Upload
natasa-stojanovic
View
3.596
Download
8
Embed Size (px)
DESCRIPTION
Zanimljiva biografija Stevana Sremca.
Citation preview
Завод за унапређивање образовања и
васпитања
Аутори:
Наставни предмет:
Тема:
Узраст:
• Дејан Девић, Наташа Стојановић
ОШ “Иван Горан Ковачић” , Нишка Бања
• Маријан Мишић, ОШ “Иво Андрић” , Ниш
• српски језик
• Стеван Сремац (пројекат)
• седми разред
Кликните овде за унос
приказа часа у Word документу!
…Што да измишљам теме
кад их сам живот у изобиљу
нуди, и људе кад их
посведневно посматрам по
улицама и каванама…
( Зашто прочитати обимни
роман Поп Ћира и поп Спира?)
Први час
Стеван Сремац
Стеван Сремац и Ниш
Сента
Београд
Ниш
Соко Бања
• Родна кућа Стевана Сремца
• Рођен 23.11.1855.
• Основну школу завршио је у
Сенти у дванаестој години (
1868), а онда прешао у Београд
код ујака Јована Ђорђевића, јер
су му родитељи рано умрли.
Сремац као десетогодишњак
са теткама Мартом и Софијом
Ђорђевић
• Отац Аврам био је кројач, а мати
Екатерина (Катица) домаћица. Имао је два брата: Јована, дворског лимара, и Андрију, кројача у Америци.
• Породица Сремац (око 1858) мајка Катица и отац Аврам са синовима: с лева на десно: Андрија, Јован и Стеван.
(1826 -
1900) био је истакнути
национални и грађански
интелектуалац. Био је
књижевник, отац српског позоришта, оснивач
Народног позоришта у
Београду (1868) и Српског
народног позоришта у
Новом Саду (1861), професор Велике школе,
историчар, политичар.
• Завршио Прву гимназију (1868- 1874)
• Професори су му били: Стојан Новаковић, Светислав Вуловић,Милош С. Милојевић…
• Блиски школски другови , између осталих, Љубомир Недић и Стеван Мокрањац.
• По завршетку гимназије 1874, уписао је студије на Великој школи (претечи београдског Универзитета) на историјско-филолошком одсеку које је завршио у јесен 1878.
• У току студија његови професори били су истакнути српски писци и историчари:
• Ђуро Даничић предавао му је филологију,• Стојан Новаковић историју српске књижевности,• Панта Срећковић српску историју…
• Када су избили српско-турски ратови (1876-1878) за коначно ослобођење југоистока Краљевине Србије,Сремац ,не свршивши Велику школу ,одлази као добровољац у ђачку добровољачку батерију .
• Све испите положио је када се вратио у Београд.
• Стеван Сремац поднео је молбу Министарству просвете и црквених послова августа 1878. године за службу у просветној струци у новоослобођеним крајевима Србије.
Прва гимназија ( Капетан-Мишино здање подигнуто 1863. У згради је била Прва гимназија и Велика школа)
Ђуро Даничић (1825 – 1882), члан Српског ученог друштва, филолог
•У Београду је све до своје смрти 1906, био професор Треће Београдске гимназије и члан Управног одбора Народног позоришта-књижевни одсек.
•Уметнички одбор Народног позоришта у Београду ( с лева на десно седе: М. Глишић, А.И. Сумбатов, Б. Нушић, Стеван Сремац. Стоје:
Д.Брзак и Ј. Веселиновић
Зграда Треће београдске гимназије
Професори београдске гимназије ( први ред,
други с десна у лево седи Стеван Сремац)
• Изабран је за правог
(редовног) члана
Српске краљевске
академије наука 3.2.1906.
Сремчево одличје – орден Светог
Саве III реда за национални и
просветни рад
Сремчев пријатељ Б. Нушић (1869 – 1938), академик, књижевник
С.Сремац са уредницима мостарске Зоре( с лева на десно седе: С.Сремац и А. Шантић – стоје: Атанасија Шола и С. Ћоровић
“…Сремац је пуних једанаест најлепших година провео у Нишу”
Живан Живановић
“ Једанаест најбољих година свога живота он је провео у Нишу”
Јован Скерлић
“Ниш је, дакле, Сремчев други завичај. И ко хоће да генетички упозна књижевну еволуцију Сремчеву, не може је познати без разумевања његова дугогодишњег живљења у убавоме граду на Нишави, а за најлепшега младалачког доба…”
Живан Живановић
“ Сремац је Ниш јако и искрено волео, и та његова љубав има дубока корена у његовој интимној природи.”
Јован Скерлић
“Сремац је јако волео свој Ниш… он и Ниш су нераздвојно везани у свачијем сећању.”
Павле Поповић
Народ
но
позо
риш
те
• Млади предавач Стеван Сремац, са 24. године ступио је у нишку гимназију која је имала свега три разреда.
• Прво је добио да предаје у школској 1879/1880. географију, цртање и краснопис.
• У следећој години предаје српски језик, историју Срба, цртање и краснопис и литерарне облике (књижевност), затим српску граматику и немачки језик. Уједно је водио школску библиотеку.
• Сремац је био изузетно образован; поред тога знао је неколико страних језика: немачки, мађарски, руски,и француски, тако да је могао да чита стране писце у оригиналу.
Зелена гимназија у којој је
Сремац предавао
• Млад и леп, Сремац је пазио на своје одевање. Волео је
чистоћу. Један нишки ђак указује чак на ту особину као
на једну од оних којима се Сремац издвајао.
• “Са својим правилним, брижљиво изведеним раздељком у
коси, која је била слободна од сваке слепљености и
зализаности; са својим кратким пуним брковима који су
увек били у реду, са примерном чистоћом лица, руку и
одела, које је уз то било пуно склада и укуса, Сремац је
знатно ударао од средине у којој је живео, чак и од
већине својих колега.”
• Сремчева брижљивост у одевању помало га је чинила
кицошем.
• У њега је “…готово сваки други дан била друга кравата,
ваљда у складу са оделом и везана са много укуса”.
• Не само на кравату, Сремац је пазио на све: одело,
рубље, ципеле. Све је увек било доброг кроја и доброг
квалитета, а чисто, укусно , допадљиво.
• Поред знања језика и начитаности, Сремац је имао и понашање културног човека. Оно што је привлачило код њега била је његова
природност, отвореност, простосрдачност.
• По своме карактеру Сремац је био скроман, стидљив, повучен. Усто, он је несебичан, искрен, дружељубив, мека срца.
• Своју зараду коју је имао у позоришту од преписивања улога, уступао је, већим делом, сиромашном другу, а себи је задржавао колико му је најпотребније било.
• Понекад је био ћудљив:
• Није волео нова познанства. Имао је обичај да напусти друштво чим се појави неко непознат. ( Каже Владислав Рибникар)
• Сремчев пријатељ, песник А.Г.Матош прича да је Сремац имао обичај да прође поред пријатеља као поред турског гробља, надувен и намрштен , у кавани им окрене леђа и нико не
зна шта му је.
• Велика друштва уопште није волео. Сам је о томе говорио:
• “ Чим је више од тројице, ја се збуним, не могу да поднесем бесмислене испаде у разговору, па се склањам.”
Панорама старог Ниша 1879.
• Сремац је био изврстан наставник. Он је у организацију својих часова уносио озбиљност и одмереност у односу. С њим се при раду није било шалити. Он није трпео неред и раскалашно понашање.
• Сремац није био строг наставник, али је имао истински ауторитет. Његови часови су
били весели, у атмосфери природне неусиљености, без напрегнутости, али са увек примереном дисциплином. У тренуцима кад разредом овлада велика веселост и дисциплина дође у опасност, једно његово “пст!” било је увек довољно да одједанпут завлада потпуна
тишина.
• Сремац никад никога није казнио, ни тужио и ретко кад је био љут.
• Одлично је припремао своја предавања , уносио је новине у свом раду.
• “ Јер он је сав био смешан; и што год да рече, то је и духовито и шаљиво. И чим би погледао ма у што, он би избацио по нешто смешно. У свакој ситуацији он је могао да изнађе и најмање смешну страну њену. У томе је и сам уживао, а тиме је чинио задовољства и другима, и зато су га сви у друштву волели.”
(Ј. Миодраговић “ Успомена на Стевана Сремца)
У Нишу је Сремац прво становао по кафанама, а касније у приватним кућама.
Живео је углавном у приземним кућама.
Првих година становао је код Катице Голубовић, у кући која је давно срушена и на чијем је месту подигнута нова.
Братанац аутора “Калчиних прича” Михајла Голубовића који је по свом стрицу добио име, каже да је Сремац једно време становао у њиховој кући у тадашњој Општинској улици, сада Душана Костића, у којој се налази Народна библиотека “Стеван Сремац” У сећању му је остала и једна прича коју је често причала његова бака-мајке:
“ Ех, Стева… Увек си пијан беше. Ете, написаја Ивкову славу, а откуде име Ивко у Ниш?! Пијан беше па забравија “Ж” да стави…Тој беше Живко, а не Ивко!”
Најдуже је становао у малој соби у Карађићевој улици бр 1. Зграда је порушена и на том месту налази се блок зграда СУП-а Ниш.
Последњих година свог боравка у Нишу Сремац је становао код неке Николете у Просветној улици бр 1 ( данашња Мачванска улица).
Остао је и опис пишчеве собе: “ Његова соба, у кући која и сада постоји није била већа од два и по са четири метара и висока једва два. На земљаном поду прво су биле асурње, рогозе и преко њих черга. Са доксата те куће, која је била у близини Живкове , по приповетки Ивкове куће, он је пратио весело живување и петодневно светковање Ивкове дружине.”
Сремчев биограф Миле Павловић наводи да је Сремац годинама становао у Поштанској улици код газда Живка. Кућа је срушена након поплаве 1948, ту је
сада обданиште. Сада је то улица Наде Томић.
Сремац је најчешће одлазио у кафане
Маргер, Босна, Балкан…
На овом месту била је
чувена кафана
• Скоро све кафане су имале посебно припремљене јеловнике. Власници су шеретски истицали и рекламирали своје понуде: избор пића – пићовник, предјела – мезовник, дезерти – благовник, а специјалитети кућа су најчешће
били баба Талина пита гологлавник, деда Јевремова вешаљка (сушеница
меса), бели бубрези сас лук, патка у сафту, домаћа кобасица а ла Стојко, чукана шницла (лупана), коленица без чапоњци, око на јајца, шкембе у главу. Све ово се јело уз тепану, добро умешену погачу.
• Што се пићовника тиче избор је најчешће био: тврд препек, “викај туру”, јака шљивка “чук ти не треба” и “комовица шумоглавка”. Нјчешће после свега била
је расоница растрезнуша.
• Популарне и честе су биле поруке гостима: Не замињуј (заобилази) кафану!
Паре не жали, душу разгали! Што гутнеш (попијеш) и бутнеш (поједеш ) тој ће ти остане!
• Избегао је кафане у које долазе
крупна господа. Седне Сремац
за сто, поручи кафу и онда гледа
кроз прозор, а у исто време
слуша шта се за оближњим
столовима говори… Све што је
видео и чуо, он је бележио одмах, чим дође кући.
• Међу посетиоцима кафана,
занатлијама, кириџијама,
трговцима, Сремац је упознао и
“ ђувеч-кардаше” Ивка, Калчу,
Курјака, Смука и друге. А
најбољи пријатељ му је био Коле
Рашић.
Живко са женом Диком и породицом
Микал Николић, кујунџија, Калча у Ивковој слави
Ђока Јанковић, кујунџија, Мане у Зони Замфировој
Јунаци Ивкове славе ( рад Стевана Никшића Лале)
• У оснивању две културне институције имао је
значајног учешћа:
• нишког позоришта “Синђелић” (претече данашњег Нишког позоришта) 1887.
• Градске читаонице – 1879. претече Народне
библиотеке “Стеван Сремац”
• (Његов брат Јован Сремац, постхумно, 1906. год, нишкој библиотеци поклонио је пишчеву богату личну библиотеку чији се фонд
налази у Народном музеју у Нишу)Нишко позориште “Синђелић”
• Отишао Калча (са женом, ћерком и зетом) да
се види у позоришној “Ивковој слави”. Кад је
улазио у салу, “поздрављали су га са свих
страна”. Калча је био весео и поносан: - Тхи,
мајка му стара, здравување к„ко сас деда-
владику!” (записано је у “Штампи” из 1906).
Калчу је глумио Чича-Илија Станојевић.
• Иде представа, публика све више у смех, па и
на Калчин рачун. Онда ти “Калча направи лом,
изгрди и Чича-Илију и Сремца, и оде псујући”.
Та “представа” баци у засенак глумачку. Још и
обећа: Сремац ће добије тепање, сам да га
довати… Није га тада нашао, нити су се више
срели.
• Срећемо се ми, данас, са Сремцем, Калчом и
Чапом са спомеником код Казанџијског
сокачета. Калча и даље врти ловџијске
лагарије, Чапа одобрава репом, а Сремац
слуша, памти, записује.
• Збирка Стеван Сремац у Народном музеју Ниша формирана је откупом фонда пишчеве заоставштине 1951-52.
• Од дела материјала из фонда
урађена је стална поставка, спомен-соба Стеван Сремац
• Збирка садржи:
• 33 оригинална рукописа Стевана Сремца
• Фотографије и дописне карте
• Школске географске карте
• Намештај (предмети из Сремчеве собе)
• Лични предмети
• Рукописи Јована Ђорђевића
• Библиотека Стевана Сремца
• 1896. након објављивања рукописа (1895.) нишко позориште “Синђелић” извело је на својој позорници Ивкову славу.
• 1906. одмах након смрти Стевана Сремца, Одбор нишке општине је 18. 8. ондашњу Просветну улицу (данашња Мачванска) именовао у улицу Стевана Сремца.
• 1906. новембра месеца Сремчев брат Јован, нишкој библиотеци, по Сремчевом завештању поклонио је пишчеву личну библиотеку: 770 дела и 1294 свеске.
• 1939. откривене бисте у холу Народног позоришта, Добрице Милутиновића, дар Владе Митића и биста Стевана Сремца, дар Драгише Цветковића.
• 1955. откривен споменик Сремцу испред Народног позоришта, рад Нишког вајара Драгана Николића.
• 1951-1952. Народни музеј у Нишу је откупио скоро целокупну Сремчеву заоставштину од његовог пријатеља и биографа Милорада Павловића – Крпе.
• 2006. Поводом 100 година од смрти писца, у
организацији општине Медијана и Епархије
нишке, одржан парастос у Саборној цркви
и омаж Сремцу у холу Народног позоришта.
• 2006. у организацији општине Медијана
именовани Трг и чесма Стевана Сремца и
постављена скулптура Сремца и Калче, рад
нишког вајара Ивана Фелкера.
• 2007. постављено спомен обележје кафане
“Маргер”, чији су чести гости били Сремац и
његови јунаци, као и спомен обележје у
улици Наде Томић, Сремчевом главном
јунаку у Ивковој слави, Живку Ф.
Мијалковићу и његовим кардашима.
• 1952-2007. У овом периоду Народни музеј у
Нишу је приредио више запажених изложби
о животу и делу Стевана Сремца, које су
приказане и у више градова Србије. На
позив Завичајне фондације Стеван Сремац
у Сенти , 2007. године Народни музеј је
урадио репрезентативну сталну поставку о
Сремцу у његовом родном дому.
• По Сремчевој молби
постављен је за професора
Треће београдске гимназије
1892.
• Одлазак из Ниша свакако је мотивисан и његовим
замором животом у
провинцији, али и
нестајањем старог Ниша
пред налетом модерних друштвених токова. Није
више било многих
пријатеља. Осећао се
усамљеним.
• У Београду је почео
интезивно да пише на основу
грађе, скица и планова
израђених у Нишу, брижљиво
прибележених у назнакама у
његовим чувеним
бележницама.