Ovidijevo Pesnistvo i Anticki Poetski Obrasci (1)

Ovidijevo pesništvo i antički poetski žanrovi

Rimska književnost je par exellence intertekstualna i mimetička, pre svega u odnosu na grčku književnost kada su u pitanju umetničke forme i emocije. Međutim, put iz Grčke do Rima, iako ne u geografskom smislu, u kulturološkom smislu ide preko Aleksandrije. Neki istoričari rimsku književnost čak smatraju nastavkom helenističke književnosti.

U aleksandrijskoj biblioteci prvi put počinje na naučni način da se proučava književnost. Oni uvode pojam književnih žanrova, čija je glavna karakteristika stih. Tako se dela primarno dele na versifikovana i versifokaciono nevezana. U modernom smislu to bi bile poezija i proza, ali u antičkoj prozi postoji mogućnost ritmičke veze. Ipak, ona nije dominantna odlika tih dela.

Versifikaciono nevezani tekstovi dele se na dijaloško-monološke i pripovedne, a versifikovani na osnovu stiha dele se na heksametarske, elegijske, jambičke, meličke i dramske.

Elegijski tekstovi pisani su u elegijskom distihu, koji se sastoji iz jednog pentametra i jednog heksametra. Razlika u dužini stihova i prevremena cezura drugog stiha stavraju utisak zastanka daha i vapaja. Zato je ton elegijskih tekstova najčešće tužan, i izvorno verovatno potiče iz Male Azije, sa nadgrobnih spomenika. Međutim, sadržaj elegija nikako nije ogranićen njenim tonom. Tako se može razikovati više vrsta elegije. One nastaju u Grčkoj književnosti, a vrhunac doživljavaju u Rimu, sa Ovidijem.

Jedan tip elegijskih tekstova jesu ratničko-propovedni tekstovi, kakve pišu Kalin i Tirtej u VII veku pre Hrista. Oni nemaju odgovarajući pandan u latinskoj književnosti. Sledeća vrsta su erotsko-poetski tekstovi. Njih u grčkoj piše Mimnermo u VII veku. Mimnerma će kao značajnog pisma isticati Kalimah, koji je okrećući se malim formama, pored epilija i epigrama, značajno mesto dao upravo elegiji, pri tom imajući u vidu upravo Mimnermovu elegiju. Mimnermo izražava strasti i uživanja u životu, ali sa svešću o efemernosti života. Na osnovu aleksandrisjkih zapisa znamo da je pisao pretežno o jednoj ženi – Nano. Zato se model pisanja jednoj ženi i naziva mimnermovskim. Ovakav model preuzeće i pisci subjektivne rimske elegije – Katul, Tibul, Propercije i Ovidije. Međutim, na njihovu koncepciju ljubavi, i to prvenstveno erotopatije kao bolesti, najviše će uticati Sapfo, iako je ona pisala meliku. Najveći uticaj ona je izvršila na Katula, koji je utemeljivač rimske elegije. Tako je taj uticaj lako prenet i na ostale.

Sledeća vrsta elegije bila bi etiološko narativna elegija. Njen helenski reprezentativni pisac bio bi Kalimah, sa svojom zbirkom etioloških mitova nazvanom Aitia (Uzroci). On je izvršio veliki uticaj kako na Katula (koji prevodi njegovu pesmu Berenikina kosa), tako i na Ovidija i Propercija, koji takođe pišu etiološke mitove.

Jedna elegijska vrsta koja će u Rimu imati odziv samo kroz epigrame (kraća elegijska forma) jesu socijalno-politički referentni tekstovi, kakve piše Solon na razmeđi VII i VI veka. Ovakve epigrame u Rimu piše Katul, u prvom veku pre Hrista, i Marcijal, u I veku posle Hrista.

I poslednja vrsta elegijskih tekstova bila bi ona koja naviše odgovara njihovom tonu, a to su tužaljke. Najznačajniji helenski predstavnik ove vrste jeste Simonid, koji piše na razmeđi VI i V veka. Ali najznačajniji antički predstavnik, koji

će svojim tužaljkama definisati moderno poimanje elegije, jeste Ovidije sa svojim pesmama iz izgnanstva – zbirkom pesama Tristia i Epistule ex Ponto.

Već se u ovom kratkom pregledu kroz elegijske vrste nazire značaj Ovidijevih pesama za kompletan elegijski žanr. Zato se njima treba detaljnije pozabaviti. Prva knjiga koju Ovidije piše jeste zbirka pesama naslovljena Amores, Ljubavi. Ona je prvobitno izdata u 5 knjiga, ali je nama sačuvano drugo izdanje, u 3 knjige. Ona u mnogome podražava prethodnu rimsku poeziju. Tako ovidije pravi konsrukt voljene žene, domine, kakva postoji u poeziji Katula, Tibula i Propercija. Imena svih voljenih žena su anagrami. Kod Tibula i Propercija to su topološki epiteti boginje Dijane – Delija i Cintija. Katul je imenom svoje voljene razotkrio svoj intertekstualni postupak, nazvavši je Lezbija, po Sapfinom rodnom ostrvu. Ovidije navjiše piše pod Katulovim uticajem, te svoju voljenu takođe naziva helenskom pesnikinjom – Korinom. Time on pokazuje i svoju učenost, što je u skladu sa Kalimahovom poetikom, koju on velikim delom poštuje. On pokušava u ovoj zbirci pesama da ilustruje odnos pesnika-ljubavnika i voljene, kakav postoji kod pomenutih pesnika. Međutim, on paralelno razotkriva svoje intertekstualne postupke. Već u prvoj pesmi kaže da mu Amor nameće elegijski distih, a on želi da piše u heksametru.

U isto vreme kada i Ljubavi, Ovidije piše i Pisma legenadrnih ljubavnica ili Heroide. One su prvobitno bile pisma grčkih heroina svojim voljenim, ali nakon što je njegov manje poznati prijatelj odgovorio na ta pisma iz fokusa nihovih ljubavnika, i Ovidije je u sledećem izdanju dodao svoje odgovore (npr. Parisa Heleni). Tada je i preimenovao knjigu u Pisma, kako na njih referira i u Ljubavima, ali se zadržao naziv Heroide. Ovde Ovidije pokazuje svoju zainteresovanost za mit, mada je kroz sva njegova dela mitologija protkana u vidu retoričkih egzampla. Ovidije je inače vrlo sklon retorici, što mu mnogi kritičari zameraju. Njegov stil je pretrpan retoričkim tropima i metaforama, a čak ima i razvijene argumentacije pro et contra, kao i apologija. To razbija organsku formu, koja je bila ideal antičke estetike. To je jedan od razloga zašto se Ovidije smatra prvim pesnikom moderniteta, u kojem važi nova estetika.

Sledeće Ovidijevo delo jeste njegovo erotodidaktičko delo Ars amatoria, Umeće ljubavi. Ono je žanrovski jedini nama sačuvan primerak te vrste, pa se pretpostavlja da Ovidije nije imao uzor u helenskoj književnosti. Ovo delo nije bilo u skladu sa Avgustovom restitucijom, jer je jedan njen deo vraćanje starih vrlina, pre svega morala, koji se ovde narušava. Ovidije čak u ovoj zbirci i kaže da čestita sebi što je rođen u to doba, da ne želi da se vrati u staro. Mnogi njegovi savremenici su ga pritikovali zbog ovog dela, te je on napisao odgovor u vidu još jedne zbirke pesama: Remedia amoris, Lek od ljubavi. Iako je on imao za cilj da govori protiv ljubavi, ova zbirka je prihvaćena kao organski nastavak Umeća ljubavi.

Neposredno pre progonstva, Ovidije je dovodio do završetka riznicu mitova o preobražajima nazvanu Metamorfoze, i praznični kalendar, koji je svega napola završen. Fasti, tj. Praznični kalendar, pisani su u najvećoj mogućoj meri na osnovu Kalimahove Aitije, ali i drugih manje poznatih pisaca, kako helenskih tako i rimskih. To je jedino Ovidijevo delo koje je u skladu sa Avgustovom restitucijom, jer doprinosi očuvanju autentično rimskih mitova i time omogućava jačanje rimske religioznosti.

Možda najznačajnije Ovidijevo delo jesu upravo Metamorfoze. To je jedino delo koje nije pisano u elegijskom distihu, već u heksametru i pripada grupi epilija. U ovom delu Ovidijeve pripovedačke sposobnosti su najbolje izražene. Ipak, okrećući se velikoj temi, Ovidije ne napušta Kalimahovu poetiku malog (kata lepton), i ostaje pri maloj formi. Zato piše zbirku epilija, a ne jedan veliki koherentni ep, baš kao što je

Kalimah činio u Aitiji. Razlog tome bilo je izbegavanje monotonije dužeg niza sličnih priča i situacija. Zato se ovde umeće ogleda u relasku s jedne teme na drugu. Ipak, iako u tom kontekstu Ovidije ne stvara monotoniju, stvara je njegov izbor tema i retoričko ponavljanje različitih varijanti jedne iste situacije.

Metamorfoze možemo podeliti na dve primarne celine. Prvih deset knjiga su zasebni mitovi, a u ostalih pet su date mala Ilijada i mala Eneida. Tako vidimo da Ovidija spaja i grčke i rimske mitove. On čak iznosi i priču o vavilnskim ljubavnicima Piramu i Tizbi. Ovi mitovi često su prožeti političkom situacijom u Rimu. Zato se na nekoliko mesta pominje Avgust, a Cezar je čak uključen u niz metamorfoza pretvarajući se u zvezdu. U prvom delu možemo istaći neke značajnije mitske celine: metapoetski mitovi, mitovi o nadmetanju bogova i smrtnika i erotski mitovi. Među nešto nastarnije primere erosa možemo svrstati mitove o Narcisu, Pigmalionu i Hermafroditu. To još jednom možemo povezati sa Kalimahovom poetikom koja pokazuje zanimanje za paradoksografiju, naročito erotsku.

U poslednju grupu Ovidijevih dela spadaju već pomenuta pisma iz izgnanstva – Tristija i Epistule ex Ponto. U njima Ovidije često oslovljava Avgusta i Tiberija, a i druge ugledne Rimljane, ne bi li nekako sebi omogućio povratak iz Toma u Rim. Ovo je poezija koja je beskrajno usmerena njemu samom, tako da on mnogo govori o nekim autobiografskim činjenicama. Pored Horacija, ovo je prvi priver ulaska autobiografije u književnost. Ovidije takođe gradi sliku sebe koju će preuzeti francuski modernisti kada sebe budu oslovljavali ukletim pesnicima.

Vidimo kako je Ovidije učestvovao u prenosu tradicije – kako mitske, tako i žanrovske. Ipak, on je doneo i mnogo štošta novo. Za poečtak, sa datom tradicijom je došla i kvantitativna metrika, čiji je sistem dužina vrlo neprirodan za latinski jezik. Kod Ovidija dolazi do prvog odgovora na to, tako da možemo slobodno govoriti o začetku rime. To doprinosi neverovatnoj muzikalnosti Ovidijevog stiha. I zato se kaže da su Vergilijev i Horacijev stih najsavršeniji, ali da je Ovidijev najlepši.