1

2

HENRY GILBERT

ROBIN HUD

S engleskog preveoNIKA MILIĆEVIĆ

By

3

UVOD

Nekada veliki deo engleskog naroda nije bio slobodan. Ljudi misumogli da žive onde gde bi im se svidelo, niti su mogli da rade za onogaza koga su hteli da rade. Društvo u feudalna vremena bilo je uglavnompodeljeno na lordove i kmetove. Lordovi su dobijali zemlju od kralja, akmetovi su smatrani delom zemlje; oni su morali da je obrađuju, da biizdržavali sebe i svoje gospodare. Ako se Džonu ili Diku, sebru navlastelinstvu, nije sviđao način na koji je njegov lord ili njegov upravnik snjime postupao, on nije mogao da ode na koju drugu stranu zemlje, da bise zaposlio kod boljeg gospodara. Ako je pokušao to da učini, bio jesmatran zločincem, dovođen natrag i kažnjavan bičem, usijanimgvožđem, ili je, pak, bacan u tamnicu.

Kada je žetva bila obilna i njegov gospodar bio dobar ili bezbrižan,onda ne mislim da je seljak smatrao svoje ropstvo nepodnošljivim, kao udruga vremena. Kada bi, pak, glad zavladala zemljom i kada bi seljak sasvojom porodicom gladovao, ili kada bi lord bio stroge ili nasilničkenaravi, i kada bi od sebra zahtevao da radi preterano mnogo, ili kada biinače s njime grubo postupao, onda bi, mislim, stara teutonska ilivelšanska krv u engleskom seljaku uzavrela i on bi počinjao da teži zaslobodom.

Miljama je tada vladala tišina i zeleni mir šuma onde gde sada rastegusto žito, ili gde se razleže mukanje krava iznad bogatih pašnjaka, iličak gde danas strše iznad zemlje predgrađa gradova, sva od opeka.Takve šume mora da su bile mesta straha i magije za siromašnogseljaka, koji je mogao da ih vidi sa svojih njiva i livada. Po njihovim tihimproplancima trčale su kraljevske srne i jeleni, i u njihovom gustom šibljuskrivao se divlji vepar, sve stvorenja koja je mogao da ubija samo kraljsa nekoliko svojih bogatih prijatelja, velikaši i crkveni knezovi. Siromašničovek, bio on slobodnjak ili kmet, kad bi ga našli ds ubija koju kraljevskušumsku životinju, bivao je za kaznu nemilosrdno sakaćen. Ili, ako ga nebi uhvatili, onda bi on bežao E skrivao se duboko u šume i postajaočovek van zakona, »vučja glava«, kako su hajduka tada zvali, i onda gaje svako, ko je to samo mogao, smeo da ubije.

U takvim prilikama živeo je Robin Hud i vršio junačka dela, za kojaznamo iz balada i iz sačuvanog predanja. Kako se njegovo ime ne moženaći u oskudnim izveštajima pravnika i sličnih lica, neki su ljudi sumnjali

4

da je Robin Hud stvarno uopšte postojao. Ali ja sam siguran da je Robinnekada i te kako živeo. Može biti da su ga nepoznati pesnici baladamalo idealizovali - tojest, da su ga napravili hrabrijim, srećnijim, većimherojem nego što je on stvarno bio; ali to se od pesnika i pisaca uvekmože očekivati.

Balada o Robinu Hudu i njegovoj hajdučkoj družini ima okočetrdeset. Najstarije su najbolje, jer su najprirodnije i najuzbudljivije.Većina poznijih balada je vrlo siromašna; mnoge su samo dosadnaponavljanja jednog ili dvaju događaja, dok su drugi grubi, rđavi stihovi,bez duha i mašte.

U pričama koje sam dao u ovoj knjizi, iskoristio sam nekolikonajboljih epizoda koje su obrađene u baladama; ali sam napisao i drugepriče o Robinu i dodao događaje i slučajeve koji su postavljeni tako kakobi slika vremena u kome je on živeo bila istinitija.

Upravo kao što je kralj Artur bio heroj viteških klasa u Engleskoj ufeudalna vremena, tako je Robin Hud bio heroj ili popularna ličnost međuljudima siromašnijih društvenih redova, Sebar i slobodnjak bili su vezaniza svoju zemlju i svoj nepromenljivi tok posla okovima starih običaja; nasvaku povredu zakona, odgovarano je brzom i oštrom kaznom. Zato je,u časovima dokolice bilo slatko i ugodno slušati pesme o hrabromhajduku Robinu. Hudu, koji je nekada bio vezan utvrđenim zakonima kaoi oni, ali koji je pobegao u šumsku slobodu, gde se hladnom smelošću iuzbudljivom drskošću rugao oštrim kraljevskim šumskim zakonima, i kojije stalno bio u ratu sa bogatim lordovima i drskim, prelatima,neprijateljima skromnog naroda. A ni vrline pripisivan e Robinu Hudu odsastavljača balada nisu niže od onih koje sve pripisivane kralju Arturu.Sigurno je Robin bio razbojnik, ali su zato plemenitost i velikodušnostbile značajne crte njegovog karaktera. On je uvek bio dobre volje iveseo. Plemenitog držanja, njegova ljubazna dostojanstvenost izdizalaga je visoko iznad običnih grubih manira svoga vremena. Zatim, on jebio pobožan, i naročito je poštovao devicu Mariju, i za njenu ljubavpostupao je sa svima ženama sa najvećom učtivošću i nije hteo dapovredi nikoga ko bi se našao u njihovom društvu. Pored svega toga, onje uvek pomagao sirotinju, gladne i bedne, pa ako je pljačkao bogataše,davao je zato i kapom i šakom siromasima.

Stvarno, Robin Hud je otmen i plemenit junak, kakav se uopštemože da nađe u engleskoj književnosti, i dok uživanje u šumi i ljubav zadivlje stvari budu uzbuđivali srca zdravih dečaka i devojčica, ja samsiguran da će priče o Robinu Hudu i njegovim hajducima svuda bitisrdačno primljene.

London, jula 1912HENRI GILBERT

5

KAKO JE ROBIN POSTAO HAJDUK

Bilo je letnje popodne uveliko i šuma je izgledala kao da spava. Lakpovetarac tek što se osećao u širokim lepezama hrastova lišća; čulo setiho zujanje insekata, koji su u polumračnoj hladovini širokih grananeprestano leteli tamo-amo.

Bilo je tako tiho i tako pusto da bi čovek skoro pomislio da tuda nikoživ nije nikad prolazio, osim jelena i srna, ili njihova besnog neprijatelja,večitog šunjala vuka. Ovde je između gustih leska, sibe i paviti bilautabana jedna jedina stazica, ali je i ona bila tako uzana i tako nejasnada su je mogle utabati samo vitke i brze noge košute, ili čak zečevi ikunići, koji su imali svoje Tupe u jednom velikom zakosu između žilajedne obližnje bukve. Odista, malo je bilo ljudi koji su ikada prošli ovimputem, jer se on nalazio u najpustijem delu Bernišdelske Šume. Osimtoga, ko je imao kakva prava da zalazi ovamo, osim kraljevskog šumara,koji je strogo čuvao kraljevske srne i jelene? Pa ipak, kunići, koji sumalopre pasli pred svojim rupama ili izvodili svoje lude nestašluke,jurnuli su u svoje rupe, uplašeni, valjda, od nečega što je moralo proćitim putem. Uskoro su počeli provirivati, jedan za drugim, da vide je li svemirno. Zatim je jedan smeli zeko odjednom iskočio iz rupe, a za njim,onda, za tili čas svi ostali.

Nedaleko od zakosa gde su kunići sada grickali ili se bacali u malimnestašnim skokovima staza je pravila jedan zavoj; ogromnih stabalabivalo je sve manje; postajalo je sve svetlije. Najednom drveća više nijebilo i skrivena staza prelazila je u jedan široki proplanak na kom je raslatrava i tu i tamo po koji grm zelenike i leske.

Neki čovek stajao je tik do staze, iza jednog drveta, i posmatraonešto na proplanku. Imao je na sebi koporan od grube zelene tkanine,gore otvoren, tako da mu se video preplanuli vrat. O struku imao je širokkožni pojas, za koji je bio zadenut na jednoj strani nož, a na drugoj triduge strele. Stegna su mu pokrivale kratke pantalone od mekane kože,ispod kojih je nosio čarape od zelene vune; a na nogama je imao cipeleod svinjske kože.

Njegovu glavu s crnim kovrdžama pokrivala je kapa od somota, ukoju je sa strane bilo zataknuto jedno kratko pero, istrgnuto iz krilazviždovke. Njegovo lice, od vetra i sunca preplanulo kao crvena hrastovakora, bilo je vedro i otvoreno, oči sjajne kao u kakve divlje ptice, takoneustrašive i tako plemenite. Rasta je bio velika, a izgledalo je da imasnagu preveliku za svoje godine; bilo mu je oko dvadeset i pet. U jednoj

6

ruci držao je veliki luk, dok mu je druga bila naslonjena na glatko deblobukve koja je stajala pred njim.

Napregnuto je posmatrao nekoliko grmova na proplanku nedalekood sebe, i za to vreme nijedan mišić mu se nije pokrenuo. Tek tu i tamoosvrnuo bi se i na stranu proplanka gde su na ivici čestara, odnosnošume, pasle pod drvećem dve-tri srne, približujući mestu gde je onstajao.

Najednom on spazi kako se u grmovima nešto skoro neprimetnomiče. Odmah zatim pomolila se ispod lišća kuštrava glava i unezverenolice jednog čoveka, koji se počeo oprezno osvrtati na sve strane; a ondase videlo kako iz grma gde se taj čovek krio jedna strela leti prema krduvisoke divljači koja je tu pasla i zabada se u grudi najbliže košute. Ova jezatim napravila nekoliko skokova i srušila se na zemlju; dok su druge,preplašene, pobegle u šumu.

Skriveni čovek nije odmah izišao iz svog skrovišta da bi digaoživotinju koju je ubio. On je strpljivo čekao koliko se moglo izbrojatipedeset; znao je, naime, ako tu negde bude u zasedi kakav šumar, pasretne preplašene srne, iz čijeg je krda jedna ubijena, da će taj odmahpo njihovom izgledu zaključiti da se dogodilo nešto što nije u redu, pa ćeonda tragati za krivcem.

Trenuci su sporo prolazili, a ništa se nije micalo, ni skriveni čovek nionaj koji ga je držao na oku, niti se pojavljivao kakav šumar na ivicičestara u koji je visoka divljač pobegla. Osećajući se zato sigurnim,skriveni čovek izišao je najzad iz grma, ali u ruci nije nosio ni luka nistrele; ostavio ih je u svom skrovištu, da bi ih odneo koji drugi dan.

On je imao na sebi odelo od grubog i rutavog seljačkog sukna; okosiva koporana nosio je uže, dok mu je donji deo tijela bio pokrivennapola širokim pantalonama od istog sukna kao i koporan, samo sa višerupa i zakrpa. Osvrćući se, pošao je napola sagnut prema mestu gde jeležala ubijena košuta; zatim se nad njom raskoračio, izvadio nož izapojasa i počeo skoro grozničavo da reže komade najmekših delova.

Kada ga čovek iza stabla ugleda, učini mu se da ga poznaje, papoče da govori u sebi: »Siromah čovek.« Seljak zamota košutino meso ujedan grub komad platna, oa se diže i nestade među drvećem. Brzim inečujnim koracima vrati se posmatrač stazom i zađe u unutrašnjostšume. Nekoliko trenutaka posle toga seljak je, osvrćući se budno okosebe, brzo promicao između debelih stabala. Na mahove je zastajao ibrisao svoje crvene ruke visokom vlažnom travom, da bi odstranioizdajničke mrlje krvi.

Najednom, kada se pomolio iza jednog ogromnog hrastovog stabla,ispreči mu se na putu visoka prilika čoveka koji ga je malopreposmatrao. U tren oka maši se on rukom za nož; izgledalo je kao da ćeon sad tom čoveku skočiti za vrat.

7

»Čoveče«, reče čovek u zelenom koporanu »kakva te ludost na totera?«

Seljak ga odmah prepozna i gorko se nasmeja.»Ludost!« reče on. »Ovo sada nije za mene, gospodine Robine!

Nego moj mali dečak umire od gladi; a dok ovde u šumi ima divljači,neću dopustiti da mi on umre od gladi.«

»Tvoj mali dečak! Šta kažeš, Skarlete?« reče Robin. »Zar tvojsestrić živi sada s tobom?«

»Jest«, odgovori Skarlet »Tri nedelje vas nije bilo ovde, pa to i nistemogli da čujete.«

Govorio je muklim glasom, idući napred jednom tako uzanomstazom da je bio prisiljen da Robina propušta ispred sebe.

»Pre nedelju dana«, nastavio je Skarlet, »moj se zet, Džon Grin,razboleo i umro. Šta je na to učinio upravnik imanja našega gospodara?Rekao je: »Hajde napolje, ženturino jedna, nećemo, valjda, mi voditibrigu o tebi! Zemlja je za čoveka koji će u naknadu za nju vršiti potrebnuslužbu.«

»To baš odgovara Gaju od Gizborna, pokvarenom nitkovu!« rečeRobin.

»Izišla je iz kuće s prnjama na sebi i na deci«, reče Skarletrazjareno. »Da sam ja tu bio, ne bih se mogao savladati da ga neprekoljem. Došla je meni; bila je kao izgubljena i bolesna. Stvarno jepatila od gladi, pa se razbolela i prošle nedelje umrla. Dvoje joj deceprimili susedi, a ja sam uzeo malog Gilberta. Inokosan sam čovek i volimdečaka; kad bi mu se nešto desilo, Gaj Gizborn dobio bi već svoje.

Dok je Robin tako slušao ovu kratku i tragičnu priču o propasti jednesiromašne seljačke porodice, srce mu je gorelo od besa na upravnikaimanja, ser Gaja od Gizborna, koji je tako strogo upravljao vlastelinstvombele braće opatije Sent Meri u Berkenkaru. On je znao da upravnik nečini ništa što mu opat i monasi ne bi dopustili. Zato je počeo da kune svuovu žgadiju, bogatu i osionu, preko svake mere odanu lovu i raskoši,cedeći krv iz siromašnih seljaka u vidu raznih službi i zakupnine, seljakakoji su bili smatrani delom vlastelinske zemlje, koju su oni obrađivali.

Robin ili Robert od Lokslija (pod kojim je imenom bio poznatupravniku i monasima) bio je slobodan građanin ili sokmen (kako seslobodan građanin obično zvao), a uz to mlad i, prema tadašnjimprilikama, bogat čovek. Imao je svoju vlastitu kuču i zemlju, farmu odkojih sto šezdeset jutara najbolje zemlje, odmah do monaškogvlastelinstva; on je znao da monasi bacaju gramzive poglede na njegovomalo imanje. Ono je ležalo odmah pored šume, a zvalo se Autvudz. On injegovi preci držali su ovu zemlju kroz cela pokoljenja u zakupu; najpreod gospode koja su vlastelinstvo Berkenkar dobila od kralja. Viljema, a uposlednjoj generaciji od opatije Sent Meri, kojoj je to imanje zaveštao

8

poslednji njegov vlasnik, lord. Gaj od Rotslija.Robin je svoje imanje držao pod zakup, i sve dok je monasima

plaćao uredno zakupninu, oni ga po zakonu nisu s njega mogli poterati,koliko god da bi to inače rado učinili. Robina je opat smatraonezadovoljnim i zlobnim čovekom. On je često izazivao opata u njegovuvlastitom manastiru i govorio mu u lice kako on i njegovi upravnici grubopostupaju sa seljacima i sa siromašnijim zakupcima svojih imanja. Takvoizazivanje smatralo se u ta vremena skoro nečuvenim, i monasi su,zajedno sa Gajem od Gizborna, svojim upravnikom u Berkenkaru, mrzeliRobina i njegovu slobodnu reč isto tako kao što je Robin mrzeo njih zbognjihove tiranije i ugnjetavanja.

»Šteta što sam bio na putu«, reče Robin na poslednje Skarletovereči, »ali ste mogli otići u Autvudz, pa bi vam Skedlok dao da jedete.«

»Jest, gospodine Robine«, reče Skarlet, »vi ste uvek bili sa svimadobri i svima pravi prijatelj. Ali sam i ja bio slobodan seljak, i ne mogu daprosim komad hleba. I onako ste zbog nas dobili toliko neprijatelja, pa daja, povrh svega toga još i na vaš račun živim! Ne, dok u sumi ima visokedivljači, ja i mali dečak nećemo gladovati! Da su vaši neprijatelji znali daćete toliko biti na putu, oni bi vas - o tome se već šaputalo - proglasilihajdukom, u vašem odsustvu oduzeli vam zemlju i; ubili vas kad biste sevratili.«

Robin se nasmeja. »Jest, to sam čuo kad sam bio na putu.«.Skarlet ga začuđeno pogleda. On je mislio da je svom prijatelju

ispričao kakvu veliku i neočekivanu tajnu,»Vi ste čuli za to?« odvrati on. »To je vrlo čudnovato.«Robin ne odgovori. On je znao da njegovi neprijatelji vrebaju samo

zgodnu priliku pa da ga upropaste. Dešavalo se tako često da čovek,vraćajući se s puta kući sazna da je u njegovom odsustvu koji njegovneprijatelj pred sudijom položio zakletvu da je on pobegao zbog kakvazločina, pa da usled toga bude stavljen van zakona, dakle proglašenčovekom čiju glavu može svak da odrubi.

Skarlet je i mislio o mnogim čudnovatim pričama koje su seljaci,kada bi posle svršenog dnevnog rada sedeli zajedno za čašom piva,pričali o svom velikom prijatelju Robinu. Najednom, sa male staze isprednjih začu se nešto kao veverica. Zatim nasta izvestan tajac; a onda sešumom razleže glas, pusto tužan glas, kao da zavija vuk. Robin odmahstade i spusti svoj veliki luk, koji je držao u ruci, na žile jednog velikoghrasta, zajedno sa strelama iza pojasa. Zatim, okrenuvši se Skarletu,reče tihim, ozbiljnim glasom:

»Spusti to košutino meso ovde ispod koporana. Brzo, čoveče, dokšumari nisu videli tvoje nabudžene grudi. Ne boj se, neće ti pobeći,odmah ćeš ga opet imati u rukama.«

Skoro automatski, na taj zapovednički glas, Skarlet izvadi ispod

9

koporana grubi komad kudeljnog platna (u koji je bilo zamotano košutinomeso) i položi ga pored luka i strela. Odmah zatim Robin opet pođenapred. Kada odmakoše nekoliko koraka, Skarlet se okrenu da vidimesto gde su njih dvojica ostavili svoje stvari. Ali stvari bijahu iščezle!

Izgledalo je kao da ga hladna jeza hvata za srce. Umalo da nijestao. Ali mu Robin ozbiljnim glasom reče: »Čoveče, odmah da si pošaoza mnom!« Siromašni Skarlet, uveren da su to neka đavolska posla,posluša kako mu bi naređeno; ali se ipak prekrsti, da bi se odbranio odzla.

Odmah zatim se na uzanoj stazici pred njima isprečiše dva snažnašumara, sa lukovima na leđima i dugim batinama u rukama. Oštrimpogledom motrili su oni Robina i Skarleta; i u jednom trenutku izgledaloje kao da se odlučuju da ih zaustave. Ali kada Robin, sa svojimodvažnim pogledom, dođe do njih, oni izmeniše svoju nameru ipropustiše ih.

»Kada se slobodan građanin i seljak nađu zajedno«, reče jedanpodrugljivo, »onda se sigurno njihovom gospodaru sprema neko zlo.«

»A kada se dva šumara nađu zajedno«, reče Robin, lako senasmejavši, »onda uskoro život kojeg siromaha ima da budeprokletstvo.«

»Poznajem ja vas, Roberte od Lokslija«, reče onaj koji je prviprogovorio, »kao što vas poznaju i vaši pretpostavljeni, kao čoveka čijijezik suviše brzo mlati.«

»Poznajem i ja vas, Crni Hjugo«, odvrati Robin, »kao čoveka koji jekrivom zakletvom upropastio svog najboljeg prijatelja, da bi prisvojionekoliko njegovih jadnih jutara zemlje.«

Lice toga čoveka smrklo se od besa, jer se drugi šumar bio počeoda smeje njegovoj neprilici. Crni Hjugo gledao je Robina tako kao da ćese svakog trenutka baciti na njega; ali su mu Robinove neustrašive očizadale strah, tako da se on, smrknut, udaljio bez ijedne jedine reči.

Robin i Skarlet pošli su istom stazom dalje, pa su ubrzo izišli izšume i počeli da gacaju kroz grmlje i gustu šikaru jedne pustopoljine,koja je na ovoj strani delila vlastelinsko imanje od šume.

Najzad su došli na vrh jedne strmeni; pred njima se ona spuštala uobrađena polja i livade oko malog sela od seljačkih koliba, savlastelinskim dvorcem u daljini, na pola puta između sela i jedne drugepadine. Skarlet se dobro osvrnuo na sve strane, da vidi da li ga je koopazio da ide iz šume; on je, naime, pobegao s posla na podizanjunasipa, da bi ubio koju srnu, pa je sada bio radoznao da li je ko njegovoodsustvo primetio. Ako jest, onda mu nije ginuo stub za bičevanje i bičpo golim leđima; to ga je čekalo sutra, kad upravnikovi momci dođu ivide da je on svoj posao samo napola svršio. Kako bilo da bilo, njegovmali dečak, Gilbert od Bele Ruke, imaće večeras kraljevsku večeru.

10

A hoće li je on imati? On se najednom seti one stvari i opet gaspopade strah. Gde su nestali Robinov luk i strele i njegovo meso? Jeliih kakav duh ili utvara zgrabila i odnela, ili on zbilja nije upamtio pravomesto, i šumari ih već dosada našli? On stisnu vilice i okrenu se natrag,s rukom na svom nožu, skoro kao da očekuje da će sada naići putem zanjim ona dva šumara.

»Halo«, reče Robin bezbrižno, »čoveče, evo mog luka i strela i tvogmesa!«

Okrenuvši se, Skarlet opazi sve to odmah tu blizu, u jednom busenutrave; bio je siguran da je tu malo pre toga gledao i da nije video ništa!

»Gospodaru«, reče on zastrašenim glasom, »ovo je čista čarolija.Ja, ja - ja se bojim za vas, ako neprijatelji saznaju da vam pomažu zliduhovi, koji žive po šumama.«

»Skarlete«, reče Robin, »ja sam mislio da si ti pametniji čovek, akad tamo, izgleda da nisi, kao ni ostali, ništa više od obične budale.Nemoj za mene da se plašiš! Moji šumski prijatelji potpuno su bezazleni inisu nimalo gori od tebe i od mene.«

»Gospodaru«, reče Skarlet, tužan što je to tako nesmotreno rekao,»molim vas da mi oprostite što sam izgovorio ove lude reči. Jezik mi jebio brži od misli, jer sam se uplašio kad sam ugledao ove stvari gdemalo pre toga nije bilo ničega. Ali znam da u šumama ne može biti ništagore nego što je u silnim zamcima i opatskim palatama, gde gospodaugnjetavaju i sakate siromašne seljake. Reci mi, gospodaru, jeli ovo štonam je sad pomoglo bio kućni duh, kako ga ljudi zovu - đavolak?«

Robin je koji trenutak bez reči gledao Skarletu u lice.»Skarlete«, reče on, »ja mislim da će uskoro doći vreme kada ćemo

ti i ja biti u šumi mnogo više zajedno. Onda ću ti tamo pokazati svojeprijatelje. Ali dotle, Skarlete, ni reči o ovome što je bilo danas. Kuneš lise?«

»Blažene mi device!« reče Skarlet, dižući pri tome ruku uvis.»Amin!« odvrati Robin, skinuvši kapu i spustivši glavu čim Skarlet

izusti to ime. »A sada«, nastavi on, »uzmi svoje meso i dodaj mi moj luk istrele. Jer ja moram natrag u šumu. I reci svom mališanu, Gilbertu, damu Robin želi da brzo ozdravi, pa da opet idemo u brda zajedno, dastreljamo zviždovke.«

»Jest«, reče Skarlet, i njegovo iscrpljeno, izgladnelo lice dobi nežanizraz, »mali dečak uvek je voleo da o vama govori, otkako ste premanjemu pokazali toliko pažnje. Vaše će ga reči silno ohrabriti.«

Kada su se oprostili, Robin se okrenu i izgubi u gustoj šikari, ali ne uonom pravcu kojim je sa Skarletom bio došao. Pogledao je u sunce iubrzao korake; video je, naime, da su već dva sata popodne. Uskoro seon dohvati šume i, sigurno se probijajući kroz nju, udari na jug premadrumu koji je nekoliko milja išao kroz šumu od Bernišdela u

11

Notinghemšer.Brzim i živim korakom prolazio je Robin kroz proplanke; išao je da

vidi ženu koju je voleo najviše na svetu. Zvala se Lepa Marija, kćiRičarda Ficvoltera od Meleseta. Uvek kada se on kao mali dečak igrao ijurio po Loksli-Čejsu, gde se u blizini rodio, Marija mu je bila drug u igri;pa iako je ona bila kći jednoga erla, a Robin samo običan građanin, i jošnimalo bogat, oni su se strasno voleli i zakleli se da će jedno drugomeostati verni.

Toga dana ona je imala da putuje iz zamka svoga oca u Melesetu uLinden Li, blizu Notinghema, da bi proboravila izvesno vreme u zamkusvoga ujaka, ser Ričarda od Lija; i Robin je obećao da će je pratiti krozšumu.

Uskoro je došao do jednog širokog koloseka, zaraslog u gustu travui sa dubokim vagašima tu i tamo u blatnjavim rupama. Išao je brzo timkolosekom i kojih pet milja nije nikako stao. A onda, pošto je bio došaodo mesta gde se s njime ukršta drugi put, osvrnuo se dobro na svestrane i zatim se izgubio u nekim leskama.

Idući tako izvesno vreme, stigao je najzad do jedne doline, gde nijebilo nijednog grma. Na jednoj strani te doline bilo je jedno golo mesto,gde se na površini pokazivao pesak; Robin je ravno pošao prema njemu.Na goloj zemlji bilo je nekoliko slomljenih grančica, koje bi običnomposmatraču izgledale kao da ih je tu vetar naneo; ali ih je Robin, srukama na kolenima, pažljivo razgledao.

»Jedna na jednom kraju savijena i osam ih pravih«, reče on u sebi;»to znači: jedan vitez na konju sa osam vitezova peške. Zaustavili se nazapadnom putu nedaleko odavde. Šta to sada znači?«

On se uspravi, pa, okrenuvši se brzo, pređe preko puta kojim je biodošao i iščeznu u šumi na desnoj strani puta. Vrlo oprezno je išaoizmeđu stabala, pazeći dobro da ne bi stao na kakvu grančicu, dok jejurio po travi, bacajući svoj živi pogled na sve strane i piljeći stalno usumrak duboke šume.

Najednom se spustio na kolena i tako počeo da se udaljava isklanja među drveće. Bio je čuo skoro nečujno zveckanje uzda predsobom. Odmah zatim, vireći između grana jedne mlade tise, video je unajdubljoj seni drveća postrojenu četu oružanih ljudi, s jednim vitezom, upancirnoj košulji, na konju, među njima u sredini. On je svakog pojedinogdobro posmatrao, nastojeći da utvrdi kojem lordu pripadaju; ali su pešacinosili na sebi jednostavne koporane, dok je vitez nosio prazan štit u viduzmaja. Nekoliko trenutaka nije nikako uspevao u svom pokušaju dautvrdi ko su ti ljudi i zašto stoje skriveni u šumi, osim ako se ne spremajuda napadnu kakve putnike koji imaju tuda da prođu. Zatim najednomvitez preleti pogledom po šumi i poče, nestrpljivim pokretom ruke i uzkletvu, da umiruje svog ćudljivog konja.

12

Čuvši mu glas, Robin ga odmah poznade; lice mu dobi strog izraz ioči mu zasjaše silnim besom.

»Tako, Rodžeru de Longčempe«, reče on za se, »vi biste silom daotmete moju devojku, čiju ljubav ne možete da dobijete časnimsredstvima!«

Ser Rodžer je, naime, bio osion i samovoljan vitez i tiranin; on jetražio ruku Lepe Marije, ali ga je njen otac odbio. Ficvolter je voleo svojukćer, pa iako joj se smijao zbog njene ljubavi prema Robinu, on ipak nijehteo da je dade čoveku na zlu glasu, kao što je bio Rodžer deLongčemp, brat onog oholog prelata, episkopa od Fekempa, i miljenikavojvode Ričarda.

Često bi Robina spopadala tuga, kada bi pomislio da ser Rodžer deLongčemp ili koji drugi čovek, makar kako on bio zao, može slobodno dadođe u posete seru Ričardu Ficvolteru i da slobodno govori sa Marijom;pa bi ga onda mučila radoznalost da li u pričama koje mu je pričaonjegov stari ujak, Stefen od Gemvela, u vezi sa njihovim plemenitimporeklom, ima imalo istine. On mu je pričao da su pre tri generacijenjegovi preci bili vlasnici velikih zemalja i mnogih imanja i da su bililordovi grada Hantingdona. Ali da su, kada su učestvovali u jednoj buniprotiv zavojevača Normanina, njihove zemlje bile oduzete od stranekralja, erl bio ubijen, a rođaci mu rasterani na sve strane, tako da se višenije znalo za njih.

Svak je sada znao da su erlstvo i zemlje Hantingdona u rukamasamoga kralja, i da je ta titula dana Davidu, bratu škotskog kralja. Ali seRobin često pitao da li bi on mogao da povrati štogod od ranijih časti iranga svoje porodice. Kada bi mogao, odmah bi pošao i smelo tražioruku Marijinu, i ne bi se dao odbiti.

Najednom je među ljudima u zasedi pred njim nastalo izvesnokretanje; on je odmah prekinuo svoje razmišljanje. Jedan čovek doleteoje između drveća i pojurio prema vitezu; došavši do njega, rekao mu jetihim glasom:

»Evo dolaze! Gospođica i jedan paž na konju, a ostali peške. Svegaih je devet, i to same kućne sluge.«

»Dobro!« reče vitez. »Kada se oni približe, ja ću pojahati premanjima i prihvatiti za gospođicinu uzdu; a ako taj grmalj što jaše pođe zamnom, vi ga tresnite o zemlju.«

Robin se na to jetko osmehnu i izvadi jednu strelu iz svog tobolcaza pojasom. Skoro istovremeno začuše se travnatim putem ljudski koracii topot konjskih kopita. I odmah zatim Robinovo srce poče silno da kuca;kroz lišće ugledao je na konju nežni i blagi lik Marije, s kapuljačomprebačenom natrag. Ona je razgovarala s Volterom, kućnimnadzornikom svoga oca, koji je jahao pored nje.

Odmah izbi iz šume na put vitez sa svojim momcima. Hrabri Volter

13

našao se za tren oka sa svojim konjem pred svojom gospođicom i sajakom batinom, koju je nosio sa sobom, stao da je brani; međutim su idrugi njeni čuvari istrčali pred nju. Ser Rodžer nasrnu na upravnika smačem u ruci i odseče mu dobar deo batine. Ali se Volter trgnu brzoustranu i udari viteza po desnoj ruci; taj je udarac bio tako opasan da jevitezu mač odmah ispao iz šaka. Ali, pošto mu je ipak ostao viseći najednom remenu o članku ruke, on ga, besno kriknuvši, opet dohvati zadršku.

I u jednoj sekundi zario bi on mač u telo hrabrog upravnika, da ovognajednom ne obori s konja jedan od ser Rodžerovih ljudi, te ononesvešćen pade na zemlju. Sada dođe do žestoke borbe izmeđuMarijinih momaka i vitezovih; ali su siromašni seljaci sa svojim batinamaili kratkim kopljima imali malo izgleda protiv mačeva ovih razbojnika.

Već je ser Rodžerova ruka bila na uzdama Marijinog konja, i ona je,sevajući očima, pokušavala da odbije svoga konja natrag, kad senajednom začu nešto nalik na zujanje pčele; u trenutku kad joj pogledpade na šipke vitezovog vizira, ugleda ona kako se nešto zabada međunjih i, odmah zatim, kako se duga žuta drška strele trese pred njima.

Vitez duboko zastenja, naže se i zatim pade s konja. Odmahnjegovi momci prestadoše da se bore; jedan, glavni među njima, pritrčamrtvom vitezu, izvadi zakrvavljenu strelu iz gospodareva oka; a, zatimsvi počeše da se osvrću oko sebe, na široki kolosek i na gustu zelenušumu sa strana.

»To je mogao samo čovek!« reče jedan od njih. »Došla je s levestrane.«

»Jest, ja poznajem ovu strelu! To je...«, poče onaj što je još držaostrelu u ruci. Ali on više nikada ne dovrši te reči. Opet je nešto prošišalokroz vazduh, slično dubokom zviždanju kakve šumske ptice, i on padena zemlju sa jednom malom crnom drškom od strele, koja mu je virila izgrudi. Strela je odapeta s desne strane, po čemu se videlo da na njih nijesamo jedan strelac motrio.

Drugi su se odmah raspršili i pobegli u šumu, ali pre nego što jeposlednji mogao da se dohvati njene sene, jedna strela, nimalo veća odptičje, prošiša s drveća na desnoj strani i zabode se u leđa poslednjegbegunca, koji vrisnu, ali opet nastavi da trči.

Odmah zatim opazi Marija Robina kako s kapom u ruci izlazi izšume tu odmah sa strane. On joj priđe, i ona se, zarumenevši se u licu,saže prema njemu i reče:

»Dragi Robine, ja sam znala da me nećeš zaboraviti. Odlično sipogodio i oborio onog prkosnog viteza. Samo, drago moje srce, ako jeon taj za koga ga ja držim, onda će ti njegova smrt učiniti mnogo zla.«

Ona mu dade ruku i Robin je nežno poljubi.»On je Rodžer de Longčemp, mila moja!«, odvrati Robin. »Ali, da je

14

to bio sam kralj Henri, pa stao u zasedu da tebi nanese zlo, ni onda ja nebih štedeo svoje strele.«

»Ali, dragi Robine«, nastavi Marija, sa nežnošću i ponosom uočima, »episkop, njegov brat, progoniće te za to i staviće te van zakona.I ti ćeš zbog mene izgubiti i svoje zemlje i svoje ime! O, Robine, Robine!Ali ja ću pitati za savet sera Ričarda od Lija, koji te mnogo voli, kakoćemo ti kod episkopa izraditi oproštenje.«

»Slatka moja Marija«, reče Robin, vrlo ozbiljna izraza u licu i vrlostroga glasa, »ja neću oproštenja ni od kakvog nadutog prelata za onošto učinim tom rđavom popovskom soju. Znao sam da ranije ili kasnijemoram nešto da učinim protiv zločinaca koji sede u silnim zamkovima ilise izležavaju po udobnim opatijama, i tlače i proganjaju sirotinju i nejač.To se najzad desilo, i ja sam zadovoljan. Ne brini se za mene, srcemoje! A sada, hajde da pođemo na sigurno mesto, pre nego što ovipobegli lupeži ne dignu galamu i dernjavu za mnom. - »Voltere«, rečeRobin siromašnom upravniku, koji je sada, zbunjen i malaksao, sedeona putu, »saberi se, dobri čoveče, i gledaj svoju gospođicu. Momci«,reče on seljacima, koji su većinom bili izranjavani, »ne mislite sada nasvoje rane, sve dok gospođica ne bude sigurna! Vitez koji je ubijen imaprijatelje koji su rđavi kao i on, i oni bi se mogli uskoro naći za nama, paonda ne biste tako lako pobegli. A sada kaskajte napred sve do prvograskršća, eto mene odmah za vama.«

Robin pomože Volteru da uzjaše, i Lepa Marija sa svojim vernimseljacima pođe napred. Kad oni odoše, Robin odgurnu mrtvoga viteza sputa daleko u šumu, zatim mu dignu sa šlema vizir, stavi mu njegovbalčak na prsa i prekrsti mu preko njega mlitave ruke, tako da jeizgledalo kao da mrtvac ljubi mač. Zatim, gologlav, klečeći, on izmolikratku molitvu za pokoj vitezove duše. Isto to učini sa mrtvim telompljačkaša koji je poginuo od druge strele, a onda, uzevši i svoju veliku ionu manju strelu, udari vitezovog konja u rebra; video je kako on trči nizjedan šumski put, koji ga je imao odvesti vrlo daleko od toga mesta. Sveje on to učinio zato da bi progonitelje odvratio što više od puta.

Zatim, zašavši nekoliko koraka u šumu u pravcu kojim su vitezovimomci pobegli, on primaknu ustima rog i dunu u njega snažno; razležese šumom oštra i duga jeka, na kraju čudnovato isprekidana. Zatimpožuri da stigne Lepu Mariju; s rukom na uzdama njenog konja skrenuoje sa utrtog puta i prolazeći tajnim putevima i neznanim stazama, jedvanapola vidljivim, on je napredovao, i uskoro su bili vrlo duboko u šumi,gde niko među onima koji su sada bili s njime nije dotle nikada nogomrakoračio.

Lepa Marija, radosna što je Robin s njom, nije videla ništa čega bise u tišini i mračnoj hladovini šume plašila; ali su se seljaci, idući jedanza drugim uzanim tragom koji su za sobom ostavljala konjska kopita,

15

često krstili, prolazeći pored nekih mračnih čestara ili okrećući kroz pusteproplanke, gde je sve bilo tako tiho i tako sivo da je izgledalo da tu odpočetka sveta nije bilo ni traga života.

Priprosti, kakvi su bili, oni su smatrali da izlažu opasnosti ne samosvoje živote nego i svoje besmrtne duše, zalazeći u ova divlja mesta,boravišta šumskih demona, podzemnih duhova i veštica. Oni su se držalina okupu, jedan iza drugoga, a poslednji se u strahu stalno osvrtao izasebe; dok su svi krišom pogledali tamo-amo u gusta debla mahovinomobraslih stabala, očekujući svakog trenutka na sebi sjaj zlih očijušumskih patuljaka, ili se plašeći čarobnjaka i veštica da se, crvenihiskrivljenih lica, ne bace na njih iza kakvog bršljana ili viline kose koja visis kakvog starog drveta.

Jedino što se moglo da čuje bilo je njihovo tapkanje po gustoj travi,ili tu i tamo pucanje koje grančice, na mahove visoko gore iznad njihovihglava, u gustom lišću, glas kakve ptice, ili iz čestara tu i tamo čudnovatoi prodorno pijukanje, ali se ništa nije moglo videti. Jednom-dvaput čuli sužuborenje vode, i to je moglo da bude od kakvog malog usamljenogpotočića, napola skrivenog pod površinom.

Jednom naiđoše na jedan širok proplanak; posred njega bile su dvezelene humke odmah jedna do druge; kad ih ugledaše, siromašni seljacise strašno preplašiše.

»Kuće podzemnih duhova!« Oni su se došaptavali, pokazivali u njihprstom i ubrzavali korake.

»Ja sumnjam da ćemo danas ostati živi«, reče jedan, napolašapućući.

»Zašto nas taj vodič vodi pored ovako strašnih mesta?« gunđao jedrugi. »Zemaljski će nas duhovi na prolasku opaziti i izvesti na namakakvu čaroliju, pa će nam kosti ostati u ovoj prokletoj šumi do strašnogsuda.«

Tako su se oni u svom strahu pribijali uz rebra Volterovog konja, daih je on morao opomenuti.

»Ustranu, ljudi!« reče on. »Znate da je moj konj plašljiv, pa ako seritne na vas, vaše glave, makar da su tvrde, neće biti toliko tvrde dapodnesu njegova kopita.«

Tada se po svetlu na nebu videlo da nije daleko veče. Malo je Robingovorio za vreme ovog brzog hoda broz šumu, ali se sada okrenuo Marijii sa osmehom rekao:

»Oprosti mi, slatka moja, ovu moju prividnu okrutnost. Ali prijateljiRodžera de Longčempa u njegovom zamku Crna kuća ljudi su koje netreba nipodaštavati. Njihova su okrutna dela takva da nije zgodno da ti onjima pričam; i zato sam žurio da im što pre umaknemo. Jesam li teizložio naporu više nego što možeš podneti?«

»Ne, ne, dragi moj Robine«, - reče Marija, milo ga pogledavši. »Ja

16

sam znala šta imaš na umu, i zato ti nisam htela da smetam kakvimrazgovorima. A sada mi reci šta misliš pod Crnom kućom? Nisam znalada se zamak Rodžera Longčempa u Rengbiju zove tako.«

»Tako ga zovu siromašni seljaci koji pripadaju njegovomgospodaru«, odvrati Robin, »zbog neopisivih zločina koji su u njemuizvršili on i njegovi obesni drugovi Izenbart de Belem, Niger de Grim,Hemo de Morten, Ajvo de Rebi i ostali«.

Čuvši ta imena, Marija zadrhta.»Čula sam za njih«, reče ona tihim glasom. »Hajdemo dalje«,

nastavi ona. »Ja, Robine, nisam umorna, i ja ću biti vesela kada tebudem videla sigurna u zamku sera Ričarda.«

»Ne boj se ti za mene!« nasmeja se Robin! »Dok imam svoj odličniluk i dok me šuma štiti, ja mogu da se smejem svima koji mi zlo žele. Jošmalo pa ćeš se ti pozdraviti sa svojim ujakom i biti sigurna međunjegovim tvrdim zidinama.«

Najednom odnekud iz sumračne šume pred njima razleže se neštopoput vriska kakve životinje ili ptice u kandžama jastreba. Robin stade ipoče pažljivo gledati preda se. Zatim se jezovito zaori usamljenozavijanje jednog vuka, na što seljaci pozadi počeše da podrhtavaju,napregnuto se zagledajući u unutrašnjost šume.

Robin koraknu napred i viknu kao što tetreb zove svoju ženku; zatimpovede Marijina konja napred laganim korakom. Uskoro dođoše douzbrdice, i približujući se vrhu oni videše sunce na zalazu kako secrveno blista kroz drveće. Na samom vrhu drveće je ustupalo mestablagoj padini; pred njima, iza nekoliko livada, stajao je zamak, a jednomputanjom nedaleko od šume jahala su dva jahača prema njemu.

»Ja mislim«, reče Robin, »da su oni konjanici tamo ser Ričard injegov rođak ser Hjuen de Balvel.«

»Zaista su to oni«, odvrati Marija; »ja mislim da su oni bili na drumuda me sačekaju, i nesumnjivo se iščuđavaju šta se sa mnom dogodilo.Vikni ih, Robine, a vi Voltere, odjašite napred i recite im da sam ja,zahvaljujući svom prijatelju Robinu od Lokslija, živa i zdrava.«

Robin dunu u rog. Nato se dva jahača okrenuše, i Marija, poteravšisvog konja dalje od drveća, poče da im maše maramicom. Oni je odmahprepoznaše i, mašući joj rukama, pojahaše prema njima.

»Reci mi, Robine«, reče Marija, sjahavši s konja, da odmori svojeukočene noge, i hodajući pored svoga dragana, - šta znače oni krici kojesmo malopre čuli? Kao da ti je neko davao znakove, a ti mu na njihodgovarao.«

»To znači, srce moje«, odgovori Robin, »da je jedan moj prijatelj ušumi opazio one konjanike, pa pomislio da su to možda neprijatelji. Ali jemeni odmah bilo jasno da oni nisu mogli stići tako brzo kao mi i da su onikoje je on opazio pratioci ser Ričarda, koji su pošli da viđe gde si ti.

17

Zatim sam ga upozorio da je po mom mišljenju sve u redu, pa smo ondapošli dalje.«

»Koji su to tvoji prijatelji koji te čuvaju kada prolaziš kroz šumu?«upita ona. »Jeli to onaj koji je na momke sera Rodžera odapeo onumanju strelu?«

»Reći ću ti, slatka moja«, odvrati Robin. »To su stanovnici šume,koje sam ja jednom oteo od smrti iz ruku zlih i okrutnih ljudi. I otada suoni moji dragi prijatelji, koji me čuvaju i stražare kad sam ja u šumi.«

»Drago mi je kad imaš takve prijatelje, dragi moj Robine, - rečeMarija. Odmah mi srce zaigra kad pomislim da imaš tako verne prijatelje.Jer se bojim da ti uskoro takvi čuvari ne zatrebaju.«

Međutim, toga trenutka izjahaše ser Ričard od Lija i njegov rođak;mnogo su se obradovali što su našli Lepu Mariju živu i zdravu, jer su sebili strašno zabrinuli kada su videli da od nje nema ni traga ni glasa naputu kojim ona obično dolazi; zato su i odjahali natrag u zamak da skupečetu pratilaca i da pretraže šumske puteve, nebi li je našli.

Kada su ser Ričard i ser Hjuen čuli za pokušaj ser Rodžera da otmeMariju i za to kako ga je Robin ubio, oni se uozbiljiše i ser Hjuen počevrteti glavom. Ali ser Ričard, čovek otmena izgleda, okrenu se Robinu isrdačno se s njim rukova.

»Ti si oslobodio zemlju od jednog opasnog nasilnika i nečovečnogviteza«, povika on, »i ja ti na tome srdačno zahvaljujem. Zlo koje je činiosiromašnim seljacima, pljačkanje sirotinje, svireposti prema ženama - sviti zločini davno su vrištali do neba za osvetom. I ja se radujem što jetvoja odlična strela prošišala kroz njegov opaki mozak.«

»Istinu govorite«, reče ser Hjuen ozbiljno, »ali ja mislim šta biRobina zbog toga moglo snaći. Episkop neće ostaviti svoga brataneosvećenog, niti će se drugovi Rodžerovi smiriti u svojim naporima daRobina uhvate i stave ga u svoju kuću-mučilište, koju ljudi s pravomzovu Crna kuća.«

»Ne bojte se za mene«, reče Robin, mirnim, ali odlučnim glasom.»Ja ne sumnjam da ću izbeći svim njihovim zasedama i zamkama. Ali vii otac moje dragane pazite da ipak ovi pokvareni vitezovi ne otmu LepuMariju i na njoj ne izvrše svoju osvetu.«

»Pravo vi kažete«, reče ser Ričard. »Nisam na to ni mislio, ali ćeIzenbart de Belem i Niger de Grim sigurno nastojati da se dočepaju našelepe nećake. Bog i blažena devica Marija da nas sačuvaju od njihovihopasnih podvala.«

»Amin«, reče Robin; »a ja ću, međutim, dobro paziti na zamakRengbi i njegove pokvarene lordove.«

Tri naredna dana Robin i Marija, sa ser Ričardom i gospođomAlisom, njegovom ženom, proveli su zajedno u veselju, loveći sasokolovima po livadama, ili goneći po šumama divlje veprove. Naveče

18

su se u dvornici igrali slepog miša, ili igrali uz violu, ili sedeli uz damu ilišah, ili, opet, slušali pesme pevača i njihove priče o Arturovimvitezovima, o Rolandu, i o njegovom dragom prijatelju Oliveru, ili oOgjeru Dancu, ili o Grelentu, ili priče kako su svi oni iščezli ukraljevstvima Lepe Kraljice.

Ali četvrtog dana Robin ode u šumu da strelja male ptice, i sedećitako na jednom humku, on začu kucanje kao kakvog detlića. Pogledavšiiznad sebe u grane planinskog bresta, on spazi lice jednog malogčoveka kako izviruje kroz lišće.

»Siđi dole, Kete Trole«, reče Robin, »i kaži mi šta ima novo!«Odmah zatim mali čovek siđe s drveta i stade pred Robina. Ket nije

bio viši od kakvog osrednjeg dečka od četrnaest godina, ali je on biopotpuno odrastao, širokih grudi, dugih kosmatih nogu i ruku, s mišićimakao gvožđe. Kosa mu je bila crna, gusta i kovrdžasta; na nogama nijeimao cipela, i jedino što je na sebi nosio bio je jedan jak kožni kratkikaput, spreda zakopčan, i pantalone od srneće kože, koje su se pripijaleuz telo i dopirale mu do kolena. Njegovo lice, široko i dobroćudno,zasjalo je osmehom na Robinov prijazni pogled, i njegove oči, sjajne ižive, pa ipak blage kao u laneta, gledale su Robinu u lice s punopoštovanja.

»Ti si išao za onima što utekoše. Kako su oni otišli?« upita Robin.»Kroz šumu od severa prema zapadu, dok nisu došli do potoka«, -

odgovori Ket. »Pregazili su ga kod Šipova i udarili prečicom krozbaruštinu do Ridžveja. Krenuli su onda kroz Hegovu Šumu, i krozČestar-Dolinu; bilo mi je jasno kuda će krenuti pored Belog Drveta ipreko Brežuljka Vešala, pa pored Graničnog Hrasta, dok nisu došli doBrežuljka Mrtvog Čoveka, i onda putanjom Crvenih Stena u Crnu kuću.Svake noći sam stražario na Graničnom Hrastovu, i u zoru sam video triviteza kako jašu iz zamka. Jedan je odjahao od juga prema severu, i snjime na konjima bila su dvojica od onih vitezova koje sam ja sledio.Dvojica su otišla istočno, i ja sam pošao za njima. Imali su sa sobomdeset vitezova na konjima. Oni su otišli kroz Bernišdelsku Šumu, i jasam ih ostavio na drumu koji vodi u Donkaster.«

»Dobro si učinio, Kete«, odvrati Robin. »A onda?«»Onda sam otišao tvojoj kući u Autvudz, kroz Bernišdelsku Šumu«,

odvrati Ket »i sreo Skedloka, tvog momka, na Ðavoljoj Zemlji; bio ježalostan, jer je, veli, dan ranije video Gaja od Gizborna i dva monahakako jašu pored imanja, razgovaraju, zastaju i pokazuju na tvoje njive.On misli da je prokletstvo toga Jude, sera Gaja, na tvojoj zemlji i da ćebrzo doći propast na te; on je prepun jada i tuge i tako mnogo želi da tevidi.«

Robin je izvesno vreme bio miran i zamišljen.»Jesi li išta drugo čuo? Šta je sa Skarletom i malim dečakom?«

19

»Ja ih nisam video, ali sam noću sišao u selo i došunjao se dokolibe s granom pred vratima seoske krčme, prislonio uho na jednupukotinu i osluškivao. U ustima seljaka bilo je toliko jada i gnjeva da supili vrlo malo.«

»Šta su govorili?« upita Robin. »Koliko misliš da ih je bilo unutra?«Ket diže obe ruke i pokaza deset, zatim spusti jednu ruku i pokaza

pet prstiju, a zatim još dva.»Jesu li to bili mladi ljudi ili stariji?«»Većina ih je bila puna vatrenih reči, pa stoga mislim da su bili

mladi,« nastavi Ket. »Oni koji su imali ranjava leđa govorili su najžešće.Izgleda da su ih toga dana na stubu okrutno šibali; jedan je bio uzatvoru, odviše ranjav da bi se mogao maknuti; jedan je, opet, toga danabio žigosan usijanim gvožđem, jer je upravnik tvrdio da je on kradljivac - ion je bio najžešći od svih; i mnogi kažu da im je život tako gorak da bibilo bolje da se nisu ni rodili. Od njih se zahteva da na gospodarevojzemlji rade više nego što su dužni, tako da njihove vlastite njive ostajuneobrađene, pa stoga gladuju. Neki vele da će pobeći u grad, gde će,ako se mognu kriti godinu i jedan dan, postati slobodni; drugi vele dabede i nevolje ima isto tako u seoskoj kolibici kao i u gradskoj kućici, pada će oni radije da žive od kraljevske divljači u šumi.«

»Jest!« reče Robin gorkim glasom. - »Siromašni seljaci u današnjavremena nemaju prijatelja. Kraljevski sinovi ustaju na svog rođenog oca iratuju s njim, lordovi i monasi otimaju se za vlast i za zemlje i tlače svojeseljake na zemlji koju oni oru i kopaju, i cede iz njih zakupninu i službemimo svakog prava i zakona« »Kete«, reče on ustajući, »ja ću danasotići kući. Nađi Hoba, svog brata, a ja ću, čim se pozdravim sa svojimprijateljima, odmah doći.«

Rekavši te reči Robin pokupi ptice koje je bio ubio i pođe u zamakser Ričarda, da se oprosti s Marijom. Ket Trol klisnu među drveće iiščeznu.

Toga dana, kada su senke, koje je sunce na zapadu bacalo, ležaledaleko po poljima i kada je u toplini i tišini kasnog dana izgledalo da umirnom svetu ima mesta samo ugodnim i veselim mislima, Robin jebrzim i živim koracima došao do ivice Bernišdelske Šume, koja jegraničila s njegovom zemljom.

Ivica šume bila je na jednoj uzvišici koja se blago spuštala premanjegovim njivama. Dugo je on i ozbiljno posmatrao svoju kuću i iza njekolibice petorice seljaka, koji su bili deo njegove zemlje. Njegova kuća,sa vrtom, odnosno dvorištem u niskoj živici oko sebe, izgledala jepotpuno mirna, kao što bi, stvarno, u to doba morala da bude. Možda jeSkedlok, njegov nadzornik imanja, unutra, ali seljaci moraju da su u poljuna radu. Zatim mu se učinilo da je tamo možda i suviše mirno. Tamonema dece da se valjaju i igraju u prašini pred seljačkim kućicama, nego

20

su sva vrata zatvorena i ništa se živo ne miče s mesta.Baš kad je hteo da pođe dalje ispod drveća, kako bi došao na stazu

koja je vodila prema licu njegove kuće, ugleda jednu ženu, suprugujednog sebra, kako se iskrada na vrata svoje kolibice i kako se šunjaprema kraju živice. Tu je ona stala; izgledalo je da očekuje nekoga kojiima da dođe preko polja s druge strane kuće. Najednom je on videokako ona obadvema rukama gestikulira, kao da daje znakove nekomeda beži. Dugo je ona tako stajala, ali Robin odande gde je stajao nijemogao da vidi ko je taj kome to ona daje znakove.

Najzad se žena, pošto je, izgleda, uspela u svom davanju znakova,odšunja natrag u kuću i tiho zatvori vrata.

Nešto nije bilo u redu. Robin je sada bio u to uveren. Gledajućioprezno tamo-amo, on pođe dalje između drveća i izvanredno opreznodođe do visine puta. Najednom se, kad pogleda iza jednog drveta, opetskloni. Jedan naoružan momak stajao je ispod obližnjeg drveta, koje ješirilo svoje široke grane iznad pešačke staze.

Iza debla jedne bukve Robin je pažljivo posmatrao toga čoveka, kojimu je bio okrenut leđima. On je očigledno bio postavljen tu da čuvapristup iz šume. S mesta gde je stajao, vojnik je mogao da vidi lice kuće;izgledalo je da pažljivo posmatra nešto što se tamo događa. Tu i tamo bise on nasmejao i zagroktao od zadovoljstva.

Robina su zabolele oči od pažljiva motrenja. On je po koporanu odcrvene tkanine i po šlemu poznao da je to jedan iz čete naoružanihpratilaca, koju je opat od Sent-Merija, gospodar vlastelinskog imanja,obrazovao, da bi pokazao svoje dostojanstvo i da bi povećao svojupratnju lenjih i nasilničkih slugu. Vrlo oprezno Robin se šunjao izmeđudva drveta, zaklanjajući se za stablo na koje je ovaj bio naslonjen.

S pritajenošću i tiho kao divlja mačka, Robin se pomicao napred,sve dok između njega i vojnika, koji nije ništa slutio, nije bilo samo jednodeblo. Onda se on potpuno uspravi; ali je nogom stao na jednu grančicuispod drveta. Čovek se na kršenje grančice napola okrenu; ali mu seodmah zatim Robinovi prsti nađoše oko vrata i u tom gvozdenomzagrljaju on je bio nemoćan.

Čovek je pao u nesvest, i onda mu je Robin, dok je on tako ležao nazemlji, brzo svezao ruke i noge i žestoko mu zapušio usta, tako da, kadauskoro dođe svesti, ne bi bio u stanju bilo šta da učini.

Kada se Robin okrenuo da vidi šta je to taj čovek tako pažljivo idugo posmatrao, zajecao je. Privezani za stubove pred samom kućombili su Skedlok i tri siromašna seljaka. Leđa su im bila gola, i pred svakimod njih stajao je po jedan krupan vojnik sa dugim čvornovatim bičem uruci.

Nedaleko od njih stajali su drugi vojnici i njihov vođ, Hjubert od Lina,čovek koga je Robin zbog njegove surove oholosti i okrutnosti odavno

21

mrzeo. U mirnom popodnevnom vazduhu Robin je svojim finim sluhommogao da razabere smeh Hjuberta i njegovih ljudi. Najzad, kad jeizgledalo da je sve gotovo, zaori se glas vođe:

»Stotinu udaraca najpre onim psima koji su hteli da se odupruslužbenikcima svoga gospodara, a zatim svakome po jednu strelu. Sada- napred!« Skoro kao da su u ruci jednog čoveka, četiri biča su se dizalau vazduh i spuštala se na gola leđa, koja, otkako je Robin bio njihovgospodar, nisu nikada bila bičevana.

Robin, ispod bukovih grana, diže svoj veliki luk i svoje duge strele,koje je bio spustio tu kada se spremao da se došunja do čoveka gore naputu. On trznu tetivom svog luka, pogleda leži li dobro na luku, i stavistrele, svaku posebno, preda se.

Zatim, kleknuvši na jedno koleno, on poče da šapuće molitvublaženoj devici.

»Slabo je svetlo, dobra i preblaga majko Hristova«, reče on, »ali tiupravi moje strele u zla srca ovih ljudi imam šest strela, i iz sažaljenjakoje osećam prema svojim siromašnim ljudima ubio bih najpre onoga sanajokrutnijim srcem, Hjuberta od Lina, a zatim onu četvoricu sabičevima. Usliši moju molbu, o, naša draga gospo, tvoga sina radi, koji jebio tako strog prema nepravdi i tako milostiv prema slabim ljudima.Amin.«

Zatim stavi na tetivu prvu strelu i nanišani je u grudi Hjubertove.Pevajući svoju duboku pesmu kao u kakvom zanosu, velika strela šišalaje svojim putem kroz vazduh. Kada je bila na pola puta iznad polja, većje druga, s pobedonosnom pesmom, zujala iza nje.

Uz vrisak, Hjubert pade jednim kolenom na zemlju; strela mu jestrčala iz grudi. On je nemoćno pokušao da je izvadi, ali je s njegovimživotom bilo već svršeno. Prevrnuo se na stranu mrtav. U isto vreme, tomesto izgledalo je kao da je puno pčela. Najpre je jedan čovek pustiosvoj bič, počeo da se vrti u kovitlac s rukama na streli, koja mu se zabolau telo sa strane, i zatim pao. Drugi je pao na zemlju bez reči; jedan je,opet, skakao u vazduh kao kakav ranjeni kunić; a drugi, kojem je strelabila pribola jednu ruku uz telo sa strane, trčao je preko polja klateći setamo-amo, dok nije pao u jednu brazdu i tu ostao mrtav.

Četvorica su ostala netaknuta, ali su se oni tako uplašili da su seodmah raspršili na sve strane. Jedan je bio tako zbunjen da je trčao uzpoljsku stazu prema njenom vrhu, gde je Robin još klečao, strašan usvom besu, sa poslednjom strelom na svojoj tetivi. Trčao je raširenihruku, sa stravom u očima i ne pomišljajući uopšte na to kuda ide.

On je stao kada se našao svega nekoliko jardi daleko» od Robina ivrisnuo:

»O, gospodaru, bio ti đavo ili čovek, ne gađaj me! Tvoje su vraškestrele, kad su došle zrakom, progovorile. Predajem se, predajem se!«

22

Zatim je pao pred Robina, vrišteći: »Ja ću biti vaš čovek, gospodine!Pre dva dana bio sam pošten čovek, sin poštena čoveka, i moje se srcebunilo protiv zla u koje sam upao.«

Robin se diže na noge, a čovek ga zgrabi za ruke i položi među njihsvoju glavu u znak odanosti.

»Gledaj«, reče Robin »da ne zaboraviš datu reč. Koliko si bio sHjubertom i njegovim ljudima?«

»Samo dva dana, gospodine«, reče čovek, čije su bezazlene ipoštene oči sada od straha bile manje. »Ja sam Deda ili Dod, sinOlstena, dobrog seljaka u Blajtu; i pošto me je moj gospodin tukaonepravedno, pobegao sam u šumu. Ali sam gladovao, pa sam radi hraneizišao iz šume i našao se na vratima opatije, gde sam molio hleba. I onisu me nahranili; ali kada su videli da sam snažne telesne građe, rekli sumi da moram nositi oružje. I ja sam se neko vreme tome radovao, svedok ih zbog krvavih dela koja su vršena nad siromašnim seljacima, kaošto sam i ja, i kojima su se oni hvalili, nisam zamrzeo.«

»Dode«, reče Robin. »Odsada nemoj da zaboravljaš na svojuseljačku krv i ne čini nepravdu svome rodu. Pođi sa mnom!«

Robin ode u dvorište svoje farme, oslobodi jadnog Skedloka i drugesvoje ljude; uđe, zatim, u kuću i nađe masti, kojima namaza njihovaizbičevana i raskrvavljena leđa.

»To je bilo juče, gospodaru«, reče Skedlok, odgovarajući naRobinovo pitanje šta se to dogodilo, »kada su sa stepenica krsta uPontefrektu objavili da si stavljen van zakona, a jutros je Hjubert od Linadošao da za gospodina opata zaposedne tvoje zemlje. Mi ovde - Vord,Goderd, Dan i Džon - nismo mogli podneti da gledamo tu nepravdu, pasmo, kao što to čini sirotinja, batinama d vilama pokušali da ihodbijemo.«

»O, jadni moji momci, ludi i verni, vi ste zato hteli da platite svojimživotima«, reče Robin. »Sada, uđite i nahranite se, a ja ću razmisliti štatreba dalje da se radi.«

Tada je pao mrak. Pozvali su jednu ženu iz sebarskih koliba, pa jebila naložena vatra u središtu ogromne prostorije koja je predstavljalaRobinov dvorac; i uskoro su oni praznili zdele dobrih toplih jela, tako dasu počeli da dolaze sebi. Čak ni zarobljeni vojnik nije bio zaboravljen;uneli su ga unutra i nahranili, a zatim je sigurno bio smešten u jednu jakusporednu zgradu, da prenoći.

»Gospodaru«, reče Skedlok kada se s Robinom vraćao iz te zgradekući, »šta ćemo sada? Zar nam ne preostaje ništa drugo nego šuma ibeskućnički život hajduka?«

»Nema drugog izlaza - reče Robin, oporo se nasmejavši. - I trebada sam radostan, jer u šumi mogu pokušati da nateram bogate i oholeda u izvesnoj meri na sebi dožive ono što oni čine siromašnim ljudima

23

kojima upravljaju.«»I ja ću ići s vama, gospodaru, vrlo rado«, reče Skedlok. »A to će i

ostali, jer posle današnjeg dana oni ne mogu od Gaja od Gizborna daočekuju nikakve milosti.«

Najednom se začuše kroz polja prema selu razni glasovi, međukojima se, pažljivo osluškujući, moglo da čuje trupkanje nogu.

»To je Gaj od Gizborna sa svojim vojnicima!« reče Skedlok.»Gospodaru, moramo odmah pobeći u šumu.«

»Ne, ne«, reče Robin, »ti misliš da bi Gaj od Gizborna dolaziobrbljajući kao kakva guska, da me upozori da se približuje? To su seljacis imanja, iako nisam u stanju da kažem šta oni rade napolju ovakokasno. Ja mislim da će to oni sutra platiti, kada upravnik sazna za to.«

»Ne, gospodaru«, ču se jedan glas iz blizine, tu odmah pored njih;»njih neće biti sutra u zatvoru, ako vi pristanete da nas vodite.«

To je bio glas starijeg seljaka, koji se bio iskrao iz gomile i pošaonapred. To je bio Vil Stjuteli, opšte nazvan Vil Strelac - miran, razboritčovek, koga je Robin uvek voleo. On je u to vreme bio seoski kmet.

»Šta je, Vile«, reče Robin, »šta ćete vi sa mnom? Kuda da vasvodim?«

»Saslušaj ih, gospodine Robine«, reče Vil, »njihova srca suprepuna, ali su im stomaci skoro prazni, toliko su oni preko svake merebili proganjani i tlačeni zimus i letos. Najpre rđava žetva, zatim oštrazima, gladno leto, pa onda lakomi lordovi, koji nam gule kožu. Kažem ti,ja to ne mogu više da snosim, ma koliko da sam star.«

»Dobro, dobro, Vile, evo ih«, odvrati Robin, kada jedna gomilatamnih likova dođe u dvorište. »No, momci šta želite od mene?« viknuon.

»Hoćemo da bežimo u šumu, gospodaru«, povika jedan. »Bolesnismo i žalosni od svoje teške sudbine, i više ne možemo da je snosimo!«povikaše ostali.

Nenaviknuti da mnogo govore, oni nikako više nisu mogli da iskažusvoja osećanja, nego su čekali u nadi da će on, koji je mnogo pametniji,a opet tako dobar, moći da shvati svu gorčinu u njihovim srcima.

»Dobro«, reče Robin ozbiljno, »a ako se odmetnete u šumu, šta ćebiti sa vašim ženama i decom?«

»Neće im se ništa dogoditi«, odgovoriše oni. »Kada mi odemo,onda će njima u lordovim i upravnikovim očima porasti vrednost. Minismo njihovi vlasnici. Oni su lordova stoka, i telom i dušom. Za njih ćebiti više hrane, ako mi odemo.«

U tome je bilo izvesne istine, to je Robin znao. Lord i upravnik ne bise osvećivali na ženama i deci tih seljaka. Rad na imanju mora da seobavlja, a žene i deca pomagali su u tom radu. Neke starije žene držalesu pod zakup izvesne komade zemlje, koje su im obrađivali sinovi ili

24

siromašniji ljudi u seocetu koji nisu držali nikakve zemlje i koji su, da bise prehranili, bili srećni da rade bilo kome ko im da stan i hranu.

»Koliko vas je ovde?« upita Robin. »Ima li tu među vama kakav starčovek?

»Ovde nas je trideset. Većina nas je mladih i pametnijih od svojihotaca«, progunđa jedan.

»Vi, dakle, hoćete da napustite rad na imanju i da obaveze koje stevi dužni lordu padnu na leđa staraca, žena i mladića?« reče Robin, kojije odlučio bio da ove ljude, ako htednu da pobegnu od svog lorda,upozori ranije na sve posledice. »Recite, ljudi, je li muški da spasetesvoje sopstvene kože i da muku i nevolju i dirinčenje svalite na leđa onihkoji slabije mogu da podnose podnevnu žegu i zimsku kišu?«

Mnogi su se, dok su sedeli u pivnici, bili zagrejali i oduševilivatrenim rečima bučnijih pojedinaca iz svoje sredine; ali je sada upomrčini i na hladnom noćnom vazduhu njihove smelosti nestajalo, i onisu počeli da se osvrću tamo-amo, kao da gledaju kako da se vratesvojim kolibama, gde su im spavale žene i deca.

Ali drugi, tvrđe građe, koji su trpeli više, ili su, pak, bili osetljiviji, nisuse dali odvratiti. Jedni su govorili da oni nisu oženjeni, drugi, opet, daneće više podnositi grubu vlast Gaja od Gizborna.

Najednom svi začuše kako neko trči prema njima; svi počeše daosluškuju, zadržavajući dah. Oni koji su bili strašljiviji, čim su čuli korake,odmah se ukloniše iz gomile i strugnuše.

Neki mali čovek grunu kroz živicu i pade skoro Robinu na noge.»Vreme je da prekinete svoj razgovor«, reče on zadihanim i

čudnovato isprekidanim glasom.»To je Mač, Milerov sin!« rekoše svi. Zatim su čekali. Osećali su da

se nešto strašno dogodilo, jer je on bio neustrašiv, malen čovek, i nije selako uzbuđivao.

»Vreme je da prestanete s vašom zaverom, ljudi božji«, reče on sčudnovatim prekidima u glasu. - Vi ste samo robovi, nešto malo vrednijiod stoke koju čistite ili sive svinje koju hranite - zapisani u upravničkepergamente zajedno s plugovima, motikama, kolima i kolibama u kojimastanujete, da biste bili prodani isto tako nesmetano po gospodarevojvolji!«

Suze su mu bile u glasu, takav je bio njegov bes i tako ga je dubokopotreslo to saznanje.

»Ja vam kažem, imate da se uvučete natrag u svinjce u kojimaživite«, nastavi on, »i nemojte misliti da vas glas ili želja može išta daznači u onome što nam se sprema. Jer je lord sit svojih nepokornihsebara, i sutra - sutra će nas prodati sa svoje zemlje!«

Ljudi pred njim stadoše da hukću od iznenađenja i besa.»Prodati nas!« povikaše oni. »On hoče da nas proda?« »Jest, on

25

hoće nas desetak da proda. Napisan je pergament koji će te preneti uvlasništvo lorda Ornelda od Šotli Hoa.«

»Taj demon u ljudskom obliku«, reče Robin, »i neprijatelj božji - tajkožoder jadnih seljaka! Ljudi božiji, pa da vas proda! O, kakva niskost!«

Strašna buka, nalik na riku pobesnelih volova, provali iz seljačkihgrla. O, istina je da, strogo po zakonu, siromašni seljaci mogu bitiprodavani poput stoke, ali na ovom vlastelinstvu nije se nikad čulo takonešto. Oni drže svoje male četvrtine jutra zemlje, ustupljene im za dužnikuluk, a vlada običaj da sin nasljeđuje oca, pa sve što se čini da se čini usaglasnosti sa onim što stariji ljudi reknu da je na vlastelinstvu običaj.

A sada, da budu iskorenjeni s mesta koje oni i njihovi ukućanipoznaju kroz generacije, i da budu prodani poput stoke na trgu! O, bilo bibolje da se čovek nije ni rodio!

»Čoveče«, reče jedan, »gde si čuo ove rđave vesti?«»Od Refa, momka upravnika lord Orneldova imanja«, odvrati Mač.

»Sreo sam ga u pivnici u Blajtu, i on mi je u smehu ispričao da je Gaj odGizborna rekao upravniku da smo mi nepokorna i drska gomila lupeža,znajući da će njegovom gospodstvu činiti veliko zadovoljstvo da nasukroti.«

»Kažeš da nas deset ima biti prodano?« upita jedan plašljivi glas izpozadine. »Znaš li koji su to?«

»Šta je na tom?« zagrmi jedan. »To se tiče nas svih. Što se menetiče, časnog mi krsta, ja ću pobeći u šumu, ali ću na upravniku, pre negošto pođem, ostaviti svoj I znak.«

»Ref ne zna nijedno ime«, reče Mač. »Šta je na tom, kako veli HjuFord. Desetorica su ih među vama. To su oni koji su s Gajem odGizborna govorili najoštrije i koji su najviše puta, privezani za stub, osetilibič na svojim leđima.«

»Koliko vas je ovde, ljudi?« upita Vil Strelac oštrim glasom.»Malopre bilo nas je trinaest«, reče jedan, oporo se smijući. »Ali

sada nas je, sa Mačem, četrnaest.«»Gde je Skarlet sa svojim malim dečakom?« upita Robin. On se

najednom setio da tu među njima nema njegovog prijatelja - iako jeSkarlet bio najsmeliji među onima koji su se protivili nepravednimzahtevima i teškim globljenjima upravnikovim.

»Vil Skarlet leži u zatvoru!« reče Mač. »Skoro mrtav od stotinuudaraca bičem. Sutra će biti odnesen u DonkaIster, gde sedi kraljevskisudija, da mu se odseče desna ruka, što je streljao kraljevsku divljač.«

»Gospoda mi boga!« viknu Robin. »To neće biti. Ja ću ga noćasosloboditi iz zatvora.« Odmah zatim pođe, ali se mnogo ruku diže da gazadrže.

»Gospodaru, i mi ćemo s tobom!« povikaše ostali.»Gledaj samo, gospodine Robine«, reče Vil Strelac, govoreći mirno,

26

ali sa izvesnim tvrdim prizvukom u glasu. »Nas je četrnaest koji smoumorni od zla koje svakodnevno podnosimo. Ako mi sada ne učinimoništa protiv opakog lorda, koji nas svojom vlašću satire, onda ćemozauvek ostati robovi. Što se mene tiče, ja ću radije da gladujem u šuminegoli jednoga časa više da podnosim kulučenje i nepravednu vlast. Štavi velite, ljudi?«

»Tako je, tako je! Idemo u šumu!« povikaše oni. »Vodio nasgospodin Robin ili ne, mi idemo!«

Robin brzo stvori odluku.»Ljudi«, - viknu on, »eto mene s vama. Već sam učinio nešto što bi,

to znam, i onako uskoro bilo učinjeno, pa sam sada pravi hajduk.Opatovi vojnici došli su ovamo kad sam ja bio na putu i zatražili mojezemlje. Skedlok i moji dobri ljudi oduprli su im se i bili su za to spremnida pođu u smrt. Svojim odličnim lukom ubio sam petoricu lordovih ljudi, injihova tela leže u jednom redu ispod ovog zida.«

»Ja sam ih video čim sam ušao«, - reče Vil Strelac, - »i to mi je biodivan prizor. Da vi niste ubili Hjuberta Lina, ja sam već bio jednu streluodneo na blagoslov jednom dobrom pustinjaku i namenio je njegovomopakom srcu, za zlo koje je njegovom krivicom snašlo mog dragogpokojnog sina Kristofera. Sada, ljudi, neka svaki digne ruku i neka sezakune da će biti veran i poslušan do smrti našem hrabrom vođi Robertuod Lokslija!« Svi digoše ruke i svečanim glasom položiše zakletvu.

»Sada, ljudi, za mnom«, - reče Robin.Za nekoliko trenutaka dvorište je bilo prazno; mračni likovi Robina i

njegovih ljudi mogli su se videti kako pod zvezdanim nebom promičupreko njiva.

Nijedan se nije okrenuo natrag dok su prolazili kroz Fengtif-Šumu iizlazili na visoravan iza sela. S nje su oni kao kroz maglu mogli da videmalu skupinu koliba, razbacanih pored crkve, i tamnu reku kako se udaljini belasa; penušanje i hučanje potoka kroz vodeničnu bukvudopiralo im je kao izdaleka do ušiju.

U ta vremena, kad god bi seljak digao s brazde svoja savijena leđa,i kad bi njegove oči, upaljene od sunca i pljuska, tražile kolibicu, koju jeon zvao kućom, pomišljajući na toplinu i hranu, on bi se odmah setio daza svaki prekršaj koji bi on mogao da počini njegov lord ili upravnik imabrza sredstva kažnjavanja. Jer na jednom brežuljku, vrlo blizu sebarskihkoliba, bila su visoka vešala i odmah pored njih zatvor. Vešala, iliBrežuljak Vešala, još se tako zove pokoji zeleni brežuljak, pored mnogoglepog sela, iako je to strašno drvo, koje je nekada nosilo tako rđav plod,već davno iščupano iz zemlje ili davno oboreno. U samoj seoskoj ulicibile su klade, tako da onaj kome bi ih udarili ne bi mogao izbeći porugu,smeh niti zlostavljanje svojih ukućana.

Tako je to bilo i sa selom Barkenkarom. Na visoravni prema severu

27

bila su vešala i zatvor, samo nekoliko jardi od vlastelinskog dvorca, ukojemu je, u sobi za primanje Gaj od Gizborna izvršavao ono što je onvolio da naziva »pravdom«. Dvorac je bio sada mračan i tih; nesumnjivoje Gaj sada spavao, pošto je tako dobro obavio svoj posao, oslobodiose, naime, svojih nepokornih, tvrdoglavih sebara.

Po gustoj travi pašnjaka koraci Robina i njegovih ljudi nisu senimalo čuli; pošto dođoše u neposrednu blizinu mesta gde stajahuvešala, Robin naredi ostalima da čekaju dok im on ne da znak. Zatim,koračajući kao kakav duh, Robin se približio zatvoru zidanom podzemljom, u koji su bivali zatvarani sebri kada su čekali još strožiju pravdunegoli je ona koju im je gospodar imanja mogao da podeli.

U zatvor se ulazilo kroz vrata na dnu stepenica iskopanih u zemlji.Robin se došunjao do vrha stepenica i pogledao dole. Nije očekivao daće na vratima naći ikakvu stražu, jer upravnik imanja ne bi ni sanjao dabi iko mogao imati toliko smelosti da pokuša koga izbaviti iz lordovazatvora.

Kada Robin poče pažljivo da razgleda mračnu jamu ispod sebe, ukoju je slabo dopirao sjaj zvezda, jako se začudi; na vratima je čučalaneka mala prilika. Čuo je, zatim, kako neko stenje u zatvoru, pa mu seonda učinilo da ta prilika dole ispod njega ustaje i primiče se još bliževratima.

»O, ujače«, reče jedan bled glas, po kome on odmah prepoznademalog Gilberta od Bele Ruke, »ja sam mislio da ti barem malo spavaš ida te rane ne bole tako jako. Zato sam bio miran i nisam plakao. Ah, kadbi samo gospodin Robin bio ovde!«

»Dragi moj, ti moraš ići kući«, čuo se slabi glas Skarletov iz zatvora.»Ako te Gaj ili njegovi ljudi nađu ovde, istući će te. To ja ne bih mogaopodneti. Moj dečačiću, dragi moj, beži i sakrij se gde bilo!«

- »O, ujače Vile, ne mogu«, zakuka mali dečak. »Puklo bi mi srce,kad bih te ovde ostavio - kad bih pomislio da ti ležiš ovde u mraku, ajadna ti leđa sva raskrvavljena i izranjavljena i nikoga u blizini da ti reknekoju nežnu reč. Ujače, ja sam se noćas toliko molio bogu za te - siguransam da uskoro ima da dođe pomoć. Sigurno se draga devica i dobrisveti Kristofer neće oglušiti na molitve jednog siromašnog dečaka?«

»Ali, dragi moj, ti si sam bolestan«, ču se Skarletov glas. »Da stojišovde celu noć, moglo bi ti naškoditi i...«

»Ah, ništa mi nije do toga, ako mi te oduzmu«, vrisnu mali dečak,izgubivši svu svoju hrabrost. Plakao je gorko, upirući rukama unepopustljiva vrata. »Ako te oni ubiju, ja ću tražiti da i mene ubiju, jer ćemi život bez tebe biti potpuno izgubljen, dragi moj ujače Vile!«

»Halo, dečače, kakva je to galama?« viknu Robin oštrim glasom,digavši se i silazeći niz stepenice.

Mali Gilbert ustade napola uplašen; zatim, čim raspozna ko je to,

28

jurnu prema Robinu i uhvativši ga za ruke poče da ih ljubi. Onda,poletevši prema vratima, skupi usne kao da će zviznuti od radosti i viknuradosno;

»Jesam li ja rekao, jesam li ja rekao! Bog i njegovi sveci i devicaMarija uslišili su moju molbu. Evo Robinar došao je da te izvadi izzatvora.«

»Jesu li te gadno istukli, Vile?« upita Robin.»Jesu, Robine, dragi moj«, odgovori Skarlet, slabo se nasmejavši;

»gore nego što domaćica tuče svoje odojče.«»Strpi se malo, dragi moj«, odvrati Robin, »ja ću videti dade li se

štogod popraviti.«Vrlo pažljivo on ispita kuke kroz koje je prolazio zavor. Zatim sa dva

vešta udarca sekire i jednim snažnim trzajem kame razbi zavor i provalivrata. Mali dečak jurnu odmah unutra i jednim nožem poče pažljivo dareže konopce kojima je njegov ujak bio vezan.

Robin vrisnu poput ptice zviždovke i Skedlok nato dotrča sa svojadva seljaka.

»Brzo, momci«, reče on. »Iznesite Vila Skarleta, moramo ga odnetiu Autvudz i oprati mu i namazati rane.«

Za nekoliko trenutaka oni vrlo oprezno iznesoše jadnog Skarleta istaviše ga na travu. Ćutke ali srdačno rukovaše se on i Robin, dok jemali Gilbert, užarenih očiju, ne mogavši da progovori od velikezahvalnosti, stalno ljubio Robinovu ruku.

»Gde su ostali?« upita Robin Skedloka, kada dvojica ljudi digošeSkarleta na svoja pleća i ponesoše ga niz brežuljak.

»Ja ne znam«, reče Skedlok. »Oni su mnogo šaputali, među sobomkada sam ja došao, i najednom, kada sam se okrenuo, njih nije bilo tu.Pomislio sam da ih nije kakav čarobnjak za trenutak nekud odveo, alisam uskoro video neke od njih prema svetlu zvezda kako trče sagnutipreko brežuljka.«

»Kuda su oni otišli?« upita Robin, pošto se u njemu pojavila izvesnasumnja.

»Prema vlastelinskoj kući«, glasio je odgovor.»Hajdete vi u Autvudz«, naredi Robin. »Učinite sve što je potrebno

za Skarleta i čekajte me tamo.«Brzim koracima Robin se uspeo uz brežuljak, dok su drugi sa svojim

teretom krenuli prema Fengtif-Šumi. Kada je Robin stigao na vrhbrežuljka, vlastelinski dvorac dizao se pred njim sav crn premazvezdama. On potrča prema visokoj ogradi koja ga je okružavala i nesrete nikoga. Zatim nađe veliku kapiju koja je bila otvorena, uđe udvorište i pođe nekoliko koraka širokim putem koji je vodio premavratima.

Najednom neka prilika iskoči preda nj - to je bio Mač, Milerov sin.

29

»Jest, to je gospodin Robin«, reče on tihim glasom kao da to govoridrugima, i iza jednog drveta iziđoše Vil Stjuteli i Kit Kovač.

»Šta spremate, ljudi?« upita Robin. »Mislite li da provalite unutra ida ubijete Gaja? Kažem vam da njegov dvorac može da izdrži opsadujedne naoružane čete, a mi nemamo oružja, osim toljaga i svojihnoževa.«

»Gospodine Robine«, reče Vil Strelac, »ja bih voleo da vi budeteprisutni i da u ovoj stvari ništa ne činite. To je seljačka stvar i nju će samiseljaci da izvrše. To je naše pravo i naša stvar; ujutro, kad budemo ušumi, mi ćemo izvršavati tvoja naređenja i nećemo slušati nikogdrugog.«

Plamen liznu uvis iz gomile suvog žbunja naslaganog prema licukuće pred njima, onda još jedan u blizini, pa još jedan. Sunce jeposlednje dve nedelje žestoko sijalo, pa je sve bilo suvo poput truda.Sagrađen od drveta, vlastelinski dvorac imao je vrlo brzo da postaneplenom vatre.

»Moramo barem da pozovemo žene da iziđu«, navaljivao je Robin.»Unutra je stara gospođa Mekin i služavka joj - ta nećete, valjda, zapalitinedužne žene?«

Već su ukućani bili upozoreni na opasnost. Jedno se lice pomolilona prozorskom kapku. To je bilo lice Gajevo. Jedan kamen udari uprozorski okvir čim on proviri i promaši ga, jer se on u tren oka povučeunutra.

Ogromne gomile suvog žbunja bile su naslagane oko kuće; one suna mnogo mesta pomamno gorele; grede u zidovima bila je dohvatilavatra, pa su pucale i žestoko gorele.

»Gaju od Gizborna!« čuo se jaki glas Vila Strelca. »»Tvoji su daniizbrojani. Stegli smo te kao lisicu u njenoj rupi. Ali nemamo razloga dapalimo ženski svet. Pusti ih napolje; samo nemoj da bude kakveprevare!«

Oni čuše vrištanje, i odmah zatim otvoriše se prednja vrata; dvežene se pojaviše na ulazu, koji je bio sav u plamenu. Jedan čovekdugom motkom poče da zgrće rasplamsano žbunje ustranu da bi im daomogućnosti da iziđu. One istrčaše i vrata se zatvoriše. Odmah zatim seopet otvoriše i kroz njih poleti jedno koplje. Ono pogodi seljaka s motkomravno u vrat i on bez glasa pade na zemlju.

Drugi koji su stajali okolo počeše da vrište; neki među njimahtedoše da jurnu na vrata. - »Natrag!« - viknu strogim glasom Vil Strelac.- »U kući je samo upravnik i on će izgoreti. Nagomilajte drveće i pazitedobro na stražnja vrata i na prozore.«

Jedna strela dolete s gornjeg prozora i zabode se u drvo poredkoga je stajao Vil. On izvadi šipku strele koja se tresla i poče mirno da jerazgleda.

30

»Reci nam, Mekin,« reče on staroj ženi koja je bila došla iz kuće,»ima li u kući kakav opatov strelac?«

»Ne«, odvrati domaćica, »samo gospodin.«»I ja sam mislio tako«, odvrati Vil. »Ipak bi trebalo da odapne strelu

bolje nego ovu.«»Vama nije suđeno da poginete od strele«, reče stara dama i

nasmeja se, pokazavši svoje žute bezube desni.»Ne, možda je tako«, odvrati Vil, »a možda i nije. Ne smatram

važnom tvoju glupavu priču, Mekin.«»Niti će gospodin umreti od vatre koju ste vi tako sjajno zapalili«,

nastavi stara žena i opet se nasmeja.Vil Strelac pogleda na žestoko rasplamsale zidove kuće i ne

odgovori ništa. Samo se sporo nasmeši. Ko bi mogao da pobegne živ izovih vijugavih i zakovitlanih plamenova?

Najednom se iz stražnjeg dela kuće ču strašan vrisak. Robin, a zanjim i Vil, potrčaše unaokolo i u svetlu plamenova videše oni seljake naonoj strani kako uplašenih lica gledaju i pokazuju na nešto na izvesnojrazdaljini. Oni se okrenuše u tom pravcu i videše nešto što je izgledalokao mrk konj koji trči preko polja.

Okrenuvši se natrag, oni videše da su vrata magaze koja senastavljaše na dvorac otvorena, iako su gorela. S besnim vriskom VilStrelac jurnu prema konju.

»Natrag! Natrag!« povikaše seljaci ustrašenim glasovima. »To jeSablasna Životinja! Razderaće te u komade!« Ali on otrča dalje, i kako jetrčao oni su mogli da vide kako pokušava da stavi strelu na luk koji je uruci nosio.

»Odakle je izišao?« upita Robin seljake.»Ona je najednom izbila iz kuće s grivom svom u vatri i sa očima

koje su crveno sevale i sa strašnim ustima koja su zjapila«, glasio jeodgovor. »Naletela je na Beta Ugljenara, i ja sam mislio da je on osuđenda bude razderan u komade, ali se sablast onda okrenula i jurnula prekopolja.«

»Ja mislim da vam je Gaj umakao«, reče Robin, koji je nagađao štase desilo.

»Kako to misliš?« upita Bet Ugljenar.»Ja ne sumnjam da se Gaj od Gizborna nekako prerušio i zaplašio

vas, a sada spokojno pobegao«, odvrati Hobin.»Ne, ne, to je bila Sablasna Kobila!« potvrdiše seljaci. »Videli smo

joj grivu svu u plamenu, i njene oči koje su crveno sevale, i njena strašnarazjapljena usta.«

Robin ništa ne odgovori. On je znao da je uzaludno da se bori protivsujeverja siromašnih seljaka. Umesto toga, on se vrati tamo gde je bioostavio Mekin, staru ženu.

31

»Mekin«, reče on, »je li tvoj gospodin odrao nedavno jednogmrkalja?«

»Jest, pre dva dana.« »A gde je ostavio kožu?« »U magazi izakuće.«

»Ti si rekla da tvoj gospodin neće umreti od vatre, Mekin?«»Da, da«, odvrati stara žena, i njene male crne oči u nabranom

žutom licu gledale su pažljivo u Robina.»Vil Strelac je otišao da ustreli tvog gospodina« nastavi Robin, »ali

ja mislim da ga neće uloviti. Ja mislim da ne bi trebalo da ti ovde čekašdok se Vil ne vrati, Mekin. On će biti besan i ljutit, pa će, ako štogodnasluti, slepo da nasrne.«

Stara žena se nasmeši. Zatim se sa nenadnom ljutnjom i sevanjemu očima, ona okrenu prema Robinu i reče tihim glasom:

»A šta sam mogla drugo da činim? Okrutan čovek je on bio iokrutan će biti dok je živ - prema meni jednako kao i prema tuđinu. A ovesu ga ruke njegovale kad je bio slabo, nejako dete. Ja sam mu kazalašta će da radi s kožom od stare kobile. Šta sam mogla drugo da činim?«

»Da, da«, reče Robin, »ja znam da si ti bila majka čoveku koji imakurjačko srce. Ali sada, beži pre nego što dođe Vil Stjuteli.«

Bez ijedne reči stara se žena okrenu i izgubi se u pomrčini.Uskoro se vrati Vil Strelac užasno besan.»Glupani!« viknu on. »Niste u svojim ludim glavama imali više

pameti pa da pomislite da će ovako prepreden čovek biti pun raznihsmicalica. Zaista sablast! Stare ste vi žene i samo za to da skačete okokrava i da vas prodaju kao krave! Zar niste mogli da mu ispod konjskekože koju je prebacio preko sebe vidite noge? - tome kurjaku u seljačkojkoži. Vratite se vi svom običnom svakodnevnom seljačkom poslu; nistevi za šume, vi da mi budete slobodni ljudi!«

On ode vrlo ljut i ne htede ni s kim da progovori reči.Tek posle ispričao je on Robinu da je trčao za tom prilikom nalik na

konja i da je jasno ispod kože video ljudske noge. On je pokušao da jeustreli, ali je promašio, pa je ona otrčala dalje do konjske paše namočvarnoj visoravni. Tu se pokazalo da je njegova sumnja tačna, jer jevideo Gaja od Gizborna kako zbacuje sa sebe kožu, skače na jednog odkonja na polju i odjahuje, noseći sa sobom i kožu.

»Sada, momci«, reče Robin, »nema smisla da gubimo ovde vreme.Vuk nam je pobegao i uskoro će dići celu zemlju na nas. Vi morate ušumu, jer ste učinili tako nešto što od pamtiveka nikada seljaci nisuučinili svom upravniku imanja.«

»Ti imaš pravo, gospodine«, rekoše oni. »Sada moramo bežati daspasimo svoje glave. Ali smo velike budale, kao što Vil pravo veli, štosmo pustili tog nevaljalca da nam pomoću prevare pobegne iz ruku!«

Nije se, ipak, ništa više govorilo. Svi su sada žurili da ostave

32

zapaljeni dvorac, koji je većim delom bio sada ruševina, pocrnela i još udimu. Brzo su se spustili niz brežuljak i pošto su digli Skedloka i drugeseljake sa Skarletom i malim dečakom, Robin pođe pred njima podbledim sjajem zvezda prema duboko-tamnoj liniji šume boja se dizala sastrane iznad polja.

33

KAKO JE MALI DŽON OTEO ŠUMAREVRUČAK I KAKO SE SREO SA

ROBINOM HUDOM

»Zaista, ljudi, ovo je pravo zadovoljstvo!«To je rekao Mač, Milerov sin. On je od zadovoljstva jako uzdahnuo i

odvaljao se dalje po travi da bi mu bilo još udobnije. Nato su počeli dastenju i uzdišu od zadovoljstva drugi od dvadesetorice ljudi koji supotpuno ispruženi ležali u debelom hladu drveća; jedni su, opet,odgovorili hrkanjem, jer je srndać koga su pojeli bio odličan, a borbaštapovima jutros tako oštra.

Mesto gde su hajduci ležali bio je mali proplanak duboko uBernišdelskoj Šumi; oni su ga zvali Kamenom. Poljanom. Na jednojstrani toga proplanka žuborio je mali potočić skakućući preko oblutaka, ana drugom kraju stajao je veliki uspravljen kamen, zelen od mahovinegde su, nesumnjivo, pre stotine i stotine godina, krznima pokrivenišumski ratnici dolazili sa svojim molitvama duhu velikog poglavice, koji jepod njim bio sahranjen. Pored potoka klečao je Skedlok sa svojimpomoćnikom kuvarem, čisteći drvene tanjire, iz kojih se malopre jelo,vrlo jednostavno, tarući ih šljunkom u čistoj tekućoj vodi.

Sunčevi zraci vrućeg julskog dana padali su na vodu kroz laganoopušteno lišće, i u dubokom zelenilu šume oni su izgledali kao kakvezlatne šipke. Većina seljaka ležala je na leđima, osećajući pravouživanje u posmatranju satkanih masa lišća iznad svojih glava, kroz kojeje sunčano svetlo, poput plamenih vrhova kopalja, tu i tamo probijalokada bi u krošnjama drveća zašumeo laki letnji povetarac. Posle dobraručka, i sa lakim povetarcem na obrazima, ovi siromašni hajduci osećalisu takvu sreću kakvu nikada ranije nisu poznavali. Mali Gilbert čije selice sada crvenilo od zdravlja, sedeo je pored Skarleta i nožem oštriostrele.

Naslonjen na deblo jednog srušenog bresta sedeo je Robin, smeladržanja, očiju neustrašivih i oštrih, a plemenita izgleda sada kao i prenepun mesec dana, kada još nije bio hajduk, »vučja glava«, kako sutada hajduka nazivali, čovek van zakona koga je svaki drugi čovek,pridržavajući se zakona, mogao ubiti i dobiti nagradu za njegovu glavu.

Stroga je bila njegova vlast nad ovom dvadesetoricom ljudi koji su

34

došli s njim u šumu i izabrali ga za vođu. Spori su oni bili u kretnjama ikoraku; ali je on znao da životi svih njih zavise od toga hoće li naučitibrzo da se služe štapom, mačem i velikim lukom. Svaki dan ih je on,stoga, terao da to nauče. Ispucale i tvrde od teškog rukovanja plugom,motikom i kosirom, njihove su ruke teško prihvatale za mač, štap i luk; alisu oni većinom bili mlad svet, pa se on nadao da će vrlo brzo moći dasteknu brzinu oka i okretnost ruke, pored toga što će naučiti kako se potragu nalazi divljač, kako se napada i savlađuje besni vuk i ljuti vepar sbelim razdiračima.

»Šta bismo sada radili«, gunđao je Diken Karpenter »da smo jošsebri i da smo još u selu?«

»Ja bih hranio lordove svinje ili bih plužio njegova polja«, reče DugiPetar, »dok bi po mojim njivama rastao korov.«

»Ja bih«, reče Vil Stjuteli gorko, »proklinjao opakog opata, zbogkoga je presvisnuo moj jadni sin. Kada osetim da bi trebalo da budemnajsrećniji, ja mislim na njega i velika me tuga spopadne za njim. O, kadbi on bio ovde!«

Nekoliko trenutaka niko nije ništa progovorio. Svi su osećali da je,iako su svi oni patili, Vil Strelac najviše prepatio od bezdušnosti lordaopata od Sent-Merija i od podmuklih postupaka ser Gaja od Gizborna.Vil je imao jednoga sina, seljaka, naravno, kao što je i on. Ali mu je tajsin pobegao u Grimzbi, tamo živeo godinu i jedan dan u službi jednoglađara i tako dobio svoju slobodu. Zatim je štedeo što je mogao više,radeći muški dan i noć, kako bi skupio toliko novaca da mogne kupitislobodu svoga oca. On je štedeo i gladovao da bi skupio dvadesetmaraka, koje su značile kraj ropstva njegova oca. Najzad je tu svotuuštedeo, pa je odmah otišao do lorda opata i ponudio mu je za slobodusvoga oca. Opat ga je uhvatio, bacio ga u tamnicu i oteo mu novac.Našli su se svedoci koji su se zakleli na sudu da je mladić viđen u kolibisvoga oca za vreme one godine i jednog dana, pa ga je na osnovu togaopat tražio kao svoga sebra natrag. A što se tiče novca koji je on biouštedeo - »Sve što jedan sebar stekne, pripada njegovom lordu«, glasioje jedan stari zakon koji niko nije mogao da poriče. Mladić, satrvenazdravlja i duha, bio je pušten; on je radio na vlastelinskim poljima nem ipritisnut teškom tugom, i najzad je jedne noći nađen mrtav na svojojslamarici.

»A ja«, reče Skarlet, naslanjajući se na svoj levi lakat i stežućidesnu ruku u vazduhu, »ja bih žnjeo lordovu pšenicu, i sa svakimzamahom svoga srpa ja bih žudeo za danom kada ću zariti svoj nož uopako srce Gaja od Gizborna, koji me je napravio sebrom, mene kojisam bio slobodan seljak, pošto me je sam osiromašio.«

I to je bilo tačno. Skarlet je bio slobodan čovek; ali su žetvepodbacivale, lordov upravnik imanja terao ga da kuluči, što inače

35

slobodan seljak nije nikada činio, i tako su njegova polja bila postupnopretvorena u pustopoljinu, pa je Skarlet izgubio svoje zemlje i spao nastepen običnog sebra.

»Gospodaru«, reče Mač, Milerov sin, »meni izgleda da smo svi misiromašni ljudi oni koji su trpeli zlo od onih koji imaju vlast. Sada bisigurno trebalo da nam ti daš neko uputstvo kako ćemo znati koga ćemotući i vezati, koga ćemo slobodno puštati? Zar nećemo da i bogataši igospoda osete koliko-toliko telesne bolove i siromaštinu siromaha?«

»Mislio sam na to da vam o tim stvarima govorim«, reče Robin.»Prvo, ja neću da vređate nijedne žene, niti, pak, ikakva društva u komse nađe neka žena. Ja se sećam drage device Marije, i uvek ću se molitiza njenu zaštitu i milost, pa zato hoću da štitite sve žene. Pazite, takođe,i na to da ne učinite ništa nažao nijednom čestitom seljaku, koji u miruobrađuje svoju zemlju; niti dobrim slobodnim građanima, gde bilo da ihsretnete. Vitezove, isto tako, i plemiće koji nisu osioni, nego koji su dobriljudi, vi ćete susresti sa puno ljubaznosti. Ali vam kažem ovo, što ćetedobro da upamtite: opatima i episkopima, priorima i kanonicima imonasima - njima možete da činite što god hoćete. Ako im budeteotimali zlato ili bogatu njihovu opremu, uzećete im samo ono što su oniiscedili i oteli od sirotinje. Stoga, otimajte im sve do čega dođete i neštedite svoje štapove na njihovim leđima. Oni propovedaju Isusovunauku svojim ustima, ali njihova gojazna tela i njihova crna srca poriču jesvakog časa.«

»Jest, jest!« povikaše hajduci, dirnuti oduševljenjem u Robinovomglasu i u njegovim očima. »Uzimaćemo danak od svakoga od njih, samoli naiđe našim muškim putevima.«

»A sada, momci,« nastavi Robin, »iako smo mi hajduci i ljudi vanzakona, mi smo još u milosti božjoj. Zato bih hteo da sa mnom pođeteda slušamo službu božju. Otići ćemo u Kempsol, i tamo će nas sveštenikispovediti i čitati nam Sveto pismo.«

Uskoro zatim hajduci su, jedan za drugim, išli za svojim vođom krozšumu, putevima punim lišća, obilazeći ogromna stabla, kroz proplankezarasle u paprat, odakle su visoka divljač i u travi savijene srneprestravljeno bežale, gazeći preko potoka i bujica koje su zapljuskivalepo koju visoku stenu ili stenovitu dolinu; ali su svi oni, iako je put biodalek i većini nepoznat, imali pouzdanja u Robinovo vođstvo.

Najednom Mač, koji je išao pored Robina, stade kada oni iziđoše najedan mali proplanak.

»Gledajte!« reče on, pokazujući na drugu stranu. »To je đavolak,duh! Ja sam ga jedan trenutak video kako promiče napred. Nije veći odkakva dečaka. Sakrio se tu za paprat. Ali ga ova strela ima da pogodi,samo ako je još tu!« On diže svoj luk, zape strelu, ali ga Robin udari počlanku i strela mu pade na zemlju nekoliko jardi pred njima.

36

»Duhovi su moji prijatelji«, reče Robin smijući se »a biće i vaši istotako, ako zaslužite njihovo prijateljstvo. Poslušaj, Mač, i svi vi, moji veselidrugovi! Ne gađajte ništa u šumi što ne pokazuje želju da vam naškodi,osim ako vam je to hrana. Tako ćete steći uslužnost svih dobrih duhova isila koje imaju svoje pribežište ovde ili na nebu.«

Ljudi su se čudili šta li je to što im Robin govori, pa su ostalim delomputa dobro motrili neće li gde da ugledaju Mačeva đavolka. Ali nigdeništa nisu mogli opaziti, i najzad počeše da ismijavaju Mača, govorećimu da je pojeo previše otrova i da od mrlja pred svojim očima misli da suduhovi. Ali je on uporno i dalje tvrdio da je video zaista jednog malogčoveka, tamna lica i kose, a nije veći od deteta.

»Jedan sunčev zrak pao je na njega kad se kretao«, reče on, »i jasam video njegovu kosmatu ruku na suncu.«

»To je bila samo veverica!« reče jedan. »A Mač je od njenog repamislio da je ljudska ruka.«.

»Ili je inače Mač začaran«, reče drugi. »Ja vam kažem, on većdrugu noć spava u čarobnom prstenu.«

»Ja ti kažem da je to bio đavolak ili pak, njegov brat!« reče Mač usmehu, počinjući da sumnja u svoje rođene oći; i tako je, pošto se i sampočeo da smeje, prestalo njihovo ismejavanje.

U malo selo, u proseku šume posred ogromnih brestova i hrastova,ljudi dođoše jedan za drugim i ispovediše se pred priprostim starimpopom i posle toga, na Robinov zahtev, bi odslužena služba božja. Prenego što kleče, Robin se osvrnu okolo po crkvi i ugleda iza sebe jednogmladog i lepog čoveka u pancirnoj košulji kako kleči. U jednoj ruci jedržao čeličnu kapu, a sa strane mu je visio mač. Bio je visok i nežan, aliipak jako razvijen; bio je očevidno mlad vlastelin iz dobre porodice.Robin ga je pažljivo pogledao i njegov mu se otvoren pogled svideo.Služba božja bila je tek napola gotova kad je u crkvu ušao malen čovek,neznatne spoljašnjosti, tamna lica. On je brzo očima preletio po mračnojunutrašnjosti crkve i zatim, skoro kao po instinktu, pogled mu zastade naRobinu, koji je u prednjem redu svojih ljudi klečao pred sveštenikom.Brzo i sa prijatnom nežnošću mačke, mali čovek je prošao kroz bočnucrkvenu lađu pored hajduka koji su klečali. Kada su oni primetili tuokretnu priliku kako se pored njih šunja, digoše oči i stadoše, jedni učudu, a drugi skoro sa strahom, da je, onako strašnu i kržljavu,posmatraju.

Oni su opazili kako se ona došunjala do Robina i dirnula ga u lakat.Nato je njihov gospodar prignuo glavu, i mali čovek mu je prišapnuo uuho nekoliko brzih reči.

»Dvojica ili četvorica strašnih vitezova sledili su te, gospodaru«, bilesu te reči. »Eno ih na dometu strijele od crkvenih vrata. Jedan seljakuhodio te je poslednjih dana. Ima s vitezovima dvadeset vojnika.«

37

»Hajde na vrata pa pripazi«, šapnu mu Robin. »Ti zlikovci će čekatidok se ne svrši služba božja.«

Mali čovek se okrenu i mirno se odšunja istim onim putem kojim jebio došao; a hajduci su gurali jedan drugoga i posmatrali ga u čudu.Mač, Milerov sin, smešio se pobedonosno.

Služba božja služena je dalje i hajduci su propisno odgovarali nasveštenikove reči; poslednje reči su bile izgovorene, i ljudi su upravoustajali na noge, kada, brujeći poput kakvog ogromnog truta, jedna strelaproleti kroz uzan otvor na prozoru, prošiša kroz crkvu i zviznu, udarivši uzid na suprotnoj strani.

»Sveti Nikola, zaštiti nas!« reče sveštenik ustrašeno i odvuče sekroz vrata u pozadinu crkve.

»Ej, momci«, reče Robin, »danas ćete pokazati pamtite li onesvakodnevne vežbe sa velikim lukom. Hajdete odmah na prozore!Vitezovi su se spustili iz Crne kuće k nama i hteli bi da pobiju naša tela usvojoj kući-mučilištu.«

Lica hajduka smrkoše se na te reči. Sirom Bernišdela i Pika raznelisu putujući prosjaci, opsenari i hodočasnici priče o okrutnim delima imučenjima razbojnika-lordova od Rengbija. Krv seljaka i siromašnogsveta koje su zlikovci-vitezovi ucvelili, osakatili ili ubili, dugo je vrištala doneba za osvetom. Hajduci su potrčali na prozorske otvore, dok su Robini Skarlet, pošto su zatvorili velika hrastova vrata, pritrčali streljarnicamau. tankim hrastovim pločicama. Svaka je crkva u ta teška vremena bilaisto tako tvrđava kao i bogomolja, i Robin je odmah video da ova maladrvena zgrada može da odoleva nekoliko časova svim običnimneprijateljima, osim vatre.

Mladi vlastelin pristupi Robinu i reče: »Ko su ti ljudi koji hoće da tenapadnu, dobri gorštače?«

»To su lordovi visokog ranga«, odvrati Robin, »alt sa ponašanjemdžeparoša i ubojica. Niger le Grim, Hemo de Morten...«

»Šta!« prekinu ga vitez raspaljen. »Zlikovačka družina Izenbarta deBelema, unuka zlotvora u Tikhilu?«

»Ti, ti!« reče Robin.»Onda, dragi gorštače«, reče mladi Čovek vatrenim glasom, »ja te

molim da me pustiš da ti sada pomognem. Izenbart de Belem je najvećizločinac među vitezovima, koji je uvek ubijao poštene ljude i silovaoslabe žene. On je moj najgori neprijatelj i ja bih mnogo dao da mi ga jeubiti.«

»Zaista«, odvrati Robin, »možete mi pomoći, kad ste na njega većtako besni. Ko ste vi?«

»Ja sam Alan de Tranmir, vlastelin po svom ocu seru Herbrandu deTranmiru«, - odvrati ovaj. »Ali ja najviše volim da me zovu imenom kojesu mi moji prijatelji dali - Alan-e-Del.«

38

Dok je on to govorio, hajduk je držao jedno oko na streljarnici predsobom i video kako se vojnici na ivici šume svrstavaju u red, sa dvojicomvitezova na čelu, da navale na vrata i da ib provale.

»Ja se nadam, dragi sere«, reče Robin, »da neće biti potreban tvojmač. Jer mislim da će moji valjani drugovi zadržati ove lupeže da se neprimaknu tako blizu da bi oni morali da upotrebe mačeve, kojima oni,moram da priznam, ne rukuju još tako majstorski.«

»I ja volim luk« - reče Alan, »pa sam u šumi blizu imanja svoga ocaviše puta rukovao lukom i strelom i imao dosta pogodaka.«

»Dobro!« reče Robin, pokazujući očima da sada mladog vlastelinaveć više ceni. »Dođi ovamo, Kite Kovaču! Daj ovom plemiću, Alan-e-Delu, jedan rezervni luk i snop strela. Sada«, nastavi hajduk, pošto to biučinjeno, »svi vi, moji momci, stanite uz streljarnice koje gledaju na onugrupu lupeža tamo kod šume. Oni su se zaverili da će provaliti ova vrata,misleći da smo mi tek siromašne skitnice, bez ikakvog poznavanjaoružja, koje oni mogu zaklati tako kao što jazavčar kolje pacove porupama. Dokažite danas da ste ljudi koji valjano rukuju dobrim tisovimlukom. Svaki neka uzme na nišan po jednoga od njih kada budu navalili ine dajte im da dođu do vrata.«

Brzo su hajduci potrčali prema streljarnicama koje su vladalemestom gde su, u senci čestara, vojnici bili, kako je izgledalo, okonečega zaposleni. Najzad se moglo videti kako sa zemlje dižu neki teret,i onda je tek bilo jasno šta spremaju. Oni su bili oborili jedan mlad hrast,kojim su, pošto su mu skresali grane, nameravali, kao kakvom napravomza probijanje zidova, da probiju vrata.

Uskoro se videlo kako polaze prema crkvi, desetak njih jedan zadrugim (od njih dvadeset), noseći pored sebe deblo. Po dva su hajdukastajala u svakom prozorskom otvoru, manji spreda a viši iza njega, i svisu škiljili kroz otvore sa strašnim svetlom u očima i držali svoje strele natetivi, ljuti kao psi na uzici kad ugledaju divljač odmah tu pred sobom.

»Mač, Skedlok, Dokon i vas dvanaest tamo nadesno, svaki nekaodabere sebi po jednog od onih što nose deblo i neka dobro nanišani«, -naredio je Robin tihim, strogim glasom, »i pazite da ne promašite. A vasdrugih osam, vi uperite svoje strele u grudi ostalih! Krsta mu!« uzviknuon, primetivši kako se sigurno vitezovi momci primiču nezaštićenimprostorom. »Oni misle da je lov na odbegle sebre jednak lovu naodbegle kuniće. Ne odapinjite dok ja ne reknem!« reče on. »Dobri mojimomci, danas ćete mi oprostiti ono svoje znojenje kad sam vas ovihposlednjih nedelja po ceo dan terao da gađate u nišan.«

»O, gospodaru«, viknu jedan, tresući se od uzbuđenja »dobićumarvenu kugu od ovog čekanja! Ako uskoro ne odapnem, strela će misama odleteti iz ruke.«

»Da nisi gađao dok ja ne reknem!« reče Robin strogo, »Dajem vam

39

svega četrdeset koraka, ali onda nijedan od ovih osam lupeža ne smebiti na nogama. Samo sigurno, momci!«

Jedan trenutak, strašan trenutak, svi živci bilu su napregnuti učekanju na^dati znak. Vojnici, dolazeći sada u trku, izgledalo je da suskoro kod vrata, kada Robin viknu: »Odapni!«

Dvadeset i jedna strela proletela je kroz otvore u drvenim zidovima iprozujala prostorom od kojih šezdeset stopa. Na ljude koji su virili izcrkve, bez daha, delovanje strela bilo je tako da im se u prvi mah učinilokao da to nisu izveli ljudi nego čarobnjaci. Oni su videli kako su osmoricaljudi koji su trčali sa deblom najednom stali, zateturali i onda pali. A oddrugih, trojica se srušiše na zemlju; jedan se diže i pobeže, a dva druga,okrećući se, počeše da beže u šumu, vadeći pri tome strele iz ruku.Jedan od konja dvojice vitezova sruši se na zemlju, uz kloparanje itutnjavu, zbacivši sa sebe svog gospodara, koji se, međutim, opet dižena noge i, zbunjen udarcem, odnosno potpuno neočekivanom žestinomodbrane, gledaše u crkvu koji trenutak.

Drugi vitez, koji je bio neozleđen, izdera se nešto na njega, snažnozaokrenu svoga konja i brzo odjaha natrag u šumu; drugi ljudi koji sumogli da trče, već su bili pobegli. Najednom vitez bez konja kao da seprobudi, pa se okrenu i poče u svom oklopu što je brže mogao da trčiprema šumi. Jedna strela poleti za njim, ali ga promaši; uskoro zatim oniščeznu.

Na izgaženoj travi pred crkvom ležalo je deset nepomičnih prilika ijedan mrtav konj, koga je strela bila pogodila u srce.

»Sada, momci«, reče Robin, »brzo u šumu, pa za njima!«Brzo vrata behu otvorena i hajduci se dohvatiše šume na onom

mestu gde njihovi napadači behu iščezli. Jureći kroz šumu dalje, oni brzonaiđoše na tragove njihove bezglave jurnjave. Alan-e-Del beše pošao snjima; Robin mu zahvali na pomoći koju im je on pružio.

»Ako vam ikada« - reče Robin, »bude potrebno dobrih strelaca,nemojte zaboraviti da to poručite Robertu od Lokslija ili Robinu odBernišdela, jer me svet poznaje i pod jednim i pod drugim imenom.«

»Hvala vam s moje strane, Robine od Bernišdela,« reče Alan, »amože da se desi da od vas kad-tad u budućnosti zatražim pomoć.«

»Šta!« reče Robin u smehu. »Zar tako mlad i otmen gospodin kaošto ste vi, pa već ima neprijatelja!«

»Da«, - odvrati Alan, pri čemu se njegovo lepo lice smrknu. »A nevidim dosada ikakva izgleda da bih se sa svojim neprijateljem mogaoobračunati, pošto je on moćan i uz to nasilnik.«

»Ispričajte mi svoju priču«, - reče Robin, »jer bih hteo da vambudem prijatelj i da vam po mogućnosti pomognem koliko godmognem.«

»Hvala ti, dragi Robine«, - odvrati Alan. - »Ovako je sa mnom. Ja

40

volim jednu lepu i milu devojku, čiji otac ima zemlje kraj ŠervudskeŠume. Ona se zove Alis de Bjuforest. Njen otac drži svoje imanje podzakup od onog velikog razbojnika i nasilnika, Izenbarta de Belema, kojihoće da se lepa Alis uda za jednog starog i opakog viteza, koji je istotoliki zlikovac kao i sam Izenbart. Vitez od Bjuforesta radije bi udao svojućerku za mene, jer me je ona, zbog ljubavi koju osećam prema njoj,odabrala za svog muža; ali lord Belem preti da će, ako on ne učini onošto mu se naređuje, vatra i propast snaći njega i njegove zemlje. Stogaja ne znam šta da činim da dobijem svoju dragu devojku. Hrabra je onaisto toliko koliko je i lepa, i nema toga zla protiv koga se ona radi menene bi borila, ali ona voli svoga oca, koji nije više u svojim borbenimgodinama i koji želi da živi u miru. Zato se njena vernost prema njemubori protiv ljubavi prema meni.«

»Je li utanačen dan toga venčanja?« upita Robin.»Belem se kune da će, ako to venčanje ne bude obavljeno za

godinu dana, Bjuforesta potpuno da upropasti«, odgovori Alan.»Ima dosta vremena«, reče Robin. »Ko zna? Još može svašta da

se desi. Ja sam siguran da ste vi hrabar. Morate imati i strpljenja. Ja ćuuskoro putovati na jug u veseli Šervud, pa ću da se bolje raspitam za tustvar. Onda ćemo se opet videti i o toj stvari govoriti. Nego gledajte kosu oni - vitez i seljak, što tako prisno razgovaraju jedan s drugim?«

Robin i Alan bili su se odvojili od glavnine hajduka i upravo suzalazili na jedan mali proplanak, kada na početku staze, na drugom krajutog proplanka ugledaše jednog čoveka u oklopu, bez konja, kakorazgovara s drugim čovekom niska čela i mračna izgleda u grubomseljačkom koporanu - njegovom jedinom odelu, osim cipela na nogamaod neuštavljene kože. Kako je Robin govorio, vitez se okrenu i ugleda ih;oni odmah prepoznadoše u njemu čoveka koji je bio ostao pred crkvombez konja. Seljak pokaza prstom na njih i reče mu nešto.

»Ej, nitkovi!« reče vitez pošavši proplankom prema njima. »Vi ste,čini mi se, dvojica od onog društva odbeglih sebara.«

»Možda smo odbegli sebri«, reče Robin, stavljajući strelu na tetivu,»ali su ti sebri, gospodine viteže, oni koji su vas i vaše ljude naterali utakvo bekstvo kakvo vi ni u mašti niste mogli očekivati.«

»Tako mi Bogorodice«, reče vitez, oporo se nasmejavši, »ti govorišdrsko, lupežu bez gospodara. Ali ko je ovaj ovde?« reče on, gledajući uAlana. »Drzak vitez, koji bi po mom mišljenju bio bolji da dobije batine.«

Alan-e-Del bio je već namestio svoj štit, koji mu je dotle visio ojednom kaišu niz leđa, i izvadivši svoj mač brzim koracima je pošaoprema njemu.

»Ja te poznajem, Ajvo le Revner,« reče on jasnim, zvonkim glasom,»kao nepoštena viteza-pljačkaša nezaštićenih inokosnih ljudi, ugnjetačažena, otimača trgovačke robe. Ako me bog i bogorodica pomognu, ti ćeš

41

od mene danas doživeti svoju propast.«»Ti, bezobrazni lupežu!« vrisnu onaj besno i strastveno se baci na

Alana. Na tihom proplanku poče da odjekuje zvek čelika, udarci pobraniku i štitu.

Brz i besan je bio taj dvoboj, i oni su se bacali jedan na drugoga kaoveprovi ili jeleni u borbi na život ili smrt. Alan je bio okretniji, jer je onajdrugi bio čovek neuredna života, koji je voleo vino i jako jelo; pa iako jebio stariji čovek i veštiji u rukovanju mačem, ipak je više vredela brzinamlađeg čoveka, oštrina njegova oka i snaga njegova udarca. Alan jeizbegavao opasnije udarce svoga protivnika, i nasrćući i povlačeći senastojao da protivnika zamori. Pa ipak nije uzmicao bez rana. Na sebi jeimao samo tanak oklop i na svojoj glavi čeličnu kapu sa otvorom za nos,dok je drugi imao tešku pancirnu košulju i šlem s vizirom, isprepletenoklopom.

Najzad ruka sa štita ser Ajvoa klonu, uprkos svim njegovimnaporima da je drži pred sobom, i njegovi udarci mača bivahu sve slabiji;moglo se čuti kako mu dah biva hrapaviji. Najednom Alan skoči na nj i ujednom nasrtaju odozdo naviše zari svoj mač u vrat viteza-zlikovca.

Istoga trenutka Robin, koji je dotle pažljivo posmatrao dvobojizmeđu Alana i viteza, ču ispred sebe siktanje kao od kakve zmije iodmah zatim iza sebe nečiji korak. On brzo zakorači ustranu i u isti mahsečivo noža sevnu pored njega. Okrenuvši se, on ugleda onoga seljakakoji je bio s vitezom kako skoro pada na zemlju od zamaha kojim je bioupravio svoj nož u Robinova leđa. Zatim se taj seljak opet uspravi nanoge i pobeže prema drveću.

U isti mah, jedna tamna prilika iskoči iza grma pred njega. Seljak sespotače i teško pade na zemlju, sa malom, đavolku sličnom prilikom kojaga je čvrsto ščepala za vrat. Jedan trenutak je izgledalo da se njihdvojica bore, stegnuti u smrtonosnom zagrljaju, a zatim najednom velikotelo seljaka pade ustranu kao kakva klada, đavolak se diže, strese se iotra sečivo noža o list paprati.

»Hvala ti, Hob Hil, i na opomeni da se na vreme sklonim od zmije, ina brzom udarcu«, - reče Robin. »Trebalo je da se pazim. Ko je on,Hob?«

»To je Glar, seljak iz Crne kuće«, reče Hob. »On je obilazio šumukod Kamene Poljane, gde je ova poslednja tri dana bilo tvoje logorište.Ja sam mislio da je on kakav sebar koji traži slobodu, kad tamo - onuhoda!

Hob Hil je bio brat Keta Trola, ali se od njega građom tela, odnosnospoljašnjošću, mnogo razlikovao. On nije bio viši od svog krupnijegbrata, ali mu je lik bio otmeniji. Mršav u telu, imao je bledo lice, na komese naročito isticala skoro jeziva crnoća njegovih očiju, crna kovrdžavakosa i kratka brada. Miške su mu bile duge, a ruke, prefinjene kao u

42

kakve devojke, bile su ipak jake i pune. On je, isto tako, nosio na sebigajtanom obrubljen kožni koporan i pantalone od srneće kože, koje sumu dopirale do gležnjeva, dok su mu na nogama bile jake cipele.

Robin pođe k Alanu, kojega nađe kako sedi na zemlji pokraj svogmrtvog neprijatelja. Bio je umoran i klonuo od jedne rane na plećima. NjuRobin poveza komadom lanenog platna koji je otkinuo od Alanovekošulje, a posle toga ga upita šta će sada da radi.

»Mislim da krenem kući u Verišdel«, reče Alan. »Ja boravim uŠumskoj kući, kući moga brata po majci, Petruške Srećnoga, ali će setamo dići na me huka i buka uskoro zbog ubistva ovog viteza-zlikovca; aja ne bih hteo da se mome bratu desi nešto zbog moje krivice.«

»Ja sam čuo za Petrušku«, reče Robin, koji je stvarno o svakom koje stanovao u ovim njemu toliko dragim prostranim šumama ili pak unjihovoj blizini znao ponešto, »i ja mislim da on, samo ako ti mognepomoći, neće dopustiti da ga se kloniš.«

Zajedno su Robin i Alan pošli prema šumarevoj kolibi.Dok se ovo što smo upravo opisali događalo, prolazio je jedan

čovek stazom kroz šumu koju milju i po odatle. Bio je to visok čovek,velikih udova, koji su pokazivali izvanrednu snagu, a nosio je na sebiodelo od grube seljačke tkanine. Izgledao je vrlo bezbrižan i veseo. Tu itamo bi zavrteo velikim štapom koji je držao u ruci, pa bi opet počeo dazviždi ili da peva vrlo glasno neku pesmu.

»Džone, Džone«, reče on najednom sam sebi, »kakva si samobudala! Ti bi morao biti ćutljiv kao riba i morao« bi da se vučeš kaokonjska čizma od grma do grma. Pevaš kao slobodan čovek, budalo,dok si, ustvari, samo odbegli sebar, u čije je prosto telo ušao slobodnivazduh slobodne šume kao vino. Od klada i stuba za bičevanje staroglorda Mambleta i njegova činovnika deli te samo nepunih dvadeset milja,a ti pevaš ovde pesme i zviždukaš kao da te ne može kakav šumarzaustaviti iza prvog grma i uhvatiti te, imajući za to u izgledu nagradu odtvog lorda. Mirno, budalo, čuvaj se i... o, svi sveti! Kako je ovo prijatanmiris! - On stade i dignuvši glavu uvis poče da udiše sunčani šumskivazduh, pogledajući zadovoljno tamo-amo svojim sjajnim crnim očima.»Sigurno sam«, nastavi on, »udario na kuhinju kakvog debelog opata!Kakvo je to rasipanje puštati tako mastan miris da se gubi u vazduhu.Svete ti Marije device, kako sam samo gladan. Hajde da pronađem ko tostvara ovaj prekrasni miris. Možda će on imati samilosti premasiromašnom namerniku pa mi dati nešto malo od svog izobilja.

Rekavši to, Džon razgrnu ustranu žbunje i odšunja se u pravcuodakle je miris dolazio. Nije išao dugo kad najednom pred sobom ugledaproplanak; posred toga proplanka bilo je jedno drvo i za nj vezan jedankonj, dok je nedaleko od žbunja gde je on stajao bila drvena koliba, skrovom od busenja, na kom su rasli bohori žutog šeboja i raznog drugog

43

cveća. Pred vratima ovog stana gorela je vatra bez plamena, a naražnjićima zabodenim u zemlju pored nje bili su tanki komadići mesa.Oni su pištali i cvrčali na blagoj vatri i širili oko sebe prijatan miris, koji jeDžona najednom podsetio na to da je vrlo gladan i da već dugo hodabez jela.

Džon je u čudu posmatrao sočne ražnjiće i usta mu se počela punitipljuvačkom. Jednoga trenutka on pomisli da niko ne čuva ove cvrčavekomadiće mesa, pa da ne bi bio nikakav greh kada bi on, tako gladan,uzeo koji komadić; ali dok je on tako mislio, jedan čovek iziđe iz kolibe,saže se i okrenu dva ražnjića, da bi se meso na njima bolje ispeklo.

Džonovo se lice smrklo. Taj čovek bio je jedan od kraljevskihšumara, što se videlo po njegovom zelenom koporanu i po sivimpantalonama, pa onda po srebrnoj znački lovačkog roga na šeširu.Povrh toga, lice mu je bilo mrzovoljno i hladno - lice čoveka koji bi viševoleo da vidi čoveka kako skapava od gladi nego da mu dade koji deosvog obroka. To je bio Crni Hjugo, šumar koji je onako grubo oslovioRobina i Skarleta kada ih je sreo u šumi.

Džon je nekoliko trenutaka razmišljao, a onda, povukavši se bezikakva šuma, došao do jednog mesta na izvesnoj razdaljini odproplanka. Zatim je, bez ikakve obazrivosti, pošao napred; kad je opetdošao do proplanka, brzo je jurnuo na njega, a onda stao kao tobožezačuđen onim što je najednom spazio. Bio je spustio svoj štap u žbunjepre nego što je iz njega izišao.

Mrzovoljni šumar gledao je u njega s druge strane vatre.»Šta je sada, ti, glupava skitnico?« reče on. »Ko si ti pa lomiš grane

kao kakav vepar? Zar se ne bojiš kraljevskog sudije i kazne koja čekasvakog ko uznemiruje kraljevsku divljač?«

»Molim vas da mi oprostite, gospodine šumaru«, reče Džon,potežući jedan čuperak svoje kose i praveći se neotesanom budalom.»Nisam znao kuda idem, ali sam osetio fini miris vašega ručka, pa sampomislio da bi to mogla biti kakva dobra družina monaha ili pak pratnjakakvog lorda koja sprema svoj ručak i koja bi mogla sačuvati koji komadza siromašnog putnika, koji od jutros nije ništa okusio.«

»Da si se gubio, seljačino jedna!« reče šumar čije se lice, kad je čuoda Džon traži od njega deo njegova ručka, smrklo više nego ikada ranije.»Vidiš da nisam ni monah ni lord; spremam svoj ručak. Da si mi seizgubio na drum, dok te nisam pomilovao nogom. Znaš li ti da ne smešnikako da hodaš van druma? Gubi se, kažem ti!«

Crni Hjugo je govorio ljutitim glasom, besno gledao na okozbunjenog seljaka i pošao prema njemu kao da će sad svoju pretnju daostvari. Džon, potegnuvši se opet za svoj čuperak, povuče se navrat-nanos, kao da je strašno uplašen. Crni Hjugo zastade osluškujućinekoliko trenutaka teške korake seljaka koji se opet kroz grmlje probijao

44

prema drumu, a zatim, okrenuvši se prema kolibi, izvadi iz jednogsanduka ogroman komad hleba od kojega odreza tanku krišku. Zatim,pošavši prema vatri, saže se, izvuče jedan ražnjić i nožem skinu s njegameso na krišku. Isto to učini sa drugim, pa se onda saže prema trećem.

Najednom se iza obližnjeg grma, poput kakva kopljar pomoli jednamala motka i leteći kroz prostor prema vatri jednim svojim krajem glasnotresnu sagnutog šumara sa strane po glavi. On zatetura kao da će seprevaliti u vatru, a zatim se sruši ustranu, do same vatre, ošamućen, dokražnjić s mesom odleti u vazduh.

Džon, iskočivši iza grma, zgrabi ražnjić u letu, govoreći: »Ja nevolim prašine na jelu, grubi šumare.«

On i ovo meso skinu na hleb pored ostalog, a zatim, došavši doispruženog šumara, prevrnu ga i pogleda mesto gde ga je motka udarila.

»To je opasan udarac«, reče Džon, smijući se u sebi; - pogodio je upravo mesto! Jedan inč niže, pa bi možda bio ubijen, a jedan inč više, pabi pukla njegova tvrdička glava. Kako bilo da bilo, on će se osvestiti,upravo na vreme da vidi kako ja jedem svoj ručak.«

On podiže šumara tako lako kao da je kakvo dete, E naslonivši ga usedećem stavu na jedan stub kolibe, sveza ga za njega čvrstokonopcem koji nađe u kolibi. Zatim, sa motkom pored sebe, sede nazemlju pored vatre i poče da tamani tri ražnjića sočnog mesa.

Za nekoliko trenutaka Crni Hjugo, teško uzdahnuvši, otvori oči,podiže glavu i zbunjeno pogleda preda se. Ugledavši Džona kako žvaćeveliki zalogaj hleba, dođe potpuno sebi.

»Ti, prokleta skitnico!« reče on, crven u licu od besa. Zatim senapregnu da bi izvadio ruke iz konopca, ali uzalud. »Ja ću ti pokazati,razbojniče! Ti ćeš mi platiti za ovo i pokajati se što si me svojim prljavimštapom oborio na zemlju. Potkresaću ti uši i od života nećeš imati ništadoli prokletstvo, ti, drumski razbojniče i secikeso!«

»Ne viči tako, ti, stari crni ovnu«, reče Džon u smehu, »negorazmisli koliko bi ti bio bolji čovek da si svoje meso podelio sa mnom.Gledaj sada, ti, grubo, staro šumsko pseto, izgubio si sve, jer si hteo sveda zadržiš za sebe. Tvoji ražnjići pečeni su upravo koliko treba; dobar sikuvar - ja mislim, čak bolji kuvar nego šumar; pogledaj, ovo je poslednjikomad! Evo!«

Rekavši to, Džon stavi preostali komad mesa na poslednje parčehleba i strpa to u svoja ogromna, razjapljena usta; zatim se, opazivšikako ga šumar mrko gleda, grohotom nasmeja.

»Hvala ti, šumare, na ručku koji si mi spremio«, nastavi Džon. »Jase odnosim prema tebi prijateljski, iako me ti gledaš tako oštro. Ja nesumnjam da te boli što ne možeš da mi se približiš; ja bih te, međutim,izazvao na dvoboj. Govori, hoćeš li da se borimo motkama?«

»Dabogme!« reče Crni Hjugo, sevajući očima od besa. »Da te samo

45

dočepam, skitnico jedna bez gospodara, ne bih u tvom prokletom lešuostavio ni jedne jedine zdrave kosti.«

»Svetog ti Petra!« reče Džon u smehu. »Zar si tako jak u rukovanjumotkom? Čoveče, ja bih voleo da vidim kako se boriš. Hajde, dakle, dapočnemo.«

Ustavši, Džon pođe šumaru da mu odveže konopac, kad senajednom kroz šumu čuše razni glasovi. On stade i poče da osluškuje.Crni Hjugo ga je pobedonosno posmatrao. Nesumnjivo će on, samo akose, kao što je verovatno, putnici koji se približuju budu pridržavalizakona, uskoro biti oslobođen, pa će onda na ovom skitnici moći daiskali sav bes svoje osvete. Koraci i glasovi se približiše još više inajednom iz žbunja na jednoj strani proplanka izađoše Alan-e-Del iRobin; oni pogledaše visokog sebra, a onda šumara, svezanog za stub.

Džon se saže, podiže svoj štap i okrećući se prema Crnom Hjugureče:

»Ja sumnjam u tvoju časnost, dragi moj šumare, ako su ovi, kao štopo njihovim opakim licima izgleda, tvoji prijatelji. Ali se ne boj da ću ja tozaboraviti. Uskoro ćemo se mi naći na dvoboju. Hvala ti još jednom naručku.«

Rekavši to, Džon iščeznu u žbunju i tiho se odšunja dalje.Robin i Alan-e-Del se približiše i ne mogoše da se uzdrže od smeha

kada spaziše Crnog Hjuga kako ih ljutito gleda.»Šta je to?« upita Robin. »Kraljevski šumar privezan za stub od

jednog probisveta-varalice! Šta, čoveče, zar ti je taj uzeo i ručak!«Po mračnoj ćutnji šumarevoj moglo se videti da je tačno ono što su

mogli da razaberu iz nekoliko poslednjih reči krupnog seljaka koji jemalopre iščezao, pa se i Robin i Alan počeše glasno da smiju neprilicišumarevoj boji se u konopcu previjao.

»Dosta smeha, ti, razbojniče!« viknu on na Robina.Ali se Robin još više smijao i njegov se smeh razlegao proplankom.»Odreši me«, vikao je Crni Hjugo, sav besan, »pa ću ti pokazati

kako ćes se smijati kraljevskom šumaru, ti, propalico jedna i bedniprobisvetu.«

Još se Robin smijao uzaludnoj ljutnji šumara, čije je lice u besubivalo sve crvenije.

»Ja mislim, prijatelju«, - reče Alan blago posred smeha, »ludo je odtebe što pretiš ovom hrabrom gorštaku dok si svezan. Bilo bi muževnijeod tebe da prestaneš sa svojim pretnjama dok ne budeš slobodan.Previše si smeo, prijatelju.«

»Znaš li ko je ovaj lupež?« viknu Hjugo. »On je vođ jedne družineodbeglih sebara koje zbog zločina paljenja kuće svoga lorda i ubistvanjegovih momaka čekaju vešala ili mač svakog valjanog čoveka kojimogne da im skine s ramena njihove kurjačke glave.«

46

»Možete reći šta god hoćete za ovog mog prijatelja«, reče Alanhladno, »ali ja mogu reći i za njega i za njegove drugove da su hrabri iiskreni ljudi; pa i ako su pobegli od svog samovoljnog lorda, ja ih zato neprekoravam.«

Alan ponosito pođe prema svom konju. Robin, prestavši da sesmeje, oslovi šumara:

»Moje je srce oduševljeno onim lupežom- dugajlijom koji te jesvezao i pojeo ti ručak. Ti, koji sa drugima od svoje vrste, globljenjem ipretnjama, živiš na račun siromašnog naroda, sada si na sebi doživioono što od tebe doživljavaju oni koji ne mogu da ti se suprostave. Ja ćuti dati vremena da razmišljaš o svojim gresima i o svojoj kazni. Ostajovde u konopcu svezan sve dok se sovuljaga noćas ne oglasi.«

Robin i Alan odoše zajedno sa proplanka, a šumara ostaviše da gaprođe ljutina. Sunce ga je žeglo po goloj glavi, i što se više u svomkonopcu naprezao, tim više su muve po njemu padale i mučile ga. Zatimje počeo da viče u pomoć, nadajući se da bi jedan od njegovih drugova-šumara mogao da bude gdegod u blizini, ili da bi ga kakav putnik nadrumu mogao da čuje pa da dođe i da ga odreši. Ali niko nije dolazio, ion se zamorio od vikanja. Sunce ga je žeglo kroz pantalone, jezik i grlosu mu se osušili i ruke su mu, sastavljene s bedrima i vezane konopcem,bile skoro obamrle. Šuma nad njim izgledala je kao da tone u potpunutišinu. Tu i tamo bi kroz proplanak sevnulo nešto poput dragog kamena.To je bio vilin konjic, koji je u sunčevim zracima kružio i zaletao se predžbunje, poput vrha plamenog jezika. Zatim su se na zemlju spustileptice, skakutale i kljucale po ugljenu i pepelu njegove vatre, pa čak i ponjegovim nogama; iz rupe ispod jednog drveta izvirivala je jedna lasica,pa se, ohrabrena takvom tišinom, iskrala i potrčala proplankom, zastajućii skrivajući se za svakim zaklonom, dok se nije izgubila u šumi.

Približavala se večer, sunce se spustilo za drveće na zapadnoj iviciproplanka i sene su bivale sve duže, dok sve nije utonulo u sivom sjajuneba. Kao da se šuma tada probudila. Kroz vlažnu tminu između drvećadozivale su se ptice, večernji povetarac šumeo je u lišću, i izgledalo jeda se cela šuma počinje da trese od neke velike jeze.

Plavetnilo neba prelazilo je postupno u sivo, pomrčina je bivala poddrvećem sve gušća i izgledalo je da se neke čudnovate stvari miču utmini. Tada doleti jedna velika ptica bešumnih krila, kružeći nadproplankom. Zatim se spusti i odjednom se razleže vrisak, kao danekoga paraju. Odmah zatim začu se sablasni glas sovuljage: - Uhu!uhu!

Šumar pretrnu. Učinilo mu se nekako kao da je to glas kakvazloduha; a povrh toga, studena vlaga vukla se po zemlji. On trznurukama, koje su izgledale kao mrtve, i na njegovo čudo konopac spade snjega i on se nađe slobodan. Pogledao je u kolibu i iza kolibe, ali nije

47

mogao da vidi nikoga. Zatim on svojim nemoćnim prstima diže sa zemljekonopac kojim je bio vezan za stub i primeti da ga je neko oštrim nožemprerezao.

On se prestravljeno osvrnu oko sebe i prekrsti se. Hajduk Robin jerekao da će on biti slobodan kada se sovuljaga oglasi, ali ko se todošunjao i prerezao mu konopac tako da on to nije ni primetio?

Crni Hjugo zatrese glavom i poče da se iščuđava. On je verovao uđavolke toliko koliko i u svoj sopstveni život, ali dosada nije mogao nipomisliti da se đavolci služe noževima. On opet zatrese glavom i počeda trlja svoje hladne noge i ruke; i tek kada je krv opet počela da strujikroz njih, on je mogao glasno da vrisne od bola.

On odluči da će se osvetiti skitnici-lupežu koji mu je oteo ručak isvezao ga. Što se tiče Robina, zaradiće četiri marke tako što će muodrezati glavu i odneti je glavnom kraljevskom sudiji u London.

Međutim Robin i Alan-e-Del išli su svojim putem razgovarajući oraznim stvarima. Obojica su se složili u tom da vole šumu i da najvišeuživaju kada sa lukom u ruci love kraljevsku divljač, ili kada sa smelimpsima isteraju besnog vepra iz njegove loge. Robin navrati s Alanom usvoju kuću u Bernišdelu, i kada se rastadoše, rukovaše se i obećašejedan drugome da će se uskoro opet videti.

Zatim Robin pođe natrag prema zbornom mestu u Stenliju, gde jeznao da će ga njegovi drugovi posle hajke na vojnike čekati da zajednovečeraju.

Robin je bio pri kraju svog puta kada je došao do jednog potoka kojije, dalje uzvodno, tekao pored samog proplanka, gde su njegovi ljudi bilizaposleni oko jedne velike vatre, kuvajući svoju večeru. Na tom mestu jepotok bio širok, brza toka, i šumska staza prelazila je preko njega jednimjedinim uzanim hrastovim brvnom. Ono je bilo široko toliko da je prekonjega odjednom mogao da pređe samo jedan čovek, i, naravno, nijeimalo doruka. Stupivši preko dva drvena stepena na njega, Robin jemogao da napravi dva-tri koraka, kad se na drugoj obali pojavi jedanvisok čovek, skoči na brvno i poče da ga prelazi. Robin u njemu, ponjegovoj visini, odmah prepozna čoveka koji je vezao šumara u ukraomu ručak. On bi bio zadovoljan da je ovog velikog čoveka mogaopozdraviti kao poznanika; ali je taj, idući prema njemu, imao vrlokočoperan izgled, i kao da je hteo da kaže: »Skloni mi se s puta, maličoveče, ili ću te pregaziti!«

Robin je bio kojih dvadeset do četrdeset inča niži od njega, ali,pošto je bio uopšte smatran visokim čovekom, a uz to još bio i snažan,on sad nije nimalo mario za njegove inče i njegov kočoperan izgled. Onizastadoše i počeše jedan drugog da gledaju mrko, na rastojanju od kojihdeset koraka.

»Kakvo je to ponašanje, čoveče?« reče Robin s visine. »Zar ti nisi

48

video da sam ja već bio na brvnu kada si ti na njega stao svojomvelikom, širokom nožurinom?«

»Ti si široka nožurina, bezobrazniče jedan!« odvrati on. »Uvek malitreba da se skloni s puta velikom.«

»Ti si u ovim krajevima stranac, glupi grmalju!« reče Robin. »Odajete tvoj pseći jezik. Daću ja tebi dobru bernišdelsku lekciju, ako neotstupiš i ne pustiš me da prođem.«

Rekavši to, Robin izvadi iza pojasa strelu i stavi je na tetivu. To jebio jak i dug luk, takav da ga je malo ljudi moglo zapeti; visoki čovekgledao je u njega, napola ljutito, napola šaljivo, žmirkajući očima.

»Ako samo dirneš svoju tetivu«, reče on, »izdevetaću te na mrtvoime.«

»Glupane jedan«, reče Robin, »koga ćeš ti izdevetati kad se ovosivo guščije pero zabode u tvoj glupi trup?«

»Ako je to bernišdelska lekcija, onda je to lekcija koju dajukukavice«, nastavi Džon. »Eto te s dobrim lukom u ruci, i hoćeš daodapneš u mene, koji nemam ništa doli ovu motku.«

Robin zastade. On se na ovog stranca bio propisno naljutio; ali je uovom gorostasu bilo nečeg časnog, muževnog i dobroćudnog, što je onvoleo.

»Dobro, neka ti bude!« reče on. »Mi Bernišdelci nismo kukavice,kao što ćeš odmah videti. Evo, ja ću odložiti svoj luk i uzeću motku. Aonda da vidim šta možeš; ako te ne izmlatim tako da se iz tebe puši kaoiz kakve vatre, neka me odnese vodeni duh, koji živi u ovom potoku.«

Rekavši to, Robin se vrati s brvna na obalu i svojim nožem odsečejaku mladicu sa jednog vitkog, mladog hrasta, kakav se svuda uBernišdelu mogao da nađe. Pošto je potkresa i dotera na izvesnudužinu, otrča natrag k brvnu, gde je stranac još čekao.

»Sada ćemo«, reče Robin, »da se malo ogledamo. Gubi onaj koji sbrvna tresne u vodu. Hajdemo, dakle!«

Po prvom okretu Robinove motke stranac je mogao videti da nemaposla s početnikom i, kad bi im se motke pri napadu, odnosno odbraniukrstile, on je osećao da Robinova ruka ima snagu skoro, ako nepotpuno, jednaku njegovoj.

Dugo su oni vitlali svojim motkama, koje su bile nalik na krila kakvevetrenjače; prasak drveta, kad bi se motke ukrstile, razlegao se šumom,kroz drveće, i na jednu i na drugu stranu potoka. Najednom stranacnasrnu dvaput. Koliko god da se Robin brzo branio, on nije mogao dazadrži treći udarac i gorostasova motka se brzo i snažno spusti naRobinovu glavu.

Robin, sada potpuno besan, nasrtaše svojom motkom kao kakvimbičem. Brzo kao munja padali su njegovi udarci, sad ovde, sad onde, isva brzina očiju nije mogla sačuvati njegova protivnika da ne dobije

49

takve batine da su mu same kosti pucale.I jednom i drugom je na uzanom brvnu bilo vrlo nezgodno. Svaki

korak napred ili natrag iziskivao je svu pažnju, a i sama snaga kojom suoni jedan na drugoga nasrtali i dočekivali udarce zanosila ih je toliko dasu se jedva održavali na brvnu da ne padnu na jednu ili na drugu stranu.

Koliko god da je snaga visokog čoveka bila velika, Robinova brzinaruke i oka pokazivala se jačom. Onaj se zaista počeo da »puši«, znoj muse skupljao na licu i curio u velikim kapljama. Najednom mu Robinzadade jedan udarac po temenu; ali on odmah zatim, u besnom napadu,izbi Robina iz ravnoteže, i hajduk, s velikim pljuskom, pade u vodu.

Džon kao da se začudi što mu nema protivnika; zatim, otirući znoj sočiju, viknu:

»Halo, dragi moj, gde si sada?« On se zabrinuto saže i zagleda seu vodu, koja je brzo proticala ispod brvna. »Svetog mi Petra! Nadam seda ovaj junak nije ranjen!«

»Tako je!« ču se glas s obale malo niže niz vodu. »Evo me,ljudeskaro, živa i zdrava. Danas si ti dobio«, nastavi Robin u smehu, »aja, opet, nemam više potrebe da prelazim preko brvna.«

Robin ostade na obali i, kleknuvši, poče da vodom umiva glavu ilice. Kada se diže, on spazi velikog stranca skoro pokraj sebe kako lice iglavu zapljuskuje vodom.

»Šta!« viknu Robin. »Zar nisi nastavio svoj put? Tako ti se vraškižurilo da pređeš preko brvna da mi se nimalo nisi hteo skloniti s puta, asada se vraćaš natrag.«

»Ne rugaj mi se, druže«, reče ljudeskara bojažljivo se nasmejavši.»Ja nemam kud da idem. Ja sam sebar koji je pobegao sa vlastelinskogimanja; noćas, umesto svoje tople kolibe, moram da potražim kakav grmili, pak, kakvu paprat, koja neće biti suviše izložena promaji. Drago bi mibilo da se s tobom rukujem pre nego krenem, jer tako poštena i valjanaborca nisam nikada u životu sreo.«

Robinova ruka odjednom se našla na njegovim krupnim prstima, ioni se rukovaše u znak uzajamnog poštovanja i ljubavi. Zatim se Džonokrenu i pođe prema brvnu.

»Čekaj malo«, reče Robin »možda bi ti večerao pre nego što pođešna put.«

Rekavši to, Robin stavi na usne svoj rog i dunu u njega da kosoviprestravljeni izleteše iz grmova i sve se životinje, koje su dotle ležaleneprimetno u šiblju, sakriše u najbližim zaklonima. Stranac je gledao učudu, a Robin stajao, očekujući nešto i osluškujući. Odmah zatim izdaljine su se mogli čuti glasovi kao da srne jure kroz grmlje; a onda suse mogli videti neki ljudi kako trče između stabala prema njima.

Vil Stjuteli bio je prvi koji je stigao na obalu gde je Robin stajao.»Dobri naš gospodaru, šta ti se desilo?« reče on. »Mokar si do

50

kože.«Vil pogleda u stranca i poče da pilji u njega ljutito.»Nije ništa, nije ništa!« nasmeja se Robin. »Vidite li ovog visokog

momka ovde. Borili smo se motkama na brvnu, i on me je preturio uvodu!«

»Zaljuljajte ga, momci! Tresnite s njim u vodu!«»Ne, ne!« viknu Robin smijući se. »Nemojte ga, momci! Ja se na

njega ništa ne ljutim, ja sam se s njim rukovao, jer je on dobar i hrabardrug. Na noge, momče!« reče on strancu, koji je bio nemoćan u tolikimrukama i koji je tog trenutka zaljuljan imao da bude bačen daleko upotok. »Slušaj, čoveče«, reče Robin. »Mi smo hajduci, dobri momci, svipobegli od svojih zlih gospodara. Ima nas dvadeset i dvojica. Ako hoćešda nam se pridružiš, onda ćeš deliti s nama dobro i zlo jednako kao i svešto otmemo od bogatih unjkavih popova, osionih prelata, opakih lordovai okrutnih trgovaca, koji se usude da pođu kroz šumu. Ti dobro rukuješmotkom, ja ću te naučiti da još bolje rukuješ velikim lukom. Izjasni se,dakle, velika bećarino!«

»Neba mi i zemlje, biću tvoj čovek«, viknu stranac, istupivši živonapred i ispruživši ruku, koju Robin prihvati i stisnu. Nikada u životunisam čuo prijatnijih reči od ovih koje si mi ti sada rekao, pa ću svimsvojim srcem služiti tebe i tvoju družinu.«

»Kako ti je ime, dobri čoveče?« upita Robin.»Džon Stabz«, odvrati on; »ali me ljudi zovu Džon Mali«, dodade on

krupno se nasmejavši.»Ha! ha! ha!« nasmejaše se ostali i skupiše se oko njega, rukujući

se s njim i vičući: »Džone, mali čoveče, daj mi tvoju veliku ruku!«»Njegovo ime moramo promeniti«, reče odlučno Vil Strelac, »pa

ćemo ga krstiti crnim pivom. Gospodaru, zar nećemo sada natrag ulogor, da ovo proslavimo?«

»Dabogme, momci«, - odvrati Robin, »Noćas ćemo se veseliti. Usvom društvu imamo jednog novog druga, počastićemo ga dobrim pivomi debelom divljači.«

Oni zatim odmah odjuriše u logor, gde je Skedlok nad vatromnadgledao veliki kotao, iz kojega se širio vrlo prijatan miris za ljudeizgladnele na šumskom vazduhu. Robin skide sa sebe mokro a obučesuvo odelo iz tajnog stovarišta u jednoj obližnjoj pećini, a zatim svihajduci, stojeći oko Džona Maloga, koji ih je sve nadvisivao, uzeše uruke svoje drvene vrčeve, napunjene do vrha dobrim crnim pivom.

»Sada ćemo, momci«, reče Stjuteli, »krstiti našeg novog druga udobroj slobodnoj družini šumskih drugara. Dosada se on zvao DžonMali, a slatko je on i krasno detence. Ali odsada će se zvati Mali Džon.Tri puta: »Živeo!« drugari, Malom Džonu!«

Kada je zazvonilo za večeru, lišće iznad njihovih glava treslo se od

51

vike. Oni zatim pobacaše svoje vrčeve i, skupivši se oko kotla, zagrabišesvojim zdelicama gusta i masna jela i počeše da se goste.

Posle toga im Mali Džon ispriča kako se sreo sa šumarem, kako gaje svezao i pred očima mu pojeo ručak. Svi su se grohotom smijali, jer susvi bili kivni na Crnog Hjuga i na ostale šumare zbog njihova podmuklogugnjetavanja siromašnih seljaka na ivicama šuma. Složiše se svi u tomeda je Džon valjan i hrabar drugar i rekoše da bi, kada bi mogli dobitipedesetak takvih kao što je on, bili dovoljno jaki da sruše Crnu kuću ilirazbojnički zamak u Hegtorn Vestu.

Zatim Robin nastavi priču Malog Džona i ispriča im kako je ostaviošumara svezana »da razmišlja o svojim gresima sve dok se sovuljaga neoglasi.«

»Šta mislite, gospodaru?« reče Mali Džon. »Zar ćete vi natrag daonog... lupeža odrešite?«

Sada je bio mrak i samo treperenje vatre obasjavalo je ozbiljnamrka lica ljudi, koji su oko nje sedeli ili čučali.

»Ne, ja ne drešim tog lupeža! Ali je on sada slobodan i, u što nesumnjam, sada on kuka od bolova u rukama i nogama i zaklinjem se daće se i meni i tebi osvetiti.«

»Kako to, gospodaru?« reče Mali Džon, zinuvši od čuda; dok suostali pažljivo slušali, čudeći se vođinoj priči.

»Ja imam u šumi prijatelja«, reče Robin, »koji mi pomažu u mnogimstvarima. Ali se oni plaše od stranaca, i neće pred njima da se pokažusve dok ih bolje ne upoznaju. Hob Hil, moj drugaru, pokaži se!«

Zatim, na zaprepašćenje svih, s jednog tamnog mesta blizuRobinovih nogu diže se malen čovek, čije je dugo lice prema vatri bilobledo i čije su se plave oči sijale kao trnjine. Jedni su se, imajući gastalno na očima, gurali ustranu; drugi su se krstili; a Mač, Milerov sin,skinuo je svoj koporan i izvrnuo ga.

»Sveti Petre!« mrmljaše on. »Štiti nas od sile zlih duhova!«»Sram te bilo!« viknu Robin strogim glasom. »Hob nije nikakav zao

duh, nego je on čovek kao što si i ti, samo, možda, manjeg rasta, ali sviše razuma.«

»To je duh, dobri naš gospodaru«, reče jedan od hajduka: »I topodzemni duh, baš kao što ga opisuju. On vodi ljude u baruštine, gde onionda celu noć lutaju.«

»Ovaj je kao i onaj«, reče Ref Karter, »koji je često preplitao noćugrive mojih konja, tako da bi oni pobesneli.

»I koji svojim opakim srpom«, reče jedan, »pravi na livadamazelene krugove, pa se stoka, ako u njima pase, potruje.«

»Ne govori o patuljku«, reče drugi, prekrstivši se prstom po licu, dabi se zaštitio od duhovih »zlih očiju« »ili ćeš sigurno umreti.«

»Svi ste vi stare žene«, reče Robin s prezirom. »Hob je čovek,

52

kažem vam, koji može da trpi kao i vi - koji ima istu krv za klinove, istotelo za mučenje i za rane od vatre. Čujte«, nastavi on glasom punimteškog besa, »Hob ima istu krv za klinove, isto telo za mučenje i za raneod prijatelji. Mnogo puta su mi oni pomogli, a često su mi i život spasli.Da niste ni pomislili da lim što nažao učinite!«

»Kako to, dobri gospodaru, da su oni tvoji prijatelji?« upita MaliDžon, smešeći se dobroćudno na Hoba. »Kako si stekao njihovuljubav?«

»Ispričaću ti«, nastavi Robin. »To je bilo pre dva leta; prolazio samdubokom unutrašnjošću šume i došao do jednog usamljenog proplanka,gde se nikada nije mogao videti šumar; jer se govorilo da ga posećujuduhovi, pa se najhrabriji među njima držao daleko od njega. Na tom suproplanku dve mogile ili humke. Ja sam prošao pokraj njih i video triviteza na nogama i dva kako leže mrtvi. I tri viteza borila su se sa dvapatuljka - ovim čovekom i njegovim bratom. Hob je bio teško ranjen, a ibrat mu, i vitezovi su ih savladali. I onda sam ja sa čuđenjem posmatraošta će oni sada da rade, i video sam kako lože veliku vatru; kad sam imse prikrao bliže, čuo sam kako kažu da će videti boće li ovi duhovi goretikao što im je i otac gorio na Hegtorn-Vestu, ili su oni duhovi vatre, pa ćeda odlete u dimu. Zatim, kada doguraše tu dvojicu ljudi do vatre, jaugledah kako se na strani jedne od tih humki otvaraju vrata od busenja ikako na njih iskaču tri žene - jedna stara i ćopava, ali dve druge mlade ivrlo lepe, iako malene. One se baciše vitezovima pred noge i počeše damole milost za svoju braću, i stara žena ponudi da budu spaljene umestosina. Pakosni vitezovi najpre zanemeše od čuda kad ih ugledaše, azatim ščepaše tri žene i odlučiše da ih spale zajedno s njihovom braćompatuljcima. Tada ja to nisam mogao više da podnesem, pa sa tri streleiza svog pojasa ubih ove gadne vitezove. Odvukao sam ta dva jadnastanovnika mogila od vatre, i otada su oni i sav njihov rod uvek bili mojinajbolji prijatelji koje sam u šumi imao.«

»Gospodaru«, reče Mali Džon ozbiljno, »to je bilo dobro od tebe, izaista si dokazao da nikada nijedan čovek ne trpi od časna i dobradela.«

On se diže i, onako gorostasan, saže se prema malom Hobu i pružimu ruku.

»Dragi moj«, reče on, »daj mi ruku; jer sam ja prijatelj svakom onomko voli dobrog gospodara Robina.«

»I ja, i ja«, rekoše neustrašivi Vil Stjuteli i Skarlet, koji istogatrenutka istupiše napred.

Mali čovek dade svakome od njih redom ruku, gledajući svakoga pritom oštro u lice.

»Hob Hil biće brat svima onima koji su braća Robina Huda«, rečeon.

53

»Čujte, prijatelji«, nastavi Robin. »Upravo kao što smo mi patili odugnjetavanja i pakosti zlih lordova, tako je isto patio ovaj naš prijatelj injegov brat. Onih pet vitezova koje smo ubili oni i ja bili su od oneobesne družine u Hegtorn-Vestu, koja sve zemlje u ovim stranama drži ustrahu i rđavo njima upravlja. Ja znam za neka okrutna dela koja je naocu ovih naših prijatelja izvršio Renelf od Vesta, i može uskoro da sedesi da mi budemo u stanju pomoći Hobu i njegovu bratu da se osvetepakosnom lordu za sve one muke i patnje koje je njihov otac podnio. Štakažeš ti, Hobe, hoćeš li da ti mi pomognemo ako zatreba?«

»Ako zatreba, dabogme«, odvrati Hob, čije su oči zasjale od besa ičiji je glas bio slab i nejasan, »ali mi ljudi iz podzemnog sveta svojuosvetu ostavljamo za se. U svoje vreme mi ćemo je izvršiti, i to u punojmeri. Ipak ti hvala, Robine, i ovim tvojim drugovima, na pomoći koju namnudite.«

Mali čovek govorio je dostojanstveno, kao da zahvaljuje sebiravnima.

Zatim dođe mali Gilbert i rukova se s čovekom iz humke, a za njimMač, Milerov sin; pa onda svi ostali, dslobodivši se straha, videći da seRobin i Mali Džon i drugi ne plaše, pristupiše i prijateljski se pozdraviše sHobom Hilom.

»Sada smo«, reče Robin, »svi braća slobodnim ljudima šume.Nikada više ne treba nijedan od vas da se noću boji zakoračiti van krugasvetlosti koje baca vatra, i danju ne treba da se bojite hodati ni ponajusamljenijem proplanku. Mi smo sada slobodni u šumi u svim njenimdelovima i prijatelji svim njenim ljudima.«

»Tako kažem i ja«, reče Hob, »ja - čiji je narod nekada vladaocelom ovom zemljom. Slomljeni smo mi sada, Mali Ljudi; upola nas seboje, upola preziru; nas i naša nedužna dela, o kojima sada glupe pričepričaju lude žene i ustrašena deca noću oko svojih vatri. Ali ja vama, kojiste braća moga brata, dajem staru reč mira i bratstva, koju smo mi, prenego što su visoki plavi ljudi došli i opustošili našu zemlju, mi, Mali Ljudi,davali svima onima koji su nam bili na pomoći i bili nam prijatelji. Ja, čijije rod bio nekada gospodar podzemnog i ovoga sveta, ljudi iz humki,pećinskih ljudi, šumskih ljudi, dajem vama, svojoj braći, jednak deo iudeo u zemlji, u šumi, u vodi i vazduhu šume i močvara.«

S tim rečima mali, tamni čovek izmaknu se iz svetlog kruga vatre iodjednom postade delom šumske pomrčine.

54

KAKO SE ROBIN BORIO SAPROSJAKOM-UHODOM I KAKO JE

ZAROBIO ŠERIFA

Zima je bila prošla; zraci slabog prolećnog sunca prodirali su krozgole krošnje sivih stabala Šervuda, blag povetarac tresao je resama naleskama, vrbama i topolama; i drozd, koji je već pet zima živio naproplanku, sedeo je sada na vrhu najvišeg bresta i kliktao na sve strane,kao da je hteo da objavi celom svetu da se više nigde ne vidi sneg, dase pupoljci na drveću razvijaju sve brže i brže, da crvi počinju da izvirujuiz zemlje i da se sada, zaista, hrana i život i ljubav opet vraćaju na svet,koji je dugi niz sedmica izgledao mrtav, kao zauvek zastrt svojimmrtvačkim pokrovom.

Prostran proplanak, bez ijednog žbuna, ležao je dole pred njim, sadve poveće zelene humke sa strane, jednom do druge. Jedna se jasnoizdizala iznad proplanka, dok su na drugoj ležale senke sa ivice šume.

Nigde na prostranom proplanku nije bilo nikakva znaka ljudskogživota. Doduše, izgledalo je kao da od izvesnog mesta na zelenoj straniviše humke počinje jedna jedva primetna staza i vodi u šumu; ali je tolako mogla biti staza nekog para zečeva, koji su na tom brežuljku imalisvoju logu; a zečevi, kao što je poznato, trče na pašu uvek jednom teistom utrtom stazom.

Najednom iz šume, sa strane gde je proplanak širi, iskoči na čistinuprilika nekog malog čoveka. Brzo kao zec poče on trčati travom, da biustrčao uz bližu humku, pope se na vrh i izgubi se pod zemljom. To jebio Hob Hil. Ne prođe ni nekoliko trenutaka, a na drugoj strani humke,bliže šumi, jedna površina busenja kao da najednom propade u zemlju,da bi se na njenom mestu pojavile male prilike Hoba Hila i njegova brataKeta. Oni se dobro osvrnuše oko sebe i, dok se busenje za njima opetsklopi, počeše brzim koracima da odmiču niz malu stazu. Svaki čas suse osvrtali iza sebe, da ne bi izgubili iz vida prostor koji je ležao izmeđunjih i očiju koje su vrebale iz šume na mestu odakle je Hob izišao.

Ubrzo su stigli do ivice šume i potrčali kroz njene senovite prolazeispod golih sivih stabala. Koliko je čovek mogao nabrojati dvadeset, naproplanku je vladao potpuni mir. Ali zatim, na onoj strani šume odakle jeHob bio izišao začu se topot konja, bljesnu sjaj oružja i na uskoj stazi

55

pojavi se osam jahača, koji, izlazeći iz šume na proplanak, stadoše ipočeše da osmatraju prostor pred sobom.

Pred njima je bio čovek, lepog, skoro elegantnog držanja,plemenitih crta lica. Na glavi mu je bio čeličan šlem, na širokim grudimapancirna košulja, a u desnoj ruci koplje. Pored njega na paradnom konjučovek nežna i blaga lica, koji je izgledao kao kakav kapetan, jer je nasebi nosio polukaluđersku rizu pisara. Iza njih je jahalo šest ljudi, svaki skopljem, pancirnom košuljom i čeličnim šlemom, tobolcima na leđima,dok su im se o sedla obešeni lukovi lagano klatili. Oni su imali otvorenizgled slobodnih građana, jamačno su bili telesna garda slobodnihzakupaca.

»Dobro, gospodine Gemelu«, reče pisar, ogledajući sad ovaj sadonaj put, »kojim ćemo putem sada? U ovoj divljoj zbrci stabala,proplanaka i brežuljaka baš sam radoznao gde mislite da nađete togsvog rođaka odmetnika.«

»To je jasno kao dan«, reče gospodin Gemel nasmejavši se. »Tamoiza dve humke«, rekao je dobri seljak u Autvudzu, »jednu milju krozšumu, dok ne dođete do obale; onde krenite prema strmoj padiniKlamberovih Grebena s one strane reke, i onda«, gospodin Gemel seveselo nasmeja, »možda će vam strela koju ćete dobiti u rebra kazatigde je on, makar ga vi inače i ne videli. Zato, dragi Simone, put jasnovodi do mesta gde je Robin zimovao, gurajmo samo napred.«

Pa pošto obode konja, vođa Alfred od Gemela, zvani Gemel, jurnuna proplanak, a za njim pisar i šest strelaca.

»Nemojte da prolazimo pored ovih zelenih humki!« reče Simon.»Ljudi vele da u njima stanuju zli dusi, koji nas mogu začarati, ako sebudemo kretali njihovim krajem.«

»Vidi se da nisi seljak«, nasmeja se gospodin Gemel. - »Svudaunaokolo, širom cele zemlje, ima mnoštvo tih humki i, koliko ja znam,niko se nije tužio zbog njih. Stvarno, bila je jedna na mojoj zemlji uLoksliju, i koliko se sećam, dolazili su moji seljaci i molili me da je neprekopavam; ja sam im odgovorio da je ne mogu tako ostaviti, kad odnje mogu dobiti dobru oranicu; i prekopao sam je; u njoj nije nađenoništa nego jedna rupa u sredini i u njoj stari ćup s nekoliko sagorelihkostiju, nekoliko vrhova strela i kamenica. To su samo stari grobovi.«

»Ipak sam ja čitao«, nastavi pisar, »da ima tako visokih humki nausamljenim mestima, pa da u njih neko ulazi kroz zeleno busenje unutra,gde stanuju ljupki đavolčići i gde strašni čarobnjaci izvode svojeneodoljive veštine i čarolije.«

»Ja se bojim«, reče Gemel, »da takve priče nisu istinitije odspevova i lažnih priča raznih opsenara, koje su dobre da nam brže prođečas-dva dosadnog vremena, ali koje ne vrede toliko da bi im pametniljudi mogli verovati.«

56

Uza sve to, pisar je gledao na humke, dok su jahali pored njih, takokao da će svakog trenutka iz njih da se pomoli neko zlo, koje će ihsputati nekom čudnom čarolijom. A u šumi, on se stalno obazirao iupirao pogled u mračne šumske staze. Simon stvarno nije voleo mračnešume. On je veći deo života proveo po gradovima, pa je mislio da nemaprijatnije muzike od vike i galame ljudi i žena koje se cenjkaju natrgovima, ni ljepšeg vidika od onog koji daju uzane ulice, svaka sa svojimkomadičkom neba, skučenog između visokih strmih streha.

Mogli su jahati kroz šumu koju polovinu milje, kad najednom iznadnjihovih glava odjeknu oštar glas, sličan vrisku ptice u kandžamajastreba; svi skoro nesvesno baciše pogled gore, da vide taj jastrebovplen. U isti mah začu se krupan glas:

»Stanite, putnici, da se niste makli!«Na te reči oni se brzo trgoše i, osvrćući se oko sebe, najednom

onde gde su se malopre mogla videti samo mračna šumska stablaugledaše sada kojih dvadeset ljudi u tamnosivim koporanima,pantalonama i kapuljačama; svaki od njih imao je zategnut luk sa peromstrele do samog uha.

Dva-tri naoružana momka, koji su jahali iza njih, počeše seunezvereno obazirati oko sebe, u sebi psovati i gledati kuda dapobegnu. Ali, gledajući bolje, videše da su ih sa svih strana opkolilistrelci. Njihovi tamni koporani i pantalone boje drveća davali su im vidpravih stabala, tako da su jednome za trenutak izgledali kao čvornovatitrnovi, a drugom, opet, kao mladi hrastovi, dok po blesku oštrih vrhovastrela i jedan i drugi nisu uvideli da se varaju.

Alfred od Gemela ugrize se za usne i oči mu počeše da sevaju odsrdžbe ali, savladavajući svoj bes, reče dobroćudno:

»Dobro, momci, šta želite od mene?«»Odložite oružje!« odgovori jedan visok i snažan čovek, stojeći

pored debla jednog hrasta baš pred njima.Ćutljivo i natmureno šest strelaca izvršiše razbojnikovo naređenje, i

kada je oružje već bilo na zemlji, začu se novo naređenje:»Odjahati deset koraka napred!«Kada i to bi učinjeno, razbojnik dade naređenje trojici svojih ljudi da

pokupe oružje.»Sada ćeš ti poći«, reče on gospodinu Gemelu, »da vidiš našega

gospodara, koji vlada ovim šumama.«»Ko je vaš gospodar, visoki čoveče?« upita Gemel ljutito, pošto

razbojnik prihvati njegova konja za uzde i poče da ga vodi za sobom.»To će vam on reći«, reče razbojnik. »Ali se nadam da ti je kesa

dobro postavljena, jer će on dobro počastiti i tebe i tvoje društvo, a ti ćešimati da platiš trošak.«

Gospodin Gemel bio je sprečen da mu odvrati, jer se toga trenutka

57

začuo glas koji je dolazio između drveća pred njima. Pogledavši u tompravcu, oni spaziše jednog visokog čoveka kako ide prema njima, sadvojicom malih ljudi pored sebe. Visoki čovek bio je sav u zelenu, nanjemu je bio ogrtač sa kapuljačom, koji mu je dopirao do kolena, dok sumu glava i lice bili pokriveni kapuljačom.

Razbojnik koji je držao uzde zaustavi Gemelova konja čim se čoveku zelenu približi i reče:

»Gospodaru, evo nekoliko ljudi pod oružjem koji ludo gacaju krozšume, kao da za to imaju od tebe dozvolu, boju ni sam kralj nije dobio.Hoćeš li ih počastiti ručkom ili ćemo iz njihovih kesa uzeti danak i pustitiih da idu svojim putem lakše i pametnije nego što su došli?«

Čovek u zelenu stajao je jedan trenutak bez reči, gledajući u liceprvoga konjanika. Zatim, srdačno se smejući pođe ispruženih rukuprema njemu i, zbacivši s lica kapuljaču, reče:

»Daj mi ruku, rođače, i oprosti što su te moji ljudi tako grubodočekali!«

Trgnuvši se, Gemel se oštro zagleda u lice Robina Huda (on je,naime, bio čovek u zelenu); zatim, prihvativši i stiskajući ispruženuhajdukovu ruku, nasmejano reče:

»Robine, Robine, nitkove jedan! Trebalo je da znam da su to tvojiverni momci. Ti si jedini čovek od svih ljudi koje sam upoznao.«

Gemel skoči s konja, te se njih dvojica zagrliše i poljubiše u obaobraza. Zatim Gemel odmaknu Robina od sebe i uze da ga posmatra,ispitujući polunasmejanim, poluzadivljenim očima preplanulo lice sasmelim, sjajnim očima, glavu sa tamnosmeđom kosom, krupan i snažanstas.

»Za ime božje!« reče Gemel. »Teško bih te prepoznao, toliko si serazrastao otkad smo se pre pet godina u Loksliju rastali. Robine, takosam bio žalostan kad sam Čuo da si morao pobeći u šumu; šteta, ti siuvek tako slobodno govorio i bio uvek tako brz na delu!«

»Sada, dragi moj«, odvrati Robin ozbiljno, »nema smisla da o tomegovorimo. Mi se u tome ne možemo nikada složiti. Ti si smatrao zanajbolje da se udvaraš moćnom lordu čije zemlje leže do tvojih i dazatvaraš oči pred mnogim stvarima na koje ja nisam mogao ćutati i protivkojih sam se morao boriti. Sada, dragi moj, reci ti meni, zašto si došaoovamo?«

»Da te vidim, Robine, da ti zahvalim i da te opomenem da sečuvaš!« glasio je odgovor.

»Da mi zahvališ?«»Jest, na tvom plemenitom delu u Hevlendu!« reče Gemel. »To što

si učinio onim izdajicama i pljačkašima naše sirote bratanice, pošto jeona uzalud tražila pravdu na kraljevskom sudu, to je bilo pravedno i,odista, potpuno na svom mestu!«

58

To je stvarno bilo delo koje je skoro kao i njegovo prvo bekstvo,pošto je pobio momke gospodina opata, raznelo Robinovu slavu daleko,širom zemalja Jorkšira, Derbija i Notinghema, koji je ležao pored velikihzatalasanih šuma. To se desilo u kasnu jesen, malo pre nego što ćezima svojom ledenom rukom da zabravi zemlju ledom i snegom. Robinje imao jednu bratanicu, gospođu Alis od Hevlenda, koja se udala zaBeneta, imućnog slobodnog posednika, koji je stanovao u Skordelu, uJorkširu. Dve godine pre toga, pljačkaši Škoti i vraški Gelovejci, divlji iokrutni i svirepi kao divlje mačke, bili su došli sa severa, pustošeći ipaleći. Jedan škotski vitez zarobio je tom prilikom Beneta i bacio ga utamnicu, tražeći za njega otkupninu. Dok je on tako bio odsutan, susedinjegove žene, Tomas od Peterlija i Robert od Prestberija, prigrabili sunjegove zemlje u Hevlendu i podelili ih među sobom, srušili kuće i, štaviše, izbacili mu ženu Alis iz kuće u kojoj je stanovala.

Sirota žena nikakve pravde nije mogla dobiti, niti od kraljevskihsudija niti od upravitelja imanja lorda koji je tu zemlju držao kao svoju.Zatim, pošto je njen muž već bio odležao godinu dana u tamnici, ona jetek tada došla do mogućnosti da za njega isplati otkupninu. On se vratioi, čuvši za pljačku svojih zemalja, poseo ih kao zakoniti vlasnik; međutim,neprijatelji su ga dočekali u zasedi i tako ga istukli da je jedva ostao živ.Njegova žena je došla pred kraljevski sud; ali joj tu, posle dugog i teškogčekanja, bi saopšteno da tužbu mora predati sam Benet lično, iako jejadni čovek bio tako isprebijan da to putovanje ne bi mogao nikakopodneti, osim da se razboli i da celog života ostane sakat. Izgledalo jeda će Tomas od Peterlija i Robert od Prestberija, pošto su se pokazalitako moćni i bezobzirni, biti ostavljeni nesmetani u posedu zemalja kojesu oteli.

Tada se Alis setila svoga rođaka. Otišla je Alfredu od Gemela, i onjoj je obećao da će njen slučaj ponovo pokrenuti pred kraljevskimsudom; ali je žena bila izgubila svaku nadu u pravdu tim putem. Zato jeuzela konja i sa jednom služavkom i jednim seljakom pošla u šumu dapotraži svog neustrašivog rođaka Robina Huda, tražeći ga onde gde sesmatralo da bi mogao biti u zasedi. Posle velikih muka našla ga je,ispričala mu svu svoju nevolju i zamolila ga za pomoć.

Robin ju je utešenu i ohrabrenu poslao kući; a ona je tu svojuposetu njemu držala u strogoj tajnosti. Prošlo je bilo nekoliko dana; ionda, jedne noći ljudi u Skordelu videše kako daleko na brežuljcima goredve kuće; bilo im je jasno da se na dvojici razbojnika izvršila nekaosveta. Idućeg dana svi su znali i radovali se hrabrom podvigu RobinaHuda, koji je došao i ubio i Tomasa od Peterlija i Roberta od Prestberija,i opet vratio Benetu od Hevlenda zemlje koje su mu ti lopovi bili oteli.

»Ja ti kažem«, reče Alfred od Gemela, gušeći svoje divljenjeodvratnošću lepo vaspitanog čoveka prema nasilnim postupcima, »da je

59

to što si ti učinio dovelo svu silovitu gospodu u blizini šuma do uverenjada bi i na njih, ako budu suviše okrutno tlačili siromašni svet, mogao doćired.«

»I ja mislim tako«, reče Robin Hud i namrgodi se. »Ako ljudinepravdu kakvu je podnio Benet i naša rođaka ostavljaju nekažnjenom,kome će se, onda, oni koji podnose ugnjetavanje da obrate za pomoć?Neće, valjda, rođače, tvojim ljubaznim popovima, koji cede jadne ljudekao i svaki drugi baron i koji pune svoje kese novcem koji su iscedili odsiromašnih seljaka. Međutim, reci ti meni od koga me upozoravaš da sečuvam?«

»Od sera Gaja od Gizborna i njegovih đavolskih zavera«, odvratiGemel. »Juče sam bio u Autvudzu, koji sada drži upravnik kraljevskihimanja, ima već godina i jedan dan otkada si ti stavljen van zakona. Tusam našao Kripsa, starog upravnika, koji je, koliko ja znam, bio tvojprijatelj; i on mi je ispričao kako ser Gaj ne može nikako da zaboraviudarac koji si mu zadao sa svojim drugovima. Okrutan čovek kakav jebio i pre nego što si ga ti isterao iz njegove kuće, sada je još gori isuroviji. I on se tvrdo zakleo da će te uhvatiti živa ili mrtva.«

»O kakvim je to planovima Krips govorio?«»Ser Gaj i Ralf Merdek, šerif Notinghemšira, postali su nerazdvojni

prijatelji, i seljaci govore kako su im neki putnici pričali da ser Gaj igospodin Merdek plaćaju neke pokvarene ljude, da bi se prerušili uprosjake, hodočasnike i torbare, i putovali šumama, kako bi našli tvojaskrovišta, tako da bi oni jednoga dana mogli da skupe svoje momke i date napadnu.«

»Hvala ti na savetu«, reče Robin, sa izgledom čoveka koji tome nedaje nikakvu naročitu važnost; »a sada ćete ti i tvoji ljudi ručati samnom.«

Oni su zatim stigli do skrovišta na jednom od nekoliko šumovitihbrežuljaka, koji su se strmo dizali odmah pored potoka u šumi; tu ih je upećini čekao već gotov ručak, za koji su sada svi seli da mu se osvete.

Robin i njegovi ljudi ispitivali su Gemela da li ser Gaj postupa sadasa seljacima na svojim imanjima okrutnije nego ranije.

»Ljudi vele da nije«, glasio je odgovor; »a zato ima puno razloga.Priča se da se opat Robert od Sent-Merija, kada je čuo kako si mu tipobio momke i kakva je četa tvojih drugova, strašno naljutio na ser Gajai rekao mu da je sigurno preterano gonio ljude na imanju i da sada morada pazi na svoje postupke, inače da ga neće više da trpi kao upravnika.Tako da narod nije više tako bezobzirno preopterećen kao ranije, a štose tiče ser Gaja, ljudi ga i pored toga strašno mrze.«

»Čudo jedno«, reče Skarlet podrugljivo, čuvši ovo »da je oholi opatod Sent-Merija, sa svojim debelim podvaljkom, mogao da rekne koju rečsažaljenja!«

60

»Možda, ujače«, reče mali Gilbert od Bele Ruke, koji je uvek želeoda bude pop i da nauči čitati, »možda opat nije nikada rekao ser Gaju daguli i tlači narod na imanju, možda je to ser Gaj činio iz svojih ličnihpobuda, kao rođeni nasilnik.«

A to je, stvarno, u duši osećala većina hajduka, pa stoga nije oopatu ni imala tako rđavo mišljenje.

Uskoro zatim, gospodin Gemel i njegovi ljudi pođoše natrag, i RobinHud sa nekoliko svojih drugova ispratiše ih do ivice šume i dovedoše ihna put prema selu Loksliju, koje je ležalo jugozapadno od malog gradaŠefilda.

Jednoga popodneva, neka tri dana posle toga, Robin je išao poredglavnog druma, koji je kroz šumu vodio od Pomfreta u Olerton iNotinghem. Hodajući tako, on je razmišljao o onom što mu je njegovrođak pričao u vezi sa planovima ser Gaja od Gizborna, da ga uhvati,bilo živa ili mrtva; i kad je upravo prolazio ispod drveća, začu nečijekorake i, osvrnuvši se gore, ugleda jednog prosjaka kako ide drumom.

Robin ga je između drveća mogao da vidi, dok je sam bio sakriven; itako, posmatrajući kako prosjak trupka putem sa velikom motkom u ruci,on se pitao da li je ovaj čovek zaista pravi prosjak ili je jedan od uhodakoje je Gaj od Gizborna poslao da ga uhode.

Ogrtač toga čoveka bio je zakrpljen na pedeset mesta, tako da jeviše ličio na kakvu zbirku ogrtača nego na jedan ogrtač; na njemu su bilepantalone u dronjcima, a na nogama velike smeđe čizme. Prebačenaoko vrata, niz njega je visila, na velikom širokom kaišu, njegovaprosjačka torba, a za pojasom mu je visio dug nož u kožnim koricama.Na glavi mu je bio širok, plitak šešir, tako debeo i glomazan da jeizgledalo kao da je sastavljen od tri šešira.

Robinove sumnje su rasle, jer je odista izgledalo da je taj čovektako odeven samo da odigra izvesnu ulogu, i da nije nikakav prosjak.Osim toga, on se stalno obazirao i zagledao u šumu, čas na jednu časna drugu stranu, kao da ide po neravnoj stazi.

I u trenutku kada je prosjak bio prošao pored mesta gde je Robinstajao, hajduk viknu za njim: »Stani, prosjače! Zašto tako žuriš?«

Prosjak ne odgovori ništa, nego samo ubrza korake. Robin potrčaza njim; nato se prosjak ljutito okrenu i zamahnu svojom motkom. Bio jeto čovek gadna izgleda, sa ožiljkom od obrva do obraza na jednoj strani.

»Šta ćete od mene, gorštače?« povika on. »Zar ne može čovekmirno da prođe kraljevskim drumom, a da se svakojako đubre na njegane izdere?«

»Ti si osoran, prosjače«, reče Robin. »Kazaću ja tebi zašto tezaustavljam. Ti imaš da platiš putarinu, ako ćeš da ideš dalje krozšumu.«

»Putarinu!« viknu prosjak široko se smijući. »Ako budeš čekao da ti

61

ja platim putarinu, ti, protuvo jedna, nećeš se za godinu dana maknuti sovoga mesta.«

»Hajde, hajde«, reče Robin; »odgrni svoj ogrtač, čoveče, i pokažišta imaš u svojoj kesi. Sudeći po odelu, ti si bogat prosjak, ako si tozaista, a nisi kakav lupež pod maskom poštenog prosjaka.«

Čovek se namršti, pogleda Robina podozrivo i stegnu u rukamasvoju motku.

»Nemoj, čoveče«, - reče Robin dobroćudno, »zašto stežeš takojako svoju motku. Sigurno imaš dosta para u svojoj kesi da bi mogaojednom siromašnom gorštaku platiti putarinu.«

»Uzmi novac iz svoje kese, lupežu i razbojniče«, zareža prosjak.»Od mene ga nećeš uzeti. Ne bojim se tvojih strela; bio bih radostankada bih te video kako visiš na vešalima; a nadam se, odista, da ću teuskoro na njima i videti.«

»Odista, sada dobro vidim«, reče Robin, »da ti ne bi bežao ni odčega, kada bi samo izdajstvom mogao da dođeš do koje prljave pare. Amislio sam da si pošten prosjak! Svi nitkovi i izdajice ispisani su na tvomgadnom licu. Sada čuj šta ću da ti kažem! Vidim da si izdajica u službinekog pokvarenjaka, ali me to neće sprečiti da uzmem svoju putarinu.Baci svoju kesu na zemlju, ili ću sad da prošišam kroza te ovu velikustrelu!«

Govoreći to, Robin se spremao da namesti strelu na tetivu svogaluka. Najednom mu prsti promašiše tetivu, i on spusti pogled na luk, dabi se snašao. Taj trenutak bio je sudbonosan. Poput kakve divlje mačkeprosjak skoči na Robina, razmahnu svojom motkom i izbi mu luk i streluiz ruku.

Robin se trgnu natrag i izvuče svoj mač, ali prosjak u tren okazamahnu na njega i udari ga sa strane po glavi teškim udarcem. Onpade na zemlju onesvešćen, a u isti mah iz šume pored puta začu seneka vika. Prosjak se osvrnu na sve strane, ruka mu se nađe na dršcioštrog noža za pojasom, i u jednom trenutku, kako se bio sagnuo,izgledalo je kao da će da skoči na oborenog hajduka i da ga propisnoprekolje.

Jedan čovek u sivom skoči iz grmlja nekoliko jardi daleko odatle, aza njim još dvojica. Oni se zagledaše u prosjaka, koji u tren oka zauzestav ravnodušna čoveka i pođe dalje; jedan zavijutak na uzanoj staziizmeđu drveća, i on im se izgubi iz vida.

Dvojica od tih ljudi bili su novaci u hajdučkoj četi, a treći je bio Dod,momak koji je pomogao Robinu da ubije Hjuga Lina. Idući putem,najednom Dod spazi luk i strelu, izbijenu iz Robinovih ruku, i stade.

»Gle, gle«, reče on; »šta je ovo ovde bilo? Ovo je luk našegagospodara. Poznajem ga po veličini, jer niko drugi nema te ruke da bi gamogao zategnuti.«

62

»Gledaj, gledaj!« povika jedan od one dvojice, gurajući se iza grmagde je Robin ležao na zemlji. »Evo jednog ranjena čoveka - bogami, toje naš gospodar! O, pobogu, ko je ovo zlo počinio?«

Dod hitro kleknu pored svog vođe i stavi mu ruku pod prsluk, da vidida li mu srce još kuca. Zatim povika:

»Momci, hvala svim svecima, on je živ. Trčite k izvoru tamo pokrajgloga i donesite u kapi vode.«

Čim ga poliše vodom po licu, on se odmah povrati, duboko uzdahnui, uhvativši se rukama za glavu, otvori oči.

»O, gospodaru«, reče Dod, »reci nam ko ti je to učinio. Sigurno je tobilo izdajstvo. Koliko ih je bilo koji su te napali?«

Robin se iznemoglo nasmeši gledajući u tri usplahirena i zabrinutalica nad sobom; za tili čas se osećao toliko oporavljen da je seo.

»Bio je samo jedan koji me je napao«, reče Robin, »i to jedanprkosan lupež, odeven kao kakav prosjak. Napao me svojom velikommotkom kad sam stavljao strelu na tetivu, i pre nego što sam mogao dase branim, oborio me onesvešćena na zemlju.«

»Vere mi«, reče Dod, »to je bio onaj lupež prosjak koga smo videlikada smo izišli na put, sećate li se kako je nedužno izgledao! Hajde,momci«, reče on, vraćajući se drugoj dvojici, »hajde da se pokažemo, pada ga uhvatimo i dovedemo, da ga naš gospodar, ako htedne, ubije.«

»Samo pazite«, reče Robin, »da se tom lopovu neopaženi približite.Bila je od mene glupost što sam se bio suviše približio njegovoj motki,koja me je upropastila. Ako mu dopustite da se posluži svojom motkom,nagrdiće vam lik.«

Dva mlada momka obećaše da će se oprezno došunjati do prosjakai brzo jurnuše za njim, a Dod ostade kod Robina, dok se on ne osetidovoljno jak da ustane, pa da mu pomogne do hajdučkog logora.

Međutim, dva mlada hajduka, znajući da prosjak mora da se držisamo jednog puta kroz šumu, brzo su trčali, da bi ga stigli. Ali je uskorojedan od njih, po imenu Bet, predložio da udare bližim putem kroz šumu,pa da tako stignu da zauzmu i busiju na uzanom delu puta kuda ćeprosjak tek da naiđe. Drugi se složi s time, pa su tako obojica jurnulakroz šumu. Bili su jaka telesnog sastava, i da im je razum bio tako oštarkao što su im bila čula, svi bi s njima dobro prošli. Ali su bile prošle samotri nedelje otkako su se oni rastali od pluga i ostavili teški i naporni radna poljima svoga lorda, te još nisu bili onako oštroumni kao što će bitiuskoro posle toga, kada malo duže budu imali posla sa opasnostimašume.

Trčali su napred između drveća, preko proplanaka i kroz baruštine,ne obilazeći ni blato ni vodu, ne posustajući ni od bregova ni odbrežuljaka. Najzad stigoše do pravog puta kroz šumu na mestu gde onprolazi kroz jednu dolinicu. Na dnu te dolinice bila je gusta šuma, kroz

63

koju se put sužavao, i ovde napraviše zasedu, tako da se jedan sakrioza drvo s jedne a drugi s druge strane puta.

Uskoro dok su čučali vrebajući, začuše korake niz brežuljak iizvirujući ugledaše prosjaka koga su bili videli blizu onoga mesta gde jeu nesvestici ležao njihov gospodar.

Kad on naiđe na deo puta koji je ležao između njih, skočiše oni nanj i, pre nego što je mogao i pomisliti da beži, jedan mu istrže iz rukemotku, a drugi mu zgrabi kamu iza pojasa i stavi mu je na grudi.

»Grmaljska izdajice!« reče hajduk. »Da nisi mrdnuo, ili ću ti inače jabiti pop, da te pošaljem na onaj svet.«

Prosjakovo gadno lice smrknu se od besa; on je gledao čas ujednoga čas u drugoga, a zatim se obazirao oko sebe, nebi li mogaokuda da pobegne. Ali da pobegne, za to nije bilo nikakva izgleda; i stogaon odluči da se lukavstvom spasi iz neprilike.

»Milostiva gospodo«, reče on ponizno, »poklonite mi život!Odmaknite od mene taj oštri i gadni nož, ili ću inače od straha daumrem. Šta sam vam ja učinio, pa hoćete da me ubijete? I šta ćete imatiod toga ako ubijete i opljačkate jednog siromašnog, starog prosjaka?«.

»Lažeš, lažni ugursuze!« izdera se na njega Bet. »Ja mislim da bibilo bolje da zarijem ovaj nož među tvoja prokleta rebra. Ti umalo da nisiubio najplemenitijeg i najhrabrijeg čoveka u celom Šervudu i Bernišdelu.Moramo te odvesti natrag, čvrsto svezana i sapeta, a on će presuditi dali ćeš biti ubijen kao meta našim strelama, ili ćeš visiti na drvetu,nedostojan da se naše dobre strele zabodu u tvoj prokleti trup.«

»Milostiva gospodo«, reče prosjak cvileći, »jeli to onaj gorštak kogasam ja malopre tako udario da ga umalo nisam ubio? Krsta mi, udariosam ga samo u odbrani. Žao mi je što on od moga nespretnog udarcaumalo nije poginuo.«

»Sram te bilo, veliš da ga nisi ubio!« viknu Bet. »Misliš li da jenjegov život tu zato da bi ga ti svojom prljavom motkom uništio. On ćeživeti da bi ti platio svoje za jedan čas, kao što ćeš videti. Hajde,Mihailo«, reče Bet svome drugu, »da svežemo ovog lupeža njegovimvlastitim pojasom i da ga doteramo pred našeg gospodara. Sada si većdosta gadan, lupežu jedan«, nastavi Bet »ali ćeš izgledati još gadnijikada se budeš klatio na drvetu i cerio se kroz omču.«

Prosjak vide da je Bet odlučan čovek i da će se, ako brzo ne izmislikakvu smicalicu pomoću koje bi im se oslobodio iz ruku, rđavo provesti.

»O, junaci«, reče on drhtavim glasom, »budite milostivi, pošteditejednog starog, siromašnog prosjaka. Žao mi je ako sam išta zla učiniohrabrom plemiću, vašem vođi. Ja sam spreman da dadem lepu odštetuza sve ono što sam mu učinio. Pustite me, i ja ću vam dati dvadesetmaraka koje imam ovde u svojoj vreći, kao i nekoliko komada srebra,koji su mi skriveni u dronjcima.«

64

Na te reči zasjaše se oči i u Beta i u Mihaila. Oni u svom životu nisunikada videli novac, te je izgled da će obojica dobiti po deset maraka -za njih basnoslovna suma - bilo suviše veliko iskušenje za njihovuvernost prema svom gospodaru.

»Pokaži nam novac, stari lupežu«, reče Bet - ja mislim da lažeš.Pokaži nam ga!«

Tako oni pustiše prosjaka; on skinu svoj ogrtač i metnu ga nazemlju. Kako se spuštao mrak, vetar je počeo jako da duva; on muokrenu leđa, pa onda izvadi dve velike vreće, u kojima su, po njihovommišljenju, bili meso, brašno i hleb, i stavi ih preda se na zemlju.

Najzad on skinu s vrata veliki kaiš, o kojem mu je sa strane visiladruga jedna torba.

»U ovoj«, reče on, »držim ja svoj novac sakriven za svakusigurnost. Ona je puna starih, krpa kojima ja nabijam svoje staro odelo,kad duva oštar vetar, i svoje čizme, da bi mi nogama bilo toplo.«

Dok je on prebacivao kaiš preko glave, Bet je opazio pod njegovomrukom jednu malu kesu kako visi o jednom tankom remenu. Ona je bilatako vešto sakrivena da je hajduk odmah pomislio kako u njoj mora da jenešto od velike vrednosti, pa je počeo skoro da sumnja da prosjak, sasvim svojim nespretnim spremanjem, ne ide za tim da glavninu svognovca od njih sakrije.

Zato mu se primaknu, zgrabi tanki remen i preseče ga brzimzamahom noža, tako da mu se kesa nađe u ruci. Prosjak pokuša da jeotme, ali ga u tome spreči velika vreća koju je držao u rukama. Kadaopet poče da se za nju otima, i jedan i drugi razbojnik uperiše mu svojenoževe u grudi.

»Prestani, gadni lupežu!« izdera se Bet, »ili ćemo te lišiti života iopet ti oduzeti tvoj plen. I gledaj da ne igraš kakvu igru, inače ćeš serđavo provesti.«

Prosjak uvide da Bet postaje nepoverljiv i prestade da se otima zakesu, koju sada hajduk strpa u svoj ogrtač. Mrka pogleda, sevajućiočima, prosjak spusti svoju veliku vreću na zemlju i poče da je dreši, doksu hajduci stajali nad njim i pazili da on ne sprema kakvu prevaru.

On turi ruku u vreću i zatim im najednom sasu u lice veliku pregrštbrašna. Dvojica hajduka odmah oslepeše i počeše da uzmiču, urlajućiklevete i psovke na prosjaka, iako nisu uopšte mogli da vide gde se onnalazi.

Jedan trenutak posle toga oni osetiše težinu njegove motke nasvojim glavama, jer se on brzo bio prihvatio za nju i žestoko na njihnasrnuo. Bet, koga su oči još od brašna bolele, oseti kako mu prosjakrukom cepa ogrtač; on mu je raseče svojim nožem, koji je još držao, ikao kroz maglu vide kako se prosjak za trenutak povlači sa okrvavljenomrukom i kako se sprema da mu teškim zamahom spusti na glavu svoju

65

motku.Hajduk tada dođe do uverenja da u kesi zaista ima nešto od

vrednosti. I upravo onoga trenutka kada še motka zaklati prema njegovojglavi, on se izmače ustranu; inače bi mu prsla lubanja. Bet se nije višeosvrtao iza sebe, nego je svom brzinom trčao; u stopu za njim trčao je injegov drug. Prosjak ih je izvesno vreme sledio, ali je opterećen svojimteškim odelom, uskoro prestao da ih juri.

Sad je skoro bio mrak; dva hajduka, tužni i žalosni, vraćali su se usvoj logor.

»Mi smo dve budale«, reče Bet, »i ja ću dozvoliti gospodaru Robinuda me izmlati.«

»Kosti me tako strašno bole«, reče Mihailo, »od batine one životinje,da za izvesno vreme ne želim više nikakvih batina. Ja ću da se sakrijemdok me malo ne prođu bolovi i dok se gospodarev gnjev malo ne stiša.«

»Gubi se onda, magarče jedan«, reče Bet, ljut na sebe i na svogdruga, »i crkni u šumi, kao što i hoćeš, ili se vrati na imanje lordova;odbegli otroče, da te lordov upravnik imanja mlati kao vola u kupusu.«

Ali je Mihailo osećao veliki strah i od puste šume i od batine usnažnoj ruci lordova upravnika, pa najzad odluči da ide s Betom i daprimi kaznu na koju ih Robin bude osudio.

Tako stigoše u logor baš u trenutku kada su hajduci sedali zavečeru; Bet im ispriča sve tako iskreno da se jasno videlo koliko ga jestid od samog sebe. Robin ga strpljivo sasluša i zatim reče:

»Imaš li još kesu koju si oteo tom lupežu?«Bet nije više ni mislio na kesu; sada opipa svoj ogrtač, napipa je,

izvadi i dade je Robinu. Robin mu naredi da donese jednu buktinju i damu posvetli, dok on bude gledao šta ima u kesi.

Najpre on izvadi tri zlatnika zamotana u jednu krpu, zatim prsten saizvesnim znakom urezanim u njemu i, najzad, sa samog dna kese,komad pergamenta, malo savijenog. On ga razvi, ispravi na koleno ipoče da ga čita - istina, polako, jer je Robin, iako je još kao dečak u kućisvog ujaka u Loksliju učio latinski, kasnije u životu imao malo prilike dačita latinski.

Polako je on čitao latinske reči, i kako im je shvatao značenje, takomu je i lice bivalo namrgođenije i strožije. Prevedene, reči su glasileovako:

»Poštovanom gospodinu Ralfu Merdeku šerif grofovija Notinghema iDerbija šalje pozdrav. Znajte da je donosilac ovog pisma, Ričard Melbet,onaj o kome sam vam govorio da mi ga je preporučio moj prijatelj, serNiger le Grim. On je neustrašiv i lukav; ne kloni se ni od kakvog posla zadobru nagradu i spreman je na svako vratolomno delo bistre pameti,hitar u svakoj dosetci, smicalici i zasedama. Samo mu ne daj da pijevina, onda nije ni za šta. On je taj koji će smisliti i izraditi planove da

66

uhvatite divljeg hajduka Robina i da iskorenite taj sve veći nakot hajdukakoji mu čine družinu. Nadam se da ću uskoro čuti mnogo dobrih vesti.«

Pismo nije bilo potpisano, jer u ta vremena ljudi nisu svoja pismapotpisivali, nego su na njih samo stavljali svoje pečate; na ovom pismubio je pečat od plavog voska sa znakom ser Gaja od Gizborna, glavomdivljega čoveka i jednim mačem ispod nje.

Robin pogleda u Beta i Mihaila, koji su oborenih glava izgledalistrašno postiđeni i kao da očekuju kakvu kaznu.

»Vi niste za hajduke«, - reče on strogim glasom - vi ste običnirazbojnici i džeparoši; gubite se u grad, pa vrebajte kod krčme svoježrtve i pljačkajte ljude kad im je glava puna vina, pa se ne mogu braniti.Kada vas ja pošaljem da izvršite kakvu stvar, onda tu stvar morateizvršiti, makar se pred vama isprečilo ne znam kakvo iskušenje. Ali, kakoste se tek nedavno rastali s plugom, zasada ću vam to progledati krozprste. A sada večerajte«, - reče on blažim glasom, »pa se setite daočekujem od vas da ćete odsad biti oštroumni i dobri momci.«

Bet dosada nije bio nikada čuo od starijega kakvu toplu reč, pa suga Rboinove reči duboko dirnule u srce.

»Gospodaru, - reče on, kleknuvši na jedno koleno, »bio sam budalai zaslužujem batine. Ali ako me nećete istući, onda mi dajte kakav težakzadatak, kako bih mogao potpuno da zaboravim na ovu svojubudalaštinu.«

»I mene pustite s njim«, reče Mihailo, »dobri gospodaru; služiću vasmuški.«

Robin ih je jedan trenutak posmatrao, pa se onda nasmešio njihovojrevnosti.

»Haj'te, momci, sada na večeru«, reče on najzad. »Možda ću vamuskoro dati jedan zadatak.«

Kada je večera bila gotova, Robin pozva k sebi Maloga Džona ireče mu:

»Džone, zar osioni lončar iz Ventbridža još nije otišao na put?«»Jest, gospodaru«, odvrati Džon, »prošao je baš jučer s konjem i

kolima, natovarenim loncima i čancima. Valjan je to čovek, i čim se dignusnegovi i okopni, on je već na nogama.«

Robin upita gde će lončar noćas prenoćiti; Džon mu reče. Zatimpozva Beta i Mihaila k sebi.

»Vi ste tražili da vam dam jedan zadatak«, reče on »pa ću vam gaevo dati. Težak je to zadatak, ali ga morate izvršiti silom ili milom. Vipoznajete dobro šumske puteve odavde do Mensfilda, jer ste obojicapobegli od svog lorda u Versopu. Hoću da noćas odete u Mensfild i dapotražite osionog lončara iz Ventbridža. Recite mu da tražim od njegajednu drugarsku uslugu. Želim da mi dadne svoje odelo, svoje lonce,kola i konja, jer hoću da odem na sajam u Notinghem prerušen.«

67

»To ćemo vrlo rado učiniti, gospodaru«, reče Bet. »Uzećemo svojebatine, mačeve i štitove, i odmah krenuti na put.«

Mali Džon poče da se smeje od svega srca.»Govoriš kao da je to kakvoj guski viknuti “bu”!« reče on. »Ali, ako

ne znaš osionog lončara iz Ventbridža, onda će te on za taj nedostatakoštetiti svojom teškom batinom.«

»Ja znam, Mali Džone«, reče Bet u smehu, »da je on tebi dao takvulekciju.«

»Pravo kažeš«, reče pošteno Džon; »zlo me je snašlo kada sam mujesenas naredio da plati danak hajducima; udario me je tri puta tako dato nikada neću zaboraviti.«

»Ceo Šervud čuo je zato«, reče Bet; »ali je oholi lončar vrlo uglađenčovek, kako sam čuo. Bio on takav ili ne bio, ali će on ispuniti željunašega gospodara Robina Huda.«

»Naći ćemo se u Forest-Hernu, gde se ukrštavaju putevi iznadMensfilda«, reče Robin, »sutra jedan sat posle svanuća.«

»Mi ćemo sigurno biti na tom mestu sa svim što želiš«, odvrati Bet ikrenu zajedno sa Mihailom po svetlu zvezda na put u Mensfild.

Idućeg dana, na trgu Notinghema pojavi se jedan dobro ugojen,malen, mrk poni, vukući za sobom lončarska kola, puna lonaca i čanaka,sve same odlične robe iz Ventbridža. Lončar, snažan čovek, ugojen icrven u licu, nosio je na sebi izbledeo siv ogrtač i odelo na mnogimmestima zakrpljeno; kosa mu je, očevidno, slabo poznavala češalj!Robin je zaista bio dobro prerušen.

Seljaci, piljari, trgovci i mesari gurali su se na trgu, jedni su već bilipostavili svoje tezge i dućančiće, dok su drugi žurno istovarivali svojakola i košare sa svojih snažnih ponija. Lončar je svoje zemljane sudovestavio pored kola, pošto je svom konju dao zobi i sena, pa je onda počeoda hvali svoju robu.

On je zauzeo mesto ni pet koraka od vrata šerifove kuće, koja je,sagrađena od drveta i neobično ukrašena, bila na istaknutom mestu, najednoj strani trga; i lončareve oči bile su stalno upravljene na vrata tekuće, koja su sada bila otvorena i kroz koja je svet, imajući posla sašerifom, stalno ulazio i izlazio.

»Dobrih lonaca na prodaju!« vikao je lončar. »Kupujte moje lonce!Lonce i čanke! Jevtini i dobri još danas. Dođite ovamo, gospođe igospođice! Snabdejte svoje kuhinje mojom dobrom robom!«

On je tako snažno vikao da je uskoro oko njega stajala cela gomilaseljaka, koji su bili došli na trg radi kupovine, i počela da se s njimpogađa i cenka. Ali on protiv cenkanja nije imao ništa; naprotiv, on jelonce odnosno čanke davao, takoreći, pošto je ko hteo. Uskoro je pukaoglas o jeftinoći lonaca, tako da ih za tili čas nije bilo ostalo na prodajuviše od pet-šest komada.

68

»On je magarac«, reče neka žena, »a ne lončar. On možda pravidobre lonce, ali nema pojma o trgovini. On neće nikada napredovati usvom poslu.«.

Robin zovnu jednu služavku, koja je upravo dolazila iz šerifovekuće, i zamoli je da ode do šerifove gospođe, da je najljepše pozdravi odstrane lončara iz Ventbridža i da je upita bi li ona njegove preostalelonce primila od njega kao poklon. Za nekoliko minuta iziđe samagospođa Margareta.

»Veliko ti hvala na loncima, dobri trgovče«, reče ona; a jedno joj jeoko bilo radosno, i govorila je vrlo srdačno. »Vrlo mi je drago što ihimam, to su dobri lonci i zdravi. Kada drugi put opet dođeš u naš grad,dobri lončaru, obavesti me, pa ću i ja od tebe štogod da kupim.«

»Gospođo«, reče Robin, skinuvši šešir i poklonivši se na seljačkinačin, »vi ćete dobiti najbolju robu koja se nađe na mojim kolima. Nećuvam dati napuklu robu, na njoj ne sme biti ni najmanje naprsline,videćete, kad po njoj budete kucali, kako će čisto da zvoni.«

Došavši do uverenja da je ovo vrlo uljudan i pristojan čovek,šerifova žena zametnu s njim razgovor. A kad zatim zazvoni u kućiveliko zvono, ona mu reče:

»Pođi sa mnom u kuću, ako hoćeš, dobri trgovče! Hajde da sednešsa mnom i sa šerifom za sto.«

To je baš bilo ono što je Robin želeo. On zahvali gospođi, i ona gauvede u stan, gde su joj devojke sedele i šile. Upravo u taj trenutakotvoriše se vrata i šerif uđe unutra. Robin ga poče posmatrati; video gaje pre toga samo jedanput. Znao je da je šerif Ralf Merdek bio bogatobućar, koji je svoj položaj kupio od lakomog episkopa u Eliju za velikepare, i da je, da bi došao do pristojne naknade, gulio narod koliko je godmogao.

»Gledaj, dragi, šta nam je ovaj majstor lončar dao«; reče gospođaMargareta, pokazujući mu lonce na stolici pored sebe. »Šest izvanrednihlonaca, nema boljih ni u Lou-Kantrizu.«

Šerif, visok, mršav čovek, mrka pogleda, pogleda u Robina, koji muse pokloni.

»Može li dobri trgovac da ruča s nama, šerife?« upita gospođa.»Dobro došao«, reče šerif ljutito, jer je bio gladan i, povrh toga,

nasamaren malopre u jednom poslu na trgu, »hajde da operemo ruke,pa da jedemo.«

Ušli su zatim u dvoranu gde je nekih dvadeset ljudi čekalo na šerifai njegovu gospođu. Jedni su bili činovnici i šerifovi službenici, a drugi,opet, bogati trgovci s trga.

Kada su šerif i njegova žena seli za sto, na počasno mesto, selo je icelo ostalo društvo, a Robin je dobio mesto pri dnu stola. Pred svakim jena stolu bila postavljena rožnata kašika i po jedan ogroman komad

69

hleba, zvan ploča, ali za piće nije pred njima bilo ništa osim po jednakositrena šolja između svake dvojice. Zatim su momci iz šerifove kuhinjeuneli u dvoranu pečenje na srebrnim ražnjićima i počeli da ga nose odjednog gosta do drugoga; svaki bi gost izvadio iza pojasa svoj nož,povukao ga po nogavici, da bi ga malo naoštrio, i zatim odrezao sražnjića što bi mu se svidelo i stavljao to na tanku krišku hleba. Zatim,služeći se prstima mesto viljuškom, gosti bi jeli svoj ručak, odrezujućistalno i jedući s mesom kriške od svoje »ploče«, ili je, pak, štedeli svedok celo meso ne bi pojeli.

Na podu dvornice, pokrivene rogozom, psi i mačke otimali su se zameso ili kosti koje su im sa stola bacane, a na vrata su provirivaliprosjaci, moljakali milostinju ili ostatke ručka. Katkad bi koji gost sa dnastola bacio kost na kojeg prosjaka, smerajući da ga njome žestoko udari,ali bi je prosjak vešto uhvatio i počeo da je glođe. Kada bi, kao što se tu itamo dešavalo, prosjaci postali suviše drski, pa se usudili da dođu čakdo stola, onda bi neki od slugu jurnuo na njih s batinom u ruci, izudaraoih i bacio glavačke kroz vrata.

Najednom, jedan prkosan prosjak uđe ravno u dvornicu i, prolazećiizmeđu ispruženih pasa, uputi se ka čelu stola. Sluga odmah jurnu na nji ščepa ga, da ga baci napolje.

»Ja hoću da govorim sa šerifom«, viknu prosjak, rvući se saslugom. »Dolazim s vešću od jednog viteza.«

Ali sluga ne htede da ga čuje, nego poče da ga gura ka vratima.Njihovo rvanje i vika svratiše na se pažnju svih gostiju, i Robin,okrenuvši se, prepozna prosjaka. To je bio uhoda ser Gaja, koga je jučesreo i koji je nasamario dvojicu hajduka, koje je Robin bio za njim poslaoda ga uhvate - Ričard Melbet ili, kako bi ga Englez zvao, Ilbist.

Prosjak se žestoko borio, da bi se oslobodio, ali je sluga bio snažanmomak, te je Melbetova borba bila uzaludna. Najednom on povika:

»Neka je srećno, gospodine šerife! Donosim vam vest od ser Gajaod Gizborna!«

Šerif podiže oči i vide dvojicu kako se rvu.»Pusti skitnicu neka govori«, - povika on.Sluga prestade da se rve, ali još ne pusti prosjaka iz ruku; obojica

su tako stajala tu zapanjeno; Ričard Ilbist sevao je krvnički očima naslugu pored sebe.

»Govori, skitnico, zar ne čuješ šta njegova prečasnost naređuje«,reče sluga, »i nemoj da mi očima odrubljuješ glavu, ti strašilo jedno!«

»Ja dolazim od ser Gaja od Gizborna«, reče prosjak, okrenuvši sečelu stola, »imam nasamo da vam saopštim jednu vest, gospodinešerife!«

Šerif ga pogleda podozrivo.»Reci mi tu vest, skitnico jedna!« reče šerif strogo.

70

Prosjak se osvrnu oko sebe; lica svih gostiju bila su okrenuta premanjemu. Jedni su se smijali njegovom oklevanju, dok su mu se drugi samopodsmevali.

»On ima, šerife, da ti nasamo saopšti jednu privatnu vest«, - povikajedan debeli seljak, smijući se, »ali on ima i lakome prste za tvoje dragokamenje.«

»Ili«, dodade drugi posred opšteg smeha, »jednu kamu za tebe.«»Da si dokazao da donosiš vest od njega, ti, blebetalo jedno«,

zapovedi mu šerif ljutito, »ili ću te proterati iz grada.«»Dvanaest džeparoša napalo me je u šumi«, reče Ričard Ilbist »i

otelo mi kesu u kojoj je bilo pismo sera Gaja za tebe!«Svi gosti počeše da se grohotom smiju. Smatrali su tu priču

neverovatnom, pa su u vezi s njom počeli da prave razne šale.»Zašto te je poslao meni, lupežu?« viknu šerif. »Pričaš mi priču.«»On me je poslao tebi da ti pomognem uhvatiti onoga lopova-

hajduka, Robina Huda!« vrisnu Ričard Ilbist van sebe od besa zbogsmeha i podrugivanja gostiju.

Ljudi počeše na to vikati i tresti se od smeha.»Ha, ha, ha!« kikotali su oni. »To je odlično! Lovac lopova opljačkan

od lopova! Lisica napadnuta od zečeva koje je htela uhvatiti!«»Izbacite ga napolje« - izdera se šerif, crven od besa. »Proterajte

lažljivog lupeža iz grada!«»Ja nisam lupež«! povika Ričard. »Ja sam se borio u krstaškim

ratovima! Ja sam...«Ali mu nisu dopustili da dovrši; dvanaest slugu baci se na njega. Za

tili čas bio je izbačen na trg, ogrtač mu strgnut s leđa i vreće rastrgane.Batine i štapovi kao da su se dizali sa svih strana, i pod kišom udaracajadnik, čije je srce bilo okrutno kao i svako drugo u ona surova vremena,i čije su ruke bile ukaljane mnogim strašnim delima, bio je proteran izgrada drumom u šumu.

Gosti za šerifovim stolom još su se neko vreme smijali prosjakovojšali, pa zatim razgovor pređe na utakmicu koja se imala održati posleručka na streljani izvan grada između šerifovih činovnika, za nagradu odčetrdeset šilinga, koju im je njihov gospodar obećao.

Stoga, kada se ručak završio, većina gostiju pođe na utakmicu; tusu šerifovi ljudi jedan za drugim gađali postavljenu metu. Robin,naravno, bio je strastven gledalac sportskih utakmica; sada je on videoda nijedan šerifov čovek ne može da se gađajući primakne meti više odpolovine duge strele.

»Krsta mi!« reče on. »Iako sam sada samo lončar, nekada sam biodobar strelac, pa i sada volim zvižduk svoje tetive i let svoje strele. Bisteli dopustili jednom strancu da odapne jednu do dve strele, gospodinešerife?«

71

»Dobro, možeš pokušati«, - reče šerif, »jer izgleda da si stamen isnažan momak, iako, sudeći po tvom crvenom licu, izgleda voliš danaginješ svoje lonce s dobrim pićem.«

Robin se sa ostalima nasmeja šali koja je išla na njegov račun, išerif naredi jednom seljaku da donese tri luka. Robin izabra jedan odnjih, najjači i najveći, i poče da ga ispituje rukama.

»Ovo je drvo slabo, bojim se«, rece on, zategnuvši luk tako da muje strela bila kod uha. »Cvili skoro od zatezanja, tako je slabo«, nastavion.

Zatim izvadi strelu iz tobolca jednog od šerifovih ljudi i stavi je natetivu. Najzad zategnu tetivu do najveće mere i odape strelu. Ljudigledahu napregnuto u metu; među trgovcima nastade graja kada videšeda se njegova strela približila meti više od jedne stope, skoro šest inčaviše nego ijedna druga.

»Gađajte još jednom«, reče šerif svojim ljudima, »I pustite lončarada i on gađa.«

Gađali su, dakle, još jednom, i svaki je postigao bolji uspeh negoranije. Ali se nijedan nije meti približio više od lončara, i kada je poslednjimeđu njima odapeo svoju strelu, stali su svi ustranu; natmurenih lica,posmatrali su lončara kako istupa napred i stavlja strelu na tetivu.Izgledalo je da se on sada manje trudi nego ranije. Strela otprhnu i, utišini kojom su gledaoci to posmatrali, jasno se ču udarac u široku metu,dvesta jardi daleko. Jedan trenutak ljudi nisu mogli da veruju svojimočima. Strela je pogodila posred bikova oka ili tu vrlo blizu.

Videli su momka, koji je stajao blizu mete da bi mogao dati tačnepodatke o svakom hicu, kako se približuje meti i kako zatim uzbuđen trčiprema strelcima.

»Rascepila je klin na troje!« vikao je on.Klin je bio komad drveta koji je stajao u samom središtu bikova oka.

Sav svet koji je bio tu poče da viče od radosti i da stresa rese sa visokihtopola iznad svojih glava, a mnogi trgovci počeše da se otimaju zaRobinovu ruku i da ga tapšu po ramenima. »Krsta mi«, reče jedan odnjih, »budala si kao trgovac, ali kao strelac nisi slabiji ni od kakvoggorštaka.«

»Nisi slabiji ni od samog Robina Huda, kralja strelaca, makar da jeon hajduk«, reče drugi, veseli vodeničar iz grada.

Šerifovi ljudi se smrkoše kada videše da ih je pobedio običan debelilončar, ali šerif poče da im se smeje i, došavši do Robina, reče:

»Lončaru, ti si zaista čovek i po. Zaslužio si da nosiš luk kuda godpođeš.«

»Voleo sam luk od ranih nogu«, reče lončar, »kada sam gađaomale ptice i obarao ih. Takmičio sam se u gađanju s mnogim strelcima, usvojim kolima imam jedan luk koji sam dobio od onoga lopova Robina

72

Huda, s kojim sam se takmičio više puta!«»Šta!« reče šerif, i lice mu dobi strog izgled, a iz očiju mu poče

izbijati nepoverenje. »Ti si se takmičio sa onim prokletim lopovom? Znašli ti, lončaru, gde je sada u šumi njegova zaseda?«

»Ja mislim da će to biti u Vič-Vudu«, reče lončar mirno. - On je tamoprezimio, tako sam čuo gde govore kad sam se spuštao drumom. Ali meje on prošle jeseni bio zaustavio i zatražio od mene putarinu. Ja sam muna to odvratio da ja na kraljevskom putu ne dajem nikome putarine, osimkralju; a rekao sam mu i to da sam spreman da se s njime borim batinomili da s njime odapnem jednu rundu od dvadeset strelica, da vidimo ko jebolji strelac, on ili ja. I lopov je sa mnom izmenjao četiri runde, pa ondarekao da zbog svoje učtivosti i prijaznosti mogu slobodno da prolazimkroz šumu sve dok se moji točkovi budu mogli okretati.«

To je bila istina; i samo zbog toga prijateljstva između Robina iponositog lončara Betov zadatak, da od lončara donese Robinu odelo ikola sa svim ostalim, bio je lak. .

»Dao bih stotinu funti, lončaru«, reče šerif umorno, »kada bi mineko uhvatio tog prokletog lopova.«

»Dobro«, - reče lončar, »ako ćeš da poslušaš moj savet, gospodinešerife, pa da ujutro pođeš sa mnom, sa svojim ljudima, ja bih te odveodo mesta gde se lupež, kako sam čuo, bavio celu zimu.«

»Vere mi«, reče šerif, »dobro ću te nagraditi, ako to učiniš. Ti sivaljan čovek i pouzdan.«

»Ali ti moram reći, šerife«, reče lončar, »da tvoja nagrada mora bitivelika, jer će Robin, ako sazna da sam ia doveo pse u njegovu rupu, dame kao kurjak rastrgne; i ne bih iznio celu kožu kad bih opet moraojednom da prođem kroz šumu.«

»Ti ćeš biti dobro nagrađen«, reče šerif, »to ti ja kažem na mojuČasnu reč kraljevskog činovnika.«

Ali je on znao, a i lončar je to znao, da je njegovo obećanje od malevrednosti, jer je on odviše voleo novac. Međutim, lončar se pravio kao daje zadovoljan. Kad mu je šerif ponudio onih četrdeset šilinga koje je bioodredio kao nagradu pobedniku na gađanju, lončar je to odbio, i tako jepridobio srca svih šerifovih ljudi.

»Ne, ne«, reče lončar; »neka to dobije onaj vaš čovek koji je imaonajbolji pogodak. To što je moja strela pogodila u klin, bilo je moždausled vetra koji je baš tada dunuo.«

Lončar je večerao sa šerifom i njegovim ljudima, koji su sve jedanza drugim nazdravljali lončaru kao svom vrednom drugu i valjanomčoveku. Proveli su veselo veče; Robinu je bio ustupljen krevet u toplomuglu dvornice, i zatim su se svi povukli na počinak.

Sutra ujutru, pre nego što je svanulo, svi su opet bili na nogama.Svaki je popio po bokal piva i pojeo po ražani lebac. Zatim su bili

73

izvedeni konji, zajedno sa lončarevim kolima i ponijem, pa je on poveošerifa sa deset njegovih ljudi putem u šumu.

Pustim proplancima i uzanim srnećim stazicama, kojima nijedanšerifov čovek nije nikada ranije prolazio, zašao je lončar vrlo duboko ušumu. Na mnogim mestima, gde je vrlo lako mogla biti zaseda, šerif injegovi ljudi osvrtali su se strašljivo oko sebe i pitali se hoće li danasizneti žive glave.

»Jesi li siguran da znaš put, lončaru?« pitao je šerif ne jednom.»Znam put, sigurno!« smijao se lončar. »Nisam se ja ovih dvadeset

godina kretao Šervudom gore-dole ne znajući puta. Možda vi mislite davas ja vodim u strašna, pusta mesta. Pa zar vi mislite da će jedan hajdukimati svoje skrovište pored druma, gde ga svako pseto može nanjušiti?«

»Kako ti znaš da je taj prokleti razbojnik proveo zimu na onommestu koje si spomenuo?« upita šerif sa sumnjom u očima.

»Tako su mi pričali seljaci po selima kroz koja sam na svom putu izVentbridža prolazio«, odvrati lončar. »Ja ću se zaustaviti kada budemopola milje pred Vič-Vudom, i onda ti sam napravi plan kako ćeš uhvatitilupeža.«

»Kakvo je to mesto Vič-Vud?« upita šerif.»To je užasno mesto, kako sam čuo«, reče lončar. »To mesto često

obilazi jedna strašna veštica, i puno je ljudskih kostiju. Spolja je zeleno iprijatno, obraslo drvećem, ali su unutra pećine i grebeni, gde stanujeveštica sa svojim zduhaćima, među strašnim kostima, i seljaci vele da jojje Robin Hud blizak rod i da je on, dok je u šumi, pod njenom zaštitom, ida mu tada ništa ne može da naškodi.«

»Kako to?« upita šerif, a desetorica njegovih ljudi počeše da sestrašljivo osvrću oko sebe i da se pribijaju jedan uz drugoga.

»Kažu da je ona duh ove šume i da svojom tajnom snagom možeda ubije svakog čoveka koji se pojavi pod drvećem, da ga živa pretvori ustablo, ili da ga čarobnjački uspava.«

Bili su došli do malog proplanka koji se blago penjao, pokrivenniskim žbunjem. Na vrhu tog proplanka, po sredini, dizao se veliki hrastširokih grana, a u njegovoj senci, tri visoka uspravna kamena,naslonjena jedan na drugi, kao da među sobom šapuću.

»To su Tri Kamena Krova«, reče lončar. »Ljudi pričaju da su todanju, kao što vidiš, velike sive stene, ali kada se začuju sove i noćnivetar zašumi u granama, one se pretvore u tri čarobne veštice, koje jašuokolo kao vetar i izvršavaju naređenja velike šumske veštice, nosećikugu i pomor, upropaštavajući žito na njivama, ili nanoseći ljudima druguštetu.«

Ljudi su se zgledali, a zatim brzo okrenuli lica jedan od drugoga, jersu se, takoreći, stideli da jedan na drugom vide strah. Svi su ljudi u tavremena verovali u čarobnjake i veštice, čak i kralj sa svojim

74

najpametnijim državnicima.»Ja mislim«, reče šerif mrzovoljno, »da je trebalo da nam to kažeš

pre nego što smo pošli, pa bih ja onda poveo s nama popa. Kako jeto...«

Iz mračnog drveća pored njih odjeknu vrisak strahovitog smeha.Tako je nenadan i tako strašan bio taj vrisak da su konji stali na mestu ipočeli da drhte, dok su se jahači na njima krstili i plašljivo pogledali uduboku šumsku pomrčinu.

»Hajdemo natrag!« povika jedan, dok su dvojica-trojica već okretalisvoje konje na uzanoj stazi i počeli da se vraćaju.

Opet se razlegao kroz šumu ludački smeh. Izgledalo je da dolazi sasvih strana mračne, vlažne šume. Većina je ljudi podbola svoje konje i,pored sve šerifove povike da stanu, svi su navrat-nanos već u kasukrenuli natrag.

Lončar, stojeći na nogama u svojim kolima, i šerif smrknuta lica,osluškivali su kako se glasovi sova u letu sve više gube u daljini.

»Glupe kukavice!« reče šerif, škripeći zubima od besa. Ali je ipak,pored sve svoje neustrašivosti, i on bio uplašen i zagledao se tu i tamo udrveće.

Najednom lončar poče da puca svojim bičem; smesta se naproplanku začu jasan zvuk roga, i odmah zatim pojavi se oko dvadesetljudi u sivom; izgledalo je kao da su izišli iz zemlje i iz šumskih stabala.Neki su se čak spustili s grana iznad šerifove glave.

»No, dakle, majstore lončaru«, reče jedan visok momak, bradat igologlav, »kako ste putovali u Notinghem? Jeste li prodali svoju robu?«

»Jesam, vere mi«, reče lončar. »Prodao sam sve i dobio lepenovce. Gledaj, Mali Džone, za svu svoju robu doveo sam samog šerifa.«

»Vere mi, gospodaru, dobro nam došao«, povika Mali Džon isrdačno se nasmeja, a za njim i ostali hajduci, koji su tu naokolo stajali,kada na šerifovom licu videše ljutito iznenađenje.

»Ti, prokleti lopove!« vrisnu on, i lice mu pod čeličnom kapompocrvene od stida i poniženja. »Da sam samo znao ko si ti!«

»Hvala dobroj devici Mariji što nisi«, reče Robin, skidajući lončarevogrtač, pa onda koporan, koji je bio nabijen krpama, kako bi ga praviokrupnijim.

»A sada, kad si već ovde, ručaćeš s nama debele kraljevskesrnetine. I zatim, da bi platio svoj danak, ostavićeš mi svog konja i svojeoružje i drugi pribor.«

I tako je bilo. Šerif je, hoćeš-nećeš, imao da pojede za ručak biftekod mlada srndaća i da ga zalije dobrim vinom, a kako je bio gladan, tomu je prijalo još bolje.

Zatim, kada je svog konja i sve svoje oružje bio ostavio RobinuHudu i spremao se da se vrati svojoj kući - peške, hajduk naredi da se

75

dovede jedan paradni konj i ponudi šerifa da uzjaše.»Pođi, šerife, svojim putem kući«, reče on - »i pozdravi od mene

svoju ženu. Gospođa ti je ljubazna i učtiva koliko si ti hladan i grub. Ovajparadni konj poklon je od mene tvojoj milostivoj gospođi, i nadam se daće ona imati lepo mišljenje o lončaru, iako se ne mogu nadati da ćeš meti zadržati u ugodnoj uspomeni.«

Šerif je otišao bez ijedne jedine reči. Čekao je dok ne padne mrak,pa je onda dojahao do kapije Notinghema i zatražio da ga puste u grad.Čuvar kapije čudio se šerifovu neobičnom povratku na paradnom konju,bez ikakva oružja i bez čelične kape na glavi. Radoznali građani ispipalisu šta se desilo postiđenim momcima koji su se pre šerifa bili vratili ugrad, pa je šerif, koji se nadao da će se moći ušunjati neopaženo u svojukuću, neugodno bio iznenađen kad je našao ulice pune radoznalogsveta. Na sva pitanja davao je preke odgovore, ali kada je sjahao predvratima svoje kuće, čuo je kako se neko iz mnoštva, koje se bilo okupilopred njegovom kućom, prigušeno smeje. Kada je ušao, nastao jegrohotan smeh iz hiljade grla.

Idućeg dana nije bilo bešnjeg čoveka od šerifa Merodeka. Ceo gradse rugao, od oholog upravnika zamka sa njegovih stotinu vojnika domalog konjušara, svi su se smijali kad bi se setili kako je šerif išao sasvojom četom da uhvati hajduka Robina, kako mu je vodič bio lažnilončar, ustvari sam šaljivčina Robin, i kako je zarobljen i opljačkan.

76

KAKO SE ROBIN HUD SREO S OCEMTAKOM

Bilo je opet puno leto i život je u šumi bio vrlo prijatan. Koliko god jesunce žestoko peklo po golim poljima, gde su siromašni sebri dirinčili iznojili se, po šumama je stalno vladala sveža hladovina, pod drvećem sušumeli blagi povetarci, i muve, klateći se tamo-amo u svom neprestanomobletanju, produžavale su svoje blago zujanje, kao da pozivaju čovekada zaspi.

Mnogi je siromašni seljak, sagnut pri kopanju ili žetvi na sunčanojpripeci, pomišljao na svežu hladovinu po šumama, i, ispravljajući svojabolna leđa, pogledao prema mračnoj liniji šumskih stabala, koja su senjihala, misleći o ljudima koji su pobegli od ropstva i sada leže tamoslobodno od kuluka, nameta i okrutnog postupanja. Mnogi su se takopitali da li će i oni ikada smoći toliko smelosti da prekinu sa običajima inavikama kroz godine i godine i da stave sami sebe van zakona, pa takosvoje gospodare liše dragocenog dela zemljoradničkog inventara, što jestvarno seljak i bio u očima zakona tih teških vremena.

Milje i milje, širom cele zemlje koja je graničila sa širokim pojasomšuma, raširio se glas o Robinu Hudu i njegovim ljudima. Putujući torbari,opsenari i prosjaci pričali su priče o njegovim smelim delima, i već supevači, kad bi u kakvoj seoskoj pivnici našli grupu seljaka, sastavljali onjemu nezgrapne stihove - kako on ne čini nikakva zla siromasima, negosamo uzima od bogatih, osionih prelata, trgovaca i vitezova.

Zatim, kada bi vremena bila naročito teška, kada bi radovi okosijanja, žetve ili kopanja, nametnuti siromašnim seljacima, bili toliki da ihoni nisu mogli snositi kada bi oni prešli sve što je dotle bilo uobičajeno,tada? bi jedan ili dvojica na imanju počeli da misle o slobodi, te bi seprvom prilikom iskrali iz svog sela od malih, niskih kolibica i pobegli ušumu.

Tako je družina Robina Huda, koja je u početku brojala samodvadeset ljudi, postupno rasla, dok broj odbeglih seljaka u njoj nijeiznosio trideset i pet, iako ih je on primao samo na godinu dana. Ali jepostojao drugi način na koji je Robin u svoju družinu dobijao dobre ljude.Gde god bi čuo za kakva čoveka koji je bio dobar strelac ili za takva kojije dobro rukovao motkom ili, pak, bio vešt mačevalac, on bi išao po

77

njega, nalazio ga i izazivao na dvoboj, odnosno utakmicu.Većinom je Robin dobijao, ali se dešavalo i to da se nameri na

čoveka veštijeg od sebe ili srećnijeg u svojim udarcima. Ali, bez obzirana ishod, Robinova hrabrost i ljubaznost uvek je zadobijala te ljude, takoda su mu oni postajali drugovi i prilazili njemu i njegovoj družini u šumi.

Tako je on pridobio za sebe onog hrabrog govedara Sima Vejkfilda,s kojim se, kako se peva u pesmi koju je spevao pevač Džoslin, borio:

»Jednog letnjeg danadok im se mačevi o široke štitoveu rukama skoro ne polomiše«,

kada je Robin priznao da mu je dosta i zamolio govedara da mu se ušumi pridruži. Govedar je bio potpuno voljan, ali, kao častan čovek, rečeda su ga njegovi seljaci izabrali do Miholjdana za seoskog govedara,kada će za svoj posao primiti ugovorenu platu.

»Onda ću ja, dragi Robine«, reče on, rukujući se sa hajdukom,»uzeti svoj čelični mač i poći s tobom u šumu.«

Isto tako imao je Robin oštar dvoboj sa Arter-a-Blendom odNotinghema, koji je bio čuven kao odličan borac motkom. U ovomslučaju borba je ostala nerešena; oni su se zakleli da će biti prijatelji, iArter je zatim stupio u družinu hajduka. On je bio nećak Malog Džona,pa su se njih dvojica, kao bliska rodbina, kad su se sreli, vrlo srdačnopozdravili. Posle toga su njih dvojica u svim svojim podvizima bili skoronerazdvojni; a kako su obojica bili visoki i vešti u rukovanju motkom ilukom, to su se oni računali za desetoricu ostalih.

Kada je Robin prvi put došao u šumu, našao je u njoj razne četerazbojnika, ljudi koji su se bili odmetnuli u šumu zbog zločina, ubistva ilipljačke; i svi su stvarali svoje družine od odbeglih sebara i siromašnihvarošana, kao i ostalih besposlenih ljudi, kaji sami stvarno nisu biliporodični, ali su morali da beže u šumu, da bi izbegli razne kazne.

Robin se vrlo brzo i jednostavno obračunao sa pljačkaškimbandama razbojnika, koji nisu pravili razlike između bogataša i sirotinje,koji bi isto tako smesta oteli jadnom sebru poslednji komad slanine ilitorbu brašna, kao i bogatašu njegovu kesu zlata.

Kad god bi Robin iz svog skrovišta saznao za kakvu sličnu bandu,on bi krišom otišao sa svojim ljudima i iznenadio ih prije nego što bi onimogli da se prihvate oružja. Zatim bi on, kada bi na svakoga od njih bilauperena po jedna strela od jarda dužine, rekao:

»Ja sam Robin Hud, koga vi poznajete. Imate da birate izmeđudvoga: ili ćete prestati sa svojim pljačkanjima, pri čemu nemate obziraprema siromašnima i nejakim, pa se pridružiti mojoj družini i zakleti senašom zakletvom, ili ćete se, pak, boriti sa mnom na život i smrt i

78

prepustiti bogu da u borbi presudi.«Većinom su se razbojnici predavali i pristupali u Robinovu družinu,

zaklinjući se onako kao što su se i svi ostali zakleli, da neće povrediti nioštetiti nijednog siromaha, slobodnog seljaka, učtiva i dobra viteza ivlastelina, i da neće naneti nikakva zla nijednoj ženi niti društvu u komese bude nalazila kakva žena; ali da će pomagati siromašne i nejake i daće ih štititi koliko god budu mogli. Ipak je bilo nekoliko razbojničkih vođakoji su se Robinu oduprli i stupili s njim u borbu. Trojicu od ovih on jeubio, dok su mu se druga četvorica predala i stupila u družinu.

Na taj način je družina, koja u početku nije brojala više od dvadesetljudi, sada imala pedeset i pet. Svi su, dok je lišće u šumi bilo zeleno,nosili na sebi odelo od zelene čoje, ali kada bi lišće počelo da žuti i daopada, i kada bi se po šumi počeo da preliva sumorni sjaj jeseni, svi biljudi obukli svoje koporane, kapuljače i sive pantalone, ili ogrtače sdugom kapuljačom iste boje, tako da su prolazili nezapaženi od većinetrgovaca, koji su morali da im daju danak.

Jednoga dana u mesecu julu Robin i većina njegove družine bili suu svojim pećinama u Bernišdelu. Napolju je bilo vlažno i burno, jer je kišaudarala poput kakvih velikih sivih kopalja. Sa svakog lista curili sumlazevi, svi su šumski putevi bili raskvašeni, teška magla visila jemračno nad dolinama i lagano se spuštala niz duge šumske puteve.Niko, ko se ikako mogao da snađe, nije izlazio na drumove, koji su se bilipretvorili u reke blata; svi prosjaci, torbari, nadrilekari, hodočasnici,opsenari i ostali putnici pobegli su u seoske pivnice ili u krčme koje su sena retkim mestima mogle naći pored druma.

U svojim pećinama na Ejfvud-Skaru Robin i njegova družina sedelisu suvi i raspoloženi, pričajući jedan drugome priče, ili slušajući oputovanjima nekog hodočasnika koga je Vil Skarlet toga jutra našaootečene noge bako hramljući zastaje na svom putu. Gilbert od BeleRuke oprao mu je i namazao ranu, i sada je zahvalni hodočasnikcrnomanjasta lica, priprost čovek, za uzvrat, pričao svoje čudnovatedoživljaje i sve ono što je video na dugim putovanjima u Rim i o strašnimdanima koje je proveo na moru od Venecije do Jafe.

Tu je bilo s njima i drugih putnika. Jedan od njih bio je nadrilekar,veseo, suvonjav skitnica, vrlo učenog držanja, koje je često, usred svogsvečanog govora, zaboravljao. Imao je na sebi vrlo iznošen somotniogrtač, opšiven krznom, koje se već bilo skoro osulo, a na šeširu su mubili izvesni tajni znaci, koje je, po njegovom uveravanju, mogao dapročita samo vrlo učen i pametan čovek i, razume se, on sam. Uveravaoih je da ima kod sebe malo pravog eliksira, koji je Herkulu dao božanskusnagu, i neki puder, koji je Jeleni od Troje dao onu lepotu.

»Čudnovato da ti nisi uzeo od Herkula malo te njegove tečnosti zasebe«, reče Mali Džon smijući se, »jer se tvoj suvi kostur nije dobro

79

osećao kada te je ovaj veliki lupež na Gus-feru u Notinghemu šakomoborio na zemlju, što si rekao da će mu tvoja mast izlečiti njegov crveninos.«

»Meni ne treba snaga u ruci«, reče nadrilekar, pri čemu mu male,crne oči radosno zasjaše. »Priznaj sada ti, veliki čoveče, zar ga moj jeziknije opalio? Zar moj govor nije naveo šerifova momka da smesta nabrzinu izgura onu ljudeskaru napolje. Šta će meni telesna snaga, kad jaimam ono što je veće od ikakve telesne snage - on se lupnu prstima počelu - mozak, koji može nadmudriti i savladati grubu snagu?«

»Ja ipak sumnjam da ti je pamet mnogo pomogla«- reče jedan glas iz duboke unutrašnjosti pećine, »kada si se

sudario sa manastirskim vratarem u Fautenz-Delu. Pričaj ovoj dobrojdružini šta ti se toga dana desilo.«

Nadrilekarevo sitno lice ljutito se smrknu, na što se onaj koji mu jeto bio rekao nasmeja, ali ne sa zlobom.

»Pričaj nam kako je to bilo, doktore!« povikaše hajduci, uživajući unadrilekarevoj neprilici, dok su drugi preklinjali hodočasnika da im toispriča. Ali na sve njihove pozive i molbe nadrilekar ostade gluh, crven ulicu od besa, a usta punih progunđanih psovki na račun odrešenogjezika hodočasnika-skitnice i manastirskog vratara.

»Pričaj nam, dobri hodočasniče!« reče zapovedničkim glasom MaliDžon, na što se nadrilekar otrese:

»Taj lupež nije nikakav hodočasnik! Ja ga znam vrlo dobro,razbojnika jednoga. On je odbegli sluga opata iz. Njusteda, i ja bih dobiokoju marku za svoj trud, kad bio opatova izvršnog činovnika doveo nanjegov trag.«

Svi pogledaše u hodočasnika. On je bio krupna tela i krupnih udova,ali mu se po licu videlo da je nekada patio od neke bolesti.

»Dabogme, on govori istinu«, reče jadni čovek. »Ja sam Nikola,kolibar i kovač moga lorda, opata od Njusteda. Ali«, i njegov glaspostade oštar i zvučan, »nipošto neću živ natrag u ropstvo, u kome samživio sve do srećnog trenutka juče ujutro. Ja tražim samo jedno: daslobodno radim kod gospodara koji će mi za dobar rad davati pristojnunagradu. Ja mogu da radim sve kovačke radove dobro i pošteno, jamogu da pravim i popravljam plugove, točkove i drljače, a pravio sam imačeve, i to ne prosečne. Ali kako sam se osećao bolestan, i nisammogao raditi, izvršni činovnik moga lorda isterao mi je sirotu majku izstana i s njene zemlje, dabogme, sa udarcima i psovkama izbacio je onnju, a mene su, dok sam ležao na svojoj slamarici suviše slab da bih semogao pomaknuti s mesta, izneli na ulicu, i grubi seljaci koje su postavilina naša mesta podsmevali su nam se i psovali nas. I tako smo mi, protivsvakog prava i običaja, izbačeni napolje!«

»Odvratno delo, device mi Marije!« viknu Robin »Ali, dragi moj, ti ne

80

možeš ništa drugo da očekuješ od popova, prelata i njihovih slugu.Njihova su srca same stene. I tako si ti odbegao, to je bilo dobro. Ali štati je s majkom?«

»Ona se oslobodila svega ovoga, hvala bogu«, reče Nikola ozbiljno,»i to pod busenjem groblja, gde joj nikakav lordov činovnik ne moženišta da naškodi.«

»Dragi moj druže, ako ti tražiš da radiš u slobodi«, reče Robin,»ostani sa mnom, pa ćeš to imati, kao i odgovarajuću platu svakogMiholjdana. Biće pokoji džilit ili oštrica mača koje će biti potrebnopopraviti. Hoćeš li da ideš s nama?«

»Dabogme, gospodine, drage volje«, reče Nikola. Istupivši napred,on pruži Robinu ruku, i njih se dvojica rukovaše u znak sporazuma.Zatim kovač skinu svoju hodočasničku haljinu, i njegova pojava ugrubom kaputu i pantalonama izgledaše tanka i ispijena.

»Ti si malo oslabio, druže«, reče Robin smešeći se, »ali ja vidim datu ima i te kakvih mišića; mesec dana šumskog vazduha, našeg kajmakai mesa od divljači, pa dobra piva, i ti ćeš biti ispunjen tako da već moguda vidim kako nadvisuješ našega Maloga Džona.«

Mali Džon se dobroćudno nasmeši i prijateljski klimnu glavomnovom regrutu.

»Ali sada nam pričaj, dragi Nik«, reče Robin, »ko je taj pustinjak izFauntenz-Dela i kako je to on poslužio ovog našeg prijatelja, PetraDoktora?«

»O, ja nemam ništa protiv Petra«, reče Nik smešeći se, »često sunjegove pilule izlečile naše seljake, kad bi se prejeli svinjetine, i mojamajka - pokoj joj duši - govorila je da ništa na svetu nije ravno njegovomsirupu sv. Evremonda.«

»Jeste li čuli, dobri ljudi!« povika mali nadrilekar, raspoloživši sezbog kovačevih prijateljskih reči. »Ja sam zaslužan za sve svojepacijente, ali« - i njegove oči sevnuše od besa, »ona svinjska budala odpustinjaka, monaha, po imenu Tak1 (a da mi ga je samo zabiti unajdublju i najmračniju rupu u Vindlsvisp-močvari!), ta ljudeskaravolovske pameti prevario me je, pa sam mu ispričao sve svoje dobrespecijalitete (lekove). Sa svojim očima, krupnim i blagim kao u krave,izgledao je nevinost kao kakva devojka, i raspitivao me za ovo i za ono omojim lečenjima, i uvek je izgledalo da se on sve više čudi i iščuđavamome znanju i mojoj moći. Svinja i zmija jedna! On me je sve višeuvlačio u svoju mrežu da me uništi i upropasti. Kada sam mu bio sveispričao i kada sam se nadao da će od mene kupiti jednu bočicuzmijskog Gasparovog ulja - to je siguran i pouzdan lek, moji građani,protiv groznice i ukočenosti - jer je on rekao da mu usled zimskih kišamalo omlitave zglobovi, podli nitkov me je uhvatio za vrat i oduzeo mikutiju sa lekovima. Zatim me je svezao za jedno drvo pred svojom

81

kućom, pa je iz moje kutije izvadio najdragocenije lekarije, mojesvemoćne vode i sirupe, i prisilio me da to sve progutam. Hu, koji li je onđavolji papak! Rekao mi je da sam suviše nesebičan - jer sam svepovratio - te se tako nimalo nisam koristio blagodatima koje sam od tihsvojih lekarija, voda i sirupa obećavao drugima, i da ću, kada bude gotovsa mnom, biti jok i golem kao Herkul, lep kao Venera, mudar kaoSolomon, prijatan kao Paris i lukav kao Ulis. Zatim me je oblepio po telužestokim flasterima, tako da sam osećao velike bolove. Jednom reči, dasvoje najbolje i najmoćnije lekove nisam uvek nosio u jednoj skrivenojkesi, tada ne samo dai bih bio ubijen nego i upropašćen, jer…«

Dalje se nije čulo šta govori; svi su na ovu besmislicu, koju je onnesvesno izvalio, udarili u grohotan smeh. Zatim su ga počeli saletatisvakojakim pitanjima o delovanju koje je na njega imala ta mešavinasvih mogućih lekova; mali nadrilekar odgovarao je raspoloženo na sva tapitanja.

»A sada nam ispričaj«, reče Robin Hud, »ko je taj pustinjak koji te jetako propisno lečio tvojim sopstvenim lekarijama? Gde on stanuje?«

»Kazaću ti«, odvrati Petar nadrilekar. »Ja sam čuo da ti, otkako sidošao u šumu, ne dopuštaš nikome da pljačka i otima, ni da napada itlači siromašni svet. Ovaj pop-uskok ne priznaje da si ti bolji od njega.On je čovek koji ubija kraljevsku divljač strelom s velikog dugog luka; ontako dobro rukuje motkom da je u dvoboju obarao razbojnike svojesnage i veličine. On živi grešnim i neobuzdanim životom. On ima velikepse, koji ga brane; ja verujem da to stvarno nisu psi nego zli duhovi. Onje velik uništavač ljudi, i on bi i tebe, Robine Hude, svladao kao ništa.«

»Nije istina ovo što Petar govori«, reče Nik Kovač ljutito. »Otac Taknije lažni pustinjak; on ne živi grešnim životom kao drugi lažni pustinjaci.On uvek dolazi i teši sirotinju u našem selu, i sve što može da učini kadje ko bolestan to on čini potpuno besplatno. On je krupna stasa i dobrorukuje lukom, motkom i mačem, ali nije razbojnik. On je blaga i milostivasrca, ali može da bude okrutan kao lav prema svakome ko učini kakvozlo siromašnom čoveku ili ženi. Zloglasni vitezovi-skitnice pokušavali suviše puta da ga izbace iz njegova boravišta, ali njemu, sa njegovimbuldozima i njegovim snažnim rukama, nije mogao ni vitez niti kakavdrugi lord, ni razbojnik ništa.«

»Snažan je i slobodan nitkov taj potkušeni monah«, reče Petar,»čovek koji ne priznaje da je iko bolji od njega. Govori se da je izbačeniz bratstva Fauntenz-Opatije zbog svog grešnog i burnog života, pa da jedošao u ovu šumu da se sakrije. Ako si pravi gospodar šume, serRobine«, reče on, »onda imaš dobro da paziš na ovog besnog i divljegpustinjaka, i da se dobro spremiš za borbu s njim.«

Nije se posle toga skoro ništa više govorilo o pustinjaku, i uskorozatim, čim prestade kiša i zasija sunce, tako da svaki list zablista sjajem

82

bisera, putnici opet iziđoše na drum, a hajduci pođoše svaki na svojposao. Jedni su pravili strele i lukove, drugi su krojili nove koporane ilikrpili pantalone razderane trnjem. Drugi su, opet, zauzeli svoje položajeizmeđu stabala pored druma, da bi vrebali na bogatu pratnju episkopaod Jorka, koja se, kako su bili čuli, kretala iz Kerkstola u Olerton; njimaje, naime, nedostajalo mnogo i hrane i odela i ostale spreme, što sumogli da popune samo iz kakvog bogatog prelatskog skladišta.

To je bilo nekoliko dana pre nego što je Robin ugrabio priliku dapođe na jug i da potraži pustinjaka o kome su govorili Petar i odbegliradnik. Smelost i sloboda pustinjaka, oca Taka, izazivala je u njemuradoznalost, i Robin je bio željan da njegovu veštinu i okretnost stavi naprobu. Stoga on reče Malom Džonu i još desetini ostalih da idu za njim urazmaku jednog časa hoda, i zatim pođe prema Njusted-Opatiji, gde je,kako su mu rekli, bilo utvrđenje ili sigurno boravište oca Taka.

Da bi brže stigao, Robin je uzjahao konija; pored toga, imao je nasebi debeli prsluk od učinjene kože, čelični šlem na glavi, a o boku mač ištit. Robin nije nikad pravio nijednog koraka bez svoga dobrog tisovogluka, koji je i sada nosio preko ramena, dok mu se u tobolcu, koji mu jeslobodno visio o pojasu, nalazio snop strela.

Sunce mu je bilo skoro nad glavom, kad je Robin krenuo na put;putovao je nekoliko sati lepim šumskim stazama, dok se nije približiookolini boravišta kusog kaluđera. Najzad je stigao do ćutljivih, usamljenihtišina Lindherst Šume. Jašući tako između drveća, čuo je najednom nekiglas, pa je zaustavio konja i počeo da osluškuje. Osvrnuo se unaokolo,provirujući ispod gorostasnih grana sivih šumskih divova. Svi su onistajali oko njega, stablo do stabla, pružajući svoje kvrgave i čvornovateruke, pokrivene sivom mahovinom, nalik na ogromne ptice. U zelenomsumraku nije mogao da vidi ništa što bi se kretalo, ali je sigurno osećaoda neko na nj vreba. On skrenu svog konja ustranu, na mračnu stazu,koja je imala da vodi u jedan prolaz između drveća. Konj mu zagaziduboko u mahovinu i lišće, slagano vekovima. On dođe do prolazaizmeđu velikih sivih stabala; da li je zatreperilo lišće ili je to bila prilikakakvog šunjala vuka, to nije znao, ali je bio siguran da je s leve stranekroz pomrčinu ispod drveća nešto prošlo, ćutljivo kao sena i brzo kaokakav duh.

On se vrati natrag na svoju pravu stazu, razgledajući pažljivo na svestrane. Najzad dođe do mesta gde drveće više nije bilo tako gusto; potome je znao da se približava potoku pored koga je bila kaluđerova kuća.Sjahavši, on sveza konja za drvo i zatim se javi dugim, tihim glasomptice. Dvaput se tako javio dok mu nije odgovorio sličan glas odnekud sdesne strane. On pričeka nekoliko trenutaka, a onda pijuknu vevericaiznad njegove glave u gustom lišću jedne bukve. Ne okrećući se, Robinupita:

83

»Jesi li, Kete, spazio koga u šumi u vreme dok sam prolazio poredStrašnih Bukava?«

Jedan trenutak vladao je tajac, a zatim odozgo iz lišća odgovori Ket:»Niko nije bio, nego, možda, momak nekog ugljenara.«»Jesi li siguran da me niko nije uhodio?«»Ne, siguran sam da nije bio niko ko bi ti mislio zlo.«To nije bio ubedljiv odgovor, pa je Robin bio jedan trenutak u

neizvesnosti. Ali nije mogao da nađe nikakva razloga da pomisli da mako zna da je on sada u Lindherstu, pa stoga nije Keta više ništa pitao.

»Pripazi na mog konja, Kete«, reče Robin: i zatim pođe potoku.Uskoro nestade drveća i on ugleda pred sobom vodu kako se blista

na suncu. Zagledajući gore i dole, on ugleda na levoj strani potoka malu,nisku kućicu. Širok, dubok jarak opasivao ju je s tri strane, dok joj je predduboko zasvođenim vratima bila postavljena široka daska, preko koje jestanovnik te kućice održavao veze sa spoljnim svetom. Ova daska bila jepričvršćena za kućicu lancima kojima se mogla dizati i spuštati, tako dajoj stvarno nikakav napadač nije mogao ništa, ako samo nije imaočamac.

»Zaštićena i udobna pustinjačka kuća, vere mi«, reče Robin; »prekuća kakvog šumskog razbojnika nego ćelija ozbiljnog kaluđera, kojidanju šiba svoje mršavo telo i svaku noć posti i moli se bogu. Gde je,pak, sam skrušeni pustinjak?«

On se bolje zagleda u šumu i ugleda malu stazu koja je vodilaizmeđu stabala ka vodi kao na gaz, a na drugoj strani opet ugleda kakose ta ista staza pruža do potoka, nalik na kakav tunel između stabala,koja su se na toj strani spuštala do same ivice vode. Sedeći, kao darazmišlja, pod drvetom kraj same staze na toj strani potoka bio je nekičovek u gruboj kaluđerskoj rizi. Izgledao je krupan i širok, sa debelim isnažnim rukama.

»Snažan momak, vere mi!« uzviknu Robin. »Izgleda zadubljen umisli kao svetac kad misli o svojim gresima. Krsta mi, sada ću da ispitamnjegovu poniznost na vršku jedne valjane aršinske strele!«

Robin se tiho približi kaluđeru, koji je izgledao kao da je utonuo umisli, ili kao da drema. Izvadivši jednu strelu i namestivši je na tetivusvoga luka, Robin mu se približi i reče:

»Hajde, sveti čoveče, imam posla na drugoj strani potoka. Ustaj,uprti me na svoja široka leđa, da ne pokvasim noge!«

Krupni kaluđer polako se probudi, diže glavu i zagleda se tupo uRobina, kao da jedva razume šta mu on govori. Robin se nasmejabudalastom izrazu na njegovom licu.

»Ustaj, budalo«, viknu zatim »da si me odnio na svojim lenjimleđima, ili će ti ova strela zagolicati rebra!«

Kaluđer se bez reči diže i okrenu Robinu svoja sagnuta leđa; Robin

84

uzjaha. Zatim kaluđer zakorači polako u potok, i isto tako polako poče dagazi utapkanim gazom, dok ne dođe do druge strane. Tu zastade zatrenutak, kao da hvata dah. Zatim zakorači na obalu. Robin se upravospremao da mu skoči s leđa. Ali odmah zatim oseti na svojoj levoj nozigvozdeni stisak, a u isti mah s desne strane jak udarac u rebra. Zatimjak trzaj ustranu, i on pade na obalu, nauznak; kaluđer pritisnuvši gakolenima na zemlju, ščepa ga svojim velikim prstima za vrat i reče:

»Sada, moj divni druže, odnesi me natrag opet do onog mestaodakle sam došao, ili će te vrag odneti.«

Robin je bio strašno besan što je sada svoju sopstvenu smicalicudoživio sam na sebi. Pokuša da se dočepa svoga mača, ali ga kaluđerščepa za članak na ruci i izvrnu ga tako snažno da Robin oseti da jekaluđer, što se snage tiče, nadmoćniji.

»Primi, druže, svoj poraz mirno«, reče kaluđer, slabo seosmehnuvši. »Ti si hrabar, ali još nisi došao do pune svoje snage. Sadadakle, na noge i odnesi me natrag!«

Kaluđer ga pusti i Robin se, i pored svoga besa, tome začudi. Zaštoga nije onesvestio ili, čak, ubio, kada ga je imao u rukama? Većinadrugih ljudi bi to učinila, i niko im to ne bi zamerio. Već se Robin u srcukajao što je prema kaluđeru bio tako nadmen. Sada je video da nije imaopravo što je prezirao oca Taka.

Stoga se on bez reči sagnu, a kaluđer ga polako uzjaha i obuhvatirukama oko vrata, ali ne jako, već samo da mu dade na znanje, ako bipokušao kakvu podvalu, da je on, kaluđer, na to spreman. Kada dođe dosredine potoka, gde je voda bila najdublja i najbrža, Robin oseti velikuželju da kaluđera svali u vodu; ali, kako mu je sve govorilo da bi samizvukao pri tome kraći kraj, nastavi da gazi dalje.

Približavajući se obali, on najednom začu smeh iz kaluđerove kuće;okrenuvši se, ugleda na malom prozoru, boji je gledao na potok, glavuneke dame. Imala je veo na licu i bila je vrlo lepa. Čim opazi da je ongleda, ona brzo iščeznu. Nije znao ko bi ta dama mogla da bude, alisama pomisao da je u njenim očima ispao tako glup, dovodila ga je dobesnila. On dođe do obale i, kada kaluđer siđe s njega, okrenu mu se ireče:

»Ovo nije poslednji put što me vidiš, ti lažni pustinjače i nitkovejedan! Prvi put kad se sretnemo, dobićeš strelu u svoju telesinu.«

»Dođi kad god ti se svidi«, reče kaluđer, radosno se smijući. »Zadobre prijatelje imam uvek bureka s mesom i bocu-dve malvasije. A štose tiče tvojih strela, zadrži ih za kraljevu divljač, moj prijane! Pripazidobro na se, mladi gospodine, i nemoj da zbijaš šale s ljudima pre negošto budeš znao jesi li jači od njih ili ne.«

Na taj drski odgovor Robin se tako razbesneo da je odmah skočiona njega, i za tili čas su se žestoko porvali, upinjući se iz petnih žila da

85

jedan drugog svali u potok. Ta borba završila se tako da su se obaokliznula i, držeći se još jedan drugoga, skotrljala se u potok.

Brzo su se iskobeljali iz vode; Robin, još vrlo besan, otrča brzo posvoj luk i strelu i, namestivši strelu, vrati se i poče tražiti kaluđera. Tajbeše iščezao, ali se za tili čas vrati iza jednog drveta sa štitom u jednoj,a mačem u drugoj ruci, dok je na glavi imao čeličnu kacigu. Robinprivuče tetivu uhu, i strela, odapeta s luka, zazuja kroz vazduh. Onpogleda, očekujući da će ona proburaziti ogromno telo njegovaneprijatelja, ali umesto toga, sa smehom, kaluđer je zadrža svojimštitom, tako da ona kresnu i zabode se u zemlju, gde ostade, tresući sejedan trenutak poput kakve čudne krute biljke na vetru.

Robin odape na njega još tri strele, ali svaku kaluđer zadrža svojimštitom, i hajduk beše besan, videći da ne može nikako da savlada togstrašnog kaluđera.

»Samo streljaj; moj prijane«, povika kaluđer. »Ako ti je želja dastreljaš ceo dan, ja ću ti biti meta, samo ako ti pravi zadovoljstvo darasipaš svoje strele.«

»Treba samo da dunem u svoj rog«, odvrati Robin ljutito, »pa će midoći u pomoć toliko njih da će tvoja telesina od njihovih strela izgledatikao mrtav jež.«

»A ja, moj hvalisavče, treba samo tri puta da zviznem na prste, pada te moji psi razderu na komade.«

Dok je to kaluđer govorio, Robin začu u drveću pored sebe nekišum. Pogledavši u tom smeru, ugleda suvonjavog mladića kako trčiprema njemu, sa kapuljačom na glavi, koja mu skrivaše skoro celo lice,sa lukom o ramenu i motkom u ruci. Robinu se učini da mladić hoće danasrne na njega, pa stoga diže svoj štit i izvuče mač. Istog trenutkazačuše se iz šume drugi glasovi, kao da se ljudi probijaju kroz grmlje.Razleže se oštar zvižduk - a potom Robin začu vrisak kao neke životinjeili ptice u kandžama kakvog jastreba. Odmah mu bi jasno da mu to KetTrol daje znak o nekoj opasnosti koja mu preti; učini mu se da su muneprijatelji za petama.

Pomislivši da je suvonjavi mladić, koji, čim se razleže zvižduk, natrenutak zastade, neka uhoda Gaja od Gizborna, koji mu spremaprepad, Robin isuka svoj mač i poleti na njega. Nije ih delila ni razdaljinaod jednog jarda kada Robin primeti kako mladić stoji zadihan i iscrpljenkao posle trčanja. Mladić diže glavu, i on mu u seni vela prepozna lice.

»Marija!« viknu on; to je, naime bila njegova draga. »Šta je to?Zašto...«

»Robine,« reče ona zadihano, pocrvenevši u licu i stavivši ruku nanjegovu mišku, »duni u svoj rog svojim ljudima ili si, inače, izgubljen.«

Odmah zatim ona se okrenu, potrča prema kaluđeru i reče munekoliko brzih reči. Glas Robinova roga razleže se jasno i oštro kroz

86

mračne staze, pune lišća. Skoro u isti mah kaluđer diže dva prsta, staviih u usta i zviznu tako oštro da bi od toga pukla bubna opna u ušima.Toga trenutka ugleda Robin neke ljude kako trče između drveća i unjima prepoznade vojnike opata od Sent-Merija.

»Brzo, Marija!« povika Robin. »Beži u kaluđerovu kuću. Još imavremena!«

Robin se hitro osvrnu oko sebe, nebi li našao kakvo zgodno mestoodakle bi se mogao braniti, i ugleda jezičak zemlje kako strši u potoku.Odmah namesti strelu na tetivu svoga luka, obori prvog vojnika nazemlju, pa zatim otrča na jezičak, nameštajući usput još jednu strelu.Marija i kaluđer istovremeno stigoše na taj jezičak.

»Ne, ne«, reče im Robin, »idite vi preko brvna u kuću. Ako moji ljudine budu u blizini, moj položaj biće težak, a ja, moja draga, ne bih hteo dase tebi štogod dogodi.« On namesti treću strelu.

»Ne, Robine«, povika Marija. »Ja mogu da savijam luk, kao štodobro znadeš, a pomoći će nam i dobri kaluđer Tak. Gledaj, eno pasa!«

Vojnici toga trenutka nisu bili udaljeni više od desetak jardi; Robinveć odape među njih tri strele, i rani dvojicu, a ubi jednoga.

Vodio ih je Crni Hjugo, koji povika:»Momci, moramo se skupiti i nasrnuti na njega. Ako nas on bude

držao na rastojanju svojim strelama, svi ćemo izginuti.«Ali dok je on to govorio, otegnuto zujanje strele najednom prestade,

i vojnik pored njega pade na zemlju; aršin dugačka šipka bila mu jeprobila vrat. Vojnici su počeli jedan drugoga da bodre, ali su zbog velikihstrela bili obazrivi. Dok su se tako skanjivali, začuše lavež pasa, i prenego što su se vojnici mogli snaći, deset velikih pasa nasrnuše na njih.To su bile ljute životinje, ogromni kerovi, sa velikim ogrlicama oko vrata,u kojima su se nalazili oštri šiljci.

Vojnici su se borili mačevima i kamama protiv ovih strašnihneprijatelja. Najednom se razleže oštar zvižduk, jedan gorostasan čoveku vidu kaluđera, sa štitom na ruci, pođe prema njima, pozivajući pse poimenu da prestanu. Pet pasa ležalo je na zemlji što mrtvih što ranjenih, aostali na glas svoga gospodara prestadoše i povukoše se, ližući svojerane.

Crni Hjugo obrisa znoj s mrkog čela i osvrnu se oka sebe; njegovolice najednom prebledi. Preko livada, koje su ležale s ove stranekaluđerove kuće, trčalo je dvadesetak ljudi u zelenu prema njima što subrže mogli, i svaki je u trku nameštao na svoj luk po jednu strelu.

»Bežite, spasavajte se!« povika Crni Hjugo. »Toliko skitnica dolazida im ne možemo odoleti.«

Vojnici brzo baciše pogled na livade, i zatim se odmah okrenuše ijurnuše da se sakriju iza stabala. Hajduci zastadoše jedan trenutak, ikiša strela prozuja kroz vazduh, obarajući lisnate lepeze s drveća i

87

gubeći se u granama. Trojica su ovim strelama bila ubijena; ostalijurnuše kao ludi u zeleni sumrak visokog drveća, rasturajući se svaki nasvoju stranu, da bi poteri zadali što više posla.

Kada i poslednji hajduk iščeze u poteri za vojnicima, Robin se vratiMariji, koja je, crvena i zadihana, pokušavala da predupredi srdžbu kojuje, po njenom očekivanju, njen ljubavnik mogao da oseti prema njoj.

»Nemoj se ljutiti na mene, Robine«, reče ona, »ali ja sam se za tetoliko bojala da sam morala doći u šumu, da vidim šta je s tobom. Tiznaš koliko smo puta odapinjali strele i lovili na Loksli-Čejsu ti i jazajedno, kada smo bili dečak i devojčica. Zašto ja to ne bih i sadačinila?«

»Zašto ne, draga?« odgovori Robin. »Zato što sam ja hajduk, a tilordova kći. Moja glava je uvek u torbi, kao i onih koji me pomažu.Međutim, reci mi, Marija, otkada nosiš tu haljinu, u kojoj tako divnoizgledaš, i kako to da poznaješ ovoga lupeža kaluđera?«

»On nije lupež, Robine, nego dobar čovek«, odgovori Marija. »On jedobar prijatelj ser Ričarda od Lija i uvek je dobro o tebi govorio i tešio memnogo kad sam tugovala za tobom. I kada sam se najzad rešila daobučem ovu haljinu i da dođem u šumu i da, ako mognem, vidim kakoživiš, to sam rekla ocu Taku, i on mi je odmah obećao da će mi biti napomoći. Jer on ima u celoj šumi prijatelje; i tako sam ja upoznala tvojeprijatelje kepece. I ja sam te posmatrala kada si jašio kroz šumu ovamo,i Ket je znao da te posmatram.«

Govoreći to, Marija prevede Robina preko pokretnog mosta, i sadasu bili u kaluđerovoj kući. To je bila jedna prostorija koja je predstavljalaistovremeno i kuhinju i kapelu i dvornicu. U jednom uglu bilo je raspeće ipred njim molitveni naslon; na zidu bila je odeća od ispletene gvozdenežice, čelični šlemovi, jedan veliki mač, dve ili tri sjajne bradve i snopstrela, zajedno sa velikim lukom. Duž zida bile su poređane grube police,na kojima su stajale vreće brašna i dva-tri komada suve slanine ili mesaod divljači. U sredini te prostorije bio je sto.

Dok su oni ulazili, jedna žena se diže sa sedišta; Marija potrčaprema njoj ispruženih ruku i živo je povuče k sebi.

»Alis, ovo je moj Robin«, reče ona.Robin prepozna lice te dame. To je bila ona koju je video kada je

prenosio kaluđera preko rečice i koja mu se tom prilikom smejala. Damaje imala vedro i veselo lice; pogledala ga je žmireći jednim okom. Zatimispruži ruku i reče:

»Vi ste, dakle, taj hrabri hajduk čija će glava, kako se ser Ranulf odGizbija zaklinje svaku noć, pre nego što naćefleisan pođe u krevet, visitina zidinama Hegtorn-Kasla.«

Ona se radosno nasmeja i oči joj zasjaše, zadivljene pojavomkršnog hajduka, tako da je Robinovo srce bilo odmah potpuno

88

zadobijeno. On se sagnu i poljubi damu vrlo galantno u ruku.»Ja sam Robert, ili, kako me zovu, Robin Hud«, reče on, »a mislim

da ste vi gospođica Alis de Bjuforest, koju Alan-e-Del tako žarko ljubi.«Njeno lice najednom pocrvene, a onda prebledi i u očima joj se

pojavi tuga. Ona se okrenu, i Marija joj priđe sa nežnim pogledom i zagrlije.

Toga trenutka uđe kaluđer. »Vere mi«, reče on, »treba tražitimomka koji tako izdašno pomaže kao ti. Četiri moja jadna psa neće višenikada zalajati niti oglodati kakvu kost, sve zbog tebe.«

»Dobri moj pustinjače«, reče Robin, pošavši njemu ispruženih ruku,»ja čujem da si ti bio pravi prijatelj dami koju ja ljubim više nego išta nasvetu; ja bih hteo da se nas dvojica isto tako sprijateljimo.«

»Robine, druže«, odvrati otac Tak sa osmehom na svom Širokom,raspoloženom licu. »Ja sam ti dobro želeo od onog trenutka kada samčuo kako si pomogao da ser Gaju izgori kuća nad glavom. Ja mislim dami, ti i ja, po srcu, dragi moj, nismo neprijatelji. Otkako sam ja ovihsedam godina u ovoj kući, zahvaljujući pomoći svog dobrog prijateljasera Ričarda od Lija, nisam čuo ni za jednog čoveka o čijim bi delimaviše voleo da slušam nego o tvojim. Kako si izvrgao ruglu grubog šerifaod Notinghema! Od onog dana kada sam svoju svetu braću svalio uribnjak u Fauntenz-Opatiji, i zbog toga bio iz reda izbačen - nikada senisam toliko nasmejao!«

Kaluđer prihvati Robina za ruku i stisnu je tako jako da bi slabomčoveku od toga kosti pucale. Ali je i Robinov stisak ruke bio skoro istotako jak, pa se otac Tak zadivljeno nasmeši.

Posle toga razvio se među njima razgovor nadugo i naširoko. Marijaje pričala kako joj je otac Tak bio za vreme leta vodič po šumskimputevima, poučavajući je kako se živi i snalazi u šumi i upoznavajući jesa travama i lekovima. Ona mu je ispričala da se sprijateljila sa KetomTrolom i Hobom Hilom, pa sa njihovom majkom i sestrama, i kako jepreko njih bila obaveštena o svemu što se zbivalo s Robinom i njegovimljudima.

»Robine«, reče otac Tak, »imao bi da budeš ponosan kad pomislišda je ovako lepa devojka sve ovo učinila iz ljubavi prema tebi.«

»Ponosan sam«, reče Robin, »pa ipak mi se tuga svija oko srca kadpomislim da sam hajduk i da njoj, koja je oduvek navikla samo nanajprijatniji i najudobniji način života, mogu da pružim samo goli život udivljoj šumi, bez kuće i kućišta. Ja ne bih promenio svoj život ni za štašto bi mi kralj mogao da pruži, ali da ja tražim od svoje crnke ovde da sevenča sa mnom protiv volje svoje rodbine, to bi značilo osuditi je najedan život koji ja ne bih - ne, koji ja ne mogu od nje da tražim.«

»Robine«, reče Marija, »ja ljubim samo tebe, i ja neću da pođem niza koga, osim za tebe. Ja volim šumski život čak kao i ti, i ja ću biti

89

srećna, makar i zaboravila na svu svoju rodbinu. Ti sigurno misliš da ćuja gunđati kada lišće bude padalo s drveća, kada vetar bude zavijaocrnim putevima, ili kada vejavica bude vijala u ljutoj zimi. Moje će srcebiti radosno kad budem s tobom, i ja neću nikada zažaliti što samostavila debele zidine zamka svoga oca. On je prema meni dobar, ali meruži i svakodnevno psuje zbog moje ljubavi prema tebi; ja bih, međutim,iako bih bila žalosna, kad bih ga ostavila, smesta došla k tebi, samo akobi i kada bi ti osetio potrebu za mnom.«

Tu se u njenom nežnom glasu osetio lak drhtaj; u njenim sjajnimočima pojavile su se suze. Robin je uze za ruke, podiže ih do svojihusana i poče strastveno da ih ljubi.

»Skoro da si me nagovorila, draga moja«, reče on. »Ja znam da tisamo mene ljubiš, ali nije pravo da jedna, devojka beži u šumu jednomhajduku, da živi u opasnosti dan i noć na oprezi, da joj se ne bineprijatelji približili. Ali ti obećavam, Marija, da ću, ako ikada budeš uopasnosti od onih koji ti žele zlo, i budeš sama, proganjana od zlih ljudi,pa pošalješ po mene, ja doći, pa će nas onda venčati ovaj dobri kaluđer;zatim ćemo zajednički snositi sve što nas zadesi.«

»Dobro rečeno i dobro promišljeno, Robine Hude«, reče kaluđerveselo. »Vidim da si častan čovek, što sam, stvarno, i ranije znao. Amislim, stvarno, da neće mnoga vode proteći ispod Ventbridža, a lepa ćemlada devojka već osetiti potrebu za tvojom snažnom rukom i zaljubavlju čoveka koji će biti dosta jak da je zaštiti od ljudi koji joj ne misledobro.«

Kaluđer je ovo izgovorio, znajući da je Marijin otac suviše bolešljiv ida su se mnogi moćni i pokvareni prelati i baroni, željni zemalja ibogatstva gospođice Marije, zaverili da se dočepaju nje, kada on umre,tako da bi mogli da se koriste njenim bogatstvom, i da je udaju zanekoga ko bi ih za njen gospodski miraz bogato nagradio.

U šumi se zaori glas roga, i Robin, izišavši na vrata, ugleda MalogaDžona i ostale hajduke. Mali Džon podnese mu izveštaj da su opatovevojnike i kraljevske šumare gonili do druma više Harlo-Vuda i da sumnoge od njih ranili. Da su, zatim, dva viteza, koji su ih, po svemusudeći, čekali, nastojali da ih onako rasturene prikupe, ali da su ihhajdučke strele naterale u bekstvo; da je jedan od vitezova odjahao sastrelom u bedru.

»Je li se i po čemu moglo videti ko su oni?« upita Robin.»Jedan je imao go štit, a drugi je na njemu imao jednu crvenu kulu«,

odvrati Mali Džon.»Onoga sa crvenom kulom ne poznajem«, reče Skarlet, »ali onaj sa

belim štitom je jedan od onih koje smo lanjske godine kod crkve uKempsolu naterali u bekstvo.«

»Skarlet ima pravo«, reče Vil Strelac, »to je Niger le Grem, a drugi,

90

ja mislim, sudeći po vrčanju u njegovu glasu i po žestini njegovih psovki,niko drugi do sami zlotvor Izenbart de Belem.«

»Ja ne sumnjam u to«, reče Robin. »Po tome se vidi da njihoveuhode stalno motre na nas. Hajdete u šumu, ali ne tako daleko da nebiste mogli čuti moj rog. Ovde su unutra dve dame, koje moramo zaštititido njihovih kuća.«

Unutra, otac Tak je spremao šumski ručak; i, pošto se Marijapresvukla, svi su seli da jedu. Posle toga su bila izvedena iz svojihskrovišta u šumi tri konja, i dame, uzjahavši, oprostiše se sa kaluđerom ikrenuše s Robinom prema zamku ser Ričarda od Lija, gde su obeizvesno vreme boravile.

Dok su oni tako jahali sunčanim šumskim putevima Robin opazi daje gospođica Alis još žalosna i zamišljena, i on upita Mariju zašto sunjegove reči izazvale u njoj takvu tugu.

»Zato što ona«, reče Marija, »ne može duže da odbija udaju zastarog i pokvarenog lorda, sera Ranulfa de-Grizbija Određen je danvenčanja, a njen dragi, Alen-e-Del, stavljen je van zakona, pa se krije podivljim brežuljcima Lenkastera.«

»Ja nisam čuo za to«, reče Robin. »Zašto je mladi gospodin stavljenvan zakona?«

»Ser Izenbart de Belem stavio ga je van zakona, jer je on ubioAjvoa le Revenera«, odgovori ona. »Povrh toga kažnjen je teškomnovčanom kaznom, koja je stavljena na zemlje njegova oca, serHerbranda, i verovatno je da će ga upropastiti, a sina mu uskoro ubiti.Zbog toga je moja draga prijateljica Alis tužna.«

»On je zaista ubio Ajvoa le Revenera«, reče Robin, »ali to je bilo učasnom dvoboju. Ja sam bio kod njih kada su se borili; ali ne znam kakose moglo saznati da ga je ubio Alan, jer miko od njegove družine nije biou blizini, osim jednog seljaka, koga je ubio Ket Trol.«

Robin ispriča sve što se dogodilo u borbi između Alana i Ajvoa leRevenera.

»Sada se sećam«, reče Marija, »da mi je ser Ričard pričao kako muje jedan šumar rekao da je onoga dana kada je on bio nađen ubijenAlan-e-Del došao je njemu po jednoga konja, koga je bio kod njegaostavio, i da je imao jednu žestoku ranu na plećima.«

»To je bio Crni Hjugo«, reče Robin, »koji je danas bio sa vojnicima.Je li on išta drugo rekao? Je li on rekao ko je bio sa Alanom kada je ovajdošao po svoga konja ili položaju u kome je bio sam Hjugo?«

»Ne, mislim da nije.«Robin ispriča Mariji kako su oni našli Crnog Hjuga svezanog za prag

njegove vlastite kuće, dok je pred njim sedeo neki veliki čovek i jeokomadiće mesa koje je šumar bio sebi spremio za ručak. Marija se na toslatko nasmeja i reče da bi ser Ričard silno uživao, samo da čuje tako

91

veselu priču.»Pogledaj tamo onog visokog čoveka!« reče Robin pokazujući na

Maloga Džona, koji je, atletskog, sjajnog rasta, elastičan i žilav, krupnokoračao pred njima, pažljivo se zagledajući na sve strane po šumi. »Toje ugursuz koji je svezao šumara; ja nikada ne želim da sretnem boljegdruga i sjajnijeg borca.«

Marija potom zaželi da govori s Malim Džonom. Pošto ga njegovvođa pozva, Mali Džon, zacrvenevši se u licu, poče da govori sa prvomdamom koju je ikada sreo u svom životu. Ali se ipak držaodostojanstveno kao kakav slobodni građanin; jer se u slobodnom životušume i na čistom vazduhu brzo oslobodio nezgrapnog i prostog držanjasebra.

Dok su oni tako razgovarali, Marija mu je stavljala razna pitanja ohajdučkom životu u šumi; Robin je, međutim, odjahao napred dogospođice Alis, koja je jahala uporedo sa svojoj služavkom.

»Gospođice Alis«, reče hajduk, »žao mi je što su moje reči izazvaleu vama tužne misli. Recite mi, jer sam ja poznavao mladoga Alana, inikada nisam sreo smelijeg i neustrašivijeg gospodina, ni ljubaznijeg ugovoru i prirodnijeg u držanju - kada je određeno da se vi venčate zastaroga viteza, po želji onih nasilnika iz Rengbija?«

»Gospodine van zakona«, reče Alis, i njene crne oči se zasjaše,»zahvaljujem vam na ljubaznim rečima o onom koga ja ljubim. U ononekoliko pisama koje sam primila od njega otkada je, pre godinu dana,pobegao, kao stavljen van zakona, u šumu i divljinu, pisao mi je o vama iuvek toplo govorio o vašem prijateljstvu. Moje prokleto venčanjeodređeno je za tri dana od danas, na svetog Džemsa, u kromvelskojcrkvi. Moj jadni otac ne može više da se odupire sramnom traženju serIzenbarta, koji preti ognjem i mačem, ako se on ne pokori njegovoj volji ine uda me za starog nasilnika sera Ranulfa. A mi nemamo velikih imoćnih prijatelja kojima bismo se obratili za zaštitu, dok je moj dragi vanzakona i ne može da me spase.«

Suze su počele da teku iz njenih sjajnih očiju; one su dirnule Robinau srce. Njegovo čelo se smrklo od srdžbe, dok je nekoliko trenutakaduboko razmišljao. Zatim reče:

»Budite hrabri, draga gospođice! Možete se nadati u nekolikosnažnih ruku i odvažnih srdaca, iako je vreme kratko. Imate li vi koga kobi vašem dragom odnio od mene jednu poruku?«

»Hvala vam na vašoj velikoj utesi, dobri Robine«, odvrati gospođicai nasmeši se kroz suze. »Ovde je jedan sluga moga oca, koji zna gde jeskrovište mog dragog i koji mu je odnosio poruke od mene, iako je putstrašan i dug za jednog siromašnog i putovanju nenaviknutog seljaka. Alije on valjan i voli da izvršava moje naredbe.«

»Kako se on zove i gde živi?«

92

»Zove se Džon ili Džek, sin Vilkinov, i stanuje u Kromvelu kod Hor-Torna.«

»Dajte mi nešto što će mu biti poznato kao vaša stvar«, reče Robin,»jer ću ja poslati do njega svoga čoveka pre nego što zazvone zvona navečernju.«

Gospođica Alis skinu prsten sa tankog prsta i dade ga Robinu uruku.

»On će odmah znati da je ovo od mene i veselo će za me učiniti svešto mu donosilac rekne«, reče ona.

Služavka, koja je jahala pored nje, ispruži sada ruku, držeći srebrnprsten među prstima.

»Dobri hajduče«, reče ova lepa devojka, crne kose, rumenih obrazai živa pogleda, »dajte vašem čoveku da i ovo preda Džeku i da mu kažeda ga zovem i ja, koju on, kako veli, ljubi, pa da ću mu, ako ne učini onošto mu vi reknete, i to brzo, vratiti prsten, i da ću, kad ga opet vidim, bitiprema njemu zajedljiva, i da ću ga, pored toga, i kleti. Jer ako on nepokrene svoju krupnu telesinu za ljubav moje gospođice, koja se sadanalazi u takvoj neprilici, onda nije čovek za Netu iz Miringa.«

»Izvršiću vaše naređenje, lepa devojko«, reče Robin nasmešivši se.»I kako ne sumnjam u to da je čovek od koga ste primili ovaj prstenhrabar i valjan čovek, nadam se da će sve biti dobro.«

Uskoro su stigli u zamak ser Ričarda, i tako su dame bile opet udvornici sigurne. Kako se popodnevno sunce klonilo zapadu, Robinu jeodmah bilo jasno da ne sme gubiti vremena. On pozva sebi Vila Strelcai, davši mu dva prstena, poveri mu zadatak, koji je dotle bio izradio.Posle nekoliko trenutaka na Robinovom brzom konju Vil je opuštenihuzda jahao u galopu niz šumske puteve, koji su vodili istočno ka vodamaTrenta.

93

KAKO SE POMOĆU ROBINA I DŽEKA,SINA VILKINOVOG, ALAN-E-DEL

VENČAO SA GOSPOÐICOM ALISOM

Džeku, sinu Vilkinovom, koji je stajao u šumi i vezao poslednji snoppruća na svojim priprostim taljigama, koje je sam bio napravio, ni na krajpameti nije bilo da neko juri da mu donese poruku koja će imati tolikihposledica po njegov budući život. Džek je bio dobro građen, snažanmladić dvadesetih godina, kršan, živih, crnih očiju i pegave kože. Glavusa kovrdžavom crnom kosom i nije nikada pokrivao, osim kada bi padaosneg ili kada bi za zimskih mrazeva duvao oštri istočnjak.

On je bio seljak na vlastelinskom dobru u Kromvelu; gospodar mu jebio ser Volter de Bjuforest, otac gospođice Alise. Lord teško da je i znaoda Džek postoji; on je tu i tamo video momka kada bi išao u lov sasokolovima ili kada bi se vraćao iz lova, ali se nije nikada trudio da boljezagleda u njega, kada bi mu ovaj otvarao kapiju. Zato je Džon Tanki,upravnik lordova imanja, poznavao Džeka kao najrevnosnijeg mlađegradnika na imanju. Nekada je on, međutim, izvesno vreme, kada je Džekbio dvanaestogodišnji dečak, gledao na njega prilično hladno, jer jeDžeka bila zapazila gospođica Alisa, tada devojčica godinu ili dve starijaod njega, i uzela ga u red svojih sokolara. Kada je, međutim, njegov otacumro, on je bio prisiljen da radi na imanju za kolibu i nekoliko desetinakvadratnih metara zemlje, od koje su živeli njegova majka i on sam, iDžek je otada malo kada video gospođicu Alisu, za čiji bi osmeh ili lepureč išao i u vatru i u vodu. U veliki pergament imanja, koji je bio kodupravnica i u kome su bila rodoslovlja svih seljaka na lordovoj zemlji,Džek je bio unesen kao Džon, Vilkinov sin. Ime njegovog oca bilo je Vil;a kako mu je otac bio malen čovek, zvali su ga Vilkin, što znači mali Vil.Ali Džekovo prezime nije bilo utvrđeno, jer u ona vremena seljaci isirotinja obično nisu imali prezimena. Katkad su ga, međutim, zvaliDžekom, Vilovim sinom, ili, kako se jedan stari glog naslanjao nanjegovu kolibu, Džek-e-Torn, ili po majčinom imenu Džek, Alisin sin, ili,kako bismo ml to rekli, Alison; ali, pošto je bio živahan i hitar momak, toje obično uvek znao kada ga zovu, pa stoga i nije baš pravio nekopitanje od toga kako ga ko zove.

Džek je voleo konje, pse i sokolove. On je znao po imenu svakoga

94

konja na imanju; mnogo je dana provodio s njima kada bi išao u polje ipovlačio duge, ravne brazde po lordovoj zemlji, koju je imao daobrađuje. Mnoge je on dane, takođe, proveo sa gospođicom Alisom podivljim poljanama, loveći sa sokolovima ili sa kliktavcima.

Svako malo kuče u selu bilo je sa Džekom u dobrim odnosima; tusamo nije bilo velikih pasa, kao samsova, lovačkih pasa ili lisičara, jer jeselo bilo vrlo blizu kraljevske šume, kroz koju je tumarala divljač, pa susve velike pse šumari pobili ili im prednje šape osakatili, tako da nisumogli služiti za lov.

Džek je imao veliku ambiciju, on je toplo želeo da se oslobodi. Bitislobodnjak i obrađivati svoju sopstvenu zemlju, kao Nikola Klif ili SimonFlečer, izgledalo mu je najveća sreća koju jedan čovek može da ima.Nije da je njegov lord bio okrutan, niti da je Džonov upravnik bionesnosan; ali bi, pored svega toga, Džek više voleo da bude slobodannego vezan za zemlju, kao što je tu stvarno bio. Njegova majkaobjašnjavala je tu čudnovatu želju; ona je govorila da su pre četiri koena,u mirna vremena svetoga kralja Edvarda Ispovednika, kada u zemlji nijebilo besnih lordova ni silovitih razbojnika - barona, Džekovi preci bilislobodni, ali da su ih prokleti Normani, došavši u zemlju, sve pretvorili uroblje.

Džek je veliku nepravdu video u tome što je njegova majka, kada jeotac umro, imala da dade upravniku najbolje grlo stoke koje je imala,kravu Muli, sjajnu muzaru, zatim najbolji kotao i najčvršće stolice. To je,kako se govorilo, bila plata lordu za to što ih je pustio da »sede« mazemlji i u kolibi, koje su oni i njihovi preci posedovali s kolena na koleno.

Sve do pre nekih deset meseci, svet van svoga sela Džek jezamišljao kao mračan, strašan i tajanstven !kraj. On je poznavao okolinupune tri milje okolo crkve u sredini sela, ali se nikada nije usudio da zađedalje u šumu prema zapadu. Svi stranci su mu bili sumnjivi, i kada bikojega izdaleka spazio da se približuje prema selu, on bi se sakrio doktaj ne bi prošao.

Šuma je, kako je on bio čuo, mesto gde vlada strah, jer su drugiseljaci o njoj pričali strašne priče. O čudovištima koja noću lete, askrivaju se danju u mračnim šibljacima, da bi odatle napadali neoprezneputnike; o humkama, na čijim vrhovima noću gore vatre i u kojimastanuju mali crni đavolčići ili duhovi. Stvarno, strah od malih pakosnihduhova nije u to vreme nikada napuštao Džeka. Ova pakosna stvorenjamogu da se pojavljuju u svakom vidu; stanuju u izvorima ili u potocima, ušumi pored puteva i u bokorima trave na polju, koje je on plugomprevrtao ili ih kosio. Celo selo, i hiljade sela širom cele Britanije verovalesu u te zle, nestašne duhove, pa tako Džek nije bio ništa gori od svojihdrugova ili, pak, od ljudi koji su u ta vremena bili čuveni zbog svojeučenosti i koji su sedeli u kraljevskim saborima.

95

Ona garava vrana koja bi zalepršala krilima iznad brazda, ili gavrankoji bi došao i seo na grudvu zemlje i svojim malim, sjajnim okomžmirnuo na Džeka, dok bi on orao, mogli su biti čarobnjaci koji su došlida vide mogu li da izvedu kakvu pakosnu podvalu, a ne divlje ptice, kojetraže crve ili larve koje plug izvrne. Stoga je Džek uvek, čim bi sreo pticukoja donosi nesreću, napravio krst s dva prsta i izmolio očenaš. Istotako, kad bi Džek video debelu i jaku granu kako plovi maticom, granuma kojoj bi se, kad se osuši, mogao zgotoviti dobar ručak, on je ne biizvukao iz vode bez svakog razmišljanja, kao što bi to neki dečak danasučinio. Ne, pre nego što bi je dodirnuo, on bi nad njom napravio znakkrsta, da se pod njom ne bi krio kakav zao vodeni duh, spreman da gsščepa i povuče sa sobom u vodu; on bi ga tako pomoću svetog znakarazoružao.

Naći bačenu konjsku potkovicu ili se nameriti na neku tako izlizanuda se više ne može upotrebljavati, to je značilo veliku sreću. Džek jeimao jednu potkovicu naći vratima svoje kolibe, da brani čarobnjacimada uđu unutra, a jednu, opet, iznad prozorskih kapaka. A Džek je znaokako se potkovica postavlja. Na Svisvete, u vreme kada se zli duhovi iutvare vrlo mnogo motaju, Džek je stavljao u svoj krevet grančicuoskoruše.

On sam nikada nije video patuljka ili kućnog duha ali je znao da onižive po rupama na humkama ili na skrivenim mestima u šumi. Zaista sepričalo da je davno nekada čovek po imenu Stert iz Norvela, seljak, čuojednoga u šumi kako vrišti što je izgubio svoj pijuk. Kada je pošao da vidiko to vrišti, Stert je ugledao duha. Iako prestravljen, Stert se dao natraženje i našao pijuk, pa ga je vilenjak pozvao svojoj kući na ručak.Posle je Stert često išao u šumu, u zelenu humku, i jedne godine seoženio vilenjakovom ćerkom, i bio srećan celoga svog života. Njegovasu deca još živela u Norvelu, i jedan je bio slobodnjak, a svi su biliživahni momci, rado primani svuda gde god bi se pojavili zbog svojihpesama i vesele ćudi.

Tako je Džek mislio o svetu i stvarima uopšte sve do pre nekolikomeseci. I onda, jednoga dana gospođica Alisa, po lepoti i ljupkosti ravnakakvom priviđenju s neba, našla ga je na usamljenom mestu, dala mujedan pergament, zamotan u svilu, i zamolila ga da ga odnese njenomdragom, koji se nalazio skriven na izvesnom mestu u šumamaLankastra. Rekla mu je da je on jedini čovek kome ona može nešto dapoveri, i te njene reči Džeka su silno uzbudile.

Džek je bio hrabar momak, ali je to njegovo prvo putovanje krozveliku šumu, na kome je nosio dragocenu vest, bilo iskušenje koje on,zbog straha, ne bi nikada zaboravio! Ali samo iz poštovanja prema lepojAlisi, čija je ljubav prema Alan-e-Delu bila poznata svima na imanju,njegova vernost nadvladala je sav strah, pa je izvršio svoj zadatak dobro

96

i savesno.Otada je on još tri puta išao na putovanje, i svaki put su ga

nepoznati putevi i divlji, pusti krajevi između Šervuda i Bernišdelaispunjavali strahom, ali je uvek, zahvaljujući svojoj hrabrosti i svojojoštroumnosti srećno prolazio kroz sve opasnosti na koje je nailazio.

On nikada nije sreo kakvog hajduka niti pravog šumskog razbojnika.Torbari i pohlepni prosjaci ili drski pevači pokušavali su da ga zastraše,ili da mu otmu ono malo njegove imovine, ili njegovu torbu s hranom; alinikada on nije video nekog od onih strašnih ljudi koji su odbegli od svojihzakonitih lordova, napustivši zemlje i kuće i svakodnevne običaje svojihpredaka. Često je on mislio o tom kako mora da su bezobzirni i očajni tiljudi, kako li mora da su brzi na napadanje i ubijanje.

Te večeri, dok je tako stajao i vezao poslednji snop na svojim malimtaljigama, razmišljao je šta bi radio da, ga je neko na jednom od njegovihputovanja u šumi napao i zatražio od njega dragocenu stvar koju mu jeAlisa bila poverila. Radije bi se borio na život ili smrt nego što bi jepredao.

On cmoknu jezikom svome grubom poniju, koji povuče taljige iodvede ih niz put izvan šume. Tu on pogleda ka zapadu i ugleda, dalekogore iznad čupave linije šume na horizontu, gornji deo ogromnogcrvenog sunca, u čijem su svetlu stabla oko njega izgledala krvavo-crvena. Svetlo ga trenutno zaslepi. On ču pucketanje jedne grančice uneposrednoj blizini; toga trenutka neki čovek zakorači pred njega izastabla i prepreči mu put.

»Jesi li ti Džek, Vilkinov sin?« reče stranac oštrim, zapovedničkimtonom.

Džek ustuknu korak-dva i ruka mu se nađe na dršci noža zapojasom. On oštro pogleda u čoveka koji je bio nizak i snažan. Bio jeodeven u zeleni koporan i pantalone, mestimično mnogo izlizane i odtrnja pocepane. Preko ramena mu je bio prebačen luk, a za pojassvezan snop strela kraj zgodnog mača.

Dok je on tog stranca mrko gledao, zanimalo ga je ko bi to mogaoda bude. Po odelu je izgledao kao kakav lordov šumar, a lice mu je,zaraslo u veliku, sedu bradu, izgledalo pošteno, iako strogo. Ali je nanjemu ipak bilo nešto što je govorilo da on ne pripada nikakvom lordu,da je slobodan. U njegovim prodornim očima, u otvorenom pogledu i uuspravnom držanju glave video se slobodan građanin.

Za trenutak ove su misli prošle kroz Džekovu glavu; zatim je rekao:»Šta se tebe tiče ko sam ja?«»Tebe se mnogo tiče ko sam ja«, reče stranac u smehu. »Slušaj,

čoveče, ne mislim ti ja ništa zlo.«Pošteno je odzvanjao njegov smeh, i to se Džeku svidelo. Stranac

turi levu ruku u džep i izvadi nešto iz njega. Zatim izvuče svoj bodež,

97

nataknu na njegov vrh dva prstena - jedan od zlata, drugi srebrn - i pružiga na svetlo. Umirući zraci sunca udariše u jedan dijamant u malomobruču od zlata tako da on zasja i zablista poput kakvog čarobnog svetlau zamračenoj šumi.

»Ej, čoveče, poznaješ li ove prstenove?« upita stranac.»Kako si došao do njih?« upita Džek, smrknuvši se u licu od besa.

»Da ih nisi oteo od onih koji su ih nosili? Ako jesi, onda nećeš živmaknuti sa ovoga mesta.«

»Polako, polako, hrabri čoveče«, odvrati stranac, pažljivoposmatrajući kako se Džek nesvesno saginje, kao da se sprema da nanjega nasrne. »Moj gospodar dobio ih je od njihovih lepih vlasnica saovim rečima. Gospođica Alisa, tvoja gospodarica, rekla je: »Džek jehrabar, i on voli da izvršava moje naredbe. On će poznati da je ovo odmene i on će za mene s radošću učiniti sve što god mu donosilacrekne.«

»Jeli te reči izgovorila gospođica Alisa?« upita Džek. U licu se biozacrveneo, kao da mu je najednom krv žestoko pojurila u srce, i on sesijao od zadovoljstva kad je čak iz usta ovog prekog starog šumara čuopohvalu svoje gospodarice. »A šta želi moja gospodarica od mene daučinim?« nastavi on.

»Pođi sa mnom i odvedi me do Alan-e-Dela«, reče Vil Strelac.Džek je oklevao jedan trenutak. Ići sa ovim strancem kroz divlju

šumu i puste krajeve Pika! Ali njegova vernost nije podnosila pitanja štada radi.

»Dobro, hoću, prijatelju«, odvrati Džek. »Kaži mi svoje ime i ko si?«»Zovem se Vil Strelac«, glasio je odgovor. »Robin Hud je moj

gospodar.«»Šta!« reče Džek ustuknuvši natrag. »Ti si hajduk! Jedan od družine

Robina Huda!«»Jesam, ja sam to«, odvrati Vil, »i ponosim se što služim tako

hrabrog i pametnog gospodara.«Džek je za trenutak gledao u čudu. Ovaj čovek nije očajan i

bezobziran razbojnik, kao što je on to zamišljao; ovaj je čovek, naprotiv,prijatna lica, očiju koje mogu da pogledaju strogo, ali koje mogu i da sesmeše. Džek i nehotično ispruži ruku, i stranac je stisnu.

»Ti si prvi hajduk koga sam u životu video«, reče Džek, srdačno senasmešivši, »i ako su tvoj gospodar i tvoji drugovi kao i ti, onda mi srcegovori da ste vi časni i dobri ljudi. A hoće li Robin Hud biti uz mojugospodaricu?«

»Da, da, hoće«, reče Vil, »ali nemoj sada da brbljamo, nego odmahda idemo u šumu, dok sunce nije potpuno zašlo.«

Nisu više progovorili ni reči. Džek odvede konja i taljige na neravniput koji je vodio u selo i zatim ga jednom ošinu, znajući da će on u

98

galopu sigurno uskoro stići kući. Ali ipak, pre nego što ga je uputio kući,on otrgnu sa živice jednu lozu paviti i obavi je poniju oko glave. Po tomeće njegova mati znati da je on opet iznenada otišao na put po zapovestigospođice Alise.

Kada je šuma ostala iza njih celu jednu milju, Vil reče:»Ti, momče, nisi pitao kakva je poruka došla sa srebrnim

prstenom.«Džek se nasmeja. »Ne, nisam. Prvo zato što ju je poruka moje

gospodarice istisnula iz moje glave, i drugo što to, nesumnjivo, nijenikakva ljubazna poruka.«

»To je poruka od jedne devojke«, odvrati Vil, »i ona je upola gorka,a upola slatka, kao što ti je nesumnjivo poznato. Ja mislim da ti sedevojka Neta iz Miringa isto tako često podsmeva koliko s tobomljubazno razgovara?«

»Ti si stariji od mene«, reče Džek, nasmejavši se malo zbunjeno,»pa nesumnjivo bolje poznaješ devojke od mene. Šta mi je onaporučila?«

Vil mu ispriča šta mu je ona poručila; Džek nato pocrvene u licu.»Nije bilo potrebno da mi preti«, reče on sa izvesnim prizvukom ponosau glasu, da bi me izazvala da nešto učinim za svoju gospodaricu.«

Posle toga on nije više ništa govorio, ali je Vil primetio da onubrzava korak i da je zamišljen. Kad je nestalo i poslednjeg slabogsvetla sa vedrog neba, oni su bili na dubokim šumskim putevima.Počinuli su i jeli iz svojih torbica, dok nije izišao mesec, i onda su podnjegovim blagim svetlom počeli da tapkaju šumskim stazama, sličnidemonima, dok su njihove tamne prilike prolazile kroz duboku pomrčinu,i vilenjacima, pokrivenim magičnim sjajem, dok su tiho i ćutljivo prolazilipreko kakvog golog proplanka.

Dva dana posle toga, ujutro, seljaci iz Kromvela stajali su ugrupama oko svojih koliba i pričali o zloj sudbini koja je imala toga jutrada zadesi njihovu mladu gospodaricu. Svi su znali da je ona svoje srcepoklonila Alan-e-Delu, ali da je neki teški udes, koji vlada životimavitezova i dama, prisiljava da se uda za Ranulfa de Grizbija, sedog,pakosnog starog lorda, koji je živio u močvarnim krajevima na istoku.

Nekoliko seljaka stajalo je na groblju u čijoj se crkvi imao obavitiobred venčanja. Oni su Često pogledali niz put prema severu, jer suotuda imali doći svatovi. Već se videlo kako sveštenik trupka premavlastelinskom dvorcu, odakle će verovatno pratiti nevestu u crkvi.

»On ide da se kod nje uteši, a kakvu utehu će on njoj dati?« rečejedna mlada žena s malim detetom na rukama. »Jadna gospođica«,nastavi ona, »zašto joj ne daju da pođe za onoga koga voli više negoišta na svetu?«

»Glavom bi on imao da plati, kada bi danas došao ovamo«, reče

99

jedan čovek blizu nje. »Hajduk je on i propao čovek.«»Ne, ja se bojim da za mladu devojku nema više pomoći!« reče

jedan mlađi čovek. »Ona će se živa pojesti kada se venča, i nikada nećebiti ona vedra, ljupka devojka kakva je uvek bila među nama.«

»O, to je sramna nepravda!« povika jedna mlada devojka. »Zarnema ovde nikoga od njenog roda, da je spase?«

»Njena rodbina, to su slabi, nemoćni ljudi, Mokin« reče staranaborana žena, »i oni bi bili kao miševi u čeljustima Izanbarta deBelema, kada bi se suprostavili njegovoj volji.«

Upravo toga trenutka začuo se sa severa niz neravan put topotkonjskih kopita, i odmah zatim se pojaviše desetorica vojnika nakonjima, noseći na sebi uniforme Ranulfa de Grizbija. Gruba, oštraizgleda, bez ijedne reči, oni projahaše kroz kapiju i ujahaše u crkvenitrem, rasteravši siromašne seljake, koji su bežali ispred konja što subrže mogli. Konjanici su se poređali po petorica na svakoj strani trema i,sjahavši, svaki je stao kod svog konja; tada su počeli oholo daposmatraju seljake koji su se bili skupili u gomilu oko kapije.

»Boji !i se starac otmice od ovakvog đubreta kao što su ovi?« upitajedan vojnik.

Ostali se na tu šalu nasmejaše. »Našeg starog lorda je lepa mladažena tako dugo odbijala«, reče drugi, »da se on sada, kada je ona skorou njegovim rukama, plaši da ga zbog nje ne snađe kakvo zlo.«

»Jest, ona ga je odviše dugo odbijala«, reče jedan. »Ja joj ne bihdao mnogo za to njezino odbijanje, kada već jednom bude u njegovomzamku u Hagtorn-Vestu. Tamo on ima puta i načina da pripitomi inajvatreniju devojku, kao što je to, kako pričaju, bilo s njegovomposlednjom ženom.«

»Jest, to je ona lepa devojka crnih očiju, što je imala pogled oštarkao mač, a odmah zatim nežan kao u deteta«, reče drugi.

»Ja je se sećam«, reče prvi govornik. »Ona je živela dve godine.Pobegla je od njega jedne zimske noći, i u zoru je nađena smrznuta uGrimli-Miru.«

»Vi ste veseli svatovi, krsta mi«, reče jedan, koji im je očevidno biovođa. »Dajte ovamo onoga pevača da nam zapeva pesmu, onako jednusvatovsku. Ej ti, momče!«

Jedan visok pevač, u sjajnom prugastom prsluku s zakrpljenimčakširama, doklatari se iz sela prema grupi seljaka i poče se smijati snjima, svirajući na harfi, koju je nosio oko vrata na zaprljanoj vrpci. Napoziv vojnik pevač dođe prema kapiji, i skinuvši svoju kadifenu kapu,pruži je predase poklonivši se.

»Šta izvolite, plemenita gospodo? Jednu pesmu o ratu i plenu, ilijednu o senici i ljubljenim devojkama, ili onu koja peva o lovu naplemenitu divljač?«

100

»Pevaj šta ti drago, neka je samo vesela pesma«, naredi vojničkistarešina.

Na to im pevač, uz nekoliko prethodnih udaraca i iskašljavanja, dabi pročistio grlo, zapeva poznatu pesmu, koja se zvala »Šumska ruža«.Imao je snažan tenor i arija je bila bučna i vesela, sa pripevom, u kom susvi učestvovali. Posle toga pevač zapeva baladu o venčanju, koja im sejako svidela. Kada on pođe, starješina mu reče:

»Stani, veseli čoveče, jer mislim da ćeš nam biti potreban. Mi ćemoevo za koji trenutak imati ovde mladu ženu tužna lica, pa će je tvojevesele pesme raspoložiti, tako da će se moj lord radovati njenim veselimpogledima. Ako se ti danas svidiš našem lordu, bićeš dobro nagrađen, Uto ne sumnjam.«

Pevač nije imao ništa protiv toga da ostane, i upravo se spremao dazapeva drugu baladu, kada se pomoliše četiri konjanika, žurno jašući kacrkvi. Najviši među njima bio je ser Ranulf de Grizbi, stari, sedi vitez,crvenog i ružnog lica. Usne su mu bile okrutne, a crvene oči malene ibesne. Bio je ogrnut bogatim ogrtačem od crvene svile, pojas mu je bioukrašen dijamantima, a balčak na maču blistao se od dragog kamenja.Trojica s njime bili su mlađi vitezovi, bezbrižna izgleda, lepo odeveni, alialjkava držanja. Jedan od njih bio je nećak sera Ranulfa, ser Hektor odHerlipa, čovek grubijanskog izgleda, koji je, kao i ujak, bio poznat posvojoj okrutnosti.

Stari vitez protera konja kroz kapiju kao u nekoj velikoj žurbi.»Zar gospođica nije još došla?« povika on promuklim glasom

vojnicima, zagledajući svojim crvenim lisičjim očima sumnjičavo sadjednog, sad drugog.

»Nije, lorde«, odvrati starješina.»Dođavola!« viknu stari vitez i, vrativši se u svoje sedlo, poče da

smrknuto gleda gore-dole po putu, zatim u gomilu seljaka i preko njih ukolibe. »Ona me još ostavlja da čekam«, promrmlja on u sebi, dok suostali mogli da čuju kako on škripi zubima i da vide kako mu se besneoči stiskaju i pretvaraju u male uske proseke, iz kojih je sevala pakost.»Ona će smesta morati da čeka, samo ako ne bude sa mnom govorilaučtivo!«

»Ko si ti, lupežu?« reče on, pogledavši najednom dole u pevača kojije stajao pored njegovog konja.

»Ja sam Džoslin, pevač, gospodine viteže«, odvrati čovek i zasvirau svoju harfu.

»Ti imaš lupeško lice«, reče ser Ranulf podozrivo, »ti za jednogpevača nisi dovoljno uglađen.«

»I pored svega toga, ja sam, gospodine viteže, siromašni putujućipevač, došao da vašu uzvišenost zabavljam svojom jednostavnompesmom, ako izvolite«, reče pevač, i opet udari u svoju harfu.

101

»Onda pevaj, lupežu jedan, i gledaj da ti pesma bude kao što treba,inače ćeš dobiti batine.«

Pevač zavrnu dve žice na harfi i poče:

»Iako gospodar zemalja, ja tužno sam lutao,dugo sam prezirao svoj viteški glas,i budan satima noću uzdisao!Rob sam bio onoj lepoj damikoju sam dugo uzalud preklinjao -ponositoj gospođici Alisaun.

Duni, vetre sa severa,pošalji mi moju draganu,duni, vetre sa severa, duni, duni, duni.«

Kada on svrši poslednji stih, razleže se podrugljiv smeh, čudnokreštav. Ljudi pogledaše tamo-amo, ali ne mogoše ništa da vide.Izgledalo je kao da taj smeh dolazi iznad njihovih glava, ali se tu nijeimalo šta da vidi, osim drvenih vrata crkvenog tornja. Oko njega letelo jenekoliko čavki i čaukalo, i lastavice su ulazile i izlazile na streljarnice izsvojih gnezda. Pevač zapeva još jednu strofu:

»O, kako su me njeni okrutni pogledi mučili, -kao dva mača njene oči od zlata,dok moji obrazi nisu postali bledi od tuge!Ali, srećna mene, iako sam star,o, sad se ona, ljupka, smeši na me,moja lepa gospođica, moja Alisaun.

Duni, vetre sa severa,pošalji mi moju draganu,duni, vetre sa severa, duni, duni, duni.«

Opet se razleže smeh, ovaj put sa podrugljivim zvukom. Ser Ranulfpogleda u pevača.

»Ko to galami tako, ti, lupežu?« reče on sa srdžbom u glasu. »Imašli ikoga sa sobom?«

»Niko nije sa mnom, lorde«, odvrati pevač.»Po svoj prilici je to, lorde«, reče jedan od ljudi s očima punim

straha, »kakav duh u crkvenom tornju.«»Po svoj prilici ćeš ti, budalo, kada opet budeš kod kuće, dobiti

žestoke batine«, zagrmi ser Ranulf. »Pođite oko crkve s jedne i s drugestrane i pogledajte da se iza nje nije sakrio kakav seljak. Pa ako ikoga tu

102

uhvatite, dovedite ga ovamo, da mu istrgnem jezik iz usta. Ja ću ganaučiti kako će mi se rugati!«

Četiri čoveka pođoše oko crkve, dok drugi odoše među grobove, davide nije li ko skriven iza niskih drvenih krstača podignutih iznad nekolikogrobova; ali se i jedni i drugi vratiše, govoreći da nisu videli nikoga. Vitezse sada strašno razbesni i, poslavši petoricu svojih ljudi, naredi im darasteraju seljake, koji su stajali na kapiji groblja, čudeći se tomneobičnom događaju. Seljaci nisu čekali na udare vojnika, već pobegošemeđu svoje kolibe.

»Sada, lupežu jedan«, povika ser Ranulf pevaču, »zapevaj jošjednu strofu pesme, pa ako se začuje samo jedan smeh, znači da je onod tebe. Misliš li ti da ja ne znam čarobnjačke podvale opsenarskerase?«

»Svega mi na svetu«, reče pevač ozbiljno, »ja nisam taj koji sesmeje. Ipak, ja ću da zapevam još jednu strofu i čekaću na njen ishod.«

Potom, udesivši svoju harfu za pratnju, on zapeva:

»Milostiva sudbina mi je dodeljena,čini mi se da mi je s neba poslana!O, sada će me ona da svladazauvek; draga, da budem tvoj rob,sve dok mi u grudima bude daha,sve moje na svetu,moja ljupka, vesela Alisaun.

Duni, vetre sa severa,pošalji mi moju draganu,duni, vetre sa severa, duni, duni, duni.«

Grmljavina podrugljivog smeha, tako snažna i strasna da su se svizaprepastili, razlegla se neposredno iznad glava slušača; i svi su inehotice pogledali gore, ali ništa nisu mogli da vide. Buka je prestala zatrenutak; a zatim je zagraktao smeh iznad puta, kao da je ono što je tajsmeh izazvalo polako prošlo tuda; zatim se taj glas za trenutak približio,tako da su svi jasno čuli reči izgovorene žestokim i strašnim vriskom:

»Kolmen Grej! Kolmen Grej!«Na zvuk ovih reči ser Ranulf ustuknu i žestoko povuče svoga konja,

tako da se on nasloni na sama crkvena vrata; ser Ranulf poče u njih daudara stisnutim šakama i da viče: »Dalje! Odlazi! Ne dajte mu k meni!Zovite sveštenika! Zovite sveštenika! To je zao duh, ne dajte mu kmeni!«

Bio je kao u samrtnom strahu. Njegovo je crveno lice sadprebledelo. Njegove usne su se grčile i šaputale, i on se jednom rukom

103

stalno krstio, a drugom nešto gurao od sebe i s vremena na vremezatvarao oči. Ljudi koji su stajali unaokolo iščuđavali su se videći gatakva i blenuli otvorenih usta u svoga uznemirenog lorda.

Najzad on dođe sebi, opazi čuđenje u očima oko sebe i sabravši seunekoliko, iako je još drhtao, potera konja napred među svoje vojnike.

»Šta blenete u mene, vi, nitkovi i budale!« viknu on žestoko i,zamahnuvši bičem koji mu je visio o sedlu, ošinu po momcima. Onipočeše pred njim da beže; on im uze naređivati da stanu, što momci nehtedoše, pa on u ludom besu kidisaše na konju tamo i amo, udarajući ponjima, dok su se oni nalazili između svojih konja. Životinje su se ritale,počele da ujedaju, da njište, tako da je nastala užasna zbrka. Najednomnećak, ser Hektor uhvati starog, ludog lorda za ruku i povika:

»Ser Ranulfe, gospođica dolazi! Prestani!«Besni čovek pogleda uz severni drum i ugleda grupu jahača kako

jašu prema crkvi. On odmah spusti bič, ispravi svoj šešir i namestikoporan. Zatim naredi svojim, potištenim momcima da pojašu svojekonje i da se spreme za doček mlade. Već su sveštenik i crkvenjak biliušli u crkvu kroz sporedna vrata, pa su se sada velika vrata iza njihotvorila i razjapila se crkvena tmina.

Ser Ranulf, videvši da je sve u redu, baci oštar pogled unaokolo,tražeći pevača. Nigde ga nije mogao da; vidi.

»Kuda je otišao taj lupeški opsenar?« upita on jednoga od svojihvitezova.

»Ja ne znam«, reče taj. »Ja sam ga imao na oku sve dok nisi počeoda tučeš svoje lupeže, pa je tada i on u onoj zbrci strugnuo, jer ga japosle nisam više video.«

»Dragi gospodine Filipe«, reče ser Ranulf, »učini mi ljubav papotraži toga pevača. Neću imati mira dok mi ne padne u ruke i dok ga nevidim na mukama. Tada ću saznati šta taj lupež zna i šta znači onajvrisak. Možeš da uzmeš sa sobom dvojicu ljudi, ali ga pronađi i, kada gauhvatiš, dovedi ga u Hagtorn-Vest i baci ga tamo u moju tamnicu.

»Učiniću to za tebe, Grizbi«, reče mladi vitez, drsko se nasmejavši,»ali ako ti ga dovedem, onda mi moraš ustupiti svog lovačkog psaAlisondra i svoje sokolove Gripa i Fenga.«

»Ti, prosti viteže!« reče Ranulf žestokim, prigušenim glasom. »Jatebe najviše volim, ali moram da imam onog opsenara. Hajde, a ja ću tidati što god zaišteš. Hajde brzo, inače će se pevač već negde sakriti.«

Nekoliko reči dvojici vojnika i oni zajedno sa vitezom izjahaše izgroblja upravo u onom trenutku kada su ser Volter de Bjuforest i jedannjegov prijatelj, sa gospođicom Alisom među sobom, dojahali u pratnjikućnog sluge i devojke gospođice Alise, koji su jahali iza njih nakonjskim sapima. Stari vitez, ser Ranulf, sa svojim lukavim licem, sadapunim osmeha, stajao je na kapiji groblja, sa jednom rukom na srcu,

104

skinuvši šešir, i poklonivši se gospođici Alisi u znak pozdrava.Gospođica Alisa, bleda i tužna lica, jedva ga je pogledala. Bila jeobučena u raskošnu haljinu od bele svile, sa niskama bisera oko vrata;njen svetli letnji ogrtač bio je ukrašen biserom i njen veo bio je bogatoukrašen zlatom; ali je to bogatstvo samo isticalo strašnu bledoću njenoglica i njene oči, koje su izgledale kao da će da zaplaču.

Ser Volter, njen otac, nije izgledao žalosniji nego što se osećao. Onje bio ponosit vitez i nije hteo da misli na to kako se pokoravanaredbama nasilnog lorda i kako daje svoju jedinicu za viteza zlog glasa,kakav je ser Ranulf oduvek bio. Drumska razbojništva i okrutno tlačenjesiromašnog sveta, da bi napunio svoju uvek nedovoljno bogatu riznicu ida bi povećao svoje zemlje, to su bili najmanji zločini koji su mu stavljaniu greh. Pričalo se o nekoj mučenoj ženi, o bednim ljudima i ženamastavljenim na okrutne muke u podzemnoj tamnici njegova zamka naHagtorn-Vestu.

Svi su dojahali do crkvenih vrata i sjahali. Neta, čije su oči bilecrvene, ode svojoj gospodarici i, pod izgovorom da joj namesti ogrtač,šapnu joj nekoliko reči utehe, dok se sama od tuge jedva uzdržavala dane zaplače. Zatim ser Volter, uzevši svoju ćerku za ruku, odvede je ucrkvu, pa kroz mračno crkveno krilo do oltara, gde je već stajaosveštenik spreman da izvrši obred.

Četvorica vojnika stajali su pred crkvom sa konjima, druga četvoricaušla su unutra sa ser Ranulfom i njegova dva viteza, od kojih je serHektor vredeo kao njegov najbolji čovek. Zajedno, oni se približiše oltarui zatim, dok drugi odstupiše, ser Volter Bjuforest stavi ruku svoje kćeri uruku sera Ranulfa, koji je odmah zatim povede prema svešteniku.

Stari sveštenik bio je isto tako žalostan kao i svi oni siromašniseljaci koji su se sada ušunjali u crkvu i seli u poslednje klupe. On jepoznavao gospođicu Alisu od onog trenutka kada su je doneli dokrstionice, da bude krštena; on ju je učio da čita i piše i voleo je zbognjene ljupkosti i dobrote. A i ser Volter je uvek bio dobar prijateljsiromašnom svešteniku. Pored svega toga, on je imao da vrši svojudužnost, i sada, otvarajući svoj trebnik, spremao se da pročita reči skojima će ovo dvoje ljudi postati muž i žena.

Najednom se začuše nečiji koraci pored crkvenog zida, i jedančovek iziđe na svetlo sveća, koje su stajale na oltaru. To je bio pevač, alije on sada u ruci nosio veliki luk, a njegovu harfu je nosio lep mlad čovek- Gilbert od Bele Ruke.

»Ovo je zlo i neprilično venčanje«, viknu on silnim, strogim glasom.»Ser Ranulfe Veste, bežite dok vas nije snašlo zlo i smrt. Gospodinesvešteniče, ova devojka će se udati za onoga koga najviše voli, i to uzgodnije vreme.«

Sve su oči bile uprte u visoku priliku u zelenom. Gospođica Alisa,

105

sjajnih očiju i sa rumenilom na obrazima, istrgnu svoju ruku iz prsta seraRanulfa i stajaše drhteći, sklopljenih ruku.

Ser Ranulf, lica mračna od besa, gledaše čas u gospođicu čas usveštenika. Bio je tako besan da nije mogao ni da govori.

»Tako!« reče on prezrivo. »Ko je ovo? Je li ovo razbojnik, propalabudala, zbog koga ova devojka nije za mene marila i zbog koga me jeodbijala godinu i više?«

Niko nije odgovorio. Ser Volter gledao je pažljivo u pevača i tresaoglavom. Ser Ranulf, pokretom punim besa, izvuče svoj mač i kročinapred.

»Ko si ti, lupežu jedan, pa se usuđuješ da mi se suprotstaviš?«viknu on.

Iz pomrčine pod krovom iznad njihovih glava odjeknu graktav glas:»Kolman Grej, Kolman Grej!«Ser Ranulf zadrhta čuvši to ime i pogleda gore, bled od straha.

Toga trenutka začu se zujanje kao od pčele i kratka crna strela spusti seodozgo i probode mu vrat. Bez ijednog glasa pade on teško na zemlju,malo se trzaše i onda se smiri.

Vitezovi i vojnici koji to gledahu stajali su nepomično, isuvišezačuđeni da bi mogli ma šta da učine ili da kažu. Pevač stavi rog nausne i dunu u njega tako oštro da se crkva ispuni jekom. Smesta, kao daga taj glas probudi iz njegove neosetljivosti, ser Hektor izvuče mač i sabesnim vriskom nasrnu na Robina Huda, jer je on, naravno, bio pevač.Jedva je Robin imao vremena da izvuče svoj mač, i uskoro su se on i serHektor žestoko borili u pomrčini. Na glas roga, začu se na vratimazveket oružja, i vojnici, koji su dotle stajali i previše zbunjeni da bi semogli maknuti, uzeše sada svoje mačeve i poleteše na vrata; ali tu ihzaustaviše trojica njihovih drugova, koji utrčaše u crkvu, gonjeni kišomstrela, koje su sipale unutra poput roja ljutih zolja. Dva čoveka padošemrtva, a jedan otetura teško ranjen. Toga trenutka upade u crkvudesetak ljudi u zelenom. Petorica preostalih vojnika, znajući mržnju skojom se gledalo na svakog čoveka sera Ranulfa, nasrnuše na strelce iupinjahu se da se probiju, jer su znali da neće biti za njih nikakve milosti.Borba je na vratima strašno besnela; ljudi u zelenom upinjali su se da ihsuzbiju, a Grizbijevi ljudi borili su se da se probiju napolje.

Najednom se kroz crkvu razleže vrisak. Osvrnuvši se brzo okosebe, ser Volter ugleda drugoga viteza, koji je ono sa ser Ranulfom biopojurio ka sveštenikovim malim vratima; u njegovim rukama bila jegospođica Alisa, boreći se da se oslobodi njegova snažnog stiska.

Iza njega je trčala devojka Neta, vrišteći i cepajući vitezovo odelo;ali kada stiže do vrata, on se okrenu i udari devojku tako jako da se onaonesvesti. Odmah zatim on iščeznu iza ćilima koji je prekrivao vrata.

Istoga trenutka Robin Hud, posle žestoke borbe sa ser Hektorom,

106

savlada ovoga, iako i sam ranjen, pa zatim brzo poleti ka vratima krozkoja je drugi vitez jurnuo sa gospođicom Alisom. Provirivši napolje, on nemogaše da vidi ma koga, i odmah se seti da je vitez odjurio konjima kojisu stajali pred crkvom.

To je zaista bilo tako. Još čvrsto držeći svoju žrtvu, koja se otimala,vitez je računao da dohvati jednoga konja da pobegne pre nego što ikood zbunjenosti dođe sebi. Kad stiže do lica crkve, on nađe dva čovekakako se bore na život i smrt. Jedan je bio vitez koji je bio otišao da gonipevača, a drugi je bio neki stranac. Ali čim gospođica Alisa ugledaposlednjeg, skoro bez daha vrisnu:

»Alane! Alane! Spasi me!«Taj vrisak delovao je na njenog dragana kao posmrtno zvono;

začuđen, čuvši vrisak svoje dragane tako blizu, Alan okrenu glavuustranu, i vitez zamahnu na njega tako opasno da bi mu sigurno glavuodvojio od pleća, da nije Džek, sin Vilkinov, koji je stajao tu blizu, videoopasnost i svojom motkom zadao vitezu po plećima opasan udarac. Toje spaslo Alanu život i dalo mu vremena da se snađe. Besno se on borioda pobedi svoga protivnika, znajući da njega mora da ubije pre nego štose baci na viteza koji je odnosio njegovu devojku.

Ali je vitez ser Filip bio snažan i valjan borac, pa je u međuvremenuvitez koji je nosio gospođicu stigao do jednog konja, prebacio je prekosedla i zatim se i sam bacio u njega. Odmah potom on je jurnuo premavratima groblja, oborivši dvojicu siromašnih, smelih seljaka, koji su se,videvši svoju gospodaricu u takvoj neprilici, nadali da će svojim motkamazaustaviti viteza-razbojnika. Sa krikom likovanja vitez ugleda predsobom slobodan put, obode bojnog konja i poče da se ruga besvesnojprilici gospođice, koja je sada ležala pred njim preko konja.

Najednom on oseti kako je neko za njim zaskočio na sapi konja. Prenego što se mogao snaći, dug nož je zablistao na suncu pred njegovimočima. On oseti težak, udarac u grudi i bol oštar kao vatra; zatim se nanjega spusti mrak. On se zaklati u sedlu, uzde mu ispadoše iz ruku iDžek, sin Vilkinov, dignuvši mrtvog viteza ispred sebe, zadržapoplašenog konja, zaustavi ga i skinu besvesno telo svoje gospodaricepažljivo na zemlju.

U međuvremenu je Alan-e-Del brzim udarcem svršio sa svojimprotivnikom i smesta potrčao svojoj devojci, kojoj je već Džek, Vilkinovsin, nosio vode. Uskoro je ona došla sebi i sela. Kada je čula ko ju jeizbavio, dala je ruku Džeku, koji je klekao i poljubio je, pun poštovanja.

»Džek«, reče ona, osmehnuvši se milo, iako slabunjavo, »za ovuveliku uslugu postaćeš slobodnjak, i moj će ti otac dati slobodnuzemlju.«

Džek je sijao od radosti, ali je bio toliko umoran da nije mogao dakaže ma šta, osim: »Hvala vam, moja gospođice!«

107

Sada pak Neta, malo zbunjena, iziđe iz crkve i priđe svojojgospodarici. Robin Hud, otišavši u crkvu da nađe ser Voltera, primeti dasu dvojica njegovih ljudi ubijena u žestokom sukobu sa vojnicima, odkojih je samo jedan utekao živ, probivši se kroz pokrajna vrata.

»Ser Voltere«, reče Robin, kada se otac i ćerka zagrliše, »ovo jebila krvava svadba, i ja sam se umešao u vaše poslove zbog izvesnestvari.«

»Ne mogu pred vama da budem nezahvalan, gospodine VanZakona«, reče ser Volter, koji je, ma koliko da je bio ohol i krut,razlikovao hrabrog vođu od nekog beznačajnog, i koji je cenio smelost,bio to gospodin ili prostak, seljak ili slobodnjak. »Hvala vam od svegasrca što ste spasli moju ćerku od ovog nesrećnog venčanja. Ja morampodneti posledice svega ovoga; jer vitezovi koje ste pobili imaju moćnepomagače, i ja sumnjam u to da nas sve od njih čeka teška osveta.«

»Vi govorite o Belemu i o lordovima iz Rengbija?« reče Robin, pričemu mu se lice smrknu i glas mu postade strog.

»Oni vladaju ovim stranama u ova nesrećna vremena«, odvrativitez. »Dok kraljevski sinovi zemlje survavaju u građanski rat i bedu,nemoćni ljudi moraju da se povinuju strašnoj tiraniji jačih suseda.«

»Ranulf od Grizbija i Hektor Herlip su dvojica manje«, reče oštroRobin. »Pazite, ser Voltere«, nastavi on, »lordovi iz Rengbija su prevršilisvaku meru. Tako mi svega na svetu, uz pomoć blažene device, ja seopet zaklinjem da će oni uskoro ležati pa zemlji kao ova dvojicarazbojnika-vitezova, i kada ib bacim na zemlju, ja ću iščupati njihovognezdo tako da tu neće ostati ni kamen na kamenu.«

Ser Volter pogleda u crno, sjajno oko hajdukovo i seti se dela divljepravde koja su Robinu već raznela glas kroz šumovite krajeve odPontefrekta do Notinghema i od pustih krajeva Pika do ravnih močvaraLinkolnšira.

»Ja ću vam pomoći koliko god mognem, gospodine Van Zakona«,reče vitez, »i kada dođe vreme, možete mi se obratiti za punu pomoć. Umeđuvremenu, šta treba da se učini?«

»Ovo treba da se učini, ser Voltere«, odvrati Robin. »Vaša ćerka ičovek koga ona voli treba da ostanu sa mnom u šumi i kada budu triputa u jednoj crkvi navešteni, da se venčaju. Ako se bojite napadarazbojnika barona de Belema, onda možete i vi da ostavite svoju kuću ida živite s nama; ako više volite da stanujete pod svojim krovom, ondaće dvadeset mojih momaka da vas paze i čuvaju. Pristajete li?«

»Ja ću radije da stanujem u svojoj kući, dragi Robine«, reče serVolter, »ako će vaši hrabri momci da mi pomognu da odbijem napad. Akada se u ovoj nesrećnoj Engleskoj vrate vremena mira, ja se nadam daće moja ćerka i hrabri Alan, njen muž, živeti sa mnom.«

Na tome su se složili. U toku sledeće tri nedelje otac Tak je u crkvi

108

blizu svoje ćelije objavio venčanje između Alana i Alise, i taj hrabrimonah je sam venčao mladence, učinivši ih tako srećnim jednom zasvagda.

Onoga dana kada je Robin tako spasao Alisu od venčanja sapakosnim ser Ranulfom, okrutni lord Izenbart de Belem sedeo je uvisokoj stolici u svom zamku u Rengbiju, koji su ljudi s pravom zvali»Crna kuća«, i čekao da večera. Oko stola sedeli su ostali pokvarenjacipoput njega, kao ser Niger le Grim, Hemu de Morten, ser Boldvin Ubica,ser Rodžer od Donkastera i mnogi drugi.

»Dođavola«, viknu najzad de Belem, »neću više da ga čekam. JeliRanulf tako ljubomoran na svoju lepu mladu da se boji da je dovedeovamo k nama, da joj čestitamo?«

Drugi se nasmejaše i počeše da prave potsmešljive šale.»A gde je Hektor, Filip i Bertram?« reče ser Niger. »Oni su otišli sa

mladoženjom, da mu, onako stidljivom, dadu srčanosti i hrabrosti u tomiskušenju.«

»Halo! Momci«, zagrmi de Belem, »služite jela! A kada ser Ranulfdođe, s njim ćemo i s njegovom mladom napraviti takvu šalu da će onbiti...«

Bum! Učinilo se kao da je nešto frknulo kroz vazduh iznad njihovihglava, i gle! tu, zabodena u sto pred ser Izenbartom, stajala je crna strelai na njoj vezan komad pergamenta. Samo za trenutak de Belem jeizgubio prisutnost duha. On pogleda u tavanicu visoke dvorane i dreknu:

»Ona je odapeta kroz osmatračnicu! Halo, prijatelji, na noge, dapretražimo zamak i da nađemo onoga koji ju je odapeo!« On se diže iodjuri; vojnici sa dna stola rasturiše se po zamku.

Niger le Grim izvuče strelu iz stola i pogleda u pergament, na komesu bila imena u crvenom i crnom. Ali kako nije bio učen, nije mogao da ihpročita. Uskoro zatim vrati se de Belem, crven od besa, psujući svojeprijatelje i njihov neuspeh.

»Šta to znači?« reče Morten. »Kakva su ovo imena u ovom svitkupergamenta?«

De Belem je u svojoj ranoj mladosti bio monah i znao je da čita. Onpogleda u to parčence pergamenta i lice mu se smrknu od besa.

»Gledajte«, reče on, »čudne su ovde sile protiv nas! Ranulf, Hektor idrugi su danas poginuli. U krvi su napisana na ovom pergamentu imenasvih koji su nekada činili naše društvo, a sada su mrtvi. Tako, ovde suimena Rogera de Longčempa i Ajvoa le Revenera, i sada se tu pojavljujuimena Ranulfa de Grizbija, Hektora de Molstena, Filipa de Skrubija iBertrama le Noara - sva ispisana u krvi!«

»To je strašno čudnovato!« reče jedan. Drugi se bledih licazgledaše, dok se čak dvojica-trojica prekrstiše. »Uz to su«, nastavi deBelem, »naša imena, imena nas živih, ispisana crno, ali se ispod

109

svakoga nalazi jedna crvena crta!«On se promuklo nasmeja i poče svojim zakrvavljenim očima da bulji

u lica oko sebe. Zatim dignu strelu, kratku, jaku strelu, sa šipkom iperima crnim kao ugalj.

»To je podvala onog drskog lupeža Robina Huda«, reče on. »Onmisli da nas zastraši, ludi hvalisavac. On hoće da kroji pravdu, kako onto kaže, meni - lordu od. Rengbija, unuku Rogera de Belema, od čijeg suimena drhtali lordovi od četrdeset zamaka, kada je on bio u životu. Jasam bio suviše blag prema ovome lepom hajduku! Ja ću mu podrezatinokte! Njemu ću ja podrezati nokte. Drugovi, mi ćemo mu postavitizamke, i kada bude dole u mučilištu onda ćemo ga izlečiti od drskosti!«

Ali, uprkos de Belemova žestoka i silnog smeha, večera je bilaturobna.

Sledećeg dana čudnovate su se priče počele da šire po okolini.Glas o borbi u crkvi pronio se na sve strane. Pričalo se da se telo serRanulfa, kada su Robin i sveštenik bili došli da mrtvaca iznesu iz crkve,nije moglo naći. Ljudi kažu da ga je sam nečastivi odnio; to je morao bitineki duh čiji mu je doziv za života ulivao toliki strah i čija ga je crna strelaubila.

Zatim, neki je seljak iste noći jurio kući iz jednog sela blizu Hagtorn-Vesta i pričao da je u pomrčini video kako kroz močvaru neka stvorenjakoja nemaju tela nego samo noge - demoni baruština nose jednogačoveka, bez sumnje telo svoga opakog gospodara.

Ali je od svega bilo najčudnovatije to da su kasno te noći, kada jebila puna mesečina, vojnici u Hagtorn-Kasiu, očekujući povratak svogagospodara i njegove mlade, najednom čuli daleko u pustoši vriskedemonske radosti i, kada su pogledali bolje, njima se učinilo da videkako treperavo svetlo igra tamo-amo i kako crne, male prilike lože velikuvatru. Na što su se oni, plašeći se ni sami ne znajući čega, počeli krstiti,ali su rekli da se nešto grozno i zlo šunja kroz rogozom obrasle močvarei stenovitu pustoš, koja je ležala oko njih. Oni su budno držali stražu celunoć, ali u najmračniji čas pre samog svanuća, čudnovata sanjivostobuzela je sve one koji su bili na straži, tako da je sve u zamku spavalotvrdim snom.

Probudili su se od žestokih plamenova, koji su im udarali u lice, odgustih dimova, koji su im palili oči i gušili ih. Jureći tamo-amo, oni sutražili kuda da pobegnu, ali su videli da su sva vrata zatvorena, da jesvaki izlaz zatvoren bilo plamenom bilo jako zabravljenim vratima. Tadasu ti ljudi, koji nikada nisu znali za milost, vrišteći tražili milost od crvenihplamenih jezika, ali je nisu našli. Oni koji su mučili siromašne i nejake,sada su zauzvrat bili kinjeni i mučeni, i nijedna njihova molba nije bilauslišena.

Kada je svanula zora, sivo svetlo je slabo sijalo iznad crvene i

110

užarene ruševine. Ljudi i žene iz susednog sela dolazili su i stajali čudećise tome. Suvi i bedni, sa kurjački izgladnelim licima, gledali su oni i nisumogli da veruju da je najzad ta opaka stvar uništena - da je okrutna sila,koja je pritiskivala njih i njihove tako dugo, sada dignuta s njihovih leđa,da ta sila neće više da ih sakati, da mori glađu njihova tela i da gušinjihove duše.

Blizu i daleko gde su god pravedni ljudi čuli za čudnovati kraj serRanulfa, ubijenog od nepoznate ruke, i kako je njegov zamak sravnjensa zemljom u vatri koju je zapalila nepoznata sila, osetili su radost u srcui rekli su da pravda još živi. Kada su ser Izenbart de Belem i njegova zladružina čuli za taj udes, nisu ništa otvoreno rekli, ali su pozeleneli u licuod besa, iako im je strah ležao u srcima. Oni su obratili veliku pažnju nastražu, koju su držali noću u zamku, i osvrtali se na sve strane oko sebekada bi bili na putovanju; većina ih je izbegavala šumske puteve. Zatim,kada je kralj Henri umro, pa kada je njegov sin Ričard Lavljeg Srca biopomazan za kralja te otišao u svoj krstaški rat, neki su od njih pošli snjime na Istok. Ali je de Belem ostao, čekajući svoje vreme.

U međuvremenu, nije bilo srećnijeg ni radosnijeg čoveka u celojEngleskoj od Džeka, Vilkinovog sina. Zar on nije sada slobodnjak i zarsada ne žanje svoju slobodnu zemlju? Džek je zviždao i pevao na svomposlu svaki dan, sa zahvalnošću u svom srcu, i zbog svoje sreće i zbog;pomisli da je on donio sreću svojoj lepoj gospodarici, pomogavši joj dase uda za čoveka koga je volela više nego išta na svetu.

111

KAKO JE ROBIN POMOGAO SERAHERBRANDA

Robin Hud je sedeo u svojoj kolibi u Bernišdelskoj Šumi, a njegovisu ljudi čekali ručak. Na proplanku gde su oni ležali pucketanje vatre podloncima i ključanje jela u kazanima davalo je prijatne zvukove; na mirispečene divljači i okorele paštete, kada kuvari otvoriše zemljane peći,zavrištaše svi apetiti.

Ali Robin nije nikako hteo da da znak za ručak, jer toga jutra nikakonisu imali sreće. Momci koji su ležali u zasedi pored putova i vrebali naputnike izvestili su da se ne pojavljuje putom ni živa duša, te je togadana Robin osećao da nema volje da ruča sve dok ne imadne jednogstranca koji bi seo s njim da jede.

»Džone«, reče on najzad svome zameniku, koji je ležao u travi blizunjega i oštrio vrh strele, »hajde, dragi moj, sa Vilom i Mačem, Milerovimsinom, pa udarite prema Sejlesu kod Ermin Strita. Od toga mesta, poštoono leži visoko, ima izgleda da ćete ugledati kakvog putnika. Pa ako gaugledate, dovedite ga ovamo, bio on gospodin ili baron, opat ili vitez, ilisam kraljevski sudija.«

Mali Džon diže se veselo sa svog mesta i, uzevši svoj luk i strelu,pozva Vila Stjutelija i Mača, i njih trojica zajedno uputiše se šumskimputevima, sve dok ne dođoše do mesta koje se uzdizaše visoko. Ovde, ušumskim prosecima, bile su dve male kuće od kamena, sada uruševinama i opustele. Pre deset godina u njima su stanovalislobodnjaci, koji su obrađivali svojih nekoliko jutara zemlje i tovili svojesvinje po šumama. Ali ovuda je prošao opaki lord od Rengbija i tražio odVulgera i Terstena, slobodnih stanovnika, da priznaju da svoje zemljedrže pod zakup od lorda od Rengbija. Ti farmeri bilu su danske krvi tenisu mogli podneti takvu tiraniju; oni su se oduprli zloglasnom serIzenbartu, s tom posledicom da su silom bili izbačeni sa svojih imanja,njihova žetva uništena i njihove kuće zapaljene i sravnjene sa zemljom.Vulger je bio ubijen dok je branio svoju kuću, i njegova žena i decapostali su sebri u Rengbiju. Tersten je bio odveden u šumu sa svoja dvadečaka; on je odatle pobegao, kako ljudi pričaju, zaklevši se da ćejednoga dana da se vrati i da pomogne da se spali Crna kuća i da seubiju njeni lordovi.

112

»Setite se Vulgera i Terstena«, reče Mali Džon kad su prolazilipored porušenih kuća, sa visokom travuljinom, koja se nadvijala nadprozorima.

»Jest, jest«, rekoše Mač i Vil, »to su dvojica upropašćenih ljudi, kojećemo mi jednoga dana grdno osvetiti.«

Prolazeći lišćem pokrivenim stazama, tri hajduka najzad stigoše dodruma. Taj drum, kojim su oni sada počeli da tapkaju, sagradile surimske ruke pre osam stotina godina.

Oni najzad dođoše do mesta gde se ukrštalo pet puteva. Tle je biloovde visoko, i prostor gde su se sastajali šumski putevi bio je širok.Odatle se tle na sve strane spuštalo, i oni su mogli daleko da vide iznadrazbacanih glavica veliku šumu, koja se na sve strane pružala. Pogledalisu prema istoku, pa prema zapadu, ali se niko nije mogao da vidi. Zatimsu pogledali prema severu u duboku dolinu Bernišdela i spazili jednogajahača kako jaše polako jednom uzanom stazom između drveća nalevo,koja je vodila kojih sedam milja od grada Pontefrekta ustranu.

Ovaj konjanik bio je vitez u oklopu; on je jahao oborene glave, kaoda je duboko zamišljen. Kad se primakao, oni su mogli videti da jenjegovo lice ozbiljno, skoro žalosno; i tako je bio klonuo da mu je, dokmu je jedna noga bila u stremenu, druga noga visila slobodna, sastremenom koji je o nju udarao.

Mali Džon požuri napred, da se sretne s tim vitezom i, kleknuvšipred njega na jedno koleno, reče:

»Dobro došao, gospodine viteže, u ovu šumu. Tri sata mojgospodar čeka na vas i posti sve dok vi ne dođete.«

»Tvoj gospodar čeka na mene?« reče vitez, gledajući u čuduhajduka koji je klečao. »Ko je tvoj gospodar, dobri gorštače?«

»Robin Hud«, odvrati Mali Džon, »i on želi da ti danas s njimručaš.«

»Ja sam čuo za njega«, reče vitez, »da je dobar drug i hrabar ipravedan čovek. Ja ću drage volje s njim da ručam, iako sam mislioostaviti za sobom i Blajtu i Donkaster, pre nego što ručam. Ali, kako toda je tvoj gospodar čekao na mene, kada ga ja i ne poznajem?«

»Naš gospodar neće danas da ruča bez bilo kakva putnika koji bimu pravio društvo«, odvrati Mali Džon. »To je običaj koji on imaodavno.«

»Ja se bojim«, reče vitez, »da ću slabo šta doprineti raspoloženjutvog dobrog starešine.«

Uskoro zatim vitez i tri hajduka stajali su pred kolibom od granja ilišća u kojoj je Robin Hud sedeo. Hajduk se digao i pogledao pažljivo ulice viteza, a onda rekao:

»Dobro došli, gospodine viteže! Želja mi je da vi danas sa mnomručate.«

113

»Hvala vam, dragi Robine«, odvrati vitez. »Bog da čuva vas i svevaše ljude!«

Zatim su donesene zdele pune vode i ubrusi, pa pošto su Robin ivitez oprali svoje ruke, seli su da ručaju. Za ručak je bilo hleba i vina,pašteta od divljači, ribe, pečenih pataka i jarebica, pored varenog kelja;izgledalo je da vitez uživa u bogatom ručku koji je bio pred njegaiznesen. Robin ga nije pitao ko je; jer nije bio njegov običaj da svojegoste pita za to, dok oni ne svrše s jelom. Kada je najzad ručak biogotov i kada su oni opet oprali ruke, reče Robin u smehu:

»Nu, nadam se, gospodine viteže, da ste dobro ručali?«»Jesam, vrlo dobro, gospodine Robine«, glasio je odgovor. »Takav

ručak, vere mi, nisam imao ove tri nedelje.«»Dobro, dobro«, nastavi Robin smešeći se; »nije se čulo da jedan

slobodnjak plaća za viteza. Ja moram da tražim od vas danak pre negošto krenete dalje kroz ove šume«.

»Moj dobri Robine«, reče vitez sa žalosnim osmehom »ja nemamništa u svom džepu što bi vredelo tvoga prijema.«

»Nemojte, molim vas«, odvrati Robin, »vi ste vitez sa viteškimzemljama. Govorite mi sada istinu! Šta imate u svojim bisagama?«

»Nemam ništa više od deset šilinga«, reče vitez i duboko uzdahnu.»Halo, ovamo!« viknu Robin. »Mali Džone, otidi do konja ovoga

viteza, pretraži mu bisage i vidi šta ima u njima.«Mali Džon smesta ode da izvrši gospodarevo naređenje.Robin se okrenu prema vitezu i reče: »Ako odista govorite istinu,

neću vam dirnuti ni jednoga penija, i ako vam bude potrebno višenovaca, ja ću vam ih pozajmiti.«

Za nekoliko trenutaka Mali Džon se vrati i reče: »Gospodaru, ubisagama sam našao samo pola funte.« On stavi srebrni novac na svojširoki, mrki dlan.

»Napunite kupu do vrha«, reče Robin vitezu; »vi ste častan čovekod reči.«

Robin i vitez nazdraviše jedan drugome i ispiše svoje kupe.»Čudo jedno«, reče Robin, »kako je vaše odelo tanko. Nikada

nisam video jednoga viteza da bi tako bedno izgledao kao vi. Recite mipo istini, ja to neću nikome na svetu kazati. Jeste li vi vitez po rođenju, iliste proglašeni vitezom za kakvo hrabro delo, dok vas vaša sredstva nemogu držati na visini viteškog dostojanstva, ili ste upropastili svoj imetak,ili ste bili svađalica i rasipnik? Kako ste dospeli u tako žalosno stanje?«

»Ništa od svega toga što ste sada spomenuli nije uzrok momsiromaštvu i bedi«, reče vitez ozbiljno. »Stotinama godina moji su preciživeli na svojoj zemlji kod kuće i uvek su držali do dostojanstva svogaimena. Ali se često događa, Robine, da čovek padne u bedu bez svojekrivice, te samo bog koji stoluje na nebesima možda popravi njegovo

114

stanje. Za poslednje dve godine, kako moji prijatelji i susedi znaju, jasam imao četiri stotine funti koje sam mogao da proćerdam, a sadanemam ništa na svetu doli svoje žene i svojih zemalja, koje uskoromoram da napustim.«

»Kako to da ste dopali tako strašne nevolje,« upita. Robin.»Zbog svoga sina koji je ubio jednoga čoveka«, odvrati vitez. »To je

bilo u časnoj borbi, ali me rođaci ubijenog čoveka kinje i tlače, te imajupakostan cilj da me zbog dela moga sina upropaste. Ja sam im daomnogo novaca, ali oni traže sve više i više, i zato sam ja morao dazaložim sve svoje zemlje opatu od Sent-Merija. I ja u duši verujem da ćemoji neprijatelji učiniti sve što god mogu, samo da bi se dočepali mojihzemalja, i da su željni da me vide kako živim od prosjačenja poputevima, jer su vrlo kivni na mene; a rade tako iz straha i zbog pretnjisvih mojih suseda, od kojih nijedan neće da mi zajmi novaca za isplatuopata.«

»Dođavola«, reče Robin i udari se stisnutom šakom po kolenu,»dokle ćemo sve morati da slušamo za zla dela i lukavstva gojaznogopata od Sent-Merija? Kažite mi«, reče on vitezu, »kolika je svota kojudugujete?«

»Četiri stotine funti«, odvrati vitez tužno. »Četiri stotine već samisplatio svojim neprijateljima, a oni traže još četiri stotine, koje sam bioprisiljen da zajmim od opata. I kako tu svotu ne mogu do sutra da muisplatim, to ću izgubiti sve što imam.«

»Nu, ako izgubite svoju zemlju, šta onda mislite da činite?«»Obući ću se i otići u krstaški rat«, reče vitez,» ali ću najpre otići u

opatiju Sent-Meri, da reknem opatu da nemam novaca.« On se pritomdiže sa svoga sedišta, kao da nema više šta da kaže.

»Ali, gospodine viteže«, navaljivaše Robin, »zar nemate nikakvaprijatelja koji bi vam pomogao?«

»Prijatelji!« reče vitez gorko. »Dok sam bio bogat, prijatelji su sehvalili kako me vole, ali čim su saznali da sam u nevolji i da su mojineprijatelji moćni, oni su se razbežali kud koji, iz straha da ih ne zamolimza pomoć.«

Sažaljenje je blistalo u očima Malog Džona i Vila Strelca, a maliMač, Milerov sin, okrenuo se da sakrije suze u očima. Vitez je izgledaotako gospodstven i bio je tako tužan da je mali čovek osetio da moraučiniti bilo šta da mu pomogne.

»Nemojte još da idete«, reče Robin vitezu, koji upravo bešedohvatio svoj mač da ga prikopča o bedro; »napunite još jednom svojukupu. A sada nam recite, gospodine viteže, kada bi vam neko uzajmionovac da spasite svoju zemlju, zar nemate nikog ko bi bio jemac da ćetetaj novac vratiti?«

»Ne, vere mi«, reče vitez pun poštovanja, »ja nemam nikakva

115

prijatelja, osim onoga koji me je stvorio.«»Okanite se šale!« odvrati Robin. »Ja vas pitam imate li vi koga

prijatelja, osim svetaca, koji su prijatelji svih nas, ali koji ne mogu platitivaše dugove.«

»Dobri hajduče«, reče vitez, »ja vam istinu kažem da nemamnikakva prijatelja koji bi mogao da odgovori za ovaj dug, osim IsusaHrista i bogorodice, blažene device Marije!«

»Krsta mi!« viknu Robin i opet se udari po kolenu. »Sada govoriteistinu. Kada biste pretražili celu Englesku, ne biste, po mom mišljenju,našli bolje sigurnosti od blažene device, koja me nije nikada izneverila,otkada sam se prvi put na nju obratio. Sada Džone«, nastavi on,okrenuvši se Malom Džonu, »hajde do moje riznice i izvadi četiri stotinefunti, a gledaj da svaki komad novca jasno i čisto zveči, i da nije opsečeni okrnjen. Novca mora biti upravo toliko koliko ga traži opaki opat, a nesme mu se dati prilike da baci, kao da ne vredi, ni jedan jedini komad, pada tako uzme zemlju našega prijatelja.«

Mali Džon, sa Mačem, Milerovim sinom, i Vilom Stjutelijem odošezajedno do tajnog mesta gde je Robin držao svoj sanduk sa zlatom;zajedno izbrojaše četiri stotine zlatnih funti, i zamotavši ih u sukno, kojesveza, Mali Džon ih odnese Robinu.

»Evo, gospodine viteže«, reče Robin, razvezavši sukno, i pokazavitezu zlato, »ovde imate četiri stotine zlatnih funti. Ja vam topozajmljujem na jemstvo naše blažene device Marije, i s njenimblagoslovom vi ćete mi ovaj novac vratiti za godinu i jedan dan oddanas.«

Suze potekoše vitezu niz lice kada uze novac iz Robinovih ruku.»Gospodine hajduče«, reče, nikada »nisam mislio da postoji na

svetu tako plemenit čovek koji bi mi pozajmio novac na takvo jemstvo.Dobri Robine, hvala vam; i ja ću se starati da ne pretrpite gubitak nijednoga penija od ovoga novca; za godinu i jedan dan vratiću vam celusvotu. A sada ću vam reći da kad sam čuo kako dobro i krasno govori ovama moj sin, koji vas lovi, nisam ni izdaleka pomišljao da on govoričistu istinu.«

»Ko je vaš sin, gospodine viteže«, upita Robin, »i gde se on našaosa mnom?«

»Moj sin je Alan-e-Del«, odgovori vitez, »kome ste pomogli višeputa i, povrh svega toga, kome ste pomogli da dobije devojku koju voliviše nego išta na svetu.«

»E, ovo je zaista lep susret«, reče Robin, dok se srdačno rukovaosa vitezom. »Alan mi je pričao o svojoj tuzi zbog vas i kako nema čimeda spase vas i vašu zemlju iz kandža lukavog kaluđera. Ali nisam nislutio da ste vi glavom ser Herbrand de Tranmir. Radostan sam, zaista,ser Herbrande, što sam u stanju da vam pomognem, jer ja volim vašega

116

Alana, i učinio bih sve što bi njega i njegova oca, koga on toliko voli,moglo radovati. Tako, vi ste još jedan od onih koje su ti zli lordovi odRengbija kinjili i tlačili. Kažite mi, hoćete li mi u zgodno vreme pomoći dasravnim sa zemljom njihovu zlu kuću i da rasteram guje iz togagnezda?«

»Hoću vrlo rado«, reče ser Herbrand; glas mu je bio strog i čvrst. »Ito ne samo zato da bih se osvetio za svoju stvar nego i za mnogatlačenja i zla koja su oni počinili siromašnom svetu, koliko ja znam, uzemljama koje se prostiru od njihova zamka u Piku do močvaraLenkastra. Mnogo bi me radovalo, kada bih mogao da vam pomognem, izaričem se da ću vam u toj stvari pružiti svu pomoć, kada i kakozaželite.«

Zatim Robin uze iz svoga skladišta bogatih odela. Jednu finuvitešku opremu i dade je vitezu da je obuče; ona mu dobro stajaše.Zatim mu dade i nove ostruge i čizme, pa, pošto je vitez imao da nastaviput, dade mu i jačeg i boljeg konja nego što je bio njegov.

Kada je vitez upravo polazio, pošto je zahvalio Robinu sa suzama uočima na svoj dobroti koju mu je ukazao, Robin mu reče:

»Velika je sramota za viteza da jaše sam, bez paža ili štitonoše. Jaću vam dati jednog svog mladog paža da vas prati do opatije Sent-Meri,gde će vas čekati, tako da biste posle mogli da saopštite kako se stvarrazvila. »Džone«, viknu on svom krupnom zameniku, »uzmi konja i jašisa ser Herbrandom, i čini sve što odgovara jednom štitonoši, pa meonda izvesti kad se vratiš kako su ga opat i njegova prepredena družinaprimili.«

»Hvala vam, dobri Robine«, reče ser Herbrand uz osmeh, »namalom pažu, koga šaljete sa mnom. A ja se sada ovde zaričem da ćuvam, tako mi device Marije, koja me nikad nije zaboravila, za godinu ijedan dan doneti novac koji ste mi tako velikodušno uzajmili, zajedno sadarovima za sve ono što ste mi dali.«

»Srećan put, ser Herbrande«, reče Robin, rukujući se sa vitezom, »ipošaljite mi natrag mog malog paža, kada vam više ne bude potreban.«

Kada Mali Džon pojaha pored viteza, nastade velika smejurija irazne šale na račun maloga paža; viteza upozoravahu da ne štedibatina, »jer«, mnogi rekoše, »on je drzak momak, pa mu treba čestobatina.«

Izvesno vreme vitez i Mali Džon jahali su osamljenim, pustimšumskim putevima i razgovarali o Robinu Hudu i o raznim dobrim delimakoja je on učinio.

»Ja se bojim, reče najzad vitez, »iako ću dovesti sve ljude kojemognem uopšte da dovedem, da bih mu pomogao, da se u svoje vremene pokaže kako zadatak da uništimo pokvareno gnezdo u Rengbijunadmašuje naše snage. Izenbart de Belem je lukav i vešt borac, i ja se

117

bojim da vaš gospodar nema dovoljno ratne veštine i da ne zna kako seosvaja utvrđen zamak kao što je onaj u Rengbiju.«

»Ja se nimalo za to ne plašim«, reče Mali Džon sa smehom. »Mojgospodar je mudar kao sotona. Osim toga, pravo je na njegovoj strani, ion je pod naročitom zaštitom blažene device Marije; a onaj koji ima njenblagoslov, što mu ko može?«

»To je istina«, odgovori vitez, »blažena devica vredi koliko jača četavojnika. Ali zločinački planovi razbojnika Belema i razbojnika iz Rengbijadopiru tako daleko i tako se strašno ljudi plaše da navuku na se njihovonezadovoljstvo, da odavde do Donkastera na istok i do močvaraLenkastera na zapad ja sumnjam da će ikada igde biti dopušteno dazavlada pravda, ako to samo dođe do ušiju ovih zlih ljudi.«

»Jest«, reče Mali Džon tužno, »oni su svima koji žele da žive u miruuterali strah od mučenja ili smrt u kosti; ali, tako mi svega na svetu, javerujem da su njihovi grešni dani izbrojani. U svakom selu živi po kojiosakaćeni bednik, koji nosi znakove njihova mučenja, u svakomvlastelinskom dvorcu ili zamku stanuje po koji lord ili ledi, vitez ili dama,koji su bili izvrgnuti ruglu i sramoti ili koji su pretrpeli kakvo zlo odnjihovih divljačkih dela. I ja sve mislim da će se, kada se jednom mojgospodar digne na tu opaku družinu, svaki miroljubivi čovek odavde doLenkastera isto tako dići, i da neće odložiti svoje oružje sve dotle dok taokrutna banda ne bude potpuno iskorenjena.«

»Da bog da i blažena devica Marija da bude tako!« reče vitez. »Ali,ko su oni što idu za onim čovekom? Izgleda da su pošli da ga opljačkajuili ubiju.«

Nedaleko pred njima išla je sredinom puta grupa od pet ili šest ljudi;kada im se vitez i Mali Džon približiše, mogli su da vide da svaki odpetorice ljudi nosi pozadi u ruci isukan mač, dok je čovek koji je biospreda nosio krst i bio skoro go.

»To je neki prestupnik koji se zakleo da će zbog nekakvog ubistva ilikakva drugog prestupa ostaviti zemlju«, Teče Mali Džon, »a ovinaoružani ljudi su oni čijoj je rodbini on skrivio i koji gledaju da on neskrene sa kraljevskog puta. A, vere mi, onaj što drži krst u ruci ima zaistaizgled pokvarenog čoveka.«

Kada stigoše tu grupu, vitez uljudno upita kakav je zločin prestupnikučinio. Čovek sa krstom u ruci bio je bez opasača, bosonog, gologlav, iimao je na sebi samo košulju, kao da polazi na vešala. Pogled mu je biomrk i zao, a preko jednoga obraza imao je ožiljak stare rane. Petoricaljudi koji su išli za njim sa isukanim mačevima bili su imućniji građani ili,kako su se nazivali, burjesi. Jedan među njima, po odelu i po tome kakoje zapovednički gledao oko sebe, bio je moćan i uticajan čovek; onodvrati na pitanje:

»Ovaj pokvareni bednik ovde, za kojim idemo lupeški je ubica, po

118

imenu Ričard Malbet«, reče on. »Naš otac bio je star i slabouman čovek,koji je, kako je uvek živio u miru i tišini u svojoj radnji u Trgovačkoj ulici,u našem gradu Pontefrektu, voleo da sluša priče o putovanjima i darazgovara sa ljudima koji su se borili i inače delili megdane. Od seupustio u razgovor sa ovim bednikom ovde, koji mu je pričao razne pričeo svojim velikim pustolovinama. Naš otac, Džon Merčent, doveo je ovogpokvarenog nitkova u svoju kuću, i to protiv volje i opomene svojihsinova. Ovaj Malbet ili Ilbist, kako on tačnije sam sebe zove, ubio jenašega oca na vrlo prepreden i lukav način, i zatim pobegao s mnogozlata pri sebi. Mi smo za njim digli i kuku i motiku, ali je on našao utočišteu crkvi Svetog Mihaila, i posle toga se pred islednikom zakleo da seodriče i napušta ovu oblast i da će otići u luku Grimzbi i tamo se ukrcatina lađu. I mi idemo za njim, da ne bi umakao.«

Kako su petorica braće gledala ubicu, bilo je očevidno da bi onijedva dočekali bilo kakav njegov pokušaj da pobegne; jer bi imaliopravdanje, kad bi on učinio samo jedan korak s druma ustranu, da gaubiju. Stvarno, nije ovde bilo ništa što bi ih sprečilo da to sada učine, jerje on bio nenaoružan i jer nije bilo nikoga ko bi ga zaštitio, ali, pošto suoni bili građani koji se strogo drže zakona, poštovali su zakletvu koju jeubica dao.

Mali Džon nije bio video razbojnika kada se on prerušio u prosjaka ikada se tako sastao sa Robinom, i zato ga nije prepoznao. On sepažljivo zagledao u grubo lice čoveka i primetio zverske i lukave pogledekoje je Malbet bacao na petoricu braće.

»Ja bih vam savetovao da bolje pripazite na ovog lupeža«, rečeMali Džon sinovima Džona Merčenta. »U njegovoj pokvarenoj glavi je, jane sumnjam u to, mozak pun lukavstva i prevare. Dobro pripazite, dokvam on nije kakvom smicalicom čak i sada pobegao.«

Najstariji brat, koji malopre beše govorio, bio je čovek koji nije voleoda prima savete, pa zato nije mario za savet čoveka koji nije izgledaobolje od kakvog šumara.

»Meni ne treba saveta šta da činim s jednim lupežom«, reče onhladno. »Ovaj zločinac izgubiće svoj život pre nego što nas mogneobmanuti.«

Mali Džon se nasmeja i ne reče ništa više. Kada on i vitez odošemalo dalje, ovaj poslednji reče:

»Ja sam onoga razbojnika i ubicu video jednom prilikom ranije. Onje bio uhapšen u Giserzu, što je poharao kuću u kojoj je kralj Henrispavao. Bio je osuđen da bude smesta obešen, ali sam čuo da jepomoću neke prevare pobegao. On je čovek vrlo pokvarena života, iglava mu je puna raznih planova i lukavih majstorija.«

»Ja sam to video na njegovom pokvarenom licu«, reče Džon, »i nesumnjam da će jedan ili više ovih tvrdoglavih trgovaca iza njega platiti

119

njegovo bekstvo svojim životom.«Ništa se više dvojici putnika na putu nije dogodilo; oni su došli u

grad Jork upravo kada je s neba nestajalo sunčevog svetla. Bili su međuposlednjima koji su ulazili u grad kada je straža zatvarala ogromnukapiju. Oni su otišli u jednu pristojnu gostionicu, koju je vitez poznavao,gde su večerali i tu noć spavali.

Sledećeg jutra, u kanoničkoj kući opatije Sen-Meri bili su sakupljenisvi važniji kanonici. Tu je bio opat Robert, sa svojim naduvenim krivimusnama, sa gojaznim podbradkom i divljim, crvenim licem, a pored njegana klupi bio je prior, koji je bio drugi po stepenu. On je bio blag, dobarčovek, i postizao je svojom dobrotom toliko koliko opat svojimpostupcima surovosti i tiranije.

Pred njima na stolu bili su razni pergamenti, jer je to bio dan kadasu dolazili zakupnici da plate svoju zakupninu ili dugove, i drugi koji sudolazili da se tu pojave na opatovo traženje. Za stolom su bila dvakaluđera, koji su služili kao pisari. Desno od opata sedeo je kraljevskisudija, koji je obilazio taj deo kraljevstva, vodeći parnice u kraljevo ime.Tu su sedela još i dva-tri viteza, zajedno sa šerifom grada Jorka.

Jedni su ulazili i plaćali svoju zakupninu bilo u novcu bilo u dobrima;drugi su dolazili i žalili se na način kako ih opatovi činovnici ili upravniciimanja tlače i bilo je čudno čuti koliko sve imanja drži opatija, kojima uime opata upravljaju grubi činovnici. Opat se na sve te žalbe maloobazirao, iako je dobri prior pokušavao da povede istragu po svim timnepravdama na koje su se siromašni slobodnjaci ili seljaci žalili.

»Svi su oni čopor gunđavih lupeža«, reče opat najzad ljutito. »Čuvajsvoja pluća za molitve, jer ću radije da pustim svoje činovnike da radeonako kako oni nalaze za shodno, nego da se mešam u stvari u koje semalo razumem.«

»Pa ipak, kada se za ovako velike nepravde optužuju upravniciopatijskih imanja«, reče prior, »čini mi se da se zbog časti opatije i zbogmilosti svete device, čije ime naša kuća nosi, mora povesti istraga, paako se pokaže da su naše sluge radile bez milosti, onda oni moraju bitikažnjeni.«

»Kad bi stvari bile prepuštene tebi, priore«, reče opat podrugljivo,»mi bismo svi morali ići goli, da bismo lupežima-seljacima dali sve štooni zažele. Dosta, ne govori više! Ja sam opat, i dok ja budem starešinau ovoj kući, radiću kako mi se bude činilo da je zgodno.«

Baš u taj trenutak uđe u kanoničku kuću visok čovek besnogizgleda. Bio je napola u oklopu; imao je na sebi pancirnu košulju, samačem posred pojasa. Na glavi sa tršavom crnom kosom imao jekadifeni šešir, koji je skinuo čim je ušao. Iza njega je išao njegov sluga,noseći njegov šlem i težak buzdovan. Opat se digao sa svoga sedišta.

»Tako, ser Nigere«, reče on, nasmejavši se, »došli ste kako ste

120

obećali. Mislite da će nas vitez iz Verizdela obmanuti na ovaj svojposlednji dan za isplatu duga?«

»Ja mislim da bismo mogli videti kako on danas od nas moli svojhleb svakidanji«, odvrati ser Niger le Grim uz okrutan smeh. »Mi ćemogledati da teško plati davanje pribežišta svome lupeškom sinu, Alan-e-Delu, i ako se ne možemo da domognemo toga bednog viteza glavom,to ćemo učiniti da njegov otac trpi umesto njega.«

»Ja sam čuo da se njegov sin pridružio onom prokletom razbojniku iubici Robinu Hudu«, reče sudija. »Šerife«, nastavi on, obraćajući sečinovniku, »vi morate preduzeti jake mere, da uništite one guje kojeborave u Bernišdelu. On nije samo, kako čujem, ubio ser Ranulfa odVesta nego mu je spalio i zamak.«

»Daleko od mene, gospodine sudijo«, reče prior smelo, »da sezauzimam za tako velikog razbojnika, ali ono što je on učinio činili subaroni i lordovi naše grofovije ove poslednje godine, i nijedan od njih nijebio kažnjen od tebe niti od bilo kojeg kraljevskog sudije.«

Ser Niger pogleda besno u priora i promrmlja nešto u svoju crvenubradu. Kraljevski sudija gledaše ljutito U govornika i ne mogaše ništa dakaže, jer je znao živu istinu da su moćne vitezove, kao što su de Belem iser Niger, kada bi činili zla, njihovo bogatstvo i njihov uticaj štitili odkazne.

»Ja znam«, reče opat žurno, »da će ser Herbrand od Verizdela, akojoš danas ne dođe ovamo sa četiri stotine funti, izgubiti svoju zemlju i daće ostati bez igde ičega.«

»To je još vrlo rano«, reče prior, »jer je dosad prošlo tek pola dana.Velika je nesreća i žalosna stvar što će on izgubiti svoju zemlju. Njegovsin ubio je viteza, ser Ajvoa, u časnoj borbi, i vi činite ser Herbranduveliku nepravdu kada ga tako progonite. A on je siromašan čovek, bezmoćnih prijatelja, koji bi mu pomogli.«

»Ti si uvek protiv mene, džandrljivi čoveče«, reče opat, i njegovo setromo lice zacrveni od besa. »Nikada ništa nisam rekao, a da mi ti nisiprotivrečio.«

»Ja ne bih hteo ništa više nego da se pravedno postupa i sa višim isa nižim, i sa vitezom i sa seljakom«, reče prior prkosno.

Upravo toga trenutka uđe visoki ekonom, službenik koji je vodiobrigu o nabavkama hrane za opatiju. On je bio tako krupan u telu i takocrven u licu da je skoro izgledalo da jede i pije preko svake mere.

»Hat Ha!« reče on smijući se nekako gojazno i brektavo. »Danas jedan kada ser Herbrand de Tranmir mora da izgubi svoju zemlju, akonam ne isplati četiri stotine funti. Ja se smem zakleti da je on mrtav iliobešen, da neće doći ovamo, pa će tako njegova zemlja pripasti nama.«

»Ja smem da jamčim«, reče sudija, »da vitez neće danas doći. Ipošto sam ti pozajmio koju stotinu funti, računam da ću od tebe dobiti

121

više nego što sam ti dao, kad vidim da vitezove zemlje vrede mnogo višeod svote za koju su založene.«

»Ti imaš pravo«, reče opat. »Mi smo svi deoničari u vitezovoj zemlji,osim ser Nigera, a on sam traži odmazdu.«

»Hajdete sada da ručate«, reče ekonom i odvede ih u širokuprostranu trpezariju, gde celo društvo sede za ručak, koji su na srebrnimzdelama služili paževi u finim odelima. Oni su se smijali i šalili dok su jeli,jer su bili sigurno uvereni da vitez neće moći da plati nov^c koji jedugovao, pa da će tako svi ostvariti veliku zaradu sa njegovom zemljom.

Usred njihovog ručka uđe sam vitez u trpezariju. On je izgledaotužan i zabrinut, i nije bio odeven u bogatu odoru koju mu je Robin dao,nego u svoje staro i iznošeno odelo. Iza njega je ušao Mali Džon,odeven kao kakav siromašan vitez, u okrpljenom i prljavom koporanu i upocepanim pantalonama.

»Pomoz' bog!« reče vitez kleknuvši jednim kolenom na pod. »Oče,ja sam došao na dan koji si mi odredio«, nastavi on.

»Jesi li donio moj novac?« upita opat oštrim glasom. »Ni jednogpenija«, reče vitez i tužno zatrese glavom.

Opat se nasmeja. »Ti si nesrećan čovek!« reče on podrugljivo.Zatim, dignuvši svoj vrč vina, reče sudiji:

»Gospodine sudijo, nazdravi mi zdravicu, jer ja mislim da ćemodobiti ono čemu smo se nadali.«

Zatim iskapivši vrč, opat se okrenu i reče vitezu:»A što si onda došao ovamo, kad mi nisi donio novaca?«»Da vas zamolim, oče, da mi produžite malo rok plaćanja«, reče

vitez tužnim glasom. »Ja sam mnogo nastojao da dođem do novaca, ikada bi mi ti dao još samo četiri meseca, onda bih bio u stanju daprikupim svotu koju ti dugujem.«

»Vreme je prošlo, moj dragi«, reče sudija prezrivim glasom. »Akonemaš novaca, onda nećeš više imati svoje zemlje.«

»O, za ime božje«, moljaše vitez, »budite mi prijatelj, gospodinesudijo, i zaštitite me od onih koji me pljačkaju, da bi me videli kakogladujem.«

»Ja sam opatov prijatelj«, reče sudija hladno, »i neću ništa nego davi svoje stvari pravedno uredite. Ako nemate novaca, onda morate daizgubite svoju zemlju. To je zakon, i ja hoću da sve bude po zakonu,čujete li!«

Zatim se vitez okrenu prema šerifu. »Dobri gospodine šerife«, rečeon, »zauzmite se za mene kod opata, da mi dade malo duži rok.«

»Ne«, reče šerif, »ja neću - ja ne mogu.«Najzad se vitez, još klečeći, obrati opatu.»Ja vas molim, dobri gospodine opate«, moljaše on, »budite mi

prijatelj, pa mi produžite rok plaćanja. Zadržite moju zemlju, dok ja ne

122

prikupim svotu koju sam vam dužan. Ja ću vam biti veran u svimstvarima i služiću vas ispravno.«

»Dođavola«, reče opat, a bio je strašno ljutit, »samo badava trošišpluća, tražeći tako lude stvari. Ja ti kažem da možeš naći zemlju gdegod hoćeš, ali je tvoja zemlja sada moja i nikada više neće biti tvoja.«

»Vere mi«, odvrati vitez i nasmeja se gorko; »tako se dokazujeprijateljstvo koje ste mi jednom obećali!« Opat pogleda u viteza mrko, jernije voleo da ga podseća na ovakve stvari u prisustvu neprijatelja seraHerbranda.

»Idi dođavola, ti neverniče i varalico jedna!« viknu on. »Ti si seobavezao da ćeš mi novac danas isplatiti, a nemaš novaca. Napolje,nepošteni viteže! Da si se izgubio iz moje dvorane!«

»Ti lažeš, opate!« viknu dobri vitez i diže se na noge. »Ja nisamnikada bio nepošten vitez, nego uvek častan čovek. U mnogim zemljamasam se borio, i u viteškim borbama i turnirima nosio sam koplje predkraljem Henrijem i kraljem Francuske i Njemačke. I uvek sam na svimmestima bio hvaljen, sve dok nisam došao ovamo u tvoju dvoranu,gospodine opate!«

Sudija je bio dirnut ovim plemenitim vitezovim rečima i došao je douverenja da je opat grub i nasilan. Stoga se okrenu opatu Robertu i reče:

»Šta ćeš mu dati povrh četiri stotine funti, pa da se on potpunoodrekne svakoga prava na svoju zemlju?«

Ser Niger pogleda mrko i progunđa nešto u bradu protiv sudije. »Nedaj mu ništa!« reče on spuštenim glasom opatu.

»Daću mu stotinu funti!« reče opat.»Ne, ona vredi dve stotine - šest stotina funti u svemu«, navaljivaše

sudija.»Nećete, krsta mi!« povika vitez, priđe stolu i poče, sevajući očima,

da gleda jednog po jednog svog neprijatelja. »Ja znam vaše planoveprotiv mene«, nastavi on. »Vi, grešni kaluđeri, hoćete da se domognetemoje zemlje; jer uvek žudite za tim da jutro jutru dodajete i da mučiteduše i tela siromašnih seljaka, da biste se na njima sve više bogatili. Ti,gospodine Nigeru, hoćeš da mi se osvetiš za smrt svoga rođaka, koga jemoj sin ubio u časnoj i otvorenoj borbi. Ali, pre svega ti hoćeš da seosvetiš meni, jer nisi toliko hrabar da potražiš Robina Huda, koji jepomogao mome sinu protiv tebe. Stoga hoćeš da uništiš i upropastišmene, jer ja ne mogu da se borim protiv zle sile lordova iz Rengbija. Ali tikažem, pazi da ne preteraš! A što se tebe tiče, gospodine opate, evo titvojih četiri stotine funti!«

To rekavši, on izvadi ispod koporana jednu kesu, razveza je i prosuzlatne komade po stolu.

»Evo ti novca, opate«, reče on podrugljivo, »i neka on mnogo dobraučini tvojoj besmrtnoj duši.«

123

Prior pristupi ?a dva kaluđera, i pošto prebrojaše novac i nađoše daje svota tačna, prior napisa potvrdu i uruči je vitezu. Međutim, opat jesedeo mirno, zanemeo i postiđen, te nije hteo više da jede. Ostali su, policima im se videlo, gorko osećali način na koji im je vitez pomrsioračune. Ser Niger le Grim, crvena i ljutita lica, grizao je donju usnu ibacao žestoke, besne poglede na viteza, koji je tu stajao, neustrašivodočekujući njegove poglede.

»Gospodine opate«, reče vitez mašući priznanicom pred njegovimlicem, »sada sam iskupio svoju reč i sve sam ti do poslednje pare platio.Sada ću ja opet imati svoju zemlju, govorio ti ili činio šta god hoćeš.«

To rekavši on se okrenu i iziđe na vrata, a za njim Mali Džon.Uzjahavši svoje konje, oni se vratiše u svoju gostionicu, gde sepresvukoše, pa pošto ručaše, izjahaše iz grada i krenuše drumom premazapadu, jer je vitez mnogo želeo da brzo stigne kući i da svojoj dobrojženi ispriča kako je dobro prošao, zahvaljujući plemenitoj dobroti RobinaHuda.

»Gospodine viteže«, reče Mali Džon, kada su jahali jedan poreddrugog šumskim stazama nekoliko milja od Jorka, »nije mi se svideoizraz na licu onoga viteza što je sedeo za stolom sa opatom. Bilo bidobro obratiti pažnju na kakav nenadani napad ili kakav prepad izzasede.«

»Ja se ne bojim ser Nigera le Grima«, odgovori vitez, »niti bilokakva drugog viteza koji bi me napao sam. Ali su vitezovi iz Rengbijapuni prevare i retko se bore, osim udvoje-utroje. Stoga su tvoje rečimudre, i ja ću se pričuvati. A sada me, dobri gorštače, ostavi, jer neću dase suviše udaljiš od svoga puta.«

»Ne«, reče Mali Džon, »ja ne mogu da vas ostavim u ovoj šumi. Mojgospodar je rekao da imam da budem vaš štitonoša, i ja ću biti s vamaza slučaj da vam budem potreban, sve dok ne stignete do svoje zemlje.«

»Ti si veran momak«, reče ser Herbrand, »i ja bih hteo da tenagradim. Ali, kao što znaš, ja nemam novaca ni dragog kamenja.«

»Meni ne treba takva nagrada, hvala vam, gospodine viteže«,odvrati Mali Džon. »Ja sam uvek bio spreman da zađem sa svog puta,ako je u izgledu kakva valjana borba, i mislim da ćemo doživeti nekolikoudaraca pre nego što se udaljimo odavde, osim ako ne poznajemubilački izraz u ljudskim očima.«

Mali Džon osećao je sigurno da ser Niger le Grim sprema nekuprevaru, kada je ser Herbrand stavljao novac na sto, i on nije sumnjao uto da će vitez ma gde biti napadnut i možda iz osvete ubijen.

Jašući dalje, obojica su dobro pazili kada bi se put suzio i kada biišao kroz gustu šumu; ali su prošli šumu i predveče se našli u pustimmočvarama, i još nije bilo nikakva traga neprijatelju. Ali su sada oni bili udivljoj zemlji, gde je moć ser Izenbarta, ser Nigera i njihovih zlih drugova

124

bila najjača; zato su dva jahača brzo terali svoje konje nadajući se da ćepre mraka stići do grada Stenmora.

U tom pustom kraju oni su malo koga sreli, osim dvojice-trojicepastira ili kojeg para seljaka, koji su tu i tamo prolazili svojoj kući saposla. Jednom su videli družinu lovaca sa sokolovima u izvesnojrazdaljini, drugi put opet sreli su grupu trgovaca sa natovarenim konjima.Najzad su počeli da jašu uz dugu i oštru stranu prema visokom grebenu,zvanom Kold Kičen, na čijem je vrhu bila šumica jela, čiji su vrhovi bilisavijeni na jednu stranu od jakog vetra, koji je tu uvek duvao.

Dok su oni terali svoje iscrpljene konje uz stranu poslednjih nekolikojardi, najednom se iz grmlja pored drveća začu zujanje strele, a sledećegtrenutka jedna šipka zazvecka na štitu Malog Džona, koji mu je visiopored kolena, pa zatim pade na zemlju. Zagledavši se dole, on videnjenu crnu, kratku dršku, i odmah se seti ko ga to tako upozorava.Odmah Viknu vitezu, koji je jahao nekoliko koraka pred njim:

»Pazite na drveće gospodine viteže!«Ali u trenutku dok je on to govorio, između jela izjaha jedan konjanik

u oklopu, s kopljem u ruci, i nasrnu na sera Herbranda. U isto vreme, sdruge strane uzanog puta, drugi vitez jurnu sa velikim buzdovanom uruci i pođe na Malog Džona. Put je bio strm, i oni su mislili da će brzinakojom su došli niz put nesumnjivo oboriti dvojicu jahača na zemlju. Ali sui vitez i Džon podjednako bili spremni na napad. Ser Herbrand je isukaosvoj mač čim je začuo zujanje strele iz grmlja, a sada namestio svoj štittako da, kada prvi vitez jurne na njega, dočeka koplje na svoj štit; i kadase protivnik, prenesen jakim zamahom suviše nagnu, on ga udari po šijisvojim mačem tako jako da čovek pade iz sedla. Konj odjuri mahnitoniza stranu, vukući za sobom niz put mrtvog viteza, čija se mamuza bilazakačila za stremen i čije je telo odskakalo i udaralo po neravninama.

Odmah zatim treći vitez izjaha brzo između drveća i napade svojimmačem ser Herbranda, na strmom putu, tako žestoko da je bila potrebnasva snaga dobrog viteza kako bi zadržao svoga konja da ne padne i dau isto vreme odbije opasne udarce svoga protivnika.

Što se tiče Malog Džona, on je bio u teškom položaju. Drugi vitezbio je na njega tako snažno nasrnuo da je Džon jedva imao vremena danamesti svoj štit; polovinu udaraca buzdovana dočekao je na svoju ruku,koja se ukočila i skoro bila potpuno iznemogla. Isukanim mačem, Džonse branio što je bolje mogao; ali je stranac jahao jačega konja, a uz tobio zaštićen punim oklopom, tako da Džon ne samo da nije mogaosvome protivniku ništa da učini nego se jedva još držao na svom konju.Žestoki udarci teškog buzdovana spuštali su se na seljakov štit, i stranacje svoga konja tako žestoko pribijao uz slabiju životinju koju je Džonjahao da je Džon osećao da je u pitanju samo nekoliko trenutaka, pa dabude zbačen s konja na strmi put.

125

Najednom vitez bi sprečen u svom napadu i učini se kao dazadrhta; potmuo jecaj zagu se ispod šlema, buzdovan pade izzamahnute ruke i čovek u oklopu zaklati se u sedlu. Džon pogleda i videvrh kratke crne strele kako strši iz pazuha njegova protivnika. Odapeta jebila. iz takve blizine da je stajala duboko u mesu. Mali Džon pogledaunaokolo i vide lesku pokraj puta i ispod lišća okruglo preplanulo liceKeta Trola, na kome je njegova obična dobroćudnost bila prikrivenastrašno divljim izrazom trijumfovanja.

Vitez sa zveketom pade na zemlju, a njegov konj stade, tresući sepored tela svoga gospodara. Videvši pad svoga druga, treći vitez, koji seborio sa ser Herbrandom, odjednom obode svoga konja i jurnu krozšumu. Jureći niza stranu, mogao se videti kako brzo jaše prekobaruština u pravcu zamka Rengbi. Ser Herbrand, koji je bio ranjen,zaboravi da goni svoga protivnika.

Ali to ne zaboravi Ket Trol. On skoro neopaženo pretrča preko putau paprati.

»Ko je to?« povika ser Herbrand. »Je li to neki momak ovihkukavnih vitezova što nas napadoše?«

»Ne«, reče Mali Džon; »to je jedan kome ja danas dugujem svojživot, jer da njegova strela nije prekratila život ovoga lupeža, mislim dabih bio nadvladan.«

»Ko je taj vitez?« reče ser Herbrand i, sjahavši sa svog konja,primaknu se i diže vizir s mrtvaca. »Blažene mi device Marije«, rečevitez. »To je sam ser Niger!«

»Onda je jedan manje od te proklete družine«, reče Džon, »ilimožda dva, jer ja ne sumnjam da je onaj što ste ga vi udarili po vratusada mrtav, jer, iako je bio živ kada je pao, njegov konj mora da ga jedosada ubio.«

»Odjaši natrag, Džone«, reče ser Herbrand, »pa ako se vitez injegov konj mogu da nađu, dovedi ih natrag, jer bih hteo da ih svečanosahranim. Osim toga, po svim pravilima borbe njegova oprema i konjpripadaju meni.«

Džon učini kako mu vitez naredi, i vraćajući se svojim tragom okopola milje, nađe konja kako mirno pase pored puta, dok je telo njegovogjahača bilo nekoliko jardi odatle, pošto se mamuza otkačila kada je konjprestao da ludo trči. On diže mrtvog čoveka na konja i krenu natrag kaser Herbrandu. Vodeći dva uhvaćena konja i na njima njihovegospodare, vitez i Mali Džon nastavili su svoje putovanje, i za jedan satstigli do jedne kapele pokraj puta. Oni su ušli unutra, ali pustinjaka, kojije bio njen čuvar, nije tu bilo. Skinuvši opremu sa dvojice mrtvih vitezova,ser Herbrand im je stavio tela pobožno pred oltar, pa onda sa MalimDžonom kleknuo i očitao molitvu.

Posle toga, uzevši dva konja sa opremom natovarenom na njih, oni

126

nastaviše svoje putovanje do prvog konačišta, a sledećeg dana stiže serHerbrand svojoj kući, gde su mu njegova žena i svi njegovi ljudi zaželelidobrodošlicu. Kada im je ispričao kako se sprijateljio s Robinom Hudom,njegova gospođa i njeni ukućani mnogo su hvalili Maloga Džona izaželeli da ostane kod njih nekoliko dana. Ali drugoga dana Džon rečeda se mora vratiti gospodaru. Kada je videla da neće duže ostati,gospođa Judita napuni mu punu torbu jela i dade mu zlatan prsten, avitez mu dade na poklon dobrog konja i još uz to u zlatu koliko je vredeoser Nigerov konj sa opremom, koji je, kako on reče, pripadao po pravumalom Džonu. Zatim se dobri hajduk oprosti, i ser Herbrand se rukova snjim i reče:

»Mali Džone, ti i tvoj gospodar bili ste prema meni i prema momesinu dobri prijatelji, i zlo me snašlo, ako ikada zaboravim tvoje dobrodrugarstvo i pomoć. Reci svom gospodaru da ću ga za godinu i jedandan, s pomoću božjom, potražiti i doneti mu novac koji mi je on takoplemenito uzajmio na jemstvo blažene device, i s tim novcem donećujedan dar. I reci mu, isto tako, da će se, po svoj prilici, ako zli dani dođuna našu dragu zemlju, zbog nepravde koju vojvoda Džon nanosi svomebratu, kralju Ričardu Lavljeg Srca, osetiti potreba za dobrim i hrabrimljudima kao što je tvoj gospodar. I ako on bilo kada zatreba moju pomoć,kaži mu da ja mogu da naoružam stotinu valjanih momaka, da pođu zamnom.«

Džon obeća da će poruku verno predati, i tako krenu na put, i stižesrećno u Bernišdel.

Uveče onoga dana kada su vitezovi napali ser Herbranda i MalogDžona, treći vitez, strašno iznemogao i ranjen, dojahao je do kapijezamka Rengbi, koji je siromašni svet nazivao Crnom kućom, i slabimglasom viknuo čuvaru kapije da spusti most preko jarka. Pošto je mostbio spušten, on je ujahao u dvorište. Ne sjahavši, ujahao je u samudvoranu, gde su ser Izenbart i njegovi drugovi sedeli za stolom i pili vino.

»Evo sera Bernharda od Brejka!« rekoše vitezovi, gledajućizbunjeno u čoveka koji se na konju klatio i dojahao do same ivice začeljastola.

»Gde su ser Niger i ser Piter?« zagrmi ser Izenbart, koji je, bojeći seistine, već bio besan.

»Mrtvi!« reče vitez; oni su mogli videti njegovo bledo lice ispodšlema. »Daj mi vina... ja... ja sam iscrpljen.«

Dodali su mu kupu vina, dok su mu ljudi otkopčavali šlem i skinulimu ga s glave. Onda su mogli da vide kako je teško ranjen, i da seodržao samo zahvaljujući svojoj velikoj snazi. On ispi vino i pruži sud damu još naliju.

»Vitez je ubio sera Pitera«, nastavi Bernhard od Brejka, »a seljak,kako mi se čini, ubio je sera Nigera, jer sam video kako on pada na

127

zemlju.«Svi se vitezovi mračno zgledaše i ne progovoriše ni reči.Upravo toga trenutka sa kapije dođe u trku u dvoranu jedan vojnik.

U ruci je nosio strelu, koju stavi na sto pred sera Izenbarta.»Lorde, upravo je doletela kroz rešetke na zidu i proletela mi pored

glave. Nismo mogli videti ko ju je odapeo!«Ser Izenbart pogleda u kratku crnu strelu i smrknu se od besa. Na

njenoj šipci bilo je sedam zareza, koji su bili crveno obojeni.»Brzo!« viknu ser Izenbart. »Propalica koji ju je odapeo nije mogao

daleko da odmakne. Na noge, da ste mi ga našli i doveli ga ovamomeni.«

Nastade metež i galama nekoliko trenutaka, dok vojnici uzeše svojeoružje i vitezovi staviše na se oklope i izjahaše tutnjeći preko pokretnogmosta. Pred kapijom je bio velik go prostor, tako da je bilo čudo kako seneko mogao došunjati neopaženo od vojnika na straži na uzanimotvorima iznad pokretnog mosta. Konjanici i pešaci pretražiše celuokolinu pola milje unaokolo, ali nigde nije bilo ni traga kakvim skrivenimstrelcima.

Uskoro su usred mraka morali da prekinu svoje traganje, i po jedan ipo dva vratili su se da jave svoj neuspeh. Kada je i poslednji prešaopreko pokretnog mosta, most je, kako su zarđali lanci prelazili prekogreda, uz veliku škripu bio za noć dignut i rešetke oborene, sa zvekomod koje se kula potresla. Zatim, ispod malog grma, nadnesenog nadspoljnom ivicom jarka blizu kapije, išunjala se jedna mala prilika. Polako ivrlo pažljivo izašla je iz vode, tako da ljudi u stražarnici kod kapije nisumogli da čuju pljuskanje ni prskanje vode. To je bio Ket Trol, koga jeposlao Robin Hud, da pazi na Crnu kuću. Njegov luk i strele bile su suve;držao ib je u grmu iznad sebe.

On pogleda u crnu masu zamka, koja se visoko i široko izdizala naddrugom stranom jarka. Tu i tamo videlo se kroz streljarnice svetlo odžižaka ili buktinja, i kako bi koji vojnik na straži tamo-amo prolazio, takobi zablistao šlem na njegovoj glavi. Izvesno vreme Ket je gledao, sastrelom nameštenom na jako zategnutoj tetivi, nadajući se da će na kojiotvor u blizini proviriti kakvo lice, na koje bi mogao još jednom daodapne. Ali je vreme prolazilo, i njemu se nije pružila prilika za to. Onpopusti svoju tetivu i udalji se preko volje.

»Sedam ih je otišlo bogu na istinu«, mrmljaše on u sebi, »ali su jošmnogi ostavljeni u životu. Kao što oni ubijaju, tako i oni imaju biti ubijani -bez milosti i opraštanja.«

On je trupkao polako dalje, osvrćući se na mahove natrag na crnumasu zamka, na kojoj su tu i tamo treperile male tačke svetla. Tako je onnapola pretrčao jednu milju, dok nije došao do šume. Onda u pomrčini,on je prolazio između velikih stabala, dok nije došao do jednoga stabla,

128

gorostasa među gorostasima. Lukavo kao kakva divlja životinja, osvrtaose oko sebe i dugo osluškivao; zatim se skoro neverovatnom brzinomuspeo na stablo, pomažući se neznatnim izbočinama kvrga i kore, iiščezao u gustom lišću. Penjao se sve više i više u svet gde nije biloničeg osim mračne gomile lišća, koje je šuštalo na noćnom vetru, svečistijem i jačem što se on više penjao. Najzad je stigao do mesta gde sutri velike grane stršile iz stabla, i u sredini tih grana bio prostor našuškanmirišljavim lišćem paprati. Ket se onda okrenuo u pogledao put kojim jedošao ovamo. Nalazio se iznad vrha svih drugih stabala ispod sebe, kojasu se klatila i šuštala kao laki talasi na vetru. Gledajući kroz lišćegorostasnog hrasta, gde je sedeo u svome skrovištu, Ket je mogao videtiu daljini mračnu masu Crne kuće, koja se dizala prema tamnom nebuiznad sebe. Nekoliko svetla sijalo se tu i tamo, ali ih je svakoga trenutkabivalo sve manje.

Skinuvši svoje mokro odelo, Ket ga spretno obesi na jednu granu,da se osuši; zatim se zavuče duboko u veliku gomilu paprati, i izvadivšiiz jednog skrovitog mesta u stablu jelo i piće, on poče da mljacka ipijucka, stalno držeći pri tom na oku zamak. Kada se sva svetla, osimonoga iznad kapije, utrnuše, on se zavi u mirisnu paprat i odmah zaspa;šum vetra kroz lišće oko njega bio je uspavanka, nežno pevana krozkratku letnju noć.

129

KAKO JE ROBIN HUD IZBAVIO VILASTJUTELIJA I KAKO JE IZREKAO

PRAVDU RlČARDU ILBISTU,PROSJAKU-UHODI

Svitalo je. Oštar vetar duvao je šumskim putevima, kidajući onomalo preostalih listova sa smrznutih stabala i rasterujući ih po zemlji uvelikim vencima i kovitlacima u razne kutove i zakutke. Zora se pojavilasa sivim, slabim svetlom; izgledalo je da ono nikada nije prodrlo u kojedublje mesto, gde su grmovi drača gušći ili gde je svilena, siva mahovinana gorostasnim hrastovima duža.

Vil Stjuteli, idući stazom, zagledao je pažljivo mračne tunele na obestrane, jer je poslednja tri dana video jednoga čoveka, odevena kaohodočasnika, kako vreba i motri na nimalo hodočasnički način, upravona ovom mestu koje su hajduci zvali Crna Šuma. Vil je nosio na sebitopao i dug smeđ ogrtač, koji mu je dopirao skoro do gležanja, sakapuljačom na glavi.

Prvi zimski snegovi već su bili pali i glavnina družine Robina Hudabila je otišla u svoje zimovnike. Dok je zemlja bila pokrivena mrazom isnegom, malo se putovalo, pa je stoga veliki deo hajduka otišao da živisa svojom rodbinom ili sa siromašnim kolibarima po zabačenimmestima, bilo u šumama bilo u nedalekim selima. Za to vreme oni su biliodeveni kao seljaci, pomagali su pri poslu, pa su time, i životinjama kojebi ulovili, plaćali sklonište i krov nad glavom, dok opet ne bi granuloproljeće.

Robin sa dvanaestak svojih glavnih ljudi ili je stanovao u skrivenimpećinama, koje su se mogle naći na raznim mestima po prostranimšumama, ili bi dvojica-trojica šumskih imućnih slobodnjaka, kao što jePetar Srećni, Alan-e-Delov brat po mleku, pozvali njega i njegove ljudeda prezime u njihovim kućama. Ove godine ser Volter de Bjuforestpozvao ga je da provede zimu u jednom ambaru ili utvrđenoj žitnici napoljskom dobru, koja je ležala u šumi nedaleko od ser Volterova dvorcau Kromvelu, gde su sada Alan-e-Del i njegova žena, lepa Alisa, živeli uvelikoj sreći.

Robin je primio ser Volterov poziv; ali kada bi vreme bilo blago, on

130

se nikada nije zadržavao na jednom mestu. I sada je on živio u skrivenojkolibi, koju su on i njegovi ljudi bili napravili u Berou-Daunu, na nekolikomilja istočno od Mensfilda, u pustom kraju zemlje, gde je bilo mnogopostavljenih stena, starih zemljanih radova i mogila ili grobova davnihmrtvaca. Na jednom od takvih pustih mesta sada su Robin i njegovi ljudiživeli; oni su, naime bili iskopali njegovu unutrašnjost i napravili jeudobnom i pogodnom za stanovanje.

Svako jutro Vil Stjuteli i drugi članovi družine, pošto bi doručkovali uBerou, obišli bi u izvesnoj razdaljini svoje sklonište, da vide da tu nemakakvih neprijateljskih tragova, da im se neprijatelji u toku nekolikoposlednjih sati nisu približili. Oni bi ispitali tle, da na njemu nema kakvihtragova stranih nogu, i grmlje i drveće, da na njemu nema prelomljenihgrančica; hajduci su bili oštra vida kao Indijanci i tako iskusni da suvidom i sluhom raspoznavali da li su u toku noći u blizini bili kakvi straniljudi.

Najednom Vil stade na stazi kojom je išao i pogleda u zemlju. Zatim,pažljivo se zagledavši u leske i mlade hrastiće u blizini, on kleknu ipogleda u malo korito, kojim su u proljeće tekle bujice. Tu u mekoj zemljibio je jasan trag jedne nežne noge. On pogleda dalje i nađe još dvatakva znaka. Oni su bili potpuno sveži, jer su im ivice bile još oštre.Stvarno, on je bio siguran da lice koje je tim putem prošlo nije moglo bitidaleko. Ali ko je to mogao da bude? Bili su to tragovi jednog mladogmomka ili čak devojke? Ma ko to bio, bio je siromašan, jer je Vil potragovima mogao videti da je đon jedne cipele jako poderan.

Prikriveno se on odšunja, opipavajući stazu tu i tamo prstima. Takoje išao oko pedeset jardi, našavši da tragovi nogu vode među neko trnje,gde najednom stade i poče da osluškuje. On negde u najgušćem delugrmlja začu neko tiho jecanje. Vrlo pažljivo on se prikrade u pravcuodakle je to jecanje dolazilo, ne dajući od sebe nikakva glasa, dok,obišavši jednu visoku lesku, ne ugleda nedaleko pred sobom prilikujedne devojke. Ona je brala kupine i stavljala ih u jednu slamnatu,pohabanu kotaricu, koju je nosila sa sobom.

Dok je brala kupine, ona je plakala. Vil je mogao da vidi kako jojsuze teku niz lice, iako je prigušeno jecala, kao da se bojala da je nekone čuje. On vide kako su joj ruke izgrebane i krvave od kupina i da su jojnoge u cipelama gole i modre od zime.

Vil učini jedan pokret. Ona se nato okrenu, sa strahom uraskolačenim očima, u licu prebledela. Pritisnuvši kotaricu na grudi, onapriđe i baci se Vilu pred noge.

»Ah«, reče slabim i žalosnim glasom, »ubij me, ali nemoj tražitimoga oca! Ubij mene i nemoj gledati dalje! On je blizu smrti, i ne možeda govori!«

Njene suze su sada stale, njene su se ruke sklopile i digle u znak

131

molbe, i na detinjem licu, tako nežnom i bledom, bio je izraz po kome sevidelo da je to dete doživelo neku strašnu žalost, i da sada ne očekujeništa do smrt. Ona je bila Jevrejka, kako je Vil odmah primetio.

Pošteni gorštak se osmehnu, što je bio najbrži put da se devojkauteši i obraduje. Takva tuga u njenim detinjim očima i glasu dirnula jehajduka u srce.

»Moja draga devojčice«, reče on ljubaznim glasom, ja ti ne mislimništa zlo. Kako bih ja mogao išta zlo da ti mislim, kad te je zima takoizmučila? I zašto bereš te kupine? Tvom jadnom izgladnelom telu trebabolja hrana nego što je to.«

On je uze za ruke i diže je uvis; i dete gledaše u njega zbunjeno izaprepašćeno, kao da nije shvatilo te ljubazne reči i postupak. Ona jegledala u Vilovo lice, i njen izraz lica se ublažio.

»Ti nisi... ti ne poznaješ čoveka... čoveka Malbeta?« promuca ona.»Malbeta?« reče Vil i smrknu se. On se seti šta im je jednom

prilikom Robin pričao o tom čoveku i šta je sve čuo od putnika o drugimzločinima i zverstvima koje je ovaj razbojnik i ubica bio izvršio. »Jadnadevojčice«, reče on; »jeli taj bednik tvoj neprijatelj?«

»Jeste, gospodine, neprijatelj mog jadnog oca!« reče devojka i glasjoj zadrhta. »Moj otac je pobegao od pokolja naše rodbine u Jorku... tiznaš za to?«

»Znam«, reče Vil i lice mu se smrknu i oči mu sevnuše srdžbom,kad se seti onih strahota kada su mnogi nedužni Jevreji bili gonjeni odpokvarenih vitezova i rulje i kada su, zatvorivši se u tvrđavu, ubijali svoježene i decu, a posle toga i sami sebe, radije nego da padnu u ruke»hrišćana.«

»Šta se desilo tebi i tvom ocu?« upita Vil.»Mi smo se krili u gradu sve dok celo klanje nije prošlo«, odvrati

devojčica, »i onda nam je neki ljubazni čovek pomogao da iziđemo i dakrišom pobegnemo. Moj otac je želeo da idemo u Notingbem, gde imaizvestan broj ljudi naše rase, koji bi nam pomogli, kad bi videli da smo unevolji, ali smo kroz ove šume gladovali; joj, gospodine, ako si dobarčovek, kao što izgledaš, spasi mi oca! On leži ovde u blizini, i ja sebojim... ja se bojim da mu pomoć ne dođe suviše kasno. Ali nas neodaj!«

»Odvedi me k njemu, jadna devojko«, reče Vil, i njegov ljubazan toni izgled raspršiše svaku sumnju, koja se još zadržavala u srcu siromašnemale Jevrejke.

Ona ga je vodila kroz skoro neprohodno grmlje, dok ne stigoše dokredovitog grebena, i tu, u jednoj velikoj pećini, čiji je otvor bio zastrtleskovim grmljem, ona mu pokaza svoga oca, starog i potpuno sedogčoveka, obučenog u bedan kaftan, pocepan od kupina i zaprljan odblata, kako leži na paprati. Devojka je stajala, drhteći i pogledajući čas u

132

Vila, čas u oca, kao da se čak i sada plašila da prevarom ne padne uruke okrutnom neprijatelju ono što joj je najmilije na svetu.

Kada su oni ušli, starac se probudio, otvorio oči, i za trenutakdevojka se pored njega našla na kolenima, milujući ga po rukama inežno ga gledajući u lice.

»O, mala Rut«, reče starac, gledajući nežno u njene oči, »draga, jase bojim da se još ne mogu da dignem. Ukočio sam se, ali će to uskoroproći, proći će. I onda ćemo nastaviti. Stići ćemo u grad za nekoliko sati,i onda će moja mala Rut imati hrane i valjana odela. Tvoje lice je, draga,nežno i bledo, jer si gladovala i patila. Ali uskoro... ah, ali ko je to ovde?Ko je to? O, Rut, jesmo li izdani?«

U pećinskoj pomrčini on nije odmah video hajduka, i po očajanju ukome je izgovorio poslednje reči videlo se koliko je bio uplašen za svojukćer. Vil je osetio da je to pošten, hrabar starac, koji ne bi odao svojepatnje zbog kćeri; iako je bio vrlo slab i bolestan, ipak je još imaohrabrosti.

»Ne bojte se, gospodine«, reče Vil, spustivši se na jedno koleno,tako da su mu oči gledale u lice starog Jevrejina. »Ako mogu dapomognem tebi i tvojoj kćeri, to ću učiniti vrlo rado.«

»Hvala ti, gorštače«, reče Jevrejin i glas mu zadrhta. »Ja se nebojim za sebe, nego za ovu moju malu devojku, moje jagnje. Ona jetrpela čuda i pokore kakve neće ni videti ni doživeti nijedno dete, i ja bihbio zadovoljan kada bi ona bila spasena.«

Suze su udarile niz lice siromašnog, starog Jevrejina. U sadašnjemstanju gladi i iznemoglosti on je osećao da neće dugo da živi; ali mu jenajgore bilo pomisliti da će, ako on umre, njegova mala ćerka bitiostavljena sama i bez prijatelja.

»Šta vam obadvoma treba«, reče Vil, shvatajući svojim prostimrazumom odjednom položaj, »to je hrana i toplota. Ja vam mogu dadadem sada malo hrane, ali što se tiče toplote, moram da pitam svogagospodara.«

Rekavši to, Vil izvadi iz svoje torbe nekoliko kriški hleba i mesa, kojedade devojčici, pozvavši je da jede pažljivo; ali ona odmah poče da režehleb i meso u tanke komade, kojima poče da hrani svoga oca pre negošto je sama uzela da jede. Iako su i ona i njen otac već dva dana vrlomalo jeli, oni su sada jeli vrlo umereno i lagano.

Posle toga Vil im ponudi hodočasničku bocu u koži, i kada oniotpiše iz nje malo dobroga vina, bila je radost pogledati kako su im seoči zasjale i kako su im se obrazi počeli da crvene.

»Mala Rut«, reče starac, kada vratiše Vilu bocu, »pomozi mi da sedignem na kolena.«

Kada se digao na kolena, uz pomoć hajdukovu, i devojčica jekleknula i, na veliku Vilovu nepriliku, Jevrejin poče da se vrlo usrdno moli

133

bogu, zahvaljujući što im je doveo njega, koji ih je izbavio od smrti inevolje. On je prizivao na glavu Vila Strelca takve blagoslove da valjanimomak, pored svega toga što je svetlost u pećini bila vrlo slaba, nijeznao kuda da gleda. Kada svršiše, Rut uze hajdukovu ruku i poče da jeljubi, dok su joj suze tekle niz lice, ali joj je srce bilo prepuno da izustijednu jedinu reč, od sve zahvalnosti koju je osećala.

»Sada«, reče Vil grubo, »dosta tih hvala i suza. Vi morate ovde dačekate dok ne odem svome gospodaru, da vidim šta će biti najbolje dase učini.«

»Ko je tvoj gospodar, dobri gorštače?« upita Jevrejin.»Robin Hud«, odvrati Vil.»Ja sam čuo da je on dobar čovek«, reče starac. »Iako hajduk, on

ima više samilosti i osećanja pravde, kako sam čuo da govore, negomnogi drugi koji nisu stavljeni van zakona. Kada već idete k njemu, dobrihajduče«, nastavi on, »isporučite mu pozdrav od Rubena Stemforda, irecite mu da ćemo mu, ako mi pomogne da dođem do svoje rodbine uNotinghemu, ja i moja rodbina zauvek biti zahvalni i da će imati našupomoć kada god zaželi.«

Stari Jevrejin govorio je dostojanstveno, kao da je navikao danaređuje. Vil odgovori:

»Kazaću mu; ali ako ti on pomogne, to neće biti radi tvojezahvalnosti ili tvoga novca, nego zato što on u srcu oseća potrebu dapomaže one koji se nalaze u nevolji.

»Pošteno i smelo rečeno, gospodine odmetniče«, reče Ruben; »iako je tvoj gospodar tako dobar kao što si ti, onda nas on neće ostavitida gladujemo i da bedno propadnemo.«

Vil potom krenu natrag prema Berou-Daunu i, stigavši do velikehumke, u kojoj su hajduci stanovali, nađe Robina i ispriča mu sve oJevrejinu.

»Postupio si kao što treba, Vile«, reče hajduk. »Otiđi tamo sa dvakonja, pa dovedi Jevrejina i njegovu ćerku do Linčet-Lodža; ja ću ihispitati šta im je to učinio onaj razbojnik, Ričard Ilbist. Čuo sam zanjegova zla dela u Jorku i mislim da nije daleko od Notinghema.«

Bilo je učinjeno kako je Robin naredio, i Ruber i Rut smešteni su utajnoj kolibi na padini Viriol Hila, nedaleko od mesta gde su stanovalihajduci. I otac i ćerka bili su vrlo slabi; stari Jevrejin bio je vrlo oslabiousled svojih patnji, ali uz dobru hranu i toplotu dobrih odela i jake vatreza nekoliko dana izgledali su zdraviji i raspoloženiji. Njihova zahvalnostprema Robinu bila je neograničena, ali se više izražavala sjajnim očimanego rečima.

Kada se starac osetio jačim, Robin ga zamoli da mu ispriča kako jezapao u tako bedno stanje u kome ga je Vil Stjuteli našao, i Ruben jedrage volje pristao.

134

»Čuo si, nesumnjivo, dobri hajduče«, reče Jevrejin, »da je, kada jeveliki i dobri kralj Ričard jesenas bio krunisan u Vestminsteru, svetina togvelikog grada navalila na Jevreje, opljačkala im kuće i izvestan brojnašeg jadnog sveta poubijala. I vaš je kralj kaznio kolovođe rulje koja jeubijala i pljačkala naš svet, obesivši jedne, a opalivši druge usijanimgvožđem. Ali kada je on, pre nepun mesec dana, ostavio zemlju sasvojim vitezovima i s velikom vojskom otišao u Palestinu u krstaški rat, tiznaš da su u mnogim gradovima opet izbili izgredi protiv nas. Mnogivitezovi i lordovi skupljali su se za odlazak u Palestinu, i oko njih seskupila velika rulja. I, kako su mnogi moji rođaci pozajmili vitezovimanovac, neki pokvareniji među njima nahuškali su rulju da popali našekuće i da nas opljačka. Takva zlodela su se zbila, kako si nesumnjivočuo, u Stemfordu, Linu i Linkolnu. Stanovao sam u Linkolnu, ali samotputovao u Jork, i tako za izvesno vreme izbegao pljačkanje. Nu,dogodilo se da je jedan moj rođak, rabi Elizar, jedan od glavnih ljudimeđu nama, pozajmio mnogo novaca nekom baronu, po imenu Alberikude Vizgaru, raskošnom i nasilničkom lordu. On je sa ostalima stvoriozaveru protiv Jevreja iz Jorka, da ih opljačkaju i da unište priznanice nadug koji su dugovali mojim rođacima. Oni su opljačkali kuću jednograbija koga su ubili u Londonu i, plašeći se da nas ne zadesi istasudbina, za svaku sigurnost, sklonili smo se sa ženama i decom utvrđavu Jorka. Tamo smo bili opkoljeni velikom ruljom krstaša, šegrta iseljaka, a vođa im je bio neki opaki čovek u društvu lorda od Vizgara. Onse zove Ričard Malbet ili Iblist i besno je huškao narod da opkoli tvrđavui da nas izvuku napolje. Mi nismo imali oružja, ali smo golim rukamaizvaljivali kamenje iz zidina i njime zadržavali rulju da ne prodre unutra.Tri dana, bez hrane i bez oružja, odbijali smo ih, ali kada su doneli nekuveliku spravu protiv nas, pa je postavili uz zidove, da se njom idućegjutra posluže, onda nam je bilo jasno da se nećemo moći duže održati.Nikada, dokle god moje oči mogu plakati i dokle god se budem mogaosećati prošlosti, nikada neću zaboraviti strah i brige te noći. Dugo smose dogovarali šta da činimo, savetujući se, iako je većina u duši znala danam preostaje samo jedno rešenje. Najzad je rabi. Elizar ustao izmeđunas i rekao: »O, deco Izrailja, bog, koga nijedan čovek ne pita: Zašto sito dosudio? - bog je naredio da žrtvujemo svoje živote za njegov zakon igledamo smrt pred vratima. Stoga žrtvujmo sada svoje živote bogu, kojinam ih je dao, slobodno kao što su to mnogi naši učinili u prošlosti,dostojno sa oslobađajući velikih patnji.«

Za trenutak starcem ovlada sećanje na tu noć tuge; suze mupotekoše niz lice i nije mogao više da govori. Mala devojka Rut takođe jetiho plakala, ali se u isto vreme trudila da uteši oca:

»Nemoj za njima plakati, oče«, govorila je, plačući i sama gorko.»Bog ih je uzeo, pa iako su umrli od Tuku onih koje su voleli, sada su u

135

krilu Avramovom zanavek.«»Gospodine«, reče stari Jevrejin, »ona kaže pravo. Kada je rabi

Elizar završio svoj govor, mi smo se odvojili i nismo ništa više govorili.Ne mogu da vam ispričam sve što se tada dogodilo. Svi smo spalili iliuništili sve što smo imali kod sebe, i oni koji nisu imali nikakve nadepoubijali su svoje najmilije, i zatim i sami sebe. Ali ja nisam to mogaonikako da učinim. Nisam želeo da živim radi sebe; što se mene tiče,voleo bih da sam umro, ali radi ove moje male ćerke ja sam našao utvrđavi jedno skrovište, u nadi da ću, kada, kao što se sigurno imalodesiti, rulja provali unutra, biti u stanju da barem za nju nađem načinakako da pobegne, iako nisam imao nade da ću biti pošteđen. Sledećegjutra oni koji nisu bili voljni da umru otvoriše kapiju i iziđoše, moleći dabudu pokršteni. Mislili su da će tako izbeći besu gomile. Sa mesta gdesmo ležali skriveni, video sam sve što se desilo. Pokvareni čovek, RičardIlbist, došao je do prvoga Jevrejina, Efreima ben Avelja, koji je klečaopred njim, moleći ga za svoj život. »Gde je blago jevrejsko?« upita on.»Spaljeno i uništeno«, reče Efreim. »Gde je rabi Elizar?« upita on zatim.»On i svi, osim ovih koji su ovde sa mnom, ubili su sami sebe i svojeporodice«, odvrati Efreim. »Onda i ti umri isto tako!« reče Ilbist i na tereči rulja pobi Jevreje koji su klečali i ne poštedi nijednoga. Zatim svetinaprovali u tvrđavu. Mi smo ležali, očekujući svakoga trenutka da će nasnaći i odvući. Posle izvesnog vremena oni napustiše tvrđavu i jurnušeprema katedrali, gde, kao što znadeš, kralj drži priznanice na zajmove,koje su moji dali hrišćanima u ovim krajevima. Oni te pergamentespališe, tako da su Alberik od Vizgara i drugi zli vitezovi bili slobodni odsvih svojih dugova.«

»Kako ste se vi oslobodili?« upita Mali Džon, koji je to slušao saVilom Strelcem, Skarletom i Arter-e-Blendom.

»Bog, na naše molbe, ublažio je srce jednog vojnika koji nas jeotkrio, ali koji nije hteo da nas oda, imajući prema nama samilosti, zbogsvega što smo pretrpeli. On nam je donio hrane i jedan vojnički šinjel, danas preruši, i druge noći poveo nas je, propustio nas kroz tajna vrata izgrada napolje i pokazao put prema Notinghemu.«

»Znaš li šta se dogodilo sa onim zlikovcima vitezovima irazbojnicima?« upita Robin.

»Onaj vojnik, kome bog neka plati za njegovo plemenito srce, pričaonam je«, reče starac, »da su svi pobegli iz grada, bojeći se osvetekraljevskih službenika. Vitezovi su brzo otišli u krstaški rat, dok su jedniiz rulje i neki razbojnici pobegli u Škotsku ili u šume, a drugi se skrivaju ugradu. I on je dalje pričao kako će kraljevske sudije temeljito istražiti svešto je u vezi sa ovim teškim nasiljem nad gradom, i da već šerif i trgovcidrhte od straha. A sada, gospodine hajduče«, nastavi Ruben, »ja bih tenešto molio. Ja imam ćerku i sina u Notinghemu, kojima se mi žurimo.

136

Oni tuguju za nama, kao da smo umrli, pa bih želeo da pustiš jednogsvog čoveka da ode njihovoj kući i da im saopšti da smo živi i zdravi i daćemo se s njima sastati, kada vi budete izvoleli da nas pustite da idemo,a ja se osetim dovoljno jakim da nastavim put.«

»Sigurno«, reče Robin, »to će biti izvršeno. Ko će od vas da ide i daodnese poruku Jevrejinovim ljudima? Šta kažeš ti, Vile, jer si ih ti inašao?«

»Ja ću ići drage volje«, reče Vil Stjuteli. »Daj mi svoju poruku i recimi kako ću tvoje naći, i ja odmah krećem na put.«

I Ruben i Rut se toplo zahvališe. Pošto dadoše Vilu potrebnauputstva i poruke, on ode da se preruši, kako ga ne bi prepoznao kakavgrađanin koji ga je mogao videti kada je, možda, prolazio kroz šumu imorao hajducima da plati danak.

Toga se popodneva, stoga, jedan hodočasnik u svojoj dugoj, tamnojmantiji, sa poderanim cipelama na nogama, sa školjkom na šeširu ijakom batinom u ruci, mogao videti kako prolazi kroz stražnja vrataBridlsmit jedan sat pre zalaska sunca, kada se kapije za noć zatvaraju.On pođe ulicama laganim korakom, kao što i odgovara hodočasniku kojije daleko putovao i koji je umoran.

Vil Strelac nije mislio da ima ikakve mogućnosti da ga iko onakoprerušena prepozna, ali, iako je oči skrušeno oborio zemlji, on jemestimično pažljivo pogledao oko sebe, da bi video granične znakove ida bi znao ide li pravim putem kući Silasa ben Rubena, jednog odglavnih ljudi među Jevrejima u Notinghemu, kome je imao da doneseporuku od staroga Jevrejina.

Najzad Vil uđe u Jevrejski kvart i poče od ugla da broji brojevevrata, kako mu je Ruben rekao, jer nije smio da izaziva na se pažnju,raspitujući bilo koga za kuću. Hajduk primeti da su vrata mnogih kućaotvorena; kroz njih je mogao videti žene na radu i decu kako se igraju,dok su vrata drugih bila prevorima zatvorena i kapci im na prozorimazatvoreni, kao da su se njihovi starci bojali da im se ne desi ono što sedesilo Jevrejima u drugim gradovima.

Kada najzad dođe do devete kuće, on pokuca na zatvorena vrata ipričeka. Jedno prozorče na vratima bilo je otvoreno; kroz njega provirišecrne oči jednoga čoveka.

»Šta ćeš ti?« upita on.»Ja želim da vidim Silasa ben Rubena«, odvrati Vil. »Imam da mu

predam jednu poruku.«»Imaš li kakvu lozinku ili znak da nisi nevernik koji bi meni i mojima

učinio isto ono što je učinjeno i drugim našim ljudima?« odvrati strogimglasom čovek kroz prozorče.

»Evo ti lozinke«, nastavi hajduk i izgovori izvesne jevrejske reči,koje mu je Ruben rekao.

137

Lice odmah iščeznu s prozorčeta, prevori behu izvučeni i vrata seotvoriše.

»Uđi, prijatelju«, reče Jevrejin, nizak i čvrsto građen čovek. Hajdukuđe i vrata se za njim zatvoriše prevorima. Zatim ga Jevrejin odvede uprostoriju i okrenuvši se reče mu:

»Ja sam taj koga tražiš. Govori!«»Ja dolazim da ti kažem«, reče hajduk, »da su tvoj otac Ruben iz

Stemforda i tvoja sestra Rut živi i zdravi.«»Hvala bogu«, reče čovek i sklopivši ruke sagnu glavu i poče da

mrmlja molitvu nekim stranim jezikom.»Kaži mi odakle to znaš«, reče on kada završi svoju molitvu; »gde

su oni i kada ću ih moći videti?«Na to hajduk ispriča Silasu Jevrejinu celu priču kako je našao malu

Rut i njenog oca, pa onda sve njihove patnje onako kako mu je to staracispričao. Kada završi, Jevrejin mu zahvali na dobroti prema Ruti iRubenu, a zatim ode u drugu prostoriju. Kada se vratio, nosio je u ruciskupoceni pojas, od zelene kože, sa šarama od bisera i drugog dragogkamenja.

»Tvoja dobrota ne može se nikad dosta nagraditi«, reče on; »ali jabih hteo da ovo primiš od mene kao jedan dokaz moje zahvalnostiprema tebi.«

»Hvala ti, Jevrejine«, reče Vil, »ali to je za mene prebogat dar. Onviše odgovara mome gospodaru. Ali ako hoćeš da me daruješ, daj mijedan španski nož, ako koji imaš, jer se uopšte smatra da oni imajunajbolji kov i izradu u celom hrišćanskom svetu.«

»Ja ću drage volje tvome gospodaru dati ovaj pojas, ako bi on hteood mene da ga primi«, reče Jevrejin, »a tebi ću dati najbolji španski nožkoji budem imao u svojo} radnji.«

On nato donese takav jedan nož i pokloni ga hajduku, koji odmahispita njegovo sečivo i nađe da je ono najfinije izrade.

Sada se već smrkavalo, i hajduk zaželi da, ako je moguće, ode izgrada pre nego što kapije budu zatvorene.

Ali je on, ipak, morao sa Jevrejinom da utanači kako i kada da sepošalju konji i ljudi ususret Rubenu i Ruti na onom mestu gde ih RobinHud i njegovi ljudi budu doveli iz njihovog sadašnjeg skrovišta. Bio je većpun mrak kada su sve te stvari bile utanačene, i onda Jevrejin zaželi daVil ostane s njim tu noć da prenoći, rekavši da u kući inače nema nikogviše s njim, jer je on, iz straha od rulje, svoju ženu, svoju sestru i svojudecu poslao na mesto gde je veća bezbednost.

»Hvala ti, Jevrejine«, reče hajduk, »ali ja bih radije spavao najednom mestu koje sam zapazio u blizini kapije, tako da se mognemizvući iz grada u samu zoru, čim se kapije otvore«.

Kada je hajduk išao uzanom ulicom Jevrejskog kvarta, pošto je

138

napustio Silasovu kuću, dva čoveka, idući zajedno, tiho su prošla porednjega, kradom ga pogledajući. Oni nisu na sebi imali jevrejsko odelo, i onse čudio kako su im koraci tihi. On uspori svoje korake, da bi ih propustiopred sebe, ali i oni počeše da idu laganije, zadržavajući se na razdaljiniod šest koraka pred njim. Jedan od njih se s vremena na vreme brzoosvrtao oko sebe. On je tada video da ovi paze na njega i da imaju naumu da ga napadnu, bilo da znaju da je on iz Robinove družine, bilo zatošto je posetio Jevrejinovu kuću.

Dok je on tako razmišljao, mašio se za dršku svog španskog noža istao, rešen da svoj život skupo proda, ako i oni stanu i krenu na njega.Istoga trenutka on oseti nečiju ruku na svojoj miški i nečiji glas mu šanuu uho:

»Prijatelju Silasa ben Rubena, uhode te prate. Hajde sa mnom!«Hajduk ugleda jednu tamnu priliku pored sebe. Jedna se vrata bez

šuma otvoriše i Vil bi uvučen u nekakav zavojit, uzan hodnik. Timhodnikom ruka na miški vodila ga je nekoliko jardi, dok najednom nije nalicu osetio noćni vazduh; on diže glavu i ugleda zvezde.

»Idi levo«, reče mu glas u uho; »pa ćeš tako doći do Flečerovekapije.«

»Hvala ti, prijatelju«, reče Vil i zakorači nalevo. Nekoliko koraka, i onse nađe u uzanoj ulici, koja je vodila do pomenute kapije; Vil Stjuteli jejurio napred, zahvalan što je pomoću nepoznatog Jevrejina spasen dane bude uhvaćen. Bez zastajkivanja hajduk ode u gostionicu, odakle suse dole mogle videti gradske zidine i čiji vlasnik svoje goste nije ni za štopitao. Tu u zajedničkoj prostoriji Vil pojede skromnu večeru, i zatimpopevši se u sobu za spavanje, veliku prostoriju na prvom spratu, gde susvi gosti gostionice, kada bi tražili odmora, spavali, baci se u jedan ugaona slamu, koja je pokrivala pod, i uskoro zaspa.

Posle toga dolazili su drugi iz donje prostorije, nalazili podesnamesta za zid i smeštali se da zaspe. Stjuteli se budio kada bi kojidolazio, ali bi se, bacivši pogled na novog gosta pri svetlu noćnesvetiljke, koja je obešena o tanak, grub klin na zidu, bacala po tojprostoriji bledo svetlo, okrenuo i opet zaspao. Vrlo brzo prostorija je bilaskoro puna, pa su kasniji gosti morali da koračaju preko opruženih prilikaljudi koji su hrkali, da bi našli mesto gde bi mogli da zaspe.

Posle izvesnog vremena gostionica je ipak bila mirna; nije više nikodolazio u spavaonicu, i kuća je izgledala kao da je potonula u san. Vetarje jadikovao u njenoj blizini i šumeo u pukotinama prozorskih kapaka;katkada bi koji spavač mrmljao ili govorio u snu nejasnim, skoronerazumljivim rečima, ili bi zamahivao rukama, kao da se s nekim bori, ilibi jecao, kao u kakvoj muci. Ulica je bila mračna i ćutljiva, mačke su sešunjale kanalom, koji je išao sredinom ulice, ili bi zalutali pas, lutajućiulicama, došao do ugla, nanjušio vetar i počeo zavijati.

139

Pre nego što se u studenim ulicama pokazao prvi odbljesak zore,Stjuteli je već bio budan. On nije voleo kuće; njihovi krovovi kao da su gapritiskali, i kada je bio u šumi, on se navikao da izlazi iz senice ili kolibe ukojoj je spavao i da šeta napolju, s vremena na vreme da pogleda unebo, da oseti miris šume i da oslušne šum vetra u zaspalom drveću.Dok je on tako ležao u mraku, želeo je da ustane i da se nađe nasvežem šumskom vazduhu. On se stoga oprezno digao, i, pipajućinogama, prošao između ljudi koji su spavali i došao do vrata, odakle sustepenice od grubih drvenih stepena vodile u donju prostoriju.

Kada je hteo da otvori vrata, on opazi da telo nekog čoveka ležipred njim. On ga svojom nogom lagano dirnu, misleći da će čovekrazumeti da hoće da otvori vrata, pa da će potražiti drugo mesto.

»Dođavola, čoveče«, dođe jedan glas iz neposredne blizinehajdukove. »Zašto si se nadigao tako rano? Gradska kapija neće bitiotvorena dok ja ne budem tamo. Da ti nisi kakav lopov koji hoće dapobegne iz grada pre nego što ljudi opaze krađu?«

»Ja nisam lopov«, reče Stjuteli; »ja sam siromašan hodočasnik, kojimora da putuje do svetog ćivota u Volsingemu. I kako imam daleko daidem, moram vrlo rano biti na nogama.«

Tog trenutka čovek pred vratima ustade, sam otvori vrata i stade navrh stepenica. Stjuteli pođe za njim i pričeka da on siđe, jer stepenicenisu bile dovoljno široke da bi njima mogla dvojica da siđu. Čovek koji jegovorio takođe pođe napred, i njih dvojica u bledom praskozorju počešeda pažljivo zagledaju hajduka. Oni su bili snažni momci; na sebi su imalipristojne koporane i pantalone, kao da su sluge imućnog građanina.

»Ti si hodočasnik?« nastavi onaj koji je već govorio. On se nasmejapodrugljivo, odmeravajući Stjutelija od glave do pete. »U mantijihodočasnika često se skriva telo lupeža.«

Rekavši to, on pokaza prema stepenicama, i Stjuteli požuri da siđe,osećajući da će svojoj svrsi bolje poslužiti ako se pokaže nedužan, negoako odgovori drskim rečima. Oba čoveka pođoše odmah za Stjutelijem,prateći ga u stopu, i sva trojica uđoše zajedno u dvoranu. Dva čoveka susedela za stolom, i čim ugledaše dvojicu drugih iza Stjutelija, digoše se ipođoše prema njima. Prvi, krupan čovek, gadna, okrutna izgleda, i saožiljkom od stare rane preko obraza, istupi napred i reče:

»Ko ši ti?«»Hodočasnik, kapetane, kako se sam izdaje.«Stjuteli vide da je uhvaćen. On htede da se maši rukom za pojas, ali

tek što maknu rukom, dvojica momaka iza njega prihvatiše ga za miške.»Pokažite njegovu levu ruku«, povika kapetan; »ona će pokazati

znade li taj hodočasnik kakav drugi posao! Ah, ja sam mislio tako!«nastavi on, kada jedan od njih ispruži Stjutelijevu levu ruku, na kojoj sena kažiprstu video žulj od odapinjanja strela. »Ovo je naš čovek - jedan

140

iz one razbojničke Robinove družine!«Brzo kao strela hajduk se istrgnu i jurnu prema vratima. On se

nadao da će biti toliko brz da izvadi prevor i da strugne napolje. Upravou trenutku kada je bio digao teški prevor koji je stajao u skobama s jednei s druge strane vrata, četiri čoveka nasrnuše na njega. Držeći prevor onzamahnu i obori jednoga na pod, gde on ostade u nesvestici. Zatim,posluživši se prevorom kao oružjem, on za trenutak rastera ostale okosebe. Ali najednom krupni kapetan zađe za jednoga od svojih momaka iprihvativši ga za pleća, baci ga na Stjutelija. Prevor mu se spusti naglavu, i on u nesvesti pade na zemlju. Opruži se; ali pre nego što jehajduk mogao da se povrati u napadački stav, kapetan i ostali momcinasrnuše na njega i savladaše ga, pritisnuvši ga na pod.

Gostioničar, koga je ta galama digla, dojuri unutra, i kapetan munaredi da donese konopac. Ali gostioničar je poznavao Vila Stjutelija, jerje ovaj često odsedao u njegovoj gostionici kao prosjak ili hodočasnik, ibilo mu je vrlo žao da jedan iz hrabre Robinove družine bude uhvaćenod šerifovih ljudi. Stoga se pravio kao da je strašno rastresen, ustrčao setamo-amo, kao da tobože traži konopac, u nadi da će Vil, ako dobijevremena, biti u stanju da se ispod njih iskobelja i da pobegne.

Ali, sve je to bilo uzalud. »Dođavola ti i tvoja glupost!« zagrmikapetan klečeći i držeći Vila za ruku. »Ako ne nađeš konopac u tren oka,ti, lupežu jedan, odmah ću to šerifu javiti.«

»Oh, dobri kapetane!« viknu gostioničar. »Ja sam potpuno zbunjen ine znam gde je šta. Nisam navikao na takvo hvatanje ljudi, jer je mojagostionica uvek bila mirna.«

Videći da nema smisla da više okleva, gostioničar nađe nekakavkonopac, i uskoro su Vilove ruke bile čvrsto i snažno svezane. Dok suVila vezali, gostioničar je našao podesan trenutak da hajduku dade vrloznačajan mig, po kome je on mogao razumeti da će mu on biti prijatelj ida će obavestiti Robina da je on uhvaćen. Vila su zatim gurnuli, digli gana noge i odveli ga, psujući, u zatvor.

Gostioničar posla u šumu jednoga čoveka čim kapije behuotvorene. Kasno toga dana on je naišao na čoveka od Robinove družinei ispričao hajduku, a to je slučajno bio Kit Smit, kako je Vil uhvaćen ikako je, pre nego što je bio savladan, ubio prevorom dvojicu ljudi. KadaKit Smit dovede čoveka do mesta gde je sedeo Robin, duboko u šumi,oni videše da je neki dobri građanin, koji se neko vreme pre toga biosprijateljio sa Robinom, već poslao čoveka, koji je ispričao hajduku da jeStjuteli tog dana izveden pred šerifa i da će sutradan u zoru biti predgradskom kapijom obešen.

»Već kada sam pošao na put, video sam«, reče taj čovek, »kakodonose drvo i kako popravljaju stara vešala. To je, rekli su oni, u častprvog Robinovog čoveka koga su uhvatili, ali misle da neće proći dugo

141

vremena pa će i mnogi drugi iz vaše družine visiti na vešalima.«»Šta oni time misle?« upita Robin.»E, gospodaru«, odvrati građaninov momak, pošten, otresit čovek,

»oni kažu, da je šerif uzeo u svoju službu veštog uhodu, jednog čovekakoji je bio u mnogim ratovima u Francuskoj i Palestini i koji je praviveštak u ratnom lukavstvu i zasedama; i oni kažu da će on uskoropostaviti takvu zasedu da će mu sva vaša družina pasti u šake.«

»Kakav je čovek taj žbir?« upita Robin. »Kako se on zove?«»To je visok, krupan čovek, hvalisavac, sa krupnim zapovedničkim

glasom i velikim crvenim licem. Jedni ga zovu kapetanom Bašom iliBitom Bašom, dok ga drugi zovu Bačerom.«

»Odakle je on došao?« upita Robin, koji nije mogao da prepoznatog hvalisavog kapetana.

»To ne zna niko«, odvrati čovek. »Jedni kažu da je on i samrazbojnik, i da bi se kraljevski sudija radovao kad bi ga imao okovana. Alije on sada u velikoj milosti kod šerifa, koji ga u svemu što preduzima pitaza savet.«

Robina je vrlo ožalostila vest da je jadni Vil uhvaćen, i njegov glasimao je strog prizvuk, kada se okrenuo članovima svoje družine, koji sustajali oko njega, i rekao:

»Momci, čujete li ove zle vesti? Jadni Vil Strelac, dobri, pošteni,stari Vil je uhvaćen i moraće da umre. Šta kažete vi na to?«

»On mora biti izbavljen!« povikaše svi u jedan glas. »Kad bismo čakmorali da Notinghem sravnimo sa zemljom, spasićemo ga.«

Po strogom izrazu na licima hajduka videlo se koliko su oni odlučni.»Pravo kažete, momci«, reče Robin. »Vil mora biti izbavljen i

doveden natrag među nas živ i zdrav, ili će inače mnogi majčin sinNotinghema biti ubijen.«

Robin dade naređenje da se dva varošanina zadrže i čuvaju ulogoru sve do ujutro, i ljudi svojevoljno dadoše obećanje da se nećevratiti u Notinghem. To je Robin učinio zato da se ne bi čula nijednajedina reč da on namerava da izbavi Vila; jer je naslućivao da će usvakom slučaju biti težak zadatak izbaviti Vila Stjutelija iz šerifovih ruku iiz ruku njegovog novog »starešine« ili zamenika, kapetana Bita Baša.

Međutim, u šerifovoj kući u Notinghemu, šerif se dugo savetovao sasvojim uhodom. Oni su pokušavali da ispitaju Vila, ali od hrabroghajduka dobijali su samo prezrive odgovore; on im je govorio da moguod njega raditi šta god im je volja, ali da im neće ništa odati.

»Odvedite ga!« viknuo je najzad šerif besno. »Spremite za njegavešala, i sutra rano u zoru ima na njima da visi.«

Bez ijedne reči Vil je saslušao svoju osudu i ponosno pošao u svojutamnicu.

»Gospodine šerife«, reče kapetan Bit Baš kada njih dvojica ostaše

142

sami, »imam nešto da predložim, što će nam sigurno pomoći dasaznamo gde je tajno skrovište razbojničke družine Robina Huda.«

»Kazuj«, odvrati šerif. »Ja bih dao stotinu funti da mi se je domoćitoga lupeža i njegove družine ranjene ili ubijene.«

»To je ovo«, nastavi kapetan, i njegovo gadno lice dobi pri tomlukav izraz. »Pustite ovog čoveka da pobegne; on će poput strele saluka pobeći svome starešini u šumu. Pošalji dvojicu-trojicu veštihmomaka za njim, da ga drže na oku, sve dok ne vide gde lupeži ležeskriveni. Zatim, kada saznamo gde im je skrovište, brzo možeš skupitisvoje momke i, pod mojim vođstvom, mi ćemo ih opkoliti, kada se tomebudu najmanje nadali. Tako ćemo ih sve uhvatiti.«

Šerif se smrknu i zatrese glavom.»Ne«, reče on, »neću da pustim ovoga koga već imam. On mora da

visi! Da ga sad pustim, a lupež Robin je pun raznih lukavstava i veština,pa bi i ti sam, gospodine Baše, mogao da se nađeš u klopci i da budešizvrgnut ruglu.«

»Onda«, odvrati kapetan Baš, »imam drugi plan, koji će se tvojojprečasnosti, više svideti. Ja sam ti pričao da su videli ovoga lupeža kakoje ušao unutra i razgovarao duže vremena sa Jevrejinom. Sada nesumnjam u to, kako su moji momci pazili na kuću Silasa ben Rubena ida postoji izvesna zavera između Jevrejina i onog lupeža Robina Huda.Ti i sam znaš da se hajduk bavi prizivanjem duhova i crnom mađijom, ija ne sumnjam u to da on i pokvarena jevrejska pasmina snuju neko zloprotiv nas hrišćana.«

»Šta hoćeš ti?« upita šerif, praskajući odjednom od besa. »Hoćeš liti da nahuškam narod, da goni i pljačka Jevreje? Imaš li ti nameru da jabudem smenjen sa svog položaja, i da mi za kaznu bude oteta polovinaimanja i da svaki građanin ovoga grada moradne za kaznu da dadnetrećinu svojih dobara? To je uradio kraljevski sudija u Jorku i u Linkolnu.Ti, lupežu jedan«, završi on sa besom u svojim sitnim očima, »kakvo ti tozlo snuješ protiv mene? Šta ti znaš o Silasu ben Rubenu? Da ti nisimožda jedan od onih lupeža koje bi šerif i trgovci Jorka, samo kad bimogli, tako radosno dočekali da tvojom kožom plate one kazne koje imje kraljevski sudija nametnuo?«

Kapetan Baš nije očekivao ovako žestok izliv besa i izgledao jeutučen. Stvarno, videći u njegovim očima izraz zaprepašćenja, čovek bipomislio da ga je ovo poslednje šerifovo pitanje gore pogodilo nego štoje on naslućivao. Šerif je u svom besu hodao gore-dole po prostoriji i nijevideo nenadani strah u kapetanovim očima.

»Ja ti kažem, moj hrabri žbire«, viknu on prezrivo, »ne primamnijedan tvoj plan protiv Jevreja. Lako je jednom bezimenom skitnici, kaošto si ti, pozvati svet na pljačkanje Jevreja i predvoditi razbojničku ruljulupeža da ubija, hara i pljačka. Ali kada dođe kraljevski sudija da traži

143

kazne, onda tvoja koža ne oseća niti tvoja paučinasta kesa plaća. Idi,gubi mi se s vida i gledaj da za sutra u zoru budu vešala spremna, inemoj više da mi govoriš o svojim lupeškim planovima.«

»Kako izvoli tvoja prečasnost i tvoje gospodstvo,« reče kapetanblagim glasom. Zatim se s ironičnim poštovanjem pokloni i širokimpokretom ruke spusti svoj šešir skoro do poda odlazeći iz sobe,ostavljajući šerifa da izduva svoj bes i da se odljuti.

»Zvekan! Budala!« reče kapetan Baš sam sebi kad je bio napolju iizvesno vreme razmišljao. »Kada ne bude tako zagrejan, ja ću ga,budalu, naterati da trgne svoje reči natrag - jer je on magarac kogamogu da vučem za nos do mile volje. Ipak, hoćeš-nećeš, ja ću paziti nakuću Silasa ben Rubena. Stari Ruben zna gde je njegov rođak rabiElizar sakrio svoje ogromno blago, i neću dopustiti tom budalastomšerifu da me spreči da vidim šta jedno malo mučenje može da učini, pada mi stari Ruben oda svoju tajnu. Jevrejin Silas, ne sumnjam, poslaćenekoga, ili će sam otići u susret svom ocu i sestri, da ih skloni na kakvosigurno mesto; moji će momci ići za njima, i ja ću ih na kojem zgodnommestu napasti, odvući ih na kakvo skrovito mesto i izvršiti nad njimasvoju zamisao.«

Potom kapetan ode na trg i pozva sebi jednoga čoveka, koji jestajao grickajući slamku, a koji je izgledao čak gadniji i od njega samoga,i reče mu:

»Hajde reci Kogu Irlesu da dobro pazi na kuću Silasa Jevrejina.Danas ili sutra mislim da će Silas otputovati; treba da udesiš stvar takoda nezapaženo pođete za njim i da ga pratite dokle god bude išao. Akoon, kao što ja mislim, navrati u neku gostionicu, da se pridruži drugimljudima svoje rase sa konjima, odmah me obavesti po jednom od našihmomaka. Silas će otići u šumu, u to ne sumnjam, da se sastane sajednim starim čovekom i jednom devojkom. Ja ću doći sa drugima, i mimoramo odvesti staroga čoveka živa na neko skrovito mesto.«

Čovek se odšunja preko širokog trga i iščeze u jednom od uzanihvijugavih prolaza, koji su vodili u Jevrejski kvart. Zatim kapetan Baš pođeprema Severnoj kapiji i, idući, vide šerifove momke zaposlenepodizanjem novih greda na malom brežuljku, zvanom Brežuljak Vešala,koji je ležao upravo iznad gradskih bedema.

»Učvrstite to, momci«, viknu on u smehu, »jer na tome ima da budeobešen prvi iz one opake bande razbojnika. Ja ne sumnjam da ćeuskoro i drugi njegovi prijatelji visiti na istim vešalima.«

Šerifovi ljudi ništa ne rekoše, samo dvojica-trojica, rugajući mu se,namignuše jedan drugome. Oni nisu voleli ovog naduvenog skorojevića,koji im je najednom postavljen za starešinu, i oni su ga preko voljeslušali.

Sledećeg jutra zora se pomolila mračna i ledena. Gusti oblaci valjali

144

su se lagano nebom, vetar je oštro duvao sa istoka, i u vazduhu jemirisalo na sneg. Pored gradske kapije, koja je gledala na sumornavešala, jedan siromašan stari hodočasnik sedeo je kao da čeka da sekapija otvori, da bi ušao u grad. On je gledao čas u kapiju čas u vešala, iuskoro su mu se suze pojavile u očima.

»Jao!« reče on. »Jedva posle toliko godina da nađem svogsiromašnog brata i da čujem da će on u toku ovoga časa biti obešen.«

To je bio stariji brat dobroga Vila Strelca, koji je pre nekoliko godinautekao iz sela Berkenkara, jer je ubio čoveka koji ga je nemilosrdnoprogonio. On je bio otišao na dugo i opasno putovanje u Rim, da tamookaje svoj zločin molitvom, postom i pokajanjem; a zatim je otišao jošdalje, na teško i opasno putovanje u Jerusalim, gde je dve godine živiomeđu paganskim muslimanima. Zatim je polako putovao natrag uEnglesku, želeći da opet vidi svog mlađeg brata, koga je mnogo voleo.Pre tri dana došao je u Berkenkar i tamo čuo kako se Vil odmetnuo ušumu sa Robinom Hudom. On je pošao na put kroz šumu, i, pitajućiseljake i siromahe, saznao da Robinova družina zimuje nedaleko odNotinghema. Napredujući kroz šumu dalje, stigao je do Olertona, i tu muje u jednoj maloj gostionici jedan gorštak pričao, ne znajući ko je on, daVil Stjuteli ima zorom da bude obešen pred Severnom kapijomNotinghema. On je odmah nastavio put, putujući kroz šumu noću, seo iprespavao na oštrom vetru pred kapijom, samo da bi mogao videti svogabrata i možda s njim, pre nego što on umre, progovoriti koju reč.

Dok je tako sedeo, jedan nizak, suvonjav, crn čovek izišao je izčestara na podnožju brežuljka i prišao starome hodočasniku.

»Kaži mi, dragi pokloniče«, reče on, »znaš li ti hoće li jutros da budeobešen Vil Strelac?«

»Jao! Kuku!« reče stari hodočasnik i iznova mu navališe suze nalice. »Istina je što kažeš, i to će me boleti doveka. On je moj rođeni brat,za kojim sam čeznuo da ga vidim ovih poslednjih deset godina, i sadadolazim baš da ga vidim obešena.«

Mali čovek posmatraše pažljivo staroga čoveka, kao da za trenutaksumnja u njegovu priču; ali je njegov bol bio suviše stvaran i njegove sureči zvučale isuviše istinito da bi dopuštale sumnju.

»Ja sam čuo«, nastavi stari hodočasnik, »da se on odmetnuo ušumu sa Robinom od Lokslija - valjanim momkom, smelim na reči iplemenita srca, kada sam ga poznavao. I siromašni ljudi i seljaci pričalisu mi, kad sam prolazio kroz šumu, da se on nije promenio, nego da seodmetnuo, jer nije mogao podnositi nasilje obesnih popova i pokvarenihvitezova. On je uvek bio neustrašiv momak, i srce mi se radovalo kadsam čuo kako njihova priprosta usta govore da je on uvek bio prijateljsirotinje i potlačenih. O, kad bi on samo sada bio ovde! Kad bi on samoznao kojom smrću jadni Vil mora da umre, on bi mu smesta poslao

145

pomoć. Sa nekoliko svojih neustrašivih slobodnjaka on bi ga oteo iz rukuonih koji su ga uhvatili.«

»Jest, to je istina«, reče crni čovek, »to je istina. Kad bi oni bili ovdenegde u blizini, oni bi ga ubrzo oslobodili. Ali, srećan ti put, dobri mojstarče, srećan ti put i hvala ti.«

Rekavši to, stranac, koji je na sebi nosio grubo i zapušteno odelogorštaka, odšunja se i iščeze opet među grmljem.

Istog trenutka čuli su se glasovi iza jake drvene kapije, okovanečavlima i gvozdenim pločama, i uskoro se, uz škripu i tresku, otvorivelika dvokrilna kapija, i dvanaest šerifovih momaka sa isukanimmačevima iziđoše napolje. U njihovoj sredini bio je Vil Stjuteli, vezanjakim konopcima; ali je njegovo držanje bilo smelo; dok je hodao, držaoje glavu uspravno, iako je bio sputan. Pozadi je išao šerif u svojojslužbenoj uniformi, a pored njega bio je kapetan Baš sa osmehomlikovanja na svom licu. Na malom rastojanju od njih išao je jedan čoveksa lestvama, u društvu male grupe varoškog sveta, koji je pratio šerifoveljude ka vešalima.

Prispevši tamo, oni postaviše Vila Stjutelija ispod visokih vešala; nazapovest lestve behu prislonjene uz direk, i jedan se čovek uspe uz njih,držeći u ruci konopac.

Vil Stjuteli je, dok su se ove pripreme vršile, gledao unaokolo popustoj okolini. On se nadao da će ugledati prilike hajduka kako izbijaju izmračne šume, koja je počinjala na vrhu brda, iznad doline na podnožjuBrežuljka Vešala. Ali tamo nije bilo ni traga kakvog života, osim prilikejednog siromašnog, starog hodočasnika, koji je trčao ka njima. Vil seokrenu prema mestu gde je stajao šerif, sa kapetanom Bašom poredsebe.

»Pa sada kada vidim da moram umreti, imam jednu molbu«, rečeVil. »Moj plemeniti gospodar nikada dosad nije imao u svojoj družiničoveka koji je visio na vešalima. Daj mi mač u ruku i odreši me, pa ću ses tobom i tvojim ljudima boriti dok ne padnem mrtav na zemlju.«

Šerif mu prezrivo okrenu leđa i ne udostoji ga čak ni odgovora.»Ti imaš da budeš prvi, lopove i nitkove jedan«, reče kapetan Baš,

podrugljivo mu se podsmehnuvši, zatim mu priđe i baci mu svojurukavicu i lice; »ali, naredio sam da se vešala naprave nova i jaka, jermislim da će nam tvoja smrt doneti sreću i da će uskoro većina tvojihrazbojničkih drugova jedan za drugim visiti na ovom konopcu. Kada seprihvatim posla, onda će tvoj plemeniti gospodar znati za mene; jermnogo on ima meni da plati za ono što između nas ništa na svetu nećeizbrisati!«

»Ne znam zašto tako optužuješ mog dobrog starešinu«, reče Vilprkosno, »ali ako ti je on što nažao učinio, to je bilo zato što si ti nitkov, uto sam siguran.«

146

»Ne brbljaj sa razbojnikom«, viknu šerif, koji je bio na mukama,čekajući da Vil bude obešen; toliko se on, naime, plašio lukavstva i ratneveštine Robina Huda. »Namesti konopac i svrši s njim!«

»Gospodine šerife«, viknu Vil, »ne daj da budem obešen. Samo miodveži ruke, i ja ću da umrem boreći se golim rukama. Ja ne tražimoružja, samo me pusti da poginem od mačeva tvojih momaka!«

»Kažem ti, razbojniče, ti ćeš umreti na konopcu«, viknu šerif besno,»jest, kao i tvoj gospodar, ako mi ikada dopadne šaka.«

Toga trenutka probi se kroz krug šerifovih momaka jedan starihodočasnik; suze su mu tekle niz lice. On pođe Vilu i stavi mu obadveruke na pleća.

»Dragi Vile«, reče on, »sećaš li me se? Teško mi je srcu što tenalazim u ovakvom stanju. Daleko sam putovao, ali sam uvek čeznuo zaonim danom kad ću te opet videti, i sada...«

Gruba ruka kapetana Baša razdvoji ih, i odmah zatim hodočasnik jeležao na zemlji, napola onesvešćen. Kapetan ga potom udari nogom.

»Odnesite«, reče on, »ovo đubre i bacite ga u onu jamu.«Ali se stari hodočasnik lagano diže na noge i, pogledavši poslednji

put Vila, okrenu se i hramljući pođe ka šerifu.»Ovo je moj mlađi brat, gospodine šerife«, reče starac. »Ja sam

došao iz svetog grada, jer je moje srce čeznulo da ga vidi.«»Stavi lupežu konopac oko vrata, gore s njim!« zagrmi šerif, ne

obraćajući pažnju na hodočasnika, koji je pred njim drhtao.»Srećan put, dragi brate«, reče Vil. »Žao mi je što si se vratio samo

da me vidiš kako visim o sramotnom drvetu. Ali će mene moj plemenitigospodar osvetiti!«

Kapetan Baš se okrenu i udari Vila jako šakom po ustima.»Evo ti, huljo jedna lupeška i razbojnička«, viknu on, »za tvoje

prazno hvalisanje. Uskoro će i tvom valjanom gospodaru biti potrebnaosveta.«

Smotani konopac pade odozgo na zemlju pored Vila i kapetan Bašga uze i prebaci mu omču preko glave. Hajduk mu pogleda strašnimočima u lice i reče:

»Rekao sam da si nitkov, i kad možeš da me tučeš ovako svezana,vidim da si gori od najobičnijeg lopova.« Kao odgovor na to, kapetanstegnu omču divljački oko Vilova vrata i, okrenuvši se, viknu šerifovimmomcima da povuku konopac, koji je bio prebačen preko vešala, te datako Vila rastave od zemlje i vuku sebi, dok ne bude lagano zadavljen.

»Vucite konopac, momci«, viknu on promuklo; »zajedno svi...Jedan... dva...«

Reč koja je imala da izvuče Vila gore u vazduh nije nikada bilaizgovorena. Jedan kamen doleti pravo i brzo i udari kapetana posredleve slepoočnice. Uz slab jecaj on pade poput kakve klade pred

147

hajdukove noge. Istog trenutka Mali Džon iskoči iz grma ispod brežuljka iu pratnji Keta Trola, iz čije je ruke doleteo kamen koji je oborio kapetanaBaša na zemlju, potrča prema Vilu. Brzo prereza omču i konopac okoVilovih ruku i zatim, nasrnuvši na šerifova momka, koji je potrčao premanjemu sa isukanim mačem, zgrabi ga za prsa, dok mu drugom rukomistrgnu mač iz ruke.

»Evo, Vile«, reče on veselo se smijući, »uzmi ovaj mač, pa da sesami svom snagom branimo, jer će pomoć stići brzo, ako sve bude išlodobro.«

Okrenuti jedan drugome leđima, stajali su Vil i Mali Džon, dok ješerif, došavši sebi od zaprepašćenja posle nenadanih događajaposlednjih nekoliko trenutaka, smogao da progovori i da besno naredisvojim ljudima da uhvate nitkova koji je prerezao omču.

Momci su u grupi nasrtali na dvojicu hajduka, podstrekivani ljutitimpovicima šerifovim; njihovi mačevi zvečali su na mačevima dvojicehajduka. Nekoliko trenutaka napad je bio strašan; onda najednom, poputzujanja ljutitih pčela, tri velike strele doleteše među njih. Jedna sezatrese u telu momka koji je bio u blizini svog šerifa, koji se okrenuo iugledao kako preko brežuljka juri četa ljudi u zelenom, sa velikimlukovima. Na čelu im je bio čovek sav u crvenom, sa lukom većim odsebe, koji je trčeći stavljao na njega veliku strelu, dugu kao koplje.

»Brzo, brzo!« povika šerif. »Bežite, bežite!«Tako se bio ustrašio da se ta velika strela ne zarije u njega da je

bez ijedne reči dohvatio svoj ogrtač i potrčao prema gradskoj kapiji, kakobi spasao go život za njim su brzo trčali svi njegovi ljudi, osim dvojice.Jedan je ležao mrtav, ubijen prvom strelom, a iznad tela drugoga klečaoje Ket Trol. Sa konopcem kojim je imao da bude obešen Vil Stjuteliokretno je vezao ruke kapetana Baša, koji je još ležao u nesvesti.

Robin i njegovi ljudi dotrčaše; nastade rukovanje sa VilomStjutelijem i tapšanje po ramenu, i masne šale i veseo razgovor međunjima svima.

»Nisam mislio«, reče Vil, gledajući očima sjajnim od zahvalnosti uRobina, pa u svoje drugove, »da ću se izbaviti iz ovoga konopca. Bio mije stegnut oko vrata, i ja sam se molio, kada - tup! - doleti kamen. Ko gaje bacio?«

On se osvrnu oko sebe, očekujući odgovor.»Ja, gospodaru«, reče neko dole između njihovih nogu, odakle nisu

očekivali da će neko progovoriti. Pogledavši dole, ugledaše Keta Trolakako upravo svršava svoj zadatak.

»Gospodaru«, reče on, ustavši na noge, »nisam hteo da ubijemovoga čoveka, jer sam mislio da će tebi biti draže da ti dopadne ruku živ.On ti je učinio mnogo zla, a imao je nameru da ti ga još više učini.«

Robin priđe i pogleda u lice onesvešćenog čoveka.

148

»To je Ričard Ilbist!« reče on. »Kete, dragi moj veštče, hvala ti!Najzad mu sad mora biti izrečena pravda.«

Bojeći se da šerif ne dobije pomoć od vitezova u zamku, Robinizdade odmah naređenje da krenu. Brzo su doveli jednog konja saonoga mesta gde ga je Mali Džon bio sakrio, da bi se našao, ako bi Vilubio potreban; telo pljačkaša Jevreja bi prebačeno preko njega. Zatimbrzim koracima hajduci napustiše to mesto, i stražar, gledajući izosmatračnice iznad velikih vrata, koja je zatvorio po naređenjušerifovom, kada je ovaj kroz njih kao bez glave protrčao, vide kakohajduci iščezavaju u daljini, u mračnoj goloj šumi na brežuljku.

Kad je družina, ostavljajući za sobom mnoge tajne puteve, stigla uduboku unutrašnjost šume, napravivši tako poteru za sobom skoronemogućom, Vil Stjuteli ostavi svoga brata hodočasnika, sa kojim jedotle mnogo i veselo razgovarao, i priđe Robinu, pa mu reče da jeutanačio da se Silas toga dana u dva sata posle podne sa konjima imomcima sastane sa svojim ocem Rubenom i svojom malom sestromRut, i da je odredio mesto, zvano Heksgrov ili Vičgrov, na drumu kodPepevika, gde će se oni sastati. Kako je vreme odmicalo, Robin pozvaKeta Trola i reče mu da brzo ode u Beoru-Doun, da tamo spremi starca idevojčicu za putovanje, pa da ih onda odvede do Heksgrova, gde će ihčekati Robin i njegova družina.

Pošto je ovo sve tako uredio, Robin okrenu u pravcu pomenutogmesta; išao je bez žurbe. Međutim, Ričard Ilbist bio je došao sebi, injegove opake oči, kad je shvatio gde se nalazi, govorile su više negoikakve reči koliku mržnju nosi u svom srcu na Robina i njegovu družinu.Smrknutih očiju pogledao je u lice sad jednoga sad drugog čoveka, kojisu išli pored konja na kome je on ležao svezan, i po njihovim strogimpogledima video je da oni za njega imaju malo milosti, kao što bi je malobilo i u njegovom srcu, da su oni njemu dopali šaka.

Vešt gorštak, Robin nikada nije putovao kroz šumu bez izvidnika nasve strane oko sebe, i toj svojoj navici stalnog motrenja on je dugovaomnogi bogati plen i izbegao mnogu zasedu. Kada su oni već bili polamilje od Heksgrova, jedan izvidnik dođe u trku do Robina i reče:

»Gospodaru, Dik Crveni kaže da drumom jaše velikom brzinomjedan čovek u bogatoj odori sa šest strelaca. On će stići otprilike doVeštačkih Drveta kad ih ti stigneš.«

Saopštivši ovu poruku, na koju Robin samo klimnu glavom, izvidnikopet iščeze da zauzme svoje mesto spreda.

Robin ubrza korak svoje družine i baci brz pogled na priliku RičardaIlbista, da vidi da se on nije odrešio.

Uskoro zatim hajdučka družina je bila skrivena u gustim, golimšibljacima, na jednoj i drugoj strani gaja. Odmah se začuo brz topotkonjskih kopita i na zavoju puta pojavio se konjanik, nizak i čvrsto

149

građen. On je nosio na sebi bogat crni ogrtač, opšiven krznom,zakopčan na desnom ramenu zlatnom kopčom, u kojoj se sjao jedanrubin. Jedno belo pero stršalo je na njegovoj crnoj kapi od dabrovine,isto tako pričvršćeno dragim kamenom. Konj, koga je jahao, bio je lepaživotinja, sa kitnjastom opremom. Sve da i nije njegovo odelo govorilo daje on čovek od ugleda i vlasti, znalački pogled u njegovo vrlo crveno lice,sa velikim natmurenim obrvama, jakim vilicama i oštrim očima, dovoljnobi jasno video da je taj čovek navikao da raspolaže sa velikom vlašćunad životom i smrti. Pa ipak je u njegovom pogledu i držanju bilo izvesnodostojanstvo, koje je pokazivalo da je dobro vaspitan.

Iza njega bila su šestorica strelaca, odevenih u krute koporane, sanogama u dugim kožnim čizmama, koje su im dopirale skoro do polabedara. Bili su to jaki i snažni ljudi, bistra pogleda i gospodstvenadržanja. Robinovo, srce oduševilo se njima. Takve hrabre momke on jeuvek želeo da ima u svojoj družini.

Ugledavši spreda bogato odevena čoveka, Robin se u sebinasmeši, jer ga prepozna, i zatim, videći kako oni brzo jašu prema mestugde se on sa svojom družinom bio sakrio, on se nasmeja. Kada sukonjanici bili na razdaljini od šest jardi, Robin izvede konja iz šiblja ravnopred njih.

Ričard Ilbist, okrenuvši lice prema njima, smrtno prebledi. U istovreme prednji konjanik, pritegnuvši snažnom rukom uzde svom konju,zaustavi se nekolike koraka pred Robinom i, bacivši oštar pogled nasvezanog čoveka, okrenu se unaokolo i viknu oštrim glasom:

»Evo našega čoveka. Držite ga!« pokazujući istovremeno u RičardaIlbista, koji na te reči poče da se previja.

Tri strelca pojahaše napred da dohvate svezanog čoveka, kadaRobin povuče svoga konja natrag, i, dignuvši ruke uvis, reče:

»Polako, dragi moji, ne tako brzo. Što imam, to držim, i ako ja topopustim, niko živ to više neće imati.«

»Kako to, čoveče!« viknu čovek u raskošnom ogrtaču. »Ja samsekretar kraljevskog sudije. Ne znam kako si uhvatio ovog razbojnika iubicu. Nesumnjivo te je uvredio, pa si ga nekim srećnim slučajemsvezao na konja. Ali ti mi ga sada moraš predati, da mu očitam molitvu.Toliko puta je on zasluženo bio osuđen na smrt, i neću više s tobom datrošim reči o njemu. Zar je on tebi više potreban nego kraljevskojpravdi?«

Robin se nasmeja, pogledavši u lice sudijina sekretara. Šestoricastrelaca zinuli su od čuda na takvu drskost, ne, nego bezobzirnostjednog čoveka koji nije izgledao ništa bolje od kakvog siromašnoggorštaka. Ljudi su obično do crne zemlje skidali šešir pred ser Lorensomod Rebija, sekretarom kraljevskog sudije, i ponizno pred njim savijalikoleno, a ovaj drski lupež samo se smeje.

150

»Pravda!« viknu Robin podrugljivo. »Ja za tvoje reči i tvoje navikeslabo marim. Sva pravda koju sam ja video držala se kao da je slijepa, ija za tvoju hitru pravdu marim čak manje nego za sporu, gospodinemaršale. Kažem ti, nećeš mi taknuti ovoga čoveka.«

»Prihvatite osuđenika i oborite seljaka na zemlju, ako se budeprotivio«, povika maršal ljutito.

Tri strelca skočiše sa svojih konja i poleteše brzo na Robina. Kadamu se primakoše na dohvat ruke, Robin stavi prst u usta i oštro zviznu.Nato se začu pucketanje grana, i odmah zatim tri strelca se trgoše, jer jedvadeset snažnih hajduka, sa velikim lukovima i sjajnim vrhovima strela,stajalo sa obe strane druma.

Maršal skoro pocrvene od besa. »Šta!« povika on. »Ti hoćeš danapadneš kraljevskog sudiju. O glavu ti to bilo, lupežu jedan,razbojniče!«

»Polako, dragi moj maršale«, odvrati Robin u smehu. »Ti znaš kosam ja i znaš da ja kraljevskog sudiju i njegovog maršala ne držimvrednijim od lule duvana. Tvoja pravda!« On se nasmeja podrugljivo.»Šta je ona? Stvar koju vi prodajete bogatim lordovima i pokvarenimprelatima, dok je nimalo ne delite siromahu, koga oni kinje i tlače. Mislišli ti da bih ja sa svojom družinom bio ovde kada bi u ovoj našoj lepojEngleskoj postojala jednaka pravda za bogataše i siromahe? Pravda!Krsta mi! Ja ti ovo velim, gospodine maršale, jer te poznajem kao dobra ipoštena čoveka - nagla i žestoka možda, ali na delu ispravna. Velim ti,kad bi ti bio zao kao ostali tvoji drugovi, ti bi visio isto tako visoko kao štoće uskoro da visi ovaj lupež ovde, i još na istom drvetu!«

Hajdukov glas zvučao je strogo, i njegove crne oči gledale su oštrou lice maršala. Jedan trenutak maršalove su oči bile besne; zatim mu selice najednom razvedri, i on se nasmeja:

»Lupežu jedan, znam da bi ti to učinio! Ja te poznajem, Robine, išteta je da je tako hrabar čovek kao što si ti oteran u šumu.«

»Stani ovde, gospodine maršale«, reče Robin strogo »pa ćeš videtida bolje i ispravnije dele pravdu ljudi koji su, kao što vi kažete, vanzakona, nego što to možete vi koji prodajete kraljevsku pravdu.« Zatim,okrenuvši se Malom Džonu, naredi mu da skine Ričarda Ilbista s konja istavi ga ispod jedne grane.

Tek što je to bio uradio, a iz šume se pojaviše na konjima stariRuben i njegova ćerka; u pratnji Keta Trola i četvorice hajduka. Maladevojčica Rut baci oštar pogled po nepoznatom društvu i odjednomugleda pakosno lice Ričarda Ilbista. Sa vriskom ona skoči sa svogakonja i, potrčavši Robinu, pade pred njim na kolena i vrisnu zapomažući:

»To je onaj koji je pobio našu rodbinu! O, spasite mi oca! Spasite mioca! Ne dajte da nas napadne!«

Zatim ona odjuri odatle i stade pokraj svoga oca, zagrlivši ga obema

151

rukama; pri tom je, sevajući očima i drhteći celim telom, odbijalasmrknute poglede Ričarda Ilbista.

»Ruben od Stemforda«, viknu Robin, »Jeli ovaj čovek pobio tvojeljude u Jorku?«

»Jeste«, odvrati stari Jevrejin, »to je taj. Ja sam video kako onsvojom rukom ubija, ne samo zdrave i jake nego i starce i žene, i čak -mučila ga savest za to, da bog da! - malu decu.«

»A ti, gospodine maršale, kakvim zločinima vaša pravda teretiovoga bednika?«

»O, mnogo ih je!« reče maršal. »Samo zbog jednog imao bi da visivisoko kao Haman. On je ubio Ingelrama, kraljevskog glasnika, uSifordu, i digao mu kesu zlata; ukrao je par mamuza iz kuće gde jespavao kralj u Francuskoj u Žizoru; ubio je starog i prostodušnoggrađanina Pontefrekta i, kada se zakleo da će otići preko mora kaoizgnanik, pa ga pratili sinovi toga građanina, on im je na prevaru utekao,pošto je dvojicu ubio i trećega ranio. A za zločine učinjene u Jorku zanjim je na sve strane izdata poternica, i moj starešina, kraljevski sudija,mnogo se ljutio kada je saznao da je zlikovac koji je izveo ubijanje ipljačkanje Njegovom Veličanstvu vernih Jevreja pobegao. Ali dosta,Robine! Gore s njim, pa da mi idemo!«

Nijednu jedinu reč nije prozborio Ričard Ilbist, samo je zverao okosebi divljim i zločinačkim očima, osećajući da je gorčina smrti, koju jetako često delio drugima, najzad i do njega došla. I tako je umro bezikakve molbe za milost, jer je znao vrlo dobro da je ni on nije davaonijednom jedinom od onih koji su je od njega molili pre nego što bi ihpobio.

Kada je sve bilo gotovo, maršal se srdačno oprosti sa Robinom,rekavši mu mirno u uho:

»Robine, ne misli samo sirotinja dobro o mnogim tvojim delima,veruj mi! Tvoja pravda je okrutna pravda, ali, kao i tvoje strele, onapogađa metu. Ja ti zato mnogo toga opraštam.«

»Srećan put, gospodine maršale«, odvrati Robin. »Ja sam maloposla imao s vašom pravdom, ali i to malo me je oteralo u šumu, kao štovidiš. Ja bih te ipak podsetio na to da postupaš blago sa sirotinjom, jermoraš imati na umu da su mnogi siromasi prisiljeni da čine nasilja, jer nemogu da dobiju pravdu od onih koje im je bog postavio za gospodare.«

»Ja neću tvoje reči zaboraviti, dragi Robine«, reče maršal, »i da bogda da doživim da te uskoro vidim kako živiš u kraljevskom miru.«

Kada malo posle toga dođoše Silas i njegovi ljudi, predadoše imstarog Jevrejina i Rut; Robin posla dvanaest svojih momaka kao stražuda ih prate do grada Godmančestera, gde će ti Jevreji ubudućestanovati.

Glas o ovom Robinovom delu pronio se širom cele okoline. Ljudi i

152

žene dahnuli su opet dušom kada su čuli da je tako zao čovek, kao štoje bio Ričard Ilbist, najzad ubijen. Glas o Robinovim hrabrim i pravednimdelima raznese se na sve strane.

KAKO JE ROBIN HUD UBIO ŠERIFA

Navršilo se upravo godina i jedan dan kako je Robin pozajmio seruHerbrandu de Tranmiru četiri stotine funti; opet je on sedeo u svojojkolibi, i opet su se raskošni mirisi pečenih pašteta, pržene i pečeneživine i kotleta od divljači talasasto širili ispod krošnjatih stabala.Najednom Robin pozva Džona k sebi.

»Već je davno prošlo vreme ručku«, reče on, »a vitez još nije došaoda mi vrati novac. Ja se bojim da blažena devica Marija nije ljuta namene; nije mi poslala dug na ugovoreni dan.«

»Ne sumnjaj još, gospodaru«, odvrati Mali Džon, »dan nije jošprošao, i ja se smem zakleti da je vitez pouzdan i da će doći pre zalaskasunca.«

»Uzmi svoj luk u ruku«, reče Robin, »pa kreni sa Arter-e-Blendom,Mačom, Vilom Stjutelijem i ostalom desetoricom na Rimski put, gde silanjske godine susreo viteza, pa pogledaj šta će nam blažena devicaMarija poslati. Ja ne znam zašto bi ona bila ljuta na mene!

Nato Mali Džon uze svoj luk i mač, i pozvavši ostale, iščeze s njimau duboku unutrašnjost šume, koja je ležala odmah u blizini hajdučkoglogora. Jedan sat Robin je sedeo praveći strele, dok su kuvari s vremenana vreme bacali brižne poglede u svoje lonce i tresli glavom zbogpetlova i bifteka, koji su bili tvrdi i prepečeni. Najzad iz šume dotrčaizvidnik i, prišavši Robinu Hudu, reče da Mali Džon i njegova družinadolaze sa četiri kaluđera, sedam tovarnih konja i šest strelaca. Odmahpotom na proplanku pred Robinovom kolibom pojaviše se visoki likoviMalog Džona i njegove družine; u njihovoj sredini bila su četiri kaluđerana konjima, a iza njih njihova razoružana pratnja.

Čim spazi lice prvoga kaluđera, Robin se silno nasmeja. To je bioopat Robert od opatije Sent-Meri! A gojazni kaluđer pored njega bio jeekonom.

»No, crnoga mi krsta iz Jorka!« reče Robin, »baš ste mi dobro došli,gospodine opate; nikada nisam mislio da biste mi mogli ovako dobrodoći kao sada. Momci«, reče on, okrenuvši se onim svojim momcima kojisu u svoje vreme pobegli sa Barkenkara, »evo ovo je pravi uzrok svihvaših patnji i nevolja dok ste bili seljaci i dirinčili na nevremenu ili dobijalipo leđima masnice od biča; ovo je taj koji vas je naterao da bežite i dasebi potražite srećniji život, koji ste ovo nekoliko godina u šumi provodili.

154

Sada ćemo ga za tako veliku dobrotu pogostiti i, kada mi on plati što miblažena devica Marija duguje, jer ne sumnjam da ga je ona poslala dami plati njen dug, on će nam odslužiti misu, i mi ćemo postati najvećiprijatelji.«

Ali ga je opat gledao mrkim pogledom, dok ekonom, gojazan iuplašen, gledaše tamo-amo tako preplašeno da se gorštaci počeševeselo smijati i šaljivo mu pretiti, zadirkujući ga na svaki način.

»Dođi Mali Džone«, reče Robin, »donesi mi te debele bisage štovise pored ekonoma i izbroj mi zlato i srebro koje je u njima.«

Mali Džon to izvrši i, istresavši novac na svoj ogrtač predgospodara, izbroja ga i reče koliko ga ima. Bilo ga je osam stotina funti!

»Ha!« reče Robin, »jesam li ti rekao, lorde opate! Naša blaženadevica je najpravednija žena koju sam ikada poznavao ili za koju samikada čuo. Jer ne samo da mi vraća ono što sam joj pozajmio, nego mivraća dva puta više. To je u punoj meri plemenito s njene strane, zaista,i to zaslužuje da njeni ponizni vesnici budu plemenito posluženi.«

»Šta misliš ti, razbojniče i nitkove?« viknu opat crven u licu i vansebe od besa što mu je oteto toliko blago. »Ti, hajduče, ti, gade, koga bisvaki dobar čovek trebao da ubije - šta ti misliš svojom pričom o zajmublaženoj devici? Ti si nitkov odbegao iz njene zemlje; svojim zlodelimaizgubio si sve što si ikada imao, pa i sam život!«

»Polako, dobri moj opate«, reče Robin; »nije meni blažena devicapozajmila ovaj novac radi mene, nego mi je ona bila jemac za svotu odčetiri stotine funti koju sam pre godinu dana pozajmio nekomsiromašnom vitezu koji je prošao ovim putem i ispričao mi žalosnu pričuIkako ga neki opat i drugi neprijatelji kinje i tlače. - On se, opate, zvaoser Herbrand de Tranmir.«

Opat se trgnu i prebledi. Zatim okrenu glavu ustranu i poče da se odstida i od besa grize za usne pri pomisli da je Robin Hud taj koji jepomogao ser Herbrandu i tako sprečio njega i lordove od Rengbija damu se osvete.

»U svemu ovome, gospodine opate, ja vidim«, reče Robin strogo,»izvršenje pravde, kakvo se u tvom životu nikada ranije nije desilo. Ti sibio pošao na to da uništiš i osiromašiš ser Herbranda. On se sastao samnom - jeli to bilo slučajno, ja sumnjam - i mojom pomoću on je izbegaotvoje planove. Kad je bio na putu ka svojoj kući, napala su ga tri zlaviteza iz onog gnezda razbojničkih lordova u Rengbiju. Dva su bilaubijena, i ser Herbrand i njegov štitonoša nastavili su put neozleđeni.«

Posramljeno i besno opat je gledao u Robina, ali nije hteo daprogovori ni reči.

»Zar nije bolje da napustiš zla dela i nasilja, lorde opate«, nastaviRobin, »i da deluješ i živiš više u duhu onoga koji je umro na krstu radigrešnog sveta? A sada, momci«, nastavi on, okrenuvši se najednom

155

naglo svojim ljudima, »počastićemo goste na svoj plemeniti, gorštačkinačin, pa ćemo ih pustiti na put snabdevene mesom i vinom, iako su imvreće za poštu prazne.«

Hajduci su upravo kraljevski počastili opata, ekonoma i njihovupratnju. Opat je sedeo zabrinuta lica i nije nikako hteo da se raspoloži;jeo je i pio malo, skoro preko volje, jer se stidio svoga položaja. Samokad pomisli da je on, lord opat od Sent-Merija, jedan od najbogatijih inajoholijih prelata u Jorkširu, prevaren, ismejan i nasamaren ododbeglog slobodnjaka i od njegove družine seljaka, koja je sada sedelaoko njega dobacujući mu razne šale, podstičući ga da bude veseo i dadobro jede i pije! Sramota, o kakva sramota!

Kada je ručak bio gotov, Robin reče: »Sada, lorde opate, ti mi, kaosveštenik, moraš danas da obaviš jednu svešteničku dužnost. Ja nisamslušao mise od jučer pre podne. Obavi misu i onda možeš da ideš.«

Ali je opat to prkosno odbio, i sva Robinova nagovaranja bila suuzaludna.

»Dobro, kad je tako«, reče Robin i naredi da se donesu konopci.»Dakle, svežite mi ovog nesvešteničkog sveštenika za ovo drvo«, naredion. »Tu on tako mora da stoji sve dotle dok ne pristane da izvrši svojudužnost; pa makar bilo i nedelju dana, ni trunke hrane neće preći prekonjegovih usana, dokle god ne izvrši ono što ja želim.«

Ni sve molbe ni preklinjanja visokog ekonoma ni drugih kaluđeranisu spočetka mogli da dirnu uporno srce opatovo, koji je stajao vezanza drvo poput kakvog zločinca, ljutito gledajući preda se.

Visoki ekonom i drugi kaluđeri ozbiljno su ga pozivali da učini onošto hajduk od njega traži, pa da se tako odmah izbavi iz njegovih ruku,ali je opat tek posle dugog nagovaranja na to pristao.

Robin i njegovi ljudi pobožno su slušali svete reči, i upravo kada suse digli s kolena, jedan izvidnik dođe u trku da saopšti da se približujejedan vitez i s njim četa od dvanaest vojnika. Robin se odmah seti ko bito mogao biti i stoga naredi opatu da malo pričeka. Kada ser Herbrand -on je, naime, bio taj vitez - dojaha do logora i, sjahavši, pođe premaRobinu, začudi se ugledavši ljutito lice opata pored hajduka koji sesmešio.

»Bog s tobom, dragi Robine«, reče ser Herbrand, »a i s tobom,lorde opate.«

»Dobro mi došao dobri viteže«, odvrati Robin. »Ti si nesumnjivodošao da mi vratiš što sam ti pozajmio.«

»Zaista, da ti vratim«, odgovori vitez, »sa malim darom od stotinudobrih tisovih lukova i dve hiljade strela, na vrhu čelikom okovanih, zatvoju dobrotu.«

»Dolaziš suviše dockan, ser Herbrande«, reče Robin nasmejavšise. »Naša blažena devica, koja je bila jemac za tu svotu, poslala mi je

156

svoga vesnika sa dva puta većom svotom. Dobri opat došao je sa osamstotina funti u svojim bisagama, koje je predao meni.«

»Pusti me da idem, ti izrugivaču, viknu opat, crven u licu od stida.»Ne mogu više da izdržim. Ti si me tako osramotio da to nikada nećumoći da zaboravim.«

»Onda hajde«, reče Robin strogo, »i seti se da ste, ako sam ja tebetako užasno osramotio, zato ti i tvoje pokvarene sluge na siromašni svettovarili takve terete da su ih oni toliko puta terali u bedu i smrt.«

Opatu su pomogli da bez ijedne reči uzjaše svoga konja i da sasvojim kaluđerima i pratnjom izjaše iz logora na put ka opatiji.

Zatim je Robin ispričao seru Herbrandu kako je opat pao u njegoveruke. Nato ser Herbrand reče:

»Ja ne sumnjam da će ovog oholog i nabusitog prelata, kao što jeopat Robert od Sent-Merija, ruglo kojem si ga izložio živa pojesti. Ali,blažene mi device, za svoja nasilnička dela on zaslužuje takvu sramotu.Ceo svoj život bio je nasilnik, a njegovi službenici samo su mupodražavali.«

Robin ne htede da uzme četiri stotine funti koje mu je vitez donio, aliveselo primi stotinu dobrih lukova i snop strela koje mu je on donio nadar. Te noći ser Herbrand i njegovo društvo provedoše u šumi saRobinom i sledećeg jutra uz mnoge ljubazne i srdačne reči oni serastadoše; vitez da se vrati na svoje imanje, a Robin da zađe dublje ušumu.

Zaista se sa opatom dogodilo ono što je ser Herbrand bio rekao daće se dogoditi. Od rugla i sramote prepatio je on tako mnogo da jenjegova ohola ćud klonula, i nikada više nije bio onako pun oholosti inadmenosti. Za jedan mesec on se razboleo i bio slab i bolestan cioostatak te godine, dok nije, kada je granulo sledeće proljeće, umro odtuge i jada, kako izjaviše braća u opatiji. A oni ga sahraniše bogato i savelikim počastima.

Zatim se kaluđeri iskupiše i izabraše jednoga iz svoga reda da budeopat, i poslaše ga u London, da bi ga formalno primio i veliki kancelarEngleske, Viljem de Longčemp, koji je vladao zemljom dok je kraljRičard bio u Palestini, gde se borio sa Saladinom za posed SvetogaGroba. Ali kancelar, podstaknut svojim željama i željama svoga nećakasera Izenbarta de Belema, odbi čoveka koga su monasi izabrali i mestonjega naimenova za opata svog nećaka, Roberta de Longčempa.

Ovaj Robert, kako se i moglo očekivati, bio je žestoke i lukavenaravi, i on odluči da na neki način uhvati Robina Huda i da uništi njega injegovu družinu. Zato se on zaveri sa svojim rođacima u Rengbiju, saser Gajom od Gizborna i sa šerifom od Notinghema. Toliko su zasedaoni postavili, toliko nenadanih napada i lukavstava izveli što uŠervudskoj Šumi, što opet, u Bernišdelu; ali je Robin bio tako oprezan i

157

obazriv, njegovi su izvidnici bili tako pažljivi i toliko ih je bilo, i seljaci ušumskim selima tako su mu revnosno pomagali, dajući mu na vremeznakove opasnosti, da Robin nikada u svim tim pokušajima nije izgubionijednog svog čoveka. Naprotiv, često su njegovi neprijatelji, koji su nanjega iz zasede vrebali, padali u zasedu koju bi im on postavio i jedvapobegli, izgubivši mnogo svojih ljudi.

Najzad je nekoliko meseci vladao mir, pa su neki Robinovi momcimislili da su se šerif i lordovi iz Rengbija zamorili od svojih stalnihneuspeha i da neće više pokušavati da ih napadnu. Zatim, jednogadana, kada su Robin i Mač prolazili prerušeni u trgovce kroz gradDonkaster, videše jednoga čoveka kako jaše prema trgu i kako,zaustavljajući konja, uzvikuje:

»Čujte i počujte, čujte i počujte! Čujte svi dobri ljudi, strelci, panduri ivojnici, gorštaci, šumari i svi dobri ljudi koji nosite lukove! Znajte da jemoj gospodar, plemeniti šerif od Notinghema, izdao veliku objavu. Onpoziva sve najbolje strelce sa severa da dođu na gađanje na Petrovdanu Notinghem na streljanu da se takmiče u gađanju. Nagrada je jednavanredna strela, sa šipkom od čistoga srebra, a sa glavom i perima odčistog zlata. Nema u celoj Engleskoj strele koja bi joj bila ravna, i onajkoji dobije ovu nagradu zauvek će u svim severnim stranama Engleske sone strane Trenta biti poznat kao najbolji strelac. Spasi bože kraljaRičarda i Sveti Grob!«

Zatim, okrenuvši svoga konja, izvikivač izjaha iz grada da raznesesvoju vest širom zemlje, čak do Rimskog Zida, koji se protezao odKarlajla do Njukasla.

»Šta ti, gospodaru, o ovome misliš?« upita Mač. »Da to nije kakavlukavi šerifov plan da mu padneš šaka, jer on znade da ti nikada neostavljaš ove streljačke utakmice, a da se i sam na njima svojim lukomne ogledaš?«

»Ja, odista, ne sumnjam da to može biti kakva njegova zamka«,reče Robin nasmejavši se; »pa ipak, mi ćemo da odemo u Notinghem,kako bilo da bilo, pa ćemo videti može li šerif šta više da učini naotvorenom polju nego što je učinio u šumi.«

Kada se vratiše u svoj logor u Sent-Liju, gde su hajduci tadalogorovali, videše da svi pričaju o tome kako bi trebalo učestvovati ustreljačkoj utakmici koju su objavili šerifovi glasnici. Robin se posavetovasa svojim glavnim ljudima, na što bi odlučeno da glavnina hajduka odeodređenog dana u Notinghem, da uđe u grad kroz razne kapije, kao dadolaze s raznih strana. Svi će nositi lukove i strele, ali će biti prerušenijedni kao siromašni slobodnjaci ili seljaci, drugi kao gorštaci ili seoskilovci.

»Što se mene tiče«, reče Robin, »ja ću tamo otići namazana lica isa pocepanim koporanom, kao da sam kakav skitnica, a vas šestorica

158

gađaćete sa mnom. Ostali će se pomešati sa svetinom; i ako se desi dašerif odista bude mislio zlo, onda ćete se poslužiti lukovima i strelama.«

Rečenog dana, koji je bio lep i vedar, na strelištu bilo se skupilomnogo sveta. Strelište je bilo uređeno na ravnoj površini zelenogtravnjaka iza Severne kapije i nedaleko od mesta gde su stajala vešala skojih je Mali Džon izbavio Vila. Tamo prema severu, iza brda koja su seblago dizala, ležala je zelena i zatalasana šuma; dole po putevimaMensfilda i Olertona putnici su se stalno gomilali, uznemireno, željni davide veliku streljačku utakmicu, koja će pobedniku proneti slavu širomcele zemlje na severu.

Tribina sa sedištima bila je podignuta u blizini samog strelišta, i nanjoj su sedeli šerif, nekoliko vitezova iz tvrđave Notinghema i druginjihovi prijatelji. U blizini su stajali šerifovi službenici, koji su imali daodržavaju red i da rukovode utakmicom.

Najpre je došlo gađanje u širok nišan. Taj je bio postavljen narastojanju oa dve stotine i dvadeset jardi; u njega je gađalo stotinustrelaca.

Svako je mogao da gađa tri puta, i onaj koji u izvesnom kolu ne bipogodio dva ili tri puta nije više mogao da učestvuje u utakmici. Zatim senišan postavljao na veće rastojanje; a kada je bio postavljen na tristotine jardi, broj strelaca koji su učestvovali u utakmici spao je sastotine na dvadeset.

Uzbuđenje u gomili sada opet poče da raste; i kada nišan biodmaknut i kada bi postavljena palica, počeše da izvikuju imena favoritameđu strelcima koji su se takmičili. Od sedam hajduka jedan je bioispao, ostali su Robin, Mali Džon, Skedlok, koji je bio postao izvrstanstrelac, Mač, Milerov sin, jedan hajduk zvan Rejnold i Gilbert od BeleRuke, koji je stalnim vežbanjem postao vrlo vešt strelac.

U prvoj utakmici u gađanju palice od njih dvanaest ispalo ih jesedam; među njima Skedlok i Renold. Zatim je iza svakog gađanja,palica pomicana sve dalje, tako da je, kada je stajala na četiri stotinejardi, za daljnje takmičenje bilo ostalo samo sedam strelaca. Međuovima su bili Robin i Gilbert; trojica drugi bili su strelci u službi šerifovoj,šesti je bio momak sera Gozberta de Lemblija i preostali sedmi bio jestar, sed čovek, jake građe i divljeg izgleda, koji je po svom kazivanju bioslobodnjak i zvao se Ref od Bilhuka.

Sada je došla borba teža od svih - koja se sastojala u tome da jestrelac imao da gađa palicu na rastojanju koje mu nije bilo poznato, negoga je samo mogao da nagađa, tako da se sam imao da snađe kakvustrelu da izabere i da odredi jačinu vetra.

»Sada, krasni momci Notinghema, pokažite šta umijete!« povikajedan čovek sa debelim vratom i crvenim licem, koji je sedeo blizušerifova sedišta. To je bio Votkin, nadzornik šerifa Merdeka. On je došao

159

na mesto Ričarda Ilbista i, kao i on, izvukao kraći kraj u svim pokušajimada uhvati Robina Huda, koga on, ipak, nije nikada video.

»Napred, šerifovi momci«, povika neki građanin iz gomile, »pokažiteovim odvratnim strancima da momci Šervuda ne mogu biti nadvladani.«

»Ti si ruglo i sramota«, reče jedan glas negde u pozadini. »Jorkšircisu rasa koja će naterati šervudske pse da poviju repove među noge.«

Rog zatrubi, da bi se znalo da je borba počela; i sve oči behu uprteu takmace. Ljudi iz Notinghema dođoše prvi, i od njih dvojica promašišepalicu; jedan je pogodio predaleko, a drugi preblizu. Treći čovek pogodisvojom strelom vrh palice, i po urnebesnom odobravanju moglo se videtikako je gomila teško osetila neuspeh druge dvojice Notinghemaca.

Zatim Robin pristupi crti s koje se gađalo. On je bio odložio veliki lukod šest stopa, koji je upotrebljavao za gađanje u nišan, a sada je nosiodrugi, koji je bio samo jedan jard dug, ali tako debeo da su se tu i tamopočeli da smiju; i jedan mlad štitonoša viknu podrugljivo:

»Misli li ovaj odrpani skitnica da može da gađa proštacem?«»Stani na kojih dvadesetak koraka i gledaj!« reče jedan miran glas

negde u blizini.»Oh će prosvirati strelu kroz tvoja rebra sa rastojanja od tri stotine

koraka«, reče drugi, »pa i kroz tvoju pancirnu košulju.«Robin u odrpanom i izlizanom koporanu i pantalonama, sa

kapuljačom iste boje, diže svoj luk, namesti na njega strelu i nekolikodugih trenutaka posmatraše nišan. On je bio pustio svoju kosu i braduda narastu duže nego obično, i kosa i brada bile su mu neočešljane ineuredne. Nekom crvenom bojom bio je nacrveneo svoje lice, tako da jeizgledao kao raskalašan posetilac pivnica i krčmi, i ljudi su se čudili kakoto da tako dobro gađa te se dotle održao i nije ispao iz takmičenja.

»Posao da ti se osuši grlo, zar ne, bekrijo?« viknu jedan obešenjakgrađanin. Na tu šalu razleže se smejurija iz gomile. Strelac kao da to nijeni primetio; on odape svoju strelu. Svi ispružiše vratove da vide kako onaleti. Najpre se začu dahtanje od čuda, a zatim veseli i razdragani povici.Palica je bila rascepljena na dvoje!

»Dobro, dobro je bilo, slobodnjače!« povika jedan dobro odevengrađanin, izišavši iz gomile i tapšući Robina po ramenu. »Tvoja ruka i očimoraju da su pouzdaniji nego što bi se to po tvom licu moglo reći.« Onpogleda Robinu pažljivo u lice i Robin prepozna u njemu građanina skojim se jednom prilikom sprijateljio u šumi. Čovek ga prepozna ipromumla, okrenuvši se ustranu: »Mislio sam da si to ti. Čuvaj se dobrošerifa! Prevara je po sredi.«

Zatim on odšvrlja natrag na svoje mesto u gomili. Sad ostala trojicapočeše da gađaju u beleg. Ref promaši palicu tri pedlja i strela momkaser Gozberta promaši mnogo. Mladi Gilbert od Bele Ruke sada zapesvoj luk. Vrlo pažljivo on odmeri okom rastojanje palice, izabra strelu sa

160

ravno podsečenim perom i odape. Strela napravi prekrasan luk ka palici iza trenutak izgledaše da će morati pogoditi metu. Ali je najednomzahvati povetarac i okrenu je tako da ona promaši otprilike jedan pedaljnalevo. Gomila ipak poče pljeskati, jer joj se svideo mladić i njegovouglađeno držanje.

Borba se sada vodila između šerifova čoveka, koji se zvao Luk Red,i Robina. U poslednjem gađanju nije među njima bilo nikakve razlike, jersu i jedan i drugi propisno pogodili palicu. Onda šerif reče:

»Vi ste se kako valja borili, ali obojica ne možete dobiti zlatnu strelu.Odaberite sami neku igru koja će nam pokazati ko je od vas boljistrelac.«

»S vašim dopuštenjem, gospodine šerife«, reče Robin »ja bihpredložio da ne gledamo u palicu kada ona bude postavljena narastojanju koje vi odaberete, pa da se onda okrenemo i odapnemo dokčovek mogne izbrojati tri. Onaj koji rascepi palicu neka se smatrapobednikom.«

Taj predlog izazva gunđanje, dok mu se neki počeše rugati. To jeznačilo da čovek mora i odmeriti rastojanje, i izabrati svoju strelu i gađatiu vremenskom razmaku koji mu je dozvoljavao vrlo malo rasuđivanja,ako ga je uopšte dozvoljavao.

»Hoćeš li to da prihvatiš, Luk Red?« upita šerif svoga čoveka. Ovajmalo pogladi svoju sedu bradu i reče:

»Ovako gađanje video sam svega tri puta, ali sam samo jednomvideo da je palica bila pogođena, i to je bilo kada sam bio dečak. StariRet Bendi, koji je bio starešina strelaca kod Stefena od Gemvela,rascepio je palicu i ljudi su smatrali da se niko u njegovo vreme, severnood Trenta, nije mogao s njime uporediti. Ako ti, slobodnjače, možeš darascepiš palicu«, reče on okrenuvši se Robinu, »onda si ti, i pored togašto izgledaš tako rđavo, takav strelac kakav se na Severu za poslednjihpedeset godina nije video.«

»O«, reče Robin bezbrižno se nasmejavši, »ja sam služio kodgospodara koji me je naučio kako se rukuje lukom, ali ovo gađanje kojepredlažem nije tako teško kao što se tebi čini. Hoćeš li da pokušaš?«

»Da, hoću«, odvrati Luk, zbunjen Robinovim bezbrižnim izgledom;»ali ti kažem unapred da ne mogu pogoditi palicu.«

Dvojici strelaca bi naređeno da okrenu leđa, dok je jedan šerifovčovek otrčao prema palici i odmakao je daljih deset koraka. Zatim našerifov znak Luk se okrenu i dok Votkin, nadzornik, izbroja lagano.»Jedan-dva-tri!« on odape svoju strelu. Kada strela polete, gomilazadrža dah, a zastenja, od razočarenja kad vide kako se ona savija kazemlji i kako se zabada u tle, šest koraka pred palicom.

»Sada, hvalisavče!« viknu činovnik sa volovskim vratom ljutitoRobinu i, govoreći brzo, zagrmi: »Okreni set Jedan-dva-tri!«

161

Robin odape svoju strelu kada bi izgovorena reč »tri«, i ljudiispružiše vratove da vide kako ona leti. Ona je brzo i ravno letela irascepila palicu na dvoje. Ljudi zinuše od čuda, a zatim nastade velikagraja, jer iako je Robin, kao stranac i po izgledu prost čovek, bio okrenuovećinu svetine protiv sebe, smisao za časnu igru učini da su svi onipriznali da je on pošteno i ispravno dobio nagradu.

Luk Red pristupi Robinu i pruži mu ruku. »Ti si bolji i valjaniji negošto izgledaš, strelče«, reče on i njegove poštene oči gledahu otvoreno uRobinove. »Tako sigurna ruka i tako oštro oko ne slažu se sa takobezbrižnim izgledom; ja mislim da si ti bolji čovek nego što izgledaš.«

Robin se s njim rukova i pogleda ga isto tako u oči, ali mu ništa neodgovori.

Razleže se šerifov rog, kao znak da će se deliti nagrade. Bilo ih jedeset za one koji su gađali najbolje po izvesnim pravilima i, jedan pojedan, ljudi su prozivani, da bi došli do šerifova sedišta, gde je njegovažena srećnim strelcima delila darove. Kada dođe red na Robina, onponosno ode k mestu i savi uljudno koleno pred gospođom. Zatim šerifpoče da govori i reče:

»Seljače, pokazao si da si najveštiji od svih koji su se danastakmičili u gađanju. Ako želiš da promeniš svoj sadašnji položaj u životu iako hoćeš da dobeš dopuštenje od svoga lorda, ja ću te drage voljeprimiti u svoju službu. Dođi, strelče, i uzmi od moje gospođe zlatnu strelukoju si časno dobio.«

Robin se primaknu gospođi Margareti i ona mu pruži zlatnu streluosmehujući mu se ljubazno. On ispruži ruku da uzme nagradu i srete sesa gospođinim pogledom. Ona prebledi, usta joj se otvoriše, kao dahtede nešto da rekne; zatim se ugrize za usne, uzvrati Robinu napristojnost i neposredno zatim prsnu u smeh. Robin vide da ga jeprepoznala, ali da ga neće odati. Svest da je šerif pozvao hajduka, kojiga je jednom izvrgao takvoj sramoti, da postane njegov čovek, golicalaje njen smisao za šalu tako da se nije mogla uzdržati da ne prsne u silansmeh.

Šerif pogleda oštro u svoju ženu i zatim sumnjivo u Robina, kada seovaj okrenu i pokuša da zađe među svetinu. Ljudi i žene tiskali su se okoRobina, čestitajući mu priprostom srdačnošću, i Robin nije mogao da sesakrije od šerifovih očiju. Najednom, nešto poznato u Robinovom izgleduupade šerifu u oči. On se brzo diže i šapnu u uho debelovratom čoveku,koji, okrenuvši se, vide Robina u sredini čete ljudi koji su nosili lukove ikoji su, kako je izgledalo, odlazeći s njime razgovarali. Votkin, nadzornik,jurnu napred i poče da se gura tamo-amo kroz gomilu strelaca,naređujući im krupnim, jakim glasom da mu, u ime šerifa, naprave put.

Najednom se ljudi okrenuše na njega i odguraše ga od sebe.»Pustite me, skitnice jedne«, viknu on. »Ja ću da vas išibam i žigošem.

162

Ja sam Votkin, šerifov nadzornik!«»Pustite ga, momci«, zagrmi neki jasan glas. Robin to naredi svojim

ljudima, koji su se bili skupili oko njega.»Uhapšen si, Robine Hude, hajduče! U ime kralja!« viknu Votkin,

iako je bio još nekoliko koraka udaljen.»Dosta tvoje rike, ti, gradski biče!« reče Mali Džon, koji je bio kraj

Votkina i, uhvativši šerifova čoveka, gorostas otrča s njim izvan gomile itresnu š njim teško o zemlju, gde on zbunjen ostade da leži nekolikotrenutaka.

Jedan lovački rog odjeknu jasno i oštro. To je bio poziv ljudima izšume, i sa svih strana skupiše se hajduci. Još jednom se začu rog, išerifovi se ljudi svrstaše u redove, sa zategnutim lukovima. Ljudi i žene ugomili između tih dviju grupa počeše da beže tamo-amo, vrišteći odstraha; na šerifov znak njegovi ljudi odapeše kišu strela na ljude iz šume.Odmah zatim, hajdučke strele, aršin duge, prošišaše kroz vazduh takogusto i jako da šerifovi ljudi, oni koji su mogli da beže, poleteše na svestrane, da bi se gdegod sklonili.

Lagano i u redu hajduci su se povlačili, odapinjući strele na šerifovemomke, koji su ih sada, pod besnim vođstvom Votnikovim, sledili u stopuod zaklona do zaklona. Najednom ugledaše nekog čoveka kako brzojaše od mesta gde je šerif stajao i kako ulazi u grad.

»To, momci, znači da idu da zatraže pomoć u gradu«, reče MaliDžon. »Ali kada jednom stignemo do šume, malo će im vredeti tapomoć.«

Ali je šuma bila još skoro milju udaljena, a hajduci nisu hteli da trče.S vremena na vreme oni su se okretali i odapinjali svoje strele na svojeprogonioce, držeći se na dobrom rastojanju od njih i pazeći da ih kogodne zaobiđe s boka.

Najednom uz jecaj pade Mah Džon sa strelom koja mu se zabila ukoleno.

»Drugari, bojim se da neću moći dalje«, viknu on. Robin mu doleti ipogleda ranu, dok šerifovi momci, videvši da su se hajduci zaustavili,pođoše za njima brže.

»Gospodaru«, reče Mali Džon, »tako ti ljubavi koju osećaš premameni, ne daj da me šerif ili njegovi ljudi nađu i uhvate živa. Mesto toga,izvadi svoj mač i odseci mi glavu, preklinjem te.«

»Ne, blažene mi device!« povika Robin sa sažaljenjem u očima.»Ne bih te ubio za sve zlato u Engleskoj. Ponećemo te sobom.«

»Jest, hoćemo«, reče Mač; »nikada se ja i ti nećemo rastati sadružinom, stari lupežu!« nastavi on.

Rekavši to, on diže Džona na svoja široka leđa, i hajduci opetpođoše napred. Na mahove, Mač je spuštao Džona za trenutak nazemlju i, stavljajući strelu na svoju tetivu, odapinjao na šerifove ljude.

163

Zatim videše kako kroz gradsku kapiju izlazi velika četa strelaca nakonjima; Robin se, kada to opazi, namrgodi i uozbilji. On se nije mogaonadati da će se skloniti u šumu pre nego što ga ova četa napadne; takoda je poverovao da će oni, boreći se onako kako se samo mogu da bore,najzad biti savladani. Robin se osvrnu unaokolo, nebi li našao kakvumogućnost da pobegne, ali nije video ništa. Već su im se konjaniciprimicali; šerifovi momci su im se držali za stremenice i pored njih trčalipreko brda. Tri viteza bila su na čelu te čete, a šerif je jahao pred svima.

Hajduci se brzo povukoše i na Robinovo naređenje pobegošejednim grebenom, koji će ih odvesti do grupe šumskih stabala, gde su,po njegovom mišljenju, mogli očajnički poslednji put da se odupru.Najednom se on sa izvesnom gorčinom seti da se nalaze u blizini zamkasera Ričarda Lija. On je znao da ga ser Ričard voli i da bi mu pomogaokada bi ga zamolio za pomoć, ali znajući da bi ser Ričard, pomogavšijednom hajduku, izgubio i zemlje i život, Robin je video da će morati dadade svoju poslednju bitku sam, iako na domet strele od zamka svogaprijatelja.

Oni stigoše do šumovitog brežuljka i Robin svrsta u red svoje ljude idade im kratka, stroga naređenja. Iza njih se izdizao zamak ser Ričarda,ali se Robin nije obazirao na njega. Sva je njegova pažnja bilausredsređena na neprijatelje, koji su brzo uzlazili uzbrdo. Najednomneka mala prilika ustrča uz brežuljak i priđe Robinu. To je bio Ket Trol.

»Gospodaru«, reče on bez daha, »jedna četa poslana je oko LevinOuka, da te napadne sa leđa. Gledaj kako jašu.«

Robin pogleda i strašan očaj zavlada mu srcem. Video je da nemože da se tu odupre. Toga trenutka jedan vitez u oklopu dojaha besnood zamka sera Ričarda Lija. To je bio sam ser Ričard.

»Robine! Robine!« povika on. »Ne možeš se nadati spasenju.Povuci se u moj zamak. Hajde odmah, čoveče, ili je sve izgubljeno.«

»Ali ti ćeš izgubiti život i zemlje, ako dadneš sklonište meni!« viknuRobin.

»Tako je!« reče vitez. »Izgubiću ih svakako, jer kad su oni ovde, jaostajem s tobom, Robine, i svršavam s tobom.«

»Hajde onda«, odvrati hajduk. »Od tebe, koji si mi zaista prijatelj,primiću pomoć i odužiti se potpuno za tvoju plemenitost.«

Hajduci na vreme stigoše do pokretnog mosta. U potpunom redupovukoše se i jedva izbegoše da ne budu s leđa zahvaćeni od konjanikakoji su bili odjahali da im preseku odstupnicu; ali kiša strela napravipravu pustoš među njima kad su bili na samoj ivici jarka, i dok su došlisebi, videli su kako Robin poslednji prelazi preko mosta, kako se mostuz škripanje i zveketanje podiže brzo uvis, kako je između njih i njihovogplena zinula voda u jarku. Jedan trenutak je četa, koju je predvodioVotkin, šerifov činovnik, stajala i glasno pretila prema zidinama, dok je

164

kiša strela nije prisilila da se brzo povuče, uzevši svoje mrtve i ranjenesa sobom. Četa odjaha da se priključi glavnim šerifovim snagama, kojesu sada već bile izašle na brdo i zaustavile se na pristojnom rastojanjuod zidina zamka, na kojima su sada čelični šlemovi blještali izmeđuhajdučkih šeširića.

Šerif posla glasnika sa belom zastavom, optužujući ser Ričarda dadaje sklonište i pomoć jednom hajduku protiv kraljevskih prava i zakona,na što ser Ričard dade smeo odgovor, u zakonskoj formi, rekavši da jeon voljan »da brani sva dela koja on učini na zemljama koje drži odkralja, jer je on pravi vitez.« Na to šerif ode svojim putem, jer nije imaovlast da opseda ser Ričarda, kome je imao da sudi kralj ili njegovkancelar.

»Ser Ričarde«, reče Robin kada vitez dođe sa zidina, pošto je biošerifu dao odgovor, »ovo što si učinio hrabro je delo i evo ovde sezaklinjem, desilo mi se šta bilo, da ću te ja i moji ljudi pomagati do kraja ida ćemo ti, kakva god ti pomoć bude potrebna i u koje god vreme, uvekspremno izići u susret.«

»Robine«, reče ser Ričard, »nijednog čoveka na svetu ne volim višeod tebe, jer si pošten i hrabar; ja bih dopustio pre da izgubim sve negoda vidim da si dopao šerifovih šaka. Ali imam za tebe rđave vesti. Volter,upravnik ser Ričarda Ficvoltera, jutros mi je poručio da je njegovgospodar umro i da je lepa Marija u opasnosti da je zarobi najjači lordmeđu njenim susedima, tako da bi mogla biti venčana za jednoga odnjih, pa bi tako oni držali i koristili se njenim zemljama.«

»Sada je, crnog mi krsta«, reče Robin, »došlo vreme kada ću, kakosam rekao, preuzeti slatku Mariju da je čuvam. Ser Ričarde, ja ćusmesta krenuti u Meleset i odvesti lepu Mariju u šumu. Otac Tak će nasvenčati, i ona će živeti u miru i zadovoljstvu sa mnom i mojim veselimmomcima.«

Stoga Robin brzo odabra dvadeset najboljih ljudi i čim uzešeoklope, oružje i konje iz svojih tajnih stovarišta u šumskim pećinama,četa krenu ka zapadnim močvarama, gde u lepim dolinama Lenkeširastajaše zamak Meleset u sredini svojih prostranih zemalja.

S večera drugoga dana oni se približiše zamku i nađoše gazatvorena, mračna i ćutljiva. Na oštar doziv lovačkog roga pojavi sejedan čovek u stražarnici iznad kapije. To je bio upravnik Volter; most jebrzo, uz pomoć slugu, bio spušten, rešetke dignute, i hrabri upravnikpozdravi Robina i njegove ljude u velikoj dvornici dobrodošlicom.

»Gde je gospođica Marija, Voltere?« upita Robin.»Jao, gospodine Robine, ne znam!« odvrati Volter, kršeći ruke, sa

suzama u očima. »Ako vi ne znate, onda sam ja izgubljen, jer sam mislioda je utekla k vama. Prošlu je noć spavala ovde, ali jutros nigde o njoj nitraga ni glasa, ni u zamku, ni oko njega!«

165

»To je strašno«, reče Robin, i lice mu beše puno tuge. »Da je nijeoteo kakav razbojnički lord ili lopovski rođak, šta misliš?«

»Mnogi su bili ovde od onoga trenutka, pre tri dana, kada je moj lordpoložen u svoju grobnicu u crkvi«, odvrati Volter, »ali ih je ona uveksvojom duhovitošću i spretnim jezikom lepo dočekala i sve ih otpravila;svaki je odlazio zadovoljan i uveren da je on onaj rođak kome će onadoći kad je prođe žalost. Juče je došao ovamo crkvenjak opatije Sent-Meri i donio sa sobom naređenje kraljevskog kancelara, samoga Viljemade Longčempa, biskupa od Ilija, da smatra da je ona sa svim što imapod starateljstvom kralja i da će sutra doći ser Skriven od Ketstija kaokraljevski upravnik, da je čuva od svakog zla.

»Skrivel od Ketstija!« povika Robin ljutito. »Pre Skrivel Mačja Sapa,jer on i nije ništa drugo nego divlja mačka, bliski rođak Izenbarta deBelema! Sada sve vidim! Novi opat od Sent-Merija pridobio je kancelara,svoga ujaka, da to učini, i pod izgovorom da čuva kraljevska prava, onće pustiti onu opaku družinu u Rengbiju da se domogne njenih imanja.Ali, crnog mi krsta, moram doznati šta se desilo Mariji, i to brzo!«

Sledećeg dana, i više dana posle toga, Robin i njegovi ljudipretraživali su močvare Lenkešira mnogo milja unaokolo, pitajućisiromahe, seljake, prosjake i drumske skitnice da li su videli jednu visokudevojku, smeđe kose, uspravna i dostojanstvena držanja, da je prošlabilo sama, bilo u rukama kakve bande vitezova ili vojnika. Ali je sve bilouzalud. Niko nije video takvu devojku, i krajem nedelje Robin je bioočajan.

Međutim, Volter mu poruči da je Skrivel od Ketstija sa stotinu ljudizauzeo zamak i da je bio besan kada je saznao da je gospođica Marijaiščezla. On je takođe razaslao na sve strane ljude, da bi saznao kuda jepobegla. On je pri tome izgledao tako ozbiljan da je Volter stekaouverenje kako on i lordovi iz Rengbija nemaju ništa sa otmicom Marije, ida je ona pobegla sama ili su je oteli neki njeni rođaci.

Strašno zabrinut, Robin je okrenuo najzad svoga konja kaBernišdelu; jednoga jutra, kada je sunce već toplo sijalo, kada su pticepevale u granju i kada je sve izgledalo sjajno i lepo, on i njegova družinajahali su teška srca u svoj logor u Sent-Liju. Tek što je Robin sjahao,kada se začu topot konja koji su se brzo približavali s juga, i kroz drvećeoni spaziše lik jedne žene kako brzo jaše prema njima, u nečijoj pratnji.Robin se brzo diže i za trenutak mu radost prostruja kroz srce pri pomislida je to Marija! Ali odmah zatim on u toj ženi prepozna suprugu serRičarda Lija.

Kada ona dojaha do Robina, on kleknu pristojno pred njom u znakpozdrava. Ona je bila silno uzrujana i nije skoro imala daha.

»Bog vas čuvao, Robine Hude«, reče ona, »i celu vašu družinu. Jaimam jednu molbu na vas.«

166

»Biće vam uslišena, gospođo«, odvrati Robin, »radi vas i radidragog lorda.«

»Za njega molim. Zarobio ga je šerif. Pre jedan sat on je lovio krajreke koja teče pored njegove lovačke kuće u Vudsetu kada su šerif injegovi ljudi ispali iz šume i uhvatili ga. Svezali su ga na konja i sada jena putu za Notinghem, pa ako ne pođete brzo, ne sumnjam da će onubrzo biti ubijen ili će ležati u prljavoj tamnici.«

»No, blažene mi device«, reče Robin strašno ljut, »šerif će mi za toplatiti. Gospođo«, reče on, »pričekajte ovde sa svojom služavkom, dokse mi ne vratimo. Ja se neću vratiti živ, ako ne bude ser Ričard s nama.«

Zatim on zatrubi u svoj rog na čudnovat način; glas roga odjeknu irazleže se širom cele šume, tako da su izvidnici i stražari na miljurazdaljine čuli oštri doziv kroz drveće. Brzo su potrčali prema Stenliju, ikada su se svi bili skupili, bilo ih je u svemu sto i četrdeset. Stojeći salukovima u rukama, oni su čekali da gospodar progovori. On je stajaokraj gospođe, koja je sedela na svome konju, i oni su po njenim sjajnimočima mogli videti da je silno uzrujana.

»Momci«, viknu on, »vi koji ste bili sa mnom na gađanju uNotinghemu, kada sam učestvovao na streljačkoj utakmici, znate kakonam je hrabri lord ove gospođe ljubazno učinio prijateljsku uslugu i kakonas je od smrti spasio. Sada ga je zarobio šerif, koji se, čuvši da jaslučajno nisam u Bernišdelu, usudio da zađe na naše šumske puteve izarobi ser Ričarda u Vudsetu, gde ovaj vitez ima lovačku kolibu. Sada,momci, idem da izbavim viteza i da ubijem šerifa. Ko će sa mnom?«

Svi digoše svoje lukove u znak da će dobrovoljno da idu. Nastadevelika graja. Robin se ponovo osmehnu na njihovu revnost.

»Hvala vam, momci, ali ne možete ići svi«, viknu on. »Pošto šerifvodi sa sobom veliku silu, vas osamdeset ići ćete sa mnom. Ostalimoraju ostati da čuvaju logor i vitezovu gospođu.«

Uskoro su svi bili spremni, i ćutljiva družina, s Robinom na čelu,zađe u šumu i brzo, ali oprezno udari prema jugoistoku, ka drumu kojimje šerif morao da prođe na putu u Notinghem. Šerifove uhode su saznaleda je Robin iščezao iz Bernišdela i da je Mali Džon, još nesposoban dase kreće zbog rane na kolenu, ostavljen u logoru. Stoga, čuvši da je serRičard ostavio svoj zamak u Linden-Liju i da je otišao u lovačku kolibuna ivici Bernišdela, šerif je mislio da je to zgodna prilika da zarobi viteza ida tako dobije pohvalu od biskupa ilijskog, kraljevskog kancelara, koji jebio besan kada je čuo da je vitez izbavio Robina i tako se oduprozakonu.

Sada, kada je zarobio viteza, šerif je pošto-poto hteo da napustiopasno susedstvo, jer se bojao da se Robin svaki čas ne vrati. Zato jeterao svoje ljude na krajnje napore, i dok je sam jahao pored serRičarda, koji je bio čvrsto vezan na konju, družina od pedeset momaka

167

imala je da ide peške; i na vrućem podnevnom letnjem suncu ljudi su semučili i jadno znojili, idući korakom koji im je određivao šerif.

Kada su stigli do grada Vorksopa, koji im je ležao na putu, šerif sezadržao pred glavnom gostionicom samo toliko da dopusti momcima dapopiju po koju kupu, i nije dopustio nijednom da otpočine pod širokimkestenom, koji je bacao svoje tamne i prijatne senke na ispruženi put.Zatim su odmah imali da idu dalje, dižući nogama prašinu, koja im se,pre nego što su prešli milju, opet lepila po grlu. Najzad su zašli u dubokuunutrašnjost. Klamger-Šume, i tada se šerif osećao nešto bolje, iako nijehteo da uspori korak. U hladovini velikih hrastova i kestenova ljudi senisu više osećali tako iscrpljeni i išli su dalje s voljom.

Pred njima je bio dug i strm brežuljak, zvan Heger Skar; i uz njegasu se momci penjali kad se najednom razlegao strog glas.

»Stoj!« viknu neko, i dok su se vojnici osvrnuli oko sebe, ugledali suna jednoj i na drugoj strani šumskog puta strelce sa zapetim lukovima isjajnim strelama upravljenim u njihove grudi. Cela četa zastade i momcipočeše ljutito u sebi da gunđaju.

Iz šume, nekih deset koraka od šerifa, iziđe Robin sa zapetim lukomi strašnim izrazom na licu.

»Tako, šerife«, povika on, »saznao si da sam na putu, pa si seprikrao da zarobiš moga prijatelja. Blažene mi device, bolje bi bilo da siostao među zidinama svoga grada. Kažem ti da te više neću da štedim.Ima sedam godina kako nisam morao ovako brzo da pešačim kao jutros,i to ti ne predskazuje ništa dobro. Pomoli se poslednji put bogu, jer ti jedošao kraj.«

Sada, kada je znao da mu je zaista kucnuo poslednji čas, šerif jepostao hrabar.

»Nepokorni hajduče«, viknu on, »kancelar će pretražiti svaki žbun uovim šumama, da te uhvati za ovo delo. Ja...«

Nije više progovorio ništa. Robinova strela proburazi žičani kaputkoji je nosio i on se zaklati i pade iz sedla na zemlju mrtav. Robin tadapriđe vitezu, prereza veze i pomože da sjaše s konja.

»Sada«, reče on šerifovim momcima, »bacite oružje!«Kada to učiniše, on im naredi da pođu napred, da uzmu leš svoga

gospodara i da nastave puf. Oni učiniše kako im je naređeno, i uskoropedeset vojnika bez oružja i tužna srca što ih je hrabri hajduk takonadvladao iščezoše za brežuljkom.

Vrativši se vitezu, Robin reče:»Ser Ričarde, dobro mi došao u šumu! Sada moraš da ostaneš sa

mnom i mojom družinom i da se privikneš na hod kroz blato, mahovinu ipaprat. Žao mi je što jedan vitez mora ostaviti svoj zamak neprijateljimabez ijednog udarca i da se odmetne u šumu, ali što mora biti mora!«

»Hvala ti, Robine, od srca«, reče vitez, »što si me tako spasao od

168

zatvora i smrti. Što se tiče života s tobom i tvojom družinom u šumi, ja neželim boljeg života; jer ne mogu živeti s boljim ljudima.«

Zatim krenuše kroz lisnatu divljinu i pre večeri se sastadoše savitezovom gospođom; velika je bila njena radost i zahvalnost Robinu injegovim ljudima što su joj vratili muža. Priređena je bila svečanost, i serRičard od Lija i njegova gospođa bili su kraljevski počašćeni; i oni sugovorili da, iako su izgubili zamak i zemlje, nisu nikada bili srećniji negoove prve hajdučke noći svoga života u šumi.

Kada je logor utonuo u san i kada se ništa više nije čulo, osimpucketanja žeravice i šuma vetra u drveću ili žubora potočića poredlogora, Robin pođe u mračnu šumu. On je bio vrlo nesrećan i mnogožalostan zbog nestanka lepe Marije. On ju je već zamišljao kaozarobljenicu u nekom zamku kako čezne za slobodom, mučenazahtevima kakvog nasilnika rođaka, ili kog drugog razbojničkog viteza,koji ju je zarobio radi bogatog miraza, koji bi mu pripao, kada bi se onaza njega udala.

Stoga Robin, pun ovog strahovanja, odluči da ode kroz šumu dozelenih humki, gde su živeli Ket Trol i Hob Hil, da se uveri da li ova dvapatuljka nisu čula kakvu vest o Mariji. Čim je u zamku ser Ričardasaznao za opasnost koja preti njegovoj devojci, on je poslao Keta Trolau Meleset, da pazi na Mariju, ali odonda nije ništa čuo o njemu, i toćutanje mnogo ga je uznemiravalo.

Iako su šumske staze bile utonule u najdublju pomrčinu, Robin jebez ikakvog lutanja našao put kroz šumu, i kada je pozdravio i ostavioposlednjeg izvidnika, koji je bio budan na straži, prolazio je mračnimputevima oprezno kao divlja životinja. Tako je išao nekoliko milja dok nijevideo da se približava Tvinberov Liju, kako se zvao proplanak gde su bilidomovi patuljaka. Pažljivo se približio ivici proplanka i provirio kroz lišćedrveća koje je ležalo odmah pored njega.

Odande gde je stajao, pošto su mu se oči bile navikle na pomrčinu,on je jasno mogao da vidi dve zelene mogile, jer je bio okrenut onojnjihovoj strani koja je bila bliža šumi. Sve je izgledalo utonulo u ćutanje itišinu noći. Samo je vetar šumeo u visokoj travi i lišću. Iz daljine, s drugestrane proplanka čulo se slabo ćukanje sovuljage. U blizini čuo jepritajen korak i, okrenuvši se, mogao je da vidi mršavu priliku vuka kakoizdignute glave stoji upravo na ivici šume i njuši vetar s brežuljka. Zatimje nešto odjurilo u šibljak u pozadini, nešto je brzo skiknulo, i onda jezavladala tišina. Divlja mačka oborila je zeca. Vuk otrča u tom pravcu,da vidi nebi li mogao mački oteti njen plen. Neprijateljsko frkanje ga jedočekalo, i Robin je očekivao da čuje bes bitke sledećeg trenutka čim sevuk i mačka dohvate na život ili smrt. Ali je frkanje prestalo. Vuk jeodustao od borbe.

Gledajući pažljivo prema brežuljku, Robin je primetio nešto tamno

169

na udaljenijem brežuljku na strani, nešto što je bilo nalik na ispruženičovečji lik. On je znao da je ovo humka u kojoj su braća stanovala izanimalo ga je da li Ket ili Hob tu spavaju. Spremio se da dade dozivsokola, koji je bio njihov signal za noć, ali najednom ugleda onu pojavukako se oprezno miče. On je pažljivo motrio. Znao je da to ne može bitineko od braće, jer je taj čovek bio prevelik i jer je vrlo sporo vijugao uzastranu ka vrhu humke.

Robin je po tome video da je to neprijatelj koji pokušava da ispitamesto gde dva patuljka žive. Njega je zanimalo da to nije koji odnjegovih hajduka, i on se pri toj pomisli naljuti. On je uvek zabranjivao dase bilo ko od njegovih ljudi približuje humkama ili da se nameće udruštvo patuljcima. Ako to odista bude kakav njegov čovek, platiće za to.

Uto je prilika skoro stigla do vrha humke, i Robin zakorači mirnonapred, s namerom da pođe čoveku i da mu naredi da se gubi.Najednom, prema horizontu skoči s vrha humka neka mala pojava, kojase baci na čoveka koga je Robin najpre video. Za trenutak čovek je bioiznenađen; ali se brzo pribrao i odmah zatim njih dvojica uhvatiše se ukoštac. Robin jurnu uz humku prema njima i, približavajući im se, ugledakako sevaju noževi. On je čuo žestoko disanje dvojice boraca, koji su seborili na strmoj i klizavoj strani humke. Oni su se pregonili tamo-amo,gubeći uporište za trenutak, da bi ga odmah zatim opet našli. Upravokad je Robin stigao do njih i kada je mogao da vidi da ge to Ket Trol ijedan njegov hajduk, Ket baci svoga protivnika od sebe i on pade,kotrljajući se poput kakve klade, niz stranu humke, i osta tako napodnožju nepomičan.

»Šta je to, Kete?« upita Robin. »Jeli to neki od mojih momakapokušao da provali u tvoju kuću?«

Ovaj nije iz tvoje družine, gospodaru«, reče zadihani čovek,zaustavljajući rukom krv na svom ramenu. »Ovo je uhoda, koji ide zamnom poslednja tri dana, ali me više neće uhoditi.«

Oni zajedno siđoše niz brežuljak, i Robin se sagnu nad mrtvimčovekom. Iako je ovaj bio odeven kao što su odeveni Robinovi ljudi, onpo licu vide da to nije nijedan od njegovih hajduka.

»Kako to da nosi zeleno sukno?« upita Robin.»On je ubio tvog momka po imenu Dringa, kod Bremberi-Berna«,

reče Ket, »i uzeo njegovo odelo, da bi njime prikrio svoje uhođenje.«»Jadni momak«, reče Robin! »Dring je bio uvek veran i pouzdan. Ali

šta si ti radio kod Bremberi-Berna? Zašto si zaobilazio tako daleko nasever u traganju koje sam ti poverio? Kako to da si morao ići takodaleko?« upita Robin, radoznao da Ket nema kakvih vesti.

»S time je u vezi moj izveštaj«, reče Ket. »Ali pođi sa mnom uhumku i slušaj dok ne zavijem svoju ranu.«

Robin pođe sa Ketom uz stranu velike mogile. On je samo jednom

170

bio u Ketovoj kući i znao je da se unutra ne ulazi kroz vrata sa strane,koja su zaista bila premalena da bi kroz njih mogao proći čovek srednješirine, nego kroz dimnjak, koji se mogao dovoljno proširiti da bi gamogao propustiti. Na vrhu mogile bila je mračna rupa, kroz koju Ketiščeze, pošto Robinu reče da čeka dok on ne donese svetlo.

Uskoro se Ketovo lice pojavi na svetlu buktinje na dnu kose rupe,čije su strane bile obložene kamenom. Izvadivši nekoliko stena, Ketproširi taj otvor i zatim se Robin, čas klizeći, čas koračajući, spusti nizkosi dimnjak. Trebalo je spustiti se niz još jedan takav prolaz, ali je onnajzad stajao na podu prostorije koja je predstavljala kuću Keta i Hoba injihove majke i dviju sestara. Pri svetlu Ketove buktinje, koju on zabodemeđu dva kamena, Robin vide da su zidovi te prostorije od kamena, kojije bio vešto poređan, bez lepa, jedan nad drugim tako da je cela sobabila zasvođena u obliku košnice, visoke oko osam stopa.

Kada je Robin pomogao Ketu da zavije duboku ranu na levomramenu i jedan ili dva zareza na ruci, patuljak pogleda u lice svogagospodara sjajnim, radosnim pogledom i reče:

»Ako obećaš da nećeš od sebe dati ni glasa, ja ću ti pokazati blagokoje sam tu skoro našao.«

»Kete!« reče Robin vatreno. »Jesi li zaista našao moju draganu? O,dobri mali čoveče!«

Mesto odgovora Ket mahnu rukom Robinu da ga prati do dela sobezastrtog komadom ćilima, koji je nekada morao krasiti dvoranu nekoglorda. Provirivši kroz ćilim, Robin vide na konjskom ćebetu prebačenompreko ležaja od mirisne paprati lik Marijin kako leži i spava tako slatkokao da je u svom vlastitom lanenom krevetu u Melesetu. Pored nje je biomali, nežni lik jedne od Ketovih sestara, čija je crna kosa i bleda kožaživo odudarala od kestenjastih uvojaka i mrke kože Marijine. Dugo je ontako, srećan, gledao u njeno lice, dok ga najzad Ket ne trgnu šapućućimu:

»Ne gledaj je tako pažljivo; jer će joj se sigurno oči otvoriti i tražitigde si ti! «

Tiho su se Robin i Ket odšunjali u najdalji ugao sobe, i Ket ondapoče da priča svoju priču.

»Kada si me poslao da pazim na gospođicu Mariju, dok ti nedođeš«, poče Ket Trol, »ja sam stigao u zamak Meleset uveče i ušunjaose u njega, a da me niko nije opazio. Našao sam gospođicu Mariju unjenoj sobi, i ona je već bila odlučila da pobegne tebi, ne ostavivši zasobom nikakva traga, tako da upravnik Volter i njegovi ljudi ne bi biliosuđeni kao krivci što su joj pomogli da pobegne. Ja sam je pozvao date čeka, ali je ona čeznula za prostranim močvarama i nije htela da čeka.Tajnim putem mi smo izišli iz zamka u samu zoru i krenuli put močvara ipustopoljina. Gospodaru Robine, tvoja devojka je vrlo pametna, samo je

171

prebrza na delu. Ona se bojala da tu ne naiđe na neprijatelje koji pazena zamak, i stoga nije htela da idemo zajedno, kako se ne bi dogodiloda, ako oboje budemo zarobljeni ili ubijeni, ne ostane niko ko bi ti tojavio. Mi smo krenuli na put koji nas je imao da dovede tebi; ali nismo išlini dve milje, kad iz šiblja na Ketreil-Ringu iskočiše dvanaestorica ljudi iuhvatiše je. Ja sam im jedva umakao otpuzavši natrag, jer nisu verovalida je ona sama, pa su počeli da me traže. To su bili momci lorda odTerlstena, koga sam poznavao kao bliskog rođaka lorda od Rengbija.Divlji su oni bili i strašni i ne baš ljubazni s mojom gospođicom, tako dami je više puta dolazilo da odapnem strelu u grlo Grema Geptuta,njihovog vođe. Stavili su je na konja, koji je s ostalim stajao nazaklonjenom putu ka Ringu, gde su oni boravili i motrili na zamak udolini. Ceo bogovetni dan sam ih pratio, i žalosno je bilo to putovanje.Brzo su išli, držeći se močvara i pustopoljina, tako da mi ih je sa mojedve noge bilo vrlo teško pratiti. Te noći stigli su u Gremov Blek Tauer naVolu, i kad sam čuo da se kapija zatvorila, srce mi je toga trenutkaklonulo, jer je, kao što znate, ta kula strašno mesto i jer se u nju ne možetako lako prodreti. Sledećeg dana poslali su dva jahača na jug i odmahsam znao da idu pokvarenjaku Izenbartu, da mu saopšte kako je tvojadragana u njihovim rukama i da te sada mogu udariti u najosetljivijemesto. Dva dana sam hodao oko te crne proklete kule, sanjajući kakobih mogao da se uvučem unutra i da opet iz nje iziđem sa mojomdragom gospođicom nepovređen. Uveče trećega dana konjanici sevratiše s drugima koje je poslao ser Izenbart, a na čelu im je bio BoldvinKiler, koji je došao da uzme moju gospođicu i da je odvede u tamnicuRengbija. Ti znaš, gospodaru, da mi mali ljudi imamo mnogo tajnih ičudesnih veština i nepoznatih moći, i da smo sposobni da izvedemo vrloteške stvari. Tako je bilo i sada, i pomoću tih veština ja sam bio u stanjuda otkrijem slabu stranu te jake kule. Ja mislim, gospodaru, da nemazamka u koji ne bih mogao prodreti, ma koliko on bio visok i jak, samoako li se na to potkujem. Ušao sam u tu kulu preko noći i spustio mojudobru plemenitu gospođicu niz zid; i pre nego što sam se spustio, udariosam jednoga koji je spavao tako teško da se više nikada neće dići da štazla učini. Daleko smo otišli te noći, i ona je uvek bila hrabra i dobra.Ležala je skrivena danju, a ja sam išao daleko, da bih nam našao hrane;ali kod Bremberi-Berna susreo sam mladoga Dringa, i on je bio spremanda pođe, da bi te našao i donio ti dobre vesti. Onaj razbojnik koji sadaleži napolju mrtav na mogili video je mene i Dringa kako razgovaramo;poznavao me je kao tvoga prijatelja i, misleći da će steći naklonostlordova iz Rengbija, on ubi Dringa i, obukavši njegovo odelo, poče dame prati u stopu. Stigao sam ovde tek pre četiri sata i otada mojagospođica spava.«

»Pusti je neka dugo spava, dobri moj momče«, reče Robin, »jer joj

172

je to tako potrebno. Ne mogu nikada dovoljno da ti zahvalim, dragi mojKete«, nastavi on, »što si je spasao iz takve opasnosti. Kako da ti sedostojno odužim?«

»Gospodaru«, reče Ket, »nije potrebno da govorimo o oduživanju.Ja i moji dugujemo život tebi, i što god nas dvojica učinimo, radimo to izmeđusobne ljubavi. Zar nije tako?«

»Tako je«, odvrati Robin, i oni pružiše jedan drugom ruku, zaklevšise ćutke ponovo na uzajamnu odanost.

Robin prespava u vilenjakovoj mogili tu noć pored Keta na posteljiod paprati; ujutro je Marija bila silna radosna kada se probudila i našlaRobina pored sebe. Mnogo su razgovarali i oboje se zareklo da se višenikada u životu do smrti neće jedno od drugoga rastati. Toga istogadana Robin je otišao ocu Taku, da ga pripremi za venčanje.

173

KRALJ RlČARD SE SASTAJE SAROBINOM

Kad se u celoj okolini saznalo da se hajduk Robin oženio saMarijom Ficvolter, naslednicom prostranih zemalja Meleseta i štićenicomkraljevom, jedni su se čudili kako se ona mogla usuditi da se tako gruboogreši o kraljeva prava, dok su drugi bili radosni što je Robin tako smelopokazao kako baš ništa ne drži do prelata i moćnih i besnih lordova.

Izvesno vreme se govorilo da Viljem de Longčemp, kraljev kancelar,sprema veliku vojsku u šumu Klipstona, Šervuda i Bernišdela, da uništi isatre tog smelog i drskog hajduka. Govorilo se da će vojska poći iz tvrdihzamkova, na jugu iz Notinghema, na istoku iz Tikhila i Linkolna, nazapadu iz Pika i na severu iz Jorka, i da će projuriti kroz šume,ostavljajući za sobom leševe svih hajduka, izrešetane strelama iliobešene da se klate na visokom drveću.

Ali ništa ne bi od toga. Uskoro Viljem de Longčemp bio je proteraniz kraljevstva zbog svoje obesti i svojih nasilja, i zamci Notinghem i Tikhilpadoše u ruke erla Džona, kraljevog brata; tri naredne godine plemići iprelati bili su svojim kavženjima i svađama tako zabavljeni da im nisupadala na pamet drska dela jednog hajduka.

Zatim su se svi dobri ljudi ražalostili kada su saznali da je njihovjunački kralj Ričard zarobljen, da leži zatvoren u nekom zamku uNjemačkoj i da se traži ogromna svota novaca da bi bio oslobođen. Dabi se skupila potrebna svota, svako je bio obavezan da dade svoj deo, isvetovnjak i kaluđer; građani i seljaci, vitezovi i kavaljeri imali su da dadučetvrtinu svog godišnjeg prihoda a opati su bili obavezni da daduvrednost godišnje striže od bezbrojnih stada svojih ovaca.

Mnogi su ove namete plaćali samo na silu, tako da se novac dugoskupljao. Međutim, kralj je u tamnici provodio tužne dane osećajući daje, kako on peva u pesmi, koju je u to vreme sastavio, i koju ljudi mogu isada čitati:

»Istinita izreka, ja sam to iskusio, da mrtvaci i sužnji nemajuprijatelja ni rodbine.«

Celo to vreme Robin i Marija živeli su u šumi vrlo srećno. Ona je

174

zaista bila izgubila svoje prostrane zemlje; i mesto da živi u zamkudebelih zidova i da bude odevena u bogate haljine, živela je u šumskojkolibi, a na sebi nosila životinjske kože ili jednostavno domaće zelenosukno. Ali nikada ranije nije bila tako srećna, jer je kraj nje bio onaj kogaje volela više nego išta na svetu, i jer je uvek oko nje bujao slobodanživot svežih šuma i pomamni vetar u drveću.

Robin je želeo da kralj bude što pre oslobođen, pa je, čim je čuo dasu povećani nameti, kako bi se skupila otkupnina za kralja, pokupiopolovinu cele svoje zalihe zlata i srebra i, prodavši mnoge fine haljine ibogata odela, sav taj novac poslao pod jakom stražom u London ipredao ga u ruke samog predsednika opštine, koji je, otvorivši svežanj,pošto su donosioci otišli, našao u njemu komad srneće kože, na kome jebilo napisano:

»Od Robina Huda i slobodnjaka iz Šervudske Šume za njihovaljubljenog kralja, koga bi bog što pre spasao od njegovih neprijatelja kodkuće i u inostranstvu!«

Zatim, Robin je stavljao na stranu polovinu od svega što bi uzeo odputnika, i to na posebno skrovito mesto, namenivši to za otkup kralja.Isto tako, kada bi čuo da kakav bogat slobodnjak, imućan građanin,seljak ili škrti vitez, opat ili kanonik nije još platio razrezani mu porez,Robin bi otišao sa odabranom četom svojih ljudi i posetio kuću čovekakoji ne voli da se njegov kralj oslobodi; i ako se slobodnjak ili vitez ne biopirao, on bi tada iz njihove kuće uzimao onoliko koliko su bili dužni zaporez; ali ako bi se kada desilo da se čovek opre i da se oružjem u rucibrani, onda bi Robin uzimao sve do čega bi došao, pa bi tvrdicu Injegove ljude ostavljao u ranama i sa praznim džepovima. Stoga, izstraha da ne izgube mnogo više, mnogi su se žurili da odjednom plateporez, koji inače ne bi nikada platili; a neki, kojima je Robin bio uzeo štosu bili dužni, morali su posle opet da plate kraljevskim ubiračima poreza.O Robinovim postupcima širile su se razne priče na daleko i široko, svedok nisu stigle do ušiju Hemelina, moćnog erla od Varena, koji je biojedan od kraljevih blagajnika. I on veselo izjavi da je velika šteta što kraljnema u svakoj grofoviji po jednog ubirača poreza kakav je Robin, jer bionda kralj bio slobodan za nekoliko nedelja. On se do tančina obavestioo Robinovom životu, pa je jednom prilikom rekao pred mnogimplemenitim i moćnim lordovima da bi rado hteo da vidi tog snažnogslobodnjaka, jer izgleda da je on čovek kakav se njemu najviše sviđa.

Kada je kralj Ričard najzad bio pušten iz tamnice, većina njegovihneprijatelja, koji su držali zamkove u ime njegova brata Džona, koji je bioskovao zaveru da prigrabi krunu, napustiše ih i utekoše iz straha predkraljevom osvetom. Drugi su bili opsednuti od kraljevih prijatelja, pa suse uskoro predali. Izvesni vitezovi su držali zamak u Notinghemu za erlaDžona; i oni su se opsadnicima vrlo žestoko opirali i nisu nikako hteli da

175

im predadu zamak. Kada se kralj Ričard iskrcao u Sendviču, pošto jedošao iz Njemačke, čuo je da taj zamak još odbija da se pokori njegovimsavetnicima, pa je, strašno se naljutivši, otišao do toga grada i pao predzamak sa ogromnom vojskom. Zatim je izvršio na njega napad i tako sežestoko borio da je zauzeo deo spoljnih utvrđenja, pretvorio ih uruševine i ubio mnogo branilaca. Zatim je naredio da se na očigledopsednutih podignu vešala i na njima da se obese vojnici koje je zarobio,za primer odmetnicima u zamku.

Dva dana docnije upravnici zamka, među kojima je bio i RalfMerdek, brat šerifa koga je Robin ubio, iziđoše a predadoše zamak ibaciše se pred kralja, moleći milost. On ih strogo primi i naredi da iličuvaju pod strogom stražom.

Jednom prilikom, kad je kralj sedeo sa svojim lordovima za ručkom,ispričaše mu kako ima neki smeo i drzak hajduk, koji živi sa mnogimodmetnicima u šumama Klipstona, Šervuda i Bernišdela, koje ležeseverno od Notinghema. Naročito se njegov kancelar, Viljem deLongčemp, naljuti, čim su bila pomenuta Robinova zlodela.

»Takvog čoveka, gospodaru«, reče on, »tvoj otac, blaženopočivšikralj Henri, ne bi trpio da vrši zločine za sve ovo vreme, nego bi sigurnoposlao vojsku strelaca u šume gde se on skriva, da iz njih istera sve teskitnice, i bez oklevanja ga obesio.«

»To je bila tvoja dužnost, lorde episkope, trebalo je da ti to učiniš«,odvrati Ričard strogo. »Ja sam te ostavio da upravljaš mojim zemljamapravedno i da sprečavaš razbojništva, ubistva i svađe, a meni se čini dasi ti još L doprinio opštoj zbrci i neredu.«

Mnogi plemići, koji su mrzeli episkopa, osmehnuli su se kada suvideli žalost na licu Viljema de Longčempa. Oni su ga proterali izEngleske zbog njegove osionosti i nasilja, i odgovor kraljev silno im sesvideo.

»Povrh toga, sire«, reče Hemelin, erl od Varena, »da je lord episkopbio u stanju da obesi tog moćnog hajduka, verovatno bi VašeVeličanstvo bilo duže u tamnici.«

Ljudi u čudu pogledaše u de Varena i videše osmeh na njegovomlicu.

»Kako to, de Varene?« upita kralj Ričard. »Kakve veze ima izmeđutoga razbojnika i moga oslobođenja?«

»Ima, sire«, odvrati de Varen, »jer iako on silno voli kraljevu divljač,u čemu greši kao i mnogi drugi, bili to bogataši ili siromasi, izgleda davoli i svoga kralja, i da u toj svojoj ljubavi prema tebi nadmašuje mnogevitezove i lordove. On uzima porez od putnika koji prolaze kroz tvoješume i, kako sam čuo, on je skupio bogatu opremu i veliku količinunovca. Polovinu toga bogatstva on je poslao mome predsedniku opštinegrada Londona L to je bio iznos u visini otkupnine jednoga erla. S time je

176

on poslao i poruku, koja je glasila ovako: »Od Robina Huda islobodnjaka Šervuda za stvar njihovog ljubljenog kralja, koga bog daoslobodi od njegovih opakih neprijatelja kod kuće i u inostranstvu.«»Dalje, sire«, nastavi de Varen, dok su se ljudi u čudu zgledali, »on jesam preuzeo na sebe dužnost ubirača poreza za ove krajeve i mnogogugojenog kanonika, opata ili priora, koji nije hteo da plati porez, kako bi tibio oslobođen, i mnogog bednog građanina, viteza ili slobodnjaka, ovajje hajduk noću posetio i prisilio ga da plati porez. Života mi, kako su miljudi pričali, oni su morali svoj porez da plate dvaput - jednom RobinuHudu, pa opet poreskim izvršiocima - i oni su se na to mnogo žalili!«

Kralj se srdačno nasmeja i njegova se gospoda pridružiše tomesmehu.

»I porez i namete koje je tako skupio«, nastavi de Taren, »ovajhajduk je poslao lordu Meru sa porukom, kako sam vam rekao: »Zaoslobođenje moga lorda kralja od neraspoloženih vitezova, kaluđera idrugih pokvarenih lupeža, koji ga ne vole, ne drže do njega kao ni doprebijene pare, posredstvom Robina Huda i njegovih ljudi iz šume.«

»Vere mi«, reče Ričard, pri čemu mu se lice i glas uozbiljiše, »to ječovek koji mora da ima mnogo smisla za pravo i pravicu. Jasno je da onpoznaje i voli slobodu mnogo i da ima mnogo samilosti za one koji sedeu zatvoru i gledaju sunčevo svetlo kako mili po podu njihovih ćelija. Takomi mog slavnog oca, da su me drugi podanici voleli i bili zauzeti za mojustvar kao taj hajduk, ne bih morao da venem u zamku Hagenau tolikomeseci.«

On mrko pogleda sve oko stola i na mnogom se licu pojavilo malobledilo, jer su znali da nisu bili suviše revnosni pri skupljanju velike svoteza otkup svoga gospodara. Mnogi su, pak, bili malo zavedeniobećanjima nevernog brata kraljeva, sera Džona od Mortenja.

»Vere mi, hoću da vidim toga hajduka«, reče kralj, »da vidim kakavje to čovek. Kako je to on prekršio zakon?«

»Ubio je moga brata, sire«, reče Viljem de Long-Čemp. »On je ubiosera Rodžera na drumu, i potom pet vojnika opata od Sent-Merija uJorku. Otada su njegova ubistva i razbojništva bezbrojna.«

»Ja mislim da je on ubio vašega brata, lorde episkope, jer je serRodžer hteo da izvrši otmicu Ficvolterove ćerke, ledi Marije«, reče deVaren mirnim glasom. »Zar nije tako? Vaš brat sa četom slugu napao jenju i njene seljake u šumi i hteo da je odnese u svoj zamak, koji neki ljudizovu Crnom kućom, kako sam obavešten, da se taj hajduk nije našaoblizu u zasedi i ubio Rodžera jednom strelom kroz vizir.«

»Svega mi na svetu«, reče kralj Ričard, koji je uvek hvalio junačkadela u vezi sa spasavanjem žena od raznih zala i nasilja, »to jepravedno delo, jer, koliko se sećam, to nije prva žena nad kojom je vašbrat, lorde episkope, izvršio nasilje!«

177

Viljem de Longčemp pogleda besno u erla de Varena, koji se nabesne poglede svoga neprijatelja bezbrižno osmehnu.

»Hteo bih da znate, sire«, reče Viljem kancelar, okrenuvši se kralju,»da je, ako već ne smatrate ubistvo mog jadnog rođaka mnogo važnim,taj lopov i ubica Robin Hud nedavno izvršio dela po kojima sigurno nećesteći vašu naklonost. On je ubio šerifa Notinghema, Roberta Merdeka;on se venčao sa ledi Marijom, jednom od vaših štićenica; i povrh toga,zbog njega je jedan vitez, čije zemlje leže u blizini ovoga zamka, otišaoda krade t pljačka s njim po šumama.«

»Kako se zove taj vitez?« upita kralj, sa strogim izrazom na licu, jeriako je bio spreman da progleda kroz prste u mnogim stvarima slavnomslobodnjaku, imao je malo milosti prema vitezu koji zaboravlja svoju časti odmeće se u hajduke.

»To je sir Ričard od Lija, čije zemlje leže kod Linden-Lija, blizuNotinghema«, reče Viljem de Longčemp.

»Ja ću mu oduzeti zemlje«, reče kralj ljutito, »i glava ima da mubude odrubljena - kukavici i otpadniku jednom! Objavite«, nastavi on,okrenuvši se jednom pisaru riznice, koji je stajao iza njegove stolice, »daće svaki onaj koji uhvati toga viteza i donese mi njegovu glavu dobitinjegove zemlje.«

»Ako dopustite, sire«, reče neki stari vitez, koji iziđe iz grupe bogatoodevenih lordova, koji su čekali iza kralja, »rekao bih da nema živačoveka koji bi mogao držati zemlje ovoga viteza, dok god njegov prijateljRobin sa svojim ljudima mogne prolaziti kroz šumu i mogne zatezatilukove.«

»Ko si ti?« upita kralj. »I kako ti to znaš?«»Ja sam, sire, Džon de Berkin«, reče stari vitez, »i ser Ričard od

Lija bio mi je prijatelj. Otkada je ser Ričard pobegao, novi šerifNotinghema nastojao je da drži njegov zamak i zemlje u tvoje ime, alinijedan čovek neće u njemu da boravi. Njegovi ljudi, prolazeći poljima,ginuli su probadani strelama iz šume, njegove sluge su ubijane ili subežali, a svi seljaci koji su živeli na imanju pridružili su se svomegospodaru u šumi.«

»Tako mi mog pokojnog oca«, reče kralj, ustajući sa svog sedišta,»ako govoriš istinu, onda u šumama žive najbolji ljudi, a hulje suupravnici koji se prave kao da upravljaju u moje ime, dok su me stvarnoostavljali da venem u tamnici. Hoću da vidim tog hajduka - gledajte, deBerkin, poručite tom lupeškom hajduku da će stajati pod mojomzaštitom, neka dođe; jer bih s njime, koji me voli, iako je ubio mogašerifa i moje vitezove, rado govorio.«

Kad je zamak Notinghem bio predan u ruke kraljeve, on ode da loviu Šervudsku Šumu, koju nikada ranije nije video; i njemu su se mnogosvidela gorostasna stabla koja je u njoj našao, prekrasni ravni proplanci,

178

vrletni brežuljci i talasasti prudovi. Toga dana kraljeva pratnja krenu kodRaford Brejksa jelena, tako brzog i jakog da su jahači i psi morali za njimda trče mnogo milja na sever u Bernišdelsku Šumu, gde se on, pošto jebilo kasno i već pao sumrak, izgubio. Te noći kralj je spavao u kućibenediktinaca od Gildingkota, i sledećeg dana on je poslao svoje lovcekroz šumu da objave po raznim selima, zamcima i gradovima da se jelenkoga je kralj terao i izgubio dan ranije ima odsad da zove »jelen koga jekralj objavio« i da pomenutog jelena, na kome su istaknuti izvesni jasniznaci, po kojima ga svaki bolji lovac može odmah raspoznati, ne smeniko ubiti, povrediti niti poterati.

Kralj Ričard je svaki dan prolazio loveći kroz šumu i nikada se nijezadržavao na jednom mestu; ali nikada nije mogao da sazna gde seRobin Hud skriva. Najzad je pozvao sebi glavnog šumara Šervuda, kojise zvao ser Ralf Fic-Stefen.

»Zar ne znaš, gospodine šumare«, upita kralj, »gde moji glasnicimogu da govore s tim hajdukom? Rđavo čuvaš ovu šumu čim dopuštašda u njoj sto i četrdeset hajduka nesmetano žive i da po svojoj voljiubijaju moju divljač. Nađi mi toga Robina Huda ili ćeš izgubiti službu.«

Ralf Fic-Stefen bio je smeo čovek, i on odvrati: »Moj gospodarukralju, nije reč o tom da li ja ili Vaše Veličanstvo možemo naći RobinaHuda, nego je reč o tome hoće li Robin Hud dopustiti da ga pronađemo.Slobodan sam da reknem, sire, da sam se prošlih godina toliko trudio danjega i njegovu družinu uhvatim i da sam pomagao šerife svih grofovijakoje graniče sa šumama, ali je ovaj hajduk, što se tiče skrivanja, praviTisac i ima toliko jama. Pa ipak, učiniću sve što mognem da vam gadovedem.«

Fic-Stefen okupi potom sve svoje šumare, saopšti im šta je kraljrekao i posavetova se s njima šta bi bilo najbolje da se učini pa da sekraljevoj želji udovolji. Jedni su predlagali ovo, drugi ono, dok nadšumarne izgubi strpljenje.

»Dođavola, glupani i budale!« viknu on. »Da je taj lopovski hajduksamo upola lukav kao što jeste, on bi se još i onda igrao s takvimzvekanima kao što ste vi. Nije ni čudo što mu se nikada niste približili nina jednu milju. Gubite se svaki u svoje šumsko područje, a ja ću seosloniti na svoju pamet.«

Vrlo utučeni, šumari odoše na svoju dužnost. Većina ih je nosilaožiljke od rana dobijenih u okršajima sa Robinom i njegovom družinom.Osećali su da će, osim ako njihov starešina ne nađe puta i načina kakoda nađe hajduka i dovede ga pred kralja, svi uskoro izgubiti svojašumarska mesta, koja, iako su im donosila pokatkad rane i udarce, ipaksu im davale prilike da zgrnu silne pare i da vrše nasilja nad siromašnimsvetom i da od njega otimaju novac ili imanja.

Dva dana kasnije Ralf Fic-Stefen dođe u zamak Drekenhol, gde je

179

kralj boravio, i zatraži da bude primljen u audijenciju. Kada ugleda kralja,kleknu na kolena i, kada mu kralj Ričard naredi da govori, on reče:

»Sire, ja sam saznao da je hajduk Robin, dok ste se vi zadržavali uovim severnim krajevima, obilazio puteve kod Oreltona, zaustavljajućibogate putnike i otimajući im blago. Sada vam savetujem kako bistemogli da govorite s tim lopovom. Uzmite sa sobom petoricu svojihlordova - i to one koji nisu nagle i uzbudljive ćudi, savetovao bih vam, dane bi odali ko ste pre nego što počnete da govorite s hajdukom - ipozajmite kaluđerske rize od opata od Mederseja tu preko reke. Ja ćubiti vaš vodič i odvesti vas do puta oko kojega obilazi Robin sa svojomdružinom, i dajem glavu da ćete toga razbojnika videti pre nego štostignete u Notinghem.«

»Vere mi«, reče Ričard srdačno se nasmejavši, »šumare, tvoj mi sesavet sviđa. Gledaj da od mog lorda opata dobiješ kaluđerske rize zamene i za tebe i za mojih pet lordova, pa ćemo poći s tobom.«

Iako je dan već bio pri kraju, Ričard je hteo odmah da krene na put;i čim donesoše kaluđerske rize, on obuče veliku, crnu rizu na svoj bogativrskaput, koji se blistao leopardima Anžua i ljiljanima Francuske, i naglavu stavi kapuljaču i šešir široka oboda, kakav nose duhovnici na putu.Bio je vrlo oduševljen pri pomisli na ovako čudnovatu pustolovinu, pa sešalio i smijao sa petoricom vitezova, koje je odabrao da idu s njim. To subili Hemelin, erl de Varen, Ranulf, erl od Čestera, Rodžer Bigot, Viljemerl od Ferera, i ser Ozbert de Skofton.

Za jedan sat bili su na drumu; pratnja je izgledala kao petoricabogatih kaluđera ili visokih činovnika nekog velikog opata, koji putuju poposlu svoje kuće. Iza njih su išla dva konja natovarena njihovimprtljagom, a za ovima tri još veća konja, natovarena hranom, stonimposuđem i ostalom bogatom opremom. Konje su vodila dva šumara, kojisu bili prerušeni u kaluđerske sluge.

Jahali su tako jedan sat po mraku; za to vreme se Ričard šalio sasvojim vitezovima ili je s vremena na vreme od radosti pevao. Kada ihnoć prisili da stanu, Ralf Fic-Stefen savetova da bi bilo dobro da maloskrenu s puta u kuću kanonika od Klambera, gde će naći sigurnoprenoćište. S tim se kralj složi i, posle kratkog jahanja kroz šumu, onibehu primljeni u kanonikovoj gostinjskoj dvorani. Osim jednog trgovca injegove trojice ljudi, koji su već bili za večerom, i jednog čoveka, koji jepo svom aljkavom izgledu i odelu, pa po tome što je imao malu harfu,izgledao kao neki putujući pevač ili opsenar - velika dvorana bila jeprazna. Kraljeva pratnja nije htela da oda ko su oni, jer bi tada bilipozvani u privatnu dvoranu da večeraju sa kanonikom; kralj Ričard jevoleo da ostane nepoznat.

Stoga su doneli hranu iz prtljaga koju su nosili tovarni konji, pa sukralj i njegovi lordovi i Ralf Fic-Stefen jeli za stolom u dvorani koju su

180

slabo osvetljavale tri ili četiri buktinje, koje su prštale, i buktele i dimile seu udubljenjima na stubovima.

»Ja ti kažem da si budala!« začu se najednom ljutit glas trgovca.Izgledalo je da se svađa sa opsenarem, koji se nasmejao i udario usvoju harfu, kao da mu se ruga. »Takav rasipnik kao što si ti ne znavrednost novca, pa zato tebi gubitak novca nije ništa.«

»Koju li ti samo muku i nevolju zadaje taj novac, trgovče!« odvratipevač. »Ti si sam sebi izrekao presudu. Onaj koji ima novaca stalno je ustrahu da ih ne izgubi. Kaži mi, možeš li ikada noću zdravo da spavaš?Imaš li i u jednoga od svojih ljudi puno poverenje? Zar nisi stalno ustrahu od razbojnika da te ne napadne i da ti zbog tvog novca neprereže grkljan? Ne, onaj koji ima novaca dobija time bliskog neprijatelja,koji ga muči i raspinje. Što se mene tiče, ja nemam uopšte nikakvognovca, i zato se ne brinem.«

On udari u harfu i poče da peva neku veselu pesmu.»Gledaj, trgovče«, nastavi on, dok je ovaj gledao u njega zlovoljno,

»ja nikada nisam imao više od dva jela odjednom, i tako sam strahovaoda kakva pokvarena budala ne rekne kako sam ih ukrao ili da ne pokušada mi ih ukrade, pa sam se uvek žurio da ih potrošim, i kada bih iposlednji potrošio, onda bih se opet osećao srećnim. Daj mi kakav ćošakgde ne duva vetar noću, malo mesa i hleba i gutljaj vina svaki sat, mojuharfu i ravan drum preda mnom, pa onda ti, gospodine trgovče, možešda držiš svoje računske knjige, svoju bogatu opremu i svoje mrzovoljnejadikovke što ti je nekoliko jadnih funti otišlo hrabrom hajduku.«

»Nitkov jedan! Trebalo bi mu izgoreti oči i odrezati uši!« viknutrgovac. »Da sam mu po istini rekao sve što imam, ne bi me opljačkaodo poslednjeg groša koji sam zaradio na vašaru u Notinghemu!«

»Ha! ha! ha!« smijao se opsenar glasno i otegnuto. »Tako li je to,zar ne? Hajduk je na tebi izveo svoju staru smicalicu, zar ne? I ti sinaseo - tvoja bedna duša ne da ti da kažeš istinu, i stoga, čim je videoda imaš više novaca nego što si priznao da imaš, on ti je uzeo sve! Ha!ha! ha! Gospodine trgovče, da si manje žudeo za novcem, sada bi ga, unajmanju ruku, imao koliko toliko.«

»Šta kažeš?« povika kralj sa svog mesta, okrenuvši se prematrgovcu. »Ko te je to opljačkao?«

»Ko me je opljačkao, gospodine popo?« odvrati trgovacpodrugljivim glasom, jer kaluđeri kod trgovaca nisu bili osobito omiljenizbog visokih nameta i carina koje su tražili od njih, da bi im dali dozvoluza prodaju robe na svojim trgovima. »Ko drugi negoli onaj sotonin papak- onaj nitkov, skitnica Robin Hud! I ako ti, gospodine popo, budeš sutraputovao istim putem, ja se nadam da bi on mogao i s tobom napravitiisto ono što i sa mnom.«

»Savladaj se, čoveče, ti si žalostan, kao kakav vepar če su uši psi

181

raskidali!« reče pevač smijući se. »Govori sa više poštovanja premacrkvi i njenim slugama. Misli na to, stara žalosna glavo, da su te onikrstili i od tebe napravili hrišćanina - ako si zaista hrišćanin a nisinevernički pas nekog muslimana - i samo s njihovom pomoći da ćešumreti i biti sahranjen, ako na kraju ne budeš bačen u jarak pored puta,kao što sam video da se dogodilo s tolikim bogatim ljudima!«

Trgovac je gledao i režao na pevača, zatim se okrenuo i, zamotavšise u svoj ogrtač, pokazao da ima veliku želju da svoj gubitak zaboravi usnu.

»Ne zamerite mu na rečima, gospodine opate!« reče pevač. »Negovori iz njega čovek, nego trgovac kome su opljačkali zaradu. Halo!Evo jednoga koji je toliko veseo koliko je trgovac sumoran.«

Na kucanje još nekih putnika otvoriše se vrata dvorane; i prekoslame i rogoza na podu dođoše jedan starac i žena siromašna izgleda.Oni su bili odrpani, i oboje su nosili po mali zavežljaj, u kome jeverovatno bila sva njihova imovina.

»Pomoz' bog, plemenita gospodo«, reče starac. Celo mu se licenabora od osmeha kad skinu svoju poderanu kapu, najprije predkaluđerima u crnim rizama, a onda pred pevačem, koji se na njega zauzvrat osmehnu i, podigavši se, skinu pred njim svoj šešir sa otrcanimperom.

»Pozdravljam te, stara vesela dušo!« reče on. »Da ne znam da jenajbliža pivnica punih dvanaest milja daleko odavde, častio bih teblagoslovenim pićem od crvenkastog grožđa. Kako je?«

»Gospodine«, reče starac radosno, spustivši svoju torbu na klupu,»doživio sam prekrasnu pustolovinu, susreo sam najplemenitijegplemića koga sam ikada video ili za koga sam ikada u životu čuo. Nijebilo ni četiri milje od Olertona, i mene je već bio spopao strah od šume.Guste su one i mračne, a ja sam se svakog trenutka plašio da iz mrakane izbije kakav strašni razbojnik i da nam ne prereže grkljan radinekoliko jadnih penija koje imamo.«

»Mi smo siromašni, gospodine«, upade stara žena, nežnog lica,iako su joj ruke bile čvornovate i ispucale od rada celoga života, »i nismonavikli na putovanje. Idemo da izbavimo svoga siromašnog sina iztamnice u Tikhilu.«

»Kako je dospio vaš sin u tamnicu, gospođo?« začu se blag glasizmeđu crno odevenih kaluđera. To je bio kralj.

Stara žena se skoro zaprepasti što ju je oslovio čovek koji je govoriotako otmenim tonom; jer je bila samo siromašna žena iz Notinghema.Ona se duboko pokloni i odvrati:

»O, gospodine popo, on je bio umoran od teškog rada kod kovačamajstora Petra Grejtreksa, pa je otišao na put da se usavrši, iako sam gamolila da ostane s nama. I posle nekoliko meseci saznali smo da je

182

uhapšen zbog skitanja i da je u tamnici u Tikhilu bio okovan sve dotledok nije izgubio jednu nogu. I tako idemo da ga zatražimo j da gauzmemo opet sebi kući.«

»Ali, dobra dušo«, reče kralj, »oni vam neće pustiti sina iz tamnice.«»O, mi smo mu roditelji, gospodine popo«, reče stara žena i suze joj

udariše na oči, »i mi smo sigurni da naš Dikon nije učinio ništa rđavo.Oni će nam ga sigurno predati.«

»Hajde, stara«, reče njen muž, »otari suze i ne boj se ništa. Zar nijeRobin Hud rekao da će se pobrinuti da nam oni, kad stignemo tamo,predadu Dikona?«

»A je li Robin, starče, taj dobri plemić kojega ste danas susreli?«upita kralj.

»Jeste, gospodine popo, s dopuštenjem, on je taj. On je poslaosvoga čoveka k nama - oni su nas motrili kroz lišće kada smo prolazilistrašnim putem - i mislio sam da je to razbojnik koji hoće da nasopljačka; a kad tamo, to je bio glasnik samoga Robina Huda, koji je hteoda govori s nama.«

»Ja sam ipak htela da pobegnem, gospodo«, reče stara žena, »takosam se strašno uplašila toga Robina Huda, jer je on, kako sam čula,veliki hajduk. Ali mi moj stari čovek reče...«

»Ja sam joj, gospodine, rekao da se ne plaši«, nastavi starac,nestrpljiv zbog toga što ga je žena prekinula, »jer je Robin, kako samčuo, i suviše dobar čovek a da bi pljačkao siromašne ljude, rekao sam jojda on po svoj prilici hoće od nas da sazna dolaze li za nama kakvi bogatitrgovci ili popovi, s dopuštenjem! Ali nas nije o tome ništa pitao. Ne,gospodo, najbolji plemić, to je on!« Starac nastavljajući sve više seuzbuđivao. Lice mu se zacrvenelo, oči mu se sve više sjajile, a rukamaje mlatarao tamo-amo. »On nas je pitao za sve, i ko smo i odakledolazimo, kuda smo pošli i zašto. Zatim je naredio da donesu jela i vinarnahranio nas je kao da smo lord i ledi, dvoreći nas svojim rođenimrukama, - gospodo, sve ovo što vam pričam, istina je, bog mi je svedok.Zatim je ovaj moj zavežljaj ovde natrpao hlebom i mesom, a onda strpaou njega još i bocu vina, pa nas opet izveo na put. I dao mi je ovo«, onpokaza komad novca koji se mutno zasja na svetlu buktinje: to je biosrebrn peni; »i njegove su poslednje reči bile: »Starče, ja ću se pobrinutida ti predaju sina kada budeš stigao u Tikhil. Pa ako ti kakav drski lupežstane na put i htede te napasti ili te opljačkati, reci mu da ti je Robin daopropusnicu kroz šume i naredio mu da te pusti na miru, ako neće da gastigne sudbina Ričarda. Ilbista.«

»Je li iko ikada video goreg nitkova od toga Robina«, povika oštrimglasom trgovac, koji je sve to slušao. »Od mene je uzeo sve što samimao, a ovom starom prostaku, seljaku, koji ne zna vrednost jednomgrošu, dao srebrni peni, a to je verovatno jedan od onih koje je taj

183

razbojnik meni oteo!«»O, prestani jednom s tom svojom galamom, stari gade!« viknu

pevač ozbiljno. »Ja ti kažem da će, kada velika truba na sudnji danzatrubi, Robin pre tebe da se nađe pred kolenom sv. Petra, ili ja inače neznam šta je t» dobar čovek i dobrotvor. Sastaviću pesmu o tome što simi starče, sada pričao, jer je to, zaista, delo vredno da ga pesnik opeva,vredno da ga pesma jednog pesnika proslavi.«

Starac i žena sedoše da večeraju; pevač postade ćutljiv i zamišljen,oči mu behu napola zatvorene, kao da mrmlja u sebi neke isprekidanereči; on poče da sastavlja svoju pesmu; i trgovac i njegovi ljudi opet sezamotaše u ogrtače i počeše da kunjaju na krevetima sa točkićima, kojisu bili poređani duž prostorije.

Međutim kralj klimnu glavom de Varenu i upita ga tihim glasom štaje Robin mislio pod »sudbinom Ričarda Ilbista«, na što erl i Ralf Fic-Stefen ispričaše kralju sve što se u svoje vreme dogodilo u Jorku, obekstvu vođe svetine koja je mrcvarila Jevreje i o tome kako je Robinuhvatio Ričarda i pogubio ga zbog mnogih njegovih zločina u samomprisustvu sera Lorensa de Rebija, maršala kraljevskog sudije. Kadaprestadoše da govore, kralj izvesno vreme zašuti, utonuvši u dubokemisli. Najzad on reče:

»Izgleda mi da taj Robin Hud nije običan čovek. Skoro mi se čini daon vrši pravdu uprkos zakona i da zaista nisu imali pravo oni koji su gaprisilili da se odmetne u šumu, i da postane hajduk. On pljačka bogatašei gorde, koji su sami pljačkali da bi zasitili svoju gramzivost i sujetu; alidaje pomoć i potporu siromasima, a to, izgleda, ne želi nijedan čovek dačini. Ja ću biti veseo kad ugledam toga čoveka i pomoću božjomnapraviću ga svojim prijateljem.«

Zatim kralj naredi da se spreme kreveti i svi pođoše na počinak.Sledećeg jutra kraljeva družina nije bila odmakla više od pet milja

senovitim drumom koji je vodio u Orelton, kad najednom iz šume izbivisok čovek, odeven u stari zeleni koporan i čakšire do kolena iste boje.U ruci je nosio veliki luk, veći i od samog njega; o boku je nosio jak mač,a za pojasom kamu od španskog čelika. Na glavi mu je bio šešir odkadife, i za njim dugo pero iz fazanovog repa.

Bio je on muževna pojava, sa oštrim, prodornim pogledom; lice ivrat bili su mu preplanuli od letnjeg sunca, a crni uvojci spuštali su mu sena pleća. On oštro pogleda u prvog jahača i reče, digavši uvis svojuveliku ruku tamne boje:

»Stanite, gospodine opate! S vašim dopuštenjem, jedan trenutakćete biti sa mnom.«

On stavi dva prsta u usta i oštro zviznu. Skoro istoga trenutka izmračne šume s jedne i s druge strane druma izbi dvadeset strelaca.Svaki je bio odeven u zeleni koporan i čakšire, tu i tamo pocepane i

184

pohabane; ali je svaki bio dobro građen i smela pogleda, imao snažneruke i nosio luk.

»Mi smo slobodnjaci ove šume, gospodine opate«, reče Robin (to jenaime bio sam Robin). »i živimo od kraljeve divljači u ovoj šumi i odonoga što nam daju bogati lordovi i vitezovi i sveštenici od svoga blaga.Dajte nam, dakle, izvestan deo svoga novca pre nego krenete dalje,gospodine opate!«

»Dobri slobodnjače«, odgovori kralj, »nemam uza se više odčetrdeset funti, jer sam boravio s našim kraljem u Blajtu, pa sam se tamomnogo istrošio. Svejedno, ja ću ti drage volje dati sve što imam.«

Kralj naredi jednoj od prerušenih prilika iza sebe da mu izvadi kesu;nju uruči Robinu, koji je uze i reče:

»Gospodine opate, govorili ste kao častan i plemenit čovek. Stoganeću da pretražujem vaše bisage, da bih video da li govorite istinu. Evovam«, reče on, »ovih dvadeset funti natrag, jer ne bih hteo da idete daljea da nemate novaca. Ostalih dvadeset biće naplata za vaše sigurnoputovanje. Srećan put, gospodine opate!«

Robin se povuče ustranu da bi propustio konje, skinuvšidostojanstveno šešir u znak pozdrava. Ali opat stavi ruku u njedra iizvadi komad pergamenta, koji poče da razmotava, pri čemu kruta kožapucketaše. Na njemu su bila ispisana slova, a ispod njih veliki crvenikomad voska i na njemu pečat.

»Velika hvala, dobri slobodnjače«, reče kralj, »ali ja ti, evo, nosimpozdrav našega dobrog kralja Ričarda. On ti je poslao ovaj pečat i svojpoziv da se za tri dana sastaneš s njime u Notinghemu, i ovo ima da tibude sprovodno pismo tamo i natrag.«

Približivši se i uzimajući pergament, Robin oštro pogleda u liceopatovo, koje je pod kukuljicom bilo zasenjeno. Zatim se spusti nakolena u znak poštovanja prema kraljevom pismu i reče:

»Gospodine opate, nema čoveka na svetu kojega bih voleo višenego što volim moga premilog kralja. Pozdravljam njegovo pismo, a vi zavesti koju mi donosite, gospodine opate, treba da ostanete ovde i daručate sa nama onako kako se u šumi ručava.«

»Hvala«, reče kralj, »hoću rado.«Kralja i njegove vitezove odmah odvedoše peške duboko u

unutrašnjost šume, gde se pod hajdučkim drvetom kuvao ručak. Robinstavi u usta rog i dunu u njega; iz njega se razleže čudnovat doziv. Tekšto behu zamrli poslednji zvuci, a sa svih strana šume, koja jeokružavala proplanak na kome su sedeli, izbiše ljudi u zelenom, salukovima u rukama i mačevima o bedrima. Svi su imali živahan ineustrašiv izgled ljudi naviklih na čist vazduh i slobodan život; kako sekoji približavao mestu gde je Robin stajao, skidao je pred svojimstarešinom šešir u znak pozdrava.

185

»Pokojnog mi oca«, promrmlja Ričard u uho de Varena, »ovo miizgleda vrlo skladno i pristojno, iako i žalosno. Ovo su sve sami dobriljudi i oni više slušaju naređenja ovoga hajduka nego moji vitezovimoja.«

Kralj i vitezovi navališe na dobar ručak koji je bio pred njihpostavljen i, kada sve bi gotovo, Robin reče:

»Sada ćete, gospodine opate, da vidite kakvim životom mi živimo,tako da kada se vratite našem kralju mognete sve da mu pričate.«

Nato postaviše nišane u koje odabrani hajduci počeše da gađaju;nišani su bili tako udaljeni i tako maleni da se kralj čudio kako da ih ikouopšte pogodi. Ali se on još više začudi kada Robin naredi da se postavijedna palica, na kojoj je visio venac ruža.

»Onaj koji ne prošiša kroz venac«, povika Robin, »izgubiće svoj luki strele i dobiće udarac šakom od onoga koji bude bolji strelac.«

»Ovo streljanje je naprosto neverovatno«, reče Ričard, sedeći postrani sa svojim vitezovima. »O, kada bih mogao sa sobom da povedempreko mora pet stotina ovakvih strelaca! Ja bih proburazio kaput kraljaFrancuske i prisilio ga da mi se pokloni.«

Dvaput je Robin odapeo u nišan i obadva puta je rascepio palicu. Alisu drugi promašili; mnogi su pali na zemlju od Robinove šake. Čak suSkarlet i Mali Džon morali da osete snagu njegove ruke; ali je Gilbert odBele Ruke bio već sada strelac skoro kao Robin. Zatim Robin odapetreći put, ali sada nije imao sreće, jer mu je strela promašila venac skoroza tri prsta. Strelci prasnuše u smeh i počeše da viču: »Promašaj!Promašaj!«

»Priznajem, priznajem«, povika Robin u smehu i upravo togatrenutka ugleda kroz drveće na drugom kraju proplanka jednu družinukako jaše prema njima. To je bila lepa Marija, njegova žena, odevena uzeleno, sa lukom i strelom pored sebe, i sa njom ser Ričard od Lija iAlan-e-Del sa svojom ženom Alisom.

Robin se okrenu opatu i reče:»Predajem svoj luk i strelu tebi, gospodine opate, jer si ti moj

pobednik. Udari me koliko god možeš.«»To ne priliči mome redu«, reče opat i navuče kukuljaču još više na

lice, da bi ga sakrio od Robinovog oštrog pogleda i od očiju družine kojaim se približavala.

»Udarite junački, gospodine opate«, navaljivaše Robin; »dajem vampunu dozvolu.«

Kralj se osmehnu, zagrnu rukav i udari tako snažno. Robina u prsada hajduk posrnu nekoliko koraka unatrag i umalo što ne pade nazemlju. Ali se, ipak, održa na nogama i približivši se kralju, sa čijega jelica kukuljica usled silnog zamaha bila skoro spala, reče:

»Device mi Marije, silna je snaga u vašoj ruci, lorde opate - opat li

186

ste, kaluđer li ste - i snažan ste vi i krepak čovek.«Toga trenutka ser Ričard od Lija skoči sa sedla i, skinuvši šešir,

potrča prema njima, vičući: »To je kralj! Robine, klekni!« Vitez kleknu naoba kolena pred kralja, koji sada potpuno zbaci kukuljicu sa glave satamnom kosom i otkri svoje plemenito lice i plave oči, u kojima je sijaoponos i prijatna srdačnost Ričarda Lavljeg Srca. Zatim on razgrnu crnurizu, tako da se ispod nje ukaza bogat svileni vrskaput, sav u sjajuanžujskih leoparda i francuskih ljiljana.

Robin i njegovi hajduci i Alan-e-Del kleknuše kada to ugledaše, alepa Marija i Alisa, sjahavši sa svojih konja, ponizno se pokloniše.

»Pokojnog mi oca«, reče Ričard uz veseo smeh, »to je vrlo lepo!Zašto klečiš, dragi moj Robine? Zar ti nisi kralj šume?«

»Moj lorde, kralju Engleske«, reče Robin, »ja te volim i bojim te se, imolio bih milost za sebe i za svoje ljude za sva dela koja smo počiniliprotiv zakona tvojih. Svojom dobrotom podeli nam milost!«

»Ustaj, Robine, jer ja, svetog mi Trojstva, nisam nikada u šumi sreočoveka koji bi mi bio tako po srcu kao što si ti«, reče kralj. On uzeRobina za ruku i diže ga na noge. »Ali device mi Marije, ti moraš danapustiš ovaj život i da budeš moj verni sluga, te da se vladaš, kaoispravan čovek, po zakonu.«

»Hoću drage volje, moj lorde kralju«, reče Robin »jer ću radije da sedržim tvoga zakona i da činim sve što mogu otvoreno nego da živim vanzakona.«

»Neka bude tako«, odvrati kralj. »Čuo sam za sve što si učinio. Ti sise venčao sa mojom bogatom štićenicom, uprkos mojim pravima! Je liova lepa ledi ta koja je ostavila bogatstvo i časti zemlje za tvoju ljubav?«

Lepa Marija baci se na kolena pred kralja, koji joj pruži ruku napoljubac, pošto je diže na noge.

»Priđite«, reče kralj, »vi ste se odrekli mnogo toga, da biste došlisvom dragom strelcu, lepa ledi. Mogu samo da se složim s tim što steizabrali hrabra i dobra čoveka. Vi ste moja štićenica, i ja vas drage voljedajem tamo kuda ste već sami otišli.«

To rekavši, kralj sastavi Robinove i Marijine ruke; i on i ona su seosećali vrlo srećni da im je sam kralj oprostio što su tako svesno radiliprotiv njegovih prava.

»Ali«, nastavi kralj smešeći se, »ti si počinio toliko drskih dela da te,Robine, zbog njih moram osuditi na neku kaznu. Hajde i vodi miran životposle svih ovih godina borbe i skrivanja. Uzmi svoju lepu damu i živi snjom na njenim zemljama u Melesetu, u miru s mojom divljači i svimtvojim drugovima. Drži se zakona koje stvaraju moji mudri savetnici zamir i napredak ovoga kraljevstva. Ako budeš tako postupao, dobićeš odmene oproštenje.«

»Moj lorde kralju«, reče Robin duboko dirnut kraljevom

187

plemenitošću, »za ovu tvoju veliku milost i naklonost uvek ću biti tvojverni i odani sluga.«

»Gledaj, de Varene«, reče Ričard, »da Robin preko svoje dameMarije bude uveden u posed svih njenih zemalja i prava.«

»Staraću se, sire«, reče moćni erl Hemelin, »tim pre što već vidimda ću imati Robinovu vrednu pomoć, kako bi se sa potrebnom brzinomskupljali tvoji porezi na vlastelinstvima i u gradovima lenkešerskihmočvara.«

Kralj se nasmeja i okrenu se Robinu:»Hvala ti na pomoći pri skupljanju moje otkupnine«, reče on.Zatim Robin dovede sera Ričarda od Lija do kralja, koji sasluša

molbu sera Ričarda i radosno mu povrati njegove zemlje i dade mu punooproštenje, što je, dajući Robinu pomoć, prekršio zakone.

Najzad, Alan-e-Del i gospođa Alisa kleknuše pred kralja, koji čukako su oni, sa ser Volterom de Bjuforestom, gospođinim ocem, navuklina sebe neprijateljstvo sera Izenbarta de Belema i kako su uvek živeli ustrahu da taj vitez nenadno ne napadne na njihova vlastelinstva i zemlje.Kralj se potanko raspita za nedela lordova Rengbija i lice mu se smrknuod besa kada ču za njihova raznovrsna i obesna nasilja.

»To je pokvaren rod ljudi!« reče on najzad žalosno. »Ali smo ih ja iostali nepokorni sinovi moga dragog oca doveli na svet, jer smokraljevstvo uvalili u grdne ratove i metež. I moj brat Džon činio je to istodok sam se ja borio za Sveti Grob, i ovi pokvareni lordovi su napredovaliu njegovu društvu. De Varene, još ću govoriti o tim lordovima iz Crnekuće! Pusti me samo da raščistim sa onim nevernikom, FilipomFrancuskim, i da ga izbacim iz mojih zemalja u Normandiji i Akvitaniji, paću onda doći natrag i do temelja porušiti ove proklete zamkove i potpunouništiti gnezda otrovnih guja, koje se zaklanjaju iza njihovih jakih zidina.«

Dva dana posle toga kraljevi glasnici uručiše jedan pergament stražina kapiji zamka Rengbi i ne htedoše da ostanu na hrani i konačištu, dabi time pokazali kraljevo nezadovoljstvo. Kada Izenbart de Belem pročitapismo na pergamentu, usta mu se iskriviše od gorka potsmeha.

»Tako!« reče on podrugljivo. »Kralj je prigrlio hajduka, jer želi daima dobre strelce za svoje ratove u Normandiji. I on hoće da znam da ćesve što učinim nažao seru Volteru de Bjuforestu, Alanu de Tranmiru ilidami Alisi biti smatrano zločinom protiv kralja te da će biti kažnjeno kaodelo veleizdaje.«

On baci pergament na pod, i oči mu se zasjaše pakošću.»Moram malo duže da čekam svoje vreme«, progunđa on u sebi.

»Ko zna? Kralj će se zabaviti ratujući sa Filipom Francuskim i osvajajućizamkove. Može on jednoga dana da pogine, pa kada erl Džon dođe napresto, ja ću imati dozvolu da činim što mi god bude volja sa onimdrskim hajdukom i svim njegovim prijateljima. Čekaću svoje vreme.«

188

Kako mu je kralj ponudio, Robin ode sa lepom Marijom na njenezemlje u Meleset i primi ih natrag od staratelja Skrivela od Ketstija, kojimu preko volje ustupi zamak, vlastelinstvo i ravne prostrane zemlje. Tuje Robin živio u miru i zadovoljstvu, vodeći pažljivo na imanju svoje ženedobro gazdinstvo, čuvajući da mu zemlje ne prisvajaju susedni lordovi ivežući sve svoje seljake i slobodne posednike za sebe svojomljubaznošću i otvorenošću.

S njim su došli Hob Hil i Ket Trol, zajedno sa svojim dvemasestrama. Njihova majka umrla je u zelenoj humci, nešto pre toga, pa suzato želeli da napuste humku. Mali Džon je takođe pošao sa Robinom, iGilbert od Bele Ruke, koji se venčao sa Sibi, jednom od vilenjačkihsestara, i oni su živeli u kolibi koju im je Robin dao. Druga sestra,Fenela, venčala se sa Votom Grehamom od Kar Pila, hrabrim ratnikom, iza njihovu decu se dugo govorilo da raspolažu vilenjačkimsposobnostima vidovitosti, nevidljivosti i natprirodne snage.

Ostali hajduci primiše ponudu kralja Ričarda da, za visoke plate iveliki plen, pođu s njim u Normandiju, da se tamo bore sa francuskimkraljem i odmetničkim prevrtljivcima Poatua. Većina ih ostavi svoje kostitamo; vratilo ih se oko dvadeset do četrdeset, posle pogibije kraljaRičarda, jedni sa bogatim plenom, drugi siromašni kakvi su i otišli; i svisu se postupno okupili na Melesetu, gde ih je »kavaljer Robin«, kako seon sad zvao, smestio na zemljama.

Sa ovima koji su se vratili iz Francuske bili su i Vil Strelac, Skarlet,Mač, Milerov sin. Arter-e-Blend poginuo je pri zauzimanju zamka Salisa,gde je i sam kralj našao smrt, a Skedlok se udavio za jedne oluje namoru, nedaleko od Raja. Sa starim hajducima koji su još ostali u životuRobin obrazova četu boraca kakva nikada nije marširala ka jugu podzastavama barona, kada su se oni godine 1215, najzad prihvatili oružja iustali protiv svoga kralja, da bi se oslobodili nasilja i ugnjetavanja.

Šesnaest godina prohujalo je tako iznad glave Robina i njegovelepe žene Marije, i pored raznih nevolja i meteža koji su uzbuđivaliduhove ljudi, uprkos nereda u kraljevini, kada se kralj Džon odupro papi,te godine u Melesetu behu srećne.

Ali je u svom zamku u Rengbiju ser Izenbart de Belem još snivaoosvetu Robinu Hudu i strpljivo očekivao svoje vreme. A njemu je čestodolazio ser Gaj od Gizborna, i s njima su često razgovarali ser BoldvinKiler, ser Rodžer od Donkastera i ser Skrivel od Ketstija; svi su se tajnosavetovali kako će da uhvate i ubiju Robina kada za to dođe vreme.

189

PALJEVINA CRNE KUĆE

Bio je rani zimski dan godine 1215. Jedna četa ljudi kretala sepreko visokih pustopoljina istočno od Pika. Pred njima je jahao RobinHud, u žičanoj košulji, sa šlemom na glavi, koji se na kasnom suncublistao. Za njim je išlo šezdeset ljudi, preplanulih slobodnjaka, otvorenaizgleda; svaki je nosio luk i tobolac, a o pojasu mač. Dvadesetak međunjima bili su stari hajduci; za celu glavu i pleća isticao se iznad svih MaliDžon, koji je svojim crnim, bistrim očima oštro gledao po prostranimpustopoljinama, koje su se pružale na sve strane do purpurnih daljina.Odmah iza Robina išao je Ket Trol, snažan, iako malen, ratnik, čovek sasnagom koja se ogledala u svakom pogledu i pokretu. Nedaleko odnjega bili su Skarlet, Vil Stjuteli i Mač, Milerov sin.

Lice Robinovo izgledalo je vrlo zamišljeno, čak i žalosno. On jepošao sa baronima kada su oni iz Džonovih tiranskih ruku tražili poveljusloboda, i ostao je s njima na jugu, verujući da je bitka za slobodudobijena. Onda su najednom saznali da su se strani najamnici iskrcali upomoć kralju protiv pobunjenih barona; strane horde, žedne krvi i plena,pojavile su se u takvom broju da su baroni skoro izgubili samopouzdanjei povukli se. Mnogi su otišli da brane svoje zamkove i zemlje kada susaznali da su se kraljevi najamnici probili prema severu, pljačkajući,paleći i ubijajući; i Robin je postupio isto tako, uplašivši se da zlo nesnađe njegovu ženu u tihoj dolini Meleseta na pustopoljinamaLenkestera.

On se, međutim, pitao da nije možda krenuo suviše kasno. Nasvakom koraku na putu ka severu, kuda god je bio kralj prošao sa svojimstranim hordama, mogli su da se vide znaci pljačke i pokolja. Svakakuća i selo kuda su, oni prošli bilo je zapaljeno, leševi su ležali ukočenina snegu ili povaljeni po ognjištima, koja su nekada znala za smeh iradost onih koji su sada ležali tu mrtvi. Dim se dizao iznad zimskoghorizonta, pokazujući gde se još nastavljaju paljevine i ubistva divljeplaćeničke vojske. Jedan zamak pored koga su prošli bio je sad ruševinau dimu, i u njegovoj pocrneloj dvorani, koja se još pušila od dima, našlisu dve mlade žene, jednu nemu od žalosti, drugu napola ludu od bola,nagnute nad telom svoga oca, starog viteza, koga je njegov kralj staviona muke dok nije izdahnuo, nastojeći da sazna od njega mesto gde jesakrio svoju zalihu novca.

190

S vremena na vreme, jašući, Robin je dizao glavu l živo gledaopreda se. On se plašio da ne vidi kakav stub dima po kome bi mogaozaključiti da li je koja četa proklete vojske dospela tako daleko na zapaddo Meleseta. Ali prema ljubičastim oblacima zimskog neba, gde jeupravo zalazilo sunce, nije se mogla videti nijedna mrlja kolutavog dima.

Najzad je drum počeo da se spušta s pustopoljina i da vijuga okolitica i krečnjačkih vrleti prema dolini Meleseta. Skoro nesvesno Robinpojuri brže, željan da stigne do mesta odakle je, na savijutku puta,mogao da vidi svoj zamak. Najzad stiže do tog mesta, stade za trenutak,i njegovi ljudi, hitajući za njim, čuše ga kako strašno vrisnu. Odmahzatim on obode konja i zatutnji niz strmi put.

Oni stigoše do savijutka i pogledaše dole u zamak. Svetao, siv dim,kao od drveta koje se puši, dizao se iz zgrade; za trenutak strašnoćutanje zavlada svima. Ljudi zatim zastenjaše i potrčaše uz strašnekrikove osvete i očaja, jureći ka porušenim kućama i pobijenimnajmilijim.

Sa čudnom hladnom mirnoćom Robin skoči sa konja u dvorištu, pokome su ležali iskrivljeni leševi ljudi. On uđe u dvoranu; redak dimispunjavao je prostoriju. Mesto je bilo zapaljeno, ali vatra nije bilaprihvatila. Samo se nekoliko prelomljenih klupa pušilo na gomili, posredkoje su tela branilaca i napadača bila pomešana u snažnom zagrljajusmrti. Uz zavojite stepenice tvrđave pope se do gospođine sobe.

Vrata su bila zatvorena, i on ih lagano otvori. Tu u svetlostivečernjeg sunca ležala je neka prilika na krevetu, bledog i nepomičnoglica. To je bila Marija. Njeno telo bilo je prekriveno crnim suknom, bila jevrlo mirna, videlo se odmah da je mrtva. Na grudima su joj bile složeneduge, lepe ruke; crna kosa uokvirivala joj je lice i grudi i davala im izglednežne ljepote. Kratka crna strela ležala je pored njenog tela.

Najednom se nešto pomače iza zavese, a zatim nežna, sitna prilikajedne žene poleti ka njemu i baci mu se pred noge. To je bila Sibi, ženaGilberta od Bele Ruke, plavuša, dvorkinja lepe Marije. Ona nijezaplakala, ali je njeno lice gledalo u njegovo sa tugom i velikim crnim,vernim očima.

»Ko je ovo učinio, Sibi?« upita Robin mirnim, tihim glasom.»Ko drugi nego onaj dušmanin Izenbart de Belem!« reče žena jako

prigušenim glasom. »On ju je ubio dok je s njime govorila iz stražarnice.Ovom strelom - strelom koju je ono moj brat Hob odapeo u njegov sto uCrnoj kući - on joj je oduzeo život. Pala je u moje ruke, osmehnula se namene, ali nije mogla da progovori, pa je tako umrla. Drugog dana - jučesu tek otišli - oni provališe u zamak, ali je borba u dvorištu i u dvoranibila oštra i teška; zatim su iz straha da se vi ne vratite opljačkali celoimanje uzduž i popreko i otišli, sa mojim ranjenim bratom Hobom, kogasu zarobili, i sa deset drugih, kojima su rekli da će ih staviti na muke kad

191

stignu u Crnu kuću.«Ket Trol se ušunjao u prostoriju odmah za Robinom i čuo sve.

Sestra se okrenula prema njemu pa se ćutke rukovaše. Zatim obojedigoše desni kažiprst uvis i brzo napraviše njime neki čudnovat pokret,kao da pišu pismo ili bilježe kakav plan. To je bio znak večite osvete,kojim se narod podzemlja zaklinjao da će ići kroz vatru i vodu, kroz mukei patnje, i da neće nikada klonuti u svom traganju, da neće nikadapočinuti dok ne osvete smrt svoje gospođe.

Robin se sagnu i poljubi hladno čelo svoje žene. Zatim, skinuvšišešir, kleknu pored nje i poče da se moli. Nije progovorio nijedne reči,nego je samo svesrdno molio pomoć blažene device, u svojoj zakletvi daće potpuno uništiti život i moć lorda Crne kuće i svih njegovih drugova uzločinačkoj pokvarenosti.

Te noći, pri svetlu buktinje, telo Marijino spustiše u grobnicu porednjenog oca i rodbine u maloj crkvi u Melesetu, dok su se u zamku seljacii slobodnjaci, koji su pobegli sa svojih farmi i poseda čim su videli da sepribližava de Belem sa svojom besnom hordom, sada vredno zabavljaličišćenjem oružja i ratne opreme. Svi su bili puni teške odlučnosti, i svakije bio spreman na ! smrt u pokušaju da uništi Crnu kuću i njenu silu.

U zoru, ćutke, Robin i njegova četa krenula je na put. Nijednom senisu osvrnuli natrag, već su se uporno penjali uz put, stalno okrenutilicima prema istoku. U isto vreme Robin je poslao glasnika seruHerbrandu de Tranmiru, sada već starcu, podsećajući ga na obećanjeda će i mu pomoći kada bude došlo vreme da sravni sa zemljom l zamakRengbi, i tražeći od njega da, ako ne bude mogao doći sam, pošalje svesvoje ljude bez kojih može da bude, dobro naoružane, da se sastanu saRobinom kod Mark-Ouka na granici Rengbija. Slične poruke poslao jeRobin i drugim vitezovima i slobodnjacima koji su trpeli od de Belemovihnasilja. Mnogi su »kavaljeru Robinu« bili obećali pomoć, ako mu onaikad bude potrebna, jer su svi u njemu videli hrabrog i plemenitogčoveka; i svi su znali da će jednoga dana morati da svoje snage udružes njime, kako bi nevaljalstvima i zločinačkim postupcima Crne kućeučinili jednom za uvek kraj.

Na putu u Rengbi, Robin je zastajao kod zamaka drugih vitezova itražio njihovu pomoć. Izvesna mesta na koja je nailazio bila suopljačkana i u ruševinama, sa mrtvim braniocima kao žrtvama okrutnostinjihovog pakosnog gospodara. Ipak su se mnogi ljudi s mesta odazivalipozivu, tako da je, kada je uveče, dok se sumrak šunjao nad vlažnompustopoljinom, Robin jahao na vidiku zamka Rengbija, imao tri stotineljudi za sobom, što je u najmanju ruku bilo dovoljno da spreči posadu daizbije iz zamka.

On stade na strelomet od velike kapije i dunu u rog. Na kuli iznadkapije pojaviše se dva čoveka u punom oklopu, od kojih je jedan nosio

192

bronzani šlem, koji se na slabom svetlu nejasno sijao.»Ja bih da govorim sa Izenbartom de Belemom!« povika Robin.»Razbojniče!« odvrati jedan, režeći kao vuk. »Ti da govoriš sa ser

Izenbartom de Belemom, gospodarem Rengbija i Felsa! Šta hoćeš ti stvojom ruljom?«

»Kazaću ja tebi«, viknu Robin. »Predajte mi se sa zarobljenicimakoje ste odveli! Sudiće vam po rangu ravni za vaša nedela i za ubistvomoje žene, ledi Marije. Ako nećete, onda ćemo na juriš zauzeti vašzamak, pa ćete sami biti krivi smrti svojoj i smrti svojih ljudi.«

»Ako u zoru ne ostaviš moje zemlje«, glasio je ljutit odgovor, »ti itvoja pratnja bičevanih skitnica i seljaka, izići ću da te na smrt išibam.Odlazi, razbojniče i lupežu! Neću više s tobom da govorim.«

Pokretom ruke, kao da tako prostim stvorenjima neće više dapoklanja pažnje, on se okrenu ustranu i poče da razgovara s vitezom kojije bio s njim u društvu. Obojica su imali spuštene vizire, i u sve većemsumraku njihovi likovi bivali su svakog trenutka tamniji. Najednom, nekamala prilika zakorači u mrak pred Robinova konja, stade mirno i togatrenutka zviznu tetiva na luku. Odmah potom videlo se kako vitez poredBelema stavlja ruku na vizir i kako posrće. Ali se ipak odmah pribrao iizvukao strelu između šipaka svoga šlema. Besnim pokretom ruke bacioju je preko bedema i viknuo nešto podrugljivo, što se nije moglo da čuje.

To je Ket Trol u sumraku odapeo strelu, da su se ljudi čudili kako jetako sigurno mogao da pogodi metu. Ali stoga što je strela bila odapetapod tako velikim uglom, samo je zaparala kožu na vitezovu čelu.

Te noći Robin sa svojim ljudima opkoli zamak sa svih strana, takoda niko nije mogao neopaženo ni da uđe ni da iziđe. Kod Mark-Ouka onodrža savet sa vitezovima koji su mu došli u pomoć.

»Kavaljeru Robine«, reče ser Falk od Dajkvola, »ne mogu da vidimkako se možemo nadati da ćemo srušiti ovako jaku kulu. Nemamonikakvih sprava za opsedanje, ne možemo da probijemo zidine ni najednom mestu, jarak je pun vode, i ne sumnjam da je čovek kao što je deBelem dobro snabdeven za dugu opsadu.«

»Ne vidim razloga zašto mi ne bismo zauzeli zamak«, reče mladikavaljer Denvil od Tumlendza, vatren i neustrašiv kao soko. »Možemoda uzmemo seljake koji pripadaju Rengbiju, i koji mrze svoje gospodare,da poseku drveće i da nam naprave splavove. Na splavovima i podzaštitom svojih štitova, možemo motkom da se prevezemo preko jarka ida pokidamo lance pokretnog mosta. Zatim se možemo popeti daizglavimo rešetke, i kad već budemo unutra, možemo da provalimokapiju.«

Posle dugog savetovanja izgledalo je da je ovo jedini način koji imje davao nade da će zauzeti zamak. To bi značilo gubitak mnogih života,nema sumnje, ali su zidine zamka bile debele i visoke, i osim velike

193

kapije nije bilo drugog puta da se uđe unutra ili da se iziđe napolje.Pozvali su Keta Trola i naredili mu da ode do seljaka Rengbija, koji sustanovali u kolibama na milju od zamka, i da ih pozove u pomoć Robinu,da se satru njihovi pakosni gospodari. Za jedan sat on se vrati natrag.

»Otišao sam Kolu Rivu«, reče on, »i rekao mu šta ste mi naredili.On je sazvao domaćine i rekao im šta tražite. Po očima im se videlo dabi odmah došli, ali su ipak ćutljivo razmišljali. Onda reče jedan: Šest putasu snažni moćni lordovi opsedali Crnu kuću, i nijednom je nisu zauzeli.Sotona voli svoje, pa je uzalud boriti se protiv zlih lordova. Oni su uvekimali silu i uvek će je imati. I ćutali su na sve što sam im govorio, tresliglavom i otišli.«

Robin nato naredi grupama svojih ljudi da naizmenice u toku noćiposeku mlada stabla, da bi od njih napravili splavove i kratke lestve zajurišanje do lanaca pokretnog mosta; i pri svetlu buktinja, između drveća,posao se obavljao celu noć, dok je Robin obilazio razne položaje, da bivideo da li su straže na svom mestu. Upravo pred samo svitanje on malozaspa, ali ga probudi dolazak grupe seljaka iz Rengbija, istih onih ljudikoji su noć pre toga bili odbili da mu pruže pomoć protiv svojihgospodara. Predvodio ih je stariji čovek, sed, krupan i snažna izgleda. Urukama je nosio veliki dug kosir sa dugim širokim sečivom, oštrim isjajnim kao britva. Kada ga Robin ugleda, prepozna čoveka koji je s njimgađao pred šerifom na utakmici u Notinghemu.

»Gospodaru«, reče stari čovek, došavši do Robina, »evo ti dovodimove ljude. Prošle noći su odbili da dođu. Ali su tada bili samo upola ljudi;ja sam govorio s njima, i sada su voljni da ti pomognu da iskoreniš ovognezdo lordova-pljačkaša, ubica žena i dece i sakatilaca ljudi.«

»Hvala ti, Refe Bile«, odvrati Robin i okrenu se seljacima. Jedan odnjih pristupi napred i poče da govori ispred svojih drugova.

»Mi smo se zakleli«, reče on, »i ići ćemo s tobom do kraja. Radijeda sada budemo uništeni nego da i dalje živimo u ovoj bedi pod našimprokletim nasilnicima.«

Jadni ljudi izgledali su pokorni i utučeni, kao da su njihovi gospodari,zloupotrebljavajući ih godinama, ubili u njima svaki znak muževnosti.

»Nećemo promašiti, braćo«, reče Ref; pogled mu je bio strašan dokje zamahivao svojim ogromnim kosirom. »Zakleo sam se, kada su meisterali iz kolibe u Bernišdelskoj Šumi i ubili mi ženu i dečaka, da ću sevratiti i pomoći da ovi zlotvori u svom kamenom gnezdu budu uništeni.Vreme je došlo, braćo, i bog i blažena devica bore se uz nas.«

»Ti si Tersten od Stoun-Kota; jeli tebe Belem oterao sa zemlje pretrideset leta?« upita Robin.

»Tako je, istinu govorite«, odvrati Tersten; »vratio sam se uodređeno vreme.«

Pod vođstvom ovoga čoveka, i uz živu pomoć Malog Džona i

194

Gilberta od Bele Ruke, pripreme su bile uskoro gotove; pošto su dobroručali i saslušali službu božju, prineli su splavove jarku pred velikomkapijom. Pozdravila ih je kiša strela; ali su nosačima splavova pomagalistrelci kojima su zapovedali Skarlet i Vil Stjuteli, i koji su pažljivo držalina oku svaki otvor u zidovima. Njihove su strele iznalazile i pogađale svešto bi se maklo iza streljarnica, i svaki onaj koji bi se pojavio nabedemima, bio bi pogođen mnoštvom strela. Splavove su brzo spustili ičakljama prebacili preko jarka; lestve su postavili na pragove poredogromnog pokretnog mosta, koji je zaklanjao rešetke i iza njih vrata.Uskoro su udarci gvožđa u gvožđe odavali kako se kovači trude da i najednoj i na drugoj strani prekinu lance koji su držali uspravljen pokretnimost. Izvesno vreme činilo se da će imati lak zadatak; jer su Robinovistrelci onemogućavali da se bilo ko nasloni na bedeme i da ih gađa. Alisu se, najednom, unutarnja vrata otvorila i mnoštvo strelaca počelo je dagađa kovače kroz šipke rešetaka. Jedan kovač pao je sa lestava u jaraksa velikom strelom zabodenom u grudi; drugome je ruka bila probodena.

Ali su odmah drugi zauzeli njihova mesta; Skarlet, Vil Strelac i drugadvojica strelaca stajali su sa kovačima na lestvicama i što su bolje mogliodvraćali na strele odozgo, iako je prostor bio tako tesan da su jedvamogli da zatežu svoje lukove. Najzad se razleglo klicanje - jedan lanacbio je prekinut, i most se zatresao i zadrmao. Još nekoliko udaracačekićem s druge strane, i uz jak tresak most je pao preko odbrambenogjarka, od težine napola razbijen. Robin i odabrana četa strelacanagrnuše preko razbijenog mosta, koji je još to mogao podneti, i krozšipke na rešetkama sasuše unutra takvu kišu strela da su posadu, kojase sastojala od osrednjih strelaca, prisilili da se povuče iza kapija, koje jeona najzad morala da zatvori.

Zatim četrdeset spremnih ruku poneše jedno veliko deblo u trkunapred, i pošto most bi pokriven splavovima, kako bi izdržao težinutolikih ljudi, nasrnuše njime na rešetke. Ljudi su se vraćali i ponovonasrtali, dok su strelci Sa obale gađali na zidinama zamka ili nastreljarnicama one koji su sipali strele na opsadnike. Mnogo je Robinovihljudi poginulo, jer je odbrana bila isto tako žestoka kao i navala; pocelom zamku mogli su se čuti glasovi ser Izenbarta i njegovih drugovavitezova, ser Boldvina, ser Skrivela ili ser Rodžera od Donkastera, kojisu besno terali strelce i bacače kamena da istraju u svojim naporima.Mnogi su Robinovi strelci, a i ljudi iz čete koja je nasrtala na rešetkedrvenim probijačem, iako su ovi imali štitove iznad svojih glava, biliubijeni ili onesposobljeni strelama ili zgnječeni ogromnim stenama, ali jeogromno deblo i dalje udaralo u rešetke, koje su tu i tamo počele da setresu i popuštaju.

Najzad se kapija zamka otvori, i kroz nju osuše padati strele, sejućismrt između rešetaka. Ali Robin opet povede svoje strelce i opet prisili

195

posadu da se povuče, dok su drugi vojnici zauzimali prazna mesta poredprobijača, čija je glava bila sada tako rascepljena i razguljena da jeizgledala kao krpa otirača. Ona je stalno gruvala i udarala u šipke narešetkama, tako da su dve bile toliko savijene i prebijene da je uskorovelika rešetka imala da bude provaljena dovoljno da bi kroz nju mogliproći ljudi.

Robin, ser Falk i još jedan vitez, ser Rober od Stejtsa, stajali supored čete koja je udarala probijačem i podstrekivali je, dok je Robinstalno pažljivo motrio na unutarnju kapiju da se ne bi opet otvorila i dakroz nju ne bi opet osula kiša strela.

»Samo još tri dobra udarca »gospodinom hrastom«, momci«,povika Robin, »i onda smo ušli. Drvena kapija neće nas dugo zadržati!«

Upravo toga trenutka Vil Strelac, koji je sa svojim strelcima stajaona obali, viknu brzo:

»Natrag! Natrag! Bacaju odozgo vatru!«»U jarak!« viknu Robin, čuvši glasnu opomenu. Većina ga je čula i

odmah skočila. Ali neki jadni momci bili su suviše spori. Sa zidinaodozgo izli se poplava vrelog katrana i brzo iza toga počeše da padajugoruće glavinje i usijano kamenje. Pet-šest ljudi koji nisu čuli povikebehu preplavljeni smrtonosnom kišom i ubijeni. Od gorućih glavnja iusijanog kamenja odmah se zapališe splavovi, most i probijač po kojimase bio razlio katran, i začas se razbesni silna vatra, koja potpuno odvojiopsadnike od onoga što je nekoliko trenutaka pre toga obećavalo skorosigurnu pobedu.

Robin i oni koji behu izmakli isplivaše na obalu, dok su svojimstrelama Vil i njegovi strelci obasipali zidine. Ali nisu bili u stanju daspreče one odozgo da ne saspu smolu, jer su ljudi koji su vukli kazan dokruništa na bedemima bili zaštićeni štitovima, koje su drugi pred njimanosili.

Robin pogleda u ždrelo vatre pred sobom i u ljutita i mrka lica svojihljudi.

»Ništa za to, momci«, viknu on, »oni ne mogu napolje, i kada vatraizgori, mi ćemo preko jarka na novim splavovima. Još nekoliko udaraca,i šipke će se slomiti toliko da ćemo moći unutra. Vile i ti, Skarlete«, viknuon, okrenuvši se ka Stjuteliju i drugom starom hajduku, »gledajte da nepustite nijednog iz one zle družine da popravi slomljene šipke.«

»Taj bi najpre imao da popravi ruku u svom vlastitom trupu«, rečeSkarlet u smehu. On brzo upravi oko u streljarnicu i bedeme, držećizapet luk u pripravnosti.

Sada je već bilo prošlo podne, i dok je jedna četa motrila narešetke, a drugi brzo ručali, treća grupa je otišla sa seljacima da isečenove splavove.

Dok je upravljao radom drvoseča, Robin vide, idući preko

196

pustopoljine, veliku grupu pešaka, koji su predvodila dva viteza nakonjima. Njegove oštre oči gledale su u grbove na njihovim štitovima i,ugledavši tri bele lastavice na jednom i pet zelenih stabala na drugom,on poče da maše rukom u znak pozdrava. To su bili ser Volter deBjuforest i mladi Alan-e-Del, i za nekoliko trenutaka oni su se većrukovali sa Robinom.

»Primili smo vest juče«, reče ser Volter, »i došli što smo mogli brže.Ja se nadam da nismo došli prekasno.

»Ne, ne, zamak još nije pao u moje ruke«, reče Robin, »i vašesnage dobro će doći.«

On im ispriča što je sve bilo učinjeno i izloži im svoje planove zazauzimanje zamka, s kojima se oni složiše i obećaše mu da će gapomagati koliko god budu mogli. Alan mu ispriča da je ser Herbrandposlao četu u pomoć, ali pošto je star i slab, da ne može doći sam,koliko god bi voleo da udari po glavi svoje neprijatelje us Rengbiju.

Za sve to vreme Ket Trol mrka pogleda hodao je kroz logor. Svremena na vreme zauzimao je mesto među strelcima kraj jarka;njegovo je oko bilo najoštrije da vidi i najmanji pokret na streljarnici ili nabedemima, i njegova je strela bila najbrža da odleti ka meti. Ali su sestvari za Keta razvijale suviše sporo. On je žudeo za brzom i punomosvetom zbog ubistva svoje drage gospodarice. Osim toga, znao je da uzamku njegov dragi brat Hob leži u gadnoj tamnici, i da je možda sadaveć stavljen na svirepe muke.

Ket je obilazio oko zamka, šunjajući se od zaklona do zaklona itražeći svojim crnim oćima među glatkim stenama zidina kakvu rupukroz koju bi se mogao provući. On je jednom bio unutra, kada je onoodapeo poruku na sto pred ser Izenbarta de Belema, pošto je Ranulf odVesta bio ubijen. Te noći išao je za nekim vitezovima koji su se vraćali izpljačke i vodili sa sobom zarobljenike za otkup i nosili bogat plen. On jeišao za njima, u metežu prošao kroz kapiju i sakrio se u mraku. Zatim senoću provukao kroz jedan kanal koji se otvarao dvanaestak stopa iznadjarka i, zaštićen olujom i kišom, skočio u vodu i tako srećno umakao.

Ali sad, koliko god se upinjao i pokušavao sve moguće, visokezidine isprečavale su se pred njim, i on nije mogao da vidi puta ni načinakako da uđe u jaku tvrđavu. Jednom unutra, on nije sumnjao da bi selako došunjao do brata, oslobodio ga, zatim pobio stražare i otvoriokapije Robinu i njegovim ljudima.

On je ležao u gustom leskovitom grmu sa zadnje strane zamka ipažljivo posmatrao zidine. S vremena na vreme bacao je opreznopogled po pustopoljini, gde su šuma i stene opkoljavale Rengbijevezemlje.

Šta to bi? Jednog istog trenutka dogodiše se dve čudne stvari. Onvide jedan mač kako dva puta sevnu sa bedema zamka, kao da daje

197

kakav znak, a odmah zatim opazi trenutan odbljesak kao od kakvaoružja između golog drveća na ivici šume, oko pola milje u daljini. On jegledao dugo i pažljivo u tu tačku, ali se više ništa nije maknulo nitipokazalo.

»Čudnovato«, mišljaše Ket; »da to nije bio kakav znak? Ako jeste,kome to onda čovek iz zamka daje znakove?«

Ketova odluka uskoro je pala, i on, poput kakve lasice, šunjajući seod grma do grma, pođe ka šumi. Stigavši do ivice, pogleda izmeđudrveća. Tu, sa konjima na kojima su bile brnjice, da se ne bi mogli čuti,ležalo je tridesetak pljačkaša-konjanika. On ih odmah poznade. To su biliTerstenovi ljudi, od kojih je on mnogo godina ranije izbavio lepu Mariju.Jedan čovek podiže svoju kudravu, sedu glavu i pogleda prekopustopoljine prema logoru opsadnika. Zatim iskezi zube u podrugljivsmeh, i Ket vide da je to sam stari Grem Geptut, gospodar Terstena.

»Za jedan sat biće mrak, pa ćemo onda tu rulju rasterati!« reče staripljačkaš.

Ket odmah odgonetnu, i to tačno, da su ovi pljačkaši, rođaci serIzenbarta, pojahali da mu se pridruže u pljačkaškom pohodu, privučeninadom na pokolj i plen. Oni su opazili da je zamak opsednut, obavestili osvom prisustvu prijatelje u zamku, i sada ležali, čekajući da prođe kratkizimski dan. Onda će žestoko da nasrnu na Robinovu četu i svojomvikom dati znak ser Izenbartu da provali iz zamka. Onda, iznenađeni iizmeđu dve sile, ko zna, možda će Robin i njegovi ljudi biti sasečeni ukomade.

Pritajenošću divlje mačke, Ket poče da se povlači i šunja dublje uunutrašnjost šume iza mesta gde su ležali konjanici. Kretao se vrlopažljivo, jer je pucketanje grane moglo besnim pljačkašima da otkrijenjegovo prisustvo. Kada je bio odmakao pedesetak jardi, on se opreznodigao na noge i zatim kao sena poleteo s drveta na drvo kroz šumuprema Robinovom logoru.

Terstenovi ljudi su s mesta gde su ležali Čuli povike ljudi, koji suizazivali posadu, i kratke, oštre reči komande Robina i vitezova koji sunadgledali postavljanje splavova u jarak pred kapijom. Zatim, ubrzo,sumrak i izmaglica počeše da se spuštaju na zemlju; izgledalo je kao dase šuma primiče bliže i mrak je brzo padao.

»Sada, momci«, reče Grem Geptut, ustavši na noge i prihvativšisvoga konja za uzde, »uzjašite i budite spremni. Polako jahati sve dokne budemo stotinu jardi od mesta gde budete videli njihove vatre; ondaobodite i iz svega glasa ponavljajte moj poklič: »Geptut od Vola!« I ondada ste mi mačevima kosili te pse, pa kada nas Belem čuje i kada iziđe izzamka, pokolj koji ćemo napraviti biće pravo uživanje. Sada na noge inapred!«

Pljačkaši su tiho, preko visoke, oštre trave, pojahali d zatim se sa

198

nenadnom, žestokom vikom bacili na grupe oko vatre. Ali, čudnovato,vojnici na koje nasrnuše, postaviše se kao da su ih očekivali; tri vitezaizjahaše iz mraka protiv pljačkaša i uz poklič: »Geptut od Vola, Geptutod Vola« otpoče žestoka borba.

Po savetu Keta Trola Robin je naredio svojim ljudima da se povukumalo ka zamku, tako da posada mogne dobro da čuje kada ih pljačkašiiz blizine napadnu; i tako bi učinjeno. Pljačkaši su živo napadali, te jeizgledalo da njihovi neprijatelji beže pred njima. Sve su brže napadali,stalno ponavljajući svoj ratni poklič. Najednom začuše pokliče: »Belem!Belem!« Grdna vika dolazila je sa kapije zamka; kapija je bila otvorena,rešetke polako dignute i iz njihovih razjapljenih čeljusti iskuljaše vitezovid vojnici. Robin je na pocrnele grede pokretnog mosta bio postaviosplavove, tako da je posada nesmetano mogla da iziđe; preko tihsplavova ona je prešla u ludoj jurnjav, tako da su se komadi drveta dizalii ljuljali. Uskoro se povici »Geptut« i »Belem« radosno izmešaše.

Najednom, iznad te buke, odjeknu jasan doziv lovačkog rogaodnekud iz pozadine. U isto vreme tri kratka, oštra glasa razlegoše seispod zidina zamka. Iz šume Mark-Ouka izbi deset vitezova i stotinavojnika; to je bila sila koju je ser Herbrand poslao i koja je u mrak stigla,da na vreme obrazuje deo plana koji su Robin i vitezovi, na savet KetaTrola, bili smislili da unište svoga neprijatelja.

Ljudi koji su na izgled bili zahvaćeni onima koji su vikali »Belem« i»Geptut« sada se najednom počeše vraćati u većem broju. DeBelemova četa začu kako na nju s leđa nasrću ljudi, gde su oni mislili dase nalazi samo njihova posada; i konjanici su se okrenuli kada sunajednom čuli kako na osvetničke pokliče: »Marija! Marija!« sa svijustrana žestoko odgovaraju drugi pokliči: »Tranmir i sv. Ðorđe.«

Tada zaista otpoče žestok okršaj. Zahvaćeni između dva krilaRobinovih četa, koje su brojem nadmašile čete de Belema i njegovihprijatelja, gospodari Rengbija borili su se za svoj goli život. Niti je kotražio niti davao poštedu života. Seljak sa kosirom ili sekirom napadao jevojnika-pešaka ili je sekao viteza sa grbom na konju; i svuda se Ref Bilborio s velikim zadovoljstvom, sa svojim sjajnim kosirom u ruci, stalnotražeći ser Izenbarta. Robin je takođe svuda u mraku tražio ubicu svoježene. Zapažen po svom bronzanom šlemu, ser Izenbart se borio besno ipoput vepra jurio tamo-amo, zadajući svakim svojim udarcem smrt iliranu, i pri tome glasno izgovarajući svoje strašno ime. Robin ga ugleda ipoče se upinjati da pođe za njim, ali su u gužvi okršaja stalno ostajaliodvojeni. Odmah za Robinom išao je Mali Džon, sa ogromnomdvogubom sekirom u ruci, šireći put koji je njegov gospodar krčio krozredove neprijatelja.

»Džone, za ime blažene device, hajde obori onaj bronzani šlem«,viknu najzad Robin. »To je de Belemf Čoveče, za moju ljubav, ne daj da

199

nam umakne!«Malo je izgleda sada bilo za to, čak i da je hrabri, žestoki nasilnik

želeo da pobegne. Na stazi pokolja on je bio zaustavljen, jer su ga Refod Bila i dvadeset seljaka sa Rengbija opkolili, vukući ga za noge i zaruke, hvatajući ga za oklop, da bi ga oborili pod noge. Duge godinemržnje i bede podrhtavale su u svakom njihovom živcu, ah spretniji urukovanju zemljoradničkim oruđem nego oružjem, oni su padali prednjegovim oštrim mačem kao klasovi pšenice pred srpom. Brzo je onudarao tamo-amo, rasterujući oko sebe napadače, kao što divlji veparrazbacuje pse. Ref se upinjao da ga stigne, zamahujući na njega svojimvelikim kosirom, ali je de Belemov jaki štit primao sve žestoke udarce, paje jednoga trenutka izgledalo da će se probiti.

Robin i Džon su se najzad probili kroz sve slabije redove neprijateljai, skačući preko gomile leševa, jurnuše na ser Izenbarta. Ali ga prekasnostigoše. Oštrim zamahom kosir u osvetničkim rukama starog Terstenaspusti se na desno rame viteza, zasekavši duboko u kost. Još jedantrenutak, pa bi kosir odrubio de Belemovu glavu s ramena, ali Robinzadrža udarac na svom štitu, povikavši:

»Ne ubijaj ga; uže je za njega!«Ref spusti kosir. »Jest, imate pravo«, zareža on. »Ne zaslužuje da

umre od časnog čelika - toga zločinca treba predati krvniku da gaobesi.«

De Belem, držeći se sa oduzetom desnom rukom ipak u sedlu,viknu:

»Ubij me, hajduče! Ubij me svojim mačem! Ja sam plemić sagrbom! Ne predajem se takvom strvinaru!« On obode konja i pokuša dapobegne između njih.

Ali su velike Refove ruke već bile oko njega, i one ga skinuše sasedla.

»Grb«, zareža besni čovek. »Da je po meni, ukrasio bih ja tvojukožu takvom šarom kakvu ste ti i tvoji prijatelji urezali u tela sirotinje. Grbi dobro uže od kudelje vrlo će se dobro noćas slagati.«

»Džone i ti, Refe, povežite mu ranu, zatim ga odvedite u zamak, kojije bez sumnje naš«, reče Robin i ne htede da ih ostavi sve dok ne videda su mu ranu povezali. Zatim su de Belema, ćutljivog i mrgodnog,sigurno svezanog, odveli u zamak.

Bitka je bila svuda prestala. Malo je ljudi iz Rengbija bilo ostavljenou životu; tako je žestoka bila mržnja prema njima da ih nije više oddesetak pobeglo u mrak; i među njima je bio samo jedan vitez, serRodžer od Donkastera, lukav čovek, koji je više voleo kovati zaverenego se boriti. Od konjanika niko nije ostao živ; samom Geptutu je to bioposlednji pohod u pljačku.

Što se tiče zamka, po planu koji je Ket Trol bio sastavio, brzo su ga

200

zauzeli. Sa mladim vitezom Denvilom i odabranom četom od četrdesetljudi, Ket se tiho sakrio u vodu pored splavova koji su ležali pred velikomkapijom. Kada su de Belem i njegovi ljudi jurnuli i trijumfalno na Geptutovpoklič provalili iz zamka, i kada je straža kapije stajala pod rešetkama,sigurna u pobedu i gunđajući što je ostavljena daleko od pokolja, ljudi sakojih je curila voda pojavili su se pred njima kao da su im izišli ispodnogu; i njih je, pre nego što su se uopšte mogli da snađu, stigla smrt.Zatim, tiho, Ket i vitez od Tumlendza, a odmah iza njih njihovi ljudi,pojurili su u zamak, obarajući svakoga ko im se suprostavio. Oni suzauzeli ceo položaj a da nisu izgubili nijednog čoveka; pošto je celaposada, osim desetak ljudi, jurnula iz zamka, misleći da joj je pobedasigurna, borba u zamku bila je kratka.

Malo kasnije, u dvoranu, gde su ser Izenbart i njegovi prijatelji čestosedeli pijančeći ili mučeći koga jadnog zarobljenika, dođoše Robin ivitezovi, koji su mu pomogli da kroz bitku prođe neozleđen. Pošto sede uzačelje stola, u de Belemovu stolicu, a vitezovi u druge stolice porednjega, Robin naredi da se uvedu zarobljenici. Na svetlu buktinje sastubova u dvorani blistao se na toliko mesta zasečeni oklop pobednika, ilice svakog vojnika, seljaka i viteza bilo je oštro i ozbiljno, kada su se udvorani pojavili zarobljenici.

Bila su svega dva zarobljenika, ser Izenbart de Belem I ser BoldvinKiler, koji je dobio ime po grubosti i celom nizu ubistava koja je onizvršio, godinama pljačkajući i otimajući po zemljama Rengbija i Pika.Kada su se vrata dvorane otvorila, ljudi su čuli daleko udaranje sekire udrvo; već su se dizala vešala pred kapijom Crne kuće.

»Izenbarte de Beleme«, poče Robin strogim glasom, »ovde u tvomzamku, u tvojoj dvorani, u kojoj su te tvoji jadni zarobljenici, ljudi i žene,bogati i siromašni, plemeniti i prosti ljudi, toliko puta preklinjali za milost igde su dobijali samo nečovečne šale ili opaku nepravdu - ovde najzad iti da primiš svoju osudu. Svi koji imate čime da optužite ovoga čovekaBelema ili njegova druga u svirepostima i nasiljima, Boldvina, iziđite, i jerbog sve čuje i vidi, recite po duši istinu!«

Izgledalo je da će cela grupa, svi slobodnjaci, seljaci i slobodnizakupnici, koji su tu stajali, istupiti da optuže dvojicu namrgođenihvitezova zbog nepravde i okrutnih dela. »On je iskopao mome ocu oči!«povika jedan. »Žetva podbaci jedne godine«, viknu drugi, »i pošto nemogoh damu platim svoj godišnji tovar pšenice, on mi sina natera usmrt«. Ostali su brzo istupali, i svaki je u nekoliko grubih reči davao slikunjegovih okrutnih dela. Kada je sve bilo gotovo, istupi Ket Trol.

»Svojom sopstvenom zločinačkom rukom ovaj čovek je ubionajbolju ženu između Bernišdela i Kums ov te Mursa«, viknu on i pokazaprstom u de Belema. »On ju je ubio dok je razgovarala s njim s kapijesvoga zamka i počeo da se sme kada je video da je pala.«

201

»On je bio prisutan i pravio šale kada je Ranulf ov te Vest vatrommučio našega oca, Kolmana Greja!« viknu Hob Hil, hramljućipovezanom nogom i rukom i zamahujući šakom prema de Belemu, čijeje lice bilo bledo kada je video na svakom licu oko sebe kako gorimržnja.

»Dosta je i više nego dosta!« reče najzad Robin. »Šta kažete na to,gospodo vitezovi? Ovi su ljudi viteške krvi i nose grbove, pa bi trebalo daumru od mača. Ali se nisu pokazali boljim od običnih ubojica i razbojnika,i ja ih osuđujem na sramotnu smrt na vešalima!«

Urnebesno odobravanje razleže se prostranom dvoranom: »Navešala! Na vešala s njima!«

»Slažemo se s tobom, viteže Robine«, reče ser Falk od Dajkvola,kada opet nastade tišina. »Oba ova čoveka izgubila su pravo da sepozivaju na svoj čin. Mamuze im treba skinuti i tela ima da im vise navešalima.«

Tako i učiniše. Uz trijumfalne uzvike besnih ljudi koji su stajaliunaokolo, Mali Džon strgneu mamuze s peta obojice lordova izRengbija, i zatim, uz buku besne radosti, izvedoše ih među zatalasanugomilu, na čija su oštra lica i sjajne oči buktinje bacale svoje bledo svetloi čija se inače mirna ćud okrenula za trenutak u surovost.

Kada je pravda bez milosti bila izvršena, po svakoj sobi zamkarazliše smolu, katran i ulje; zatim baciše unutra buktinje i velike gomileupaljene slame. Posle svi pobegoše i stadoše pred crne zidine, kroz čijeje streljarnice počeo da suklja crni i masni dim. Veliki plameni jezici lizalisu kroz lepljiv dim vijugave kolutove i uskoro, ojačavši, vatra buknu kroztavanicu dvorane i soba iznad nje i zatutnja, poput besne bujice, premamračnom nebu. Uz veliko treštanje počele su da pucaju debele grede; ikada su balvani i drvo, rožnici i potpornjaci počeli da padaju, plamenovi ivarnice suknuli su ka nebu, dok vatra nije zasjala nadaleko i široko iznadcele zemlje. Pastiri, čuvajući svoja stada daleko po brežuljcima, gledalisu i gledali, i nisu verovali svojim očima; zatim su se krstili i u sebimrmljali molitvu zahvalnosti što je nekako Crna kuća u Rengbiju najzadu plamenu. Bande pljačkaša iz zloglasne vojske, prolazeći prekovisoravni Pika ili preko brežuljka Jorkšira, videle su daleku vatru i nisuznale da to vatra proždire jednu od najcrnjih tvrđava njihovognemilosrdnog gospodara i njegovih zloglasnih lordova, proždire od rukuonih koji su se, dugo i okrutno ugnjetavani, najzad digli i osvojili sebislobodu.

Sledećeg jutra zadimljeni kostur popucalih i pocrnelih stena bilo jesve što je ostalo od tvrdog zamka, znaka nepravde bar kroz dvegeneracije. Beli dim dizao se crveno iz usijanih zidina koje su još stajale;ali su stene bile tako napukle od vatre da se nikada više nisu mogleupotrebiti za stanovanje.

202

Robin izjaha ispod hladovine Mark-Ouka, gde su on i njegovavojska proveli tu noć, i pogleda na zadimljene ruševine i dvoja drvenavešala pred njima, na kojima su se okretala tela opakog Boldvina i deBelema.

Skinuvši svoj čelični šlem, Robin sagnu glavu i tiho se pomoliblaženoj devici, zahvaljujući joj za pomoć koju mu je u tolikoj meripružila. Njegovi su se ljudi okupili oko njega i, skinuvši svoje šlemove,takođe počeli da se mole.

Preko ravnice dolazila je gomila seljaka - jedni su trčali, drugi išlipolako, skoro ne verujući svojim rođenim očima. Jedni dođoše Robinu;stari ljudi i žene, lica i ruku ispucanih i žuljevitih od teškog rada, uzimalisu ga za ruke i ljubili ga, ili svojim usnama dodirivali njegove noge ili rubnjegovog žičanog odela. Neka mlada majka dignu uvis svoje dete, kojeje držala u rukama, i sa suzama u očima reče detetu da vidi RobinaHuda, »čoveka koji je pobio zle lordove i spalio njihovo skrovište!«

»Gospodaru«, reče Ref od Bila, »ne idi od nas, da ne bi kakav lord,kao što su bili ovi koji sada vise ovde, došao i opet zaposeo ove zemlje isagradio drugo zlotvorsko gnezdo, da muči ovu zemlju i njen siromašninarod.«

»Svete mi bogorodice«, reče Robin Hud i diže uvis svoju desnicu uznak zakletve, »dok sam živ, niko neće držati ove zemlje, a da njimapravedno i milostivo ne upravlja, kao što bih ja njima upravljao!«

»Amin!« odgovoriše dubokim glasom svi koji su stajali oko njega.

203

O SMRTI ROBINA HUDA

Nikada više posle smrti svoje žene Marije, Robin nije napustiošumu. Zemlje u Melesetu uzeo je neki dalji rođak erla Ficvoltera, koji jenjima upravljao dobro i koji je sa svojim seljacima i slobodnim zakupcimapostupao ljubazno, sa dužnim poštovanjem običaja koji su ranije vladalina tom vlastelinstvu.

Mnogi od njih koji su bili hajduci sa Robinom, i koji su postalizakupnici na Melesetu odbili su u prvi mah da idu natrag u šumu, alipošto su opet okusili divlji život šume, ostali su sa Robinom; i pošto senjegova družina zbog okrutnosti i ubistava, pljačke i otimačine nasilnikasve više povećavala, oni se odmah složiše s Robinovim predlogom dapočnu napadati kraljevu vojsku. Stoga, pošto je zamak Rengbi sravnjensa zemljom da ni kamen nije ostao na kamenu, Robin je krenuo kaseveru i, držeći se šuma i pustih mesta, napadao s boka pljačkaškebande Flamanaca, Brabantera, Saksonaca i Potevina, od kojih je bilasastavljena kraljeva vojska. Mnogi su tako njihovu četu, zabavljenustrašnom pljačkom ili mučenjem vitezova ili seljaka, Robin i njegovihrabri momci napadali i svojim velikim strelama potpuno uništavali,zaslužujući tako zahvalnost mnogog viteza ili dame, seljaka ilislobodnjaka, koji su se uvek sa osobitim poštovanjem sećali Robinovogimena.

Kada je, najzad, kralj Džon u Njuerku umro od otrova i kada jenjegov sin Henri krunisan i priznat za kralja od svih velikih barona ilordova kraljevstva, Robin zauze svoje stare položaje u Bernišdelu iŠervudu. Zemlja je još bila puna nasilja i nepravde, jer je kralj još biodete; neki zli lordovi odbili su da predadu zamkove kojih su se dokopaliza vreme rata između Džona i njegovih barona, i pošto su dugo živelipljačkajući svoje susede, nisu ni sada hteli da prestanu sa svojimnavikama da pljačkaju i haraju slabije od sebe. Kada god bi, stoga,Robin čuo od kakvog zadihanog seljaka ili zaplakane žene, koji bi došlida mole od njega pomoć, da se vrši kakvo nedelo, on bi izišao saodabranom četom ljudi iz svojih šumskih skrovišta, oprezno prošaozemljom, da bi se njegove strele nenadno zaletale među zločince - iretko se dešavalo da on nije odbio lupeške lordove i njihove družinelopova, zadajući im, osim toga, strah svojim imenom i svojim dugimstrelama, koje nikada nisu promašile svoju metu i koje su probadale i

204

najdeblji oklop.Srećom, savetnici mladoga kralja dali su zemlje Rengbija u držanje

pravednom lordu, rođaku erla od Varena, koji je postupao sa svojimseljacima i zakupcima milostivo, tako da je uskoro sećanje na rđavedane nasilja i okrutnosti pod ser Izenbartom de Belemom izbledelo i daje skoro izgledalo kao da se ti dani nikada više neće vratiti.

Ali u drugim stranama kraljevstva još je vladalo nasilje i beda.Prkosni baroni slali su čete oružanih ljudi da na raznim stranama otimajuzemlje mladoga kralja i da njihove zakupce ubijaju ili da ih teraju u bedu;slabiji susedi bili su uvek u strahu da će biti napadnuti i ubijeni, ili da ćeim zemlje biti otete; i pod okriljem ovog bezvlašća svakodnevno su sevršile pljačke i otimačine. Stvarno, bande razbojnika u uniformamavelikih lordova obilazile su oko drumova kroz šume i usamljenih putovana raznim stranama, spremne da napadnu trgovce sa robom ili, čak,siromašne seljake ili slobodnjake koji nose svoju robu na sajam.

Jednoga dana Robin je bio sa Malim Džonom i Skarletom naokrajcima Šervuda i Bernišdela. Čekali su da dobiju vest o jednoj četiopakih ljudi koji su počeli da obilaze ovaj deo zemlje i koji su bili u službiser Rodžera od Donkastera, viteza koji je, sa desetak vojnika, uspio dapobegne iz bitke pred Crnom kućom. Robin je znao da ser Rodžer ide zatim da mu jednoga dana napravi zasedu i da ga ubije, ali dosada hajducinisu, stvarno, sa pljačkašima još bili došli u dodir.

Oni su sedeli na malom proplanku, sa svih strana zaklonjeni gustimgrmovima drača, ali su sa svog položaja mogli videti kroz lišće i s jedne is druge strane dva glavna puta kroz šumu. Uskoro se začuo ljutiti glasveverice, na koji je Robin odmah odgovorio; to je, naime, bio jedan odizvidničkih znakova. Za nekoliko trenutaka na proplanak izbi Ket Trol ipriđe Robinu.

»Gospodaru«, reče on, »ja i Hob smo motrili na vlastelinsku kućuRodžera od Donkastera u Sajku. On i njegovi ljudi napustili su je jutros uzoru i otišli prema Kamenim Kućama kod For Ventsa u Bernišdelu.Mislim da oni leže tu u zasedi i da čekaju da bi napali karavan hrane iopreme koji danas ide iz opatije Vejkfild u Linkoln.«

»Na noge«, reče Robin, »Džone, i ti, Skarlete! Brzo otidite doStenlija i uzmite sa sobom sve ljude koje budete mogli naći, pa davidimo kako ćete da iziđete na kraj sa tim razbojnikom-vitezom injegovim kavgadžijama. Što se mene tiče, eto me odmah za vama.«

Poslušavši odmah, Mali Džon i Skarlet krenuše i uskoro se izgubišena zavojitim šumskim stazama. Ket je još stajao i čekao dalja uputstva.

»Kete«, reče najzad Robin, »otiđi do Vila Strelca i reci mu dadovede dvadeset ljudi koji s njim stražare, pa da ih razmesti po drumu išumskim stazama od Donkastera dovde. Ako vidiš svoga brata Hoba,pošalji mi ga!«

205

Pokretom ruke kojim je pokazao da je to razumio, Ket se okrenu iizgubi u šumi, čudeći se malo njegovim naređenjima. »Ako«, mislio jeon, »ljudi ser Rodžera idu prema severozapadu u Bernišdel, a Robinšalje svoje ljude da im naprave zasedu, zašto onda želi da se motri najužni drum od Donkastera?« Ali je Ket bio dosetljiv i pronicljiv, i odmah jezatim pomislio: to će biti sigurno zato što Robin misli da je put serRodžera prema Bernišdelu samo pretvaranje, a da šalje drugu četu najug da pokuša Robina zarobiti ili ubiti.

Kada ga je Ket ostavio, Robin iziđe sa proplanka na drum i poče dahoda ispod senovitih grana. Pošto je išao pola milje ka jugu, on dođe dostazice koja je išla kroz drveće sa strane i, pogledavši dole, ugledanekog čoveka niska čela, gruba izgleda, odevena poput slobodnjaka,kako stoji i kradom pogleda uz uzanu stazu i niz nju. U ruci je nosio luk,a sa strane mu je visio jedan tobolac strela.

»Dobro jutro, dragi druže«, reče Robin. »Kuda si pošao?«»Dobro jutro, dragi šumare«, odgovori slobodnjak, koji se malo

zbunio što mu se Robin tako tiho približio, dok su mu oči pogledaletamo-amo, ne gledajući ravno u Robina. »Ja sam kroz šumu izgubio put.Možeš li mi reći kojim se putem ide u Roč Opatiju?«

Izgledalo je da ga Robin bezbrižno gleda, odvraćajući mu:»Jeste, mogu te izvesti na drum. Ti si mnogo skrenuo sa svog

puta.«»Da, lako je u ovoj dosadnoj šumi zalutati«, reče slobodnjak

gunđajući.»Kada si skrenuo s druma?« upita Robin.»O, ima sat-dva«, glasio je odgovor. »Rekli su mi u Belbiju da put

ide kroz zaselak Sketbi, ali sam, čini mi se, satima išao, i nikako daugledam krov u ovoj divljoj šumi.«

Robin se nasmeja. On je mogao tom čoveku da kaže da to nijeistina, nego da on hoda od juče u podne, kada ga je video kroz lišćekako se poput divlje mačke šunja šumskim stazama, kao da želi nekogada uhodi, ali da pri tome sam ne bude primećen.

»Imaš da ideš još milju-dve«, odvrati Robin, »pa ćeš izbiti na praviput. Ali, sudeći po luku koji nosiš, izgleda da si dobar strelac.«

»Jesam«, reče čovek lukavo ga pogledavši, »kao strelac ravan sam- ako ne i bolji - mnogom hvalisavom lupežu koji prolazi kroz ove šume iubija kraljevsku divljač.«

»Onda hajde da se malo zabavimo«, reče Robin, »pa da vidimo koje od nas dvojice bolji strelac.«

»Pristajem«, reče čovek i izvuče strelu iz tobolca koji mu je visio sastrane. Njegove oči su pažljivo pogledale u Robina i u njima je pri tomesevnula zloba.

Robin ode do leskovog grma i useče dve ravne leskove šipke, koje

206

pri vrhu oguli, da bi se bolje videle. Jednu zabode u zemlju onde gde jestajao i na vrh joj obesi grub venac od svibinog lišća, koje je sada ujesen bivalo crveno, pa je stoga odudaralo od beline na leskovoj šipci.

»Sada«, reče Robin, »hajde da odmerimo pedeset koraka! Ovudrugu šipku zabošću na ono mesto odakle ćemo gađati.«

Dok su sve to radili, Robin nije dizao pogleda sa čoveka, koji je celovreme držao svoju strelu napola zapetu na tetivi, kao da jedva čeka dapočne gađanje. On se smijao, dok su jedan pored drugoga išliodmeravajući razdaljinu.

»Ovo gađanje u kome hoćeš da se okušamo biće vrlo teško«, rečeon gunđajući; »ja sam navikao na veće mete nego što su ove šipke ivenci.«

Robin se ne osvrnu na to, nego koračaše dalje, brojeći sve dopedeset koraka, dok je čovek, skoro kao protiv svoje volje, natmurenoišao s njim. Robin mu ponudi da prvi gađa, ali on reče da bi voleo daRobin pokuša prvi. Robin uze dve strele iz svoga tobolca i odape jednu umetu. Strela prolete kroz venac, na razmaku oko dva prsta od šipke.

»Ne volim ovaj način gađanja«, progunđa nevaspitani čovek.»Ovako gađanje vole suludi kavaljeri i seoske budale.«

Robin ništa ne odgovori i čovek odape u metu. Kao što se moglo iočekivati, on sasvim promaši venac i strela mu ode daleko.

»Trebalo bi ti više vežbe, dragi moj prijatelju«, reče Robin. »Verujmi, mnogo ti vredi da se zabavljaš vežbanjem svoje veštine na ovakofinoj meti kao što je ova. Nije dostojno čoveka šunjati se iza drveta igađati divljač u glavu - pogodak iz daljine često je najčasniji.«

To rekavši, Robin pažljivo nanišani, i ovaj put njegova strela dođedo same mete; ona pogodi tanku šipku i rascepi je nadvoje.

»To gađanje nije bilo pravilno!« povika drugi u besu. »Vetar ti jezaneo strelu na šipku!«

»Ne, dragi druže«, reče Robin mirnim glasom, »ti si budala kad takogovoriš. Ovo je bio čist pogodak, kao što vrlo dobro znaš. Hajde ti sada iuzmi ovu šipku i zabodi je u zemlju na mesto one koju sam rascepio. Jaću useći još jednu, pa ćemo je postaviti na trideset koraka, tako da većstekneš izvesnu uvežbanost pre nego što te izvedem na tvoj put.«

Gunđajući i mrka pogleda, skitnica uze šipku koja je stajala ondeodakle su gađali i ode tromim korakom prema rascepljenoj belezi narazdaljini od pedeset koraka. Kada je bio odmakao kojih dvadesetkoraka, on brzo okrenu glavu natrag i vide da je Robin zabavljen okoleskovog grma, tražeći neku ravnu šipku. On brzo namesti strelu nasvoju tetivu i, kada mu ona poleti s luka, viknu:

»Ti si meta koju tražim, razbojniče!«Učinilo mu se da je Robin, pogođen, pao u grm; svirepo se

nasmejavši, on priđe bliže, kako bi se osvedočio je li zaista ubio hajduka

207

koga je tako dugo uhodio. Video je noge kako ukočene strše iz leskovinei počeo od radosti da se kesi. Zatim, stavivši prste na usta, zazviždaotegnuto i oštro, pa pritrča, da bi uživao, gledajući svoju žrtvu.

Ali najednom mrtvi čovek naglo se diže; u ruci mu je bila strela kojuje tobožnji ubica odapeo. Ona je promašila Robina, koji se, pak,pretvarao da je pogođen, dok se, stvarno, strela zaustavila u grmu prednjim. Robin je za tili čas zape na luk, koji je nosio u drugoj ruci. Čoveknajednom stade sa vriskom na bledim usnama.

»Bedni drumski razbojniče!« povika Robin sa prezrivim smehom.»Metu na koju ova dva dana upravljaš svoju strelu ne možeš da pogodišni iz razdaljine od dvadeset koraka! Jest, možeš da bežiš, ali ćešpoginuti od svoje sopstvene strele!«

Čovek se okrenu i poče brzo da beži stazom tamo-amo, od jedneivice do druge, kako ga Robin ne bi mogao sigurno da pogodi.

Robin zategnu luk koliko je god mogao i stade za trenutak; zatimtetiva glasno zviznu i strela odleti. Čovek vrisnu, skoči tri stope uvis,zatim muklo pade na zemlju, sa strelom koja mu je stršala iz leđa.

Istoga trenutka Robin začu kako iza njega pucaju grane; jedva da jesvoj luk spustio na zemlju, kada iz leskovog grma pored njega iskočineka čudna prilika. Za trenutak prestrašen, Robin ustuknu korak natrag,da bi mogao da isuče mač. Tako je sablasna bila ta prilika. Izgledala jekao konj mrkalj na zadnjim nogama, koji se baca na njega. Kezio je velikibeli zub, kao da će ga razderati, i griva mu se pozadi u napadačkombesu talasala i kostrešila.

Zatim se Robin nasmeja. Pod konjskom kožom bio je čovek koji je ujednoj ruci imao go mač, a u drugoj štit. To je bio Gaj od Gizborna, kojisa mržnjom, koja mu je gorela u očima, jurnu na hajduka Robina.

»Ha! ha! Gaju od Gizborna, pokvareni viteže!« viknu Robinpodrugljivo. »Najzad si došao sam, zar ne? Godinama si slao svojeuhode i podlace iz zasede, svoje tajne ubice, da me ubiju, i sada sidošao da to učiniš sam - ako budeš mogao!«

Gaj od Gizborna ne odgovori ništa. Žestoka mržnja sevala mu je izočiju, i on, sa besom jednoga vuka, nasrnu na svoga protivnika. Robinnije imao štita, ali je imao ono što je predstavljalo skoro isto tolikozaštitu; jer dok je drugi, pun besa, udarao na Robinovo sečivo, hajduk jebio hladnokrvan i oštra oka.

Neko vreme ništa se drugo nije čulo nego zveket mačeva, kada biudarac pao na branik. Oni su trupkali unaokolo u žestokoj igri, koja seimala da završi smrću jednoga od njih; jedan drugome su oštro gledali uoči. Najednom se Robinov mač prebaci preko branika drugoga mača isvojim vrhom probode i raspori konjsku kožu i zabode se u pluća serGaja.

»Ostavila te je sreća, Gaju od Gizborna! «reče Robin likujući.

208

»Jednom si u toj konjskoj koži, iz kuće koja je bila u plamenu, iznio živuglavu, pa si mislio da će ti ta koža doneti sreću i protiv oštrice mogamača.«

»Razbojniče! Hajduče!« vrisnu Gaj od Gizborna. »Ovo je samoogrebotina, ali će ipak moj dobri mač da te rastavi sa životom.«

Zakoračivši dvaput, brzo i besno, on nasrnu i probi se ispodRobinova mača. Vrh njegova mača prođe kroz Robinov koporan odzelenog sukna; Robinu se učini kao da ga vruća varnica pali sa strane.Gajev mač samo ga je zaparao. To Robina nijedan trenutak nije smelo.Brzo kao udarac munje hajduk nasrnu i, pre nego što se Gaj mogao dasnađe, Robinov mač mu proburazi grudi. Okrutni vitez spusti svoj mač,zatetura natrag, okrenu se jednom oko sebe i zatim pade teško nazemlju, gde osta mrtav kao stena.

Robin, zadihan, nasloni se na svoj mač i poče da posmatra svogaubijenog neprijatelja.

»Tako je«, reče on, »moj mač osvetio, pomoću milosti blaženedevice, sve okrutnosti i nasilja koje je prouzrokovala tvoja đavolska voljai okrutna ćud - mučenje siromašnih ljudi glađu, šibanjem i prisilnimradovima, parajući srca žena i dece koje tvoja đavolska volja nije štedelaod udaraca i suza. O, kada bi moj mač mogao tako lako da pobije tiranijui nedela svih onih koji su danas na visokim položajima i zbog kojihsiromašni ljudi plaču i trpe!«

Okrenuvši se, on vide Hoba Hila kako mu se približuje; taj sadadotrča i reče:

»Gospodaru, ja sam posmatrao ovu silnu borbu i opasni udarac kojisi mu zadao. U životu je samo jedan od svih tvojih neprijatelja, serRodžer od Donkastera.«

»Ne, Hobe«, odvrati Robin; »ima mnogo neprijatelja siromašnih ljudikoji još žive u svojim čvrstim zamkovima i izrezbarenim opatijama, a kojeneću nikada moći pobiti.«

»Jest, jest, gospodaru, govoriš istinu«, reče Hob. »Dok siromašniseljak ima da se znoji na svojim teškim radovima i da trpi udarce, i dok jestalno zauzet svakodnevnim poslovima, neslobodan, ne posedujućiništa, čak ni ženu ni dete koje bi poljubio kada ih ostavlja polazeći u zoruna posao - sve dotle ćemo imati neprijatelja. Ali sada, gospodaru,dolazim da ti kažem da su ljudi Rodžera od Donkastera prešli na jug i dasu sada čak kod Hanger-Vuda. Ja mislim da oni rade po naređenju ovogovde ubijenog upravnika i da hoće da te iz zasede napadnu.«

»Gde su Vil Strelac i njegovi ljudi?« upita Robin.»Oni su porazmešteni po drumu prema jugu i uhode Rodžerove

lupeže.«»Hajde požuri do Malog Džona. Reci mu da se vrati, ako nije već

čuo da Rodžerovi ljudi idu prema jugu. Reci mu da sa svojim ljudima ide

209

za njima, ali ne tako da saznadu da je on u njihovoj blizini. Kada budeseverno od Hanger-Vuda, reci mu da dvaput dune u rog, tako da bizbunili lupeže. Zatim ću ih ja sa Vilovim ljudima poterati natrag, i Džonće se starati da ne bi nijedan umakao živ. To će mojim neprijateljima bitipouka da više ne stavljaju svoju glavu u vučje ždrelo.«

Hob odmah krenu, dok Robin pohita prema donkasterkom drumugde uskoro nađe Vila Strelca kako čeka na jednom proplanku.

»Kako to, gospodaru«, reče stari Vil, osedeo, ali zdrav i snažan kaouvek; »moji izvidnici mi saopštavaju da ovih lupeža ima mnogo i da idukroz šume kao da se ničega ne boje. Govori se da ih predvodi nekilukavi nitkov, brabantski razbojnik, po imenu Falko Crveni, koji je ratovaou Francuskoj, Njemačkoj i Palestini, i koji zna sve ratne veštine. Nas jeovde samo dvadeset, a Mali Džon i njegova četa su tri miljeseverozapadno.«

»Poslao sam Hoba da kaže Malom Džonu da se vrati. On će bitiovde za jedan sat. Dotle moramo ove lupeže da zadržimo. Džon će daudari na njih sa leđa, i ja mislim da će, i pored sveg njihovog lupeškogpoznavanja paljevine i pljačke, koje su stekli pod svojim nasilničkimkraljem, ovi Flamanci i Brabanteri ipak naći smrt od naših engleskihruku.«

Odmah zatim dođe izvidnik da javi da se neprijatelj kreće premaBeverli-Glejdu, i Robin odmah naredi dvadesetorici strelaca podvođstvom Vilovim da se posakrivaju po žbunju na ivici proplanka.Uskoro, izlazeći između drveća na drugoj strani proplanka, pojavili su sešlemovi stranaca. Žestoka i okrutna su bila lica ovih ljudi, jer su oniratovali za svakoga ko bi ih dobro plaćao, radi plena i bogatstva do kogasu oni dolazili u zemljama gde su se borili. Engleski seljaci mrzeli sustrašno ove strane pljačkaše, jer oni nisu štedeli ni žene ni decu, i jer subili nečuveni nasilnici i okrutnici.

Bilo ih je oko osamdeset, od kojih su dvadesetorica nosili lukove;svima na čelu bio je neki čovek sa crvenim licem divljeg izgleda, sav uoklopu od glave do pete. Napredovali su oprezno, sa izvidnicima sastrana, među drvećem, i napredujući pažljivo se osvrtali na sve strane.Svaki je vojnik nosio štit u levoj ruci, dok je u desnici svakoga od njihsevao go mač. Sve dok se ne približiše na dvadesetak koraka od žbunjagde su hajduci ležali skriveni, Robin nije davao znaka da svi složnonapadnu. Zatim, na oštar zvižduk, dvadeset velikih strela prošiša krozvazduh; svaka je imala tako sigurnu metu da su mnogi neprijatelji pali,sa velikom strelom zabodenom duboko u debeli prsluk ili vrat. Međuovima koji su pali bilo je petnaest strelaca.

Još jedan uzvik, i pre nego što su pljačkaši mogli da dođu sebi, kišastrela osu se na njih, i još ih dvanaest pade, što mrtvih što ranjenih.

Zatim, sa besnim zapovedničkim vriskom, vođ Falko Crveni jurnu u

210

žbunje, a za njim njegovi preživeli ljudi, koji su brojem još bili jači odhajduka. Brzo i pritajeno kao lisice, Robinovi ljudi su počeli da sepovlače, trčeći od drveta do drveta, ali gde god se pružila zgodna prilika,velika bi strela zazujala iz kakva na oko nedužna grma i još bi po jedanlupež padao, previjajući se u samrtnim mukama. Drugi su trčali tamo-amo, besno tražeći svoje skrivene neprijatelje. Trojicu hajduka ubili su uprvom napadu, ali kada su stranci počeli da jure od grma do grma i dazaviruju za ovo ili ono drvo, počeli su lukavi stanovnici šuma da gađaju unjih, tako da se stalno strašna pesma strele završavala najednom sasamrtnim vriskom, zaustavivši se u kakvom okrutnom srcu,

Uza sve to, banda najamnika stalno je napredovala, i hajduci sumorali da se povlače, jer se nisu usuđivali da napadače dočekaju naotvorenom prostoru. Tako je žestoko Falko napadao na hajduke koji suse povlačili da su mnogi od njih pali pod mač, i Robin vide, ljut i očajan,da je već izgubio devet ljudi. Razmišljao je šta da učini, pa da zaustavineprijatelja, ali mu ništa nije padalo na pamet.

Najednom on ugleda Falka kako nasrće na grm gde je u zasediugledao hajduka. To je bio Gilbert od Bele Ruke, koji, videvši da jeprimećen i nemajući vremena da zategne luk, potraži spas u bekstvu. Onprojuri pored samoga drveta iza koga je stajao Robin, a za njim Falko,sa isukanim mačem. Kada Brabanter projuri pored njega, Robin izbi samačem u ruci iza drveta i jurnu za njim.

Ovaj brzo zadrža udarac svojim štitom i odmah zatim se okrenu ižestoko napade Robina. Njih dvojica su se u

divljoj borbi počeli unaokolo da ganjaju, uz zveket mačeva,odbijajući udarce jedan drugome. Najednom se jedan vojnik poče dašunja, rešen da Robina ubije iza leđa. Vil Strelac vide šta taj smera ijurnu na njega, s mačem u ruci, ali samo da bi bio pokošen kada drugiFlamanac iskoči iza drveta. Stari čovek viknu poslednjim svojim smrtnimdahom: »Robine, čuvaj se!«

Jedna strela izleti iz grma i čovek koji se šunjao ka Robinu skočiuvis i teško pade na zemlju mrtav. Druga strela ubi čoveka koji je ubioVila Stjutelija; zatim je izvesno vreme izgledalo da obe strane u svojimskrovištima stoje i posmatraju borbu dvojice vođa.

Brabanter, čuven po svom izvanrednom rukovanju mačem, našao jebio sebi ravna. Takvu snagu u članku, takvu snagu udarca kakva je bilau Robina on nije nikada ranije video i bilo mu je uzalud izvoditi veštinena tako lukavom čoveku, koji je izgledao da je u kavezu od čelika. Falko,besan zbog tako dugog otpora, trošio je svoju snagu u uzaludnim, iakožestokim napadima. Najednom on vide Robinove oči kako sijajučudnovatim pogledom, koji ga je svojom silnom usredsređenošću skorozačarao. Zatim vide kako hajduk napravi zamah koji mu otkri lijevustranu grudi. Brabanter, odbivši brzo udarac, jurnu svojom oštricom

211

prema Robinovim grudima; hajduk odskoči ustranu, Falkov mač grunu uprazan prostor i odmah potom, velikim zamahom ruke, Robin zabodesvoj mač duboko u vrat pljačkaša, koji mu pade mrtav pred noge.

Urnebesno klicanje razleže se iz grla hajduka i oni, ohrabrenipobedom, jurnuše iz svojih zaklona napolje i počeše da traže svojeneprijatelje. Ovi, izgubivši odvažnost zbog gubitka vođa, počeše dauzmiču, trčeći od drveta do drveta. Ali su uzalud tražili zaklone.Smrtonosne strele, poput velikih pčela, pažljivo su tražile njihovezaklone. S vremena na vreme oni su skupljali svu svoju hrabrost izastajali, da bi se bacili na smele hajduke, ali to samo za kratko. Bili suprisiljeni da se povlače pre nego što bi se kiša strela osula na njih,donoseći im rane i smrt od neprijatelja koji su odmah iščezavali.

Najednom, sa svih strana između njih i pored njih odjeknuo jeizazivački glas tetreba. Tako je drsko zvučao da se među skrivenimhajducima pojavi isprekidan, pritajen smeh, dok su se drugi pitali može lito zaista da bude Mali Džon, čiji je to bio znak opasnosti. Kada se Robinjavi odgovarajući dozivom, uveriše se da je to Mali Džon, i uskoro sekroz drveće videše koporani od zelenog sukna kako skaču od drveta dodrveta.

Videvši da su napadnuti i s leđa i s boka, Brabanteri i Flamanci,znajući da od Engleza ne mogu očekivati nikakve milosti, grunušezajedno na napadače, rešeni da svoje živote skupo prodaju.

Nije potrebno da se zaustavljamo na tome kako se bitka završila.Ona se mogla završiti samo na jedan način. Englezi su ove stranenapadače mrzeli mržnjom koja nije znala za milost, i dok su ih svojimstrelama obarali na zemlju, oni su znali da su im strele pune osvete zaneizreciva ubistva i okrutnosti izvršene nad nezaštićenim ženama, namaloj deci i nenaoružanim ljudima, kada su se ove pljačkaške propalicerazmilele zemljom kao kakva kuga i pomor pod zastavom kralja Džona,do noseći propast, vatru, smrt i glad stotinama skromnih domova i mirnihsela.

Rodžer od Donkastera, čekajući sa svojih pet-šest vojnika na ivicišume, čudio se zašto Gaja od Gizborna i Falka nema tako dugo. Nisu sečuli pokliči trijumfa kroz mračne prolaze između gorostasnog drveća, nijese moglo videti sevanje oružja, iako je često slao po dva i po tri svojavojnika u šumu da bi se sastali sa pobednicima.

Najzad su ugledali nekog ugljenara sa vrećom uglja kako im sepribližava kroz šumu. Dvojica vojnika ga uhvatiše i dovedoše do mestagde je vitez sedeo na konju. Ser Rodžer ga upita da li je video kakvučetu vojnika da dolazi kroz šumu.

»Ne, ne«, reče on svojim prostim jezikom; nisam video živa čoveka,ali sam video gomilu ljudi stranog izgleda kako leže mrtvi na Beverli-Gledu; u svakome je zabodena po jedna strela. Biće da ih je šezdeset!«

212

Ser Rodžer okrenu konja unaokolo, sa strašnom kletvom u ustima.»Taj hajduk je sami đavo!« reče on. »Niko se u ovim šumama ne

može boriti protiv njega.«On i njegovi ljudi brzo odjuriše, ostavivši ugljenara da gleda za

njima.»Jest, jest«, reče ugljenar više u sebi, »nijedan okrutni razbojnik ne

može se nadati ničemu osim smrti, dok je samo Robin kralj ovih šuma.Šezdeset je do osamdeset ovih krvnika sa Istoka, i svaki ima na sebiRobinov znak.«

Mnogo godina posle toga mesto gde je Robin izvršio ovu osvetu nastranim plaćenicima zvalo se Sloter Li (Livada Pokolja) umesto Beverli-Gled, i dugo vremena seljaci i drugi koji su prolazili pored humke koja jeoznačavala grob gde je Robin sahranio te pobijene pljačkaše pričali sujedan drugome tu priču.

Posle toga, mnogo godina ostavili su Robina na miru u šumamaBernišdela i Šervuda, pa iako je bio hajduk, većina dobrih ljudi počela jeda s poštovanjem izgovara njegovo ime, dok su ga se nasilnici bojali.Nikada nije kakav lord na svom vazalu izvršio neko okrutno delo, a da toobesni vitez nije Robinu platio; i kada bi ko oteo zemlju siromahu,Robinovi strelci su bili ti koji nisu nikako dopuštali da na toj zemlji živi ikodugi doli zakoniti njen vlasnik.

Stvarno, bila bi mi potrebna još jedna knjiga kao što je ova pa daispričam sva slavna dela koja je Robin izvršio dok je u ovo vreme bio ušumi. Petnaest godina živio je on tu, i svake godine je njegova slavarasla zbog dela koja je izvršavao.

Tako je bila veliko junačko delo ona duga borba u koju se on bioupustio za mladoga ser Droga od Dalas-Tauera u Vestmorlendu.Graničari, sve obreda razbojnici i pljačkaši, izbacili su ser Droga snjegovih zemalja, jer je bio kaznio jednog njihovog saplemenika; i mladivitez se našao u užasnoj neprilici. Pomoću Robina i njegovih strelaca onje najzad odbio napadače. Njihove velike strele izazvale su takav strahda se nikada više Džordan, Armstrong, Daglas ili Grem nisu usuđivali daučine nepravdu čoveku koji je bio Robinov prijatelj.

Zatim, bilo je njegovo junačko delo i ono, i to ne u ratu, nego u miru,kada je Robin prisilio mladoga kavaljera od Tergolenda da budepravedan i dobar prema svojoj majci. Ona je kao seljanka na imanju serDžoslina od Tergolenda obavljala sitne domaće poslove i radila nazemlji. Ali ge bila lepa i pristojna, pa ju je ser Džoslin zavoleo i s njom seoženio. Dok je njen suprug i gospodar bio u životu, ona je bila slobodnažena i živela sa ser Džoslinom srećno. Oni su imali jednoga sina, poimenu Stivena, koji je bio tako prgave i grube naravi da su ljudi govorilikako nije mogućno da je on sin plemenitog Džoslina i nežne Evis. Kadaje ser Džoslin umro, Stiven je postao lord, ali je po rđavom zakonu tih

213

dana Evis sada opet postala kmet, i to na zemlji svoga sina, izgubivšisvoju slobodu smrću svoga supruga.

Kako se ona suprotstavila nepravednom besu svoga sina na nekomsiromašnom kmetu, Stiven se zakleo da će se svojoj majci osvetiti.Stoga ju je izbacio iz vlastelinskog dvorca, svu u dronjcima, i prisilio jeda stanuje sa svojom kmetskom rodbinom u jednoj kolibi u selu.Vatrenim rečima Evis je korila svoga nečovečnog sina, ali u svojojskromnosti ona se opet dostojanstveno prihvatila teških poslova, kojetrideset godina njene ruke nisu poznavale, dok rđavi sin uze sebi rđavedrugove, koje je, to je on znao, njegova majka mrzela i uvek gasavetovala da ih izbegava.

Glas da je on svoju majku vratio u redove kmetova raširio se nadaleko i široko, izazivajući ogorčenje svih poštenih ljudi i žena. Oni su biliradoznali hoće li vremenom tako nečovečnog i grubog sina stići presudas neba; ali se on i dalje razuzdano veselio u svojoj dvorani, pa jeizgledalo da ga ništa ne uznemiruje.

Zatim jedne zimske noći, kada je kavaljer Stiven orgijao sa svojimveselim drugovima, u dvoranu uđe šezdeset u crno odevenih ljudi iizmeđu uplašenih gostiju zarobiše kavaljera i odvedoše ga, i porednjegove strašne ljutnje. Izvesno vreme niko nije znao kuda je on otišao.Zatim se pročulo po zemlji da kavaljer radi kao običan seljak na nekomvlastelinstvu u šumi i da je Robin Hud naredio da mora tako da živi, svedok ne nauči kako ima da postupa u životu kao čovek plemenitogstaleža.

Mnogo meseci proveo je kavaljer Stiven kao zarobljenik, prisiljen daradi poput svakog siromašnog seljaka, dok se najzad nije postideo ipokajao, i priznao da je bio prosta seljačina, i da nije bio dostojan da držistepen koji mu je samo rođenje dalo. Zatim se u svom seljačkom odeluvratio u Tergolend i, našavši svoju majku gde radi u selu, zamolio je damu oprosti i sve zaboravi i kada ga ona sva u suzama poljubi, on je uzeza ruku i napravi je gospodaricom vlastelinskog dvorca, te je posle togauvek živio plemenito, kao što mu je i otac živio.

Ljudi su to smatrali velikim delom i slavili imena. Robina Huda i ocaTaka, koji su uputstvima i savetima otkrili i kavaljeru Stivenu zabludenjegova života.

Bilo je i drugih dela koje je Robin izvršio; kao što je, naprimer, borbasa gusarom Demonom Mankom, koji je robio obalu Jorkšira tako dugo iokrutno, ali koga je Robin najzad ubio, u velikoj pomorskoj bici predzalivom, koji se sada zove Zaliv Robina Huda, gde je gusarski brodizvučen na obalu, pošto je Robin obesio svu posadu na njene sopstvenejarbole.

Jednoga dana, pošto je Robin tako proveo desetak godina u dugomperiodu svoga hajdukovanja, jedna ledi ujaha u njegov logor na Stenliju

214

i, sjahavši sa svoga konja, priđe mestu gde je on stajao i pozdravi ga.Robin je odmah ne poznade.

»Ja sam tvoja rođaka«, reče ona najzad uz osmeh, »gospođa Alisaod Hevlenda. Zar se ne sećaš kako si pomogao meni i mome suprugupre više od dvadeset godina, kada su nas napala dva rđava suseda?«

»Vere mi«, reče Robin i poljubi svoju rođaku u obraz, »tako sam tedavno video da te sada nisam prepoznao.«

On srdačno dočeka gospođu Alisu, pa ona i njene dve služavke i trisluge provedoše noć u maloj kolibi koju Robin dade da se za njih spremi.Ona i Robin govorili su dugo o svojoj rodbini, te kako je ovaj, te kako jeonaj, i šta je koga snašlo u toku teških vremena. Njen suprug Benetumro je pre tri godine.

»Sada«, reče ona najzad, »ja sam, Robine stara žena, a i ti sitakođer star. Kosa ti je seda, i ma da su ti oči oštre i snaga ti,nesumnjivo, velika, zar ti često ne zaželiš kakvo mesto gde bi mogao daživiš u miru, daleko od uzbuđenja, koje ti život ovde mora da donosi? Zarne možeš da raspustiš svoje ljude, da se iskradeš i živiš sa mnom umojoj kući u Hevlendu? Niko ti tamo ne bi smetao, pa bi mogao ostataksvoga života da provedeš u miru i zadovoljstvu.«

Robin nije oklevao sa odgovorom.»Ne, draga moja rođako«, reče on, »ja sam suviše dugo živio u

šumi, da bih ikada zaželeo kakvo drugo boravište. Ja ću da umrem unjoj, i kada dođe moj poslednji dan, ja molim boga da budem zakopanna kakvom proplanku pod šumskim drvećem, kuda smo za života ja imoji dragi drugovi prolazili po volji.«

»Onda«, odvrati gospođa, »ako nećeš sa mnom da potražišsklonište koje ti ja nudim, sećajući se velike dobrote koju si učinio mompokojnom mužu, moram da krenem u Kerkliz i da tamo svoje poslednjedane provedem u kaluđerskom manastiru, u kome je, kao što znaš, našatetka, gospođa Ursula, opatica. Ja bih, Robine, htela da mi dođeš kadgod zaželiš, jer starost oživljava u nama ljubav za rodbinu, i ja bih htelada te često vidim. Ja ne sumnjam da bi te gospođa Ursula, iako je oštroosuđivala tvoja nasilna dela, lepo dočekala, kao pravog sina svojesestre.«

Robin obeća da neće zaboraviti da poseti Kerkliz, da hi video damuAlisu, i to je on radio svakih šest meseci, koliko da bi video svoju rođaku,toliko i zato da bi ga ona lečila, jer su mu, kako je zalazio u godine, sveviše bili potrebni lekovi. U ta vremena žene su dobro poznavale lekovitetrave, i mesto da idu ljekarima, kada bi bili bolesni, ljudi su išli kakvojženi koja je bila poznata zbog svog poznavanja lekovitih trava, i ona imje davala lek. Ljudi su isto tako verovali da je zarezivanje kakve vene naruci i puštanje izvesne količine krvi lek za neke bolesti. Zato je i RobinHud posećivao ženski manastir u Kerklizu; on je jednom prilikom ostao u

215

njemu dva-tri dana, kako bi mu se rana na ruci potpuno zalečila.Pri tim posetama on je često viđao svoju tetku, damu Ursulu,

opaticu. Ona je bila crna, mršava žena, lukavih očiju, ali je uvek s njimlepo razgovarala. Ona ga je često molila, kada bi odlazio, da kupioproštenje i da napusti svoj beskućnički život, da svojim blagom darivakakvu crkvu ili manastir, kako bi spasao svoju dušu.

»Malo blaga imam«, odvraćao bi Robin »ali ga ne bih nikada dao zato da bi se tovili gojazni kaluđeri i lenjive kaluđerice. Dok su mojašumska braća sa mnom i dok god budem mogao da se služim nogama irukama koje mi je bog dao, ja ću da živim u šumi.«

»Pa ipak«, govorila je ona često, »ne zaboravi svoju tetku i rođakuovde u Kerklizu, i dođi kada god zaželiš.«

Tako se desilo jednoga dana, kasnog leta, da je Robin osećaonesvesticu i odlučio da ode u Kerkliz, da ga njegova rođaka leči.

»Hajde sa mnom, Mali Džone«, reče Robin, »jer osećam da samdanas starac i da sam nešto zbunjen.«

»Jest, dragi Robine, ići ću s tobom«, reče Mali Džon, »a tvoja ćebolest proći, u to ne sumnjam. Ali bih hteo da ne idemo u taj manastir,jer kad god smo išli tamo i dok sam čekao napolju pod drvećem, bio samradoznao hoću li opet videti tvoje lice i da neće na tebi izvesti kakvu zlupodvalu.«

»Ne, Džone«, reče Robin, »neće oni na meni izvoditi nikakvihpodvala. Žene su moja rodbina; a osim toga, imamo li mi danasneprijatelja?«

»Ne znam«, odgovori Džon pun sumnje, počešavši se po sedojglavi; »ali je Hob Hil čuo da je ser Rodžer od Donkastera prijateljkaluđerica u Kerklizu.«

»Star je on čovek, kao što smo i mi svi«, reče Robin, »i ne sumnjamda mi on, posle svih ovih godina, ne misli ništa zla.«

»Ne znam«, reče Džon; »ali će guja da ujede i onda kada joj jeotrov presušio.«

Oni se spremiše da pođu u Kerkliz, Robin i Džon na konjima, aostatak družine peške. Kada stigoše do ivice šume, odakle se videomanastir, Mali Džon i Robin sjahaše, ostavivši svoje konje s ljudima kojisu imali da budu skriveni u šumi, dok se Robin ne vrati. Zatim,oslanjajući se na Džonovu ruku, Robin pođe prema kapiji Kerkliza, gdega Džon ostavi.

»Bog te čuvao, dragi Robine«, reče on, »i gledaj da nam se opetuskoro vratiš. Ja se nekako bojim da ti se danas nešto, na našu žalost,ne desi.«

»Ne, ne, Džone«, reče Robin, »ne boj se ništa. Budi u blizini, a jaću, ako mi budeš potreban, dunuti u svoj rog. Ja imam luk i mač sasobom, i ništa mi se ne može desiti među tim ženama.«

216

Tako se dva stara druga po oružju rastadoše, rukovavši se, i Robinzakuca velikom gvozdenom alkom na vrata. Ubrzo vrata otvori njegovatetka, koja je, stvarno, s prozora bila videla kako se on približuje.

»Uđi, Robine«, reče ona laskavim glasom, dok su njene lukave očikrišom gledale sa strane u njegovo lice. Videla je da je bolestan, i jedanosmeh poigravao joj je na tankim usnama. »Uđi i popij vrč piva, jer morada si od putovanja umoran.«

»Hvala ti, gospođo«, reče Robin i umorno uđe unutra. »Ali neću nida pijem ni da jedem, dok mi ne bude puštena krv. Molim te, reci mojojrođaci da sam došao.«

»Ah, Robine«, reče tetka, »dugo nisi bio kod nas, pa zato, mislim,nisu čuo. Tvoja rođaka je umrla proletos u snu, i sada na groblju leži podhumkom.«

»Žao mi je što to čujem«, odvrati Robin i, uzbuđen tom vešću, onpoče da posrće; pao bi, da ga njegova tetka nije pridržala rukom. »Ja...ja... ja se kajem«, nastavi on, »što nisam češće dolazio. Jadna Alisa! Ali,gospođo, ja sam bolestan; zareži mi ruku i pusti mi krv, i odmah će mibiti dobro, i neću ti više smetati.«

»Budi uveren, dragi Robine, da mi ti ništa ne smetaš«, reče opaticai odvede ga u sobu daleko od prostorija u kojima su živele kaluđerice.Zatim ga dovede do kreveta na točkićima u uglu, i on leže u njega,odahnuvši od olakšanja. Potom on polako razgoliti ruku i opatica uzemalu lancet u iz kese koja joj je visila o pojasu. Ona uze njegovu ruku,sada mršaviju nego ranije, i vrhom svoje lancete duboko zareza debeluplavu venu. Zatim, svezavši ruku tako da on ne bi mogao njome micati,stavi vrč ispred zareza na ruci koja je visila van kreveta.

Posle toga ona ode iz prostorije i brzo se vrati s nekim napitkom učaši.

»Popij ovo, dragi moj Robine«, reče ona. »Ovo će te osloboditi odtežine koja leži na tebi.«

Ona mu podiže glavu i on ispi čašu napitka do dna. Sa uzdahomRobin se spusti na jastuk i uz osmeh reče:

»Hvala, najljepša hvala, draga tetka! Koliko si samo nežna premajednom čoveku van zakona.«

Govorio je sanjivo, njegova glava pade na jastuk, i on poče teško dadiše. Napitak koji je opatica bila stavila u čašu počeo je već da deluje.Dama se pakosno osmehnula, i onda otišla na vrata i dala znak nekomenapolju. U sobu se ušunja neki star, mršav čovek, bele kose, lukavih,živih očiju i otromboljene donje usne. Ona pokaza tankim, mršavimprstom u priliku Robina Huda, i oči starog čoveka zasjaše, čim gaugledaše. Njegov pogled pratio je kapi krvi kako se cede iz zarezanevene i kaplju u vrč.

»Da ste samo malo čovek«, reče ona prezrivo, »vi biste izvadili svoj

217

nož i sami mu zadali smrt - a ne biste ostavili mojoj lanceti da mu onakap po kap oduzima život.«

Robin se na zvuk njenog glasa maknu, i mršavi, stari čovek seokrenu, i u strahu strugnu iz prostorije. Opatica pođe za njim, sa svojimsvetlucavim, crnim očima upravljenim u Robinov živi pogled. Zatimizvuče iz kese dug ključ i zaključa vrata prostorije gde je Robin ležao.

»Kada će biti mrtav?« upita stari čovek šapatom.»Ako krv bude tekla nesmetano, on će noćas biti mrtav«, reče

opatica.»A ako krv ne bude tekla nesmetano, pa on ne umre?« reče stari

čovek.»Onda ćemo ja i manastir Kerkliz biti bogatiji za trideset jutara dobre

livade«, odvrati opatica podrugljivo, »poklon dobrog ser Rodžera odDonkastera; a vi, ser Rodžere, imaćete da nađete koji drugi način daubijete ovoga lisca. Zašto ne odete sami unutra i to sada ne učinite?«

Ona mu pruži ključ, ali on ustuknu, glođući zubima nokte na prstimai svojim zlim očima ljutito sevajući na podrugljivo lice opatice.

Ser Rodžer od Donkastera, kukavica i beskičmenjak, nije imaoodvažnosti da ubije jednog bolesnog čoveka, nego se okrenu i odšunja.On ostavi manastir i odjaha, s bradom na svojim grudima, besan napomisao kako ga je opatica prezrela i kako bi ga ona i sada mogla danadmudri u grešnoj zaveri, koju su njih dvoje skovali da ubiju Robina.

Mali Džon strpljivo je sedeo u senci šumskih stabala celo popodne.Kada su velike senke počele da mile kroz šumu, on poče da se pitazašto se Robin ne pojavljuje na vratima, kao što je bio njegov običaj. Usvojoj uznemirenosti Mali Džon se diže i poče nestrpljivo da hoda gore-dole.

Šta je to? Iz manastira on začu tri slaba doziva lovačkog roga -Robinova doziva.

Riknuvši kao besan bik, Mali Džon viknu ljudima skrivenim u šiblju:»Na noge, momci! Zar ne čujete ove slabe glasove? Nad našim

jadnim gospodarem izvršena je izdaja.«Zgrabivši oružje, cela četa jurnu za Malim Džonom, koji potrča

najvećom brzinom prema manastirskoj kapiji. Udarcima motke iz ogradeoni probiše kapiju, istim oružjem srušiše vrata, i zatim, posred vriska imolitava ustrašenih kaluđerica, provališe u unutrašnjost manastira.

Vrlo hladan i ozbiljan bio je Mali Džon pred skupinom pobledelihžena.

»Da ste mi prestale sa vriskanjem!« reče on. »Nađite mi opaticu.«Ali se opatica nije nigde mogla naći.»Brzo onda, vodite me tamo gde leži moj gospodar Robin Hud.«Ali nijedna nije znala da je on uopšte došao u manastir. Pun besa,

tuge i straha, Džon je upravo hteo da naredi da se ceo manastir pretraži,

218

kada se najednom Hob Hil probi kroz hajduke i reče:»Ja sam našao gde naš gospodar leži.«Oni potrčaše uz stepenice za Hobom i, stigavši do vrata, razbiše

bravu i provališe unutra. Šta su imali da vide! Tu je bio njihov gospodar,bled i iscrpljen, staklenih očiju, napola naslonjen na krevet, tako slab daje jedva mogao da digne glavu prema njima.

Mali Džon baci se pored Robina na kolena i suze počeše da munaviru na oči.

»Gospodaru, gospodaru!« viknu on: »Imamo samo jednu molbu,samo jednu!«

»Šta je to, Džone?« upita Robin, osmehnuvši mu se slabunjavo idignuvši ruku, da bi je nežno spustio na sedu glavu svog starog druga.

»Da nas pustiš da zapalimo ovu kuću i pobijemo one koji su tebeubili!«

Robin umorno zatrese glavom.»Ne, ne«, reče on, »tu ti molbu neću uslišiti. Ja nikada u celom

svom životu nisam povredio žene, pa to neću ni sada kada mi je kraj.Ona mi je pustila krv i uzela mi život, ali ti ja naređujem da joj ništa neučiniš. Sada, Džone, meni nema više dugo života. Otvori mi ono oknoonde i daj mi moj luk i jednu strelu!«

Oni širom otvoriše okno, i Robin pogleda kroz njega mutnim,umirućim pogledom na tiha večernja polja, sa velikom zatalasanomšumom u pozadini.

»Pridrži me, Džone, dok odapnem«, reče Robin, »i gde moja strelapadne, onde mi iskopaj grob i spusti me u njega.«

Ljudi počeše da plaču, stojeći tu i gledajući ga kako drži veliki luk usvojoj slaboj ruci, i videše kako zateže tetivu držeći za pero strele.Nekada je samo on od svih ljudi mogao saviti taj luk, ali sada je njegovživot bio tako iscrpljen da mu je jedva doticalo snage da ga savije upola.Sa uzdahom on pusti strelu koja prošiša kroz okno; Ljudi mutna pogledaposmatrahu njen let iznad polja, sve dok ne pade na zemlju pored jednemale staze, koja je vodila od livada do šumskih stabala.

Robin pade natrag iscrpljen, i Mali Džon ga blago spusti na jastuk.»Pokopaj me tamo, Džone«, reče on, »sa mojim lukom pored mene,

jer je on bio moja najmilija muzika za života, i ja bih hteo da on leži samnom kada budem mrtav. Stavi mi jedan zeleni busen pod glavu, ajedan kraj nogu, jer sam najviše voleo da spavam na šumskom busenjudok sam bio živ, i ja bih hteo na njemu da spavam i svoj poslednji san.Hoćeš li mi sve to učiniti, Džone?«

»Hoću, hoću, gospodaru«, reče Džon, gušeći se od žalosti.»Sada, poljubi me, Džone... i... i zbogom!«Dah je podrhtavao na njegovim usnama kada se Džon gologlav

sagnuo i poljubio ga. Svi su pali na kolena i počeli da mole za dušu koju

219

je Robin ispuštao i, u suzama, molili su milost za svoga hrabrog iplemenitog vođu.

Oni nisu dopustili da njegovo telo ostane tu noć među zidinamamanastira, nego su ga odneli u šumu i stražarili kod njega celu noć.Zatim su u zoru počeli da mu kopaju grob, i kada je otac Tak, sada sed ipoguren, došao oko podne, svi ponesoše telo svoga hrabrog gospodarado mesta poslednjeg počivališta.

Posle toga su hajduci saznali za posetu ser Rodžera od Donkasteramanastiru dok je Robin ležao na samrti, i oni počeše da tragaju za njimna sve strane. Da bi pobegao Hobu Hilu i njegovu bratu Ketu, koji su gavrlo pažljivo tražili, ser Rodžer pobeže u Grimzbi i jedva na palubi jednelađe iznese živu glavu, tako ga je Hob bio sustigao. Vitez potraži utočišteu Francuskoj, i tamo ubrzo zatim umre osamljen i napušten od svih.

Kada je Robin umro, hajdučka družina se rasula… Jedni su otišlipreko mora, drugi se posakrivali po velikim gradovima i postupno postalimirni i ugledni građani, dok su se opet treći zaposlili na dalekimvlastelinstvima i postali ljudi pokorni zakonima, kada sa njima lordovinisu postupali rđavo.

Što se tiče Malog Džona i Skarleta, oni su dobili zemlju u Kromvelu,gde je sada Alan-e-Del bio gospodar zemalja ledi Alise, dok je Mačpostao izvršni činovnik u Verizdelu, koji je isto tako pripao Alan-e-Delu,pošto je njegov otac, ser Herbrand, sada bio mrtav.

Gilbert od Bele Ruke nije hteo da se smiri. On je u Skotskoj postaoveliki borac sa lukom i mačem, i o njegovim delima su mnogo godinapevane pesme po tolikim domovima na krajini.

Šta se dogodilo sa Hobom Hilom i njegovim bratom. Ketom Trolom,to niko sigurno nije znao. Ti patuljci su mrzeli miran život, pa iako im jeAlan-e-Del nudio zemlje da žive na njima, oni su više voleli da se krećupo mračnim šumama i divljim pustopoljinama. Grob Robina Huda uvek jebio čist i zelen, iako dugo vremena niko, nije znao čije su to ruke činile. Aonda se počeo pronositi glas da noću dva patuljka s vremena na vremeizlaze iz šume, i da stavljaju sveže biljke na grob, i da mu sa ivicaobrezuju busenje. Da su to bili Ket i Hob, u to niko nije sumnjao, jer suoni silno voleli Robina dok je bio u životu, te ni sada, kada je on biomrtav, oni nisu mogli da odu daleko od njegova groba.

KRAJ

220

OBRADA:D I S C O N I N J A

1 Zabijalo.