ван догматских и дневно-политичких оквира, и вредновање нових напора свих категорија заснованих на строго научној законитости у циљу откривања нових светлости сповенске цивилизације и правог значаја њеног доприноса у развоју универзалне цивилизације.

Богата историја словенске цивилизације, која траје преко пет хиљада година, нудећи нове истраживачке продоре суочава науку данас са веома сложеним искушењима и изазовима. Деценијама подвргавана псеудонаучним реконструкцијама словенска цивилизација данас је историјски присутна осакаћена својим суштинским вредностима у времену и простору. Многе епохе словенске цивилизације још су непознате, о многима се зна тек по нешто, а многе се интерпретирају на основу искривљених и фалсификованих чињеница.

.Такво стање у науци о словенском свету доводило је до катастрофалних последица у развоју универзалне цивилизације. Најновија разарања која доживљава словенска цивилизација данас и овом приликом очигледна су потврда злоупотребе науке. Из ових сазнања настала је потреба за интердисциплинарним истраживањем словенске цивилизације заснованим на универзалистичким начелима науке ослобођене догматских приступа и умишљених циљева. Слободно коришћење свих постојећих извора и методолошко-истраживачких инструмената је важан услов чије је испуњење неопходно. На тим принципима је утемељен и рад Словенског института у Новом Саду који је основан у Прохору Пчињском 8-10. јуна 1990. године као невладина институција за истраживање и заштиту словенске цивилизације.

Структурна делатност

Делатност Института одвија се кроз научно-истраживачка одељења следећих дисциплина: археологија, историја, религија и философија, антропологија, етнологија, књижевност и уметност, лингвистика, палеографија, геологија, биологија, географија.

45


Институт располаже библиотеком, архивом и филмотеком.

Институт има и научно информативну издвачку делатност.

Делатност Института одвија се и организовањем научних скупова, школа из појединих дисциплина као и археолошких истраживања.

ИНСТИТУТ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ СЛОВЕНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕНОВИ САД

ЛИСТА ПРОЈЕКАТА СЛОВЕНСКОГ ИНСТИТУТА

О Словенима.1. Објављивање и истраживање Велес књиге2. 6000 година словенске цивилизације3. Аутохтоност Словена на Балкану4. Удео словенског света у универзалној историји5. Ренесанса словенског света као ујединитеља Хришћанства и Европе.6. Света Фрушка Гора, једино историјски и просторно легитимно поручје на коме може доћи до уједињења хришћанства (Рима, Константинопоља, Москве и Женеве).7. Словенска цивилизација и нови светски поредак

О Балкану.1. Балкан, као прва Европа, источник европске писмености и цивилизације.2. Катена Мунди (са више потпројеката)3. Место Балкана у универзалној историји

О Европи. 1. Како помоћи Европи 2. Сеобе, укрштања, проблеми идентитета 3. Мемофондови европске цивилизације

О човечанству.1. Човечанство на раскршћу између трећег миленијума и трећег светског рата.2. Бог и човечанство3. Човечанство у измењеним условима опстанка4. Протокорени човечанства и идеограмска азбука као језик мира

Из семнологије и семиотике: 1. Протописмо, лингва мунди, језик којим су говорили Адам и Ева 2. Континуитет лепенског, винчанског, етрурског, велеског и ћириличног писма. 3. Од знака ка атому и светлосној вертикали

46


4. Нова идеограмска азбука као језик мира 5. Тумачење језика природе

Из архитектуре и урбанизма.1. Реконструкција Пелазгиона као протомодела Партенона2. Протокућа првих људи3. Семиотичка архитектура - прво писмо човека4. Оживљавање свих Светих места и Светих гора планете Земље и утемељење екуменских мултирелигиозних мировних центара у зараћеним подручјима5. Олимпиаполис, град вечног мира6. Биополис, Ноев модел урбанизације7. Лепенска кућа - алатка усаглашавања и преображавања човека са земаљским и небеским сферама и становницима.8. Оживљавање Катене Мунди као протопрстена за уравнотежење колебања нагиба планете Земље.

Из просветитељске делатности.1. Оснивање Међународног универзитета нове науке и одговорне воље2. Оснивање Хиперборејске Академије, невладине и непрофитабилне установе за истраживање и промоцију модалитета за преживљавање човечанства3. Курсеви санскрита4. Курсеви грчког језика5. О вечној уметности живљења

XVII. ЗАПИС*

Словени су једини народ који Бога везује за земљу а не за небо. Отуд и Magna mater. Дакле, земља као Magna mater. Она која даје плодове, она која рађа, која је стално присутна, ту са нама и ми са њом. Отуд је Бог стално са нама и у нама. Не далеко од нас и не невидљив и нечујан. Све је прожето њиме: биће ибитисање, логос, суштаство, структура. Оно што је код Индијаца sraddha ( нем. glaubing), вера, веразакон, веровати, мислити, дакле живети. Липа је свето дрво код Словена, а дрво је Запис. Запис је центар логичке кохерентности и јединства за вертикално сједињавање духа са свим световима. Запис долази од глагола писати, записивати (schraiben). Дрво записује, дрво је писмо. Човек му се клања. То је његова света дужност. Дрво, дакле запис је центар трансмисије свега духовног јер је у вертикалној позицији, јер је сведимензионално. Оно је у центру насеобине. Оно је центар света. Прилази му се са поштовањем и вером. Приносе му се молитве. Оно је три света. Оно је свесвет. Оно је светлост јер је у свом непрекидном пропињању ка светлости, оно је у сталном додиру са светлошћу. Отуд је и писмо светлост и извор светлости.

Дрво ниче и израста из земље. Земља је такође светлост јер је светост. Растући из земље дрво тежи светлости. Чини се небеској, али то је та иста светлост. Дрво је у сталној светлости која је постојана. Оно није никада у сенци. Нарочито не у сопственој сенци. Јер и само оно је светлост. Као и сво биље. Дрво-Запис је свето место, храм. Храм је, такође, писмо. Као порука и поука. Запис-храм је идентификација суштине. Свако дрво је свето дрво. Кондензује сва четири елемента. Али дрво-запис је

47


дато као стално емисиона структура. Емитујући енергију, дрво-запис је дрво живота. Његово свеобухватно осмишљавање.

* Одломак из писма упућеног гђи Ursuli Roessing у Немачку, Висбаден (превод Весна Пешић)

Дрво-Запис је именовано и именује. Оно је процес и квалитет. Оно је ритам. Оно је усмеритељ.Својим постојаним присуством оно слови. Отуд слово. Отуд запис. Отуд светост. Код неких народа је то камен који такође има свој живи крвоток. Словени су свет шуме. Њихова станишта су од дрвета, њихови храмови и њихове књиге.

Рим, 22.јануара1991.

КЕРАМИЧКА ПЛАСТИКА НЕОЛИТ, ЦЕРЈЕ (М. БИЛБИЈА)

ЗЕМЉАНИ ИДОЛ ВЕЛИКЕ МАЈКЕ ИЗ КЛИЧЕВЦА. ОКО 1600Г. ПРЕ

XРИСТА

КЕРАМИЧКА ПЛАСТИКА, НЕОЛИТ, СКОПЉЕ (В. САНЕВ)

САДРЖАЈ

ПРОДОР У ТАМУ ПРАИСТОРИЈЕI НА ПРАГУ ТРЕЋЕГ МИЛЕНИЈУМА – ЦИВИЛИЗАЦИЈА БЕЗ МИЛОСТИ II ГЕОМЕТРИЈА ИЛИ ЕМПИРИЈА

48


III ЧОВЕК ПРАИСТОРИЈЕ ЈЕ ПОЗНАВАО СЛОВОIV АУТЕНТИЧНА ПИСМЕНОСТ ПОДУНАВЉАV ЕНЕРГИЈА ЗАБЛУДЕ.VI ЗАВЕРА ПОРИЦАЊАVII CATENA MUNDIVIII ТРАГОМ АУТОХТОНОСТИ СЛОВЕНА НА БАЛКАНУIX ВРЕМЕ КОЈЕ НЕДОСТАЈЕХ СЕОБЕ ИЛИ ГЕОМЕТРИЈА ИДЕНТИТЕТАXI ТРАГОМ СЛОВЕНА, ТРАГОМ СРБАXII ЛЕПЕНСКО И МИКЕНСКО ПИСМО У МАКЕДОНИЈИХШ СЛОВЕНСТВО И МУ У ЊЕМУXIV НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК И СЛОВЕНСКЕ ИНСТИТУЦИЈЕXV БУДУЋНОСТ ИСТОРИЈЕ ИЛИ КАКО ПОМОЋИ ЕВРОПИ .XVI ИНСТИТУТ ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ СЛОВЕНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦIJЕXVII ЗАПИС

СIР - каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

930.85 (497)

ПЕШИЋ, РадивојеЗавера порицања: предавања и записи / Радивоје Пешић ; [ликовни прилози Милић од Мачве]. - Београд :Пешић и синови. 1996 (Београд : КАЗГРАФИК). - 121 стр. : илустр. ; 23 цм. - (Библиотека Цивилизације)Тираж: 500. - Стр. 11-12: Продор у таму праисторије –систем Винчанског писма Радивоја Пешића или Нови органон / Јохана Мирољубов. - Белешке уз текст.

940.1(=81) 003.315(497.11)а) Цивилизација - Балканске државе б) Писменост –Балканске државе ц) Словени - Историја д) Винчанско писмо

ИД = 45565196

БИБЛИОТЕКА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ • РАДИВОЈЕ ПЕШИЋ: ЗАВЕРА ПОРИЦАЊА - ПРЕДАВАЊА И ЗАПИСИ • ИЗДАВАЧ: ПЕШИЋ И СИНОВИ", ДУШАНОВА 25, БЕОГРАД • ГЛАВНИ И ОДГОВОРНИ УРЕДНИК: ВЕСНА ПЕШИЋ • ЗА ИЗДАВАЧА: ЉУБИНКА МАНДАРИЋ • ЛИКОВНИ ПРИЛОЗИ: МИЛИЋ ОД МАЧВЕ • КОРЕКТУРА: ГОРДАНА МИТИЋ • ТЕХНИЧКА ОПРЕМА: Б. МИШИЦА • КОМПЈУТЕРСКА ОБРАДА: РАДМИЛА ТОМЧИЋ • ШТАМПА: КАЗГРАФИК, БЕОГРАД •

ТИРАЖ 500 ПРИМЕРАКА

49

Education

Radivoje pešić-predavanja-i-zapisi