Број č 10 - JP NIO Službeni list Bosne i Hercegovinesllist.ba/glasnik/2017/broj10/broj010.pdf · osnivanju Komisije za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini ("Službeni

Godina XXI

Utorak, 14. februara/veljače 2017. godine

Broj/Број

10

Година XXI

Уторак, 14. фебруара 2017. годинe

ISSN 1512-7486 - bosanski jezik ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik

PREDSJEDNIŠTVO BOSNE I HERCEGOVINE

144 Na osnovu člana 17. stava (3) Zakona o Budžetu institucija

Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i člana 4. stava (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće rezerve za 2017. godinu, broj 01-50-1-149-8/17 od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi

ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA

TEKUĆE REZERVE

Član 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 1.500,00 KM Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj općini Poljavnice kao podrška i pomoć za izgradnju kapele Svetog velikomučenika Prokopija u Poljavnicama.

Član 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Srpske pravoslavne crkvene općine Poljavnice.

Član 3. (Izvještaj o namjenskom utrošku sredstava)

Obavezuje se Srpska pravoslavna crkvena općina Poljavni-ce da dostavi izvještaj o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.

Član 4. (Stupanje na snagu)

Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

Broj 04-02-2-257-1/17 27. januara 2017. godine

SarajevoČlan Predsjedništva BiH Dr. Mladen Ivanić, s. r.

Temeljem članka 17. stavak (3) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 94/16) i članka 4. stavak (1) i (2) Pravilnika o dodjeli sredstava interventne tekuće pričuve za 2017. godinu broj 01-50-1-149-8/17, od 25.1.2017. godine, član Predsjedništva Bosne i Hercegovine donosi

ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA

TEKUĆE PRIČUVE

Članak 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2017. godinu, u iznosu od 1.500,00 KM, Srpskoj pravoslavnoj crkvenoj općini Poljavnice kao potpora i pomoć za izgradnju kapele Svetog velikomučenika Prokopija u Poljavnicama.

Članak 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realiziranje ove odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na žiro račun Srpske pravoslavne crkvene općine Poljavnice.

Broj 10 - Strana 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Utorak, 14. 2. 2017.

Članak 3. (Izvješće o namjenskom utrošku sredstava)

Obvezuje se Srpska pravoslavna crkvena općina Poljavnice da dostavi izvješće o namjenskom utrošku dodijeljenih sredstava.

Članak 4. (Stupanje na snagu)


Broj 04-02-2-257-1/17 27. siječnja 2017. godine

Sarajevo Član Predsjedništva BiH Dr. Mladen Ivanić, v. r.

На основу члана 17. става (3) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину ("Службени гласник БиХ", број 94/16) и члана 4. става (1) и (2) Правилника о додјели средстава интервентне текуће резерве за 2017. годину број 01-50-1-149-8/17 од 25.01.2017. године, члан Предсједништва Босне и Херцеговине доноси

ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШЋЕЊУ СРЕДСТАВА

ТЕКУЋЕ РЕЗЕРВЕ

Члан 1. (Предмет Одлуке)

Одобравају се средства за интервентно коришћење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2017. годину, у износу од 1.500,00 КМ, Српској православној црквеној општини Пољавнице као подршка и помоћ за изградњу капеле Светог великомученика Прокопија у Пољавницама.

Члан 2. (Надлежност за реализацију)

За реализовање ове одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцеговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на жиро рачун Српске православне црквене општине Пољавнице.

Члан 3. (Извјештај о намјенском утрошку средстава)

Обавезује се Српска православна црквена општина Пољавнице да достави извјештај о намјенском утрошку додијељених средстава.

Члан 4. (Ступање на снагу)

Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

Број 04-02-2-257-1/17 27. јануара 2017. године

Сарајево Члан Предсједништва БиХ Др Младен Иванић, с. р.

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

145 Na osnovu čl. 17. i 22. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 86. sjednici, održanoj 20. decembra 2016. godine, donijelo je

ODLUKU O OSNIVANJU KOMISIJE ZA KOORDINACIJU PITANJA MLADIH U BOSNI I HERCEGOVINI

Član 1. (Predmet odluke)

Ovom odlukom osniva se Komisija za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini koja djeluje u okviru Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: Komisija).

Član 2. (Sastav, imenovanje i mandat)

(1) Komisija se sastoji od sedam članova, od kojih su četiri predstavnici institucija vlasti u Bosni i Hercegovini, a tri člana predstavnici omladinskih nevladinih organizacija iz Bosne i Hercegovine.

(2) Komisiju čine predstavnici iz sljedećih institucija vlasti u Bosni i Hercegovini: a) Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine,

pomoćnik ministra u Sektoru za obrazovanje, jedan član,

b) Federalno ministarstvo kulture i sporta, pomoćnik ministra u Sektoru za mlade, jedan član,

c) Ministarstvo porodice, omladine i sporta Republike Srpske, pomoćnik ministra u Resoru za mlade, jedan član,

d) Odjel za stručne i administrativne poslove u Vladi Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, šef Pododjela za podršku mjesnim zajednicama i nevladinim organizacijama, jedan član.

(3) Komisiju čine predstavnici sljedećih omladinskih nevladinih organizacija iz Bosne i Hercegovine: a) Vijeće mladih Federacije Bosni i Hercegovine,

predsjednik, jedan član, b) Omladinski savjet Republike Srpske, predsjednik,

jedan član, c) Predstavnik omladinskog nevladinog sektora s

područja Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, jedan član.

(4) Članovi Komisije se imenuju na mandatni period od četiri godine sa mogućnošću reizbora.

(5) Članove Komisije na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine imenuje posebnom odlukom Vijeće ministara Bosne i Hercegovine.

(6) Člana Komisije iz stava (3) tačke c) ovog člana predlaže Odjel za stručne i administrativne poslove u Vladi Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, a na osnovu provedenog javnog poziva.

(7) Ako imenovani član Komisije prestane obavljati dužnost u instituciji vlasti/omladinskoj nevladinoj organizaciji koja ga je delegirala, njegov mandat u Komisiji prestaje važiti, a institucija vlasti/omladinska nevladina organizacija je dužna u roku od 30 dana Ministarstvu civilnih poslova Bosne i Hercegovine delegirati novog predstavnika u Komisiju.

(8) Novoimenovani član Komisije iz stava (7) ovog člana se imenuje na mandatni period do isteka mandata svim članovima Komisije.

Član 3. (Opći i posebni uvjeti kandidata)

Delegirani predstavnik omladinskih nevladinih organizacija iz Bosne i Hercegovine za člana Komisije mora ispunjavati sljedeće opće i posebne uvjete:

a) opći uvjeti: - da je državljanin Bosne i Hercegovine,

Utorak, 14. 2. 2017. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 10 - Strana 3

- da nije mlađi od 18 i stariji od 30 godina i - da protiv njega nije pokrenut krivični postupak.

b) posebni uvjeti: - aktivno znanje jednog stranog jezika, - znanje rada na računaru, - najmanje godinu dana iskustva u implementaciji

omladinskih projekata, i - najmanje godinu dana radnog iskustva ili

djelovanja u omladinskoj organizaciji na području Bosne i Hercegovine.

Član 4. (Predsjednik i potpredsjednici)

(1) Komisija ima predsjednika i dva potpredsjednika. Predsjednik je član Komisije ispred Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine. Potpredsjednici su članovi Komisije ispred Federalnog ministarstva kulture i sporta i Ministarstva porodice, omladine i sporta Republike Srpske.

(2) Administrativno-stručne poslove za potrebe Komisije obavlja referent za administrativno tehničke poslove Komi-sije za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini.

Član 5. (Održavanje sjednica i način donošenja odluka)

(1) Komisija održava sjednice najmanje jednom mjesečno, a svoje odluke donosi na sjednicama dvotrećinskom većinom.

(2) S ciljem preciznijeg definiranja načina rada Komisija će donijeti Poslovnik o radu kojeg potpisuje predsjednik Komisije i koji stupa na snagu danom potpisivanja.

Član 6. (Program rada i izvještavanje)

(1) Vijeće ministara Bosne i Hercegovine usvaja godišnji program rada Komisije.

(2) Komisija godišnji izvještaj o radu podnosi Vijeću ministara Bosne i Hercegovine.

Član 7. (Finansiranje)

(1) Komisija se finansira iz Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine.

(2) Članovima Komisije, predstavnicima omladinskih nevladinih organizacija iz Bosne i Hercegovine će se isplaćivati dnevnice i putni troškovi za dane kada prisustvuju sjednicama Komisije i borave na službenim putovanjima iz budžeta Komisije, shodno posebnoj odluci koju donosi Vijeće ministara Bosne i Hercegovine.

(3) Sredstva za rad Komisije (uredski, drugi potrošni materijal, usluge printanja i distribucije materijala) osiguravaju se iz budžeta Komisije.

(4) Za realizaciju svojih aktivnosti Komisija može angažovati konsultantske kuće, stručnjake ili druga lica.

Član 8. (Nadležnosti Komisije)

Komisija je stalno i najviše savjetodavno tijelo uspostavljenim strukturama za koordinaciju omladinskog sektora u Bosni i Hercegovini, koja svojim djelokrugom rada i odgovornostima ne zadire u ustavne i zakonske odgovornosti nadležnih organa vlasti na svim nivoima odlučivanja.

Član 9. (Zadaci Komisije)

Zadaci Komisije su da: a) analizira, procjenjuje stanje, napredak i potrebe

cjelokupnog omladinskog sektora u Bosni i Hercegovini;

b) predlaže nadležnim organima strateške reformske prioritete u omladinskom sektoru;

c) daje preporuke za usklađivanje zakonodavstva u Bosni i Hercegovini u oblasti mladih;

d) procjenjuje stanje implementacije međunarodnih konvencija i deklaracija u oblasti mladih koje je prihvatila Bosna i Hercegovina, te potiče donošenje mjera za unaprijeđenje stanja i bolju saradnju sa međunarodnim organizacijama;

e) daje savjete i preporuke Ministarstvu civilnih poslova Bosne i Hercegovine u oblasti mladih;

f) prati aktivnosti svih međunarodnih programa i projekata pomoći koji se implementiraju u oblasti mladih u Bosni i Hercegovini, razmatra izvještaje o aktivnostima i rezultatima i daje savjete i preporuke za uspješnu koordinaciju svih projekata i programa i njihovu konzistentnost sa domaćim politikama u oblasti mladih;

g) sarađuje sa drugim uspostavljenim strukturama u oblasti mladih po svim pitanjima od značaja za koordinaciju omladinskih politika;

h) organizira info dane, konferencije, obuke, treninge, seminare i sl. u oblasti mladih;

i) promovira i podržava saradnju, međusobno informiranje, razmjenu stručnjaka, iskustava i dobre prakse između nadležnih entitetskih, kantonalnih vlasti i vlasti Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, te drugih institucija i tijela u oblasti mladih;

j) analizira međusektorsku saradnju i saradnju sa nevladinim sektorom.

Član 10. (Prestanak važenja prethodnih odluka)

Stupanjem na snagu ove odluke prestaje da važi Odluka o osnivanju Komisije za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 3/05, 43/09, 62/13), Odluka o imenovanju članova Komisije za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 79/13), Odluka o imenovanju predstavnika omladinskih nevladinih organizacija u Komisiju za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 67/15) i Poslovnik o radu Komisije za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 55/10).

Član 11. (Stupanje na snagu)


VM broj 347/16 20. decembra 2016. godine

Sarajevo

Predsjedavajući Vijeća ministara BiH

Dr. Denis Zvizdić, s. r.

Na temelju čl. 17. i 22. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine (" Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 86. sjednici, održanoj 20. prosinca 2016. godine, donijelo je

ODLUKU O OSNUTKU POVJERENSTVA ZA KOORDINACIJU

PITANJA MLADIH U BOSNI I HERCEGOVINI

Članak 1. (Predmet odluke)

Ovom odlukom osniva se Povjerenstvo za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini koje djeluje u okviru Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo).


Članak 2. (Sastav, imenovanje i mandat)

(1) Povjerenstvo se sastoji od sedam članova, od kojih su četiri zastupnici institucija vlasti u Bosni i Hercegovini, a tri člana zastupnici omladinskih nevladinih organizacija iz Bosne i Hercegovine.

(2) Povjerenstvo čine zastupnici iz sljedećih institucija vlasti u Bosni i Hercegovini: a) Ministarstvo civilnih poslova Bosne i Hercegovine,

pomoćnik ministra u Sektoru za obrazovanje, jedan član,

b) Federalno ministarstvo kulture i sporta, pomoćnik ministra u Sektoru za mlade, jedan član,

c) Ministarstvo porodice, omladine i sporta Republike Srpske, pomoćnik ministra u Resoru za mlade, jedan član,

d) Odjel za stručne i administrativne poslove u Vladi Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, voditelj Pododjela za potporu mjesnim zajednicama i nevladinim organizacijama, jedan član.

(3) Povjerenstvo čine zastupnici sljedećih omladinskih nevladinih organizacija iz Bosne i Hercegovine: a) Vijeće mladih Federacije Bosni i Hercegovine,

predsjednik, jedan član, b) Omladinski savjet Republike Srpske, predsjednik,

jedan član, c) Predstavnik omladinskog nevladinog sektora s

područja Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, jedan član.

(4) Članovi Povjerenstva se imenuju na mandatno razdoblje od četiri godine sa mogućnošću reizbora.

(5) Članove Povjerenstva na prijedlog Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine imenuje posebnom odlukom Vijeće ministara Bosne i Hercegovine.

(6) Člana Povjerenstva iz stavka (3) točke c) ovog članka predlaže Odjel za stručne i administrativne poslove u Vladi Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, a na temelju provedenog javnog poziva.

(7) Ako imenovani član Povjerenstva prestane obnašati dužnost u instituciji vlasti/omladinskoj nevladinoj organizaciji koja ga je delegirala, njegov mandat u Povjerenstvu prestaje važiti, a institucija vlasti/omladinska nevladina organizacija je dužna u roku od 30 dana Ministarstvu civilnih poslova Bosne i Hercegovine delegirati novoga zastupnika u Povjerenstvo.

(8) Novoimenovani član Povjerenstva iz stavka (7) ovog članka se imenuje na mandatno razdoblje do isteka mandata svim članovima Povjerenstva.

Članak 3. (Opći i posebni uvjeti kandidata)

Delegirani zastupnik omladinskih nevladinih organizacija iz Bosne i Hercegovine za člana Povjerenstva mora ispunjavati sljedeće opće i posebne uvjete:

a) opći uvjeti: - da je državljanin Bosne i Hercegovine, - da nije mlađi od 18 i stariji od 30 godina i - da protiv njega nije pokrenut krivični postupak.

b) posebni uvjeti: - aktivno znanje jednog stranog jezika, - znanje rada na računaru, - najmanje godinu dana iskustva u implementaciji

omladinskih projekata, i - najmanje godinu dana radnog iskustva ili

djelovanja u omladinskoj organizaciji na području Bosne i Hercegovine.

Članak 4. (Predsjednik i potpredsjednici)

(1) Povjerenstvo ima predsjednika i dva potpredsjednika. Predsjednik je član Povjerenstva ispred Ministarstva civilnih poslova Bosne i Hercegovine. Potpredsjednici su članovi Povjerenstva ispred Federalnog ministarstva kulture i sporta i Ministarstva porodice, omladine i sporta Republike Srpske.

(2) Administrativno-stručne poslove za potrebe Povjerenstva vrši referent za administrativno tehničke poslove Povjerenstva za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini.

Članak 5. (Održavanje sjednica i način donošenja odluka)

(1) Povjerenstvo održava sjednice najmanje jednom mjesečno, a svoje odluke donosi na sjednicama dvotrećinskom većinom.

(2) S ciljem preciznijeg definiranja načina rada Povjerenstvo će donijeti Poslovnik o radu kojeg potpisuje predsjednik Povjerenstva i koji stupa na snagu danom potpisivanja.

Članak 6. (Program rada i izvješćivanje)

(1) Vijeće ministara Bosne i Hercegovine usvaja godišnji program rada Povjerenstva.

(2) Povjerenstvo godišnje izvješće o radu podnosi Vijeću ministara Bosne i Hercegovine.

Članak 7. (Financiranje)

(1) Povjerenstvo se financira iz Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine.

(2) Članovima Povjerenstva, zastupnicima omladinskih nevladinih organizacija iz Bosne i Hercegovine će se isplaćivati dnevnice i putni troškovi za dane kada nazoče sjednicama Povjerenstva i borave na službenim putovanjima iz proračuna Povjerenstva, shodno posebnoj odluci koju donosi Vijeće ministara Bosne i Hercegovine.

(3) Sredstva za rad Povjerenstva (uredski, drugi potrošni materijal, usluge printanja i distribucije materijala) osiguravaju se iz proračuna Povjerenstva.

(4) Za realizaciju svojih aktivnosti Povjerenstvo može angažirati konzultantske kuće, stručnjake ili druge osobe.

Članak 8. (Nadležnosti Povjerenstva)

Povjerenstvo je stalno i najviše savjetodavno tijelo uspostavljenim strukturama za koordinaciju omladinskog sektora u Bosni i Hercegovini, koje svojim djelokrugom rada i odgovornostima ne zadire u ustavne i zakonske odgovornosti nadležnih tijela vlasti na svim razinama odlučivanja.

Članak 9. (Zadaci Povjerenstva)

Zadaci Povjerenstva su da: a) analizira, procjenjuje stanje, napredak i potrebe

cjelokupnog omladinskog sektora u Bosni i Hercegovini;

b) predlaže nadležnim tijelima strateške reformske prioritete u omladinskom sektoru;

c) daje preporuke za usklađivanje zakonodavstva u Bosni i Hercegovini u području mladih;

d) procjenjuje stanje implementacije međunarodnih konvencija i deklaracija u području mladih koje je prihvatila Bosna i Hercegovina, te potiče donošenje mjera za unaprijeđenje stanja i bolju suradnju sa međunarodnim organizacijama;


e) daje savjete i preporuke Ministarstvu civilnih poslova Bosne i Hercegovine u području mladih;

f) prati aktivnosti svih međunarodnih programa i projekata pomoći koji se implementiraju u području mladih u Bosni i Hercegovini, razmatra izvješća o aktivnostima i rezultatima i daje savjete i preporuke za uspješnu koordinaciju svih projekata i programa i njihovu konzistentnost sa domaćim politikama u području mladih;

g) surađuje sa drugim uspostavljenim strukturama u području mladih po svim pitanjima od značaja za koordinaciju omladinskih politika;

h) organizira info dane, konferencije, obuke, treninge, seminare i sl. u području mladih;

i) promovira i podržava suradnju, međusobno informiranje, razmjenu stručnjaka, iskustava i dobre prakse između nadležnih entitetskih, kantonalnih vlasti i vlasti Brčko distrikta Bosne i Hercegovine, te drugih institucija i tijela u području mladih;

j) analizira međusektorsku suradnju i suradnju sa nevladinim sektorom.

Članak 10. (Prestanak važenja prethodnih odluka)

Stupanjem na snagu ove odluke prestaje važiti Odluka o osnutku Povjerenstva za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 3/05, 43/09, 62/13), Odluka o imenovanju članova Povjerenstva za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 79/13), Odluka o imenovanju predstavnika omladinskih nevladinih organizacija u Povjerenstvo za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 67/15) i Poslovnik o radu Povjerenstva za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 55/10).

Članak 11. (Stupanje na snagu)


VM broj 347/16 20. prosinca 2016. godine

Sarajevo

Predsjedatelj Vijeća ministara BiH

Dr. Denis Zvizdić, v. r.

На основу чл. 17. и 22. Закона о Савјету министара

Босне и Херцеговине (" Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 86. сједници одржаној 20. децембра 2016. године, донио је

ОДЛУКУ О ОСНИВАЊУ КОМИСИЈЕ ЗА КООРДИНАЦИЈУ ПИТАЊА МЛАДИХ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Члан 1. (Предмет одлуке)

Овом одлуком оснива се Комисија за координацију питања младих у Босни и Херцеговини која дјелује у оквиру Министарства цивилних послова Босне и Херцеговине (у даљем тексту: Комисија).

Члан 2. (Састав, именовање и мандат)

(1) Комисија се састоји од седам чланова, од којих су четири представници институција власти у Босни и Херцеговини, а три члана представници омладинских невладиних организација из Босне и Херцеговине.

(2) Комисију чине представници из сљедећих институција власти у Босни и Херцеговини:

а) Министарство цивилних послова Босне и Херцеговине, помоћник министра у Сектору за образовање, један члан,

б) Федерално министарство културе и спорта, помоћник министра у Сектору за младе, један члан,

ц) Министарство породице, омладине и спорта Републике Српске, помоћник министра у Ресору за младе, један члан,

д) Одјељења за стручне и административне послове у Влади Брчко дистрикта Босне и Херцеговине, шеф Пододјељења за подршку мјесним заједни-цама и невладиним организацијама, један члан.

(3) Комисију чине представници сљедећих омладинских невладиних организација из Босне и Херцеговине: а) Вијеће младих Федерације Босни и Херцеговине,

предсједник, један члан, б) Омладински савјет Републике Српске, предсјед-

ник, један члан, ц) Представник омладинског невладиног сектора с

подручја Брчко дистрикта Босне и Херцеговине, један члан.

(4) Чланови Комисије се именују на мандатни период од четири године са могућношћу реизбора.

(5) Чланове Комисије на приједлог Министарства цивил-них послова Босне и Херцеговине именује посебном одлуком Савјет министара Босне и Херцеговине.

(6) Члана Комисије из става (3) тачке ц) овог члана предлаже Одјељење за стручне и административне послове у Влади Брчко дистрикта Босне и Херцеговине, а на основу проведеног јавног позива.

(7) Ако именовани члан Комисије престане обављати дужност у институцији власти/омладинској невладиној организацији која га је делегирала, његов мандат у Комисији престаје важити, а институција власти/ омладинска невладина организација је дужна у року од 30 дана Министарству цивилних послова Босне и Херцеговине делегирати новог представника у Комисију.

(8) Новоименовани члан Комисије из става (7) овог члана се именује на мандатни период до истека мандата свим члановима Комисије.

Члан 3. (Општи и посебни услови кандидата)

Делегирани представник омладинских невладиних организација из Босне и Херцеговине за члана Комисије мора испуњавати сљедеће опште и посебне услове:

а) општи услови: - да је држављанин Босне и Херцеговине, - да није млађи од 18 и старији од 30 година и - да против њега није покренут кривични

поступак. б) посебни услови:

- активно знање једног страног језика, - знање рада на компјутеру, - најмање годину дана искуства у имплеме-

нтацији омладинских пројеката, и - најмање годину дана радног искуства или

дјеловања у омладинској организацији на подручју Босне и Херцеговине.

Члан 4. (Предсједник и потпредсједници)

(1) Комисија има предсједника и два потпредсједника. Предсједник је члан Комисије испред Министарства цивилних послова Босне и Херцеговине. Потпредсје-


дници су чланови Комисије испред Федералног министарства културе и спорта и Министарства породице, омладине и спорта Републике Српске.

(2) Административно-стручне послове за потребе Комисије обавља референт за административно техничке послове Комисије за координацију питања младих у Босни и Херцеговини.

Члан 5. (Одржавање сједница и начин доношења одлука)

(1) Комисија одржава сједнице најмање једном мјесечно, а своје одлуке доноси на сједницама двотрећинском већином.

(2) С циљем прецизнијег дефинисања начина рада Комисија ће донијети Пословник о раду који потписује предсједник Комисије и који ступа на снагу даном потписивања.

Члан 6. (Програм рада и извјештавање)

(1) Савјет министара Босне и Херцеговине усваја годишњи програм рада Комисије.

(2) Комисија годишњи извјештај о раду подноси Савјету министара Босне и Херцеговине.

Члан 7. (Финансирање)

(1) Комисија се финансира из Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине.

(2) Члановима Комисије, представницима омладинских невладиних организација из Босне и Херцеговине ће се исплаћивати дневнице и путни трошкови за дане када присуствују сједницама Комисије и бораве на службеним путовањима из буџета Комисије, сходно посебној одлуци коју доноси Савјет министара Босне и Херцеговине.

(3) Средства за рад Комисије (канцеларијски, други потрошни материјал, услуге принтања и дистрибуције материјала) обезбјеђују се из буџета Комисије.

(4) За реализацију својих активности Комисија може ангажовати консултантске куће, стручњаке или друга лица.

Члан 8. (Надлежности Комисије)

Комисија је стално и највише савјетодавно тијело успостављеним структурама за координацију омладинског сектора у Босни и Херцеговини, која својим дјелокругом рада и одговорностима не задире у уставне и законске одговорности надлежних органа власти на свим нивоима одлучивања.

Члан 9. (Задаци Комисије)

Задаци Комисије су да: а) анализира, процјењује стање, напредак и потребе

цјелокупног омладинског сектора у Босни и Херцеговини;

б) предлаже надлежним органима стратешке реформске приоритете у омладинском сектору;

ц) даје препоруке за усклађивање законодавства у Босни и Херцеговини у области младих;

д) процјењује стање имплементације међународних конвенција и декларација у области младих које је прихватила Босна и Херцеговина, те подстиче доношење мјера за унапријеђење стања и бољу сарадњу са међународним организацијама;

е) даје савјете и препоруке Министарству цивилних послова Босне и Херцеговине у области младих;

ф) прати активности свих међународних програма и пројеката помоћи који се имплементирају у области младих у Босни и Херцеговини, разматра извјештаје о активностима и резултатима и даје савјете и препоруке за успјешну координацију свих пројеката и програма и њихову конзистентност са домаћим политикама у области младих;

г) сарађује са другим успостављеним структурама у области младих по свим питањима од значаја за координацију омладинских политика;

х) организира инфо дане, конференције, обуке, тренинге, семинаре и сл. у области младих;

и) промовише и подржава сарадњу, међусобно информисање, размјену стручњака, искустава и добре праксе између надлежних ентитетских, кантоналних власти и власти Брчко дистрикта Босне и Херцеговине, те других институција и тијела у области младих;

ј) анализира међусекторску сарадњу и сарадњу са невладиним сектором.

Члан 10. (Престанак важења претходних одлука)

Ступањем на снагу ове одлуке престаје да важи Одлука о оснивању Комисије за координацију питања младих у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 3/05, 43/09, 62/13), Одлука о именовању чланова Комисије за координацију питања младих у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 79/13), Одлука о именовању представника омладинских невладиних организација у Комисију за координацију питања младих у Босни и Херце-говини ("Службени гласник БиХ", бр. 67/15) и Пословник о раду Комисије за координацију питања младих у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 55/10).

Члан 11. (Ступање на снагу)

Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 347/16 20. децембра 2016. године

Сарајево

Предсједавајући Савјета министара БиХ Др Денис Звиздић, с. р.

146 Na osnovu člana 51. stav 2. Zakona o državnoj službi u

institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 i 40/12), člana 92. stav (5) Zakona o javnim nabavkama ("Službeni glasnik BiH", broj 39/14) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 89. sjednici održanoj 25. januara 2017. godine, donijelo je

RJEŠENJE O RAZRJEŠENJU DIREKTORA AGENCIJE ZA JAVNE

NABAVKE BOSNE I HERCEGOVINE

1. Đinita Fočo, razrješava se dužnosti direktora Agencije za javne nabavke Bosne i Hercegovine, sa danom 15.2.2017. godine, zbog isteka mandata.


2. Ovo Rješenje stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 4/17 25. januara 2017. godine

Sarajevo



Temeljem članka 51. stavak 2. Zakona o državnoј službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 i 40/12), članka 92. stavak (5) Zakona o javnim nabavama ("Službeni glasnik BiH", broj 39/14) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 89. sjednici održanoj 25. siječnja 2017. godine, donijelo je

RJEŠENJE O RAZRJEŠENJU DIREKTORA AGENCIJE ZA JAVNE

NABAVE BOSNE I HERCEGOVINE

1. Đinita Fočo, razrješava se dužnosti direktora Agencije za javne nabave Bosne i Hercegovine, s danom 15.2.2017. godine, zbog isteka mandata.

2. Ovo Rješenje stupa na snagu narednog dana od dana objave u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 4/17 25. siječnja 2017. godine

Sarajevo



На основу члана 51. став 2. Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 и 40/12), члана 92. став (5) Закона о јавним набавкама ("Службени гласник БиХ", број 39/14) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 89. сједници одржаној 25. јануара 2017. године, донио је

РЈЕШЕЊЕ О РАЗРЈЕШЕЊУ ДИРЕКТОРА АГЕНЦИЈЕ ЗА ЈАВНЕ

НАБАВКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

1. Ђинита Фочо, разрјешава се дужности директора Агенције за јавне набавке Босне и Херцеговине, са даном 15.2.2017. године, због истека мандата.

2. Ово Рјешење ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 4/17 25. јануара 2017. године

Сарајево


147 Na osnovu člana 92. stav (5) Zakona o javnim nabavkama

("Službeni glasnik BiH", broj 39/14) i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 89. sjednici održanoj 25. januara 2017. godine, donijelo je

RJEŠENJE O IMENOVANJU V.D. DIREKTORA AGENCIJE ZA

JAVNE NABAVKE BOSNE I HERCEGOVINE

1. Đenan Salčin, imenuje se za v.d. direktora Agencije za javne nabavke Bosne i Hercegovine, sa danom 15.2.2017. godine.

2. Ovo Rješenje stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



Temeljem članka 92. stavak (5) Zakona o javnim nabavama ("Službeni glasnik BiH", broj 39/14) i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 89. sjednici održanoj 25. siječnja 2017. godine, donijelo je

RJEŠENJE O IMENOVANJU V.D. DIREKTORA AGENCIJE ZA

JAVNE NABAVE BOSNE I HERCEGOVINE

1. Đenan Salčin, imenuje se za v.d. direktora Agencije za javne nabave Bosne i Hercegovine, s danom 15.2.2017. godine.

2. Ovo Rješenje stupa na snagu narednog dana od dana objave u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



На основу члана 92. став (5) Закона о јавним набавкама ("Службени гласник БиХ", број 39/14) и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 89. сједници одржаној 25. јануара 2017. године, донио је

РЈЕШЕЊЕ О ИМЕНОВАЊУ В.Д. ДИРЕКТОРА АГЕНЦИЈЕ ЗА

ЈАВНЕ НАБАВКЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

1. Ђенан Салчин, именује се за в.д. директора Агенције за јавне набавке Босне и Херцеговине, са даном 15.2.2017. године.

2. Ово Рјешење ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеном гласнику БиХ".


Сарајево


148 Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi čl. 14., 15. i 16. Statuta Regionalnog ureda za saradnju mladih, koji predstavlja Aneks Sporazuma o osnivanju Regionalnog ureda za saradnju mladih, potpisanog 4. jula 2016. godine u Parizu, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 89. sjednici održanoj 25. januara 2017. godine, donijelo je


RJEŠENJE O IMENOVANJU ČLANA UPRAVNOG ODBORA

REGIONALNOG UREDA ZA SARADNJU MLADIH

1. Adil Osmanović, ministar civilnih poslova Bosne i Hercegovine, imenuje se za člana Upravnog odbora Regionalnog ureda za saradnju mladih, kao predstavnik Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, na period trajanja mandata člana Vijeća ministara Bosne i Hercegovine.

2. Ovo Rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u svezi čl. 14, 15. i 16. Statuta Regionalnog ureda za saradnju mladih, koji predstavlja Aneks Sporazuma o osnivanju Regionalnog ureda za saradnju mladih, potpisanog 4. srpnja 2016. godine u Parizu, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 89. sjednici održanoj 25. siječnja 2017. godine, donijelo je



1. Adil Osmanović, ministar civilnih poslova Bosne i Hercegovine, imenuje se za člana Upravnog odbora Regionalnog ureda za saradnju mladih, kao predstavnik Vijeća ministara Bosne i Hercegovine, na razdoblje trajanja mandata člana Vijeća ministara Bosne i Hercegovine.



Sarajevo



На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), а у вези чл. 14., 15. и 16. Статута Регионалне канцеларије за сарадњу младих, који представља Анекс Споразума о оснивању Регионалне канцеларије за сарадњу младих, потписаног 4. јула 2016. године у Паризу, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 89. сједници одржаној 25. јануара 2017. године, донио је

РЈЕШЕЊЕ О ИМЕНОВАЊУ ЧЛАНА УПРАВНОГ ОДБОРА РЕГИОНАЛНЕ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА САРАДЊУ

МЛАДИХ

1. Адил Османовић, министар цивилних послова Босне и Херцеговине, именује се за члана Управног одбора Регионалне канцеларије за сарадњу младих, као представник Савјета министара Босне и Херцеговине, на период трајања мандата члана Савјета министара Босне и Херцеговине.

2. Ово Рјешење ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".


Сарајево


149 Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u vezi čl. 14., 15. i 16. Statuta Regionalnog ureda za saradnju mladih, koji predstavlja Aneks Sporazuma o osnivanju Regionalnog ureda za saradnju mladih, potpisanog 4. jula 2016. godine u Parizu, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 89. sjednici održanoj 25. januara 2017. godine, donijelo je



1. Danijela Topić, imenuje se za člana Upravnog odbora Regionalnog ureda za saradnju mladih, kao predstavnik mladih, na mandatni period od 3 godine, bez mogućnosti produženja mandata.



Sarajevo



Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), a u svezi čl. 14., 15. i 16. Statuta Regionalnog ureda za saradnju mladih, koji predstavlja Aneks Sporazuma o osnivanju Regionalnog ureda za saradnju mladih, potpisanog 4. srpnja 2016. godine u Parizu, Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 89. sjednici održanoj 25. siječnja 2017. godine, donijelo je



1. Danijela Topić, imenuje se za člana Upravnog odbora Regionalnog ureda za saradnju mladih, kao predstavnik mladih, na mandatno razdoblje od 3 godine, bez mogućnosti produženja mandata.



Sarajevo



На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), а у вези чл. 14., 15. и 16. Статута Регионалне канцеларије за сарадњу младих, који представља Анекс Споразума о оснивању Регионалне канцеларије за сарадњу младих, потписаног 4. јула 2016. године у Паризу, Савјет министара Босне и Херцеговине, на 89. сједници одржаној 25. јануара 2017. године, донио је

РЈЕШЕЊЕ О ИМЕНОВАЊУ ЧЛАНА УПРАВНОГ ОДБОРА РЕГИОНАЛНЕ КАНЦЕЛАРИЈЕ ЗА САРАДЊУ

МЛАДИХ

1. Данијела Топић, именује се за члана Управног одбора Регионалне канцеларије за сарадњу младих, као представник младих, на мандатни период од 3 године, без могућности продужења мандата.


2. Ово Рјешење ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".


Сарајево


DRŽAVNA REGULATORNA KOMISIJA ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU - DERK

150 Na osnovu člana 4.2 Zakona o prijenosu, regulatoru i

operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11) i člana 36. Poslovnika o radu Državne regulatorne komisije za električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj 2/05), na sjednici Državne regulatorne komisije za električnu energiju, održanoj 26. januara 2017. godine, donesena je

ODLUKA O ODOBRAVANJU DUGOROČNOG PLANA RAZVOJA PRIJENOSNE MREŽE ELEKTROPRIJENOSA BiH ZA

PERIOD 2017 - 2026. GODINA

1. Odobrava se Dugoročni plan razvoja prijenosne mreže Elektroprijenosa Bosne i Hercegovine a.d. Banja Luka za period 2017 - 2026. godina, prethodno odobren odlukom Upravnog odbora Nezavisnog operatora sistema u Bosni i Hercegovini na sjednici od 12. decembra 2016. godine.

2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.


Tuzla Predsjedavajući Komisije

Suad Zeljković

Na temelju članka 4.2 Zakona o prijenosu, regulatoru i operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11) i članka 36. Poslovnika o radu Državne regulatorne komisije za električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj 2/05), na sjednici Državne regulatorne komisije za električnu energiju, održanoj 26. siječnja 2017. godine, donesena je

ODLUKA O ODOBRAVANJU DUGOROČNOG PLANA RAZVOJA PRIJENOSNE MREŽE ELEKTROPRIJENOSA BiH ZA

RAZDOBLJE 2017 - 2026. GODINA

1. Odobrava se Dugoročni plan razvoja prijenosne mreže Elektroprijenosa Bosne i Hercegovine a.d. Banja Luka za razdoblje 2017 - 2026. godina, prethodno odobren odlukom Upravnog odbora Neovisnog operatora sustava u Bosni i Hercegovini na sjednici od 12. prosinca 2016. godine.

2. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine.


Tuzla Predsjedatelj Komisije

Suad Zeljković

На основу члана 4.2 Закона о преносу, регулатору и оператору система електричне енергије у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 7/02, 13/03, 76/09 и 1/11) и члана 36. Пословника о раду Државне регулаторне комисије за електричну енергију ("Службени

гласник БиХ", број 2/05), на сједници Државне регулаторне комисије за електричну енергију, одржаној 26. јануара 2017. године, донесена је

ОДЛУКА О ОДОБРАВАЊУ ДУГОРОЧНОГ ПЛАНА РАЗВОЈА ПРЕНОСНЕ МРЕЖЕ ЕЛЕКТРОПРЕНОСА БиХ ЗА

ПЕРИОД 2017 - 2026. ГОДИНА

1. Одобрава се Дугорочни план развоја преносне мреже Електропреноса Босне и Херцеговине а.д. Бања Лука за период 2017 - 2026. година, претходно одобрен одлуком Управног одбора Независног оператора система у Босни и Херцеговини на сједници од 12. децембра 2016. године.

2. Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ", службеним гласилима ентитета и Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине.


ТузлаПредсједавајући Комисије

Суад Зељковић

151 Na osnovu člana 4.2 Zakona o prijenosu, regulatoru i

operatoru sistema električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11) i člana 36. Poslovnika o radu Državne regulatorne komisije za električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj 2/05), na sjednici Državne regulatorne komisije za električnu energiju, održanoj 26. januara 2017. godine, donesena je

ODLUKA O ODOBRAVANJU PLANA INVESTICIJA

ZA 2017. GODINU

1. Odobrava se Plan investicija Elektroprijenosa Bosne i Hercegovine a.d. Banja Luka za 2017. godinu.

2. Vrijednost ukupno odobrenih ulaganja iznosi 255.178.372 KM.

3. Plan investicija sadrži strukturu i dinamiku realizacije planiranih investicija, sa izvorima finansiranja. Vrijednost pojedinačnih investicija i jedinične cijene opreme i radova nisu predmet razmatranja DERK-a.

4. Plan investicija realizirat će se na transparentan način, prema procedurama propisanim Zakonom o javnim nabavkama.

5. DERK će pratiti realizaciju Plana investicija, u skladu sa svojim ovlaštenjima.

6. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta BiH.


TuzlaPredsjedavajući Komisije

Suad Zeljković

Na temelju članka 4.2 Zakona o prijenosu, regulatoru i

operatoru sustava električne energije u Bosni i Hercegovini ("Službeni glasnik BiH", br. 7/02, 13/03, 76/09 i 1/11) i članka 36. Poslovnika o radu Državne regulatorne komisije za električnu energiju ("Službeni glasnik BiH", broj 2/05), na sjednici Državne regulatorne komisije za električnu energiju, održanoj 26. siječnja 2017. godine, donesena je


ODLUKA O ODOBRAVANJU PLANA INVESTICIJA

ZA 2017. GODINU

1. Odobrava se Plan investicija Elektroprijenosa Bosne i Hercegovine a.d. Banja Luka za 2017. godinu.

2. Vrijednost ukupno odobrenih ulaganja iznosi 255.178.372 KM.

3. Plan investicija sadrži strukturu i dinamiku realizacije planiranih investicija, sa izvorima financiranja. Vrijednost pojedinačnih investicija i jedinične cijene opreme i radova nisu predmet razmatranja DERK-a.

4. Plan investicija realizirat će se na transparentan način, prema procedurama propisanim Zakonom o javnim nabavama.

5. DERK će pratiti realizaciju Plana investicija, u skladu sa svojim ovlastima.

6. Ova odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko Distrikta BiH.


Tuzla Predsjedatelj Komisije

Suad Zeljković

На основу члана 4.2 Закона о преносу, регулатору и

оператору система електричне енергије у Босни и Херцеговини ("Службени гласник БиХ", бр. 7/02, 13/03, 76/09 и 1/11) и члана 36. Пословника о раду Државне регулаторне комисије за електричну енергију ("Службени гласник БиХ", број 2/05), на сједници Државне регулаторне комисије за електричну енергију, одржаној 26. јануара 2017. године, донесена је

ОДЛУКА О ОДОБРАВАЊУ ПЛАНА ИНВЕСТИЦИЈА

ЗА 2017. ГОДИНУ

1. Одобрава се План инвестиција Електропреноса Босне и Херцеговине а.д. Бања Лука за 2017. годину.

2. Вриједност укупно одобрених улагања износи 255.178.372 КМ.

3. План инвестиција садржи структуру и динамику реализације планираних инвестиција, са изворима финансирања. Вриједност појединачних инвестиција и јединичне цијене опреме и радова нису предмет разматрања ДЕРК-а.

4. План инвестиција реализоваће се на транспарентан начин, према процедурама прописаним Законом о јавним набавкама.

5. ДЕРК ће пратити реализацију Плана инвестиција, у складу са својим овлашћењима.

6. Ова одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ", службе-ним гласилима ентитета и Брчко Дистрикта БиХ.


Тузла Предсједавајући Комисије

Суад Зељковић

KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

152 Na osnovu člana 25. stav (1) tačka e), člana 42. stav (1)

tačka d), a u vezi sa članovima 12, 14, 15, 16. i 18. Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09),

rješavajući po Prijavi koncentracije podnesenoj od strane privrednog subjekta "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, ul. Ive Lole Ribara br. 4, 78000 Banja Luka, koga zastupa privredni subjekt Brokersko-dilersko društvo "Monet broker" a.d. Banja Luka, ul. Kralja Petra I Karađorđevića br. 139, 78000 Banja Luka, zaprimljenoj dana 07.10.2016. godine, pod brojem: 05-26-1-032-II/16, Konkurencijsko vijeće, na 136. (stotridesetšestoj) sjednici održanoj dana 21.12.2016. godine, donijelo je

RJEŠENJE 1. Ocjenjuje se dopuštenom koncentracija koja će nastati na

tržištu sakupljanja, odvoza i odlaganja svih vrsta gradskog otpada, održavanja higijene javnih površina, kao i čišćenja snijega i otklanjanja poledice sa ulica grada na teritoriji grada Banja Luka, stjecanjem kontrole privrednog subjekta "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, ul. Ive Lole Ribara br. 4, 78000 Banja Luka nad privrednim subjektom "ČISTOĆA" AD Banja Luka, ul. Braće Podgornika br. 2, 78000 Banja Luka, putem javne ponude za otkup dionica i stjecanjem većine dionica sa pravom glasa.

2. Utvrđuje se da privredni subjekt "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, ul. Ive Lole Ribara br. 4, 78000 Banja Luka nije podnio Prijavu koncentracije u zakonom predviđenom roku, u smislu člana 16. stav (1) Zakona o konkurenciji.

3. Zbog nepodnošenja Prijave koncentracije u zakonom predviđenom roku, izriče se novčana kazna privrednom subjektu "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, ul. Ive Lole Ribara br. 4, 78000 Banja Luka u visini od 10.000,00 KM, koju je dužan platiti u roku od 8 dana od prijema ovog Rješenja.

4. Ovo Rješenje o koncentraciji upisuje se u Registar koncentracija.

5. Ovo Rješenje je konačno i bit će objavljeno u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće je dana 07.10.2016. godine, pod brojem: 05-26-1-032-II/16 zaprimilo Prijavu koncentracije (u daljem tekstu: Prijava) podnesenu od strane privrednog subjekta "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, ul. Ive Lole Ribara br. 4, 78000 Banja Luka (u daljem tekstu: "TRŽNICA" ili Podnosilac prijave), koga zastupa privredni subjekt Brokersko-dilersko društvo "Monet broker" a.d. Banja Luka, ul. Kralja Petra I Karađorđevića br. 139, 78000 Banja Luka i privrednog subjekta "ČISTOĆA" a.d. Banja Luka, ul. Braće Podgornika br. 2, 78000 Banja Luka (u daljem tekstu: "ČISTOĆA" ili Ciljno društvo).

Prijava se odnosi na stjecanje kontrole privrednog subjekta "TRŽNICA" nad privrednim subjektom "ČISTOĆA", kupovinom većine dionica sa pravom glasa, u skladu sa članom 12. stav (1), tačka (b) Zakona o konkurenciji (u daljem tekstu: Zakon).

Uvidom u svu dostavljenu dokumentaciju, utvrđeno je da Prijava nije podnesena u propisanom roku, u skladu sa članom 16. stav (1) Zakona, kao i da nije potpuna u smislu člana 30. Zakona. U skladu sa tim Konkurencijsko vijeće je od Podnosioca prijave aktom broj: 05-26-1-032-1-II/16 od 17.10.2016. godine zatražilo dopunu Prijave. Podnosilac prijave je podneskom zaprimljenim pod brojem: 05-26-1-032-2-II/16 od 26.10.2016. godine, dostavio traženu dopunu Prijave.

Konkurencijsko vijeće je u skladu sa članom 16. stav (4) Zakona, dana 03.11.2016. godine pod brojem: 05-26-1-032-3-II/16 donijelo Obavještenje o prijavi koncentracije, koje je istog dana aktom broj: 05-26-1-032-4-II/16 dostavljeno dnevnim novinama Bosne i Hercegovine. Na predmetno obavještenje u datom roku nisu dostavljeni pisani komentari.


Nakon analize podnesene Prijave, Konkurencijsko vijeće je dana 14.12.2016. godine (akt broj: 05-26-1-032-5-II/16) Podnosiocu prijave izdalo Potvrdu o prijemu kompletne i uredne prijave, u smislu člana 30. stav (3) Zakona.

Prema navodima Podnosioca prijave, isti nema namjeru podnijeti zahtjev za ocjenu koncentracije ovlaštenim tijelima izvan teritorije Bosne i Hercegovine.

1. Učesnici koncentracije

Učesnici koncentracije su privredni subjekt "TRŽNICA" i privredni subjekt "ČISTOĆA".

1.1. "TRŽNICA" (Podnosilac prijave)

Privredni subjekt "TRŽNICA", punim nazivom Privredno društvo za tržničke usluge i trgovinu "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, sa sjedištem na adresi ul. Ive Lole Ribara br. 4, Banja Luka, 78000 Banja Luka, čija je osnovna djelatnost trgovina na malo u nespecijaliziranim prodavnicama, pretežno hranom, pićima i duhanskim proizvodima.

Prema aktuelnom izvodu iz sudskog registra Okružnog privrednog suda u Banja Luci broj: 057-0-Reg-Z-16-003506 od 09.09.2016. godine, privredni subjekt "TRŽNICA" registrovan je sa matičnim brojem upisa: 1-42-00 i JIB: 4400856610007.

Pivredni subjekt "TRŽNICA" je u 100% vlasništvu privrednog subjekta "MG MIND" d.o.o. Mrkonjić Grad, Podbrdo bb, 70260 Mrkonjić Grad, čija je osnovna djelatnost trgovina na malo RTV i drugim tehničkim aparatima, i niskogradnja (izgradnja, rekonstrukcija i održavanje putne mreže).

Povezano društvo u kojem privredni subjekt "TRŽNICA" ima 10% ili više udjela u osnovnom kapitalu ili 10% ili više prava glasa je privredni subjekt TAM P.S.C. d.o.o. Banja Luka, ul. Branka Popovića br. 312, 78000 Banja Luka, čija je osnovna djelatnost održavanje i popravak motornih vozila.

1.2. "ČISTOĆA" (Ciljno društvo)

Privredni subjekt "ČISTOĆA", punim nazivom Privredno društvo za komunalne usluge "ČISTOĆA" AD Banja Luka, sa sjedištem na adresi ul. Braće Podgornika br. 2, 78000 Banja Luka, čija je osnovna djelatnost sakupljanje, odvoz i odlaganje svih vrsta gradskog otpada, održavanje higijene javnih površina, kao i čišćenje snijega i otklanjanje poledice sa ulica grada.

Prema rješenju o registraciji Okružnog privrednog suda u Banja Luci broj: 057-0-Reg-14-001688 od 16.07.2014. godine, privredni subjekt "ČISTOĆA" registrovan je sa matičnim brojem upisa: 1-10-00 i JIB: 4400849160004.

Vlasnička struktura privrednog subjekta "ČISTOĆA" prije provođenja transakcije kojom je privredni subjekt "TRŽNICA" stekao kontrolu nad njim (na dan 25.09.2016. godine) prikazana je u Tabeli br. 1 kako slijedi.

Tabela br. 1

Red. br.

Privredni subjekti - dioničari Vlasnički

udio (%)

1. Grad Banja Luka 30,000342 2. Tržnica d.o.o. Banja Luka 26,14302 3. ZIF VB fond a.d. Banja Luka 17,986975 4. ZMIF u preoblikovanju Zepter Fond a.d. Banja Luka 10,107702 5. ZIF Aktiva invest fond a.d. Banja Luka 6,197287 6. Fond za restituciju RS a.d. Banja Luka 4,999956 7. Akcionari sa pojedinačnim udjelom ispod 1% 4,564718 UKUPNO 100

Izvor: podaci iz Prijave Privredni subjekt "ČISTOĆA" nema povezanih društava u

kojima ima 10% ili više udjela u osnovnom kapitalu ili 10% ili više prava glasa.

2. Obaveza prijave koncentracije

U skladu sa članom 14. Zakona, analizirani su podaci iz Prijave radi utvrđivanja postojanja uslova za obavezu prijave

koncentracije, a vezano za ukupan godišnji prihod učesnika kon-centracije u godini koja je prethodila koncentraciji (Tabela br. 2).

Tabela br. 2 Ukupan prihod učesnika u koncentraciji ostvaren u 2015. godini Privredni subjekt "TRŽNICA" "ČISTOĆA"

Bosna i Hercegovina (..)**1 КМ (..)** КМ Svijet - -

Izvor: podaci iz Prijave Prema podacima iz Tabele br. 2, učesnici koncentracije u

2015. godini ostvarili su ukupan godišnji prihod koji podliježe obavezi prijave koncentracije.

3. Pravni okvir koncentracije

Konkurencijsko vijeće je u provođenju postupka ocjene dopuštenosti predmetne koncentracije primijenilo odredbe Zakona, Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 34/10), Odluke o načinu podnošenja prijave i kriterijima za ocjenu koncentracija privrednih subjekata ("Službeni glasnik BiH", br. 34/10), te Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/07, 41/13 i 53/16).

4. Pravni osnov i oblik koncentracije

Pravni osnov koncentracije je javna ponuda koju je dao privredni subjekt "TRŽNICA" dana 15.08.2016. godine u dnevnom listu "Glas Srpske" za preuzimanje dionica emitenta privrednog subjekta "ČISTOĆA". Na dan objave ponude privredni subjekt "TRŽNICA" bio je vlasnik 2.510.761 dionice privrednog subjekta "ČISTOĆA", što predstavlja 26,14302% dionica sa pravom glasa u skupštini privrednog subjekta "ČISTOĆA". Ponuda je istekla 14.09.2016. godine, a za vrijeme njenog trajanja deponovano je 2.389.992 dionice, što predstavlja 24,8855% dionica sa pravom glasa u skupštini privrednog subjekta "ČISTOĆA". Na dan 26.09.2016, kada je izvršen prenos deponovanih dionica, ponudilac privredni subjekt "TRŽNICA" postao je vlasnik ukupno 4.900.753 dionice, odnosno 51,0285% dionica sa pravom glasa u skupštini privrednog subjekta "ČISTOĆA".

Pravni oblik koncentracije u smislu člana 12. stav (1) Zakona je stjecanje kontrole jednog privrednog subjekta nad drugim privrednim subjektom kupovinom većine dionica sa pravom glasa.

5. Relevantno tržište

Relevantno tržište za predmetnu koncentraciju određeno je prema osnovnoj djelatnosti i geografskom području na kojem učesnici u koncentraciji obavljaju djelatnost.

Uzimajući u obzir djelatnosti koje obavljaju učesnici u koncentraciji, a posebno Ciljno društvo, Konkurencijsko vijeće je kao relevantno tržište proizvoda u konkretnom slučaju odredilo tržište sakupljanja, odvoza i odlaganja svih vrsta gradskog otpada, održavanja higijene javnih površina, kao i čišćenje snijega i otklanjanje poledice sa ulica grada.

Uzimajući u obzir teritoriju na kojoj posluju učesnici u koncentraciji, a posebno Ciljno društvo, Konkurencijsko vijeće je kao relevantno tržište u geografskom smislu odredilo tržište teritorije grada Banja Luka.

Slijedom navedenog, pod relevantnim tržištem predmetne koncentracije smatra se tržište sakupljanja, odvoza i odlaganja svih vrsta gradskog otpada, održavanja higijene javnih površina, kao i čišćenje snijega i otklanjanje poledice sa ulica grada na teritoriji grada Banja Luka.

6. Analiza relevantnog tržišta

Prema procjeni tržišnog učešća na relevantnom tržištu koja je data u Prijavi, privredni subjekt "ČISTOĆA" ima tržišni udio

1 podaci predstavljaju poslovnu tajnu u smislu člana 38. Zakona o konkurenciji


od (..)**%, a njegov glavni i jedini konkurent privredni subjekt "EKO-EURO TIM" d.o.o. Banja Luka, Krupa na Vrbasu bb, 78000 Banja Luka, (..)** ima tržišni udio od (..)**%.

Privredni subjekt "TRŽNICA" na relevantnom tržištu nema tržišnog udjela.

Nakon provođenja predmetne koncentracije struktura relevantnog tržišta će ostati nepromjenjena.

7. Ocjena koncentracije

Konkurencijsko vijeće je utvrdilo da se u predmetnom slučaju radi se o koncentraciji privrednih subjekata koji obavljaju djelatnost na različitim tržištima i čije provođenje neće izazvati promjene strukture relevantnog tržišta.

U skladu sa navedenim, Konkurencijsko vijeće smatra da predmetna koncentracija neće sprječavati, ograničavati niti narušiti tržišnu konkurenciju na relevantnom tržištiu, te je odlučilo kao u tački 1. dispozitiva ovog Rješenja.

8. Novčana kazna

Članom 16. stav (1) Zakona propisan je rok za obaveznu prijavu koncentracije, koji iznosi 15 dana od zaključenja sporazuma, objavljivanja javne ponude dionica ili sticanja kontrole, zavisno od toga šta nastupi ranije.

Podnosilac prijave nije podnio predmetnu Prijavu u propisanom roku, s obzirom da je javnu ponudu za preuzimanje dionica privrednog subjekta "ČISTOĆA" dao 15.08.2016. godine, a Prijava je podnesena dana 07.10.2016. godine, što znači da je prekoračio rok za 38 dana, pa je u skladu sa tim odlučeno kao u tački 2. dispozitiva ovog Rješenja.

Konkurencijsko vijeće, u smislu člana 49. stav (1) tačka b) Zakona, može da izrekne novčanu kaznu do 1,0% od ukupnog prihoda u prethodnoj godini poslovanja radi neprijavljivanja koncentracije, u smislu člana 16. stav (1) Zakona.

Konkurencijsko vijeće je novčanu kaznu u predmetnom slučaju odredilo u visini od (..)**% ukupnog godišnjeg prihoda privrednog subjekta "TRŽNICA" za 2015. godinu, što odgovara iznosu od 10.000,00 KM, koju je isti dužan platiti u roku od 8 dana od dana prijema Rješenja, kako je to navedeno u tački 3. dispozitiva ovog Rješenja.

Prilikom odmjeravanja kazne Konkurencijsko vijeće je u obzir uzelo trajanje prekoračenja roka dozvoljenog za obavezno podnošenje prijave koncentracije, kao i namjeru Podnosioca prijave da sam prijavi koncentraciju.

9. Administrativna taksa

Podnosilac prijave na ovo Rješenje, u skladu sa članom 2. Tarifni broj 107. stav (1) tačka d) pod 1) Odluke o visini administrativnih taksi u vezi s procesnim radnjama pred Konkurencijskim vijećem ("Službeni glasnik BiH", br. 30/06 i 18/11) dužan je platiti administrativnu taksu u ukupnom iznosu od 2.500,00 KM u korist Budžeta institucija Bosne i Hercegovine.

10. Pouka o pravnom lijeku

Protiv ovog Rješenja nije dozvoljena žalba. Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred

Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana prijema, odnosno objave ovog Rješenja.

Broj 05-26-1-032-7-II/16 21. decembra 2016. godine

Sarajevo

Predsjednica Mr. Arijana Regoda-

Dražić, s. r.

Na temelju članka 25. stavak (1) točka e), članka 42. stavak

(1) točka d), a u svezi sa člancima 12, 14, 15, 16. i 18. Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), rješavajući po Prijavi koncentracije podnesenoj od strane

gospodarskog subjekta "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, ul. Ive Lole Ribara br. 4, 78000 Banja Luka, koga zastupa gospodarski subjekt Brokersko-dilersko društvo "Monet broker" a.d. Banja Luka, ul. Kralja Petra I Karađorđevića br. 139, 78000 Banja Luka, zaprimljenoj dana 07.10.2016. godine, pod brojem: 05-26-1-032-II/16, Konkurencijsko vijeće, na 136. (stotridesetšestoj) sjednici održanoj dana 21.12.2016. godine, donijelo je

RJEŠENJE 1. Ocjenjuje se dopuštenom koncentracija koja će nastati na

tržištu sakupljanja, odvoza i odlaganja svih vrsta gradskog otpada, održavanja higijene javnih površina, kao i čišćenja snijega i otklanjanja poledice sa ulica grada na teritoriju grada Banja Luka, stjecanjem kontrole gospodarskog subjekta "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, ul. Ive Lole Ribara br. 4, 78000 Banja Luka nad gospodarskim subjektom "ČISTOĆA" AD Banja Luka, ul. Braće Podgornika br. 2, 78000 Banja Luka, putem javne ponude za otkup dionica i stjecanjem većine dionica sa pravom glasa.

2. Utvrđuje se da gospodarski subjekt "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, ul. Ive Lole Ribara br. 4, 78000 Banja Luka nije podnio Prijavu koncentracije u zakonom predviđenom roku, u smislu članka 16. stavak (1) Zakona o konkurenciji.

3. Zbog nepodnošenja Prijave koncentracije u zakonom predviđenom roku, izriče se novčana kazna gospodarskom subjektu "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, ul. Ive Lole Ribara br. 4, 78000 Banja Luka u visini od 10.000,00 KM, koju je dužan platiti u roku od 8 dana od primitka ovog Rješenja.

4. Ovo Rješenje o koncentraciji upisuje se u Registar koncentracija.

5. Ovo Rješenje je konačno i bit će objavljeno u "Službenom glasniku BiH", službenim glasilima entiteta i Brčko distrikta Bosne i Hercegovine.

Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće je dana 07.10.2016. godine, pod brojem: 05-26-1-032-II/16 zaprimilo Prijavu koncentracije (u daljnjem tekstu: Prijava) podnesenu od strane gospodarskog subjekta "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, ul. Ive Lole Ribara br. 4, 78000 Banja Luka (u daljnjem tekstu: "TRŽNICA" ili Podnositelj prijave), koga zastupa gospodarski subjekt Brokersko-dilersko društvo "Monet broker" a.d. Banja Luka, ul. Kralja Petra I Karađorđevića br. 139, 78000 Banja Luka i gospodarskog subjekta "ČISTOĆA" a.d. Banja Luka, ul. Braće Podgornika br. 2, 78000 Banja Luka (u daljnjem tekstu: "ČISTOĆA" ili Ciljno društvo).

Prijava se odnosi na stjecanje kontrole gospodarskog subjekta "TRŽNICA" nad gospodarskim subjektom "ČISTOĆA", kupovinom većine dionica sa pravom glasa, sukladno članku 12. stavak (1), točka (b) Zakona o konkurenciji (u daljnjem tekstu: Zakon).

Uvidom u svu dostavljenu dokumentaciju, utvrđeno je da Prijava nije podnesena u propisanom roku, sukladno članku 16. stavak (1) Zakona, kao i da nije potpuna u smislu članka 30. Zakona. U skladu sa tim Konkurencijsko vijeće je od Podnositelja prijave aktom broj: 05-26-1-032-1-II/16 od 17.10.2016. godine zatražilo dopunu Prijave. Podnositelj prijave je podneskom zaprimljenim pod brojem: 05-26-1-032-2-II/16 od 26.10.2016. godine, dostavio traženu dopunu Prijave.

Konkurencijsko vijeće je sukladno članku 16. stavak (4) Zakona, dana 03.11.2016. godine pod brojem: 05-26-1-032-3-II/16 donijelo Obavvijest o prijavi koncentracije, koje je istog dana aktom broj: 05-26-1-032-4-II/16 dostavljeno dnevnim novinama Bosne i Hercegovine. Na predmetnu obavijest u danom roku nisu dostavljeni pisani komentari.


Nakon analize podnesene Prijave, Konkurencijsko vijeće je dana 14.12.2016. godine (akt broj: 05-26-1-032-5-II/16) Podnositelju prijave izdalo Potvrdu o primitku kompletne i uredne prijave, u smislu članka 30. stavak (3) Zakona.

Prema navodima Podnositelja prijave, isti nema namjeru podnijeti zahtjev za ocjenu koncentracije ovlaštenim tijelima izvan teritorija Bosne i Hercegovine.

1. Sudionici koncentracije

Sudionici koncentracije su gospodarski subjekt "TRŽNICA" i gospodarski subjekt "ČISTOĆA".

1.1. "TRŽNICA" (Podnositelj prijave)

Gospodarski subjekt "TRŽNICA", punim nazivom Privredno društvo za tržničke usluge i trgovinu "TRŽNICA" d.o.o. Banja Luka, sa sjedištem na adresi ul. Ive Lole Ribara br. 4, Banja Luka, 78000 Banja Luka, čija je temeljna djelatnost trgovina na malo u nespecijaliziranim prodavnicama, pretežito hranom, pićima i duhanskim proizvodima.

Prema aktualnom izvatku iz sudskog registra Okružnog gospodarskog suda u Banja Luci broj: 057-0-Reg-Z-16-003506 od 09.09.2016. godine, gospodarski subjekt "TRŽNICA" registriran je sa matičnim brojem upisa: 1-42-00 i JIB: 4400856610007.

Gospodarski subjekt "TRŽNICA" je u 100% vlasništvu gospodarskog subjekta "MG MIND" d.o.o. Mrkonjić Grad, Podbrdo bb, 70260 Mrkonjić Grad, čija je temeljna djelatnost trgovina na malo RTV i drugim tehničkim aparatima, i niskogradnja (izgradnja, rekonstrukcija i održavanje putne mreže).

Povezano društvo u kojem gospodarski subjekt "TRŽNICA" ima 10% ili više udjela u temeljnom kapitalu ili 10% ili više prava glasa je gospodarski subjekt TAM P.S.C. d.o.o. Banja Luka, ul. Branka Popovića br. 312, 78000 Banja Luka, čija je temeljna djelatnost održavanje i popravak motornih vozila.

1.2. "ČISTOĆA" (Ciljno društvo)

Gospodarski subjekt "ČISTOĆA", punim nazivom Privredno društvo za komunalne usluge "ČISTOĆA" AD Banja Luka, sa sjedištem na adresi ul. Braće Podgornika br. 2, 78000 Banja Luka, čija je temeljna djelatnost sakupljanje, odvoz i odlaganje svih vrsta gradskog otpada, održavanje higijene javnih površina, kao i čišćenje snijega i otklanjanje poledice sa ulica grada.

Prema rješenju o registraciji Okružnog privrednog suda u Banja Luci broj: 057-0-Reg-14-001688 od 16.07.2014. godine, gospodarski subjekt "ČISTOĆA" registriran je sa matičnim brojem upisa: 1-10-00 i JIB: 4400849160004.

Vlasnička struktura gospodarskog subjekta "ČISTOĆA" prije provođenja transakcije kojom je gospodarski subjekt "TRŽNICA" stekao kontrolu nad njim (na dan 25.09.2016. godine) prikazana je u Tablici br. 1 kako slijedi.

Tablica br. 1

Red. br.

Gospodarski subjekti - dioničari Vlasnički

udio (%)

1. Grad Banja Luka 30,000342 2. Tržnica d.o.o. Banja Luka 26,14302 3. ZIF VB fond a.d. Banja Luka 17,986975 4. ZMIF u preoblikovanju Zepter Fond a.d. Banja Luka 10,107702 5. ZIF Aktiva invest fond a.d. Banja Luka 6,197287 6. Fond za restituciju RS a.d. Banja Luka 4,999956 7. Akcionari sa pojedinačnim udjelom ispod 1% 4,564718 UKUPNO 100

Izvor: podatci iz Prijave

Gospodarski subjekt "ČISTOĆA" nema povezanih društava u kojima ima 10% ili više udjela u temeljnom kapitalu ili 10% ili više prava glasa.

2. Obveza prijave koncentracije

Sukladno članku 14. Zakona, analizirani su podatci iz Prijave radi utvrđivanja postojanja uvjeta za obvezu prijave koncentracije, a vezano za ukupan godišnji prihod sudionika koncentracije u godini koja je prethodila koncentraciji (Tablica br. 2).

Tablica br. 2 Ukupan prihod sudionika u koncentraciji ostvaren u 2015. godini Gospodarski subjekt "TRŽNICA" "ČISTOĆA" Bosna i Hercegovina (..)**1 КМ (..)** КМ

Svijet - -

Izvor: podatci iz Prijave Prema podatcima iz Tablice br. 2, sudionici koncentracije u

2015. godini ostvarili su ukupan godišnji prihod koji podliježe obvezi prijave koncentracije.

3. Pravni okvir koncentracije

Konkurencijsko vijeće je u provođenju postupka ocjene dopuštenosti predmetne koncentracije primijenilo odredbe Zakona, Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 34/10), Odluke o načinu podnošenja prijave i kriterijima za ocjenu koncentracija gospodarskih subjekata ("Službeni glasnik BiH", br. 34/10), te Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/07, 41/13 i 53/16).

4. Pravni temelj i oblik koncentracije

Pravni temelj koncentracije je javna ponuda koju je dao gospodarski subjekt "TRŽNICA" dana 15.08.2016. godine u dnevnom listu "Glas Srpske" za preuzimanje dionica emitenta gospodarskog subjekta "ČISTOĆA". Na dan objave ponude gospodarski subjekt "TRŽNICA" bio je vlasnik 2.510.761 dionice gospodarskog subjekta "ČISTOĆA", što predstavlja 26,14302% dionica sa pravom glasa u skupštini gospodarskog subjekta "ČISTOĆA". Ponuda je istekla 14.09.2016. godine, a za vrijeme njenog trajanja deponirano je 2.389.992 dionice, što predstavlja 24,8855% dionica sa pravom glasa u skupštini gospodarskog subjekta "ČISTOĆA". Na dan 26.09.2016, kada je izvršen prijenos deponiranih dionica, ponuditelj gospodarski subjekt "TRŽNICA" postao je vlasnik ukupno 4.900.753 dionice, odnosno 51,0285% dionica sa pravom glasa u skupštini gospodarskog subjekta "ČISTOĆA".

Pravni oblik koncentracije u smislu članka 12. stavak (1) Zakona je stjecanje kontrole jednog gospodarskog subjekta nad drugim gospodarskim subjektom kupovinom većine dionica sa pravom glasa.

5. Mjerodavno tržište

Mjerodavno tržište za predmetnu koncentraciju određeno je prema temeljnoj djelatnosti i zemljopisnom području na kojem sudionici u koncentraciji obavljaju djelatnost.

Uzimajući u obzir djelatnosti koje obavljaju sudionici u koncentraciji, a posebno Ciljno društvo, Konkurencijsko vijeće je kao mjerodavno tržište proizvoda u konkretnom slučaju odredilo tržište sakupljanja, odvoza i odlaganja svih vrsta gradskog otpada, održavanja higijene javnih površina, kao i čišćenje snijega i otklanjanje poledice sa ulica grada.

Uzimajući u obzir teritorij na kojoj posluju sudionici u koncentraciji, a posebno Ciljno društvo, Konkurencijsko vijeće je kao mjerodavno tržište u zemljopisnom smislu odredilo tržište teritorije grada Banja Luka.

1 podatci predstavljaju poslovnu tajnu u smislu članka 38. Zakona o konkurenciji


Slijedom navedenog, pod mjerodavnim tržištem predmetne koncentracije smatra se tržište sakupljanja, odvoza i odlaganja svih vrsta gradskog otpada, održavanja higijene javnih površina, kao i čišćenje snijega i otklanjanje poledice sa ulica grada na teritoriju grada Banja Luka.

6. Analiza mjerodavnog tržišta

Prema procjeni tržišnog udjela na mjerodavnom tržištu koja je dana u Prijavi, gospodarski subjekt "ČISTOĆA" ima tržišni udjel od (..)**%, a njegov glavni i jedini konkurent gospodarski subjekt "EKO-EURO TIM" d.o.o. Banja Luka, Krupa na Vrbasu bb, 78000 Banja Luka, (..)** ima tržišni udjel od (..)**%.

Gospodarski subjekt "TRŽNICA" na mjerodavnom tržištu nema tržišnog udjela.

Nakon provođenja predmetne koncentracije struktura mjerodavnog tržišta će ostati nepromjenjena.

7. Ocjena koncentracije

Konkurencijsko vijeće je utvrdilo da se u predmetnom slučaju radi se o koncentraciji gospodarskih subjekata koji obavljaju djelatnost na različitim tržištima i čije provođenje neće izazvati promjene strukture mjerodavnog tržišta.

Sukladno navedenom, Konkurencijsko vijeće smatra da predmetna koncentracija neće sprječavati, ograničavati niti narušiti tržišnu konkurenciju na mjerodavnom tržištu, te je odlučilo kao u točki 1. izreke ovog Rješenja.

8. Novčana kazna

Člankom 16. stavak (1) Zakona propisan je rok za obveznu prijavu koncentracije, koji iznosi 15 dana od zaključenja sporazuma, objavljivanja javne ponude dionica ili stjecanja kontrole, ovisno od toga što nastupi ranije.

Podnositelj prijave nije podnio predmetnu Prijavu u propisanom roku, s obzirom da je javnu ponudu za preuzimanje dionica gospodarskog subjekta "ČISTOĆA" dao 15.08.2016. godine, a Prijava je podnesena dana 07.10.2016. godine, što znači da je prekoračio rok za 38 dana, pa je sukladno tome odlučeno kao u točki 2. izreke ovog Rješenja.

Konkurencijsko vijeće, u smislu članka 49. stavak (1) točka b) Zakona, može da izrekne novčanu kaznu do 1,0% od ukupnog prihoda u prethodnoj godini poslovanja radi neprijavljivanja koncentracije, u smislu članka 16. stavak (1) Zakona.

Konkurencijsko vijeće je novčanu kaznu u predmetnom slučaju odredilo u visini od (..)**% ukupnog godišnjeg prihoda gospodarskog subjekta "TRŽNICA" za 2015. godinu, što odgovara iznosu od 10.000,00 KM, koju je isti dužan platiti u roku od 8 dana od dana primitka Rješenja, kako je to navedeno u točki 3. izreke ovog Rješenja.

Prilikom odmjeravanja kazne Konkurencijsko vijeće je u obzir uzelo trajanje prekoračenja roka dozvoljenog za obvezno podnošenje prijave koncentracije, kao i namjeru Podnositelja prijave da sam prijavi koncentraciju.

9. Administrativna pristojba

Podnositelj prijave na ovo Rješenje, sukladno članku 2. Tarifni broj 107. stavak (1) točka d) pod 1) Odluke o visini administrativnih pristojbi u svezi s procesnim radnjama pred Konkurencijskim vijećem ("Službeni glasnik BiH", br. 30/06 i 18/11) dužan je platiti administrativnu pristojbu u ukupnom iznosu od 2.500,00 KM u korist Proračuna institucija Bosne i Hercegovine.


Protiv ovog Rješenja nije dozvoljen priziv.

Nezadovoljna strana može pokrenuti upravni spor pred Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana primitka, odnosno objave ovog Rješenja.

Broj 05-26-1-032-7-II/16 21. prosinca 2016. godine

Sarajevo


Dražić, v. r.

На основу члана 25. став (1) тачка е), члана 42. став (1)

тачка д), а у вези са члановима 12, 14, 15, 16. и 18. Закона о конкуренцији ("Службени гласник БиХ", бр. 48/05, 76/07 и 80/09), рјешавајући по Пријави концентрације поднесеној од стране привредног субјекта "ТРЖНИЦА" д.о.о. Бања Лука, ул. Иве Лоле Рибара бр. 4, 78000 Бања Лука, кога заступа привредни субјект Брокерско-дилерско друштво "Монет брокер" а.д. Бања Лука, ул. Краља Петра I Карађорђевића бр. 139, 78000 Бања Лука, запримљеној дана 07.10.2016. године, под бројем: 05-26-1-032-II/16, Конкуренцијски савјет, на 136. (стотридесетшестој) сједници одржаној дана 21.12.2016. године, донио је

РЈЕШЕЊЕ 1. Оцјењује се допуштеном концентрација која ће настати

на тржишту сакупљања, одвоза и одлагања свих врста градског отпада, одржавања хигијене јавних површина, као и чишћења снијега и отклањања поледице са улица града на територији града Бања Лука, стицањем контроле привредног субјекта "ТРЖНИЦА" д.о.о. Бања Лука, ул. Иве Лоле Рибара бр. 4, 78000 Бања Лука над привредним субјектом "ЧИСТОЋА" АД Бања Лука, ул. Браће Подгорника бр. 2, 78000 Бања Лука, путем јавне понуде за откуп акција и стјецањем већине акција са правом гласа.

2. Утврђује се да привредни субјекат "ТРЖНИЦА" д.о.о. Бања Лука, ул. Иве Лоле Рибара бр. 4, 78000 Бања Лука није поднио Пријаву концентрације у законом предвиђеном року, у смислу члана 16. став (1) Закона о конкуренцији.

3. Због неподношења Пријаве концентрације у законом предвиђеном року, изриче се новчана казна привредном субјекту "ТРЖНИЦА" д.о.о. Бања Лука, ул. Иве Лоле Рибара бр. 4, 78000 Бања Лука у висини од 10.000,00 КМ, коју је дужан платити у року од 8 дана од пријема овог Рјешења.

4. Ово Рјешење о концентрацији уписује се у Регистар концентрација.

5. Ово Рјешење је коначно и биће објављено у "Службеном гласнику БиХ", службеним гласницма ентитета и Брчко дистрикта Босне и Херцеговине.

Образложење

Конкуренцијски савјет је дана 07.10.2016. године, под бројем: 05-26-1-032-II/16 запримио Пријаву концентрације (у даљем тексту: Пријава) поднесену од стране привредног субјекта "ТРЖНИЦА" д.о.о. Бања Лука, ул. Иве Лоле Рибара бр. 4, 78000 Бања Лука (у даљем тексту: "ТРЖНИЦА" или Подносилац пријаве), кога заступа привредни субјект Брокерско-дилерско друштво "Монет брокер" а.д. Бања Лука, ул. Краља Петра I Карађорђевића бр. 139, 78000 Бања Лука и привредног субјекта "ЧИСТОЋА" а.д. Бања Лука, ул. Браће Подгорника бр. 2, 78000 Бања Лука (у даљем тексту: "ЧИСТОЋА" или Циљно друштво).

Пријава се односи на стјецање контроле привредног субјекта "ТРЖНИЦА" над привредним субјектом "ЧИСТОЋА", куповином већине акција са правом гласа, у


складу са чланом 12. став (1), тачка (б) Закона о конкуренцији (у даљем тексту: Закон).

Увидом у сву достављену документацију, утврђено је да Пријава није поднесена у прописаном року, у складу са чланом 16. став (1) Закона, као и да није потпуна у смислу члана 30. Закона. У складу са тим Конкуренцијски савјет је од Подносиоца пријаве актом број: 05-26-1-032-1-II/16 од 17.10.2016. године затражио допуну Пријаве. Подносилац пријаве је поднеском запримљеним под бројем: 05-26-1-032-2-II/16 од 26.10.2016. године, доставио тражену допуну Пријаве.

Конкуренцијски савјет је у складу са чланом 16. став (4) Закона, дана 03.11.2016. године под бројем: 05-26-1-032-3-II/16 донио Обавјештење о пријави концентрације, које је истог дана актом број: 05-26-1-032-4-II/16 достављено дневним новинама Босне и Херцеговине. На предметно обавјештење у датом року нису достављени писани коментари.

Након анализе поднесене Пријаве, Конкуренцијски савјет је дана 14.12.2016. године (акт број: 05-26-1-032-5-II/16) Подносиоцу пријаве издао Потврду о пријему комплетне и уредне пријаве, у смислу члана 30. став (3) Закона.

Према наводима Подносиоца пријаве, исти нема намјеру поднијети захтјев за оцјену концентрације овлаште-ним тијелима изван територије Босне и Херцеговине.

1. Учесници концентрације

Учесници концентрације су привредни субјекат "ТРЖНИЦА" и привредни субјекат "ЧИСТОЋА".

1.1. "ТРЖНИЦА" (Подносилац пријаве)

Привредни субјекат "ТРЖНИЦА", пуним називом Привредно друштво за тржничке услуге и трговину "ТРЖНИЦА" д.о.о. Бања Лука, са сједиштем на адреси ул. Иве Лоле Рибара бр. 4, Бања Лука, 78000 Бања Лука, чија је основна дјелатност трговина на мало у неспецијализованим продавницама, претежно храном, пићима и духанским производима.

Према актуелном изводу из судског регистра Окружног привредног суда у Бања Луци број: 057-0-Рег-З-16-003506 од 09.09.2016. године, привредни субјекат "ТРЖНИЦА" регистрован је са матичним бројем уписа: 1-42-00 и ЈИБ: 4400856610007.

Пивредни субјекат "ТРЖНИЦА" је у 100% власништву привредног субјекта "МГ МИНД" д.о.о. Мркоњић Град, Подбрдо бб, 70260 Мркоњић Град, чија је основна дјелат-ност трговина на мало РТВ и другим техничким апаратима, и нискоградња (изградња, реконструкција и одржавање путне мреже).

Повезано друштво у којем привредни субјекат "ТРЖНИЦА" има 10% или више учешћа у основном капиталу или 10% или више права гласа је привредни субјекат ТАМ П.С.Ц. д.о.о. Бања Лука, ул. Бранка Поповића бр. 312, 78000 Бања Лука, чија је основна дјелатност одржавање и поправак моторних возила.

1.2. "ЧИСТОЋА" (Циљно друштво)

Привредни субјекат "ЧИСТОЋА", пуним називом Привредно друштво за комуналне услуге "ЧИСТОЋА" АД Бања Лука, са сједиштем на адреси ул. Браће Подгорника бр. 2, 78000 Бања Лука, чија је основна дјелатност сакупљање, одвоз и одлагање свих врста градског отпада, одржавање хигијене јавних површина, као и чишћење снијега и отклањање поледице са улица града.

Према рјешењу о регистрацији Окружног привредног суда у Бања Луци број: 057-0-Рег-14-001688 од 16.07.2014.

године, привредни субјекат "ЧИСТОЋА" регистрован је са матичним бројем уписа: 1-10-00 и ЈИБ: 4400849160004.

Власничка структура привредног субјекта "ЧИСТОЋА" прије провођења трансакције којом је привредни субјекат "ТРЖНИЦА" стекао контролу над њим (на дан 25.09.2016. године) приказана је у Табели бр. 1 како слиједи.

Табела бр. 1

Ред. бр.

Привредни субјекти - дионичари Власничко учешће

(%) 1. Град Бања Лука 30,000342 2. Тржница д.о.о. Бања Лука 26,14302 3. ЗИФ ВБ фонд а.д. Бања Лука 17,986975 4. ЗМИФ у преобликовању Зептер Фонд а.д. Бања Лука 10,107702 5. ЗИФ Актива инвест фонд а.д. Бања Лука 6,197287 6. Фонд за реституцију РС а.д. Бања Лука 4,999956 7. Акционари са појединачним удјелом испод 1% 4,564718 УКУПНО 100

Извор: подаци из Пријаве Привредни субјекат "ЧИСТОЋА" нема повезаних

друштава у којима има 10% или више учешћа у основном капиталу или 10% или више права гласа.

2. Обавеза пријаве концентрације

У складу са чланом 14. Закона, анализирани су подаци из Пријаве ради утврђивања постојања услова за обавезу пријаве концентрације, а везано за укупан годишњи приход учесника концентрације у години која је претходила концентрацији (Табела бр. 2).

Табела бр. 2 Укупан приход учесника у концентрацији остварен у 2015. години

Привредни субјекат "ТРЖНИЦА" "ЧИСТОЋА"Босна и Херцеговина (..)**1 КМ (..)** КМ

Свијет - -

Извор: подаци из Пријаве Према подацима из Табеле бр. 2, учесници концен-

трације у 2015. години остварили су укупан годишњи при-ход који подлијеже обавези пријаве концентрације.

3. Правни оквир концентрације

Конкуренцијски савјет је у провођењу поступка оцјене допуштености предметне концентрације примијенио одредбе Закона, Одлуке о утврђивању релевантног тржишта ("Службени гласник БиХ", бр. 18/06 и 34/10), Одлуке о начину подношења пријаве и критеријумима за оцјену концентрација привредних субјеката ("Службени гласник БиХ", бр. 34/10), те Закона о управном поступку ("Службени гласник БиХ", бр. 29/02, 12/04, 88/07, 93/07, 41/13 и 53/16).

4. Правни основ и облик концентрације

Правни основ концентрације је јавна понуда коју је дао привредни субјекат "ТРЖНИЦА" дана 15.08.2016. године у дневном листу "Глас Српске" за преузимање дионица емитента привредног субјекта "ЧИСТОЋА". На дан објаве понуде привредни субјекат "ТРЖНИЦА" био је власник 2.510.761 акције привредног субјекта "ЧИСТОЋА", што представља 26,14302% акција са правом гласа у скупштини привредног субјекта "ЧИСТОЋА". Понуда је истекла 14.09.2016. године, а за вријеме њеног трајања депоновано је 2.389.992 дионице, што представља 24,8855% акција са правом гласа у скупштини привредног субјекта "ЧИСТО-ЋА". На дан 26.09.2016, када је извршен пренос депонованих дионица, понудилац привредни субјекат "ТРЖНИЦА" постао је власник укупно 4.900.753 дионице, односно

1 (..)** подаци представљају пословну тајну у смислу члана 38. Закона о

конкуренцији


51,0285% акција са правом гласа у скупштини привредног субјекта "ЧИСТОЋА".

Правни облик концентрације у смислу члана 12. став (1) Закона је стјецање контроле једног привредног субјекта над другим привредним субјектом куповином већине акција са правом гласа.

5. Релевантно тржиште

Релевантно тржиште за предметну концентрацију одређено је према основној дјелатности и географском подручју на којем учесници у концентрацији обављају дјелатност.

Узимајући у обзир дјелатности које обављају учесници у концентрацији, а посебно Циљно друштво, Кон-куренцијски савјет је као релевантно тржиште производа у конкретном случају одредио тржиште сакупљања, одвоза и одлагања свих врста градског отпада, одржавања хигијене јавних површина, као и чишћење снијега и отклањање поледице са улица града.

Узимајући у обзир територију на којој послују учесници у концентрацији, а посебно Циљно друштво, Кон-куренцијски савјет је као релевантно тржиште у географском смислу одредио тржиште територије града Бања Лука.

Слиједом наведеног, под релевантним тржиштем предметне концентрације сматра се тржиште сакупљања, одвоза и одлагања свих врста градског отпада, одржавања хигијене јавних површина, као и чишћење снијега и отклањање поледице са улица града на територији града Бања Лука.

6. Анализа релевантног тржишта

Према процјени тржишног учешћа на релевантном тржишту која је дата у Пријави, привредни субјекат "ЧИСТОЋА" има тржишно учешће од (..)**%, а његов главни и једини конкурент привредни субјекат "ЕКО-ЕУРО ТИМ" д.о.о. Бања Лука, Крупа на Врбасу бб, 78000 Бања Лука, (..)** има тржишно учешће од (..)**%.

Привредни субјекат "ТРЖНИЦА" на релевантном тржишту нема тржишног учешћа.

Након провођења предметне концентрације структура релевантног тржишта ће остати непромјењена.

7. Оцјена концентрације

Конкуренцијски савјет је утврдио да се у предметном случају ради се о концентрацији привредних субјеката који обављају дјелатност на различитим тржиштима и чије провођење неће изазвати промјене структуре релевантног тржишта.

У складу са наведеним, Конкуренцијски савјет сматра да предметна концентрација неће спрјечавати, ограничавати нити нарушити тржишну конкуренцију на релевантном тржишту, те је одлучио као у тачки 1. диспозитива овог Рјешења.

8. Новчана казна

Чланом 16. став (1) Закона прописан је рок за обавезну пријаву концентрације, који износи 15 дана од закључења споразума, објављивања јавне понуде акција или стицања контроле, зависно од тога шта наступи раније.

Подносилац пријаве није поднио предметну Пријаву у прописаном року, с обзиром да је јавну понуду за преузимање дионица привредног субјекта "ЧИСТОЋА" дао 15.08.2016. године, а Пријава је поднесена дана 07.10.2016. године, што значи да је прекорачио рок за 38 дана, па је у складу са тим одлучено као у тачки 2. диспозитива овог Рјешења.

Конкуренцијски савјет, у смислу члана 49. став (1) тачка б) Закона, може да изрекне новчану казну до 1,0% од

укупног прихода у претходној години пословања ради непријављивања концентрације, у смислу члана 16. став (1) Закона.

Конкуренцијски савјет је новчану казну у предметном случају одредио у висини од (..)**% укупног годишњег прихода привредног субјекта "ТРЖНИЦА" за 2015. годину, што одговара износу од 10.000,00 КМ, коју је исти дужан платити у року од 8 дана од дана пријема Рјешења, како је то наведено у тачки 3. диспозитива овог Рјешења.

Приликом одмјеравања казне Конкуренцијски савјет је у обзир узео трајање прекорачења рока дозвољеног за обавезно подношење пријаве концентрације, као и намјеру Подносиоца пријаве да сам пријави концентрацију.

9. Административна такса

Подносилац пријаве на ово Рјешење, у складу са чланом 2. Тарифни број 107. став (1) тачка д) под 1) Одлуке о висини административних такси у вези с процесним радњама пред Конкуренцијским савјетом ("Службени гласник БиХ", бр. 30/06 и 18/11) дужан је платити административну таксу у укупном износу од 2.500,00 КМ у корист Буџета институција Босне и Херцеговине.

10. Поука о правном лијеку

Против овог Рјешења није дозвољена жалба. Незадовољна страна може покренути управни спор

пред Судом Босне и Херцеговине у року од 30 дана од дана пријема, односно објаве овог Рјешења.

Број 05-26-1-032-7-II/16 21. децембра 2016. године

Сарајево

Предсједница Мр Аријана Регода-

Дражић, с. р.

153 Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine, na osnovu

člana 25. stav (1) tačka e), člana 42. stav (2), a u vezi s članom 4. stav (1) tačka d) Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), člana 105. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09, 41/13 i 53/16), u pоstupku pоkrеnutоm po Zahtjevu za pokretanje postupka podnesenom od strane privrednog subjekta "Bosmekni Trans" d.o.o. Zenica, Stanični Trg 1., Zenica, Bosna i Hercegovina, zastupan po direktoru društva Zakiru Žuna, protiv Grada Zenica (Zakonom o gradu Zenica "Službene novine Federacije BiH", br. 80/14, Općina Zenica, postala Grad Zenica), Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica, Bosna i Hercegovina radi utvrđivanja postojanja zabranjenih konkurencijskih djelovanja u smislu člana 4. stav (1) tačka b), c) i d), i člana 10. Zakona o konkurenciji, zaprimljenog pod brojem: 04-26-2-008-II/16, dana 15. marta 2016. godine nа 137. (stotinutridesetsedmoj) sјеdnici оdržаnој 22. decembra 2016. gоdinе, je dоnijelo

RJEŠENJE 1. Odbija se Zahtjev privrednog subjekta "Bosmekni Trans"

d.o.o. Zenica, Stanični Trg 1., Zenica, Bosna i Hercegovina, podnesen protiv Grada Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica, Bosna i Hercegovina, radi utvrđivanja postojanja zabranjenog sporazuma u smislu člana 4. stav (1) tačke b), c) i d) Zakona o konkurenciji, kao neosnovan.

2. Odbija se Zahtjev privrednog subjekta "Bosmekni Trans" d.o.o. Zenica, Stanični Trg 1., Zenica, Bosna i Hercegovina, podnesen protiv Grada Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica, Bosna i Hercegovina, radi utvrđivanja postojanja zloupotrebe dominantnog položaja u smislu člana 10. Zakona o konkurenciji, kao neosnovan.


3. Odbija se zahtjev punomoćnika Grada Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica, Bosna i Hercegovina, za naknadom troškova postupka, kao neosnovan.

4. Оvo Rješenje je konačno i bit će оbјаvljеno u "Službеnоm glаsniku BiH", službеnim glаsilimа еntitеtа i Brčkо distriktа Bоsnе i Hеrcеgоvinе.

Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće je dana 15. marta 2016. godine pod brojem: 04-26-2-008-II/16, zaprimilo Zahtjev za pokretanje postupka za utvrđivanje zloupotrebe dominantnog položaja, i utvrđivanja rokova i mjera za otklanjanje štetnih posljedica takvog postupanja, podnesen od strane privrednog subjekta "Bosmekni Trans" d.o.o. Zenica, Stanični Trg 1., Zenica, zastupan po direktoru društva Zakiru Žuna (u daljem tekstu: Podnosilac zahtjeva ili BOSMEKNI TRANS), protiv Općine Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica (u daljem tekstu: Protivna strana ili Grad Zenica) radi donošenja Ugovora o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju na području Općine Zenica broj: 02-23-11-18685/00 od 21. kolovoza 2000. godine (u daljem tekstu: Ugovor), što predstavlja zabranjeni sporazum iz člana 4. stav (1) tačka b), c) i d) Zakona o konkurenciji, te kršenje člana 10. Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), (u daljem tekstu: Zakon).

Zaprimljeni Zahtjev nije bio kompletan, te je Podnosiocu zahtjeva dana 5. aprila 2016. godine upućen Zahtjev za dopunu broj: 04-26-2-008-01-II/16.

Podnosilac zahtjeva je dana 22. aprila 2016. godine podneskom broj: 04-26-2-008-2-II/16 i dana 6. Maja 2016. godine podneskom broj: 04-26-2-008-3-II/16 dopunio Zahtjev u smislu Zahtjeva, nakon čega je Konkurencijsko vijeće utvrdilo da je isti kompletan i uredan u smislu člana 28. stav (1) Zakona.

1. Stranke u postupku

Stranke u postupku su privredni subjekt "Bosmekni Trans" d.o.o. Zenica, Stanični Trg 1., Zenica, Bosna i Hercegovina i Grad Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica, Bosna i Hercegovina.

1.1. Privredni subjekt BOSMEKNI TRANS

Privredni subjekt "Bosmekni Trans" d.o.o. Zenica, društvo za prijevoz, trgovinu i usluge Zenica, Stanični trg broj 1., 72 000 Zenica, Bosna i Hercegovina, je registrovan u Općinskom sudu u Zenici pod matičnim brojem: 43-01-0083-13 (JIB: 4218081640009), i sa upisanim kapitalom od 86.045,70 KM, te licem ovlaštenim za zastupanje (**) 1, lična karta br. (**), direktor.

Pretežna registrovana djelatnost privrednog subjekta BOSMEKNI TRANS je 49.39 – Ostali kopneni prevoz putnika, d.n.

1.2. Grad Zenica

Grad Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., 72 000 Zenica, je jedinica lokalne samouprave sa pravima i obavezama utvrđenim Ustavom i zakonom, a na koju se u skladu sa članom 2. stav (1) primjenjuju odredbe Zakona. Tijela grada su gradsko vijeće i gradonačelnik. U skladu sa Statutom Grada Zenice, u okviru samoupravnog djelokruga Grad osigurava obavljanje javnih službi osnivanjem javnih ustanova, te osniva i javna poduzeća u cilju obavljanja djelatnosti za koje ocijeni da su od javnog društvenog interesa. U skladu sa članom 8. stav (1) Zakona o gradu Zenica ("Službene novine Federacije BiH", broj 80/14) Grad Zenica je pravni sljednik Općine Zenica, i preuzima mjerodavnosti, prava, obaveze i imovinu Općine Zenica, čiji je sljednik, a u skladu sa stavom (4) istog člana, javna preduzeća i 1 Podaci predstavljaju poslovnu tajnu, u smislu člana 38. Zakona o konkurenciji

javne ustanove, čiji je osnivač općina, nastavljaju s radom kao javna preduzeća i ustanove Grada Zenice.

2. Pravni okvir predmetnog postupka

Konkurencijsko vijeće je u toku postupka primijenilo odredbe Zakona, Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 34/10), i odredbe Zakona o upravnom postupku ("Službеni glаsnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09, 41/13 i 53/16), u smislu člana 26. Zakona.

Također, Konkurencijsko vijeće je konsultovalo i odredbe Zakona o cestovnom prevozu Federacije BiH ("Službene novine Federacije BiH", broj 28/06 i 2/10), Zakona o prevozu u unutar-njem cestovnom prometu ("Službene novine Federacije BiH", broj 23/98), Zakona o komunalnim djelatnostima ("Službene novine Zeničko-dobojskog kantona", broj 17/08), Zakona o komunalnim djelatnostima ("Službeni list SR BiH", broj 20/90), Statut Općine Zenica ("Službene novine Općine Zenica", broj 3/98 i 6/99), Statut Grada Zenica ("Službene novine Općine Zenica", broj 5/15).

Konkurencijsko vijeće u skladu sa članom 43. stav (7) Zakona je u svrhu ocjene danog slučaja može koristiti sudsku praksu Evropskog suda pravde i odluke Evropske komisije.

3. Postupak po Zahtjevu za pokretanje postupka

U svom Zahtjevu, Podnosioci zahtjeva, opisuju činjenično stanje i okolnosti koje su razlog za podnošenje Zahtjeva te ukratko navodi slijedeće:

- Javno - komunalno preduzeće Zenicatrans - Prevoz putnika d.d Zenica, Bulevar Kralja Tvrtka I/34, 72 000 Zenica (u daljem tekstu: JKP Zenicatrans), je dioničko društvo čija je osnovna djelatnost prevoz putnika u gradskom, prigradskom, međugradskom i međunarodnom prometu. JKP Zenicatrans je formi-rana 1958. godine, i od tada ima dominantni položaj za obavljanje djelatnosti prevoza putnika u gradskom i prigradskom prometu na području Općine Zenica.

- Dominantni položaj JKP Zenicatrans na tržištu prevoza putnika u gradskom i prigradskom prometu na području Općine Zenica ostvaruje se zbog posrednog djelovanja tijela protiv kojeg se podnosi zahtjev, odnosno Općine Zenica koji je nastao kao posljedica prepreke ulaska drugih poslovnih subjekata na tržište prevoza putnika u gradskom i prigradskom prometu na području Općine Zenica koje svojim djelovanjem nameće Općina Zenica.

- JKP Zenicatrans ne bi trebalo osporavati svoj dominantni položaj na tržištu prevoza putnika u gradskom i prigradskom prometu na području Općine Zenica, iz razloga što se radi o općepoznatoj činjenici, odnosno zbog činjenice da se JKP Zenicatrans na relevantnom tržištu ponaša u značajnoj mjeri neovisno od stvarnih ili mogućih konkurenata.

- BOSMEKNI TRANS je legalan privredni subjekt licenciran i registrovan za obavljanje javnog prevoza u cestovnom prijevozu. Prva općinska (gradska) linija na ime ovog prevoznika je registrovana 1996. godine na liniji: Autobusna stanica-Ričice-Sviće, pod brojem 127. U postratnom periodu bile su prisutne brojne poteškoće u organizaciji javnog linijskog prevoza, te je tada osiguralo kvalitetan i redovan prevoz na linijama:

- T. Polje – Zenica, općinska linija, registrovana 14. 2. 1997. godine;

- Jezera – Zenica, općinska linija, registrovana 14. 2. 1997. godine;

- Zenica - Lašva, općinska linija, registrovana 14. 2. 1997. godine;


- A.S. – Gradišće, općinska linija, registrovana 14. 2. 1997. godine;

- Pepelari – B. Han - Zenica, općinska linija, registrovana 28. 1. 1998. godine;

- Bolnica – Sviće, općinska linija, registrovana 16. 7. 1999. godine;

- Prema službenim evidencijama nije zabilježen niti jedan slučaj neodgovornog i nezakonitog ponašanja ovog BOSMEKNI TRANS, iz čega se može zaključiti da je isti obavljao svoje usluge kvalitetno i uredno.

- Javni linijski prevoz putnika na općinskim i drugim linijama je veoma specifičan i zahtjevan vid javnog prevoza čija organizacija i tehnologija se višestruko i kontinuirano moraju poboljšavati, dograđivati i racionalizirati. Dakle, poslije devetnaest godina pružanja kvalitetnih usluga u javnom linijskom prevozu može se pouzdano govoriti o karakteru prevoznika.

- U vrijeme kada JKP Zenicatrans nije mogla zadovolji-ti iskazane potrebe za uslugama prevoza na području Općine Zenica, BOSMEKNI TRANS je pružao te usluge na linijama koje je JKP Zenicatrans obustavio ili na linijama za koje je ovaj prevoznik tvrdio da mu prave čisti gubitak pa su radnici, đaci i građani tražili spas u korištenju usluga BOSMEKNI TRANS.

- Prema važećim propisima Zakona o cestovnom prevozu Federacije Bosne i Hercegovine (član 22. i član 24., "Službene novine Federacije BiH", br. 28/06) jasno i konkretno je definisano kako i na koji način se uređuje i reguliše javni linijski prevoz putnika. Iz važećih propisa ključni prometni termini i riječi su:

- Dozvola za prevoz, - Registrovani red vožnje, - Usklađivanje (redova vožnje), - Nadležni organ (općinski nivo), - Pravilnik (akt kojim se regulira postupak

usklađivanja). - BOSMEKNI TRANS posjeduje dozvolu za prevoz. - Registrovani red vožnje je definisan u članu 3. stav 1.

tačka 19. i 20., odnosno članu 23. i 24. Zakona o cestovnom prevozu Federacije BiH, iz čega proizilazi da svaki ovjereni i registrovani red vožnje podrazumijeva da je prethodno urađen i koncipiran u skladu sa propisima, da je prometno korektan i da je usklađen sa drugim "zainteresovanim prevoznikom", što znači da je 100% ispravan kao akt i da nije povrijeđen nijedan važeći propis do čina registracije i ovjere. O ovome isključivo brine i odgovara nadležno tijelo Općine. Registracija i ovjera reda vožnje mora se uskladiti sa redovima vožnje drugih prevoznika na istoj ili komplementarnoj liniji u skladu sa sa odredbom člana 25. Zakona o cestovnom prevozu Federacije BiH, odnosno u skladu sa Pravilnikom predviđenim iz člana 24. stav 4. Zakona o cestovnom prevozu FBiH. Poslije registracije i ovjere redova vožnje, o tom redu vožnje naknadno se ne može voditi rasprava, niti se može prigovarati, niti brisati iz registra, osim u slučajevima koji su posebno propisani.

- Ova ograničenja se odnose i na "zainteresovane prevoznike", ali i na nadležno tijelo Općine, koje je izvršlio registraciju i ovjeru reda vožnje.

- Usklađivanje redova vožnje je složen postupak, u kojem se javljaju suprotstavljeni interesi učesnika u postupku, precizno propisan posebnim pravilnikom.

Postupak usklađivanja počinje na osnovu rješenja nadležnog tijela, a zainteresovani prevoznici se obavještavaju putem javnog informisanja o pokretanju postupka, pri čemu se određuju rokovi za dostavu dokumentacije potrebne za usklađivanje (član 4. Pravilnika o kriterijima, postupku i načinu usklađi-vanja, registracije i ovjere redova vožnje te sadržaju i načinu vođenja registra "Službene novine Federacije BiH", broj 79/06). Protivno Zakonu i Pravilniku nadležna služba tijela protiv kojeg se podnosi zahtjev, Općina Zenica, već godinama ne organizuje usklađivanje redova vožnje, te ne angažuje stručne osobe na rješavanju ove problematike. Umjesto "usklađivanja", Općina Zenica favorizije JKP Zenicatrans selektivno i tendenciozno primjenjuju propise, te na taj način vrše ograničavanje i podjelu tržišta dovodeći ostale prevoznike u nepovoljan položaj.

- Nadležno tijelo suprotno važećim propisima ne obavlja propisane poslove u domeni javnog linijskog prevoza putnika Općine Zenica na općinskim linijama. Tijelo protiv kojeg se podnosi zahtjev, Opći-na Zenica, nema "službu za poslove cestovnog pro-meta", protivno članu 24. stav 2. Zakona o cestovnom prometu, nema stručne osobe i ne organizira usklađivanjem redova vožnje, te birokratskim meto-dama onemogućava uvid u nezakonito postupanje pri rješavanju problema i sporova iz domene javnog linijskog prevoza putnika.

- Nadležno tijelo Općina Zenica, je dana 21. avgusta 2000. godine zaključilo predmetni Ugovor sa JKP Zenicatrans koji je kao posljedicu imao sprječavanje, ograničavanje i narušavanje tržišne konkurencije na relevantnom tržištu javnog linijskog prevoza putnika na autobuknim linijama Općine Zenica pod nazivom "Ugovor o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju na području Općine Zenica" pod brojem 02-23-11-18685/00.

- Pravilnik, akt kojim se reguliše postupak usklađivanja je, kao ključni akt u domeni javnog linijskog prevoza putnika, potpuno zanemaren i njegove odredbe se ne primjenjuju. Osnova za rješavanje ove problematike nije Pravilnik, već Ugovor.

- Primjena pojedinih odredbi "Zakona o komunalnim djelatnostima" nije sporna, ali pod sljedećim uslo-vima: a) putem tendera - što nije bio slučaj, uvažiti zatečeno stanje u trenutku potpisivanja ugovora sa konkretnim prevoznikom - što nije bio slučaj, jasno precizirati pojedinosti u skladu sa odredbom čl. 6 Zakona o komunalnim djelatnostima, bez štete i diskriminacije po druge prevoznike - što nije bio slučaj.

- Ministarstvo za prostorno uređenje, promet i komunikacije i zaštitu okoliša ZDK Zenica, je u aktu broj: 12-27-11185/01 od 13. jula 2001. godine oglasilo u vezi s potpisivanjem Ugovora, te između ostalog navelo: "Potpisivanjem Ugovora o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju na području Općine Zenica sa "Zenicatrans p.p." Zenica dali ste navedenom preduzeću monopolistički položaj u odnosu na ostale prevoznike, što je u suprotnosti sa pozitivnim zakonskim propisima." Kako se navodi Ministarstvo je prepoznalo da je potpisani Ugovor kao posljedicu imao sprječavanje, i narušavanje tržišne


konkurencije, te kao takav u suprotnosti sa pozitivnim zakonskim propisima.

- Ugovorom su oduzeta prava ostalim prevoznicima među kojima je i podnosilac zahtjeva, koji je pretrpio višegodišnju štetu.

- Općina Zenica, umjesto propisanog "usklađivanja" primjenjuje nezakonite metode odobravanja ili osporavanja redova vožnje. Odobravani, su mijenjani i favorizovani redovi vožnje JKP Zenicatrans, a na razne načine osporavani su i degradirani "stari redovi vožnje" prevoznika BOSMEKNI TRANS, uz pomoć Ugovora. Nije zakazano niti provedeno usklađivanje i svi redovi vožnje ranga "stari redovi vožnje s promjenom" i "novi redovi vožnje" su registrovani nezakonito i uz zloupotrebe i direktno ograničavanje tržišta po osnovu istog Ugovora.

- Kulminacija neodgovornog ponašanja Općine je akt br: 04-27-118/09 od 20. januara 2009. godine, u kojem je traženo mišljenje o usklađenosti redova vožnje od JKP Zenicatrans, te da je postojeći red vožnje u suprotnosti s Pravilnikom.

- Na osnovu svega navedenog BOSMEKNI TRANS smatra da je Općina Zenica zaključila zabranjeni sporazum sa društvom JKP Zenicatrans, te da isto zajednički zabranjeno djeluju i posjeduje izričite i prešutne zabranjene dogovore sa istim društvom u skladu sa članom 4. stav 1. tačke b), c) i d), te traži od Konkurencijskog vijeća donošenje odluke kojom će se onemogućiti ovakvo dalje djelovanje i poništiti nezakoniti predmetni Ugovor.

Dana 22. aprila 2016. godine zaprimljena je dopuna Zahtjeva broj: 04-26-2-008-2-II/16 u kojoj je Podnosilac zahtjeva dopunio zahtjev, uz dodatna pojašnjenja činjenica iz zahtjeva, te između ostalog iznio slijedeće:

- Ugovorom je uspostavljen ekskluzivni monopolistički položaj JKP Zenicatrans, a da takav dominantni položaj ne odobrava niti jedan važeći propis, čime je Podnosiocu zahtjeva onemogućeno poslovanje, te nije mogao ostvariti nikakva prava, pa čak ni ovjeravanje preostalih "starih redova vožnje", te da se Općina Zenica prema istom ponašala kao Protivnička strana, pri čemu ih je upućivala na dogovor sa JKP Zenica-trans, koji je ignorisao sve Zahtjeve podnosioca.

- Cilj ovih aktivnosti je eliminacija BOSMEKNI TRANS iz oblasti javnog linijskog prevoza.

- Ugovorom su proizvedene slijedeće posljedice: izvršena je degradacija i umanjenje povjerenja korisnika prevoza u BOSMEKNI TRANS, preuzeti su putnici na način da su preregistrirali svoje polaske ispred vremenskih termina BOSMEKNI TRANS, ispražnjeni su prevoznički kapaciteti, redovi vožnje su izgubili "saobraćajni smisao", ostvarena je direktna kontrola poslovanja, s krajnjim ciljem eliminacije s mjerodavnog tržišta, omogućena je primjena različitih uslova poslovanja na relevantnom tržištu, te da je Podnosilac zahtjeva prisiljen prihvatiti nepovoljne i privredno štetne uslove koji po prirodi transportne djelatnosti ne postoje ili niti bi postojali bez predmetnog Ugovora. To znači da je BOSMEKNI TRANS uslovljen da vrši prevoz na liniji Bolnica - Sviće po redu vožnje zajedno sa JKP Zenicatrans mimo volje i zajedno sa JKP Zenicatrans, a koja je registrovala novi red vožnje koji je po polasku gotovo identičan postojećem redu vožnje, dok je prije samo BOSMEKNI TRANS vozio na toj liniji.

- Ugovorom se prisiljava da odustane od uhodanih redova vožnje.

- U ovom periodu pretrpljena je velika šteta, u tom smislu Ugovor se ne može smatrati Ugovorom male vrijednosti. Podnosilac smatra da je imao ravnopravan i zakonom definisan status danas bi raspolagao s dvadesetak redova vožnje, većim brojem uposlenih i neusporedivo boljim pokazateljima, za razliku od toga gdje se sada bori za vlastitu egzistenciju.

- Na tržištu javnog linijskog prevoza Općine Zenica, zloupotreba dominantnog položaja ogleda se u slijedećem:

- Kršenje zakonskih prava ogleda se i u registrovanju tzv. "zaštitnih redova vožnje" od strane JKP Zenica-trans, za koje zna da ih neće obavljati, ali istim onemogućuje nekom drugom prevozniku da na toj relaciji napravi svoj prijedlog reda vožnje.

- Prema ugovoru Općina Zenica ne organizuje javno usklađivanje redova vožnje, već iste odobrava - dodjeljuje JKP Zenicatrans, a na štetu drugih prevoznika.

- U smislu problema s kojim se suočava, Podnosilac zahtjeva je uložio brojne prigovore, općinskim, kantonalnim i federalnim tijelima, od kojih nije bilo rezultata, s izuzetkom akta Kantonalne inspekcije br. 18-27-07180/12-05-02-02 od 2. novembra 2012, kojim je konstatovala da je Općina Zenica odgovorna za neorganizovanje javnog usklađivanja redova vožnje i kršenja Zakona o cestovnom prevozu FBiH.

- Vremenski period u kojem se odvija kršenje propisa na koje se poziva Podnosilac zahtjeva odvijalo se i prije zaključivanja spornog Ugovora, kada su prihvaćali nerentabilne linije koje su im dodjeljivane, za koje je bio primoran staviti u stanje mirovanja.

- Nakon potpisivanja Ugovora, nije bio u mogućnosti reaktivirati predmetne redove vožnje, te su izloženi pokušajima da mu se preotme i postojeći red vožnje Bolnica – Sviće.

- Od 2008. godine Općina Zenica prestaje ovjeravati "stari red vožnje" na štetu Podnosioca zahtjeva.

Dana 6. maja 2016. godine zaprimljena je dopuna Zahtjeva broj: 04-26-2-008-3-II/16 u kojoj je Podnosilac zahtjeva dopunio zahtjev, u kojem je ponovno naveo činjenice iz zahtjeva uz dodatna pojašnjenja.

Slijedom navedenog, Konkurencijsko vijeće je ocijenilo da povrede Zakona, na koje Podnosilac zahtjeva ukazuje, nije moguće utvrditi bez provedbe postupka, te je u skladu sa članom 32. stav (2) Zakona, na 130. sjednici održanoj dana 8. juna 2016. godine, donijelo Zaključak o pokretanju postupka, broj: 04-26-2-008-4-II/16 (u daljem tekstu: Zaključak), radi utvrđivanja postojanja zabranjenih konkurencijskih djelovanja u smislu člana 4. stav (1) tačka b), c) i d) i člana 10. Zakona.

Konkurencijsko vijeće, u skladu sa članom 33. stav (1) Zakona, je dostavilo Zahtjev i Zaključak na odgovor protivnoj strani u postupku, Gradu Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., 72 000 Zenica, Bosna i Hercegovina aktom broj: 04-26-2-008-9-II/16 dana 8. juna 2016. godine.

Konkurencijsko vijeće je dostavilo Zaključak Podnosiocu zahtjeva, aktom broj: 04-26-2-008-8-II/16 dana 8. juna 2016. godine.

Grad Zenica u ostavljenom roku nije dostavio svoj odgovor na Zaključak, pa je Konkurencijsko vijeće uputilo dana 6. jula 2016. godine ponovljeni Zahtjev za dostavom obaveznog odgovora broj: 04-26-2-008-13-II/16, te dana 14. septembra 2016. godine broj: 04-26-2-008-14-II/16.


Također, dana 14. septembra 2016. godine, upućen je Zahtjev za informacije i JKP Zenicatrans broj: 04-26-2-008-15-II/16, kao i Ministarstvu za prostorno uređenje, promet i komunikacije i zaštitu okoline ZE-DO kantona broj: 04-26-2-008-16-II/16.

Grad Zenica je dana 28. septembra dostavila Obavještenje broj: 04-26-2-008-18-II/16 u kojem je navedeno kako Odlukom o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju ("Službene novine općine Zenica", broj 2/2000) funkcija "javnog prevoza lica i gradskom i prigradskom saobraćaju povjerena je privrednom subjektu "Zenicatrans-prevoz putnika" d.d. Zenica kao javna komunalna funkcija.

Naime, dalje se navodi kako je JKP Zenicatrans prema Zakonu o javnim preduzećima u grupi tih poduzeća po kriteriju djelatnosti (javna komunalna usluga) i po kriteriju vlasničkog udjela Grada Zenica (83%). Zakonima o komunalnim djelatnostima utvrđeno je da "obavljanje javnog prevoza putnika" predstavlja komunalnu potrošnju i kao komunalna djelatnost je od javnog interesa i obavlja se kao javna služba što podrazumijeva potreba urbanog društva koje su nezamjenjiv uslov života i rada građana, državnih organa, privrednih i drugih subjekata. Grad Zenica kao jedinica lokalne samouprave (prema Zakonu o principima lokalne samouprave) dužna je osigurati obavljanje komunalne djelatnosti. U konkretnom slučaju Grad Zenica osigurava obavljanje djelatnosti javnog prevoza osoba u gradskom i prigradskom prometu na način što je osnovala i organizovala JKP Zenicatrans.

Dana 28. septembra 2016. godine zaprimljen je pod brojem: 04-26-2-008-17-II/16 podnesak od strane Ministarstva za prostorno uređenje, promet i komunikacije i zaštitu okoline ZE-DO kantona u kojem se u bitnom navodi kako je odredbama člana 24. Zakona o cestovnom prevozu Federacije Bosne i Hercegovine propisano je da se redovi vožnje na gradskim i prigradskim linijama registruju nakon obavljenog usklađivanja sa rokom važenja od najmanje tri godine i da važe do utvrđivanja novog registra redova vožnje kod gradske odnosno općinske službe za poslove cestovnog prometa za gradske linije odnosno općinske linije, ako gradska odnosno općinska služba koja je izvršila registraciju nije odredila duži rok. Također, način, kriteriji i postupak usklađivanja, ovjera i registracija redova vožnje, obrazac, sadržaj i način vođenja registra redova vožnje regulisani su pravilnikom kojeg donosi federalni ministar. U konkretnom slučaju postupak usklađivanja ili odobravanja i registracije redova vožnje općinskih/gradskih autobuskih linija na području grada Zenica ne provodi se u skladu sa odredbama Zakona o cestovnom prevozu Federacije BiH i podzakonskih akata donesenih na temelju istog nego se javni linijski prevoz putnika u gradu Zenica organizira shodno Ugovoru o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prevoza lica u gradskom i prigradskom prometu na području općine Zenica broj: 02-23-11-18685/00 od 21. avgusta 2000. godine. Imajući u vidu javni interes kada je u pitanju ovaj vid prevoza Ministarstvo za prostorno uređenje, promet i komunikacije i zaštitu okoline se uključilo u ovu problematiku s ciljem pružanja pomoći u rješavanju problema u obavljanju djelatnosti javnog linijskog prevoza putnika u Gradu Zenica. U podnesku je dalje navedeno, da nastali problemi moraju biti riješeni na zakonit način zbog čega su se obratili sa zahtjevom broj: 12-27-18575-5/15 od 6. novembra 2015. godine resornom Federalnom ministarstvu da shodno odredbama člana 79. stav (1) Zakona o cestovnom prevozu Federacije Bosne i Hercegovine hitno naloži da se izvrši upravni nadzor, te poduzmu zakonom predviđene mjere u ovom predmetu. Kako nemaju povratnu informaciju o izvršenom upravnom nadzoru potrebno je istu tražiti od Federalnog ministarstva prometa i komunikacija. Posebno se

naglašava da je Zakon o cestovnom prevozu Federacije Bosne i Hercegovine lex specialis zakon koji kao materijalni propis za oblast prijevoza derogira sve druge propise i da je odredbama Pravilnika o načinu, kriterijima i postupku usklađivanja, ovjeri i registraciji redova vožnje, te sadržaju i načinu vođenja registra ("Službene novine Federacije BiH", broj 79/13, 91/14, 98/14 i 84/15) propisano raspisivanje javnog poziva o pokretanju postupka usklađivanja ili postupaka odobravanja redova vožnje kako za federalne, kantonalne linije tako i za općinske i gradske linije. Samo na ovaj način bi svi zainteresovani prevoznici mogli ravnopravno i pod istim uslovima imati pristup tržištu u oblasti javnog linijskog prevoza putnika, što nije slučaj u ranije općini, a danas Gradu Zenica.

Dana 5. oktobra 2016. godine zaprimljen je i podnesak broj: 04-26-2-008-19-II/16, od strane JKP Zenicatrans u kojem je u kratkim crtama navedeno kako je dana 19. novembra 2015. godine Agenciji za javne nabavke BiH upućen "Zahtjev za mišljenje o konkurentnosti tržišta u oblasti prometa za autobuske linije na geografskom području općine Zenica", pa je slijedom zakonske procedure od strane Agencije za javne nabave BiH isti Zahtjev upućen Konkurencijskom vijeću BiH, te da je dana 8. marta 2016. godine Konkurencijsko vijeće donijelo mišljenje u kojem je navedeno kako tržište javnog gradskog i prigradskog prevoza putnika u Gradu Zenica nije otvoreno za konkurenciju.

4. Relevantno tržište

Relevantno tržište, u smislu člana 3. Zakona, te čl. 4. i 5. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 33/10) čini tržište određenih proizvoda/usluga koji su predmet obavljanja djelatnosti na određenom geografskom tržištu.

Prema odredbi člana 4. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta, relevantno tržište proizvoda obuhvaća sve proizvode i/ili usluge koje potrošači smatraju međusobno zamjenjivim s obzirom na njihove bitne karakteristike, kvalitet, namjenu, cijenu ili način upotrebe.

Prema odredbi člana 5. Odluke o utvrđivanju relevantnog tržišta, relevantno geografsko tržište obuhvaća cjelokupnu ili značajan dio teritorije Bosne i Hercegovine na kojoj privredni subjekti djeluju u prodaji i/ili kupovini relevantne usluge pod jednakim ili dovoljno ujednačenim uslovima i koji to tržište bitno razlikuju od uslova konkurencije na susjednim geografskim tržištima.

Relevantno tržište usluga predmetnoga postupka je tržište javnog prevoza putnika.

Relevantno zemljopisno tržište predmetnoga postupka je područje Grad Zenica.

Slijedom navedenoga, relevantno tržište predmetnog postupka je utvrđeno kao tržište javnog prevoza putnika na području Grada Zenica.

5. Usmena rasprava i dalji tijek postupka

U daljem toku postupka, budući da se radi o postupku sa strankama sa suprotnim interesima, Konkurencijsko vijeće je zakazalo usmenu raspravu, u skladu sa članom 39. Zakona, za dan 26. oktobar 2016. godine (poziv dostavljeni Podnosiocu zahtjeva aktom broj: 04-26-2-008-21-II/16 dana 12. oktobra 2016. godine i Vladi ZE-DO kantona aktom broj: 04-26-2-008-20-II/16 dana 12. oktobra 2016. godine).

Na usmenoj raspravi održanoj u prostorijama Konkurencijskog vijeća (Zapisnik broj: 04-26-2-008-24-II/16 od 26. oktobra 2016. godine), ispred Podnosioca zahtjeva nazočio je Zakir Žuna direktor, a ispred Grada Zenice, Jugoslav Anđelić, pomoćnik gradonačelnika u službi za ekonomske poslove Grada Zenica (po punomoći broj: 02-49-21033/16 od 26. oktobar 2016. godine) i Jusuf Borić, direktor JKP Zenicatrans, u svojstvu stručnog pomagača.


Na usmenoj raspravi obje stranke su se očitovale kako ostaju kod svih dosadašnjih navoda i dokaza iznesenih u postupku.

Također, u skladu sa upitom voditelja postupka u cilju razjašnjenja činjenica u postupku, Podnosilac zahtjeva se očitovao i kako do 2009. godine, nije znao za zaključeni (osporavani) Ugovor između tada Općine i JKP Zenicatrans, te da je od 1999. godine do 2008. godine, Općina redovno i uredno ovjeravala redove vožnje, a da tek kada je 2009. godine traženo novo produženje reda vožnje, općina Zenica dala odgovor da je osnovano JKP Zenicatrans i da im je povjerila obavljanje prevoza putnika na teritoriji općine Zenica. Podnosilac zahtjeva se očitovao i o činjenici kako je od ukupno šest linija u periodu 1999. do 2000. godine na četiri linije Općina Zenica izvršila korekcije redova, a za liniju broj 210 (Bolnica-Sviće) u 2009. godini je donesen novi red vožnje za JKP Zenicatrans, koji prometuje na gotovo identičnoj relaciji, kao i da linija broj 188 nije ugrožena, iz razloga nerentabilnosti.

Protivna strana se očitovala da je Odlukom o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prevoza lica u gradskom i prigradskom saobaraćaju iz 2000. godine, tada Općina Zenica prevoz putnika u potpunosti povjerila JKP Zenicatrans i to na način da isti vozi na svim linijama na kojima ima dovoljno kapaciteta, a u slučaju da su kapaciteti nedovoljni isti je imao pravo da angažuje treća lica, te objasnio na koji način se odvija postupak otvaranja i registrovanja novih redova vožnje.

Vezano za navode Podnosioca zahtjeva da Grad od potpisivanja Ugovora 2000. godine nije zakazivao niti provodio javno usklađivanje redova vožnje, Protivna strana je dala pojašnjenje da su Zakon o cestovnom prevozu i Zakon o komunalnim djelatnostima različite kategorije. Zakon o cestovnom prevozu propisuje obavezu javnog usklađivanja redova vožnje, a Zakon o komunalnim djelatnostima na osnovu člana 3. pod e), člana 4. pod 5), člana 8. pod 3), člana 9. stav 1., člana 10., člana 18. pod 1), člana 19. pod 1) i odredbe članova 10., 11. i 12., propisuje da cijena komunalne usluge sadrži sve troškove tekućeg održavanja i funkcionisanja komunalnog sistema na koji se odnosi, te troškove novih stalnih sredstava davaoca komunalne usluge i anuiteta kreditnih zaduženja za strateške projekte prema članu 34. stav 2. i stav 3. Takođe, Statutom grada Zenica, u članu 12., su određeni poslovi kojima se neposredno ostvaruju potrebe građana među kojima je i organizovanje i unaprjeđenje lokalnog prevoza. Članom 52., Gradsko vijeće osniva svojom odlukom Javna preduzeća iz oblasti komunalne djelatnosti.

Protivna strana smatra da, bez obzira na zakonsku obavezu javnog usklađivanja redova vožnje, obzirom da se radi o komunalnoj djelatnosti koja je u potpunosti regulisana zakonom i podzakonskim aktima, te da je komunalna djelatnost djelatnost prevoza povjerena JKP Zenicatrans - nije bilo potrebe da se vrši javno usklađivanja redova vožnje.

Gradsko vijeće određuje visinu cijene prevoza, koje su obavezujuće samo za JKP Zenicatrans, a korekcija redova vožnje je vršena u korist JKP Zenicatrans isključivo, iz razloga da bi se ispoštovala Odluka i Ugovor iz 2000. godine, a sve je vršeno na zahtjev mjesnih zajednica.

U periodu od 2000. godine do danas sa zahtjevom za dodjelu, ili usklađivanje redova vožnje jedino se javljao Bosmekni trans.

Protivna strana je izjavila i da je Bosmekni trans pokrenuo tužbu protiv Općina Zenica i JKP Zenicatrans, sa traženjem da se poništi Ugovor o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju na području Općine Zenica zaključen dana 9.8.2000. godine između tada Općine Zenica i JKP Zenicatrans. Ova tužba je odbijena na Općinskom i Kantonalnom sudu, te u tom smislu je uložio

fotokopiju presude Kantonalnog suda u Zenici broj 43 0 P 021239 14 Gž od 20.3.2015. godine.

Podnosilac zahtjeva je istakao da na području Grada Zenica, pored BOSMEKNI TRANS i JKP Zenicatrans, prevoz obavlja Biss-tours, koji nema probleme na koje nailazi Bosmekni i čiji se red vožnje redovno ovjerava bez obzira na Odluku i Ugovor iz 2000. godine.

Protivna strana se očitovala na ovaj navod, da ova linija koju vozi Biss-tours je jedna linija od ukupno 46 linija, te da je ista uspostavljena prije donošenja odluke iz 2000. godine na zahtjev građana mjesne zajednice, a JKP Zenicatrans nikada nije vršio prevoz putnika na toj liniji.

Podnosilac zahtjeva je naveo kako je i on registrovao linije 1999. godine, dakle prije odluke, a vezano za cijene prevoza koje propisuje Gradsko vijeće da je ova cijena prihvaćena od strane Bosmeknija, a također da predmet postupka koji se vodio, na osnovu koje je donesena Presuda koja je uložena, nije je ocjenjivao postojanje zabranjenih konkurencijskih djelovanja, a naveo je i da je Protivna strana u toku ove rasprave potvrdila da je tržište zatvoreno i da nije vršila javno usklađivanje redova vožnje, čime je ograničila naše poslovanje.

Dana 2. novembra 2016. godine Grad Zenica je dostavila odgovor na podnesak sa usmene rasprave broj: 04-26-2-008-26-II/16, u kojem je navedeno kako je Općina Zenica 21. marta 1958. godine formirala poduzeće "Zenicatrans" - čiji je vlasnik u 100% iznosu za obavljanje javne funkcije prevoza putnika u gradskom i prigradskom prometu, te da je isto preduzeće od osnivanja do danas prošlo nekoliko organizacijskih oblika, ali je uvijek imala isti zadatak da zadovolji potrebe stanovništva na području općine Zenica bez obzira na ekonomske rezultate. Dalje se ukazuje na odredbe Zakona o komunalnim djelatnostima ZE-DO kantona, statuta, te Ugovora. Općinsko vijeće određuje minimalnu cijenu prevoza koju JKP Zenicatrans mora ispoštovati bez obzira na ekonomske pokazatelje na linijama. Otvaranje novih linija vrši se po zahtjevu mjesnih zajednica, i Ugovora, prema kojem je JKP Zenicatrans obavezna da osigura prevoz ili angažuje drugog prevoznika. Na zahtjev MZ, JKP Zenicatrans je liniju postojeću Bolnica-Ričice, produžila do Svića za 2,5 km, a BOSMEKNI TRANS na liniji Bolnica -Sviće prometuje bez obzira što nema ovjeren red vožnje od strane nadležnih organa.

Zaprimljeni podnesak je proslijeđen Podnosiocu zahtjeva uz propratni akt Konkurencijskog vijeća broj 04-26-2-008-27-II/16 dana 22.11.2016. godine.

6. Utvrđeno činjenično stanje i ocjena dokaza

Nakon sagledavanja relevantnih činjenica, dokaza i dokumentacije dostavljene od stranaka u postupku, činjenica iznijetih na usmenoj raspravi, pojedinačno i zajedno, te na osnovu izvedenih dokaza Konkurencijsko vijeće je utvrdilo slijedeće:

- Vijeće općine Zenica je 2. marta 2000. godine donijelo Odluku o povjeravanju obavljanja komu-nalne djelatnosti javnog prevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju ("Službene novine općine Zenica", broj 2/2000) (dalje u tekstu: Odluka) kojom je u cilju obezbjeđenja organizovanog obavljanja djelatnosti, privrednom društvu "Zenica-trans-prevoz putnika" d.d. Zenica, povjerava se obavljanje komu-nalne djelatnosti javnog prevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju.

- Na osnovu Odluke Općina Zenica je sa "Zenica-trans-prevoz putnika" d.d. Zenica zaključila dana 9. avgusta 2000. godine Ugovor o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju na području općine Zenica (Ugovor).


- JKP Zenicatrans je dioničko društvo osnovano od Općine Zenica 1958. godine u kojem je danas 83,7196% dionica u vlasništvu Grada Zenice.

- Odluka je donesena na osnovu tada važećeg Zakona o komunalnim djelatnostima ("Službeni list SR BiH", broj 20/90).

U članu 2. je propisano: "Kao djelatnosti od posebnog društvenog interesa u smislu ovog zakona smatraju se:... Tačka 8. "javni prevoz lica u gradskom i prigradskom saobraćaju koji obuhvata prevoz lica autobusima, tramvajima, trolejbusima, žičarama i uspinjačama."

U članu 3. je propisano: "(1) Općina obezbjeđuje organizovano obavljanje komunalne djelatnosti." (2) Komunalne djelatnosti može obavljati javno komunalno poduzeće, drugo preduzeće, mjesna zajednica ili radni čovjek koji osnuje radnju radi samostalnog obavljanja djelatnosti ličnim radom (u daljem tekstu: davalac komunalne usluge). (3) Općina daje davaocu komunalne usluge na upravljanje i održavanje komunalne objekte i uređenje individualne i zajedničke komunalne potrošnje."

U članu 4. je propisano: "(1) Skupština općine odlukom osniva javno komunalno preduzeće. (2) Odlukom iz prethodnog stava bliže se određuju djelatnosti koje javno komunalno preduzeće vrši, uslovi pod kojima se vrši proizvodnja i promet proizvoda, odnosno obavljanje usluga, prava i obaveze osnivača u upravljanju javnim komunalnim preduzećem, način obrazovanja cijena proizvoda i usluga, kao i uslovi pod kojima javno komunalno preduzeće može povjeriti obavljanje komunalnih djelatnosti drugom preduzeću, odnosno radnom čovjeku koji osnuje radnju radi samostalnog obavljanja djelatnosti ličnim radom."

U članu 12. je propisano: (1) Sredstva za obavljanje komunalnih djelatnosti individualne komunalne potrošnje obez-bjeđuju se iz cijene komunalnih usluga. (2) Cijenom komunalnih usluga obezbjeđuju se sredstva za pokriće ukupnih rashoda davaoca komunalne usluge i unapređenje postojećih komunalnih objekata i uređaja, prema normativima i standardima komunalne djelatnosti. (3) Skupština općine utvrđuje jedinicu mjere i propisuje način obrazovanja cijena komunalnih proizvoda i usluga, a cijenu utvrđuje davalac komunalne usluge.

- Stupanjem na snagu Zakona o komunalnim djelatnostima ("Službene novine Zeničko-dobojskog kantona", broj 17/08) prestao je važiti Zakon o komunalnim djelatnostima ("Službeni list SR BiH", broj 20/90). Novousvojeni zakon propisuje u članu 3. stav (1) alineja e) da je komunalna djelatnost individualne komunalne potrošnje "obavljanje javnog prevoza putnika", u članu 4. stav (5) pod obavljanjem javnog prevoza putnika podrazumijeva se prevoz putnika po linijama na području Kantona, osim prevoza željeznicom koji se uređuje posebnim propisom", u članu 5. propisuje se slijedeće: "(1) Komunalne djelatnosti su od javnog interesa i obavljaju se kao javne službe. (2) Pod pojmom javnog interesa u komunalnim djelatnostima podrazumijeva se zadovoljenje onih potreba urbanog društva koje su nezamjenjiv uslov života i rada građana, državnih organa, privrednih i drugih subjekata na području Kantona. (3) Pod pojmom javne službe u komunalnim djelatnostima podrazumijevaju se djelatnosti iz člana 3. ovog zakona, koje kao opće korisne djelatnosti predstavljaju sistemsku cjelinu organizovanja i vršenja putem držvanih službi, jedinica lokalne samouprave, te za to posebno organizovanih samostalnih organizacija koje su prihvaćene, podržavane i kontrolisane od strane državne

zajednice.", u članu 6. propisuje: "Općine obezbjeđuju obavljanje komunalne djelatnosti."

- Statut Općine Zenica ("Službene novine Općine Zenica", broj 3/98 i 6/99), propisivao je u članu 13. alineja 4) da Općina u okviru samoupravnog djelakruga u skladu sa Ustavom Federacije, Ustavom Zeničko-dobojskog kantona i zakona vrši sljedeće poslove: "vodi politiku uređenja naselja, kvaliteta stavnovanja, i komunalnih objekata, obavljanje komunalnih, uslužnih i drugih djelatnosti.", a u tački 6) "uređuje lokalni javni saobraćaj,".

- Statut Grada Zenica ("Službene novine Općine Zenica", broj 5/15) u članu 11. stav (1) alineja 12) propisuje da Grad obavlja poslove kojim se neposredno ostvaruju potrebe građana, i to naročito poslove koji se odnose na: "organiziranje i unaprjeđenje lokalnog javnog prevoza,".

- Ugovorom, koji je zaključen na osnovu Odluke, je izvršeno povjeravanje obavljanje komunalne djelatnosti javnog prevoza osoba u gradskom i prigradskom prometu na području općine Zenica privrednom subjektu JKP Zenicatrans od strane Općine Zenica. Odredbe Ugovora u bitnom definišu prava i obaveze ugovornih strana na slijedeći način: povjerava se JKP Zenicatrans prevoz osoba u gradskom i prigradskom prometu prema prečišćenoj i usaglašenoj mreži linija i polazaka koje se usklađuju između JKP Zenicatrans i nadležne službe Općine Zenica, koja mora omogućiti stanovništvu normalne aktivnosti i nesmetan odlazak na posao i u školu; JKP Zenicatrans je dužna uspostaviti i održavati red vožnje u skladu sa spomenutom mrežom linija; JKP Zenicatrans usluge u pravilu pruža vlastitim sredstvima, a u slučaju nedostatnosti istih dužna je pronaći rješenje kako bi obavljala prevoz na utvrđeni način (iznajmljivanje, angažovanje ili na drugi način); u slučaju iskazane zainteresovanosti drugih prevozni-ka na pojedinim općinskim linijama za koje postoji interes i objektivna potreba stanovništva za prevozom, nadležna služba Općine Zenica će iste usmjeravati na JKP Zenicatrans. Ukoliko se utvrdi da je opravdana potreba prema planu održavanja autobusnih linija, JKP Zenicatrans će angažovati zainteresovanog prevoznika, ako ne može održavati tu liniju ili polazak svojim kapacitetima.

- Zakon o prevozu u unutarnjem cestovnom prometu ("Službene novine Federacije BiH", broj 23/98) propisivao je u članu 2. stav (1) da je "Javni prevoz, u smislu ovog zakona, prevoz osoba i svari uz odgovarajuću naknadu, koji je pod jednakim uslovima dostupan svim korisnicima prevoznih usluga."

- Zakon o cestovnom prevozu Federacije BiH ("Službe-ne novine Federacije BiH", broj 28/06) propisuje u članu 2. tačka 7. da: ""javni prevoz" je prevoz koji je pod jednakim uslovima dostupan svim korisnicima usluga prevoza i realizuje se u komercijalne svrhe", a članom 2. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o cestovnom prevozu Federacije BiH ("Službene novine Federacije BiH", broj 2/10) ova definicija je izmijenjena i glasi: "javni prevoz" jeste prevoz koji je pod jednakim uslovima dostupan svim prevoznicima i korisnicima usluga prevoza i vrši se uz naknadu."

- Pravilnikom o načinu, kriterijima i postupku usklađi-vanja, ovjeri i registraciji redova vožnje, te sadržaju i načinu vođenja registra ("Službene novine Federacije BiH", broj 79/13, 91/14, 98/14 i 84/15) propisano je


raspisivanje javnog poziva o pokretanju postupka usklađivanja ili postupaka odobravanja redova vožnje kako za federalne, kantonalne linije tako i za općinske i gradske linije. I ranije važeći propisi iz ove oblasti (Pravilnik o kriterijima, postupku i načinu usklađivanja, registracije i ovjere redova vožnje te sadržaju i načinu vođenja registra ("Službene novine Federacije BiH", broj 79/06), Pravilnik o kriterijima, postupku i načinu usklađivanja i registracije redova vožnje ("Službene novine Federacije BiH", broj 34/03), Pravilnik o obrascu, sadržaju i načinu popunjavanja registra redova vožnje ("Službene novine Federacije BiH", broj 36/98).

- Podnosilac zahtjeva ima sve uslove za obavljanje prevozničke djelatnosti.

- Među strankama je nesporno da Općina Zenica nije vršila usklađivanje i ovjeru redova vožnje.

- Od potpisivanja Ugovora, JKP Zenicatrans, nije nudila održavanje autobuskih linija nekim drugim prevoznicima, već je svojim kapacitetima uspijevala zadovoljiti potrebe građana.

- Do 2000. godine Podnosilac zahtjeva je obavljao prevoz na šest linija, od kojih je četiri stavio nakon 2000. u "stanje mirovanja" radi neisplativosti, liniju Zenica-Pepelari Grad uredno ovjerava jer ima karakter kantonalne linije, a za liniju Bolnica-Sviće zadnju ovjeru reda vožnje je imao 2008. godine koja je važila do 2009. godine, a nakon toga Općina Zenica odbija ovjeriti iste. Bez obzira na navedeno, Podnosilac zahtjeva i dalje vozi na navedenoj liniji.

- Zakon o komunalnim djelatnostima propisuje u članu 10. stav (1) tačka e) da se "cijena komunalne usluge obrazuje prema kalkulativnim parametrima kojim se osigurava prosta reprodukcija u periodu od dvije godine" i članu 19. stav (8) da postoji mogućnost da cijena komunalne usluge bude i niža od ekonomske cijene korištenja, s tim da je razliku sredstava dužan nadoknaditi Grad.

Članom 4. stav (1) Zakona je propisano da su zabranjeni sporazumi, ugovori, pojedine odredbe sporazuma ili ugovora, zajednička djelovanja i prešutni dogovori privrednih subjekata, kao i odluke i drugi akti privrednih subjekata, koji navedenim aktivnostima/aktima direktno ili indirektno učestvuju ili utiču na tržište, a koji za cilj i posljedicu imaju sprječavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije na tržištu. Članom 4. stav (1) tačka b) propisano je da su zabranjeni sporazumi, koji se isključivo odnose na "ograničavanje i kontrolu proizvodnje, tržišta, tehničkog razvoja ili ulaganja", tačkom c) koji se isključivo odnose na "podjelu tržišta ili izvora snabdijevanja", a tačkom d) koji se isključivo odnose na "primjenu različitih uslova za identične transakcije s drugim privrednim subjektima, dovodeći ih u nepovoljan položaj u odnosu na konkurenciju".

Na osnovu uvida i analize svih činjenica i dokaza iznesenih u ovom postupku, kako pojedinačno, tako i u njihovoj međusobnoj svezi Konkurencijsko vijeće je utvrdilo da Grad Zenica, svojim postupanjem nije zaključio zabranjeni sporazum iz člana 4. stav (1) tačka b) Zakona, u smislu ograničavanja i kontrole proizvodnje, tržišta tehničkog razvoja ili ulaganja, ni zabranjeni sporazumi iz članka 4. stavak (1) točka c) u smislu podjele tržišta ili izvora snabdijevanja, kao ni zabranjeni sporazumi iz članka 4. stavak (1) točka d) Zakona, u smislu primjene različitih uslova za identične transakcije s drugim privrednim subjektima, dovodeći ih u nepovoljan položaj u odnosu na konkurenciju, iz slijedećih razloga:

U odnosu na prednje odredbe Zakona o konkurenciji i utvrđene činjenice, Konkurencijsko vijeće konstatira da je

Ugovor između tadašnje Općine Zenica, danas Grada Zenica, i JKP Zenicatrans zaključen 2000. godine, kada Zakon o konkurenciji nije postojao u pravnom sustavu Bosne i Hercegovine, da je Konkurencijsko vijeće kao jedino tijelo nadležno za provedbu odredbi Zakona o konkurenciji formirano 2004. godine, kao i da je Zakon, na kršenje čijih odredbi se poziva Podnosilac zahtjeva, stupio na snagu 2005. godine, dakle pet godina nakon donošenja Odluke i zaključivanja Ugovora.

Konkurencijsko vijeće je stoga za potrebe postupka i donošenja konačne odluke promatralo period od donošenja Zakona o konkurenciji 2005. godine do danas.

Kako član 4. Zakona propisuje da su zabranjeni sporazumi, ugovori (...) privrednih subjekata, koji navedenim aktivno-stima/aktima direktno ili indirektno učestvuju ili utiču na tržište, a koji za cilj i posljedicu imaju sprječavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije na tržištu.(...) Konkurencijsko vijeće smatra da nije zadovoljen uslov u pogledu cilja koji se želi postići, odnosno da je Ugovor imao za cilj sprječavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije. Prije svega, Ugovor je zaključen pet godina prije stupanja na snagu Zakona, a pored toga, isti je nastao kao rezultat provođenja zakonskih nadležnosti Općine Zenica. Tokom postupka, utvrđeno je kako je tada važeći Zakon o komunalnim djelatnostima, kao i naknadno doneseni propisi, koji su na snazi i danas, propisivao kao jednu od pobrojanih komunalnih djelatnosti iz djelokruga općine i "javni prevoz osoba", te da općina "osigurava organizovano obavljanje komunalne djelatnosti", čime je Konkurencijsko vijeće utvrdilo da je "cilj" ovakvog postupanja provedba propisa i izvršavanje svojih mjerodavnosti od strane općine koje se organiziraju u cilju zadovoljavanja općih potreba stanovništva, dakle prvenstveno u javnom interesu, a ne u komercijalne svrhe, ili pak radi sprječavanja, ograničavanja ili narušavanja konkurencije.

Dakle, u postupku je nesporno utvrđeno kako je Gradu Zenica u skladu sa posebnim propisima o obavljanju komunalnih djelatnosti dato pravo, a i obaveza uređivanja oblasti "javnog prevoza". Svrha takvih propisa je omogućiti jedinicama lokalne samouprave samostalnost u načinu organizovanja obavljanja usluga od lokalnog značaja, pa se stoga i komunalne djelatnosti obavljaju kao javna služba, a jedinica lokalne samouprave osigurava njihovo obavljanje.

U tu svrhu, obavljanja svojih nadležnosti, Grad Zenica je još 1958. godine osnovao privredni subjekt JKP Zenicatrans u kojem je 83,7196% dionica u vlasništvu Grada Zenice, čime isti ima i upravljačka prava. Pa tako zaključivanjem predmetnog Ugovora, između ovako povezanih privrednih subjekata, kojima se regulišu njihovi međusobni odnosi, ne može se cijeniti kao nedopušteno. Činjenicom da bi ocjenom nedopuštenosti ovakvog Ugovora, pravno i činjenično JKP Zenicatrans bila spriječena u obavljanju djelatnosti radi koje je i osnovana, te bi se ograničila samostalnost jedinice lokalne samouprave, u ovom slučaju Grada Zenice u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti.

Nadalje, obzirom da je Grad Zenica većinski vlasnik JKP Zenicatrans, potpuno je jasno da se ovdje radi o povezanim privrednim subjektima, te da je JKP Zenicatrans pod kontrolom Grada Zenica. U prilog tome govori i činjenica da se JKP Zenicatrans finansira, između ostalog, prodajom karata. Međutim cijena autobuske karte nije tržišno formirana, već cijenu autobuske karte utvrđuje Gradsko vijeće, u skladu sa članom 10. stav (1) tačka e) i člana 19. Zakona o komunalnim djelatnostima, kojima je između ostalog propisano kako se "cijena komunalne usluge obrazuje prema kalkulativnim parametrima koji se osigurava prosta reprodukcija u periodu od dvije godine", čime je jasno da prema načinu formiranja cijene autobuske karte JKP Zenicatrans nije neovisan privredni subjekt, koji se može samostalno i u skladu sa tržišnim zakonima ponašati, već direktno pod kontrolom tijela Grada. U prilog toj činjenici govori


i to da u skladu sa istim Zakonom, član 19. stav (8) postoji mogućnost da cijena komunalne usluge bude i niža od ekonomske cijene korištenja, s tim da je razliku sredstava dužan nadoknaditi Grad. Na povezanost JKP Zenicatrans i Grada Zenica dodatno potvrđuje i činjenica, kako su odredbama Ugovora jasno regulisana međusobna prava i obaveze, na način da je tada Grad "povjerio" obavljanje komunalne djelatnosti javnog prevoza putnika privrednom subjektu JKP Zenicatrans.

Ovakav stav Konkurencijskog vijeća potvrđuje i slučaj: "Bodson" u kojem je Evropski sud pravde utvrdio kako pravila tržišne konkurencije nisu bila primjenjiva iz razloga što su lokalne vlasti provodile svoju administrativnu dužnost, u ovom slučaju bilo je pitanje davanja koncesije za usluge sahranjivanja. Sud je naglasio da član 101. TFEU (Ugovora o funkcionisanju EU) nije primjenjiv na općine koje djeluju u svojstvu javne vlasti i kojima je povjereno obavljanje javnih službi (Slučaj 30/87 Corinne Bodson v. SA Pompes funebres des regions liberees [1998] ECR 2479, para 18).

Takođe, praksa Evropskog suda pravde ukazuje da sporazumi u smislu člana 4. Zakona između povezanih lica nisu zabranjeni. Tako su u slučaju C-73/95 P, Viho Europe BV v. Commission [1996] ECR I-5457, para. 51, 61 i 63 zauzeti slijedeći stavovi:

(51) Ukoliko, kao u ovom slučaju, podružnica, iako ima poseban pravni subjektivitet, ne određuje slobodno svoje ponašanje na tržištu, već izvršava instrukcije koje joj je direktno ili indirektno dalo matično društvo pod čijom je punom kontrolom, član 85 (1) se ne primjenjuje na odnos između podružnice i matičnog društva sa kojim čini jednu ekonomsku jedinicu.

(61) Član 85 (1) (d) Ugovora zabranjuje sporazume između privrednih subjekata, odluke udruženja privrednih subjekata i prakse usklađenog djelovanja koji primjenjuju različite uslove za ekvivalentne transakcije sa drugim stranama u trgovini, čime ih stavljaju u nepovoljan konkurentski položaj. Diskriminacija na koju član 85 (1) cilja stoga mora biti rezultat sporazuma, odluke ili usklađene prakse između zasebnih i autonomnih privrednih subjekata, a ne rezultat jednostranog ponašanja jednog privrednog subjekta.

(63) Osim toga, Sud iznad smatra (vidi stav 51) da Parker i njegove podružnice čine jedinstvenu ekonomsku jedinicu čije jednostrano ponašanje nije zabranjeno članom 85 (1) (d) Ugovora. Shodno tome, u ovom slučaju ne postoji diskriminacija protiv Viho koja može biti bude predmet sankcije za kršenje člana 85. (1) (d).

Imajuću u vidu utvrđeno činjenično stanje, da se radi o prenosu javnih ovlasti na "povezani" subjekt, odnosno subjekt koji je u vlasništvu Grada, kao i na zakonske propise koji regulišu ovu oblast, tj. da se radi i o zakonskoj obavezi o obavljanju komunalnih djelatnosti, kao i praksu Evropske komisije i Evropskog suda pravde u pogledu postojanja zabranjenih sporazuma između povezanih subjekata, Konkurencijsko vijeće je donijelo odluku kao u tački 1. dispozitiva.

Nadalje, prema činjenicama utvrđenim u postupku, predmetnim Ugovorom, od strane Grada dodijeljen je dominantni položaj privrednom subjektu JKP Zenicatrans, za obavljanje javne usluge prevoza putnika u gradskom i prigradskom saobraćaju na području Grada Zenica.

S tim u vezi, član 10. Zakona o konkurenciji propisuje da je zabranjena svaka zloupotreba dominantnog položaja jednog ili više privrednih subjekata na relevantnom tržištu. Član 10. stav (1) propisuje kako je zloupotreba dominantnog položaja se posebno odnosi na: a) direktno ili indirektno nametanje nelojalnih kupovnih ili prodajnih cijena ili drugih trgovinskih uslova kojima se ograničava konkurencija, b) ograničavanje proizvodnje, tržišta ili tehničkog razvoja na štetu potrošača, c) primjena različitih

uslova za istu ili sličnu vrstu poslova s ostalim stranama, čime ih dovode u neravnopravan ili nepovoljan konkurentski položaj, i d) zaključivanje sporazuma kojima se uvjetuje da druga strana prihvati dodatne obaveze koje po svojoj prirodi ili prema trgovinskim običaju nemaju veze s predmetom takvog sporazuma.

Konkurencijsko vijeće konstatuje da je Podnosilac zahtjeva pokrenuo postupak protiv Grada Zenica, koji u ovom konkretnom slučaju uopće nije učesnik na relevantnom tržištu javnog prevoza putnika na području Grada Zenica, te bi u tom smislu njegov tržišni udio iznosio 0%, i isti dakle nema uopće položaj na tržištu, a ponajmanje dominantni. Međutim, kako je prethodno ustanovljeno da je JKP Zenicatrans pod kontrolom Grada Zenica, a koji jeste dominantan na relevantnom tržištu, Konkurencijsko vijeće je analiziralo ovaj slučaj imajući u vidu taj aspekt.

Konkurencijsko vijeće konstatuje da, iako je Podnosilac zahtjeva svoj zahtjev podnio i iz razloga kršenja člana 10. Zakona, a u vezi s zloupotrebom dominantnog položaja, isti zahtjev nije obrazložio na način da ga je precizirao u odnosu na dominantni položaj, ili pak opisao ponašanje protivne strane koje bi moglo predstavljati bilo koji oblik zloupotrebe.

Analizom dostavljene argumentacije, kao i ostalih dokaza izloženih u postupku, Konkurencijsko vijeće je utvrdilo da je Ugovorom, dodijeljen dominantni položaj JKP Zenicatrans, na relevantnom tržištu. Odredba člana 5. Ugovora, propisuje da "u slučaju nedovoljnog broja autobusa, obavezan je da, u saradnji sa resornom službom općine Zenica, pronađe odgovarajuća rješenja kroz angažovanje, iznajmljivanje ili na druge načine riješi pitanje kompletnog prevoza…". Dalje u članu 5. je propisano "u slučaju iskazane zainteresovanosti drugih prevoznika, za prevoz putnika na pojedinim općinskim linijama, za koje postoji interes i objektivna potreba stanovništva za prevozom, nadležna Služba općine Zenica će iste usmjeravati na JKP Zenicatrans. Ukoliko se utvrdi da je opravdana potreba, prema planu održavanja autobusnih linija, JKP Zenicatrans će angažovati zainteresovanog prevoznika, ako ne može održavati tu liniju ili polazak svojim kapacitetima."

Iz ovako postavljenih ugovornih odredbi, Konkurencijsko vijeće Zaključuje da je Općini Zenica prilikom zaključenja spornog Ugovora, cilj bio da uspostavi učinkovit javni prevoz putnika, što i jeste njena zakonska obaveza, a ne predstavlja zloupotrebu dominantnog položaja.

Prema utvrđenim činjenicama, modalitet zloupotrebe opisan u tački a. "direktno ili indirektno nametanje nelojalnih kupovnih ili prodajnih cijena ili drugih trgovinskih uvjeta kojima se ograničava konkurencija" člana 10. Zakona, nije ispunjen od strane JKP Zenicatrans, jer svojim ponašanjem nije nametao cijene, niti nudio neke druge trgovinske uslove, bilo kojem privrednom subjektu na relevantnom tržištu.

Modalitet zloupotrebe opisan u tački b. "ograničavanje proizvodnje, tržišta ili tehničkog razvoja na štetu potrošača" člana 10. Zakona također nije ispunjen, jer tokom postupka Podnosilac nije dokazao, a ni činjenice i dokazi koji su izvedeni nisu ukazali da je postupanjem JKP Zenicatrans u obavljanju usluga radio ograničavanje koje bi rezultiralo štetom za potrošače. Upravo odredbe Ugovora kojima se JKP Zenicatrans obavezao da "pronađe odgovarajuća rješenja kroz angažovanje, iznajmljivanje ili na druge načine riješi pitanje kompletnog prevoza" spriječavaju nastanak štete za potrošače.

Modalitet zloupotrebe opisan u tački c. "primjena različitih uslova za istu ili sličnu vrstu poslova s ostalim stranama, čime ih dovode u neravnopravan ili nepovoljan konkurentski položaj" člana 10. Zakona također, nije ispunjen. U ovom slučaju treba ukazati na činjenicu kako osporavani Ugovor predviđa mogućnost uključivanja novih privrednih subjekata na tržište u slučaju nemogućnosti obavljanja usluge od strane JKP Zenica-


trans, bilo zbog nedostatnih tehničkih kapaciteta, bilo nekih drugih razloga, ali takvo uključivanje novih subjekata nije vršeno, jer je JKP Zenicatrans uspjela svojim kapacitetima izvršiti pokriti sve tražene nije u Gradu, jer od dana zaključivanja osporavanog Ugovora, JKP Zenicatrans nije uključivao nove prevoznike u obavljanje poslova za koje je i zadužen.

Modalitet zloupotrebe opisan u tački d., a koji se odnosi na "zaključivanje sporazuma kojima se uslovljava da druga strana prihvati dodatne obaveze koje po svojoj prirodi ili prema trgovinskim običaju nemaju veze s predmetom takvog sporazuma", također iz svih dokaza izvedenih tokom postupka, Konkurencijsko vijeće nije pronašlo postojanje ponašanja koje bi odgovaralo ovakvom opisu zloupotrebe dominantnog položaja.

Obzirom da je u skladu sa članom 36. Zakona teret dokazivanja na stranci koja je podnijela zahtjev za pokretanje postupka. Konkurencijsko vijeće je utvrdilo kako, Grad Zenica, svojim postupanjem nije vršio zloupotrebu dominantnog položaja prema tački a), b), c) i d) člana 10. stav (2) Zakona o konkurenciji, ili je to Podnosilac zahtjeva propustio da dokaže.

Konkurencijsko vijeće se u ovom postupku nije bavilo rješavanjem sukoba zakona, odnosno koji je zakon trebalo primijeniti, je li to Zakon o cestovnom prijevozu, bilo stari koji je bio na snazi kada je potpisan Ugovor, kako je to tokom postupka tvrdio Podnosilac zahtjeva ili pak Zakon o komunalnim djelatnostima, kako je tvrdila protivna strana, obzirom da je ovo pitanje van nadležnosti Konkurencijskog vijeća. Konkurencijsko vijeće je ispitivalo u okviru Zakona o konkurenciji, a u skladu sa svojim nadležnostima propisanim istim zakonom, je li došlo do ispunjenja bića djela iz člana 4. Zakona, odnosno je li predmetni Ugovor može predstavljati zabranjeni sporazum, i je li došlo do ispunjenja bića djela iz člana 10., odnosno je li primjenom Ugovora nastala zloupotreba dominantnog položaja.

Imajući u vidu navedeno, Konkurencijsko vijeće je odlučilo kao u tački 1. i 2. dispozitiva ovoga Rješenja.

Konkurencijsko vijeće smatra da bi u pogledu interesa potrošača odnosno korisnika komunalnih usluga bilo poželjno otvaranje i ovih djelatnosti tržišnoj konkurenciji u mjeri u kojoj to neće dovesti u pitanje izvršavanje zadaća koje su im povjerene posebnim propisima, te u tom smislu i u skladu sa ovlastima iz člana 25. stav (f) Zakona daje preporuku da nadležna tijela prilikom izvršavanja svojih zakonskih nadležnosti vezanih za uređenja načina pružanja komunalnih usluga imaju u vidu da jaka tržišna konkurencija rezultira dobrobiti za krajnje potrošače, bilo da se radi o građanima bilo o privrednim subjektima.

7. Troškovi postupka

Dana 2. novembra 2016. godine, punomoćnik i stručni pomagač ispred Grada Zenice, sa usmene rasprave održane 26. oktobra 2016. godine, dostavili su svoje troškovnike, sa traženim iznosom od po 150,00 KM za troškove dnevnice i prevoza, zaprimljene pod brojem: 04-26-2-008-26-II/16.

Podnosilac zahtjeva nije tražio troškove. Konkurencijsko vijeće je prilikom određivanja troškova

postupka uzelo u obzir odredbe Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04 i 88/07 i 93/09), i to član 105. stav (2) Zakona o upravnom postupku kada u postupku učestvuju dvije ili više stranaka sa suprotnim interesima, stranka koja je izazvala postupak, a na čiju je štetu postupak okončan, dužna je protivnoj stranci nadoknaditi opravdane troškove koji su toj stranci nastali u postupku.

Prema članu 105. stav (3) Zakona o upravnom postupku troškovi za pravno zastupanje nadoknađuju se samo u slučajevima kad je takvo zastupanje bilo nužno i opravdano.

Konkurencijsko vijeće smatra da angažovanje stručnog pomagača u ovom slučaju ne spada u nužne i opravdane troškove. Također, punomoćnik Protivne strane je ujedno i

uposlenik iste, tako da prilikom zastupanja nisu nastali dodatni troškovi za Protivnu stranu koji su nužni i opravdani, pa je stoga zahtjeve za naknadu troškova odbilo.

Na osnovu gore navedenog, Konkurencijsko vijeće je odlučilo kao u tački 3. dispozitiva ovoga Rješenja.


Protiv ovoga Rješenja nije dozvoljena žalba. Nezadovoljna stranka može pokrenuti Upravni spor pred

Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana prijema, odnosno objavljivanja ovoga Rješenja.

Broj 04-26-2-008-28-II/16 22. decembra 2016. godine

Sarajevo


Dražić, s. r.

Konkurencijsko vijeće Bosne i Hercegovine, na temelju

članka 25. stavak (1) točka e), članka 42. stavak (2), a u vezi s člankom 4. stavak (1) točka d) Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), članka 105. Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09, 41/13 i 53/16), u pоstupku pоkrеnutоm po Zahtjevu za pokretanje postupka podnesenom od strane gospodarskog subjekta "Bosmekni Trans" d.o.o. Zenica, Stanični Trg 1., Zenica, Bosna i Hercegovina, zastupan po direktoru društva Zakiru Žuna, protiv Grada Zenica (Zakonom o gradu Zenica "Službene novine Federacije BiH", br. 80/14, Općina Zenica, postala Grad Zenica), Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica, Bosna i Hercegovina radi utvrđivanja postojanja zabranjenih konkurencijskih djelovanja u smislu članka 4. stavak (1) točka b), c) i d), i članka 10. Zakona o konkurenciji, zaprimljenog pod brojem: 04-26-2-008-II/16, dana 15. ožujka 2016. godine nа 137. (stotinutridesetsedmoj) sјеdnici оdržаnој 22. prosinca 2016. gоdinе, je dоnijelo

RJEŠENJE 1. Odbija se Zahtjev gospodarskog subjekta "Bosmekni

Trans" d.o.o. Zenica, Stanični Trg 1., Zenica, Bosna i Hercegovina, podnesen protiv Grada Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica, Bosna i Hercegovina, radi utvrđivanja postojanja zabranjenog sporazuma u smislu članka 4. stavak (1) točke b), c) i d) Zakona o konkurenciji, kao neutemeljen.

2. Odbija se Zahtjev gospodarskog subjekta "Bosmekni Trans" d.o.o. Zenica, Stanični Trg 1., Zenica, Bosna i Hercegovina, podnesen protiv Grada Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica, Bosna i Hercegovina, radi utvrđivanja postojanja zlouporabe vladajućeg položaja u smislu članka 10. Zakona o konkurenciji, kao neutemeljen.

3. Odbija se zahtjev punomoćnika Grada Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica, Bosna i Hercegovina, za naknadom troškova postupka, kao neutemeljen.

4. Оvo Rješenje je konačno i bit će оbјаvljеno u "Službеnоm glаsniku BiH", službеnim glаsilimа еntitеtа i Brčkо distriktа Bоsnе i Hеrcеgоvinе.

Obrazloženje

Konkurencijsko vijeće je dana 15. ožujka 2016. godine pod brojem: 04-26-2-008-II/16, zaprimilo Zahtjev za pokretanje postupka za utvrđivanje zlouporabe vladajućeg položaja, i utvrđivanja rokova i mjera za otklanjanje štetnih posljedica takvog postupanja, podnesen od strane gospodarskog subjekta "Bosmekni Trans" d.o.o. Zenica, Stanični Trg 1., Zenica, zastupan po direktoru društva Zakiru Žuna (u daljnjem tekstu: Podnositelj zahtjeva ili BOSMEKNI TRANS), protiv Općine Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica (u daljnjem tekstu: Protivna strana ili Grad Zenica) radi donošenja Ugovora o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prijevoza


lica u gradskom i prigradskom saobraćaju na području Općine Zenica broj: 02-23-11-18685/00 od 21. kolovoza 2000. godine (u daljnjem tekstu: Ugovor), što predstavlja zabranjeni sporazum iz članka 4. stavak (1) točka b), c) i d) Zakona o konkurenciji, te kršenje članka 10. Zakona o konkurenciji ("Službeni glasnik BiH", br. 48/05, 76/07 i 80/09), (u daljnjem tekstu: Zakon).

Zaprimljeni Zahtjev nije bio kompletan, te je Podnositelju zahtjeva dana 5. travnja 2016. godine upućen Zahtjev za dopunu broj: 04-26-2-008-01-II/16.

Podnositelj zahtjeva je dana 22. travnja 2016. godine podneskom broj: 04-26-2-008-2-II/16 i dana 6. svibnja 2016. godine podneskom broj: 04-26-2-008-3-II/16 dopunio Zahtjev u smislu Zahtjeva, nakon čega je Konkurencijsko vijeće utvrdilo da je isti kompletan i uredan u smislu članka 28. stavak (1) Zakona.

1. Stranke u postupku

Stranke u postupku su gospodarski subjekt "Bosmekni Trans" d.o.o. Zenica, Stanični Trg 1., Zenica, Bosna i Hercegovina i Grad Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., Zenica, Bosna i Hercegovina.

1.1. Gospodarski subjekt BOSMEKNI TRANS

Gospodarski subjekt "Bosmekni Trans" d.o.o. Zenica, društvo za prijevoz, trgovinu i usluge Zenica, Stanični trg broj 1., 72 000 Zenica, Bosna i Hercegovina, je registriran u Općinskom sudu u Zenici pod matičnim brojem: 43-01-0083-13 (JIB: 4218081640009), i sa upisanim kapitalom od 86.045,70 KM, te osobom ovlaštenom za zastupanje (**) 1, osobna karta br. (**), direktor.

Pretežita registrirana djelatnost gospodarskog subjekta BOSMEKNI TRANS je 49.39 – Ostali kopneni prijevoz putnika, d.n.

1.2. Grad Zenica

Grad Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., 72 000 Zenica, je jedinica lokalne samouprave sa pravima i obvezama utvrđenim Ustavom i zakonom, a na koju se sukladno članku 2. stavak (1) primjenjuju odredbe Zakona. Tijela grada su gradsko vijeće i gradonačelnik. Sukladno Statutu Grada Zenice, u okviru samoupravnog djelokruga Grad osigurava obavljanje javnih službi osnivanjem javnih ustanova, te osniva i javna poduzeća u cilju obavljanja djelatnosti za koje ocijeni da su od javnog društvenog interesa. Sukladno članku 8. stavak (1) Zakona o gradu Zenica ("Službene novine Federacije BiH", broj 80/14) Grad Zenica je pravni sljednik Općine Zenica, i preuzima mjerodavnosti, prava, obveze i imovinu Općine Zenica, čiji je sljednik, a sukladno stavku (4) istog članka, javna poduzeća i javne ustanove, čiji je osnivač općina, nastavljaju s radom kao javna poduzeća i ustanove Grada Zenice.

2. Pravni okvir predmetnog postupka

Konkurencijsko vijeće je u tijeku postupka primijenilo odredbe Zakona, Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 34/10), i odredbe Zakona o upravnom postupku ("Službеni glаsnik BiH", br. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09, 41/13 i 53/16), u smislu članka 26. Zakona.

Također, Konkurencijsko vijeće je konsultovalo i odredbe Zakona o cestovnom prijevozu Federacije BiH ("Službene novine Federacije BiH", broj 28/06 i 2/10), Zakona o prijevozu u unutarnjem cestovnom prometu ("Službene novine Federacije BiH", broj 23/98), Zakona o komunalnim djelatnostima ("Službe-ne novine Zeničko-dobojske županije", broj 17/08), Zakona o komunalnim djelatnostima ("Službeni list SR BiH", broj 20/90), Statut Općine Zenica ("Službene novine Općine Zenica", broj 3/98 i 6/99), Statut Grada Zenica ("Službene novine Općine Zenica", broj 5/15). 1 Podatci predstavljaju poslovnu tajnu, u smislu članka 38. Zakona o konkurenciji

Konkurencijsko vijeće sukladno članku 43. stavak (7) Zakona je u svrhu ocjene danog slučaja može koristiti sudsku praksu Europskog suda pravde i odluke Europske komisije.

3. Postupak po Zahtjevu za pokretanje postupka

U svom Zahtjevu, Podnositelji zahtjeva, opisuju činjenično stanje i okolnosti koje su razlog za podnošenje Zahtjeva te ukratko navodi slijedeće:

- Javno - komunalno preduzeće Zenicatrans - Prevoz putnika d.d Zenica, Bulevar Kralja Tvrtka I/34, 72 000 Zenica (u daljnjem tekstu: JKP Zenicatrans), je dioničko društvo čija je osnovna djelatnost prijevoz putnika u gradskom, prigradskom, međugradskom i međunarodnom prometu. JKP Zenicatrans je formi-rana 1958. godine, i od tada ima vladajući položaj za obavljanje djelatnosti prijevoza putnika u gradskom i prigradskom prometu na području Općine Zenica.

- Vladajući položaj JKP Zenicatrans na tržištu prijevoza putnika u gradskom i prigradskom prometu na području Općine Zenica ostvaruje se zbog posrednog djelovanja tijela protiv kojeg se podnosi zahtjev, odnosno Općine Zenica koji je nastao kao posljedica prepreke ulaska drugih poslovnih subjekata na tržište prijevoza putnika u gradskom i prigradskom prometu na području Općine Zenica koje svojim djelovanjem nameće Općina Zenica.

- JKP Zenicatrans ne bi trebalo osporavati svoj vladajući položaj na tržištu prijevoza putnika u gradskom i prigradskom prometu na području Općine Zenica, iz razloga što se radi o općepoznatoj činjenici, odnosno zbog činjenice da se JKP Zenicatrans na mjerodavnom tržištu ponaša u značajnoj mjeri neovisno od stvarnih ili mogućih konkurenata.

- BOSMEKNI TRANS je legalan gospodarski subjekt licenciran i registriran za obavljanje javnog prijevoza u cestovnom prijevozu. Prva općinska (gradska) linija na ime ovog prijevoznika je registrirana 1996. godine na liniji: Autobusna stanica-Ričice-Sviće, pod brojem 127. U postratnom razdoblju bile su prisutne brojne poteškoće u organizaciji javnog linijskog prijevoza, te je tada osiguralo kvalitetan i redovit prijevoz na linijama:

- T. Polje – Zenica, općinska linija, registrirana 14. 2. 1997. godine;

- Jezera – Zenica, općinska linija, registrirana 14. 2. 1997. godine;

- Zenica - Lašva, općinska linija, registrirana 14. 2. 1997. godine;

- A.S. – Gradišće, općinska linija, registrirana 14. 2. 1997. godine;

- Pepelari – B. Han - Zenica, općinska linija, registrirana 28. 1. 1998. godine;

- Bolnica – Sviće, općinska linija, registrirana 16. 7. 1999. godine;

- Prema službenim evidencijama nije zabilježen niti jedan slučaj neodgovornog i nezakonitog ponašanja ovog BOSMEKNI TRANS, iz čega se može zaključiti da je isti obavljao svoje usluge kvalitetno i uredno.

- Javni linijski prijevoz putnika na općinskim i drugim linijama je veoma specifičan i zahtjevan vid javnog prijevoza čija organizacija i tehnologija se višestruko i kontinuirao moraju poboljšavati, dograđivati i racionalizirati. Dakle, poslije devetnaest godina pružanja kvalitetnih usluga u javnom linijskom prijevozu može se pouzdano govoriti o karakteru prijevoznika.


- U vrijeme kada JKP Zenicatrans nije mogla zadovoljiti iskazane potrebe za uslugama prijevoza na području Općine Zenica, BOSMEKNI TRANS je pružao te usluge na linijama koje je JKP Zenicatrans obustavio ili na linijama za koje je ovaj prijevoznik tvrdio da mu prave čisti gubitak pa su radnici, đaci i građani tražili spas u korištenju usluga BOSMEKNI TRANS.

- Prema važećim propisima Zakona o cestovnom prijevozu Federacije Bosne i Hercegovine (članak 22. i članak 24., "Službene novine FBiH" br. 28/06) jasno i konkretno je definirano kako i na koji način se uređuje i regulira javni linijski prijevoz putnika. Iz važećih propisa ključni prometni termini i riječi su:

- Dozvola za prijevoz, - Registrirani red vožnje, - Usklađivanje (redova vožnje), - Nadležni organ (općinski nivo), - Pravilnik (akt kojim se regulira postupak usklađi-

vanja). - BOSMEKNI TRANS posjeduje dozvolu za prijevoz. - Registrirani red vožnje je definiran u članku 3. stavak

1. točka 19. i 20., odnosno članku 23. i 24. Zakona o cestovnom prijevozu Federacije BiH, iz čega proizilazi da svaki ovjereni i registrirani red vožnje podrazumijeva da je prethodno urađen i koncipiran skladno propisima, da je prometno korektan i da je usklađen sa drugim "zainteresiranim prijevoznikom", što znači da je 100% ispravan kao akt i da nije povrijeđen nijedan važeći propis do čina registracije i ovjere. O ovome isključivo brine i odgovara nadležno tijelo Općine. Registracija i ovjera reda vožnje mora se uskladiti sa redovima vožnje drugih prijevoznika na istoj ili komplementarnoj liniji sukladno sa odredbom članka 25. Zakona o cestovnom prijevozu Federacije BiH, odnosno sukladno sa Pravilnikom predviđenim iz članka 24. stavak 4. Zakona o cestovnom prijevozu FBiH. Poslije registracije i ovjere redova vožnje, o tom redu vožnje naknadno se ne može voditi rasprava, niti se može prigovarati, niti brisati iz registra, osim u slučajevima koji su posebno propisani.

- Ova ograničenja se odnose i na "zainteresirane prijevoznike", ali i na nadležno tijelo Općine, koje je izvršilo registraciju i ovjeru reda vožnje.

- Usklađivanje redova vožnje je složen postupak, u kojem se javljaju suprotstavljeni interesi sudionika u postupku, precizno propisan posebnim pravilnikom. Postupak usklađivanja počinje na temelju rješenja nadležnog tijela, a zainteresirani prijevoznici se obavještavaju putem javnog informiranja o pokretanju postupka, pri čemu se određuju rokovi za dostavu dokumentacije potrebne za usklađivanje (članak 4. Pravilnika o kriterijima, postupku i načinu usklađivanja, registracije i ovjere redova vožnje te sadržaju i načinu vođenja registra "Službene novine Federacije BiH", broj 79/06). Protivno Zakonu i Pravilniku nadležna služba tijela protiv kojeg se podnosi zahtjev, Općina Zenica, već godinama ne organizira usklađivanje redova vožnje, te ne angažira stručne osobe na rješavanju ove problematike. Umjesto "usklađivanja", Općina Zenica favorizira JKP Zenicatrans selektivno i tendenciozno primjenjuju propise, te na taj način vrše ograničavanje i podjelu tržišta dovodeći ostale prijevoznike u nepovoljan položaj.

- Nadležno tijelo suprotno važećim propisima ne obavlja propisane poslove u domeni javnog linijskog prijevoza putnika Općine Zenica na općinskim linijama. Tijelo protiv kojeg se podnosi zahtjev, Općina Zenica, nema "službu za poslove cestovnog prometa", protivno članku 24. stavak 2. Zakona o ces-tovnom prometu, nema stručne osobe i ne organizira usklađivanjem redova vožnje, te birokratskim meto-dama onemogućava uvid u nezakonito postupanje pri rješavanju problema i sporova iz domene javnog linijskog prijevoza putnika.

- Nadležno tijelo Općina Zenica, je dana 21. kolovoza 2000. godine zaključilo predmetni Ugovor sa JKP Zenicatrans koji je kao posljedicu imao sprječavanje, ograničavanje i narušavanje tržišne konkurencije na mjerodavnom tržištu javnog linijskog prijevoza putnika na autobusnim linijama Općine Zenica pod nazivom "Ugovor o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prijevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju na području Općine Zenica" pod brojem 02-23-11-18685/00.

- Pravilnik, akt kojim se regulira postupak usklađivanja je, kao ključni akt u domeni javnog linijskog prijevoza putnika, potpuno zanemaren i njegove odredbe se ne primjenjuju. Osnova za rješavanje ove problematike nije Pravilnik, već Ugovor.

- Primjena pojedinih odredbi "Zakona o komunalnim djelatnostima" nije sporna, ali pod sljedećim uvjetima: a) putem tendera - što nije bio slučaj, uvažiti zatečeno stanje u trenutku potpisivanja ugovora sa konkretnim prijevoznikom - što nije bio slučaj, jasno precizirati pojedinosti sukladno odredbi čl. 6 Zakona o komunalnim djelatnostima, bez štete i diskriminacije po druge prijevoznike - što nije bio slučaj.

- Ministarstvo za prostorno uređenje, promet i komunikacije i zaštitu okoliša ZDK Zenica, je u aktu broj: 12-27-11185/01 od 13. srpanja 2001. godine oglasilo u svezi s potpisivanjem Ugovora, te između ostalog navelo: "Potpisivanjem Ugovora o povjera-vanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prijevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju na području Općine Zenica sa "Zenicatrans p.p." Zenica dali ste navedenom preduzeću monopolistički položaj u odnosu na ostale prijevoznike, što je u suprotnosti sa pozitivnim zakonskim propisima." Kako se navodi Ministarstvo je prepoznalo da je potpisani Ugovor kao posljedicu imao sprječavanje, i narušavanje tržišne konkurencije, te kao takav u suprotnosti sa pozitivnim zakonskim propisima.

- Ugovorom su oduzeta prava ostalim prijevoznicima među kojima je i podnositelj zahtjeva, koji je pretrpio višegodišnju štetu.

- Općina Zenica, umjesto propisanog "usklađivanja" primjenjuje nezakonite metode odobravanja ili osporavanja redova vožnje. Odobravani, su mijenjani i favorizirani redovi vožnje JKP Zenicatrans, a na razne načine osporavani su i degradirani "stari redovi vožnje" prijevoznika BOSMEKNI TRANS, uz pomoć Ugovora. Nije zakazano niti provedeno usklađivanje i svi redovi vožnje ranga "stari redovi vožnje s promjenom" i "novi redovi vožnje" su registrirani nezakonito i uz zlouporabe i izravno ograničavanje tržišta po osnovu istog Ugovora.

- Kulminacija neodgovornog ponašanja Općine je akt br: 04-27-118/09 od 20. siječnja 2009. godine, u kojem je traženo mišljenje o usklađenosti redova


vožnje od JKP Zenicatrans, te da je postojeći red vožnje u suprotnosti s Pravilnikom.

- Na temelju svega navedenog BOSMEKNI TRANS smatra da je Općina Zenica zaključila zabranjeni sporazum sa društvom JKP Zenicatrans, te da isto zajednički zabranjeno djeluju i posjeduje izričite i prešutne zabranjene dogovore sa istim društvom sukladno članku 4. stavak 1. točke b), c) i d), te traži od Konkurencijskog vijeća donošenje odluke kojom će se onemogućiti ovakvo daljnje djelovanje i poništiti nezakoniti predmetni Ugovor.

Dana 22. travnja 2016. godine zaprimljena je dopuna Zahtjeva broj: 04-26-2-008-2-II/16 u kojoj je Podnositelj zahtjeva dopunio zahtjev, uz dodatna pojašnjenja činjenica iz zahtjeva, te između ostalog iznio slijedeće:

- Ugovorom je uspostavljen ekskluzivni monopolistički položaj JKP Zenicatrans, a da takav vladajući položaj ne odobrava niti jedan važeći propis, čime je Podnositelju zahtjeva onemogućeno poslovanje, te nije mogao ostvariti nikakva prava, pa čak ni ovjera-vanje preostalih "starih redova vožnje", te da se Opći-na Zenica prema istom ponašala kao Protivnička stra-na, pri čemu ih je upućivala na dogovor sa JKP Zeni-catrans, koji je ignorirao sve Zahtjeve podnositelja.

- Cilj ovih aktivnosti je eliminacija BOSMEKNI TRANS iz oblasti javnog linijskog prijevoza.

- Ugovorom su proizvedene slijedeće posljedice: izvršena je degradacija i umanjenje povjerenja korisnika prijevoza u BOSMEKNI TRANS, preuzeti su putnici na način da su preregistrirali svoje polaske ispred vremenskih termina BOSMEKNI TRANS, ispražnjeni su prijevoznički kapaciteti, redovi vožnje su izgubili "saobraćajni smisao", ostvarena je izravna kontrola poslovanja, s krajnjim ciljem eliminacije s mjerodavnog tržišta, omogućena je primjena različitih uvjeta poslovanja na mjerodavnom tržištu, te da je Podnositelj zahtjeva prisiljen prihvatiti nepovoljne i gospodarski štetne uvjete koji po prirodi transportne djelatnosti ne postoje ili niti bi postojali bez predmetnog Ugovora. To znači da je BOSMEKNI TRANS uvjetovan da vrši prijevoz na liniji Bolnica - Sviće po redu vožnje zajedno sa JKP Zenicatrans mimo volje i zajedno sa JKP Zenicatrans, a koja je registrirala novi red vožnje koji je po polasku gotovo identičan postojećem redu vožnje, dok je prije samo BOSMEKNI TRANS vozio na toj liniji.

- Ugovorom se prisiljava da odustane od uhodanih redova vožnje.

- U ovom razdoblju pretrpljena je velika šteta, u tom smislu Ugovor se ne može smatrati Ugovorom male vrijednosti. Podnositelj smatra da je imao ravnopravan i zakonom definiran status danas bi raspolagao s dvadesetak redova vožnje, većim brojem uposlenih i neusporedivo boljim pokazateljima, za razliku od toga gdje se sada bori za vlastitu egzistenciju.

- Na tržištu javnog linijskog prijevoza Općine Zenica, zlouporaba vladajućeg položaja ogleda se u sljedećem:

- Kršenje zakonskih prava ogleda se i u registriranju tzv. "zaštitnih redova vožnje" od strane JKP Zenica-trans, za koje zna da ih neće obavljati, ali istim onemogućuje nekom drugom prijevozniku da na toj relaciji napravi svoj prijedlog reda vožnje.

- Prema ugovoru Općina Zenica ne organizira javno usklađivanje redova vožnje, već iste odobrava -

dodjeljuje JKP Zenicatrans, a na štetu drugih prijevoznika.

- U smislu problema s kojim se suočava, Podnositelj zahtjeva je uložio brojne prigovore, općinskim, županijskim i federalnim tijelima, od kojih nije bilo rezultata, s izuzetkom akta Kantonalne inspekcije br. 18-27-07180/12-05-02-02 od 2. studenog 2012, kojim je konstatirala da je Općina Zenica odgovorna za neorganiziranje javnog usklađivanja redova vožnje i kršenja Zakona o cestovnom prijevozu FBiH.

- Vremensko razdoblje u kojem se odvija kršenje propisa na koje se poziva Podnositelj zahtjeva odvijalo se i prije zaključivanja spornog Ugovora, kada su prihvaćali nerentabilne linije koje su im dodjeljivane, za koje je bio primoran staviti u stanje mirovanja.

- Nakon potpisivanja Ugovora, nije bio u mogućnosti reaktivirati predmetne redove vožnje, te su izloženi pokušajima da mu se preotme i postojeći red vožnje Bolnica - Sviće.

- Od 2008. godine Općina Zenica prestaje ovjeravati "stari red vožnje" na štetu Podnositelja zahtjeva.

Dana 6. svibnja 2016. godine zaprimljena je dopuna Zahtjeva broj: 04-26-2-008-3-II/16 u kojoj je Podnositelj zahtjeva dopunio zahtjev, u kojem je ponovno naveo činjenice iz zahtjeva uz dodatna pojašnjenja.

Slijedom navedenog, Konkurencijsko vijeće je ocijenilo da povrede Zakona, na koje Podnositelj zahtjeva ukazuje, nije moguće utvrditi bez provedbe postupka, te je sukladno članku 32. stavak (2) Zakona, na 130. sjednici održanoj dana 8. lipnja 2016. godine, donijelo Zaključak o pokretanju postupka, broj: 04-26-2-008-4-II/16 (u daljnjem tekstu: Zaključak), radi utvrđivanja postojanja zabranjenih konkurencijskih djelovanja u smislu članka 4. stavak (1) točka b), c) i d) i članka 10. Zakona.

Konkurencijsko vijeće, sukladno članku 33. stavak (1) Zakona, je dostavilo Zahtjev i Zaključak na odgovor protivnoj strani u postupku, Gradu Zenica, Trg Bosne i Hercegovine 6., 72 000 Zenica, Bosna i Hercegovina aktom broj: 04-26-2-008-9-II/16 dana 8. lipnja 2016. godine.

Konkurencijsko vijeće je dostavilo Zaključak Podnositelju zahtjeva, aktom broj: 04-26-2-008-8-II/16 dana 8. lipnja 2016. godine.

Grad Zenica u ostavljenom roku nije dostavio svoj odgovor na Zaključak, pa je Konkurencijsko vijeće uputilo dana 6. srpnja 2016. godine ponovljeni Zahtjev za dostavom obveznog odgovora broj: 04-26-2-008-13-II/16, te dana 14. rujna 2016. godine broj: 04-26-2-008-14-II/16.

Također, dana 14. rujna 2016. godine, upućen je Zahtjev za informacije i JKP Zenicatrans broj: 04-26-2-008-15-II/16, kao i Ministarstvu za prostorno uređenje, promet i komunikacije i zaštitu okoline ZE-DO kantona broj: 04-26-2-008-16-II/16.

Grad Zenica je dana 28. rujna dostavila Obavijest broj: 04-26-2-008-18-II/16 u kojem je navedeno kako Odlukom o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prijevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju ("Službene novine općine Zenica", broj 2/2000) funkcija "javnog prijevoza lica i gradskom i prigradskom saobraćaju povjerena je gospodarskom subjektu "Zenicatrans-prevoz putnika" d.d. Zenica kao javna komunalna funkcija.

Naime, dalje se navodi kako je JKP Zenicatrans prema Zakonu o javnim poduzećima u grupi tih poduzeća po kriteriju djelatnosti (javna komunalna usluga) i po kriteriju vlasničkog udjela Grada Zenica (83%). Zakonima o komunalnim djelatnostima utvrđeno je da "obavljanje javnog prijevoza putnika" predstavlja komunalnu potrošnju i kao komunalna djelatnost je od javnog interesa i obavlja se kao javna služba što


podrazumijeva potreba urbanog društva koje su nezamjenjiv uvjet života i rada građana, državnih organa, gospodarskih i drugih subjekata. Grad Zenica kao jedinica lokalne samouprave (prema Zakonu o principima lokalne samouprave) dužna je osigurati obavljanje komunalne djelatnosti. U konkretnom slučaju Grad Zenica osigurava obavljanje djelatnosti javnog prijevoza osoba u gradskom i prigradskom prometu na način što je osnovala i organizirala JKP Zenicatrans.

Dana 28. rujna 2016. godine zaprimljen je pod brojem: 04-26-2-008-17-II/16 podnesak od strane Ministarstva za prostorno uređenje, promet i komunikacije i zaštitu okoline ZE-DO županije u kojem se u bitnom navodi kako je odredbama članka 24. Zakona o cestovnom prijevozu Federacije Bosne i Hercegovine propisano je da se redovi vožnje na gradskim i prigradskim linijama registriraju nakon obavljenog usklađivanja sa rokom važenja od najmanje tri godine i da važe do utvrđivanja novog registra redova vožnje kod gradske odnosno općinske službe za poslove cestovnog prometa za gradske linije odnosno općinske linije, ako gradska odnosno općinska služba koja je izvršila registraciju nije odredila duži rok. Također, način, kriteriji i postupak usklađivanja, ovjera i registracija redova vožnje, obrazac, sadržaj i način vođenja registra redova vožnje regulirani su pravilnikom kojeg donosi federalni ministar. U konkretnom slučaju postupak usklađivanja ili odobravanja i registracije redova vožnje općinskih/gradskih autobusnih linija na području grada Zenica ne provodi se u skladu sa odredbama Zakona o cestovnom prijevozu Federacije BiH i podzakonskih akata donesenih na temelju istog nego se javni linijski prijevoz putnika u gradu Zenica organizira shodno Ugovoru o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prijevoza lica u gradskom i prigradskom prometu na području općine Zenica broj: 02-23-11-18685/00 od 21. kolovoza 2000. godine. Imajući u vidu javni interes kada je u pitanju ovaj vid prijevoza Ministarstvo za prostorno uređenje, promet i komunikacije i zaštitu okoline se uključilo u ovu problematiku s ciljem pružanja pomoći u rješavanju problema u obavljanju djelatnosti javnog linijskog prijevoza putnika u Gradu Zenica. U podnesku je dalje navedeno, da nastali problemi moraju biti riješeni na zakonit način zbog čega su se obratili sa zahtjevom broj: 12-27-18575-5/15 od 6. studenog 2015. godine resornom Federalnom ministarstvu da shodno odredbama članka 79. stavak (1) Zakona o cestovnom prijevozu Federacije Bosne i Hercegovine žurno naloži da se izvrši upravni nadzor, te poduzmu zakonom predviđene mjere u ovom predmetu. Kako nemaju povratnu informaciju o izvršenom upravnom nadzoru potrebno je istu tražiti od Federalnog ministarstva prometa i komunikacija. Posebno se naglašava da je Zakon o cestovnom prijevozu Federacije Bosne i Hercegovine lex specialis zakon koji kao materijalni propis za oblast prijevoza derogira sve druge propise i da je odredbama Pravilnika o načinu, kriterijima i postupku usklađivanja, ovjeri i registraciji redova vožnje, te sadržaju i načinu vođenja registra ("Službene novine Federacije BiH", broj 79/13, 91/14, 98/14 i 84/15) propisano raspisivanje javnog poziva o pokretanju postupka usklađivanja ili postupaka odobravanja redova vožnje kako za federalne, županijske linije tako i za općinske i gradske linije. Samo na ovaj način bi svi zainteresirani prijevoznici mogli ravnopravno i pod istim uvjetima imati pristup tržištu u oblasti javnog linijskog prijevoza putnika, što nije slučaj u ranije općini, a danas Gradu Zenica.

Dana 5. listopada 2016. godine zaprimljen je i podnesak broj: 04-26-2-008-19-II/16, od strane JKP Zenicatrans u kojem je u kratkim crtama navedeno kako je dana 19. studenog 2015. godine Agenciji za javne nabave BiH upućen "Zahtjev za mišljenje o konkurentnosti tržišta u oblasti prometa za autobusne linije na zemljopisnom području općine Zenica", pa je slijedom zakonske procedure od strane Agencije za javne nabave BiH isti

Zahtjev upućen Konkurencijskom vijeću BiH, te da je dana 8. ožujka 2016. godine Konkurencijsko vijeće donijelo mišljenje u kojem je navedeno kako tržište javnog gradskog i prigradskog prijevoza putnika u Gradu Zenica nije otvoreno za konkurenciju.

4. Mjerodavno tržište

Mjerodavno tržište, u smislu članka 3. Zakona, te čl. 4. i 5. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta ("Službeni glasnik BiH", br. 18/06 i 33/10) čini tržište određenih proizvoda/usluga koji su predmet obavljanja djelatnosti na određenom zemljopisnom tržištu.

Prema odredbi članka 4. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta, mjerodavno tržište proizvoda obuhvaća sve proizvode i/ili usluge koje potrošači smatraju međusobno zamjenjivim s obzirom na njihove bitne značajke, kvalitetu, namjenu, cijenu ili način uporabe.

Prema odredbi članka 5. Odluke o utvrđivanju mjerodavnog tržišta, mjerodavno zemljopisno tržište obuhvaća cjelokupan ili značajan dio teritorija Bosne i Hercegovine na kojoj gospodarski subjekti djeluju u prodaji i/ili kupovini mjerodavne usluge pod jednakim ili dovoljno ujednačenim uvjetima i koji to tržište bitno razlikuju od uvjeta konkurencije na susjednim zemljopisnim tržištima.

Mjerodavno tržište usluga predmetnoga postupka je tržište javnog prijevoza putnika.

Mjerodavno zemljopisno tržište predmetnoga postupka je područje Grad Zenica.

Slijedom navedenoga, mjerodavno tržište predmetnog postupka je utvrđeno kao tržište javnog prijevoza putnika na području Grada Zenica.

5. Usmena rasprava i daljnji tijek postupka

U daljnjem tijeku postupka, budući da se radi o postupku sa strankama sa suprotnim interesima, Konkurencijsko vijeće je zakazalo usmenu raspravu, sukladno članku 39. Zakona, za dan 26. listopad 2016. godine (poziv dostavljeni Podnositelju zahtjeva aktom broj: 04-26-2-008-21-II/16 dana 12. listopada 2016. godine i Vladi ZE-DO županije aktom broj: 04-26-2-008-20-II/16 dana 12. listopada 2016. godine).

Na usmenoj raspravi održanoj u prostorijama Konkuren-cijskog vijeća (Zapisnik broj: 04-26-2-008-24-II/16 od 26. listopada 2016. godine), ispred Podnositelja zahtjeva nazočio je Zakir Žuna direktor, a ispred Grada Zenice, Jugoslav Anđelić, pomoćnik gradonačelnika u službi za ekonomske poslove Grada Zenica (po punomoći broj: 02-49-21033/16 od 26. listopada 2016. godine) i Jusuf Borić, direktor JKP Zenicatrans, u svojstvu stručnog pomagača.

Na usmenoj raspravi obje stranke su se očitovale kako ostaju kod svih dosadašnjih navoda i dokaza iznesenih u postupku.

Također, sukladno upitu voditelja postupka u cilju razjašnjenja činjenica u postupku, Podnositelj zahtjeva se očitovao i kako do 2009. godine, nije znao za zaključeni (osporavani) Ugovor između tada Općine i JKP Zenicatrans, te da je od 1999. godine do 2008. godine, Općina redovito i uredno ovjeravala redove vožnje, a da tek kada je 2009. godine traženo novo produljenje reda vožnje, općina Zenica dala odgovor da je osnovano JKP Zenicatrans i da im je povjerila obavljanje prijevoza putnika na teritoriju općine Zenica. Podnositelj zahtjeva se očitovao i o činjenici kako je od ukupno šest linija u razdoblju 1999. do 2000. godine na četiri linije Općina Zenica izvršila korekcije redova, a za liniju broj 210 (Bolnica-Sviće) u 2009. godini je donesen novi red vožnje za JKP Zenicatrans, koji prometuje na gotovo identičnoj relaciji, kao i da linija broj 188 nije ugrožena, iz razloga nerentabilnosti.

Protivna strana se očitovala da je Odlukom o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prijevoza lica u


gradskom i prigradskom saobaraćaju iz 2000. godine, tada Općina Zenica prijevoz putnika u potpunosti povjerila JKP Zenicatrans i to na način da isti vozi na svim linijama na kojima ima dovoljno kapaciteta, a u slučaju da su kapaciteti nedovoljni isti je imao pravo da angažuje treća lica, te objasnio na koji način se odvija postupak otvaranja i registriranja novih redova vožnje.

Vezano za navode Podnositelja zahtjeva da Grad od potpisivanja Ugovora 2000. godine nije zakazivao niti provodio javno usklađivanje redova vožnje, Protivna strana je dala pojašnjenje da su Zakon o cestovnom prijevozu i Zakon o komunalnim djelatnostima različite kategorije. Zakon o cestovnom prijevozu propisuje obvezu javnog usklađivanja redova vožnje, a Zakon o komunalnim djelatnostima na temelju članka 3. pod e), članka 4. pod 5), članka 8. pod 3), članka 9. stavak 1., članka 10., članka 18. pod 1), članka 19. pod 1) i odredbe članaka 10., 11. i 12., propisuje da cijena komunalne usluge sadrži sve troškove tekućeg održavanja i funkcioniranja komunalnog sustava na koji se odnosi, te troškove novih stalnih sredstava davatelja komunalne usluge i anuiteta kreditnih zaduženja za strateške projekte prema članku 34. stavak 2. i stavak 3. Također, Statutom grada Zenica, u članku 12., su određeni poslovi kojima se neposredno ostvaruju potrebe građana među kojima je i organiziranje i unaprijeđenje lokalnog prijevoza. Člankom 52., Gradsko vijeće osniva svojom odlukom Javna preduzeća iz oblasti komunalne djelatnosti.

Protivna strana smatra da, bez obzira na zakonsku obvezu javnog usklađivanja redova vožnje, obzirom da se radi o komunalnoj djelatnosti koja je u potpunosti regulirana zakonom i podzakonskim aktima, te da je komunalna djelatnost djelatnost prijevoza povjerena JKP Zenicatrans - nije bilo potrebe da se vrši javno usklađivanja redova vožnje.

Gradsko vijeće određuje visinu cijene prijevoza, koje su obavezujuće samo za JKP Zenicatrans, a korekcija redova vožnje je vršena u korist JKP Zenicatrans isključivo, iz razloga da bi se ispoštovala Odluka i Ugovor iz 2000. godine, a sve je vršeno na zahtjev mjesnih zajednica.

U razdoblju od 2000. godine do danas sa zahtjevom za dodjelu, ili usklađivanje redova vožnje jedino se javljao Bosmekni trans.

Protivna strana je izjavila i da je Bosmekni trans pokrenuo tužbu protiv Općina Zenica i JKP Zenicatrans, sa traženjem da se poništi Ugovor o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prijevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju na području Općine Zenica zaključen dana 9.8.2000. godine između tada Općine Zenica i JKP Zenicatrans. Ova tužba je odbijena na Općinskom i Županijskom sudu, te u tom smislu je uložio fotokopiju presude Županijskog suda u Zenici broj 43 0 P 021239 14 Gž od 20.3.2015. godine.

Podnositelj zahtjeva je istakao da na području Grada Zenica, pored BOSMEKNI TRANS i JKP Zenicatrans, prijevoz obavlja Biss-tours, koji nema probleme na koje nailazi Bosmekni i čiji se red vožnje redovito ovjerava bez obzira na Odluku i Ugovor iz 2000. godine.

Protivna strana se očitovala na ovaj navod, da ova linija koju vozi Biss-tours je jedna linija od ukupno 46 linija, te da je ista uspostavljena prije donošenja odluke iz 2000. godine na zahtjev građana mjesne zajednice, a JKP Zenicatrans nikada nije vršio prevoz putnika na toj liniji.

Podnositelj zahtjeva je naveo kako je i on registrirao linije 1999. godine, dakle prije odluke, a vezano za cijene prijevoza koje propisuje Gradsko vijeće da je ova cijena prihvaćena od strane Bosmeknija, a također da predmet postupka koji se vodio, na temelju koje je donesena Presuda koja je uložena, nije je ocjenjivao postojanje zabranjenih konkurencijskih djelovanja, a naveo je i da je Protivna strana u tijeku ove rasprave potvrdila da

je tržište zatvoreno i da nije vršila javno usklađivanje redova vožnje, čime je ograničila naše poslovanje.

Dana 2. studenog 2016. godine Grad Zenica je dostavila odgovor na podnesak sa usmene rasprave broj: 04-26-2-008-26-II/16, u kojem je navedeno kako je Općina Zenica 21. ožujka 1958. godine formirala poduzeće "Zenicatrans" - čiji je vlasnik u 100% iznosu za obavljanje javne funkcije prijevoza putnika u gradskom i prigradskom prometu, te da je isto poduzeće od osnivanja do danas prošlo nekoliko organizacijskih oblika, ali je uvijek imala isti zadatak da zadovolji potrebe stanovništva na području općine Zenica bez obzira na ekonomske rezultate. Dalje se ukazuje na odredbe Zakona o komunalnim djelatnostima ZE-DO županije, statuta, te Ugovora. Općinsko vijeće određuje minimalnu cijenu prijevoza koju JKP Zenicatrans mora ispoštovati bez obzira na ekonomske pokazatelje na linijama. Otvaranje novih linija vrši se po zahtjevu mjesnih zajednica, i Ugovora, prema kojem je JKP Zenicatrans obvezna da osigura prijevoz ili angažira drugog prijevoznika. Na zahtjev MZ, JKP Zenicatrans je liniju postojeću Bolnica-Ričice, produžila do Svića za 2,5 km, a BOSMEKNI TRANS na liniji Bolnica -Sviće prometuje bez obzira što nema ovjeren red vožnje od strane nadležnih organa.

Zaprimljeni podnesak je proslijeđen Podnositelju zahtjeva uz propratni akt Konkurencijskog vijeća broj 04-26-2-008-27-II/16 dana 22.11.2016. godine.

6. Utvrđeno činjenično stanje i ocjena dokaza

Nakon sagledavanja mjerodavnih činjenica, dokaza i dokumentacije dostavljene od stranaka u postupku, činjenica iznijetih na usmenoj raspravi, pojedinačno i zajedno, te na temelju izvedenih dokaza Konkurencijsko vijeće je utvrdilo slijedeće:

- Vijeće općine Zenica je 2. ožujka 2000. godine donijelo Odluku o povjeravanju obavljanja komu-nalne djelatnosti javnog prijevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju ("Službene novine općine Zenica", broj 2/2000) (daljnje u tekstu: Odluka) kojom je u cilju obezbjeđenja organizovanog obavlja-nja djelatnosti, gospodarskom društvu "Zenica-trans-prevoz putnika" d.d. Zenica, povjerava se obavljanje komunalne djelatnosti javnog prijevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju.

- Na temelju Odluke Općina Zenica je sa "Zenica-trans-prevoz putnika" d.d. Zenica zaključila dana 9. kolovoza 2000. godine Ugovor o povjeravanju obavljanja komunalne djelatnosti javnog prijevoza lica u gradskom i prigradskom saobraćaju na području općine Zenica (Ugovor).

- JKP Zenicatrans je dioničko društvo osnovano od Općine Zenica 1958. godine u kojem je danas 83,7196% dionica u vlasništvu Grada Zenice.

- Odluka je donesena na temelju tada važećeg Zakona o komunalnim djelatnostima ("Službeni list SR BiH", broj 20/90).

U članku 2. je propisano: "Kao djelatnosti od posebnog društvenog ineteresa u smislu ovog zakona smatraju se:... Točka 8. "javni prijevoz lica u gradskom i prigradskom saobraćaju koji obuhvata prevoz lica autobusima, tramvajima, trolejbusima, žičarama i uspinjačama."

U članku 3. je propisano: "(1) Općina obezbjeđuje organizirano obavljanje komunalne djelatnosti." (2) Komunalne djelatnosti može obavljati javno komunalno poduzeće, drugo poduzeće, mjesna zajednica ili radni čovjek koji osnuje radnju radi samostalnog obavljanja djelatnosti ličnim radom (u daljnjem tekstu: davatelj komunalne usluge). (3) Opština daje davatelju


komunalne usluge na upravljanje i održavanje komunalne objekte i uređenje individualne i zajedničke komunalne potrošnje."

U članku 4. je propisano: "(1) Skupština opštine odlukom osniva javno komunalno poduzeće. (2) Odlukom iz prethodnog stava bliže se određuju djelatnosti koje javno komunalno preduzeće vrši, uvjeti pod kojima se vrši proizvodnja i promet proizvoda, odnosno obavljanje usluga, prava i obveze osnivača u upravljanju javnim komunalnim poduzećem, način obrazovanja cijena proizvoda i usluga, kao i uvjeti pod kojima javno komunalno preduzeće može povjeriti obavljanje komunalnih djelatnosti drugom poduzeću, odnosno radnom čovjeku koji osnuje radnju radi samostalnog obavljanja djelatnosti ličnim radom."

U članku 12. je propisano: (1) Sredstva za obavljanje komunalnih djelatnosti individualne komunalne potrošnje obezbjeđuju se iz cijene komunalnih usluga. (2) Cijenom komunalnih usluga obezbjeđuju se sredstva za pokriće ukupnih rashoda davatelja komunalne usluge i unapređenje postojećih komunalnih objekata i uređaja, prema normativima i standardima komunalne djelatnosti. (3) Skupština opštine utvrđuje jedinicu mjere i propisuje način obrazovanja cijena komunalnih proizvoda i usluga, a cijenu utvrđuje davatelj komunalne usluge."

- Stupanjem na snagu Zakona o komunalnim djelatnostima ("Službene novine Zeničko-dobojske županije", broj 17/08) prestao je važiti Zakon o komunalnim djelatnostima ("Službeni list SR BiH", broj 20/90). Novousvojeni zakon propisuje u članku 3. stavak (1) alineja e) da je komunalna djelatnost individualne komunalne potrošnje "obavljanje javnog prijevoza putnika", u članku 4. stavak (5) pod obavljanjem javnog prijevoza putnika podrazumijeva se prijevoz putnika po linijama na području Županije, osim prijevoza željeznicom koji se uređuje posebnim propisom", u članku 5. propisuje se slijedeće: "(1) Komunalne djelatnosti su od javnog interesa i obavljaju se kao javne službe. (2) Pod pojmom javnog interesa u komunalnim djelatnostima podrazumijeva se zadovoljenje onih potreba urbanog društva koje su nezamjenjiv uvjet života i rada građana, državnih organa, gospodarskih i drugih subjekata na području Županije. (3) Pod pojmom javne službe u komunal-nim djelatnostima podrazumijevaju se djelatnosti iz članka 3. ovog zakona, koje kao opšte korisne djelatnosti predstavljaju sistemsku cjelinu organizo-vanja i vršenja putem držvanih službi, jedinica lokalne samouprave, te za to posebno organizovanih samo-stalnih organizacija koje su prihvaćene, podržavane i kontrolirane od strane državne zajednice.", u članku 6. propisuje: "Općine obezbjeđuju obavljanje komunalne djelatnosti."

- Statut Općine Zenica ("Službene novine Općine Zenica", broj 3/98 i 6/99), propisivao je u članku 13. alineja 4) da Općina u okviru samoupravnog djelakruga sukladno Ustavu Federacije, Ustavom Zeničko-dobojske županije i zakona vrši sljedeće poslove: "vodi politiku uređenja naselja, kvaliteta stavnovanja, i komunalnih objekata, obavljanje komunalnih, uslužnih i drugih djelatnosti.", a u točki 6) "uređuje lokalni javni saobraćaj,".

- Statut Grada Zenica ("Službene novine Općine Zenica", broj 5/15) u članku 11. stavak (1) alineja 12) propisuje da Grad obavlja poslove kojim se neposredno ostvaruju potrebe građana, i to naročito poslove koji se odnose na: "organiziranje i unaprijeđenje lokalnog javnog prijevoza,".

- Ugovorom, koji je zaključen na temelju Odluke, je izvršeno povjeravanje obavljanje komunalne djelatnosti javnog prijevoza osoba u gradskom i pri-gradskom prometu na području općine Zenica gospodarskom subjektu JKP Zenicatrans od strane Općine Zenica. Odredbe Ugovora u bitnom definiraju prava i obveze ugovornih strana na slijedeći način: povjerava se JKP Zenicatrans prijevoz osoba u gradskom i prigradskom prometu prema prečišćenoj i usuglašenoj mreži linija i polazaka koje se usklađuju između JKP Zenicatrans i nadležne službe Općine Zenica, koja mora omogućiti stanovništvu normalne aktivnosti i nesmetan odlazak na posao i u školu; JKP Zenicatrans je dužna uspostaviti i održavati red vožnje sukladno spomenutoj mreži linija; JKP Zenicatrans usluge u pravilu pruža vlastitim sredstvima, a u slučaju nedostatnosti istih dužna je pronaći rješenje kako bi obavljala prijevoz na utvrđeni način (iznajmljivanje, angažiranje ili na drugi način); u slučaju iskazane zainteresiranosti drugih prijevoznika na pojedinim općinskim linijama za koje postoji interes i objektivna potreba stanovništva za prijevo-zom, nadležna služba Općine Zenica će iste usmjeravati na JKP Zenicatrans. Ukoliko se utvrdi da je opravdana potreba prema planu održavanja autobusnih linija, JKP Zenicatrans će angažirati zainteresiranog prijevoznika, ako ne može održavati tu liniju ili polazak svojim kapacitetima.

- Zakon o prijevozu u unutarnjem cestovnom prometu ("Službene novine Federacije BiH", broj 23/98) propisivao je u članku 2. stavak (1) da je "Javni prijevoz, u smislu ovog zakona, je prijevoz osoba i svari uz odgovarajuću naknadu, koji je pod jednakim uvjetima dostupan svim korisnicima prijevoznih usluga."

- Zakon o cestovnom prijevozu Federacije BiH ("Služ-bene novine Federacije BiH", broj 28/06) propisuje u članku 2. točka 7. da: ""javni prijevoz" je prijevoz koji je pod jednakim uvjetima dostupan svim korisnicima usluga prijevoza i realizira se u komercijalne svrhe", a člankom 2. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o cestovnom prijevozu Federacije BiH ("Službene novine Federacije BiH", broj 2/10) ova definicija je izmijenjena i glasi: "javni prijevoz" jeste prijevoz koji je pod jednakim uvjetima dostupan svim prijevo-znicima i korisnicima usluga prijevoza i vrši se uz naknadu."

- Pravilnikom o načinu, kriterijima i postupku usklađivanja, ovjeri i registraciji redova vožnje, te sadržaju i načinu vođenja registra ("Službene novine Federacije BiH", broj 79/13, 91/14, 98/14 i 84/15) propisano je raspisivanje javnog poziva o pokretanju postupka usklađivanja ili postupaka odobravanja redova vožnje kako za federalne, županijske linije tako i za općinske i gradske linije. I ranije važeći propisi iz ove oblasti (Pravilnik o kriterijima, postupku i načinu usklađivanja, registracije i ovjere redova vožnje te sadržaju i načinu vođenja registra ("Službene novine Federacije BiH", broj 79/06), Pravilnik o kriterijima, postupku i načinu usklađivanja i registracije redova vožnje ("Službene novine Federacije BiH", broj 34/03), Pravilnik o obrascu, sadržaju i načinu popunjavanja registra redova vožnje ("Službene novine Federacije BiH", broj 36/98).

- Podnositelj zahtjeva ima sve uvjete za obavljanje prijevozničke djelatnosti.


- Među strankama je nesporno da Općina Zenica nije vršila usklađivanje i ovjeru redova vožnje.

- Od potpisivanja Ugovora, JKP Zenicatrans, nije nudila održavanje autobusnih linija nekim drugim prijevoznicima, već je svojim kapacitetima uspijevala zadovoljiti potrebe građana.

- Do 2000. godine Podnositelj zahtjeva je obavljao prijevoz na šest linija, od kojih je četiri stavio nakon 2000. u "stanje mirovanja" radi neisplativosti, liniju Zenica-Pepelari Grad uredno ovjerava jer ima karakter županijske linije, a za liniju Bolnica-Sviće zadnju ovjeru reda vožnje je imao 2008. godine koja je važila do 2009. godine, a nakon toga Općina Zenica odbija ovjeriti iste. Bez obzira na navedeno, Podnositelj zahtjeva i dalje vozi na navedenoj liniji.

- Zakon o komunalnim djelatnostima propisuje u članku 10. stavak (1) točka e) da se "cijena komunalne usluge obrazuje prema kalkulativnim parametrima kojim se osigurava prosta reprodukcija u razdoblju od dvije godine" i članku 19. stavak (8) da postoji mogućnost da cijena komunalne usluge bude i niža od ekonomske cijene korištenja, s tim da je razliku sredstava dužan nadoknaditi Grad.

Člankom 4. stavak (1) Zakona je propisano da su zabranjeni sporazumi, ugovori, pojedine odredbe sporazuma ili ugovora, zajednička djelovanja i prešutni dogovori gospodarskih subjekata, kao i odluke i drugi akti gospodarskih subjekata, koji navedenim aktivnostima/aktima izravno ili neizravno sudjeluju ili utječu na tržište, a koji za cilj i posljedicu imaju sprječavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije na tržištu. Člankom 4. stavak (1) točka b) propisano je da su zabranjeni sporazumi, koji se isključivo odnose na "ograničavanje i kontrolu proizvodnje, tržišta, tehničkog razvitka ili ulaganja", točkom c) koji se isključivo odnose na "podjelu tržišta ili izvora opskrbe", a točkom d) koji se isključivo odnose na "primjenu različitih uvjeta za identične transakcije s drugim gospodarskim subjektima, dovodeći ih u nepovoljan položaj u odnosu na konkurenciju".

Na temelju uvida i analize svih činjenica i dokaza iznesenih u ovom postupku, kako pojedinačno, tako i u njihovoj međusobnoj vezi Konkurencijsko vijeće je utvrdilo da Grad Zenica, svojim postupanjem nije zaključio zabranjeni sporazum iz članka 4. stavak (1) točka b) Zakona, u smislu ograničavanja i kontrole proizvodnje, tržišta tehničkog razvoja ili ulaganja, ni zabranjeni sporazumi iz članka 4. stavak (1) točka c) u smislu podjele tržišta ili izvora snabdijevanja, kao ni zabranjeni sporazumi iz članka 4. stavak (1) točka d) Zakona, u smislu primjene različitih uvjeta za identične transakcije s drugim gospodarskim subjektima, dovodeći ih u nepovoljan položaj u odnosu na konkurenciju, iz slijedećih razloga:

U odnosu na prednje odredbe Zakona o konkurenciji i utvrđene činjenice, Konkurencijsko vijeće konstatira da je Ugovor između tadašnje Općine Zenica, danas Grada Zenica, i JKP Zenicatrans zaključen 2000. godine, kada Zakon o konku-renciji nije postojao u pravnom sustavu Bosne i Hercegovine, da je Konkurencijsko vijeće kao jedino tijelo nadležno za provedbu odredbi Zakona o konkurenciji formirano 2004. godine, kao i da je Zakon, na kršenje čijih odredbi se poziva Podnositelj zahtjeva, stupio na snagu 2005. godine, dakle pet godina nakon donošenja Odluke i zaključivanja Ugovora.

Konkurencijsko vijeće je stoga za potrebe postupka i donošenja konačne odluke promatralo razdoblje od donošenja Zakona o konkurenciji 2005. godine do danas.

Kako članak 4. Zakona propisuje da su zabranjeni spora-zumi, ugovori (...) gospodarskih subjekata, koji navedenim aktivnostima/aktima izravno ili neizravno sudjeluju ili utječu na tržište, a koji za cilj i posljedicu imaju sprječavanje, ograni-

čavanje ili narušavanje konkurencije na tržištu.(...) Konkurencijsko vijeće smatra da nije zadovoljen uvjet u pogledu cilja koji se želi postići, odnosno da je Ugovor imao za cilj sprečavanje, ograničavanje ili narušavanje konkurencije. Prije svega, Ugovor je zaključen pet godina prije stupanja na snagu Zakona, a pored toga, isti je nastao kao rezultat provođenja zakonskih nadležnosti Općine Zenica. Tijekom postupka, utvrđeno je kako je tada važeći Zakon o komunalnim djelatno-stima, kao i naknadno doneseni propisi, koji su na snazi i danas, propisivao kao jednu od pobrojanih komunalnih djelatnosti iz djelokruga općine i "javni prijevoz osoba", te da općina "osigurava organizirano obavljanje komunalne djelatnosti", čime je Konkurencijsko vijeće utvrdilo da je "cilj" ovakvog postupanja provedba propisa i izvršavanje svojih mjerodavnosti od strane općine koje se organiziraju u cilju zadovoljavanja općih potreba stanovništva, dakle prvenstveno u javnom interesu, a ne u komercijalne svrhe, ili pak radi sprečavanja, ograničavanja ili narušavanja konkurencije.

Dakle, u postupku je nesporno utvrđeno kako je Gradu Zenica sukladno posebnim propisima o obavljanju komunalnih djelatnosti dano pravo, a i obveza uređivanja oblasti "javnog prijevoza". Svrha takvih propisa je omogućiti jedinicama lokalne samouprave samostalnost u načinu organiziranja obavljanja usluga od lokalnog značaja, pa se stoga i komunalne djelatnosti obavljaju kao javna služba, a jedinica lokalne samouprave osigurava njihovo obavljanje.

U tu svrhu, obavljanja svojih nadležnosti, Grad Zenica je još 1958. godine osnovao gospodarski subjekt JKP Zenicatrans u kojem je 83,7196% dionica u vlasništvu Grada Zenice, čime isti ima i upravljačka prava. Pa tako zaključivanjem predmetnog Ugovora, između ovako povezanih gospodarskih subjekata, kojima se reguliraju njihovi međusobni odnosi, ne može se cijeniti kao nedopušteno. Činjenicom da bi ocjenom nedopu-štenosti ovakvog Ugovora, pravno i činjenično JKP Zenicatrans bila spriječena u obavljanju djelatnosti radi koje je i osnovana, te bi se ograničila samostalnost jedinice lokalne samouprave, u ovom slučaju Grada Zenice u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti.

Nadalje, obzirom da je Grad Zenica većinski vlasnik JKP Zenicatrans, potpuno je jasno da se ovdje radi o povezanim gospodarskim subjektima, te da je JKP Zenicatrans pod kontrolom Grada Zenica. U prilog tome govori i činjenica da se JKP Zenicatrans financira, između ostalog, prodajom karata. Međutim cijena autobusne karte nije tržišno formirana, već cijenu autobusne karte utvrđuje Gradsko vijeće, sukladno članku 10. stavak (1) točka e) i članka 19. Zakona o komunalnim djelat-nostima, kojima je između ostalog propisano kako se "cijena komunalne usluge obrazuje prema kalkulativnim parametrima koji se osigurava prosta reprodukcija u razdoblju od dvije godine", čime je jasno da prema načinu formiranja cijene autobusne karte JKP Zenicatrans nije neovisan gospodarski subjekt, koji se može samostalno i sukladno tržišnim zakonima ponašati, već izravno pod kontrolom tijela Grada. U prilog toj činjenici govori i to da sukladno istom Zakonu, članak 19. stavak (8) postoji mogućnost da cijena komunalne usluge bude i niža od ekonomske cijene korištenja, s tim da je razliku sredstava dužan nadoknaditi Grad. Na povezanost JKP Zenicatrans i Grada Zenica dodatno potvrđuje i činjenica, kako su odredbama Ugovora jasno regulirana međusobna prava i obveze, na način da je tada Grad "povjerio" obavljanje komunalne djelatnosti javnog prijevoza putnika gospodarskom subjektu JKP Zenicatrans.

Ovakav stav Konkurencijskog vijeća potvrđuje i slučaj: "Bodson" u kojem je Europski sud pravde utvrdio kako pravila tržišnog natjecanja nisu bila primjenjiva iz razloga što su lokalne vlasti provodile svoju administrativnu dužnost, u ovom slučaju bilo je pitanje davanja koncesije za usluge sahranjivanja. Sud je


naglasio da članak 101. TFEU (Ugovora o funkcioniranju EU) nije primjenjiv na općine koje djeluju u svojstvu javne vlasti i kojima je povjereno obavljanje javnih službi (Slučaj 30/87 Corinne Bodson v. SA Pompes funebres des regions liberees [1998] ECR 2479, para 18).

Također, praksa Europskog suda pravde ukazuje da spora-zumi u smislu članka 4. Zakona između povezanih osoba nisu zabranjeni. Tako su u slučaju C-73/95 P, Viho Europe BV v. Commission [1996] ECR I-5457, para. 51, 61 i 63 zauzeti slijedeći stavovi:

(51) Ukoliko, kao u ovom slučaju, podružnica, iako ima poseban pravni subjektivitet, ne određuje slobodno svoje ponašanje na tržištu, već izvršava instrukcije koje joj je izravno ili neizravno dalo matično društvo pod čijom je punom kontrolom, članak 85 (1) se ne primjenjuje na odnos između podružnice i matičnog društva sa kojim čini jednu ekonomsku jedinicu.

(61) Članak 85 (1) (d) Ugovora zabranjuje sporazume između gospodarskih subjekata, odluke udruženja gospodarskih subjekata i prakse usklađenog djelovanja koji primjenjuju različite uvjete za ekvivalentne transakcije sa drugim stranama u trgovini, čime ih stavljaju u nepovoljan konkurentski položaj. Diskriminacija na koju članak 85 (1) cilja stoga mora biti rezultat sporazuma, odluke ili usklađene prakse između zasebnih i autonomnih gospodarskih subjekata, a ne rezultat jednostranog ponašanja jednog gospodarskog subjekta.

(63) Osim toga, Sud iznad smatra (vidi stavak 51) da Parker i njegove podružnice čine jedinstvenu ekonomsku jedinicu čije jednostrano ponašanje nije zabranjeno člankom 85 (1) (d) Ugovora. Shodno tome, u ovom slučaju ne postoji diskriminacija protiv Viho koja može biti bude predmet sankcije za kršenje članka 85. (1) (d).

Imajuću u vidu utvrđeno činjenično stanje, da se radi o prijenosu javnih ovlasti na "povezani" subjekt, odnosno subjekt koji je u vlasništvu Grada, kao i na zakonske propise koji reguliraju ovu oblast, tj. da se radi i o zakonskoj obvezi o obavljanju komunalnih djelatnosti, kao i praksu Europske komisije i Europskog suda pravde u pogledu postojanja zabranje-nih sporazuma između povezanih subjekata, Konkurencijsko vijeće je donijelo odluku kao u točki 1. izreke.

Nadalje, prema činjenicama utvrđenim u postupku, predmetnim Ugovorom, od strane Grada dodijeljen je vladajući položaj gospodarskom subjektu JKP Zenicatrans, za obavljanje javne usluge prijevoza putnika u gradskom i prigradskom prometu na području Grada Zenica.

S tim u svezi, članak 10. Zakona o konkurenciji propisuje da je zabranjena svaka zlouporaba vladajućeg položaja jednog ili više gospodarskih subjekata na mjerodavnom tržištu. Članak 10. stavak (1) propisuje kako je zlouporaba vladajućeg položaja se posebno odnosi na: a) izravno ili neizravno nametanje nelojalnih kupovnih ili prodajnih cijena ili drugih trgovinskih uvjeta kojima se ograničava konkurencija, b) ograničavanje proizvodnje, tržišta ili tehničkog razvoja na štetu potrošača, c) primjena različitih uvjeta za istu ili sličnu vrstu poslova s ostalim stranama, čime ih dovode u neravnopravan ili nepovoljan konkurentski položaj, i d) zaključivanje sporazuma kojima se uvjetuje da druga strana prihvati dodatne obveze koje po svojoj prirodi ili prema trgo-vinskim običaju nemaju veze s predmetom takvog sporazuma.

Konkurencijsko vijeće konstatira da je Podnositelj zahtjeva pokrenuo postupak protiv Grada Zenica, koji u ovom konkretnom slučaju uopće nije sudionik na mjerodavnom tržištu javnog prijevoza putnika na području Grada Zenica, te bi u tom smislu njegov tržišni udjel iznosio 0%, i isti dakle nema uopće položaj na tržištu, a ponajmanje vladajući. Međutim, kako je prethodno ustanovljeno da je JKP Zenicatrans pod kontrolom Grada Zenica,

a koji jeste vladajući na mjerodavnom tržištu, Konkurencijsko vijeće je analiziralo ovaj slučaj imajući u vidu taj aspekt.

Konkurencijsko vijeće konstatira da, iako je Podnositelj zahtjeva svoj zahtjev podnio i iz razloga kršenja članka 10. Zakona, a u vezi s zlouporabom vladajućeg položaja, isti zahtjev nije obrazložio na način da ga je precizirao u odnosu na vladajući položaj, ili pak opisao ponašanje protivne strane koje bi moglo predstavljati bilo koji oblik zlouporabe.

Analizom dostavljene argumentacije, kao i ostalih dokaza izloženih u postupku, Konkurencijsko vijeće je utvrdilo da je Ugovorom, dodijeljen vladajući položaj JKP Zenicatrans, na mjerodavnom tržištu. Odredba članka 5. Ugovora, propisuje da "u slučaju nedovoljnog broja autobusa, obvezan je da, u saradnji sa resornom službom općine Zenica, pronađe odgovarajuća rješenja kroz angažovanje, iznajmljivanje ili na druge načine riješi pitanje kompletnog prijevoza…". Dalje u članku 5. je propisano "u slučaju iskazane zainteresiranosti drugih prijevoz-nika, za prijevoz putnika na pojedinim općinskim linijama, za koje postoji interes i objektivna potreba stanovništva za prijevozom, nadležna Služba općine Zenica će iste usmjeravati na JKP Zenicatrans. Ukoliko se utvrdi da je opravdana potreba, prema planu održavanja autobusnih linija, JKP Zenicatrans će angažirati zainteresiranog prijevoznika, ako ne može održavati tu liniju ili polazak svojim kapacitetima."

Iz ovako postavljenih ugovornih odredbi, Konkurencijsko vijeće Zaključuje da je Općini Zenica prilikom zaključenja spornog Ugovora, cilj bio da uspostavi učinkovit javni prijevoz putnika, što i jeste njena zakonska obveza, a ne predstavlja zlouporabu vladajućeg položaja.

Prema utvrđenim činjenicama, modalitet zlouporabe opisan u točki a. "izravno ili neizravno nametanje nelojalnih kupovnih ili prodajnih cijena ili drugih trgovinskih uvjeta kojima se ograničava konkurencija" članka 10. Zakona, nije ispunjen od strane JKP Zenicatrans, jer svojim ponašanjem nije nametao cijene, niti nudio neke druge trgovinske uvjete, bilo kojem gospodarskom subjektu na mjerodavnom tržištu.

Modalitet zlouporabe opisan u točki b. "ograničavanje proizvodnje, tržišta ili tehničkog razvitka na štetu potrošača" članka 10. Zakona također nije ispunjen, jer tijekom postupka Podnositelj nije dokazao, a ni činjenice i dokazi koji su izvedeni nisu ukazali da je postupanjem JKP Zenicatrans u obavljanju usluga radio ograničavanje koje bi rezultiralo štetom za potrošače. Upravo odredbe Ugovora kojima se JKP Zenicatrans obavezao da "pronađe odgovarajuća rješenja kroz angažovanje, iznajmljivanje ili na druge načine riješi pitanje kompletnog prijevoza" spriječavaju nastanak štete za potrošače.

Modalitet zlouporabe opisan u točki c. "primjena različitih uvjeta za istu ili sličnu vrstu poslova s ostalim stranama, čime ih dovode u neravnopravan ili nepovoljan konkurentski položaj" članka 10. Zakona također, nije ispunjen. U ovom slučaju treba ukazati na činjenicu kako osporavani Ugovor predviđa mogućnost uključivanja novih gospodarskih subjekata na tržište u slučaju nemogućnosti obavljanja usluge od strane JKP Zenicatrans, bilo zbog nedostatnih tehničkih kapaciteta, bilo nekih drugih razloga, ali takvo uključivanje novih subjekata nije vršeno, jer je JKP Zenicatrans uspjela svojim kapacitetima izvršiti pokriti sve tražene nije u Gradu, jer od dana zaključivanja osporavanog Ugovora, JKP Zenicatrans nije uključivao nove prijevoznike u obavljanje poslova za koje je i zadužen.

Modalitet zlouporabe opisan u točki d., a koji se odnosi na "zaključivanje sporazuma kojima se uvjetuje da druga strana prihvati dodatne obveze koje po svojoj prirodi ili prema trgovinskim običaju nemaju veze s predmetom takvog sporazuma", također iz svih dokaza izvedenih tijekom postupka, Konkurencijsko vijeće nije pronašlo postojanje ponašanja koje bi odgovaralo ovakvom opisu zlouporabe vladajućeg položaja.


Obzirom da je sukladno članku 36. Zakona teret dokazivanja na stranci koja je podnijela zahtjev za pokretanje postupka. Konkurencijsko vijeće je utvrdilo kako, Grad Zenica, svojim postupanjem nije vršio zlouporabu vladajućeg položaja prema točki a), b), c) i d) članka 10. stavak (2) Zakona o konkurenciji, ili je to Podnositelj zahtjeva propustio da dokaže.

Konkurencijsko vijeće se u ovom postupku nije bavilo rješavanjem sukoba zakona, odnosno koji je zakon trebalo primijeniti, je li to Zakon o cestovnom prijevozu, bilo stari koji je bio na snazi kada je potpisan Ugovor, kako je to tijekom postupka tvrdio Podnositelj zahtjeva ili pak Zakon o komunalnim djelatnostima, kako je tvrdila protivna strana, obzirom da je ovo pitanje van nadležnosti Konkurencijskog vijeća. Konkurencijsko vijeće je ispitivalo u okviru Zakona o konkurenciji, a sukladno svojim nadležnostima propisanim istim zakonom, je li došlo do ispunjenja bića djela iz članka 4. Zakona, odnosno je li predmetni Ugovor može predstavljati zabranjeni sporazum, i je li došlo do ispunjenja bića djela iz članka 10., odnosno je li primjenom Ugovora nastala zlouporaba vladajućeg položaja.

Imajući u vidu navedeno, Konkurencijsko vijeće je odlučilo kao u točki 1. i 2. izreke ovoga Rješenja.

Konkurencijsko vijeće smatra da bi u pogledu interesa potrošača odnosno korisnika komunalnih usluga bilo poželjno otvaranje i ovih djelatnosti tržišnom natjecanju u mjeri u kojoj to neće dovesti u pitanje izvršavanje zadaća koje su im povjerene posebnim propisima, te u tom smislu i sukladno ovlastima iz članka 25. stavak (f) Zakona daje preporuku da nadležna tijela prilikom izvršavanja svojih zakonskih nadležnosti vezanih za uređenja načina pružanja komunalnih usluga imaju u vidu da jako tržišno natjecanje rezultira dobrobiti za krajnje potrošače, bilo da se radi o građanima bilo o gospodarskim subjektima.

7. Troškovi postupka

Dana 2. studenog 2016. godine, punomoćnik i stručni pomagač ispred Grada Zenice, sa usmene rasprave održane 26. listopada 2016. godine, dostavili su svoje troškovnike, sa traženim iznosom od po 150,00 KM za troškove dnevnice i prijevoza, zaprimljene pod brojem: 04-26-2-008-26-II/16.

Podnositelj zahtjeva nije tražio troškove. Konkurencijsko vijeće je prilikom određivanja troškova

postupka uzelo u obzir odredbe Zakona o upravnom postupku ("Službeni glasnik BiH", br. 29/02, 12/04 i 88/07 i 93/09), i to članak 105. stavak (2) Zakona o upravnom postupku kada u postupku sudjeluju dvije ili više stranaka sa suprotnim interesima, stranka koja je izazvala postupak, a na čiju je štetu postupak okončan, dužna je protivnoj stranci nadoknaditi opravdane troškove koji su toj stranci nastali sudjelovanjem u postupku.

Prema članku 105. stavak (3) Zakona o upravnom postupku troškovi za pravno zastupanje nadoknađuju se samo u slučajevima kad je takvo zastupanje bilo nužno i opravdano.

Konkurencijsko vijeće smatra da angažiranje stručnog pomagača u ovom slučaju ne spada u nužne i opravdane troškove. Također, punomoćnik Protivne strane je ujedno i uposlenik iste, tako da prilikom zastupanja nisu nastali dodatni troškovi za Protivnu stranu koji su nužni i opravdani, pa je stoga zahtjeve za naknadu troškova odbilo.

Na temelju gore navedenog, Konkurencijsko vijeće je odlučilo kao u točki 3. izreke ovoga Rješenja.


Protiv ovoga Rješenja nije dozvoljena žalba.

Nezadovoljna stranka može pokrenuti Upravni spor pred Sudom Bosne i Hercegovine u roku od 30 dana od dana primitka, odnosno objavljivanja ovoga Rješenja.

Broj 04-26-2-008-28-II/16 22. prosinca 2016. godine

Sarajevo


Dražić, v. r.

Конкуренцијски савјет Босне и Херцеговине, на основу

члана 25. став (1) тачка е), члана 42. став (2), а у вези с чланом 4. став (1) тачка д) Закона о конкуренцији ("Службе-ни гласник БиХ", бр. 48/05, 76/07 и 80/09), члана 105. Закона о управном поступку ("Службени гласник БиХ", бр. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09, 41/13 и 53/16), у поступку покренутом по Захтјеву за покретање поступка поднесеном од стране привредног субјекта "Босмекни Транс" д.о.о. Зеница, Станични Трг 1., Зеница, Босна и Херцеговина, заступан по директору друштва Закиру Жуна, против Града Зеница (Законом о граду Зеница "Службене новине Федерације БиХ", бр. 80/14, Опћина Зеница, постала Град Зеница), Трг Босне и Херцеговине 6., Зеница, Босна и Херцеговина ради утврђивања постојања забрањених конкуренцијских дјеловања у смислу члана 4. став (1) тачка б), ц) и д), и члана 10. Закона о конкуренцији, запримљеног под бројем: 04-26-2-008-II/16, дана 15. марта 2016. године на 137. (стотину-тридесетседмој) сједници одржаној 22. децембра 2016. године, је донијело

РЈЕШЕЊЕ 1. Одбија се Захтјев привредног субјекта "Босмекни

Транс" д.о.о. Зеница, Станични Трг 1., Зеница, Босна и Херцеговина, поднесен против Града Зеница, Трг Босне и Херцеговине 6., Зеница, Босна и Херцеговина, ради утврђивања постојања забрањеног споразума у смислу члана 4. став (1) тачке б), ц) и д) Закона о конкуренцији, као неоснован.

2. Одбија се Захтјев привредног субјекта "Босмекни Транс" д.о.о. Зеница, Станични Трг 1., Зеница, Босна и Херцеговина, поднесен против Града Зеница, Трг Босне и Херцеговине 6., Зеница, Босна и Херцеговина, ради утврђивања постојања злоупотребе доминантног положаја у смислу члана 10. Закона о конкуренцији, као неоснован.

3. Одбија се захтјев пуномоћника Града Зеница, Трг Босне и Херцеговине 6., Зеница, Босна и Херцеговина, за накнадом трошкова поступка, као неоснован.

4. Ово Рјешење је коначно и биће објављено у "Службеном гласнику БиХ", службеним гласницима ентитета и Брчко дистрикта Босне и Херцеговине.

Образложење

Конкуренцијски савјет је дана 15. марта 2016. године под бројем: 04-26-2-008-II/16, запримило Захтјев за покре-тање поступка за утврђивање злоупотребе доминантног положаја, и утврђивања рокова и мјера за отклањање штетних посљедица таквог поступања, поднесен од стране привредног субјекта "Босмекни Транс" д.о.о. Зеница, Станични Трг 1., Зеница, заступан по директору друштва Закиру Жуна (у даљем тексту: Подносилац захтјева или БОСМЕКНИ ТРАНС), против Општине Зеница, Трг Босне и


Херцеговине 6., Зеница (у даљем тексту: Противна страна или Град Зеница) ради доношења Уговора о повјеравању обављања комуналне дјелатности јавног превоза лица у градском и приградском саобраћају на подручју Општине Зеница број: 02-23-11-18685/00 од 21. коловоза 2000. године (у даљем тексту: Уговор), што представља забрањени споразум из члана 4. став (1) тачка б), ц) и д) Закона о конкуренцији, те кршење члана 10. Закона о конкуренцији ("Службени гласник БиХ", бр. 48/05, 76/07 и 80/09), (у даљем тексту: Закон).

Запримљени Захтјев није био комплетан, те је Подносиоцу захтјева дана 5. априла 2016. године упућен Захтјев за допуну број: 04-26-2-008-01-II/16.

Подносилац захтјева је дана 22. априла 2016. године поднеском број: 04-26-2-008-2-II/16 и дана 6. Маја 2016. године поднеском број: 04-26-2-008-3-II/16 допунио Захтјев у смислу Захтјева, након чега је Конкуренцијски савјет утврдио да је исти комплетан и уредан у смислу члана 28. став (1) Закона.

1. Странке у поступку

Странке у поступку су привредни субјекат "Босмекни Транс" д.о.о. Зеница, Станични Трг 1., Зеница, Босна и Херцеговина и Град Зеница, Трг Босне и Херцеговине 6., Зеница, Босна и Херцеговина.

1.1. Привредни субјекат БОСМЕКНИ ТРАНС

Привредни субјекат "Босмекни Транс" д.о.о. Зеница, друштво за пријевоз, трговину и услуге Зеница, Станични трг број 1., 72 000 Зеница, Босна и Херцеговина, је регистрован у Општинском суду у Зеници под матичним бројем: 43-01-0083-13 (ЈИБ: 4218081640009), и са уписаним капиталом од 86.045,70 КМ, те лицем овлаштеним за заступање (**) 1, лична карта бр. (**), директор.

Претежна регистрована дјелатност привредног субјекта БОСМЕКНИ ТРАНС је 49.39 – Остали копнени превоз путника, д.н.

1.2. Град Зеница

Град Зеница, Трг Босне и Херцеговине 6., 72 000 Зеница, је јединица локалне самоуправе са правима и обаве-зама утврђеним Уставом и законом, а на коју се у складу са чланом 2. став (1) примјењују одредбе Закона. Тијела града су градски савјет и градоначелник. У складу са Статутом Града Зенице, у оквиру самоуправног дјелокруга Град оси-гурава обављање јавних служби оснивањем јавних установа, те оснива и јавна подузећа у циљу обављања дјелатности за које оцијени да су од јавног друштвеног интереса. У складу са чланом 8. став (1) Закона о граду Зеница ("Службене новине Федерације БиХ", број 80/14) Град Зеница је правни сљедник Општине Зеница, и преузима мјеродавности, права, обавезе и имовину Општине Зеница, чији је сљедник, а у складу са ставом (4) истог члана, јавна предузећа и јавне установе, чији је оснивач општина, настављају с радом као јавна предузећа и установе Града Зенице.

2. Правни оквир предметног поступка

Конкуренцијски савјет је у току поступка примијенио одредбе Закона, Одлуке о утврђивању релевантног тржишта ("Службени гласник БиХ", бр. 18/06 и 34/10), и одредбе Закона о управном поступку ("Службени гласник БиХ", бр. 29/02, 12/04, 88/07, 93/09, 41/13 и 53/16), у смислу члана 26. Закона.

Такође, Конкуренцијски савјет је консултовао и одредбе Закона о цестовном превозу Федерације БиХ 1 Подаци представљају пословну тајну, у смислу члана 38. Закона о

конкуренцији

("Службене новине Федерације БиХ", број 28/06 и 2/10), Закона о превозу у унутарњем цестовном промету ("Службе-не новине Федерације БиХ", број 23/98), Закона о кому-налним дјелатностима ("Службене новине Зеничко-добој-ског кантона", број 17/08), Закона о комуналним дјелатно-стима ("Службени лист СР БиХ", број 20/90), Статут Општине Зеница ("Службене новине Општине Зеница", број 3/98 и 6/99), Статут Града Зеница ("Службене новине Опћине Зеница", број 5/15).

Конкуренцијски савјет у складу са чланом 43. став (7) Закона је у сврху оцјене даног случаја може користити судску праксу Европског суда правде и одлуке Европске комисије.

3. Поступак по Захтјеву за покретање поступка

У свом Захтјеву, Подносиоци захтјева, описују чињенично стање и околности које су разлог за подношење Захтјева те укратко наводи сљедеће:

- Јавно – комунално предузеће Зеницатранс – Превоз путника д.д Зеница, Булевар Краља Твртка I/34, 72 000 Зеница (у даљем тексту: ЈКП Зени-цатранс), је дионичко друштво чија је основна дјелатност превоз путника у градском, при-градском, међуградском и међународном промету. ЈКП Зеницатранс је формирана 1958. године, и од тада има доминантни положај за обављање дјелатности превоза путника у градском и приградском промету на подручју Опћине Зеница.

- Доминантни положај ЈКП Зеницатранс на тржишту превоза путника у градском и при-градском промету на подручју Општине Зеница остварује се због посредног дјеловања тијела против којег се подноси захтјев, односно Општине Зеница који је настао као посљедица препреке уласка других пословних субјеката на тржиште превоза путника у градском и приградском промету на подручју Општине Зеница које својим дјеловањем намеће Општина Зеница.

- ЈКП Зеницатранс не би требало оспоравати свој доминантни положај на тржишту превоза путника у градском и приградском промету на подручју Општине Зеница, из разлога што се ради о општепознатој чињеници, односно због чињенице да се ЈКП Зеницатранс на релевантном тржишту понаша у значајној мјери неовисно од стварних или могућих конкурената.

- БОСМЕКНИ ТРАНС је легалан привредни субјекат лиценциран и регистрован за обављање јавног превоза у цестовном превозу. Прва општинска (градска) линија на име овог превозника је регистрована 1996. године на линији: Аутобусна станица-Ричице-Свиће, под бројем 127. У постратном периоду биле су присутне бројне потешкоће у организацији јавног линијског превоза, те је тада осигурало квалитетан и редован превоз на линијама:

- Т. Поље – Зеница, општинска линија, регистрована 14. 2. 1997. године;

- Језера – Зеница, општинска линија, регистрована 14. 2. 1997. године;

- Зеница - Лашва, општинска линија, регистрована 14. 2. 1997. године;

- А.С. – Градишће, општинска линија, регистрована 14. 2. 1997. године;

- Пепелари – Б. Хан - Зеница, општинска линија, регистрована 28. 1. 1998. године;


- Болница – Свиће, општинска линија, регистрована 16. 7. 1999. године;

- Према службеним евиденцијама није забиљежен нити један случај неодговорног и незаконитог понашања овог БОСМЕКНИ ТРАНС, из чега се може закључити да је исти обављао своје услуге квалитетно и уредно.

- Јавни линијски превоз путника на општинским и другим линијама је веома специфичан и захтјеван вид јавног превоза чија организација и технологија се вишеструко и континуисано морају побољшавати, дограђивати и рационализовати. Дакле, послије деветнаест година пружања квали-тетних услуга у јавном линијском превозу може се поуздано говорити о карактеру превозника.

- У вријеме када ЈКП Зеницатранс није могла задовољити исказане потребе за услугама превоза на подручју Општине Зеница, БОСМЕКНИ ТРАНС је пружао те услуге на линијама које је ЈКП Зеницатранс обуставио или на линијама за које је овај превозник тврдио да му праве чисти губитак па су радници, ђаци и грађани тражили спас у кориштењу услуга БОСМЕКНИ ТРАНС.

- Према важећим прописима Закона о цестовном превозу Федерације Босне и Херцеговине (члан 22. и члан 24., "Службене новине Федерације БиХ", бр. 28/06) јасно и конкретно је дефинисано како и на који начин се уређује и регулише јавни линијски превоз путника. Из важећих прописа кључни прометни термини и ријечи су:

- Дозвола за превоз, - Регистровани ред вожње, - Усклађивање (редова вожње), - Надлежни орган (општински ниво), - Правилник (акт којим се регулира поступак

усклађивања). - БОСМЕКНИ ТРАНС посједује дозволу за превоз. - Регистровани ред вожње је дефинисан у члану 3.

став 1. тачка 19. и 20., односно члану 23. и 24. Закона о цестовном превозу Федерације БиХ, из чега произилази да сваки овјерени и регистровани ред вожње подразумијева да је претходно урађен и конципиран у складу са прописима, да је прометно коректан и да је усклађен са другим "заинтересованим превозником", што значи да је 100% исправан као акт и да није повријеђен ниједан важећи пропис до чина регистрације и овјере. О овоме искључиво брине и одговара надлежно тијело Општине. Регистрација и овјера реда вожње мора се ускладити са редовима вожње других превозника на истој или комплементарној линији у складу са са одредбом члана 25. Закона о цестовном превозу Федерације БиХ, односно у складу са Правилником предвиђеним из члана 24. став 4. Закона о цестовном превозу ФБиХ. Послије регистрације и овјере редова вожње, о том реду вожње накнадно се не може водити расправа, нити се може приговарати, нити брисати из регистра, осим у случајевима који су посебно прописани.

- Ова ограничења се односе и на "заинтересоване превознике", али и на надлежно тијело Општине, које је извршлио регистрацију и овјеру реда вожње.

- Усклађивање редова вожње је сложен поступак, у којем се јављају супротстављени интереси учесни-

ка у поступку, прецизно прописан посебним пра-вилником. Поступак усклађивања почиње на основу рјешења надлежног тијела, а заинтересо-вани превозници се обавјештавају путем јавног информисања о покретању поступка, при чему се одређују рокови за доставу документације потребне за усклађивање (члан 4. Правилника о критеријима, поступку и начину усклађивања, регистрације и овјере редова вожње те садржају и начину вођења регистра "Службене новине Федерације БиХ", број 79/06). Противно Закону и Правилнику надлежна служба тијела против којег се подноси захтјев, Општина Зеница, већ годи-нама не организује усклађивање редова вожње, те не ангажује стручне особе на рјешавању ове проблематике. Умјесто "усклађивања", Општина Зеница фаворизије ЈКП Зеницатранс селективно и тенденциозно примјењују прописе, те на тај начин врше ограничавање и подјелу тржишта доводећи остале превознике у неповољан положај.

- Надлежно тијело супротно важећим прописима не обавља прописане послове у домени јавног линијског превоза путника Општине Зеница на општинским линијама. Тијело против којег се подноси захтјев, Општина Зеница, нема "службу за послове цестовног промета", противно члану 24. став 2. Закона о цестовном промету, нема стручне особе и не организујр усклађивањем редова вожње, те бирократским методама онемогућава увид у незаконито поступање при рјешавању проблема и спорова из домене јавног линијског превоза путника.

- Надлежно тијело Општина Зеница, је дана 21. августа 2000. године закључило предметни Уговор са ЈКП Зеницатранс који је као посљедицу имао спрјечавање, ограничавање и нарушавање тржишне конкуренције на релевантном тржишту јавног линијског превоза путника на аутобукним линијама Општине Зеница под називом "Уговор о повјеравању обављања комуналне дјелатности јавног превоза лица у градском и приградском саобраћају на подручју Општине Зеница" под бројем 02-23-11-18685/00.

- Правилник, акт којим се регулише поступак усклађивања је, као кључни акт у домени јавног линијског превоза путника, потпуно занемарен и његове одредбе се не примјењују. Основа за рјешавање ове проблематике није Правилник, већ Уговор.

- Примјена појединих одредби "Закона о кому-налним дјелатностима" није спорна, али под сљедећим условима: а) путем тендера- што није био случај, уважити затечено стање у тренутку потписивања уговора са конкретним превозником – што није био случај, јасно прецизирати појединости у складу са одредбом чл. 6 Закона о комуналним дјелатностима, без штете и дискри-минације по друге превознике – што није био случај.

- Министарство за просторно уређење, промет и комуникације и заштиту околиша ЗДК Зеница, је у акту број: 12-27-11185/01 од 13. јула 2001. године огласило у вези с потписивањем Уговора, те између осталог навело: "Потписивањем Уговора о повјеравању обављања комуналне дјелатности јавног превоза лица у градском и приградском


саобраћају на подручју Општине Зеница са "Зени-цатранс п.п." Зеница дали сте наведеном преду-зећу монополистички положај у односу на остале превознике, што је у супротности са позитивним законским прописима." Како се наводи Мини-старство је препознало да је потписани Уговор као посљедицу имао спрјечавање, и нарушавање тржишне конкуренције, те као такав у супротности са позитивним законским прописима.

- Уговором су одузета права осталим превозницима међу којима је и подносилац захтјева, који је претрпио вишегодишњу штету.

- Општина Зеница, умјесто прописаног "усклађивања" примјењује незаконите методе одобравања или оспоравања редова вожње. Одобравани, су мијењани и фаворизовани редови вожње ЈКП Зеницатранс, а на разне начине оспоравани су и деградирани "стари редови вожње" превозника БОСМЕКНИ ТРАНС, уз помоћ Уговора. Није заказано нити проведено усклађивање и сви редови вожње ранга "стари редови вожње с промјеном" и "нови редови вожње" су регистровани незаконито и уз злоупотребе и директно ограничавање тржишта по основу истог Уговора.

- Кулминација неодговорног понашања Општине је акт бр: 04-27-118/09 од 20. јануара 2009. године, у којем је тражено мишљење о усклађености редова вожње од ЈКП Зеницатранс, те да је постојећи ред вожње у супротности с Правилником.

- На основу свега наведеног БОСМЕКНИ ТРАНС сматра да је Општина Зеница закључила забра-њени споразум са друштвом ЈКП Зеницатранс, те да исто заједнички забрањено дјелују и посједује изричите и прешутне забрањене договоре са истим друштвом у складу са чланом 4. став 1. тачке б), ц) и д), те тражи од Конкуренцијског савјета доношење одлуке којом ће се онемогућити овакво даље дјеловање и поништити незаконити предметни Уговор.

Дана 22. априла 2016. године запримљена је допуна Захтјева број: 04-26-2-008-2-II/16 у којој је Подносилац захтјева допунио захтјев, уз додатна појашњења чињеница из захтјева, те између осталог изнио сљедеће:

- Уговором је успостављен ексклузивни монопо-листички положај ЈКП Зеницатранс, а да такав доминантни положај не одобрава нити један важећи пропис, чиме је Подносиоцу захтјева онемогућено пословање, те није могао остварити никаква права, па чак ни овјеравање преосталих "старих редова вожње", те да се Општина Зеница према истом понашала као Противничка страна, при чему их је упућивала на договор са ЈКП Зеницатранс, који је игнорисао све Захтјеве подносиоца.

- Циљ ових активности је елиминација БОС-МЕКНИ ТРАНС из области јавног линијског превоза.

- Уговором су произведене сљедеће посљедице: извршена је деградација и умањење повјерења корисника превоза у БОСМЕКНИ ТРАНС, преу-зети су путници на начин да су пререгистровали своје поласке испред временских термина БОС-МЕКНИ ТРАНС, испражњени су превознички капацитети, редови вожње су изгубили "саобраћај-ни смисао", остварена је директна контрола

пословања, с крајњим циљем елиминације с мјеродавног тржишта, омогућена је примјена различитих услова пословања на релевантном тржишту, те да је Подносилац захтјева присиљен прихватити неповољне и привредно штетне услове који по природи транспортне дјелатности не постоје или нити би постојали без предметног Уговора. То значи да је БОСМЕКНИ ТРАНС условљен да врши превоз на линији Болница – Свиће по реду вожње заједно са ЈКП Зеницатранс мимо воље и заједно са ЈКП Зеницатранс, а која је регистровала нови ред вожње који је по поласку готово идентичан постојећем реду вожње, док је прије само БОСМЕКНИ ТРАНС возио на тој линији.

- Уговором се присиљава да одустане од уходаних редова вожње.

- У овом периоду претрпљена је велика штета, у том смислу Уговор се не може сматрати Уговором мале вриједности. Подносилац сматра да је имао равноправан и законом дефинисан статус данас би располагао с двадесетак редова вожње, већим бројем упослених и неуспоредиво бољим показатељима, за разлику од тога гдје се сада бори за властиту егзистенцију.

- На тржишту јавног линијског превоза Општине Зеница, злоупотреба доминантног положаја огледа се у сљедећем:

- Кршење законских права огледа се и у регистровању тзв. "заштитних редова вожње" од стране ЈКП Зеницатранс, за које зна да их неће обављати, али истим онемогућује неком другом превознику да на тој релацији направи свој приједлог реда вожње.

- Према уговору Општина Зеница не организује јавно усклађивање редова вожње, већ исте одобрава - додјељује ЈКП Зеницатранс, а на штету других превозника.

- У смислу проблема с којим се суочава, Подно-силац захтјева је уложио бројне приговоре, општинским, кантоналним и федералним тије-лима, од којих није било резултата, с изузетком акта Кантоналне инспекције бр. 18-27-07180/12-05-02-02 од 2. новембра 2012, којим је констатовала да је Општина Зеница одговорна за неорганизовање јавног усклађивања редова вожње и кршења Закона о цестовном превозу ФБиХ.

- Временски период у којем се одвија кршење прописа на које се позива Подносилац захтјева одвијало се и прије закључивања спорног Уговора, када су прихваћали нерентабилне линије које су им додјељиване, за које је био приморан ставити у стање мировања.

- Након потписивања Уговора, није био у могућ-ности реактивирати предметне редове вожње, те су изложени покушајима да му се преотме и постојећи ред вожње Болница – Свиће.

- Од 2008. године Општина Зеница престаје овјера-вати "стари ред вожње" на штету Подносиоца захтјева.

Дана 6. маја 2016. године запримљена је допуна Захтјева број: 04-26-2-008-3-II/16 у којој је Подносилац захтјева допунио захтјев, у којем је поновно навео чињенице из захтјева уз додатна појашњења.

Слиједом наведеног, Конкуренцијски свајет је оцијенио да повреде Закона, на које Подносилац захтјева указује, није


могуће утврдити без проведбе поступка, те је у складу са чланом 32. став (2) Закона, на 130. сједници одржаној дана 8. јуна 2016. године, донио Закључак о покретању поступка, број: 04-26-2-008-4-II/16 (у даљем тексту: Закључак), ради утврђивања постојања забрањених конкуренцијских дјеловања у смислу члана 4. став (1) тачка б), ц) и д) и члана 10. Закона.

Конкуренцијски савјет, у складу са чланом 33. став (1) Закона, је доставио Захтјев и Закључак на одговор противној страни у поступку, Граду Зеница, Трг Босне и Херцеговине 6., 72 000 Зеница, Босна и Херцеговина актом број: 04-26-2-008-9-II/16 дана 8. јуна 2016. године.

Конкуренцијски савјет је доставио Закључак Подносиоцу захтјева, актом број: 04-26-2-008-8-II/16 дана 8. јуна 2016. године.

Град Зеница у остављеном року није доставио свој одговор на Закључак, па је Конкуренцијски савјет упутио дана 6. јула 2016. године поновљени Захтјев за доставом обавезног одговора број: 04-26-2-008-13-II/16, те дана 14. септембра 2016. године број: 04-26-2-008-14-II/16.

Такође, дана 14. септембра 2016. године, упућен је Захтјев за информације и ЈКП Зеницатранс број: 04-26-2-008-15-II/16, као и Министарству за просторно уређење, промет и комуникације и заштиту околине ЗЕ-ДО кантона број: 04-26-2-008-16-II/16.

Град Зеница је дана 28. септембра доставила Обавјештење број: 04-26-2-008-18-II/16 у којем је наведено како Одлуком о повјеравању обављања комуналне дјелатности јавног превоза лица у градском и приградском саобраћају ("Службене новине опћине Зеница", број 2/2000) функција "јавног превоза лица и градском и приградском саобраћају повјерена је привредном субјекту "Зеницатранс-превоз путника" д.д. Зеница као јавна комунална функција.

Наиме, даље се наводи како је ЈКП Зеницатранс према Закону о јавним предузећима у групи тих подузећа по критеријуму дјелатности (јавна комунална услуга) и по критеријуму власничког учешћа Града Зеница (83%). Законима о комуналним дјелатностима утврђено је да "обављање јавног превоза путника" представља комуналну потрошњу и као комунална дјелатност је од јавног интереса и обавља се као јавна служба што подразумијева потреба урбаног друштва које су незамјењив услов живота и рада грађана, државних органа, привредних и других субјеката. Град Зеница као јединица локалне самоуправе (према Закону о принципима локалне самоуправе) дужна је осигурати обављање комуналне дјелатности. У конкретном случају Град Зеница осигурава обављање дјелатности јавног превоза особа у градском и приградском промету на начин што је основала и организовала ЈКП Зеницатранс.

Дана 28. септембра 2016. године запримљен је под бројем: 04-26-2-008-17-II/16 поднесак од стране Министарства за просторно уређење, промет и комуникације и заштиту околине Зе-До кантона у којем се у битном наводи како је одредбама члана 24. Закона о цестовном превозу Федерације Босне и Херцеговине прописано је да се редови вожње на градским и приградским линијама региструју након обављеног усклађивања са роком важења од најмање три године и да важе до утврђивања новог регистра редова вожње код градске односно општинске службе за послове цестовног промета за градске линије односно општинске линије, ако градска односно општинска служба која је извршила регистрацију није одредила дужи рок. Такође, начин, критеријуми и поступак усклађивања, овјера и регистрација редова вожње, образац, садржај и начин вођења регистра редова вожње регулисани су правилником којег доноси федерални министар. У конкретном случају поступак

усклађивања или одобравања и регистрације редова вожње општинских/градских аутобуских линија на подручју града Зеница не проводи се у складу са одредбама Закона о цестовном превозу Федерације БиХ и подзаконских аката донесених на темељу истог него се јавни линијски превоз путника у граду Зеница организира сходно Уговору о повјеравању обављања комуналне дјелатности јавног превоза лица у градском и приградском промету на подручју општине Зеница број: 02-23-11-18685/00 од 21. августа 2000. године. Имајући у виду јавни интерес када је у питању овај вид превоза Министарство за просторно уређење, промет и комуникације и заштиту околине се укључило у ову проблематику с циљем пружања помоћи у рјешавању проблема у обављању дјелатности јавног линијског превоза путника у Граду Зеница. У поднеску је даље наведено, да настали проблеми морају бити ријешени на законит начин због чега су се обратили са захтјевом број: 12-27-18575-5/15 од 6. новембра 2015. године ресорном Федералном министарству да сходно одредбама члана 79. став (1) Закона о цестовном превозу Федерације Босне и Херцеговине хитно наложи да се изврши управни надзор, те подузму законом предвиђене мјере у овом предмету. Како немају повратну информацију о извршеном управном надзору потребно је исту тражити од Федералног министарства промета и комуникација. Посебно се наглашава да је Закон о цестовном превозу Федерације Босне и Херцеговине lex specialis закон који као материјални пропис за област превоза дерогира све друге прописе и да је одредбама Правилника о начину, критеријумима и поступку усклађивања, овјери и регистрацији редова вожње, те садржају и начину вођења регистра ("Службене новине Федерације БиХ", број 79/13, 91/14, 98/14 и 84/15) прописано расписивање јавног позива о покретању поступка усклађивања или поступака одобравања редова вожње како за федералне, кантоналне линије тако и за општинске и градске линије. Само на овај начин би сви заинтересовани превозници могли равноправно и под истим условима имати приступ тржишту у области јавног линијског превоза путника, што није случај у раније општини, а данас Граду Зеница.

Дана 5. октобра 2016. године запримљен је и поднесак број: 04-26-2-008-19-II/16, од стране ЈКП Зеницатранс у којем је у кратким цртама наведено како је дана 19. новембра 2015. године Агенцији за јавне набавке БиХ упућен "Захтјев за мишљење о конкурентности тржишта у области промета за аутобуске линије на географском подручју општине Зеница", па је слиједом законске процедуре од стране Агенције за јавне набаве БиХ исти Захтјев упућен Конкуренцијском савјету БиХ, те да је дана 8. марта 2016. године Конкуренцијски савјет донио мишљење у којем је наведено како тржиште јавног градског и приградског превоза путника у Граду Зеница није отворено за конкуренцију.

4. Релевантно тржиште

Релевантно тржиште, у смислу члана 3. Закона, те чл. 4. и 5. Одлуке о утврђивању релевантног тржишта ("Службени гласник БиХ", бр. 18/06 и 33/10) чини тржиште одређених производа/услуга који су предмет обављања дјелатности на одређеном географском тржишту.

Према одредби члана 4. Одлуке о утврђивању реле-вантног тржишта, релевантно тржиште производа обухваћа све производе и/или услуге које потрошачи сматрају међу-собно замјењивим с обзиром на њихове битне каракте-ристике, квалитет, намјену, цијену или начин употребе.

Према одредби члана 5. Одлуке о утврђивању релевантног тржишта, релевантно географско тржиште


обухваћа цјелокупну или значајан дио територије Босне и Херцеговине на којој привредни субјекти дјелују у продаји и/или куповини релевантне услуге под једнаким или довољно уједначеним условима и који то тржиште битно разликују од услова конкуренције на сусједним географским тржиштима.

Релевантно тржиште услуга предметнога поступка је тржиште јавног превоза путника.

Релевантно земљописно тржиште предметнога поступка је подручје Град Зеница.

Слиједом наведенога, релевантно тржиште предметног поступка је утврђено као тржиште јавног превоза путника на подручју Града Зеница.

5. Усмена расправа и даљи тијек поступка

У даљем току поступка, будући да се ради о поступку са странкама са супротним интересима, Конкуренцијски савјет је заказао усмену расправу, у складу са чланом 39. Закона, за дан 26. октобар 2016. године (позив достављени Подносиоцу захтјева актом број: 04-26-2-008-21-II/16 дана 12. октобра 2016. године и Влади ЗЕ-ДО кантона актом број: 04-26-2-008-20-II/16 дана 12. октобра 2016. године).

На усменој расправи одржаној у просторијама Конкуренцијског савјета (Записник број: 04-26-2-008-24-II/16 од 26. октобра 2016. године), испред Подносиоца захтјева назочио је Закир Жуна директор, а испред Града Зенице, Југослав Анђелић, помоћник градоначелника у служби за економске послове Града Зеница (по пуномоћи број: 02-49-21033/16 од 26. октобар 2016. године) и Јусуф Борић, директор ЈКП Зеницатранс, у својству стручног помагача.

На усменој расправи обје странке су се очитовале како остају код свих досадашњих навода и доказа изнесених у поступку.

Такође, у складу са упитом водитеља поступка у циљу разјашњења чињеница у поступку, Подносилац захтјева се очитовао и како до 2009. године, није знао за закључени (оспоравани) Уговор између тада Општине и ЈКП Зеницатранс, те да је од 1999. године до 2008. године, Општина редовно и уредно овјеравала редове вожње, а да тек када је 2009. године тражено ново продужење реда вожње, општина Зеница дала одговор да је основано ЈКП Зеницатранс и да им је повјерила обављање превоза путника на територији општине Зеница. Подносилац захтјева се очитовао и о чињеници како је од укупно шест линија у периоду 1999. до 2000. године на четири линије Општина Зеница извршила корекције редова, а за линију број 210 (Болница-Свиће) у 2009. години је донесен нови ред вожње за ЈКП Зеницатранс, који прометује на готово идентичној релацији, као и да линија број 188 није угрожена, из разлога нерентабилности.

Противна страна се очитовала да је Одлуком о повјеравању обављања комуналне дјелатности јавног превоза лица у градском и приградском саобараћају из 2000. године, тада Општина Зеница превоз путника у потпуности повјерила ЈКП Зеницатранс и то на начин да исти вози на свим линијама на којима има довољно капацитета, а у случају да су капацитети недовољни исти је имао право да ангажује трећа лица, те објаснио на који начин се одвија поступак отварања и регистровања нових редова вожње.

Везано за наводе Подносиоца захтјева да Град од потписивања Уговора 2000. године није заказивао нити проводио јавно усклађивање редова вожње, Противна страна је дала појашњење да су Закон о цестовном превозу и Закон о комуналним дјелатностима различите категорије. Закон о цестовном превозу прописује обавезу јавног усклађивања редова вожње, а Закон о комуналним дјелатностима на

основу члана 3. под е), члана 4. под 5), члана 8. под 3), члана 9. став 1., члана 10., члана 18. под 1), члана 19. под 1) и одредбе чланова 10., 11. и 12., прописује да цијена комуналне услуге садржи све трошкове текућег одржавања и функционисања комуналног система на који се односи, те трошкове нових сталних средстава даваоца комуналне услуге и ануитета кредитних задужења за стратешке пројекте према члану 34. став 2. и став 3. Такође, Статутом града Зеница, у члану 12., су одређени послови којима се непосредно остварују потребе грађана међу којима је и организовање и унапрјеђење локалног превоза. Чланом 52., Градски савјет оснива својом одлуком Јавна предузећа из области комуналне дјелатности.

Противна страна сматра да, без обзира на законску обавезу јавног усклађивања редова вожње, обзиром да се ради о комуналној дјелатности која је у потпуности регулисана законом и подзаконским актима, те да је комунална дјелатност дјелатност превоза повјерена ЈКП Зеницатранс - није било потребе да се врши јавно усклађивања редова вожње.

Градски савјет одређује висину цијене превоза, које су обавезујуће само за ЈКП Зеницатранс, а корекција редова вожње је вршена у корист ЈКП Зеницатранс искључиво, из разлога да би се испоштовала Одлука и Уговор из 2000. године, а све је вршено на захтјев мјесних заједница.

У периоду од 2000. године до данас са захтјевом за додјелу, или усклађивање редова вожње једино се јављао Босмекни транс.

Противна страна је изјавила и да је Босмекни транс покренуо тужбу против Општина Зеница и ЈКП Зеницатранс, са тражењем да се поништи Уговор о повјеравању обављања комуналне дјелатности јавног превоза лица у градском и приградском саобраћају на подручју Општине Зеница закључен дана 9.8.2000. године између тада Општине Зеница и ЈКП Зеницатранс. Ова тужба је одбијена на Општинском и Кантоналном суду, те у том смислу је уложио фотокопију пресуде Кантоналног суда у Зеници број 43 0 П 021239 14 Гж од 20.3.2015. године.

Подносилац захтјева је истакао да на подручју Града Зеница, поред БОСМЕКНИ ТРАНС и ЈКП Зеницатранс, превоз обавља Бисс-тоурс, који нема проблеме на које наилази Босмекни и чији се ред вожње редовно овјерава без обзира на Одлуку и Уговор из 2000. године.

Противна страна се очитовала на овај навод, да ова линија коју вози Бисс-тоурс је једна линија од укупно 46 линија, те да је иста успостављена прије доношења одлуке из 2000. године на захтјев грађана мјесне заједнице, а ЈКП Зеницатранс никада није вршио превоз путника на тој линији.

Подносилац захтјева је навео како је и он регистровао линије 1999. године, дакле прије одлуке, а везано за цијене превоза које прописује Градски савјет да је ова цијена прихваћена од стране Босмекнија, а такође да предмет поступка који се водио, на основу које је донесена Пресуда која је уложена, није је оцјењивао постојање забрањених конкуренцијских дјеловања, а навео је и да је Противна страна у току ове расправе потврдила да је тржиште затворено и да није вршила јавно усклађивање редова вожње, чиме је ограничила наше пословање.

Дана 2. новембра 2016. године Град Зеница је доставила одговор на поднесак са усмене расправе број: 04-26-2-008-26-II/16, у којем је наведено како је Општина Зеница 21. марта 1958. године формирала подузеће "Зеницатранс" – чији је власник у 100% износу за обављање јавне функције превоза путника у градском и приградском промету, те да је исто предузеће од оснивања до данас


прошло неколико организацијских облика, али је увијек имала исти задатак да задовољи потребе становништва на подручју општине Зеница без обзира на економске резултате. Даље се указује на одредбе Закона о комуналним дјелатностима ЗЕ-ДО кантона, статута, те Уговора. Општински савјет одређује минималну цијену превоза коју ЈКП Зеницатранс мора испоштовати без обзира на економске показатеље на линијама. Отварање нових линија врши се по захтјеву мјесних заједница, и Уговора, према којем је ЈКП Зеницатранс обавезна да осигура превоз или ангажује другог превозника. На захтјев МЗ, ЈКП Зеницатранс је линију постојећу Болница-Ричице, продужила до Свића за 2,5 км, а БОСМЕКНИ ТРАНС на линији Болница - Свиће прометује без обзира што нема овјерен ред вожње од стране надлежних органа.

Запримљени поднесак је прослијеђен Подносиоцу захтјева уз пропратни акт Конкуренцијског савјета број 04-26-2-008-27-II/16 дана 22.11.2016. године.

6. Утврђено чињенично стање и оцјена доказа

Након сагледавања релевантних чињеница, доказа и документације достављене од странака у поступку, чињеница изнијетих на усменој расправи, појединачно и заједно, те на основу изведених доказа Конкуренцијски савјет је утврдио сљедеће:

- Савјет општине Зеница је 2. марта 2000. године донио Одлуку о повјеравању обављања комуналне дјелатности јавног превоза лица у градском и приградском саобраћају ("Службене новине опћи-не Зеница", број 2/2000) (даље у тексту: Одлука) којом је у циљу обезбјеђења организованог обављања дјелатности, привредном друштву "Зеница-транс-превоз путника" д.д. Зеница, повјерава се обављање комуналне дјелатности јавног превоза лица у градском и приградском саобраћају.

- На основу Одлуке Општина Зеница је са "Зеница-транс-превоз путника" д.д. Зеница закључила дана 9. августа 2000. године Уговор о повјеравању обављања комуналне дјелатности јавног превоза лица у градском и приградском саобраћају на подручју општине Зеница (Уговор).

- ЈКП Зеницатранс је дионичко друштво основано од Општине Зеница 1958. године у којем је данас 83,7196% акција у власништву Града Зенице.

- Одлука је донесена на основу тада важећег Закона о комуналним дјелатностима ("Службени лист СР БиХ", број 20/90).

У члану 2. је прописано: "Као дјелатности од посебног друштвеног интереса у смислу овог закона сматрају се:... Тачка 8. "јавни превоз лица у градском и приградском саобраћају који обухвата превоз лица аутобусима, трамвајима, тролејбусима, жичарама и успињачама."

У члану 3. је прописано: "(1) Општина обезбјеђује организовано обављање комуналне дјелатности." (2) Комуналне дјелатности може обављати јавно комунално подузеће, друго предузеће, мјесна заједница или радни човјек који оснује радњу ради самосталног обављања дјелатности личним радом (у даљем тексту: давалац комуналне услуге). (3) Општина даје даваоцу комуналне услуге на управљање и одржавање комуналне објекте и уређење индивидуалне и заједничке комуналне потрошње."

У члану 4. је прописано: "(1) Скупштина опћине одлуком оснива јавно комунално предузеће. (2) Одлуком из претходног става ближе се одређују дјелатности које јавно комунално предузеће врши, услови под којима се врши

производња и промет производа, односно обављање услуга, права и обавезе оснивача у управљању јавним комуналним предузећем, начин образовања цијена производа и услуга, као и услови под којима јавно комунално предузеће може повјерити обављање комуналних дјелатности другом предузећу, односно радном човјеку који оснује радњу ради самосталног обављања дјелатности личним радом."

У члану 12. је прописано: (1) Средства за обављање комуналних дјелатности индивидуалне комуналне потрошње обезбјеђују се из цијене комуналних услуга. (2) Цијеном комуналних услуга обезбјеђују се средства за покриће укупних расхода даваоца комуналне услуге и унапређење постојећих комуналних објеката и уређаја, према нормативима и стандардима комуналне дјелатности. (3) Скупштина општине утврђује јединицу мјере и прописује начин образовања цијена комуналних производа и услуга, а цијену утврђује давалац комуналне услуге."

- Ступањем на снагу Закона о комуналним дјелатностима ("Службене новине Зеничко-добојског кантона", број 17/08) престао је важити Закон о комуналним дјелатностима ("Службени лист СР БиХ", број 20/90). Новоусвојени закон прописује у члану 3. став (1) алинеја е) да је комунална дјелатност индивидуалне комуналне потрошње "обављање јавног превоза путника", у члану 4. став (5) под обављањем јавног превоза путника подразумијева се превоз путника по линијама на подручју Кантона, осим превоза жељезницом који се уређује посебним прописом", у члану 5. прописује се слиједеће: "(1) Комуналне дјелатности су од јавног интереса и обављају се као јавне службе. (2) Под појмом јавног интереса у комуналним дјелатностима подразумијева се задовољење оних потреба урбаног друштва које су незамјењив услов живота и рада грађана, државних органа, привредних и других субјеката на подручју Кантона. (3) Под појмом јавне службе у комуналним дјелатностима подразумијевају се дјелатности из члана 3. овог закона, које као опште корисне дјелатности представљају системску цјелину организовања и вршења путем држваних служби, јединица локалне самоуправе, те за то посебно организованих самосталних организација које су прихваћене, подржаване и контролисане од стране државне заједнице.", у члану 6. прописује: "Општине обезбјеђују обавља-ње комуналне дјелатности."

- Статут Општине Зеница ("Службене новине Општине Зеница", број 3/98 и 6/99), прописивао је у члану 13. алинеја 4) да Општина у оквиру самоуправног дјелакруга у складу са Уставом Федерације, Уставом Зеничко-добојског кантона и закона врши сљедеће послове: "води политику уређења насеља, квалитета ставновања, и комуналних објеката, обављање комуналних, услужних и других дјелатности.", а у тачки 6) "уређује локални јавни саобраћај,".

- Статут Града Зеница ("Службене новине Општине Зеница", број 5/15) у члану 11. став (1) алинеја 12) прописује да Град обавља послове којим се непосредно остварују потребе грађана, и то нарочито послове који се односе на: "организи-рање и унапрјеђење локалног јавног превоза,".

- Уговором, који је закључен на основу Одлуке, је извршено повјеравање обављање комуналне дјелатности јавног превоза особа у градском и


приградском промету на подручју општине Зеница привредном субјекту ЈКП Зеницатранс од стране Општине Зеница. Одредбе Уговора у битном дефинишу права и обавезе уговорних страна на слиједећи начин: повјерава се ЈКП Зени-цатранс превоз особа у градском и приградском промету према пречишћеној и усаглашеној мрежи линија и полазака које се усклађују између ЈКП Зеницатранс и надлежне службе Опћине Зеница, која мора омогућити становништву нормалне активности и несметан одлазак на посао и у школу; ЈКП Зеницатранс је дужна успоставити и одржавати ред вожње у складу са споменутом мрежом линија; ЈКП Зеницатранс услуге у правилу пружа властитим средствима, а у случају недостатности истих дужна је пронаћи рјешење како би обављала превоз на утврђени начин (изнајмљивање, ангажовање или на други начин); у случају исказане заинтересованости других превозника на појединим општинским линијама за које постоји интерес и објективна потреба становништва за превозом, надлежна служба Општине Зеница ће исте усмјеравати на ЈКП Зени-цатранс. Уколико се утврди да је оправдана потреба према плану одржавања аутобуских лини-ја, ЈКП Зеницатранс ће ангажовати заинтере-сованог превозника, ако не може одржавати ту линију или полазак својим капацитетима;

- Закон о превозу у унутарњем цестовном промету ("Службене новине Федерације БиХ", број 23/98) прописивао је у члану 2. став (1) да је "Јавни превоз, у смислу овог закона, превоз особа и свари уз одговарајућу накнаду, који је под једнаким условима доступан свим корисницима превозних услуга."

- Закон о цестовном превозу Федерације БиХ ("Службене новине Федерације БиХ", број 28/06) прописује у члану 2. тачка 7. да: ""јавни превоз" је превоз који је под једнаким условима доступан свим корисницима услуга превоза и реализује се у комерцијалне сврхе", а чланом 2. Закона о измјенама и допунама Закона о цестовном превозу Федерације БиХ ("Службене новине Федерације БиХ", број 2/10) ова дефиниција је измијењена и гласи: "јавни превоз" јесте превоз који је под једнаким условима доступан свим превозницима и корисницима услуга превоза и врши се уз накнаду."

- Правилником о начину, критеријумима и поступку усклађивања, овјери и регистрацији редова вожње, те садржају и начину вођења регистра ("Службене новине Федерације БиХ", број 79/13, 91/14, 98/14 и 84/15) прописано је расписивање јавног позива о покретању поступка усклађивања или поступака одобравања редова вожње како за федералне, кантоналне линије тако и за општинске и градске линије. И раније важећи прописи из ове области (Правилник о критериј-умима, поступку и начину усклађивања, регистра-ције и овјере редова вожње те садржају и начину вођења регистра ("Службене новине Федерације БиХ", број 79/06), Правилник о критеријумима, поступку и начину усклађивања и регистрације редова вожње ("Службене новине Федерације БиХ", број 34/03), Правилник о обрасцу, садржају

и начину попуњавања регистра редова вожње ("Службене новине Федерације БиХ", број 36/98).

- Подносилац захтјева има све услове за обављање превозничке дјелатности.

- Међу странкама је неспорно да Општина Зеница није вршила усклађивање и овјеру редова вожње.

- Од потписивања Уговора, ЈКП Зеницатранс, није нудила одржавање аутобуских линија неким другим превозницима, већ је својим капацитетима успијевала задовољити потребе грађана.

- До 2000. године Подносилац захтјева је обављао превоз на шест линија, од којих је четири ставио након 2000. у "стање мировања" ради неиспла-тивсти, линију Зеница-Пепелари Град уредно овјерава јер има карактер кантоналне линије, а за линију Болница-Свиће задњу овјеру реда вожње је имао 2008. године која је важила до 2009. године, а након тога Општина Зеница одбија овјерити исте. Без обзира на наведено, Подносилац захтјева и даље вози на наведеној линији.

- Закон о комуналним дјелатностима прописује у члану 10. став (1) тачка е) да се "цијена комуналне услуге образује према калкулативним параметри-ма којим се осигурава проста репродукција у периоду од двије године" и члану 19. став (8) да постоји могућност да цијена комуналне услуге буде и нижа од економске цијене кориштења, с тим да је разлику средстава дужан надокнадити Град.

Чланом 4. став (1) Закона је прописано да су забрањени споразуми, уговори, поједине одредбе споразума или уговора, заједничка дјеловања и прешутни договори привредних субјеката, као и одлуке и други акти привредних субјеката, који наведеним активностима/актима директно или индиректно учествују или утичу на тржиште, а који за циљ и посљедицу имају спрјечавање, ограничавање или нарушавање конкуренције на тржишту. Чланом 4. став (1) тачка б) прописано је да су забрањени споразуми, који се искључиво односе на "ограничавање и контролу производ-ње, тржишта, техничког развоја или улагања", тачком ц) који се искључиво односе на "подјелу тржишта или извора снабдијевања", а тачком д) који се искључиво односе на "примјену различитих услова за идентичне трансакције с другим привредним субјектима, доводећи их у неповољан положај у односу на конкуренцију".

На основу увида и анализе свих чињеница и доказа изнесених у овом поступку, како појединачно, тако и у њиховој међусобној вези Конкуренцијски савјет је утврдио да Град Зеница, својим поступањем није закључио забрањени споразум из члана 4. став (1) тачка б) Закона, у смислу ограничавања и контроле производње, тржишта техничког развоја или улагања, ни забрањени споразуми из чланка 4. ставак (1) точка ц) у смислу подјеле тржишта или извора снабдијевања, као ни забрањени споразуми из чланка 4. ставак (1) точка д) Закона, у смислу примјене различитих услова за идентичне трансакције с другим привредним субјектима, доводећи их у неповољан положај у односу на конкуренцију, из сљедећих разлога:

У односу на предње одредбе Закона о конкуренцији и утврђене чињенице, Конкуренцијски савјет констатује да је Уговор између тадашње Општине Зеница, данас Града Зеница, и ЈКП Зеницатранс закључен 2000. године, када Закон о конкуренцији није постојао у правном систему Босне и Херцеговине, да је Конкуренцијски савјет као једино тијело надлежно за проведбу одредби Закона о конкуренцији формирано 2004. године, као и да је Закон, на кршење чијих


одредби се позива Подносилац захтјева, ступио на снагу 2005. године, дакле пет година након доношења Одлуке и закључивања Уговора.

Конкуренцијски савјет је стога за потребе поступка и доношења коначне одлуке проматрао период од доношења Закона о конкуренцији 2005. године до данас.

Како члан 4. Закона прописује да су забрањени споразуми, уговори (...) привредних субјеката, који наведе-ним активностима/актима директно или индиректно учеству-ју или утичу на тржиште, а који за циљ и посљедицу имају спрјечавање, ограничавање или нарушавање конкуренције на тржишту.(...) Конкуренцијски савјет сматра да није задовољен услов у погледу циља који се жели постићи, односно да је Уговор имао за циљ спрјечавање, огранича-вање или нарушавање конкуренције. Прије свега, Уговор је закључен пет година прије ступања на снагу Закона, а поред тога, исти је настао као резултат провођења законских надлежности Општине Зеница. Током поступка, утврђено је како је тада важећи Закон о комуналним дјелатностима, као и накнадно донесени прописи, који су на снази и данас, прописивао као једну од побројаних комуналних дјелатности из дјелокруга општине и "јавни превоз особа", те да општина "осигурава организовано обављање комуналне дјелатности", чиме је Конкуренцијски савјет утврдио да је "циљ" оваквог поступања проведба прописа и извршавање својих мјеродавности од стране општине које се организују у циљу задовољавања општих потреба становништва, дакле првенствено у јавном интересу, а не у комерцијалне сврхе, или пак ради спрјечавања, ограничавања или нарушавања конкуренције.

Дакле, у поступку је неспорно утврђено како је Граду Зеница у складу са посебним прописима о обављању комуналних дјелатности дато право, а и обавеза уређивања области "јавног превоза". Сврха таквих прописа је омогућити јединицама локалне самоуправе самосталност у начину организовања обављања услуга од локалног значаја, па се стога и комуналне дјелатности обављају као јавна служба, а јединица локалне самоуправе осигурава њихово обављање.

У ту сврху, обављања својих надлежности, Град Зеница је још 1958. године основао привредни субјекат ЈКП Зеницатранс у којем је 83,7196% акција у власништву Града Зенице, чиме исти има и управљачка права. Па тако закључивањем предметног Уговора, између овако повезаних привредних субјеката, којима се регулишу њихови међусобни односи, не може се цијенити као недопуштено. Чињеницом да би оцјеном недопуштености оваквог Уговора, правно и чињенично ЈКП Зеницатранс била спријечена у обављању дјелатности ради које је и основана, те би се ограничила самосталност јединице локалне самоуправе, у овом случају Града Зенице у обављању послова из своје надлежности.

Надаље, обзиром да је Град Зеница већински власник ЈКП Зеницатранс, потпуно је јасно да се овдје ради о повезаним привредним субјектима, те да је ЈКП Зеницатранс под контролом Града Зеница. У прилог томе говори и чињеница да се ЈКП Зеницатранс финансира, између осталог, продајом карата. Међутим цијена аутобуске карте није тржишно формирана, већ цијену аутобуске карте утврђује Градски савјет, у складу са чланом 10. став (1) тачка е) и члана 19. Закона о комуналним дјелатностима, којима је између осталог прописано како се "цијена комуналне услуге образује према калкулативним параметрима који се осигурава проста репродукција у периоду од двије године", чиме је јасно да према начину формирања цијене аутобуске карте ЈКП Зеницатранс није неовисан привредни субјекат,

који се може самостално и у складу са тржишним законима понашати, већ директно под контролом тијела Града. У прилог тој чињеници говори и то да у складу са истим Зако-ном, члан 19. став (8) постоји могућност да цијена кому-налне услуге буде и нижа од економске цијене кориштења, с тим да је разлику средстава дужан надокнадити Град. На повезаност ЈКП Зеницатранс и Града Зеница додатно потврђује и чињеница, како су одредбама Уговора јасно регулисана међусобна права и обавезе, на начин да је тада Град "повјерио" обављање комуналне дјелатности јавног превоза путника привредном субјекту ЈКП Зеницатранс.

Овакав став Конкуренцијског савјета потврђује и случај: "Бодсон" у којем је Европски суд правде утврдио како правила тржишне конкуренције нису била примјењива из разлога што су локалне власти проводиле своју административну дужност, у овом случају било је питање давања концесије за услуге сахрањивања. Суд је нагласио да члан 101. ТФЕУ (Уговора о функционисању ЕУ) није примјењив на општине које дјелују у својству јавне власти и којима је повјерено обављање јавних служби (Случај 30/87 Corinne Bodson v. SA Pompes funebres des regions liberees [1998] ECR 2479, пара 18).

Такође, пракса Европског суда правде указује да споразуми у смислу члана 4. Закона између повезаних лица нису забрањени. Тако су у случају C-73/95 P, Viho Europe BV v. Commission [1996] ECR I-5457, пара. 51, 61 и 63 заузети слиједећи ставови:

(51) Уколико, као у овом случају, подружница, иако има посебан правни субјективитет, не одређује слободно своје понашање на тржишту, већ извршава инструкције које јој је директно или индиректно дало матично друштво под чијом је пуном контролом, Члан 85 (1) се не примјењује на однос између подружнице и матичног друштва са којим чини једну економску јединицу.

(61) Члан 85 (1) (д) Уговора забрањује споразуме између привредних субјеката, одлуке удружења привредних субјеката и праксе усклађеног дјеловања који примјењују различите услове за еквивалентне трансакције са другим странама у трговини, чиме их стављају у неповољан конкурентски положај. Дискриминација на коју Члан 85 (1) циља стога мора бити резултат споразума, одлуке или усклађене праксе између засебних и аутономних привредних субјеката, а не резултат једностраног понашања једног привредног субјекта.

(63) Осим тога, Суд изнад сматра (види став 51) да Паркер и његове подружнице чине јединствену економску јединицу чије једнострано понашање није забрањено Чланом 85 (1) (д) Уговора. Сходно томе, у овом случају не постоји дискриминација против Вихо која може бити буде предмет санкције за кршење члана 85. (1) (д).

Имајућу у виду утврђено чињенично стање, да се ради о преносу јавних овласти на "повезани" субјекат, односно субјекат који је у власништву Града, као и на законске прописе који регулишу ову област, тј. да се ради и о законској обавези о обављању комуналних дјелатности, као и праксу Европске комисије и Европског суда правде у погледу постојања забрањених споразума између повезаних субјеката, Конкуренцијски савјет је донио одлуку као у тачки 1. диспозитива.

Надаље, према чињеницама утврђеним у поступку, предметним Уговором, од стране Града додијељен је доминантни положај привредном субјекту ЈКП Зеницатранс, за обављање јавне услуге превоза путника у градском и приградском саобраћају на подручју Града Зеница.

С тим у вези, члан 10. Закона о конкуренцији прописује да је забрањена свака злоупотреба доминантног положаја


једног или више привредних субјеката на релевантном тржишту. Члан 10. став (1) прописује како је злоупотреба доминантног положаја се посебно односи на: а) директно или индиректно наметање нелојалних куповних или продајних цијена или других трговинских услова којима се ограничава конкуренција, б) ограничавање производње, тржишта или техничког развоја на штету потрошача, ц) примјена различитих услова за исту или сличну врсту послова с осталим странама, чиме их доводе у неравноправан или неповољан конкурентски положај, и д) закључивање споразума којима се увјетује да друга страна прихвати додатне обавезе које по својој природи или према трговинским обичају немају везе с предметом таквог споразума.

Конкуренцијски савјет констатује да је Подносилац захтјева покренуо поступак против Града Зеница, који у овом конкретном случају уопште није учесник на релевантном тржишту јавног превоза путника на подручју Града Зеница, те би у том смислу његов тржишно учешће износило 0%, и исти дакле нема уопште положај на тржишту, а понајмање доминантни. Међутим, како је претходно установљено да је ЈКП Зеницатранс под контролом Града Зеница, а који јесте доминантан на релевантном тржишту, Конкуренцијски савјет је анализовао овај случај имајући у виду тај аспект.

Конкуренцијски савјет констатује да, иако је Подносилац захтјева свој захтјев поднио и из разлога кршења члана 10. Закона, а у вези с злоупотребом доминантног положаја, исти захтјев није образложио на начин да га је прецизирао у односу на доминантни положај, или пак описао понашање противне стране које би могло представљати било који облик злоупотребе.

Анализом достављене аргументације, као и осталих доказа изложених у поступку, Конкуренцијски савјет је утврдио да је Уговором, додијељен доминантни положај ЈКП Зеницатранс, на релевантном тржишту. Одредба члана 5. Уговора, прописује да "у случају недовољног броја аутобуса, обавезан је да, у сарадњи са ресорном службом опћине Зеница, пронађе одговарајућа рјешења кроз ангажовање, изнајмљивање или на друге начине ријеши питање комплетног превоза…". Даље у члану 5. је прописано "у случају исказане заинтересованости других превозника, за превоз путника на појединим општинским линијама, за које постоји интерес и објективна потреба становништва за превозом, надлежна Служба опћине Зеница ће исте усмјеравати на ЈКП Зеницатранс. Уколико се утврди да је оправдана потреба, према плану одржавања аутобусних линија, ЈКП Зеницатранс ће ангажовати заинтересованог превозника, ако не може одржавати ту линију или полазак својим капацитетима."

Из овако постављених уговорних одредби, Конкурен-цијски савјет Закључује да је Општини Зеница приликом закључења спорног Уговора, циљ био да успостави ефикасан јавни превоз путника, што и јесте њена законска обавеза, а не представља злоупотребу доминантног положаја.

Према утврђеним чињеницама, модалитет злоупотребе описан у тачки а. "директно или индиректно наметање нелојалних куповних или продајних цијена или других трговинских услова којима се ограничава конкуренција" члана 10. Закона, није испуњен од стране ЈКП Зеницатранс, јер својим понашањем није наметао цијене, нити нудио неке друге трговинске услове, било којем привредном субјекту на релевантном тржишту.

Модалитет злоупотребе описан у тачки б. "ограни-чавање производње, тржишта или техничког развоја на штету потрошача" члана 10. Закона такође није испуњен, јер

током поступка Подносилац није доказао, а ни чињенице и докази који су изведени нису указали да је поступањем ЈКП Зеницатранс у обављању услуга радио ограничавање које би резултирало штетом за потрошаче. Управо одредбе Уговора којима се ЈКП Зеницатранс обавезао да "пронађе одговарајућа рјешења кроз ангажовање, изнајмљивање или на друге начине ријеши питање комплетног превоза" спријечавају настанак штете за потрошаче.

Модалитет злоупотребе описан у тачки ц. "примјена различитих услова за исту или сличну врсту послова с осталим странама, чиме их доводе у неравноправан или неповољан конкурентски положај" члана 10. Закона такође, није испуњен. У овом случају треба указати на чињеницу како оспоравани Уговор предвиђа могућност укључивања нових привредних субјеката на тржиште у случају немогућности обављања услуге од стране ЈКП Зеницатранс, било због недостатних техничких капацитета, било неких других разлога, али такво укључивање нових субјеката није вршено, јер је ЈКП Зеницатранс успјела својим капацитетима извршити покрити све тражене линије у Граду, јер од дана закључивања оспораваног Уговора, ЈКП Зеницатранс није укључивао нове превознике у обављање послова за које је и задужен.

Модалитет злоупотребе описан у тачки д., а који се односи на "закључивање споразума којима се условљава да друга страна прихвати додатне обавезе које по својој природи или према трговинским обичају немају везе с предметом таквог споразума", такође из свих доказа изве-дених током поступка, Конкуренцијски савјет није прона-шаљо постојање понашања које би одговарало оваквом опису злоупотребе доминантног положаја.

Обзиром да је у складу са чланом 36. Закона терет доказивања на странци која је поднијела захтјев за покретање поступка. Конкуренцијски савјет је утврдио како, Град Зеница, својим поступањем није вршио злоупотребу доминантног положаја према тачки а), б), ц) и д) члана 10. став (2) Закона о конкуренцији, или је то Подносилац захтјева пропустио да докаже.

Конкуренцијски савјет се у овом поступку није бавио рјешавањем сукоба закона, односно који је закон требало примијенити, је ли то Закон о цестовном превозу, било стари који је био на снази када је потписан Уговор, како је то током поступка тврдио Подносилац захтјева или пак Закон о комуналним дјелатностима, како је тврдила противна страна, обзиром да је ово питање ван надлежности Конкуренцијског савјета. Конкуренцијски савјет је испитивао у оквиру Закона о конкуренцији, а у складу са својим надлежностима прописаним истим законом, је ли дошло до испуњења бића дјела из члана 4. Закона, односно је ли предметни Уговор може представљати забрањени споразум, и је ли дошло до испуњења бића дјела из члана 10., односно је ли примјеном Уговора настала злоупотреба доминантног положаја.

Имајући у виду наведено, Конкуренцијски савјет је одлучио као у тачки 1. и 2. диспозитива овога Рјешења.

Конкуренцијски савјет сматра да би у погледу интереса потрошача односно корисника комуналних услуга било пожељно отварање и ових дјелатности тржишној конку-ренцији у мјери у којој то неће довести у питање изврша-вање задаћа које су им повјерене посебним прописима, те у том смислу и у складу са овластима из члана 25. став (ф) Закона даје препоруку да надлежна тијела приликом извршавања својих законских надлежности везаних за уређења начина пружања комуналних услуга имају у виду да јака тржишна конкуренција резултира добробити за крајње потрошаче, било да се ради о грађанима било о привредним субјектима.


7. Трошкови поступка

Дана 2. новембра 2016. године, пуномоћник и стручни помагач испред Града Зенице, са усмене расправе одржане 26. октобра 2016. године, доставили су своје трошковнике, са траженим износом од по 150,00 КМ за трошкове дневнице и превоза, запримљене под бројем: 04-26-2-008-26-II/16.

Подносилац захтјева није тражио трошкове. Конкуренцијски савјет је приликом одређивања

трошкова поступка узео у обзир одредбе Закона о управном поступку ("Службени гласник БиХ", бр. 29/02, 12/04 и 88/07 и 93/09), и то члан 105. став (2) Закона о управном поступку када у поступку учествују двије или више странака са супротним интересима, странка која је изазвала поступак, а на чију је штету поступак окончан, дужна је противној странци надокнадити оправдане трошкове који су тој странци настали у поступку.

Према члану 105. став (3) Закона о управном поступку трошкови за правно заступање надокнађују се само у случајевима кад је такво заступање било нужно и оправдано.

Конкуренцијски савјет сматра да ангажовање стручног помагача у овом случају не спада у нужне и оправдане трошкове. Такође, пуномоћник Противне стране је уједно и упосленик исте, тако да приликом заступања нису настали додатни трошкови за Противну страну који су нужни и оправдани, па је стога захтјеве за накнаду трошкова одбио.

На основу горе наведеног, Конкуренцијски савјет је одлучио као у тачки 3. диспозитива овога Рјешења.

8. Поука о правном лијеку

Против овога Рјешења није дозвољена жалба. Незадовољна странка може покренути Управни спор

пред Судом Босне и Херцеговине у року од 30 дана од дана пријема, односно објављивања овога Рјешења.

Број 04-26-2-008-28-II/16 22. децембра 2016. године

Сарајево

Предсједница Мр Аријана Регода-

Дражић, с. р.

AGENCIJA ZA DRŽAVNU SLUŽBU BOSNE I HERCEGOVINE

154 Na osnovu člana 29. stav (4) Odluke o načinu polaganja

javnog i stručnog ispita ("Službeni glasnik BiH", br. 96/07, 43/10 i 103/12), a u vezi sa članom 28. stav (5) Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10 i 40/12), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje

PREGLED POSTAVLJENIH DRŽAVNIH SLUŽBENIKA PO

JAVNIM OGLASIMA ZA JANUAR 2017. GODINE

I 1. Azra Bečić, postavlja se na radno mjesto stručni saradnik u

Odsjeku za bilateralnu pomoć zemalja EU BiH Sektora za koordinaciju pomoći EU - Direkcija za evropske integracije Vijeća ministara BiH, počev od 01.03.2017. godine.

2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B1 platnog razreda državnih službenika.

II 1. Svjetlan Sarić, postavlja se na radno mjesto stručni saradnik

u Odsjeku za strategiju i planiranje Sektora za strategiju i politike integracija - Direkcija za evropske integracije Vijeća ministara BiH, počev od 02.02.2017. godine.


III 1. Marina Gavran, postavlja se na radno mjesto I sekretar u

Uredu za odnose sa javnošću - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.02.2017. godine.

2. Državnom službeniku iz tačke 1. pripada plata iz B6 platnog razreda državnih službenika diplomatsko - konzularnog osoblja.

IV 1. Snježana Starčević, postavlja se na radno mjesto II sekretar

u Uredu za odnose sa javnošću - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 06.02.2017. godine.


V 1. Aleksandar Budiša, postavlja se na radno mjesto I sekretar

u Odsjeku za ceremonijal Odjela za diplomatski protokol - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.02.2017. godine.


VI 1. Marin Marić, postavlja se na radno mjesto III sekretar u

Odsjeku za analizu i planiranje Odjela za planiranje i informisanje - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.02.2017. godine.


VII 1. Edin Paldum, postavlja se na radno mjesto III sekretar u

Odsjeku za susjedne zemlje Sektora za bilateralne odnose - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.03.2017. godine.


VIII 1. Cvijan Tešanović, postavlja se na radno mjesto III sekretar

u Odsjeku za ekonomsku diplomatiju Sektora za bilateralne odnose - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.02.2017. godine.


IX 1. Aida Spasojević, postavlja se na radno mjesto II sekretar u

Odsjeku za pravne, kadrovske i prevodilačke poslove Sektora općih poslova - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.02.2017. godine.


X 1. Bojan Planinčić, postavlja se na radno mjesto III sekretar u




XI 1. Jelena Jovović, postavlja se na radno mjesto II sekretar za

engleski jezik u Odsjeku za pravne, kadrovske i prevodilačke poslove Sektora općih poslova - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.02.2017. godine.


Broj 03-34-2-130/17 07. februara 2017. godine

Sarajevo Direktor

Neven Akšamija, s. r.

Na temelju članka 29. stavak (4) Odluke o načinu polaganja javnog i stručnog ispita ("Službeni glasnik BiH", br. 96/07, 43/10 i 103/12), a u svezi s člankom 28. stavak (5) Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10 i 40/12), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje


JAVNIM NATJEČAJIMA ZA SIJEČANJ 2017. GODINE

I 1. Azra Bečić, postavlja se na radno mjesto stručni suradnik u

Odsjeku za bilateralnu pomoć zemalja EU BiH Sektora za koordinaciju pomoći EU - Direkcija za europske integracije Vijeća ministara BiH, počev od 01.03.2017. godine.

2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B1 platnog razreda državnih službenika.

II 1. Svjetlan Sarić, postavlja se na radno mjesto stručni suradnik

u Odsjeku za strategiju i planiranje Sektora za strategiju i politike integracija - Direkcija za europske integracije Vijeća ministara BiH, počev od 02.02.2017. godine.


III 1. Marina Gavran, postavlja se na radno mjesto I tajnik u

Uredu za odnose s javnošću - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.02.2017. godine.

2. Državnom službeniku iz točke 1. pripada plaća iz B6 platnog razreda državnih službenika diplomatsko - konzularnog osoblja.

IV 1. Snježana Starčević, postavlja se na radno mjesto II tajnik u

Uredu za odnose s javnošću - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 06.02.2017. godine.


V 1. Aleksandar Budiša, postavlja se na radno mjesto I tajnik u

Odsjeku za ceremonijal Odjela za diplomatski protokol - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.02.2017. godine.


VI 1. Marin Marić, postavlja se na radno mjesto III tajnik u

Odsjeku za analizu i planiranje Odjela za planiranje i informiranje - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.02.2017. godine.


VII 1. Edin Paldum, postavlja se na radno mjesto III tajnik u

Odsjeku za susjedne zemlje Sektora za bilateralne odnose - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.03.2017. godine.


VIII 1. Cvijan Tešanović, postavlja se na radno mjesto III tajnik u

Odsjeku za ekonomsku diplomaciju Sektora za bilateralne odnose - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.02.2017. godine.


IX 1. Aida Spasojević, postavlja se na radno mjesto II tajnik u



X 1. Bojan Planinčić, postavlja se na radno mjesto III tajnik u



XI 1. Jelena Jovović, postavlja se na radno mjesto II sekretar za

engleski jezik u Odsjeku za pravne, kadrovske i prevodilačke poslove Sektora općih poslova - Ministarstvo vanjskih poslova BiH, počev od 01.02.2017. godine.


Broj 03-34-2-130/17 07. veljače 2017. godine

SarajevoDirektor

Neven Akšamija, v. r.

На основу члана 29. став (4) Одлуке о начину полагања јавног и стручног испита ("Службени гласник БиХ", бр. 96/07, 43/10 и 103/12), а у вези са чланом 28. став (5) Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10 и 40/12), Агенција за државну службу Босне и Херцеговине, по службеној дужности, објављује


ПРЕГЛЕД ПОСТАВЉЕНИХ ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА ПО ЈАВНИМ ОГЛАСИМА ЗА ЈАНУАР 2017. ГОДИНЕ

I 1. Азра Бечић, поставља се на радно мјесто стручни

сарадник у Одсјеку за билатералну помоћ земаља ЕУ БиХ Сектора за координацију помоћи ЕУ – Дирекција за европске интеграције Савјета министара БиХ, почев од 01.03.2017. године.

2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б1 платног разреда државних службеника.

II 1. Свјетлан Сарић, поставља се на радно мјесто стручни

сарадник у Одсјеку за стратегију и планирање Сектора за стратегију и политике интеграција – Дирекција за европске интеграције Савјета министара БиХ, почев од 02.02.2017. године.


III 1. Марина Гавран, поставља се на радно мјесто I секретар

у Уреду за односе са јавношћу - Министарство иностраних послова БиХ, почев од 01.02.2017. године.

2. Државном службенику из тачке 1. припада плата из Б6 платног разреда државних службеника дипломатско - конзуларног особља.

IV 1. Сњежана Старчевић, поставља се на радно мјесто II

секретар у Уреду за односе са јавношћу - Министарство иностраних послова БиХ, почев од 06.02.2017. године.


V 1. Александар Будиша, поставља се на радно мјесто I

секретар у Одсјеку за церемонијал Одјела за дипломатски протокол - Министарство иностраних послова БиХ, почев од 01.02.2017. године.


VI 1. Марин Марић, поставља се на радно мјесто III секретар

у Одсјеку за анализу и планирање Одјела за планирање и информисање - Министарство иностраних послова БиХ, почев од 01.02.2017. године.


VII 1. Един Палдум, поставља се на радно мјесто III секретар

у Одсјеку за сусједне земље Сектора за билатералне односе - Министарство иностраних послова БиХ, почев од 01.03.2017. године.


VIII 1. Цвијан Тешановић, поставља се на радно мјесто III

секретар у Одсјеку за економску дипломатију Сектора за билатералне односе - Министарство иностраних послова БиХ, почев од 01.02.2017. године.


IX 1. Аида Спасојевић, поставља се на радно мјесто II

секретар у Одсјеку за правне, кадровске и преводилачке послове Сектора општих послова - Министарство иностраних послова БиХ, почев од 01.02.2017. године.


X 1. Бојан Планинчић, поставља се на радно мјесто III

секретар у Одсјеку за правне, кадровске и преводилачке послове Сектора општих послова - Министарство иностраних послова БиХ, почев од 01.02.2017. године.


XI 1. Јелена Јововић, поставља се на радно мјесто II секретар

за енглески језик у Одсјеку за правне, кадровске и преводилачке послове Сектора општих послова - Министарство иностраних послова БиХ, почев од 01.02.2017. године.


Број 03-34-2-130/17 07. фебруара 2017. године

СарајевоДиректор

Невен Акшамија, с. р.

155 Na osnovu člana 28. stav (5) Zakona o državnoj službi u

institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10 i 40/12) i člana 12. stav (3) Pravilnika o uslovima i načinu obavljanja internih konkursa, internih i eksternih premještaja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 62/10 i 30/14), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje


INTERNIM OGLASIMA ZA JANUAR 2017. GODINE

I 1. Edina Čavčić, postavlja se na radno mjesto viši stručni

saradnik za bilateralne trgovinske odnose u Odsjeku za bilateralne trgovinske odnose Sektora za međunarodne trgovinske odnose, Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, počev od 01.01.2017. godine.

2. Državni službenik iz tačke 1. razrješava se dužnosti državnog službenika na dosadašnjem radnom mjestu.


II 1. Elma Demir, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik

za nadgledanje provođenja carinskih propisa u Odsjeku za nadgledanje provođenja carinskih propisa Sektora za carinsku politiku i tarife, Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, počev od 01.01.2017. godine.




III 1. Tanja Aleksić, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za materijalno-finansijske poslove i poslove javnih nabavki u Odsjeku za materijalno-finansijske poslove Sektora za pravne i opće poslove, Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, počev od 01.01.2017. godine.



IV 1. Stojanka Supić, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za osiguravanje kvaliteta-ljudski resursi i interne procedure rada HR AND IP u Odjeljenju za osiguranje kvaliteta (QAD), Direkcija za civilno zrakoplovstvo BiH, počev od 01.01.2017. godine.



V 1. Biljana Blagojević, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za certificiranje zrakoplovno-meteorološke opreme i službe - MET inspektor u Sektoru za zrakoplovnu navigaciju i aerodrome, Direkcija za civilno zrakoplovstvo BiH, počev od 01.01.2017. godine.



VI 1. Milena Simić, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik

za procjenu dokumentacije u Sektoru za medicinska sredstva, Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 01.01.2017. godine.



VII 1. Ana Cvijanović, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za procjenu dokumentacije u Sektoru za medicinska sredstva, Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 01.01.2017. godine.



VIII 1. Anđelka Stupar, postavlja se na radno mjesto inspektor za

nadzor prometa na veliko u Inspektoratu u Banjaluci, Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 01.01.2017. godine.



IX 1. Antonio Vrljić, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za naučno istraživanje u Odsjeku za izradu i praćenje nastavnih planova i programa obuke, istraživanje,

izdavaštvo i bibliotekarsku djelatnost Sektora za planiranje i podršku obuke, Agencija za školovanje i stručno usavršavanje kadrova BiH, počev od 01.02.2017. godine.



X 1. Nevena Marilović, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik u Odsjeku za državni program pomoći EU BiH Sektora za koordinaciju pomoći EU, Direkciji za evropske integracije Vijeća ministara BiH, počev od 01.02.2017. godine.



XI 1. Daniela Višnjić, postavlja se na radno mjesto šef Odsjeka

za opće poslove u Sektoru za pravne i opće poslove, Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 01.02.2017. godine.



XII 1. Mladen Čančarević, postavlja se na radno mjesto šef

Odsjeka za pravne poslove u Sektoru za pravne i opće poslove, Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 01.02.2017. godine.



Broj 03-34-2-131/17 07. februara 2017. godine

SarajevoDirektor

Neven Akšamija, s. r.

Na temelju članka 28. stavak (5) Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10 i 40/12) i članka 12. stavak (3) Pravilnika o uslovima i načinu obavljanja internih konkursa, internih i eksternih premještaja državnih službenika u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 62/10 i 30/14), Agencija za državnu službu Bosne i Hercegovine, po službenoj dužnosti, objavljuje


INTERNIM NATJEČAJIMA ZA SIJEČANJ 2017. GODINE

I 1. Edina Čavčić, postavlja se na radno mjesto viši stručni

suradnik za bilateralne trgovinske odnose u Odsjeku za bilateralne trgovinske odnose Sektora za međunarodne trgovinske odnose, Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, počev od 01.01.2017. godine.

2. Državni službenik iz točke 1. razrješava se dužnosti državnog službenika na dosadašnjem radnom mjestu.



II 1. Elma Demir, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik

za nadgledanje provođenja carinskih propisa u Odsjeku za nadgledanje provođenja carinskih propisa Sektora za carinsku politiku i tarife, Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, počev od 01.01.2017. godine.



III 1. Tanja Aleksić, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za materijalno-financijske poslove i poslove javnih nabava u Odsjeku za materijalno-financijske poslove Sektora za pravne i opće poslove, Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH, počev od 01.01.2017. godine.



IV 1. Stojanka Supić, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za osiguravanje kvaliteta-ljudski resursi i interne procedure rada HR AND IP u Odjeljenju za osiguranje kvaliteta (QAD), Direkcija za civilno zrakoplovstvo BiH, počev od 01.01.2017. godine.



V 1. Biljana Blagojević, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za certificiranje zrakoplovno-meteorološke opreme i službe - MET inspektor u Sektoru za zrakoplovnu navigaciju i zračne luke, Direkcija za civilno zrakoplovstvo BiH, počev od 01.01.2017. godine.



VI 1. Milena Simić, postavlja se na radno mjesto stručni savjetnik

za procjenu dokumentacije u Sektoru za medicinska sredstva, Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 01.01.2017. godine.



VII 1. Ana Cvijanović, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za procjenu dokumentacije u Sektoru za medicinska sredstva, Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 01.01.2017. godine.



VIII 1. Anđelka Stupar, postavlja se na radno mjesto inspektor za

nadzor prometa na veliko u Inspektoratu u Banjaluci, Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 01.01.2017. godine.



IX 1. Antonio Vrljić, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik za znanstveno istraživanje u Odsjeku za izradu i praćenje nastavnih planova i programa obuke, istraživanje, izdavaštvo i knjižna djelatnost Sektora za planiranje i potporu obuke, Agencija za školovanje i stručno usavršavanje kadrova BiH, počev od 01.02.2017. godine.



X 1. Nevena Marilović, postavlja se na radno mjesto stručni

savjetnik u Odjelu za državni program pomoći EU BiH Sektora za koordinaciju pomoći EU, Direkciji za europske integracije Vijeća ministara BiH, počev od 01.02.2017. godine.



XI 1. Daniela Višnjić, postavlja se na radno mjesto šef Odsjeka

za opće poslove u Sektoru za pravne i opće poslove, Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 01.02.2017. godine.



XII 1. Mladen Čančarević, postavlja se na radno mjesto šef

Odsjeka za pravne poslove u Sektoru za pravne i opće poslove, Agencija za lijekove i medicinska sredstva BiH, počev od 01.02.2017. godine.



Broj 03-34-2-131/17 07. veljače 2017. godine

SarajevoDirektor

Neven Akšamija, v. r.

На основу члана 28. став (5) Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 19/02, 35/03, 4/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/06, 43/09, 8/10 и 40/12) и члана 12. став (3) Правилника о условима и начину обављања интерних конкурса, интерних и екстерних премјештаја државних службеника у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 62/10 и 30/14), Агенција за државну службу Босне и Херцеговине, по службеној дужности, објављује

ПРЕГЛЕД ПОСТАВЉЕНИХ ДРЖАВНИХ СЛУЖБЕНИКА ПО ИНТЕРНИМ ОГЛАСИМА ЗА ЈАНУАР 2017. ГОДИНЕ

I 1. Едина Чавчић, поставља се на радно мјесто виши

стручни сарадник за билатералне трговинске односе у


Одсјеку за билатералне трговинске односе Сектора за међународне трговинске односе, Министарство спољне трговине и економских односа БиХ, почев од 01.01.2017. године.

2. Државни службеник из тачке 1. разрјешава се дужности државног службеника на досадашњем радном мјесту.


II 1. Елма Демир, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за надгледање провођења царинских прописа у Одсјеку за надгледање спровођења царинских прописа Сектора за царинску политику и тарифе, Министарство спољне трговине и економских односа БиХ, почев од 01.01.2017. године.



III 1. Тања Алексић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за материјално-финансијске послове и послове јавних набавки у Одсјеку за материјално-финансијске послове Сектора за правне и опште послове, Министарство спољне трговине и економских односа БиХ, почев од 01.01.2017. године.



IV 1. Стојанка Супић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за обезбјеђење квалитета-људски ресурси и интерне процедуре рада ХР АНД ИП у Одјељењу за обезбјеђење квалитета (QАД), Дирекција за цивилно ваздухопловство БиХ, почев од 01.01.2017. године.



V 1. Биљана Благојевић, поставља се на радно мјесто

стручни савјетник за цертифицирање ваздухопловно-метеоролошке опреме и службе - МЕТ инспектор у Сектору за ваздухопловну навигацију и аеродроме, Дирекција за цивилно ваздухопловство БиХ, почев од 01.01.2017. године.



VI 1. Милена Симић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за процјену документације у Сектору за медицинска средства, Агенција за лијекове и медицинска средства БиХ, почев од 01.01.2017. године.



VII 1. Ана Цвијановић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за процјену документације у Сектору за медицинска средства, Агенција за лијекове и медицинска средства БиХ, почев од 01.01.2017. године.



VIII 1. Анђелка Ступар, поставља се на радно мјесто

инспектор за надзор промета на велико у Инспекторату у Бањалуци, Агенција за лијекове и медицинска средства БиХ, почев од 01.01.2017. године.



IX 1. Антонио Врљић, поставља се на радно мјесто стручни

савјетник за научно истраживање у Одсјеку за израду и праћење наставних планова и програма обуке, истраживање, издаваштво и библиотекарску дјелатност Сектора за планирање и подршку обуке, Агенција за школовање и стручно усавршавање кадрова БиХ, почев од 01.02.2017. године.



X 1. Невена Мариловић, поставља се на радно мјесто

стручни савјетник у Одсјеку за државни програм помоћи ЕУ БиХ Сектора за координацију помоћи ЕУ, Дирекцији за европске интеграције Савјета министара БиХ, почев од 01.02.2017. године.



XI 1. Даниела Вишњић, поставља се на радно мјесто шеф

Одсјека за опште послове у Сектору за правне и опште послове, Агенција за лијекове и медицинска средства БиХ, почев од 01.02.2017. године.



XII 1. Младен Чанчаревић, поставља се на радно мјесто шеф

Одсјека за правне послове у Сектору за правне и опште послове, Агенција за лијекове и медицинска средства БиХ, почев од 01.02.2017. године.



Број 03-34-2-131/17 07. фебруара 2017. године

СарајевоДиректор

Невен Акшамија, с. р.


USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

156 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 4380/13, rješavajući apelaciju Josipa Tomića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. stav (3) tačka h), člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 22. decembra 2016. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Josipa Tomića. Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz člana II/3.k)

Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 49 0 I 006525 13 Gž od 20. septembra 2013. godine i Rješenje Općinskog suda u Kiseljaku broj 49 0 I 006525 10 I od 1. februara 2013. godine.

Predmet se vraća Općinskom sudu u Kiseljaku koji je dužan da po hitnom postupku donese novu odluku u skladu sa članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Općinskom sudu u Kiseljaku da najkasnije u roku od dva mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke u skladu sa članom 74. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Josipa Tomića podnesena protiv Rješenja Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 49 0 I 006525 13 Gž od 20. septembra 2013. godine i Rješenja Općinskog suda u Kiseljaku broj 49 0 I 006525 10 I od 1. februara 2013. godine u odnosu na navode o kršenju prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog toga što je ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom Bosne i Hercegovine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Josip Tomić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Kiseljaka, kojeg zastupa Vlado Slišković, advokat iz Banje Luke, podnio je 25. oktobra 2013. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Rješenja Kantonalnog suda u Novom Travniku (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 49 0 I 006525 13 Gž od 20. septembra 2013. godine i Rješenja Općinskog suda u Kiseljaku (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 49 0 I 006525 10 I od 1. februara 2013. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog i Općinskog suda, kao i od Hypo Alpe Adria Bank

d.d. Mostar zatraženo je 23. marta 2016. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Općinski sud je 2. juna 2016. godine dostavio odgovor na apelaciju, Kantonalni sud 30. maja 2016. godine, a tražilac izvršenja 30. maja 2016. godine.

III. Činjenično stanje

4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

Postupak koji je prethodio osporenim rješenjima

5. Apelant je sa Hypo Alpe Adria Bank d.d. Mostar (u daljnjem tekstu: povjerilac ili tražilac izvršenja) 1. augusta 2002. godine zaključio sporazum kojim je utvrđeno da povjerilac ima potraživanje prema apelantu po osnovu ugovora o kreditu od 26. jula 2002. godine u iznosu od 110.000,00 KM. U cilju osiguranja navedenog potraživanja, ovim sporazumom je u korist povjerioca zasnovano založno pravo na nekretninama u apelantovom vlasništvu, koje u naravi čine kuća i dvorište ukupne površine 1.000 m2 (u daljnjem tekstu: predmetne nekretnine). Založno pravo je na osnovu ovog sporazuma upisano u zk. uložak broj 1321 k.o. Palež. Osim toga, ovim sporazumom su apelant i povjerilac saglasno utvrdili da vrijednost založene nekretnine iznosi 209.278,00 KM.

6. S obzirom da apelant nije u cijelosti vratio iznos koji je primio po osnovu odobrenog kredita, povjerilac je na osnovu navedenog sporazuma podnio prijedlog za izvršenje radi namirenja ostatka duga u iznosu od 72.198,41 KM. Rješenjem o izvršenju broj 49 0 I 006525 10 I od 17. septembra 2010. godine Općinski sud je odredio izvršenje prema prijedlogu tražioca izvršenja, koje će se provesti prodajom založene nekretnine u apelantovom vlasništvu. Radi prodaje založene nekretnine, Općinski sud je zaključcima od 9. marta 2011. godine, 11. maja 2011. godine, 22. augusta 2011. godine i 3. novembra 2011. godine određivao ročišta za prodaju. Vrijednost založenih nekretnina radi prodaje stalni sudski vještak građevinske struke je procijenio na iznos od 195.109,00 KM.

7. Zaključkom broj 49 0 I 006525 10 I od 18. juna 2012. godine, Općinski sud je utvrdio da su založene nekretnine u apelantovom vlasništvu prodate 14. juna 2012. godine za iznos od 1.000,00 KM povjeriocu kao tražiocu izvršenja. Rješenjem o dosudi broj 49 0 I 006525 10 I od 3. septembra 2012. godine, Općinski sud je predmetne nekretnine dosudio tražiocu izvršenja, te odredio da mu se imaju odmah predati u posjed, dok je Zemljišno-knjižnom uredu naloženo da se u korist tražioca izvršenja upiše pravo vlasništva nad predmetnim nekretninama.

Osporena rješenja

8. Rješenjem o namirenju broj 49 0 I 006525 10 I od 1. februara 2013. godine Općinski sud je utvrdio da je tražilac izvršenja namiren za iznos od 1.000,00 KM koji je dobiven prodajom predmetnih nekretnina.

9. Rješenjem broj 49 0 I 006525 13 Gž Kantonalni sud je odbio kao neosnovanu apelantovu žalbu, te potvrdio prvostepeno rješenje Općinskog suda od 1. februara 2013. godine. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naglasio da je sporno pitanje da li je prvostepeni sud u postupku donošenja rješenja o namirenju pravilno primijenio odredbu člana 98. Zakona o izvršnom postupku Federacije BiH (u daljnjem tekstu: ZIP) kada je odlučio da je tražilac izvršenja samo djelimično namiren ili je, pak, tražilac izvršenja namiren u cijelosti s obzirom da je utvrđena vrijednost založenih nekretnina veća od ukupnih potraživanja koja prema apelantu ima tražilac izvršenja.

10. Prema mišljenju Kantonalnog suda, iz odredbe člana 98. ZIP-a proizlazi da se povjerilac namiruje iz iznosa koji je dobiven prodajom nekretnina, a ne iz procijenjene vrijednosti tih


nekretnina. Treba imati u vidu da se u odnosima tražioca izvršenja i izvršenika po odobrenom kreditu i naplati potraživanja radi o dva pravna posla, i to: ugovoru o kreditu kojim su izvršeniku odobrena sredstva i određen način vraćanja tih sredstava, kao i o sporazumu o zasnivanju hipoteke na nekretninama radi osiguranja povrata odobrenih kreditnih sredstava. U konkretnom slučaju postoji glavno potraživanje tražioca izvršenja po osnovu ugovora o kreditu, a postoji i zaključen sporazum o zasnivanju založnog prava na predmetnim nekretninama koje je akcesorno pravo u odnosu na glavno potraživanje po zaključenom ugovoru o kreditu. Stoga, prodajom založenih nekretnina tražiocu izvršenja u izvršnom postupku i gašenjem hipoteke ne prestaje potraživanje tražioca izvršenja iz drugog pravnog posla - ugovora o kreditu, osim ako tom prodajom potraživanje tražioca izvršenja nije u cijelosti namireno, zaključio je Kantonalni sud.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

11. Apelacijom se ukazuje na kršenja prava na pravično suđenje i imovinu iz čl. II/3.e) i II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

12. Apelacijom se osporavaju rješenja o namirenju donesena u izvršnom postupku. Prema osporenim rješenjima tražilac izvršenja je namiren za iznos od samo 1.000,00 KM. Apelant naglašava da redovni sudovi zanemaruju činjenicu da je tražilac izvršenja, kupivši (kao jedini kupac) založene nekretnine u apelantovom vlasništvu za iznos od samo 1.000,00 KM, za sebe stekao neuporedivo veću imovinu jer je vrijednost založenih nekretnina procijenjena (od stalnog sudskog vještaka građevinske struke) na iznos od 195.109,00 KM, dok ukupan dug koji apelant ima prema tražiocu izvršenja iznosi 72.198,41 KM. Dakle, tražilac izvršenja je u izvršnom postupku postao vlasnik predmetne nekretnine čija je vrijednost skoro tri puta veća od apelantovog duga prema tražiocu izvršenja, a osporenim rješenjima se utvrđuje da je tražilac izvršenja namiren samo za iznos od 1.000,00 KM. Slijedom toga (s obzirom da je tražilac izvršenja namiren samo do iznosa od 1.000,00 KM), tražilac izvršenja je ovlašten i dalje nastaviti sa izvršenjem nad apelantovom ostalom imovinom ili nad imovinom jamaca, sve dok se u potpunosti ne namiri za iznos od 72.198,41 KM. Na ovaj način će se tražilac izvršenja namiriti znatno više od iznosa koji mu pripada i koji je tražio podnošenjem prijedloga za izvršenje (72.198,41 KM) jer će moći nastaviti sa izvršnim postupkom protiv apelanta ili jamaca, a u međuvremenu može prodati ili izdati predmetne nekretnine nad kojima je stekao pravo vlasništva u ovom izvršnom postupku. Apelant smatra da je u ovakvoj situaciji jedini razuman zaključak taj da je tražilac izvršenja u cijelosti namiren jer je kupovinom u izvršnom postupku postao vlasnik predmetne nekretnine čija je vrijednost nekoliko puta veća od iznosa koji on potražuje od apelanta. Donošenjem osporenih rješenja, relevantne odredbe ZIP-a, prvenstveno odredbe člana 98. tog zakona, primijenjene su proizvoljno, zanemarivanjem osnovnih načela savjesnosti i poštenja, kao i zabrane zloupotrebe prava, što je za posljedicu imalo kršenje apelantovih ustavnih prava na pravično suđenje i imovinu.

b) Odgovor na apelaciju

13. U odgovorima na apelaciju, Općinski i Kantonalni sud, kao i tražilac izvršenja naglašavaju da je apelacija neosnovana, te se pretežno pozivaju na obrazloženje iz osporenog rješenja Kantonalnog suda.

V. Relevantni propisi

14. Zakon o izvršnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09, 74/11, 35/12 i 46/16) u relevantnom dijelu glasi:

Član 68. Izvršne radnje

Izvršenje na nepokretnosti provodi se zabilježbom izvršenja u zemljišnoj knjizi, utvrđivanjem vrijednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirenjem tražioca izvršenja iz iznosa dobijenog prodajom.

Član 89. Prodajna cijena

(1) Bez pristanka lica koja se u izvršnom postupku po redu prvenstva namiruju prije tražioca izvršenja, nepokretnost se na javnom nadmetanju ne može prodati po cijeni koja ne pokriva ni djelimično iznos potraživanja tražioca izvršenja.

(2) Na prvom ročištu za javno nadmetanje ne može se nepokretnost prodati ispod polovine utvrđene vrijednosti. Početne ponude za prvo ročište na iznose manje od jedne polovine utvrđene vrijednosti neće biti razmatrane.

(3) Ako se nepokretnost ne proda na prvom sud će zakazati drugo ročište u roku od 30 dana. Sud će zakazati ročište u istom roku i u slučaju da tri ponuđača sa najvišom ponudom na prvom ročištu nisu uplatila prodajnu cijenu u skladu sa odredbama člana 92. stav 3. ovog zakona.

(4) Na drugom ročištu nepokretnost ne može biti prodata za manje od jedne trećine vrijednosti utvrđene zaključkom o prodaji. Početna ponuda na drugom ročištu ne može biti manja od jedne trećine od utvrđene vrijednosti.

(5) Ako nepokretnost ne bude prodana ni na drugom ročištu sud će u roku od najmanje 15 do najviše 30 dana zakazati treće ročište na kojem nepokretnost može biti prodana bez ograničenja najniže cijene u odnosu na utvrđenu vrijednost. 1

(6) Ukoliko nema nosilaca prava preče kupovine iz člana 83. stav 1. ovog zakona, lice koje prema odredbama člana 98. ovog zakona ima pravo prvenstvenog namirenja iz prodajne cijene stiče pravo preče kupovine po cijeni postignutoj na trećem ročištu.

(7) Stranke i lica koja se namiruju u postupku mogu se sporazumjeti, izjavom datom na zapisnik, da se nepokretnost može prodati nadmetanjem i za cijenu nižu od one iz st. 1., 2. i 4. ovog člana.

(8) Ako su se stranke prije pokretanja izvršnog postupka u sporazumu sklopljenom pred sudom saglasile da se nepokretnost radi naplate potraživanja tražioca izvršenja utvrđene tim sporazumom može prodati i za cijenu nižu od one iz st. 1., 2. i 4. ovog člana, nepokretnost se već na prvom ročištu za prodaju može prodati po toj cijeni ako u postupku ne sudjeluju druga lica koja se u njemu namiruju, a svoje su pravo upisala u zemljišnu knjigu prije nego što je u tu knjigu upisano pravo tražioca izvršenja kojim je osigurana naplata njegovog potraživanja.

1 Odredbe člana 89. stav 5. Zakona o izvršnom postupku glasile su, u vrijeme

donošenja osporenih rješenja, kako su citirane u relevantnim propisima. Ova

odredba je izmijenjena 9. juna 2016. godine kako slijedi:U Zakonu o izvršnom

postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09

i 35/12) u članu 89. stav (5) mijenja se i glasi:"(5) Ako nekretnina ne bude

prodata ni na drugom ročištu, sud će u roku najmanje od 15 do najviše 30 dana

zakazati treće ročište. Na ovom ročištu nekretnina može biti prodata bez

ograničenja najniže cijene u odnosu na utvrđenu vrijednost isključivo uz

prethodno pribavljenu saglasnost Porezne uprave Federacije Bosne i Hercegovine.

Ako Porezna uprava Federacije Bosne i Hercegovine uskrati saglasnost za

predloženu cijenu nižu u odnosu na utvrđenu vrijednost, dužna je sudu predložiti

realnu vrijednost za koju nekretnina može biti prodata na ovom ročištu u roku 15

dana od dana prijema zahtjeva za davanje saglasnosti na prodajnu cijenu."


Najniža cijena po kojoj se nepokretnost može prodati u tom slučaju ne može biti ispod jedne trećine utvrđene vrijednosti.

(9) Odredbe st. 1., 2., 4., 7. i 8. ovog člana na odgovarajući se način primjenjuju i u slučaju u kojem se nepokretnost prodaje neposrednom pogodbom.

Član 98. Prvenstveno namirenje

(1) Iz iznosa dobivenog prodajom namiruju se prvenstveno i to ovim redoslijedom:

1) troškovi izvršnog postupka; 2) potraživanja založnih povjerilaca koja se po redu

prvenstva namiruju prije tražioca izvršenja; 3) potraživanja tražioca izvršenja po čijem je prijedlogu

određeno izvršenje; 4) potraživanja založnih povjerilaca koja se po redu

prvenstva namiruju poslije tražioca izvršenja; 5) naknada za lične služnosti koje se prodajom gase. (2) Ako izvršenik pored glavnog potraživanja duguje i

kamatu ona se namiruje prije iznosa glavnog potraživanja. (3) Više lica unutar iste tačke iz stava 1. ovog člana

namiruju se po redu sticanja založnog prava i prava na namirenje tražioca izvršenja koji su predložili izvršenje, odnosno po redu sticanja ličnih služnosti, a ako je bio ustupljen prvenstveni red, tada se lica iz stava 1. ovog člana namiruju po tom uspostavljenom prvenstvenom redu.

15. Zakon o stvarnim pravima ("Službene novine Federacije BiH" broj 66/13) u relevantnom dijelu glasi:

Pojam založnog prava Član 139. stav 1.

(1) Založno pravo je ograničeno stvarno pravo na određenoj stvari ili pravu (zalogu) koje daje ovlaštenje svom nosiocu (založnom vjerovniku) da određenu tražbinu, ukoliko mu ne bude ispunjena nakon dospijeća, namiri iz vrijednosti te stvari, a njezin svagdašnji vlasnik (založni dužnik) dužan je to trpjeti.

VI. Dopustivost

16. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

17. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njom pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

Dopustivost u odnosu na navode o povredi prava na pravično suđenje

18. Prilikom ispitivanja dopustivosti dijela apelacije koji se odnosi na navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 18. stav (3) tačka h) Pravila Ustavnog suda.

Član 18. stav (3) tačka h) Pravila Ustavnog suda glasi: Apelacija nije dopustiva ako postoji neki od sljedećih

slučajeva: h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna sa

Ustavom; 19. U vezi s navodima o povredi prava na pravično suđenje,

s obzirom da apelant eksplicitno osporava rješenja (o namirenju) koja su donesena u izvršnom postupku, Ustavni sud će dopustivost apelacije ispitati u odnosu na osporene odluke. Kako su predmetne odluke donesene u izvršnom postupku Ustavni sud

prvenstveno treba odgovoriti na pitanje tiče li se predmetni izvršni postupak određivanja apelantovih građanskih prava i obaveza u smislu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

20. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća na praksu bivše Evropske komisije za ljudska prava koja je, mutatis mutandis, primjenjiva u konkretnom slučaju, a u kojoj se navodi da se odluke koje donese sud u postupku izvršenja pravomoćne presude nužno ne odnose na novo i posebno određivanje (građanskih) prava u poređenju s postupkom koji je prethodio i odlukom koja je rezultat tog postupka (vidi Odluku bivše Evropske komisije za ljudska prava, Anton Dornbach protiv Savezne Republike Njemačke, broj 11258/84 OI 46). Ustavni sud je u svojoj Odluci broj U 21/02 od 26. marta 2004. godine (vidi, "Službeni glasnik BiH" broj 18/04, tačka 40) podržao praksu bivše Evropske komisije za ljudska prava u pogledu toga da odluke sudova koje se tiču izvršenja ne potpadaju pod član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije, izuzev u slučajevima ako se njima utvrđuju nova prava i obaveze koji se tiču podnosioca apelacije (vidi Odluku bivše Evropske komisije za ljudska prava, K. protiv Švedske, broj 13800/88 OI 94).

21. Prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, apelantove obaveze su prethodno utvrđene pred Općinskim sudom kada su apelant i povjerilac (tražilac izvršenja), prema zapisniku tog suda broj I-361/02 od 1. augusta 2002. godine, zaključili sporazum o zasnivanju hipoteke na predmetnim nekretninama radi osiguranja kredita koji je apelantu odobrio povjerilac. Stoga, u postupku koji je rezultirao osporenim rješenjima nisu utvrđivana apelantova nova građanska prava i obaveze. U tom postupku su samo aktivirane odredbe navedenog sporazuma prema kojima će založena nekretnina biti predmet javne prodaje ukoliko apelant povjeriocu ne bude ispunjavao obaveze po odobrenom kreditu.

22. Prema tome, Ustavni sud konstatira da u ovom izvršnom postupku nisu utvrđivana apelantova nova građanska prava i obaveze budući da su ona prethodno utvrđena zaključivanjem sporazuma o zasnivanju hipoteke na predmetnim nekretninama. Slijedom toga, Ustavni sud zaključuje da izvršni postupak koji je rezultirao osporenim rješenjima o namirenju ne uživa zaštitu i garancije iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

23. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je apelacija u odnosu na navode o kršenju prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom Bosne i Hercegovine i Evropskom konvencijom.

Dopustivost u odnosu na navode o povredi prava na imovinu

24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 49 0 I 006525 13 Gž od 20. septembra 2013. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje Kantonalni sud je donio 20. septembra 2013. godine, a apelacija je podnesena 25. oktobra 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

25. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.


VII. Meritum

26. Apelant pobija navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njegova prava iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

27. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

k) Pravo na imovinu. 28. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na mirno uživanje

svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne umanjuju pravo države da primjenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulirala korištenje imovine u skladu s općim interesom, ili da bi osigurala plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

29. Apelant, dakle, navodi da je osporenim rješenjima povrijeđeno njegovo pravo na imovinu. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je preduvjet za razmatranje apelacionih navoda u pogledu kršenja prava na imovinu utvrđivanje ima li apelant imovinu u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te je li osporenim rješenjima došlo do miješanja u apelantovo pravo na imovinu i, ako jeste, je li ono bilo zakonito, u javnom interesu i proporcionalno.

30. Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o apelaciji u kojoj se ukazuje na kršenje prava na imovinu i u kojoj se osporavaju rješenja donesena u kasnijim fazama izvršnog postupka (nakon donošenja rješenja o izvršenju), Ustavni sud se poziva na svoju praksu iz Odluke broj AP 5522/15 od 16. marta 2016. godine gdje je Ustavni sud zauzeo sljedeći stav: "…Ustavni sud smatra da je do miješanja u apelantičino pravo na imovinu došlo rješenjem (o izvršenju) od 19. novembra 2012. godine…Međutim, s obzirom na apelacione navode, Ustavni sud će izuzetno razmotriti je li u kasnijoj fazi predmetnog izvršnog postupka u kojoj je došlo do prodaje predmetnog stana došlo do kršenja apelantičinog prava na imovinu, te je li prodaja izvršena u skladu sa standardima tog prava…" (vidi tačku 48. navedene odluke, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

31. Shodno navedenoj praksi, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati da li je osporenim rješenjima došlo do kršenja apelantovog prava na imovinu.

32. Ustavni sud ukazuje i na specifičnost konkretnog slučaja. Ovdje apelant ne osporava svoj dug prema tražiocu izvršenja, niti osporava rješenje o izvršenju, te prodaju založenih nekretnina, kao ni iznos (1.000,00 KM) za koji je na trećoj licitaciji kao jedini kupac tražilac izvršenja kupio predmetne nekretnine. Apelant isključivo osporava rješenja o namirenju kojima je konstatirano da je tražilac izvršenja namiren samo do iznosa od 1.000,00 KM. Apelant smatra da je na ovakav način omogućeno tražiocu izvršenja da svoju imovinu uveća znatno više od iznosa duga prema apelantu. Tražilac izvršenja sada može nastaviti sa izvršnim postupkom protiv apelanta ili jamaca, dok se zanemaruje da je postao vlasnik založenih nekretnina koje u međuvremenu može prodati ili izdati, a čija vrijednost je procijenjena na iznos koji je skoro tri puta viši od iznosa koji tražilac izvršenja potražuje od apelanta.

33. Prije ispitivanja da li je osporenim rješenjima prekršeno apelantovo pravo na imovinu, Ustavni sud smatra korisnim ukazati na svoju praksu iz Odluke broj U 3/16 od 1. decembra 2016. godine. U navedenom predmetu, Ustavni sud je rješavao na osnovu nadležnosti iz člana VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine, te je odgovorio na zahtjev sudije Osnovnog suda u Derventi u

kojem je ukazivano na ustavnost odredbi Zakona o izvršnom postupku koje, prema mišljenju tog sudije, nalažu sudu da zaključi da je tražilac izvršenja namiren isključivo za iznos za koji je postao vlasnik založene nekretnine koju je kupio na trećoj licitaciji kao jedini kupac. Dakle, radi se o predmetu koji je po činjeničnim i pravnim pitanjima vrlo sličan predmetu iz ove odluke, a tada je Ustavni sud zauzeo sljedeći stav:

"…Međutim, u situaciji o kojoj se govori u zahtjevu mora se voditi računa da je tražilac izvršenja postao vlasnikom založene nekretnine, kojom je njegovo potraživanje bilo osigurano. Zakon o izvršnom postupku (niti jednom svojom odredbom) ne garantuje tražiocu izvršenja da će na licitaciji prodati založenu nekretninu za novčani iznos koji je jednak njegovom potraživanju. Jedina garancija povjeriočevog potraživanja, u ovim slučajevima, je založena nekretnina (jer ukoliko dužnik ne vrati dug rizikuje da u izvršnom postupku ostane bez nekretnine koju je založio kao osiguranje duga), te ukoliko povjerilac odluči da u izvršnom postupku postane vlasnikom založene nekretnine, čija je procijenjena vrijednost veća od njegovog potraživanja, nema nikakvog razloga da se smatra da njegovo potraživanje nije u cijelosti namireno. Naime, na ovaj način tražilac izvršenja nije namiren iz 'prodajne cijene' koja zaista jeste niža od njegovog potraživanja, već je namiren na način što se odlučio da postane vlasnikom nekretnine koja je bila založena radi osiguranja njegovog potraživanja, a čija je procijenjena vrijednost veća od njegovog potraživanja. U takvim slučajevima, tražioca izvršenja niko nije silio da postane vlasnikom založene nekretnine ili, preciznije rečeno, da 'uzme' založenu nekretninu zbog toga što mu dužnik nije izmirio dug. Tražilac izvršenja (povjerilac) je imao mogućnost da zahtijeva nove licitacije u nadi da će se pojaviti kupac koji je spreman da kupi založenu nekretninu po cijeni jednakoj njegovom potraživanju, ili da predloži novo sredstvo izvršenja ako nekretnina ne može da se proda po cijeni po kojoj bi namirio svoje potraživanje, itd. Zakonske formulacije, na primjer iz člana 68. ZIP-a ili člana 97. ZIP-a koje govore o 'prodajnoj cijeni' ili da se tražilac izvršenja namiruje iz 'iznosa dobivenog prodajom' ne mogu se nikako tumačiti na način da se zanemari da je tražilac izvršenja postao vlasnikom nekretnine čija je procijenjena vrijednost veća od njegovog potraživanja. Tumačenje relevantnih odredaba ZIP-a RS, uključujući i osporenu odredbu, na način kako to navodi podnosilac zahtjeva, upravo bi vodilo povredi prava na imovinu, jer bi se založnom dužniku (izvršeniku) nametala obaveza i nakon što povjerilac (tražilac izvršenja) postane vlasnikom dužnikove nekretnine koja je i založena radi osiguranja povjeriočevog potraživanja. Na taj način dužnik bi mogao biti u 'neograničenom dužničkom odnosu', jer bi se ignorisala činjenica da je tražilac izvršenja u izvršnom postupku postao vlasnikom dužnikove nekretnine čija je procijenjena vrijednost veća od povjeriočevog potraživanja…" (vidi tačku 32. citirane odluke, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

34. Dakle, suština citirane Odluke broj U 3/16 je stav Ustavnog suda prema kojem niti jedna odredba Zakona o izvršnom postupku ne sprečava redovne sudove u svakom konkretnom slučaju da zaključe da je tražilac izvršenja u cijelosti namiren ukoliko je, kao jedini kupac, postao vlasnik založene nekretnine kojom je bilo osigurano njegovo potraživanje, a koja je procijenjena na iznos viši od njegovog potraživanja prema izvršeniku, te da bi svako tumačenje koje bi išlo u pravcu da je tražilac izvršenja namiren samo do iznosa koji je platio na licitaciji, a najčešće se radi o simboličnim iznosima koji nisu ni približno uporedivi sa iznosom na koji je procijenjena založena nekretnina, vodilo povredi izvršenikovog prava na imovinu.

35. Sada će Ustavni sud ispitati da li je u konkretnom slučaju osporenim rješenjima došlo do kršenja apelantovog prava


na imovinu. Prilikom razmatranja je li povrijeđen član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, Ustavni sud mora utvrditi ima li apelant "imovinu" u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

36. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža da su predmetne nekretnine, na kojima je ranije upisana hipoteka u svrhu osiguranja potraživanja tražioca izvršenja prema apelantu, apelantovo vlasništvo, te da su, bez ikakve sumnje, njegova "imovina" u smislu odredaba člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

37. Dalje, Ustavni sud podsjeća da pravo na imovinu sadrži tri različita pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stava i koje je opće prirode, izražava načelo mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stava, odnosi se na lišavanje imovine i podvrgava ga izvjesnim uvjetima. Treće pravilo, sadržano u stavu 2. ovog člana, dozvoljava da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, kontrolirati korištenje imovine u skladu sa općim interesom. Ova tri pravila nisu različita u smislu da nisu povezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedine slučajeve miješanja u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju biti tumačena u okviru općeg načela izraženog u prvom pravilu (vidi, Evropski sud, Sporrong i Lönnorth protiv Švedske, presuda od 23. septembra 1982. godine, Serija A, broj 52, stav 61).

38. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je osporenim rješenjima došlo do miješanja u apelantovu imovinu u smislu drugog pravila iz stava 2. člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

39. S obzirom na to, Ustavnom sudu ostaje odgovoriti na sljedeća pitanja: (a) je li miješanje predviđeno zakonom, (b) služi li miješanje zakonitom cilju u javnom interesu i (c) je li miješanje proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa (načelo proporcionalnosti). Drugim riječima, da bi miješanje bilo opravdano nije dovoljno da samo bude nametnuto zakonskom odredbom koja ispunjava uvjete vladavine prava i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nosioci prava se ne smiju podvrgavati proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose preveliki teret u ostvarivanju legitimnog cilja (vidi presude Evropskog suda za ljudska prava, Sunday Times od 26. aprila 1979, Serija A, broj 30, stav 49. i Malone od 2. augusta 1984. godine, Serija A, broj 82, st. 67. i 68).

40. Prilikom odgovora na pitanje da li je u ovom slučaju miješanje u apelantovu imovinu bilo predviđeno zakonom, odnosno da li je izvršeno na osnovu zakona, Ustavni sud se poziva na relevantne dijelove obrazloženja iz citirane Odluke ovog suda broj U 3/16 od 1. decembra 2016. godine, prvenstveno na tačke od 29. do 32. tog obrazloženja.

41. Dalje, Ustavni sud zapaža da je konkretan postupak okončan rješenjem Kantonalnog suda. To rješenje se zasniva na obrazloženju u kojem je naglašeno da iz odredbe člana 98. stav 1. Zakona o izvršnom postupku proizlazi da se tražilac izvršenja namiruje "…iz iznosa koji je dobiven prodajom nekretnina…" jer u navedenim odredbama ne piše da se tražilac izvršenja namiruje iz "procijenjene vrijednosti tih nekretnina…". Obrazloženje se, također, zasniva i na stavu Kantonalnog suda da je hipoteka sporedno potraživanje koje je ustanovljeno radi osiguranja glavnog potraživanja, te da gašenjem hipoteke ne prestaje glavno potraživanje, osim ukoliko prodajom nekretnine to potraživanje nije u cijelosti namireno.

42. Prema mišljenju Ustavnog suda, navedeno obrazloženje uopće ne odgovara konkretnom slučaju, te relevantnim

odredbama Zakona o izvršnom postupku daje smisao koji bi (kad bi tako nešto stvarno proizlazilo iz zakona) bio suprotan Ustavom zaštićenom pravu na imovinu. U odredbama člana 98. stav 1. Zakona o izvršnom postupku zaista stoji da se tražilac izvršenja namiruje iz iznosa koji je dobiven prodajom nekretnina, ali u konkretnom slučaju redovni sud zaboravlja da je tražilac izvršenja, kao jedini kupac, postao vlasnik založene nekretnine. Nije treće lice na licitaciji kupilo predmetne nekretnine za iznos od 1.000,00 KM. Da se to desilo, onda bi se zaista moglo zaključiti da je tražilac izvršenja namiren samo za iznos od 1.000,00 KM jer bi to bio iznos koji bi tražiocu izvršenja isplatilo treće lice. U tom slučaju bi treće lice, a ne tražilac izvršenja, postalo vlasnik založenih nekretnina. Međutim, u konkretnom slučaju se tako nešto nije desilo. U konkretnom slučaju je tražilac izvršenja postao vlasnik predmetnih nekretnina čija je vrijednost procijenjena na iznos (195.109,00 KM) koji je skoro tri puta viši od iznosa njegovog potraživanja (72.048,41 KM), a za to je platio samo 1.000,00 KM. Tumačenjem relevantnih odredaba Zakona o izvršnom postupku, na način kako su to uradili redovni sudovi, štite se isključivo interesi povjerioca odnosno banke. S pravom bi se moglo postaviti pitanje šta je rizik banke odnosno povjerioca prilikom zaključenja ugovora o kreditu i plasiranju sredstava ako bi povjerilac (kao u ovom slučaju tražilac izvršenja) mogao u bescjenje postati vlasnik nekretnine koju je on prihvatio kao osiguranje svog potraživanja i čija je vrijednost zbog toga morala biti viša (u skladu sa odlukom banke kao kreditora) od iznosa duga, a nakon toga nastaviti sa izvršenjem protiv dužnika i njegove ostale imovine?

43. Založno pravo (hipoteka) u konkretnom slučaju je zasnovano radi osiguranja potraživanja koje povjerilac (tražilac izvršenja) ima prema apelantu. Prema članu 139. stav 1. Zakona o stvarnim pravima, založno pravo daje ovlaštenje svom nosiocu da određenu tražbinu, ukoliko mu ne bude ispunjena nakon dospijeća, "…namiri iz vrijednosti te stvari…". Dakle povjerilac se namiruje iz "vrijednosti stvari", a ne iz "prodajne cijene" prema odredbama Zakona o stvarnim pravima, a Zakon o izvršnom postupku propisuje proceduru prodaje založene stvari. U ovom slučaju, tražilac izvršenja je odlučio kada će pokrenuti izvršni postupak protiv apelanta. Niko nije prisilio tražioca izvršenja da, kao jedini kupac, postane vlasnik predmetne nekretnine. Ako je smatrao da na navedeni način neće namiriti svoja potraživanja, tražilac izvršenja je mogao predložiti drugi predmet izvršenja ili tražiti da se licitacija odgodi i ponovi kada na tržištu budu povoljnije prilike, itd. Međutim, ako je tražilac izvršenja odlučio da nakon izvršnog postupka postane vlasnik predmetnih nekretnina koje su založene radi osiguranja njegovog potraživanja i čija je procijenjena vrijednost nekoliko puta viša od iznosa potraživanja prema apelantu, onda je jedini zaključak, u smislu relevantnih odredbi Zakona o izvršnom postupku (čl. 68. i 98. stav 1) i ustavnog prava na imovinu, da se povjerilac namirio u cijelosti iz "…vrijednosti stvari…" jer je vrijednost stvari-predmetne nekretnine višestruko viša od njegovog potraživanja.

44. U odnosu na drugi dio obrazloženja iz osporenog rješenja Kantonalnog suda, Ustavni sud naglašava da hipoteka zaista jeste sporedno potraživanje, te da se njezinim gašenjem automatski ne gasi i glavno potraživanje ukoliko ono nije u cijelosti namireno prodajom nekretnine. Međutim, to se ne može primijeniti u konkretnom slučaju. Naime, redovni sud opet zaboravlja da je, nakon izvršnog postupka, tražilac izvršenja postao vlasnik predmetne nekretnine, a ne treće lice. Da je treće lice postalo vlasnik predmetne nekretnine, onda bi potraživanje tražioca izvršenja bilo namireno za iznos za koji je treće lice kupilo predmetne nekretnine. Ovdje se ne može zanemariti da je tražilac izvršenja postao vlasnik predmetne nekretnine koja je založena radi osiguranja njegovog potraživanja i čija je vrijednost procijenjena na iznos nekoliko puta viši od iznosa potraživanja


prema apelantu. Ne može se dozvoliti povjeriocu (tražiocu izvršenja) da za bagatelan iznos postane vlasnik predmetnih nekretnina i da to uopće ne utječe na apelantov dug prema tražiocu izvršenja. Povjeriocu se čak dozvoljava da nastavi sa izvršenjem protiv imovine apelanta i njegovih jamaca. Upravo na ovom mjestu, prema mišljenju Ustavnog suda, ključna je uloga redovnih sudova koji vode izvršni postupak i u njemu donose rješenje o namirenju na način da se uvijek moraju zapitati i dati valjan odgovor na pitanje šta je uopće svrha postupka koji oni vode na prijedlog tražioca izvršenja. Ako je vrijednost založene nekretnine u toku izvršnog postupka procijenjena na iznos od 195.109,00 KM, a potraživanje tražioca izvršenja iznosi 72.198,41 KM, koja je svrha prodati založenu nekretninu za 1.000,00 KM uopće i da li bi sud takvu prodaju smio dopustiti bez obzira na sadržaj odredbe ZIP-a, odnosno imajući u vidu sadržaj odredbe ZIP-a na koju se pozvao. Pogotovo ako bi se namirenje moglo tumačiti na način na koji su ga tumačili redovni sudovi u konkretnom slučaju, pa čak i u situaciji kada je založena nekretnina prodata tražiocu izvršenja za 1.000,00 KM i odlučeno da je tražilac izvršenja namiren samo za iznos od 1.000,00 KM i da njegovo potraživanje i dalje gotovo u cijelosti egzistira. Svrha cijelog izvršnog postupka je da se povjerilac namiri sa svojim potraživanjem, a ne da se ne namiri i još, pri tome, izvršenik bezrazložno osiromaši. Jer, kako je potraživanje povjerioca egzistiralo prije pokretanja i dovršetka izvršnog postupka, bilo bi bez ikakvog značaja iznos od 72.198,41 KM smanjiti za 1.000,00 KM, sve i da ta 1.000,00 KM nije otišla na troškove i kamate. Takav ratio legis zakonodavac sigurno nije imao kada je propisivao i mogućnost da se predmet proda i ispod 1/3 procijenjene vrijednosti.

45. Stoga, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju miješanje u apelantovu imovinu nije izvršeno u "skladu sa zakonom" jer su odredbe člana 98. Zakona o izvršnom postupku primijenjene proizvoljno, što je za posljedicu imalo kršenje ustavnog prava na imovinu. S obzirom na zaključak da miješanje u imovinu nije izvršeno "u skladu sa zakonom", Ustavni sud neće dalje ispitivati da li je miješanje bilo u "javnom interesu" i je li miješanje "proporcionalno cilju" jer odsustvo načela zakonitosti kod miješanja u imovinu automatski vodi ka povredi ostala dva načela.

46. Na kraju, Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati (i) na odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ljaskaj protiv Hrvatske od 20. decembra 2016. godine u kojem je utvrđeno kršenje prava na imovinu aplikanta (dužnika) jer je u izvršnom postupku njegova nekretnina prodata za manje od 1/3 njezine procijenjene vrijednosti. Navedeni slučaj je različit od ovog predmeta jer je u predmetu, koji je razmatrao Evropski sud za ljudska prava, aplikant osporavao prodaju založene nekretnine, dok se u ovom slučaju osporava rješenje o namirenju. Međutim, oba predmeta su slična po tome što tadašnji Zakon o izvršnom postupku Republike Hrvatske, kao ni sadašnji Zakon o izvršnom postupku Federacije BiH (mada sada postoji uvjet traženja saglasnosti od Poreske uprave), ne propisuje ograničenje najniže cijene na trećem ročištu za prodaju nekretnina. U tom predmetu (Ljaskaj protiv Hrvatske) Evropski sud za ljudska prava je naglasio:

"…64. Evropski sud napominje da su u velikom broju slučajeva hrvatski Ustavni sud i Vrhovni sud izrazili mišljenje da automatskom primjenom sporne odredbe Zakona o izvršnom postupku i prodajom nepokretnosti za simboličnu cijenu (u rasponu od 1 kuna 15.650 kuna) nedovoljnu za namirenje potraživanja povjerilaca je u suprotnosti sa Ustavom i zakonom (vidi stavove 33-40 gore). Štaviše, u svojoj odluci br. Rev 701 / 14-2 od 4. novembra 2014. godine Vrhovni sud je čak otišao tako daleko da zaključi da je sporna odredba 'po svojoj samoj prirodi suprotno javnom moralu i kao takva društveno neprihvatljiva' i da

je, bez obzira na činjenicu što je na snazi, 'to u suštini nemoralan pravni institut, zbog čega je prodaja na osnovu takvih nemoralnih instituta ništava' (vidi stav 40 odluke). Na kraju, u objašnjenjima izvještaja o prijedlogu zakona koji je rezultirao donošenjem zakona kojima se ukida ta odredba, Vlada Republike Hrvatske je navela da je 'nepravedno i nerazumno', otvorila vrata 'raznim zloupotrebama', i da je u suprotnosti sa ustavom garantovanim pravom vlasništva (vidi stav 41 odluke)…". (i)

"…69. Sud je na kraju zaključio da je, zbog toga što je propisima koji su važili u datom trenutku nedostajala potrebna zaštita od proizvoljnog uplitanja od javnih vlasti (vidjeti stavove 65-66 odluke), odluka domaćih sudova da proda aplikantovu kuću za manje od jedne trećine vrijednosti koju je utvrdio vještak nije bio zakonito u datim okolnostima. Stoga je došlo do povrede člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju…"

47. Imajući u vidu citiranu praksu Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud naglašava kako je, radi izbjegavanja eventualnih sporova u budućnosti po ovom pitanju, u svakom narednom (i) konkretnom slučaju potrebno da nadležni redovni sudovi, kao i Poreska uprava Federacije BiH pokažu maksimalnu senzibilnost prilikom primjene novelirane odredbe člana 89. stav 5. Zakona o izvršnom postupku, te da prodajna cijena založene nekretnine na trećem ročištu zaista izražava "…realnu vrijednost za koju nekretnina može biti prodata…", kako je to (i) propisano navedenom odredbom Zakona o izvršnom postupku Federacije BiH.

48. S obzirom da se radi o specifičnom slučaju kršenja apelantovih ustavnih prava, Ustavni sud je smatrao svrsishodnim da poništi osporena rješenja i predmet vrati na odlučivanje Općinskom sudu koji će u najkraćem mogućem roku donijeti novo rješenje u skladu sa članom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

49. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da je došlo do kršenja prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

50. Ustavni sud zaključuje da je osporenim rješenjima Općinskog suda u Kiseljaku i Kantonalnog suda u Novom Travniku došlo do kršenja apelantovog prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju zbog proizvoljne primjene člana 98. Zakona o izvršnom postupku jer su navedeni sudovi (suprotno stvarnom značenju i smislu navedene zakonske odredbe) smatrali da povjerilac ima pravo da nastavi sa izvršenjem protiv apelanta, sljedstveno tome i jamaca, iako je povjerilac u izvršnom postupku postao vlasnik nekretnina koje je apelant založio radi osiguranja duga prema povjeriocu, dok je vrijednost predmetnih nekretnina procijenjena na iznos koji je nekoliko puta viši od iznosa koji povjerilac potražuje od apelanta.

51. Na osnovu člana 18. stav (3) tačka h), člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

52. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednik Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Mirsad Ćeman, s. r.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 4380/13, rješavajući apelaciju Josipa Tomića, na temelju članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. stavak (3) točka h), članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59.


st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 22. prosinca 2016. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Josipa Tomića. Utvrđuje se povreda prava na imovinu iz članka II/3.k)

Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Rješenje Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 49 0 I 006525 13 Gž od 20. rujna 2013. godine i Rješenje Općinskog suda u Kiseljaku broj 49 0 I 006525 10 I od 1. veljače 2013. godine.

Predmet se vraća Općinskom sudu u Kiseljaku koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku u skladu sa člankom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Općinskom sudu u Kiseljaku da najkasnije u roku od dva mjeseca od dana dostave ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke u skladu sa člankom 74. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Josipa Tomića podnesena protiv Rješenja Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 49 0 I 006525 13 Gž od 20. rujna 2013. godine i Rješenja Općinskog suda u Kiseljaku broj 49 0 I 006525 10 I od 1. veljače 2013. godine u odnosu na navode o kršenju prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda zbog toga što je ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom Bosne i Hercegovine.



1. Josip Tomić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Kiseljaka, kojeg zastupa Vlado Slišković, odvjetnik iz Banje Luke, podnio je 25. listopada 2013. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Rješenja Kantonalnog suda u Novom Travniku (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 49 0 I 006525 13 Gž od 20. rujna 2013. godine i Rješenja Općinskog suda u Kiseljaku (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 49 0 I 006525 10 I od 1. veljače 2013. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog i Općinskog suda, kao i od Hypo Alpe Adria Bank d.d. Mostar zatraženo je 23. ožujka 2016. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Općinski sud je 2. lipnja 2016. godine dostavio odgovor na apelaciju, Kantonalni sud 30. svibnja 2016. godine, a tražitelj izvršenja 30. svibnja 2016. godine.



Postupak koji je prethodio osporenim rješenjima

5. Apelant je sa Hypo Alpe Adria Bank d.d. Mostar (u daljnjem tekstu: vjerovnik ili tražitelj izvršenja) 1. kolovoza 2002. godine zaključio sporazum kojim je utvrđeno da vjerovnik ima potraživanje prema apelantu po osnovi ugovora o kreditu od 26. srpnja 2002. godine u iznosu od 110.000,00 KM. U cilju osiguranja navedenog potraživanja, ovim sporazumom je u korist vjerovnika zasnovano založno pravo na nekretninama u apelantovom vlasništvu, koje u naravi čine kuća i dvorište ukupne površine 1.000 m2 (u daljnjem tekstu: predmetne nekretnine). Založno pravo je na temelju ovog sporazuma upisano u zk. uložak broj 1321 k.o. Palež. Osim toga, ovim sporazumom su apelant i vjerovnik suglasno utvrdili da vrijednost založene nekretnine iznosi 209.278,00 KM.

6. S obzirom da apelant nije u cijelosti vratio iznos koji je primio po osnovi odobrenog kredita, vjerovnik je na temelju navedenog sporazuma podnio prijedlog za izvršenje radi namirenja ostatka duga u iznosu od 72.198,41 KM. Rješenjem o izvršenju broj 49 0 I 006525 10 I od 17. rujna 2010. godine Općinski sud je odredio izvršenje prema prijedlogu tražitelja izvršenja, koje će se provesti prodajom založene nekretnine u apelantovom vlasništvu. Radi prodaje založene nekretnine, Općinski sud je zaključcima od 9. ožujka 2011. godine, 11. svibnja 2011. godine, 22. kolovoza 2011. godine i 3. studenog 2011. godine određivao ročišta za prodaju. Vrijednost založenih nekretnina radi prodaje stalni sudski vještak građevinske struke je procijenio na iznos od 195.109,00 KM.

7. Zaključkom broj 49 0 I 006525 10 I od 18. lipnja 2012. godine, Općinski sud je utvrdio da su založene nekretnine u apelantovom vlasništvu prodane 14. lipnja 2012. godine za iznos od 1.000,00 KM vjerovniku kao tražitelju izvršenja. Rješenjem o dosudi broj 49 0 I 006525 10 I od 3. rujna 2012. godine, Općinski sud je predmetne nekretnine dosudio tražitelju izvršenja, te odredio da mu se imaju odmah predati u posjed, dok je Zemljišno-knjižnom uredu naloženo da se u korist tražitelja izvršenja upiše pravo vlasništva nad predmetnim nekretninama.

Osporena rješenja

8. Rješenjem o namirenju broj 49 0 I 006525 10 I od 1. veljače 2013. godine Općinski sud je utvrdio da je tražitelj izvršenja namiren za iznos od 1.000,00 KM koji je dobiven prodajom predmetnih nekretnina.

9. Rješenjem broj 49 0 I 006525 13 Gž Kantonalni sud je odbio kao neutemeljen apelantov priziv, te potvrdio prvostupanjsko rješenje Općinskog suda od 1. veljače 2013. godine. U obrazloženju rješenja Kantonalni sud je naglasio da je sporno pitanje je li prvostupanjski sud u postupku donošenja rješenja o namirenju pravilno primijenio odredbu članka 98. Zakona o izvršnom postupku Federacije BiH (u daljnjem tekstu: ZIP) kada je odlučio da je tražitelj izvršenja samo djelomično namiren ili je, pak, tražitelj izvršenja namiren u cijelosti s obzirom da je utvrđena vrijednost založenih nekretnina veća od ukupnih potraživanja koja prema apelantu ima tražitelj izvršenja.

10. Prema mišljenju Kantonalnog suda, iz odredbe članka 98. ZIP-a proizlazi da se vjerovnik namiruje iz iznosa koji je dobiven prodajom nekretnina, a ne iz procijenjene vrijednosti tih nekretnina. Treba imati u vidu da se u odnosima tražitelja izvršenja i izvršenika po odobrenom kreditu i naplati potraživanja radi o dva pravna posla, i to: ugovoru o kreditu kojim su izvršeniku odobrena sredstva i određen način vraćanja tih sredstava, kao i o sporazumu o zasnivanju hipoteke na


nekretninama radi osiguranja povrata odobrenih kreditnih sredstava. U konkretnom slučaju postoji glavno potraživanje tražitelja izvršenja po osnovi ugovora o kreditu, a postoji i zaključen sporazum o zasnivanju založnog prava na predmetnim nekretninama koje je akcesorno pravo u odnosu na glavno potraživanje po zaključenom ugovoru o kreditu. Stoga, prodajom založenih nekretnina tražitelju izvršenja u izvršnom postupku i gašenjem hipoteke ne prestaje potraživanje tražitelja izvršenja iz drugog pravnog posla - ugovora o kreditu, osim ako tom prodajom potraživanje tražitelja izvršenja nije u cijelosti namireno, zaključio je Kantonalni sud.


11. Apelacijom se ukazuje na kršenja prava na pravično suđenje i imovinu iz čl. II/3.e) i II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

12. Apelacijom se osporavaju rješenja o namirenju donesena u izvršnom postupku. Prema osporenim rješenjima tražitelj izvršenja je namiren za iznos od samo 1.000,00 KM. Apelant naglašava da redoviti sudovi zanemaruju činjenicu da je tražitelj izvršenja, kupivši (kao jedini kupac) založene nekretnine u apelantovom vlasništvu za iznos od samo 1.000,00 KM, za sebe stekao neusporedivo veću imovinu jer je vrijednost založenih nekretnina procijenjena (od stalnog sudskog vještaka građevinske struke) na iznos od 195.109,00 KM, dok ukupan dug koji apelant ima prema tražitelju izvršenja iznosi 72.198,41 KM. Dakle, tražitelj izvršenja je u izvršnom postupku postao vlasnikom predmetne nekretnine čija je vrijednost skoro tri puta veća od apelantova duga prema tražitelju izvršenja, a osporenim rješenjima se utvrđuje da je tražitelj izvršenja namiren samo za iznos od 1.000,00 KM. Slijedom toga (s obzirom da je tražitelj izvršenja namiren samo do iznosa od 1.000,00 KM), tražitelj izvršenja je ovlašten i dalje nastaviti sa izvršenjem nad apelantovom ostalom imovinom ili nad imovinom jamaca, sve dok se u potpunosti ne namiri za iznos od 72.198,41 KM. Na ovaj način će se tražitelj izvršenja namiriti znatno više od iznosa koji mu pripada i koji je tražio podnošenjem prijedloga za izvršenje (72.198,41 KM) jer će moći nastaviti sa izvršnim postupkom protiv apelanta ili jamaca, a u međuvremenu može prodati ili izdati predmetne nekretnine nad kojima je stekao pravo vlasništva u ovom izvršnom postupku. Apelant smatra da je u ovakvoj situaciji jedini razuman zaključak taj da je tražitelj izvršenja u cijelosti namiren jer je kupnjom u izvršnom postupku postao vlasnikom predmetne nekretnine čija je vrijednost nekoliko puta veća od iznosa koji on potražuje od apelanta. Donošenjem osporenih rješenja, relevantne odredbe ZIP-a, prvenstveno odredbe članka 98. tog zakona, primijenjene su proizvoljno, zanemarivanjem temeljnih načela savjesnosti i poštenja, kao i zabrane zlouporabe prava, što je za posljedicu imalo kršenje apelantovih ustavnih prava na pravično suđenje i imovinu.


13. U odgovorima na apelaciju, Općinski i Kantonalni sud, kao i tražitelj izvršenja naglašavaju da je apelacija neutemeljena, te se pretežno pozivaju na obrazloženje iz osporenog rješenja Kantonalnog suda.


14. Zakon o ovršnom postupku ("Službene novine Federacije BiH" br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09, 74/11, 35/12 i 46/16) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 68. Ovršne radnje

Ovrha nad nepokretnostima provodi se ubilježbom ovrhe u zemljišnoj knjizi, utvrđivanjem vrijednosti nepokretnosti, prodajom nepokretnosti i namirom tražitelja ovrhe iz iznosa dobivenog prodajom.

Članak 89. Prodajna cijena

(1) Bez pristanka osoba koje se u ovršnom postupku po slijedu prvenstva namiruju prije tražitelja ovrhe, nekretnina se na javnoj dražbi ne može prodati za cijenu koja ne pokriva ni djelomice iznos tražbine tražitelja ovrhe.

(2) Na prvome se ročištu za javnu dražbu ne može nepokretnost prodati ispod polovice utvrđene vrijednosti. Početne ponude za prvo ročište na iznose manje od jedne polovice utvrđene vrijednosti neće biti razmatrane.

(3) Ako se nepokretnost ne proda na prvome, sud će zakazati drugo ročište u roku od 30 dana. Sud će zakazati ročište u istome roku i u slučaju da tri ponuđača s najvišom ponudom na prvome ročištu nisu uplatila prodajnu cijenu sukladno odredbama članka 92. stavak 3. ovoga zakona.

(4) Na drugome ročištu nepokretnost ne može biti prodana za manje od jedne trećine vrijednosti utvrđene zaključkom o prodaji. Početna ponuda na drugome ročištu ne može biti manja od jedne trećine od utvrđene vrijednosti.

(5) Ako nepokretnost ne bude prodana ni na drugome ročištu, sud će u roku od najmanje 15 do najviše 30 dana zakazati treće ročište na kojemu nepokretnost može biti prodana bez ograničenja najniže cijene u odnosu na utvrđenu vrijednost. 1

(6) Ukoliko nema nositelja prava prvokupnje iz članka 83. stavak 1. ovoga zakona, osoba koja po odredbama članka 98. ovoga zakona ima pravo prednosne namire iz prodajne cijene, stječe pravo prvokupnje po cijeni postignutoj na trećem ročištu.

(7) Stranke i osobe koje se namiruju u postupku mogu se sporazumjeti, iskazom danim na zapisnik, kako se nepokretnost može prodati dražbom i za cijenu nižu od one iz st. 1., 2. i 4. ovoga članka.

(8) Ako su se stranke prije pokretanja ovršnoga postupka u sporazumu sklopljenom pred sudom suglasile da se nepokretnost, radi naplate tražbina tražitelja ovrhe utvrđene tim sporazumom, može prodati i za cijenu nižu od one iz st. 1., 2. i 4. ovoga članka nepokretnost se već na prvome ročištu za prodaju može prodati po toj cijeni, ako u postupku ne sudjeluju druge osobe koje se u njemu namiruju, a svoje su pravo upisale u zemljišnu knjigu prije nego je u tu knjigu upisano pravo tražitelja ovrhe kojim je osigurana naplata njegove tražbine. Najniža cijena po kojoj se nepokretnost može prodati, u tom slučaju, ne može biti ispod jedne trećine utvrđene vrijednosti.

(9) Odredbe st. 1., 2., 4., 7. i 8. ovoga članka na odgovarajući se način primjenjuju i u slučaju u kojemu se nepokretnost prodaje neposrednom pogodbom. 1 Odredbe članka 89. stavak 5. Zakona o izvršnom postupku glasile su, u vrijeme

donošenja osporenih rješenja, kako su citirane u relevantnim propisima. Ova

odredba je izmijenjena 9. lipnja 2016. godine kako slijedi:U Zakonu o ovršnom

postupku („Službene novine Federacije BiH“ br. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06,

39/09 i 35/12) u članku 89. stavak (5) mijenja se i glasi: "(5) Ako nekretnina ne

bude prodana ni na drugom ročištu, sud će u roku najmanje od 15 do najviše 30

dana zakazati treće ročište. Na ovom ročištu nekretnina može biti prodana bez

ograničenja najniže cijene u odnosu na utvrđenu vrijednost isključivo uz

prethodno pribavljenu suglasnost Porezne uprave Federacije Bosne i

Hercegovine. Ako Porezna uprava Federacije Bosne i Hercegovine uskrati

suglasnost za predloženu cijenu nižu u odnosu na utvrđenu vrijednost, dužna je

sudu predložiti realnu vrijednost za koju nekretnina može biti prodana na ovom

ročištu u roku 15 dana od dana prijema zahtjeva za davanje suglasnosti na

prodajnu cijenu."


Članak 98. Prvenstvena namira

(1) Iz iznosa dobivenoga prodajom namiruju se prvenstveno, i to ovim redoslijedom:

1) troškovi ovršnoga postupka; 2) tražbine založnih vjerovnika koje se po prednosnom redu

namiruju prije tražitelja ovrhe; 3) tražbine tražitelja ovrhe po čijemu je prijedlogu

određena ovrha; 4) tražbine založnih vjerovnika koje se po prednosnom redu

namiruju poslije tražitelja ovrhe; 5) naknada za osobne služnosti koje se prodajom gase. (2) Ako ovršenik pored glavne tražbine duguje i kamatu,

ona se namiruje prije iznosa glavne tražbine. (3) Više osoba unutar iste točke iz stavka 1. ovoga članka

namiruju se po slijedu stjecanja založnoga prava i prava namire tražitelja ovrhe koji su predložili ovrhu, odnosno po slijedu stjecanja osobnih služnosti, a ako je bio ustupljen prednosni red, tada se osobe iz stavka 1. ovoga članka namiruju po tom utemeljenom prednosnom redu.

15. Zakon o stvarnim pravima ("Službene novine Federacije BiH" broj 66/13) u relevantnom dijelu glasi:

Pojam založnog prava Članak 139. stavak 1.

(1) Založno pravo je ograničeno stvarno pravo na određenoj stvari ili pravu (zalogu) koje daje ovlaštenje svom nositelju (založnom vjerovniku) da određenu tražbinu, ukoliko mu ne bude ispunjena nakon dospijeća, namiri iz vrijednosti te stvari, a njezin svagdašnji vlasnik (založni dužnik) dužan je to trpjeti.

VI. Dopustivost

16. U skladu sa člankom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

17. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio.

Dopustivost u odnosu na navode o povredi prava na pravično suđenje

18. Prilikom ispitivanja dopustivosti dijela apelacije koji se odnosi na navode o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud je pošao od odredaba članka 18. stavak (3) točka h) Pravila Ustavnog suda.

Članak 18. stavak (3) točka h) Pravila Ustavnog suda glasi: Apelacija nije dopustiva ako postoji neki od sljedećih

slučajeva: h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna sa

Ustavom; 19. U svezi s navodima o povredi prava na pravično

suđenje, s obzirom da apelant eksplicitno osporava rješenja (o namirenju) koja su donesena u izvršnom postupku, Ustavni sud će dopustivost apelacije ispitati u odnosu na osporene odluke. Kako su predmetne odluke donesene u izvršnom postupku Ustavni sud prvenstveno treba odgovoriti na pitanje tiče li se predmetni izvršni postupak određivanja apelantovih građanskih prava i obveza u smislu članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

20. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća na praksu bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava koja je, mutatis mutandis, primjenjiva u konkretnom slučaju, a u kojoj se navodi da se odluke koje donese sud u postupku izvršenja pravomoćne presude nužno ne odnose na novo i posebno određivanje (građanskih) prava u usporedbi s postupkom koji je prethodio i odlukom koja je rezultat tog postupka (vidi Odluku bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava, Anton Dornbach protiv Savezne Republike Njemačke, broj 11258/84 OI 46). Ustavni sud je u svojoj Odluci broj U 21/02 od 26. ožujka 2004. godine (vidi, "Službeni glasnik BiH" broj 18/04, točka 40.) podržao praksu bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava glede toga da odluke sudova koje se tiču izvršenja ne potpadaju pod članak II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije, izuzev u slučajevima ako se njima utvrđuju nova prava i obveze koji se tiču podnositelja apelacije (vidi Odluku bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava, K. protiv Švedske, broj 13800/88 OI 94).

21. Prema mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, apelantove obveze su prethodno utvrđene pred Općinskim sudom kada su apelant i vjerovnik (tražitelj izvršenja), prema zapisniku tog suda broj I-361/02 od 1. kolovoza 2002. godine, zaključili sporazum o zasnivanju hipoteke na predmetnim nekretninama radi osiguranja kredita koji je apelantu odobrio vjerovnik. Stoga, u postupku koji je rezultirao osporenim rješenjima nisu utvrđivana apelantova nova građanska prava i obveze. U tom postupku su samo aktivirane odredbe navedenog sporazuma prema kojima će založena nekretnina biti predmetom javne prodaje ako apelant vjerovniku ne bude ispunjavao obveze po odobrenom kreditu.

22. Prema tome, Ustavni sud konstatira da u ovom izvršnom postupku nisu utvrđivana apelantova nova građanska prava i obveze jer su ona prethodno utvrđena zaključivanjem sporazuma o zasnivanju hipoteke na predmetnim nekretninama. Slijedom toga, Ustavni sud zaključuje da izvršni postupak koji je rezultirao osporenim rješenjima o namirenju ne uživa zaštitu i garancije iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

23. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je apelacija u odnosu na navode o kršenju prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom Bosne i Hercegovine i Europskom konvencijom.

Dopustivost u odnosu na navode o povredi prava na imovinu

24. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 49 0 I 006525 13 Gž od 20. rujna 2013. godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno rješenje Kantonalni sud je donio 20. rujna 2013. godine, a apelacija je podnesena 25. listopada 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

25. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

26. Apelant pobija navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima povrijeđena njegova prava iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.


27. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka, stavak 2 što uključuje:

k) Pravo na imovinu. 28. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju

glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na mirno uživanje

svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne umanjuju pravo države da primjenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulirala korištenje imovine sukladno općem interesu, ili da bi osigurala plaćanje poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

29. Apelant, dakle, navodi da je osporenim rješenjima povrijeđeno njegovo pravo na imovinu. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je preduvjet za razmatranje apelacijskih navoda glede kršenja prava na imovinu utvrđivanje ima li apelant imovinu u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te je li osporenim rješenjima došlo do miješanja u apelantovo pravo na imovinu i, ako jeste, je li ono bilo zakonito, u javnom interesu i proporcionalno.

30. Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o apelaciji u kojoj se ukazuje na kršenje prava na imovinu i u kojoj se osporavaju rješenja donesena u kasnijim fazama izvršnog postupka (nakon donošenja rješenja o izvršenju), Ustavni sud se poziva na svoju praksu iz Odluke broj AP 5522/15 od 16. ožujka 2016. godine gdje je Ustavni sud zauzeo sljedeće stajalište: "…Ustavni sud smatra da je do miješanja u apelantičino pravo na imovinu došlo rješenjem (o izvršenju) od 19. novembra 2012. godine…Međutim, s obzirom na apelacione navode, Ustavni sud će izuzetno razmotriti je li u kasnijoj fazi predmetnog izvršnog postupka u kojoj je došlo do prodaje predmetnog stana došlo do kršenja apelantičinog prava na imovinu, te je li prodaja izvršena u skladu sa standardima tog prava…" (vidi točku 48. navedene odluke, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

31. Shodno navedenoj praksi, Ustavni sud će u konkretnom slučaju ispitati je li osporenim rješenjima došlo do kršenja apelantova prava na imovinu.

32. Ustavni sud ukazuje i na specifičnost konkretnog slučaja. Ovdje apelant ne osporava svoj dug prema tražitelju izvršenja, niti osporava rješenje o izvršenju, te prodaju založenih nekretnina, kao ni iznos (1.000,00 KM) za koji je na trećoj licitaciji kao jedini kupac tražitelj izvršenja kupio predmetne nekretnine. Apelant isključivo osporava rješenja o namirenju kojima je konstatirano da je tražitelj izvršenja namiren samo do iznosa od 1.000,00 KM. Apelant smatra da je na ovakav način omogućeno tražitelju izvršenja da svoju imovinu uveća znatno više od iznosa duga prema apelantu. Tražitelj izvršenja sada može nastaviti sa izvršnim postupkom protiv apelanta ili jamaca, dok se zanemaruje da je postao vlasnikom založenih nekretnina koje u međuvremenu može prodati ili izdati, a čija vrijednost je procijenjena na iznos koji je skoro tri puta viši od iznosa koji tražitelj izvršenja potražuje od apelanta.

33. Prije ispitivanja je li osporenim rješenjima prekršeno apelantovo pravo na imovinu, Ustavni sud smatra korisnim ukazati na svoju praksu iz Odluke broj U 3/16 od 1. prosinca 2016. godine. U navedenom predmetu, Ustavni sud je rješavao na temelju nadležnosti iz članka VI/3.c) Ustava Bosne i Hercegovine, te je odgovorio na zahtjev suca Osnovnog suda u Derventi u kojem je ukazivano na ustavnost odredbi Zakona o izvršnom postupku koje, prema mišljenju tog suca, nalažu sudu da zaključi da je tražitelj izvršenja namiren isključivo za iznos za koji je postao vlasnikom založene nekretnine koju je kupio na

trećoj licitaciji kao jedini kupac. Dakle, radi se o predmetu koji je po činjeničnim i pravnim pitanjima vrlo sličan predmetu iz ove odluke, a tada je Ustavni sud zauzeo sljedeće stajalište:

"…Međutim, u situaciji o kojoj se govori u zahtjevu mora se voditi računa da je tražilac izvršenja postao vlasnikom založene nekretnine, kojom je njegovo potraživanje bilo osigurano. Zakon o izvršnom postupku (niti jednom svojom odredbom) ne garantuje tražiocu izvršenja da će na licitaciji prodati založenu nekretninu za novčani iznos koji je jednak njegovom potraživanju. Jedina garancija povjeriočevog potraživanja, u ovim slučajevima, je založena nekretnina (jer ukoliko dužnik ne vrati dug rizikuje da u izvršnom postupku ostane bez nekretnine koju je založio kao osiguranje duga), te ukoliko povjerilac odluči da u izvršnom postupku postane vlasnikom založene nekretnine, čija je procijenjena vrijednost veća od njegovog potraživanja, nema nikakvog razloga da se smatra da njegovo potraživanje nije u cijelosti namireno. Naime, na ovaj način tražilac izvršenja nije namiren iz 'prodajne cijene' koja zaista jeste niža od njegovog potraživanja, već je namiren na način što se odlučio da postane vlasnikom nekretnine koja je bila založena radi osiguranja njegovog potraživanja, a čija je procijenjena vrijednost veća od njegovog potraživanja. U takvim slučajevima, tražioca izvršenja niko nije silio da postane vlasnikom založene nekretnine ili, preciznije rečeno, da 'uzme' založenu nekretninu zbog toga što mu dužnik nije izmirio dug. Tražilac izvršenja (povjerilac) je imao mogućnost da zahtijeva nove licitacije u nadi da će se pojaviti kupac koji je spreman da kupi založenu nekretninu po cijeni jednakoj njegovom potraživanju, ili da predloži novo sredstvo izvršenja ako nekretnina ne može da se proda po cijeni po kojoj bi namirio svoje potraživanje, itd. Zakonske formulacije, na primjer iz člana 68. ZIP-a ili člana 97. ZIP-a koje govore o 'prodajnoj cijeni' ili da se tražilac izvršenja namiruje iz 'iznosa dobivenog prodajom' ne mogu se nikako tumačiti na način da se zanemari da je tražilac izvršenja postao vlasnikom nekretnine čija je procijenjena vrijednost veća od njegovog potraživanja. Tumačenje relevantnih odredaba ZIP-a RS, uključujući i osporenu odredbu, na način kako to navodi podnosilac zahtjeva, upravo bi vodilo povredi prava na imovinu, jer bi se založnom dužniku (izvršeniku) nametala obaveza i nakon što povjerilac (tražilac izvršenja) postane vlasnikom dužnikove nekretnine koja je i založena radi osiguranja povjeriočevog potraživanja. Na taj način dužnik bi mogao biti u 'neograničenom dužničkom odnosu', jer bi se ignorisala činjenica da je tražilac izvršenja u izvršnom postupku postao vlasnikom dužnikove nekretnine čija je procijenjena vrijednost veća od povjeriočevog potraživanja…" (vidi točku 32. citirane odluke, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

34. Dakle, suština citirane Odluke broj U 3/16 je stajalište Ustavnog suda prema kojem niti jedna odredba Zakona o izvršnom postupku ne sprječava redovite sudove u svakom konkretnom slučaju zaključiti da je tražitelj izvršenja u cijelosti namiren ako je, kao jedini kupac, postao vlasnikom založene nekretnine kojom je bilo osigurano njegovo potraživanje, a koja je procijenjena na iznos viši od njegova potraživanja prema izvršeniku, te da bi svako tumačenje koje bi išlo u pravcu da je tražitelj izvršenja namiren samo do iznosa koji je platio na licitaciji, a najčešće se radi o simboličnim iznosima koji nisu ni približno usporedivi sa iznosom na koji je procijenjena založena nekretnina, vodilo povredi izvršenikovog prava na imovinu.

35. Sada će Ustavni sud ispitati je li u konkretnom slučaju osporenim rješenjima došlo do kršenja apelantova prava na imovinu. Prilikom razmatranja je li povrijeđen članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, Ustavni sud mora utvrditi ima li apelant "imovinu" u smislu članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.


36. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža da su predmetne nekretnine, na kojima je ranije upisana hipoteka u svrhu osiguranja potraživanja tražitelja izvršenja prema apelantu, apelantovo vlasništvo, te da su, bez ikakve dvojbe, njegova "imovina" u smislu odredaba članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

37. Dalje, Ustavni sud podsjeća da pravo na imovinu sadrži tri različita pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stavka i koje je opće prirode, izražava načelo mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stavka, odnosi se na lišavanje imovine i podvrgava ga izvjesnim uvjetima. Treće pravilo, sadržano u stavku 2. ovog članka, dozvoljava da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, kontrolirati korištenje imovine u skladu sa općim interesom. Ova tri pravila nisu različita u smislu da nisu povezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedine slučajeve miješanja u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju biti tumačena u okviru općeg načela izraženog u prvom pravilu (vidi, Europski sud, Sporrong i Lönnorth protiv Švedske, presuda od 23. rujna 1982. godine, Serija A, broj 52, stavak 61.).

38. U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da je osporenim rješenjima došlo do miješanja u apelantovu imovinu u smislu drugog pravila iz stavka 2. članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

39. S obzirom na to, Ustavnom sudu ostaje odgovoriti na sljedeća pitanja: (a) je li miješanje predviđeno zakonom, (b) služi li miješanje zakonitom cilju u javnom interesu i (c) je li miješanje proporcionalno cilju, tj. uspostavlja li pravičnu ravnotežu između prava apelanata i općeg javnog interesa (načelo proporcionalnosti). Drugim riječima, da bi miješanje bilo opravdano nije dovoljno da samo bude nametnuto zakonskom odredbom koja ispunjava uvjete vladavine prava i služi legitimnom cilju u javnom interesu, nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između uporabljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nositelji prava se ne smiju podvrgavati proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose preveliki teret u ostvarivanju legitimnog cilja (vidi presude Europskog suda za ljudska prava, Sunday Times od 26. travnja 1979., Serija A, broj 30, stavak 49. i Malone od 2. kolovoza 1984. godine, Serija A, broj 82, st. 67. i 68.).

40. Prilikom odgovora na pitanje je li u ovom slučaju miješanje u apelantovu imovinu bilo predviđeno zakonom, odnosno je li izvršeno na temelju zakona, Ustavni sud se poziva na relevantne dijelove obrazloženja iz citirane Odluke ovog suda broj U 3/16 od 1. prosinca 2016. godine, prvenstveno na točke od 29. do 32. tog obrazloženja.

41. Dalje, Ustavni sud zapaža da je konkretan postupak okončan rješenjem Kantonalnog suda. To rješenje se temelji na obrazloženju u kojem je naglašeno da iz odredbe članka 98. stavak 1. Zakona o izvršnom postupku proizlazi da se tražitelj izvršenja namiruje "…iz iznosa koji je dobiven prodajom nekretnina…" jer u navedenim odredbama ne piše da se tražitelj izvršenja namiruje iz "procijenjene vrijednosti tih nekretnina…". Obrazloženje se, također, temelji i na stajalištu Kantonalnog suda da je hipoteka sporedno potraživanje koje je ustanovljeno radi osiguranja glavnog potraživanja, te da gašenjem hipoteke ne prestaje glavno potraživanje, osim ukoliko prodajom nekretnine to potraživanje nije u cijelosti namireno.

42. Prema mišljenju Ustavnog suda, navedeno obrazloženje uopće ne odgovara konkretnom slučaju, te relevantnim odredbama Zakona o izvršnom postupku daje smisao koji bi (kad bi tako nešto stvarno proizlazilo iz zakona) bio suprotan Ustavom zaštićenom pravu na imovinu. U odredbama članka 98. stavak 1.

Zakona o izvršnom postupku zaista stoji da se tražitelj izvršenja namiruje iz iznosa koji je dobiven prodajom nekretnina, ali u konkretnom slučaju redoviti sud zaboravlja da je tražitelj izvršenja, kao jedini kupac, postao vlasnikom založene nekretnine. Nije treća osoba na licitaciji kupila predmetne nekretnine za iznos od 1.000,00 KM. Da se to desilo, onda bi se zaista moglo zaključiti da je tražitelj izvršenja namiren samo za iznos od 1.000,00 KM jer bi to bio iznos koji bi tražitelju izvršenja isplatila treća osoba. U tom slučaju bi treća osoba, a ne tražitelj izvršenja, postala vlasnikom založenih nekretnina. Međutim, u konkretnom slučaju se tako nešto nije desilo. U konkretnom slučaju je tražitelj izvršenja postao vlasnikom predmetnih nekretnina čija je vrijednost procijenjena na iznos (195.109,00 KM) koji je skoro tri puta viši od iznosa njegova potraživanja (72.048,41 KM), a za to je platio samo 1.000,00 KM. Tumačenjem relevantnih odredaba Zakona o izvršnom postupku, na način kako su to uradili redoviti sudovi, štite se isključivo interesi vjerovnika odnosno banke. S pravom bi se moglo postaviti pitanje što je rizik banke odnosno vjerovnika prilikom zaključenja ugovora o kreditu i plasiranju sredstava ako bi vjerovnik (kao u ovom slučaju tražitelj izvršenja) mogao u bescjenje postati vlasnikom nekretnine koju je on prihvatio kao osiguranje svog potraživanja i čija je vrijednost zbog toga morala biti viša (u skladu sa odlukom banke kao kreditora) od iznosa duga, a nakon toga nastaviti sa izvršenjem protiv dužnika i njegove ostale imovine?

43. Založno pravo (hipoteka) u konkretnom slučaju je zasnovano radi osiguranja potraživanja koje vjerovnik (tražitelj izvršenja) ima prema apelantu. Prema članku 139. stavak 1. Zakona o stvarnim pravima, založno pravo daje ovlaštenje svom nositelju da određenu tražbinu, ako mu ne bude ispunjena nakon dospijeća, "…namiri iz vrijednosti te stvari…". Dakle vjerovnik se namiruje iz "vrijednosti stvari", a ne iz "prodajne cijene" prema odredbama Zakona o stvarnim pravima, a Zakon o izvršnom postupku propisuje proceduru prodaje založene stvari. U ovom slučaju, tražitelj izvršenja je odlučio kada će pokrenuti izvršni postupak protiv apelanta. Nitko nije prisilio tražitelja izvršenja da, kao jedini kupac, postane vlasnikom predmetne nekretnine. Ako je smatrao da na navedeni način neće namiriti svoja potraživanja, tražitelj izvršenja je mogao predložiti drugi predmet izvršenja ili tražiti da se licitacija odgodi i ponovi kada na tržištu budu povoljnije prilike, itd. Međutim, ako je tražitelj izvršenja odlučio da nakon izvršnog postupka postane vlasnikom predmetnih nekretnina koje su založene radi osiguranja njegova potraživanja i čija je procijenjena vrijednost nekoliko puta viša od iznosa potraživanja prema apelantu, onda je jedini zaključak, u smislu relevantnih odredbi Zakona o izvršnom postupku (čl. 68. i 98. stavak 1.) i ustavnog prava na imovinu, da se vjerovnik namirio u cijelosti iz "…vrijednosti stvari…" jer je vrijednost stvari-predmetne nekretnine višestruko viša od njegova potraživanja.

44. U odnosu na drugi dio obrazloženja iz osporenog rješenja Kantonalnog suda, Ustavni sud naglašava da hipoteka zaista jeste sporedno potraživanje, te da se njezinim gašenjem automatski ne gasi i glavno potraživanje ukoliko ono nije u cijelosti namireno prodajom nekretnine. Međutim, to se ne može primijeniti u konkretnom slučaju. Naime, redoviti sud opet zaboravlja da je, nakon izvršnog postupka, tražitelj izvršenja postao vlasnikom predmetne nekretnine, a ne treća osoba. Da je treća osoba postala vlasnikom predmetne nekretnine, onda bi potraživanje tražitelja izvršenja bilo namireno za iznos za koji je treća osoba kupila predmetne nekretnine. Ovdje se ne može zanemariti da je tražitelj izvršenja postao vlasnikom predmetne nekretnine koja je založena radi osiguranja njegova potraživanja i čija je vrijednost procijenjena na iznos nekoliko puta viši od iznosa potraživanja prema apelantu. Ne može se dozvoliti


vjerovniku (tražitelju izvršenja) da za bagatelan iznos postane vlasnikom predmetnih nekretnina i da to uopće ne utječe na apelantov dug prema tražitelju izvršenja. Vjerovniku se čak dozvoljava da nastavi sa izvršenjem protiv imovine apelanta i njegovih jamaca. Upravo na ovom mjestu, prema mišljenju Ustavnog suda, ključna je uloga redovitih sudova koji vode izvršni postupak i u njemu donose rješenje o namirenju na način da se uvijek moraju zapitati i dati valjan odgovor na pitanje što je uopće svrha postupka koji oni vode na prijedlog tražitelja izvršenja. Ako je vrijednost založene nekretnine tijekom izvršnog postupka procijenjena na iznos od 195.109,00 KM, a potraživanje tražitelja izvršenja iznosi 72.198,41 KM, koja je svrha prodati založenu nekretninu za 1.000,00 KM uopće i da li bi sud takvu prodaju smio dopustiti bez obzira na sadržaj odredbe ZIP-a, odnosno imajući u vidu sadržaj odredbe ZIP-a na koju se pozvao. Pogotovo ako bi se namirenje moglo tumačiti na način na koji su ga tumačili redoviti sudovi u konkretnom slučaju, pa čak i u situaciji kada je založena nekretnina prodana tražitelju izvršenja za 1.000,00 KM i odlučeno da je tražitelj izvršenja namiren samo za iznos od 1.000,00 KM i da njegovo potraživanje i dalje gotovo u cijelosti egzistira. Svrha cijelog izvršnog postupka je da se vjerovnik namiri sa svojim potraživanjem, a ne da se ne namiri i još, pri tome, izvršenik bezrazložno osiromaši. Jer, kako je potraživanje vjerovnika egzistiralo prije pokretanja i dovršetka izvršnog postupka, bilo bi bez ikakvog značaja iznos od 72.198,41 KM smanjiti za 1.000,00 KM, sve i da ta 1.000,00 KM nije otišla na troškove i kamate. Takav ratio legis zakonodavac sigurno nije imao kada je propisivao i mogućnost da se predmet proda i ispod 1/3 procijenjene vrijednosti.

45. Stoga, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom slučaju miješanje u apelantovu imovinu nije izvršeno u "skladu sa zakonom" jer su odredbe članka 98. Zakona o izvršnom postupku primijenjene proizvoljno, što je za posljedicu imalo kršenje ustavnog prava na imovinu. S obzirom na zaključak da miješanje u imovinu nije izvršeno "u skladu sa zakonom", Ustavni sud neće dalje ispitivati je li miješanje bilo u "javnom interesu" i je li miješanje "proporcionalno cilju" jer odsustvo načela zakonitosti kod miješanja u imovinu automatski vodi ka povredi ostala dva načela.

46. Na kraju, Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati (i) na odluku Europskog suda za ljudska prava u predmetu Ljaskaj protiv Hrvatske od 20. prosinca 2016. godine u kojem je utvrđeno kršenje prava na imovinu aplikanta (dužnika) jer je u izvršnom postupku njegova nekretnina prodana za manje od 1/3 njezine procijenjene vrijednosti. Navedeni slučaj je različit od ovog predmeta jer je u predmetu, koji je razmatrao Europski sud za ljudska prava, aplikant osporavao prodaju založene nekretnine, dok se u ovom slučaju osporava rješenje o namirenju. Međutim, oba predmeta su slična po tome što tadašnji Zakon o izvršnom postupku Republike Hrvatske, kao ni sadašnji Zakon o izvršnom postupku Federacije BiH (mada sada postoji uvjet traženja suglasnosti od Porezne uprave), ne propisuje ograničenje najniže cijene na trećem ročištu za prodaju nekretnina. U tom predmetu (Ljaskaj protiv Hrvatske) Europski sud za ljudska prava je naglasio:

"…64. Evropski sud napominje da su u velikom broju slučajeva hrvatski Ustavni sud i Vrhovni sud izrazili mišljenje da automatskom primjenom sporne odredbe Zakona o izvršnom postupku i prodajom nepokretnosti za simboličnu cijenu (u rasponu od 1 kuna 15.650 kuna) nedovoljnu za namirenje potraživanja povjerilaca je u suprotnosti sa Ustavom i zakonom (vidi stavove 33-40 gore). Štaviše, u svojoj odluci br. Rev 701 / 14-2 od 4. novembra 2014. godine Vrhovni sud je čak otišao tako daleko da zaključi da je sporna odredba 'po svojoj samoj prirodi suprotno javnom moralu i kao takva društveno neprihvatljiva' i da je, bez obzira na činjenicu što je na snazi, 'to u suštini nemoralan

pravni institut, zbog čega je prodaja na osnovu takvih nemoralnih instituta ništava' (vidi stav 40 odluke). Na kraju, u objašnjenjima izvještaja o prijedlogu zakona koji je rezultirao donošenjem zakona kojima se ukida ta odredba, Vlada Republike Hrvatske je navela da je 'nepravedno i nerazumno', otvorila vrata 'raznim zloupotrebama', i da je u suprotnosti sa ustavom garantovanim pravom vlasništva (vidi stav 41 odluke)…". (i)

"…69. Sud je na kraju zaključio da je, zbog toga što je propisima koji su važili u datom trenutku nedostajala potrebna zaštita od proizvoljnog uplitanja od javnih vlasti (vidjeti stavove 65-66 odluke), odluka domaćih sudova da proda aplikantovu kuću za manje od jedne trećine vrijednosti koju je utvrdio vještak nije bio zakonito u datim okolnostima. Stoga je došlo do povrede člana 1. Protokola broj 1 uz Konvenciju…"

47. Imajući u vidu citiranu praksu Europskog suda za ljudska prava, Ustavni sud naglašava kako je, radi izbjegavanja eventualnih sporova u budućnosti po ovom pitanju, u svakom narednom (i) konkretnom slučaju potrebno da nadležni redoviti sudovi, kao i Porezna uprava Federacije BiH pokažu maksimalnu senzibilnost prilikom primjene novelirane odredbe članka 89. stavak 5. Zakona o izvršnom postupku, te da prodajna cijena založene nekretnine na trećem ročištu zaista izražava "…realnu vrijednost za koju nekretnina može biti prodata…", kako je to (i) propisano navedenom odredbom Zakona o izvršnom postupku Federacije BiH.

48. S obzirom da se radi o specifičnom slučaju kršenja apelantovih ustavnih prava, Ustavni sud je smatrao svrsishodnim poništiti osporena rješenja i predmet vratiti na odlučivanje Općinskom sudu koji će u najkraćem mogućem roku donijeti novo rješenje u skladu sa člankom II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

49. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud smatra da je došlo do kršenja prava na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

50. Ustavni sud zaključuje da je osporenim rješenjima Općinskog suda u Kiseljaku i Kantonalnog suda u Novom Travniku došlo do kršenja apelantova prava na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju zbog proizvoljne primjene članka 98. Zakona o izvršnom postupku jer su navedeni sudovi (suprotno stvarnom značenju i smislu navedene zakonske odredbe) smatrali da vjerovnik ima pravo nastaviti sa izvršenjem protiv apelanta, sljedstveno tome i jamaca, iako je vjerovnik u izvršnom postupku postao vlasnikom nekretnina koje je apelant založio radi osiguranja duga prema vjerovniku, dok je vrijednost predmetnih nekretnina procijenjena na iznos koji je nekoliko puta viši od iznosa koji vjerovnik potražuje od apelanta.

51. Na temelju članka 18. stavak (3) točka h), članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

52. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.


Mirsad Ćeman, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 4380/13, рјешавајући апелацију Јосипа Томића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (3) тачка х), члана 57 став (2)


тачка б) и члана 59 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 22. децембра 2016. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Јосипа Томића. Утврђује се повреда права на имовину из члана II/3к)

Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Рјешење Кантоналног суда у Новом Травнику број 49 0 И 006525 13 Гж од 20. септембра 2013. године и Рјешење Општинског суда у Кисељаку број 49 0 И 006525 10 И од 1. фебруара 2013. године.

Предмет се враћа Општинском суду у Кисељаку који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Општинском суду у Кисељаку да најкасније у року од два мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке у складу са чланом 74 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине.

Одбацује се као недопуштена апелација Јосипа Томића поднесена против Рјешења Кантоналног суда у Новом Травнику број 49 0 И 006525 13 Гж од 20. септембра 2013. године и Рјешења Општинског суда у Кисељаку број 49 0 И 006525 10 И од 1. фебруара 2013. године у односу на наводе о кршењу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода због тога што је ratione materiae инкомпатибилна са Уставом Босне и Херцеговине.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Јосип Томић (у даљњем тексту: апелант) из Кисељака, којег заступа Владо Слишковић, адвокат из Бање Луке, поднио је 25. октобра 2013. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Рјешења Кантоналног суда у Новом Травнику (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 49 0 И 006525 13 Гж од 20. септембра 2013. године и Рјешења Општинског суда у Кисељаку (у даљњем тексту: Општински суд) број 49 0 И 006525 10 И од 1. фебруара 2013. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Кантоналног и Општинског суда, као и од Hypo Alpe Adria Bank д.д. Мостар затражено је 23. марта 2016. године да доставе одговор на апелацију.

3. Општински суд је 2. јуна 2016. године доставио одговор на апелацију, Кантонални суд 30. маја 2016. године, а тражилац извршења 30. маја 2016. године.

III. Чињенично стање

4. Чињенице предмета које произлазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

Поступак који је претходио оспореним рјешењима

5. Апелант је са Hypo Alpe Adria Bank д.д. Мостар (у даљњем тексту: повјерилац или тражилац извршења) 1. августа 2002. године закључио споразум којим је утврђено да повјерилац има потраживање према апеланту по основу уговора о кредиту од 26. јула 2002. године у износу од 110.000,00 КМ. У циљу обезбјеђења наведеног потраживања, овим споразумом је у корист повјериоца засновано заложно право на непокретностима у апелантовој својини, које у нарави чине кућа и двориште укупне површине 1.000 м2 (у даљњем тексту: предметне непокретности). Заложно право је на основу овог споразума уписано у зк. уложак број 1321 к.о. Палеж. Осим тога, овим споразумом су апелант и повјерилац сагласно утврдили да вриједност заложене непокретности износи 209.278,00 КМ.

6. С обзиром да апелант није у цијелости вратио износ који је примио по основу одобреног кредита, повјерилац је на основу наведеног споразума поднио приједлог за извршење ради намирења остатка дуга у износу од 72.198,41 КМ. Рјешењем о извршењу број 49 0 И 006525 10 И од 17. септембра 2010. године Општински суд је одредио извршење према приједлогу тражиоца извршења, које ће се спровести продајом заложене непокретности у апелантовој својини. Ради продаје заложене непокретности, Општински суд је закључцима од 9. марта 2011. године, 11. маја 2011. године, 22. августа 2011. године и 3. новембра 2011. године одређивао рочишта за продају. Вриједност заложених непокретности ради продаје стални судски вјештак грађевинске струке је процијенио на износ од 195.109,00 КМ.

7. Закључком број 49 0 И 006525 10 И од 18. јуна 2012. године, Општински суд је утврдио да су заложене непокретности у апелантовој својини продате 14. јуна 2012. године за износ од 1.000,00 КМ повјериоцу као тражиоцу извршења. Рјешењем о досуди број 49 0 И 006525 10 И од 3. септембра 2012. године, Општински суд је предметне непокретности досудио тражиоцу извршења, те одредио да му се имају одмах предати у посјед, док је Земљишно-књижној канцеларији наложено да се у корист тражиоца извршења упише право својине над предметним непокретностима.

Оспорена рјешења

8. Рјешењем о намирењу број 49 0 И 006525 10 И од 1. фебруара 2013. године Општински суд је утврдио да је тражилац извршења намирен за износ од 1.000,00 КМ који је добијен продајом предметних непокретности.

9. Рјешењем број 49 0 И 006525 13 Гж Кантонални суд је одбио као неосновану апелантову жалбу, те потврдио првостепено рјешење Општинског суда од 1. фебруара 2013. године. У образложењу рјешења Кантонални суд је нагласио да је спорно питање да ли је првостепени суд у поступку доношења рјешења о намирењу правилно примијенио одредбу члана 98 Закона о извршном поступку Федерације БиХ (у даљњем тексту: ЗИП) када је одлучио да је тражилац извршења само дјелимично намирен или је, пак, тражилац извршења намирен у цијелости с обзиром да је утврђена вриједност заложених непокретности већа од укупних потраживања која према апеланту има тражилац извршења.


10. Према мишљењу Кантоналног суда, из одредбе члана 98 ЗИП-а произлази да се повјерилац намирује из износа који је добијен продајом непокретности, а не из процијењене вриједности тих непокретности. Треба имати у виду да се у односима тражиоца извршења и извршеника по одобреном кредиту и наплати потраживања ради о два правна посла, и то: уговору о кредиту којим су извршенику одобрена средства и одређен начин враћања тих средстава, као и о споразуму о заснивању хипотеке на непокретностима ради обезбјеђења поврата одобрених кредитних средстава. У конкретном случају постоји главно потраживање тражиоца извршења по основу уговора о кредиту, а постоји и закључен споразум о заснивању заложног права на предметним непокретностима које је акцесорно право у односу на главно потраживање по закљученом уговору о кредиту. Стога, продајом заложених непокретности тражиоцу извршења у извршном поступку и гашењем хипотеке не престаје потраживање тражиоца извршења из другог правног посла - уговора о кредиту, осим ако том продајом потраживање тражиоца извршења није у цијелости намирено, закључио је Кантонални суд.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

11. Апелацијом се указује на кршења права на правично суђење и имовину из чл. II/3е) и II/3к) Устава Босне и Херцеговине, те члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

12. Апелацијом се оспоравају рјешења о намирењу донесена у извршном поступку. Према оспореним рјешењима тражилац извршења је намирен за износ од само 1.000,00 КМ. Апелант наглашава да редовни судови занемарују чињеницу да је тражилац извршења, купивши (као једини купац) заложене непокретности у апелантовој својини за износ од само 1.000,00 КМ, за себе стекао неупоредиво већу имовину јер је вриједност заложених непокретности процијењена (од сталног судског вјештака грађевинске струке) на износ од 195.109,00 КМ, док укупан дуг који апелант има према тражиоцу извршења износи 72.198,41 КМ. Дакле, тражилац извршења је у извршном поступку постао власник предметне непокретности чија је вриједност скоро три пута већа од апелантовог дуга према тражиоцу извршења, а оспореним рјешењима се утврђује да је тражилац извршења намирен само за износ од 1.000,00 КМ. Слиједом тога (с обзиром да је тражилац извршења намирен само до износа од 1.000,00 КМ), тражилац извршења је овлашћен да и даље настави са извршењем над апелантовом осталом имовином или над имовином јемаца, све док се у потпуности не намири за износ од 72.198,41 КМ. На овај начин ће се тражилац извршења намирити знатно више од износа који му припада и који је тражио подношењем приједлога за извршење (72.198,41 КМ) јер ће моћи да настави са извршним поступком против апеланта или јемаца, а у међувремену може да прода или изда предметне непокретности над којима је стекао право својине у овом извршном поступку. Апелант сматра да је у оваквој ситуацији једини разуман закључак тај да је тражилац извршења у цијелости намирен јер је куповином у извршном поступку постао власник предметне непокретности чија је вриједност неколико пута већа од износа који он потражује од апеланта. Доношењем оспорених рјешења, релевантне одредбе ЗИП-а, првенствено одредбе члана 98 тог закона, примијењене су произвољно, занемаривањем основних принципа савјесности и поштења, као и забране злоупотребе

права, што је за посљедицу имало кршење апелантових уставних права на правично суђење и имовину.

б) Одговор на апелацију

13. У одговорима на апелацију, Општински и Кантонални суд, као и тражилац извршења наглашавају да је апелација неоснована, те се претежно позивају на образложење из оспореног рјешења Кантоналног суда.

V. Релевантни прописи

14. Закон о извршном поступку ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 32/03, 52/03, 33/06, 39/06, 39/09, 74/11, 35/12 и 46/16) у релевантном дијелу гласи:

Члан 68. Извршне радње

Извршење над некретнином проводи се убиљежавањем извршења у земљишној књизи, утврђивањем вриједности некретнине, продајом некретнине и намирењем тражиоца извршења из износа добијеног продајом.

Члан 89. Продајна цијена

(1) Без пристанка лица која се у извршном поступку по реду првенства намирују прије тражиоца извршења, некретнина се на јавном надметању не може продати по цијени која не покрива ни дјелимично износ потраживања тражиоца извршења.

(2) На првом рочишту за јавно надметање не може се некретнина продати испод половине утврђене вриједности. Почетне понуде за прво рочиште на износе мање од једне половине утврђене вриједности неће бити разматране.

(3) Ако се некретнина не прода на првом суд ће заказати друго рочиште у року од 30 дана. Суд ће заказати рочиште у истом року и у случају да три понудиоца са највишом понудом на првом рочишту нису уплатила продајну цијену у складу са одредбама члана 92. став 3. овог закона.

(4) На другом рочишту некретнина не може бити продата за мање од једне трећине вриједности утврђене закључком о продаји. Почетна понуда на другом рочишту не може бити мања од једне трећине од утврђене вриједности.

(5) Ако некретнина не буде продата ни на другом рочишту суд ће у року од најмање 15 до највише 30 дана заказати треће рочиште на ком некретнина може бити продата без ограничења најниже цијене у односу на утврђену вриједност. 1

(6) Уколико нема носилаца права прече куповине из члана 83. став 1. овог закона, лице које према одредбама члана 98. овог закона има право првенственог намирења из продајне цијене стиче право прече куповине по цијени постигнутој на трећем рочишту.

1 Одредбе члана 89 став 5 Закона о извршном поступку гласиле су, у вријеме

доношења оспорених рјешења, како су цитиране у релевантним прописима.

Ова одредба је измијењена 9. јуна 2016. године како слиједи:У Закону о

извршном поступку ("Службене новине Федерације БиХ" бр. 32/03, 52/03,

33/06, 39/06, 39/09 и 35/12) у члану 89 став (5) мијења се и гласи: "(5) Ако

некретнина не буде продата ни на другом рочишту, суд ће у року од најмање

15 до највише 30 дана заказати треће рочиште. На овом рочишту некретнина

може бити продата без ограничења најниже цијене у односу на утврђену

вриједност искључиво уз претходно прибављену сагласност Пореске управе

Федерације Босне и Херцеговине. Ако Пореска управа Федерације Босне и

Херцеговине ускрати сагласност за предложену цијену нижу у односу на

утврђену вриједност, дужна је суду предложити реалну вриједност за коју

некретнина може бити продата на овом рочишту у року 15 дана од дана

пријема захтјева за давање сагласности на продајну цијену."


(7) Странке и лица која се намирују у поступку могу да се споразумију, изјавом датом на записник, да се некретнина може продати надметањем и за цијену нижу од оне из ст. 1., 2. и 4. овог члана.

(8) Ако су се странке прије покретања извршног поступка у споразуму склопљеном пред судом сагласиле да се некретнина ради наплате потраживања тражиоца извршења утврђене тим споразумом може продати и за цијену нижу од оне из ст. 1., 2. и 4. овог члана, некретнина се већ на првом рочишту за продају може продати по тој цијени ако у поступку не учествују друга лица која се у њему намирују, а своје су право уписала у земљишну књигу прије него што је у ту књигу уписано право тражиоца извршења којим је обезбијеђена наплата његовог потраживања. Најнижа цијена по којој се некретнина може продати у том случају не може бити испод једне трећине утврђене вриједности.

(9) Одредбе ст. 1., 2., 4., 7. и 8. овог члана на одговарајући се начин примјењују и у случају у којем се некретнина продаје непосредном погодбом.

Члан 98. Првенствено намирење

(1) Из износа добијеног продајом намирују се првенствено и то овим редослиједом:

1) трошкови извршног поступка; 2) потраживања заложних повјерилаца која се по реду

првенства намирују прије тражиоца извршења; 3) потраживања тражиоца извршења по чијем је

приједлогу одређено извршење; 4) потраживања заложних повјерилаца која се по реду

првенства намирују послије тражиоца извршења; 5) накнада за личне служности које се продајом гасе. (2) Ако извршеник поред главног потраживања дугује и

камату она се намирује прије износа главног потраживања. (3) Више лица унутар исте тачке из става 1. овог

члана намирују се по реду стицања заложног права и права на намирење тражиоца извршења који су предложили извршење, односно по реду стицања личних служности, а ако је био уступљен првенствени ред, тада се лица из става 1. овог члана намирују по том успостављеном првенственом реду.

15. Закон о стварним правима ("Службене новине Федерације БиХ" број 66/13) у релевантном дијелу гласи:

Појам заложног права Члан 139. став 1.

(1) Заложно право је ограничено стварно право на одређеној ствари или праву (залогу) које даје овлаштење свом носиоцу (заложном вјеровнику) да одређену тражбину, уколико му не буде испуњена након доспијећа, намири из вриједности те ствари, а њезин свагдашњи власник (заложни дужник) дужан је то трпјети.

VI. Допустивост

16. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

17. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њом побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

Допустивост у односу на наводе о повреди права на правично суђење

18. Приликом испитивања допустивости дијела апелације који се односи на наводе о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд је пошао од одредаба члана 18 став (3) тачка х) Правила Уставног суда.

Члан 18 став (3) тачка х) Правила Уставног суда гласи: Апелација није допустива ако постоји неки од

сљедећих случајева: х) апелација је ratione materiae инкомпатибилна са

Уставом; 19. У вези с наводима о повреди права на правично

суђење, с обзиром да апелант експлицитно оспорава рјешења (о намирењу) која су донесена у извршном поступку, Уставни суд ће допустивост апелације испитати у односу на оспорене одлуке. Како су предметне одлуке донесене у извршном поступку Уставни суд првенствено треба одговорити на питање да ли се предметни извршни поступак тиче одређивања апелантових грађанских права и обавеза у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

20. У вези с тим, Уставни суд подсјећа на праксу бивше Европске комисије за људска права која је, mutatis mutandis, примјењива у конкретном случају, а у којој се наводи да се одлуке које донесе суд у поступку извршења правоснажне пресуде нужно не односе на ново и посебно одређивање (грађанских) права у поређењу с поступком који је претходио и одлуком која је резултат тог поступка (види Одлуку бивше Европске комисије за људска права, Anton Dornbach против Савезне Републике Њемачке, број 11258/84 ОИ 46). Уставни суд је у својој Одлуци број У 21/02 од 26. марта 2004. године (види, "Службени гласник БиХ" број 18/04, тачка 40) подржао праксу бивше Европске комисије за људска права у погледу тога да одлуке судова које се тичу извршења не потпадају под члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције, изузев у случајевима ако се њима утврђују нова права и обавезе који се тичу подносиоца апелације (види Одлуку бивше Европске комисије за људска права, К. против Шведске, број 13800/88 ОИ 94).

21. Према мишљењу Уставног суда, у конкретном случају, апелантове обавезе су претходно утврђене пред Општинским судом када су апелант и повјерилац (тражилац извршења), према записнику тог суда број И-361/02 од 1. августа 2002. године, закључили споразум о заснивању хипотеке на предметним непокретностима ради обезбјеђења кредита који је апеланту одобрио повјерилац. Стога, у поступку који је резултовао оспореним рјешењима нису утврђивана апелантова нова грађанска права и обавезе. У том поступку су само активиране одредбе наведеног споразума према којима ће заложена непокретност бити предмет јавне продаје уколико апелант повјериоцу не буде испуњавао обавезе по одобреном кредиту.

22. Према томе, Уставни суд констатује да у овом извршном поступку нису утврђивана апелантова нова грађанска права и обавезе будући да су она претходно утврђена закључивањем споразума о заснивању хипотеке на предметним непокретностима. Слиједом тога, Уставни суд закључује да извршни поступак који је резултовао оспореним рјешењима о намирењу не ужива заштиту и гаранције из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

23. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је апелација у односу на наводе о кршењу права на правично


суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције ratione materiae инкомпатибилна са Уставом Босне и Херцеговине и Европском конвенцијом.

Допустивост у односу на наводе о повреди права на имовину

24. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 49 0 И 006525 13 Гж од 20. септембра 2013. године против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење Кантонални суд је донио 20. септембра 2013. године, а апелација је поднесена 25. октобра 2013. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

25. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

26. Апелант побија наведена рјешења, тврдећи да су тим рјешењима повријеђена његова права из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

27. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

к) Право на имовину. 28. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију

гласи: Свако физичко или правно лице има право на мирно

уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим принципима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не умањују право државе да примјењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересом, или да би обезбиједила плаћање пореза или других доприноса или казни.

29. Апелант, дакле, наводи да је оспореним рјешењима повријеђено његово право на имовину. У вези с тим, Уставни суд указује да је предуслов за разматрање апелационих навода у погледу кршења права на имовину утврђивање да ли апелант има имовину у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те да ли је оспореним рјешењима дошло до мијешања у апелантово право на имовину и, ако јесте, да ли је оно било законито, у јавном интересу и пропорционално.

30. Имајући у виду да се у конкретном случају ради о апелацији у којој се указује на кршење права на имовину и у којој се оспоравају рјешења донесена у каснијим фазама извршног поступка (након доношења рјешења о извршењу), Уставни суд се позива на своју праксу из Одлуке број АП 5522/15 од 16. марта 2016. године гдје је Уставни суд заузео сљедеће становиште: "…Уставни суд сматра да је до мијешања у апелантичино право на имовину дошло рјешењем (о извршењу) од 19. новембра 2012. године…Међутим, с обзиром на апелационе наводе, Уставни суд ће изузетно размотрити је ли у каснијој фази предметног извршног поступка у којој је дошло до продаје предметног

стана дошло до кршења апелантичиног права на имовину, те је ли продаја извршена у складу са стандардима тог права…" (види тачку 48 наведене одлуке, доступна на интернет-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

31. Сходно наведеној пракси, Уставни суд ће у конкретном случају испитати да ли је оспореним рјешењима дошло до кршења апелантовог права на имовину.

32. Уставни суд указује и на специфичност конкретног случаја. Овдје апелант не оспорава свој дуг према тражиоцу извршења, нити оспорава рјешење о извршењу, те продају заложених непокретности, као ни износ (1.000,00 КМ) за који је на трећој лицитацији као једини купац тражилац извршења купио предметне непокретности. Апелант искључиво оспорава рјешења о намирењу којима је констатовано да је тражилац извршења намирен само до износа од 1.000,00 КМ. Апелант сматра да је на овакав начин омогућено тражиоцу извршења да своју имовину увећа знатно више од износа дуга према апеланту. Тражилац извршења сада може да настави са извршним поступком против апеланта или јемаца, док се занемарује да је постао власник заложених непокретности које у међувремену може да прода или изда, а чија вриједност је процијењена на износ који је скоро три пута виши од износа који тражилац извршења потражује од апеланта.

33. Прије испитивања да ли је оспореним рјешењима прекршено апелантово право на имовину, Уставни суд сматра корисним указати на своју праксу из Одлуке број У 3/16 од 1. децембра 2016. године. У наведеном предмету, Уставни суд је рјешавао на основу надлежности из члана VI/3ц) Устава Босне и Херцеговине, те је одговорио на захтјев судије Основног суда у Дервенти у којем је указивано на уставност одредби Закона о извршном поступку које, према мишљењу тог судије, налажу суду да закључи да је тражилац извршења намирен искључиво за износ за који је постао власник заложене непокретности коју је купио на трећој лицитацији као једини купац. Дакле, ради се о предмету који је по чињеничним и правним питањима врло сличан предмету из ове одлуке, а тада је Уставни суд заузео сљедеће становиште:

"…Међутим, у ситуацији о којој се говори у захтјеву мора се водити рачуна да је тражилац извршења постао власником заложене некретнине, којом је његово потраживање било осигурано. Закон о извршном поступку (нити једном својом одредбом) не гарантује тражиоцу извршења да ће на лицитацији продати заложену некретнину за новчани износ који је једнак његовом потраживању. Једина гаранција повјериочевог потраживања, у овим случајевима, је заложена некретнина (јер уколико дужник не врати дуг ризикује да у извршном поступку остане без некретнине коју је заложио као осигурање дуга), те уколико повјерилац одлучи да у извршном поступку постане власником заложене некретнине, чија је процијењена вриједност већа од његовог потраживања, нема никаквог разлога да се сматра да његово потраживање није у цијелости намирено. Наиме, на овај начин тражилац извршења није намирен из 'продајне цијене' која заиста јесте нижа од његовог потраживања, већ је намирен на начин што се одлучио да постане власником некретнине која је била заложена ради осигурања његовог потраживања, а чија је процијењена вриједност већа од његовог потраживања. У таквим случајевима, тражиоца извршења нико није силио да постане власником заложене некретнине или, прецизније речено, да 'узме' заложену некретнину због тога што му дужник није измирио дуг. Тражилац извршења (повјерилац) је имао могућност да захтијева нове лицитације у нади да ће се појавити купац који је спреман да купи заложену


некретнину по цијени једнакој његовом потраживању, или да предложи ново средство извршења ако некретнина не може да се прода по цијени по којој би намирио своје потраживање, итд. Законске формулације, на примјер из члана 68. ЗИП-а или члана 97. ЗИП-а које говоре о 'продајној цијени' или да се тражилац извршења намирује из 'износа добивеног продајом' не могу се никако тумачити на начин да се занемари да је тражилац извршења постао власником некретнине чија је процијењена вриједност већа од његовог потраживања. Тумачење релевантних одредаба ЗИП-а РС, укључујући и оспорену одредбу, на начин како то наводи подносилац захтјева, управо би водило повреди права на имовину, јер би се заложном дужнику (извршенику) наметала обавеза и након што повјерилац (тражилац извршења) постане власником дужникове некретнине која је и заложена ради осигурања повјериочевог потраживања. На тај начин дужник би могао бити у 'неограниченом дужничком односу', јер би се игнорисала чињеница да је тражилац извршења у извршном поступку постао власником дужникове некретнине чија је процијењена вриједност већа од повјериочевог потраживања…" (види тачку 32 цитиране одлуке, доступна на интернет-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

34. Дакле, суштина цитиране Одлуке број У 3/16 је становиште Уставног суда према којем нити једна одредба Закона о извршном поступку не спречава редовне судове у сваком конкретном случају да закључе да је тражилац извршења у цијелости намирен уколико је, као једини купац, постао власник заложене непокретности којом је било обезбијеђено његово потраживање, а која је процијењена на износ виши од његовог потраживања према извршенику, те да би свако тумачење које би ишло у правцу да је тражилац извршења намирен само до износа који је платио на лицитацији, а најчешће се ради о симболичним износима који нису ни приближно упоредиви са износом на који је процијењена заложена непокретност, водило повреди извршениковог права на имовину.

35. Сада ће Уставни суд испитати да ли је у конкретном случају оспореним рјешењима дошло до кршења апелантовог права на имовину. Приликом разматрања да ли је повријеђен члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, Уставни суд мора да утврди да ли апелант има "имовину" у смислу члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

36. У вези с тим, Уставни суд запажа да су предметне непокретности, на којима је раније уписана хипотека у сврху обезбјеђења потраживања тражиоца извршења према апеланту, апелантова својина, те да су, без икакве сумње, његова "имовина" у смислу одредаба члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

37. Даље, Уставни суд подсјећа да право на имовину садржи три различита правила. Прво правило, које је изражено у првој реченици првог става и које је опште природе, изражава принцип мирног уживања имовине. Друго правило, у другој реченици истог става, односи се на лишавање имовине и подвргава га извјесним условима. Треће правило, садржано у ставу 2 овог члана, дозвољава да државе потписнице имају право, између осталог, контролисати коришћење имовине у складу са општим интересом. Ова три правила нису различита у смислу да нису повезана: друго и треће правило се односе на поједине случајеве мијешања у право на мирно уживање имовине и требају да буду тумачена у оквиру општег принципа израженог у првом правилу (види, Европски суд, Sporrong и

Lönnorth против Шведске, пресуда од 23. септембра 1982. године, Серија А, број 52, став 61).

38. У конкретном случају, Уставни суд запажа да је оспореним рјешењима дошло до мијешања у апелантову имовину у смислу другог правила из става 2 члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

39. С обзиром на то, Уставном суду остаје да одговори на сљедећа питања: (а) да ли је мијешање предвиђено законом, (б) да ли мијешање служи законитом циљу у јавном интересу и (ц) да ли је мијешање пропорционално циљу, тј. да ли успоставља правичну равнотежу између права апеланата и општег јавног интереса (принцип пропорционалности). Другим ријечима, да би мијешање било оправдано није довољно да само буде наметнуто законском одредбом која испуњава услове владавине права и служи легитимном циљу у јавном интересу, него мора, такође, одржати разуман однос пропорционалности између употријебљених средстава и циља који се жели остварити. Мијешање у право на имовину не смије ићи даље од потребног да би се постигао легитиман циљ, а носиоци права се не смију подвргавати произвољном третману и од њих се не смије тражити да сносе превелики терет у остваривању легитимног циља (види пресуде Европског суда за људска права, Sunday Times од 26. априла 1979, Серија А, број 30, став 49 и Malone од 2. августа 1984. године, Серија А, број 82, ст. 67 и 68).

40. Приликом одговора на питање да ли је у овом случају мијешање у апелантову имовину било предвиђено законом, односно да ли је извршено на основу закона, Уставни суд се позива на релевантне дијелове образложења из цитиране Одлуке овог суда број У 3/16 од 1. децембра 2016. године, првенствено на тачке од 29 до 32 тог образложења.

41. Даље, Уставни суд запажа да је конкретан поступак окончан рјешењем Кантоналног суда. То рјешење се заснива на образложењу у којем је наглашено да из одредбе члана 98 став 1 Закона о извршном поступку произлази да се тражи-лац извршења намирује "…из износа који је добијен про-дајом некретнина…" јер у наведеним одредбама не пише да се тражилац извршења намирује из "процијењене вријед-ности тих некретнина…". Образложење се, такође, заснива и на становишту Кантоналног суда да је хипотека споредно потраживање које је установљено ради обезбјеђења главног потраживања, те да гашењем хипотеке не престаје главно потраживање, осим уколико продајом непокретности то потраживање није у цијелости намирено.

42. Према мишљењу Уставног суда, наведено образложење уопште не одговара конкретном случају, те релевантним одредбама Закона о извршном поступку даје смисао који би (кад би тако нешто стварно произлазило из закона) био супротан Уставом заштићеном праву на имовину. У одредбама члана 98 став 1 Закона о извршном поступку заиста стоји да се тражилац извршења намирује из износа који је добијен продајом непокретности, али у конкретном случају редовни суд заборавља да је тражилац извршења, као једини купац, постао власник заложене непокретности. Није треће лице на лицитацији купило предметне непокретности за износ од 1.000,00 КМ. Да се то десило, онда би се заиста могло закључити да је тражилац извршења намирен само за износ од 1.000,00 КМ јер би то био износ који би тражиоцу извршења исплатило треће лице. У том случају би треће лице, а не тражилац извршења, постало власник заложених непокретности. Међутим, у конкретном случају се тако нешто није десило. У конкретном случају је тражилац извршења постао власник предметних непокретности чија је вриједност процијењена


на износ (195.109,00 КМ) који је скоро три пута виши од износа његовог потраживања (72.048,41 КМ), а за то је платио само 1.000,00 КМ. Тумачењем релевантних одредаба Закона о извршном поступку, на начин како су то урадили редовни судови, штите се искључиво интереси повјериоца односно банке. С правом би се могло поставити питање шта је ризик банке односно повјериоца приликом закључења уговора о кредиту и пласирању средстава ако би повјерилац (као у овом случају тражилац извршења) могао у бесцијење постати власник непокретности коју је он прихватио као обезбјеђење свог потраживања и чија је вриједност због тога морала бити виша (у складу са одлуком банке као кредитора) од износа дуга, а након тога наставити са извршењем против дужника и његове остале имовине?

43. Заложно право (хипотека) у конкретном случају је засновано ради обезбјеђења потраживања које повјерилац (тражилац извршења) има према апеланту. Према члану 139 став 1 Закона о стварним правима, заложно право даје овлашћење свом носиоцу да одређену тражбину, уколико му не буде испуњена након доспијећа, "…намири из вриједности те ствари…". Дакле повјерилац се намирује из "вриједности ствари", а не из "продајне цијене" према одредбама Закона о стварним правима, а Закон о извршном поступку прописује процедуру продаје заложене ствари. У овом случају, тражилац извршења је одлучио када ће покренути извршни поступак против апеланта. Нико није присилио тражиоца извршења да, као једини купац, постане власник предметне непокретности. Ако је сматрао да на наведени начин неће намирити своја потраживања, тражилац извршења је могао да предложи други предмет извршења или тражи да се лицитација одгоди и понови када на тржишту буду повољније прилике, итд. Међутим, ако је тражилац извршења одлучио да након извршног поступка постане власник предметних непокретности које су заложене ради обезбјеђења његовог потраживања и чија је процијењена вриједност неколико пута виша од износа потраживања према апеланту, онда је једини закључак, у смислу релевантних одредби Закона о извршном поступку (чл. 68 и 98 став 1) и уставног права на имовину, да се повјерилац намирио у цијелости из "…вриједности ствари…" јер је вриједност ствари-предметне непокретности вишеструко виша од његовог потраживања.

44. У односу на други дио образложења из оспореног рјешења Кантоналног суда, Уставни суд наглашава да хипотека заиста јесте споредно потраживање, те да се њеним гашењем аутоматски не гаси и главно потраживање уколико оно није у цијелости намирено продајом непокретности. Међутим, то се не може примијенити у конкретном случају. Наиме, редовни суд опет заборавља да је, након извршног поступка, тражилац извршења постао власник предметне непокретности, а не треће лице. Да је треће лице постало власник предметне непокретности, онда би потраживање тражиоца извршења било намирено за износ за који је треће лице купило предметне непокретности. Овдје се не може занемарити да је тражилац извршења постао власник предметне непокретности која је заложена ради обезбјеђења његовог потраживања и чија је вриједност процијењена на износ неколико пута виши од износа потраживања према апеланту. Не може се дозволити повјериоцу (тражиоцу извршења) да за багателан износ постане власник предметних непокретности и да то уопште не утиче на апелантов дуг према тражиоцу извршења. Повјериоцу се чак дозвољава да настави са извршењем против имовине апеланта и његових јемаца. Управо на овом мјесту, према мишљењу Уставног суда, кључна је улога редовних судова који воде извршни поступак и у њему доносе рјешење о

намирењу на начин да се увијек морају запитати и дати ваљан одговор на питање шта је уопште сврха поступка који они воде на приједлог тражиоца извршења. Ако је вриједност заложене непокретности у току извршног поступка процијењена на износ од 195.109,00 КМ, а потраживање тражиоца извршења износи 72.198,41 КМ, која је сврха продати заложену непокретност за 1.000,00 КМ уопште и да ли би суд такву продају смио допустити без обзира на садржај одредбе ЗИП-а, односно имајући у виду садржај одредбе ЗИП-а на коју се позвао. Поготово ако би се намирење могло тумачити на начин на који су га тумачили редовни судови у конкретном случају, па чак и у ситуацији када је заложена непокретност продата тражиоцу извршења за 1.000,00 КМ и одлучено да је тражилац извршења намирен само за износ од 1.000,00 КМ и да његово потраживање и даље готово у цијелости егзистира. Сврха цијелог извршног поступка је да се повјерилац намири са својим потраживањем, а не да се не намири и још, при томе, извршеник безразложно осиромаши. Јер, како је потраживање повјериоца егзистирало прије покретања и довршетка извршног поступка, било би без икаквог значаја износ од 72.198,41 КМ смањити за 1.000,00 КМ, све и да та 1.000,00 КМ није отишла на трошкове и камате. Такав ratio legis законодавац сигурно није имао када је прописивао и могућност да се предмет прода и испод 1/3 процијењене вриједности.

45. Стога, Уставни суд закључује да у конкретном случају мијешање у апелантову имовину није извршено у "складу са законом" јер су одредбе члана 98 Закона о извршном поступку примијењене произвољно, што је за посљедицу имало кршење уставног права на имовину. С обзиром на закључак да мијешање у имовину није извршено "у складу са законом", Уставни суд неће даље испитивати да ли је мијешање било у "јавном интересу" и да ли је мијешање "пропорционално циљу" јер одсуство принципа законитости код мијешања у имовину аутоматски води ка повреди остала два принципа.

46. На крају, Уставни суд сматра да је потребно указати (и) на одлуку Европског суда за људска права у предмету Љаскај против Хрватске од 20. децембра 2016. године у којем је утврђено кршење права на имовину апликанта (дужника) јер је у извршном поступку његова непокретност продата за мање од 1/3 њене процијењене вриједности. Наведени случај је различит од овог предмета јер је у предмету, који је разматрао Европски суд за људска права, апликант оспоравао продају заложене непокретности, док се у овом случају оспорава рјешење о намирењу. Међутим, оба предмета су слична по томе што тадашњи Закон о извршном поступку Републике Хрватске, као ни садашњи Закон о извршном поступку Федерације БиХ (мада сада постоји услов тражења сагласности од Пореске управе), не прописује ограничење најниже цијене на трећем рочишту за продају непокретности. У том предмету (Љаскај против Хрватске) Европски суд за људска права је нагласио:

"…64. Европски суд напомиње да су у великом броју случајева хрватски Уставни суд и Врховни суд изразили мишљење да аутоматском примјеном спорне одредбе Закона о извршном поступку и продајом непокретности за симболичну цијену (у распону од 1 куна 15.650 куна) недовољну за намирење потраживања повјерилаца је у супротности са Уставом и законом (види ставове 33-40 горе). Штавише, у својој одлуци бр. Рев 701 / 14-2 од 4. новембра 2014. године Врховни суд је чак отишао тако далеко да закључи да је спорна одредба 'по својој самој природи супротно јавном моралу и као таква друштвено неприхват-љива' и да је, без обзира на чињеницу што је на снази, 'то у


суштини неморалан правни институт, због чега је продаја на основу таквих неморалних института ништава' (види став 40 одлуке). На крају, у објашњењима извјештаја о приједлогу закона који је резултирао доношењем закона којима се укида та одредба, Влада Републике Хрватске је навела да је 'неправедно и неразумно', отворила врата 'разним злоупотребама', и да је у супротности са уставом гаранто-ваним правом власништва (види став 41 одлуке)…". (и)

"…69. Суд је на крају закључио да је, због тога што је прописима који су важили у датом тренутку недостајала потребна заштита од произвољног уплитања од јавних власти (видјети ставове 65-66 одлуке), одлука домаћих судова да прода апликантову кућу за мање од једне трећине вриједности коју је утврдио вјештак није био законито у датим околностима. Стога је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1 уз Конвенцију…"

47. Имајући у виду цитирану праксу Европског суда за људска права, Уставни суд наглашава како је, ради избјегавања евентуалних спорова у будућности по овом питању, у сваком наредном (и) конкретном случају потребно да надлежни редовни судови, као и Пореска управа Федерације БиХ покажу максималну сензибилност приликом примјене новелиране одредбе члана 89 став 5 Закона о извршном поступку, те да продајна цијена заложене непокретности на трећем рочишту заиста изражава "…реалну вриједност за коју некретнина може бити продата…", како је то (и) прописано наведеном одредбом Закона о извршном поступку Федерације БиХ.

48. С обзиром да се ради о специфичном случају кршења апелантових уставних права, Уставни суд је сматрао сврсисходним да поништи оспорена рјешења и предмет врати на одлучивање Општинском суду који ће у најкраћем могућем року донијети ново рјешење у складу са чланом II/3к) Устава Босне и Херцеговине и чланом 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

49. Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да је дошло до кршења права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

VIII. Закључак

50. Уставни суд закључује да је оспореним рјешењима Општинског суда у Кисељаку и Кантоналног суда у Новом Травнику дошло до кршења апелантовог права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију због произвољне примјене члана 98 Закона о извршном поступку јер су наведени судови (супротно стварном значењу и смислу наведене законске одредбе) сматрали да повјерилац има право да настави са извршењем против апеланта, сљедствено томе и јемаца, иако је повјерилац у извршном поступку постао власник непокретности које је апелант заложио ради обезбјеђења дуга према повјериоцу, док је вриједност предметних непокретности процијењена на износ који је неколико пута виши од износа који повјерилац потражује од апеланта.

51. На основу члана 18 став (3) тачка х), члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

52. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједник Уставног суда Босне и Херцеговине

Мирсад Ћеман, с. р.

157 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj AP 4968/13, rješavajući apelaciju Suvade Kumro, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, potpredsjednica Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja Giovanni Grasso, sudija na sjednici održanoj 19. januara 2017. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Suvade Kumro. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Presuda Okružnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P 070755 13 Gž od 19. septembra 2013. godine.

Predmet se vraća Okružnom sudu Banja Luka koji je dužan po hitnom postupku donijeti novu odluku u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Okružnom sudu Banja Luka da, u skladu sa članom 72. stav (5) Pravila Ustavnog suda, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja.



1. Suvada Kumro (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Sarajeva, koju zastupa Edina Jahić, advokat iz Sarajeva, podnijela je 4. decembra 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 71 0 P 070755 13 Gž od 19. septembra 2013. godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 71 0 P 070755 09 P od 21. februara 2012. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda, Osnovnog suda i Republike Srpske (u daljnjem tekstu: tužena) zatraženo je 20. maja 2016. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Tužena je odgovor na apelaciju dostavila 30. maja 2016. godine, Osnovni sud 1. juna 2016. godine, a Okružni sud 6. juna 2016. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelanticinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Presudom Osnovnog suda broj 71 0 P 070755 09 P od 21. februara 2012. godine, koja je potvrđena Presudom Okružnog suda broj 71 0 P 070755 13 Gž od 19. septembra 2013. godine, odbijen je apelanticin tužbeni zahtjev kojim je tražila da se tužena obaveže da joj isplati iznos od 12.157,40 KM sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka. Apelantica je


obavezana da tuženoj nadoknadi troškove postupka u iznosu od 1.600,00 KM.

6. U obrazloženju presude Osnovni sud je istakao da je u konkretnoj pravnoj stvari nesporno da je apelanticina kuća koja se nalazi u Foči, rješenjem tužene - Ministarstva za izbjeglice i raseljena lica od 30. augusta 1996. godine, dodijeljena na privremeno korištenje Goranu Đuroviću, kao i da je kuća apelantici vraćena u posjed 11. jula 2002. godine na osnovu rješenja Ministarstva za izbjeglice i raseljena lica. Također je, kako dalje navodi sud, kao nesporno utvrđeno da je apelantica pravomoćnom Presudom Osnovnog suda u Foči broj P-266/02 od 22. januara 2004. godine obavezana da Goranu Đuroviću kao privremenom korisniku njezine kuće na ime ulaganja u sanaciju kuće isplati iznos od 8.128,60 KM, a koja je i izvršena, te je apelantica na ime glavnog duga isplatila iznos od 8.128,40 KM i na ime kamata iznos od 4.028,95 KM. U presudi od 22. januara 2004. godine Osnovni sud se pozvao na odredbe člana 27. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine, naglašavajući da tokom postupka nije bilo sporno da apelanticina kuća nije uvjetna za stanovanje, te da je privremeni korisnik izvršio neophodne radove da bi se u kući moglo stanovati, čime je (i) objektivno uvećana vrijednost predmetnog objekta (vidi stranicu 3).

7. Osnovni sud je u presudi od 21. februara 2012. godine dalje istakao da je među strankama sporno da li je tužena u obavezi apelantici isplatiti iznos koji je ona isplatila Goranu Đuroviću na ime sanacije njezine kuće. Razmatrajući sporno pitanje, Osnovni sud je istakao da apelantica pravni osnov svog tužbenog zahtjeva prema tuženoj nalazi u odredbi člana 27.a stav 2. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine (u daljnjem tekstu: Zakon o korištenju napuštene imovine) kojim je propisano da: "U slučaju kada je sud odredio naknadu sredstava licu iz stava 1. vlasnik ili nosilac stanarskog prava može u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) namirenje tih sredstava zahtijevati od nadležnog organa ili od davaoca stana na korištenje." Međutim, kako dalje navodi Osnovni sud, analizom dokaza je utvrđeno da apelantica nije dokazala koji je njezin pravni osnov u skladu sa ZOO za potraživanje utuženog iznosa. Taj sud smatra da vlasnik nekretnine koji se pojavljuje u svojstvu tužioca mora dokazati po kom pravnom osnovu koji propisuje ZOO on potražuje naknadu sredstava od nadležnog organa koji se pojavljuje kao tuženi. U obrazloženju presude je, također, navedeno da Zakon o korištenju napuštene imovine propisuje da vlasnik imovine svoja prava prema nadležnom organu ostvaruje u skladu sa ZOO u najširem smislu riječi. Tužilac u svakom konkretnom slučaju mora dokazati koji je njegov pravni osnov reguliran određenom odredbom određenog zakona za podizanje tužbe prema tuženom. Sud, kako je dalje navedeno, u smislu člana 53. stav 3. Zakona o parničnom postupku Republike Srpske (u daljnjem tekstu: ZPP) nije vezan za pravni osnov tužbenog zahtjeva, ali mora utvrditi koji je pravni osnov potraživanja apelantice prema tuženoj. Apelantica, kako je dalje navedeno, nije dokazala da je s tuženom u nekom obligaciono-pravnom odnosu slijedom kojeg bi ona bila povjerilac, a tužena dužnik da ispuni obavezu i apelantici naknadi utuženi iznos, te je u smislu člana 123. stav 1. ZPP-a tužbeni zahtjev odbijen.

8. Okružni sud je u obrazloženju presude istakao da je imajući u vidu postavljeni tužbeni zahtjev, izvedene dokaze i utvrđene činjenice, prvostepeni sud pravilno utvrdio da apelantica nije dokazala koji je njezin pravni osnov u skladu sa odredbama ZOO za potraživanje utuženog iznosa od tužene. Polazeći od odredbe člana 154. ZOO kojom su regulirani osnovi odgovornosti i opća načela kod prouzrokovanja štete, u konkretnom slučaju ne bi se radilo o prouzrokovanju štete jer tužena nije prouzrokovala bilo kakvu štetu apelantici, niti je

apelantica štetu dokazala. U situaciji, kako dalje navodi Okružni sud, kada je tužena apelanticinu kuću dodijelila izbjeglici koji je tu kuću, u ratu oštećenu, sanirao i spriječio dalje prouzrokovanje štete i zaštitio je od propadanja, ne može se ni govoriti o šteti. Okružni sud dalje navodi da se u konkretnom slučaju ne bi radilo o neosnovanom bogaćenju iz člana 219. ZOO jer tužena nije tuđu stvar (apelanticinu kuću) upotrebljavala u svoju korist, kao ni o poslovodstvu bez naloga jer je tuženoj ovlaštenje za dodjelu na korištenje napuštenih nekretnina dato odredbama Zakona o korištenju napuštene imovine. Na kraju taj sud konstatira: "Da je odredbom člana 27 a. stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine bilo propisano da se namirenje sredstava licu iz stava 1. istog člana može tražiti i zahtijevati od nadležnog organa bez uslova, tada bi prvostepeni sud bio u obavezi da naloži u konkretnoj situaciji tuženoj da sredstva koja je apelantica isplatila privremenom korisniku vrati apelantici. Spomenuta odredba, kako zaključuje Okružni sud, data je uslovno, odnosno namirenje tih sredstava zahtijevano je u skladu sa odredbama ZOO. Prvostepeni sud je pravilno pošao od odredbe člana 262. stav 1. ZOO kojom je propisano da je povjerilac u obligacionom odnosu ovlašten da od dužnika zahtijeva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan svoju obavezu ispuniti savjesno u svemu kako ona glasi, pa kako apelantica nije u smislu odredbe čl. 7. stav 1., 123. stav 1. i 126. ZPP dokazala da je tužena u obavezi da joj nadoknadi traženi iznos pravilno je odbijena sa tužbenim zahtjevom".


9. Apelantica smatra da joj je u postupku koji je okončan presudom Okružnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. U obrazloženju ovih navoda apelantica ističe da su redovni sudovi očigledno proizvoljno primijenili materijalno pravo i nisu dali obrazloženje zbog čega Republiku Srpsku smatraju nelegitimiranom za isplatu navedenog iznosa. Apelantica citira dijelove presude Okružnog suda, te ističe da: "Zadatak redovnih sudova nije da polemiziraju sa zakonodavcem i pretpostavljaju kako bi sudili da imaju drugačiji zakon pred sobom, nego je zadatak da primijene zakon i da ga tumače." Također ističe da ZOO nije jedini zakon koji je izvor obligacije i pojašnjava da "izvor obligacije može biti i svaki drugi zakon ukoliko propisuje nastanak obligacije". U konkretnom slučaju, kako dalje navodi, Zakon o korištenju napuštene imovine jeste izvor obligacije. ZOO na više mjesta regulira plaćanje regresnih potraživanja, pa Zakon o korištenju napuštene imovine upućuje na primjenu pravila iz ZOO o regresu. Smatra da su redovni sudovi propustili da primijene odredbe ZOO koje tuženu obavezuju da isplati regresni dug. Apelantica podsjeća da je članom 17. ZOO propisano da su učesnici u obligacionom odnosu dužni izvršiti svoju obavezu i odgovorni su za njezino ispunjenje i ako Zakon o korištenju napuštene imovine propisuje isplatu regresnog duga, onda ta zakonska odredba nju i tuženu dovodi u obligacioni odnos. Ističe da je dokazala da je pravomoćnom presudom obavezana da Goranu Đuroviću naknadi sredstava utrošena za sanaciju kuće, te je dokazala da je dosuđeni iznos isplatila Goranu Đuroviću, te nije bila dužna da ispravno označi pravni osnov, a još manje da sudove upućuje na konkretnu odredbu ZOO koja regulira regresno potraživanje, tim prije "što u našem pravnom sistemu još uvijek vrijedi iura novit curia".


10. U odgovoru na apelaciju Okružni sud je naveo da u cijelosti ostaje pri obrazloženju presude.


11. Osnovni sud je u odgovoru na apelaciju istakao da su navodi apelacije neosnovani budući da je tužbeni zahtjev odbijen, a što je potvrđeno presudom drugostepenog suda.

12. Tužena je u odgovoru na apelaciju istakla da su navodi apelacije neosnovani budući da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primijenio materijalno pravo, te je predložila da se apelacija odbije kao neosnovana.


13. U Zakonu o izmjenama i dopunama Zakona prestanku primjene Zakona o korišćenju napuštene imovine ("Službeni glasnik RS" broj 39/03) relevantna odredba glasi:

Član 8. Član 27a mijenja se i glasi: Lice čije je pravo privremenog korišćenja ili stanarsko

pravo prestalo prema članu 2. ovog zakona, a koje je uložilo svoja lična sredstva na ime neophodnih troškova u nepokretnosti ili stanu, ima pravo da traži povrat tih sredstava prema Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78 i 39/85 i "Službeni glasnik Republike Srpske", br. 17/93 i 3/96). Postupak povrata sredstava prema Zakonu o obligacionim odnosima može započeti od dana kada je raniji vlasnik ili nosilac stanarskog prava stupio u posjed nepokretnosti ili stana.

U slučaju kada je sud odredio naknadu sredstava licu iz stava 1., vlasnik ili nosilac stanarskog prava može u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima namirenje tih sredstava zahtijevati od nadležnog organa ili od davaoca stana na korišćenje.

Nadležni organ je odgovoran za sva oštećenja nepokretnosti ili stana od trenutka kada je nepokretnost ili stan napušten od strane vlasnika ili nosioca stanarskog prava do trenutka njegovog vraćanja u posjed vlasniku ili nosiocu stanarskog prava, odnosno članu njegovog porodičnog domaćinstva iz 1991. godine u skladu sa ovim zakonom, ili kada se radi o nepokretnosti, do trenutka kada je nepokretnost iseljena i zapečaćena, a obavijest dostavljena vlasniku u skladu sa odredbama ovog zakona i Zakona o opštem upravnom postupku. Sve popravke stana od strane nosioca stanarskog prava ili člana njegovog porodičnog domaćinstva iz 1991. godine da stan vrati u stanje prije njegovog napuštanja, smatraće se kao "sredstva kojima je nosilac stanarskog prava otklonio ratnu štetu" u svrhu otkupa stana u skladu sa Zakonom o privatizaciji državnih stanova ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 11/00,18/00, 35/01 i 47/02).

14. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/86 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase:

Član 17. stav 1. Strane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše svoju

obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje.

Član 262. (1) Povjerilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od

dužnika zahtijeva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savjesno u svemu kako ona glasi.

15. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 - O.U.S., 45/09 - O.U.S, 49/09, 61/13) relevantne odredbe glase:

Član 2. stav 2. Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj

ocjeni i nije vezan za navode stranaka u pogledu materijalnog prava.

Član 53. Parnični postupak pokreće se tužbom. Tužba mora da sadrži: (1) određen zahtjev u pogledu glavne stvari i sporednih

traženja (tužbeni zahtjev), (2) činjenice na kojima tužilac zasniva tužbeni zahtjev, (3) dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, (4) naznačenje vrijednosti spora i (5) druge podatke koje u skladu sa odredbom člana 334.

ovog zakona mora da ima svaki podnesak. Ako je tužilac u tužbi naveo pravni osnov, sud nije vezan za

njega.

VI. Dopustivost

16. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njom osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

17. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 71 0 P 070755 13 Gž od 19. septembra 2013. godine, protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu, a koju je apelantica primila 8. oktobra 2013. godine. Apelacija je podnesena 4. decembra 2013. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

18. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

19. Apelantica tvrdi da su joj osporenim presudama povrijeđeni pravo na pravičan postupak iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na pravično suđenje



e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

21. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. [...].

22. Prije nego što pristupi ispitivanju navodne povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud mora riješiti pitanje primjene garancija iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije. Prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, osnovni uvjet za primjenu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije jeste da postoji spor o građanskim pravima i obavezama, što u konkretnom predmetu i jeste slučaj. Naime, u konkretnom slučaju radilo se o parničnom postupku u okviru kojeg su se raspravljala pitanja osnovanosti tužbenog zahtjeva apelantice koja je od tužene potraživala isplatu iznosa od 12.157,40 KM sa


zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka, a koji je ona isplatila privremenom korisniku na ime uloženih sredstava u sanaciju njezine kuće, pa Ustavni sud smatra da apelantica u postupku okončanom osporenom presudom uživa garancije prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

23. Imajući u vidu apelacione navode o kršenju prava na pravično suđenje koji se zasnivaju na tvrdnji o pogrešnoj primjeni materijalnog prava, Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog i procesnog prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li su, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminaciona.

24. Ustavni sud će se, dakle, izuzetno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise kada je očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovnog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26). U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istakao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Evropski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. aprila 2013. godine, tačka 24). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja se postavljaju, ispitati da li su osporene odluke zasnovane na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava.

25. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je predmet spora apelanticin zahtjev da se tužena obaveže da joj isplati iznos od 12.157,40 KM, a koji je ona isplatila privremenom korisniku na ime uloženih sredstava u sanaciju njezine ratom oštećene kuće. Apelantica je tužbeni zahtjev zasnivala na odredbama člana 27.a) stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine. Odlučujući o tužbenom zahtjevu, prvostepeni sud je utvrdio da je među strankama nesporno da je apelanticina kuća, rješenjem organa tužene - Ministarstva za izbjeglice i raseljena lica, 30. augusta 1996. godine dodijeljena na korištenje privremenom korisniku Goranu Đuroviću, te da je apelantica nakon vraćanja u posjed kuće pravomoćnom presudom, koja je i izvršena, obavezana da privremenom korisniku na ime ulaganja ličnih sredstava u apelanticinu kuću isplati iznos od 12.157,95 KM (glavni dug i kamate). Međutim, prvostepeni sud je utvrdio da apelantica nije dokazala po kom pravnom osnovu, od nekoliko koje regulira ZOO, potražuje naknadu sredstava od nadležnog organa koji se pojavljuje kao tuženi. Taj sud je obrazložio da apelantica nije dokazala "da je sa tuženim u određenom obligacionopravnom odnosu u kojem je ona, kao tužilac, nosilac prava da, kao povjerilac nekog potraživanja, traži od tuženog, kao lica na kojem leži obaveza koja odgovara pravu tog povjerioca, tj. od lica koje je dužnik u konkretnom obligacionom odnosu, da ispuni svoju obavezu prema njemu".

26. Odlučujući o apelanticinoj žalbi, Okružni sud je ocijenio da je prvostepeni sud pravilno našao da apelantica nije dokazala koji je njezin pravni osnov u skladu sa odredbama ZOO za potraživanje utuženog iznosa. Okružni sud je išao korak dalje u odnosu na obrazloženje koje je dao Osnovni sud, te je nesporno utvrđeno činjenično stanje doveo u vezu sa odredbama ZOO kojima se propisuju vrste nastanka obaveza, te je zaključio da se predmetno činjenično stanje ne može podvesti ni pod jednu odredbu ZOO kojima se propisuju vrste nastanka obaveza/obligacija. U kontekstu navedenog, Okružni sud je naveo da se u konkretnom slučaju ne bi moglo raditi o "prouzrokovanju štete jer tužena bilo kakvu štetu apelantici nije prouzrokovala, niti o neosnovanom bogaćenju tužene, jer tužena nije tuđu apelantičinu stvar-predmetnu kuću upotrebljavala u svoju korist, kao ni o poslovodstvu bez naloga jer je tuženoj ovlašćenje o dodjeli na korištenje napuštenih nekretnina dato odredbama Zakona o korištenju napuštene imovine". Dalje, Okružni sud je zaključio: "Da je odredbom člana 27 a. stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine bilo propisano da se namirenje sredstava licu iz stava 1. istog člana, može tražiti i zahtijevati od nadležnog organa bez uslova, tada bi prvostepeni sud bio u obavezi da naloži u konkretnoj situaciji tuženoj da sredstva koja je apelantica isplatila privremenom korisniku vrati apelantici, međutim, spomenuta odredba je data uslovno, odnosno namirenje tih sredstava zahtijevano je u skladu sa odredbama ZOO".

27. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je relevantni dio člana 27a. Zakona o korištenju napuštene imovine izmijenjen odlukom visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu od 3. juna 2003. godine u kojoj je ukazano na "važnost koju Savjet za mirovnu implementaciju pridaje ubrzanju povratka izbjeglica i obezbjeđenju potpunog i nediskriminirajućeg sprovođenja imovinskih zakona u Bosni i Hercegovini". Iz navedenog se može izvući zaključak da je cilj navedene zakonske odredbe (član 27.a) stav 2) da olakša povratak izbjeglica u finansijskom smislu. Naime, tom odredbom se propisuje mogućnost izbjeglicama (koje su se vratile u nekretnine čiji su vlasnici ili nosioci stanarskih prava) da mogu zahtijevati od nadležnog organa ili davaoca stana na korištenje, u skladu sa odredbama ZOO, namirenje sredstava isplaćenih privremenom korisniku na ime neophodnih troškova uloženih u njihovu nekretninu.

28. Dalje, Ustavni sud uočava da je apelanticin tužbeni zahtjev, postavljen na osnovu odredaba člana 27.a) stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine, odbijen uz obrazloženje da je odredba navedenog člana data uvjetno, a da se taj uvjet sastoji u tome da se činjenice iz konkretnog predmeta moraju podvesti pod odredbe ZOO kojima se propisuje nastanak obaveza. Stoga su, prema mišljenju Ustavnog suda, redovni sudovi relevantni dio citirane odredbe koji glasi "u skladu sa odredbama ZOO" tumačili na način da sadrži uvjet prema kojem je apelantica morala dokazati da se s tuženim (nadležni organ) nalazi u jednoj od obaveza/obligacija čiji je nastanak propisan Glavom II ZOO (Ugovor - Glava II, Odjeljak 1. ZOO, Prouzrokovanje štete - Glava II, Odjeljak 2. ZOO, Stjecanje bez osnova - Glava II, Odjeljak 3. ZOO, Poslovodstvo bez naloga - Glava II, Odjeljak 4. ZOO i Jednostrana izjava volje - Glava II, Odjeljak 5. ZOO).

29. S tim u vezi Ustavni sud ukazuje da su vrste nastanka obaveza propisane ZOO, međutim obaveza/obligacija ne mora isključivo imati svoj izvor (nastanak) u odredbama ZOO. Obaveza između određenih lica može nastati i na osnovu nekog drugog zakona, dakle zakona koji nije uvijek ZOO. Tipičan primjer su obaveze zakonskog izdržavanja propisane Porodičnim zakonom ili obaveze isplate tzv. stare devizne štednje propisane zakonima koji reguliraju tu oblast, itd. Slijedom navedenog (da se i drugim zakonima osim ZOO mogu propisati obaveze između


određenih lica), Ustavni sud smatra da upravo Zakon o korištenju napuštene imovine propisuje nastanak jedne vrste obaveze relevantnom odredbom člana 27.a) stav 2. kada propisuje da se vlasnik kuće ili nosilac stanarskog prava može obratiti nadležnom organu ili davaocu stana na korištenje radi namirenja sredstava koja je on prethodno isplatio privremenom korisniku na ime neophodnih/nužnih troškova uloženih u njegovu nekretninu.

30. Osim toga, redovni sudovi su, prema mišljenju Ustavnog suda, potpuno arbitrarno dio odredbe člana 27.a) stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine (koji glasi: "…može u skladu sa ZOO namirenje tih sredstava zahtijevati od…") primijenili na način da sadrži uvjet prema kojem apelantica mora dokazati da se s tuženim (nadležnim organom) nalazi u jednoj od obligacija čije su vrste i nastanak propisane Glavom II ZOO. Prvi razlog zašto Ustavni sud smatra tako nalazi se u činjenici da su u prethodnom postupku (u postupku u kojem je apelantica platila privremenom korisniku iznos koji je on uložio na ime nužnih troškova) redovni sudovi de facto istu odredbu (misli se na odredbu člana 27.a), ali stav 1) primijenili na način da ne sadrži nikakav uvjet, posebno ne uvjet da se mora dokazati vrsta obligacionog odnosa u skladu sa Glavom II ZOO. Naime, u obje relevantne odredbe (čl. 27.a) stav 1. i 27.a) stav 2) Zakona o korištenju napuštene imovine stoji praktično ista formulacija koja glasi: "…ima pravo da traži povrat tih sredstava prema ZOO…" i "…može u skladu sa ZOO namirenje tih sredstava zahtijevati od…". Međutim, tu istu formulaciju u apelanticinom slučaju redovni sudovi primjenjuju dajući joj potpuno drugačiji smisao nego što je to bio slučaj kod privremenog korisnika.

31. Drugi razlog zašto Ustavni sud smatra da se radi o arbitrarnoj primjeni prava je u tome što, kada bi se relevantna zakonska odredba primjenjivala na način kako su to uradili redovni sudovi u konkretnom slučaju, onda bi ona izgubila svoj cilj, tj. ubrzanje povratka izbjeglica. U načelu, zakonske odredbe se ne mogu primjenjivati suprotno cilju zbog kojeg su donesene. Kada bi se ova zakonska odredba primjenjivala na način da apelantica mora da dokaže da se s nadležnim organom nalazi u jednoj od obligacija prema Glavi II ZOO (ugovor, prouzrokovanje štete, neosnovano bogaćenje, poslovodstvo bez naloga i jednostrano obećanje nagrade) onda bi pravo na namirenje sredstava, koje je propisano članom 27.a) stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine, postalo iluzorno. Naime, očigledno je da se ni apelantica, kao niti bilo koji drugi potencijalni tužilac u ovakvim slučajevima ne nalazi s nadležnim organom ili davaocem stana na korištenje u nekom od obligacionih odnosa koji su propisani Glavom II ZOO.

32. Prema mišljenju Ustavnog suda, jedina razumna i logična primjena relevantne zakonske odredbe koja slijedi cilj te odredbe i u skladu je s pravom na pravično suđenje jeste da se dio odredbe člana 27.a) stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine koji glasi: "…može u skladu sa ZOO namirenje tih sredstava zahtijevati od…" primjenjuje na način da se o zahtjevu za namirenje sredstava odlučuje u skladu sa određenim institutima ZOO, prije svega institutom zastarjelosti, podijeljene odgovornosti, zateznih kamata, itd. Stoga je zadatak redovnih sudova da svaki konkretan tužbeni zahtjev, uključujući i apelanticin, ocijene u skladu s pojedinim institutima iz ZOO (na neke od njih je prethodno ukazao i Ustavni sud), a ne da zahtijevaju da se konkretno činjenično stanje podvede pod jednu od vrsta obligacija iz Glave II ZOO jer je takva primjena suprotna cilju zbog koje je donijeta odredba člana 27.a) stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine, a samim tim suprotna je i pravu na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

33. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je došlo do povrede člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1.

Evropske konvencije zbog arbitrarne primjene odredaba člana 27.a) stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine.

Ostali navodi

34. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda iznesen u prethodnim tačkama ove odluke, Ustavni sud smatra da nije potrebno razmatrati i apelanticine navode o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije zbog arbitrarne primjene člana 27.a) stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine jer je taj član primijenjen suprotno cilju zbog kojeg je donesen, a donesen je radi olakšanja povratka izbjeglica u svoje nekretnine čiji su vlasnici ili nosioci stanarskih prava.

36. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2), člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

37. Aneks ove odluke, u smislu člana 43. stav (1) Pravila Ustavnog suda, čini izdvojeno mišljenje sutkinje Valerije Galić suprotno odluci kojem se pridružuju potpredsjednici Mato Tadić i Zlatko M. Knežević.




IZDVOJENO MIŠLJENJE SUTKINJE USTAVNOG SUDA BiH VALERIJE GALIĆ PROTIVNO ODLUCI

KOJEM SE PRIDRUŽUJU POTPREDSJEDNICI MATO TADIĆ I ZLATKO M. KNEŽEVIĆ

Na osnovu člana 43. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), dajem izdvojeno mišljenje protivno većinskoj odluci Ustavnog suda BiH u predmetu broj AP 4968/13, donesenoj na Plenarnoj sjednici Ustavnog suda BiH, održanoj 19. januara 2017. godine iz sljedećih razloga:

1. Na osnovu činjenica konkretnog predmeta koje proizlaze iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu BiH i iz apelacionih navoda, za razliku od većine sudija Ustavnog suda BiH, smatram da su Osnovni sud i Okružni sud u Banjoj Luci u obrazloženjima osporenih odluka dali detaljne, jasne i precizne razloge za svoja odlučenja, pa se ne može zaključiti da je primjena relevantnih zakonskih odredaba u bilo kojem dijelu bila proizvoljna, niti da je primjena procesnih zakona i garancija bila na apelanticinu štetu. U tom smislu, u obrazloženju osporenih odluka, redovni sudovi su pojasnili da odredba člana 27.a) stav 2. Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine propisuje da vlasnik nekretnine ima pravo na podnošenje tužbe, tj. da mu ona daje aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe za namirenje određenih sredstava protiv nadležnog organa u skladu sa odredbama Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Međutim, da bi postojala pasivna legitimacija na strani nadležnog organa, apelantica je morala dokazati da je s tuženom (Republika Srpska), po nekom pravnom osnovu koji regulira ZOO, u određenom obligacionopravnom odnosu u kojem je ona, kao tužilac, nosilac prava da, kao povjerilac nekog potraživanja, traži od tužene, kao lica koje je dužnik u konkretnom obligacionopravnom odnosu, da ispuni svoju obavezu prema njoj. Prema mom mišljenju, u obrazlože-njima osporenih odluka je jasno navedeno da apelantica u smislu člana 7. stav 1. i člana 123. Zakona o parničnom


postupku izvedenim dokazima nije dokazala koji je njezin pravni osnov u skladu s relevantnim odredbama ZOO za potraživanje utuženog iznosa od tužene.

2. Potrebno je istaći da je gotovo isto ili slično činjenično i pravno pitanje kao u predmetnoj apelaciji Ustavni sud već razmatrao rješavajući predmet broj AP 2637/08 (vidi Odluku o dopustivosti od 20. aprila 2011. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) u kojem je zaključio da su redovni sudovi u obrazloženjima osporenih odluka dali detaljne, jasne i precizne razloge za svoje odlučenje, a naročito da je na zadovoljavajući način obrazložena primjena relevantnih propisa, konkretno odredbi Zakona o korištenju napuštene imovine i ZOO. U tom predmetu, Ustavni sud je, imajući u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda BiH, zaključio da u vezi sa apelanticinim navodima o kršenju prava na pravično suđenje i prava na imovinu nema ništa što ukazuje da apelantica ima "opravdan zahtjev" koji pokreće pitanje iz Ustava BiH ili Evropske konvencije, koje bi trebalo meritorno ispitati, i odbacio apelaciju kao očigledno (prima facie) neosnovanu.

3. Iz istih razloga, smatram da i u predmetnoj apelaciji apelantica nije ponudila bilo kakve argumente koji bi opravdali njezinu tvrdnju da je na bilo koji način došlo do kršenja prava na pravično suđenje i prava na imovinu, osim što je nezadovoljna ishodom konkretnog postupka. S tim u vezi, moje je mišljenje da u pogledu apelacionih navoda o kršenju navedenih prava nema ništa što ukazuje da apelantica ima "opravdan zahtjev" koji pokreće pitanje iz Ustava BiH ili Evropske konvencije, koje bi trebalo meritorno ispitati. Zbog toga, za razliku od većine sudija, smatram da su navodi o kršenju prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava BiH i člana 6. Evropske konvencije i prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava BiH i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju očigledno (prima facie) neosnovani i da je iz tih razloga apelaciju trebalo odbaciti.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

predmetu broj AP 4968/13, rješavajući apelaciju Suvade Kumro, na temelju članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Margarita Caca-Nikolovska, dopredsjednica Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja Giovanni Grasso, sudac na sjednici održanoj 19. siječnja 2017. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Suvade Kumro. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Presuda Okružnog suda u Banjoj Luci broj 71 0 P 070755 13 Gž od 19. rujna 2013. godine.

Predmet se vraća Okružnom sudu Banja Luka koji je dužan po žurnom postupku donijeti novu odluku u skladu sa člankom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Okružnom sudu Banja Luka da, u skladu sa člankom 72. stavak (5) Pravila Ustavnog suda, u roku od tri

mjeseca od dana dostave ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Herce-govine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".


1. Suvada Kumro (u daljnjem tekstu: apelantica) iz Sarajeva, koju zastupa Edina Jahić, odvjetnica iz Sarajeva, podnijela je 4. prosinca 2013. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 71 0 P 070755 13 Gž od 19. rujna 2013. godine i Presude Osnovnog suda u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Osnovni sud) broj 71 0 P 070755 09 P od 21. veljače 2012. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Okružnog suda, Osnovnog suda i Republike Srpske (u daljnjem tekstu: tužena) zatraženo je 20. svibnja 2016. godine da dostave odgovor na apelaciju.

3. Tužena je odgovor na apelaciju dostavila 30. svibnja 2016. godine, Osnovni sud 1. lipnja 2016. godine, a Okružni sud 6. lipnja 2016. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantičinih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

5. Presudom Osnovnog suda broj 71 0 P 070755 09 P od 21. veljače 2012. godine, koja je potvrđena Presudom Okružnog suda broj 71 0 P 070755 13 Gž od 19. rujna 2013. godine, odbijen je apelantičin tužbeni zahtjev kojim je tražila da se tužena obveže da joj isplati iznos od 12.157,40 KM sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka. Apelantica je obvezana tuženoj nadoknaditi troškove postupka u iznosu od 1.600,00 KM.

6. U obrazloženju presude Osnovni sud je istaknuo da je u konkretnoj pravnoj stvari nesporno da je apelantičina kuća koja se nalazi u Foči, rješenjem tužene - Ministarstva za izbjeglice i raseljene osobe od 30. kolovoza 1996. godine, dodijeljena na privremeno korištenje Goranu Đuroviću, kao i da je kuća apelantici vraćena u posjed 11. srpnja 2002. godine na temelju rješenja Ministarstva za izbjeglice i raseljene osobe. Također je, kako dalje navodi sud, kao nesporno utvrđeno da je apelantica pravomoćnom Presudom Osnovnog suda u Foči broj P-266/02 od 22. siječnja 2004. godine obvezana Goranu Đuroviću kao privremenom korisniku njezine kuće na ime ulaganja u sanaciju kuće isplatiti iznos od 8.128,60 KM, a koja je i izvršena, te je apelantica na ime glavnog duga isplatila iznos od 8.128,40 KM i na ime kamata iznos od 4.028,95 KM. U presudi od 22. siječnja 2004. godine Osnovni sud se pozvao na odredbe članka 27. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine, naglašavajući da tijekom postupka nije bilo sporno da apelantičina kuća nije uvjetna za stanovanje, te da je privremeni korisnik izvršio neophodne radove da bi se u kući moglo stanovati, čime je (i) objektivno uvećana vrijednost predmetnog objekta (vidi stranicu 3.).

7. Osnovni sud je u presudi od 21. veljače 2012. godine dalje istaknuo da je među strankama sporno je li tužena u obvezi apelantici isplatiti iznos koji je ona isplatila Goranu Đuroviću na ime sanacije njezine kuće. Razmatrajući sporno pitanje, Osnovni sud je istaknuo da apelantica pravnu osnovu svog tužbenog zahtjeva prema tuženoj nalazi u odredbi članka 27.a stavak 2.


Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine (u daljnjem tekstu: Zakon o korištenju napuštene imovine) kojim je propisano da: "U slučaju kada je sud odredio naknadu sredstava licu iz stava 1. vlasnik ili nosilac stanarskog prava može u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima (u daljnjem tekstu: ZOO) namirenje tih sredstava zahtijevati od nadležnog organa ili od davaoca stana na korištenje." Međutim, kako dalje navodi Osnovni sud, analizom dokaza je utvrđeno da apelantica nije dokazala koja je njezina pravna osnova u skladu sa ZOO za potraživanje utuženog iznosa. Taj sud smatra da vlasnik nekretnine koji se pojavljuje u svojstvu tužitelja mora dokazati po kojoj pravnoj osnovi koju propisuje ZOO on potražuje naknadu sredstava od nadležnog organa koji se pojavljuje kao tuženi. U obrazloženju presude je, također, navedeno da Zakon o korištenju napuštene imovine propisuje da vlasnik imovine svoja prava prema nadležnom organu ostvaruje u skladu sa ZOO u najširem smislu riječi. Tužitelj u svakom konkretnom slučaju mora dokazati koja je njegova pravna osnova regulirana određenom odredbom određenog zakona za podizanje tužbe prema tuženom. Sud, kako je dalje navedeno, u smislu članka 53. stavak 3. Zakona o parničnom postupku Republike Srpske (u daljnjem tekstu: ZPP) nije vezan za pravnu osnovu tužbenog zahtjeva, ali mora utvrditi koja je pravna osnova potraživanja apelantice prema tuženoj. Apelantica, kako je dalje navedeno, nije dokazala da je s tuženom u nekom obligacijsko-pravnom odnosu slijedom kojeg bi ona bila vjerovnik, a tužena dužnik da ispuni obvezu i apelantici naknadi utuženi iznos, te je u smislu članka 123. stavak 1. ZPP-a tužbeni zahtjev odbijen.

8. Okružni sud je u obrazloženju presude istaknuo da je imajući u vidu postavljeni tužbeni zahtjev, izvedene dokaze i utvrđene činjenice, prvostupanjski sud pravilno utvrdio da apelantica nije dokazala koja je njezina pravna osnova u skladu sa odredbama ZOO za potraživanje utuženog iznosa od tužene. Polazeći od odredbe članka 154. ZOO kojom su regulirane osnove odgovornosti i opća načela kod prouzrokovanja štete, u konkretnom slučaju ne bi se radilo o prouzrokovanju štete jer tužena nije prouzročila bilo kakvu štetu apelantici, niti je apelantica štetu dokazala. U situaciji, kako dalje navodi Okružni sud, kada je tužena apelantičinu kuću dodijelila izbjeglici koji je tu kuću, u ratu oštećenu, sanirao i spriječio dalje prouzrokovanje štete i zaštitio je od propadanja, ne može se ni govoriti o šteti. Okružni sud dalje navodi da se u konkretnom slučaju ne bi radilo o neutemeljenom bogaćenju iz članka 219. ZOO jer tužena nije tuđu stvar (apelantičinu kuću) upotrebljavala u svoju korist, kao ni o poslovodstvu bez naloga jer je tuženoj ovlaštenje za dodjelu na korištenje napuštenih nekretnina dato odredbama Zakona o korištenju napuštene imovine. Na kraju taj sud konstatira: "Da je odredbom člana 27 a. stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine bilo propisano da se namirenje sredstava licu iz stava 1. istog člana može tražiti i zahtijevati od nadležnog organa bez uslova, tada bi prvostepeni sud bio u obavezi da naloži u konkretnoj situaciji tuženoj da sredstva koja je apelantica isplatila privremenom korisniku vrati apelantici. Spomenuta odredba, kako zaključuje Okružni sud, data je uslovno, odnosno namirenje tih sredstava zahtijevano je u skladu sa odredbama ZOO. Prvostepeni sud je pravilno pošao od odredbe člana 262. stav 1. ZOO kojom je propisano da je povjerilac u obligacionom odnosu ovlašten da od dužnika zahtijeva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan svoju obavezu ispuniti savjesno u svemu kako ona glasi, pa kako apelantica nije u smislu odredbe čl. 7. stav 1., 123. stav 1. i 126. ZPP dokazala da je tužena u obavezi da joj nadoknadi traženi iznos pravilno je odbijena sa tužbenim zahtjevom".


9. Apelantica smatra da joj je u postupku koji je okončan presudom Okružnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. U obrazloženju ovih navoda apelantica ističe da su redoviti sudovi očigledno proizvoljno primijenili materijalno pravo i nisu dali obrazloženje zbog čega Republiku Srpsku smatraju nelegitimiranom za isplatu navedenog iznosa. Apelantica citira dijelove presude Okružnog suda, te ističe da: "Zadatak redovnih sudova nije da polemiziraju sa zakonodavcem i pretpostavljaju kako bi sudili da imaju drugačiji zakon pred sobom, nego je zadatak da primijene zakon i da ga tumače." Također ističe da ZOO nije jedini zakon koji je izvor obligacije i pojašnjava da "izvor obligacije može biti i svaki drugi zakon ukoliko propisuje nastanak obligacije". U konkretnom slučaju, kako dalje navodi, Zakon o korištenju napuštene imovine jeste izvor obligacije. ZOO na više mjesta regulira plaćanje regresnih potraživanja, pa Zakon o korištenju napuštene imovine upućuje na primjenu pravila iz ZOO o regresu. Smatra da su redoviti sudovi propustili primijeniti odredbe ZOO koje tuženu obvezuju da isplati regresni dug. Apelantica podsjeća da je člankom 17. ZOO propisano da su sudionici u obligacijskom odnosu dužni izvršiti svoju obvezu i odgovorni su za njezino ispunjenje i ako Zakon o korištenju napuštene imovine propisuje isplatu regresnog duga, onda ta zakonska odredba nju i tuženu dovodi u obligacijski odnos. Ističe da je dokazala da je pravomoćnom presudom obvezana Goranu Đuroviću naknaditi sredstava utrošena za sanaciju kuće, te je dokazala da je dosuđeni iznos isplatila Goranu Đuroviću, te nije bila dužna ispravno označiti pravnu osnovu, a još manje sudove upućivati na konkretnu odredbu ZOO koja regulira regresno potraživanje, tim prije "što u našem pravnom sistemu još uvijek vrijedi iura novit curia".


10. U odgovoru na apelaciju Okružni sud je naveo da u cijelosti ostaje pri obrazloženju presude.

11. Osnovni sud je u odgovoru na apelaciju istaknuo da su navodi apelacije neutemeljeni budući da je tužbeni zahtjev odbijen, a što je potvrđeno presudom drugostupanjskog suda.

12. Tužena je u odgovoru na apelaciju istaknula da su navodi apelacije neutemeljeni budući da je prvostupanjski sud pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilno primijenio materijalno pravo, te je predložila da se apelacija odbije kao neutemeljena.


13. U Zakonu o izmjenama i dopunama Zakona prestanku primjene Zakona o korišćenju napuštene imovine ("Službeni glasnik RS" broj 39/03) relevantna odredba glasi:

Član 8. Član 27a mijenja se i glasi: Lice čije je pravo privremenog korišćenja ili stanarsko

pravo prestalo prema članu 2. ovog zakona, a koje je uložilo svoja lična sredstva na ime neophodnih troškova u nepokretnosti ili stanu, ima pravo da traži povrat tih sredstava prema Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78 i 39/85 i "Službeni glasnik Republike Srpske", br. 17/93 i 3/96). Postupak povrata sredstava prema Zakonu o obligacionim odnosima može započeti od dana kada je raniji vlasnik ili nosilac stanarskog prava stupio u posjed nepokretnosti ili stana.


U slučaju kada je sud odredio naknadu sredstava licu iz stava 1., vlasnik ili nosilac stanarskog prava može u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima namirenje tih sredstava zahtijevati od nadležnog organa ili od davaoca stana na korišćenje.

Nadležni organ je odgovoran za sva oštećenja nepokretnosti ili stana od trenutka kada je nepokretnost ili stan napušten od strane vlasnika ili nosioca stanarskog prava do trenutka njegovog vraćanja u posjed vlasniku ili nosiocu stanarskog prava, odnosno članu njegovog porodičnog domaćinstva iz 1991. godine u skladu sa ovim zakonom, ili kada se radi o nepokretnosti, do trenutka kada je nepokretnost iseljena i zapečaćena, a obavijest dostavljena vlasniku u skladu sa odredbama ovog zakona i Zakona o opštem upravnom postupku. Sve popravke stana od strane nosioca stanarskog prava ili člana njegovog porodičnog domaćinstva iz 1991. godine da stan vrati u stanje prije njegovog napuštanja, smatraće se kao "sredstva kojima je nosilac stanarskog prava otklonio ratnu štetu" u svrhu otkupa stana u skladu sa Zakonom o privatizaciji državnih stanova ("Službeni glasnik Republike Srpske", br. 11/00,18/00, 35/01 i 47/02).

14. U Zakonu o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ" br. 29/78, 39/85, 45/86 i 57/89, te "Službeni glasnik Republike Srpske" br. 17/93, 3/96, 39/03 i 74/04) relevantne odredbe glase:

Član 17. stav 1. Strane u obligacionom odnosu dužne su da izvrše svoju

obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje.

Član 262. (1) Povjerilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od

dužnika zahtijeva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savjesno u svemu kako ona glasi.

15. U Zakonu o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS" br. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 - O.U.S., 45/09 - O.U.S, 49/09, 61/13) relevantne odredbe glase:

Član 2. stav 2. Sud u postupku primjenjuje materijalno pravo po vlastitoj

ocjeni i nije vezan za navode stranaka u pogledu materijalnog prava.

Član 53. Parnični postupak pokreće se tužbom. Tužba mora da sadrži: (1) određen zahtjev u pogledu glavne stvari i sporednih

traženja (tužbeni zahtjev), (2) činjenice na kojima tužilac zasniva tužbeni zahtjev, (3) dokaze kojima se utvrđuju ove činjenice, (4) naznačenje vrijednosti spora i (5) druge podatke koje u skladu sa odredbom člana 334.

ovog zakona mora da ima svaki podnesak. Ako je tužilac u tužbi naveo pravni osnov, sud nije vezan za

njega.

VI. Dopustivost

16. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio.

17. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 71 0 P 070755 13 Gž od 19. rujna 2013. godine, protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu, a koju je apelantica primila 8. listopada 2013. godine. Apelacija je podnesena 4. prosinca 2013.

godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

18. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

19. Apelantica tvrdi da su joj osporenim presudama povrijeđeni pravo na pravičan postupak iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i pravo na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.




e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

21. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. [...].

22. Prije nego što pristupi ispitivanju navodne povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud mora riješiti pitanje primjene garancija iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije. Prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, temeljni uvjet za primjenu članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije jeste da postoji spor o građanskim pravima i obvezama, što u konkretnom predmetu i jeste slučaj. Naime, u konkretnom slučaju radilo se o parničnom postupku u okviru kojeg su se raspravljala pitanja utemeljenosti tužbenog zahtjeva apelantice koja je od tužene potraživala isplatu iznosa od 12.157,40 KM sa zakonskom zateznom kamatom i troškovima postupka, a koji je ona isplatila privremenom korisniku na ime uloženih sredstava u sanaciju njezine kuće, pa Ustavni sud smatra da apelantica u postupku okončanom osporenom presudom uživa garancije prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

23. Imajući u vidu apelacijske navode o kršenju prava na pravično suđenje koji se temelje na tvrdnji o pogrešnoj primjeni materijalnog prava, Ustavni sud, prije svega, ukazuje na to da prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda zadatak ovih sudova nije preispitivati zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene materijalnog i procesnog prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je, općenito, zadatak redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati jesu li, eventualno, povrijeđena ili zanemarena ustavna prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

24. Ustavni sud će se, dakle, iznimno upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako


utvrđene činjenice primijenili pozitivnopravne propise kada je očigledno da je u određenom postupku došlo do proizvoljnog postupanja redovitog suda kako u postupku utvrđivanja činjenica tako i primjene relevantnih pozitivnopravnih propisa (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26.). U kontekstu navedenog, Ustavni sud podsjeća i na to da je u više svojih odluka istaknuo da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje i, mutatis mutandis, Europski sud, Anđelković protiv Srbije, presuda od 9. travnja 2013. godine, točka 24.). Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, s obzirom na pitanja koja se postavljaju, ispitati jesu li osporene odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni materijalnog prava.

25. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je predmet spora apelantičin zahtjev da se tužena obveže da joj isplati iznos od 12.157,40 KM, a koji je ona isplatila privremenom korisniku na ime uloženih sredstava u sanaciju njezine ratom oštećene kuće. Apelantica je tužbeni zahtjev temeljila na odredbama članka 27.a) stavak 2. Zakona o korištenju napuštene imovine. Odlučujući o tužbenom zahtjevu, prvostupanjski sud je utvrdio da je među strankama nesporno da je apelantičina kuća, rješenjem organa tužene - Ministarstva za izbjeglice i raseljene osobe, 30. kolovoza 1996. godine dodijeljena na korištenje privremenom korisniku Goranu Đuroviću, te da je apelantica nakon vraćanja u posjed kuće pravomoćnom presudom, koja je i izvršena, obvezana privremenom korisniku na ime ulaganja osobnih sredstava u apelantičinu kuću isplatiti iznos od 12.157,95 KM (glavni dug i kamate). Međutim, prvostupanjski sud je utvrdio da apelantica nije dokazala po kojoj pravnoj osnovi, od nekoliko koje regulira ZOO, potražuje naknadu sredstava od nadležnog organa koji se pojavljuje kao tuženi. Taj sud je obrazložio da apelantica nije dokazala "da je sa tuženim u određenom obligacionopravnom odnosu u kojem je ona, kao tužilac, nosilac prava da, kao povjerilac nekog potraživanja, traži od tuženog, kao lica na kojem leži obaveza koja odgovara pravu tog povjerioca, tj. od lica koje je dužnik u konkretnom obligacionom odnosu, da ispuni svoju obavezu prema njemu".

26. Odlučujući o apelantičinom prizivu, Okružni sud je ocijenio da je prvostupanjski sud pravilno našao da apelantica nije dokazala koja je njezina pravna osnova u skladu sa odredbama ZOO za potraživanje utuženog iznosa. Okružni sud je išao korak dalje u odnosu na obrazloženje koje je dao Osnovni sud, te je nesporno utvrđeno činjenično stanje doveo u vezu sa odredbama ZOO kojima se propisuju vrste nastanka obveza, te je zaključio da se predmetno činjenično stanje ne može podvesti ni pod jednu odredbu ZOO kojima se propisuju vrste nastanka obveza/obligacija. U kontekstu navedenog, Okružni sud je naveo da se u konkretnom slučaju ne bi moglo raditi o "prouzrokovanju štete jer tužena bilo kakvu štetu apelantici nije prouzrokovala, niti o neosnovanom bogaćenju tužene, jer tužena nije tuđu apelantičinu stvar-predmetnu kuću upotrebljavala u svoju korist, kao ni o poslovodstvu bez naloga jer je tuženoj ovlašćenje o dodjeli na korištenje napuštenih nekretnina dato odredbama Zakona o korištenju napuštene imovine". Dalje, Okružni sud je zaključio: "Da je odredbom člana 27 a. stav 2. Zakona o korištenju napuštene imovine bilo propisano da se namirenje sredstava licu iz stava 1. istog člana može tražiti i zahtijevati od nadležnog organa bez uslova, tada bi prvostepeni sud bio u obavezi da naloži u konkretnoj situaciji tuženoj da sredstva koja je apelantica isplatila privremenom korisniku vrati apelantici, međutim, spomenuta odredba je data uslovno, odnosno namirenje tih sredstava zahtijevano je u skladu sa odredbama ZOO".

27. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je relevantni dio članka 27a. Zakona o korištenju napuštene imovine izmijenjen

odlukom visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu od 3. lipnja 2003. godine u kojoj je ukazano na "važnost koju Savjet za mirovnu implementaciju pridaje ubrzanju povratka izbjeglica i obezbjeđenju potpunog i nediskriminirajućeg sprovođenja imovinskih zakona u Bosni i Hercegovini". Iz navedenog se može izvući zaključak da je cilj navedene zakonske odredbe (članak 27.a) stavak 2) da olakša povratak izbjeglica u financijskom smislu. Naime, tom odredbom se propisuje mogućnost izbjeglicama (koje su se vratile u nekretnine čiji su vlasnici ili nositelji stanarskih prava) da mogu zahtijevati od nadležnog organa ili davatelja stana na korištenje, u skladu sa odredbama ZOO, namirenje sredstava isplaćenih privremenom korisniku na ime neophodnih troškova uloženih u njihovu nekretninu.

28. Dalje, Ustavni sud uočava da je apelantičin tužbeni zahtjev, postavljen na temelju odredaba članka 27.a) stavak 2. Zakona o korištenju napuštene imovine, odbijen uz obrazloženje da je odredba navedenog članka data uvjetno, a da se taj uvjet sastoji u tome da se činjenice iz konkretnog predmeta moraju podvesti pod odredbe ZOO kojima se propisuje nastanak obveza. Stoga su, prema mišljenju Ustavnog suda, redoviti sudovi relevantni dio citirane odredbe koji glasi "u skladu sa odredbama ZOO" tumačili na način da sadrži uvjet prema kojem je apelantica morala dokazati da se s tuženim (nadležni organ) nalazi u jednoj od obveza/obligacija čiji je nastanak propisan Glavom II ZOO (Ugovor - Glava II, Odjeljak 1. ZOO, Prouzrokovanje štete - Glava II, Odjeljak 2. ZOO, Stjecanje bez osnove - Glava II, Odjeljak 3. ZOO, Poslovodstvo bez naloga - Glava II, Odjeljak 4. ZOO i Jednostrana izjava volje - Glava II, Odjeljak 5. ZOO).

29. U svezi s tim Ustavni sud ukazuje da su vrste nastanka obveza propisane ZOO, međutim obveza/obligacija ne mora isključivo imati svoj izvor (nastanak) u odredbama ZOO. Obveza između određenih osoba može nastati i na temelju nekog drugog zakona, dakle zakona koji nije uvijek ZOO. Tipičan primjer su obveze zakonskog izdržavanja propisane Obiteljskim zakonom ili obveze isplate tzv. stare devizne štednje propisane zakonima koji reguliraju tu oblast, itd. Slijedom navedenog (da se i drugim zakonima osim ZOO mogu propisati obveze između određenih osoba), Ustavni sud smatra da upravo Zakon o korištenju napuštene imovine propisuje nastanak jedne vrste obveze relevantnom odredbom članka 27.a) stavak 2. kada propisuje da se vlasnik kuće ili nositelj stanarskog prava može obratiti nadležnom organu ili davatelju stana na korištenje radi namirenja sredstava koja je on prethodno isplatio privremenom korisniku na ime neophodnih/nužnih troškova uloženih u njegovu nekretninu.

30. Osim toga, redoviti sudovi su, prema mišljenju Ustavnog suda, potpuno arbitrarno dio odredbe članka 27.a) stavak 2. Zakona o korištenju napuštene imovine (koji glasi: "…može u skladu sa ZOO namirenje tih sredstava zahtijevati od…") primijenili na način da sadrži uvjet prema kojem apelantica mora dokazati da se s tuženim (nadležnim organom) nalazi u jednoj od obligacija čije su vrste i nastanak propisane Glavom II ZOO. Prvi razlog zašto Ustavni sud smatra tako nalazi se u činjenici da su u prethodnom postupku (u postupku u kojem je apelantica platila privremenom korisniku iznos koji je on uložio na ime nužnih troškova) redoviti sudovi de facto istu odredbu (misli se na odredbu članka 27.a), ali stavak 1.) primijenili na način da ne sadrži nikakav uvjet, posebice ne uvjet da se mora dokazati vrsta obligacijskog odnosa u skladu sa Glavom II ZOO. Naime, u obje relevantne odredbe (čl. 27.a) stavak 1. i 27.a) stavak 2.) Zakona o korištenju napuštene imovine stoji praktično ista formulacija koja glasi: "…ima pravo da traži povrat tih sredstava prema ZOO…" i "…može u skladu sa ZOO namirenje tih sredstava zahtijevati od…" Međutim, tu istu formulaciju u apelantičinom slučaju redoviti sudovi


primjenjuju dajući joj potpuno drugačiji smisao nego što je to bio slučaj kod privremenog korisnika.

31. Drugi razlog zašto Ustavni sud smatra da se radi o arbitrarnoj primjeni prava je u tome što, kada bi se relevantna zakonska odredba primjenjivala na način kako su to uradili redoviti sudovi u konkretnom slučaju, onda bi ona izgubila svoj cilj, tj. ubrzanje povratka izbjeglica. U načelu, zakonske odredbe se ne mogu primjenjivati suprotno cilju zbog kojeg su donesene. Kada bi se ova zakonska odredba primjenjivala na način da apelantica mora dokazati da se s nadležnim organom nalazi u jednoj od obligacija prema Glavi II ZOO (ugovor, prouzrokovanje štete, neutemeljeno bogaćenje, poslovodstvo bez naloga i jednostrano obećanje nagrade) onda bi pravo na namirenje sredstava, koje je propisano člankom 27.a) stavak 2. Zakona o korištenju napuštene imovine, postalo iluzorno. Naime, očigledno je da se ni apelantica, kao niti bilo koji drugi potencijalni tužitelj u ovakvim slučajevima ne nalazi s nadležnim organom ili davateljem stana na korištenje u nekom od obligacijskih odnosa koji su propisani Glavom II ZOO.

32. Prema mišljenju Ustavnog suda, jedina razumna i logična primjena relevantne zakonske odredbe koja slijedi cilj te odredbe i u skladu je s pravom na pravično suđenje jeste da se dio odredbe članka 27.a) stavak 2. Zakona o korištenju napuštene imovine koji glasi: "…može u skladu sa ZOO namirenje tih sredstava zahtijevati od…" primjenjuje na način da se o zahtjevu za namirenje sredstava odlučuje u skladu sa određenim institutima ZOO, prije svega institutom zastarjelosti, podijeljene odgovornosti, zateznih kamata, itd. Stoga je zadatak redovitih sudova da svaki konkretan tužbeni zahtjev, uključujući i apelantičin, ocijene u skladu s pojedinim institutima iz ZOO (na neke od njih je prethodno ukazao i Ustavni sud), a ne da zahtijevaju da se konkretno činjenično stanje podvede pod jednu od vrsta obligacija iz Glave II ZOO jer je takva primjena suprotna cilju zbog koje je donijeta odredba članka 27.a) stavak 2. Zakona o korištenju napuštene imovine, a samim tim suprotna je i pravu na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

33. Stoga, Ustavni sud zaključuje da je došlo do povrede članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije zbog arbitrarne primjene odredaba članka 27.a) stavak 2. Zakona o korištenju napuštene imovine.

Ostali navodi

34. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda iznesen u prethodnim točkama ove odluke, Ustavni sud smatra da nije potrebno razmatrati i apelantičine navode o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

35. Ustavni sud zaključuje da postoji povreda prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije zbog arbitrarne primjene članka 27.a) stavak 2. Zakona o korištenju napuštene imovine jer je taj članak primijenjen suprotno cilju zbog kojeg je donesen, a donesen je radi olakšanja povratka izbjeglica u svoje nekretnine čiji su vlasnici ili nositelji stanarskih prava.

36. Na temelju članka 59. st. (1) i (2), članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

37. Aneks ove odluke, u smislu članka 43. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, čini izdvojeno mišljenje sutkinje Valerije Galić suprotno odluci kojem se pridružuju dopredsjednici Mato Tadić i Zlatko M. Knežević.




IZDVOJENO MIŠLJENJE SUTKINJE USTAVNOG SUDA BiH VALERIJE GALIĆ PROTIVNO ODLUCI

KOJEM SE PRIDRUŽUJU DOPREDSJEDNICI MATO TADIĆ I ZLATKO M. KNEŽEVIĆ

Na temelju članka 43. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), dajem izdvojeno mišljenje protivno većinskoj odluci Ustavnog suda BiH u predmetu broj AP 4968/13, donesenoj na Plenarnoj sjednici Ustavnog suda BiH, održanoj 19. siječnja 2017. godine iz sljedećih razloga:

1. Na temelju činjenica konkretnog predmeta koje proizlaze iz dokumenata predočenih Ustavnom sudu BiH i iz apelacijskih navoda, za razliku od većine sudaca Ustavnog suda BiH, smatram da su Osnovni sud i Okružni sud u Banjoj Luci u obrazloženjima osporenih odluka dali detaljne, jasne i precizne razloge za svoja odlučenja, pa se ne može zaključiti da je primjena relevantnih zakonskih odredaba u bilo kojem dijelu bila proizvoljna, niti da je primjena procesnih zakona i garancija bila na apelantičinu štetu. U tom smislu, u obrazloženju osporenih odluka, redoviti sudovi su pojasnili da odredba članka 27.a) stavak 2. Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine propisuje da vlasnik nekretnine ima pravo na podnošenje tužbe, tj. da mu ona daje aktivnu legitimaciju za podnošenje tužbe za namirenje određenih sredstava protiv nadležnog organa u skladu sa odredbama Zakona o obveznim odnosima (ZOO). Međutim, da bi postojala pasivna legitimacija na strani nadležnog organa, apelantica je morala dokazati da je s tuženom (Republika Srpska), po nekom pravnom temelju koji regulira ZOO, u određenom obveznopravnom odnosu u kojem je ona, kao tužitelj, nositelj prava da, kao vjerovnik nekog potraživanja, traži od tužene, kao osobe koja je dužnik u konkretnom obveznopravnom odnosu, da ispuni svoju obvezu prema njoj. Prema mom mišljenju, u obrazloženjima osporenih odluka je jasno navedeno da apelantica u smislu članka 7. stavak 1. i članka 123. Zakona o parničnom postupku izvedenim dokazima nije dokazala koji je njezin pravni temelj u skladu s relevantnim odredbama ZOO za potraživanje utuženog iznosa od tužene.

2. Potrebno je istaknuti da je gotovo isto ili slično činjenično i pravno pitanje kao u predmetnoj apelaciji Ustavni sud već razmatrao rješavajući predmet broj AP 2637/08 (vidi Odluku o dopustivosti od 20. travnja 2011. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) u kojem je zaključio da su redoviti sudovi u obrazloženjima osporenih odluka dali detaljne, jasne i precizne razloge za svoje odlučenje, a naročito da je na zadovoljavajući način obrazložena primjena relevantnih propisa, konkretno odredbi Zakona o korištenju napuštene imovine i ZOO. U tom predmetu, Ustavni sud je, imajući u vidu stavove Europskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda BiH, zaključio da u svezi sa apelantičinim navodima o kršenju prava na pravično suđenje i prava na imovinu nema ništa što ukazuje da apelantica ima "opravdan zahtjev" koji pokreće pitanje iz Ustava BiH ili Europske konvencije, koje bi trebalo meritorno ispitati, i odbacio apelaciju kao očigledno (prima facie) neutemeljenu.


3. Iz istih razloga, smatram da i u predmetnoj apelaciji apelantica nije ponudila bilo kakve argumente koji bi opravdali njezinu tvrdnju da je na bilo koji način došlo do kršenja prava na pravično suđenje i prava na imovinu, osim što je nezadovoljna ishodom konkretnog postupka. U svezi s tim, moje je mišljenje da glede apelacijskih navoda o kršenju navedenih prava nema ništa što ukazuje da apelantica ima "opravdan zahtjev" koji pokreće pitanje iz Ustava BiH ili Europske konvencije, koje bi trebalo meritorno ispitati. Zbog toga, za razliku od većine sudaca, smatram da su navodi o kršenju prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava BiH i članka 6. Europske konvencije i prava na imovinu iz članka II/3.k) Ustava BiH i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju očigledno (prima facie) neutemeljeni i da je iz tih razloga apelaciju trebalo odbaciti.

Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву,

у предмету број АП 4968/13, рјешавајући апелацију Суваде Кумро, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Маргарита Цаца Николовска, потпредсједница Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија Giovanni Grasso, судија на сједници одржаној 19. јануара 2017. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Суваде Кумро. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана

II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Пресуда Окружног суда у Бањој Луци број 71 0 П 070755 13 Гж од 19. септембра 2013. године.

Предмет се враћа Окружном суду Бања Лука који је дужан да по хитном поступку донесе нову одлуку у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Окружном суду Бања Лука да, у складу са чланом 72 став (5) Правила Уставног суда, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".


1. Сувада Кумро (у даљњем тексту: апеланткиња) из Сарајева, коју заступа Едина Јахић, адвокат из Сарајева, поднијела је 4. децембра 2013. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Окружног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд) број 71 0 П 070755 13 Гж од 19. септембра 2013. године и Пресуде Основног суда у Бањој Луци (у даљњем тексту: Основни суд) број 71 0 П 070755 09 П од 21. фебруара 2012. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Окружног суда, Основног суда и Републике Српске (у даљњем тексту: тужена) затражено је 20. маја 2016. године да доставе одговор на апелацију.

3. Тужена је одговор на апелацију доставила 30. маја 2016. године, Основни суд 1. јуна 2016. године, а Окружни суд 6. јуна 2016. године.


4. Чињенице предмета које произлазе из апеланткињи-них навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

5. Пресудом Основног суда број 71 0 П 070755 09 П од 21. фебруара 2012. године, која је потврђена Пресудом Окружног суда број 71 0 П 070755 13 Гж од 19. септембра 2013. године, одбијен је апеланткињин тужбени захтјев којим је тражила да се тужена обавеже да јој исплати износ од 12.157,40 КМ са законском затезном каматом и трошковима поступка. Апеланткиња је обавезана да туженој надокнади трошкове поступка у износу од 1.600,00 КМ.

6. У образложењу пресуде Основни суд је истакао да је у конкретној правној ствари неспорно да је апеланткињина кућа која се налази у Фочи, рјешењем тужене - Министарства за избјеглице и расељена лица од 30. августа 1996. године, додијељена на привремено коришћење Горану Ђуровићу, као и да је кућа апеланткињи враћена у посјед 11. јула 2002. године на основу рјешења Министарства за избјеглице и расељена лица. Такође је, како даље наводи суд, као неспорно утврђено да је апеланткиња правоснажном Пресудом Основног суда у Фочи број П-266/02 од 22. јануара 2004. године обавезана да Горану Ђуровићу као привременом кориснику њене куће на име улагања у санацију куће исплати износ од 8.128,60 КМ, а која је и извршена, те је апеланткиња на име главног дуга исплатила износ од 8.128,40 КМ и на име камата износ од 4.028,95 КМ. У пресуди од 22. јануара 2004. године Основни суд се позвао на одредбе члана 27 Закона о измјенама и допунама Закона о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине, наглашавајући да током поступка није било спорно да апеланткињина кућа није условна за становање, те да је привремени корисник извршио неопходне радове да би се у кући могло становати, чиме је (и) објективно увећана вриједност предметног објекта (види страницу 3).

7. Основни суд је у пресуди од 21. фебруара 2012. године даље истакао да је међу странкама спорно да ли је тужена у обавези апеланткињи исплатити износ који је она исплатила Горану Ђуровићу на име санације њене куће. Разматрајући спорно питање, Основни суд је истакао да апеланткиња правни основ свог тужбеног захтјева према туженој налази у одредби члана 27а став 2 Закона о измјенама и допунама Закона о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине (у даљњем тексту: Закон о коришћењу напуштене имовине) којим је прописано да: "У случају када је суд одредио накнаду средстава лицу из става 1. власник или носилац станарског права може у складу са Законом о облигационим односима (у даљњем тексту: ЗОО) намирење тих средстава захтијевати од надлежног органа или од даваоца стана на кориштење." Међутим, како даље наводи Основни суд, анализом доказа је утврђено да апеланткиња није доказала који је њен правни основ у складу са ЗОО за потраживање утуженог износа. Тај суд сматра да власник непокретности који се појављује у својству тужиоца мора доказати по ком правном основу који прописује ЗОО он потражује накнаду средстава од надлежног органа који се појављује као тужени. У образло-


жењу пресуде је, такође, наведено да Закон о коришћењу напуштене имовине прописује да власник имовине своја права према надлежном органу остварује у складу са ЗОО у најширем смислу ријечи. Тужилац у сваком конкретном случају мора доказати који је његов правни основ регулисан одређеном одредбом одређеног закона за подизање тужбе према туженом. Суд, како је даље наведено, у смислу члана 53 став 3 Закона о парничном поступку Републике Српске (у даљњем тексту: ЗПП) није везан за правни основ тужбеног захтјева, али мора да утврди који је правни основ потраживања апеланткиње према туженој. Апеланткиња, како је даље наведено, није доказала да је с туженом у неком облигационо-правном односу слиједом којег би она била повјерилац, а тужена дужник да испуни обавезу и апеланткињи накнади утужени износ, те је у смислу члана 123 став 1 ЗПП-а тужбени захтјев одбијен.

8. Окружни суд је у образложењу пресуде истакао да је имајући у виду постављени тужбени захтјев, изведене доказе и утврђене чињенице, првостепени суд правилно утврдио да апеланткиња није доказала који је њен правни основ у складу са одредбама ЗОО за потраживање утуженог износа од тужене. Полазећи од одредбе члана 154 ЗОО којом су регулисани основи одговорности и општи принципи код проузроковања штете, у конкретном случају не би се радило о проузроковању штете јер тужена није проузроковала било какву штету апеланткињи, нити је апеланткиња штету доказала. У ситуацији, како даље наводи Окружни суд, када је тужена апеланткињину кућу додијелила избјеглици који је ту кућу, у рату оштећену, санирао и спријечио даље проузроковање штете и заштитио је од пропадања, не може се ни говорити о штети. Окружни суд даље наводи да се у конкретном случају не би радило о неоснованом богаћењу из члана 219 ЗОО јер тужена није туђу ствар (апеланткињину кућу) употребљавала у своју корист, као ни о пословодству без налога јер је туженој овлашћење за додјелу на коришћење напуштених непокретности дато одредбама Закона о коришћењу напуштене имовине. На крају тај суд констатује: "Да је одредбом члана 27 а. став 2. Закона о кориштењу напуштене имовине било прописано да се намирење средстава лицу из става 1. истог члана може тражити и захтијевати од надлежног органа без услова, тада би првостепени суд био у обавези да наложи у конкретној ситуацији туженој да средства која је апелантица исплатила привременом кориснику врати апелантици. Споменута одредба, како закључује Окружни суд, дата је условно, односно намирење тих средстава захтијевано је у складу са одредбама ЗОО. Првостепени суд је правилно пошао од одредбе члана 262. став 1. ЗОО којом је прописано да је повјерилац у облигационом односу овлаштен да од дужника захтијева испуњење обавезе, а дужник је дужан своју обавезу испунити савјесно у свему како она гласи, па како апелантица није у смислу одредбе чл. 7. став 1., 123. став 1. и 126. ЗПП доказала да је тужена у обавези да јој надокнади тражени износ правилно је одбијена са тужбеним захтјевом".


9. Апеланткиња сматра да јој је у поступку који је окончан пресудом Окружног суда повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. У образложењу ових навода апеланткиња истиче да су редовни судови очигледно произвољно

примијенили материјално право и нису дали образложење због чега Републику Српску сматрају нелегитимисаном за исплату наведеног износа. Апеланткиња цитира дијелове пресуде Окружног суда, те истиче да: "Задатак редовних судова није да полемизирају са законодавцем и претпостављају како би судили да имају другачији закон пред собом, него је задатак да примијене закон и да га тумаче." Такође истиче да ЗОО није једини закон који је извор облигације и појашњава да "извор облигације може бити и сваки други закон уколико прописује настанак облигације". У конкретном случају, како даље наводи, Закон о коришћењу напуштене имовине јесте извор облигације. ЗОО на више мјеста регулише плаћање регресних потраживања, па Закон о коришћењу напуштене имовине упућује на примјену правила из ЗОО о регресу. Сматра да су редовни судови пропустили да примијене одредбе ЗОО које тужену обавезују да исплати регресни дуг. Апеланткиња подсјећа да је чланом 17 ЗОО прописано да су учесници у облигационом односу дужни извршити своју обавезу и одговорни су за њено испуњење и ако Закон о коришћењу напуштене имовине прописује исплату регресног дуга, онда та законска одредба њу и тужену доводи у облигациони однос. Истиче да је доказала да је правоснажном пресудом обавезана да Горану Ђуровићу накнади средстава утрошена за санацију куће, те је доказала да је досуђени износ исплатила Горану Ђуровићу, те није била дужна да исправно означи правни основ, а још мање да судове упућује на конкретну одредбу ЗОО која регулише регресно потраживање, тим прије "што у нашем правном систему још увијек вриједи iura novit curia".


10. У одговору на апелацију Окружни суд је навео да у цијелости остаје при образложењу пресуде.

11. Основни суд је у одговору на апелацију истакао да су наводи апелације неосновани будући да је тужбени захтјев одбијен, а што је потврђено пресудом другостепеног суда.

12. Тужена је у одговору на апелацију истакла да су наводи апелације неосновани будући да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање и правилно примијенио материјално право, те је предложила да се апелација одбије као неоснована.


13. У Закону о измјенама и допунама Закона престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине ("Службени гласник РС" број 39/03) релевантна одредба гласи:

Члан 8. Члан 27а мијења се и гласи:

Лице чије је право привременог коришћења или станарско право престало према члану 2. овог закона, а које је уложило своја лична средства на име неопходних трошкова у непокретности или стану, има право да тражи поврат тих средстава према Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78 и 39/85 и "Службени гласник Републике Српске", бр. 17/93 и 3/96). Поступак поврата средстава према Закону о облигационим односима може започети од дана када је ранији власник или носилац станарског права ступио у посјед непокретности или стана.

У случају када је суд одредио накнаду средстава лицу из става 1., власник или носилац станарског права може у складу са Законом о облигационим односима намирење тих


средстава захтијевати од надлежног органа или од даваоца стана на коришћење.

Надлежни орган је одговоран за сва оштећења непокретности или стана од тренутка када је непокретност или стан напуштен од стране власника или носиоца станарског права до тренутка његовог враћања у посјед власнику или носиоцу станарског права, односно члану његовог породичног домаћинства из 1991. године у складу са овим законом, или када се ради о непокретности, до тренутка када је непокретност исељена и запечаћена, а обавијест достављена власнику у складу са одредбама овог закона и Закона о општем управном поступку. Све поправке стана од стране носиоца станарског права или члана његовог породичног домаћинства из 1991. године да стан врати у стање прије његовог напуштања, сматраће се као "средства којима је носилац станарског права отклонио ратну штету" у сврху откупа стана у складу са Законом о приватизацији државних станова ("Службени гласник Републике Српске", бр. 11/00,18/00, 35/01 и 47/02).

14. У Закону о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ" бр. 29/78, 39/85, 45/86 и 57/89, те "Службени гласник Републике Српске" бр. 17/93, 3/96, 39/03 и 74/04) релевантне одредбе гласе:

Члан 17. став 1. Стране у облигационом односу дужне су да изврше

своју обавезу и одговорне су за њено испуњење.

Члан 262. (1) Повјерилац у обавезном односу је овлашћен да од

дужника захтијева испуњење обавезе, а дужник је дужан испунити је савјесно у свему како она гласи.

15. У Закону о парничном поступку ("Службени гласник РС" бр. 58/03, 85/03, 74/05, 63/07, 105/08 - О.У.С., 45/09 - О.У.С, 49/09, 61/13) релевантне одредбе гласе:

Члан 2. став 2. Суд у поступку примјењује материјално право по

властитој оцјени и није везан за наводе странака у погледу материјалног права.

Члан 53. Парнични поступак покреће се тужбом. Тужба мора да садржи: (1) одређен захтјев у погледу главне ствари и споредних

тражења (тужбени захтјев), (2) чињенице на којима тужилац заснива тужбени

захтјев, (3) доказе којима се утврђују ове чињенице, (4) назначење вриједности спора и (5) друге податке које у складу са одредбом члана 334.

овог закона мора да има сваки поднесак. Ако је тужилац у тужби навео правни основ, суд није

везан за њега.


16. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њом оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

17. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Окружног суда број 71 0 П 070755 13 Гж од 19. септембра 2013. године, против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону, а коју је апеланткиња примила 8. октобра 2013. године. Апелација је поднесена 4. децембра 2013. године, тј. у року од 60 дана,

како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.


VII. Меритум

19. Апеланткиња тврди да су јој оспореним пресудама повријеђени право на правичан поступак из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на правично суђење



е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.

21. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. [...].

22. Прије него што приступи испитивању наводне повреде права на правично суђење, Уставни суд мора да ријеши питање примјене гаранција из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције. Према устаљеној пракси Уставног суда, основни услов за примјену члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције јесте да постоји спор о грађанским правима и обавезама, што у конкретном предмету и јесте случај. Наиме, у конкретном случају радило се о парничном поступку у оквиру којег су се расправљала питања основаности тужбеног захтјева апеланткиње која је од тужене потраживала исплату износа од 12.157,40 КМ са законском затезном каматом и трошковима поступка, а који је она исплатила привременом кориснику на име уложених средстава у санацију њене куће, па Уставни суд сматра да апеланткиња у поступку окончаном оспореном пресудом ужива гаранције права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

23. Имајући у виду апелационе наводе о кршењу права на правично суђење који се заснивају на тврдњи о погрешној примјени материјалног права, Уставни суд, прије свега, указује на то да према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног и процесног права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је, генерално, задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства,


пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли су, евентуално, повријеђена или занемарена уставна права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона.

24. Уставни суд ће се, дакле, изузетно упустити у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивноправне прописе када је очигледно да је у одређеном поступку дошло до произвољног поступања редовног суда како у поступку утврђивања чињеница тако и примјене релевантних позитивноправних прописа (види, Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла 2005. године, став 26). У контексту наведеног, Уставни суд подсјећа и на то да је у више својих одлука истакао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може водити ка правичном поступку (види, Уставни суд, Одлука број АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље и, mutatis mutandis, Европски суд, Анђелковић против Србије, пресуда од 9. априла 2013. године, тачка 24). Имајући у виду наведено, Уставни суд ће у конкретном случају, с обзиром на питања која се постављају, испитати да ли су оспорене одлуке засноване на произвољној примјени материјалног права.

25. У конкретном случају Уставни суд запажа да је предмет спора апеланткињин захтјев да се тужена обавеже да јој исплати износ од 12.157,40 КМ, а који је она исплатила привременом кориснику на име уложених средстава у санацију њене ратом оштећене куће. Апеланткиња је тужбени захтјев заснивала на одредбама члана 27а) став 2 Закона о коришћењу напуштене имовине. Одлучујући о тужбеном захтјеву, првостепени суд је утврдио да је међу странкама неспорно да је апеланткињина кућа, рјешењем органа тужене - Министарства за избјеглице и расељена лица, 30. августа 1996. године додијељена на коришћење привременом кориснику Горану Ђуровићу, те да је апеланткиња након враћања у посјед куће правоснажном пресудом, која је и извршена, обавезана да привременом кориснику на име улагања личних средстава у апеланткињину кућу исплати износ од 12.157,95 КМ (главни дуг и камате). Међутим, првостепени суд је утврдио да апеланткиња није доказала по ком правном основу, од неколико које регулише ЗОО, потражује накнаду средстава од надлежног органа који се појављује као тужени. Тај суд је образложио да апеланткиња није доказала "да је са туженим у одређеном облигационо правном односу у којем је она, као тужилац, носилац права да, као повјерилац неког потраживања, тражи од туженог, као лица на којем лежи обавеза која одговара праву тог повјериоца, тј. од лица које је дужник у конкретном облигационом односу, да испуни своју обавезу према њему".

26. Одлучујући о апеланткињиној жалби, Окружни суд је оцијенио да је првостепени суд правилно нашао да апеланткиња није доказала који је њен правни основ у складу са одредбама ЗОО за потраживање утуженог износа. Окружни суд је ишао корак даље у односу на образложење које је дао Основни суд, те је неспорно утврђено чињенично стање довео у везу са одредбама ЗОО којима се прописују врсте настанка обавеза, те је закључио да се предметно чињенично стање не може подвести ни под једну одредбу ЗОО којима се прописују врсте настанка обавеза/облигација. У контексту наведеног, Окружни суд је навео да се у конкретном случају не би могло радити о "проузроковању штете јер тужена било какву штету апелантици није проузроковала, нити о неоснованом богаћењу тужене, јер

тужена није туђу апелантичину ствар-предметну кућу употребљавала у своју корист, као ни о пословодству без налога јер је туженој овлашћење о додјели на кориштење напуштених некретнина дато одредбама Закона о кориштењу напуштене имовине". Даље, Окружни суд је закључио: "Да је одредбом члана 27 а. став 2. Закона о кориштењу напуштене имовине било прописано да се намирење средстава лицу из става 1 истог члана може тражити и захтијевати од надлежног органа без услова, тада би првостепени суд био у обавези да наложи у конкретној ситуацији туженој да средства која је апелантица исплатила привременом кориснику врати апелантици, међутим, споменута одредба је дата условно, односно намирење тих средстава захтијевано је у складу са одредбама ЗОО".

27. Уставни суд, прије свега, подсјећа да је релевантни дио члана 27а Закона о коришћењу напуштене имовине измијењен одлуком високог представника за Босну и Херцеговину од 3. јуна 2003. године у којој је указано на "важност коју Савјет за мировну имплементацију придаје убрзању повратка избјеглица и обезбјеђењу потпуног и недискриминирајућег спровођења имовинских закона у Босни и Херцеговини". Из наведеног се може извући закључак да је циљ наведене законске одредбе (члан 27а) став 2) да олакша повратак избјеглица у финансијском смислу. Наиме, том одредбом се прописује могућност избјеглицама (које су се вратиле у непокретности чији су власници или носиоци станарских права) да могу захтијевати од надлежног органа или даваоца стана на коришћење, у складу са одредбама ЗОО, намирење средстава исплаћених привременом кориснику на име неопходних трошкова уложених у њихову непокретност.

28. Даље, Уставни суд уочава да је апеланткињин тужбени захтјев, постављен на основу одредаба члана 27а) став 2 Закона о коришћењу напуштене имовине, одбијен уз образложење да је одредба наведеног члана дата условно, а да се тај услов састоји у томе да се чињенице из конкретног предмета морају подвести под одредбе ЗОО којима се прописује настанак обавеза. Стога су, према мишљењу Уставног суда, редовни судови релевантни дио цитиране одредбе који гласи "у складу са одредбама ЗОО" тумачили на начин да садржи услов према којем је апеланткиња морала доказати да се с туженим (надлежни орган) налази у једној од обавеза/облигација чији је настанак прописан Главом II ЗОО (Уговор - Глава II, Одјељак 1 ЗОО, Проузроковање штете - Глава II, Одјељак 2 ЗОО, Стицање без основа - Глава II, Одјељак 3 ЗОО, Пословодство без налога - Глава II, Одјељак 4 ЗОО и Једнострана изјава воље - Глава II, Одјељак 5 ЗОО).

29. С тим у вези Уставни суд указује да су врсте настанка обавеза прописане ЗОО, међутим обавеза/облига-ција не мора искључиво имати свој извор (настанак) у одредбама ЗОО. Обавеза између одређених лица може настати и на основу неког другог закона, дакле закона који није увијек ЗОО. Типичан примјер су обавезе законског издржавања прописане Породичним законом или обавезе исплате тзв. старе девизне штедње прописане законима који регулишу ту област, итд. Слиједом наведеног (да се и другим законима осим ЗОО могу прописати обавезе између одређених лица), Уставни суд сматра да управо Закон о коришћењу напуштене имовине прописује настанак једне врсте обавезе релевантном одредбом члана 27а) став 2 када прописује да се власник куће или носилац станарског права може обратити надлежном органу или даваоцу стана на коришћење ради намирења средстава која је он претходно исплатио привременом кориснику на име неопходних/ нужних трошкова уложених у његову непокретност.


30. Осим тога, редовни судови су, према мишљењу Уставног суда, потпуно арбитрарно дио одредбе члана 27а) став 2 Закона о коришћењу напуштене имовине (који гласи: "…може у складу са ЗОО намирење тих средстава захтијевати од…") примијенили на начин да садржи услов према којем апеланткиња мора да докаже да се с туженим (надлежним органом) налази у једној од облигација чије су врсте и настанак прописане Главом II ЗОО. Први разлог зашто Уставни суд сматра тако налази се у чињеници да су у претходном поступку (у поступку у којем је апеланткиња платила привременом кориснику износ који је он уложио на име нужних трошкова) редовни судови de facto исту одредбу (мисли се на одредбу члана 27а), али став 1) примијенили на начин да не садржи никакав услов, посебно не услов да се мора доказати врста облигационог односа у складу са Главом II ЗОО. Наиме, у обје релевантне одредбе (чл. 27а) став 1 и 27а) став 2) Закона о коришћењу напуштене имовине стоји практично иста формулација која гласи: "…има право да тражи поврат тих средстава према ЗОО…" и "…може у складу са ЗОО намирење тих средстава захтијевати од…". Међутим, ту исту формулацију у апеланткињином случају редовни судови примјењују дајући јој потпуно другачији смисао него што је то био случај код привременог корисника.

31. Други разлог зашто Уставни суд сматра да се ради о арбитрарној примјени права је у томе што, када би се релевантна законска одредба примјењивала на начин како су то урадили редовни судови у конкретном случају, онда би она изгубила свој циљ, тј. убрзање повратка избјеглица. У принципу, законске одредбе се не могу примјењивати супротно циљу због којег су донесене. Када би се ова законска одредба примјењивала на начин да апеланткиња мора да докаже да се с надлежним органом налази у једној од облигација према Глави II ЗОО (уговор, проузроковање штете, неосновано богаћење, пословодство без налога и једнострано обећање награде) онда би право на намирење средстава, које је прописано чланом 27а) став 2 Закона о коришћењу напуштене имовине, постало илузорно. Наиме, очигледно је да се ни апеланткиња, као нити било који други потенцијални тужилац у оваквим случајевима не налази с надлежним органом или даваоцем стана на коришћење у неком од облигационих односа који су прописани Главом II ЗОО.

32. Према мишљењу Уставног суда, једина разумна и логична примјена релевантне законске одредбе која слиједи циљ те одредбе и у складу је с правом на правично суђење јесте да се дио одредбе члана 27а) став 2 Закона о коришћењу напуштене имовине који гласи: "…може у складу са ЗОО намирење тих средстава захтијевати од…" примјењује на начин да се о захтјеву за намирење средстава одлучује у складу са одређеним институтима ЗОО, прије свега институтом застарјелости, подијељене одговорности, затезних камата, итд. Стога је задатак редовних судова да сваки конкретан тужбени захтјев, укључујући и апеланткињин, оцијене у складу с појединим институтима из ЗОО (на неке од њих је претходно указао и Уставни суд), а не да захтијевају да се конкретно чињенично стање подведе под једну од врста облигација из Главе II ЗОО јер је таква примјена супротна циљу због које је донијета одредба члана 27а) став 2 Закона о коришћењу напуштене имовине, а самим тим супротна је и праву на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

33. Стога, Уставни суд закључује да је дошло до повреде члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције због арбитрарне примјене

одредаба члана 27а) став 2 Закона о коришћењу напуштене имовине.

Остали наводи

34. Имајући у виду закључак Уставног суда изнесен у претходним тачкама ове одлуке, Уставни суд сматра да није потребно разматрати и апеланткињине наводе о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


35. Уставни суд закључује да постоји повреда права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције због арбитрарне примјене члана 27а) став 2 Закона о коришћењу напуштене имовине јер је тај члан примијењен супротно циљу због којег је донесен, а донесен је ради олакшања повратка избјеглица у своје непокретности чији су власници или носиоци станарских права.

36. На основу члана 59 ст. (1) и (2), члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

37. Анекс ове одлуке, у смислу члана 43 став (1) Правила Уставног суда, чини издвојено мишљење судије Валерије Галић супротно одлуци којем се придружују потпредсједници Мато Тадић и Златко М. Кнежевић.




ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ УСТАВНОГ СУДА БиХ ВАЛЕРИЈЕ ГАЛИЋ ПРОТИВНО ОДЛУЦИ КОЈЕМ СЕ ПРИДРУЖУЈУ ПОТПРЕДСЈЕДНИЦИ

МАТО ТАДИЋ И ЗЛАТКО М. КНЕЖЕВИЋ

На основу члана 43 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), дајем издвојено мишљење противно већинској одлуци Уставног суда БиХ у предмету број АП 4968/13, донесеној на Пленарној сједници Уставног суда БиХ, одржаној 19. јануара 2017. године из сљедећих разлога:

1. На основу чињеница конкретног предмета које произлазе из докумената предочених Уставном суду БиХ и из апелационих навода, за разлику од већине судија Уставног суда БиХ, сматрам да су Основни суд и Окружни суд у Бањој Луци у образложењима оспорених одлука дали детаљне, јасне и прецизне разлоге за своја одлучења, па се не може закључити да је примјена релевантних законских одредаба у било којем дијелу била произвољна, нити да је примјена процесних закона и гаранција била на апеланткињину штету. У том смислу, у образложењу оспорених одлука, редовни судови су појаснили да одредба члана 27а) став 2 Закона о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине прописује да власник непокретности има право на подношење тужбе, тј. да му она даје активну легитимацију за подношење тужбе за намирење одређених средстава против надлежног органа у складу са одредбама Закона о облигационим односима (ЗОО). Међутим, да би постојала пасивна легитимација на страни надлежног органа, апеланткиња је морала доказати да је с туженом (Република Српска), по неком правном основу који регулише ЗОО, у одређеном облигационоправном односу у којем је она, као тужилац,


носилац права да, као повјерилац неког потраживања, тражи од тужене, као лица које је дужник у конкретном облигационоправном односу, да испуни своју обавезу према њој. Према мом мишљењу, у образложењима оспорених одлука је јасно наведено да апеланткиња у смислу члана 7 став 1 и члана 123 Закона о парничном поступку изведеним доказима није доказала који је њен правни основ у складу с релевантним одредбама ЗОО за потраживање утуженог износа од тужене.

2. Потребно је истаћи да је готово исто или слично чињенично и правно питање као у предметној апелацији Уставни суд већ разматрао рјешавајући предмет број АП 2637/08 (види Одлуку о допустивости од 20. априла 2011. године, доступна на интернет-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba) у којем је закључио да су редовни судови у образложењима оспорених одлука дали детаљне, јасне и прецизне разлоге за своје одлучење, а нарочито да је на задовољавајући начин образложена примјена релевантних прописа, конкретно одредби Закона о коришћењу напуштене имовине и ЗОО. У том предмету, Уставни суд је, имајући у виду ставове Европског суда за људска права и Уставног суда БиХ, закључио да у вези са апеланткињиним наводима о кршењу права на правично суђење и права на имовину нема ништа што указује да апеланткиња има "оправдан захтјев" који покреће питање из Устава БиХ или Европске конвенције, које би требало мериторно испитати, и одбацио апелацију као очигледно (prima facie) неосновану.

3. Из истих разлога, сматрам да и у предметној апелацији апеланткиња није понудила било какве аргументе који би оправдали њену тврдњу да је на било који начин дошло до кршења права на правично суђење и права на имовину, осим што је незадовољна исходом конкретног поступка. С тим у вези, моје је мишљење да у погледу апелационих навода о кршењу наведених права нема ништа што указује да апеланткиња има "оправдан захтјев" који покреће питање из Устава БиХ или Европске конвенције, које би требало мериторно испитати. Због тога, за разлику од већине судија, сматрам да су наводи о кршењу права на правично суђење из члана II/3е) Устава БиХ и члана 6 Европске конвенције и права на имовину из члана II/3к) Устава БиХ и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију очигледно (prima facie) неосновани и да је из тих разлога апелацију требало одбацити.


predmetu broj AP 879/14, rješavajući apelaciju M. Đ. i dr. na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav (2) tačka b), člana 62. stav (1) i člana 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvajaju se apelacije M. Đ. i "Posušje" d.o.o. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukidaju se rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu br. 64 0 Pr 024947 15 Pžp i 64 0 Pr 024946 13 Pžp od 20. decembra 2013. godine.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Širkom Brijegu da po hitnom postupku donese nove odluke, u skladu sa članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Odluka se dostavlja Vladi Federacije BiH koja je dužna preduzeti mjere kojima će se osigurati poštovanje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Širokom Brijegu da, u skladu sa članom 72. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, a Vladi Federacije BiH da u roku od šest mjeseci obavijeste Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Brčko distrikta Bosne i Hercegovine".


1. M. Đ. (u daljnjem tekstu: prvoapelant) iz Posušja, kojeg zastupa Jerko Gavran, advokat iz Posušja, podnio je 26. februara 2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 64 0 Pr 024946 13 Pžp od 20. decembra 2013. godine i Rješenja Općinskog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 64 0 Ps 024946 12 Pr od 20. septembra 2013. godine. Predmet je registriran pod brojem AP 879/14.

2. "Posušje" d.o.o. (u daljnjem tekstu: drugoapelant) iz Posušja, kojeg zastupa Jerko Gavran, advokat iz Posušja, podnio je 26. februara 2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 64 0 Pr 024947 13 Pžp od 20. decembra 2013. godine i Rješenja Općinskog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 64 0 Ps 024947 12 Pr od 20. septembra 2013. godine. Apelant je 17. novembra 2014. godine dostavio dopunu apelacije, a 13. aprila 2015. godine je podnio zahtjev za donošenje privremene mjere. Predmet je registriran pod brojem AP 880/14.


3. Ustavni sud je 30. juna 2015. godine donio Odluku broj AP 880/14 kojom je odbio drugoapelantov zahtjev za donošenje privremene mjere.

4. S obzirom da su Ustavnom sudu dostavljene dvije apelacije koje se odnose na isti činjenični i pravni osnov, Ustavni sud je, u skladu sa članom 32. stav 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju apelacija br. AP 879/14 i AP 880/14 u kojima će se voditi jedan postupak i donijeti jedna odluka pod brojem AP 879/14.

5. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Općinskog suda zatraženo je 16. septembra 2016. godine da dostave odgovore na apelacije.

6. Općinski sud je dostavio odgovor 5. oktobra 2016. godine dok Kantonalni sud nije dostavio traženi odgovor na apelaciju.



7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

Predmet AP 879/14 8. Rješenjem Općinskog suda broj 64 0 Pr 024947 12 Pr od

20. septembra 2013. godine prvoapelant kao odgovorna osoba kod drugoapelanta proglašen je odgovornim što je 26. aprila 2012. godine u Posušju, kontrolom PDV-a za periode precizirane u rješenju utvrđeno da je pogrešno obračunat ulazni PDV u ukupnom iznosu od 53.804,00 KM, a propisana kazna za odgovornu osobu iznosi 20.000,00 KM jer je počinio prekršaje iz člana 32. Zakona o porezu na dodatu vrijednost, kažnjivo po članu 67. stav 2. u vezi sa stavom 1. tačka 5. istog zakona pa mu je sud primjenom navedenih zakonskih propisa, te na osnovu člana 19. stav 3. Zakona o prekršajima BiH i člana 14. Zakona o prekršajima FBiH izrekao uvjetnu osudu kojom mu je utvrđena novčana kazna u iznosu od 20.000,00 KM i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko prvoapelant u roku od jedne godine od dana pravosnažnosti rješenja ne počini novi prekršaj. Rješenjem je utvrđeno da se apelant obavezuje da naknadi troškove prekršajnog postupka u iznosu preciziranom u rješenju. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da je drugoapelantu, kao pravnom licu u kojem je prvoapelant odgovorna osoba, rješenjima Uprave za indirektno oporezivanje Regionalni centar Mostar (u daljnjem tekstu: Uprava) broj 04/5/III-17-D-8-22-3/12 od 29. marta 2012. godine koje je potvrđeno rješenjima br. 04/5/III-17-D-8-22-3-1/12 od 18. januara 2013. godine i 01/4-UP/II-222/13 od 3. oktobra 2013. godine, utvrđena dodatna poreska obaveza za period od 1. maja 2009. godine do 31. decembra 2011. godine u iznosu od 53.804,00 KM, koju apelant nije platio smatrajući da je navedeni iznos poreza trebao biti priznat kao ulazni PDV za nabavku strojeva i lož ulja za poslovni prostor. U vezi s tim je navedeno i da je odredbama člana 67. stav 1. tačka 5. Zakona o PDV-u propisano da svaki poreski obveznik koji činjenjem ili nečinjenjem napravi prekršaj podliježe novčanoj kazni za prekršaj, te ukoliko pogrešno obračuna iznos ulaznog poreza u skladu sa Poglavljem X ovog zakona, bit će novčano kažnjen u iznosu od 50% od nezakonski stečene dobiti, a članom 67. stav 2. istog zakona da ovlaštena osoba koja radi za pravnu osobu podliježe istoj novčanoj kazni kao i pravna osoba kako je propisano prethodnim stavom ovog člana zbog čega je i doneseno navedeno rješenje.

9. Protiv navedenog rješenja prvoapelant je podnio žalbu Kantonalnom sudu koji je Rješenjem broj 64 0 Pr 024946 13 Pžp od 20. decembra 2013. godine žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rješenje u potpunosti prihvatajući pravni stav prvostepenog suda.

Predmet AP 880/14

10. Rješenjem Općinskog suda broj 64 0 Pr 024947 12 Pr od 20. septembra 2013. godine drugoapelant kao pravna osoba oglašen odgovornim zbog prekršaja iz člana 32. Zakona o porezu na dodatu vrijednost, te kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 26.902,00 KM. U obrazloženju prvostepenog rješenja se navodi da je rješenjima Uprave preciziranim u prethodnim tačkama ove odluke apelantu utvrđena dodatna poreska obaveza za period od 1. maja 2009. godine do 31. decembra 2011. godine u iznosu od 53.804,00 KM koju drugoapelant nije platio smatrajući da je navedeni iznos poreza trebao biti priznat kao ulazni PDV za nabavku strojeva i lož ulja za poslovni prostor.

11. Protiv navedenog rješenja drugoapelant je podnio žalbu Kantonalnom sudu koji je Rješenjem broj 64 0 Pr 024947 13 Pžp od 20. decembra 2013. godine žalbu odbio kao neosnovanu i potvrdio prvostepeno rješenje. U obrazloženju rješenja je

navedeno da iz podataka u spisu proizlazi da je poreskom obvezniku – drugoapelantu rješenjem Uprave od 29. marta 2012. godine utvrđena dodatna obaveza poreza na dodatu vrijednost u iznosu od 53.804,00 KM za porezni period od 1. maja 2009. godine do 31. decembra 2011. godine i naložena uplata utvrđene obaveze. Istaknuto je da se akti koji se donose u postupku indirektnog oporezivanja i kojima se utvrđuje obaveza po osnovu indirektnih poreza i iznosi poreznog duga smatraju zakonitim i istinitim i ne mogu se osporavati u prekršajnom postupku (član 5. Zakona o postupku indirektnog oporezivanja), te su stoga bez utjecaja suprotna izlaganja u drugoapelantovoj žalbi, te da se za prekršaje iz oblasti poreza, novčane kazne mogu propisati i kao postotak porezne obaveze koja je trebala biti plaćena (član 19. stav 6. Zakona o prekršajima BiH). Navedeno je da poreski obveznik, u konkretnom slučaju drugoapelant, koji pogrešno obračuna iznos ulaznog poreza u skladu sa poglavljem X Zakona o porezu na dodatu vrijednost bit će novčano kažnjen u iznosu od 50% od nezakonski stečene dobiti (član 67. stav 1. tačka 5. Zakona o porezu na dodatu vrijednost). Stoga je po mišljenju drugostepenog suda pravilno postupio prvostepeni sud kada je drugoapelantu izrekao novčanu kaznu u visini od 50% dodatno utvrđene porezne obaveze.

Postupak pred Sudom BiH

12. U međuvremenu, drugoapelant je tužbom pred Sudom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) pokrenuo upravni spor protiv Rješenja Uprave broj 04/5/III-17-D-8-22-3/12 od 29. marta 2012. godine koje je potvrđeno rješenjima br. 04/5/III-17-D-8-22-3-1/12 od 18. januara 2013. godine i 01/4-UP/II-222/13 od 3. oktobra 2013. godine. Sud BiH je Presudom broj S1 3 U 014184 13 U od 9. jula 2014. godine odbio tužbu drugoapelanta. U obrazloženju je navedeno da je na osnovu činjenica preciziranih u prethodnim tačkama ove odluke utvrđeno da su osporena rješenja Uprave osnovana. Ovo stoga jer su, kako je obrazloženo, ta rješenja zasnovana na odredbi člana 32. stav 1. Zakona o PDV-u jer je u postupku kontrole poslovanja drugoapelanta kao poreskog obveznika nesumnjivo utvrđeno da do prometa dobara, odnosno isporuke predmetnih mašina između prodavca "Kakanj trade" d.o.o. i apelanta nije došlo jer su fakture koje je izdao "Kakanj trade" d.o.o. rezultat fiktivnog prometa, odnosno prometa koji znači obavljanje poslovnih djelatnosti sa ciljem da se prevarom izbjegne plaćanje PDV-a kako to proizlazi iz člana 64. Zakona o PDV-u. Navedeno je i da iz spisa proizlazi da u konkretnom slučaju promet dobara nije obavljen na način koji je propisan članom 56. istog zakona prema kojem je svaki obveznik PDV-a obavezan voditi knjige s dovoljno podataka koji će omogućiti urednu primjenu PDV-a uključujući obračunavanje obaveze PDV-a za svaki period i inspekciju od strane Uprave kao i da navedene knjige vodi u skladu sa propisima o računovodstvu. Obrazloženo je i da je dobavljač dobara, odnosno davatelj usluga, dužan čuvati kopije svih faktura, knjižnih obavještenja i izvoda o plaćanju što u konkretnom slučaju nije učinjeno zbog čega je taj sud i donio presudu kao u dispozitivu.

13. Protiv navedene presude drugoapelant je podnio Sudu BiH zahtjev za preispitivanje sudske odluke koji zahtjev je Sud BiH Presudom broj S1 3 U 014184 14 Uvp od 23. oktobra 2014. godine uvažio i preinačio osporenu presudu na način što je poništio kao nezakonita rješenja Uprave br. 01/4-UP/II-222/13 od 3. oktobra 2013. godine, 04/5/III-17-D-8-22-3-1/12 od 18. januara 2013. godine i 04/5/III-17-D-8-22-3/12 od 29. marta 2012. godine i predmet vratio prvostepenom organu Uprave na ponovni postupak. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da u postupku koji je prethodio donošenju osporenih rješenja Uprave nije utvrđeno da li je poreski obveznik "Kakanj trade" d.o.o. izdao sporne fakture apelantu, te da su organi Uprave morali provjeriti vjerodostojnost faktura koje posjeduje


drugoapelant, a koje je izdalo preduzeće "Kakanj trade" d.o.o. Ovo stoga jer, kako je naveo taj sud, nesporno je da drugoapelant posjeduje dokaze da su te fakture plaćene, te da tvrdi da se predmetne mašine na koje se odnose fakture nalaze u preduzeću "Namještaj Mozaik" d.o.o. Sud BiH je istakao da samo na osnovu činjenice da se preduzeće "Kakanj trade" d.o.o. u vrijeme kontrole nije nalazilo na prijavljenoj adresi, organi Uprave kao ni Vijeće za upravne sporove Suda BiH, prema mišljenju tog suda, nisu mogli zaključiti da se u konkretnom slučaju radilo o fiktivnom prometu, odnosno da prometa nije bilo s obzirom da iz provedenih dokaza proizlazi suprotno. Prema mišljenju tog suda ničim u toku postupka nije dokazano da je drugoapelant postupao sa namjerom da izbjegne plaćanje PDV-a, te da drugoapelant ne može trpjeti štetu jer drugi subjekat nema urednu dokumentaciju ili se ne nalazi na adresi.

14. Također je navedeno da je po mišljenju tog suda pogrešno postupljeno kada je donesen zaključak organa Uprave da, shodno članu 32. st. 1. i 2. Zakona o PDV-u, apelant nije imao pravo na odbitak ulaznog PDV-a po izvršenoj nabavci lož ulja u iznosu od 672,00 KM, a koje je nabavljeno za potrebe hotela drugoapelanta. Zbog navedenog Sud BiH je istakao da je u ponovnom postupku nužno cijeniti i navode iz predmetnog zahtjeva za preispitivanje da je u toku zime potrebno grijati određene prostorije (u hotelu) kako ne bi došlo do smrzavanja i pucanja cijevi, da se ne bi oštetili strojevi u kuhinji uslijed niskih temperatura, da kotlovnica mora raditi određen broj sati kako se ne bi prouzrokovala šteta na njoj, posebno jer su ti navodi, kako je istakao Sud BiH, izneseni i u žalbi protiv upravnih akata koji se poništavaju ovom presudom, a koje navode ni upravni organi niti prvostepeni sud nisu u svojim odlukama cijenili. Imajući u vidu navedeno, Sud BiH je donio presudu kao u dispozitivu.

15. Nakon toga, Rješenjem Općinskog suda broj 64 0 Pr 024947 12 Pr od 5. januara 2015. godine, koje je potvrđeno Rješenjem Kantonalnog suda broj 64 0 Pr 024947 15 Pžp 2 od 8. aprila 2015. godine, drugoapelantov zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka, u kom su mu bile izrečene novčane kazne, odbačen je kao neblagovremen. U obrazloženju rješenja je navedeno da je drugoapelant 14. novembra 2014. godine podnio zahtjev za ponavljanje postupka u kojem je naveo da je u upravnom sporu po zahtjevu drugopelanta za preispitivanje sudske odluke donesena Presuda Apelacionog odjeljenja Suda BiH broj S1 3 U 014184 14 Uvp od 23. oktobra 2014. godine kojom je uvažen njegov zahtjev za preispitivanje tako što su poništena kao nezakonita sva upravna rješenja donesena u predmetnoj stvari (u kojoj je bilo utvrđeno da apelant nije plaćao obaveze po osnovu PDV-a) i predmet vraćen prvostepenom upravnom organu na ponovni postupak. Prvostepeni sud je ukazao da je odredbom člana 97. Zakona o prekršajima koji se primjenjuju u FBiH propisano da se zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka mora podnijeti u roku od šest mjeseci od dana pravosnažnosti rješenja o prekršaju. Istaknuto je da je rješenje o prekršaju od 20. septembra 2013. godine postalo pravosnažno 20. decembra 2013. godine dok je zahtjev za ponavljanje postupka podnesen 14. novembra 2014. godine, dakle, nakon što je proteklo šest i više mjeseci od dana pravosnažnosti rješenja o prekršaju.

16. U ponovnom postupku Uprava je donijela Rješenje broj 04/5-2/III-17-D-8-22-3.1/12 od 25. januara 2015. godine kojim je nakon ponovno izvršene kontrole drugoapelantu odobren povrat više uplaćenih sredstava PDV-a u iznosu od 6.612,40 KM i kamate u iznosu od 460,22 KM. Rješenjem je određeno da će povrat biti izvršen na račun drugoapelanta preciziran u rješenju, a koji će izvršiti organ Uprave preciziran u rješenju. U obrazloženju je navedeno da je u ponovnom postupku izvršen novi razrez poreza apelanta za sporne periode i da je utvrđeno da je drugoapelant izvršio uplatu u iznosu većem za 6.612,40 KM

od onog koji je trebalo uplatiti, to je doneseno rješenje kao u dispozitivu.

17. Protiv navedenog rješenja drugoapelant je podnio žalbu Upravi koja je Rješenjem broj 04/5-2/III-17-D-8-22-3.1-1/12 od 10. aprila 2015. godine žalbu uvažila i predmet vratila na ponovni postupak.

18. U ponovljenom postupku Uprava je donijela Rješenje broj 04/5-2/III-17-D-8-22-3.1.II.1/12 od 29. aprila 2015. godine kojim je nakon ponovno provedene kontrole PDV-a drugoapelantu odobren povrat prisilno naplaćenih sredstava u iznosu od 96.343,00 KM i pripadajućih kamata u iznosu od 12.575,67 KM koja će biti vraćena na račun drugoapelanta preciziran u rješenju od strane organa Uprave preciziranog u rješenju, čime je faktički utvrđeno da nije bilo nikakvih prekršajnih radnji u vidu neplaćanja obaveza po osnovu PDV-a na strani apelanata.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacija

19. Prvoapelant i drugopelant smatraju da je osporenim odlukama prekršeno njihovo pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, pravo na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije i pravo iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. Kršenje navedenih prava apelanti vide u proizvoljnoj primjeni prava. Smatraju da Općinski sud nije u postupku uzeo u obzir sve pravno relevantne činjenice. Ističe se da je drugoapelant predmetne nabavke vršio od dobavljača "Kakanj-Trade" d.o.o. za šta mu je ispostavljena faktura. Navode da su poreske fakture primljene od drugog PDV obveznika i na njima je PDV iskazan u skladu sa članom 55. Zakona o PDV-u, te da su predmetne nabavke izvršene u svrhe poslovanja kontroliranog poreskog obveznika. Prema tome po mišljenju apelanata u konkretnom slučaju nisu ispunjeni svi uvjeti za odbitak ulaznog poreza shodno članu 32. Zakona o PDV-u. Smatraju da je drugoapelantu neosnovano i nezakonito osporeno pravo na odbitak ulaznog poreza u konkretnom slučaju. Ističu da drugoapelant nije odgovoran za podnošenje PDV prijava svojih dobavljača, obračuna i plaćanje PDV-a niti prijavu promjene sjedišta svojih dobavljača prema Upravi. Stoga, navedeno prema mišljenju apelanata ne može biti razlog za osporavanje prava na odbitak ulaznog poreza.

20. U dopunama apelacija apelanti ističu da je njihov zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka kojim im je izrečena kazna vezana za navodno neplaćanje PDV-a odbijen kao neblagovremen, a u međuvremenu su ukinuta rješenja upravnih organa po osnovu kojih su i donesena osporena prekršajna rješenja i donesen je novi upravni akt iz kojeg proizlazi da nije bilo prekršaja i po osnovu kojeg mu je izvršen povrat prisilno naplaćenih sredstava (koja su naplaćena na osnovu ukinutih rješenja). Apelanti navode da to znači da su kažnjeni na osnovu nepostojećih rješenja što je protuzakonito, odnosno da su obavezani na plaćanje kazne po osnovu rješenja koja su ukinuta, te da ostaju kod podnesene apelacije. Smatraju da su ovakvim zakonskim rješenjima diskriminirana sva lica koja se nalaze u istom položaju kao i apelanti i da im je zbog toga prekršeno i pravo na djelotvoran pravni lijek.


21. Općinski sud je naveo da u postupku nije bilo kršenja prava na koja se apelanti pozivaju, te da su odluke donesene na osnovu činjenica utvrđenih u postupku i na osnovu relevantnih materijalnih propisa.



22. U Zakonu o prekršajima ("Službene novine FBiH" broj 63/14) relevantne odredbe glase:

Član 96. Zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka

Kažnjenik koji je rješenjem o prekršaju oglašen odgovornim može sudu podnijeti zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka i to:

(1) ako se dokaže da je odluka zasnovana na lažnoj ispravi ili na lažnom iskazu svjedoka ili vještaka;

(2) ako se dokaže da je do odluke došlo uslijed krivičnog djela sudije ili druge službene osobe koja je učestvovala u postupku;

(3) kada se utvrdi da je kažnjenik za tu radnju već kažnjen u prekršajnom postupku ili za tu radnju prije donošenja rješenja o prekršaju proglašen krivim u krivičnom postupku;

(4) kada se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi koji bi doveli do drugačije odluke da su bili poznati u ranijem postupku ili

(5) ako Ustavni sud Bosne i Hercegovine ili Evropski sud za ljudska prava utvrdi kršenja Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i Ustava Bosne i Hercegovine i Ustava Federacije Bosne i Hercegovine i ako je odluka zasnovana na tim kršenjima.

Član 97. Rok

Zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka mora se podnijeti u roku šest mjeseci od dana pravomoćnosti rješenja o prekršaju.

Člana 109. st. 1. i 2. Vraćanje novčanih iznosa

(1) Osoba kojoj je u prekršajnom postupku neopravdano izrečena novčana kazna, zaštitna mjera oduzimanja imovinske koristi, ili zaštitna mjera oduzimanje predmeta ima pravo na vraćanje plaćene novčane kazne, vraćanje oduzete imovinske koristi, vraćanje predmeta ili novčane vrijednosti oduzetog predmeta.

(2) Smatra se da je osoba neopravdano kažnjena ako je u slučaju preinačenja ili ukidanja pravomoćnog rješenja o kažnjavanju postupak protiv nje obustavljen ili je doneseno oslobađajuće rješenje uslijed toga što je utvrđeno da radnja nije prekršaj ili što postoje osnovi koji isključuju odgovornost učinitelja prekršaja ili što nije dokazano da je ta osoba učinila prekršaj.

Član 110. st.1. i 2. Zastara prava na vraćanje novčanog iznosa

(1) Pravo neopravdano kažnjene osobe i osoba iz člana 109. stav (4) ovoga zakona da traži naknadu štete, odnosno vraćanje novčanog iznosa, zastarjeva za jednu godinu od dana pravomoćnosti rješenja, odnosno rješenja kojim je prekršajni postupak bio obustavljen.

(2) Zastara iz stava (1) ovoga člana se prekida podnošenjem zahtjeva nadležnom organu, ministarstvu ili upravi nadležnoj za poslove prekršaja.

Član 111. Postupak ostvarivanja prava

(1) Ovlaštena osoba dužna je svojim zahtjevom za naknadu štete obratiti se nadležnom organu, ministarstvu ili upravi nadležnoj za poslove prekršaja radi sporazuma o postojanju štete i visini naknade.

(2) Ako do sporazuma ne dođe u roku tri mjeseca od dana prijema zahtjeva, ovlaštena osoba može nadležnom sudu podnijeti tužbu za naknadu štete protiv Federacije BiH, kantona, grada ili općine u zavisnosti u korist čijeg je budžeta plaćena

novčana kazna, oduzeta imovinska korist, uknjižen oduzeti predmet ili novčana vrijednost oduzetog predmeta.

(3) Zahtjev za vraćanje novčanog iznosa podnosi se organu uprave nadležnom za finansije u skladu sa stavom (2) ovog člana.

VI. Dopustivost


24. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

25. Ustavni sud zapaža da su u konkretnom slučaju predmet osporavanja rješenja Kantonalnog suda br. 64 0 Pr 024947 13 Pžp od 20. decembra 2013. godine i 64 0 Pr 024946 13 Pžp od 20. decembra 2013. godine protiv kojih nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporena rješenja apelanti su primili 17. jaunara 2014. godine, a apelacije su podnesene 26. februara 2014. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda iz čega proizlazi da su apelacije dopustive. Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive, niti su očigledno (prima facie) neosnovane.

26. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetne apelacije ispunjavaju uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

27. Apelanti pobijaju navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima prekršena njihova prava iz člana II/4, čl. II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1, čl. 13. i 14. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.




[…] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom. 29. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i

obaveza ili krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom ustanovljenim zakonom. […]

30. Ustavni sud, prije svega ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o prekršajnom postupku, te da se, u vezi s tim, postavlja pitanje primjenjivosti člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije, odnosno pitanje da li se radi o "krivičnoj" optužbi protiv apelanata u smislu člana 6. Evropske konvencije. Ocjena da li je neka optužba "krivična" u smislu značenja iz člana 6. Evropske konvencije daje se na osnovu kriterija: klasificiranje prema zakonodavstvu, priroda prekršaja i priroda i strogost kazne, i ovi kriteriji ne moraju biti kumulativno ispunjeni. Priroda prekršaja uključuje dva potkriterija: obim prekršene norme i svrhu kazne, koji moraju biti


kumulativno ispunjeni da bi se radilo o "krivičnoj" optužbi. Polazeći od do sada usvojene prakse, kao i navedenih kriterija, Ustavni sud zaključuje da se u konkretnom slučaju, s obzirom na obim prekršene norme i svrhu sankcije, radi o "krivičnoj" optužbi, odnosno da je član 6. Evropske konvencije u konkretnom slučaju primjenjiv (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 2255/05 od 16. januara 2007. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/07, tač. 21. i 22).

31. Apelanti smatraju da su redovni sudovi proizvoljno primijenili pravo kada su zbog zastare odbili njihov zahtjev za ponavljanje predmetnog prekršajnog postupka iako je nesporno da rješenja Uprave po osnovu kojih su i donesena sporna rješenja u prekršajnom postupku više ne postoje, a samim time ne postoje ni prekršaji za koji su apelanti oglašeni krivim i izrečene im enormne novčane kazne. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, Odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminatorska.

32. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je odredbama člana 96. Zakona o prekršajima st. 4. i 5. propisano da se zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka može podnijeti i "kada se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi koji bi doveli do drugačije odluke da su bili poznati u ranijem postupku ili ako Ustavni sud Bosne i Hercegovine ili Evropski sud za ljudska prava utvrdi kršenja Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, kao i Ustava Bosne i Hercegovine i Ustava Federacije Bosne i Hercegovine i ako je odluka zasnovana na tim kršenjima". Članom 97. istog zakona propisan je rok za podnošenje zahtjeva za ponavljanje postupka, i to "šest mjeseci od dana pravomoćnosti rješenja o prekršaju".

33. U vezi s tim, Ustavni sud skreće pažnju da iz činjenica predmeta proizlazi da više ne postoje rješenja Uprave (o neplaćanju PDV-a) po osnovu kojih su apelanti oglašeni krivim za navedeni prekršaj, jer su ta rješenja ukinuta presudom Suda BiH, a kasnije u ponovljenom postupku zamijenjena novim rješenjima kojima je drugoapelantu vraćen prinudno naplaćeni iznos PDV-a, odnosno iz kojih proizlazi da je utvrđeno da prekršaja nije bilo. U vezi s tim Ustavni sud podsjeća da je drugoapelantov zahtjev za ponavljanje postupka odbačen iz razloga što je protekao rok od šest mjeseci, iz člana 97. Zakona o prekršajima, u kojem je taj zahtjev mogao biti podnesen. Međutim, Ustavni sud zapaža i da su osporena rješenja donesena 20. decembra 2013. godine, a da su ukinuta presudom Suda BiH od 23. oktobra 2014. godine i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovni postupak koji je 29. aprila 2015. godine donio novo rješenje, iz kojeg proizlazi da prekršaja nije ni bilo. Dakle, i presuda Suda BiH i novo rješenje upravnog organa doneseni su znatno kasnije od proteka roka (iz člana 97. Zakona o prekršajima) od šest mjeseci računajući od dana pravosnažnosti rješenja kojim su apelanti oglašeni krivim za prekršaje.

34. Ustavni sud, u vezi s navedenim, zapaža da su kao osnovi za ponavljanje prekršajnog postupka u roku od šest mjeseci, između ostalih, kako je već rečeno, predviđeni otkrivanje novih činjenica ili dokaza koji nisu bili poznati u

vrijeme donošenja rješenja i koji bi utjecali na drugačiju odluku da su tada bili poznati, kao i ako Ustavni sud ili Evropski sud utvrdi kršenje prava predviđenih Evropskom konvencijom, Ustavom Bosne i Hercegovine i Ustavom Federacije BiH.

35. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća da je ranije u svojoj jurisprudenciji zaključio da ima nadležnost da u postupku iz apelacijske jurisdikcije ispita i kvalitet zakona u mjeri u kojoj to utječe na pitanje ostvarivanja prava pojedinaca iz Evropske konvencije (vidi npr. Ustavni sud, Odluka broj AP 2271/05 od 21. decembra 2006. godine; Odluka broj AP 774/04 od 20. decembra 2005. godine). Pri tome, Ustavni sud naročito naglašava da je Ustav Bosne i Hercegovine najviši oblik općeg akta države i da ima prednost u odnosu na svaki drugi zakon koji nije u skladu s njim, da je Evropska konvencija, u skladu sa članom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, nadređena bilo kojem domaćem zakonu, a da su svi organi vlasti u Bosni i Hercegovini, prema članu II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, dužni primjenjivati prava garantirana u Evropskoj konvenciji.

36. U konkretnom slučaju, posmatrajući navedenu zakonsku odredbu člana 97. Zakona o prekršajima koja ograničava podnošenje zahtjeva za ponavljanje prekršaja na šest mjeseci od dana njegove pravosnažnosti, a pri tom članom 96. istog zakona kao neke od osnova za ponavljanje postupka taj zakon u st. 4. i 5. predviđa donošenje odluke Ustavnog suda ili Evropskog suda kojima su u vezi s prekršajnim postupkom utvrđena kršenja ljudskih prava, kao i saznanje novih činjenica i dokaza koji bi, da su u vrijeme kada su prekršajna rješenja donesena bili poznati, utjecali na drugačiju odluku suda u prekršajnom postupku, Ustavni sud smatra da navedena zakonska odredba ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje. Naime, ukoliko se analizira sadržaj naprijed pomenutih odredbi člana 96. st. 4. i 5. Zakona o prekršajima koje se odnose na saznanje novih činjenica i dokaza (...), iz istih nesumnjivo proizlazi da se kao nove činjenice i dokazi mogu smatrati i sudske odluke i odluke upravnih organa koje mogu biti donesene u međuvremenu i kojima se ukidaju odluke koje su predstavljale osnov za donošenje prekršajnih rješenja. Istovjetna situacija je i sa odlukama Ustavnog suda i Evropskog suda kojima se utvrđuju kršenja ljudskih prava u toj vrsti postupaka.

37. Ustavni sud smatra da je zakonodavac, postavljajući članom 97. Zakona o prekršajima rok od šest mjeseci od pravosnažnosti prekršajnog rješenja za podnošenje zahtjeva za ponavljanje prekršajnog postupka iz naprijed navedenih razloga predviđenih članom 96. st. 4. i 5. istog zakona, posredno odredio i rok u kojem su redovni sudovi, a nakon njih i Ustavni sud (pa i Evropski sud) dužni donijeti svoje odluke koje bi mogle biti od utjecaja na drugačije rješavanje prekršajnog postupka. Pri tom, evidentno, nije vođeno računa o realnom stanju u pravosuđu i situaciji kada su redovni sudovi pretrpani predmetima zbog čega je nerealno očekivanje zakonodavca da se sudski (ili upravni) postupak okončaju u ovako izuzetno kratkom roku. Ustavni sud zbog navedenog smatra da ovakvim zakonskim rješenjem nije uspostavljena pravična ravnoteža između javnih interesa koji se štite relevantnim zakonima (u ovom slučaju Zakonom o prekršajima) i interesa pojedinaca vezanih za zaštitu njihovih prava koja su zagarantirana odgovarajućim instrumentima za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

38. Dakle, Ustavni sud smatra da je, iz navedenih razloga, te radi efikasne zaštite prava apelanata na pravično suđenje neophodno ukinuti osporene odluke i naložiti Kantonalnom sudu da donese nove odluke koje neće kršiti ljudska prava apelanata. Pri tome, Ustavni sud ponovo podsjeća na to da su svi organi javne vlasti u Bosni i Hercegovini u okviru svoje nadležnosti dužni direktno primjenjivati standarde osnovnih ljudskih prava i sloboda iz Ustava Bosne i Hercegovine i Evropske konvencije, koji imaju supremaciju u odnosu na zakone. Također, Ustavni


sud smatra da je neophodno naložiti i Vladi FBiH da preduzme odgovarajuće mjere kako bi se osiguralo poštovanje ustavnog prava na pravično suđenje u smislu ove odluke i u svim drugim relevantnim slučajevima.

39. Zbog svega navedenog Ustavni sud smatra da kvalitet odredbe člana 97. Zakona o prekršajima ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, te su zbog toga navodi apelanata osnovani.

40. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju prekršeno pravo apelanata na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

41. Apelanti smatraju da im je osporenim odlukama prekršeno i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, pravo na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije i pravo iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije. S obzirom na elaboraciju iz prethodnih tačaka ove odluke te utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje, te kako apelanti kršenje prava na imovinu, prava na djelotvoran pravni lijek i prava iz člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i člana 14. Evropske konvencije vezuju za kršenje prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno razmatrati i ove navode.

VIII. Zaključak

42. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada Zakonom o prekršajima nije uspostavljena pravična ravnoteža između zahtjeva javnog interesa i zahtjeva da se zaštiti pravo pojedinca na pravično suđenje, te da zakon primijenjen u konkretnom slučaju ne ispunjava zakonski kvalitet u mjeri u kojoj bi se poštovali standardi iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

43. Na osnovu člana 59. st. (1) i (2) i člana 62. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 879/14, rješavajući apelaciju M. Đ. i dr. na temelju članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak (2) točka b), članka 62. stavak (1) i članka 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvajaju se apelacije M. Đ. i "Posušje" d.o.o. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukidaju se rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu br. 64 0 Pr 024947 15 Pžp i 64 0 Pr 024946 13 Pžp od 20. prosinca 2013. godine.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Širkom Brijegu da po žurnom postupku donese nove odluke, u skladu sa člankom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Odluka se dostavlja Vladi Federacije BiH koja je dužna poduzeti mjere kojima će se osigurati poštovanje prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Kantonalnom sudu u Širokom Brijegu da, u skladu sa člankom 72. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine, u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke, a Vladi Federacije BiH da u roku od šest mjeseci obavijeste Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke.



1. M. Đ. (u daljnjem tekstu: prvoapelant) iz Posušja, kojeg zastupa Jerko Gavran, odvjetnik iz Posušja, podnio je 26. veljače 2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 64 0 Pr 024946 13 Pžp od 20. prosinca 2013. godine i Rješenja Općinskog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 64 0 Ps 024946 12 Pr od 20. rujna 2013. godine. Predmet je registriran pod brojem AP 879/14.

2. "Posušje" d.o.o. (u daljnjem tekstu: drugoapelant) iz Posušja, kojeg zastupa Jerko Gavran, odvjetnik iz Posušja, podnio je 26. veljače 2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Rješenja Kantonalnog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 64 0 Pr 024947 13 Pžp od 20. prosinca 2013. godine i Rješenja Općinskog suda u Širokom Brijegu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) broj 64 0 Ps 024947 12 Pr od 20. rujna 2013. godine. Apelant je 17. studenog 2014. godine dostavio dopunu apelacije, a 13. travnja 2015. godine je podnio zahtjev za donošenje privremene mjere. Predmet je registriran pod brojem AP 880/14.


3. Ustavni sud je 30. lipnja 2015. godine donio Odluku broj AP 880/14 kojom je odbio drugoapelantov zahtjev za donošenje privremene mjere.

4. S obzirom da su Ustavnom sudu dostavljene dvije apelacije koje se odnose na istu činjeničnu i pravnu osnovu, Ustavni sud je, u skladu sa člankom 32. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, donio odluku o spajanju apelacija br. AP 879/14 i AP 880/14 u kojima će se voditi jedan postupak i donijeti jedna odluka pod brojem AP 879/14.

5. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Općinskog suda zatraženo je 16. rujna 2016. godine da dostave odgovore na apelacije.

6. Općinski sud je dostavio odgovor 5. listopada 2016. godine dok Kantonalni sud nije dostavio traženi odgovor na apelaciju.



7. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

Predmet AP 879/14

8. Rješenjem Općinskog suda broj 64 0 Pr 024947 12 Pr od 20. rujna 2013. godine prvoapelant kao odgovorna osoba kod drugoapelanta proglašen je odgovornim što je 26. travnja 2012. godine u Posušju, kontrolom PDV-a za razdoblja precizirana u rješenju utvrđeno da je pogrešno obračunat ulazni PDV u ukupnom iznosu od 53.804,00 KM, a propisana kazna za odgovornu osobu iznosi 20.000,00 KM jer je počinio prekršaje iz članka 32. Zakona o porezu na dodanu vrijednost, kažnjivo po članku 67. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. točka 5. istog zakona pa mu je sud primjenom navedenih zakonskih propisa, te na temelju članka 19. stavak 3. Zakona o prekršajima BiH i članka 14. Zakona o prekršajima FBiH izrekao uvjetnu osudu kojom mu je utvrđena novčana kazna u iznosu od 20.000,00 KM i istodobno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko prvoapelant u roku od jedne godine od dana pravomoćnosti rješenja ne počini novi prekršaj. Rješenjem je utvrđeno da se apelant obvezuje da naknadi troškove prekršajnog postupka u iznosu preciziranom u rješenju. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da je drugoapelantu, kao pravnoj osobi u kojem je prvoapelant odgovorna osoba, rješenjima Uprave za neizravno oporezivanje Regionalni centar Mostar (u daljnjem tekstu: Uprava) broj 04/5/III-17-D-8-22-3/12 od 29. ožujka 2012. godine koje je potvrđeno rješenjima br. 04/5/III-17-D-8-22-3-1/12 od 18. siječnja 2013. godine i 01/4-UP/II-222/13 od 3. listopada 2013. godine, utvrđena dodatna porezna obveza za razdoblje od 1. svibnja 2009. godine do 31. prosinca 2011. godine u iznosu od 53.804,00 KM, koju apelant nije platio smatrajući da je navedeni iznos poreza trebao biti priznat kao ulazni PDV za nabavku strojeva i lož ulja za poslovni prostor. U svezi s tim je navedeno i da je odredbama članka 67. stavak 1. točka 5. Zakona o PDV-u propisano da svaki porezni obveznik koji činjenjem ili nečinjenjem napravi prekršaj podliježe novčanoj kazni za prekršaj, te ukoliko pogrešno obračuna iznos ulaznog poreza u skladu sa Poglavljem X ovog zakona, bit će novčano kažnjen u iznosu od 50% od nezakonski stečene dobiti, a člankom 67. stavak 2. istog zakona da ovlaštena osoba koja radi za pravnu osobu podliježe istoj novčanoj kazni kao i pravna osoba kako je propisano prethodnim stavkom ovog članka zbog čega je i doneseno navedeno rješenje.

9. Protiv navedenog rješenja prvoapelant je podnio priziv Kantonalnom sudu koji je Rješenjem broj 64 0 Pr 024946 13 Pžp od 20. prosinca 2013. godine priziv odbio kao neutemeljen i potvrdio prvostupanjsko rješenje u potpunosti prihvatajući pravni stav prvostupanjskog suda.

Predmet AP 880/14

10. Rješenjem Općinskog suda broj 64 0 Pr 024947 12 Pr od 20. rujna 2013. godine drugoapelant kao pravna osoba oglašen odgovornim zbog prekršaja iz članka 32. Zakona o porezu na dodanu vrijednost, te kažnjen novčanom kaznom u iznosu od 26.902,00 KM. U obrazloženju prvostupanjskog rješenja se navodi da je rješenjima Uprave preciziranim u prethodnim točkama ove odluke apelantu utvrđena dodatna porezna obveza za razdoblje od 1. svibnja 2009. godine do 31. prosinca 2011. godine u iznosu od 53.804,00 KM koju drugoapelant nije platio smatrajući da je navedeni iznos poreza trebao biti priznat kao ulazni PDV za nabavku strojeva i lož ulja za poslovni prostor.

11. Protiv navedenog rješenja drugoapelant je podnio priziv Kantonalnom sudu koji je Rješenjem broj 64 0 Pr 024947 13 Pžp od 20. prosinca 2013. godine priziv odbio kao neutemeljen i

potvrdio prvostupanjsko rješenje. U obrazloženju rješenja je navedeno da iz podataka u spisu proizlazi da je poreznom obvezniku – drugoapelantu rješenjem Uprave od 29. ožujka 2012. godine utvrđena dodatna obveza poreza na dodanu vrijednost u iznosu od 53.804,00 KM za porezno razdoblje od 1. svibnja 2009. godine do 31. prosinca 2011. godine i naložena uplata utvrđene obveze. Istaknuto je da se akti koji se donose u postupku neizravng oporezivanja i kojima se utvrđuje obveza po osnovi neizravnih poreza i iznosi poreznog duga smatraju zakonitim i istinitim i ne mogu se osporavati u prekršajnom postupku (članak 5. Zakona o postupku neizravnog oporezivanja), te su stoga bez utjecaja suprotna izlaganja u drugoapelantovom prizivu, te da se za prekršaje iz oblasti poreza, novčane kazne mogu propisati i kao postotak porezne obveze koja je trebala biti plaćena (članak 19. stavak 6. Zakona o prekršajima BiH). Navedeno je da porezni obveznik, u konkretnom slučaju drugoapelant, koji pogrešno obračuna iznos ulaznog poreza u skladu sa poglavljem X Zakona o porezu na dodanu vrijednost bit će novčano kažnjen u iznosu od 50% od nezakonski stečene dobiti (članak 67. stavak 1. točka 5. Zakona o porezu na dodanu vrijednost). Stoga je po mišljenju drugostupanjskog suda pravilno postupio prvostupanjski sud kada je drugoapelantu izrekao novčanu kaznu u visini od 50% dodatno utvrđene porezne obveze.

Postupak pred Sudom BiH

12. U međuvremenu, drugoapelant je tužbom pred Sudom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) pokrenuo upravni spor protiv Rješenja Uprave broj 04/5/III-17-D-8-22-3/12 od 29. ožujka 2012. godine koje je potvrđeno rješenjima br. 04/5/III-17-D-8-22-3-1/12 od 18. siječnja 2013. godine i 01/4-UP/II-222/13 od 3. listopada 2013. godine. Sud BiH je Presudom broj S1 3 U 014184 13 U od 9. srpnja 2014. godine odbio tužbu drugoapelanta. U obrazloženju je navedeno da je na osnovu činjenica preciziranih u prethodnim točkama ove odluke utvrđeno da su osporena rješenja Uprave utemeljena. Ovo stoga jer su, kako je obrazloženo, ta rješenja utemeljena na odredbi članka 32. stavak 1. Zakona o PDV-u jer je u postupku kontrole poslovanja drugoapelanta kao poreznog obveznika nesumnjivo utvrđeno da do prometa dobara, odnosno isporuke predmetnih mašina između prodavca "Kakanj trade" d.o.o. i apelanta nije došlo jer su fakture koje je izdao "Kakanj trade" d.o.o. rezultat fiktivnog prometa, odnosno prometa koji znači obavljanje poslovnih djelatnosti sa ciljem da se prevarom izbjegne plaćanje PDV-a kako to proizlazi iz članka 64. Zakona o PDV-u. Navedeno je i da iz spisa proizlazi da u konkretnom slučaju promet dobara nije obavljen na način koji je propisan člankom 56. istog zakona prema kojem je svaki obveznik PDV-a obvezan voditi knjige s dovoljno podataka koji će omogućiti urednu primjenu PDV-a uključujući obračunavanje obveze PDV-a za svako razdoblje i inspekciju od strane Uprave kao i da navedene knjige vodi u skladu sa propisima o računovodstvu. Obrazloženo je i da je dobavljač dobara, odnosno davatelj usluga, dužan čuvati kopije svih faktura, knjižnih obavijesti i izvoda o plaćanju što u konkretnom slučaju nije učinjeno zbog čega je taj sud i donio presudu kao u dispozitivu.

13. Protiv navedene presude drugoapelant je podnio Sudu BiH zahtjev za preispitivanje sudske odluke koji zahtjev je Sud BiH Presudom broj S1 3 U 014184 14 Uvp od 23. listopada 2014. godine uvažio i preinačio osporenu presudu na način što je poništio kao nezakonita rješenja Uprave br. 01/4-UP/II-222/13 od 3. listopada 2013. godine, 04/5/III-17-D-8-22-3-1/12 od 18. siječnja 2013. godine i 04/5/III-17-D-8-22-3/12 od 29. ožujka 2012. godine i predmet vratio prvostupanjskom organu Uprave na ponovni postupak. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da u postupku koji je prethodio donošenju osporenih rješenja Uprave nije utvrđeno je li porezni obveznik "Kakanj


trade" d.o.o. izdao sporne fakture apelantu, te da su organi Uprave morali provjeriti vjerodostojnost faktura koje posjeduje drugoapelant, a koje je izdalo poduzeće "Kakanj trade" d.o.o. Ovo stoga jer, kako je naveo taj sud, nesporno je da drugoapelant posjeduje dokaze da su te fakture plaćene, te da tvrdi da se predmetne mašine na koje se odnose fakture nalaze u poduzeću "Namještaj Mozaik" d.o.o. Sud BiH je istaknuo da samo na temelju činjenice da se poduzeće "Kakanj trade" d.o.o u vrijeme kontrole nije nalazilo na prijavljenoj adresi, organi Uprave kao ni Vijeće za upravne sporove Suda BiH, prema mišljenju tog suda, nisu mogli zaključiti da se u konkretnom slučaju radilo o fiktivnom prometu, odnosno da prometa nije bilo s obzirom da iz provedenih dokaza proizlazi suprotno. Prema mišljenju tog suda ničim u tijeku postupka nije dokazano da je drugoapelant postupao sa namjerom da izbjegne plaćanje PDV-a, te da drugoapelant ne može trpjeti štetu jer drugi subjekat nema urednu dokumentaciju ili se ne nalazi na adresi.

14. Također je navedeno da je po mišljenju tog suda pogrešno postupljeno kada je donesen zaključak organa Uprave da, shodno članku 32. st. 1. i 2. Zakona o PDV-u, apelant nije imao pravo na odbitak ulaznog PDV-a po izvršenoj nabavci lož ulja u iznosu od 672,00 KM, a koje je nabavljeno za potrebe hotela drugoapelanta. Zbog navedenog Sud BiH je istaknuo da je u ponovnom postupku nužno cijeniti i navode iz predmetnog zahtjeva za preispitivanje da je u tijeku zime potrebno grijati određene prostorije (u hotelu) kako ne bi došlo do smrzavanja i pucanja cijevi, da se ne bi oštetili strojevi u kuhinji uslijed niskih temperatura, da kotlovnica mora raditi određen broj sati kako se ne bi prouzrokovala šteta na njoj, posebno jer su ti navodi, kako je istaknuo Sud BiH, izneseni i u prizivu protiv upravnih akata koji se poništavaju ovom presudom, a koje navode ni upravni organi niti prvostupanjski sud nisu u svojim odlukama cijenili. Imajući u vidu navedeno, Sud BiH je donio presudu kao u dispozitivu.

15. Nakon toga, Rješenjem Općinskog suda broj 64 0 Pr 024947 12 Pr od 5. siječnja 2015. godine, koje je potvrđeno Rješenjem Kantonalnog suda broj 64 0 Pr 024947 15 Pžp 2 od 8. travnja 2015. godine, drugoapelantov zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka, u kom su mu bile izrečene novčane kazne, je odbačen kao nepravodoban. U obrazloženju rješenja je navedeno da je drugoapelant 14. studenog 2014. godine podnio zahtjev za ponavljanje postupka u kojem je naveo da je u upravnom sporu po zahtjevu drugopelanta za preispitivanje sudske odluke donesena Presuda Apelacijskog odjeljenja Suda BiH broj S1 3 U 014184 14 Uvp od 23. listopada 2014. godine kojom je uvažen njegov zahtjev za preispitivanje tako što su poništena kao nezakonita sva upravna rješenja donesena u predmetnoj stvari (u kojoj je bilo utvrđeno da apelant nije plaćao obveze po osnovi PDV-a) i predmet vraćen prvostupanjskom upravnom organu na ponovni postupak. Prvostupanjski sud je ukazao da je odredbom članka 97. Zakona o prekršajima koji se primjenjuju u FBiH propisano da se zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka mora podnijeti u roku od šest mjeseci od dana pravomoćnosti rješenja o prekršaju. Istaknuto je da je rješenje o prekršaju od 20. rujna 2013. godine postalo pravomoćno 20. prosinca 2013. godine dok je zahtjev za ponavljanje postupka podnesen 14. studenog 2014. godine, dakle, nakon što je proteklo šest i više mjeseci od dana pravomoćnosti rješenja o prekršaju.

16. U ponovnom postupku Uprava je donijela Rješenje broj 04/5-2/III-17-D-8-22-3.1/12 od 25. siječnja 2015. godine kojim je nakon ponovno izvršene kontrole drugoapelantu odobren povrat više uplaćenih sredstava PDV-a u iznosu od 6.612,40 KM i kamate u iznosu od 460,22 KM. Rješenjem je određeno da će povrat biti izvršen na račun drugoapelanta preciziran u rješenju, a koji će izvršiti organ Uprave preciziran u rješenju. U

obrazloženju je navedeno da je u ponovnom postupku izvršen novi razrez poreza apelanta za sporne periode i da je utvrđeno da je drugoapelant izvršio uplatu u iznosu većem za 6.612,40 KM od onog koji je trebalo uplatiti, to je doneseno rješenje kao u dispozitivu.

17. Protiv navedenog rješenja drugoapelant je podnio priziv Upravi koja je Rješenjem broj 04/5-2/III-17-D-8-22-3.1-1/12 od 10. travnja 2015. godine priziv uvažila i predmet vratila na ponovni postupak.

18. U ponovljenom postupku Uprava je donijela Rješenje broj 04/5-2/III-17-D-8-22-3.1.II.1/12 od 29. travnja 2015. godine kojim je nakon ponovno provedene kontrole PDV-a, drugoapelantu odobren povrat prisilno naplaćenih sredstava u iznosu od 96.343,00 KM i pripadajućih kamata u iznosu od 12.575,67 KM koja će biti vraćena na račun drugoapelanta preciziran u rješenju od strane organa Uprave preciziranog u rješenju, čime je faktički utvrđeno da nije bilo nikakvih prekršajnih radnji u vidu neplaćanja obveza po osnovi PDV-a na strani apelanata.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacija

19. Prvoapelant i drugopelant smatraju da je osporenim odlukama prekršeno njihovo pravo na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, pravo na djelotvoran pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije i pravo iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. Kršenje navedenih prava apelanti vide u proizvoljnoj primjeni prava. Smatraju da Općinski sud nije u postupku uzeo u obzir sve pravno relevantne činjenice. Ističe se da je drugoapelant predmetne nabavke vršio od dobavljača "Kakanj-Trade" d.o.o. za šta mu je ispostavljena faktura. Navode da su porezne fakture primljene od drugog PDV obveznika i na njima je PDV iskazan u skladu sa člankom 55. Zakona o PDV-u, te da su predmetne nabavke izvršene u svrhe poslovanja kontroliranog poreznog obveznika. Prema tome po mišljenju apelanata u konkretnom slučaju nisu ispunjeni svi uvjeti za odbitak ulaznog poreza shodno članku 32. Zakona o PDV-u. Smatraju da je drugoapelantu neutemeljeno i nezakonito osporeno pravo na odbitak ulaznog poreza u konkretnom slučaju. Ističu da drugoapelant nije odgovoran za podnošenje PDV prijava svojih dobavljača, obračuna i plaćanje PDV-a niti prijavu promjene sjedišta svojih dobavljača prema Upravi. Stoga, navedeno prema mišljenju apelanata ne može biti razlog za osporavanje prava na odbitak ulaznog poreza.

20. U dopunama apelacija apelanti ističu da je njihov zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka kojim im je izrečena kazna vezana za navodno neplaćanje PDV-a odbijen kao nepravodoban, a u međuvremenu su ukinuta rješenja upravnih organa na temelju kojih su i donesena osporena prekršajna rješenja i donesen je novi upravni akt iz kojeg proizlazi da nije bilo prekršaja i na temelju kojeg mu je izvršen povrat prisilno naplaćenih sredstava (koja su naplaćena na temelju ukinutih rješenja). Apelanti navode da to znači da su kažnjeni na temelju nepostojećih rješenja što je protuzakonito, odnosno da su obvezani na plaćanje kazne na temelju rješenja koja su ukinuta, te da ostaju kod podnesene apelacije. Smatraju da su ovakvim zakonskim rješenjima diskriminirane sve osobe koje se nalaze u istom položaju kao i apelanti i da im je zbog toga prekršeno i pravo na djelotvoran pravni lijek.



21. Općinski sud je naveo da u postupku nije bilo kršenja prava na koja se apelanti pozivaju, te da su odluke donesene na temelju činjenica utvrđenih u postupku i na temelju relevantnih materijalnih propisa.


22. U Zakonu o prekršajima ("Službene novine FBiH" broj 63/14) relevantne odredbe glase:

Članak 96. Zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka

Kažnjenik koji je rješenjem o prekršaju oglašen odgovornim može sudu podnijeti zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka i to:

(1) ako se dokaže da je odluka utemeljena na lažnoj ispravi ili na lažnom iskazu svjedoka ili vještaka;

(2) ako se dokaže da je do odluke došlo uslijed kaznenog djela sudca ili druge službene osobe koja je sudjelovala u postupku;

(3) kada se utvrdi da je kažnjenik za tu radnju već kažnjen u prekršajnom postupku ili za tu radnju prije donošenja rješenja o prekršaju proglašen krivim u kaznenom postupku;

(4) kada se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi koji bi doveli do drukčije odluke da su bili poznati u ranijem postupku ili

(5) ako Ustavni sud Bosne i Hercegovine ili Europski sud za ljudska prava utvrdi kršenja Europske konvencije o ljudskim pravima i temeljnim slobodama, kao i Ustava Bosne i Hercegovine i Ustava Federacije Bosne i Hercegovine i ako je odluka utemeljena na tim kršenjima.

(5) ako Ustavni sud Bosne i Hercegovine ili Europski sud za ljudska prava utvrdi kršenja Europske konvencije o ljudskim pravima i temeljnim slobodama, kao i Ustava Bosne i Hercegovine i Ustava Federacije Bosne i Hercegovine i ako je odluka utemeljena na tim kršenjima.

Članak 97. Rok

Zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka mora se podnijeti u roku šest mjeseci od dana pravomoćnosti rješenja o prekršaju.

Članak 109. st. 1. i 2. Vraćanje novčanih iznosa

(1) Osoba kojoj je u prekršajnom postupku neopravdano izrečena novčana kazna, zaštitna mjera oduzimanja imovinske koristi ili zaštitna mjera oduzimanje predmeta ima pravo na vraćanje plaćene novčane kazne, vraćanje oduzete imovinske koristi, vraćanje predmeta ili novčane vrijednosti oduzetog predmeta.

(2) Smatra se da je osoba neopravdano kažnjena ako je u slučaju preinačenja ili ukidanja pravomoćnog rješenja o kažnjavanju postupak protiv nje obustavljen ili je donijeto oslobađajuće rješenje uslijed toga što je utvrđeno da radnja nije prekršaj ili što postoje temelji koji isključuju odgovornost učinitelja prekršaja ili što nije dokazano da je ta osoba učinila prekršaj.

Članak 110. st.1. i 2. Zastara prava na vraćanje novčanog iznosa

(1) Pravo neopravdano kažnjene osobe i osoba iz članka 109. stavak (4) ovoga zakona da traži naknadu štete, odnosno vraćanje novčanog iznosa, zastarijeva za jednu godinu od dana pravomoćnosti rješenja, odnosno rješenja kojim je prekršajni postupak bio obustavljen.

(2) Zastara iz stavka (1) ovoga članka prekida se podnošenjem zahtjeva mjerodavnom tijelu, ministarstvu ili upravi mjerodavnoj za poslove prekršaja.

Članak 111. Postupak ostvarivanja prava

(1) Ovlaštena osoba dužna je svojim zahtjevom za naknadu štete obratiti se mjerodavnom tijelu, ministarstvu ili upravi mjerodavnoj za poslove prekršaja radi sporazuma o postojanju štete i visini naknade.

(2) Ako do sporazuma ne dođe u roku tri mjeseca od dana prijema zahtjeva, ovlaštena osoba može mjerodavnom sudu podnijeti tužbu za naknadu štete protiv Federacije BiH, kantona, grada ili općine ovisno o tomu u korist čijeg je proračuna plaćena novčana kazna, oduzeta imovinska korist, uknjižen oduzeti predmet ili novčana vrijednost oduzetog predmeta.

(3) Zahtjev za vraćanje novčanog iznosa podnosi se tijelu uprave mjerodavnom za financije sukladno stavku (2) ovog članka.

VI. Dopustivost

23. U skladu sa člankom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

24. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio.

25. Ustavni sud zapaža da su u konkretnom slučaju predmet osporavanja rješenja Kantonalnog suda br. 64 0 Pr 024947 13 Pžp od 20. prosinca 2013. godine i 64 0 Pr 024946 13 Pžp od 20. prosinca 2013. godine protiv kojih nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporena rješenja apelanti su primili 17. jaunara 2014. godine, a apelacije su podnesene 26. veljače 2014. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda iz čega proizlazi da su apelacije dopustive. Konačno, apelacije ispunjavaju i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacije nisu dopustive, niti su očigledno (prima facie) neutemeljene.

26. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetne apelacije ispunjavaju uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

27. Apelanti pobijaju navedena rješenja, tvrdeći da su tim rješenjima prekršena njihova prava iz članka II/4, čl. II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1, čl. 13. i 14. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.




[…] e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim

stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke. 29. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom

dijelu glasi: 1) Prilikom utvrđivanja njegovih građanskih prava i obveza

ili kaznene optužbe protiv njega, svatko ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim sudom ustanovljenim zakonom. […]


30. Ustavni sud, prije svega ukazuje da se u konkretnom slučaju radi o prekršajnom postupku, te da se, u svezi s tim, postavlja pitanje primjenjivosti članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije, odnosno pitanje radi li se o "kaznenoj" optužbi protiv apelanata u smislu članka 6. Europske konvencije. Ocjena je li neka optužba "kaznena" u smislu značenja iz članka 6. Europske konvencije daje se na temelju kriterija: klasificiranje prema zakonodavstvu, priroda prekršaja i priroda i strogost kazne, i ovi kriteriji ne moraju biti kumulativno ispunjeni. Priroda prekršaja uključuje dva potkriterija: opseg prekršene norme i svrhu kazne, koji moraju biti kumulativno ispunjeni da bi se radilo o "kaznenoj" optužbi. Polazeći od do sada usvojene prakse, kao i navedenih kriterija, Ustavni sud zaključuje da se u konkretnom slučaju, s obzirom na opseg prekršene norme i svrhu sankcije, radi o "kaznenoj" optužbi, odnosno da je članak 6. Europske konvencije u konkretnom slučaju primjenjiv (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 2255/05 od 16. siječnja 2007. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/07, toč. 21. i 22).

31. Apelanti smatraju da su redoviti sudovi proizvoljno primijenili pravo kada su zbog zastare odbili njihov zahtjev za ponavljanje predmetnog prekršajnog postupka iako je nesporno da rješenja Uprave na temelju kojih su i donesena sporna rješenja u prekršajnom postupku više ne postoje, a samim time ne postoje ni prekršaji za koji su apelanti oglašeni krivim i izrečene im enormne novčane kazne. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, Odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

32. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je odredbama članka 96. Zakona o prekršajima st. 4. i 5. propisano da se zahtjev za ponavljanje prekršajnog postupka može podnijeti i "kada se iznesu nove činjenice ili podnesu novi dokazi koji bi doveli do drukčije odluke da su bili poznati u ranijem postupku ili ako Ustavni sud Bosne i Hercegovine ili Europski sud za ljudska prava utvrdi kršenja Europske konvencije o ljudskim pravima i temeljnim slobodama, kao i Ustava Bosne i Hercegovine i Ustava Federacije Bosne i Hercegovine i ako je odluka utemeljena na tim kršenjima". Člankom 97. istog zakona propisan je rok za podnošenje zahtjeva za ponavljanje postupka, i to "šest mjeseci od dana pravomoćnosti rješenja o prekršaju".

33. U svezi s tim, Ustavni sud skreće pažnju da iz činjenica predmeta proizlazi da više ne postoje rješenja Uprave (o neplaćanju PDV-a) na temelju kojih su apelanti oglašeni krivim za navedeni prekršaj, jer su ta rješenja ukinuta presudom Suda BiH, a kasnije u ponovljenom postupku zamijenjena novim rješenjima kojima je drugoapelantu vraćen prinudno naplaćeni iznos PDV-a, odnosno iz kojih proizlazi da je utvrđeno da prekršaja nije bilo. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća da je drugoapelantov zahtjev za ponavljanje postupka odbačen iz razloga što je protekao rok od šest mjeseci, iz članka 97. Zakona o prekršajima, u kojem je taj zahtjev mogao biti podnesen. Međutim, Ustavni sud zapaža i da su osporena rješenja donesena 20. prosinca 2013. godine, a da su ukinuta presudom Suda BiH

od 23. listopada 2014. godine i predmet vraćen prvostupanjskom organu na ponovni postupak koji je 29. travnja 2015. godine donio novo rješenje, iz kojeg proizlazi da prekršaja nije ni bilo. Dakle, i presuda Suda BiH i novo rješenje upravnog organa doneseni su znatno kasnije od proteka roka (iz članka 97. Zakona o prekršajima) od šest mjeseci računajući od dana pravomoćnosti rješenja kojim su apelanti oglašeni krivim za prekršaje.

34. Ustavni sud, u svezi s navedenim, zapaža da su kao osnove za ponavljanje prekršajnog postupka u roku od šest mjeseci, između ostalih, kako je već rečeno, predviđene otkrivanje novih činjenica ili dokaza koji nisu bili poznati u vrijeme donošenja rješenja i koji bi utjecali na drukčiju odluku da su tada bili poznati, kao i ako Ustavni sud ili Europski sud utvrdi kršenje prava predviđenih Europskom konvencijom, Ustavom Bosne i Hercegovine i Ustavom Federacije BiH.

35. S tim u svezi, Ustavni sud podsjeća da je ranije u svojoj jurisprudenciji zaključio da ima nadležnost da u postupku iz apelacijske jurisdikcije ispita i kvaliteta zakona u mjeri u kojoj to utječe na pitanje ostvarivanja prava pojedinaca iz Europske konvencije (vidi npr. Ustavni sud, Odluka broj AP 2271/05 od 21. prosinca 2006. godine; Odluka broj AP 774/04 od 20. prosinca 2005. godine). Pri tome, Ustavni sud naročito naglašava da je Ustav Bosne i Hercegovine najviši oblik općeg akta države i da ima prednost u odnosu na svaki drugi zakon koji nije u skladu s njim, da je Europska konvencija, u skladu sa člankom II/2. Ustava Bosne i Hercegovine, nadređena bilo kojem domaćem zakonu, a da su svi organi vlasti u Bosni i Hercegovini, prema članku II/6. Ustava Bosne i Hercegovine, dužni primjenjivati prava garantirana u Europskoj konvenciji.

36. U konkretnom slučaju, posmatrajući navedenu zakonsku odredbu članka 97. Zakona o prekršajima koja ograničava podnošenje zahtjeva za ponavljanje prekršaja na šest mjeseci od dana njegove pravomoćnosti, a pri tom člankom 96. istog zakona kao neke od osnova za ponavljanje postupka taj zakon u st. 4. i 5. predviđa donošenje odluke Ustavnog suda ili Europskog suda kojima su u svezi s prekršajnim postupkom utvrđena kršenja ljudskih prava, kao i saznanje novih činjenica i dokaza koji bi, da su u vrijeme kada su prekršajna rješenja donesena bili poznati, utjecali na drukčiju odluku suda u prekršajnom postupku, Ustavni sud smatra da navedena zakonska odredba ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje. Naime, ukoliko se analizira sadržaj naprijed pomenutih odredbi članka 96. st. 4. i 5. Zakona o prekršajima koje se odnose na saznanje novih činjenica i dokaza (...), iz istih nesumnjivo proizlazi da se kao nove činjenice i dokazi mogu smatrati i sudske odluke i odluke upravnih organa koje mogu biti donesene u međuvremenu i kojima se ukidaju odluke koje su predstavljale temelj za donošenje prekršajnih rješenja. Istovjetna situacija je i sa odlukama Ustavnog suda i Europskog suda kojima se utvrđuju kršenja ljudskih prava u toj vrsti postupaka.

37. Ustavni sud smatra da je zakonodavac, postavljajući člankom 97. Zakona o prekršajima rok od šest mjeseci od pravomoćnosti prekršajnog rješenja za podnošenje zahtjeva za ponavljanje prekršajnog postupka iz naprijed navedenih razloga predviđenih člankom 96. st. 4. i 5. istog zakona, posredno odredio i rok u kojem su redoviti sudovi, a nakon njih i Ustavni sud (pa i Europski sud) dužni donijeti svoje odluke koje bi mogle biti od utjecaja na drukčije rješavanje prekršajnog postupka. Pri tom, evidentno, nije vođeno računa o realnom stanju u pravosuđu i situaciji kada su redoviti sudovi pretrpani predmetima zbog čega je nerealno očekivanje zakonodavca da se sudski (ili upravni) postupak okončaju u ovako izuzetno kratkom roku. Ustavni sud zbog navedenog smatra da ovakvim zakonskim rješenjem nije uspostavljena pravična ravnoteža između javnih interesa koji se štite relevantnim zakonima (u ovom slučaju Zakonom o prekršajima) i interesa pojedinaca vezanih za zaštitu njihovih


prava koja su zagarantirana odgovarajućim instrumentima za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

38. Dakle, Ustavni sud smatra da je, iz navedenih razloga, te radi efikasne zaštite prava apelanata na pravično suđenje neophodno ukinuti osporene odluke i naložiti Kantonalnom sudu da donese nove odluke koje neće kršiti ljudska prava apelanata. Pri tome, Ustavni sud ponovo podsjeća na to da su svi organi javne vlasti u Bosni i Hercegovini u okviru svoje mjerodavnosti dužni direktno primjenjivati standarde temeljnih ljudskih prava i sloboda iz Ustava Bosne i Hercegovine i Europske konvencije, koji imaju supremaciju u odnosu na zakone. Također, Ustavni sud smatra da je neophodno naložiti i Vladi FBiH da poduzme odgovarajuće mjere kako bi se osiguralo poštovanje ustavnog prava na pravično suđenje u smislu ove odluke i u svim drugim relevantnim slučajevima.

39. Zbog svega navedenog Ustavni sud smatra da kvaliteta odredbe članka 97. Zakona o prekršajima ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, te su zbog toga navodi apelanata utemeljeni.

40. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da je u konkretnom slučaju prekršeno pravo apelanata na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

41. Apelanti smatraju da im je osporenim odlukama prekršeno i pravo na imovinu iz članka II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, pravo na djelotvoran pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije i pravo iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije. S obzirom na elaboraciju iz prethodnih točaka ove odluke te utvrđeno kršenje prava na pravično suđenje, te kako apelanti kršenje prava na imovinu, prava na djelotvoran pravni lijek i prava iz članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine i članka 14. Europske konvencije vezuju za kršenje prava na pravično suđenje, Ustavni sud smatra da nema potrebe posebno razmatrati i ove navode.

VIII. Zaključak

42. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada Zakonom o prekršajima nije uspostavljena pravična ravnoteža između zahtjeva javnog interesa i zahtjeva da se zaštiti pravo pojedinca na pravično suđenje, te da zakon primijenjen u konkretnom slučaju ne ispunjava zakonsku kvalitetu u mjeri u kojoj bi se poštovali standardi iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

43. Na temelju članka 59. st. (1) i (2) i članka 62. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





предмету број АП 879/14, рјешавајући апелацију М. Ђ. и др. на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став (2) тачка б), члана 62 став (1) и члана 59 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник

Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 22. децембра 2016. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усвајају се апелације М. Ђ. и "Посушје" д.о.о. Утврђује се повреда права на правично суђење из члана

II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укидају се рјешења Кантоналног суда у Широком Бријегу бр. 64 0 Пр 024947 15 Пжп и 64 0 Пр 024946 13 Пжп од 20. децембра 2013. године.

Налаже се Кантоналном суду у Ширком Бријегу да по хитном поступку донесе нове одлуке, у складу са чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Одлука се доставља Влади Федерације БиХ која је дужна предузети мјере којима ће се обезбиједити поштовање права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Кантоналном суду у Широком Бријегу да, у складу са чланом 72 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине, у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке, а Влади Федерације БиХ да у року од шест мјесеци обавијесте Уставни суд Босне и Херцеговине о предузетим мјерама с циљем извршења ове одлуке.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Брчко дистрикта Босне и Херцеговине".


1. М. Ђ. (у даљњем тексту: првоапелант) из Посушја, ког заступа Јерко Гавран, адвокат из Посушја, поднио је 26. фебруара 2014. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у Широком Бријегу (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 64 0 Пр 024946 13 Пжп од 20. децембра 2013. године и Рјешења Општинског суда у Широком Бријегу (у даљњем тексту: Општински суд) број 64 0 Пс 024946 12 Пр од 20. септембра 2013. године. Предмет је регистрован под бројем АП 879/14.

2. "Посушје" д.о.о. (у даљњем тексту: другоапелант) из Посушја, ког заступа Јерко Гавран, адвокат из Посушја, поднио је 26. фебруара 2014. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Рјешења Кантоналног суда у Широком Бријегу (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 64 0 Пр 024947 13 Пжп од 20. децембра 2013. године и Рјешења Општинског суда у Широком Бријегу (у даљњем тексту: Општински суд) број 64 0 Пс 024947 12 Пр од 20. септембра 2013. године. Апелант је 17. новембра 2014. године доставио допуну апелације, а 13. априла 2015. године је поднио захтјев за доношење привремене мјере. Предмет је регистрован под бројем АП 880/14.


3. Уставни суд је 30. јуна 2015. године донио Одлуку број АП 880/14 којом је одбио другоапелантов захтјев за доношење привремене мјере.


4. С обзиром да су Уставном суду достављене двије апелације које се односе на исти чињенични и правни основ, Уставни суд је, у складу са чланом 32 став 1 Правила Уставног суда, донио одлуку о спајању апелација бр. АП 879/14 и АП 880/14 у којима ће се водити један поступак и донијети једна одлука под бројем АП 879/14.

5. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда и Општинског суда затражено је 16. септембра 2016. године да доставе одговоре на апелације.

6. Општински суд је доставио одговор 5. октобра 2016. године док Кантонални суд није доставио тражени одговор на апелацију.


7. Чињенице предмета које произлазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

Предмет АП 879/14

8. Рјешењем Општинског суда број 64 0 Пр 024947 12 Пр од 20. септембра 2013. године првоапелант као одговорно лице код другоапеланта проглашен је одговорним што је 26. априла 2012. године у Посушју, контролом ПДВ-а за периоде прецизиране у рјешењу утврђено да је погрешно обрачунат улазни ПДВ у укупном износу од 53.804,00 КМ, а прописана казна за одговорно лице износи 20.000,00 КМ јер је починио прекршаје из члана 32 Закона о порезу на додату вриједност, кажњиво по члану 67 став 2 у вези са ставом 1 тачка 5 истог закона па му је суд примјеном наведених законских прописа, те на основу члана 19 став 3 Закона о прекршајима БиХ и члана 14 Закона о прекршајима ФБиХ изрекао условну осуду којом му је утврђена новчана казна у износу од 20.000,00 КМ и истовремено одредио да се иста неће извршити уколико првоапелант у року од једне године од дана правоснажности рјешења не почини нови прекршај. Рјешењем је утврђено да се апелант обавезује да накнади трошкове прекршајног поступка у износу прецизираном у рјешењу. У образложењу је, између осталог, наведено да је другоапеланту, као правном лицу у којем је првоапелант одговорно лице, рјешењима Управе за индиректно опорезивање Регионални центар Мостар (у даљњем тексту: Управа) број 04/5/III-17-D-8-22-3/12 од 29. марта 2012. године које је потврђено рјешењима бр. 04/5/III-17-D-8-22-3-1/12 од 18. јануара 2013. године и 01/4-UP/II-222/13 од 3. октобра 2013. године, утврђена додатна пореска обавеза за период од 1. маја 2009. године до 31. децембра 2011. године у износу од 53.804,00 КМ, коју апелант није платио сматрајући да је наведени износ пореза требао да буде признат као улазни ПДВ за набавку стројева и лож уља за пословни простор. У вези с тим је наведено и да је одредбама члана 67 став 1 тачка 5 Закона о ПДВ-у прописано да сваки порески обвезник који чињењем или нечињењем направи прекршај подлијеже новчаној казни за прекршај, те уколико погрешно обрачуна износ улазног пореза у складу са Поглављем X овог закона, биће новчано кажњен у износу од 50% од незаконски стечене добити, а чланом 67 став 2 истог закона да овлашћено лице које ради за правно лице подлијеже истој новчаној казни као и правно лице како је прописано претходним ставом овог члана због чега је и донесено наведено рјешење.

9. Против наведеног рјешења првоапелант је поднио жалбу Кантоналном суду који је Рјешењем број 64 0 Пр 024946 13 Пжп од 20. децембра 2013. године жалбу одбио као неосновану и потврдио првостепено рјешење у потпуности прихватајући правни став првостепеног суда.

Предмет АП 880/14

10. Рјешењем Општинског суда број 64 0 Пр 024947 12 Пр од 20. септембра 2013. године другоапелант као правно лице оглашен одговорним због прекршаја из члана 32 Закона о порезу на додату вриједност, те кажњен новчаном казном у износу од 26.902,00 КМ. У образложењу првостепеног рјешења се наводи да је рјешењима Управе прецизираним у претходним тачкама ове одлуке апеланту утврђена додатна пореска обавеза за период од 1. маја 2009. године до 31. децембра 2011. године у износу од 53.804,00 КМ коју другоапелант није платио сматрајући да је наведени износ пореза требао да буде признат као улазни ПДВ за набавку стројева и лож уља за пословни простор.

11. Против наведеног рјешења другоапелант је поднио жалбу Кантоналном суду који је Рјешењем број 64 0 Пр 024947 13 Пжп од 20. децембра 2013. године жалбу одбио као неосновану и потврдио првостепено рјешење. У образложењу рјешења је наведено да из података у спису произлази да је пореском обвезнику – другоапеланту рјешењем Управе од 29. марта 2012. године утврђена додатна обавеза пореза на додату вриједност у износу од 53.804,00 КМ за порезни период од 1. маја 2009. године до 31. децембра 2011. године и наложена уплата утврђене обавезе. Истакнуто је да се акти који се доносе у поступку индиректног опорезивања и којима се утврђује обавеза по основу индиректних пореза и износи пореског дуга сматрају законитим и истинитим и не могу се оспоравати у прекршајном поступку (члан 5 Закона о поступку индиректног опорезивања), те су стога без утицаја супротна излагања у другоапелантовој жалби, те да се за прекршаје из области пореза, новчане казне могу прописати и као постотак пореске обавезе која је требала бити плаћена (члан 19 став 6 Закона о прекршајима БиХ). Наведено је да порески обвезник, у конкретном случају другоапелант, који погрешно обрачуна износ улазног пореза у складу са поглављем X Закона о порезу на додату вриједност биће новчано кажњен у износу од 50% од незаконски стечене добити (члан 67 став 1 тачка 5 Закона о порезу на додату вриједност). Стога је по мишљењу другостепеног суда правилно поступио првостепени суд када је другоапеланту изрекао новчану казну у висини од 50% додатно утврђене пореске обавезе.

Поступак пред Судом БиХ

12. У међувремену, другоапелант је тужбом пред Судом Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) покренуо управни спор против Рјешења Управе број 04/5/III-17-D-8-22-3/12 од 29. марта 2012. године које је потврђено рјешењима бр. 04/5/III-17-D-8-22-3-1/12 од 18. јануара 2013. године и 01/4-UP/II-222/13 од 3. октобра 2013. године. Суд БиХ је Пресудом број С1 3 У 014184 13 У од 9. јула 2014. године одбио тужбу другоапеланта. У образложењу је наведено да је на основу чињеница прецизираних у претходним тачкама ове одлуке утврђено да су оспорена рјешења Управе основана. Ово стога јер су, како је образложено, та рјешења заснована на одредби члана 32 став 1 Закона о ПДВ-у јер је у поступку контроле пословања другоапеланта као пореског обвезника несумњиво утврђено да до промета добара, односно испоруке предметних машина између продавца "Kakanj trade" д.о.о. и апеланта није дошло јер су фактуре које је издао "Kakanj trade" д.о.о. резултат фиктивног промета, односно промета који значи обављање пословних дјелатности са циљем да се преваром избјегне плаћање ПДВ-а како то произлази из члана 64 Закона о ПДВ-у. Наведено је и да из списа произлази да у конкретном случају промет добара није обављен на начин који је


прописан чланом 56 истог закона према којем је сваки обвезник ПДВ-а обавезан водити књиге с довољно података који ће омогућити уредну примјену ПДВ-а укључујући обрачунавање обавезе ПДВ-а за сваки период и инспекцију од стране Управе као и да наведене књиге води у складу са прописима о рачуноводству. Образложено је и да је добављач добара, односно давалац услуга, дужан чувати копије свих фактура, књижних обавјештења и извода о плаћању што у конкретном случају није учињено због чега је тај суд и донио пресуду као у диспозитиву.

13. Против наведене пресуде другоапелант је поднио Суду БиХ захтјев за преиспитивање судске одлуке који захтјев је Суд БиХ Пресудом број С1 3 У 014184 14 Увп од 23. октобра 2014. године уважио и преиначио оспорену пресуду на начин што је поништио као незаконита рјешења Управе бр. 01/4-UP/II-222/13 од 3. октобра 2013. године, 04/5/III-17-D-8-22-3-1/12 од 18. јануара 2013. године и 04/5/III-17-D-8-22-3/12 од 29. марта 2012. године и предмет вратио првостепеном органу Управе на поновни поступак. У образложењу је, између осталог, наведено да у поступку који је претходио доношењу оспорених рјешења Управе није утврђено да ли је порески обвезник "Kakanj trade" д.о.о. издао спорне фактуре апеланту, те да су органи Управе морали провјерити вјеродостојност фактура које посједује другоапелант, а које је издало предузеће "Kakanj trade" д.о.о. Ово стога јер, како је навео тај суд, неспорно је да другоапелант посједује доказе да су те фактуре плаћене, те да тврди да се предметне машине на које се односе фактуре налазе у предузећу "Намјештај Мозаик" д.о.о. Суд БиХ је истакао да само на основу чињенице да се предузеће "Kakanj trade" д.о.о. у вријеме контроле није налазило на пријављеној адреси, органи Управе као ни Вијеће за управне спорове Суда БиХ, према мишљењу тог суда, нису могли закључити да се у конкретном случају радило о фиктивном промету, односно да промета није било с обзиром да из проведених доказа произлази супротно. Према мишљењу тог суда ничим у току поступка није доказано да је другоапелант поступао са намјером да избјегне плаћање ПДВ-а, те да другоапелант не може да трпи штету јер други субјекат нема уредну документацију или се не налази на адреси.

14. Такође је наведено да је по мишљењу тог суда погрешно поступљено када је донесен закључак органа Управе да, сходно члану 32 ст. 1 и 2 Закона о ПДВ-у, апелант није имао право на одбитак улазног ПДВ-а по извршеној набавци лож уља у износу од 672,00 КМ, а које је набављено за потребе хотела другоапеланта. Због наведеног Суд БиХ је истакао да је у поновном поступку нужно цијенити и наводе из предметног захтјева за преиспитивање да је у току зиме потребно гријати одређене просторије (у хотелу) како не би дошло до смрзавања и пуцања цијеви, да се не би оштетили стројеви у кухињи усљед ниских температура, да котловница мора радити одређен број сати како се не би проузроковала штета на њој, посебно јер су ти наводи, како је истакао Суд БиХ, изнесени и у жалби против управних аката који се поништавају овом пресудом, а које наводе ни управни органи нити првостепени суд нису у својим одлукама цијенили. Имајући у виду наведено, Суд БиХ је донио пресуду као у диспозитиву.

15. Након тога, Рјешењем Општинског суда број 64 0 Пр 024947 12 Пр од 5. јануара 2015. године, које је потврђено Рјешењем Кантоналног суда број 64 0 Пр 024947 15 Пжп 2 од 8. априла 2015. године, другоапелантов захтјев за понављање прекршајног поступка, у ком су му биле изречене новчане казне, одбачен је као неблаговремен. У образложењу рјешења је наведено да је другоапелант 14. новембра 2014. године поднио захтјев за понављање

поступка у којем је навео да је у управном спору по захтјеву другопеланта за преиспитивање судске одлуке донесена Пресуда Апелационог одјељења Суда БиХ број С1 3 У 014184 14 Увп од 23. октобра 2014. године којом је уважен његов захтјев за преиспитивање тако што су поништена као незаконита сва управна рјешења донесена у предметној ствари (у којој је било утврђено да апелант није плаћао обавезе по основу ПДВ-а) и предмет враћен првостепеном управном органу на поновни поступак. Првостепени суд је указао да је одредбом члана 97 Закона о прекршајима који се примјењују у ФБиХ прописано да се захтјев за понављање прекршајног поступка мора поднијети у року од шест мјесеци од дана правоснажности рјешења о прекршају. Истакнуто је да је рјешење о прекршају од 20. септембра 2013. године постало правоснажно 20. децембра 2013. године док је захтјев за понављање поступка поднесен 14. новембра 2014. године, дакле, након што је протекло шест и више мјесеци од дана правоснажности рјешења о прекршају.

16. У поновном поступку Управа је донијела Рјешење број 04/5-2/III-17-D-8-22-3.1/12 од 25. јануара 2015. године којим је након поновно извршене контроле другоапеланту одобрен поврат више уплаћених средстава ПДВ-а у износу од 6.612,40 КМ и камате у износу од 460,22 КМ. Рјешењем је одређено да ће поврат бити извршен на рачун другоапеланта прецизиран у рјешењу, а који ће извршити орган Управе прецизиран у рјешењу. У образложењу је наведено да је у поновном поступку извршен нови разрез пореза апеланта за спорне периоде и да је утврђено да је другоапелант извршио уплату у износу већем за 6.612,40 КМ од оног који је требало уплатити, то је донесено рјешење као у диспозитиву.

17. Против наведеног рјешења другоапелант је поднио жалбу Управи која је Рјешењем број 04/5-2/III-17-D-8-22-3.1-1/12 од 10. априла 2015. године жалбу уважила и предмет вратила на поновни поступак.

18. У поновљеном поступку Управа је донијела Рјешење број 04/5-2/III-17-D-8-22-3.1.II.1/12 од 29. априла 2015. године којим је након поновно проведене контроле ПДВ-а, другоапеланту одобрен поврат присилно наплаћених средстава у износу од 96.343,00 КМ и припадајућих камата у износу од 12.575,67 КМ која ће бити враћена на рачун другоапеланта прецизиран у рјешењу од стране органа Управе прецизираног у рјешењу, чиме је фактички утврђено да није било никаквих прекршајних радњи у виду неплаћања обавеза по основу ПДВ-а на страни апеланата.

IV. Апелација а) Наводи из апелација

19. Првоапелант и другопелант сматрају да је оспореним одлукама прекршено њихово право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције и право из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. Кршење наведених права апеланти виде у произвољној примјени права. Сматрају да Општински суд није у поступку узео у обзир све правно релевантне чињенице. Истиче се да је другоапелант предметне набавке вршио од добављача "Kakanj-Trade" д.о.о. за шта му је испостављена фактура. Наводе да су пореске фактуре примљене од другог ПДВ обвезника и на њима је ПДВ исказан у складу са чланом 55 Закона о ПДВ-у, те да су предметне набавке извршене у сврхе пословања контролисаног пореског обвезника. Према


томе по мишљењу апеланата у конкретном случају нису испуњени сви услови за одбитак улазног пореза сходно члану 32 Закона о ПДВ-у. Сматрају да је другоапеланту неосновано и незаконито оспорено право на одбитак улазног пореза у конкретном случају. Истичу да другоапелант није одговоран за подношење ПДВ пријава својих добављача, обрачуна и плаћање ПДВ-а нити пријаву промјене сједишта својих добављача према Управи. Стога, наведено према мишљењу апеланата не може бити разлог за оспоравање права на одбитак улазног пореза.

20. У допунама апелација апеланти истичу да је њихов захтјев за понављање прекршајног поступка којим им је изречена казна везана за наводно неплаћање ПДВ-а одбијен као неблаговремен, а у међувремену су укинута рјешења управних органа по основу којих су и донесена оспорена прекршајна рјешења и донесен је нови управни акт из ког произлази да није било прекршаја и по основу којег му је извршен поврат присилно наплаћених средстава (која су наплаћена на основу укинутих рјешења). Апеланти наводе да то значи да су кажњени на основу непостојећих рјешења што је протузаконито, односно да су обавезани на плаћање казне по основу рјешења која су укинута, те да остају код поднесене апелације. Сматрају да су оваквим законским рјешењима дискриминисана сва лица која се налазе у истом положају као и апеланти и да им је због тога прекршено и право на дјелотворан правни лијек.


21. Општински суд је навео да у поступку није било кршења права на која се апеланти позивају, те да су одлуке донесене на основу чињеница утврђених у поступку и на основу релевантних материјалних прописа.


22. У Закону о прекршајима ("Службене новине ФБиХ" број 63/14) релевантне одредбе гласе:

Члан 96. Захтјев за понављање прекршајног поступка

Кажњени који је рјешењем о прекршају оглашен одговорним може суду поднијети захтјев за понављање прекршајног поступка и то:

(1) ако се докаже да је одлука заснована на лажној исправи или на лажном исказу свједока или вјештака;

(2) ако се докаже да је до одлуке дошло усљед кривичног дјела судије или другог службеног лица које је учествовало у поступку;

(3) када се утврди да је кажњени за ту радњу већ кажњен у прекршајном поступку или за ту радњу прије доношења рјешења о прекршају проглашен кривим у кривичном поступку;

(4) када се изнесу нове чињенице или поднесу нови докази који би довели до другачије одлуке да су били познати у ранијем поступку или

(5) ако Уставни суд Босне и Херцеговине или Европски суд за људска права утврди кршења Европске конвенције о људским правима и основним слободама, као и Устава Босне и Херцеговине и Устава Федерације Босне и Херцеговине и ако је одлука заснована на тим кршењима.

Члан 97. Рок

Захтјев за понављање прекршајног поступка мора се поднијети у року шест мјесеци од дана правоснажности рјешења о прекршају.

Члана 109. ст. 1. и 2. Враћање новчаних износа

(1) Лице којем је у прекршајном поступку неоправдано изречена новчана казна, заштитна мјера одузимања имовинске користи или заштитна мјера одузимање предмета има право на враћање плаћене новчане казне, враћање одузете имовинске користи, враћање предмета или новчане вриједности одузетог предмета.

(2) Сматра се да је лице неоправдано кажњено ако је у случају преиначења или укидања правоснажног рјешења о кажњавању поступак против њега обустављен или је донијето ослобађајуће рјешење усљед тога што је утврђено да радња није прекршај или што постоје основи који искључују одговорност починиоца прекршаја или што није доказано да је то лице учинило прекршај.

Члан 110. ст.1. и 2. Застара права на враћање новчаног износа

(1) Право неоправдано кажњеног лица и лица из члана 109. став (4) овога закона, да тражи накнаду штете, односно враћање новчаног износа, застарјева за једну годину од дана правоснажности рјешења, односно рјешења којим је прекршајни поступак био обустављен.

(2) Застара из става (1) овога члана прекида се подношењем захтјева надлежном органу, министарству или управи надлежној за послове прекршаја.

Члан 111. Поступак остваривања права

(1) Овлашћено лице дужно је да се својим захтјевом за накнаду штете обрати надлежном органу, министарству или управи надлежној за послове прекршаја, ради споразума о постојању штете и висини накнаде.

(2) Ако до споразума не дође у року три мјесеца од дана пријема захтјева, овлашћено лице може надлежном суду поднијети тужбу за накнаду штете против Федерације БиХ, кантона, града или општине у зависности у корист чијег је буџета плаћена новчана казна, одузета имовинска корист, укњижен одузети предмет или новчана вриједност одузетог предмета.

(3) Захтјев за враћање новчаног износа подноси се органу управе надлежном за финансије у складу са ставом (2) овог члана.


23. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцего-вине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

24. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

25. Уставни суд запажа да су у конкретном случају предмет оспоравања рјешења Кантоналног суда бр. 64 0 Пр 024947 13 Пжп од 20. децембра 2013. године и 64 0 Пр 024946 13 Пжп од 20. децембра 2013. године против којих нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорена рјешења апеланти су примили 17. јаунара 2014. године, а апелације су поднесене 26. фебруара 2014. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда из чега произлази да су апелације допустиве. Коначно, апелације испуњавају и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не


постоји неки формални разлог због ког апелације нису допустиве, нити су очигледно (prima facie) неосноване.

26. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметне апелације испуњавају услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

27. Апеланти побијају наведена рјешења, тврдећи да су тим рјешењима прекршена њихова права из члана II/4, чл. II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1, чл. 13 и 14 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.




[…] е) Право на правичан поступак у грађанским и

кривичним стварима и друга права у вези с кривичним поступком.


1) Приликом утврђивања његових грађанских права и обавеза или кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом установљеним законом. […]

30. Уставни суд, прије свега указује да се у конкретном случају ради о прекршајном поступку, те да се, у вези с тим, поставља питање примјењивости члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције, односно питање да ли се ради о "кривичној" оптужби против апеланата у смислу члана 6 Европске конвенције. Оцјена да ли је нека оптужба "кривична" у смислу значења из члана 6 Европске конвенције даје се на основу критеријума: класифицирање према законодавству, природа прекршаја и природа и строгост казне, и ови критеријуми не морају бити кумулативно испуњени. Природа прекршаја укључује два поткритеријума: обим прекршене норме и сврху казне, који морају бити кумулативно испуњени да би се радило о "кривичној" оптужби. Полазећи од до сада усвојене праксе, као и наведених критеријума, Уставни суд закључује да се у конкретном случају, с обзиром на обим прекршене норме и сврху санкције, ради о "кривичној" оптужби, односно да је члан 6 Европске конвенције у конкретном случају примјењив (види Уставни суд, Одлука број АП 2255/05 од 16. јануара 2007. године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/07, тач. 21 и 22).

31. Апеланти сматрају да су редовни судови произвољно примијенили право када су због застаре одбили њихов захтјев за понављање предметног прекршајног поступка иако је неспорно да рјешења Управе по основу којих су и донесена спорна рјешења у прекршајном поступку више не постоје, а самим тиме не постоје ни прекршаји за који су апеланти оглашени кривим и изречене им енормне новчане казне. У вези с тим, Уставни суд указује да, према пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види Европски суд, Pronina против Русије, Одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да

супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска.

32. У конкретном случају Уставни суд запажа да је одредбама члана 96 Закона о прекршајима ст. 4 и 5 прописано да се захтјев за понављање прекршајног поступка може поднијети и "када се изнесу нове чињенице или поднесу нови докази који би довели до другачије одлуке да су били познати у ранијем поступку или ако Уставни суд Босне и Херцеговине или Европски суд за људска права утврди кршења Еуропске конвенције о људским правима и основним слободама, као и Устава Босне и Херцеговине и Устава Федерације Босне и Херцеговине и ако је одлука заснована на тим кршењима". Чланом 97 истог закона прописан је рок за подношење захтјева за понављање поступка, и то "шест мјесеци од дана правомоћности рјешења о прекршају".

33. У вези с тим, Уставни суд скреће пажњу да из чињеница предмета произлази да више не постоје рјешења Управе (о неплаћању ПДВ-а) по основу којих су апеланти оглашени кривим за наведени прекршај, јер су та рјешења укинута пресудом Суда БиХ, а касније у поновљеном поступку замијењена новим рјешењима којима је другоапеланту враћен принудно наплаћени износ ПДВ-а, односно из којих произлази да је утврђено да прекршаја није било. У вези с тим, Уставни суд подсјећа да је другоапелантов захтјев за понављање поступка одбачен из разлога што је протекао рок од шест мјесеци, из члана 97 Закона о прекршајима, у којем је тај захтјев могао бити поднесен. Међутим, Уставни суд запажа и да су оспорена рјешења донесена 20. децембра 2013. године, а да су укинута пресудом Суда БиХ од 23. октобра 2014. године и предмет враћен првостепеном органу на поновни поступак који је 29. априла 2015. године донио ново рјешење, из којег произлази да прекршаја није ни било. Дакле, и пресуда Суда БиХ и ново рјешење управног органа донесени су знатно касније од протека рока (из члана 97 Закона о прекршајима) од шест мјесеци рачунајући од дана правоснажности рјешења којим су апеланти оглашени кривим за прекршаје.

34. Уставни суд, у вези с наведеним, запажа да су као основи за понављање прекршајног поступка у року од шест мјесеци, између осталих, како је већ речено, предвиђени откривање нових чињеница или доказа који нису били познати у вријеме доношења рјешења и који би утицали на другачију одлуку да су тада били познати, као и ако Уставни суд или Европски суд утврди кршење права предвиђених Европском конвенцијом, Уставом Босне и Херцеговине и Уставом Федерације БиХ.

35. С тим у вези, Уставни суд подсјећа да је раније у својој јуриспруденцији закључио да има надлежност да у поступку из апелационе јурисдикције испита и квалитет закона у мјери у којој то утиче на питање остваривања права појединаца из Европске конвенције (види нпр. Уставни суд, Одлука број АП 2271/05 од 21. децембра 2006. године; Одлука број АП 774/04 од 20. децембра 2005. године). При томе Уставни суд нарочито наглашава да је Устав Босне и Херцеговине највиши облик општег акта државе и да има предност у односу на сваки други закон који није у складу с њим, да је Европска конвенција, у складу са чланом II/2


Устава Босне и Херцеговине, надређена било којем домаћем закону, а да су сви органи власти у Босни и Херцеговини, према члану II/6 Устава Босне и Херцеговине, дужни примјењивати права гарантована у Европској конвенцији.

36. У конкретном случају, посматрајући наведену законску одредбу члана 97 Закона о прекршајима која ограничава подношење захтјева за понављање прекршаја на шест мјесеци од дана његове правоснажности, а при том чланом 96 истог закона као неке од основа за понављање поступка тај закон у ст. 4 и 5 предвиђа доношење одлуке Уставног суда или Европског суда којима су у вези с прекршајним поступком утврђена кршења људских права, као и сазнање нових чињеница и доказа који би, да су у вријеме када су прекршајна рјешења донесена били познати, утицали на другачију одлуку суда у прекршајном поступку, Уставни суд сматра да наведена законска одредба не задовољава стандарде права на правично суђење. Наиме, уколико се анализира садржај напријед поменутих одредби члана 96 ст. 4 и 5 Закона о прекршајима које се односе на сазнање нових чињеница и доказа (...), из истих несумњиво произлази да се као нове чињенице и докази могу сматрати и судске одлуке и одлуке управних органа које могу бити донесене у међувремену и којима се укидају одлуке које су представљале основ за доношење прекршајних рјешења. Истовјетна ситуација је и са одлукама Уставног суда и Европског суда којима се утврђују кршења људских права у тој врсти поступака.

37. Уставни суд сматра да је законодавац, постављајући чланом 97 Закона о прекршајима рок од шест мјесеци од правоснажности прекршајног рјешења за подношење захтјева за понављање прекршајног поступка из напријед наведених разлога предвиђених чланом 96 ст. 4 и 5 истог закона, посредно одредио и рок у којем су редовни судови, а након њих и Уставни суд (па и Европски суд) дужни да донесу своје одлуке које би могле бити од утицаја на другачије рјешавање прекршајног поступка. При том, евидентно, није вођено рачуна о реалном стању у правосуђу и ситуацији када су редовни судови претрпани предметима због чега је нереално очекивање законодавца да се судски (или управни) поступак окончају у овако изузетно кратком року. Уставни суд због наведеног сматра да оваквим законским рјешењем није успостављена правична равнотежа између јавних интереса који се штите релевантним законима (у овом случају Законом о прекршајима) и интереса појединаца везаних за заштиту њихових права која су загарантована одговарајућим инструментима за заштиту људских права и основних слобода.

38. Дакле, Уставни суд сматра да је, из наведених разлога, те ради ефикасне заштите права апеланата на правично суђење неопходно укинути оспорене одлуке и наложити Кантоналном суду да донесе нове одлуке које неће кршити људска права апеланата. При томе, Уставни суд поново подсјећа на то да су сви органи јавне власти у Босни и Херцеговини у оквиру своје надлежности дужни директно примјењивати стандарде основних људских права и слобода из Устава Босне и Херцеговине и Европске конвенције, који имају супремацију у односу на законе. Такође, Уставни суд сматра да је неопходно наложити и Влади ФБиХ да предузме одговарајуће мјере како би се обезбиједило поштовање уставног права на правично суђење у смислу ове одлуке и у свим другим релевантним случајевима.

39. Због свега наведеног Уставни суд сматра да квалитет одредбе члана 97 Закона о прекршајима не задовољава стандарде права на правично суђење, те су због тога наводи апеланата основани.

40. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је у конкретном случају прекршено право апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.


41. Апеланти сматрају да им је оспореним одлукама прекршено и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције и право из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције. С обзиром на елаборацију из претходних тачака ове одлуке те утврђено кршење права на правично суђење, те како апеланти кршење права на имовину, права на дјелотворан правни лијек и права из члана II/4 Устава Босне и Херцеговине и члана 14 Европске конвенције везују за кршење права на правично суђење, Уставни суд сматра да нема потребе посебно разматрати и ове наводе.


42. Уставни суд закључује да постоји кршење права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када Законом о прекршајима није успостављена правична равнотежа између захтјева јавног интереса и захтјева да се заштити право појединца на правично суђење, те да закон примијењен у конкретном случају не испуњава законски квалитет у мјери у којој би се поштовали стандарди из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.

43. На основу члана 59 ст. (1) и (2) и члана 62 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





predmetu broj AP 1048/14, rješavajući apelaciju Ifete Aganović i dr., na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. stav (3) tačka c), člana 57. stav (2) tač. a) i b) i člana 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, potpredsjednik Zlatko M. Knežević, potpredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudija Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 11. januara 2017. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Silve Belegić-

Perčinlić, Velida Buraka, Gorana Dujića, Suade Kahrić, Ajde Kurić, Nedeljke Ramljak-Mađar, Raseme Šerbo-Orman, Dubravke Piplice, Lazarele Porić, Hitke Sadiković, Jasne Sofović, Zdenke Vidović i Miralema Živkovića podnesena protiv Presude Vrhovnog suda FBiH broj 46 0 P 008391 12 Rev od 3. decembra 2013. godine i Presude Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 46 0 P 008391 10 Gž od 9. novembra 2011. godine.


Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Ifete Aganović, Halise Bašagić, Alme Islamović, Ivana Matišića, Indire Pašić-Balić, Samire Semiz, Jasmine Tahirović, Josipa Topića, Azera Ulemića, Selme Voloder-Kadrić i Milice Vukić podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 46 0 P 008391 10 Gž od 9. novembra 2011. godine zbog proteka roka za podnošenje apelacije.



1. Ifeta Aganović, Halisa Bašagić, Alma Islamović, Ivan Matišić, Indira Pašić-Balić, Samira Semiz, Jasmina Tahirović, Josip Topić, Azer Ulemić, Selma Voloder-Kadrić, Milica Vukić, Silva Belegić-Perčinlić, Velid Burak, Goran Dujić, Suada Kahrić, Ajda Kurić, Nedeljka Ramljak-Mađar, Rasema Šerbo-Orman, Dubravka Piplica, Lazarela Porić, Hitka Sadiković, Jasna Sofović, Zdenka Vidović i Miralem Živković (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Travnika, koje zastupa Irsan Kukić, advokat iz Travnika, podnijeli su 4. marta 2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda FBiH (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 46 0 P 008391 12 Rev od 3. decembra 2013. godine i Presude Kantonalnog suda u Novom Travniku (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 46 0 P 008391 10 Gž od 9. novembra 2011. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Kantonalnog javnog pravobranilaštva u Vitezu (u daljnjem tekstu: Pravobranilaštvo) zatraženo je 11. novembra 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor 18. novembra 2015. godine, a Kantonalni sud 27. novembra 2015. godine, dok Pravobranilaštvo nije dostavilo odgovor na apelaciju.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Presudom Općinskog suda u Bugojnu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) usvojen je tužbeni zahtjev apelanata i obavezan Srednjobosanski kanton (u daljnjem tekstu: tuženi) da apelantima na ime neisplaćenih naknada za topli obrok, prijevoz, jubilarne nagrade i dežurstvo za periode precizirane u presudi isplati ukupan iznos od 316.153,27 KM prema specifikaciji za svakog apelanta posebno navedenoj u presudi sa zakonskim zateznim kamatama na navedene iznose počev od 23. decembra 2008. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do konačne isplate, kao i da im naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.745,90 KM sa zakonskom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da su apelanti zaposlenici Općinskog suda u Travniku, na radnim mjestima sudija, dodatnih sudija i stručnih saradnika i da im u periodu od 1. januara 2006. godine pa do 31. oktobra 2008. godine, odnosno u periodu preciziranom za svakog apelanta posebno (a koji je u okviru navedenog razdoblja) nisu isplaćivane naknade za topli obrok, jubilarne nagrade, prijevoz i dežurstva. S tim u vezi je navedeno da pitanja navedenih naknada nisu bila regulirana posebnim propisima, niti posebno zabranjena ili isključena, tako da taj sud smatra da apelanti imaju pravo na navedene naknade, i to shodno odredbama člana 17. (topli obrok), člana 22. (prijevoz), člana 8. (prekovremeni rad), koje su

propisane Općim kolektivnim ugovorom iz 2000. godine i članom 12. alineja 1, te čl. 17. i 18. Općeg kolektivnog ugovora koji je obavezujući, kako je to propisano članom 2. za sve poslodavce organa uprave, policiju, javne ustanove i druge pravne subjekte. Navedeno je i da je nedostatak pravnih propisa moguće prevazići aktima tuženog koji se odnose na ostale službenike i namještenike tuženog u vezi sa isplatama, što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Imajući u vidu navedeno, Općinski sud je donio presudu kao u dispozitivu.

6. Protiv navedene presude tuženi je podnio žalbu Kantonalnom sudu, koji je Presudom broj 46 0 P 008391 10 Gž od 9. novembra 2011. godine žalbu uvažio i preinačio prvostepenu presudu na način da su odbijeni tužbeni zahtjevi apelanata kao neosnovani. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da u prvostepenom postupku nije bila sporna činjenica da su apelanti u utuženim periodima obavljali funkcije sudija, odnosno stručnih saradnika u Općinskom sudu u Travniku, te da nije bila sporna ni činjenica da tuženi apelantima u tom periodu nije isplaćivao naknade za ishranu u toku rada, za prijevoz na posao i s posla, za dežurstvo i jubilarne nagrade. Tuženi je osporavao ove navode ističući da ne postoji pravni osnov na temelju kojeg bi bio obavezan da apelantima kao nosiocima sudijske funkcije isplaćuje ove naknade. Prvostepeni sud je pravilno, prema mišljenju Kantonalnog suda, zaključio da je članom 2. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o sudijskoj i tužilačkoj funkciji u Federaciji BiH ("Službene novine FBiH" broj 63/03, u daljnjem tekstu: Zakon o izmjenama i dopunama Zakona) izmijenjen član 41. Zakona o sudijskoj i tužilačkoj funkciji u Federaciji BiH, tako da sudija, odnosno tužilac ima pravo na naknadu otpremnine pri odlasku u penziju, regres za godišnji odmor i jubilarnu nagradu iz čega, prema mišljenju tog suda, proizlazi da sudija, odnosno tužilac od dana stupanja na snagu tog zakona nema pravo na naknadu za ishranu u toku rada, odnosno naknadu za prijevoz na posao i sa posla, kao i da je spomenuta izmjena Zakona o sudijskoj i tužilačkoj funkciji u Federaciji BiH stupila na snagu 17. decembra 2003. godine.

7. Dalje je navedeno da je Ustavni sud Federacije BiH, odlučujući o zahtjevu za utvrđivanje ustavnosti spomenutog Zakona o izmjenama i dopunama Zakona, donio Presudu pod brojem U 3/04 od 1. juna 2004. godine kojom je utvrdio da ovaj zakon nije u skladu sa Ustavom Federacije BiH u dijelu koji se odnosi na sudije sudova Federacije BiH, ali je, istovremeno, u stavu 2. iste presude utvrdio da se navedeni zakon može primjenjivati najduže šest mjeseci od dana objavljivanja ove presude u "Službenim novinama Federacije BiH", pa kako je navedena presuda Ustavnog suda Federacije BiH objavljena u "Službenim novinama Federacije BiH" broj 35/04, to se, prema obrazloženju Kantonalnog suda, spomenuti zakon na osnovu kojeg sudijama pripada naknada za ishranu u toku rada, odnosno prijevoz na posao i sa posla može primjenjivati najduže šest mjeseci od dana objavljivanja u "Službenim novinama Federacije BiH", tj. do 3. januara 2005. godine.

8. Prema obrazloženju, Zakonom o plaćama i drugim naknadama sudija i tužilaca u Federaciji BiH ("Službene novine FBiH" broj 72/05, u daljnjem tekstu: Zakon o plaćama), koji je donio Visoki predstavnik, te koji je usvojio i Parlament Federacije BiH ("Službene novine FBiH" broj 22/09), koji se primjenjuje od 1. januara 2006. godine, propisano je da sudije i tužioci za svoj rad imaju pravo na plaću, plaćeni godišnji odmor i odsustva za zadovoljavanje vjerskih potreba, plaćena odsustva, naknade prilikom odlaska u penziju, zdravstveno i penzijsko osiguranje, naknade za putne troškove edukacije, te naknade za upućivanje na rad u drugi sud. Prvostepeni sud, prema mišljenju Kantonalnog suda, pravilno je zaključio da citiranim zakonskim odredbama nisu propisane predmetne naknade koje apelanti u konkretnom slučaju potražuju, ali da je, prema mišljenju


Kantonalnog suda, prvostepeni sud pogrešno primijenio materijalno pravo kada je apelantima, i pored navedenih zakonskih određenja, dosudio naknade prijevoza na posao i sa posla, naknade za ishranu u toku rada, naknade za dežurstvo u službi i jubilarne nagrade u utuženom periodu na šta osnovano, prema mišljenju tog suda, ukazuju žalbeni navodi tuženog. Ovo iz razloga, kako je obrazloženo, što su plaće i druge naknade koje pripadaju sudijama u predmetnom periodu (od 1. januara 2006. godine do 31. oktobra 2008. godine) regulirane Zakonom o plaćama, kao lex specialis propisom, tako da se ne mogu prihvatiti navodi prvostepenog suda, dati na petoj, šestoj i sedmoj strani obrazloženja prvostepene presude, da sudije ostvaruju pravo na naknade koje nisu propisane spomenutim zakonom prema općim propisima, odnosno prema Općem kolektivnom ugovoru za teritoriju Federacije BiH iz 2005. godine, te Kolektivnom ugovoru za službenike organa uprave i sudske vlasti u Federaciji iz 2000. godine s obzirom na to da sudije nisu zaposlenici iz člana 1. Općeg kolektivnog ugovora za teritoriju Federacije BiH, niti su oni službenici da bi se primijenio Kolektivni ugovor za službenike organa uprave i sudske vlasti u Federaciji BiH. Imajući u vidu navedeno, Kantonalni sud je donio presudu kao u dispozitivu.

9. Protiv navedene presude apelanti su izjavili reviziju Vrhovnom sudu, koji je Presudom broj 46 0 P 008391 12 Rev od 3. decembra 2013. godine u stavu 1. reviziju apelanata Ifete Aganović, Halise Bašagić, Alme Islamović, Ivana Matišića, Indire Pašić-Balić, Samire Semiz, Jasmine Tahirović, Josipa Topića, Azera Ulemića, Selme Voloder-Kadrić i Milice Vukić odbacio kao nedopuštene, a u stavu 2. revizije apelanata Silve Belegić-Perčinlić, Velida Buraka, Gorana Dujića, Suade Kahrić, Ajde Kurić, Nedeljke Ramljak-Mađar, Raseme Šerbo-Orman, Dubravke Piplice, Lazarele Porić, Hitke Sadiković, Jasne Sofović, Zdenke Vidović i Miralema Živkovića odbio kao neosnovane, dok je stavom 3. dopunu revizije u odnosu na sve apelante odbacio kao neblagovremenu. U obrazloženju je navedeno da su apelanti navedeni u 1. stavu izreke ove presude formalni suparničari (član 36. stav 1. u vezi sa članom 365. ZPP), pa se dopustivost revizije ocjenjuje s obzirom na vrijednost pobijanog dijela pravomoćne presude svakog od pojedinih suparničara, a ne po njihovom zbroju. Visina pobijanog dijela drugostepene presude za te apelante, kako je naveo Vrhovni sud, ne prelazi 10.000,00 KM, što znači da imovinski cenzus, kao kriterij uvjeta dopustivosti revizije u smislu člana 237. stav 2. ZPP, nije ostvaren, pa, stoga, u odnosu na njih revizija iz ovog zakonskog osnova nije dozvoljena. Prema ocjeni ovog suda, nisu ispunjene ni zakonske pretpostavke iz stava 3. člana 237. ZPP, jer izuzetno odlučivanje o reviziji ne bi bilo značajno za primjenu prava u drugim slučajevima. Zbog navedenih razloga, ovaj sud je reviziju apelanata iz stava 1. presude ocijenio nedopuštenom i primjenom člana 247. ZPP je odbacio.

10. Vrhovni sud je, dalje, u odnosu na revizije apelanata navedenih u stavu 2. izreke te presude naveo da je drugostepeni sud, i prema ocjeni ovog suda, pravilno primijenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtjev pozivajući se na Zakon o plaćama i zaključio da je u konkretnom slučaju taj zakon lex specialis u odnosu na druge propise, te da se isključivo prema tom zakonu odlučuje o pravu na naknade koje apelanti potražuju u ovom sporu. Zakon o plaćama, kako je naveo taj sud, ne sadrži niti jednu odredbu kojom je regulirano pravo sudija i tužilaca na naknade koje su predmet spora, te da to što apelanti smatraju da odredbama ovog zakona nije isključeno pravo sudija na predmetne naknade, ne znači istovremeno da im to pravo i pripada. Prema obrazloženju Vrhovnog suda, odredbe Zakona o plaćama ne upućuju na primjenu drugih propisa, kao što je to bilo za vrijeme važenja Zakona o sudijskoj i tužilačkoj funkciji u Federaciji BiH iz 2000. godine. Naime, Zakonom iz 2000. godine

je bilo propisano da sudije imaju prava i na naknade predmetnog spora, ali nije bila propisana visina, da bi se odredbe kojim se ta prava utvrđuju mogle primijeniti. Zbog toga je, kako je obrazloženo, u odlukama Ustavnog suda BiH broj AP 1615/06 od 28. oktobra 2008. godine i broj AP 2587/05 od 23. maja 2007. godine, na koje se apelanti pozivaju, odlučeno da u obzir dolazi primjena drugih propisa (za određivanje visine naknada) s napomenom da su se u tim konkretnim predmetima zahtjevi odnosili na potraživanje plaća za juni i juli 2000. godine i potraživanje naknade za regres za period od 2000. do 2003. godine. Dakle, ove situacije, prema mišljenju Vrhovnog suda, nisu identične sa konkretnim predmetom, jer je važećim Zakonom o plaćama isključeno pravo sudija na predmetne naknade. Odredbom člana 17. Zakona o plaćama, kojom je propisano da odredbe sadržane u drugim zakonima, propisima ili odlukama Federacije BiH koje su u suprotnosti sa odredbama ovog zakona prestaju da važe danom stupanja na snagu ovog zakonskog propisa, direktno je isključena primjena propisa na koje se apelanti pozivaju i na kojima temelje svoj tužbeni zahtjev. Stoga je, prema mišljenju tog suda, neosnovano pozivanje apelanata i na navedene odluke Ustavnog suda BiH, odnosno druge propise prema kojima bi sudijama pripadalo pravo na naknade koje potražuju. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je donio presudu kao u dispozitivu.


11. Apelanti smatraju da im je osporenim presudama prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija) i pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju. Kršenje navedenih prava apelanti vide u proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. Smatraju da su navedene presude donesene na njihovu štetu, jer je nesporno da su kolektivnim ugovorima predviđene isplata i naknada koje apelanti potražuju od tuženog. Navode da je, zbog toga, pravilna presuda prvostepenog suda kojom su im te naknade bile dosuđene a čemu u korist govore i odluke Ustavnog suda BiH br. AP 1615/06 i AP 2587/05.


12. Vrhovni sud je naveo da u postupku nije bilo kršenja prava na koja se apelanti pozivaju, te da apelaciju treba odbiti kao neosnovanu.

13. Kantonalni sud je naveo da su navodi neosnovani, te da apelaciju treba odbiti, jer u postupku nije bilo kršenja prava apelanata zagarantiranih Ustavom i drugim aktima.


14. U Zakonu o plaćama i naknadama sudija i tužilaca u FBiH ("Službene novine FBiH" broj 72/05) relevantne odredbe glase:

Član 11. Naknada prilikom odlaska u penziju

Sudije i tužioci imaju pravo na jednu osnovnu mjesečnu plaću kao naknadu prilikom odlaska u penziju, kao što je to propisano u članu 2. odnosno 3 ovog Zakona.

Član 14. Naknada za putne troškove

Sudije, tužioci i stručni saradnici iz člana 4. ovog Zakona imaju pravo na naknadu za putne troškove u skladu sa propisima o unutrašnjem poslovanju suda ili tužilaštva i odobrenim budžetom suda odnosno tužilaštva.


Član 15. Naknada za troškove edukacije

Sudije i tužioci imaju pravo na naknadu za troškove nastale u toku edukacije u skladu sa propisima o unutrašnjem poslovanju suda ili tužilaštva i odobrenim budžetom suda odnosno tužilaštva.

Član 16. Naknada za upućivanje u drugi sud sa ili bez pristanka sudije

U slučajevima upućivanja sudije da vrši dužnost sudije u drugom sudu u skladu sa članom 50. ili 51. Zakona o Visokom sudskom i tužilačkom vijeću, taj sudija ima pravo na naknadu za troškove u skladu sa odredbama koje donese Visoko sudsko i tužilačko vijeće u saradnji sa Ministarstvom pravde Federacije BiH.

VI. Dopustivost


16. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

Dopustivost apelacije u vezi sa apelantima u odnosu na koje je revizija odbijena

17. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom u odnosu na ove apelante je Presuda Vrhovnog suda broj 46 0 P 008391 12 Rev od 3. decembra 2013. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporenu presudu apelanti su primili 6. januara 2014. godine, a apelacija je podnesena 4. marta 2014. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

18. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija u odnosu na navedene apelante ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

Dopustivost apelacije u vezi sa apelantima u odnosu na koje je revizija odbačena

19. Ustavni sud podsjeća da je, kao što je već rečeno, u odnosu na poimenično navedene apelante Vrhovni sud Presudom broj 46 0 P 008391 12 Rev od 3. decembra 2013. godine reviziju odbacio kao nedopuštenu zbog neispunjavanja imovinskog cenzusa od 10.000,00 KM. S tim u vezi, Ustavni sud podsjeća da je u ovakvim slučajevima konačna odluka po kojoj Ustavni sud utvrđuje dopustivost apelacije posljednja odluka kojom je odlučeno o meritumu predmeta. U konkretnom slučaju, u odnosu na apelante kojima je predmetnom presudom Vrhovnog suda revizija odbačena, konačna odluka je Presuda Kantonalnog suda broj 46 0 P 008391 10 Gž od 9. novembra 2011. godine.

20. S tim u vezi, ispitujući dopustivost apelacije u odnosu na ovu odluku, Ustavni sud je pošao od odredaba člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. stav (1) i stav (3) tačka c) Pravila Ustavnog suda.

21. Član VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u

pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kad ona postanu

predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

22. Član 18. stav (1) i stav (3) tačka c) Pravila Ustavnog suda glasi:

1) Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

(3) Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih slučajeva:

c) protekao je rok za podnošenje apelacije; 23. S obzirom na to da su predmetnu presudu navedeni

apelanti primili 29. novembra 2011. godine, a apelacija je podnesena 4. marta 2014. godine, tj. nakon proteka roka od 60 dana, koji je propisan članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud zaključuje da je apelacija u odnosu na poimenično navedene apelante podnesena nakon proteka roka za podnošenje apelacije. U skladu sa navedenim, Ustavni sud je zaključio da je apelacija u ovom dijelu podnesena neblagovremeno, odnosno nakon proteka roka od 60 dana od dana kada su apelanti primili osporenu presudu.

VII. Meritum

24. Apelanti pobijaju navedene presude, tvrdeći da su tim presudama prekršena njihova prava iz člana II/3.e) i k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.





26. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim, zakonom ustanovljenim sudom.

27. Predmetni postupak se odnosi na postupak po tužbi apelanata za naknadu potraživanja na ime toplog obroka, jubilarnih nagrada, dežurstava i prijevoza, dakle, na predmet građanskopravne prirode, pa su član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjivi u ovom predmetu.

28. Apelanti, dakle, smatraju da nisu imali pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih


prava ili prava iz Evropske konvencije u postupku pred redovnim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati da li je postupak u cjelini bio pravičan u smislu člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. maja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05).

29. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je u svojoj praksi već rješavao slično činjenično i pravno pitanje u Odluci broj AP 2656/09 (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 2656/09 od 5. novembra 2013. godine, dostupnu na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U navedenoj odluci Ustavni sud je rješavao pitanje prava apelanata na naknadu toplog obroka i prijevoza za period od 1. januara do 31. augusta 2005. godine, te navedene apelacije odbio kao neosnovane. U navedenoj odluci Ustavni sud je, između ostalog, naglasio da je "presudom Ustavnog suda FBiH broj U 28/11 od 24. januara 2012. godine utvrđeno da je Zakon o plaćama i drugim naknadama sudija i tužilaca u FBiH ('Službene novine FBiH' br. 72/05 i 22/09) u dijelu koji se odnosi na naknade sudija, tužilaca i stručnih saradnika u suprotnosti sa Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine. Naloženo je Parlamentu FBiH da u roku od šest mjeseci od dana objavljivanja presude u 'Službenim novinama FBiH' dopuni navedeni zakon poštujući ustavni princip jednakosti pred zakonom i da regulira prava sudija, tužilaca i stručnih saradnika na: naknadu troškova ishrane, naknadu troškova prijevoza na posao i sa posla, naknadu za prekovremeni rad, rad u neradne dane, noćni rad i rad u dane državnih praznika, naknadu zbog bolesti ili povrede, naknadu troškova za slučaj smrti, teške bolesti ili invalidnosti, naknadu za porodiljski dopust i na otpremninu prilikom odlaska u penziju kao i ostalim budžetskim korisnicima. Odbijen je zahtjev za utvrđivanje naknada za odvojeni život, za troškove selidbe i za jubilarnu nagradu. Određeno je da, u slučaju da Parlament FBiH ne postupi po nalogu Ustavnog suda FBiH i u ostavljenom roku ne izvrši dopunu navedenog zakona, pravo na navedene naknade sudija, tužilaca i stručnih saradnika će biti rješavano shodnom primjenom propisa kojim su uređene naknade izabranih zvaničnika, nosilaca izvršnih funkcija i savjetnika u organima zakonodavne i organima izvršne vlasti u Federaciji Bosne i Hercegovine, državnih službenika i namještenika u organima državne službe Federacije Bosne i Hercegovine, pravobranilaca, službenika sudske policije i zatvorskih policajaca-stražara u kazneno-popravnim zavodima FBiH. Iz obrazloženja presude proizlazi da je predmetni zahtjev za utvrđivanje ustavnosti navedenog zakona podnio Kantonalni sud u Tuzli. Ustavni sud FBiH je naveo da su se odredbe o naknadama koje su bile propisane Zakonom o sudijskoj i tužilačkoj funkciji mogle primjenjivati samo do donošenja Zakona o plaćama i drugim naknadama sudija i tužilaca u FBiH, jer su njegovim stupanjem na snagu te odredbe, kao suprotne Zakonu o plaćama i drugim naknadama sudija i tužilaca u FBiH, prestale da važe. Prema mišljenju Ustavnog suda FBiH, navedeno znači da Zakon o sudijskoj i tužilačkoj funkciji u FBiH ne može biti osnov za dosuđivanje bilo kakvih naknada pred redovnim sudovima".

30. U odluci je, također, navedeno da je Parlament FBiH, radi izvršenja Presude broj U 28/11 od 24. januara 2012. godine, donio Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o plaćama i drugim naknadama sudija i tužilaca u FBiH, koji je objavljen u "Službenim novinama FBiH" broj 55 od 17. jula 2013. godine. Propisano je da navedeni zakon stupa na snagu narednog dana od dana objavljivanja u "Službenim novinama FBiH". Međutim, navedeni zakon nema retroaktivno djejstvo, već djeluje ex nunc.

31. S tim u vezi, Ustavni sud u konkretnom slučaju zapaža da su apelanti podnijeli tužbeni zahtjev za naknadu potraživanja na ime toplog obroka, jubilarnih nagrada, dežurstava i prijevoza za period od 1. januara 2006. godine do 31. oktobra 2008. godine. Redovni sudovi su odbili tužbeni zahtjev apelanata pozivajući se

na Zakon o plaćama koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, a prema kojem apelanti nemaju pravo na naknadu za topli obrok, jubilarne nagrade, dežurstva i prijevoz za utuženi period. Ustavni sud primjećuje da su se redovni sudovi u osporenim presudama osvrnuli i na navedenu Odluku Ustavnog suda FBiH broj U 3/04 od 1. juna 2004. godine kojom je utvrđeno da navedeni zakon nije saglasan sa Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine.

32. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je, nakon Odluke Ustavnog suda FBiH broj U 3/04 od 1. juna 2004. godine, navedeni sud, kako je navedeno i u Odluci broj AP 2656/09, donio Odluku broj U 28/11 od 24. januara 2012. godine kojom je utvrdio da je neustavan navedeni Zakon o plaćama u dijelu koji se odnosi i na naknade troškova ishrane i troškova prijevoza sudija, tužilaca i stručnih saradnika. U svojoj odluci Ustavni sud FBiH je ukazao na to da su se odredbe o naknadama koje su bile propisane Zakonom o sudijskoj i tužilačkoj funkciji u FBiH mogle primjenjivati samo do donošenja Zakona o plaćama koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine. Prema mišljenju Ustavnog suda FBiH izraženom u navedenoj presudi, navedeno znači da Zakon o sudijskoj i tužilačkoj funkciji ne može biti osnov za dosuđivanje bilo kakvih naknada pred redovnim sudovima.

33. Ustavni sud je u Odluci broj AP 2656/09, dalje, naveo da je, radi izvršenja odluke Ustavnog suda FBiH, Parlament FBiH donio Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o plaćama i drugim naknadama koji je stupio na snagu 18. jula 2013. godine. Odredbama člana 6a. i 6b. navedenog zakona propisane su naknade za ishranu i prijevoz nosiocima navedenih funkcija. Ustavni sud je u navedenoj Odluci broj AP 2656/09, također, podsjetio da se, u suštini, istim ustavnopravnim pitanjem bavio u svojoj Odluci broj U 7/12 (vidi Odluku Ustavnog suda broj U 7/12 od 30. januara 2013. godine, dostupnu na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Naime, navedenu odluku Ustavni sud je donio povodom zahtjeva Suda Bosne i Hercegovine za ocjenu kompatibilnosti Zakona o plaćama i drugim naknadama u sudskim i tužilačkim institucijama na nivou Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 90/05 i 32/07). Ustavni sud je ustanovio da navedeni zakon nije u skladu sa odredbama člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine i odredbama člana II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u vezi sa članom 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, članom 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i članom 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, jer ne sadrži odredbe u pogledu naknada na ime troškova prijevoza, toplog obroka i odvojenog života.

34. Ustavni sud je, s tim u vezi, u Odluci broj AP 2656/09 zaključio da, pošto su apelanti u tom predmetu zahtijevali naknade za period od 1. januara do 31. oktobra 2005. godine u kojem zakonom nije bila predviđena isplata tih naknada, nema ništa što bi ukazivalo da su redovni sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtjev apelanata.

35. S tim u vezi, Ustavni sud primjećuje da se i u konkretnom slučaju sve navedene odluke koje bi išle u prilog apelantima odnose na vrijeme nakon perioda, odnosno prije perioda za koji apelanti traže navedene naknade (kao što je bio slučaj i u predmetu broj AP 2656/09), pa se, stoga, Ustavni sud, umjesto posebnog obrazloženja ove odluke, poziva na obrazloženje navedeno u njegovoj Odluci broj AP 2656/09. Pri tome Ustavni sud još jednom upućuje na odredbe navedenog Zakona o plaćama citirane u prethodnim tačkama ove odluke iz kojih jasno proizlazi da naknade koje su apelanti potraživali nisu bile predviđene tim zakonom, a da izmjene tog zakona koje je donijelo zakonodavno tijelo i kojima su ove naknade predviđene ne djeluju retroaktivno, nego od dana donošenja izmjena Zakona.


36. Dakle, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud u razlozima odluka redovnih sudova ne može naći elemente koji bi ukazivali na nepravilnost ili arbitrarnost u njihovom donošenju s obzirom na to da su redovni sudovi (Kantonalni sud i Vrhovni sud) dali jasna obrazloženja za svoje zaključke zbog čega apelantima ne pripada pravo na naknadu troškova ishrane, jubilarne nagrade, dežurstva i prijevoza za utuženi period. Do ovakvog zaključka Ustavni sud je došao analizirajući osporene presude i propise na kojima su zasnovane, te dovodeći ih u vezu sa stavovima usvojenim u Odluci broj AP 2656/09.

37. Na osnovu navedenog, Ustavni sud zaključuje da su neosnovani navodi apelanata o proizvoljnoj primjeni materijalnog prava, te da apelantima nije prekršeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

38. Apelanti smatraju da im je, zbog proizvoljne primjene materijalnog prava, prekršeno i pravo na imovinu. S obzirom na to da apelanti kršenje ovog prava vezuju za proizvoljnu primjenu materijalnog prava, odnosno kršenje prava na pravično suđenje, a Ustavni sud je utvrdio da to pravo nije prekršeno, Ustavni sud smatra da su i ovi navodi apelanata neosnovani, te da nije bilo kršenja prava apelanata na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

VIII. Zaključak

39. Nema kršenja prava apelanata na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije kada u obrazloženju osporenih odluka nema ničega što ukazuje na to da su redovni sudovi proizvoljno primijenili relevantne propise na štetu apelanata, te kada su za svoje odlučenje dali jasne i argumentirane razloge.

40. Nema kršenja ni prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada apelanti kršenje ovog prava vezuju za proizvoljnu primjenu materijalnog prava, odnosno kršenje prava na pravično suđenje a Ustavni sud je utvrdio da to pravo nije prekršeno.

41. Na osnovu člana 59. st. (1) i (3) i člana 18. stav (3) tačka c) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 1048/14, rješavajući apelaciju Ifete Aganović i dr., na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. stavak (3) točka c), članka 57. stavak (2) toč. a) i b) i članka 59. st. (1) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine-prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:

Mirsad Ćeman, predsjednik Mato Tadić, dopredsjednik Zlatko M. Knežević, dopredsjednik Valerija Galić, sutkinja Miodrag Simović, sudac Seada Palavrić, sutkinja na sjednici održanoj 11. siječnja 2017. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Silve Belegić-

Perčinlić, Velida Buraka, Gorana Dujića, Suade Kahrić, Ajde Kurić, Nedeljke Ramljak-Mađar, Raseme Šerbo-Orman, Dubravke Piplice, Lazarele Porić, Hitke Sadiković, Jasne Sofović, Zdenke Vidović i Miralema Živkovića podnesena protiv Presude Vrhovnog suda FBiH broj 46 0 P 008391 12 Rev od 3. prosinca 2013. godine i Presude Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 46 0 P 008391 10 Gž od 9. studenog 2011. godine.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Ifete Aganović, Halise Bašagić, Alme Islamović, Ivana Matišića, Indire Pašić-Balić, Samire Semiz, Jasmine Tahirović, Josipa Topića, Azera Ulemića, Selme Voloder-Kadrić i Milice Vukić podnesena protiv Presude Kantonalnog suda u Novom Travniku broj 46 0 P 008391 10 Gž od 9. studenog 2011. godine zbog proteka roka za podnošenje apelacije.



1. Ifeta Aganović, Halisa Bašagić, Alma Islamović, Ivan Matišić, Indira Pašić-Balić, Samira Semiz, Jasmina Tahirović, Josip Topić, Azer Ulemić, Selma Voloder-Kadrić, Milica Vukić, Silva Belegić-Perčinlić, Velid Burak, Goran Dujić, Suada Kahrić, Ajda Kurić, Nedeljka Ramljak-Mađar, Rasema Šerbo-Orman, Dubravka Piplica, Lazarela Porić, Hitka Sadiković, Jasna Sofović, Zdenka Vidović i Miralem Živković (u daljnjem tekstu: apelanti) iz Travnika, koje zastupa Irsan Kukić, odvjetnik iz Travnika, podnijeli su 4. ožujka 2014. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Vrhovnog suda FBiH (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 46 0 P 008391 12 Rev od 3. prosinca 2013. godine i Presude Kantonalnog suda u Novom Travniku (u daljnjem tekstu: Kantonalni sud) broj 46 0 P 008391 10 Gž od 9. studenog 2011. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Vrhovnog suda, Kantonalnog suda i Kantonalnog javnog pravobraniteljstva u Vitezu (u daljnjem tekstu: Pravobrani-teljstvo) zatraženo je 11. studenog 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud je dostavio odgovor 18. studenog 2015. godine, a Kantonalni sud 27. studenog 2015. godine, dok Pravobraniteljstvo nije dostavilo odgovor na apelaciju.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelanata i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Presudom Općinskog suda u Bugojnu (u daljnjem tekstu: Općinski sud) usvojen je tužbeni zahtjev apelanata i obvezan Srednjobosanski kanton (u daljnjem tekstu: tuženi) da apelantima na ime neisplaćenih naknada za topli obrok, prijevoz, jubilarne nagrade i dežurstvo za razdoblja precizirana u presudi isplati ukupan iznos od 316.153,27 KM prema specifikaciji za svakog apelanta posebice navedenoj u presudi sa zakonskim zateznim kamatama na navedene iznose počevši od 23. prosinca 2008. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do konačne isplate, kao i da im naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.745,90 KM sa zakonskom kamatom počevši od dana presuđenja pa do konačne isplate. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da su apelanti uposlenici Općinskog suda u Travniku, na radnim


mjestima sudaca, dodatnih sudaca i stručnih suradnika i da im u razdoblju od 1. siječnja 2006. godine pa do 31. listopada 2008. godine, odnosno u razdoblju preciziranom za svakog apelanta posebice (a koje je u okviru navedenog razdoblja) nisu isplaćivane naknade za topli obrok, jubilarne nagrade, prijevoz i dežurstva. S tim u svezi je navedeno da pitanja navedenih naknada nisu bila regulirana posebnim propisima, niti posebice zabranjena ili isključena, tako da taj sud smatra da apelanti imaju pravo na navedene naknade, i to sukladno odredbama članka 17. (topli obrok), članka 22. (prijevoz), članka 8. (prekovremeni rad), koje su propisane Općim kolektivnim ugovorom iz 2000. godine i člankom 12. alineja 1, te čl. 17. i 18. Općeg kolektivnog ugovora koji je obvezujući, kako je to propisano člankom 2. za sve poslodavce tijela uprave, policiju, javne ustanove i druge pravne subjekte. Navedeno je i da je nedostatak pravnih propisa moguće prevazići aktima tuženog koji se odnose na ostale službenike i namještenike tuženog u svezi sa isplatama, što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Imajući u vidu navedeno, Općinski sud je donio presudu kao u dispozitivu.

6. Protiv navedene presude tuženi je podnio priziv Kantonalnom sudu, koji je Presudom broj 46 0 P 008391 10 Gž od 9. studenog 2011. godine priziv uvažio i preinačio prvostupanjsku presudu na način da su odbijeni tužbeni zahtjevi apelanata kao neutemeljeni. U obrazloženju je, između ostalog, navedeno da u prvostupanjskom postupku nije bila sporna činjenica da su apelanti u utuženim razdobljima obnašali funkcije sudaca, odnosno stručnih suradnika u Općinskom sudu u Travniku, te da nije bila sporna ni činjenica da tuženi apelantima u tom razdoblju nije isplaćivao naknade za ishranu u tijeku rada, za prijevoz na posao i s posla, za dežurstvo i jubilarne nagrade. Tuženi je osporavao ove navode ističući da ne postoji pravna osnova na temelju koje bi bio obvezan apelantima kao nositeljima sudačke funkcije isplatiti ove naknade. Prvostupanjski sud je pravilno, prema mišljenju Kantonalnog suda, zaključio da je člankom 2. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o sudačkoj i tužiteljskoj funkciji u Federaciji BiH ("Službene novine FBiH" broj 63/03, u daljnjem tekstu: Zakon o izmjenama i dopunama Zakona) izmijenjen članak 41. Zakona o sudačkoj i tužiteljskoj funkciji u Federaciji BiH, tako da sudac, odnosno tužitelj ima pravo na naknadu otpremnine pri odlasku u mirovinu, regres za godišnji odmor i jubilarnu nagradu iz čega, prema mišljenju tog suda, proizlazi da sudac, odnosno tužitelj od dana stupanja na snagu tog zakona nema pravo na naknadu za ishranu u tijeku rada, odnosno naknadu za prijevoz na posao i sa posla, kao i da je spomenuta izmjena Zakona o sudačkoj i tužiteljskoj funkciji u Federaciji BiH stupila na snagu 17. prosinca 2003. godine.

7. Dalje je navedeno da je Ustavni sud Federacije BiH, odlučujući o zahtjevu za utvrđivanje ustavnosti spomenutog Zakona o izmjenama i dopunama Zakona, donio Presudu pod brojem U 3/04 od 1. lipnja 2004. godine kojom je utvrdio da ovaj zakon nije sukladan Ustavu Federacije BiH u dijelu koji se odnosi na suce sudova Federacije BiH, ali je, istodobno, u stavku 2. iste presude utvrdio da se navedeni zakon može primjenjivati najdulje šest mjeseci od dana objave ove presude u "Službenim novinama Federacije BiH", pa kako je navedena presuda Ustavnog suda Federacije BiH objavljena u "Službenim novinama Federacije BiH" broj 35/04, to se, prema obrazloženju Kantonalnog suda, spomenuti zakon na temelju kojeg sucima pripada naknada za ishranu u tijeku rada, odnosno prijevoz na posao i sa posla može primjenjivati najdulje šest mjeseci od dana objave u "Službenim novinama Federacije BiH", tj. do 3. siječnja 2005. godine.

8. Prema obrazloženju, Zakonom o plaćama i drugim naknadama sudaca i tužitelja u Federaciji BiH ("Službene novine FBiH" broj 72/05, u daljnjem tekstu: Zakon o plaćama), koji je

donio Visoki predstavnik, te koji je usvojio i Parlament Federacije BiH ("Službene novine FBiH" broj 22/09), koji se primjenjuje od 1. siječnja 2006. godine, propisano je da suci i tužitelji za svoj rad imaju pravo na plaću, plaćeni godišnji odmor i odsustva za zadovoljavanje vjerskih potreba, plaćena odsustva, naknade prilikom odlaska u mirovinu, zdravstveno i mirovinsko osiguranje, naknade za putne troškove edukacije, te naknade za upućivanje na rad u drugi sud. Prvostupanjski sud, prema mišljenju Kantonalnog suda, pravilno je zaključio da citiranim zakonskim odredbama nisu propisane predmetne naknade koje apelanti u konkretnom slučaju potražuju, ali da je, prema mišljenju Kantonalnog suda, prvostupanjski sud pogrešno primijenio materijalno pravo kada je apelantima, i pored navedenih zakonskih određenja, dosudio naknade prijevoza na posao i sa posla, naknade za ishranu u tijeku rada, naknade za dežurstvo u službi i jubilarne nagrade u utuženom razdoblju na što utemeljeno, prema mišljenju tog suda, ukazuju prizivni navodi tuženog. Ovo iz razloga, kako je obrazloženo, što su plaće i druge naknade koje pripadaju sucima u predmetnom razdoblju (od 1. siječnja 2006. godine do 31. listopada 2008. godine) regulirane Zakonom o plaćama, kao lex specialis propisom, tako da se ne mogu prihvatiti navodi prvostupanjskog suda, dani na petoj, šestoj i sedmoj strani obrazloženja prvostupanjske presude, da suci ostvaruju pravo na naknade koje nisu propisane spomenutim zakonom prema općim propisima, odnosno prema Općem kolektivnom ugovoru za teritorij Federacije BiH iz 2005. godine, te Kolektivnom ugovoru za službenike tijela uprave i sudske vlasti u Federaciji iz 2000. godine obzirom na to da suci nisu uposlenici iz članka 1. Općeg kolektivnog ugovora za teritorij Federacije BiH, niti su oni službenici da bi se primijenio Kolektivni ugovor za službenike tijela uprave i sudske vlasti u Federaciji BiH. Imajući u vidu navedeno, Kantonalni sud je donio presudu kao u dispozitivu.

9. Protiv navedene presude apelanti su izjavili reviziju Vrhovnom sudu, koji je Presudom broj 46 0 P 008391 12 Rev od 3. prosinca 2013. godine u stavku 1. reviziju apelanata Ifete Aganović, Halise Bašagić, Alme Islamović, Ivana Matišića, Indire Pašić-Balić, Samire Semiz, Jasmine Tahirović, Josipa Topića, Azera Ulemića, Selme Voloder-Kadrić i Milice Vukić odbacio kao nedopuštene, a u stavku 2. revizije apelanata Silve Belegić-Perčinlić, Velida Buraka, Gorana Dujića, Suade Kahrić, Ajde Kurić, Nedeljke Ramljak-Mađar, Raseme Šerbo-Orman, Dubravke Piplice, Lazarele Porić, Hitke Sadiković, Jasne Sofović, Zdenke Vidović i Miralema Živkovića odbio kao neutemeljene, dok je stavkom 3. dopunu revizije u odnosu na sve apelante odbacio kao nepravodobnu. U obrazloženju je navedeno da su apelanti navedeni u 1. stavku izreke ove presude formalni suparničari (članak 36. stavak 1. u svezi sa člankom 365. ZPP), pa se dopustivost revizije ocjenjuje obzirom na vrijednost pobijanog dijela pravomoćne presude svakog od pojedinih suparničara, a ne po njihovom zbroju. Visina pobijanog dijela drugostupanjske presude za te apelante, kako je naveo Vrhovni sud, ne prelazi 10.000,00 KM, što znači da imovinski cenzus, kao kriterij uvjeta dopustivosti revizije u smislu članka 237. stavak 2. ZPP, nije ostvaren, pa, stoga, u odnosu na njih revizija iz ove zakonske osnove nije dozvoljena. Prema ocjeni ovog suda, nisu ispunjene ni zakonske pretpostavke iz stavka 3. članka 237. ZPP, jer iznimno odlučivanje o reviziji ne bi bilo značajno za primjenu prava u drugim slučajevima. Zbog navedenih razloga, ovaj sud je reviziju apelanata iz stavka 1. presude ocijenio nedopuštenom i primjenom članka 247. ZPP je odbacio.

10. Vrhovni sud je, dalje, u odnosu na revizije apelanata navedenih u stavku 2. izreke te presude naveo da je drugo-stupanjski sud, i prema ocjeni ovog suda, pravilno primijenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtjev pozivajući se na Zakon o plaćama i zaključio da je u konkretnom slučaju taj zakon


lex specialis u odnosu na druge propise, te da se isključivo prema tom zakonu odlučuje o pravu na naknade koje apelanti potražuju u ovom sporu. Zakon o plaćama, kako je naveo taj sud, ne sadrži niti jednu odredbu kojom je regulirano pravo sudaca i tužitelja na naknade koje su predmetom spora, te da to što apelanti smatraju da odredbama ovog zakona nije isključeno pravo sudaca na predmetne naknade, ne znači istodobno da im to pravo i pripada. Prema obrazloženju Vrhovnog suda, odredbe Zakona o plaćama ne upućuju na primjenu drugih propisa, kao što je to bilo za vrijeme važenja Zakona o sudačkoj i tužiteljskoj funkciji u Federaciji BiH iz 2000. godine. Naime, Zakonom iz 2000. godine je bilo propisano da suci imaju prava i na naknade predmetnog spora, ali nije bila propisana visina, da bi se odredbe kojim se ta prava utvrđuju mogle primijeniti. Zbog toga je, kako je obrazloženo, u odlukama Ustavnog suda BiH broj AP 1615/06 od 28. listopada 2008. godine i broj AP 2587/05 od 23. svibnja 2007. godine, na koje se apelanti pozivaju, odlučeno da u obzir dolazi primjena drugih propisa (za određivanje visine naknada) s napomenom da su se u tim konkretnim predmetima zahtjevi odnosili na potraživanje plaća za lipanj i srpanj 2000. godine i potraživanje naknade za regres za razdoblje od 2000. do 2003. godine. Dakle, ove situacije, prema mišljenju Vrhovnog suda, nisu identične sa konkretnim predmetom, jer je važećim Zakonom o plaćama isključeno pravo sudaca na predmetne naknade. Odredbom članka 17. Zakona o plaćama, kojom je propisano da odredbe sadržane u drugim zakonima, propisima ili odlukama Federacije BiH koje su u suprotnosti sa odredbama ovog zakona prestaju važiti danom stupanja na snagu ovog zakonskog propisa, izravno je isključena primjena propisa na koje se apelanti pozivaju i na kojima temelje svoj tužbeni zahtjev. Stoga je, prema mišljenju tog suda, neutemeljeno pozivanje apelanata i na navedene odluke Ustavnog suda BiH, odnosno druge propise prema kojima bi sucima pripadalo pravo na naknade koje potražuju. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud je donio presudu kao u dispozitivu.


11. Apelanti smatraju da im je osporenim presudama prekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija) i pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju. Kršenje navedenih prava apelanti vide u proizvoljnoj primjeni materijalnog prava. Smatraju da su navedene presude donesene na njihovu štetu, jer je nepobitno da su kolektivnim ugovorima predviđene isplata i naknada koje apelanti potražuju od tuženog. Navode da je, zbog toga, pravilna presuda prvostupanjskog suda kojom su im te naknade bile dosuđene a čemu u korist govore i odluke Ustavnog suda BiH br. AP 1615/06 i AP 2587/05.


12. Vrhovni sud je naveo da u postupku nije bilo kršenja prava na koja se apelanti pozivaju, te da apelaciju treba odbiti kao neutemeljenu.

13. Kantonalni sud je naveo da su navodi neutemeljeni, te da apelaciju treba odbiti, jer u postupku nije bilo kršenja prava apelanata zagarantiranih Ustavom i drugim aktima.


14. U Zakonu o plaćama i naknadama sudaca i tužitelja u FBiH ("Službene novine FBiH" broj 72/05) relevantne odredbe glase:

Članak 11. Naknada prilikom odlaska u mirovinu

Suci i tužitelji imaju pravo na jednu osnovnu mjesečnu plaću kao naknadu prilikom odlaska u mirovinu, kao što je to propisano u članku 2. odnosno 3 ovog Zakona.

Članak 14. Naknada za putne troškove

Suci, tužitelji i stručni suradnici iz članka 4. ovog Zakona imaju pravo na naknadu za putne troškove sukladno propisima o unutarnjem poslovanju suda ili tužiteljstva i odobrenim proračunom suda odnosno tužiteljstva.

Članak 15. Naknada za troškove edukacije

Suci, tužitelji i stručni suradnici iz članka 4. ovog Zakona imaju pravo na naknadu za troškove nastale u toku edukacije sukladno propisima o unutarnjem poslovanju suda ili tužiteljstva i odobrenim proračunom suda odnosno tužiteljstva.

Članak 16. Naknada za upućivanje u drugi sud sa ili bez pristanka suca

U slučajevima upućivanja suca da vrši dužnost sucau drugom sudu sukladno članku 50. ili 51. Zakona o Visokom sudbenom i tužiteljskom vijeću, taj sudac ima pravo na naknadu za troškove sukladno odredbama koje donese Visoko sudbeno i tužiteljsko vijeće u suradnji sa Federalnim ministarstvom pravde Federacije BiH.

VI. Dopustivost

15. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

16. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

Dopustivost apelacije u svezi sa apelantima u odnosu na koje je revizija odbijena

17. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom u odnosu na ove apelante je Presuda Vrhovnog suda broj 46 0 P 008391 12 Rev od 3. prosinca 2013. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporenu presudu apelanti su primili 6. siječnja 2014. godine, a apelacija je podnesena 4. ožujka 2014. godine, tj. u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

18. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija u odnosu na navedene apelante ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

Dopustivost apelacije u svezi sa apelantima u odnosu na koje je revizija odbačena

19. Ustavni sud podsjeća da je, kao što je već rečeno, u odnosu na poimenično navedene apelante Vrhovni sud Presudom broj 46 0 P 008391 12 Rev od 3. prosinca 2013. godine reviziju odbacio kao nedopuštenu zbog neispunjavanja imovinskog cenzusa od 10.000,00 KM. S tim u svezi, Ustavni sud podsjeća da je u ovakvim slučajevima konačna odluka po kojoj Ustavni sud utvrđuje dopustivost apelacije posljednja odluka kojom je


odlučeno o meritumu predmeta. U konkretnom slučaju, u odnosu na apelante kojima je predmetnom presudom Vrhovnog suda revizija odbačena, konačna odluka je Presuda Kantonalnog suda broj 46 0 P 008391 10 Gž od 9. studenog 2011. godine.

20. S tim u svezi, ispitujući dopustivost apelacije u odnosu na ovu odluku, Ustavni sud je pošao od odredaba članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. stavak (1) i stavak (3) točka c) Pravila Ustavnog suda.

21. Članak VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Ustavni sud također ima prizivnu nadležnost za pitanja iz

Ustava koja se pojave na temelju presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

22. Članak 18. stavak (1) i stavak (3) točka c) Pravila Ustavnog suda glasi:

1) Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

(3) Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih slučajeva:

c) protekao je rok za podnošenje apelacije; 23. Obzirom na to da su predmetnu presudu navedeni

apelanti primili 29. studenog 2011. godine, a apelacija je podnesena 4. ožujka 2014. godine, tj. nakon proteka roka od 60 dana, koji je propisan člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud zaključuje da je apelacija u odnosu na poimenično navedene apelante podnesena nakon proteka roka za podnošenje apelacije. Sukladno navedenom, Ustavni sud je zaključio da je apelacija u ovom dijelu podnesena nepravodobno, odnosno nakon proteka roka od 60 dana od dana kada su apelanti primili osporenu presudu.

VII. Meritum

24. Apelanti pobijaju navedene presude, tvrdeći da su tim presudama prekršena njihova prava iz članka II/3.(e) i (k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.



Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima, i druga prava vezana za krivične postupke.

26. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred neovisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom.

27. Predmetni postupak se odnosi na postupak po tužbi apelanata za naknadu potraživanja na ime toplog obroka, jubilarnih nagrada, dežurstava i prijevoza, dakle, na predmet građanskopravne naravi, pa su članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjivi u ovom predmetu.

28. Apelanti, dakle, smatraju da nisu imali pravično suđenje zbog proizvoljne primjene materijalnog prava. S tim u svezi, Ustavni sud ukazuje da, prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije da preispituju zaključke redovitih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene materijalnog prava (vidi, Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati

redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovitih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi, Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. svibnja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska. Dakle, u okviru apelacijske nadležnosti Ustavni sud se bavi isključivo pitanjem eventualne povrede ustavnih prava ili prava iz Europske konvencije u postupku pred redovitim sudovima, pa će u konkretnom slučaju Ustavni sud ispitati je li postupak u cjelini bio pravičan u smislu članka 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 20/05 od 18. svibnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05).

29. Ustavni sud, prije svega, podsjeća da je u svojoj praksi već rješavao slično činjenično i pravno pitanje u Odluci broj AP 2656/09 (vidi Odluku Ustavnog suda broj AP 2656/09 od 5. studenog 2013. godine, dostupnu na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U navedenoj odluci Ustavni sud je rješavao pitanje prava apelanata na naknadu toplog obroka i prijevoza za razdoblje od 1. siječnja do 31. kolovoza 2005. godine, te navedene apelacije odbio kao neutemeljene. U navedenoj odluci Ustavni sud je, između ostalog, naglasio da je "presudom Ustavnog suda FBiH broj U 28/11 od 24. siječnja 2012. godine utvrđeno da je Zakon o plaćama i drugim naknadama sudaca i tužitelja u FBiH ('Službene novine FBiH' br. 72/05 i 22/09) u dijelu koji se odnosi na naknade sudaca, tužitelja i stručnih suradnika u suprotnosti sa Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine. Naloženo je Parlamentu FBiH da u roku od šest mjeseci od dana objave presude u 'Službenim novinama FBiH' dopuni navedeni zakon poštujući ustavno načelo jednakosti pred zakonom i da regulira prava sudaca, tužitelja i stručnih suradnika na: naknadu troškova ishrane, naknadu troškova prijevoza na posao i sa posla, naknadu za prekovremeni rad, rad u neradne dane, noćni rad i rad u dane državnih blagdana, naknadu zbog bolesti ili povrede, naknadu troškova za slučaj smrti, teške bolesti ili invalidnosti, naknadu za porodiljski dopust i na otpremninu prilikom odlaska u mirovinu kao i ostalim proračunskim korisnicima. Odbijen je zahtjev za utvrđivanje naknada za odvojeni život, za troškove selidbe i za jubilarnu nagradu. Određeno je da, u slučaju da Parlament FBiH ne postupi po nalogu Ustavnog suda FBiH i u ostavljenom roku ne izvrši dopunu navedenog zakona, pravo na navedene naknade sudaca, tužitelja i stručnih suradnika će biti rješavano sukladnom primjenom propisa kojim su uređene naknade izabranih dužnosnika, nositelja izvršnih funkcija i savjetnika u tijelima zakonodavne i tijelima izvršne vlasti u Federaciji Bosne i Hercegovine, državnih službenika i namještenika u tijelima državne službe Federacije Bosne i Hercegovine, pravobranitelja, službenika sudske policije i zatvorskih policajaca-stražara u kazneno-popravnim zavodima FBiH. Iz obrazloženja presude proizlazi da je predmetni zahtjev za utvrđivanje ustavnosti navedenog zakona podnio Kantonalni sud u Tuzli. Ustavni sud FBiH je naveo da su se odredbe o naknadama koje su bile propisane Zakonom o sudačkoj i tužiteljskoj funkciji mogle primjenjivati samo do donošenja Zakona o plaćama i drugim naknadama sudaca i tužitelja u FBiH, jer su njegovim stupanjem na snagu te odredbe, kao protivne Zakonu o plaćama i drugim naknadama sudaca i tužitelja u FBiH, prestale važiti. Prema mišljenju Ustavnog suda FBiH, navedeno znači da Zakon o sudačkoj i tužiteljskoj funkciji u FBiH ne može biti osnova za dosuđivanje bilo kakvih naknada pred redovitim sudovima".

30. U odluci je, također, navedeno da je Parlament FBiH, radi izvršenja Presude broj U 28/11 od 24. siječnja 2012. godine,


donio Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o plaćama i drugim naknadama sudaca i tužitelja u FBiH, koji je objavljen u "Službenim novinama FBiH" broj 55 od 17. srpnja 2013. godine. Propisano je da navedeni zakon stupa na snagu narednog dana od dana objave u "Službenim novinama FBiH". Međutim, navedeni zakon nema retroaktivno djejstvo, već djeluje ex nunc.

31. S tim u svezi, Ustavni sud u konkretnom slučaju zapaža da su apelanti podnijeli tužbeni zahtjev za naknadu potraživanja na ime toplog obroka, jubilarnih nagrada, dežurstava i prijevoza za razdoblje od 1. siječnja 2006. godine do 31. listopada 2008. godine. Redoviti sudovi su odbili tužbeni zahtjev apelanata pozivajući se na Zakon o plaćama koji je stupio na snagu 1. siječnja 2006. godine, a prema kojem apelanti nemaju pravo na naknadu za topli obrok, jubilarne nagrade, dežurstva i prijevoz za utuženo razdoblje. Ustavni sud primjećuje da su se redoviti sudovi u osporenim presudama osvrnuli i na navedenu Odluku Ustavnog suda FBiH broj U 3/04 od 1. lipnja 2004. godine kojom je utvrđeno da navedeni zakon nije suglasan sa Ustavom Federacije Bosne i Hercegovine.

32. Dalje, Ustavni sud podsjeća da je, nakon Odluke Ustavnog suda FBiH broj U 3/04 od 1. lipnja 2004. godine, navedeni sud, kako je navedeno i u Odluci broj AP 2656/09, donio Odluku broj U 28/11 od 24. siječnja 2012. godine kojom je utvrdio da je neustavan navedeni Zakon o plaćama u dijelu koji se odnosi i na naknade troškova ishrane i troškova prijevoza sudaca, tužitelja i stručnih suradnika. U svojoj odluci Ustavni sud FBiH je ukazao na to da su se odredbe o naknadama koje su bile propisane Zakonom o sudačkoj i tužiteljskoj funkciji u FBiH mogle primjenjivati samo do donošenja Zakona o plaćama koji je stupio na snagu 1. siječnja 2006. godine. Prema mišljenju Ustavnog suda FBiH izraženom u navedenoj presudi, navedeno znači da Zakon o sudačkoj i tužiteljskoj funkciji ne može biti osnova za dosuđivanje bilo kakvih naknada pred redovitim sudovima.

33. Ustavni sud je u Odluci broj AP 2656/09, dalje, naveo da je, radi izvršenja odluke Ustavnog suda FBiH, Parlament FBiH donio Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o plaćama i drugim naknadama koji je stupio na snagu 18. srpnja 2013. godine. Odredbama članka 6a. i 6b. navedenog zakona propisane su naknade za ishranu i prijevoz nositeljima navedenih funkcija. Ustavni sud je u navedenoj Odluci broj AP 2656/09, također, podsjetio da se, u biti, istim ustavnopravnim pitanjem bavio u svojoj Odluci broj U 7/12 (vidi Odluku Ustavnog suda broj U 7/12 od 30. siječnja 2013. godine, dostupnu na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Naime, navedenu odluku Ustavni sud je donio povodom zahtjeva Suda Bosne i Hercegovine za ocjenu kompatibilnosti Zakona o plaćama i drugim naknadama u sudskim i tužiteljskim institucijama na razini Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH" br. 90/05 i 32/07). Ustavni sud je ustanovio da navedeni zakon nije sukladan odredbama članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine i odredbama članka II/4. Ustava Bosne i Hercegovine u svezi sa člankom 14. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, člankom 1. Protokola broj 12 uz Europsku konvenciju, kao i člankom 26. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, jer ne sadrži odredbe u pogledu naknada na ime troškova prijevoza, toplog obroka i odvojenog života.

34. Ustavni sud je, s tim u svezi, u Odluci broj AP 2656/09 zaključio da, pošto su apelanti u tom predmetu zahtijevali naknade za razdoblje od 1. siječnja do 31. listopada 2005. godine u kojem zakonom nije bila predviđena isplata tih naknada, nema ništa što bi ukazivalo da su redoviti sudovi proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtjev apelanata.

35. S tim u svezi, Ustavni sud primjećuje da se i u konkretnom slučaju sve navedene odluke koje bi išle u prilog apelantima odnose na vrijeme nakon razdoblja, odnosno prije

razdoblja za koje apelanti traže navedene naknade (kao što je bio slučaj i u predmetu broj AP 2656/09), pa se, stoga, Ustavni sud, umjesto posebnog obrazloženja ove odluke, poziva na obrazloženje navedeno u njegovoj Odluci broj AP 2656/09. Pri tome Ustavni sud još jednom upućuje na odredbe navedenog Zakona o plaćama citirane u prethodnim točkama ove odluke iz kojih jasno proizlazi da naknade koje su apelanti potraživali nisu bile predviđene tim zakonom, a da izmjene tog zakona koje je donijelo zakonodavno tijelo i kojima su ove naknade predviđene ne djeluju retroaktivno, nego od dana donošenja izmjena Zakona.

36. Dakle, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud u razlozima odluka redovitih sudova ne može naći elemente koji bi ukazivali na nepravilnost ili arbitrarnost u njihovom donošenju obzirom na to da su redoviti sudovi (Kantonalni sud i Vrhovni sud) dali jasna obrazloženja za svoje zaključke zbog čega apelantima ne pripada pravo na naknadu troškova ishrane, jubilarne nagrade, dežurstva i prijevoza za utuženo razdoblje. Do ovakvog zaključka Ustavni sud je došao analizirajući osporene presude i propise na kojima su zasnovane, te dovodeći ih u svezu sa stajalištima usvojenim u Odluci broj AP 2656/09.

37. Na temelju navedenog, Ustavni sud zaključuje da su neutemeljeni navodi apelanata o proizvoljnoj primjeni materijalnog prava, te da apelantima nije prekršeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

38. Apelanti smatraju da im je, zbog proizvoljne primjene materijalnog prava, prekršeno i pravo na imovinu. Obzirom na to da apelanti kršenje ovog prava vezuju za proizvoljnu primjenu materijalnog prava, odnosno kršenje prava na pravično suđenje, a Ustavni sud je utvrdio da to pravo nije prekršeno, Ustavni sud smatra da su i ovi navodi apelanata neutemeljeni, te da nije bilo kršenja prava apelanata na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

VIII. Zaključak

39. Nema kršenja prava apelanata na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije kada u obrazloženju osporenih odluka nema ničega što ukazuje na to da su redoviti sudovi proizvoljno primijenili relevantne propise na štetu apelanata, te kada su za svoje odlučenje dali jasne i argumentirane razloge.

40. Nema kršenja ni prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada apelanti kršenje ovog prava vezuju za proizvoljnu primjenu materijalnog prava, odnosno kršenje prava na pravično suđenje a Ustavni sud je utvrdio da to pravo nije prekršeno.

41. Na temelju članka 59. st. (1) i (3) i članka 18. stavak (3) točka c) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





предмету број АП 1048/14, рјешавајући апелацију Ифете Агановић и др., на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (3) тачка ц), члана 57 став (2) тач. а) и б) и члана 59 ст. (1) и (3) Правила Уставног суда


Босне и Херцеговине-пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 11. јануара 2017. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Силве Белегић-

Перчинлић, Велида Бурака, Горана Дујића, Суаде Кахрић, Ајде Курић, Недељке Рамљак-Мађар, Расеме Шербо-Орман, Дубравке Пиплице, Лазареле Порић, Хитке Садиковић, Јасне Софовић, Зденке Видовић и Миралема Живковића поднесена против Пресуде Врховног суда ФБиХ број 46 0 П 008391 12 Рев од 3. децембра 2013. године и Пресуде Кантоналног суда у Новом Травнику број 46 0 П 008391 10 Гж од 9. новембра 2011. године.

Одбацује се као недопуштена апелација Ифете Агановић, Халисе Башагић, Алме Исламовић, Ивана Матишића, Индире Пашић-Балић, Самире Семиз, Јасмине Тахировић, Јосипа Топића, Азера Улемића, Селме Володер-Кадрић и Милице Вукић поднесена против Пресуде Кантоналног суда у Новом Травнику број 46 0 П 008391 10 Гж од 9. новембра 2011. године због протека рока за подношење апелације.



1. Ифета Агановић, Халиса Башагић, Алма Исламовић, Иван Матишић, Индира Пашић-Балић, Самира Семиз, Јасмина Тахировић, Јосип Топић, Азер Улемић, Селма Володер-Кадрић, Милица Вукић, Силва Белегић-Перчинлић, Велид Бурак, Горан Дујић, Суада Кахрић, Ајда Курић, Недељка Рамљак-Мађар, Расема Шербо-Орман, Дубравка Пиплица, Лазарела Порић, Хитка Садиковић, Јасна Софовић, Зденка Видовић и Миралем Живковић (у даљњем тексту: апеланти) из Травника, које заступа Ирсан Кукић, адвокат из Травника, поднијели су 4. марта 2014. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Врховног суда ФБиХ (у даљњем тексту: Врховни суд) број 46 0 П 008391 12 Рев од 3. децембра 2013. године и Пресуде Кантоналног суда у Новом Травнику (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 46 0 П 008391 10 Гж од 9. новембра 2011. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Врховног суда, Кантоналног суда и Кантоналног јавног правобранилаштва у Витезу (у даљњем тексту: Правобранилаштво) затражено је 11. новембра 2015. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Врховни суд је доставио одговор 18. новембра 2015. године, а Кантонални суд 27. новембра 2015. године, док Правобранилаштво није доставило одговор на апелацију.


4. Чињенице предмета које произилазе из навода апеланата и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

5. Пресудом Општинског суда у Бугојну (у даљњем тексту: Општински суд) усвојен је тужбени захтјев апеланата и обавезан Средњобосански кантон (у даљњем тексту: тужени) да апелантима на име неисплаћених накнада за топли оброк, превоз, јубиларне награде и дежурство за периоде прецизиране у пресуди исплати укупан износ од 316.153,27 КМ према спецификацији за сваког апеланта посебно наведеној у пресуди са законским затезним каматама на наведене износе почев од 23. децембра 2008. године, као дана подношења тужбе, па до коначне исплате, као и да им накнади трошкове парничног поступка у износу од 3.745,90 КМ са законском каматом почев од дана пресуђења па до коначне исплате. У образложењу је, између осталог, наведено да су апеланти запосленици Општинског суда у Травнику, на радним мјестима судија, додатних судија и стручних сарадника и да им у периоду од 1. јануара 2006. године па до 31. октобра 2008. године, односно у периоду прецизираном за сваког апеланта посебно (а који је у оквиру наведеног раздобља) нису исплаћиване накнаде за топли оброк, јубиларне награде, превоз и дежурства. С тим у вези је наведено да питања наведених накнада нису била регулисана посебним прописима, нити посебно забрањена или искључена, тако да тај суд сматра да апеланти имају право на наведене накнаде, и то сходно одредбама члана 17 (топли оброк), члана 22 (превоз), члана 8 (прековремени рад), које су прописане Општим колективним уговором из 2000. године и чланом 12 алинеја 1, те чл. 17 и 18 Општег колективног уговора који је обавезујући, како је то прописано чланом 2 за све послодавце органа управе, полицију, јавне установе и друге правне субјекте. Наведено је и да је недостатак правних прописа могуће превазићи актима туженог који се односе на остале службенике и намјештенике туженог у вези са исплатама, што у конкретном случају није учињено. Имајући у виду наведено, Општински суд је донио пресуду као у диспозитиву.

6. Против наведене пресуде тужени је поднио жалбу Кантоналном суду, који је Пресудом број 46 0 П 008391 10 Гж од 9. новембра 2011. године жалбу уважио и преиначио првостепену пресуду на начин да су одбијени тужбени захтјеви апеланата као неосновани. У образложењу је, између осталог, наведено да у првостепеном поступку није била спорна чињеница да су апеланти у утуженим периодима обављали функције судија, односно стручних сарадника у Општинском суду у Травнику, те да није била спорна ни чињеница да тужени апелантима у том периоду није исплаћивао накнаде за исхрану у току рада, за превоз на посао и с посла, за дежурство и јубиларне награде. Тужени је оспоравао ове наводе истичући да не постоји правни основ на темељу којег би био обавезан да апелантима као носиоцима судијске функције исплаћује ове накнаде. Првостепени суд је правилно, према мишљењу Кантоналног суда, закључио да је чланом 2 Закона о измјенама и допунама Закона о судијској и тужилачкој функцији у Федерацији БиХ ("Службене новине ФБиХ" број 63/03, у даљњем тексту: Закон о измјенама и допунама Закона) измијењен члан 41 Закона о судијској и тужилачкој функцији у Федерацији БиХ, тако да судија, односно тужилац има право на накнаду отпремнине при одласку у пензију, регрес за годишњи одмор и јубиларну награду из чега, према мишљењу тог суда, произилази да судија, односно тужилац од дана ступања на снагу тог закона нема право на накнаду за исхрану у току рада, односно накнаду за превоз на посао и са посла, као и да је поменута измјена Закона о судијској и тужилачкој функцији у Федерацији БиХ ступила на снагу 17. децембра 2003. године.


7. Даље је наведено да је Уставни суд Федерације БиХ, одлучујући о захтјеву за утврђивање уставности поменутог Закона о измјенама и допунама Закона, донио Пресуду под бројем У 3/04 од 1. јуна 2004. године којом је утврдио да овај закон није у складу са Уставом Федерације БиХ у дијелу који се односи на судије судова Федерације БиХ, али је, истовремено, у ставу 2 исте пресуде утврдио да наведени закон може да се примјењује најдуже шест мјесеци од дана објављивања ове пресуде у "Службеним новинама Федерације БиХ", па како је наведена пресуда Уставног суда Федерације БиХ објављена у "Службеним новинама Федерације БиХ" број 35/04, то се, према образложењу Кантоналног суда, поменути закон на основу којег судијама припада накнада за исхрану у току рада, односно превоз на посао и са посла може примјењивати најдуже шест мјесеци од дана објављивања у "Службеним новинама Федерације БиХ", тј. до 3. јануара 2005. године.

8. Према образложењу, Законом о платама и другим накнадама судија и тужилаца у Федерацији БиХ ("Службене новине ФБиХ" број 72/05, у даљњем тексту: Закон о платама), који је донио Високи представник, те који је усвојио и Парламент Федерације БиХ ("Службене новине ФБиХ" број 22/09), који се примјењује од 1. јануара 2006. године, прописано је да судије и тужиоци за свој рад имају право на плату, плаћени годишњи одмор и одсуства за задовољавање вјерских потреба, плаћена одсуства, накнаде приликом одласка у пензију, здравствено и пензионо осигурање, накнаде за путне трошкове едукације, те накнаде за упућивање на рад у други суд. Првостепени суд, према мишљењу Кантоналног суда, правилно је закључио да цитираним законским одредбама нису прописане предметне накнаде које апеланти у конкретном случају потражују, али да је, према мишљењу Кантоналног суда, првостепени суд погрешно примијенио материјално право када је апелантима, и поред наведених законских одређења, досудио накнаде превоза на посао и са посла, накнаде за исхрану у току рада, накнаде за дежурство у служби и јубиларне награде у утуженом периоду на шта основано, према мишљењу тог суда, указују жалбени наводи туженог. Ово из разлога, како је образложено, што су плате и друге накнаде које припадају судијама у предметном периоду (од 1. јануара 2006. године до 31. октобра 2008. године) регулисане Законом о платама, као lex specialis прописом, тако да не могу да се прихвате наводи првостепеног суда, дати на петој, шестој и седмој страни образложења првостепене пресуде, да судије остварују право на накнаде које нису прописане поменутим законом према општим прописима, односно према Општем колективном уговору за територију Федерације БиХ из 2005. године, те Колективном уговору за службенике органа управе и судске власти у Федерацији из 2000. године с обзиром на то да судије нису запосленици из члана 1 Општег колективног уговора за територију Федерације БиХ, нити су они службеници да би се примијенио Колективни уговор за службенике органа управе и судске власти у Федерацији БиХ. Имајући у виду наведено, Кантонални суд је донио пресуду као у диспозитиву.

9. Против наведене пресуде апеланти су изјавили ревизију Врховном суду, који је Пресудом број 46 0 П 008391 12 Рев од 3. децембра 2013. године у ставу 1 ревизију апеланата Ифете Агановић, Халисе Башагић, Алме Исламовић, Ивана Матишића, Индире Пашић-Балић, Самире Семиз, Јасмине Тахировић, Јосипа Топића, Азера Улемића, Селме Володер-Кадрић и Милице Вукић одбацио као недопуштене, а у ставу 2 ревизије апеланата Силве Белегић-Перчинлић, Велида Бурака, Горана Дујића, Суаде Кахрић, Ајде Курић, Недељке Рамљак-Мађар, Расеме Шербо-Орман,

Дубравке Пиплице, Лазареле Порић, Хитке Садиковић, Јасне Софовић, Зденке Видовић и Миралема Живковића одбио као неосноване, док је ставом 3 допуну ревизије у односу на све апеланте одбацио као неблаговремену. У образложењу је наведено да су апеланти наведени у 1 ставу изреке ове пресуде формални супарничари (члан 36 став 1 у вези са чланом 365 ЗПП), па се допустивост ревизије оцјењује с обзиром на вриједност побијаног дијела правоснажне пресуде сваког од појединих супарничара, а не по њиховом зброју. Висина побијаног дијела другостепене пресуде за те апеланте, како је навео Врховни суд, не прелази 10.000,00 КМ, што значи да имовински цензус, као критеријум услова допустивости ревизије у смислу члана 237 став 2 ЗПП, није остварен, па, стога, у односу на њих ревизија из овог законског основа није дозвољена. Према оцјени овог суда, нису испуњене ни законске претпоставке из става 3 члана 237 ЗПП, јер изузетно одлучивање о ревизији не би било значајно за примјену права у другим случајевима. Због наведених разлога, овај суд је ревизију апеланата из става 1 пресуде оцијенио недопуштеном и примјеном члана 247 ЗПП је одбацио.

10. Врховни суд је, даље, у односу на ревизије апеланата наведених у ставу 2 изреке те пресуде навео да је другостепени суд, и према оцјени овог суда, правилно примијенио материјално право када је одбио тужбени захтјев позивајући се на Закон о платама и закључио да је у конкретном случају тај закон lex specialis у односу на друге прописе, те да се искључиво према том закону одлучује о праву на накнаде које апеланти потражују у овом спору. Закон о платама, како је навео тај суд, не садржи нити једну одредбу којом је регулисано право судија и тужилаца на накнаде које су предмет спора, те да то што апеланти сматрају да одредбама овог закона није искључено право судија на предметне накнаде, не значи истовремено да им то право и припада. Према образложењу Врховног суда, одредбе Закона о платама не упућују на примјену других прописа, као што је то било за вријеме важења Закона о судијској и тужилачкој функцији у Федерацији БиХ из 2000. године. Наиме, Законом из 2000. године је било прописано да судије имају права и на накнаде предметног спора, али није била прописана висина, да би одредбе којим се та права утврђују могле да се примијене. Због тога је, како је образложено, у одлукама Уставног суда БиХ број АП 1615/06 од 28. октобра 2008. године и број АП 2587/05 од 23. маја 2007. године, на које се апеланти позивају, одлучено да у обзир долази примјена других прописа (за одређивање висине накнада) с напоменом да су се у тим конкретним предметима захтјеви односили на потраживање плата за јуни и јули 2000. године и потраживање накнаде за регрес за период од 2000. до 2003. године. Дакле, ове ситуације, према мишљењу Врховног суда, нису идентичне са конкретним предметом, јер је важећим Законом о платама искључено право судија на предметне накнаде. Одредбом члана 17 Закона о платама, којом је прописано да одредбе садржане у другим законима, прописима или одлукама Федерације БиХ које су у супротности са одредбама овог закона престају да важе даном ступања на снагу овог законског прописа, директно је искључена примјена прописа на које се апеланти позивају и на којима заснивају свој тужбени захтјев. Стога је, према мишљењу тог суда, неосновано позивање апеланата и на наведене одлуке Уставног суда БиХ, односно друге прописе према којима би судијама припадало право на накнаде које потражују. Имајући у виду наведено, Врховни суд је донио пресуду као у диспозитиву.



11. Апеланти сматрају да им је оспореним пресудама прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција) и право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију. Кршење наведених права апеланти виде у произвољној примјени материјалног права. Сматрају да су наведене пресуде донесене на њихову штету, јер је неспорно да су колективним уговорима предвиђене исплата и накнада које апеланти потражују од туженог. Наводе да је, због тога, правилна пресуда првостепеног суда којом су им те накнаде биле досуђене а чему у корист говоре и одлуке Уставног суда БиХ бр. АП 1615/06 и АП 2587/05.


12. Врховни суд је навео да у поступку није било кршења права на која се апеланти позивају, те да апелацију треба одбити као неосновану.

13. Кантонални суд је навео да су наводи неосновани, те да апелацију треба одбити, јер у поступку није било кршења права апеланата загарантованих Уставом и другим актима.


14. У Закону о платама и накнадама судија и тужилаца у ФБиХ ("Службене новине ФБиХ" број 72/05) релевантне одредбе гласе:

Члан 11. Накнада приликом одласка у пензију

Судије и тужиоци имају право на једну основну мјесечну плату као накнаду приликом одласка у пензију, као што је то прописано у члану 2. односно 3 овог Закона.

Члан 14. Накнада за путне трошкове

Судије, тужиоци и стручни сарадници из члана 4. овог закона имају право на накнаду за путне трошкове у складу са прописима о унутрашњем пословању суда или тужилаштва и одобреним буџетом суда односно тужилаштва.

Члан 15. Накнада за трошкове едукације

Судије и тужиоци имају право на накнаду за трошкове настале у току едукације у складу са прописима о унутрашњем пословању суда или тужилаштва и одобреним буџетом суда односно тужилаштва.

Члан 16. Накнада за упућивање у други суд са или без

пристанка судије У случају упућивања судије да врши дужност судије у

другом суду у складу са чланом 50. или 51. Закона о Високом судском и тужилачком савјету, тај судија има право на накнаду за трошкове у складу са одредбама које донесе Високи судски и тужилачки савјет у сарадњи са Федералним министарством правде Федерације БиХ.


15. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

16. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су

против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

Допустивост апелације у вези са апелантима у односу на које је ревизија одбијена

17. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом у односу на ове апеланте је Пресуда Врховног суда број 46 0 П 008391 12 Рев од 3. децембра 2013. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорену пресуду апеланти су примили 6. јануара 2014. године, а апелација је поднесена 4. марта 2014. године, тј. у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда, јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.

18. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (1), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација у односу на наведене апеланте испуњава услове у погледу допустивости.

Допустивост апелације у вези са апелантима у односу на које је ревизија одбачена

19. Уставни суд подсјећа да је, као што је већ речено, у односу на поименично наведене апеланте Врховни суд Пресудом број 46 0 П 008391 12 Рев од 3. децембра 2013. године ревизију одбацио као недопуштену због неиспуњавања имовинског цензуса од 10.000,00 КМ. С тим у вези, Уставни суд подсјећа да је у оваквим случајевима коначна одлука по којој Уставни суд утврђује допустивост апелације посљедња одлука којом је одлучено о меритуму предмета. У конкретном случају, у односу на апеланте којима је предметном пресудом Врховног суда ревизија одбачена, коначна одлука је Пресуда Кантоналног суда број 46 0 П 008391 10 Гж од 9. новембра 2011. године.

20. С тим у вези, испитујући допустивост апелације у односу на ову одлуку, Уставни суд је пошао од одредаба члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (1) и став (3) тачка ц) Правила Уставног суда.

21. Члан VI/3б) Устава Босне и Херцеговине гласи: Уставни суд има и апелациону надлежност над

питањима по овом Уставу, која проистичу из пресуде сваког суда у Босни и Херцеговини.

22. Члан 18 став (1) и став (3) тачка ц) Правила Уставног суда гласи:

1) Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

(3) Апелација није допустива и ако постоји неки од сљедећих случајева:

ц) протекао је рок за подношење апелације; 23. С обзиром на то да су предметну пресуду наведени

апеланти примили 29. новембра 2011. године, а апелација је поднесена 4. марта 2014. године, тј. након протека рока од 60 дана, који је прописан чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд закључује да је апелација у односу на поименично наведене апеланте поднесена након протека рока за подношење апелације. У складу са наведеним, Уставни суд је закључио да је апелација у овом дијелу


поднесена неблаговремено, односно након протека рока од 60 дана од дана када су апеланти примили оспорену пресуду.

VII. Меритум

24. Апеланти побијају наведене пресуде, тврдећи да су тим пресудама прекршена њихова права из члана II/3е) и к) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.




е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.


1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним, законом установљеним судом.

27. Предметни поступак се односи на поступак по тужби апеланата за накнаду потраживања на име топлог оброка, јубиларних награда, дежурстава и превоза, дакле, на предмет грађанскоправне природе, па су члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 став 1 Европске конвенције примјењиви у овом предмету.

28. Апеланти, дакле, сматрају да нису имали правично суђење због произвољне примјене материјалног права. С тим у вези, Уставни суд указује да, према пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитују закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене материјалног права (види, Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је уопштено задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види, Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминациона. Дакле, у оквиру апелационе надлежности Уставни суд се бави искључиво питањем евентуалне повреде уставних права или права из Европске конвенције у поступку пред редовним судовима, па ће у конкретном случају Уставни суд испитати да ли је поступак у цјелини био правичан у смислу члана 6 став 1 Европске конвенције (види, Уставни суд, Одлука број АП 20/05 од 18. маја 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 58/05).

29. Уставни суд, прије свега, подсјећа да је у својој пракси већ рјешавао слично чињенично и правно питање у Одлуци број АП 2656/09 (види Одлуку Уставног суда број АП 2656/09 од 5. новембра 2013. године, доступну на wеb-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). У наведеној одлуци Уставни суд је рјешавао питање права апеланата на накнаду топлог оброка и превоза за период од 1. јануара до 31. августа 2005. године, те наведене апелације одбио као неосноване. У наведеној одлуци Уставни суд је, између

осталог, нагласио да је "пресудом Уставног суда ФБиХ број У 28/11 од 24. јануара 2012. године утврђено да је Закон о платама и другим накнадама судија и тужилаца у ФБиХ ('Службене новине ФБиХ' бр. 72/05 и 22/09) у дијелу који се односи на накнаде судија, тужилаца и стручних сарадника у супротности са Уставом Федерације Босне и Херцеговине. Наложено је Парламенту ФБиХ да у року од шест мјесеци од дана објављивања пресуде у 'Службеним новинама ФБиХ' допуни наведени закон поштујући уставни принцип једнакости пред законом и да регулише права судија, тужилаца и стручних сарадника на: накнаду трошкова исхране, накнаду трошкова превоза на посао и са посла, накнаду за прековремени рад, рад у нерадне дане, ноћни рад и рад у дане државних празника, накнаду због болести или повреде, накнаду трошкова за случај смрти, тешке болести или инвалидности, накнаду за породиљски допуст и на отпремнину приликом одласка у пензију као и осталим буџетским корисницима. Одбијен је захтјев за утврђивање накнада за одвојени живот, за трошкове селидбе и за јубиларну награду. Одређено је да, у случају да Парламент ФБиХ не поступи по налогу Уставног суда ФБиХ и у остављеном року не изврши допуну наведеног закона, право на наведене накнаде судија, тужилаца и стручних сарадника ће бити рјешавано сходном примјеном прописа којим су уређене накнаде изабраних званичника, носилаца извршних функција и савјетника у органима законодавне и органима извршне власти у Федерацији Босне и Херцеговине, државних службеника и намјештеника у органима државне службе Федерације Босне и Херцеговине, правобранилаца, службеника судске полиције и затворских полицајаца-стражара у казнено-поправним заводима ФБиХ. Из образложења пресуде произилази да је предметни захтјев за утврђивање уставности наведеног закона поднио Кантонални суд у Тузли. Уставни суд ФБиХ је навео да су одредбе о накнадама које су биле прописане Законом о судијској и тужилачкој функцији могле да се примјењују само до доношења Закона о платама и другим накнадама судија и тужилаца у ФБиХ, јер су његовим ступањем на снагу те одредбе, као супротне Закону о платама и другим накнадама судија и тужилаца у ФБиХ, престале да важе. Према мишљењу Уставног суда ФБиХ, наведено значи да Закон о судијској и тужилачкој функцији у ФБиХ не може да буде основ за досуђивање било каквих накнада пред редовним судовима".

30. У одлуци је, такође, наведено да је Парламент ФБиХ, ради извршења Пресуде број У 28/11 од 24. јануара 2012. године, донио Закон о измјенама и допунама Закона о платама и другим накнадама судија и тужилаца у ФБиХ, који је објављен у "Службеним новинама ФБиХ" број 55 од 17. јула 2013. године. Прописано је да наведени закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у "Службеним новинама ФБиХ". Међутим, наведени закон нема ретроактивно дејство, већ дјелује ex nunc.

31. С тим у вези, Уставни суд у конкретном случају запажа да су апеланти поднијели тужбени захтјев за накнаду потраживања на име топлог оброка, јубиларних награда, дежурстава и превоза за период од 1. јануара 2006. године до 31. октобра 2008. године. Редовни судови су одбили тужбени захтјев апеланата позивајући се на Закон о платама који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, а према којем апеланти немају право на накнаду за топли оброк, јубиларне награде, дежурства и превоз за утужени период. Уставни суд примјећује да су се редовни судови у оспореним пресудама осврнули и на наведену Одлуку Уставног суда ФБиХ број У 3/04 од 1. јуна 2004. године којом је утврђено да наведени


закон није сагласан са Уставом Федерације Босне и Херцеговине.

32. Даље, Уставни суд подсјећа да је, након Одлуке Уставног суда ФБиХ број У 3/04 од 1. јуна 2004. године, наведени суд, како је наведено и у Одлуци број АП 2656/09, донио Одлуку број У 28/11 од 24. јануара 2012. године којом је утврдио да је неуставан наведени Закон о платама у дијелу који се односи и на накнаде трошкова исхране и трошкова превоза судија, тужилаца и стручних сарадника. У својој одлуци Уставни суд ФБиХ је указао на то да су одредбе о накнадама које су биле прописане Законом о судијској и тужилачкој функцији у ФБиХ могле да се примјењују само до доношења Закона о платама који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године. Према мишљењу Уставног суда ФБиХ израженом у наведеној пресуди, наведено значи да Закон о судијској и тужилачкој функцији не може да буде основ за досуђивање било каквих накнада пред редовним судовима.

33. Уставни суд је у Одлуци број АП 2656/09, даље, навео да је, ради извршења одлуке Уставног суда ФБиХ, Парламент ФБиХ донио Закон о измјенама и допунама Закона о платама и другим накнадама који је ступио на снагу 18. јула 2013. године. Одредбама члана 6а. и 6б. наведеног закона прописане су накнаде за исхрану и превоз носиоцима наведених функција. Уставни суд је у наведеној Одлуци број АП 2656/09, такође, подсјетио да се, у суштини, истим уставноправним питањем бавио у својој Одлуци број У 7/12 (види Одлуку Уставног суда број У 7/12 од 30. јануара 2013. године, доступну на wеb-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). Наиме, наведену одлуку Уставни суд је донио поводом захтјева Суда Босне и Херцеговине за оцјену компатибилности Закона о платама и другим накнадама у судским и тужилачким институцијама на нивоу Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ" бр. 90/05 и 32/07). Уставни суд је установио да наведени закон није у складу са одредбама члана I/2 Устава Босне и Херцеговине и одредбама члана II/4 Устава Босне и Херцеговине у вези са чланом 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чланом 1 Протокола број 12 уз Европску конвенцију, као и чланом 26 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, јер не садржи одредбе у погледу накнада на име трошкова превоза, топлог оброка и одвојеног живота.

34. Уставни суд је, с тим у вези, у Одлуци број АП 2656/09 закључио да, пошто су апеланти у том предмету захтијевали накнаде за период од 1. јануара до 31. октобра 2005. године у којем законом није била предвиђена исплата тих накнада, нема ништа што би указивало да су редовни судови произвољно примијенили материјално право када су одбили тужбени захтјев апеланата.

35. С тим у вези, Уставни суд примјећује да се и у конкретном случају све наведене одлуке које би ишле у прилог апелантима односе на вријеме након периода, односно прије периода за који апеланти траже наведене накнаде (као што је био случај и у предмету број АП 2656/09), па се, стога, Уставни суд, умјесто посебног образложења ове одлуке, позива на образложење наведено у његовој Одлуци број АП 2656/09. При томе Уставни суд још једном упућује на одредбе наведеног Закона о платама цитиране у претходним тачкама ове одлуке из којих јасно произилази да накнаде које су апеланти потраживали нису биле предвиђене тим законом, а да измјене тог закона које је донио законодавни орган и којим су ове накнаде предвиђене не дјелују ретроактивно, него од дана доношења измјена Закона.

36. Дакле, имајући у виду све околности конкретног случаја, Уставни суд у разлозима одлука редовних судова не

може да нађе елементе који би указивали на неправилност или арбитрарност у њиховом доношењу с обзиром на то да су редовни судови (Кантонални суд и Врховни суд) дали јасна образложења за своје закључке због чега апелантима не припада право на накнаду трошкова исхране, јубиларне награде, дежурства и превоза за утужени период. До оваквог закључка Уставни суд је дошао анализирајући оспорене пресуде и прописе на којима су засноване, те доводећи их у везу са становиштима усвојеним у Одлуци број АП 2656/09.

37. На основу наведеног, Уставни суд закључује да су неосновани наводи апеланата о произвољној примјени материјалног права, те да апелантима није прекршено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције.


38. Апеланти сматрају да им је, због произвољне примјене материјалног права, прекршено и право на имовину. С обзиром на то да апеланти кршење овог права везују за произвољну примјену материјалног права, односно кршење права на правично суђење, а Уставни суд је утврдио да то право није прекршено, Уставни суд сматра да су и ови наводи апеланата неосновани, те да није било кршења права апеланата на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.


39. Нема кршења права апеланата на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције када у образложењу оспорених одлука нема ничега што указује на то да су редовни судови произвољно примијенили релевантне прописе на штету апеланата, те када су за своје одлучење дали јасне и аргументоване разлоге.

40. Нема кршења ни права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када апеланти кршење овог права везују за произвољну примјену материјалног права, односно кршење права на правично суђење а Уставни суд је утврдио да то право није прекршено.

41. На основу члана 59 ст. (1) и (3) и члана 18 став (3) тачка ц) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





predmetu broj AP 2011/15, rješavajući apelaciju Bojana Cvijana, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (2) i (3) tačka l), člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:



ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelimično se usvaja apelacija Bojana Cvijana. Utvrđuje se povreda člana II/3.e) Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u krivičnom postupku koji se vodi pred Sudom Bosne i Hercegovine po optužnici Tužilaštva Bosne i Hercegovine broj T20 0 KT 000 2564 12 od 28. augusta 2013. godine u vezi sa izjavama javnih zvaničnika:

- Gorana Zupca, direktora Državne agencije za istrage i zaštitu Bosne i Hercegovine u vrijeme davanja izjave, na konferenciji za novinare održanoj 12. septembra 2012. godine i u Dnevniku TV1 od 12. septembra 2012. godine,

- Sadika Ahmetovića, ministra sigurnosti Bosne i Hercegovine u vrijeme davanja izjave, koja je objavljena u dnevnom listu "Oslobođenje" 6. oktobra 2012. godine,

- Borisa Grubešića, portparola Tužilaštva Bosne i Hercegovine, od 2. aprila 2014. godine, koju je dao direktno u program Federalne televizije.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Bojana Cvijana podnesena u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. st. 1. i 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, zato što je preuranjena.



1. Bojan Cvijan (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Vasvija Vidović, advokat iz Sarajeva, podnio je 24. aprila 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog navodnog kršenja prava na pretpostavku nevinosti u krivičnom postupku koji se vodi pred Sudom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) po optužnici Tužilaštva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo BiH) broj T20 0 KT 000 2564 12 od 28. augusta 2013. godine.


2. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužilaštva BiH zatraženo je 13. maja 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Tužilaštvo BiH je dostavilo odgovor na apelaciju 25. maja 2015. godine, a Sud BiH 26. maja 2015. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Tužilaštvo BiH je podiglo optužnicu broj T20 0 KT 000 2564 12 od 28. augusta 2013. godine protiv apelanta kojom se apelant tereti da je počinio krivično djelo organizirani kriminal iz člana 250. st. 2. i 3. Krivičnog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH) u vezi sa krivičnim djelima iz člana 384 - dogovor radi učinjenja krivičnog djela i člana 149. stav 1. tačka 1 - teško ubistvo Krivičnog zakona Republike Srpske, člana 250. stav 3. u stjecaju sa članom 342. stav 3 - zločinačka organizacija Krivičnog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZFBiH), te člana 250. stav 3. u vezi sa članom 209. KZBiH - pranje novca i člana 289. KZFBiH - razbojništvo.

6. Sud BiH je potvrdio optužnicu 4. septembra 2013. godine.


7. Apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st.

1, 2. i 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija).

8. Apelant navodi da medijska kampanja kojom upravljaju predstavnici upravne i sudske vlasti Bosne i Hercegovine, u okviru koje iznose nedvosmislene navode koji se tiču apelantove krivične odgovornosti, traje od trenutka njegovog lišavanja slobode. U okviru te kampanje je predsjednica Suda BiH prekršila ne samo apelantovo pravo na presumpciju nevinosti nego i apelantovo pravo na suđenje pred nepristrasnim sudom.

9. Apelant navodi da su tokom samog postupka istrage i podizanja, te nakon potvrđivanja optužnice protiv apelanta brojni zvaničnici dali veliki broj izjava kojima su javnost u Bosni i Hercegovini, ali i šire, informirali o svojim stavovima prema apelantovom predmetu, navodeći da će, zahvaljujući lišavanju slobode lica uhapšenih u operaciji kodnog naziva "Lutka", između ostalog i apelanta, doći do rasvjetljavanja velikog broja neriješenih krivičnih djela u kojima istraga traje već nekoliko godina. Usljed toga, neupitno je da je javnost u Bosni i Hercegovini stekla dojam da je i apelant uključen u izvršenje predmetnih krivičnih djela. Također, smatra da je posebno problematično da je zaposlenicima FTV, emisije "Mreža", omogućen pristup dokazima Tužilaštva BiH u ovom predmetu, te da je predsjednica Meddžida Kreso u svom podnesku o pokretanju disciplinskog postupka protiv zaposlenice Suda BiH A.B., bez ikakve ograde u pogledu osnova sumnje, označila apelanta kao pripadnika organizirane kriminalne grupe, čime mu je faktički izrekla osuđujuću presudu.

10. Konkretno, svi mediji u Bosni i Hercegovini su senzacionalistički prenijeli vijest o hapšenju osumnjičenih u akciji kodnog naziva "Lutka", a izjave s tim u vezi su davali, prije svega, rukovodioci Državne agencije za istrage i zaštitu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: SIPA), uključujući i direktora SIPA-e Gorana Zupca, ali i drugi zvaničnici, između ostalog i tadašnji ministar sigurnosti Bosne i Hercegovine Sadik Ahmetović.

11. Naime, na konferenciji za novinare, održanoj 12. septembra 2012. godine, koja je prenesena putem svih medija u Bosni i Hercegovini, direktor SIPA-e Goran Zubac je izjavio: "Sva ova krivična djela imala su cilj stjecanje velike materijalne koristi i izazivanje straha kod građana, što bi samo po sebi stvorilo pogodno tlo za nestabilnost države i njenih građana, a potom bi mogla da prouzrokuju teže i nesagledive posljedice po državu i njeno uređenje. Sve to bio je i jedan od ciljeva ove organizacije koji bi im dao snagu i učvrstio pozicije za djelovanje. Ovo je dosad najsloženija i najveća policijska akcija u BiH, te cijenimo da smo napravili ogroman uspjeh koji će imati podršku građana i institucija. Ovim smo pokazali snagu političkih agencija u BiH i dali jasnu poruku kriminalcima... Sve ove aktivnosti su realizacija operativne akcije kodnog naziva 'Lutka', nakon čega više ništa neće biti isto. Ovo je početak kraja organizovanog kriminala u BiH." Istog dana, 12. septembra 2012. godine, kao gost Dnevnika TV1, na pitanje o apelantu Goran Zubac je rekao sljedeće: "Pa, evo, današnja akcija, to je, ovaj, to možemo da kažemo da je to najjača i najsloženija operativna akcija na razbijanju zločinačke organizacije i organizovanog kriminala na prostorima Bosne i Hercegovine. Samim tim ona danas ima epilog sa mnogo jakim dokazima, jasno govori da pojedinac ne može biti protiv sistema i ma ko on bio, znači, biće predmet obrade bilo kojih agencija." Zatim, u "Oslobođenju" od 6. oktobra 2012. godine je objavljeno: "Ministar sigurnosti BiH [Sadik Ahmetović] reagirao je jučer na optužbe kako je akcija 'Lutka' rezultat predizbornih aktivnosti: Biću direktan: ima elemenata za privođenje Fahrudina Radončića (...) akcija 'Lutka' je rezultat ozbiljnog angažmana državnih policijskih agencija sa SIPA-om na čelu, MUP-a RS, kantonalnih MUP-ova i Tužiteljstva BiH. Riječ je o ozbiljnom lancu organiziranog


kriminala i nikakve političke igre neće zaustaviti obračun sa kriminalcima i njihovim jatacima u BiH."

12. Zatim, apelant navodi da je Boris Grubešić, portparol Tužilaštva BiH, 2. aprila 2014. godine, u direktnom programu Federalne televizije (u daljnjem tekstu: FTV), bez ikakve ograde u pogledu postojanja krivice, izjavio: "Radi se doista o jednoj od najopasnijih zločinačkih organizacija koja je djelovala na području Bosne i Hercegovine. U okviru ove optužnice i u ovom predmetu rasvijetljena su neka od najtežih kaznenih djela u poslijeratnoj Bosni i Hercegovini, više ubojstava i teških ubojstava, pljačke banaka i transporta novca u višemilionskim iznosima..."

13. Apelant smatra da iz ovakvih izjava visokopozicioniranih zvaničnika Bosne i Hercegovine, koje su samo primjeri izdvojeni iz velikog broja njihovih izjava i izjava drugih zvaničnika, proizlazi da je u konkretnom predmetu protiv apelanta došlo do narušavanja principa presumpcije nevinosti putem ovako prezentiranih izjava zvaničnika Bosne i Hercegovine.

14. Dalje, ističe da je na ovaj način javnost, koja je upoznata sa viđenjem dokaza, situacije, pa i pravnih propisa koji se tiču događaja za koje se apelant tereti, uključila i sudije koje treba da nepristrasno sude u apelantovom predmetu. U tom smislu navodi da je predsjednica Suda BiH u službenom aktu (Odluka o pokretanju disciplinskog postupka protiv zaposlenika A.B. broj Su-10-174/14 od 22. maja 2014. godine) navela sljedeće: "Radeći kao stručni saradnik u Odjelu II Krivičnog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine na predmetu zv. Lutka, koji je bio u fazi istrage i u kojem je među ostalim osumnjičenim-optuženim i Bojan Cvijan, član organizovane kriminalne grupe, u septembru 2013. godine, nakon ročišta za određivanje pritvora na kojem je bila prisutna...." Apelant smatra da je na ovaj način predsjednica Suda BiH u potpunosti iznijela svoje ubjeđenje da je apelant pripadnik organizirane kriminalne grupe, čime je apelantu prekršila pravo na presumpciju nevinosti i na suđenje pred nepristrasnim sudom. Ovo uskraćivanje apelantu osnovnih garancija pravičnosti suđenja je utoliko gore što ga je počinilo najviše pozicionirano lice u Sudu BiH koji odlučuje o njegovoj krivici. Ističe da je cijeli disciplinski postupak kreiran sa ciljem da se pokušaju diskreditirati apelant i apelantova odbrana (navodno iznošenje tajnih dokumenata sa Suda BiH iz istrage, kako je navedeno u prijedlogu predsjednice Suda BiH, iako se radilo o fazi postupka nakon optužnice koja je podignuta 28. augusta 2013. godine, od kada niti jedan podatak, uključujući informacije za odbranu, nije smio biti tajan). Na ovaj način, prema apelantovom mišljenju, navodima predsjednice Suda BiH, kao suda koji je nadležan da donese odluku o njegovoj krivici, presumcija nevinosti prema njemu u potpunosti je negirana, kao i pravo na suđenje pred nepristrasnim sudom.

15. Apelant, dalje, navodi da su na glavnom pretresu u predmetnom krivičnom postupku, 8. aprila 2015. godine, reproducirani prisluškivani razgovori, navodno, vođeni od februara 2009. godine do septembra 2009. godine, da je ukupno preslušano svega sedam snimaka, a da je 10. aprila 2015. godine FTV, u emisiji "Mreža", objavila deset presretnutih razgovora od kojih čak pet nije bilo reproducirano na glavnom pretresu 8. aprila 2015. godine. Apelant navodi da se snimci ovih telefonskih razgovora nalaze u posjedu tužioca Dubravka Čampare od 2012. godine, a pribavio ih je od pravosudnih organa Republike Srbije putem zamolnice za međunarodnu pravnu pomoć od 6. januara 2012. godine pod oznakom "Službena tajna, strogo povjerljivo", te da ni Sud BiH ni postupajući tužilac nisu tražili od apelanta, kao navodnog učesnika snimljene radnje, nikakvo odobrenje za prikazivanje tih snimaka. Štaviše, Sud BiH je apelantovu odbranu, prema njenom zahtjevu, pismom od 15. aprila 2014. godine obavijestio da nije dao saglasnost za reproduciranje

presretnutih telefonskih razgovora. Apelant zaključuje da je postupajući tužilac Tužilaštva BiH dostavio audio CD sa presretnutim razgovorima, jer ove snimke presretnutih razgovora nisu imali ni odbrana ni Sud BiH, odnosno da je Tužilaštvo BiH dostavilo snimke odbrani tek pred glavni pretres, 15. aprila 2015. godine. Apelant se poziva na praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud) i praksu Ustavnog suda u predmetu broj AP 4319/14.


16. Sud BiH je u odgovoru na apelaciju istakao da je u toku postupka dosljedno primjenjivano načelo pretpostavke nevinosti, stipulirano odredbom člana 3. stav 1. Zakona o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: ZKPBiH), na način da se apelant smatra nevinim sve dok se eventualno pravosnažnom presudom ne utvrdi njegova krivica. U tom smislu odluku o postojanju eventualnog krivičnog djela za koje se apelant tereti, te o eventualnoj apelantovoj krivičnoj odgovornosti, odnosno o meritumu ove krivičnopravne stvari donijet će pretresno vijeće, ali tek nakon provedenog glavnog pretresa, zasnivajući presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnom pretresu, pritom savjesno ocjenjujući svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima, i tek na osnovu takve ocjene izvest će zaključak da li je neka činjenica dokazana. Dakle, za ocjenu sudećeg vijeća u tom smislu će biti odlučni samo neposredno izvedeni dokazi na glavnom pretresu, a ne emisije ili eventualni novinski članci koji su se eventualno objavljivali o navedenom pitanju, o čemu Sud nema saznanja, budući da je sudsko vijeće zakonom obavezano da svoju ocjenu dokaznog materijala i krivičnog predmeta u cjelini temelji isključivo na onome što je izneseno na suđenju.

17. Što se tiče apelantovih navoda da je predsjednica Suda BiH u Odluci o pokretanju disciplinskog postupka protiv zaposlenice A.B. apelanta označila kao pripadnika organizirane kriminalne grupe, čime je prekršila njegovo pravo na presumpciju nevinosti, kao i na suđenje pred nepristrasnim sudom, istaknuto je da su i ovi navodi neosnovani, jer je u činjeničnom opisu radnji A.B. u odluci, između ostalog, navedeno da se radi "...o predmetu zv. Lutka koji je bio u fazi istrage i u kojem je, među ostalim osumnjičenim-optuženim, i Bojan Cvijan, član organizovane kriminalne grupe...", te da je, opisujući radnje zaposlenice A.B., apelant u cijelom tekstu označen kao osumnjičeni s obzirom na to da se predmet tada nalazio u istražnoj fazi, te da su podaci i činjenice citirani iz naredbe o provođenju istrage. S obzirom na navedeno, istaknuto je da jasno proizlazi da odluka o disciplinskom postupku ne sadrži nikakve proizvoljne zaključke s ciljem diskreditiranja apelanta i njegove odbrane. Dalje je istaknuto da se disciplinski postupak vodio protiv zaposlenika Suda BiH i da se nisu iznosili nikakvi zaključci, niti podaci koji se vežu za dokazivanje i utvrđivanje apelantove krivice.

18. Također, Sud BiH je istakao da je nejasno na koji način apelant smatra da je povrijeđeno njegovo pravo da mu sudi nepristrasan sud, jer se disciplinski postupak vodio pred internom disciplinskom komisijom sačinjenom od zaposlenika. Osim toga, sama činjenica da je u skladu sa Poslovnikom Suda BiH, odnosno Zakonom o Sudu BiH, predsjednik Suda nadležan da raspoređuje sudije na opće i posebne zadatke u bilo koje odjeljenje, vijeće ili predmet, osim ako zakonom nije drugačije propisano, nije dovoljna da dovede u pitanje nepristrasnost sudskog vijeća koje postupa u konkretnom predmetu, pritom imajući u vidu da Visoko sudsko i tužilačko vijeće imenuje sudije Suda BiH (kao i na drugim sudovima), a ne predsjednica Suda BiH, te da su nezavisnost i nepristrasnost sudija garantirane i putem stalnosti sudijske funkcije.


19. U vezi sa apelantovim navodom o reprodukciji telefonskih razgovora koji su, prema tvrdnjama Tužilaštva BiH, pribavljeni primjenom posebnih istražnih radnji, istaknuto je da je apelant dopisom Suda BiH od 15. aprila 2015. godine obaviješten da je u konkretnom slučaju, u skladu sa odredbom člana 9. stav 1. Pravilnika o izmjenama Pravilnika o ostvarivanju pristupa informacijama pod kontrolom Suda i saradnji Suda sa zajednicom od 7. aprila 2015. godine, FTV, na zahtjev predstavnika ovog medija, dostavljeno prvih 10 minuta videosnimka sa tog ročišta (ukupno trajanje dostavljenog videosnimka je 10 minuta i četiri sekunde). U tom dostavljenom dijelu je sadržano konstatiranje predsjednika sudskog vijeća da tom nastavku pretresa prisustvuju stranke i branioci, te usmeno izlaganje advokata Vasvije Vidović u kojem su istaknuti prigovori u vezi sa zakonitošću pribavljenih dokaza (sekvence snimka: 02:31-10:04), te u dostavljenom dijelu videosnimka nije sadržano preslušavanje telefonskih razgovora koji su, prema navodima tužioca, pribavljeni primjenom posebnih istražnih radnji.

20. Tužilaštvo BiH u odgovoru na apelaciju istaklo je da se u apelaciji iznose apsolutno neistinite tvrdnje, da je jedino tačno navedeno da je na FTV objavljen snimak presretnutih razgovora, ali da su apelantovi navodi da je postupajući tužilac Dubravko Čampara snimke učinio dostupnim novinaru Amarildu Gutiću apsolutno proizvoljni i da predstavljaju očiglednu opstrukciju krivičnog postupka. Tužilaštvo BiH je ukazalo na to da su prilikom podizanja optužnice 2013. godine svi branioci, njih ukupno 29, dobili navedene audiozapise, te da nije tačna apelantova tvrdnja da su ih kratko prije početka preslušavanja dobili. Tužilaštvo BiH je posebno naglasilo da apelant (advokat Vasvija Vidović) putem pojedinih javnih emitera i dnevnih novina konstantno diskreditira postupajućeg tužioca Dubravka Čamparu a sve s ciljem da on bude izuzet iz ovog krivičnog predmeta. Tužilaštvo BiH je zaključilo da su apelantovi navodi neosnovani i predložilo da Ustavni sud Bosne i Hercegovine predmetnu apelaciju odbije kao neosnovanu.


21. U Zakonu o krivičnom postupku Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09 i 72/13) relevantne odredbe glase:

Član 3. stav 1. (1) Svako se smatra nevinim za krivično djelo dok se

pravosnažnom presudom ne utvrdi njegova krivica.

Član 14. (1) Sud je dužan da stranke i branioca tretira na jednak

način i da svakoj od strana pruži jednake mogućnosti u pogledu pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnom pretresu.

(2) Sud, Tužitelj i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni su s jednakom pažnjom da ispituju i utvrđuju kako činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koje im idu u korist.

VI. Dopustivost


23. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije

primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

24. U skladu sa članom 18. stav (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može izuzetno razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda, ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i osnovnih sloboda koje štiti Ustav ili međunarodni dokumenti koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini.

Dopustivost u odnosu na član 6. st. 1. i 3. Evropske konvencije

25. U pogledu apelantovih navoda o kršenju prava iz člana 6. st. 1. i 3. Evropske konvencije, Ustavni sud ukazuje da je krivični postupak protiv apelanta u toku pred Sudom BiH. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da će apelant imati mogućnost da svoje navode u vezi s pravima koja garantiraju st. 1. i 3. člana 6. Evropske konvencije ističe u predmetnom sudskom postupku, te u apelaciji koju će eventualno podnijeti protiv odluka Suda BiH, ukoliko budu nepovoljne za apelanta. S obzirom na to, Ustavni sud zaključuje da je apelacija u odnosu na navode o kršenju prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 3. Evropske konvencije preuranjena (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 580/07 od 24. juna 2009. godine, tač. 19. i 20, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

26. Imajući u vidu odredbu člana 18. stav (3) tačka l) Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao nedopuštena ukoliko je preuranjena, Ustavni sud je u vezi sa apelacionim navodima o povredi člana 6. st. 1. i 3. Evropske konvencije odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

Dopustivost u odnosu na član 6. stav 2. Evropske konvencije

27. U pogledu apelantovih navoda o kršenju člana 6. stav 2. Evropske konvencije, Ustavni sud ukazuje da se član 6. stav 2. Evropske konvencije ne primjenjuje samo na krivične postupke u njihovoj cijelosti već i na pretpretresni postupak i na vrijeme po okončanju krivičnog postupka, i to bez obzira na fazu postupka, pa čak bez obzira i na njihov ishod (vidi, Evropski sud, Minelli protiv Švajcarske, presuda od 25. marta 1983. godine, Serija A broj 62, st. 25-41, Ustavni sud, inter alia, Odluka o dopustivosti broj AP 580/07 od 24. juna 2009. godine i Odluka o dopustivosti broj AP 3715/09 od 11. februara 2010. godine, dostupne na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Pri tome Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud u svojoj praksi ispitivao dopustivost predstavki u kojima su podnosioci predstavki tvrdili da je, uslijed izjava javnih zvaničnika koje su date u toku krivičnog postupka protiv podnosioca predstavke ili prije nego što je podnosilac predstavke uhapšen i formalno optužen za krivično djelo, te koje su objavljene u medijima, došlo do kršenja njihovog prava na pretpostavku nevinosti. Tako je Evropski sud u presudi Peša protiv Hrvatske, prilikom ispitivanja dopustivosti predstavke u odnosu na član 6. stav 2. Evropske konvencije, kada je Vlada tvrdila da su prigovori podnosioca predstavke na osnovu člana 6. stav 2. Evropske konvencije preuranjeni, jer je krivični postupak protiv podnosioca predstavke u toku i kada on može istaknuti iste prigovore koristeći različita pravna sredstva predviđena domaćim pravom, ukazao na to da se pravna sredstva koja su dostupna podnosiocu predstavke u kontekstu krivičnog postupka protiv njega mogu koristiti u odnosu na presude i druge odluke donesene u tom postupku, a ne u odnosu na izjave koje su dali javni zvaničnici u medijima, pa je predstavku u odnosu na član 6. stav 2. Evropske konvencije proglasio dopustivom (vidi, Evropski sud, Peša protiv Hrvatske, predstavka broj 40523/08, presuda od 8. aprila 2010. godine, stav 132). Također, Ustavni sud ukazuje da je Evropski sud u predmetu Ilgar Mammadov protiv Azerbejdžana zaključio da je član 6. stav 2. Evropske konvencije primjenjiv u odnosu na zajedničku izjavu za štampu Ureda Tužilaštva i Ministarstva


unutrašnjih poslova koja je objavljena prije nego što je podnosilac predstavke uhapšen i formalno optužen za krivična djela, budući da je jasno da su navodi u izjavi u direktnoj vezi s krivičnom istragom pokrenutom protiv podnosioca predstavke i drugih lica u vezi sa događajima Ismayilli (vidi, Evropski sud, Ilgar Mammadov protiv Azerbejdžana, predstavka broj 15172/13, presuda od 22. maja 2014. godine, stav 121). Citiranu praksu Evropskog suda je slijedio i Ustavni sud u predmetu broj AP 4319/14 (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 4319/14 od 18. decembra 2014. godine, tačka 21, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

28. Dovodeći u vezu navedeno s konkretnim predmetom, Ustavni sud zaključuje da je apelacija u odnosu na član 6. stav 2. Evropske konvencije dopustiva.

29. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 18. st. (2), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija u ovom dijelu ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

30. Apelant smatra da mu je, uslijed citiranih izjava javnih zvaničnika, odnosno odluke predsjednice Suda BiH o pokretanju disciplinskog postupka protiv zaposlenice Suda BiH, kao i zbog objelodanjivanja u javnosti snimka presretnutih razgovora pribavljenih posebnim istražnim radnjama, povrijeđeno pravo iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 2. Evropske konvencije.

Pravo na pravično suđenje – pretpostavka nevinosti




32. Član 6. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: […] 2) Svako ko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim

dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže. […] 33. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da član 6. stav 2.

Evropske konvencije garantira da se svako ko je optužen za krivično djelo smatra nevinim dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže. Ustavni sud ukazuje na to da nisu samo sudovi već da su i ostali državni organi obavezni da poštuju načelo pretpostavke nevinosti. U vezi s tim, Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud u predmetu Allenet de Ribemont protiv Francuske, na koji se pozvao i apelant, ukazao da je jedan visoki policijski zvaničnik na konferenciji za štampu, održanoj dok je podnosilac predstavke bio u policijskom pritvoru, ukazao na njega kao na podstrekača ubistva. Evropski sud je smatrao da član 6. stav 2. Evropske konvencije nije važio samo za sudove već i za druge javne vlasti, i to od trenutka kad je podnosilac predstavke bio optužen za krivično djelo. Izjava o krivici koju je dao policajac bez ikakvih kvalifikacija ili rezervi podstakla je javnost da povjeruje da je podnosilac predstavke kriv i prije nego što je nadležni sud procijenio sve činjenice. Utvrđeno je da je time prekršeno načelo pretpostavke nevinosti i da to nije moglo biti ispravljeno činjenicom da je sudija kasnije oslobodio podnosioca predstavke zbog nedostatka dokaza (vidi, Evropski sud, Allenet de Ribemont protiv Francuske, predstavka broj 15175/89, presuda od 10. februara 1995. godine).

34. Ustavni sud, dalje, podsjeća da je Evropski sud u predmetu Matijašević protiv Srbije ukazao da će pretpostavka nevinosti prema članu 6. stav 2. Evropske konvencije biti povrijeđena ako sudska odluka ili čak izjava zvaničnika koja se odnosi na lice koje je optuženo za krivično djelo odražava

mišljenje da je to lice krivo prije nego što se njegova krivica dokaže prema zakonu. U odsustvu zvanične odluke, dovoljno je da postoji određeno mišljenje koje ukazuje da sud ili zvaničnik koji je u pitanju smatra optuženog krivim (vidi, Evropski sud, Matijašević protiv Srbije, predstavka broj 23037/04, presuda od 19. septembra 2006. godine, stav 45). Pri tome Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud ukazao da "javni zvaničnik" ne mora biti već izabrani predstavnik ili službenik državnih organa u tom vremenu. Taj pojam može obuhvatiti i lica koja imaju poznat i priznat položaj u javnosti, bilo da su na nekom važnom javnom položaju, ili da su imala takav položaj, ili da se kandidiraju za dužnost izabranog predstavnika (vidi, Evropski sud, Kouzmin protiv Rusije, predstavka broj 58939/00, presuda od 18. marta 2010. godine, st. 59-69).

35. Ustavni sud, dalje, podsjeća da je Evropski sud u presudi Peša protiv Hrvatske u st. 138-141. ukazao na osnovne principe prava na pretpostavku nevinosti iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije. Naime, Evropski sud je ukazao, između ostalog, da član 6. stav 2. Evropske konvencije u svom relevantnom aspektu ima cilj da spriječi podrivanje pravičnog suđenja izjavama koje prejudiciraju a koje su date u bliskoj vezi s postupkom. Njime se zabranjuje samom sudu da preuranjeno izražava mišljenje da je lice "optuženo za krivično djelo" krivo prije nego što mu je to dokazano prema zakonu, ali, također, obuhvata i izjave državnih zvaničnika koje ohrabruju javnost da vjeruje da je osumnjičeni kriv i koje prejudiciraju ocjenu činjenica nadležne sudske vlasti (vidi već citirani predmet Allenet de Ribemont, stav 41, i predmete Daktaras protiv Litvanije, broj 42095/98, st. 41-43, ECHR 2000-X, i Butkevičius protiv Litvanije, broj 48297/99, stav 49, ECHR 2002-II). Evropski sud je, dalje, ukazao da sloboda izražavanja, zajamčena članom 10. Evropske konvencije, uključuje slobodu da se primaju i daju informacije. Stoga, član 6. stav 2. ne može spriječiti vlasti da informiraju javnost o krivičnim istragama koje su u toku, ali traži da to čine uz svu potrebnu diskreciju i oprez, ako će biti poštovana pretpostavka nevinosti (vidi već citirani predmet Allenet de Ribemont, stav 38, i predmet Karakaş i Yeşilırmak protiv Turske, broj 43925/98, stav 50, 28. juna 2005).

36. Također, Evropski sud je ukazao da treba temeljno razlikovati izjavu da je neko osumnjičen da je počinio krivično djelo i jasnu izjavu, dok nema pravosnažne osude, da je pojedinac počinio krivično djelo o kojem je riječ. Evropski sud je naveo da je dosljedno naglašavao da je važno da javni zvaničnici biraju riječi u svojim izjavama prije nego što je nekom licu suđeno i to lice proglašeno krivim za neko određeno krivično djelo (vidi već citirani predmet Daktaras i predmete Böhmer protiv Njemačke, broj 37568/97, st. 54. i 56, 3. oktobra 2002, i Nešťák protiv Slovačke, broj 65559/01, st. 88. i 89, 27. februara 2007). Također je naglasio da je važno da državni zvaničnici poštuju pretpostavku nevinosti tokom konferencije za štampu (vidi već citirani predmet Butkevičius, st. 50-52, i predmete Lavents protiv Letonije, broj 58442/00, stav 122, 28. novembra 2002, i Y. B. i drugi protiv Turske, br. 48173/99 i 48319/99, st. 49. i 51, 28. oktobra 2004). Evropski sud je ukazao da, ipak, pitanje da li neka izjava javnog dužnosnika predstavlja povredu načela pretpostavke nevinosti mora biti utvrđeno u kontekstu konkretnih okolnosti u kojima je data pobijana izjava (vidi predmet Adolf protiv Austrije, 26. marta 1982, st. 36-41, Serija A broj 49). Evropski sud je ukazao da, u svakom slučaju, izražena mišljenja ne mogu predstavljati izjave javnog zvaničnika o tome da je podnosilac predstavke kriv, što bi ohrabrilo javnost da vjeruje da je on ili ona kriva i što bi prejudiciralo ocjenu činjenica od nadležne sudske vlasti (vidi već citirani predmet Butkevičius, stav 53).

37. Ustavni sud zapaža da je Evropski sud, primjenjujući navedene principe na predmet podnosioca predstavke, zaključio


da su izjave koje su dali javni zvaničnici (direktor policije, glavni državni advokat, predsjednik Vlade i predsjednik Republike) predstavljale izjave o krivici podnosioca predstavke i prejudicirale ocjenu činjenica od nadležne sudske vlasti. Evropski sud je naveo da su, budući da su zvaničnici o kojima je riječ bili na visokim položajima, oni trebali posebno oprezno birati riječi pri opisivanju krivičnog postupka protiv podnosioca predstavke koji je u toku. Međutim, s obzirom na sadržaj njihovih izjava, kako je to naglašeno u navedenom tekstu (st. 145-149), Evropski sud je zaključio da su njihove izjave sigurno ohrabrile javnost da vjeruje da je podnosilac predstavke kriv prije nego što mu je krivica dokazana u skladu sa zakonom. U skladu s navedenim, Evropski sud je zaključio da je povrijeđeno pravo podnosioca predstavke da se smatra nevinim, te je, stoga, došlo do povrede člana 6. stav 2. Evropske konvencije (st. 150. i 151. presude Peša protiv Hrvatske).

38. Također, Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud u citiranoj presudi Ilgar Mammadov protiv Azerbejdžana ukazao da u tom predmetu osporeni navodi nisu dati unutar okvira krivičnog postupka, nego kao dio zajedničke izjave za štampu Tužilaštva i Ministarstva unutrašnjih poslova namijenjene javnosti. Evropski sud je naveo da je uzeo u obzir podnesak Vlade da je svrha osporene izjave da informira javnost o koracima koje su preduzele vlasti u vezi sa događajima Ismayilli, a naročito da je njihova namjera bila da istraže umiješanost podnosioca predstavke u te događaje. Međutim, prema mišljenju Evropskog suda, izjava, uzeta u cjelini, nije data s neophodnom diskrecijom i pažnjom. Naime, iako su vlasti na kraju relevantnog stava navele da će radnje podnosioca predstavke biti detaljno istražene i da će biti pravno okvalificirane, ta izjava je negirana prethodnom jasnom izjavom, u istoj rečenici, da su te radnje podnosioca predstavke bile nezakonite. Zatim, navodeći u istom stavu da je utvrđeno da je podnosilac predstavke apelirao na lokalne stanovnike da se odupiru policiji, da ne poštuju službena lica i da blokiraju ceste, Evropski sud je ukazao da su time vlasti, u suštini, prejudicirale sudsku ocjenu činjenica. Evropski sud je zaključio da je kao takva osporena izjava samo mogla uvjeriti javnost da je podnosilac predstavke kriv prije nego što je i dokazana njegova krivica prema zakonu, te da je, stoga, došlo do povrede člana 6. stav 2. Evropske konvencije (st. 127. i 128. presude Ilgar Mammadov protiv Azerbejdžana).

39. Citiranu praksu Evropskog suda Ustavni sud je slijedio u predmetu broj AP 4319/14 od 18. decembra 2014. godine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 4319/08 od 18. decembra 2014. godine, tač. 27-32), dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U navedenoj odluci, slijedeći citirane principe, Ustavni sud je zaključio da su izjave direktora Federalne uprave policije, poslanika u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine i člana Predsjedništva Bosne i Hercegovine predstavljale izjavu o apelantovoj "krivici", te da su kao takve prejudicirale ocjenu činjenica od nadležne sudske vlasti. U izjavama navedenih zvaničnika su korištene jezičke formulacije u kojim je eksplicitno izraženo mišljenje da u apelantovim radnjama "ima i krivične odgovornosti", da "ukoliko bude pravde u BiH, da će završiti u zatvoru", odnosno da će ga "poslati u zatvor". Navedene izjave su date nakon događaja od 7. februara 2014. godine u Sarajevu (kada je zapaljena zgrada Predsjedništva Bosne i Hercegovine, a povodom kojeg se kasnije vodio krivični postupak protiv apelanta pred Sudom BiH zbog krivičnog djela nesavjesni rad u službi iz člana 224. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZBiH). Ustavni sud, podržavajući praksu Evropskog suda povodom tog pitanja, smatrao je da su navedeni javni zvaničnici, prilikom davanja svojih izjava, trebali posebno oprezno birati riječi pri opisivanju apelantove krivične odgovornosti u vezi s predmetnim događajem. Međutim, s obzirom na sadržaj njihovih izjava, Ustavni sud je smatrao da su

te izjave ohrabrile javnost da vjeruje da je apelant kriv prije nego što je i dokazana njegova krivica u skladu sa zakonom, te zaključio da je, uslijed izjava navedenih javnih zvaničnika, došlo do povrede apelantovog prava iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije (tač. 34-35).

40. Imajući u vidu navedenu praksu Evropskog i Ustavnog suda, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, primjenjujući osnovne principe prava na pretpostavku nevinosti iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije, ispitati da li je, uslijed izjava javnih zvaničnika, odnosno podneska predsjednice Suda BiH, na koje apelant ukazuje u apelaciji, kao i zbog objelodanjivanja u javnosti snimka presretnutih razgovora pribavljenih posebnim istražnim radnjama došlo do kršenja apelantovog prava garantiranog članom 6. stav 2. Evropske konvencije.

41. U kontekstu navedenog, Ustavni sud, razmotrivši, prije svega, apelantove navode koji se odnose na objelodanjivanje u javnosti snimka presretnutih razgovora pribavljenih posebnim istražnim radnjama i odluku predsjednice Suda BiH o pokretanju disciplinskog postupka protiv zaposlenice Suda BiH, smatra da ovim radnjama nije dovedeno u pitanje poštovanje garancija iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije.

42. Naime, u vezi sa apelantovim navodima da mu je povrijeđena presumpcija nevinosti, zato što su snimci sa prisluškivanim razgovorima reproduciranim na ročištu za glavni pretres u predmetnom krivičnom postupku, kao i snimci sa razgovorima koji nisu uopće reproducirani na glavnom pretresu u to vrijeme, emitirani u emisiji FTV "Mreža", Ustavni sud zapaža da apelant ne ukazuje u ovom dijelu na preuranjeno izražavanje Suda BiH, niti na izjave državnih zvaničnika, nego ukazuje da je postupajući tužilac Tužilaštva BiH dostavio audio CD sa presretnutim razgovorima medijima. Međutim, apelant ovaj navod nije potkrijepio nijednim dokazom, već zaključak da je tužilac dostavio audio CD sa presretnutim razgovorima medijima temelji na činjenici da sporni snimci presretnutih razgovora, u vrijeme kada su oni objavljeni u navedenoj emisiji, nisu imali ni odbrana ni Sud BiH, pa, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ove apelantove navode o kršenju presumpcije nevinosti smatra neosnovanim.

43. Također, Ustavni sud zapaža da je, suprotno apelantovim navodima, iz citiranog dijela sporne Odluke predsjednice Suda BiH o pokretanju disciplinskog postupka protiv zaposlenika A.B. vidljivo da je jasno navedeno da je krivični postupak koji se vodi protiv apelanta i drugih optuženih "bio u fazi istrage" i da je "među ostalim osumnjičenim-optuženim i Bojan Cvijan, član organizovane kriminalne grupe", dakle, nije navedena bilo kakva tvrdnja u vezi sa apelantovom krivicom, a da prije toga nije postojala odrednica "osumnjičeni" i "optuženi". Iz ovoga Ustavni sud zaključuje da navedenim izražavanjem predsjednica Suda BiH nije prejudicirala apelantovu krivicu na bilo koji način. Ustavni sud je ocijenio i da su citirane fraze sadržane u kontekstu odluke o pokretanju disciplinskog postupka protiv zaposlenika Suda BiH, a ne u kontekstu krivičnog postupka koji se vodi protiv apelanta, kao i da navedena odluka nije namijenjena medijima i javnosti, a ni vijeću Suda BiH pred kojim se vodio postupak u apelantovom predmetu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je i ove apelantove navode o kršenju presumpcije nevinosti ocijenio neosnovanim.

44. S druge strane, u vezi sa apelantovim navodima o povredi njegovog prava, garantiranog članom 6. stav 2. Evropske konvencije, izjavama drugih zvaničnika (izjava Gorana Zupca, direktora SIPA-e, Sadika Ahmetovića, ministra sigurnosti BiH, i Borisa Grubešića, portparola Tužilaštva BiH), Ustavni sud zapaža da su nakon hapšenja većeg broja lica u operaciji kodnog naziva "Lutka", između ostalog i apelanta, protiv koga se trenutno vodi krivični postupak pred Sudom BiH po optužnici


Tužilaštva Bosne i Hercegovine broj T20 0 KT 000 2564 12 od 28. augusta 2013. godine kojom se tereti za krivično djelo organizirani kriminal u vezi sa više krivičnih djela, pojedini javni zvaničnici davali izjave u medijima u vezi sa lišavanjem slobode većeg broja lica a koje su se odnosile i na apelanta.

45. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da je apelant u prilogu apelacije dostavio videosnimke i fotokopije novinskih članaka na koje je ukazao u apelaciji, te u koje je Ustavni sud, prilikom razmatranja apelacionih navoda, izvršio uvid.

46. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je Goran Zubac, direktor SIPA-e, na konferenciji za novinare, održanoj 12. septembra 2012. godine, dajući izjavu u vezi sa hapšenjem većeg broja osumnjičenih lica, među kojima i apelanta, naveo: "Sva ova krivična djela imala su cilj stjecanje velike materijalne koristi i izazivanje straha kod građana, što bi samo po sebi stvorilo pogodno tlo za nestabilnost države i njenih građana, a potom bi mogla da prouzrokuju teže i nesagledive posljedice po državu i njeno uređenje. Sve to bio je i jedan od ciljeva ove organizacije koji bi im dao snagu i učvrstio pozicije za djelovanje. Ovo je dosad najsloženija i najveća policijska akcija u BiH, te cijenimo da smo napravili ogroman uspjeh koji će imati podršku građana i institucija. Ovim smo pokazali snagu političkih agencija u BiH i dali jasnu poruku kriminalcima... Sve ove aktivnosti su realizacija operativne akcije kodnog naziva 'Lutka', nakon čega više ništa neće biti isto. Ovo je početak kraja organizovanog kriminala u BiH." Istog dana, 12. septembra 2012. godine, kao gost Dnevnika TV1, na pitanje o apelantu, Goran Zubac je izjavio "da je to najjača i najsloženija operativna akcija na razbijanju zločinačke organizacije i organizovanog kriminala na prostorima Bosne i Hercegovine. Samim tim ona danas ima epilog sa mnogo jakim dokazima, jasno govori da pojedinac ne može biti protiv sistema i ma ko on bio, znači biće predmet obrade bilo kojih agencija".

47. Razmatrajući navedene izjave, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da je obavještavanje javnosti putem medija o navodnom krivičnom djelu i toku krivičnog postupka koji je iz njega slijedio potrebno i dozvoljeno. Međutim, ova dužnost da se obavještava javnost ne može opravdati sav mogući izbor riječi, nego treba biti obavljena tako da se poštuje pravo osumnjičenih da se smatraju nevinima (vidi, mutatis mutandis, već citirani predmet Peša, stav 143).

48. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža da su sporne izjave date isti dan nakon lišavanja slobode apelanta i drugih lica u okviru operativne akcije kodnog naziva "Lutka", te, u vezi s tim, ukazuje da je, u smislu prakse Evropskog suda, potrebno da se, čak i prije nego što je pokrenut krivični postupak protiv određenog lica, ne daju nikakvi javni navodi koji bi se mogli tumačiti kao da, prema mišljenju određenih važnih javnih zvaničnika, potvrđuju krivicu tog lica (vidi, mutatis mutandis, već citirani predmet Butkevičius, stav 51).

49. Ustavni sud, prije svega, zapaža da ni u jednoj od ovih izjava nije bilo spomenuto apelantovo ime. Međutim, imajući u vidu da su imena lica lišenih slobode, uključujući i apelantovo ime, bila objavljena u medijima, između ostalog i u Dnevniku TV1, kao i da je direktor SIPA-e svoju izjavu o akciji kodnog naziva "Lutka" i navodnom kriminalnom djelovanju lica lišenih slobode u toj akciji dao nakon pitanja voditeljice Dnevnika u kojem je izričito navela apelantovo ime, Ustavni sud smatra da su navedene izjave jasno upućivale, inter alia, na apelanta (vidi, mutatis mutandis, već citirani predmet Peša, stav 146).

50. Dalje, analizirajući sâm sadržaj spornih izjava, Ustavni sud zapaža da navedene izjave, pored uobičajenih tekstualnih formulacija koje se odnose na rad policijskih službi u vezi sa rasvjetljavanjem krivičnih djela, sadrže i formulacije u kojima je direktor SIPA-e, bez ikakve ograde u pogledu krivice apelanta i ostalih lica obuhvaćenih navedenom akcijom (u smislu da se navedena lica sumnjiče da su počinila određena krivična djela),

izrazio da se radi o zločinačkoj organizaciji. Stoga, ove izjave, u smislu citiranih standarda Evropskog i Ustavnog suda, nisu bile ograničene na to da opišu status postupka koji je bio u toku ili "stanje sumnje" protiv apelanta, nego su bile iznošene kao utvrđena činjenica, bez ikakve zadrške u pogledu apelantove krivice.

51. U istom pravcu se, prema mišljenju Ustavnog suda, može tumačiti i izjava ministra sigurnosti BiH Sadika Ahmetovića, objavljena u dnevnom listu "Oslobođenje" 6. oktobra 2012. godine, u kojoj je, također, bez ikakvih ograda i zadrške u pogledu apelantove krivice, navedeno da je riječ "o ozbiljnom lancu organiziranog kriminala".

52. Također, Ustavni sud zapaža da je u izjavi portparola Tužilaštva BiH Borisa Grubešića od 2. aprila 2014. godine navedeno da se "radi, doista, o jednoj od najopasnijih zločinačkih organizacija", bez ikakve ograde u pogledu krivice apelanta i ostalih lica obuhvaćenih optužnicom, iako je sudski postupak po potvrđenoj optužnici u toku, pa se navedena izjava može posmatrati kao utvrđena činjenica, odnosno jasna izjava u pogledu toga da li su optuženi obuhvaćeni optužnicom počinili radnje koje su navedene u izjavi a zbog čega se protiv njih, uključujući i apelanta, vodi postupak.

53. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su navedene izjave Gorana Zupca, direktora SIPA-e, Sadika Ahmetovića, ministra sigurnosti BiH, i Borisa Grubešića, portparola Tužilaštva BiH, predstavljale izjave o apelantovoj "krivici", te da su kao takve prejudicirale ocjenu činjenica od nadležne sudske vlasti. U tom kontekstu Ustavni sud, podržavajući praksu Evropskog suda, kao i svoju praksu povodom tog pitanja, naglašava da su navedeni javni zvaničnici, prilikom davanja svojih izjava, trebali posebno oprezno birati riječi pri opisivanju apelantove krivične odgovornosti u vezi s predmetnim događajem. Međutim, s obzirom na sadržaj njihovih izjava, Ustavni sud smatra da su te izjave, kako to osnovano navodi i apelant, ohrabrile javnost da vjeruje da je apelant kriv prije nego što je i dokazana njegova krivica u skladu sa zakonom.

54. Stoga, Ustavni sud smatra da je, uslijed izjava navedenih javnih zvaničnika (Gorana Zupca, direktora SIPA-e, Sadika Ahmetovića, ministra sigurnosti BiH, i Borisa Grubešića, portparola Tužilaštva BiH), došlo do povrede apelantovog prava iz člana 6. stav 2. Evropske konvencije.

VIII. Zaključak

55. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 2. Evropske konvencije u odnosu na izjave javnih zvaničnika Gorana Zupca, direktora SIPA-e, Sadika Ahmetovića, ministra sigurnosti Bosne i Hercegovine, i Borisa Grubešića, portparola Tužilaštva Bosne i Hercegovine, jer su predstavljale izjavu o apelantovoj "krivici", te su kao takve prejudicirale ocjenu činjenica od nadležne sudske vlasti i ohrabrile javnost da vjeruje da je apelant kriv prije nego što je i dokazana njegova krivica u skladu sa zakonom.

56. Na osnovu člana 18. stav (3) tačka l) i člana 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.





predmetu broj AP 2011/15, rješavajući apelaciju Bojana Cvijana, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (2) i (3) točka l), članka 57. stavak (2) točka b) i


članka 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu:


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja apelacija Bojana Cvijana. Utvrđuje se povreda članka II/3.(e) Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 6. stavak 2. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u kaznenom postupku koji se vodi pred Sudom Bosne i Hercegovine po optužnici Tužiteljstva Bosne i Hercegovine broj T20 0 KT 000 2564 12 od 28. kolovoza 2013. godine u svezi sa izjavama javnih dužnosnika:

- Gorana Zupca, ravnatelja Državne agencije za istrage i zaštitu Bosne i Hercegovine u vrijeme davanja izjave, na konferenciji za novinare održanoj 12. rujna 2012. godine i u Dnevniku TV1 od 12. rujna 2012. godine,

- Sadika Ahmetovića, ministra sigurnosti Bosne i Hercegovine u vrijeme davanja izjave, koja je objavljena u dnevnom listu "Oslobođenje" 6. listopada 2012. godine,

- Borisa Grubešića, glasnogovornika Tužiteljstva Bosne i Hercegovine, od 2. travnja 2014. godine, koju je dao izravno u program Federalne televizije.

Odbacuje se kao nedopuštena apelacija Bojana Cvijana podnesena u odnosu na članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. st. 1. i 3. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda, zato što je preuranjena.



1. Bojan Cvijan (u daljnjem tekstu: apelant), kojeg zastupa Vasvija Vidović, odvjetnica iz Sarajeva, podnio je 24. travnja 2015. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zbog navodnog kršenja prava na pretpostavku nevinosti u kaznenom postupku koji se vodi pred Sudom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Sud BiH) po optužnici Tužiteljstva Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo BiH) broj T20 0 KT 000 2564 12 od 28. kolovoza 2013. godine.


2. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Suda BiH i Tužiteljstva BiH zatraženo je 13. svibnja 2015. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Tužiteljstvo BiH je dostavilo odgovor na apelaciju 25. svibnja 2015. godine, a Sud BiH 26. svibnja 2015. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Tužiteljstvo BiH je podiglo optužnicu broj T20 0 KT 000 2564 12 od 28. kolovoza 2013. godine protiv apelanta kojom se apelant tereti da je počinio kazneno djelo organizirani kriminal iz članka 250. st. 2. i 3. Kaznenog zakona Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZBiH) u svezi sa kaznenim djelima iz članka 384 - dogovor radi učinjenja kaznenog djela i članka 149. stavak 1. točka 1 - teško ubojstvo Kaznenog zakona Republike Srpske,

članka 250. stavak 3. u stjecaju sa člankom 342. stavak 3 - zločinačka organizacija Kaznenog zakona Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: KZFBiH), te članka 250. stavak 3. u svezi sa člankom 209. KZBiH - pranje novca i članka 289. KZFBiH - razbojništvo.

6. Sud BiH je potvrdio optužnicu 4. rujna 2013. godine.


7. Apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1, 2. i 3. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija).

8. Apelant navodi da medijska kampanja kojom upravljaju predstavnici upravne i sudske vlasti Bosne i Hercegovine, u okviru koje iznose nedvojbene navode koji se tiču apelantove kaznene odgovornosti, traje od trenutka njegova lišavanja slobode. U okviru te kampanje je predsjednica Suda BiH prekršila ne samo apelantovo pravo na presumpciju nevinosti nego i apelantovo pravo na suđenje pred nepristranim sudom.

9. Apelant navodi da su tijekom samog postupka istrage i podizanja, te nakon potvrđivanja optužnice protiv apelanta brojni dužnosnici dali veliki broj izjava kojima su javnost u Bosni i Hercegovini, ali i šire, informirali o svojim stajalištima prema apelantovom predmetu, navodeći da će, zahvaljujući lišavanju slobode osoba uhićenih u operaciji kodnog naziva "Lutka", između ostalog i apelanta, doći do rasvjetljavanja velikog broja neriješenih kaznenih djela u kojima istraga traje već nekoliko godina. Uslijed toga, neupitno je da je javnost u Bosni i Hercegovini stekla dojam da je i apelant uključen u izvršenje predmetnih kaznenih djela. Također, smatra da je posebice problematično da je uposlenicima FTV, emisije "Mreža", omogućen pristup dokazima Tužiteljstva BiH u ovom predmetu, te da je predsjednica Meddžida Kreso u svom podnesku o pokretanju stegovnog postupka protiv uposlenice Suda BiH A.B., bez ikakve ograde u pogledu osnova sumnje, označila apelanta kao pripadnika organizirane kriminalne skupine, čime mu je faktički izrekla osuđujuću presudu.

10. Konkretno, svi mediji u Bosni i Hercegovini su senzacionalistički prenijeli vijest o uhićenju osumnjičenih u akciji kodnog naziva "Lutka", a izjave s tim u svezi su davali, prije svega, rukovoditelji Državne agencije za istrage i zaštitu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: SIPA), uključujući i ravnatelja SIPA-e Gorana Zupca, ali i drugi dužnosnici, između ostalog i tadašnji ministar sigurnosti Bosne i Hercegovine Sadik Ahmetović.

11. Naime, na konferenciji za novinare, održanoj 12. rujna 2012. godine, koja je prenesena putem svih medija u Bosni i Hercegovini, ravnatelj SIPA-e Goran Zubac je izjavio: "Sva ova krivična djela imala su cilj stjecanje velike materijalne koristi i izazivanje straha kod građana, što bi samo po sebi stvorilo pogodno tlo za nestabilnost države i njenih građana, a potom bi mogla da prouzrokuju teže i nesagledive posljedice po državu i njeno uređenje. Sve to bio je i jedan od ciljeva ove organizacije koji bi im dao snagu i učvrstio pozicije za djelovanje. Ovo je dosad najsloženija i najveća policijska akcija u BiH, te cijenimo da smo napravili ogroman uspjeh koji će imati podršku građana i institucija. Ovim smo pokazali snagu političkih agencija u BiH i dali jasnu poruku kriminalcima... Sve ove aktivnosti su realizacija operativne akcije kodnog naziva 'Lutka', nakon čega više ništa neće biti isto. Ovo je početak kraja organizovanog kriminala u BiH." Istog dana, 12. rujna 2012. godine, kao gost Dnevnika TV1, na pitanje o apelantu Goran Zubac je rekao sljedeće: "Pa, evo, današnja akcija, to je, ovaj, to možemo da kažemo da je to najjača i najsloženija operativna akcija na razbijanju zločinačke organizacije i organizovanog kriminala na prostorima Bosne i


Hercegovine. Samim tim ona danas ima epilog sa mnogo jakim dokazima, jasno govori da pojedinac ne može biti protiv sistema i ma ko on bio, znači, biće predmet obrade bilo kojih agencija." Zatim, u "Oslobođenju" od 6. listopada 2012. godine je objavljeno: "Ministar sigurnosti BiH [Sadik Ahmetović] reagirao je jučer na optužbe kako je akcija 'Lutka' rezultat predizbornih aktivnosti: Biću direktan: ima elemenata za privođenje Fahrudina Radončića (...) akcija 'Lutka' je rezultat ozbiljnog angažmana državnih policijskih agencija sa SIPA-om na čelu, MUP-a RS, kantonalnih MUP-ova i Tužiteljstva BiH. Riječ je o ozbiljnom lancu organiziranog kriminala i nikakve političke igre neće zaustaviti obračun sa kriminalcima i njihovim jatacima u BiH."

12. Zatim, apelant navodi da je Boris Grubešić, glasnogo-vornik Tužiteljstva BiH, 2. travnja 2014. godine, u izravnom pro-gramu Federalne televizije (u daljnjem tekstu: FTV), bez ikakve ograde u pogledu postojanja krivnje, izjavio: "Radi se doista o jednoj od najopasnijih zločinačkih organizacija koja je djelovala na području Bosne i Hercegovine. U okviru ove optužnice i u ovom predmetu rasvijetljena su neka od najtežih kaznenih djela u poslijeratnoj Bosni i Hercegovini, više ubojstava i teških ubojstava, pljačke banaka i transporta novca u višemilionskim iznosima..."

13. Apelant smatra da iz ovakvih izjava visokopozicionira-nih dužnosnika Bosne i Hercegovine, koje su samo primjeri izd-vojeni iz velikog broja njihovih izjava i izjava drugih dužnosnika, proizlazi da je u konkretnom predmetu protiv apelanta došlo do narušavanja načela presumpcije nevinosti putem ovako prezentiranih izjava dužnosnika Bosne i Hercegovine.

14. Dalje, ističe da je na ovaj način javnost, koja je upoznata sa viđenjem dokaza, situacije, pa i pravnih propisa koji se tiču događaja za koje se apelant tereti, uključila i suce koji trebaju nepristrano suditi u apelantovom predmetu. U tom smislu navodi da je predsjednica Suda BiH u službenom aktu (Odluka o pokretanju stegovnog postupka protiv uposlenika A.B. broj Su-10-174/14 od 22. svibnja 2014. godine) navela sljedeće: "Radeći kao stručni saradnik u Odjelu II. Krivičnog odjeljenja Suda Bosne i Hercegovine na predmetu zv. Lutka, koji je bio u fazi istrage i u kojem je među ostalim osumnjičenim-optuženim i Bojan Cvijan, član organizovane kriminalne grupe, u septembru 2013. godine, nakon ročišta za određivanje pritvora na kojem je bila prisutna...." Apelant smatra da je na ovaj način predsjednica Suda BiH u potpunosti iznijela svoje uvjerenje da je apelant pripadnik organizirane kriminalne skupine, čime je apelantu prekršila pravo na presumpciju nevinosti i na suđenje pred nepristranim sudom. Ovo uskraćivanje apelantu temeljnih garancija pravičnosti suđenja je utoliko gore što ga je počinila najviše pozicionirana osoba u Sudu BiH koji odlučuje o njegovoj krivnji. Ističe da je cijeli stegovni postupak kreiran sa ciljem da se pokušaju diskreditirati apelant i apelantova obrana (navodno iznošenje tajnih dokumenata sa Suda BiH iz istrage, kako je navedeno u prijedlogu predsjednice Suda BiH, iako se radilo o fazi postupka nakon optužnice koja je podignuta 28. kolovoza 2013. godine, od kada niti jedan podatak, uključujući informacije za obranu, nije smio biti tajan). Na ovaj način, prema apelantovom mišljenju, navodima predsjednice Suda BiH, kao suda koji je nadležan donijeti odluku o njegovoj krivnji, presumcija nevinosti prema njemu u potpunosti je negirana, kao i pravo na suđenje pred nepristranim sudom.

15. Apelant, dalje, navodi da su na glavnom pretresu u predmetnom kaznenom postupku, 8. travnja 2015. godine, reproducirani prisluškivani razgovori, navodno, vođeni od veljače 2009. godine do rujna 2009. godine, da je ukupno preslušano svega sedam snimaka, a da je 10. travnja 2015. godine FTV, u emisiji "Mreža", objavila deset presretnutih razgovora od kojih čak pet nije bilo reproducirano na glavnom pretresu 8. travnja 2015. godine. Apelant navodi da se snimke ovih telefonskih

razgovora nalaze u posjedu tužitelja Dubravka Čampare od 2012. godine, a pribavio ih je od pravosudnih tijela Republike Srbije putem zamolnice za međunarodnu pravnu pomoć od 6. siječnja 2012. godine pod oznakom "Službena tajna, strogo povjerljivo", te da ni Sud BiH ni postupajući tužitelj nisu tražili od apelanta, kao navodnog sudionika snimljene radnje, nikakvo odobrenje za prikazivanje tih snimaka. Štoviše, Sud BiH je apelantovu obranu, prema njezinom zahtjevu, pismom od 15. travnja 2014. godine obavijestio da nije dao suglasnost za reproduciranje presretnutih telefonskih razgovora. Apelant zaključuje da je postupajući tužitelj Tužiteljstva BiH dostavio audio CD sa presretnutim razgovorima, jer ove snimke presretnutih razgovora nisu imali ni obrana ni Sud BiH, odnosno da je Tužiteljstvo BiH dostavilo snimke obrani tek pred glavni pretres, 15. travnja 2015. godine. Apelant se poziva na praksu Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud) i praksu Ustavnog suda u predmetu broj AP 4319/14.


16. Sud BiH je u odgovoru na apelaciju istaknuo da je u tijeku postupka dosljedno primjenjivano načelo pretpostavke nevinosti, stipulirano odredbom članka 3. stavak 1. Zakona o kaznenom postupku Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: ZKPBiH), na način da se apelant smatra nevinim sve dok se eventualno pravomoćnom presudom ne utvrdi njegova krivnja. U tom smislu odluku o postojanju eventualnog kaznenog djela za koje se apelant tereti, te o eventualnoj apelantovoj kaznenoj odgovornosti, odnosno o meritumu ove kaznenopravne stvari donijet će pretresno vijeće, ali tek nakon provedenog glavnog pretresa, temeljeći presudu samo na činjenicama i dokazima koji su izneseni na glavnom pretresu, pritom savjesno ocjenjujući svaki dokaz pojedinačno i u svezi sa ostalim dokazima, i tek na temelju takve ocjene izvest će zaključak je li neka činjenica dokazana. Dakle, za ocjenu sudećeg vijeća u tom smislu će biti odlučni samo neposredno izvedeni dokazi na glavnom pretresu, a ne emisije ili eventualni novinski članci koji su se eventualno objavljivali o navedenom pitanju, o čemu Sud nema saznanja, budući da je sudsko vijeće zakonom obvezano svoju ocjenu dokaznog materijala i kaznenog predmeta u cjelini temeljiti isključivo na onome što je izneseno na suđenju.

17. Što se tiče apelantovih navoda da je predsjednica Suda BiH u Odluci o pokretanju stegovnog postupka protiv uposlenice A.B. apelanta označila kao pripadnika organizirane kriminalne skupine, čime je prekršila njegovo pravo na presumpciju nevinosti, kao i na suđenje pred nepristranim sudom, istaknuto je da su i ovi navodi neutemeljeni, jer je u činjeničnom opisu radnji A.B. u odluci, između ostaloga, navedeno da se radi "...o predmetu zv. Lutka koji je bio u fazi istrage i u kojem je, među ostalim osumnjičenim-optuženim, i Bojan Cvijan, član organizovane kriminalne grupe...", te da je, opisujući radnje uposlenice A.B., apelant u cijelom tekstu označen kao osumnjičeni obzirom na to da se predmet tada nalazio u istražnoj fazi, te da su podaci i činjenice citirani iz naredbe o provedbi istrage. Obzirom na navedeno, istaknuto je da jasno proizlazi da odluka o stegovnom postupku ne sadrži nikakve proizvoljne zaključke s ciljem diskreditiranja apelanta i njegove obrane. Dalje je istaknuto da se stegovni postupak vodio protiv uposlenika Suda BiH i da se nisu iznosili nikakvi zaključci, niti podaci koji se vežu za dokazivanje i utvrđivanje apelantove krivnje.

18. Također, Sud BiH je istaknuo da je nejasno na koji način apelant smatra da je povrijeđeno njegovo pravo da mu sudi nepristran sud, jer se stegovni postupak vodio pred internim stegovnim povjerenstvom sačinjenim od uposlenika. Osim toga, sama činjenica da je sukladno Poslovniku Suda BiH, odnosno Zakonu o Sudu BiH, predsjednik Suda nadležan raspoređivati suce na opće i posebne zadatke u bilo koji odjel, vijeće ili pred-


met, osim ako zakonom nije drugačije propisano, nije dovoljna da dovede u pitanje nepristranost sudskog vijeća koje postupa u konkretnom predmetu, pritom imajući u vidu da Visoko sudsko i tužiteljsko vijeće imenuje suce Suda BiH (kao i na drugim su-dovima), a ne predsjednica Suda BiH, te da su neovisnost i nepri-stranost sudaca garantirane i putem stalnosti sudačke funkcije.

19. U svezi sa apelantovim navodom o reprodukciji telefonskih razgovora koji su, prema tvrdnjama Tužiteljstva BiH, pribavljeni primjenom posebnih istražnih radnji, istaknuto je da je apelant dopisom Suda BiH od 15. travnja 2015. godine obaviješten da je u konkretnom slučaju, sukladno odredbi članka 9. stavak 1. Pravilnika o izmjenama Pravilnika o ostvarivanju pristupa informacijama pod kontrolom Suda i suradnji Suda sa zajednicom od 7. travnja 2015. godine, FTV, na zahtjev predstav-nika ovog medija, dostavljeno prvih 10 minuta videosnimke sa tog ročišta (ukupno trajanje dostavljene videosnimke je 10 minuta i četiri sekunde). U tom dostavljenom dijelu je sadržano konstatiranje predsjednika sudskog vijeća da tom nastavku pretresa nazoče stranke i branitelji, te usmeno izlaganje odvjetnice Vasvije Vidović u kojem su istaknuti prigovori u svezi sa zakonitošću pribavljenih dokaza (sekvence snimke: 02:31-10:04), te u dostavljenom dijelu videosnimke nije sadržano preslušavanje telefonskih razgovora koji su, prema navodima tužitelja, pribavljeni primjenom posebnih istražnih radnji.

20. Tužiteljstvo BiH u odgovoru na apelaciju istaknulo je da se u apelaciji iznose apsolutno neistinite tvrdnje, da je jedino točno navedeno da je na FTV objavljena snimka presretnutih razgovora, ali da su apelantovi navodi da je postupajući tužitelj Dubravko Čampara snimke učinio dostupnim novinaru Amarildu Gutiću apsolutno proizvoljni i da predstavljaju očiglednu opstrukciju kaznenog postupka. Tužiteljstvo BiH je ukazalo na to da su prilikom podizanja optužnice 2013. godine svi branitelji, njih ukupno 29, dobili navedene audiozapise, te da nije točna apelantova tvrdnja da su ih kratko prije početka preslušavanja dobili. Tužiteljstvo BiH je posebno naglasilo da apelant (odvjetnica Vasvija Vidović) putem pojedinih javnih emitera i dnevnih novina konstantno diskreditira postupajućeg tužitelja Dubravka Čamparu a sve s ciljem da on bude izuzet iz ovog kaznenog predmeta. Tužiteljstvo BiH je zaključilo da su apelantovi navodi neutemeljeni i predložilo da Ustavni sud Bosne i Hercegovine predmetnu apelaciju odbije kao neutemeljenu. V. Relevantni propisi

21. U Zakonu o kaznenom postupku Bosne i Hercego-vine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09 i 72/13) relevantne odredbe glase:

Članak 3. stavak 1. (1) Svako se smatra nevinim za kazneno djelo dok se

pravomoćnom presudom ne utvrdi njegova krivnja.

Članak 14. (1) Sud je dužan stranke i branitelja tretirati na jednak

način i svakoj od strana pružiti jednake mogućnosti u pogledu pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnom pretresu.

(2) Sud, Tužitelj i drugi organi koji sudjeluju u postupku dužni su s jednakom pozornošću ispitivati i utvrđivati kako činjenice koje terete osumnjičenika, odnosno optuženika, tako i one koje im idu u korist. VI. Dopustivost

22. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

23. Sukladno članku 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presu-

de, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinko-viti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

24. Sukladno članku 18. stavak (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može iznimno razmatrati apelaciju i kada nema odluke nadležnog suda, ukoliko apelacija ukazuje na ozbiljna kršenja prava i temeljnih sloboda koje štiti Ustav ili međunarodni dokumenti koji se primjenjuju u Bosni i Hercegovini. Dopustivost u odnosu na članak 6. st. 1. i 3. Europske konvencije

25. U pogledu apelantovih navoda o kršenju prava iz članka 6. st. 1. i 3. Europske konvencije, Ustavni sud ukazuje da je kazneni postupak protiv apelanta u tijeku pred Sudom BiH. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da će apelant imati mogućnost svoje navode u svezi s pravima koja garantiraju st. 1. i 3. članka 6. Europske konvencije isticati u predmetnom sudskom postupku, te u apelaciji koju će eventualno podnijeti protiv odluka Suda BiH, ukoliko budu nepovoljne za apelanta. Obzirom na to, Ustavni sud zaključuje da je apelacija u odnosu na navode o kršenju prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 3. Europske konvencije preura-njena (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 580/07 od 24. lipnja 2009. godine, toč. 19. i 20, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

26. Imajući u vidu odredbu članka 18. stavak (3) točka l) Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se apelacija odbaciti kao nedopuštena ukoliko je preuranjena, Ustavni sud je u svezi sa apelacijskim navodima o povredi članka 6. st. 1. i 3. Europske konvencije odlučio kao u dispozitivu ove odluke. Dopustivost u odnosu na članak 6. stavak 2. Europske konvencije

27. U pogledu apelantovih navoda o kršenju članka 6. stavak 2. Europske konvencije, Ustavni sud ukazuje da se članak 6. stavak 2. Europske konvencije ne primjenjuje samo na kaznene postupke u njihovoj cijelosti već i na pretpretresni postupak i na vrijeme po okončanju kaznenog postupka, i to bez obzira na fazu postupka, pa čak bez obzira i na njihov ishod (vidi, Europski sud, Minelli protiv Švicarske, presuda od 25. ožujka 1983. godine, Serija A broj 62, st. 25-41, Ustavni sud, inter alia, Odluka o dopustivosti broj AP 580/07 od 24. lipnja 2009. godine i Odluka o dopustivosti broj AP 3715/09 od 11. veljače 2010. godine, dostupne na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Pri tome Ustavni sud podsjeća da je Europski sud u svojoj praksi ispitivao dopustivost predstavki u kojima su podnositelji predstavki tvrdili da je, uslijed izjava javnih dužnosnika koje su dane u tijeku kaznenog postupka protiv podnositelja predstavke ili prije nego što je podnositelj predstavke uhićen i formalno optužen za kazneno djelo, te koje su objavljene u medijima, došlo do kršenja njihova prava na pretpostavku nevinosti. Tako je Europski sud u presudi Peša protiv Hrvatske, prilikom ispitivanja dopustivosti predstavke u odnosu na članak 6. stavak 2. Europske konvencije, kada je Vlada tvrdila da su prigovori podnositelja predstavke na temelju članka 6. stavak 2. Europske konvencije preuranjeni, jer je kazneni postupak protiv podnositelja predstavke u tijeku i kada on može istaknuti iste prigovore koristeći različita pravna sredstva predviđena domaćim pravom, ukazao na to da se pravna sredstva koja su dostupna podnositelju predstavke u kontekstu kaznenog postupka protiv njega mogu koristiti u odnosu na presude i druge odluke donesene u tom postupku, a ne u odnosu na izjave koje su dali javni dužnosnici u medijima, pa je predstavku u odnosu na članak 6. stavak 2. Europske konvencije proglasio dopustivom (vidi, Europski sud, Peša protiv Hrvatske, predstavka broj 40523/08, presuda od 8. travnja 2010. godine,


stavak 132). Također, Ustavni sud ukazuje da je Europski sud u predmetu Ilgar Mammadov protiv Azerbajdžana zaključio da je članak 6. stavak 2. Europske konvencije primjenjiv u odnosu na zajedničku izjavu za tisak Ureda Tužiteljstva i Ministarstva unutarnjih poslova koja je objavljena prije nego što je podnositelj predstavke uhićen i formalno optužen za kaznena djela, budući da je jasno da su navodi u izjavi u izravnoj svezi s kaznenom istragom pokrenutom protiv podnositelja predstavke i drugih osoba u svezi sa događajima Ismayilli (vidi, Europski sud, Ilgar Mammadov protiv Azerbajdžana, predstavka broj 15172/13, presuda od 22. svibnja 2014. godine, stavak 121). Citiranu praksu Europskog suda je slijedio i Ustavni sud u predmetu broj AP 4319/14 (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 4319/14 od 18. prosinca 2014. godine, točka 21, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

28. Dovodeći u svezu navedeno s konkretnim predmetom, Ustavni sud zaključuje da je apelacija u odnosu na članak 6. stavak 2. Europske konvencije dopustiva.

29. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 18. st. (2), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da apelacija u ovom dijelu ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum

30. Apelant smatra da mu je, uslijed citiranih izjava javnih dužnosnika, odnosno odluke predsjednice Suda BiH o pokretanju stegovnog postupka protiv uposlenice Suda BiH, kao i zbog objelodanjivanja u javnosti snimke presretnutih razgovora pribavljenih posebnim istražnim radnjama, povrijeđeno pravo iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 2. Europske konvencije. Pravo na pravično suđenje – pretpostavka nevinosti


Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2, što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.

32. Članak 6. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

[…] 2) Svako tko je optužen za krivično djelo smatra se nevinim

dok se njegova krivica po zakonu ne dokaže. […] 33. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da članak 6. stavak 2.

Europske konvencije garantira da se svatko tko je optužen za kazneno djelo smatra nevinim dok se njegova krivnja po zakonu ne dokaže. Ustavni sud ukazuje na to da nisu samo sudovi već da su i ostala državna tijela obvezni poštovati načelo pretpostavke nevinosti. U svezi s tim, Ustavni sud podsjeća da je Europski sud u predmetu Allenet de Ribemont protiv Francuske, na koji se pozvao i apelant, ukazao da je jedan visoki policijski dužnosnik na konferenciji za tisak, održanoj dok je podnositelj predstavke bio u policijskom pritvoru, ukazao na njega kao na poticatelja ubojstva. Europski sud je smatrao da članak 6. stavak 2. Europske konvencije nije važio samo za sudove već i za druge javne vlasti, i to od trenutka kad je podnositelj predstavke bio optužen za kazneno djelo. Izjava o krivnji koju je dao policajac bez ikakvih kvalifikacija ili rezervi potakla je javnost da povjeruje da je podnositelj predstavke kriv i prije nego što je nadležni sud procijenio sve činjenice. Utvrđeno je da je time prekršeno načelo pretpostavke nevinosti i da to nije moglo biti ispravljeno činjenicom da je sudac kasnije oslobodio podnositelja predstavke zbog nedostatka dokaza (vidi, Europski sud, Allenet de Ribemont protiv Francuske, predstavka broj 15175/89, presuda od 10. veljače 1995. godine).

34. Ustavni sud, dalje, podsjeća da je Europski sud u pred-metu Matijašević protiv Srbije ukazao da će pretpostavka nevi-nosti prema članku 6. stavak 2. Europske konvencije biti povrije-đena ako sudska odluka ili čak izjava dužnosnika koja se odnosi na osobu koja je optužena za kazneno djelo odražava mišljenje da je ta osoba kriva prije nego što se njezina krivnja dokaže prema zakonu. U odsustvu zvanične odluke, dovoljno je da postoji odre-đeno mišljenje koje ukazuje da sud ili dužnosnik koji je u pitanju smatra optuženog krivim (vidi, Europski sud, Matijašević protiv Srbije, predstavka broj 23037/04, presuda od 19. rujna 2006. godine, stavak 45). Pri tome Ustavni sud podsjeća da je Europski sud ukazao da "javni dužnosnik" ne mora biti već izabrani pred-stavnik ili službenik državnih tijela u tom vremenu. Taj pojam može obuhvatiti i osobe koje imaju poznat i priznat položaj u jav-nosti, bilo da su na nekom važnom javnom položaju, ili da su imale takav položaj, ili da se kandidiraju za dužnost izabranog predstavnika (vidi, Europski sud, Kouzmin protiv Rusije, pred-stavka broj 58939/00, presuda od 18. ožujka 2010. godine, st. 59-69).

35. Ustavni sud, dalje, podsjeća da je Europski sud u presudi Peša protiv Hrvatske u st. 138-141. ukazao na temeljna načela prava na pretpostavku nevinosti iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije. Naime, Europski sud je ukazao, između ostalog, da članak 6. stavak 2. Europske konvencije u svom relevantnom aspektu ima cilj spriječiti podrivanje pravičnog suđenja izjavama koje prejudiciraju a koje su dane u bliskoj svezi s postupkom. Njime se zabranjuje samom sudu da preuranjeno izražava mišljenje da je osoba "optužena za kazneno djelo" kriva prije nego što joj je to dokazano prema zakonu, ali, također, obuhvaća i izjave državnih dužnosnika koje ohrabruju javnost da vjeruje kako je osumnjičeni kriv i koje prejudiciraju ocjenu činjenica nadležne sudske vlasti (vidi već citirani predmet Allenet de Ribemont, stavak 41, i predmete Daktaras protiv Litvanije, broj 42095/98, st. 41-43, ECHR 2000-X, i Butkevičius protiv Litve, broj 48297/99, stavak 49, ECHR 2002-II). Europski sud je, dalje, ukazao da sloboda izražavanja, zajamčena člankom 10. Europske konvencije, uključuje slobodu da se primaju i daju informacije. Stoga, članak 6. stavak 2. ne može spriječiti vlasti da informiraju javnost o kaznenim istragama koje su u tijeku, ali traži da to čine uz svu potrebnu diskreciju i oprez, ako će biti poštovana pretpostavka nevinosti (vidi već citirani predmet Allenet de Ribemont, stavak 38, i predmet Karakaş i Yeşilırmak protiv Turske, broj 43925/98, stavak 50, 28. lipnja 2005).

36. Također, Europski sud je ukazao da treba temeljno razlikovati izjavu da je netko osumnjičen da je počinio kazneno djelo i jasnu izjavu, dok nema pravomoćne osude, da je pojedinac počinio kazneno djelo o kojem je riječ. Europski sud je naveo da je dosljedno naglašavao da je važno da javni dužnosnici biraju riječi u svojim izjavama prije nego što je nekoj osobi suđeno i ta osoba proglašena krivom za neko određeno kazneno djelo (vidi već citirani predmet Daktaras i predmete Böhmer protiv Njemačke, broj 37568/97, st. 54. i 56, 3. listopada 2002, i Nešťák protiv Slovačke, broj 65559/01, st. 88. i 89, 27. veljače 2007). Također je naglasio da je važno da državni dužnosnici poštuju pretpostavku nevinosti tijekom konferencije za tisak (vidi već citirani predmet Butkevičius, st. 50-52, i predmete Lavents protiv Letonije, broj 58442/00, stavak 122, 28. studenog 2002, i Y. B. i drugi protiv Turske, br. 48173/99 i 48319/99, st. 49. i 51, 28. listopada 2004). Europski sud je ukazao da, ipak, pitanje predstavlja li neka izjava javnog dužnosnika povredu načela pretpostavke nevinosti mora biti utvrđeno u kontekstu konkretnih okolnosti u kojima je dana pobijana izjava (vidi predmet Adolf protiv Austrije, 26. ožujka 1982, st. 36-41, Serija A broj 49). Europski sud je ukazao da, u svakom slučaju, izražena mišljenja ne mogu predstavljati izjave javnog dužnosnika o tome da je po-dnositelj predstavke kriv, što bi ohrabrilo javnost da vjeruje da je


on ili ona kriva i što bi prejudiciralo ocjenu činjenica od nadležne sudske vlasti (vidi već citirani predmet Butkevičius, stavak 53).

37. Ustavni sud zapaža da je Europski sud, primjenjujući navedena načela na predmet podnositelja predstavke, zaključio da su izjave koje su dali javni dužnosnici (ravnatelj policije, glavni državni odvjetnik, predsjednik Vlade i predsjednik Republike) predstavljale izjave o krivnji podnositelja predstavke i preju-dicirale ocjenu činjenica od nadležne sudske vlasti. Europski sud je naveo da su, budući da su dužnosnici o kojima je riječ bili na visokim položajima, oni trebali posebice oprezno birati riječi pri opisivanju kaznenog postupka protiv podnositelja predstavke koji je u tijeku. Međutim, obzirom na sadržaj njihovih izjava, kako je to naglašeno u navedenom tekstu (st. 145-149), Europski sud je zaključio da su njihove izjave sigurno ohrabrile javnost da vjeruje da je podnositelj predstavke kriv prije nego što mu je krivnja do-kazana sukladno zakonu. Sukladno navedenom, Europski sud je zaključio da je povrijeđeno pravo podnositelja predstavke da se smatra nevinim, te je, stoga, došlo do povrede članka 6. stavak 2. Europske konvencije (st. 150. i 151. presude Peša protiv Hrvatske).

38. Također, Ustavni sud podsjeća da je Europski sud u citiranoj presudi Ilgar Mammadov protiv Azerbajdžana ukazao da u tom predmetu osporeni navodi nisu dani unutar okvira kaznenog postupka, nego kao dio zajedničke izjave za tisak Tužiteljstva i Ministarstva unutarnjih poslova namijenjene javnosti. Europski sud je naveo da je uzeo u obzir podnesak Vlade da je svrha osporene izjave da informira javnost o koracima koje su poduzele vlasti u svezi sa događajima Ismayilli, a naročito da je njihova namjera bila istražiti umiješanost podnositelja predstavke u te događaje. Međutim, prema mišljenju Europskog suda, izjava, uzeta u cjelini, nije dana s neophodnom diskrecijom i pozornošću. Naime, iako su vlasti na koncu relevantnog stavka navele da će radnje podnositelja predstavke biti detaljno istražene i da će biti pravno okvalificirane, ta izjava je negirana prethodnom jasnom izjavom, u istoj rečenici, da su te radnje podnositelja predstavke bile nezakonite. Potom, navodeći u istom stavku da je utvrđeno da je podnositelj predstavke ape-lirao na lokalne stanovnike da se odupiru policiji, da ne poštuju službene osobe i da blokiraju ceste, Europski sud je ukazao da su time vlasti, u biti, prejudicirale sudsku ocjenu činjenica. Europski sud je zaključio da je kao takva osporena izjava samo mogla uvjeriti javnost da je podnositelj predstavke kriv prije nego što je i dokazana njegova krivnja prema zakonu, te da je, stoga, došlo do povrede članka 6. stavak 2. Europske konvencije (st. 127. i 128. presude Ilgar Mammadov protiv Azerbajdžana).

39. Citiranu praksu Europskog suda Ustavni sud je slijedio u predmetu broj AP 4319/14 od 18. prosinca 2014. godine (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 4319/08 od 18. prosinca 2014. godine, toč. 27-32), dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U navedenoj odluci, slijedeći citirana načela, Ustavni sud je zaključio da su izjave ravnatelja Federalne uprave policije, zastupnika u Parlamentarnoj skupštini Bosne i Hercegovine i člana Predsjedništva Bosne i Hercegovine predstavljale izjavu o apelantovoj "krivnji", te da su kao takve prejudicirale ocjenu činjenica od nadležne sudske vlasti. U izjavama navedenih dužnosnika su korištene jezične formulacije u kojim je eksplicitno izraženo mišljenje da u apelantovim radnjama "ima i kaznene odgovornosti", da "ukoliko bude pravde u BiH, da će završiti u zatvoru", odnosno da će ga "poslati u zatvor". Navedene izjave su dane nakon događaja od 7. veljače 2014. godine u Sarajevu (kada je zapaljena zgrada Predsjedništva Bosne i Hercegovine, a povodom kojeg se kasnije vodio kazneni postupak protiv apelanta pred Sudom BiH zbog kaznenog djela nesavjesni rad u službi iz članka 224. stavak 2. u svezi sa stavkom 1. KZBiH). Ustavni sud, podržavajući praksu Europskog suda povodom tog pitanja, smatrao je da su navedeni

javni dužnosnici, prilikom davanja svojih izjava, trebali posebice oprezno birati riječi pri opisivanju apelantove kaznene odgovor-nosti u svezi s predmetnim događajem. Međutim, obzirom na sadržaj njihovih izjava, Ustavni sud je smatrao da su te izjave ohrabrile javnost da vjeruje kako je apelant kriv prije nego što je i dokazana njegova krivnja sukladno zakonu, te zaključio da je, uslijed izjava navedenih javnih dužnosnika, došlo do povrede apelantovog prava iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije (toč. 34-35).

40. Imajući u vidu navedenu praksu Europskog i Ustavnog suda, Ustavni sud će u konkretnom slučaju, primjenjujući temeljna načela prava na pretpostavku nevinosti iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije, ispitati je li, uslijed izjava javnih dužnosnika, odnosno podneska predsjednice Suda BiH, na koje apelant ukazuje u apelaciji, kao i zbog objelodanjivanja u javnosti snimke presretnutih razgovora pribavljenih posebnim istražnim radnjama došlo do kršenja apelantovog prava garantiranog člankom 6. stavak 2. Europske konvencije.

41. U kontekstu navedenog, Ustavni sud, razmotrivši, prije svega, apelantove navode koji se odnose na objelodanjivanje u javnosti snimke presretnutih razgovora pribavljenih posebnim istražnim radnjama i odluku predsjednice Suda BiH o pokretanju stegovnog postupka protiv uposlenice Suda BiH, smatra da ovim radnjama nije dovedeno u pitanje poštovanje garancija iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije.

42. Naime, u svezi sa apelantovim navodima da mu je po-vrijeđena presumpcija nevinosti, zato što su snimke sa prisluški-vanim razgovorima reproduciranim na ročištu za glavni pretres u predmetnom kaznenom postupku, kao i snimke sa razgovorima koji nisu uopće reproducirani na glavnom pretresu u to vrijeme, emitirani u emisiji FTV "Mreža", Ustavni sud zapaža da apelant ne ukazuje u ovom dijelu na preuranjeno izražavanje Suda BiH, niti na izjave državnih dužnosnika, nego ukazuje da je postupaju-ći tužitelj Tužiteljstva BiH dostavio audio CD sa presretnutim razgovorima medijima. Međutim, apelant ovaj navod nije pot-krijepio nijednim dokazom, već zaključak da je tužitelj dostavio audio CD sa presretnutim razgovorima medijima temelji na či-njenici da sporne snimke presretnutih razgovora, u vrijeme kada su one objavljene u navedenoj emisiji, nisu imali ni obrana ni Sud BiH, pa, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ove apelantove navode o kršenju presumpcije nevinosti smatra neutemeljenim.

43. Također, Ustavni sud zapaža da je, protivno apelanto-vim navodima, iz citiranog dijela sporne Odluke predsjednice Su-da BiH o pokretanju stegovnog postupka protiv uposlenika A.B. vidljivo da je jasno navedeno da je kazneni postupak koji se vodi protiv apelanta i drugih optuženih "bio u fazi istrage" i da je "među ostalim osumnjičenim-optuženim i Bojan Cvijan, član organizovane kriminalne grupe", dakle, nije navedena bilo kakva tvrdnja u svezi sa apelantovom krivnjom, a da prije toga nije postojala odrednica "osumnjičeni" i "optuženi". Iz ovoga Ustavni sud zaključuje da navedenim izražavanjem predsjednica Suda BiH nije prejudicirala apelantovu krivnju na bilo koji način. Ustavni sud je ocijenio i da su citirane fraze sadržane u kontekstu odluke o pokretanju stegovnog postupka protiv uposlenika Suda BiH, a ne u kontekstu kaznenog postupka koji se vodi protiv ape-lanta, kao i da navedena odluka nije namijenjena medijima i jav-nosti, a ni vijeću Suda BiH pred kojim se vodio postupak u ape-lantovom predmetu. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je i ove apelantove navode o kršenju presumpcije nevinosti ocijenio neutemeljenim.

44. S druge strane, u svezi sa apelantovim navodima o povredi njegovog prava, garantiranog člankom 6. stavak 2. Europske konvencije, izjavama drugih dužnosnika (izjava Gorana Zupca, ravnatelja SIPA-e, Sadika Ahmetovića, ministra sigurnosti BiH, i Borisa Grubešića, glasnogovornika Tužiteljstva BiH), Ustavni sud zapaža da su nakon uhićenja većeg broja osoba


u operaciji kodnog naziva "Lutka", između ostalog i apelanta, protiv kojega se trenutačno vodi kazneni postupak pred Sudom BiH po optužnici Tužiteljstva Bosne i Hercegovine broj T20 0 KT 000 2564 12 od 28. kolovoza 2013. godine kojom se tereti za kazneno djelo organizirani kriminal u svezi sa više kaznenih djela, pojedini javni dužnosnici davali izjave u medijima u svezi sa lišavanjem slobode većeg broja osoba a koje su se odnosile i na apelanta.

45. Ustavni sud, prije svega, ukazuje da je apelant u prilogu apelacije dostavio videosnimke i preslike novinskih članaka na koje je ukazao u apelaciji, te u koje je Ustavni sud, prilikom razmatranja apelacijskih navoda, izvršio uvid.

46. U konkretnom slučaju Ustavni sud zapaža da je Goran Zubac, ravnatelj SIPA-e, na konferenciji za novinare, održanoj 12. rujna 2012. godine, dajući izjavu u svezi sa uhićenjem većeg broja osumnjičenih osoba, među kojima i apelanta, naveo: "Sva ova krivična djela imala su cilj stjecanje velike materijalne koristi i izazivanje straha kod građana, što bi samo po sebi stvorilo pogodno tlo za nestabilnost države i njenih građana, a potom bi mogla da prouzrokuju teže i nesagledive posljedice po državu i njeno uređenje. Sve to bio je i jedan od ciljeva ove organizacije koji bi im dao snagu i učvrstio pozicije za djelovanje. Ovo je dosad najsloženija i najveća policijska akcija u BiH, te cijenimo da smo napravili ogroman uspjeh koji će imati podršku građana i institucija. Ovim smo pokazali snagu političkih agencija u BiH i dali jasnu poruku kriminalcima... Sve ove aktivnosti su realizacija operativne akcije kodnog naziva 'Lutka', nakon čega više ništa neće biti isto. Ovo je početak kraja organizovanog kriminala u BiH." Istog dana, 12. rujna 2012. godine, kao gost Dnevnika TV1, na pitanje o apelantu, Goran Zubac je izjavio "da je to najjača i najsloženija operativna akcija na razbijanju zločinačke organizacije i organizovanog kriminala na prostorima Bosne i Hercegovine. Samim tim ona danas ima epilog sa mnogo jakim dokazima, jasno govori da pojedinac ne može biti protiv sistema i ma ko on bio, znači biće predmet obrade bilo kojih agencija".

47. Razmatrajući navedene izjave, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da je obavještavanje javnosti putem medija o navodnom kaznenom djelu i tijeku kaznenog postupka koji je iz njega slijedio potrebno i dozvoljeno. Međutim, ova dužnost da se obavještava javnost ne može opravdati sav mogući izbor riječi, nego treba biti obavljena tako da se poštuje pravo osumnjičenih da se smatraju nevinima (vidi, mutatis mutandis, već citirani predmet Peša, stavak 143).

48. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža da su sporne izjave dane isti dan nakon lišavanja slobode apelanta i drugih osoba u okviru operativne akcije kodnog naziva "Lutka", te, u svezi s tim, ukazuje da je, u smislu prakse Europskog suda, potrebno da se, čak i prije nego što je pokrenut kazneni postupak protiv određene osobe, ne daju nikakvi javni navodi koji bi se mogli tumačiti kao da, prema mišljenju određenih važnih javnih dužnosnika, potvrđuju krivnju te osobe (vidi, mutatis mutandis, već citirani predmet Butkevičius, stavak 51).

49. Ustavni sud, prije svega, zapaža da ni u jednoj od ovih izjava nije bilo spomenuto apelantovo ime. Međutim, imajući u vidu da su imena osoba lišenih slobode, uključujući i apelantovo ime, bila objavljena u medijima, između ostalog i u Dnevniku TV1, kao i da je ravnatelj SIPA-e svoju izjavu o akciji kodnog naziva "Lutka" i navodnom kriminalnom djelovanju osoba lišenih slobode u toj akciji dao nakon pitanja voditeljice Dnevnika u kojem je izričito navela apelantovo ime, Ustavni sud smatra da su navedene izjave jasno upućivale, inter alia, na apelanta (vidi, mutatis mutandis, već citirani predmet Peša, stavak 146).

50. Dalje, analizirajući sâm sadržaj spornih izjava, Ustavni sud zapaža da navedene izjave, pored uobičajenih tekstualnih formulacija koje se odnose na rad policijskih službi u svezi sa

rasvjetljavanjem kaznenih djela, sadrže i formulacije u kojima je ravnatelj SIPA-e, bez ikakve ograde u pogledu krivnje apelanta i ostalih osoba obuhvaćenih navedenom akcijom (u smislu da se navedene osobe sumnjiče da su počinile određena kaznena djela), izrazio da se radi o zločinačkoj organizaciji. Stoga, ove izjave, u smislu citiranih standarda Europskog i Ustavnog suda, nisu bile ograničene na to da opišu status postupka koji je bio u tijeku ili "stanje sumnje" protiv apelanta, nego su bile iznošene kao utvrđena činjenica, bez ikakve zadrške u pogledu apelantove krivnje.

51. U istom pravcu se, prema mišljenju Ustavnog suda, može tumačiti i izjava ministra sigurnosti BiH Sadika Ahmeto-vića, objavljena u dnevnom listu "Oslobođenje" 6. listopada 2012. godine, u kojoj je, također, bez ikakvih ograda i zadrške u pogledu apelantove krivnje, navedeno da je riječ "o ozbiljnom lancu organiziranog kriminala".

52. Također, Ustavni sud zapaža da je u izjavi glasnogo-vornika Tužiteljstva BiH Borisa Grubešića od 2. travnja 2014. godine navedeno da se "radi, doista, o jednoj od najopasnijih zločinačkih organizacija", bez ikakve ograde u pogledu krivnje apelanta i ostalih osoba obuhvaćenih optužnicom, iako je sudski postupak po potvrđenoj optužnici u tijeku, pa se navedena izjava može promatrati kao utvrđena činjenica, odnosno jasna izjava u pogledu toga jesu li optuženi obuhvaćeni optužnicom počinili radnje koje su navedene u izjavi a zbog čega se protiv njih, uključujući i apelanta, vodi postupak.

53. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da su navedene izjave Gorana Zupca, ravnatelja SIPA-e, Sadika Ahmetovića, ministra sigurnosti BiH, i Borisa Grubešića, glasnogovornika Tužiteljstva BiH, predstavljale izjave o apelantovoj "krivnji", te da su kao takve prejudicirale ocjenu činjenica od nadležne sudske vlasti. U tom kontekstu Ustavni sud, podržavajući praksu Europskog suda, kao i svoju praksu povodom tog pitanja, naglašava da su navedeni javni dužnosnici, prilikom davanja svojih izjava, trebali posebice oprezno birati riječi pri opisivanju apelantove kaznene odgovornosti u svezi s predmetnim događajem. Međutim, obzirom na sadržaj njihovih izjava, Ustavni sud smatra da su te izjave, kako to utemeljeno navodi i apelant, ohrabrile javnost da vjeruje kako je apelant kriv prije nego što je i dokazana njegova krivnja sukladno zakonu.

54. Stoga, Ustavni sud smatra da je, uslijed izjava navedenih javnih dužnosnika (Gorana Zupca, ravnatelja SIPA-e, Sadika Ahmetovića, ministra sigurnosti BiH, i Borisa Grubešića, glasnogovornika Tužiteljstva BiH), došlo do povrede apelantovog prava iz članka 6. stavak 2. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

55. Ustavni sud zaključuje da postoji kršenje prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 2. Europske konvencije u odnosu na izjave javnih dužnosnika Gorana Zupca, ravnatelja SIPA-e, Sadika Ahmetovića, ministra sigurnosti Bosne i Hercegovine, i Borisa Grubešića, glasnogo-vornika Tužiteljstva Bosne i Hercegovine, jer su predstavljale izjavu o apelantovoj "krivnji", te su kao takve prejudicirale ocjenu činjenica od nadležne sudske vlasti i ohrabrile javnost da vjeruje kako je apelant kriv prije nego što je i dokazana njegova krivnja sukladno zakonu.

56. Na temelju članka 18. stavak (3) točka l) i članka 59. st. (1) i (2) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.






предмету број АП 2011/15, рјешавајући апелацију Бојана Цвијана, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. (2) и (3) тачка л), члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу:

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 22. децембра 2016. године донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја апелација Бојана Цвијана. Утврђује се повреда члана II/3е) Устава Босне и

Херцеговине и члана 6 став 2 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у кривичном поступку који се води пред Судом Босне и Херцеговине по оптужници Тужилаштва Босне и Херцеговине број Т20 0 КТ 000 2564 12 од 28. августа 2013. године у вези са изјавама јавних званичника:

- Горана Зупца, директора Државне агенције за истраге и заштиту Босне и Херцеговине у вријеме давања изјаве, на конференцији за новинаре одржаној 12. септембра 2012. године и у Дневнику ТВ1 од 12. септембра 2012. године,

- Садика Ахметовића, министра безбједности Босне и Херцеговине у вријеме давања изјаве, која је објављена у дневном листу "Ослобођење" 6. октобра 2012. године,

- Бориса Грубешића, портпарола Тужилаштва Босне и Херцеговине, од 2. априла 2014. године, коју је дао директно у програм Федералне телевизије.

Одбацује се као недопуштена апелација Бојана Цвијана поднесена у односу на члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 ст. 1 и 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, зато што је преурањена.



1. Бојан Цвијан (у даљњем тексту: апелант), ког заступа Васвија Видовић, адвокат из Сарајева, поднио је 24. априла 2015. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) због наводног кршења права на претпоставку невиности у кривичном поступку који се води пред Судом Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Суд БиХ) по оптужници Тужилаштва Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Тужилаштво БиХ) број Т20 0 КТ 000 2564 12 од 28. августа 2013. године.


2. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Суда БиХ и Тужилаштва БиХ затражено је 13. маја 2015. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Тужилаштво БиХ је доставило одговор на апелацију 25. маја 2015. године, а Суд БиХ 26. маја 2015. године.


4. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

5. Тужилаштво БиХ је подигло оптужницу број Т20 0 КТ 000 2564 12 од 28. августа 2013. године против апеланта којом се апелант терети да је починио кривично дјело организовани криминал из члана 250 ст. 2 и 3 Кривичног закона Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗБиХ) у вези са кривичним дјелима из члана 384 - договор ради учињења кривичног дјела и члана 149 став 1 тачка 1 - тешко убиство Кривичног закона Републике Српске, члана 250 став 3 у стицају са чланом 342 став 3 - злочиначка организација Кривичног закона Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: КЗФБиХ), те члана 250 став 3 у вези са чланом 209 КЗБиХ - прање новца и члана 289 КЗФБиХ - разбојништво.

6. Суд БиХ је потврдио оптужницу 4. септембра 2013. године.


7. Апелант сматра да му је повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1, 2 и 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција).

8. Апелант наводи да медијска кампања којом управљају представници управне и судске власти Босне и Херцеговине, у оквиру које износе недвосмислене наводе који се тичу апелантове кривичне одговорности, траје од тренутка његовог лишавања слободе. У оквиру те кампање је предсједница Суда БиХ прекршила не само апелантово право на пресумпцију невиности него и апелантово право на суђење пред непристрасним судом.

9. Апелант наводи да су током самог поступка истраге и подизања, те након потврђивања оптужнице против апеланта бројни званичници дали велики број изјава којима су јавност у Босни и Херцеговини, али и шире, информисали о својим ставовима према апелантовом предмету, наводећи да ће, захваљујући лишавању слободе лица ухапшених у операцији кодног назива "Лутка", између осталог и апеланта, доћи до расвјетљавања великог броја неријешених кривичних дјела у којима истрага траје већ неколико година. Усљед тога, неупитно је да је јавност у Босни и Херцеговини стекла утисак да је и апелант укључен у извршење предмет-них кривичних дјела. Такође, сматра да је посебно пробле-матично да је запосленицима ФТВ, емисије "Мрежа", омо-гућен приступ доказима Тужилаштва БиХ у овом предмету, те да је предсједница Медџида Кресо у свом поднеску о покретању дисциплинског поступка против запосленице Суда БиХ А.Б., без икакве ограде у погледу основа сумње, означила апеланта као припадника организоване криминалне групе, чиме му је фактички изрекла осуђујућу пресуду.

10. Конкретно, сви медији у Босни и Херцеговини су сензационалистички пренијели вијест о хапшењу осумњичених у акцији кодног назива "Лутка", а изјаве с тим у вези су давали, прије свега, руководиоци Државне агенције за истраге и заштиту Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: СИПА), укључујући и директора СИПА-е Горана Зупца, али и други званичници, између осталог и тадашњи министар безбједности Босне и Херцеговине Садик Ахметовић.

11. Наиме, на конференцији за новинаре, одржаној 12. септембра 2012. године, која је пренесена путем свих медија у Босни и Херцеговини, директор СИПА-е Горан Зубац је изјавио: "Сва ова кривична дјела имала су циљ стјецање


велике материјалне користи и изазивање страха код грађана, што би само по себи створило погодно тло за нестабилност државе и њених грађана, а потом би могла да проузрокују теже и несагледиве посљедице по државу и њено уређење. Све то био је и један од циљева ове организације који би им дао снагу и учврстио позиције за дјеловање. Ово је досад најсложенија и највећа полицијска акција у БиХ, те цијенимо да смо направили огроман успјех који ће имати подршку грађана и институција. Овим смо показали снагу политичких агенција у БиХ и дали јасну поруку криминалцима... Све ове активности су реализација оперативне акције кодног назива 'Лутка', након чега више ништа неће бити исто. Ово је почетак краја организованог криминала у БиХ." Истог дана, 12. септембра 2012. године, као гост Дневника ТВ1, на питање о апеланту Горан Зубац је рекао сљедеће: "Па, ево, данашња акција, то је, овај, то можемо да кажемо да је то најјача и најсложенија оперативна акција на разбијању злочиначке организације и организованог криминала на просторима Босне и Херцеговине. Самим тим она данас има епилог са много јаким доказима, јасно говори да појединац не може бити против система и ма ко он био, значи, биће предмет обраде било којих агенција." Затим, у "Ослобођењу" од 6. октобра 2012. године је објављено: "Министар сигур-ности БиХ [Садик Ахметовић] реагирао је јучер на оптужбе како је акција 'Лутка' резултат предизборних активности: Бићу директан: има елемената за привођење Фахрудина Радончића (...) акција 'Лутка' је резултат озбиљног ангажмана државних полицијских агенција са СИПА-ом на челу, МУП-а РС, кантоналних МУП-ова и Тужитељства БиХ. Ријеч је о озбиљном ланцу организираног криминала и никакве политичке игре неће зауставити обрачун са криминалцима и њиховим јатацима у БиХ."

12. Затим, апелант наводи да је Борис Грубешић, портпарол Тужилаштва БиХ, 2. априла 2014. године, у директном програму Федералне телевизије (у даљњем тексту: ФТВ), без икакве ограде у погледу постојања кривице, изјавио: "Ради се доиста о једној од најопаснијих злочиначких организација која је дјеловала на подручју Босне и Херцеговине. У оквиру ове оптужнице и у овом предмету расвијетљена су нека од најтежих казнених дјела у послијератној Босни и Херцеговини, више убојстава и тешких убојстава, пљачке банака и транспорта новца у вишемилионским износима..."

13. Апелант сматра да из оваквих изјава високопо-зиционисаних званичника Босне и Херцеговине, које су само примјери издвојени из великог броја њихових изјава и изјава других званичника, произилази да је у конкретном предмету против апеланта дошло до нарушавања принципа пресумпције невиности путем овако презентованих изјава званичника Босне и Херцеговине.

14. Даље, истиче да је на овај начин јавност, која је упозната са виђењем доказа, ситуације, па и правних прописа који се тичу догађаја за које се апелант терети, укључила и судије које треба да непристрасно суде у апелантовом предмету. У том смислу наводи да је предсједница Суда БиХ у службеном акту (Одлука о покретању дисциплинског поступка против запосленика А.Б. број Су-10-174/14 од 22. маја 2014. године) навела сљедеће: "Радећи као стручни сарадник у Одјелу II Кривичног одјељења Суда Босне и Херцеговине на предмету зв. Лутка, који је био у фази истраге и у којем је међу осталим осумњиченим-оптуженим и Бојан Цвијан, члан организоване криминалне групе, у септембру 2013. године, након рочишта за одређивање притвора на којем је била присутна...." Апелант сматра да је на овај начин предсједница Суда БиХ у потпуности изнијела своје убјеђење да је апелант припадник

организоване криминалне групе, чиме је апеланту прекршила право на пресумпцију невиности и на суђење пред непристрасним судом. Ово ускраћивање апеланту основних гаранција правичности суђења је утолико горе што га је починило највише позиционисано лице у Суду БиХ који одлучује о његовој кривици. Истиче да је цијели дисциплински поступак креиран са циљем да се покушају дискредитовати апелант и апелантова одбрана (наводно изношење тајних докумената са Суда БиХ из истраге, како је наведено у приједлогу предсједнице Суда БиХ, иако се радило о фази поступка након оптужнице која је подигнута 28. августа 2013. године, од када нити један податак, укључујући информације за одбрану, није смио бити тајан). На овај начин, према апелантовом мишљењу, наводима предсједнице Суда БиХ, као суда који је надлежан да донесе одлуку о његовој кривици, пресумција невиности према њему у потпуности је негирана, као и право на суђење пред непристрасним судом.

15. Апелант, даље, наводи да су на главном претресу у предметном кривичном поступку, 8. априла 2015. године, репродуковани прислушкивани разговори, наводно, вођени од фебруара 2009. године до септембра 2009. године, да је укупно преслушано свега седам снимака, а да је 10. априла 2015. године ФТВ, у емисији "Мрежа", објавила десет пре-сретнутих разговора од којих чак пет није било репродуко-вано на главном претресу 8. априла 2015. године. Апелант наводи да се снимци ових телефонских разговора налазе у посједу тужиоца Дубравка Чампаре од 2012. године, а прибавио их је од правосудних органа Републике Србије путем замолнице за међународну правну помоћ од 6. јануара 2012. године под ознаком "Службена тајна, строго повјерљи-во", те да ни Суд БиХ ни поступајући тужилац нису тражили од апеланта, као наводног учесника снимљене радње, никакво одобрење за приказивање тих снимака. Штавише, Суд БиХ је апелантову одбрану, према њеном захтјеву, писмом од 15. априла 2014. године обавијестио да није дао сагласност за репродуковање пресретнутих телефонских разговора. Апелант закључује да је поступајући тужилац Тужилаштва БиХ доставио аудио CD са пресретнутим разговорима, јер ове снимке пресретнутих разговора нису имали ни одбрана ни Суд БиХ, односно да је Тужилаштво БиХ доставило снимке одбрани тек пред главни претрес, 15. априла 2015. године. Апелант се позива на праксу Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд) и праксу Уставног суда у предмету број АП 4319/14.


16. Суд БиХ је у одговору на апелацију истакао да је у току поступка досљедно примјењивано начело претпоставке невиности, стипулисано одредбом члана 3 став 1 Закона о кривичном поступку Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: ЗКПБиХ), на начин да се апелант сматра невиним све док се евентуално правоснажном пресудом не утврди његова кривица. У том смислу одлуку о постојању евентуалног кривичног дјела за које се апелант терети, те о евентуалној апелантовој кривичној одговорности, односно о меритуму ове кривичноправне ствари донијеће претресно вијеће, али тек након спроведеног главног претреса, заснивајући пресуду само на чињеницама и доказима који су изнесени на главном претресу, притом савјесно оцјењујући сваки доказ појединачно и у вези са осталим доказима, и тек на основу такве оцјене извешће закључак да ли је нека чињеница доказана. Дакле, за оцјену судећег вијећа у том смислу ће бити одлучни само непосредно изведени докази на главном претресу, а не емисије или евентуални новински чланци који су се евентуално објављивали о наведеном питању, о чему


Суд нема сазнања, будући да је судско вијеће законом обавезано да своју оцјену доказног материјала и кривичног предмета у цјелини заснива искључиво на ономе што је изнесено на суђењу.

17. Што се тиче апелантових навода да је предсједница Суда БиХ у Одлуци о покретању дисциплинског поступка против запосленице А.Б. апеланта означила као припадника организоване криминалне групе, чиме је прекршила његово право на пресумпцију невиности, као и на суђење пред непристрасним судом, истакнуто је да су и ови наводи неосновани, јер је у чињеничном опису радњи А.Б. у одлуци, између осталог, наведено да се ради "...о предмету зв. Лутка који је био у фази истраге и у којем је, међу осталим осумњиченим-оптуженим, и Бојан Цвијан, члан органи-зоване криминалне групе...", те да је, описујући радње запосленице А.Б., апелант у цијелом тексту означен као осумњичени с обзиром на то да се предмет тада налазио у истражној фази, те да су подаци и чињенице цитирани из наредбе о спровођењу истраге. С обзиром на наведено, истакнуто је да јасно произилази да одлука о дисциплинском поступку не садржи никакве произвољне закључке с циљем дискредитовања апеланта и његове одбране. Даље је истакнуто да се дисциплински поступак водио против запосленика Суда БиХ и да се нису износили никакви закључци, нити подаци који се вежу за доказивање и утврђивање апелантове кривице.

18. Такође, Суд БиХ је истакао да је нејасно на који начин апелант сматра да је повријеђено његово право да му суди непристрасан суд, јер се дисциплински поступак водио пред интерном дисциплинском комисијом сачињеном од запосленика. Осим тога, сама чињеница да је у складу са Пословником Суда БиХ, односно Законом о Суду БиХ, предсједник Суда надлежан да распоређује судије на опште и посебне задатке у било које одјељење, вијеће или предмет, осим ако законом није другачије прописано, није довољна да доведе у питање непристрасност судског вијећа које поступа у конкретном предмету, притом имајући у виду да Високи судски и тужилачки савјет именује судије Суда БиХ (као и на другим судовима), а не предсједница Суда БиХ, те да су независност и непристрасност судија гарантоване и путем сталности судијске функције.

19. У вези са апелантовим наводом о репродукцији телефонских разговора који су, према тврдњама Тужилаштва БиХ, прибављени примјеном посебних истражних радњи, истакнуто је да је апелант дописом Суда БиХ од 15. априла 2015. године обавијештен да је у конкретном случају, у складу са одредбом члана 9 став 1 Правилника о измјенама Правилника о остваривању приступа информацијама под контролом Суда и сарадњи Суда са заједницом од 7. априла 2015. године, ФТВ, на захтјев представника овог медија, достављено првих 10 минута видео-снимка са тог рочишта (укупно трајање достављеног видео-снимка је 10 минута и четири секунде). У том достављеном дијелу је садржано констатовање предсједника судског вијећа да том наставку претреса присуствују странке и браниоци, те усмено излагање адвоката Васвије Видовић у којем су истакнути приговори у вези са законитошћу прибављених доказа (секвенце снимка: 02:31-10:04), те у достављеном дијелу видео-снимка није садржано преслушавање телефонских разговора који су, према наводима тужиоца, прибављени примјеном посебних истражних радњи.

20. Тужилаштво БиХ у одговору на апелацију истакло је да се у апелацији износе апсолутно неистините тврдње, да је једино тачно наведено да је на ФТВ објављен снимак пресретнутих разговора, али да су апелантови наводи да је поступајући тужилац Дубравко Чампара снимке учинио

доступним новинару Амарилду Гутићу апсолутно произвољ-ни и да представљају очигледну опструкцију кривичног поступка. Тужилаштво БиХ је указало на то да су приликом подизања оптужнице 2013. године сви браниоци, њих укупно 29, добили наведене аудио-записе, те да није тачна апелантова тврдња да су их кратко прије почетка преслу-шавања добили. Тужилаштво БиХ је посебно нагласило да апелант (адвокат Васвија Видовић) путем појединих јавних емитера и дневних новина константно дискредитује поступајућег тужиоца Дубравка Чампару а све с циљем да он буде изузет из овог кривичног предмета. Тужилаштво БиХ је закључило да су апелантови наводи неосновани и предложило да Уставни суд Босне и Херцеговине предметну апелацију одбије као неосновану. V. Релевантни прописи

21. У Закону о кривичном поступку Босне и Херце-говине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 3/03, 32/03, 36/03, 26/04, 63/04, 13/05, 48/05, 46/06, 76/06, 29/07, 32/07, 53/07, 76/07, 15/08, 58/08, 12/09, 16/09, 93/09 и 72/13) релевантне одредбе гласе:

Члан 3. став 1. (1) Свако се сматра невиним за кривично дјело док се

правоснажном пресудом не утврди његова кривица.

Члан 14. (1) Суд је дужан да странке и браниоца третира на

једнак начин и да свакој од страна пружи једнаке могућности у погледу приступа доказима и њиховом извођењу на главном претресу.

(2) Суд, Тужилац и други органи који учествују у поступку дужни су с једнаком пажњом да испитују и утврђују како чињенице које терете осумњиченог, односно оптуженог, тако и оне које им иду у корист. VI. Допустивост

22. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцего-вине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

23. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

24. У складу са чланом 18 став (2) Правила Уставног суда, Уставни суд може изузетно да разматра апелацију и када нема одлуке надлежног суда, уколико апелација указује на озбиљна кршења права и основних слобода које штити Устав или међународна документа која се примјењују у Босни и Херцеговини. Допустивост у односу на члан 6 ст. 1 и 3 Европске конвенције

25. У погледу апелантових навода о кршењу права из члана 6 ст. 1 и 3 Европске конвенције, Уставни суд указује да је кривични поступак против апеланта у току пред Судом БиХ. У вези с тим, Уставни суд указује да ће апелант имати могућност да своје наводе у вези с правима која гарантују ст. 1 и 3 члана 6 Европске конвенције истиче у предметном суд-ском поступку, те у апелацији коју ће евентуално поднијети против одлука Суда БиХ, уколико буду неповољне за апеланта. С обзиром на то, Уставни суд закључује да је апелација у односу на наводе о кршењу права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6


ст. 1 и 3 Европске конвенције преурањена (види, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука о допустивости број АП 580/07 од 24. јуна 2009. године, тач. 19 и 20, доступна на интернетској страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

26. Имајући у виду одредбу члана 18 став (3) тачка л) Правила Уставног суда, према којој ће се апелација одбацити као недопуштена уколико је преурањена, Уставни суд је у вези са апелационим наводима о повреди члана 6 ст. 1 и 3 Европске конвенције одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

Допустивост у односу на члан 6 став 2 Европске конвенције

27. У погледу апелантових навода о кршењу члана 6 став 2 Европске конвенције, Уставни суд указује да се члан 6 став 2 Европске конвенције не примјењује само на кривичне поступке у њиховој цијелости већ и на претпретресни поступак и на вријеме по окончању кривичног поступка, и то без обзира на фазу поступка, па чак без обзира и на њихов исход (види, Европски суд, Minelli против Швајцарске, пресуда од 25. марта 1983. године, Серија А број 62, ст. 25-41, Уставни суд, inter alia, Одлука о допустивости број АП 580/07 од 24. јуна 2009. године и Одлука о допустивости број АП 3715/09 од 11. фебруара 2010. године, доступне на интернетској страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). При томе Уставни суд подсјећа да је Европски суд у својој пракси испитивао допустивост представки у којима су подносиоци представки тврдили да је, услијед изјава јавних званичника које су дате у току кривичног поступка против подносиоца представке или прије него што је подносилац представке ухапшен и формално оптужен за кривично дјело, те које су објављене у медијима, дошло до кршења њиховог права на претпоставку невиности. Тако је Европски суд у пресуди Пеша против Хрватске, приликом испитивања допустивости представке у односу на члан 6 став 2 Европске конвенције, када је Влада тврдила да су приговори подносиоца представке на основу члана 6 став 2 Европске конвенције преурањени, јер је кривични поступак против подносиоца представке у току и када он може да истакне исте приговоре користећи различита правна средства предвиђена домаћим правом, указао на то да се правна средства која су доступна подносиоцу представке у контексту кривичног поступка против њега могу да користе у односу на пресуде и друге одлуке донесене у том поступку, а не у односу на изјаве које су дали јавни званичници у медијима, па је представку у односу на члан 6 став 2 Европске конвенције прогласио допустивом (види, Европски суд, Пеша против Хрватске, представка број 40523/08, пресуда од 8. априла 2010. године, став 132). Такође, Уставни суд указује да је Европски суд у предмету Ilgar Mammadov против Азербејџана закључио да је члан 6 став 2 Европске конвенције примјењив у односу на заједничку изјаву за штампу Канцеларије Тужилаштва и Министарства унутрашњих послова која је објављена прије него што је подносилац представке ухапшен и формално оптужен за кривична дјела, будући да је јасно да су наводи у изјави у директној вези с кривичном истрагом покренутом против подносиоца представке и других лица у вези са догађајима Ismayilli (види, Европски суд, Ilgar Mammadov против Азербејџана, представка број 15172/13, пресуда од 22. маја 2014. године, став 121). Цитирану праксу Европског суда је слиједио и Уставни суд у предмету број АП 4319/14 (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 4319/14 од 18. децембра 2014. године, тачка 21, доступна на wеb-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

28. Доводећи у везу наведено с конкретним предметом, Уставни суд закључује да је апелација у односу на члан 6 став 2 Европске конвенције допустива.

29. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 18 ст. (2), (3) и (4) Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да апелација у овом дијелу испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

30. Апелант сматра да му је, услијед цитираних изјава јавних званичника, односно одлуке предсједнице Суда БиХ о покретању дисциплинског поступка против запосленице Суда БиХ, као и због објелодањивања у јавности снимка пресретнутих разговора прибављених посебним истражним радњама, повријеђено право из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 2 Европске конвенције.

Право на правично суђење – претпоставка невиности

31. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевант-ном дијелу гласи:


е) Право на правичан поступак у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

32. Члан 6 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

[…] 2) Свако ко је оптужен за кривично дјело сматра се

невиним док се његова кривица по закону не докаже. […] 33. Уставни суд, прије свега, указује да члан 6 став 2

Европске конвенције гарантује да се свако ко је оптужен за кривично дјело сматра невиним док се његова кривица по закону не докаже. Уставни суд указује на то да нису само судови већ да су и остали државни органи обавезни да поштују начело претпоставке невиности. У вези с тим, Уставни суд подсјећа да је Европски суд у предмету Allenet de Ribemont против Француске, на који се позвао и апелант, указао да је један високи полицијски званичник на конференцији за штампу, одржаној док је подносилац представке био у полицијском притвору, указао на њега као на подстрекача убиства. Европски суд је сматрао да члан 6 став 2 Европске конвенције није важио само за судове већ и за друге јавне власти, и то од тренутка кад је подносилац представке био оптужен за кривично дјело. Изјава о кривици коју је дао полицајац без икаквих квалификација или резерви подстакла је јавност да повјерује да је подносилац пред-ставке крив и прије него што је надлежни суд процијенио све чињенице. Утврђено је да је тиме прекршено начело претпо-ставке невиности и да то није могло да буде исправљено чињеницом да је судија касније ослободио подносиоца представке због недостатка доказа (види, Европски суд, Allenet de Ribemont против Француске, представка број 15175/89, пресуда од 10. фебруара 1995. године).

34. Уставни суд, даље, подсјећа да је Европски суд у предмету Матијашевић против Србије указао да ће претпо-ставка невиности према члану 6 став 2 Европске конвенције бити повријеђена ако судска одлука или чак изјава званич-ника која се односи на лице које је оптужено за кривично дјело одражава мишљење да је то лице криво прије него што се његова кривица докаже према закону. У одсуству зва-ничне одлуке, довољно је да постоји одређено мишљење које указује да суд или званичник који је у питању сматра опту-женог кривим (види, Европски суд, Матијашевић против Србије, представка број 23037/04, пресуда од 19. септембра 2006. године, став 45). При томе Уставни суд подсјећа да је Европски суд указао да "јавни званичник" не мора да буде већ изабрани представник или службеник државних органа у


том времену. Тај појам може да обухвати и лица која имају познат и признат положај у јавности, било да су на неком важном јавном положају, или да су имала такав положај, или да се кандидују за дужност изабраног представника (види, Европски суд, Kouzmin против Русије, представка број 58939/00, пресуда од 18. марта 2010. године, ст. 59-69).

35. Уставни суд, даље, подсјећа да је Европски суд у пресуди Пеша против Хрватске у ст. 138-141 указао на основне принципе права на претпоставку невиности из члана 6 став 2 Европске конвенције. Наиме, Европски суд је указао, између осталог, да члан 6 став 2 Европске конвенције у свом релевантном аспекту има циљ да спријечи подривање правичног суђења изјавама које прејудицирају а које су дате у блиској вези с поступком. Њиме се забрањује самом суду да преурањено изражава мишљење да је лице "оптужено за кривично дјело" криво прије него што му је то доказано према закону, али, такође, обухвата и изјаве државних званичника које охрабрују јавност да вјерује да је осумњичени крив и које прејудицирају оцјену чињеница надлежне судске власти (види већ цитирани предмет Allenet de Ribemont, став 41, и предмете Daktaras против Литваније, број 42095/98, ст. 41-43, ЕCHR 2000-X, и Butkevičius против Литваније, број 48297/99, став 49, ЕCHR 2002-II). Европски суд је, даље, указао да слобода изражавања, зајемчена чланом 10 Европске конвенције, укључује слободу да се примају и дају информације. Стога, члан 6 став 2 не може да спријечи власти да информишу јавност о кривичним истрагама које су у току, али тражи да то чине уз сву потребну дискрецију и опрез, ако ће бити поштована претпоставка невиности (види већ цитирани предмет Allenet de Ribemont, став 38, и предмет Karakaş и Yeşilırmak против Турске, број 43925/98, став 50, 28. јуна 2005).

36. Такође, Европски суд је указао да треба темељно разликовати изјаву да је неко осумњичен да је починио кривично дјело и јасну изјаву, док нема правоснажне осуде, да је појединац починио кривично дјело о којем је ријеч. Европски суд је навео да је досљедно наглашавао да је важно да јавни званичници бирају ријечи у својим изјавама прије него што је неком лицу суђено и то лице проглашено кривим за неко одређено кривично дјело (види већ цитирани предмет Daktaras и предмете Böhmer против Њемачке, број 37568/97, ст. 54 и 56, 3. октобра 2002, и Nešťák против Словачке, број 65559/01, ст. 88 и 89, 27. фебруара 2007). Такође је нагласио да је важно да државни званичници поштују претпоставку невиности током конференције за штампу (види већ цитирани предмет Butkevičius, ст. 50-52, и предмете Lavents против Летоније, број 58442/00, став 122, 28. новембра 2002, и Y. B. и други против Турске, бр. 48173/99 и 48319/99, ст. 49 и 51, 28. октобра 2004). Европски суд је указао да, ипак, питање да ли нека изјава јавног званичника представља повреду начела претпоставке невиности мора бити утврђено у контексту конкретних околности у којима је дата побијана изјава (види предмет Adolf против Аустрије, 26. марта 1982, ст. 36-41, Серија А број 49). Европски суд је указао да, у сваком случају, изражена мишљења не могу да представљају изјаве јавног званичника о томе да је подносилац представке крив, што би охрабрило јавност да вјерује да је он или она крива и што би прејудицирало оцјену чињеница од надлежне судске власти (види већ цитирани предмет Butkevičius, став 53).

37. Уставни суд запажа да је Европски суд, примјењују-ћи наведене принципе на предмет подносиоца представке, закључио да су изјаве које су дали јавни званичници (директор полиције, главни државни адвокат, предсједник Владе и предсједник Републике) представљале изјаве о кривици подносиоца представке и прејудицирале оцјену

чињеница од надлежне судске власти. Европски суд је навео да су, будући да су званичници о којима је ријеч били на високим положајима, они требали посебно опрезно бирати ријечи при описивању кривичног поступка против подносиоца представке који је у току. Међутим, с обзиром на садржину њихових изјава, како је то наглашено у наведеном тексту (ст. 145-149), Европски суд је закључио да су њихове изјаве сигурно охрабриле јавност да вјерује да је подносилац представке крив прије него што му је кривица доказана у складу са законом. У складу с наведеним, Европ-ски суд је закључио да је повријеђено право подносиоца представке да се сматра невиним, те је, стога, дошло до повреде члана 6 став 2 Европске конвенције (ст. 150 и 151 пресуде Пеша против Хрватске).

38. Такође, Уставни суд подсјећа да је Европски суд у цитираној пресуди Ilgar Mammadov против Азербејџана указао да у том предмету оспорени наводи нису дати унутар оквира кривичног поступка, него као дио заједничке изјаве за штампу Тужилаштва и Министарства унутрашњих послова намијењене јавности. Европски суд је навео да је узео у обзир поднесак Владе да је сврха оспорене изјаве да информише јавност о корацима које су предузеле власти у вези са догађајима Ismayilli, а нарочито да је њихова намјера била да истраже умијешаност подносиоца представке у те догађаје. Међутим, према мишљењу Европског суда, изјава, узета у цјелини, није дата с неопходном дискрецијом и пажњом. Наиме, иако су власти на крају релевантног става навеле да ће радње подносиоца представке бити детаљно истражене и да ће бити правно оквалификоване, та изјава је негирана претходном јасном изјавом, у истој реченици, да су те радње подносиоца представке биле незаконите. Затим, наводећи у истом ставу да је утврђено да је подносилац представке апеловао на локалне становнике да се одупиру полицији, да не поштују службена лица и да блокирају цесте, Европски суд је указао да су тиме власти, у суштини, прејудицирале судску оцјену чињеница. Европски суд је закључио да је као таква оспорена изјава само могла да увјери јавност да је подносилац представке крив прије него што је и доказана његова кривица према закону, те да је, стога, дошло до повреде члана 6 став 2 Европске конвенције (ст. 127 и 128 пресуде Ilgar Mammadov против Азербејџана).

39. Цитирану праксу Европског суда Уставни суд је слиједио у предмету број АП 4319/14 од 18. децембра 2014. године (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и мериту-му број АП 4319/08 од 18. децембра 2014. године, тач. 27-32), доступна на wеb-страници Уставног суда www.ustavni sud.ba). У наведеној одлуци, слиједећи цитиране принципе, Уставни суд је закључио да су изјаве директора Федералне управе полиције, посланика у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине и члана Предсједништва Босне и Хер-цеговине представљале изјаву о апелантовој "кривици", те да су као такве прејудицирале оцјену чињеница од надлежне судске власти. У изјавама наведених званичника су кориш-ћене језичке формулације у којим је експлицитно изражено мишљење да у апелантовим радњама "има и кривичне одговорности", да "уколико буде правде у БиХ, да ће завр-шити у затвору", односно да ће га "послати у затвор". Наве-дене изјаве су дате након догађаја од 7. фебруара 2014. године у Сарајеву (када је запаљена зграда Предсједништва Босне и Херцеговине, а поводом којег се касније водио кривични поступак против апеланта пред Судом БиХ због кривичног дјела несавјесни рад у служби из члана 224 став 2 у вези са ставом 1 КЗБиХ). Уставни суд, подржавајући праксу Европског суда поводом тог питања, сматрао је да су наведени јавни званичници, приликом давања својих изјава, требали посебно опрезно да бирају ријечи при описивању


апелантове кривичне одговорности у вези с предметним догађајем. Међутим, с обзиром на садржину њихових изјава, Уставни суд је сматрао да су те изјаве охрабриле јавност да вјерује да је апелант крив прије него што је и доказана њего-ва кривица у складу са законом, те закључио да је, услијед изјава наведених јавних званичника, дошло до повреде апелантовог права из члана 6 став 2 Европске конвенције (тач. 34-35).

40. Имајући у виду наведену праксу Европског и Уставног суда, Уставни суд ће у конкретном случају, примјењујући основне принципе права на претпоставку невиности из члана 6 став 2 Европске конвенције, испитати да ли је, услијед изјава јавних званичника, односно поднеска предсједнице Суда БиХ, на које апелант указује у апелацији, као и због објелодањивања у јавности снимка пресретнутих разговора прибављених посебним истражним радњама дошло до кршења апелантовог права гарантованог чланом 6 став 2 Европске конвенције.

41. У контексту наведеног, Уставни суд, размотривши, прије свега, апелантове наводе који се односе на објелода-њивање у јавности снимка пресретнутих разговора прибав-љених посебним истражним радњама и одлуку предсједнице Суда БиХ о покретању дисциплинског поступка против запосленице Суда БиХ, сматра да овим радњама није доведено у питање поштовање гаранција из члана 6 став 2 Европске конвенције.

42. Наиме, у вези са апелантовим наводима да му је повријеђена пресумпција невиности, зато што су снимци са прислушкиваним разговорима репродукованим на рочишту за главни претрес у предметном кривичном поступку, као и снимци са разговорима који нису уопште репродуковани на главном претресу у то вријеме, емитовани у емисији ФТВ "Мрежа", Уставни суд запажа да апелант не указује у овом дијелу на преурањено изражавање Суда БиХ, нити на изјаве државних званичника, него указује да је поступајући тужилац Тужилаштва БиХ доставио аудио CD са пресретнутим разговорима медијима. Међутим, апелант овај навод није поткријепио ниједним доказом, већ закључак да је тужилац доставио аудио CD са пресретнутим разговорима медијима темељи на чињеници да спорни снимци пресретнутих разговора, у вријеме када су они објављени у наведеној емисији, нису имали ни одбрана ни Суд БиХ, па, имајући у виду наведено, Уставни суд ове апелантове наводе о кршењу пресумпције невиности сматра неоснованим.

43. Такође, Уставни суд запажа да је, супротно апелан-товим наводима, из цитираног дијела спорне Одлуке пред-сједнице Суда БиХ о покретању дисциплинског поступка против запосленика А.Б. видљиво да је јасно наведено да је кривични поступак који се води против апеланта и других оптужених "био у фази истраге" и да је "међу осталим осумњиченим-оптуженим и Бојан Цвијан, члан организоване криминалне групе", дакле, није наведена било каква тврдња у вези са апелантовом кривицом, а да прије тога није постојала одредница "осумњичени" и "оптужени". Из овога Уставни суд закључује да наведеним изражавањем предсједница Суда БиХ није прејудицирала апелантову кривицу на било који начин. Уставни суд је оцијенио и да су цитиране фразе садржане у контексту одлуке о покретању дисциплинског поступка против запосленика Суда БиХ, а не у контексту кривичног поступка који се води против апеланта, као и да наведена одлука није намијењена медијима и јавности, а ни вијећу Суда БиХ пред којим се водио поступак у апелантовом предмету. Имајући у виду наведено, Уставни суд је и ове апелантове наводе о кршењу пресумпције невиности оцијенио неоснованим.

44. С друге стране, у вези са апелантовим наводима о повреди његовог права, гарантованог чланом 6 став 2 Европ-ске конвенције, изјавама других званичника (изјава Горана Зупца, директора СИПА-е, Садика Ахметовића, министра безбједности БиХ, и Бориса Грубешића, портпа-рола Тужилаштва БиХ), Уставни суд запажа да су након хапшења већег броја лица у операцији кодног назива "Лутка", између осталог и апеланта, против кога се тренутно води кривични поступак пред Судом БиХ по оптужници Тужилаштва Босне и Херцеговине број Т20 0 КТ 000 2564 12 од 28. августа 2013. године којом се терети за кривично дјело организовани криминал у вези са више кривичних дјела, поједини јавни званичници давали изјаве у медијима у вези са лишавањем слободе већег броја лица а које су се односиле и на апеланта.

45. Уставни суд, прије свега, указује да је апелант у прилогу апелације доставио видео-снимке и фотокопије новинских чланака на које је указао у апелацији, те у које је Уставни суд, приликом разматрања апелационих навода, извршио увид.

46. У конкретном случају Уставни суд запажа да је Горан Зубац, директор СИПА-е, на конференцији за новина-ре, одржаној 12. септембра 2012. године, дајући изјаву у вези са хапшењем већег броја осумњичених лица, међу којима и апеланта, навео: "Сва ова кривична дјела имала су циљ стјецање велике материјалне користи и изазивање страха код грађана, што би само по себи створило погодно тло за нестабилност државе и њених грађана, а потом би могла да проузрокују теже и несагледиве посљедице по државу и њено уређење. Све то био је и један од циљева ове организације који би им дао снагу и учврстио позиције за дјеловање. Ово је досад најсложенија и највећа полицијска акција у БиХ, те цијенимо да смо направили огроман успјех који ће имати подршку грађана и институција. Овим смо показали снагу политичких агенција у БиХ и дали јасну поруку криминалцима... Све ове активности су реализација оперативне акције кодног назива 'Лутка', након чега више ништа неће бити исто. Ово је почетак краја организованог криминала у БиХ." Истог дана, 12. септембра 2012. године, као гост Дневника ТВ1, на питање о апеланту, Горан Зубац је изјавио "да је то најјача и најсложенија оперативна акција на разбијању злочиначке организације и организованог криминала на просторима Босне и Херцеговине. Самим тим она данас има епилог са много јаким доказима, јасно говори да појединац не може бити против система и ма ко он био, значи биће предмет обраде било којих агенција".

47. Разматрајући наведене изјаве, Уставни суд, прије свега, указује да је обавјештавање јавности путем медија о наводном кривичном дјелу и току кривичног поступка који је из њега слиједио потребно и дозвољено. Међутим, ова дужност да се обавјештава јавност не може да оправда сав могући избор ријечи, него треба бити обављена тако да се поштује право осумњичених да се сматрају невиним (види, mutatis mutandis, већ цитирани предмет Пеша, став 143).

48. У том контексту Уставни суд запажа да су спорне изјаве дате исти дан након лишавања слободе апеланта и других лица у оквиру оперативне акције кодног назива "Лутка", те, у вези с тим, указује да је, у смислу праксе Европског суда, потребно да се, чак и прије него што је покренут кривични поступак против одређеног лица, не дају никакви јавни наводи који би могли да се тумаче као да, према мишљењу одређених важних јавних званичника, потврђују кривицу тог лица (види, mutatis mutandis, већ цитирани предмет Butkevičius, став 51).

49. Уставни суд, прије свега, запажа да ни у једној од ових изјава није било поменуто апелантово име. Међутим, имајући у виду да су имена лица лишених слободе, укљу-


чујући и апелантово име, била објављена у медијима, између осталог и у Дневнику ТВ1, као и да је директор СИПА-е своју изјаву о акцији кодног назива "Лутка" и наводном криминалном дјеловању лица лишених слободе у тој акцији дао након питања водитељице Дневника у којем је изричито навела апелантово име, Уставни суд сматра да су наведене изјаве јасно упућивале, inter alia, на апеланта (види, mutatis mutandis, већ цитирани предмет Пеша, став 146).

50. Даље, анализирајући саму садржину спорних изјава, Уставни суд запажа да наведене изјаве, поред уобичајених текстуалних формулација које се односе на рад полицијских служби у вези са расвјетљавањем кривичних дјела, садрже и формулације у којима је директор СИПА-е, без икакве ограде у погледу кривице апеланта и осталих лица обухваће-них наведеном акцијом (у смислу да се наведена лица сумњиче да су починила одређена кривична дјела), изразио да се ради о злочиначкој организацији. Стога, ове изјаве, у смислу цитираних стандарда Европског и Уставног суда, нису биле ограничене на то да опишу статус поступка који је био у току или "стање сумње" против апеланта, него су биле изношене као утврђена чињеница, без икакве задршке у погледу апелантове кривице.

51. У истом правцу, према мишљењу Уставног суда, може да се тумачи и изјава министра безбједности БиХ Са-дика Ахметовића, објављена у дневном листу "Осло-бођење" 6. октобра 2012. године, у којој је, такође, без икаквих ограда и задршке у погледу апелантове кривице, наведено да је ријеч "о озбиљном ланцу организираног криминала".

52. Такође, Уставни суд запажа да је у изјави портпа-рола Тужилаштва БиХ Бориса Грубешића од 2. априла 2014. године наведено да се "ради, доиста, о једној од најопаснијих злочиначких организација", без икакве ограде у погледу кривице апеланта и осталих лица обухваћених оптужницом, иако је судски поступак по потврђеној оптужници у току, па наведена изјава може да се посматра као утврђена чињеница, односно јасна изјава у погледу тога да ли су оптужени обухваћени оптужницом починили радње које су наведене у изјави а због чега се против њих, укључујући и апеланта, води поступак.

53. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су наведене изјаве Горана Зупца, директора СИПА-е, Садика Ахметовића, министра безбједности БиХ, и Бориса Грубе-шића, портпарола Тужилаштва БиХ, представљале изјаве о апелантовој "кривици", те да су као такве прејудицирале оцјену чињеница од надлежне судске власти. У том контек-сту Уставни суд, подржавајући праксу Европ-ског суда, као и своју праксу поводом тог питања, наглашава да су наведе-ни јавни званичници, приликом давања својих изјава, треба-ли посебно опрезно да бирају ријечи при описивању апелан-тове кривичне одговорности у вези с предметним догађајем. Међутим, с обзиром на садржину њихових изјава, Уставни суд сматра да су те изјаве, како то основано наводи и апе-лант, охрабриле јавност да вјерује да је апелант крив прије него што је и доказана његова кривица у складу са законом.

54. Стога, Уставни суд сматра да је, услијед изјава наве-дених јавних званичника (Горана Зупца, директора СИПА-е, Садика Ахметовића, министра безбједности БиХ, и Бориса Грубешића, портпарола Тужилаштва БиХ), дошло до повре-де апелантовог права из члана 6 став 2 Европске конвенције.


55. Уставни суд закључује да постоји кршење права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 2 Европске конвенције у односу на изјаве јавних званичника Горана Зупца, директора СИПА-е, Садика Ахметовића, ми-нистра безбједности Босне и Херцеговине, и Бориса Грубе-

шића, портпарола Тужилаштва Босне и Херцеговине, јер су представљале изјаву о апелантовој "кривици", те су као такве прејудицирале оцјену чињеница од надлежне судске власти и охрабриле јавност да вјерује да је апелант крив прије него што је и доказана његова кривица у складу са законом.

56. На основу члана 18 став (3) тачка л) и члана 59 ст. (1) и (2) Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.





predmetu broj AP 4446/16, rješavajući apelaciju Mirsada Delimustafića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. stav (3) tačka l), člana 57. stav (2) tačka b) i člana 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelimično se usvaja apelacija Mirsada Delimustafića. Utvrđuje se povreda člana II/3.d) Ustava Bosne i

Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) i stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u dijelu rješenjā Kantonalnog suda u Sarajevu br. 09 0 K 026508 16 Kv 3 od 23. novembra 2016. godine i 09 0 K 026508 16 Kpp 91 od 17. novembra 2016. godine koji se odnosi na postojanje posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) Zakona o krivičnom postupku Federacije Bosne i Hercegovine.

Odbija se kao neosnovana apelacija Mirsada Delimu-stafića podnesena protiv rješenjā Kantonalnog suda u Sarajevu br. 09 0 K 026508 16 Kv 3 od 23. novembra 2016. godine i 09 0 K 026508 16 Kpp 91 od 17. novembra 2016. godine u odnosu na ostale aspekte prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) i stav 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Odbacuje se apelacija Mirsada Delimustafića podnesena protiv rješenjā Kantonalnog suda u Sarajevu br. 09 0 K 026508 16 Kv 3 od 23. novembra 2016. godine i 09 0 K 026508 16 Kpp 91 od 17. novembra 2016. godine u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. st. 1. i 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog toga što je preuranjena.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Herce-govine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Mirsad Delimustafić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva, kojeg zastupa Nikica Gržić, advokat iz Sarajeva, podnio je 28. novembra 2016. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv rje-šenjā Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kantona-


lni sud) broj 09 0 K 026508 16 Kv 3 od 23. novembra 2016. go-dine i 09 0 K 026508 16 Kpp 91 od 17. novembra 2016. godine.

2. Apelant je, također, predložio da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom bi mjera pritvora, određena osporenim rješenjima Kantonalnog suda, bila ukinuta do donošenja konačne odluke o njegovoj apelaciji.

3. Apelant je putem svog punomoćnika advokata Nikice Gržića, pismenim podneskom od 9. decembra 2016. godine, obavijestio Ustavni sud da mu je rješenjem Kantonalnog suda od 13. decembra 2016. godine produžen pritvor za još dva mjeseca koji, prema navedenom rješenju, može trajati do 13. februara 2017. godine, protiv kojeg je uložio žalbu Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) o kojoj nije odlučeno. Navedeno rješenje, žalba protiv rješenja o produženju pritvora i nalaz sudskih vještaka medicinske struke dostavljeni su u prilog opravdanosti zahtjeva za donošenje privremene mjere i tvrdnji o kršenju apelantovih ljudskih prava. II. Postupak pred Ustavnim sudom

4. Na osnovu člana 23. Pravila Ustavnog suda, od Kantonalnog suda i Kantonalnog tužilaštva u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Tužilaštvo) zatraženo je 2. decembra 2016. godine da dostave odgovor na apelaciju.

5. Kantonalni sud je odgovor na apelaciju dostavio 5. i 7. decembra 2016. godine (vijeće i sudija za prethodni postupak), a Kantonalno tužilaštvo je odgovor na apelaciju dostavilo 9. decembra 2016. godine. III. Činjenično stanje


7. Sudija za prethodni postupak Kantonalnog suda, odlučujući u krivičnom predmetu protiv apelanta, donio je Rješenje broj 09 0 K 026508 16 Kpp 91 od 17. novembra 2016. godine kojim je apelantu određen pritvor u trajanju od mjesec dana, odnosno do 14. decembra 2016. godine.

8. U obrazloženju rješenja je navedeno da je Tužilaštvo 16. novembra 2016. godine podnijelo prijedlog za određivanje prit-vora apelantu protiv kojeg se, zajedno sa ostalim osumnjičenim, provodi istraga zbog osnovane sumnje da je počinio krivično djelo organizirani kriminal iz člana 342. stav 3. Krivičnog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZFBiH) u vezi s krivičnim djelom zloupotreba položaja ili ovlaštenja iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH. Naime, kako je dalje navedeno, apelant se, prema naredbi o provođenju istrage Tužilaštva od 26. oktobra 2016. godine, sumnjiči da je na području Kantona Sarajevo, radi izgradnje zgrade na lokalitetu Marijin Dvor, na osnovu lažnih dokumenata na protivpravan način ostvario pravo vlasništva nad nekretninama na prostoru Marijin Dvora s ciljem bespravne izgradnje na tom lokalitetu. Tužilaštvo je mjeru pritvora apelantu predložilo i obrazložilo iz razloga koji su propisani u članu 146. stav 1. tač. a), b), c) i d) Zakona o krivičnom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKP), zbog čega je pred Kantonalnim sudom, prije donošenja rješenja o određivanju pritvora, održano ročište radi apelantovog izjašnjenja o tom prijedlogu pred sudijom za prethodni postupak u prisustvu apelantovog branioca. Na istom ročištu Tužilaštvo je detaljno obrazložilo podneseni prijedlog za određivanje pritvora. Apelantov branilac je u ime apelanta osporio prijedlog i u izjašnjenju naveo da u konkretnoj situaciji ne postoji opći uvjet za određivanje pritvora koji se tiče osnovane sumnje, kao ni posebni razlozi za određivanje pritvora iz tač. a), b) c) i d) odredbe člana 146. stav 1. ZKP-a.

9. Razmatrajući da li u konkretnom slučaju postoji osnova-na sumnja kao opći uvjet za određivanje pritvora sudija za pret-hodni postupak je, kako je navedeno u obrazloženju rješenja, polazeći od sadržaja zakonskih odredaba krivičnog djela

organizirani kriminal u vezi s krivičnim djelom zloupotreba položaja ili ovlaštenja, naveo da iz sadržaja prijedloga za određivanje pritvora i obimne dokumentacije koja je dostavljena uz prijedlog proizlazi da Tužilaštvo provodi istragu protiv većeg broja osumnjičenih, među kojima je i apelant, zbog osnovane sumnje da su počinili krivična djela organizirani kriminal iz člana 342. stav 3. KZFBiH u vezi s krivičnim djelima zloupotreba položaja ili ovlaštenja iz člana 383. stav 3. u vezi sa stavom 1. KZFBiH, povrede zakona sudije, prevare, pranja novca i pomoći učiniocu poslije učinjenog krivičnog djela. Prema ocjeni sudije za prethodni postupak, Tužilaštvo je u konkretnom krivičnom predmetu prikupilo dovoljno dokaza koji ukazuju na osnovanu sumnju da je osumnjičeni A. D., zajedno sa ostalim osumnjiče-nim, među kojima je i apelant, organizirao grupu koja postoji dugi vremenski period i djeluje u cilju počinjenja krivičnih djela za koja se može izreći kazna zatvora od najmanje tri godine ili teža kazna radi stjecanja profita. Pri tome se za osumnjičenog A. D. osnovano sumnja da je djelovao kao organizator, a apelant i ostali osumnjičeni kao pripadnici grupe koji djeluju u okviru unaprijed dogovorenih i podijeljenih uloga koje je organizator razradio i koje su pripadnici grupe prihvatili, konkretno apelant kao član grupe s pripadničkom voljom. Iz naprijed navedenog, prema ocjeni sudije za prethodni postupak, na strani apelanta postoji osnovana sumnja kao opći pritvorski razlog propisan u odredbi člana 146. stav 1. ZKP-a, dok postojanje posebnih pritvorskih razloga propisanih u istoj odredbi u tač. a), b), c) i d) proizlazi iz materijalnih dokaza i dokaza pribavljenih provo-đenjem posebnih istražnih radnji, koji su dostavljeni uz prijedlog Tužilaštva.

10. S tim u vezi, u pogledu tačke a) člana 146. stav 1. ZKP-a u obrazloženju rješenja je navedeno da u konkretnom slučaju postoje objektivne okolnosti koje ukazuju na opasnost od apelantovog bjekstva ukoliko bi bio pušten na slobodu, odnosno njegovog skrivanja kako bi izbjegao daljnje krivično gonjenje. Ta namjera je, prema ocjeni suda, prethodno već iskazana jer je apelant prije javljanja i predaje organima gonjenja, konkretno Tužilaštvu, bio u bjekstvu, za njim je bila raspisana potraga i predložen pritvor iz navedenog pritvorskog osnova.

11. Zatim je ocijenjeno da u odnosu na apelanta egzistira i poseban pritvorski razlog iz tačke b) člana 146. stav 1. ZKP-a, odnosno da postoji osnovana bojazan da će uništiti, sakriti, izmijeniti ili krivotvoriti dokaze ili tragove važne za krivični postupak, odnosno da postoje naročite okolnosti koje ukazuju da će ometati krivični postupak utjecajem na svjedoke, saučesnike ili prikrivače. S tim u vezi je naglašeno da je apelant osumnjičen kao pripadnik grupe za organizirani kriminal i da u fazi istrage nisu u potpunosti utvrđeni svi članovi grupe i njihove uloge unutar grupe, da su neki od članova grupe zaposlenici institucija u kojima bi se mogli nalaziti dokazi ili tragovi važni za krivični postupak. Stoga je zaključeno da postoji realna opasnost da bi apelant, ukoliko bi bio pušten na slobodu u toj fazi postupka, stupio u kontakt sa saučesnicima i na taj način ometao tok istrage, odnosno uništio, sakrio, izmijenio ili krivotvorio dokaze ili tragove važne za krivični postupak. Također je napomenuto da je prilikom lišenja slobode apelantu i ostalim pripadnicima grupe oduzet obiman dokazni materijal, da je A. D. u konkretnoj situaciji osumnjičen kao organizator, a apelant kao član grupe, da su A. D. i apelant braća, te da stoga uživaju međusobno povjerenje, da je parcela na kojoj je planirana gradnja i zbog koje se vodi istraga samo formalno na apelantovom imenu, dok je osumnjičeni A. D. organizator cijelog posla. Sve navedeno, kako je obrazloženo u rješenju, ukazuje na visok stepen koluzione opasnosti na strani apelanta, zbog čega je ocijenjeno da je i ovaj poseban pritvorski razlog u konkretnom slučaju opravdan.

12. Što se tiče posebnog razloga propisanog odredbom člana 146. stav 1. tačka c) ZKP-a, u obrazloženju je navedeno da


nesumnjivo postoji objektivni uvjet propisan navedenom odredbom jer se za krivična djela koja se apelantu stavljaju na teret može izreći kazna zatvora u trajanju od tri godine ili teža kazna. Osim toga, kako je dalje navedeno, sve okolnosti na strani apelanta u konkretnom slučaju imaju karakter naročitih okolnosti koje opravdavaju bojazan od ponavljanja, odnosno dovršenja krivičnih djela zbog kojih se vodi predmetna istraga, imajući pri tome u vidu da dokazi u spisu pružaju osnovanu sumnju da je apelant radnje izvršenja krivičnih djela za koja se tereti predu-zimao u dužem vremenskom periodu, kontinuirano i zajedno sa ostalim licima protiv kojih se vodi predmetna istraga. U tom smislu je također cijenjena apelantova upornost, istrajnost i odlučnost u izvršenju krivičnih djela koja su mu stavljena na teret, a ona proizlazi iz presretnutih telefonskih razgovora, te upućuje na bojazan od ponavljanja, odnosno dovršenja započetih krivičnih djela.

13. Sudija za prethodni postupak je, također, ocijenio da je u konkretnom slučaju ispunjen i uvjet koji je propisan u tački d) člana 146. stav 1. ZKP-a jer se radi o krivičnim djelima za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od deset godina ili teža kazna, pa bi apelantovo puštanje na slobodu rezultiralo naruša-vanjem javnog reda. S tim u vezi je naglašeno da javnost u BiH očekuje da se oni koji su se kriminalnim djelovanjem enormno obogatili nađu u pritvoru i procesuiraju jer se u konkretnom slučaju radi ne samo o krivičnim djelima protiv privatnih lica (građana BiH) već i države. Dokazi prikupljeni u toku istrage, kako je dalje navedeno, ukazuju na sumnju u umiješanost državnih službenika i nosilaca drugih značajnih državnih i privrednih, kao i pravosudnih funkcija čija se jasna uloga tek treba s potrebnom izvjesnošću utvrditi. U tom smislu su cijenjene funkcije koje su pojedini pripadnici grupe u svojstvu osumnjiče-nih ranije ili u trenutku lišenja slobode obavljali, i to: A. D. - nekadašnji ministar unutrašnjih poslova, L. F. P. - bivša sutkinja Općinskog suda u Sarajevu, L. C. - pomoćnica načelnika Općine Stari Grad, S. H. - bivša pravobraniteljica Općine Stari Grad, te naročito teške posljedice koje su svojim kriminalnim djelovanjem proizveli po pravnu sigurnost u FBiH, kao i postojeće nezado-voljstvo i nepovjerenje građana BiH prema institucijama vlasti. S tim u vezi je ocijenjeno da u okolnostima konkretnog slučaja postoji naročit javni interes za procesuiranje ovakvih krivičnih djela i oduzimanje imovine koja je protivpravno stečena njihovim izvršenjem. Sve okolnosti pod kojima su krivična djela izvršena, prema ocjeni sudije za prethodni postupak, takvog su karaktera da se čine izuzetno ozbiljnim sa aspekta njihovog izvršenja i posljedica, a naročito svojstva izvršilaca, koji su u konkretnoj situaciji ocijenjeni kao vanredni i u kojima bi odbrana osumnjičenih sa slobode, pa i apelanta, narušila javni red i uznemirila javnost u tolikoj mjeri da bi rezultirala stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.

14. Nalazeći da je prijedlog Tužilaštva za određivanje pritvora u cijelosti osnovan, sudija za prethodni postupak je apelantu odredio pritvor iz razloga propisanih u odredbi člana146. stav 1. tač. a), b), c) i d) ZKP-a u trajanju od mjesec dana. Također je razmatran prijedlog za izricanje blažih mjera zabrane apelantu iz člana 140. ZKP-a, ali je u vezi s tim zaključeno da se njihovim izricanjem u konkretnom slučaju ne bi mogla postići svrha osiguranja apelantovog prisustva u svojstvu osumnjičenog iz razloga zbog kojeg mu je određen pritvor.

15. Vijeće Kantonalnog suda, odlučujući o apelantovoj žalbi protiv rješenja o određivanju pritvora, donijelo je Rješenje broj 09 0 K 026508 16 Kv od 23. novembra 2016. godine kojim je apelantova žalba odbijena kao neosnovana. Kantonalni sud je nakon uvida u cio spis, imajući pri tome u vidu apelantove žalbene prigovore, zaključio da su u obrazloženju prvostepenog rješenja dati jasni i konkretni razlozi za zaključak o postojanju osnovane sumnje da je apelant počinilac krivičnih djela koja su

mu stavljena na teret. S tim u vezi je napomenuto da je u obrazloženju rješenja jasno navedeno protiv kojih lica kao osumnjičenih, među kojima je i apelant, Tužilaštvo provodi istragu zbog sumnje da su počinila krivična djela, pri čemu je jedan od njih bio organizator, a ostali (među kojima apelant) članovi grupe čiji je cilj bio izmjena Regulacionog plana radi potreba "investitora" koji je u suvlasništvu apelanta i njegovog brata, osumnjičenog A. D. Kantonalni sud je, pri tome, naglasio da se u konkretnoj fazi krivičnog postupka kada se odlučuje o pritvoru cijeni isključivo postojanje osnovane sumnje da je počinjeno krivično djelo, a ne apsolutna dokazanost svih odlu-čnih činjenica vezanih za krivično djelo i počinioca, pa da je sud pravilno postupio kada se u obrazloženju pobijanog rješenja nije upuštao u ocjenu dokaza, već samo izveo zaključak o postojanju određenog stepena vjerovatnoće (osnovane sumnje) da je apelant počinio krivična djela koja su njemu stavljena na teret i koja su dovedena u vezu sa osnovanošću sumnje da su i ostali članovi grupe počinili krivična djela koja su njima stavljena na teret.

16. U pogledu posebnih pritvorskih razloga Kantonalni sud smatra da je prvostepeni sud u obrazloženju pobijanog rješenja utvrdio da su ispunjeni uvjeti za određivanje pritvora apelantu iz člana 146. stav 1. tačka a) ZKP-a, cijeneći da postoje objektivne okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva. S tim u vezi, prvostepeni sud je jasno naveo da je apelant namjeru za bjekstvo već iskazao činjenicom da je bio u bjekstvu, da je za njim raspi-sana potraga i predložen pritvor iz navedenog pritvorskog osno-va. Ocijenjeno je da činjenice da je apelant suočen s težinom kri-vičnih djela koja mu se stavljaju na teret i visinom zaprijećene kazne, te da je upoznat sa sadržajem dokaza iz kojih proizlazi osnovana sumnja u odnosu na njega mogu samo dodatno i moti-virajuće djelovati na apelanta u namjeri realizacije bjekstva, pri čemu okolnost da se apelant, nakon konsultacija sa svojim braniocem, predao organima gonjenja nije od utjecaja na prednji zaključak suda.

17. Neosnovanim su nadalje ocijenjeni žalbeni prigovori iz tačke b) člana 146. stav 1. ZKP-a jer se istraga nalazi u početnoj fazi u kojoj Tužilaštvo intenzivno prikuplja dokaze i svakodnev-no dolazi do saznanja o novim dokazima, pri čemu je posebno cijenjena okolnost da je osumnjičeni A. D. kao organizator grupe već iskazao spremnost na prikrivanje dokaza, da je apelant njegov brat i osoba od velikog povjerenja, na što ukazuje sadržaj presretnutih razgovora između njih dvojice.

18. Što se tiče neosnovanosti žalbenog prigovora istaknutog u vezi s tačkom c) člana 146. stav 1. ZKP-a, Kantonalni sud je naveo da je u konkretnom slučaju sudija za prethodni postupak utvrdio osnovanu sumnju da je apelant, kao i drugi članovi grupe, radnju/radnje izvršenja krivičnih djela preduzimao u dužem vremenskom periodu i kontinuirano, da su članovi grupe, dakle i apelant, iskazivali visok stepen upornosti pri izvršenju inkrimini-ranih radnji, pri čemu je u odnosu na apelanta cijenjen sadržaj presretnutih telefonskih razgovora sa organizatorom A. D., odnosno njegovim bratom koji je također osumnjičen.

19. Žalbene prigovore iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKP-a vijeće Kantonalnog suda je, također, ocijenilo kao neosnovane jer su u obrazloženju pobijanog rješenja navedeni određeni i potpuni razlozi na osnovu kojih je utvrđeno da su ispunjeni zakonom kumulativno propisani uvjeti za određivanje pritvora. S tim u vezi je, pored ostalog, ukazano da je javnost putem medija upoznata s kriminalnim aktivnostima navedene grupe, te da svakodnevno kako elektronski tako i printani mediji redovno izvještavaju javnost o toku ovog krivičnog postupka, i to na području cijele BiH, što govori o značaju i težini predmetnih krivičnih djela i interesu šire javnosti, zbog čega bi puštanje na slobodu apelanta i ostalih osumnjičenih također rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.


20. Najzad, Kantonalni sud se saglasio sa zaključkom iz prvostepenog rješenja da nije bilo mjesta izricanju mjera zabrane apelantu i ostalim osumnjičenim umjesto pritvora, te s razlozima koji su u tom smislu navedeni u prvostepenom rješenju. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

21. Apelant smatra da su mu osporenim rješenjima povrije-đena prava iz člana II/3.d) i e) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno prava iz člana 5. stav 1.c) i stav 3. i člana 6. st. 1. i 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Apelant tvrdi da je pogrešan i proizvoljan zaključak redovnog suda o postojanju osnovane sumnje kao općeg razloga za određivanje pritvora jer ni prvostepeni, a ni drugostepeni sud nisu naveli jasan razlog iz kojeg proizlazi osnovana sumnja da je počinio krivična djela koja su mu stavljena na teret, a koji mora postojati sve vrijeme trajanja pritvora. Smatra da su proizvoljni i paušalni zaključci redovnog suda iz osporenih rješenja jer nisu dati razlozi za donošenje odluke kojom mu je određen pritvor, već su samo prepisane tvrdnje Tužilaštva iz prijedloga za određivanje pritvora. To je, prema apelantovom mišljenju, protivno ustaljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Evropski sud), praksi Ustavnog suda, kao i standardima iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije kojima se sudovi, između ostalog, obavezuju da obrazlože svoje odluke. Drugostepenim rješenjem su, također, kako tvrdi, ignorirani njegovi navodi iz žalbe kojima je ukazao na nedostatak razloga o odlučnim činjenicama. S tim u vezi, apelant smatra da je u konkretnom slučaju narušen standard i garancija "jednakosti oružja" strana u postupku. Osim navedenog, ukazao je i na nezakonitost provođenja posebnih istražnih radnji i s tim u vezi nezakonitosti dokaza, ukazujući na presudu Evropskog suda u predmetu Dragojević protiv Hrvatske. Apelant naime tvrdi da nije bio obaviješten o provođenju posebnih istražnih radnji, što ukazuje na nezakonitost njihovog provođenja. Smatra da obrazloženja iz osporenih rješenja u pogledu posebnih pritvorskih razloga nisu tačna i istinita jer su zasnovana isključivo na navodima i tvrdnjama Tužilaštva iz prijedloga, a ne na provjerljivim i individualiziranim činjenicama.

22. U pogledu člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana 5. stav 1.c) i stav 3. Evropske konvencije, apelant ukazuje da Kantonalni sud nije pravilno utvrdio postojanje "dovoljno dokaza" koji bi opravdali tvrdnju da u konkretnom slučaju postoji "osnovana sumnja" da je počinio krivična djela koja su mu stavljena na teret i da nije konkretizirana stvarna opasnost da bi ostankom na slobodi pobjegao ili utjecao na svjedoke ili da bi ometao krivični postupak. S tim u vezi je ukazao da postojanje "osnovane sumnje" na kojoj se zasniva lišenje slobode čini suštinski dio garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non za određivanje ili produženje pritvora, a to znači da pretpostavlja postojanje činjenica ili informacija na osnovu kojih bi objektivni posmatrač zaključio da je lice koje je u pitanju moglo počiniti krivično djelo za koje se tereti. U vezi s tim, apelant smatra da Kantonalni sud, odlučujući u dvije instance, nije uspostavio vezu između krivičnih djela koja su mu stavljena na teret i dokaza koje je prezentiralo Tužilaštvo jer iz zakonske odredbe krivičnog djela organizirani kriminal u vezi sa zloupotrebom položaja ili ovlaštenja proizlazi da se radnja izvršenja ovog krivičnog djela može izvršiti na tri načina (iskorištavanjem službenog položaja ili ovlaštenja, prekoračenjem granica službenog ovlaštenja i nevršenjem službene dužnosti), pri čemu se ono smatra dovršenim samo kada je nekom od navedenih radnji sebi ili drugom pribavljena neka korist, odnosno ako je drugom nanesena šteta ili je teže povrijeđeno pravo drugog. Apelant smatra da ni dokumentacija koju je prezentiralo Tužilaštvo, odnosno dokazi na kojima je Kantonalni sud zasnovao svoj zaključak ne

predstavljaju činjenice iz kojih bi objektivni posmatrač mogao zaključiti da je upravo on počinio krivična djela za koja se sumnjiči, već je takav zaključak suda proizvoljan i nije mogao zadovoljiti nivo "osnovane sumnje" u fazi odlučivanja o apelan-tovom pritvoru. Razlozi na koje se sud pozvao u obrazloženjima osporenih rješenja nisu, per se, dovoljni da se donese zaključak da postoji "osnovana sumnja" u smislu člana 5. stav 1.c) Evropske konvencije. Stoga, apelant smatra da obrazloženja osporenih rješenja ne zadovoljavaju ni uvjet za postojanje osno-vane sumnje prema definiciji iz ZKP-a, niti minimalne standarde iz člana 5. stav 1. tačka c) Evropske konvencije, bez čijeg se postojanja pritvor ne može smatrati zakonitim. To je, prema apelantovom mišljenju, u suprotnosti sa standardima prava na pravično suđenje i obavezom sudova da obrazlože svoje odluke.

23. Osim naprijed navedenog, apelant je istakao da je rješenjem Kantonalnog suda od 22. marta 2016. godine u drugom predmetu koji se protiv njega vodi zbog krivičnog djela zloupotreba položaja po optužnici Tužilaštva od 16. augusta 2000. godine rješenjem prekinut krivični postupak protiv njega i naloženo da se uputi organu nadležnom za pitanja socijalnog staranja, te je navedeno da će se postupak nastaviti kada se njegovo zdravstveno stanje poboljša u mjeri da je sposoban učestvovati u postupku. S tim u vezi je ukazao da je u tom postupku, na okolnost njegovog zdravstvenog stanja, vještačenje povjereno timu vještaka i da je na bazi kompletne medicinske dokumentacije utvrđeno da boluje od trajne duševne bolesti koja ima hroničan tok s tendencijom pogoršanja. Ta činjenica koja je, prema njegovom mišljenju, odlučna isključuje njegovu krivičnu odgovornost koju je sud trebao imati u vidu i prilikom određiva-nja pritvora. U tom smislu se pozvao na praksu Evropskog suda prema kojoj duševno oboljelo lice ne može biti lišeno slobode ako postoje medicinski dokazi kojima se utvrđuje da je duševno stanje takvo da opravdava obaveznu hospitalizaciju. Apelant je u vezi s tim istakao da u okolnostima konkretnog slučaja, osim nedostatka činjenica i dokaza koji se tiču osnovane sumnje, nedostaju i jasni razlozi u pogledu posebnih uvjeta za pritvor, zbog čega smatra da mu je pritvor neosnovano određen i prema tač. a), b), c) i d) člana 146. stav 1. ZKP-a. U obrazloženju ovih navoda je istakao da nije tačna tvrdnja o postojanju objektivnih okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva budući da se po saznanju da se protiv njega vodi krivični postupak odmah predao organima gonjenja, a činjenica koja se tiče težine optužbi ne može biti glavni činilac za ocjenu opasnosti od bjekstva, kao što je učinjeno u pobijanim rješenjima. Također, prema apelantovom mišljenju, nije tačna ni tvrdnja koja se odnosi na njegov utjecaj na svjedoke i ometanje krivičnog postupka budući da su u odnosu na ovaj uvjet u rješenjima prepisani navodi Tužilaštva iz prijedloga za određivanje pritvora, a to dalje znači da se utjecaj na svjedoke pretpostavlja, a ne konkretizira, što je nedopustivo. Dalje, nema konkretizacije ni u odnosu na poseban uvjet iz tačke c) člana 146. stav 1. ZKP-a jer su rješenja u tom dijelu toliko manjkava da se ne mogu ni ispitati, što ukazuje na povredu prava na pravično suđenje na njegovu štetu. Pobijana rješenja naime ne konkretiziraju okolnosti prema kojima bi uopće bilo moguće da nastavi izvršenje započetog krivičnog djela, pogotovo u atmosferi koja je povodom cijelog slučaja napravljena u medijima i javnosti. Osim toga, Tužilaštvo u postupku nije prezentiralo dokaz na okolnost njegovog prava vlasništva na spornoj parceli na Marijin Dvoru, već je sumnja za izvršenje krivičnog djela dovedena u vezu sa izmjenom Regulacionog plana za to područ-je, što je, prema njegovom mišljenju, nedovoljno. I u pogledu uvjeta iz tačke d) iste zakonske odredbe, samo su reproducirani navodi iz prijedloga za određivanje pritvora koji su neprihvatljivi i u suprotnosti sa osnovnim postulatima ljudskih prava.

24. Stoga je predložio da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom bi ukinuo osporena rješenja Kantonalnog suda


kojima mu je određen pritvor do donošenja konačne odluke Ustavnog suda o njegovoj apelaciji, odnosno da usvoji njegovu apelaciju i utvrdi povrede prava iz člana II/3.e) i d) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno člana 6. st. 1. i 3. i člana 5. Evropske konvencije.

25. Apelant je podneskom od 21. decembra 2016. godine obavijestio Ustavni sud da mu je rješenjem Kantonalnog suda od 13. decembra 2016. godine produžen pritvor za još dva mjeseca koji, prema navedenom rješenju, može trajati do 13. februara 2017. godine, protiv kojeg je uložio žalbu Vrhovnom sudu o kojoj nije odlučeno. Navedeno rješenje, žalba protiv rješenja o produženju pritvora i nalaz sudskih vještaka medicinske struke od 9. decembra 2015. godine dostavljeni su Ustavnom sudu u prilog opravdanosti zahtjeva za donošenje privremene mjere i tvrdnji o kršenju apelantovih ljudskih prava. b) Odgovor na apelaciju

26. Kantonalni sud smatra da po svojoj argumentaciji apelacija, prije svega, predstavlja uglavnom prepisani tekst žalbe koju je izjavio apelantov branilac. Kako je Kantonalni sud na takve žalbene prigovore detaljno odgovorio u svom rješenju koje je apelacijom osporeno, ocijenjeno je da u odgovoru na apelaciju nema potrebe ponavljati iste razloge pri kojima u cjelini ostaje. Slijedom navedenog, predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana jer osporenim rješenjima, prema ocjeni Kantonalnog suda, nisu povrijeđena apelantova prava iz čl. 5. i 6. Evropske konvencije, odnosno prava iz člana II/3.d) i e) Ustava Bosne i Hercegovine.

27. Kantonalno tužilaštvo smatra da je vijeće Kantonalnog suda u osporenom rješenju dalo detaljno obrazloženje kako u pogledu osnovane sumnje kao općeg uvjeta za određivanje mjere pritvora tako i u pogledu postojanja posebnih uvjeta za pritvor. Povodom navoda apelacije kojima je ukazano na apelantovu duševnu bolest zbog koje je krivični postupak u drugom pred-metu koji se vodi pred Kantonalnim sudom prekinut, Kantonalno tužilaštvo je navelo da se postojanje uračunljivosti, odnosno bitno smanjene uračunljivosti počinioca krivičnog djela utvrđuje i cijeni posebno u svakom konkretnom slučaju. Stoga bi apelant morao biti podvrgnut novom vještačenju svog zdravstvenog stanja kako bi se utvrdilo da li je u vrijeme počinjenja krivičnog djela, koje mu se u ovom postupku stavlja na teret, postupao u stanju uračunljivosti ili bitno smanjene uračunljivosti, te da li je sposoban pratiti krivični postupak, što će biti utvrđeno tokom konkretne istrage. Slijedom navedenog, predloženo je da se apelacija, kao i prijedlog za određivanje privremene mjere odbiju. V. Relevantni propisi

28. Krivični zakon Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14, 76/14 i 46/16) u relevantnom dijelu glasi:

Član 342. Organizirani kriminal

(…) (3) Ko organizira ili bilo kako rukovodi grupom za

organizirani kriminal koja zajedničkim djelovanjem učini ili pokuša krivično djelo propisano zakonom u Federaciji, ako za pojedino krivično djelo nije propisana posebna kazna,

kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili dugotrajnim zatvorom

(…)

Član 383. Zloupotreba položaja ili ovlašćenja

(1) Službena ili odgovorna osoba u Federaciji koja iskorišćavanjem svog službenog položaja ili ovlašćenja, prekoračivši granice svoje službene ovlasti ili ne obavivši svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugom kakvu korist, drugome nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugog,

kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina. (…) (3) Ako je krivičnim djelom iz stava 1. ovog člana

pribavljena imovinska korist koja prelazi 50.000 KM, učinitelj će se kazniti kaznom zatvora najmanje tri godine 29. Zakon o krivičnom postupku Federacije Bosne i

Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) u relevantnom dijelu glasi:

Član 6. Prava osumnjičenog, odnosno optuženog

(1) Osumnjičeni već na prvom ispitivanju mora biti obaviješten o djelu za koje se tereti i o osnovama sumnje protiv njega i da njegov iskaz može biti korišten kao dokaz u daljnjem toku postupka.

(2) Osumnjičenom odnosno optuženom se mora omogućiti da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist.

(…)

Član 11. Zakonitost dokaza

(1) Zabranjeno je od osumnjičenog, optuženog ili bilo koje druge osobe koja učestvuje u postupku iznuđivati priznanje ili kakvu drugu izjavu.

(2) Sud ne može zasnovati svoju odluku na dokazima pribavljenim povredama ljudskih prava i sloboda propisanih ustavom i međunarodnim ugovorima koje je Bosna i Hercegovina ratifikovala, niti na dokazima koji su pribavljeni bitnim povredama ovog zakona.

(3) Sud ne može zasnivati svoju odluku na dokazima koji su dobijeni na osnovu dokaza iz stava 2. ovog člana.

Član 15. Jednakost u postupanju

(1) Sud je dužan stranke i branitelje tretirati na jednak način i svakoj strani pružiti jednake mogućnosti u pogledu pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnoj raspravi.

(2) Sud, tužitelj i drugi organi koji učestvuju u postupku dužni su s jednakom pažnjom da ispituju i utvrđuju kako činjenice koje terete osumnjičenog, odnosno optuženog, tako i one koje im idu u korist.

Član 16. Slobodna ocjena dokaza

Pravo suda, tužitelja i drugih organa koji učestvuju u krivičnom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje činjenica nije vezano ni ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Član 61. Pravo branitelja da pregleda spise i dokumentaciju

(1) U toku istrage, branitelj ima pravo da razmatra spise i razgleda pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičenom. Ovo pravo se branitelju može uskratiti ako je riječ o spisima i predmetima čije bi otkrivanje moglo dovesti u opasnost cilj istrage.

(2) Izuzetno od stava (1) ovog člana, tužitelj će istovremeno sa prijedlogom za određivanje pritvora sudiji za prethodni postupak, odnosno sudiji za prethodno saslušanje dostaviti i dokaze bitne za procjenu zakonitosti pritvora i radi obavještavanja branitelja.

(...)

Član 130. Vrste posebnih istražnih radnji i uvjeti za njihovu primjenu

(1) Protiv osobe za koju postoje osnovi sumnje da je sama ili s drugim osobama učestvovala ili učestvuje u učinjenju krivičnog djela iz člana 131. ovog zakona mogu se odrediti


posebne istražne radnje ako se na drugi način ne mogu pribaviti dokazi ili bi njihovo pribavljanje bilo povezano s nesrazmjernim teškoćama.

(2) Istražne radnje iz stava 1. ovog člana su: a) nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija, (...) c) nadzor i tehničko snimanje prostorija, d) tajno praćenje i tehničko snimanje osoba, transportnih

sredstava i predmeta koji stoje u vezi sa njima, (...) (3) Istražne radnje iz stava 2. tačke a) ovog člana mogu se

odrediti i prema osobi za koju postoje osnovi sumnje da učinitelju, odnosno od učinitelja krivičnog djela iz člana 131. ovog zakona prenosi informacije u vezi s krivičnim djelom, odnosno da učinitelj koristi njeno sredstvo telekomunikacije.

(...)

Član 132. Nadležnost za određivanje i trajanje istražnih radnji

(1) Istražne radnje iz člana 130. stav 2. ovog zakona određuje naredbom sudija za prethodni postupak, na obrazloženi prijedlog tužitelja koji sadrži: podatke o osobi protiv koje se radnja preduzima, osnove sumnje iz člana 130. stava 1. ili 3. ovog zakona, razloge za njeno preduzimanje i ostale bitne okolnosti koje zahtijevaju preduzimanje radnji, navođenje radnje koja se zahtijeva i način njenog izvođenja, obim i trajanje radnje. Naredba sadrži iste podatke kao i prijedlog tužitelja, kao i utvrđivanje trajanja naređene radnje.

(...)

Član 135. Postupanje bez sudske naredbe ili izvan njezinog okvira Ako su radnje iz člana 130. ovog zakona preduzete bez

naredbe sudije za prethodni postupak ili u suprotnosti s njom, sud na pribavljenim podacima ili dokazima ne može zasnivati svoju odluku.

Član 140. Zabrana napuštanja boravišta i zabrana putovanja

(1) Ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi osumnjičeni ili optuženi mogao pobjeći, sakriti se, otići u nepoznato mjesto ili u inozemstvo, sud može, obrazloženim rješenjem, zabraniti osumnjičenom ili optuženom da napusti boravište.

(2) U okolnostima iz stava 1. ovog člana sud može, bilo kao dodatnu mjeru uz zabranu napuštanja boravišta bilo kao zasebnu mjeru, narediti privremeno oduzimanje putnih isprava uz zabranu izdavanja novih putnih isprava, kao i zabranu korištenja osobne karte za prelazak državne granice Bosne i Hercegovine (zabrana putovanja).

Član 140a. Ostale mjere zabrane

(1) Kada okolnosti slučaja na to ukazuju sud može izreći jednu ili više sljedećih mjera zabrane:

a) zabranu preduzimanja određenih poslovnih aktivnosti ili službenih dužnosti,

b) zabranu posjećivanja određenih mjesta ili područja, c) zabranu sastajanja sa određenim osobama, d) naredbu da se povremeno javlja određenom državnom

tijelu i e) privremeno oduzimanje vozačke dozvole. (2) Mjere zabrane iz stava (1) ovog člana mogu biti

izrečene uz zabranu napuštanja boravišta kao i uz zabranu putovanja iz člana 140. ovog Zakona, ili kao zasebne mjere.

Član 146. Razlozi za pritvor

(1) Ako postoji osnovana sumnja da je određena osoba učinila krivično djelo pritvor joj se može odrediti:

a) ako se krije ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva,

b) ako postoji osnovana bojazan da će uništiti, sakriti, izmijeniti ili krivotvoriti dokaze ili tragove važne za krivični postupak ili ako naročite okolnosti ukazuju da će ometati krivični postupak uticajem na svjedoke, saučesnike ili prikrivače,

c) ako naročite okolnosti opravdavaju bojazan da će ponoviti krivično djelo ili da će dovršiti pokušano krivično djelo ili da će učiniti krivično djelo kojim prijeti, a za ta krivična djela može se izreći kazna zatvora najmanje od tri godine ili teža kazna,

d) u vanrednim okolnostima, ako se radi o krivičnom djelu za koje se može izreći kazna zatvora deset godina ili teža kazna, a koje je posebno teško, s obzirom na način izvršenja ili posljedice krivičnog djela, ako bi puštanjem na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.

(2) U slučaju iz stava 1. tačke b) ovog člana, pritvor će se ukinuti čim se osiguraju dokazi zbog kojih je pritvor određen. VI. Dopustivost

30. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercego-vine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

31. U skladu sa članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv pre-sude, odnosno odluke koja se njom pobija, iscrpljeni svi djelo-tvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku koji je koristio. Dopustivost u odnosu na član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i član 6. st. 1. i 3. Evropske konvencije

32. Ustavni sud primjećuje da se apelacijom ukazuje na povredu prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. st. 1. i 3. Evropske konvencije zbog nedostataka dokaza o odlučnim činjenicama u pogledu postojanja osnovane sumnje i pogrešne ocjene dokaza pri izvođenju zaključka o postojanju osnovane sumnje kao općeg uvjeta za određivanje pritvora, kao i prilikom izvođenja zaključaka u pogledu postojanja posebnih pritvorskih razloga.

33. U vezi sa ovim navodima, Ustavni sud podsjeća na to da je u svojoj praksi već usvojio jasan stav da se na pitanje ima li apelant ili hoće li imati pravično suđenje pred redovnim sudo-vima ne može odgovoriti dok je postupak u toku. Prema praksi Ustavnog suda i Evropskog suda, pitanje da li je poštovano načelo pravičnog suđenja treba sagledati na osnovu postupka u cjelini. S obzirom na složenost krivičnog postupka, eventualni procesni propusti i nedostaci koji se pojave u jednoj fazi postupka mogu biti ispravljeni u nekoj od narednih faza istog tog postupka. Slijedom toga nije moguće, u načelu, utvrditi je li krivični postupak bio pravičan dok se postupak pravomoćno ne okonča (vidi, Evropski sud, Barbera, Meeseque i Jabardo protiv Španije, presuda od 6. decembra 1988. godine, Serija A, broj 146, stav 68. i Ustavni sud, Odluka broj U 63/01 od 27. maja 2003. godine, tačka 18, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercego-vine" broj 38/03).

34. U konkretnom slučaju krivični postupak protiv apelanta nije okončan, već su u trenutku podnošenja apelacije donesena samo procesna rješenja kojima je apelantu određen pritvor. U vezi s tim, Ustavni sud primjećuje da osporena rješenja ne predstavljaju utvrđenje osnovanosti krivične optužbe protiv apelanta u smislu člana 6. Evropske konvencije (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 3271/13 od 23. decembra 2013. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, tačka 26). Ustavni sud, također, primjećuje da apelant u apelaciji pokreće


pitanje uračunljivosti, odnosno svog duševnog stanja tvrdnjama da je u drugom krivičnom postupku koji se vodi kod istog suda na okolnost njegovog zdravstvenog stanja provedeno medicinsko vještačenje i da je na bazi kompletne medicinske dokumentacije utvrđeno da boluje od trajne duševne bolesti koja ima hroničan tok s tendencijom pogoršanja. Tu činjenicu koja je, prema njegovom mišljenju, odlučna jer isključuje njegovu krivičnu odgovornost sud je trebao imati u vidu i prilikom određivanja pritvora jer duševno oboljelo lice ne može biti lišeno slobode ako postoje medicinski dokazi kojima se utvrđuje da je duševno stanje takvo da opravdava obaveznu hospitalizaciju. Iako iz sadržaja apelacije proizlazi da apelant ove navode dovodi u vezu s pravom na ličnu slobodu i sigurnost iz člana 5. Evropske konvencije (o čemu će Ustavni sud u nastavku dati detaljan stav) Ustavni sud napominje da se u konkretnom slučaju neće baviti ovim pitanjem jer je to pitanje koje će razmotriti redovni sud u daljnjem toku postupka budući da se ono, po svojoj suštini, tiče merituma, odnosno utvrđivanja krivične "optužbe", pa je ono u ovoj fazi postupka za Ustavni sud preuranjeno.

35. Saglasno navedenom, imajući u vidu odredbe člana 18. stav (3) tačka l) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud zaključuje da je apelacija u odnosu na pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije preuranjena. Dopustivost u odnosu na pravo iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije

36. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 09 0 K 026508 16 Kv 3 od 23. novembra 2016. godine protiv kojeg nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, osporeno rješenje apelant je primio 24. novembra 2016. godine, a apelacija je podnesena 28. novembra 2016. godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neosnovana.

37. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti. VII. Meritum

38. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. Evropske konvencije. Pravo na ličnu slobodu i sigurnost



d) Pravo na ličnu slobodu i sigurnost; Član 5. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Svako ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Niko ne

može biti lišen slobode osim u sljedećim slučajevima i u skladu sa zakonom propisanim postupkom:

(…) c. u slučaju zakonitog hapšenja ili pritvaranja osobe u

svrhu njezinog dovođenja pred nadležnu zakonitu vlast zbog razumne sumnje da je počinila krivično djelo, ili kada se to razumno smatra potrebnim kako bi se spriječilo počinjenje krivičnog djela ili bjekstvo nakon počinjenja krivičnog djela.

(…) 3. Svako ko je uhapšen ili pritvoren u skladu s odredbama

iz stava 1. tačka c) ovog člana izvodi se bez odgađanja pred sudiju ili drugu službenu osobu ovlaštenu zakonom da vrši

sudsku vlast, te ima pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može biti uvjetovano jamstvima da će se osoba pojaviti na suđenju. a) Navodi o kršenju prava iz člana 5. stav 1. tačka c) Evropske konvencije - postojanje osnovane sumnje

40. U konkretnom slučaju iz osporenih rješenja proizlazi da je apelantu određena mjera pritvora zbog postojanja osnovane sumnje da je počinio krivično djelo organizirani kriminal u vezi s krivičnim djelom zloupotreba položaja, zbog čega apelantovo lišavanje slobode potpada pod član 5. stav 1. tačka c) Evropske konvencije.

41. Apelant suštinski ukazuje da su u osporenim rješenjima izostali razlozi i obrazloženja na kojima su redovni sudovi zasnovali zaključak o postojanju osnovane sumnje, te da su redovni sudovi potpuno zanemarili i nisu cijenili njegove prigovore koje je isticao pred prvostepenim sudom, kao i u žalbi na prvostepeno rješenje, čime su povrijedili načelo jednakosti oružja, kao i da su osporena rješenja zasnovana na nezakonitim dokazima, a o čemu je Kantonalni sud, kako navodi, zauzeo pogrešan i nezakonit stav.

42. Ustavni sud podsjeća da je Evropski sud u svojoj praksi zauzeo stav, na koji je i apelant u apelaciji ukazao, da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišavanje slobode čini suštinski dio garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non za određivanje ili produženje pritvora. Nadalje, osnovana sumnja da je počinjeno krivično djelo zahtije-va postojanje nekih činjenica ili informacija koje bi uvjerile objektivnog posmatrača da je moguće da je lice koje je u pitanju počinilo krivično djelo (vidi, Evropski sud, Fox, Campbell i Hartley protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 30. augusta 1990. godine, Serija A, broj 182, stav 32; O'Hara protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 16. oktobra 2001. godine, Izvještaji presuda i odluka 2001-X, stav 34; i Stepuleac protiv Moldavije, presuda od 6. novembra 2007. godine, aplikacija broj 8207/06, tačka 68). Pri tome, Ustavni sud ukazuje na to da u trenutku određivanja pritvora ne mora biti sa sigurnošću utvrđeno da je krivično djelo zaista i počinjeno, te ne mora biti utvrđena njegova priroda. Konačno, shodno članu 5. stav 1. Evropske konvencije, zakonitost pritvora ocjenjuje se na osnovu domaćeg zakona, odnosno mora imati pravni osnov u domaćem zakonu, s tim da lišavanje slobode mora biti u skladu sa svrhom člana 5. Evropske konvencije, tj. lice koje je u pitanju mora biti zaštićeno od proizvoljnosti (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 5842/10 od 20. aprila 2011. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

43. Apelant, naime, smatra da Kantonalni sud, odlučujući u dvije instance, nije uspostavio vezu između krivičnih djela koja su mu stavljena na teret i dokaza koje je prezentiralo Tužilaštvo jer iz zakonske odredbe krivičnog djela organiziranog kriminala u vezi sa zloupotrebom položaja ili ovlaštenja proizlazi na koji način se ta djela mogu izvršiti, a u pobijanim rješenjima upravo nedostaje jasno utvrđenje odlučnih činjenica. Osim toga, smatra da dokumentacija, odnosno dokazi koje je Tužilaštvo prezentiralo Kantonalnom sudu uz prijedlog za određivanje pritvora i na kojima je Kantonalni sud zasnovao svoj zaključak ne predsta-vljaju činjenice iz kojih bi objektivni posmatrač mogao zaključiti da je upravo on počinilac krivičnih djela za koja se sumnjiči, već je takav zaključak suda proizvoljan i neosnovan, odnosno ne zadovoljava nivo "osnovane sumnje" u fazi odlučivanja o apelantovom pritvoru.

44. Imajući u vidu naprijed istaknute apelacione navode, Ustavni sud primjećuje da je Kantonalni sud, odlučujući u dvije instance, zaključak u pogledu postojanja osnovane sumnje da je apelant počinio krivično djelo organizirani kriminal u vezi s krivičnim djelom zloupotreba položaja ili ovlaštenja zasnovao na dokazima koje je prikupilo i sudu predočilo Tužilaštvo. S tim u


vezi, drugostepeno vijeće Kantonalnog suda je nakon izvršenog uvida u spis ocijenilo da je sudija za prethodni postupak naveo jasne i konkretne zaključke o postojanju osnovane sumnje za navedena krivična djela koja su apelantu stavljena na teret tako što je najprije obrazloženo da Tužilaštvo vodi istragu protiv ape-lantovog brata A. D., koji je također osumnjičen u istom pred-metu kao organizator, i drugih lica (osumnjičenih), među kojima je i apelant kao pripadnik organizirane grupe, i to za više krivič-nih djela: organizirani kriminal, zloupotreba položaja ili ovlašte-nja, povreda zakona sudije, prevara, pranje novca i pomoć učinio-cu poslije učinjenog krivičnog djela. Zatim je ukazano na jasno obrazloženje iz prvostepenog rješenja sudije za prethodni postupak prema kojem osnovana sumnja proizlazi iz dokaza prema kojima su osumnjičeni A. D. kao organizator grupe, zajed-no sa ostalim osumnjičenim, među kojima je i apelant, za koje su postepeno otvarane istrage, osnovano sumnjivi da su počinili navedena krivična djela i da je cilj grupe koju je osnovao osumnjičeni A. D., čiji je apelant pripadnik, bio izmjena Regula-cionog plana da se udovolji potrebama "investitora" u smislu izgradnje objekta koji je u apelantovom suvlasništvu. Navedena činjenica je utvrđena provedenim istražnim radnjama nadzora i tehničkog snimanja telekomunikacija, kontrole i tehničkog snimanja prostorija. Osim toga, jasno je naglašeno da se u fazi istrage cijeni isključivo postojanje osnovane sumnje da je krivič-no djelo počinjeno, a ne apsolutna dokazanost svih odlučnih činjenica vezanih za krivično djelo i počinioca, te je pravilnim ocijenjen zaključak sudije za prethodni postupak koji se u obrazloženju rješenja nije upuštao u ocjenu dokaza, već je izveo zaključak o postojanju određenog stepena vjerovatnoće da su osumnjičeni, dakle i apelant, počinili navedena krivična djela. Iz naprijed navedenog je zaključeno da na strani apelanta postoji osnovana sumnja kao opći pritvorski razlog propisan u odredbi člana 146. stav 1. ZKP-a.

45. Stoga, kod činjenice da u trenutku lišavanja slobode ne mora sa sigurnošću biti utvrđena priroda krivičnog djela, zaključak redovnih sudova da postoji osnovana sumnja da je apelant počinio krivično djelo organizirani kriminal u vezi s krivičnim djelom zloupotreba službenog položaja ne ostavlja utisak proizvoljnosti.

b) Posebni pritvorski razlozi iz člana 146. stav 1. tač. a), b) i c) ZKP-a

46. Apelant smatra da prilikom određivanja pritvora nisu postojali ni posebni pritvorski razlozi koji su propisani u članu 146. stav 1. tač. a), b), c) i d) ZKP-a.

47. U vezi sa apelantovim navodom kojim je ukazao na pogrešan zaključak Kantonalnog suda o ispunjenju uvjeta za određivanje pritvora iz člana 146. stav 1. tačka a) ZKP-a, Ustavni sud podsjeća da prema praksi Evropskog suda opasnost da će se aplikant "sakriti radi izbjegavanja krivičnog gonjenja" ne može se ocijeniti samo na osnovu težine kazne koja je zaprijećena. Takva opasnost se mora procijeniti u odnosu na brojne druge relevantne faktore koji mogu potvrditi postojanje takve opasnosti ili pokazati da je takva opasnost tako mala da ne može opravdati pritvor u fazi istrage. Osim toga, takva opasnost se mora procjenjivati i u svjetlu faktora koji se tiču karaktera osumnjičenog, njegovog morala, doma, zanimanja, imovine, porodičnih veza i svih drugih konkretnih veza u zemlji u kojoj se protiv njega vodi krivični postupak (vidi, Evropski sud, Panchenko protiv Rusije, presuda od 8. februara 2005. godine, aplikacija broj 45100/98, tačka 106. i Becciev protiv Moldavije, presuda od 4. oktobra 2005. godine, aplikacija broj 9190/03, tačka 58).

48. U konkretnom slučaju, iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da su redovni sudovi zaključak o postojanju objektivnih okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva zasnovali na sljedećem: da je apelant namjeru za bjekstvo već

iskazao činjenicom da je prije predaje organima krivičnog gonjenja već bio u bjekstvu, da je za njim bila raspisana potraga zbog sumnje za krivična djela koja su mu stavljena na teret i predložen pritvor iz navedenog pritvorskog osnova. U pogledu faktora koji nisu u vezi s težinom zaprijećene kazne, Kantonalni sud je cijenio sljedeće: da je apelant prilikom izricanja mjere pritvora suočen s težinom krivičnih djela i visinom zaprijećene kazne, kao i sadržajem dokaza iz kojih u odnosu na njega proizi-lazi osnovana sumnja, što ukazuje da bi ga te činjenice dodatno motivirale na bjekstvo. Prema ocjeni suda, kako je obrazloženo, u okolnostima konkretnog slučaja postoji opravdana bojazan i su-mnja da bi apelant, puštanjem na slobodu, mogao ponovo pobjeći i napustiti BiH i time onemogućiti vođenje krivičnog postupka protiv njega, pri čemu okolnost da se nakon konsultacija sa svojim braniocem predao organima gonjenja nije od utjecaja za prednji zaključak suda. Stoga, zaključak redovnih sudova da kod apelanta postoji motiv za bjekstvo, koji je iskazao prije predaje organima gonjenja, zbog čega je u konkretnom slučaju bila raspisana i potjernica uz prijedlog za određivanje pritvora iz ovog osnova, ne ostavlja utisak proizvoljnosti, kako apelant tvrdi.

49. Što se tiče apelantove tvrdnje da je u okolnostima konkretnog slučaja pogrešan zaključak koji se tiče posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka b) ZKP-a, Ustavni sud uočava da su redovni sudovi zaključak o postojanju naročitih okolnosti koje ukazuju da bi apelant, puštanjem na slobodu, ometao krivični postupak utjecajem na svjedoke, saučesnike ili prikrivače, zasnovali na okolnostima iz kojih proizlazi osnovana sumnja da je apelant pripadnik grupe za organizirani kriminal, da se istraga nalazi u početnoj fazi, da Tužilaštvo intenzivno preduzima radnje prikupljanja dokaza, da je osumnjičeni A. D. kao organizator ove organizirane grupe već iskazao spremnost za prikrivanje dokaza, da je apelant sa osumnjičenim A. D. u najbližem rodbinskom srodstvu (braća) i da su jedan drugom od velikog povjerenja, iz čega je proizašao zaključak koji ukazuje na visok stepen koluzione opasnosti na strani apelanta. Stoga, zaključak redovnih sudova da kod apelanta postoji motiv da utje-če na druge osumnjičene, te da prikrije dokaze, prema ocjeni Us-tavnog suda, ne ostavlja utisak proizvoljnosti, kako apelant tvrdi.

50. U pogledu apelacionih navoda kojima je ukazano na pogrešan zaključak iz osporenih rješenja u pogledu posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka c) ZKP-a, Ustavni sud podsjeća da prema stavu Evropskog suda, u pogledu pitanja postojanja opasnosti da kažnjivo djelo bude ponovljeno, razumno je očekivati da sud uzme u obzir ozbiljnost posljedica kriminal-nog djela. U tom smislu, Evropski sud smatra prihvatljivim davanje značaja okolnostima kao što su preduzimanje nedo-zvoljenih aktivnosti u dužem vremenskom periodu, velika šteta prouzrokovana žrtvama i sklonost ka vršenju krivičnih djela (vidi, Evropski sud, Matznetter protiv Austrije, presuda od 10. novembra 1969. godine, stav 9).

51. Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih rješe-nja proizlazi da je ispunjen objektivni uvjet za određivanje mjere pritvora po ovom osnovu s obzirom da je za krivična djela za koja se apelant sumnjiči propisana kazna zatvora u trajanju od tri ili više godina, odnosno deset godina. U prilog naročitim okolno-stima koje opravdavaju bojazan od ponavljanja, odnosno dovrše-nja krivičnog djela ukazano je da su kriminalne radnje preduzi-mane u dužem vremenskom periodu i kontinuirano, da su svi osumnjičeni, među kojima i apelant, iskazali visok stepen upor-nosti pri izvršenju inkriminiranih radnji, da se radi o krivičnim djelima koja su po svojoj prirodi takva da su zahtijevala visok stepen planiranja, preduzimanja pripremnih radnji, izviđanja i pronalaženja nekretnina i zemljišta na kojima bi se moglo nezakonito stjecati pravo vlasništva. Nadalje, iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da je cijenjena naročita upornost apelanta i ostalih osumnjičenih pri izvršenju inkriminiranih


radnji, a u prilog takvom zaključku ukazano je na presretnuti telefonski razgovor između apelanta i njegovog brata, osumnji-čenog A. D, što dalje upućuje na bojazan da bi apelant, u slučaju puštanja na slobodu, preduzeo radnje u cilju dovršenja krivičnih djela za koja se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna. Shodno navedenom, Ustavni sud smatra da su u ovoj fazi postupka postojali relevantni i dovoljni razlozi za zaključak da je ispunjen i uvjet iz člana 146. stav 1. tačka c) ZKP-a.

52. Slijedom navedenog, Ustavni sud smatra da su apelan-tove tvrdnje o povredi prava iz člana 5. stav 3. Evropske konven-cije u odnosu na postojanje općeg i posebnih uvjeta za određi-vanje pritvora iz člana 146. stav 1. tač. od a) do c) ZKP-a neosno-vane budući da nema ništa što bi ukazalo da prilikom lišavanja slobode apelanta iz ovih pritvorskih razloga nisu poštovani proceduralni zahtjevi procesnog prava, tj. relevantnih odredbi ZKPFBiH.

c) Poseban pritvorski razlog iz člana 146. stav 1. tač. d) ZKP-a

53. S druge strane, u vezi s prigovorima koji se tiču zakonskog osnova za određivanje mjere pritvora iz tačke d) člana 146. stav 1. ZKP-a Ustavni sud napominje da se citirani osnov može primijeniti u vanrednim okolnostima ako se radi o krivičnom djelu za koje se može izreći kazna zatvora od deset godina ili teža kazna, a koje je posebno teško s obzirom na način izvršenja ili posljedice krivičnog djela, ako bi puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda.

54. Apelant smatra da prilikom određivanja pritvora nije postojao ni ovaj poseban pritvorski razlog, da redovni sudovi nisu dali relevantno obrazloženje i da nisu učinili vjerovatnim postojanje vanrednih okolnosti i narušavanje javnog reda koje bi opravdalo pritvor.

55. U kontekstu navedenog, Ustavni sud ukazuje da je rizik od narušavanja javnog reda jedan od najosjetljivijih razloga za procjenu je li odbijanje puštanja pritvorenika na slobodu osnovano ili ne. Pri procjeni opravdanosti mjere pritvora Evropski sud smatra da se taj osnov može uzeti u obzir samo izuzetno u "posebnim okolnostima" i kada činjenice ukazuju da bi puštanje na slobodu pritvorenika zaista narušilo javni red. U tom pravcu Ustavni sud podsjeća da samo postojanje pretpo-stavke i apstraktno navođenje da bi puštanje na slobodu osumnji-čenih moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda nije dovoljno, već se moraju navesti konkretne okolnosti koje, kao takve, nesumnjivo ukazuju na to da će do toga i doći (vidi, Evropski sud, odluka od 14. septembra 2009. godine u predmetu Makarov protiv Rusije, aplikacija broj 15217/07). Ustavni sud nadalje podsjeća da, prema stavu Evropskog suda, određena krivična djela zbog svoje posebne težine i reakcije javnosti na njih mogu uzrokovati socijalne nemire, te da se time može opravdati određivanje pritvora, barem neko vrijeme. U izuzetnim okolnostima taj faktor se stoga može uzeti u obzir u smislu Evropske konvencije. To, u svakom slučaju, važi ako nacionalno zakonodavstvo priznaje pojam narušavanja javnog reda kao neposrednu posljedicu nekog krivičnog djela. Međutim, taj osnov se može smatrati relevantnim i dovoljnim samo pod uvjetom da se zasniva na činjenicama iz kojih jasno proizlazi da bi puštanje osumnjičenog na slobodu zaista narušilo javni red. Konačno, pritvaranje će biti zakonito samo ako je javni red i dalje stvarno ugrožen. Produženje pritvora ne može se koristiti kao pretpostavka ili budući stav u prilog zatvorskoj kazni (vidi, Evropski sud, Letellier protiv Francuske, presuda od 26. juna 1991. godine, stav 51. i I. A. protiv Francuske, presuda od 23. septembra 1998. godine, stav 104). Osim toga, Ustavni sud napominje da Komitet ministara Vijeća Evrope smatra da se ovaj osnov može koristiti kao opravdanje za pritvor samo u slučaju da postoje suštinski dokazi o reakciji na teško krivično djelo poput ubistva. Jedino nastanak izuzetne situacije može učiniti pritvor

neophodnim (vidi Preporuku (2006)13 Komiteta ministara Vijeća Evrope o zadržavanju u pritvoru, uvjetima u pritvoru i mehanizmima zaštite od zloupotrebe (C/M Rec 2006)13).

56. U vezi s naprijed navedenim, Ustavni sud podsjeća na vlastitu praksu zauzetu u Odluci broj AP 2930/15 (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2930/15 od 16. septembra 2015. godine, st. 72. i 73, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) u kojoj je upravo na osnovu prakse Evropskog suda utvrdio kršenje prava apelanata na ličnu slobodu i sigurnost u kontekstu postojanja posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKP-a. Ustavni sud je u citiranoj odluci, između ostalog, istakao da su: "Redovni sudovi, pri određivanju i produženju pritvora apelantima iz zakonskog razloga propisanog odredbom člana 146. stav 1. tačka d) ZKP FBiH, u smislu stavova Evropskog suda postupali sa apstraktnog i formalističkog stanovišta, pri čemu su propustili da navedu konkretne okolnosti koje opravdavaju zaključak tog suda da će puštanje apelanata na slobodu rezultirati stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda u smislu odredaba člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH."

57. U konkretnom slučaju, imajući u vidu navedene standarde, Ustavni sud napominje da se navedeni osnov za određivanje mjere pritvora može uzeti u obzir samo izuzetno, i to u "vanrednim" okolnostima, pri čemu se moraju navesti konkretne okolnosti koje nesumnjivo ukazuju na to da će do narušavanja javnog reda zaista i doći. Ustavni sud uočava da je Kantonalni sud prilikom određivanja pritvora svoj stav o postojanju vanrednih okolnosti zasnovao, između ostalog, na sljedećim razlozima: visini propisane kazne, načinu počinjenja i posljedicama koje bi nastupile izvršenjem krivičnih djela, da se radi o krivičnim djelima kojima je pričinjena značajna imovinska šteta privatnim licima i državi čijim su izvršenjem oštećeni za imovinu izuzetno velike vrijednosti. Pri tome je, također, ukazano da su pojedini osumnjičeni iz istog predmeta, kao pripadnici grupe za organizirani kriminal, zaposlenici institucija vlasti i pravosudnih organa, čak i državni službenici i nosioci značajnih državnih i pravosudnih funkcija koji, umjesto da budu zaštitnici države i njezine imovine, te građana u čijem su interesu dužni djelovati, svoju poziciju iskoristili i podredili ličnim interesima u cilju nezakonitog stjecanja imovinske koristi. Nadalje, Kantonal-ni sud je ovaj osnov zasnovao i na činjenici da se radi o licima koja su zbog funkcija koje su obavljali, svog utjecaja i veza poznati široj javnosti i da je njihovo lišavanje slobode, dakle i apelanta, privuklo veliku medijsku pažnju i burne reakcije jav-nosti iskazane u otvorenom nepovjerenju prema institucijama vlasti, a naročito pravosuđu, zbog teških krivičnih djela za koja su osumnjičeni i svojstva pojedinih izvršilaca. Te okolnosti, prema ocjeni Kantonalnog suda, nisu ni uobičajene niti svaki-dašnje, već vanredne jer je najšira javnost preko printanih i elektronskih medija upoznata sa inkriminacijama koje su apelantu i ostalim osumnjičenim stavljene na teret.

58. Međutim, u vezi sa ovim pritvorskim razlogom Ustavni sud ukazuje, imajući u vidu standarde uspostavljene vlastitom i praksom Evropskog suda, da samo postojanje pretpostavke i apstraktno navođenje da bi puštanje na slobodu osumnjičenih, dakle i apelanta, moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda nisu dovoljni, već se moraju navesti konkretne okolnosti koje, kao takve, nesumnjivo ukazuju na to da će do toga i doći (vidi, Evropski sud, odluka od 14. septembra 2009. godine u predmetu Makarov protiv Rusije, aplikacija broj 15217/07). U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da je Kantonalni sud određivanje pritvora iz ovog pritvorskog osnova obrazlagao statusom osumnjičenih, izvještavanjem medija i interesom javnosti, koji razlozi, sami po sebi, ne mogu voditi zaključku o neophodnosti određivanja pritvora iz ovog pritvorskog razloga.


Kantonalni sud, dakle, niti jednim argumentom nije ukazao na postojanje stvarne prijetnje narušavanju javnog reda u smislu navedenih stavova Evropskog suda u smislu jasnog i preciznog utvrđenja koje predstavljaju "vanredne okolnosti" i konkretizacije stvarne prijetnje narušavanju javnog reda za slučaj puštanja apelanta na slobodu, budući da takvi (konkretni) razlozi moraju opravdati mjeru pritvora koja je osporenim rješenjem određena.

59. Kako su u osporenim rješenjima izostali konkretni dokazi i jasni razlozi da će zaista i doći do narušavanja javnog reda ukoliko apelant bude pušten iz pritvora, pri čemu su redovni sudovi strah od narušavanja javnog reda zasnovali na razlozima koji su nedovoljni za primjenu ovog pritvorskog osnova, Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelantovo pravo na zakonit pritvor, zagarantirano članom 5. stav 1.c) Evropske konvencije u odnosu na postojanje posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. U odnosu na ostale navode

60. Nadalje, apelant tvrdi da su i prvostepeni i drugostepeni sud propustili da se izjasne o prigovorima koje je isticao i u prvostepenom postupku, kao i u žalbi, te da su osporena rješenja zasnovana na nezakonitim dokazima, kao i da mu je bio uskraćen pristup relevantnim dokumentima, a što je, prema njegovom mišljenju, rezultiralo i povredom načela jednakosti oružja.

61. Ustavni sud podsjeća da član 5. stav 3. Evropske konvencije zahtijeva da lice bude lišeno slobode u skladu sa članom 5. stav 1.c) Evropske konvencije, tj. da je lišavanje "zakonito" u smislu navedenog člana, a obuhvaća podjednako i proceduralnu i materijalnu zaštitu takvih lica. Evropski sud je zaključio da poštovanje člana 5. stav 3. Evropske konvencije zahtijeva da sudska vlast preispita sva pitanja u vezi s pritvorom, te da odluku o pritvoru donese pozivajući se na objektivne kriterije predviđene zakonom. Nadalje, postupci moraju biti adversarni i uvijek mora biti osigurana jednakost oružja između stranka, tj. tužioca i lica u pitanju (osumnjičenog) (vidi, Evropski sud, Nikolova protiv Bugarske, stav 59; Graužinis protiv Molda-vije, stav 31). Ovo praktično znači da osumnjičeni mora imati pristup svim dokumentima u predmetu koji su suštinski za ocjenu zakonitosti pritvora (vidi, Evropski sud, Lamy protiv Belgije, presuda od 30. marta 1989, Serija A, broj 151, stav 29. i Schöps protiv Njemačke, broj 25116/94, stav 44, ECHR 2001-I). Osu-mnjičeni, također, treba imati priliku da odgovori na argumente tužioca (vidi, Evropski sud, Niedbała protiv Poljske, broj 27915/95, stav 67. od 4. jula 2000. godine). Najzad, s obzirom da svaki period trajanja pritvora mora imati ubjedljivo opravdanje, odluka sudije mora biti obrazložena (vidi, Evropski sud, Belchev protiv Bugarske, broj 39270/98, stav 82, 8. april 2004. godine).

62. U ovoj odluci je već ukazano da osporena rješenja sadrže dovoljne razloge i obrazloženja na kojima su redovni sudovi zasnivali zaključak o postojanju općeg, te posebnih uvjeta za određivanje mjere pritvora apelantu, kao i da je ovaj zaključak zasnovan na objektivnim kriterijima predviđenim zakonom. Osim toga, evidentno je da je predmetni postupak u smislu naprijed navedenih stavova Evropskog suda bio adversaran budući da je pred sudijom za prethodni postupak održano ročište radi apelantovog izjašnjenja o prijedlogu Tužilaštva za određivanje pritvora u prisustvu apelantovog branioca, na kojem je Tužilaštvo detaljno obrazložilo podneseni prijedlog, a apelant odnosno njegov branilac je osporio prijedlog tvrdeći da ne postoje ni opći ni posebni uvjeti za određivanje pritvora, iz čega proizlazi da je apelant bio upoznat i mogao osporavati dokaze bitne za ocjenu opravdanosti određivanja pritvora. Nadalje, Ustavni sud nije mogao prihvatiti kao osnovanu apelantovu tvrdnju da su osporena rješenja zasnovana na nezakonitim dokazima, transkriptima presretnutih razgovora, s obzirom da nije bio obaviješten o provođenju posebnih istražnih radnji u skladu sa članom 133. ZKP-a. Ustavni sud zapaža da iz navedene odredbe

proizlazi da obaveza obavještavanja lica protiv kojeg je preduzeta neka od posebnih istražnih radnji postoji kada tužilac odustane od krivičnog gonjenja, odnosno ako informacije i podaci pribavljeni provođenjem ovih radnji nisu potrebni za krivični postupak, a u kojim slučajevima moraju biti i uništeni. Također, istom odredbom je određeno i da ova lica mogu zatražiti od suda da preispita zakonitost naredbe i načina na koji je provedena mjera. Međutim, u konkretnom slučaju Tužilaštvo nije odustalo od krivičnog gonjenja, materijal pribavljen provođenjem posebnih istražnih radnji se koristi za krivični postupak i nije uništen, te u ovoj fazi postupka, prema ocjeni Ustavnog suda, načelo jednakosti oružja nije dovedeno u pitanje.

63. U pogledu navoda kojima apelant tvrdi da su u obrazlo-ženjima osporenih rješenja u potpunosti izostali razlozi i obrazlo-ženja zbog čega se ista svrha ne bi mogla ostvariti izricanjem mjera zabrane iz člana 140. ZKP-a, zasnivajući ovu tvrdnju, u suštini, na razlozima zbog kojih smatra da su izostali razlozi i obrazloženja u pogledu zaključka o postojanju osnovane sumnje, te posebnih razloga za određivanje pritvora. S obzirom da je u ovoj odluci već zaključeno da su u obrazloženjima osporenih rješenja dati relevantni i dovoljni razlozi u prilog zaključku o postojanju osnovane sumnje, kao i razloga za određivanje pritvora iz člana 146. stav 1. tač. a), b) i c) ZKP-a, te da je u obrazloženju osporenih rješenja ukazano da je svestranom anali-zom svih navedenih okolnosti zaključeno da postoje objektivni razlozi koji opravdavaju određivanje mjere pritvora apelantu, da mjerama zabrane iz već navedenih razloga ne može biti osigurano nesmetano odvijanje daljnjeg toka krivičnog postupka, Ustavni sud nije mogao prihvatiti kao osnovane apelantove navode u ovom djelu.

64. Pri tome, imajući u vidu prethodna razmatranja, Ustavni sud smatra neosnovanim apelantovo ukazivanje na praksu Evropskog suda i Ustavnog suda u drugim predmetima budući da se poštovanje standarda prava na slobodu i sigurnost iz člana 5. Evropske komisije ispituje u odnosu na okolnosti konkretnog slučaja, a kako je naprijed navedeno Ustavni sud, suprotno apelacionim navodima, u okolnostima konkretnog slučaja nije našao elemente koji bi ukazivali da je apelant proizvoljno lišen slobode, odnosno da nisu poštovane garancije prava na slobodu i sigurnost ličnosti.

65. S obzirom na navedeno Ustavni sud smatra da su apelantove tvrdnje o povredi prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) i stav 3. Evropske konvencije (u ovom dijelu), također, neosnovane.

66. Na kraju, Ustavni sud, imajući u vidu sve naprijed navedeno, konstatira da je ispitujući osporena rješenja djelimično utvrdio povredu apelantovih prava garantiranih članom II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 5. stav 3. Evropske konvencije u vezi sa određivanjem pritvora iz razloga propisanih članom 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH. U vezi s tim, Ustavni sud prvenstveno podsjeća da su osporena rješenja temporalnog karaktera, kao i rješenje o produženju pritvora na koje je apelant ukazao u dopuni apelacije podneskom od 21. decembra 2016. godine koje nije konačno (po žalbi pred Vrhovnim sudom), i da su "istekla" 14. decembra 2016. godine do kada je apelantu trajao pritvor po osporenim rješenjima. Stoga, imajući u vidu da je pritvor koji je apelantu određen osporenim rješenjima u međuvremenu istekao, Ustavni sud ukazuje, podržavajući praksu u predmetima koji su sa ovog aspekta pokretali slična pitanja (vidi, Ustavni sud odluka broj AP 2860/14 od 6. novembra 2014. godine, tačka 26) da samim tim nije bilo osnova za ukidanje osporenih rješenja u dijelu u kojem su ona zasnovana na pritvorskom razlogu iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH, te smatra da je u takvim okolnostima sasvim dovoljno što je ovom odlukom ukazano na propuste Kantonalnog suda prilikom određivanja mjere pritvora apelantu.


VIII. Zaključak 67. Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelantovo

pravo na slobodu i sigurnost ličnosti iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) Evropske konvencije u dijelu postojanja posebnog pritvorskog razloga iz člana 146. stav 1. tačka d) ZKP-a jer su u osporenim rješenjima izostali konkretni dokazi i razlozi o postojanju stvarne i razumne opasnosti od narušavanja javnog reda koji bi bili relevantni i dovoljni da opravdaju držanje apelanta u pritvoru u periodu od dva mjeseca.

68. Nasuprot tome, Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava iz člana II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 5. stav 1. tačka c) i stav 3. Evropske konvencije kada pobijane odluke sadrže argumentirano obrazloženje o postojanju osnovane sumnje da je apelant počinio krivična djela za koja se sumnjiči, te da postoje i posebni razlozi propisani članom 146. stav 1. tač. od a) do c) ZKP-a za određivanje mjere pritvora, pri tome ponudivši dovoljne razloge i obrazloženja zbog kojih daljnje vođenje krivičnog postupka ne bi moglo biti osigurano određivanjem blaže mjere prema apelantu.

69. Na osnovu člana 18. stav (3) tačka l) i člana 59. st. (1), (2) i (3), Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

70. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati apelantov prijedlog za donošenje privremene mjere.





predmetu broj AP 4446/16, rješavajući apelaciju Mirsada Delimustafića, na temelju članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. stavak (3) točka l), članka 57. stavak (2) točka b) i članka 59. st. (1), (2) i (3) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine - prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), u sastavu


ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Djelomično se usvaja apelacija Mirsada Delimustafića. Utvrđuje se povreda članka II/3.d) Ustava Bosne i

Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) i stavak 3. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda u dijelu rješenjā Kantonalnog suda u Sarajevu br. 09 0 K 026508 16 Kv 3 od 23. studenog 2016. godine i 09 0 K 026508 16 Kpp 91 od 17. studenog 2016. godine koji se odnosi na postojanje posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) Zakona o kaznenom postupku Federacije Bosne i Hercegovine.

Odbija se kao neutemeljena apelacija Mirsada Delimu-stafića podnesena protiv rješenjā Kantonalnog suda u Sarajevu br. 09 0 K 026508 16 Kv 3 od 23. studenog 2016. godine i 09 0 K 026508 16 Kpp 91 od 17. studenog 2016. godine u odnosu na ostale aspekte prava iz članka II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) i stavak 3. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Odbacuje se apelacija Mirsada Delimustafića podnesena protiv rješenjā Kantonalnog suda u Sarajevu br. 09 0 K 026508 16 Kv 3 od 23. studenog 2016. godine i 09 0 K 026508 16 Kpp

91 od 17. studenog 2016. godine u odnosu na članak II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. st. 1. i 3. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda zbog toga što je preuranjena.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Mirsad Delimustafić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Sarajeva, kojeg zastupa Nikica Gržić, odvjetnik iz Sarajeva, podnio je 28. studenog 2016. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv rješenjā Kantonalnog suda u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Kan-tonalni sud) broj 09 0 K 026508 16 Kv 3 od 23. studenog 2016. godine i 09 0 K 026508 16 Kpp 91 od 17. studenog 2016. godine.

2. Apelant je, također, predložio da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom bi mjera pritvora, određena osporenim rješenjima Kantonalnog suda, bila ukinuta do donošenja konačne odluke o njegovoj apelaciji.

3. Apelant je putem svog punomoćnika odvjetnika Nikice Gržića, pismenim podneskom od 9. prosinca 2016. godine, obavijestio Ustavni sud da mu je rješenjem Kantonalnog suda od 13. prosinca 2016. godine produljen pritvor za još dva mjeseca koji, prema navedenom rješenju, može trajati do 13. veljače 2017. godine, protiv kojeg je uložio priziv Vrhovnom sudu Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) o kojem nije odlučeno. Navedeno rješenje, priziv protiv rješenja o produljenju pritvora i nalaz sudskih vještaka medicinske struke dostavljeni su u prilog opravdanosti zahtjeva za donošenje privremene mjere i tvrdnji o kršenju apelantovih ljudskih prava. II. Postupak pred Ustavnim sudom

4. Na temelju članka 23. Pravila Ustavnog suda, od Kanto-nalnog suda i Kantonalnog tužiteljstva u Sarajevu (u daljnjem tekstu: Tužiteljstvo) zatraženo je 2. prosinca 2016. godine da dostave odgovor na apelaciju.

5. Kantonalni sud je odgovor na apelaciju dostavio 5. i 7. prosinca 2016. godine (vijeće i sudac za prethodni postupak), a Kantonalno tužiteljstvo je odgovor na apelaciju dostavilo 9. prosinca 2016. godine. III. Činjenično stanje


7. Sudac za prethodni postupak Kantonalnog suda je, odlučujući u kaznenom predmetu protiv apelanta, donio Rješenje broj 09 0 K 026508 16 Kpp 91 od 17. studenog 2016. godine kojim je apelantu određen pritvor u trajanju od mjesec dana, odnosno do 14. prosinca 2016. godine.

8. U obrazloženju rješenja je navedeno da je Tužiteljstvo 16. studenog 2016. godine podnijelo prijedlog za određivanje pritvora apelantu protiv kojeg se, zajedno sa ostalim osumnjiče-nim, provodi istraga zbog utemeljene sumnje da je počinio kaz-neno djelo organizirani kriminal iz članka 342. stavak 3. Kazne-nog zakona FBiH (u daljnjem tekstu: KZFBiH) u svezi s kazne-nim djelom zlouporaba položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH. Naime, kako je dalje navede-no, apelant se, prema naredbi o provođenju istrage Tužiteljstva od 26. listopada 2016. godine, sumnjiči da je na području Kantona Sarajevo, radi izgradnje zgrade na lokalitetu Marijin Dvor, na temelju lažnih dokumenata na protupravan način ostvario pravo vlasništva nad nekretninama na prostoru Marijin Dvora s ciljem bespravne izgradnje na tom lokalitetu. Tužiteljstvo je mjeru pritvora apelantu predložilo i obrazložilo iz razloga koji su


propisani u članku 146. stavak 1. toč. a), b), c) i d) Zakona o kaznenom postupku FBiH (u daljnjem tekstu: ZKP), zbog čega je pred Kantonalnim sudom, prije donošenja rješenja o određivanju pritvora, održano ročište radi apelantova izjašnjenja o tom prijedlogu pred sucem za prethodni postupak u prisustvu apelantova branitelja. Na istom ročištu Tužiteljstvo je detaljno obrazložilo podneseni prijedlog za određivanje pritvora. Apelantov branitelj je u ime apelanta osporio prijedlog i u izjašnjenju naveo da u konkretnoj situaciji ne postoji opći uvjet za određivanje pritvora koji se tiče utemeljene sumnje, kao ni posebni razlozi za određivanje pritvora iz toč. a), b) c) i d) odredbe članka 146. stavak 1. ZKP-a.

9. Razmatrajući postoji li u konkretnom slučaju utemeljena sumnja kao opći uvjet za određivanje pritvora sudac za prethodni postupak je, kako je navedeno u obrazloženju rješenja, polazeći od sadržaja zakonskih odredaba kaznenog djela organizirani kriminal u svezi s kaznenim djelom zlouporaba položaja ili ovlasti, naveo da iz sadržaja prijedloga za određivanje pritvora i opsežne dokumentacije koja je dostavljena uz prijedlog proizlazi da Tužiteljstvo provodi istragu protiv većeg broja osumnjičenih, među kojima je i apelant, zbog utemeljene sumnje da su počinili kaznena djela organizirani kriminal iz članka 342. stavak 3. KZFBiH u svezi s kaznenim djelima zlouporaba položaja ili ovlasti iz članka 383. stavak 3. u svezi sa stavkom 1. KZFBiH, povrede zakona suca, prijevare, pranja novca i pomoći učinitelju poslije učinjenog kaznenog djela. Prema ocjeni suca za prethodni postupak, Tužiteljstvo je u konkretnom kaznenom predmetu prikupilo dovoljno dokaza koji ukazuju na utemeljenu sumnju da je osumnjičeni A. D., zajedno sa ostalim osumnjičenim, među kojima je i apelant, organizirao skupinu koja postoji dugo vre-mensko razdoblje i djeluje u cilju počinjenja kaznenih djela za koja se može izreći kazna zatvora od najmanje tri godine ili teža kazna radi stjecanja profita. Pri tome se za osumnjičenog A. D. utemeljeno sumnja da je djelovao kao organizator, a apelant i ostali osumnjičeni kao pripadnici skupine koji djeluju u okviru unaprijed dogovorenih i podijeljenih uloga koje je organizator razradio i koje su pripadnici skupine prihvatili, konkretno apelant kao član skupine s pripadničkom voljom. Iz naprijed navedenog, prema ocjeni suca za prethodni postupak, na strani apelanta postoji utemeljena sumnja kao opći pritvorski razlog propisan u odredbi članka 146. stavak 1. ZKP-a, dok postojanje posebnih pritvorskih razloga propisanih u istoj odredbi u toč. a), b), c) i d) proizlazi iz materijalnih dokaza i dokaza pribavljenih provođe-njem posebnih istražnih radnji, koji su dostavljeni uz prijedlog Tužiteljstva.

10. U svezi s tim, glede točke a) članka 146. stavak 1. ZKP-a u obrazloženju rješenja je navedeno da u konkretnom slučaju postoje objektivne okolnosti koje ukazuju na opasnost od apelantova bjekstva ako bi bio pušten na slobodu, odnosno njegova skrivanja kako bi izbjegao daljnje kazneno gonjenje. Ta namjera je, prema ocjeni suda, prethodno već iskazana jer je apelant prije javljanja i predaje organima gonjenja, konkretno Tužiteljstvu, bio u bjekstvu, za njim je bila raspisana potraga i predložen pritvor iz navedene pritvorske osnove.

11. Potom je ocijenjeno da u odnosu na apelanta egzistira i poseban pritvorski razlog iz točke b) članka 146. stavak 1. ZKP-a, odnosno da postoji utemeljena bojazan da će uništiti, sakriti, izmijeniti ili krivotvoriti dokaze ili tragove važne za kazneni postupak, odnosno da postoje naročite okolnosti koje ukazuju da će ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke, saučesnike ili prikrivače. U svezi s tim je naglašeno da je apelant osumnjičen kao pripadnik skupine za organizirani kriminal i da u fazi istrage nisu u potpunosti utvrđeni svi članovi skupine i njihove uloge unutar skupine, da su neki od članova skupine uposlenici institucija u kojima bi se mogli nalaziti dokazi ili tragovi važni za kazneni postupak. Stoga je zaključeno da postoji realna opasnost

da bi apelant, ako bi bio pušten na slobodu u toj fazi postupka, stupio u kontakt sa saučesnicima i na taj način ometao tijek istrage, odnosno uništio, sakrio, izmijenio ili krivotvorio dokaze ili tragove važne za kazneni postupak. Također je napomenuto da je prilikom lišenja slobode apelantu i ostalim pripadnicima skupine oduzet opsežan dokazni materijal, da je A. D. u konkret-noj situaciji osumnjičen kao organizator, a apelant kao član sku-pine, da su A. D. i apelant braća, te da stoga uživaju međusobno povjerenje, da je parcela na kojoj je planirana gradnja i zbog koje se vodi istraga samo formalno na apelantovu imenu, dok je osumnjičeni A. D. organizator cijelog posla. Sve navedeno, kako je obrazloženo u rješenju, ukazuje na visok stupanj koluzijske opasnosti na strani apelanta, zbog čega je ocijenjeno da je i ovaj poseban pritvorski razlog u konkretnom slučaju opravdan.

12. Što se tiče posebnog razloga propisanog odredbom članka 146. stavak 1. točka c) ZKP-a, u obrazloženju je navedeno da nesumnjivo postoji objektivni uvjet propisan navedenom odredbom jer se za kaznena djela koja se apelantu stavljaju na teret može izreći kazna zatvora u trajanju od tri godine ili teža kazna. Osim toga, kako je dalje navedeno, sve okolnosti na strani apelanta u konkretnom slučaju imaju karakter naročitih okolnosti koje opravdavaju bojazan od ponavljanja, odnosno dovršenja kaznenih djela zbog kojih se vodi predmetna istraga, imajući pri tome u vidu da dokazi u spisu pružaju utemeljenu sumnju da je apelant radnje izvršenja kaznenih djela za koja se tereti poduzimao u dužem vremenskom razdoblju, kontinuirano i zajedno sa ostalim osobama protiv kojih se vodi predmetna istraga. U tom smislu je također cijenjena apelantova upornost, istrajnost i odlučnost u izvršenju kaznenih djela koja su mu stavljena na teret, a ona proizlazi iz presretnutih telefonskih razgovora, te upućuje na bojazan od ponavljanja, odnosno dovršenja započetih kaznenih djela.

13. Sudac za prethodni postupak je, također, ocijenio da je u konkretnom slučaju ispunjen i uvjet koji je propisan u točki d) članka 146. stavak 1. ZKP-a jer se radi o kaznenim djelima za koja se može izreći kazna zatvora u trajanju od deset godina ili teža kazna, pa bi apelantovo puštanje na slobodu rezultiralo narušavanjem javnog reda. U svezi s tim je naglašeno da javnost u BiH očekuje da se oni koji su se kriminalnim djelovanjem enor-mno obogatili nađu u pritvoru i procesuiraju jer se u konkretnom slučaju radi ne samo o kaznenim djelima protiv privatnih osoba (građana BiH) već i države. Dokazi prikupljeni tijekom istrage, kako je dalje navedeno, ukazuju na sumnju u umiješanost držav-nih službenika i nositelja drugih značajnih državnih i privrednih, kao i pravosudnih funkcija čija se jasna uloga tek treba s pot-rebnom izvjesnošću utvrditi. U tom smislu su cijenjene funkcije koje su pojedini pripadnici skupine u svojstvu osumnjičenih ranije ili u trenutku lišenja slobode obnašali, i to: A. D. - nekadaš-nji ministar unutarnjih poslova, L. F. P. - bivša sutkinja Općin-skog suda u Sarajevu, L. C. - pomoćnica načelnika Općine Stari Grad, S. H. - bivša pravobraniteljica Općine Stari Grad, te naro-čito teške posljedice koje su svojim kriminalnim djelovanjem proizveli po pravnu sigurnost u FBiH, kao i postojeće nezado-voljstvo i nepovjerenje građana BiH prema institucijama vlasti. U svezi s tim je ocijenjeno da u okolnostima konkretnog slučaja postoji naročit javni interes za procesuiranje ovakvih kaznenih djela i oduzimanje imovine koja je protupravno stečena njihovim izvršenjem. Sve okolnosti pod kojima su kaznena djela izvršena, prema ocjeni suca za prethodni postupak, takvog su karaktera da se čine iznimno ozbiljnim sa aspekta njihova izvršenja i poslje-dica, a naročito svojstva izvršitelja, koji su u konkretnoj situaciji ocijenjeni kao izvanredni i u kojima bi obrana osumnjičenih sa slobode, pa i apelanta, narušila javni red i uznemirila javnost u tolikoj mjeri da bi rezultirala stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.


14. Nalazeći da je prijedlog Tužiteljstva za određivanje pritvora u cijelosti utemeljen, sudac za prethodni postupak je apelantu odredio pritvor iz razloga propisanih u odredbi članka146. stavak 1. toč. a), b), c) i d) ZKP-a u trajanju od mjesec dana. Također je razmatran prijedlog za izricanje blažih mjera zabrane apelantu iz članka 140. ZKP-a, ali je u svezi s tim zaključeno da se njihovim izricanjem u konkretnom slučaju ne bi mogla postići svrha osiguranja apelantova prisustva u svojstvu osumnjičenog iz razloga zbog kojeg mu je određen pritvor.

15. Vijeće Kantonalnog suda, odlučujući o apelantovu prizivu protiv rješenja o određivanju pritvora, donijelo je Rješenje broj 09 0 K 026508 16 Kv od 23. studenog 2016. godine kojim je apelantov priziv odbijen kao neutemeljen. Kantonalni sud je nakon uvida u cio spis, imajući pri tome u vidu apelantove prizivne prigovore, zaključio da su u obrazloženju prvostupanj-skog rješenja dani jasni i konkretni razlozi za zaključak o postojanju utemeljene sumnje da je apelant počinitelj kaznenih djela koja su mu stavljena na teret. U svezi s tim napomenuto je da je u obrazloženju rješenja jasno navedeno protiv kojih osoba kao osumnjičenih, među kojima je i apelant, Tužiteljstvo provodi istragu zbog sumnje da su počinile kaznena djela, pri čemu je jedan od njih bio organizator, a ostali (među kojima apelant) članovi skupine čiji je cilj bio izmjena Regulacijskog plana radi potreba "investitora" koji je u suvlasništvu apelanta i njegova brata, osumnjičenog A. D. Kantonalni sud je, pri tome, naglasio da se u konkretnoj fazi kaznenog postupka kada se odlučuje o pritvoru cijeni isključivo postojanje utemeljene sumnje da je počinjeno kazneno djelo, a ne apsolutna dokazanost svih odluč--nih činjenica vezanih za kazneno djelo i počinitelja, pa da je sud pravilno postupio kada se u obrazloženju pobijanog rješenja nije upuštao u ocjenu dokaza, već samo izveo zaključak o postojanju određenog stupnja vjerojatnoće (utemeljene sumnje) da je apelant počinio kaznena djela koja su njemu stavljena na teret i koja su dovedena u vezu sa utemeljenošću sumnje da su i ostali članovi skupine počinili kaznena djela koja su njima stavljena na teret.

16. Glede posebnih pritvorskih razloga Kantonalni sud smatra da je prvostupanjski sud u obrazloženju pobijanog rješenja utvrdio da su ispunjeni uvjeti za određivanje pritvora apelantu iz članka 146. stavak 1. točka a) ZKP-a, cijeneći da postoje objektivne okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva. U svezi s tim, prvostupanjski sud je jasno naveo da je apelant namjeru za bjekstvo već iskazao činjenicom da je bio u bjekstvu, da je za njim raspisana potraga i predložen pritvor iz navedene pritvorske osnove. Ocijenjeno je da činjenice da je apelant suočen s težinom kaznenih djela koja mu se stavljaju na teret i visinom zaprijećene kazne, te da je upoznat sa sadržajem dokaza iz kojih proizlazi utemeljena sumnja u odnosu na njega mogu samo dodatno i motivirajuće djelovati na apelanta u namjeri realizacije bjekstva, pri čemu okolnost da se apelant, nakon konsultacija sa svojim braniteljem, predao organima gonjenja nije od utjecaja na prednji zaključak suda.

17. Neutemeljenim su nadalje ocijenjeni prizivni prigovori iz točke b) članka 146. stavak 1. ZKP-a jer se istraga nalazi u početnoj fazi u kojoj Tužiteljstvo intenzivno prikuplja dokaze i svakodnevno dolazi do saznanja o novim dokazima, pri čemu je posebno cijenjena okolnost da je osumnjičeni A. D. kao organizator skupine već iskazao spremnost na prikrivanje dokaza, da je apelant njegov brat i osoba od velikog povjerenja, na što ukazuje sadržaj presretnutih razgovora između njih dvojice.

18. Što se tiče neutemeljenosti prizivnog prigovora istaknu-tog u svezi s točkom c) članka 146. stavak 1. ZKP-a, Kantonalni sud je naveo da je u konkretnom slučaju sudac za prethodni postupak utvrdio utemeljenu sumnju da je apelant, kao i drugi članovi skupine, radnju/radnje izvršenja kaznenih djela poduzi-mao u dužem vremenskom razdoblju i kontinuirano, da su člano-vi skupine, dakle i apelant, iskazivali visok stupanj upornosti pri

izvršenju inkriminiranih radnji, pri čemu je u odnosu na apelanta cijenjen sadržaj presretnutih telefonskih razgovora sa organizato-rom A. D., odnosno njegovim bratom koji je, također, osumnjičen.

19. Prizivne prigovore iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKP-a vijeće Kantonalnog suda je, također, ocijenilo kao neutemeljene jer su u obrazloženju pobijanog rješenja navedeni određeni i potpuni razlozi na temelju kojih je utvrđeno da su ispunjeni zakonom kumulativno propisani uvjeti za određivanje pritvora. U svezi s tim je, pored ostalog, ukazano da je javnost putem medija upoznata s kriminalnim aktivnostima navedene skupine, te da svakodnevno kako elektronički tako i printani mediji redovito izvještavaju javnost o tijeku ovog kaznenog postupka, i to na području cijele BiH, što govori o značaju i težini predmetnih kaznenih djela i interesu šire javnosti, zbog čega bi puštanje na slobodu apelanta i ostalih osumnjičenih također rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.

20. Najzad, Kantonalni sud se suglasio sa zaključkom iz prvostupanjskog rješenja da nije bilo mjesta izricanju mjera zabrane apelantu i ostalim osumnjičenim umjesto pritvora, te s razlozima koji su u tom smislu navedeni u prvostupanjskom rješenju. IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

21. Apelant smatra da su mu osporenim rješenjima povrijeđena prava iz članka II/3.d) i e) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno prava iz članka 5. stavak 1.c) i stavak 3. i članka 6. st. 1. i 3. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Apelant tvrdi da je pogrešan i proizvoljan zaključak redovitog suda o postojanju utemeljene sumnje kao općeg razloga za određivanje pritvora jer ni prvostupanjski, a ni drugostupanjski sud nisu naveli jasan razlog iz kojeg proizlazi utemeljena sumnja da je počinio kaznena djela koja su mu stavljena na teret, a koji mora postojati sve vrijeme trajanja pritvora. Smatra da su proizvoljni i paušalni zaključci redovitog suda iz osporenih rješenja jer nisu dani razlozi za donošenje odluke kojom mu je određen pritvor, već su samo prepisane tvrdnje Tužiteljstva iz prijedloga za određivanje pritvora. To je, prema apelantovu mišljenju, protivno ustaljenoj praksi Europskog suda za ljudska prava (u daljnjem tekstu: Europski sud), praksi Ustavnog suda, kao i standardima iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije kojima se sudovi, između ostalog, obvezuju obrazložiti svoje odluke. Drugostupanjskim rješenjem su, također, kako tvrdi, ignorirani njegovi navodi iz priziva kojima je ukazao na nedostatak razloga o odlučnim činjenicama. U svezi s tim, apelant smatra da je u konkretnom slučaju narušen standard i garancija "jednakosti oružja" strana u postupku. Osim navede-nog, ukazao je i na nezakonitost provođenja posebnih istražnih radnji i u svezi s tim nezakonitosti dokaza, ukazujući na presudu Europskog suda u predmetu Dragojević protiv Hrvatske. Apelant, naime, tvrdi da nije bio obaviješten o provođenju posebnih istražnih radnji, što ukazuje na nezakonitost njihova provođenja. Smatra da obrazloženja iz osporenih rješenja glede posebnih pritvorskih razloga nisu točna i istinita jer su utemeljena isključivo na navodima i tvrdnjama Tužiteljstva iz prijedloga, a ne na provjerljivim i individualiziranim činjenicama.

22. Glede članka II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka 5. stavak 1.c) i stavak 3. Europske konvencije, apelant ukazuje da Kantonalni sud nije pravilno utvrdio postojanje "dovoljno dokaza" koji bi opravdali tvrdnju da u konkretnom slučaju postoji "utemeljena sumnja" da je počinio kaznena djela koja su mu stavljena na teret i da nije konkretizi-rana stvarna opasnost da bi ostankom na slobodi pobjegao ili utjecao na svjedoke ili da bi ometao kazneni postupak. U svezi s tim je ukazao da postojanje "utemeljene sumnje" na kojoj se


temelji lišenje slobode čini suštinski dio garancija protiv proizvoljnog uhićenja i predstavlja conditio sine qua non za određivanje ili produljenje pritvora, a to znači da pretpostavlja postojanje činjenica ili informacija na temelju kojih bi objektivni promatrač zaključio da je osoba koja je u pitanju mogla počiniti kazneno djelo za koje se tereti. U svezi s tim, apelant smatra da Kantonalni sud, odlučujući u dvije instance, nije uspostavio vezu između kaznenih djela koja su mu stavljena na teret i dokaza koje je prezentiralo Tužiteljstvo jer iz zakonske odredbe kaznenog djela organizirani kriminal u svezi sa zlouporabom položaja ili ovlasti proizlazi da se radnja izvršenja ovog kaznenog djela može izvršiti na tri načina (iskorištavanjem službenog položaja ili ovlasti, prekoračenjem granica službene ovlasti i nevršenjem službene dužnosti), pri čemu se ono smatra dovršenim samo kada je nekom od navedenih radnji sebi ili drugom pribavljena neka korist, odnosno ako je drugom nanesena šteta ili je teže povrije-đeno pravo drugog. Apelant smatra da ni dokumentacija koju je prezentiralo Tužiteljstvo, odnosno dokazi na kojima je Kantonalni sud utemeljio svoj zaključak ne predstavljaju činjenice iz kojih bi objektivni promatrač mogao zaključiti da je upravo on počinio kaznena djela za koja se sumnjiči, već je takav zaključak suda proizvoljan i nije mogao zadovoljiti razinu "utemeljene sumnje" u fazi odlučivanja o apelantovu pritvoru. Razlozi na koje se sud pozvao u obrazloženjima osporenih rješenja nisu, per se, dovoljni da se donese zaključak da postoji "utemeljena sumnja" u smislu članka 5. stavak 1.c) Europske konvencije. Stoga, apelant smatra da obrazloženja osporenih rješenja ne zadovoljavaju ni uvjet za postojanje utemeljene sumnje prema definiciji iz ZKP-a, niti minimalne standarde iz članka 5. stavak 1. točka c) Europske konvencije, bez čijeg se postojanja pritvor ne može smatrati zakonitim. To je, prema apelantovu mišljenju, u suprotnosti sa standardima prava na pravično suđenje i obvezom sudova da obrazlože svoje odluke.

23. Osim naprijed navedenog, apelant je istaknuo da je rješenjem Kantonalnog suda od 22. ožujka 2016. godine u drugom predmetu koji se protiv njega vodi zbog kaznenog djela zlouporaba položaja po optužnici Tužiteljstva od 16. kolovoza 2000. godine rješenjem prekinut kazneni postupak protiv njega i naloženo da se uputi organu nadležnom za pitanja socijalnog staranja, te je navedeno da će se postupak nastaviti kada se njegovo zdravstveno stanje poboljša u mjeri da je sposoban sudjelovati u postupku. U svezi s tim je ukazao da je u tom postupku, na okolnost njegovog zdravstvenog stanja, vještačenje povjereno timu vještaka i da je na bazi kompletne medicinske dokumentacije utvrđeno da boluje od trajne duševne bolesti koja ima kroničan tijek s tendencijom pogoršanja. Ta činjenica koja je, prema njegovu mišljenju, odlučna isključuje njegovu kaznenu odgovornost koju je sud trebao imati u vidu i prilikom određivanja pritvora. U tom smislu se pozvao na praksu Europskog suda prema kojoj duševno oboljela osoba ne može biti lišena slobode ako postoje medicinski dokazi kojima se utvrđuje da je duševno stanje takvo da opravdava obveznu hospitalizaciju. Apelant je u svezi s tim istaknuo da u okolnostima konkretnog slučaja, osim nedostatka činjenica i dokaza koji se tiču utemeljene sumnje, nedostaju i jasni razlozi glede posebnih uvjeta za pritvor, zbog čega smatra da mu je pritvor neutemeljeno određen i prema toč. a), b), c) i d) članka 146. stavak 1. ZKP-a. U obrazloženju ovih navoda je istaknuo da nije točna tvrdnja o postojanju objektivnih okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva jer se po saznanju da se protiv njega vodi kazneni postupak odmah predao organima gonjenja, a činjenica koja se tiče težine optužbi ne može biti glavni činilac za ocjenu opasnosti od bjekstva, kao što je učinjeno u pobijanim rješenjima. Također, prema apelantovu mišljenju, nije točna ni tvrdnja koja se odnosi na njegov utjecaj na svjedoke i ometanje kaznenog postupka jer su u odnosu na ovaj uvjet u rješenjima prepisani navodi

Tužiteljstva iz prijedloga za određivanje pritvora, a to dalje znači da se utjecaj na svjedoke pretpostavlja, a ne konkretizira, što je nedopustivo. Dalje, nema konkretizacije ni u odnosu na poseban uvjet iz točke c) članka 146. stavak 1. ZKP-a jer su rješenja u tom dijelu toliko manjkava da se ne mogu ni ispitati, što ukazuje na povredu prava na pravično suđenje na njegovu štetu. Pobijana rješenja naime ne konkretiziraju okolnosti prema kojima bi uopće bilo moguće da nastavi izvršenje započetog kaznenog djela, pogotovo u atmosferi koja je povodom cijelog slučaja napravlje-na u medijima i javnosti. Osim toga, Tužiteljstvo u postupku nije prezentiralo dokaz na okolnost njegova prava vlasništva na spor-noj parceli na Marijin Dvoru, već je sumnja za izvršenje kazne-nog djela dovedena u vezu sa izmjenom Regulacijskog plana za to područje, što je, prema njegovu mišljenju, nedovoljno. I glede uvjeta iz točke d) iste zakonske odredbe, samo su reproducirani navodi iz prijedloga za određivanje pritvora koji su neprihvatljivi i u suprotnosti s temeljnim postulatima ljudskih prava.

24. Stoga je predložio da Ustavni sud donese privremenu mjeru kojom bi ukinuo osporena rješenja Kantonalnog suda kojima mu je određen pritvor do donošenja konačne odluke Ustavnog suda o njegovoj apelaciji, odnosno da usvoji njegovu apelaciju i utvrdi povrede prava iz članka II/3.e) i d) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno članka 6. st. 1. i 3. i članka 5. Europske konvencije.

25. Apelant je podneskom od 21. prosinca 2016. godine obavijestio Ustavni sud da mu je rješenjem Kantonalnog suda od 13. prosinca 2016. godine produljen pritvor za još dva mjeseca koji, prema navedenom rješenju, može trajati do 13. veljače 2017. godine, protiv kojeg je uložio priziv Vrhovnom sudu o kojem nije odlučeno. Navedeno rješenje, priziv protiv rješenja o produljenju pritvora i nalaz sudskih vještaka medicinske struke od 9. prosinca 2015. godine dostavljeni su Ustavnom sudu u prilog opravdanosti zahtjeva za donošenje privremene mjere i tvrdnji o kršenju apelantovih ljudskih prava. b) Odgovor na apelaciju

26. Kantonalni sud smatra da po svojoj argumentaciji apelacija, prije svega, predstavlja uglavnom prepisani tekst priziva koji je izjavio apelantov branitelj. Kako je Kantonalni sud na takve prizivne prigovore detaljno odgovorio u svom rješenju koje je apelacijom osporeno, ocijenjeno je da u odgovoru na apelaciju nema potrebe ponavljati iste razloge pri kojima u cjelini ostaje. Slijedom navedenog, predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena jer osporenim rješenjima, prema ocjeni Kantonalnog suda, nisu povrijeđena apelantova prava iz čl. 5. i 6. Europske konvencije, odnosno prava iz članka II/3.d) i e) Ustava Bosne i Hercegovine.

27. Kantonalno tužiteljstvo smatra da je vijeće Kantonalnog suda u osporenom rješenju dalo detaljno obrazloženje kako glede utemeljene sumnje kao općeg uvjeta za određivanje mjere pritvora tako i glede postojanja posebnih uvjeta za pritvor. Povodom navoda apelacije kojima je ukazano na apelantovu duševnu bolest zbog koje je kazneni postupak u drugom predmetu koji se vodi pred Kantonalnim sudom prekinut, Kantonalno tužiteljstvo je navelo da se postojanje uračunljivosti, odnosno bitno smanjene uračunljivosti počinitelja kaznenog djela utvrđuje i cijeni posebno u svakom konkretnom slučaju. Stoga bi apelant morao biti podvrgnut novom vještačenju svog zdravstve-nog stanja kako bi se utvrdilo je li u vrijeme počinjenja kaznenog djela, koje mu se u ovom postupku stavlja na teret, postupao u stanju uračunljivosti ili bitno smanjene uračunljivosti, te je li sposoban pratiti kazneni postupak, što će biti utvrđeno tijekom konkretne istrage. Slijedom navedenog, predloženo je da se apelacija, kao i prijedlog za određivanje privremene mjere odbiju.



28. Kazneni zakon Federacije Bosne i Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14, 76/14 i 46/16) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 342. Organizirani kriminal

(…) (3) Tko organizira ili bilo kako rukovodi skupinom za

organizirani kriminal koja zajedničkim djelovanjem počini ili pokuša kazneno djelo propisano zakonom u Federaciji, ako za pojedino kazneno djelo nije propisana posebna kazna,

kaznit će se kaznom zatvora najmanje deset godina ili dugotrajnim zatvorom

(…) Članak 383.

Zlouporaba položaja ili ovlasti (1) Službena ili odgovorna osoba u Federaciji koja

iskorištavanjem svojeg službenog položaja ili ovlasti, prekoračivši granice svoje službene ovlasti ili ne obavivši svoje službene dužnosti, pribavi sebi ili drugome kakvu korist, drugome nanese kakvu štetu ili teže povrijedi prava drugoga,

kaznit će se kaznom zatvora od šest mjeseci do pet godina. (…) (3) Ako je kaznenim djelom iz stavka 1. ovoga članka

pribavljena imovinska korist koja prelazi 50.000 KM, počinitelj će se kazniti kaznom zatvora najmanje tri godine 29. Zakon o kaznenom postupku Federacije Bosne i

Hercegovine ("Službene novine FBiH" br. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 i 59/14) u relevantnom dijelu glasi:

Članak 6. Prava osumnjičenika odnosno optuženika

(1) Osumnjičenik već na prvom ispitivanju mora biti obaviješten o djelu za koje se tereti i o osnovama sumnje protiv njega i da njegov iskaz može biti korišten kao dokaz u daljnjem tijeku postupka.

(2) Osumnjičeniku odnosno optuženiku se mora omogućiti da se očituje o svim činjenicama i dokazima koji ga terete i da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist.

(…) Članak 11.

Zakonitost dokaza (1) Zabranjeno je od osumnjičenika, optuženika ili bilo koje

druge osobe koja sudjeluje u postupku iznuđivati priznanje ili kakvu drugu izjavu.

(2) Sud ne može temeljiti svoju odluku na dokazima pribavljenim povredama ljudskih prava i sloboda propisanih ustavom i međunarodnim ugovorima koje je Bosna i Hercegovina ratificirala, niti na dokazima koji su pribavljeni bitnim povredama ovoga Zakona.

(3) Sud ne može zasnivati svoju odluku na dokazima koji su dobiveni na temelju dokaza iz stavka 2. ovoga članka.

Članak 15. Jednakost u postupanju

(1) Sud je dužan stranke i branitelje tretirati na jednak način i svakoj strani pružiti jednake mogućnosti u pogledu pristupa dokazima i njihovom izvođenju na glavnoj raspravi.

(2) Sud, tužitelj i druga tijela koja sudjeluju u postupku dužni su s jednakom pažnjom ispitivati i utvrđivati kako činjenice koje terete osumnjičenika odnosno optuženika, tako i one koje im idu u korist.

Članak 16. Slobodna ocjena dokaza

Pravo suda, tužitelja i drugih tijela koji sudjeluju u kaznenom postupku da ocjenjuju postojanje ili nepostojanje

činjenica nije vezano niti ograničeno posebnim formalnim dokaznim pravilima.

Članak 61. Pravo branitelja da pregleda spise i dokumentaciju

(1) Tijekom istrage, branitelj ima pravo razmatrati spise i razgledati pribavljene predmete koji idu u korist osumnjičeniku. Ovo se pravo branitelju može uskratiti ako se radi o spisima i predmetima čije bi otkrivanje moglo ugroziti cilj istrage.

(2) Iznimno od stavka 1. ovoga članka, tužitelj će istodobno s prijedlogom za određivanje pritvora sucu za prijašnji postupak, odnosno sucu za prethodno saslušanje dostaviti i dokaze bitne za procjenu zakonitosti pritvora i radi obavještavanja branitelja.

(...) Članak 130.

Vrste posebnih istražnih radnji i uvjeti za njihovu primjenu (1) Protiv osobe za koju postoje osnove sumnje da je sama

ili s drugim osobama sudjelovala ili sudjeluje u počinjenju kaznenog djela iz članka 131. ovoga Zakona mogu se odrediti posebne istražne radnje, ako se na drugi način ne mogu pribaviti dokazi ili bi njihovo pribavljanje bilo povezano s nesrazmjernim teškoćama.

(2) Istražne radnje iz stavka 1. ovoga članka su: a) nadzor i tehničko snimanje telekomunikacija, (...) c) nadzor i tehničko snimanje prostorija, d) tajno praćenje i tehničko snimanje osoba, transportnih

sredstava i predmeta koje stoje u svezi s njima, (...) (3) Istražne radnje iz stavka 2. točke a) ovoga članka, mogu

se odrediti i prema osobi za koju postoje osnove sumnje da počinitelju, odnosno od počinitelja kaznenog djela iz članka 131. ovoga Zakona prenosi obavijesti u svezi s kaznenim djelom, odnosno da počinitelj koristi njezino sredstvo telekomunikacije.

(...) Članak 132.

Nadležnost za određivanje i trajanje istražnih radnji (1) Istražne radnje iz članka 130. stavka 2. ovoga Zakona

određuje nalogom sudac za prijašnji postupak, na obrazloženi prijedlog tužitelja koji sadrži: podatke o osobi protiv koje se radnja poduzima, osnove sumnje iz članka 130. st. 1. ili 3. ovoga Zakona, razloge za njezino poduzimanje i ostale bitne okolnosti koje zahtijevaju poduzimanje radnji, navođenje radnje koja se zahtijeva i način njezinog obavljanja, opseg i trajanje radnje. Naredba sadrži iste podatke kao i prijedlog tužitelja, te utvrđivanje trajanja naložene radnje.

(...) Članak 135.

Postupanje bez sudskog naloga ili izvan njegova okvira Ako su radnje iz članka 130. ovoga Zakona poduzete bez

naloga suca za prijašnji postupak ili u oprečnosti s njim, sud na pribavljenim podacima ili dokazima ne može temeljiti svoju odluku.

Članak 140. Zabrana napuštanja boravišta i zabrana putovanja

(1) Ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi osumnjičenik ili optuženik mogao pobjeći, sakriti se, otići u nepoznato mjesto ili u inozemstvo, sud može, obrazloženim rješenjem, zabraniti osumnjičeniku ili optuženiju da napusti boravište.

(2) U okolnostima iz stavka 1. ovog članka sud može, bilo kao dodatnu mjeru uz zabranu napuštanja boravišta bilo kao zasebnu mjeru, narediti privremeno oduzimanje putnih isprava uz zabranu izdavanja novih putnih isprava, kao i zabranu korištenja osobne iskaznice za prelazak državne granice Bosne i Hercegovine (zabrana putovanja).


Članak 140a. Ostale mjere zabrane

(1) Kada okolnosti slučaja na to ukazuju, sud može izreći jednu ili više sljedećih mjera zabrane:

a) zabranu poduzimanja određenih poslovnih aktivnosti ili službenih dužnosti,

b) zabranu posjećivanja određenih mjesta ili područja, c) zabranu sastajanja s određenim osobama, d) naredbu da se povremeno javlja određenom državnom

tijelu i e) privremeno oduzimanje vozačke dozvole. (2) Mjere zabrane iz stavka 1. ovoga članka mogu biti

izrečene uz zabranu napuštanja boravišta kao i uz zabranu putovanja iz članka 140. ovoga Zakona, ili kao zasebne mjere.

Članak 146. Razlozi za pritvor

(1) Ako postoji osnovana sumnja da je određena osoba počinila kazneno djelo pritvor joj se može odrediti:

a) ako se krije ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bijega,

b) ako postoji osnovana bojazan da će uništiti, sakriti, izmijeniti ili krivotvoriti dokaze ili tragove važne za kazneni postupak ili ako naročite okolnosti ukazuju da će ometati kazneni postupak utjecajem na svjedoke, sudionike ili prikrivatelje,

c) ako naročite okolnosti opravdavaju bojazan da će ponoviti kazneno djelo ili da će dovršiti pokušano kazneno djelo ili da će učiniti kazneno djelo kojim prijeti, a za ta kaznena djela može se izreći kazna zatvora najmanje od tri godine ili teža kazna,

d) u izvanrednim okolnostima, ako se radi o kaznenom djelu za koje se može izreći kazna zatvora deset godina ili teža kazna, a koje je posebno teško s obzirom na način izvršenja ili posljedice kaznenog djela, ako bi puštanjem na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanja javnog reda.

(2) U slučaju iz stavka 1. točke b) ovog članka, pritvor će se ukinuti čim se osiguraju dokazi zbog kojih je pritvor određen. VI. Dopustivost

30. U skladu sa člankom VI/3.b) Ustava Bosne i Herce-govine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pita-njima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predme-tom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

31. U skladu sa člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku koji je koristio. Dopustivost u odnosu na članak II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članak 6. st. 1. i 3. Europske konvencije

32. Ustavni sud primjećuje da se apelacijom ukazuje na povredu prava iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. st. 1. i 3. Europske konvencije zbog nedostataka dokaza o odlučnim činjenicama glede postojanja utemeljene sumnje i pogrešne ocjene dokaza pri izvođenju zaključka o postojanju utemeljene sumnje kao općeg uvjeta za određivanje pritvora, kao i prilikom izvođenja zaključaka glede postojanja posebnih pritvorskih razloga.

33. U svezi sa ovim navodima, Ustavni sud podsjeća na to da je u svojoj praksi već usvojio jasno stajalište da se na pitanje ima li apelant ili hoće li imati pravično suđenje pred redovitim sudovima ne može odgovoriti dok je postupak u tijeku. Prema praksi Ustavnog suda i Europskog suda, pitanje je li poštovano načelo pravičnog suđenja treba sagledati na temelju postupka u cjelini. S obzirom na složenost kaznenog postupka, eventualni procesni propusti i nedostaci koji se pojave u jednoj fazi postupka

mogu biti ispravljeni u nekoj od narednih faza istog tog postupka. Slijedom toga nije moguće, u načelu, utvrditi je li kazneni postupak bio pravičan dok se postupak pravomoćno ne okonča (vidi, Europski sud, Barbera, Meeseque i Jabardo protiv Španjolske, presuda od 6. prosinca 1988. godine, Serija A, broj 146, stavak 68. i Ustavni sud, Odluka broj U 63/01 od 27. svibnja 2003. godine, točka 18., objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 38/03).

34. U konkretnom slučaju kazneni postupak protiv apelanta nije okončan, već su u trenutku podnošenja apelacije donesena samo procesna rješenja kojima je apelantu određen pritvor. U svezi s tim, Ustavni sud primjećuje da osporena rješenja ne predstavljaju utvrđenje utemeljenosti kaznene optužbe protiv apelanta u smislu članka 6. Europske konvencije (vidi, mutatis mutandis, Ustavni sud, Odluka broj AP 3271/13 od 23. prosinca 2013. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba, točka 26.). Ustavni sud, također, primjećuje da apelant u apelaciji pokreće pitanje uračunljivosti, odnosno svog duševnog stanja tvrdnjama da je u drugom kaznenom postupku koji se vodi kod istog suda na okolnost njegovog zdravstvenog stanja provedeno medicinsko vještačenje i da je na bazi kompletne medicinske dokumentacije utvrđeno da boluje od trajne duševne bolesti koja ima kroničan tijek s tendencijom pogoršanja. Tu činjenicu koja je, prema njegovu mišljenju, odlučna jer isključuje njegovu kaznenu odgovornost sud je trebao imati u vidu i prilikom određivanja pritvora jer duševno oboljela osoba ne može biti lišena slobode ako postoje medicinski dokazi kojima se utvrđuje da je duševno stanje takvo da opravdava obveznu hospitalizaciju. Iako iz sadržaja apelacije proizlazi da apelant ove navode dovodi u vezu s pravom na slobodu i sigurnost osobe iz članka 5. Europske konvencije (o čemu će Ustavni sud u nastavku dati detaljno stajalište) Ustavni sud napominje da se u konkretnom slučaju neće baviti ovim pitanjem jer je to pitanje koje će razmotriti redoviti sud u daljnjem tijeku postupka jer se ono, po svojoj suštini, tiče merituma, odnosno utvrđivanja kaznene "optužbe", pa je ono u ovoj fazi postupka za Ustavni sud preuranjeno.

35. Suglasno navedenom, imajući u vidu odredbe članka 18. stavak (3) točka l) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud zaključuje da je apelacija u odnosu na pravo na pravično suđenje iz članka II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije preuranjena. Dopustivost u odnosu na pravo iz članka II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije

36. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Rješenje Kantonalnog suda broj 09 0 K 026508 16 Kv 3 od 23. studenog 2016. godine protiv kojeg nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, osporeno rješenje apelant je primio 24. studenog 2016. godine, a apelacija je podnesena 28. studenog 2016. godine, dakle u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak (1) Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. (3) i (4) Pravila Ustavnog suda jer ne postoji neki formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva, niti je očigledno (prima facie) neutemeljena.

37. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. (1), (3) i (4) Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti. VII. Meritum

38. Apelant smatra da mu je osporenim rješenjima povrijeđeno pravo iz članka II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. Europske konvencije. Pravo na slobodu i sigurnost osobe




d) Pravo na slobodu i sigurnost osobe; Članak 5. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi: 1. Svatko ima pravo na slobodu i sigurnost ličnosti. Nitko

ne može biti lišen slobode osim u sljedećim slučajevima i sukladno postupku propisanom zakonom:

(…) c. u slučaju zakonitog uhićenja ili pritvaranja osobe u svrhu

njezinog dovođenja pred nadležnu zakonitu vlast zbog razumne sumnje da je počinila kazneno djelo, ili kada se to razumno smatra potrebnim kako bi se spriječilo počinjenje kaznenog djela ili bjekstvo nakon počinjenja kaznenog djela.

(…) 3. Svatko tko je uhićen ili pritvoren sukladno odredbama iz

stavka 1. točka c) ovog članka izvodi se bez odgađanja pred suca ili drugu službenu osobu zakonom ovlaštenu da vrši sudsku vlast, te ima pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja. Puštanje na slobodu može biti uvjetovano jamstvima da će se osoba pojaviti na suđenju. a) Navodi o kršenju prava iz članka 5. stavak 1. točka c) Europske konvencije - postojanje utemeljene sumnje

40. U konkretnom slučaju iz osporenih rješenja proizlazi da je apelantu određena mjera pritvora zbog postojanja utemeljene sumnje da je počinio kazneno djelo organizirani kriminal u svezi s kaznenim djelom zlouporaba položaja, zbog čega apelantovo lišavanje slobode potpada pod članak 5. stavak 1. točka c) Europske konvencije.

41. Apelant suštinski ukazuje da su u osporenim rješenjima izostali razlozi i obrazloženja na kojima su redoviti sudovi utemeljili zaključak o postojanju utemeljene sumnje, te da su redoviti sudovi potpuno zanemarili i nisu cijenili njegove prigovore koje je isticao pred prvostupanjskim sudom, kao i u prizivu na prvostupanjsko rješenje, čime su povrijedili načelo jednakosti oružja, kao i da su osporena rješenja utemeljena na nezakonitim dokazima, a o čemu je Kantonalni sud, kako navodi, zauzeo pogrešno i nezakonito stajalište.

42. Ustavni sud podsjeća da je Europski sud u svojoj praksi zauzeo stajalište, na koje je i apelant u apelaciji ukazao, da postojanje utemeljene sumnje na kojoj se temelji lišavanje slobode čini suštinski dio garancija protiv proizvoljnog uhićenja i predstavlja conditio sine qua non za određivanje ili produljenje pritvora. Nadalje, utemeljena sumnja da je počinjeno kazneno djelo zahtijeva postojanje nekih činjenica ili informacija koje bi uvjerile objektivnog promatrača da je moguće da je osoba koja je u pitanju počinila kazneno djelo (vidi, Europski sud, Fox, Campbell i Hartley protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 30. kolovoza 1990. godine, Serija A, broj 182, stavak 32.; O'Hara protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 16. listopada 2001. godine, Izvješća presuda i odluka 2001-X, stavak 34.; i Stepuleac protiv Moldavije, presuda od 6. studenog 2007. godine, aplikacija broj 8207/06, točka 68.). Pri tome, Ustavni sud ukazuje na to da u trenutku određivanja pritvora ne mora biti sa sigurnošću utvrđeno da je kazneno djelo zaista i počinjeno, te ne mora biti utvrđena njegova priroda. Konačno, shodno članku 5. stavak 1. Europske konvencije, zakonitost pritvora ocjenjuje se na temelju domaćeg zakona, odnosno mora imati pravnu osnovu u domaćem zakonu, s tim da lišavanje slobode mora biti u skladu sa svrhom članka 5. Europske konvencije, tj. osoba koja je u pitanju mora biti zaštićena od proizvoljnosti (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 5842/10 od 20. travnja 2011. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba).

43. Apelant, naime, smatra da Kantonalni sud, odlučujući u dvije instance, nije uspostavio vezu između kaznenih djela koja su mu stavljena na teret i dokaza koje je prezentiralo Tužiteljstvo

jer iz zakonske odredbe kaznenog djela organiziranog kriminala u svezi sa zlouporabom položaja ili ovlasti proizlazi na koji način se ta djela mogu izvršiti, a u pobijanim rješenjima upravo nedostaje jasno utvrđenje odlučnih činjenica. Osim toga, smatra da dokumentacija, odnosno dokazi koje je Tužiteljstvo prezentiralo Kantonalnom sudu uz prijedlog za određivanje pritvora i na kojima je Kantonalni sud utemeljio svoj zaključak ne predstavljaju činjenice iz kojih bi objektivni promatrač mogao zaključiti da je upravo on počinitelj kaznenih djela za koja se sumnjiči, već je takav zaključak suda proizvoljan i neutemeljen, odnosno ne zadovoljava razinu "utemeljene sumnje" u fazi odlučivanja o apelantovu pritvoru.

44. Imajući u vidu naprijed istaknute apelacijske navode, Ustavni sud primjećuje da je Kantonalni sud, odlučujući u dvije instance, zaključak glede postojanja utemeljene sumnje da je apelant počinio kazneno djelo organizirani kriminal u svezi s kaznenim djelom zlouporaba položaja ili ovlasti utemeljio na dokazima koje je prikupilo i sudu predočilo Tužiteljstvo. U svezi s tim, drugostupanjsko vijeće Kantonalnog suda je nakon izvršena uvida u spis ocijenilo da je sudac za prethodni postupak naveo jasne i konkretne zaključke o postojanju utemeljene sumnje za navedena kaznena djela koja su apelantu stavljena na teret tako što je najprije obrazloženo da Tužiteljstvo vodi istragu protiv apelantova brata A. D., koji je također osumnjičen u istom predmetu kao organizator, i drugih osoba (osumnjičenih), među kojima je i apelant kao pripadnik organizirane skupine, i to za više kaznenih djela: organizirani kriminal, zlouporaba položaja ili ovlasti, povreda zakona suca, prijevara, pranje novca i pomoć učinitelju poslije učinjenog kaznenog djela. Potom je ukazano na jasno obrazloženje iz prvostupanjskog rješenja suca za prethodni postupak prema kojem utemeljena sumnja proizlazi iz dokaza prema kojima su osumnjičeni A. D. kao organizator skupine, zajedno sa ostalim osumnjičenim, među kojima je i apelant, za koje su postupno otvarane istrage, utemeljeno sumnjivi da su počinili navedena kaznena djela i da je cilj skupine koju je osnovao osumnjičeni A. D., čiji je apelant pripadnik, bio izmjena Regulacijskog plana da se udovolji potrebama "investitora" u smislu izgradnje objekta koji je u apelantovu suvlasništvu. Navedena činjenica je utvrđena provedenim istražnim radnjama nadzora i tehničkog snimanja telekomunikacija, kontrole i tehničkog snimanja prostorija. Osim toga, jasno je naglašeno da se u fazi istrage cijeni isključivo postojanje utemeljene sumnje da je kazneno djelo počinjeno, a ne apsolutna dokazanost svih odlučnih činjenica vezanih za kazneno djelo i počinitelja, te je pravilnim ocijenjen zaključak suca za prethodni postupak koji se u obrazloženju rješenja nije upuštao u ocjenu dokaza, već je izveo zaključak o postojanju određenog stupnja vjerojatnoće da su osumnjičeni, dakle i apelant, počinili navedena kaznena djela. Iz naprijed navedenog je zaključeno da na strani apelanta postoji utemeljena sumnja kao opći pritvorski razlog propisan u odredbi članka 146. stavak 1. ZKP-a.

45. Stoga, kod činjenice da u trenutku lišavanja slobode ne mora sa sigurnošću biti utvrđena priroda kaznenog djela, zaključak redovitih sudova da postoji utemeljena sumnja da je apelant počinio kazneno djelo organizirani kriminal u svezi s kaznenim djelom zlouporaba službenog položaja ne ostavlja dojam proizvoljnosti. b) Posebni pritvorski razlozi iz članka 146. stavak 1. toč. a), b) i c) ZKP-a

46. Apelant smatra da prilikom određivanja pritvora nisu postojali ni posebni pritvorski razlozi koji su propisani u članku 146. stavak 1. toč. a), b), c) i d) ZKP-a.

47. U svezi sa apelantovim navodom kojim je ukazao na pogrešan zaključak Kantonalnog suda o ispunjenju uvjeta za određivanje pritvora iz članka 146. stavak 1. točka a) ZKP-a, Ustavni sud podsjeća da prema praksi Europskog suda opasnost


da će se aplikant "sakriti radi izbjegavanja kaznenog gonjenja" ne može se ocijeniti samo na temelju težine kazne koja je zaprijećena. Takva opasnost se mora procijeniti u odnosu na brojne druge relevantne čimbenike koji mogu potvrditi postojanje takve opasnosti ili pokazati da je takva opasnost tako mala da ne može opravdati pritvor u fazi istrage. Osim toga, takva opasnost se mora procjenjivati i u svjetlu čimbenika koji se tiču karaktera osumnjičenog, njegova morala, doma, zanimanja, imovine, obiteljskih veza i svih drugih konkretnih veza u zemlji u kojoj se protiv njega vodi kazneni postupak (vidi, Europski sud, Panche-nko protiv Rusije, presuda od 8. veljače 2005. godine, aplikacija broj 45100/98, točka 106. i Becciev protiv Moldavije, presuda od 4. listopada 2005. godine, aplikacija broj 9190/03, točka 58.).

48. U konkretnom slučaju, iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da su redoviti sudovi zaključak o postojanju objektivnih okolnosti koje ukazuju na opasnost od bjekstva utemeljili na sljedećem: da je apelant namjeru za bjekstvo već iskazao činjenicom da je prije predaje organima kaznenog gonje-nja već bio u bjekstvu, da je za njim bila raspisana potraga zbog sumnje za kaznena djela koja su mu stavljena na teret i predložen pritvor iz navedene pritvorske osnove. Glede čimbenika koji nisu u svezi s težinom zaprijećene kazne, Kantonalni sud je cijenio sljedeće: da je apelant prilikom izricanja mjere pritvora suočen s težinom kaznenih djela i visinom zaprijećene kazne, kao i sadržajem dokaza iz kojih u odnosu na njega proizlazi utemeljena sumnja, što ukazuje da bi ga te činjenice dodatno motivirale na bjekstvo. Prema ocjeni suda, kako je obrazloženo, u okolnostima konkretnog slučaja postoji opravdana bojazan i sumnja da bi apelant, puštanjem na slobodu, mogao ponovo pobjeći i napustiti BiH i time onemogućiti vođenje kaznenog postupka protiv njega, pri čemu okolnost da se nakon konsultacija sa svojim braniteljem predao organima gonjenja nije od utjecaja za prednji zaključak suda. Stoga, zaključak redovitih sudova da kod apelanta postoji motiv za bjekstvo, koji je iskazao prije predaje organima gonjenja, zbog čega je u konkretnom slučaju bila raspisana i tjeralica uz prijedlog za određivanje pritvora iz ove osnove, ne ostavlja dojam proizvoljnosti, kako apelant tvrdi.

49. Što se tiče apelantove tvrdnje da je u okolnostima konkretnog slučaja pogrešan zaključak koji se tiče posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka b) ZKP-a, Ustavni sud uočava da su redovni sudovi zaključak o postojanju naročitih okolnosti koje ukazuju da bi apelant, puštanjem na slo-bodu, ometao kazneni postupak utjecajem na svjedoke, saučesni-ke ili prikrivače, utemeljili na okolnostima iz kojih proizlazi ute-meljena sumnja da je apelant pripadnik skupine za organizirani kriminal, da se istraga nalazi u početnoj fazi, da Tužiteljstvo intenzivno poduzima radnje prikupljanja dokaza, da je osumnji-čeni A. D. kao organizator ove organizirane skupine već iskazao spremnost za prikrivanje dokaza, da je apelant sa osumnjičenim A. D. u najbližem rodbinskom srodstvu (braća) i da su jedan drugom od velikog povjerenja, iz čega je proizašao zaključak koji ukazuje na visok stupanj koluzijske opasnosti na strani apelanta. Stoga, zaključak redovitih sudova da kod apelanta postoji motiv da utječe na druge osumnjičene, te da prikrije dokaze, prema ocjeni Ustavnog suda, ne ostavlja dojam proizvoljnosti, kako apelant tvrdi.

50. Glede apelacijskih navoda kojima je ukazano na pogrešan zaključak iz osporenih rješenja glede posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka c) ZKP-a, Ustavni sud podsjeća da prema stajalištu Europskog suda, glede pitanja postojanja opasnosti da kažnjivo djelo bude ponovljeno, razumno je očekivati da sud uzme u obzir ozbiljnost posljedica kriminalnog djela. U tom smislu, Europski sud smatra prihvatlji-vim davanje značaja okolnostima kao što su poduzimanje nedozvoljenih aktivnosti u dužem vremenskom razdoblju, velika šteta prouzročena žrtvama i sklonost ka vršenju kaznenih djela

(vidi, Europski sud, Matznetter protiv Austrije, presuda od 10. studenog 1969. godine, stavak 9.).

51. Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da je ispunjen objektivni uvjet za određivanje mjere pritvora po ovoj osnovi s obzirom da je za kaznena djela za koja se apelant sumnjiči propisana kazna zatvora u trajanju od tri ili više godina, odnosno deset godina. U prilog naročitim okolnost-ima koje opravdavaju bojazan od ponavljanja, odnosno dovršenja kaznenog djela ukazano je da su kriminalne radnje poduzimane u dužem vremenskom razdoblju i kontinuirano, da su svi os-umnjičeni, među kojima i apelant, iskazali visok stupanj upornosti pri izvršenju inkriminiranih radnji, da se radi o kaznenim djelima koja su po svojoj prirodi takva da su zahtijevala visok stupanj planiranja, poduzimanja pripremnih radnji, izviđanja i pronalaženja nekretnina i zemljišta na kojima bi se moglo nezakonito stjecati pravo vlasništva. Nadalje, iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da je cijenjena naročita upornost apelanta i ostalih osumnjičenih pri izvršenju inkrimini-ranih radnji, a u prilog takvom zaključku ukazano je na presret-nuti telefonski razgovor između apelanta i njegova brata, osum-njičenog A. D, što dalje upućuje na bojazan da bi apelant, u slu-čaju puštanja na slobodu, poduzeo radnje u cilju dovršenja kaz-nenih djela za koja se može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna. Shodno navedenom, Ustavni sud smatra da su u ovoj fazi postupka postojali relevantni i dovoljni razlozi za zaključak da je ispunjen i uvjet iz članka 146. stavak 1. točka c) ZKP-a.

52. Slijedom navedenog, Ustavni sud smatra da su apelan-tove tvrdnje o povredi prava iz članka 5. stavak 3. Europske konvencije u odnosu na postojanje općeg i posebnih uvjeta za određivanje pritvora iz članka 146. stavak 1. toč. od a) do c) ZKP-a neutemeljene jer nema ništa što bi ukazalo da prilikom lišavanja slobode apelanta iz ovih pritvorskih razloga nisu poštovani proceduralni zahtjevi procesnog prava, tj. relevantnih odredbi ZKPFBiH.

c) Poseban pritvorski razlog iz članka 146. stavak 1. toč. d) ZKP-a

53. S druge strane, u svezi s prigovorima koji se tiču zakonske osnove za određivanje mjere pritvora iz točke d) članka 146. stavak 1. ZKP-a Ustavni sud napominje da se citirana osnova može primijeniti u izvanrednim okolnostima ako se radi o kaznenom djelu za koje se može izreći kazna zatvora od deset godina ili teža kazna, a koje je posebno teško s obzirom na način izvršenja ili posljedice kaznenog djela, ako bi puštanje na slobodu rezultiralo stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda.

54. Apelant smatra da prilikom određivanja pritvora nije postojao ni ovaj poseban pritvorski razlog, da redoviti sudovi nisu dali relevantno obrazloženje i da nisu učinili vjerojatnim postojanje izvanrednih okolnosti i narušavanje javnog reda koje bi opravdalo pritvor.

55. U kontekstu navedenog, Ustavni sud ukazuje da je rizik od narušavanja javnog reda jedan od najosjetljivijih razloga za procjenu je li odbijanje puštanja pritvorenika na slobodu utemeljeno ili ne. Pri procjeni opravdanosti mjere pritvora Europski sud smatra da se ta osnova može uzeti u obzir samo iznimno u "posebnim okolnostima" i kada činjenice ukazuju da bi puštanje na slobodu pritvorenika zaista narušilo javni red. U tom pravcu Ustavni sud podsjeća da samo postojanje pretpostavke i apstraktno navođenje da bi puštanje na slobodu osumnjičenih moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda nije dovoljno, već se moraju navesti konkretne okolnosti koje, kao takve, nesumnjivo ukazuju na to da će do toga i doći (vidi, Europski sud, odluka od 14. rujna 2009. godine u predmetu Makarov protiv Rusije, aplikacija broj 15217/07). Ustavni sud nadalje podsjeća da, prema stajalištu Europskog suda, određena kaznena djela zbog svoje posebne težine i reakcije javnosti na


njih mogu uzrokovati socijalne nemire, te da se time može opravdati određivanje pritvora, barem neko vrijeme. U iznimnim okolnostima taj čimbenik se stoga može uzeti u obzir u smislu Europske konvencije. To, u svakom slučaju, važi ako nacionalno zakonodavstvo priznaje pojam narušavanja javnog reda kao neposrednu posljedicu nekog kaznenog djela. Međutim, ta osnova se može smatrati relevantnom i dovoljnom samo pod uvjetom da se temelji na činjenicama iz kojih jasno proizlazi da bi puštanje osumnjičenog na slobodu zaista narušilo javni red. Konačno, pritvaranje će biti zakonito samo ako je javni red i dalje stvarno ugrožen. Produljenje pritvora ne može se koristiti kao pretpostavka ili buduće stajalište u prilog zatvorskoj kazni (vidi, Europski sud, Letellier protiv Francuske, presuda od 26. lipnja 1991. godine, stavak 51. i I. A. protiv Francuske, presuda od 23. rujna 1998. godine, stavak 104.). Osim toga, Ustavni sud napominje da Komitet ministara Vijeća Europe smatra da se ova osnova može koristiti kao opravdanje za pritvor samo u slučaju da postoje suštinski dokazi o reakciji na teško kazneno djelo poput ubojstva. Jedino nastanak iznimne situacije može učiniti pritvor neophodnim (vidi Preporuku (2006)13 Komiteta mini-stara Vijeća Europe o zadržavanju u pritvoru, uvjetima u pritvoru i mehanizmima zaštite od zlouporabe (C/M Rec 2006)13).

56. U svezi s naprijed navedenim, Ustavni sud podsjeća na vlastitu praksu zauzetu u Odluci broj AP 2930/15 (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 2930/15 od 16. rujna 2015. godine, st. 72. i 73., dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba) u kojoj je upravo na temelju prakse Europskog suda utvrdio kršenje prava apelanata na slobodu i sigurnost osobe u kontekstu postojanja posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKP-a. Ustavni sud je u citiranoj odluci, između ostalog, istakao da su: "Redovni sudovi, pri određivanju i produženju pritvora apelantima iz zakonskog razloga propisanog odredbom člana 146. stav 1. tačka d) ZKP FBiH, u smislu stavova Evropskog suda postupali sa apstraktnog i formalističkog stanovišta, pri čemu su propustili da navedu konkretne okolnosti koje opravdavaju zaključak tog suda da će puštanje apelanata na slobodu rezultirati stvarnom prijetnjom narušavanju javnog reda u smislu odredaba člana 146. stav 1. tačka d) ZKPFBiH."

57. U konkretnom slučaju, imajući u vidu navedene standarde, Ustavni sud napominje da se navedena osnova za određivanje mjere pritvora može uzeti u obzir samo iznimno, i to u "izvanrednim" okolnostima, pri čemu se moraju navesti konkretne okolnosti koje nesumnjivo ukazuju na to da će do narušavanja javnog reda zaista i doći. Ustavni sud uočava da je Kantonalni sud prilikom određivanja pritvora svoje stajalište o postojanju izvanrednih okolnosti utemeljio, između ostalog, na sljedećim razlozima: visini propisane kazne, načinu počinjenja i posljedicama koje bi nastupile izvršenjem kaznenih djela, da se radi o kaznenim djelima kojima je pričinjena značajna imovinska šteta privatnim osobama i državi čijim su izvršenjem oštećeni za imovinu izuzetno velike vrijednosti. Pri tome je, također, ukazano da su pojedini osumnjičeni iz istog predmeta, kao pripadnici skupine za organizirani kriminal, uposlenici institucija vlasti i pravosudnih organa, čak i državni službenici i nositelji značajnih državnih i pravosudnih funkcija koji, umjesto da budu zaštitnici države i njezine imovine, te građana u čijem su interesu dužni djelovati, svoju poziciju iskoristili i podredili osobnim interesima u cilju nezakonita stjecanja imovinske koristi. Nadalje, Kantonalni sud je ovu osnovu utemeljio i na činjenici da se radi o osobama koje su zbog funkcija koje su obnašale, svog utjecaja i veza poznate široj javnosti i da je njihovo lišavanje slobode, dakle i apelanta, privuklo veliku medijsku pozornost i burne reakcije javnosti iskazane u otvorenom nepovjerenju prema institucijama vlasti, a naročito pravosuđu, zbog teških kaznenih djela za koja su osumnjičeni i svojstva pojedinih izvršitelja. Te

okolnosti, prema ocjeni Kantonalnog suda, nisu ni uobičajene niti svakidašnje, već izvanredne jer je najšira javnost preko printanih i elektroničkih medija upoznata sa inkriminacijama koje su apelantu i ostalim osumnjičenim stavljene na teret.

58. Međutim, u svezi sa ovim pritvorskim razlogom Ustavni sud ukazuje, imajući u vidu standarde uspostavljene vlastitom i praksom Europskog suda, da samo postojanje pretpostavke i apstraktno navođenje da bi puštanje na slobodu osumnjičenih, dakle i apelanta, moglo dovesti do stvarne prijetnje narušavanju javnog reda nisu dovoljni, već se moraju navesti konkretne okolnosti koje, kao takve, nesumnjivo ukazuju na to da će do toga i doći (vidi, Europski sud, odluka od 14. rujna 2009. godine u predmetu Makarov protiv Rusije, aplikacija broj 15217/07). U konkretnom slučaju, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih rješenja proizlazi da je Kantonalni sud određivanje pritvora iz ove pritvorske osnove obrazlagao statusom osumnjičenih, izvještavanjem medija i interesom javnosti, koji razlozi, sami po sebi, ne mogu voditi zaključku o neophodnosti određivanja pritvora iz ovog pritvorskog razloga. Kantonalni sud, dakle, niti jednim argumentom nije ukazao na postojanje stvarne prijetnje narušavanju javnog reda u smislu navedenih stajališta Europskog suda u smislu jasnog i preciznog utvrđenja koje predstavljaju "izvanredne okolnosti" i konkretiza-cije stvarne prijetnje narušavanju javnog reda za slučaj puštanja apelanta na slobodu, jer takvi (konkretni) razlozi moraju opravdati mjeru pritvora koja je osporenim rješenjem određena.

59. Kako su u osporenim rješenjima izostali konkretni dokazi i jasni razlozi da će zaista i doći do narušavanja javnog reda ako apelant bude pušten iz pritvora, pri čemu su redoviti sudovi strah od narušavanja javnog reda utemeljili na razlozima koji su nedovoljni za primjenu ove pritvorske osnove, Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelantovo pravo na zakonit pritvor, zagarantirano člankom 5. stavak 1.c) Europske konvencije u odnosu na postojanje posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH.

U odnosu na ostale navode 60. Nadalje, apelant tvrdi da su i prvostupanjski drugo-

stupanjski sud propustili izjasniti se o prigovorima koje je isticao i u prvostupanjskom postupku, kao i u prizivu, te da su osporena rješenja utemeljena na nezakonitim dokazima, kao i da mu je bio uskraćen pristup relevantnim dokumentima, a što je, prema nje-govu mišljenju, rezultiralo i povredom načela jednakosti oružja.

61. Ustavni sud podsjeća da članak 5. stavak 3. Europske konvencije zahtijeva da osoba bude lišena slobode u skladu sa člankom 5. stavak 1.c) Europske konvencije, tj. da je lišavanje "zakonito" u smislu navedenog članka, a obuhvaća podjednako i proceduralnu i materijalnu zaštitu takvih osoba. Europski sud je zaključio da poštovanje članka 5. stavak 3. Europske konvencije zahtijeva da sudska vlast preispita sva pitanja u svezi s pritvorom, te da odluku o pritvoru donese pozivajući se na objektivne kriterije predviđene zakonom. Nadalje, postupci moraju biti adversarni i uvijek mora biti osigurana jednakost oružja između stranka, tj. tužitelja i osoba u pitanju (osumnjičenog) (vidi, Europski sud, Nikolova protiv Bugarske, stavak 59.; Graužinis protiv Moldavije, stavak 31.). Ovo praktično znači da osumnjičeni mora imati pristup svim dokumentima u predmetu koji su suštinski za ocjenu zakonitosti pritvora (vidi, Europski sud, Lamy protiv Belgije, presuda od 30. ožujka 1989., Serija A, broj 151, stavak 29. i Schöps protiv Njemačke, broj 25116/94, stavak 44., ECHR 2001-I). Osumnjičeni, također, treba imati priliku odgovoriti na argumente tužitelja (vidi, Europski sud, Niedbała protiv Poljske, broj 27915/95, stavak 67. od 4. srpnja 2000. godine). Najzad, s obzirom da svako razdoblje trajanja pritvora mora imati uvjerljivo opravdanje, odluka suca mora biti obrazložena (vidi, Europski sud, Belchev protiv Bugarske, broj 39270/98, stavak 82., 8. travnja 2004. godine).


62. U ovoj odluci je već ukazano da osporena rješenja sadrže dovoljne razloge i obrazloženja na kojima su redoviti sudovi temeljili zaključak o postojanju općeg, te posebnih uvjeta za određivanje mjere pritvora apelantu, kao i da je ovaj zaključak utemeljen na objektivnim kriterijima predviđenim zakonom. Osim toga, evidentno je da je predmetni postupak u smislu naprijed navedenih stajališta Europskog suda bio adversaran jer je pred sucem za prethodni postupak održano ročište radi apelantova izjašnjenja o prijedlogu Tužiteljstva za određivanje pritvora u prisustvu apelantova branitelja, na kojem je Tužiteljstvo detaljno obrazložilo podneseni prijedlog, a apelant odnosno njegov branitelj je osporio prijedlog tvrdeći da ne postoje ni opći ni posebni uvjeti za određivanje pritvora, iz čega proizlazi da je apelant bio upoznat i mogao osporavati dokaze bitne za ocjenu opravdanosti određivanja pritvora. Nadalje, Ustavni sud nije mogao prihvatiti kao utemeljenu apelantovu tvrdnju da su osporena rješenja utemeljena na nezakonitim dokazima, transkriptima presretnutih razgovora, s obzirom da nije bio obaviješten o provođenju posebnih istražnih radnji u skladu sa člankom 133. ZKP-a. Ustavni sud zapaža da iz navedene odredbe proizlazi da obveza obavještavanja osobe protiv koje je poduzeta neka od posebnih istražnih radnji postoji kada tužitelj odustane od kaznenog gonjenja, odnosno ako informacije i podaci pribavljeni provođenjem ovih radnji nisu potrebni za kazneni postupak, a u kojim slučajevima moraju biti i uništeni. Također, istom odredbom je određeno i da ove osobe mogu zatražiti od suda da preispita zakonitost naredbe i načina na koji je provedena mjera. Međutim, u konkretnom slučaju Tužiteljstvo nije odustalo od kaznenog gonjenja, materijal pribavljen provođenjem posebnih istražnih radnji se koristi za kazneni postupak i nije uništen, te u ovoj fazi postupka, prema ocjeni Ustavnog suda, načelo jednakosti oružja nije dovedeno u pitanje.

63. Glede navoda kojima apelant tvrdi da su u obrazloženjima osporenih rješenja u potpunosti izostali razlozi i obrazloženja zbog čega se ista svrha ne bi mogla ostvariti izricanjem mjera zabrane iz članka 140. ZKP-a, temeljeći ovu tvrdnju, u biti, na razlozima zbog kojih smatra da su izostali razlozi i obrazloženja glede zaključka o postojanju utemeljene sumnje, te posebnih razloga za određivanje pritvora. S obzirom da je u ovoj odluci već zaključeno da su u obrazloženjima osporenih rješenja dani relevantni i dovoljni razlozi u prilog zaključku o postojanju utemeljene sumnje, kao i razloga za određivanje pritvora iz članka 146. stavak 1. toč. a), b) i c) ZKP-a, te da je u obrazloženju osporenih rješenja ukazano da je svestranom analizom svih navedenih okolnosti zaključeno da postoje objektivni razlozi koji opravdavaju određivanje mjere pritvora apelantu, da mjerama zabrane iz već navedenih razloga ne može biti osigurano nesmetano odvijanje daljnjeg tijeka kaznenog postupka, Ustavni sud nije mogao prihvatiti kao utemeljene apelantove navode u ovom djelu.

64. Pri tome, imajući u vidu prethodna razmatranja, Ustavni sud smatra neutemeljenim apelantovo ukazivanje na praksu Europskog suda i Ustavnog suda u drugim predmetima budući da se poštovanje standarda prava na slobodu i sigurnost iz članka 5. Europske komisije ispituje u odnosu na okolnosti konkretnog slučaja, a kako je naprijed navedeno Ustavni sud, suprotno apelacijskim navodima, u okolnostima konkretnog slučaja nije našao elemente koji bi ukazivali da je apelant proizvoljno lišen slobode, odnosno da nisu poštovane garancije prava na slobodu i sigurnost ličnosti.

65. S obzirom na navedeno Ustavni sud smatra da su apelantove tvrdnje o povredi prava iz članka II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) i stavak 3. Europske konvencije (u ovom dijelu), također, neutemeljene.

66. Na kraju, Ustavni sud, imajući u vidu sve naprijed navedeno, konstatira da je ispitujući osporena rješenja djelomično utvrdio povredu apelantovih prava garantiranih člankom II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 5. stavak 3. Europske konvencije u svezi sa određivanjem pritvora iz razloga propisanih člankom 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH. U svezi s tim, Ustavni sud prvenstveno podsjeća da su osporena rješenja temporalnog karaktera, kao i rješenje o produljenju pritvora na koje je apelant ukazao u dopuni apelacije podneskom od 21. prosinca 2016. godine koje nije konačno (po prizivu pred Vrhovnim sudom), i da su "istekla" 14. prosinca 2016. godine do kada je apelantu trajao pritvor po osporenim rješenjima. Stoga, imajući u vidu da je pritvor koji je apelantu određen osporenim rješenjima u međuvremenu istekao, Ustavni sud ukazuje, podržavajući praksu u predmetima koji su sa ovog aspekta pokretali slična pitanja (vidi, Ustavni sud odluka broj AP 2860/14 od 6. studenog 2014. godine, točka 26) da samim tim nije bilo osnove za ukidanje osporenih rješenja u dijelu u kojem su ona utemeljena na pritvorskom razlogu iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKPFBiH, te smatra da je u takvim okolnostima sasvim dovoljno što je ovom odlukom ukazano na propuste Kantonalnog suda prilikom određivanja mjere pritvora apelantu.

VIII. Zaključak

67. Ustavni sud zaključuje da je povrijeđeno apelantovo pravo na slobodu i sigurnost ličnosti iz članka II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) Europske konvencije u dijelu postojanja posebnog pritvorskog razloga iz članka 146. stavak 1. točka d) ZKP-a jer su u osporenim rješenjima izostali konkretni dokazi i razlozi o postojanju stvarne i razumne opasnosti od narušavanja javnog reda koji bi bili relevantni i dovoljni da opravdaju držanje apelanta u pritvoru u razdoblju od dva mjeseca.

68. Nasuprot tome, Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava iz članka II/3.d) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 5. stavak 1. točka c) i stavak 3. Europske konvencije kada pobijane odluke sadrže argumentirano obrazloženje o postojanju utemeljene sumnje da je apelant počinio kaznena djela za koja se sumnjiči, te da postoje i posebni razlozi propisani člankom 146. stavak 1. toč. od a) do c) ZKP-a za određivanje mjere pritvora, pri tome ponudivši dovoljne razloge i obrazloženja zbog kojih daljnje vođenje kaznenog postupka ne bi moglo biti osigurano određivanjem blaže mjere prema apelantu.

69. Na temelju članka 18. stavak (3) točka l) i članka 59. st. (1), (2) i (3), Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

70. S obzirom na odluku Ustavnog suda u ovom predmetu, nije neophodno posebno razmatrati apelantov prijedlog za donošenje privremene mjere.





предмету број АП 4446/16, рјешавајући апелацију Мирсада Делимустафића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став (3) тачка л), члана 57 став (2) тачка б) и члана 59 ст. (1), (2) и (3) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине - пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), у саставу

Мирсад Ћеман, предсједник Мато Тадић, потпредсједник Златко М. Кнежевић, потпредсједник Валерија Галић, судија


Миодраг Симовић, судија Сеада Палаврић, судија на сједници одржаној 22. децембра 2016. године, донио

је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Дјелимично се усваја апелација Мирсада Делиму-

стафића. Утврђује се повреда члана II/3д) Устава Босне и

Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и став 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у дијелу рјешењā Кантоналног суда у Сарајеву бр. 09 0 К 026508 16 Кв 3 од 23. новембра 2016. године и 09 0 К 026508 16 Кпп 91 од 17. новембра 2016. године који се односи на постојање посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) Закона о кривичном поступку Федерације Босне и Херцеговине.

Одбија се као неоснована апелација Мирсада Делимустафића поднесена против рјешењā Кантоналног суда у Сарајеву бр. 09 0 К 026508 16 Кв 3 од 23. новембра 2016. године и 09 0 К 026508 16 Кпп 91 од 17. новембра 2016. године у односу на остале аспекте права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и став 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Одбацује се апелација Мирсада Делимустафића поднесена против рјешењā Кантоналног суда у Сарајеву бр. 09 0 К 026508 16 Кв 3 од 23. новембра 2016. године и 09 0 К 026508 16 Кпп 91 од 17. новембра 2016. године у односу на члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 ст. 1 и 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода због тога што је преурањена.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


1. Мирсад Делимустафић (у даљњем тексту: апелант) из Сарајева, којег заступа Никица Гржић, адвокат из Сарајева, поднио је 28. новембра 2016. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против рјешењā Кантоналног суда у Сарајеву (у даљњем тексту: Кантонални суд) број 09 0 К 026508 16 Кв 3 од 23. новембра 2016. године и 09 0 К 026508 16 Кпп 91 од 17. новембра 2016. године.

2. Апелант је, такође, предложио да Уставни суд донесе привремену мјеру којом би мјера притвора, одређена оспореним рјешењима Кантоналног суда, била укинута до доношења коначне одлуке о његовој апелацији.

3. Апелант је путем свог пуномоћника адвоката Никице Гржића, писменим поднеском од 9. децембра 2016. године, обавијестио Уставни суд да му је рјешењем Кантоналног суда од 13. децембра 2016. године продужен притвор за још два мјесеца који, према наведеном рјешењу, може трајати до 13. фебруара 2017. године, против којег је уложио жалбу Врховном суду Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Врховни суд) о којој није одлучено. Наведено рјешење, жалба против рјешења о продужењу притвора и налаз судских вјештака медицинске струке достављени су у прилог оправданости захтјева за доношење привремене мјере и тврдњи о кршењу апелантових људских права.


4. На основу члана 23 Правила Уставног суда, од Кантоналног суда и Кантоналног тужилаштва у Сарајеву (у даљњем тексту: Тужилаштво) затражено је 2. децембра 2016. године да доставе одговор на апелацију.

5. Кантонални суд је одговор на апелацију доставио 5. и 7. децембра 2016. године (вијеће и судија за претходни поступак), а Кантонално тужилаштво је одговор на апелацију доставило 9. децембра 2016. године.


6. Чињенице предмета које произлазе из апелантових навода и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

7. Судија за претходни поступак Кантоналног суда је, одлучујући у кривичном предмету против апеланта, донио Рјешење број 09 0 К 026508 16 Кпп 91 од 17. новембра 2016. године којим је апеланту одређен притвор у трајању од мјесец дана, односно до 14. децембра 2016. године.

8. У образложењу рјешења је наведено да је Тужилаштво 16. новембра 2016. године поднијело приједлог за одређивање притвора апеланту против којег се, заједно са осталим осумњиченим, спроводи истрага због основане сумње да је починио кривично дјело организовани криминал из члана 342 став 3 Кривичног закона ФБиХ (у даљњем тексту: КЗФБиХ) у вези с кривичним дјелом злоупотреба положаја или овлашћења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ. Наиме, како је даље наведено, апелант се, према наредби о спровођењу истраге Тужилаштва од 26. октобра 2016. године, сумњичи да је на подручју Кантона Сарајево, ради изградње зграде на локалитету Маријин Двор, на основу лажних докумената на противправан начин остварио право својине над непокретностима на простору Маријин Двора с циљем бесправне изградње на том локалитету. Тужилаштво је мјеру притвора апеланту предложило и образложило из разлога који су прописани у члану 146 став 1 тач. а), б), ц) и д) Закона о кривичном поступку ФБиХ (у даљњем тексту: ЗКП), због чега је пред Кантоналним судом, прије доношења рјешења о одређивању притвора, одржано рочиште ради апелантовог изјашњења о том приједлогу пред судијом за претходни поступак у присуству апелантовог браниоца. На истом рочишту Тужилаштво је детаљно образложило поднесени приједлог за одређивање притвора. Апелантов бранилац је у име апеланта оспорио приједлог и у изјашњењу навео да у конкретној ситуацији не постоји општи услов за одређивање притвора који се тиче основане сумње, као ни посебни разлози за одређивање притвора из тач. а), б) ц) и д) одредбе члана 146 став 1 ЗКП-а.

9. Разматрајући да ли у конкретном случају постоји основана сумња као општи услов за одређивање притвора судија за претходни поступак је, како је наведено у образложењу рјешења, полазећи од садржаја законских одредаба кривичног дјела организовани криминал у вези с кривичним дјелом злоупотреба положаја или овлашћења, навео да из садржаја приједлога за одређивање притвора и обимне документације која је достављена уз приједлог произлази да Тужилаштво спроводи истрагу против већег броја осумњичених, међу којима је и апелант, због основане сумње да су починили кривична дјела организовани криминал из члана 342 став 3 КЗФБиХ у вези с кривичним дјелима злоупотреба положаја или овлашћења из члана 383 став 3 у вези са ставом 1 КЗФБиХ, повреде закона судије, преваре, прања новца и помоћи учиниоцу послије учињеног кривичног дјела. Према оцјени судије за претходни поступак, Тужилаштво је у конкретном кривичном предмету прикупило довољно доказа који указују на основану сумњу


да је осумњичени А. Д., заједно са осталим осумњиченим, међу којима је и апелант, организовао групу која постоји дуги временски период и дјелује у циљу почињења кривичних дјела за која се може изрећи казна затвора од најмање три године или тежа казна ради стицања профита. При томе се за осумњиченог А. Д. основано сумња да је дјеловао као организатор, а апелант и остали осумњичени као припадници групе који дјелују у оквиру унапријед договорених и подијељених улога које је организатор разрадио и које су припадници групе прихватили, конкретно апелант као члан групе с припадничком вољом. Из напријед наведеног, према оцјени судије за претходни поступак, на страни апеланта постоји основана сумња као општи притворски разлог прописан у одредби члана 146 став 1 ЗКП-а, док постојање посебних притворских разлога прописаних у истој одредби у тач. а), б), ц) и д) произлази из материјалних доказа и доказа прибављених спровођењем посебних истражних радњи, који су достављени уз приједлог Тужилаштва.

10. С тим у вези, у погледу тачке а) члана 146 став 1 ЗКП-а у образложењу рјешења је наведено да у конкретном случају постоје објективне околности које указују на опасност од апелантовог бјекства уколико би био пуштен на слободу, односно његовог скривања како би избјегао даљње кривично гоњење. Та намјера је, према оцјени суда, претходно већ исказана јер је апелант прије јављања и предаје органима гоњења, конкретно Тужилаштву, био у бјекству, за њим је била расписана потрага и предложен притвор из наведеног притворског основа.

11. Затим је оцијењено да у односу на апеланта егзистира и посебан притворски разлог из тачке б) члана 146 став 1 ЗКП-а, односно да постоји основана бојазан да ће уништити, сакрити, измијенити или кривотворити доказе или трагове важне за кривични поступак, односно да постоје нарочите околности које указују да ће ометати кривични поступак утицајем на свједоке, саучеснике или прикриваче. С тим у вези је наглашено да је апелант осумњичен као припадник групе за организовани криминал и да у фази истраге нису у потпуности утврђени сви чланови групе и њихове улоге унутар групе, да су неки од чланова групе запосленици институција у којима би се могли налазити докази или трагови важни за кривични поступак. Стога је закључено да постоји реална опасност да би апелант, уколико би био пуштен на слободу у тој фази поступка, ступио у контакт са саучесницима и на тај начин ометао ток истраге, односно уништио, сакрио, измијенио или кривотворио доказе или трагове важне за кривични поступак. Такође је напоменуто да је приликом лишења слободе апеланту и осталим припадницима групе одузет обиман доказни материјал, да је А. Д. у конкретној ситуацији осумњичен као организатор, а апелант као члан групе, да су А. Д. и апелант браћа, те да стога уживају међусобно повјерење, да је парцела на којој је планирана градња и због које се води истрага само формално на апелантовом имену, док је осумњичени А. Д. организатор цијелог посла. Све наведено, како је образложено у рјешењу, указује на висок степен колузионе опасности на страни апеланта, због чега је оцијењено да је и овај посебан притворски разлог у конкретном случају оправдан.

12. Што се тиче посебног разлога прописаног одредбом члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП-а, у образложењу је наведено да несумњиво постоји објективни услов прописан наведеном одредбом јер се за кривична дјела која се апеланту стављају на терет може изрећи казна затвора у трајању од три године или тежа казна. Осим тога, како је даље наведено, све околности на страни апеланта у конкретном случају имају

карактер нарочитих околности које оправдавају бојазан од понављања, односно довршења кривичних дјела због којих се води предметна истрага, имајући при томе у виду да докази у спису пружају основану сумњу да је апелант радње извршења кривичних дјела за која се терети предузимао у дужем временском периоду, континуирано и заједно са осталим лицима против којих се води предметна истрага. У том смислу је такође цијењена апелантова упорност, истрајност и одлучност у извршењу кривичних дјела која су му стављена на терет, а она произлази из пресретнутих телефонских разговора, те упућује на бојазан од понављања, односно довршења започетих кривичних дјела.

13. Судија за претходни поступак је такође оцијенио да је у конкретном случају испуњен и услов који је прописан у тачки д) члана 146 став 1 ЗКП-а јер се ради о кривичним дјелима за која се може изрећи казна затвора у трајању од десет година или тежа казна, па би апелантово пуштање на слободу резултовало нарушавањем јавног реда. С тим у вези је наглашено да јавност у БиХ очекује да се они који су се криминалним дјеловањем енормно обогатили нађу у притвору и процесуирају јер се у конкретном случају ради не само о кривичним дјелима против приватних лица (грађана БиХ) већ и државе. Докази прикупљени у току истраге, како је даље наведено, указују на сумњу у умијешаност државних службеника и носилаца других значајних државних и привредних, као и правосудних функција чија се јасна улога тек треба с потребном извјесношћу утврдити. У том смислу су цијењене функције које су поједини припадници групе у својству осумњичених раније или у тренутку лишења слободе обављали, и то: А. Д. - некадашњи министар унутрашњих послова, Л. Ф. П. - бивша судија Општинског суда у Сарајеву, Л. Ц. - помоћница начелника Општине Стари Град, С. Х. - бивша правобранитељка Општине Стари Град, те нарочито тешке посљедице које су својим криминалним дјеловањем произвели по правну сигурност у ФБиХ, као и постојеће незадовољство и неповјерење грађана БиХ према институцијама власти. С тим у вези је оцијењено да у околностима конкретног случаја постоји нарочит јавни интерес за процесуирање оваквих кривичних дјела и одузимање имовине која је противправно стечена њиховим извршењем. Све околности под којима су кривична дјела извршена, према оцјени судије за претходни поступак, таквог су карактера да се чине изузетно озбиљним са аспекта њиховог извршења и посљедица, а нарочито својства извршилаца, који су у конкретној ситуацији оцијењени као ванредни и у којима би одбрана осумњичених са слободе, па и апеланта, нарушила јавни ред и узнемирила јавност у толикој мјери да би резултовала стварном пријетњом нарушавања јавног реда.

14. Налазећи да је приједлог Тужилаштва за одређивање притвора у цијелости основан, судија за претходни поступак је апеланту одредио притвор из разлога прописаних у одредби члана 146 став 1 тач. а), б), ц) и д) ЗКП-а у трајању од мјесец дана. Такође је разматран приједлог за изрицање блажих мјера забране апеланту из члана 140 ЗКП-а, али је у вези с тим закључено да се њиховим изрицањем у конкретном случају не би могла постићи сврха обезбјеђења апелантовог присуства у својству осумњиченог из разлога због којег му је одређен притвор.

15. Вијеће Кантоналног суда, одлучујући о апелантовој жалби против рјешења о одређивању притвора, донијело је Рјешење број 09 0 К 026508 16 Кв од 23. новембра 2016. године којим је апелантова жалба одбијена као неоснована. Кантонални суд је након увида у цио спис, имајући при томе у виду апелантове жалбене приговоре, закључио да су у образложењу првостепеног рјешења дати јасни и конкретни


разлози за закључак о постојању основане сумње да је апелант починилац кривичних дјела која су му стављена на терет. С тим у вези је напоменуто да је у образложењу рјешења јасно наведено против којих лица као осумњичених, међу којима је и апелант, Тужилаштво спроводи истрагу због сумње да су починила кривична дјела, при чему је један од њих био организатор, а остали (међу којима апелант) чланови групе чији је циљ био измјена Регулационог плана ради потреба "инвеститора" који је у сусвојини апеланта и његовог брата, осумњиченог А. Д. Кантонални суд је, при томе, нагласио да се у конкретној фази кривичног поступка када се одлучује о притвору цијени искључиво постојање основане сумње да је почињено кривично дјело, а не апсолутна доказаност свих одлучних чињеница везаних за кривично дјело и починиоца, па да је суд правилно поступио када се у образложењу побијаног рјешења није упуштао у оцјену доказа, већ само извео закључак о постојању одређеног степена вјероватноће (основане сумње) да је апелант починио кривична дјела која су њему стављена на терет и која су доведена у везу са основаношћу сумње да су и остали чланови групе починили кривична дјела која су њима стављена на терет.

16. У погледу посебних притворских разлога Кантонални суд сматра да је првостепени суд у образложењу побијаног рјешења утврдио да су испуњени услови за одређивање притвора апеланту из члана 146 став 1 тачка а) ЗКП-а, цијенећи да постоје објективне околности које указују на опасност од бјекства. С тим у вези, првостепени суд је јасно навео да је апелант намјеру за бјекство већ исказао чињеницом да је био у бјекству, да је за њим расписана потрага и предложен притвор из наведеног притворског основа. Оцијењено је да чињенице да је апелант суочен с тежином кривичних дјела која му се стављају на терет и висином запријећене казне, те да је упознат са садржајем доказа из којих произлази основана сумња у односу на њега могу само додатно и мотивишуће дјеловати на апеланта у намјери реализације бјекства, при чему околност да се апелант, након консултација са својим браниоцем, предао органима гоњења није од утицаја на предњи закључак суда.

17. Неоснованим су надаље оцијењени жалбени приговори из тачке б) члана 146 став 1 ЗКП-а јер се истрага налази у почетној фази у којој Тужилаштво интензивно прикупља доказе и свакодневно долази до сазнања о новим доказима, при чему је посебно цијењена околност да је осумњичени А. Д. као организатор групе већ исказао спремност на прикривање доказа, да је апелант његов брат и особа од великог повјерења, на што указује садржај пресретнутих разговора између њих двојице.

18. Што се тиче неоснованости жалбеног приговора истакнутог у вези с тачком ц) члана 146 став 1 ЗКП-а, Кантонални суд је навео да је у конкретном случају судија за претходни поступак утврдио основану сумњу да је апелант, као и други чланови групе, радњу/радње изврше-ња кривичних дјела предузимао у дужем временском периоду и континуирано, да су чланови групе, дакле и апелант, исказивали висок степен упорности при извршењу инкриминисаних радњи, при чему је у односу на апеланта цијењен садржај пресретнутих телефонских разговора са организатором А. Д., односно његовим братом који је такође осумњичен.

19. Жалбене приговоре из члана 146 став 1 тачка д) ЗКП-а вијеће Кантоналног суда је, такође, оцијенило као неосноване јер су у образложењу побијаног рјешења наведени одређени и потпуни разлози на основу којих је утврђено да су испуњени законом кумулативно прописани

услови за одређивање притвора. С тим у вези је, поред осталог, указано да је јавност путем медија упозната с криминалним активностима наведене групе, те да свакодневно како електронски тако и принтани медији редовно извјештавају јавност о току овог кривичног поступка, и то на подручју цијеле БиХ, што говори о значају и тежини предметних кривичних дјела и интересу шире јавности, због чега би пуштање на слободу апеланта и осталих осумњичених такође резултовало стварном пријетњом нарушавања јавног реда.

20. Најзад, Кантонални суд се сагласио са закључком из првостепеног рјешења да није било мјеста изрицању мјера забране апеланту и осталим осумњиченим умјесто притвора, те с разлозима који су у том смислу наведени у првостепеном рјешењу.


21. Апелант сматра да су му оспореним рјешењима повријеђена права из члана II/3д) и е) Устава Босне и Херцеговине, односно права из члана 5 став 1ц) и став 3 и члана 6 ст. 1 и 3 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Апелант тврди да је погрешан и произвољан закључак редовног суда о постојању основане сумње као општег разлога за одређивање притвора јер ни првостепени, а ни другостепени суд нису навели јасан разлог из којег произлази основана сумња да је починио кривична дјела која су му стављена на терет, а који мора постојати све вријеме трајања притвора. Сматра да су произвољни и паушални закључци редовног суда из оспорених рјешења јер нису дати разлози за доношење одлуке којом му је одређен притвор, већ су само преписане тврдње Тужилаштва из приједлога за одређивање притвора. То је, према апелантовом мишљењу, противно устаљеној пракси Европског суда за људска права (у даљњем тексту: Европски суд), пракси Уставног суда, као и стандардима из члана 6 став 1 Европске конвенције којима се судови, између осталог, обавезују да образложе своје одлуке. Другостепеним рјешењем су, такође, како тврди, игнорисани његови наводи из жалбе којима је указао на недостатак разлога о одлучним чињеницама. С тим у вези, апелант сматра да је у конкретном случају нарушен стандард и гаранција "једнакости оружја" страна у поступку. Осим наведеног, указао је и на незаконитост спровођења посебних истражних радњи и с тим у вези незаконитости доказа, указујући на пресуду Европског суда у предмету Драгојевић против Хрватске. Апелант наиме тврди да није био обавијештен о спровођењу посебних истражних радњи, што указује на незаконитост њиховог спровођења. Сматра да образложења из оспорених рјешења у погледу посебних притворских разлога нису тачна и истинита јер су заснована искључиво на наводима и тврдњама Тужилаштва из приједлога, а не на провјерљивим и индивидуализованим чињеницама.

22. У погледу члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 5 став 1ц) и став 3 Европске конвенције, апелант указује да Кантонални суд није правилно утврдио постојање "довољно доказа" који би оправдали тврдњу да у конкретном случају постоји "основана сумња" да је починио кривична дјела која су му стављена на терет и да није конкретизована стварна опасност да би останком на слободи побјегао или утицао на свједоке или да би ометао кривични поступак. С тим у вези је указао да постојање "основане сумње" на којој се заснива лишење слободе чини суштински дио гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non за одређивање или продужење


притвора, а то значи да претпоставља постојање чињеница или информација на основу којих би објективни посматрач закључио да је лице које је у питању могло починити кривично дјело за које се терети. У вези с тим, апелант сматра да Кантонални суд, одлучујући у двије инстанце, није успоставио везу између кривичних дјела која су му стављена на терет и доказа које је презентовало Тужилаштво јер из законске одредбе кривичног дјела организовани криминал у вези са злоупотребом положаја или овлашћења произлази да се радња извршења овог кривичног дјела може извршити на три начина (искориштавањем службеног положаја или овлашћења, прекорачењем граница службеног овлашћења и невршењем службене дужности), при чему се оно сматра довршеним само када је неком од наведених радњи себи или другом прибављена нека корист, односно ако је другом нанесена штета или је теже повријеђено право другог. Апелант сматра да ни документација коју је презентовало Тужилаштво, односно докази на којима је Кантонални суд засновао свој закључак не представљају чињенице из којих би објективни посматрач могао закључити да је управо он починио кривична дјела за која се сумњичи, већ је такав закључак суда произвољан и није могао да задовољи ниво "основане сумње" у фази одлучивања о апелантовом притвору. Разлози на које се суд позвао у образложењима оспорених рјешења нису, per sе, довољни да се донесе закључак да постоји "основана сумња" у смислу члана 5 став 1ц) Европске конвенције. Стога, апелант сматра да образложења оспорених рјешења не задовољавају ни услов за постојање основане сумње према дефиницији из ЗКП-а, нити минималне стандарде из члана 5 став 1 тачка ц) Европске конвенције, без чијег се постојања притвор не може сматрати законитим. То је, према апелантовом мишљењу, у супротности са стандардима права на правично суђење и обавезом судова да образложе своје одлуке.

23. Осим напријед наведеног, апелант је истакао да је рјешењем Кантоналног суда од 22. марта 2016. године у другом предмету који се против њега води због кривичног дјела злоупотреба положаја по оптужници Тужилаштва од 16. августа 2000. године рјешењем прекинут кривични поступак против њега и наложено да се упути органу надлежном за питања социјалног старања, те је наведено да ће се поступак наставити када се његово здравствено стање побољша у мјери да је способан да учествује у поступку. С тим у вези је указао да је у том поступку, на околност његовог здравственог стања, вјештачење повјерено тиму вјештака и да је на бази комплетне медицинске документације утврђено да болује од трајне душевне болести која има хроничан ток с тенденцијом погоршања. Та чињеница која је, према његовом мишљењу, одлучна искључује његову кривичну одговорност коју је суд требао имати у виду и приликом одређивања притвора. У том смислу се позвао на праксу Европског суда према којој душевно обољело лице не може бити лишено слободе ако постоје медицински докази којима се утврђује да је душевно стање такво да оправдава обавезну хоспитализацију. Апелант је у вези с тим истакао да у околностима конкретног случаја, осим недостатка чињеница и доказа који се тичу основане сумње, недостају и јасни разлози у погледу посебних услова за притвор, због чега сматра да му је притвор неосновано одређен и према тач. а), б), ц) и д) члана 146 став 1 ЗКП-а. У образложењу ових навода је истакао да није тачна тврдња о постојању објективних околности које указују на опасност од бјекства будући да се по сазнању да се против њега води кривични поступак одмах предао органима гоњења, а чињеница која се тиче тежине оптужби не може бити главни чинилац за оцјену опасности од

бјекства, као што је учињено у побијаним рјешењима. Такође, према апелантовом мишљењу, није тачна ни тврдња која се односи на његов утицај на свједоке и ометање кривичног поступка будући да су у односу на овај услов у рјешењима преписани наводи Тужилаштва из приједлога за одређивање притвора, а то даље значи да се утицај на свједоке претпоставља, а не конкретизује, што је недопустиво. Даље, нема конкретизације ни у односу на посебан услов из тачке ц) члана 146 став 1 ЗКП-а јер су рјешења у том дијелу толико мањкава да се не могу ни испитати, што указује на повреду права на правично суђење на његову штету. Побијана рјешења наиме не конкретизују околности према којима би уопште било могуће да настави извршење започетог кривичног дјела, поготово у атмосфери која је поводом цијелог случаја направљена у медијима и јавности. Осим тога, Тужилаштво у поступку није презентовало доказ на околност његовог права својине на спорној парцели на Маријин Двору, већ је сумња за извршење кривичног дјела доведена у везу са измјеном Регулационог плана за то подручје, што је, према његовом мишљењу, недовољно. И у погледу услова из тачке д) исте законске одредбе, само су репродуковани наводи из приједлога за одређивање притвора који су неприхватљиви и у супротности са основним постулатима људских права.

24. Стога је предложио да Уставни суд донесе привремену мјеру којом би укинуо оспорена рјешења Кантоналног суда којима му је одређен притвор до доношења коначне одлуке Уставног суда о његовој апелацији, односно да усвоји његову апелацију и утврди повреде права из члана II/3е) и д) Устава Босне и Херцеговине, односно члана 6 ст. 1 и 3 и члана 5 Европске конвенције.

25. Апелант је поднеском од 21. децембра 2016. године обавијестио Уставни суд да му је рјешењем Кантоналног суда од 13. децембра 2016. године продужен притвор за још два мјесеца који, према наведеном рјешењу, може трајати до 13. фебруара 2017. године, против којег је уложио жалбу Врховном суду о којој није одлучено. Наведено рјешење, жалба против рјешења о продужењу притвора и налаз судских вјештака медицинске струке од 9. децембра 2015. године достављени су Уставном суду у прилог оправданости захтјева за доношење привремене мјере и тврдњи о кршењу апелантових људских права.


26. Кантонални суд сматра да по својој аргументацији апелација, прије свега, представља углавном преписани текст жалбе коју је изјавио апелантов бранилац. Како је Кантонални суд на такве жалбене приговоре детаљно одговорио у свом рјешењу које је апелацијом оспорено, оцијењено је да у одговору на апелацију нема потребе понављати исте разлоге при којима у цјелини остаје. Слиједом наведеног, предложено је да се апелација одбије као неоснована јер оспореним рјешењима, према оцјени Кантоналног суда, нису повријеђена апелантова права из чл. 5 и 6 Европске конвенције, односно права из члана II/3д) и е) Устава Босне и Херцеговине.

27. Кантонално тужилаштво сматра да је вијеће Кантоналног суда у оспореном рјешењу дало детаљно образложење како у погледу основане сумње као општег услова за одређивање мјере притвора тако и у погледу постојања посебних услова за притвор. Поводом навода апелације којима је указано на апелантову душевну болест због које је кривични поступак у другом предмету који се води пред Кантоналним судом прекинут, Кантонално тужилаштво је навело да се постојање урачунљивости,


односно битно смањене урачунљивости починиоца кривич-ног дјела утврђује и цијени посебно у сваком конкретном случају. Стога би апелант морао да буде подвргнут новом вјештачењу свог здравственог стања како би се утврдило да ли је у вријеме почињења кривичног дјела, које му се у овом поступку ставља на терет, поступао у стању урачунљивости или битно смањене урачунљивости, те да ли је способан пратити кривични поступак, што ће бити утврђено током конкретне истраге. Слиједом наведеног, предложено је да се апелација, као и приједлог за одређивање привремене мјере одбију. V. Релевантни прописи

28. Кривични закон Федерације Босне и Херцего-вине ("Службене новине ФБиХ" бр. 36/03, 37/03, 21/04, 69/04, 18/05, 42/10, 42/11, 59/14, 76/14 и 46/16) у релевантном дијелу гласи:

Члан 342. Организовани криминал

(…) (3) Ко организује или било како руководи групом за

организовани криминал која заједничким дјеловањем почини или покуша кривично дјело прописано законом у Федерацији, ако за поједино кривично дјело није прописана посебна казна,

казниће се казном затвора од најмање десет година или дуготрајним затвором

(…) Члан 383.

Злоупотреба положаја или овлаштења (1) Службено или одговорно лице у Федерацији које

искориштавањем свог службеног положаја или овлаштења, прекорачивши границе свог службеног овлаштења или не извршивши своје службене дужности, прибави себи или другом какву корист, другоме нанесе какву штету или теже повриједи права другог,

казниће се казном затвора од шест мјесеци до пет година.

(…) (3) Ако је кривичним дјелом из става 1. овог члана

прибављена имовинска корист која прелази 50.000 КМ, починилац ће се казнити казном затвора најмање три

године 29. Закон о кривичном поступку Федерације Босне и

Херцеговине ("Службене новине ФБиХ" бр. 35/03, 37/03, 56/03, 78/04, 28/05, 55/06, 27/07, 53/07, 9/09, 12/10, 8/13 и 59/14) у релевантном дијелу гласи:

Члан 6. Права осумњиченог, односно оптуженог

(1) Осумњичени већ на првом испитивању мора бити обавијештен о дјелу за које се терети и о основама сумње против њега и да његов исказ може бити коришћен као доказ у даљем току поступка.

(2) Осумњиченом односно оптуженом се мора омогућити да се изјасни о свим чињеницама и доказима који га терете и да изнесе све чињенице и доказе који му иду у корист.

(…) Члан 11.

Законитост доказа (1) Забрањено је од осумњиченог, оптуженог или било

којег другог лица које учествује у поступку изнуђивати признање или какву другу изјаву.

(2) Суд не може засновати своју одлуку на доказима прибављеним повредама људских права и слобода прописаних уставом и међународним уговорима које је Босна

и Херцеговина ратификовала, нити на доказима који су прибављени битним повредама овог закона.

(3) Суд не може заснивати своју одлуку на доказима који су добијени на основу доказа из става 2. овог члана.

Члан 15. Једнакост у поступању

(1) Суд је дужан странке и браниоце третирати на једнак начин и свакој страни пружити једнаке могућности у погледу приступа доказима и њиховом извођењу на главној расправи.

(2) Суд, тужилац и други органи који учествују у поступку дужни су с једнаком пажњом да испитују и утврђују како чињенице које терете осумњиченог односно оптуженог, тако и оне које им иду у корист.

Члан 16. Слободна оцјена доказа

Право суда, тужиоца и других органа који учествују у кривичном поступку да оцјењују постојање или непостојање чињеница није везано ни ограничено посебним формалним доказним правилима.

Члан 61. Право браниоца да прегледа списе и документацију (1) У току истраге, бранилац има право да разматра

списе и разгледа прибављене предмете који иду у корист осумњиченом. Ово право се браниоцу може ускратити ако је ријеч о списима и предметима чије би откривање могло довести у опасност циљ истраге.

(2) Изузетно од става 1. овог члана, тужилац ће истовремено са приједлогом за одређивање притвора судији за претходни поступак, односно судији за претходно саслушање доставити и доказе битне за процјену законитости притвора и ради обавјештавања браниоца.

(...) Члан 130.

Врсте посебних истражних радњи и услови за њихову примјену

(1) Против лица за које постоје основи сумње да је само или с другим лицем учествовало или учествује у почињењу кривичног дјела из члана 131. овог закона могу се одредити посебне истражне радње ако се на други начин не могу прибавити докази или би њихово прибављање било повезано с несразмјерним тешкоћама.

(2) Истражне радње из става 1. овог члана су: а) контрола и техничко снимање телекомуникација, (...) ц) контрола и техничко снимање просторија, д) тајно праћење и техничко снимање лица,

транспортних средстава и предмета који стоје у вези с њима,

(...) (3) Истражне радње из става 2. тачке а) овог члана

могу се одредити и према лицу за које постоје основи сумње да починиоцу, односно од починиоца кривичног дјела из члана 131. овог закона преноси информације у вези са кривичним дјелом, односно да починилац користи његово средство телекомуникације.

(...) Члан 132.

Надлежност за одређивање и трајање истражних радњи (1) Истражне радње из члана 130. став 2. овог закона

одређује наредбом судија за претходни поступак, на образложени приједлог тужиоца који садржи: податке о лицу против којег се радња предузима, основе сумње из члана 130. ст. 1. или 3. овог закона, разлоге за њено предузимање и остале битне околности које захтијевају


предузимање радњи, навођење радње која се захтијева и начин њеног извођења, обим и трајање радње. Наредба садржи исте податке као и приједлог тужиоца, те утврђивање трајања наређене радње.

(...) Члан 135.

Поступање без судске наредбе или ван њезиног оквира Ако су радње из члана 130. овог закона предузете без

наредбе судије за претходни поступак или у супротности с њом, суд на прибављеним подацима или доказима не може заснивати своју одлуку.

Члан 140. Забрана напуштања боравишта и забрана путовања (1) Ако постоје околности које указују да би

осумњичени или оптужени могао побјећи, сакрити се, отићи у непознато мјесто или у иностранство, суд може, образложеним рјешењем, забранити осумњиченом или оптуженом да напусти боравиште.

(2) У околностима из става 1. овог члана суд може, било као додатну мјеру уз забрану напуштања боравишта било као засебну мјеру, наредити привремено одузимање путних исправа уз забрану издавања нових путних исправа, као и забрану коришћења личне карте за прелазак државне границе Босне и Херцеговине (забрана путовања).

Члан 140а. Остале мјере забране

(1) Када околности случаја на то указују суд може изрећи једну или више сљедећих мјера забране:

а) забрану предузимања одређених пословних активности или службених дужности,

б) забрану посјећивања одређених мјеста или подручја, ц) забрану састајања са одређеним лицима, д) наредбу да се повремено јавља одређеном државном

тијелу, и е) привремено одузимање возачке дозволе. (2) Мјере забране из става 1. овог члана могу бити

изречене уз забрану напуштања боравишта као и уз забрану путовања из члана 140. овог закона, или као засебне мјере.

Члан 146. Разлози за притвор

(1) Ако постоји основана сумња да је одређено лице починило кривично дјело, притвор му се може одредити:

а) ако се крије или ако постоје друге околности које указују на опасност од бјекства,

б) ако постоји основан страх да ће уништити, сакрити, измијенити или фалсификовати доказе или трагове важне за кривични поступак или ако нарочите околности указују да ће ометати кривични поступак утицајем на свједоке, саучеснике или прикриваче,

ц) ако нарочите околности оправдавају страх да ће поновити кривично дјело или да ће довршити покушано кривично дјело или да ће учинити кривично дјело којим пријети, а за та кривична дјела може се изрећи казна затвора од најмање од три године или тежа казна,

д) у ванредним околностима, ако се ради о кривичном дјелу за које се може изрећи казна затвора десет година или тежа казна, а које је посебно тешко с обзиром на начин извршења или посљедице кривичног дјела, ако би пуштањем на слободу резултовало стварном пријетњом нарушавања јавног реда.

(2) У случају из става 1. тачке б) овог члана, притвор ће се укинути чим се осигурају докази због којих је притвор одређен.


30. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцего-вине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

31. У складу са чланом 18 став (1) Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њом побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

Допустивост у односу на члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члан 6 ст. 1 и 3 Европске конвенције

32. Уставни суд примјећује да се апелацијом указује на повреду права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 ст. 1 и 3 Европске конвенције због недостатака доказа о одлучним чињеницама у погледу постојања основане сумње и погрешне оцјене доказа при извођењу закључка о постојању основане сумње као општег услова за одређивање притвора, као и приликом извођења закључака у погледу постојања посебних притворских разлога.

33. У вези са овим наводима, Уставни суд подсјећа на то да је у својој пракси већ усвојио јасно становиште да се на питање да ли апелант има или да ли ће имати правично суђење пред редовним судовима не може одговорити док је поступак у току. Према пракси Уставног суда и Европског суда, питање да ли је поштован принцип правичног суђења треба сагледати на основу поступка у цјелини. С обзиром на сложеност кривичног поступка, евентуални процесни пропусти и недостаци који се појаве у једној фази поступка могу да буду исправљени у некој од наредних фаза истог тог поступка. Слиједом тога није могуће, у принципу, утврдити да ли је кривични поступак био правичан док се поступак правоснажно не оконча (види, Европски суд, Barbera, Meeseque и Jabardo против Шпаније, пресуда од 6. децембра 1988. године, Серија А, број 146, став 68 и Уставни суд, Одлука број У 63/01 од 27. маја 2003. године, тачка 18, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 38/03).

34. У конкретном случају кривични поступак против апеланта није окончан, већ су у тренутку подношења апелације донесена само процесна рјешења којима је апеланту одређен притвор. У вези с тим, Уставни суд примјећује да оспорена рјешења не представљају утврђење основаности кривичне оптужбе против апеланта у смислу члана 6 Европске конвенције (види, mutatis mutandis, Уставни суд, Одлука број АП 3271/13 од 23. децембра 2013. године, доступна на www.ustavnisud.ba, тачка 26). Уставни суд, такође, примјећује да апелант у апелацији покреће питање урачунљивости, односно свог душевног стања тврдњама да је у другом кривичном поступку који се води код истог суда на околност његовог здравственог стања спроведено медицинско вјештачење и да је на бази комплетне медицинске документације утврђено да болује од трајне душевне болести која има хроничан ток с тенденцијом погоршања. Ту чињеницу која је, према његовом мишљењу, одлучна јер искључује његову кривичну одговорност суд је требао имати у виду и приликом одређивања притвора јер душевно обољело лице не може бити лишено слободе ако постоје медицински докази којима се утврђује да је душевно стање такво да оправдава обавезну хоспитализацију. Иако из садржаја апелације произлази да апелант ове наводе доводи у везу с правом на личну слободу и безбједност из члана 5


Европске конвенције (о чему ће Уставни суд у наставку дати детаљно становиште) Уставни суд напомиње да се у конкретном случају неће бавити овим питањем јер је то питање које ће да размотри редовни суд у даљњем току поступка будући да се оно, по својој суштини, тиче меритума, односно утврђивања кривичне "оптужбе", па је оно у овој фази поступка за Уставни суд преурањено.

35. Сагласно наведеном, имајући у виду одредбе члана 18 став (3) тачка л) Правила Уставног суда, Уставни суд закључује да је апелација у односу на право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције преурањена.

Допустивост у односу на право из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције

36. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Рјешење Кантоналног суда број 09 0 К 026508 16 Кв 3 од 23. новембра 2016. године против којег нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, оспорено рјешење апелант је примио 24. новембра 2016. године, а апелација је поднесена 28. новембра 2016. године, дакле у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став (1) Правила Уставног суда. Коначно, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. (3) и (4) Правила Уставног суда јер не постоји неки формални разлог због којег апелација није допустива, нити је очигледно (prima facie) неоснована.


VII. Меритум

38. Апелант сматра да му је оспореним рјешењима повријеђено право из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 Европске конвенције.

Право на личну слободу и безбједност



д) Право на личну слободу и безбједност; Члан 5 Европске конвенције у релевантном дијелу

гласи: 1. Свако има право на слободу и безбједност личности.

Нико не може бити лишен слободе осим у сљедећим случајевима и у складу са поступком прописаним законом:

(…) ц. у случају законитог хапшења или притварања лица у

сврху његовог довођења пред надлежну закониту власт због разумне сумње да је починило кривично дјело, или када се то разумно сматра потребним како би се спријечило почињење кривичног дјела или бјекство након почињења кривичног дјела.

(…) 3. Свако ко је ухапшен или притворен у складу с

одредбама из става 1 тачка ц) овог члана изводи се без одлагања пред судију или друго службено лице овлашћено законом да врши судску власт, те има право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења. Пуштање на слободу може бити условљено јемствима да ће се лице појавити на суђењу.

а) Наводи о кршењу права из члана 5 став 1 тачка ц) Европске конвенције - постојање основане сумње

40. У конкретном случају из оспорених рјешења произлази да је апеланту одређена мјера притвора због постојања основане сумње да је починио кривично дјело организовани криминал у вези с кривичним дјелом злоупотреба положаја, због чега апелантово лишавање слободе потпада под члан 5 став 1 тачка ц) Европске конвенције.

41. Апелант суштински указује да су у оспореним рјешењима изостали разлози и образложења на којима су редовни судови засновали закључак о постојању основане сумње, те да су редовни судови потпуно занемарили и нису цијенили његове приговоре које је истицао пред првостепеним судом, као и у жалби на првостепено рјешење, чиме су повриједили принцип једнакости оружја, као и да су оспорена рјешења заснована на незаконитим доказима, а о чему је Кантонални суд, како наводи, заузео погрешно и незаконито становиште.

42. Уставни суд подсјећа да је Европски суд у својој пракси заузео становиште, на које је и апелант у апелацији указао, да постојање основане сумње на којој се заснива лишавање слободе чини суштински дио гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non за одређивање или продужење притвора. Надаље, основана сумња да је почињено кривично дјело захтијева постојање неких чињеница или информација које би увјериле објективног посматрача да је могуће да је лице које је у питању починило кривично дјело (види, Европски суд, Fox, Campbell и Hartley против Уједињеног Краљевства, пресуда од 30. августа 1990. године, Серија А, број 182, став 32; O'Hara против Уједињеног Краљевства, пресуда од 16. октобра 2001. године, Извјештаји пресуда и одлука 2001-X, став 34; и Stepuleac против Молдавије, пресуда од 6. новембра 2007. године, апликација број 8207/06, тачка 68). При томе, Уставни суд указује на то да у тренутку одређивања притвора не мора да буде са сигурношћу утврђено да је кривично дјело заиста и почињено, те не мора да буде утврђена његова природа. Коначно, сходно члану 5 став 1 Европске конвенције, законитост притвора оцјењује се на основу домаћег закона, односно мора да има правни основ у домаћем закону, с тим да лишавање слободе мора да буде у складу са сврхом члана 5 Европске конвенције, тј. лице које је у питању мора да буде заштићено од произвољности (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 5842/10 од 20. априла 2011. године, доступна на интернет-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba).

43. Апелант, наиме, сматра да Кантонални суд, одлу-чујући у двије инстанце, није успоставио везу између криви-чних дјела која су му стављена на терет и доказа које је пре-зентовало Тужилаштво јер из законске одредбе кривич-ног дјела организованог криминала у вези са злоупотребом положаја или овлашћења произлази на који начин се та дјела могу извршити, а у побијаним рјешењима управо недостаје јасно утврђење одлучних чињеница. Осим тога, сматра да документација, односно докази које је Тужилаштво презен-товало Кантоналном суду уз приједлог за одређивање при-твора и на којима је Кантонални суд засновао свој закључак не представљају чињенице из којих би објективни посматрач могао закључити да је управо он починилац кривичних дјела за која се сумњичи, већ је такав закључак суда произвољан и неоснован, односно не задовољава ниво "основане сумње" у фази одлучивања о апелантовом притвору.

44. Имајући у виду напријед истакнуте апелационе наводе, Уставни суд примјећује да је Кантонални суд, одлучујући у двије инстанце, закључак у погледу постојања


основане сумње да је апелант починио кривично дјело организовани криминал у вези с кривичним дјелом злоупотреба положаја или овлашћења засновао на доказима које је прикупило и суду предочило Тужилаштво. С тим у вези, другостепено вијеће Кантоналног суда је након извршеног увида у спис оцијенило да је судија за претходни поступак навео јасне и конкретне закључке о постојању основане сумње за наведена кривична дјела која су апеланту стављена на терет тако што је најприје образложено да Тужилаштво води истрагу против апелантовог брата А. Д., који је такође осумњичен у истом предмету као организатор, и других лица (осумњичених), међу којима је и апелант као припадник организоване групе, и то за више кривичних дјела: организовани криминал, злоупотреба положаја или овлашћења, повреда закона судије, превара, прање новца и помоћ учиниоцу послије учињеног кривичног дјела. Затим је указано на јасно образложење из првостепеног рјешења судије за претходни поступак према којем основана сумња произлази из доказа према којима су осумњичени А. Д. као организатор групе, заједно са осталим осумњиченим, међу којима је и апелант, за које су постепено отваране истраге, основано сумњиви да су починили наведена кривична дјела и да је циљ групе коју је основао осумњичени А. Д., чији је апелант припадник, био измјена Регулационог плана да се удовољи потребама "инвеститора" у смислу изградње објекта који је у апелантовој сусвојини. Наведена чињеница утврђена је спроведеним истражним радњама надзора и техничког снимања телекомуникација, контроле и техничког снимања просторија. Осим тога, јасно је наглашено да се у фази истраге цијени искључиво постојање основане сумње да је кривично дјело почињено, а не апсолутна доказаност свих одлучних чињеница везаних за кривично дјело и починиоца, те је правилним оцијењен закључак судије за претходни поступак који се у образложењу рјешења није упуштао у оцјену доказа, већ је извео закључак о постојању одређеног степена вјероватноће да су осумњичени, дакле и апелант, починили наведена кривична дјела. Из напријед наведеног је закључено да на страни апеланта постоји основана сумња као општи притворски разлог прописан у одредби члана 146 став 1 ЗКП-а.

45. Стога, код чињенице да у тренутку лишавања слободе не мора са сигурношћу да буде утврђена природа кривичног дјела, закључак редовних судова да постоји основана сумња да је апелант починио кривично дјело организовани криминал у вези с кривичним дјелом злоу-потреба службеног положаја не оставља утисак произвољности.

б) Посебни притворски разлози из члана 146 став 1 тач. а), б) и ц) ЗКП-а

46. Апелант сматра да приликом одређивања притвора нису постојали ни посебни притворски разлози који су прописани у члану 146 став 1 тач. а), б), ц) и д) ЗКП-а.

47. У вези са апелантовим наводом којим је указао на погрешан закључак Кантоналног суда о испуњењу услова за одређивање притвора из члана 146 став 1 тачка а) ЗКП-а, Уставни суд подсјећа да према пракси Европског суда опасност да ће се апликант "сакрити ради избјегавања кривичног гоњења" не може се оцијенити само на основу тежине казне која је запријећена. Таква опасност се мора процијенити у односу на бројне друге релевантне факторе који могу да потврде постојање такве опасности или покажу да је таква опасност тако мала да не може оправдати притвор у фази истраге. Осим тога, таква опасност се мора процјењивати и у свјетлу фактора који се тичу карактера осумњиченог, његовог морала, дома, занимања, имовине,

породичних веза и свих других конкретних веза у земљи у којој се против њега води кривични поступак (види, Европски суд, Panchenko против Русије, пресуда од 8. фебруара 2005. године, апликација број 45100/98, тачка 106 и Becciev против Молдавије, пресуда од 4. октобра 2005. године, апликација број 9190/03, тачка 58).

48. У конкретном случају, из образложења оспорених рјешења произлази да су редовни судови закључак о постојању објективних околности које указују на опасност од бјекства засновали на сљедећем: да је апелант намјеру за бјекство већ исказао чињеницом да је прије предаје органима кривичног гоњења већ био у бјекству, да је за њим била расписана потрага због сумње за кривична дјела која су му стављена на терет и предложен притвор из наведеног притворског основа. У погледу фактора који нису у вези с тежином запријећене казне, Кантонални суд је цијенио сљедеће: да је апелант приликом изрицања мјере притвора суочен с тежином кривичних дјела и висином запријећене казне, као и садржајем доказа из којих у односу на њега произлази основана сумња, што указује да би га те чињенице додатно мотивисале на бјекство. Према оцјени суда, како је образложено, у околностима конкретног случаја постоји оправдана бојазан и сумња да би апелант, пуштањем на слободу, могао поново побјећи и напустити БиХ и тиме онемогућити вођење кривичног поступка против њега, при чему околност да се након консултација са својим браниоцем предао органима гоњења није од утицаја за предњи закључак суда. Стога, закључак редовних судова да код апеланта постоји мотив за бјекство, који је исказао прије предаје органима гоњења, због чега је у конкретном случају била расписана и потјерница уз приједлог за одређивање притвора из овог основа, не оставља утисак произвољности, како апелант тврди.

49. Што се тиче апелантове тврдње да је у околностима конкретног случаја погрешан закључак који се тиче посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка б) ЗКП-а, Уставни суд уочава да су редовни судови закључак о постојању нарочитих околности које указују да би апелант, пуштањем на слободу, ометао кривични поступак утицајем на свједоке, саучеснике или прикриваче, засновали на околностима из којих произлази основана сумња да је апелант припадник групе за организовани криминал, да се истрага налази у почетној фази, да Тужилаштво интензивно предузима радње прикупљања доказа, да је осумњичени А. Д. као организатор ове организоване групе већ исказао спремност за прикривање доказа, да је апелант са осумњиченим А. Д. у најближем родбинском сродству (браћа) и да су један другом од великог повјерења, из чега је произашао закључак који указује на висок степен колузионе опасности на страни апеланта. Стога, закључак редовних судова да код апеланта постоји мотив да утиче на друге осумњичене, те да прикрије доказе, према оцјени Уставног суда, не оставља утисак произвољности, како апелант тврди.

50. У погледу апелационих навода којима је указано на погрешан закључак из оспорених рјешења у погледу посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП-а, Уставни суд подсјећа да према становишту Европског суда, у погледу питања постојања опасности да кажњиво дјело буде поновљено, разумно је очекивати да суд узме у обзир озбиљност посљедица криминалног дјела. У том смислу, Европски суд сматра прихватљивим давање значаја околностима као што су предузимање недозвољених активности у дужем временском периоду, велика штета проузрокована жртвама и склоност ка вршењу кривичних дјела (види, Европски суд, Matznetter против Аустрије, пресуда од 10. новембра 1969. године, став 9).


51. Уставни суд запажа да из образложења оспорених рјешења произлази да је испуњен објективни услов за одређивање мјере притвора по овом основу с обзиром да је за кривична дјела за која се апелант сумњичи прописана казна затвора у трајању од три или више година, односно десет година. У прилог нарочитим околностима које оправдавају бојазан од понављања, односно довршења кривичног дјела указано је да су криминалне радње предузимане у дужем временском периоду и континуирано, да су сви осумњичени, међу којима и апелант, исказали висок степен упорности при извршењу инкриминисаних радњи, да се ради о кривичним дјелима која су по својој природи таква да су захтијевала висок степен планирања, предузимања припремних радњи, извиђања и проналажења непокретности и земљишта на којима би се могло незаконито стицати право својине. Надаље, из образложења оспорених рјешења произлази да је цијењена нарочита упорност апеланта и осталих осумњичених при извршењу инкриминисаних радњи, а у прилог таквом закључку указано је на пресретнути телефонски разговор између апеланта и његовог брата, осумњиченог А. Д, што даље упућује на бојазан да би апелант, у случају пуштања на слободу, предузео радње у циљу довршења кривичних дјела за која се може изрећи казна затвора од три године или тежа казна. Сходно наведеном, Уставни суд сматра да су у овој фази поступка постојали релевантни и довољни разлози за закључак да је испуњен и услов из члана 146 став 1 тачка ц) ЗКП-а.

52. Слиједом наведеног, Уставни суд сматра да су апелантове тврдње о повреди права из члана 5 став 3 Европске конвенције у односу на постојање општег и посебних услова за одређивање притвора из члана 146 став 1 тач. од а) до ц) ЗКП-а неосноване будући да нема ништа што би указало да приликом лишавања слободе апеланта из ових притворских разлога нису поштовани процедурални захтјеви процесног права, тј. релевантних одредби ЗКПФБиХ.

ц) Посебан притворски разлог из члана 146 став 1 тач. д) ЗКП-а

53. С друге стране, у вези с приговорима који се тичу законског основа за одређивање мјере притвора из тачке д) члана 146 став 1 ЗКП-а Уставни суд напомиње да се цити-рани основ може примијенити у ванредним околностима ако се ради о кривичном дјелу за које се може изрећи казна затвора од десет година или тежа казна, а које је посебно тешко с обзиром на начин извршења или посљедице кривичног дјела, ако би пуштање на слободу резултовало стварном пријетњом нарушавању јавног реда.

54. Апелант сматра да приликом одређивања притвора није постојао ни овај посебан притворски разлог, да редовни судови нису дали релевантно образложење и да нису учинили вјероватним постојање ванредних околности и нарушавање јавног реда које би оправдало притвор.

55. У контексту наведеног, Уставни суд указује да је ризик од нарушавања јавног реда један од најосјетљивијих разлога за процјену да ли је одбијање пуштања притвореника на слободу основано или не. При процјени оправданости мјере притвора Европски суд сматра да се тај основ може узети у обзир само изузетно у "посебним околностима" и када чињенице указују да би пуштање на слободу притвореника заиста нарушило јавни ред. У том правцу Уставни суд подсјећа да само постојање претпоставке и апстрактно навођење да би пуштање на слободу осумњичених могло довести до стварне пријетње нарушавању јавног реда није довољно, већ се морају навести конкретне околности које, као такве, несумњиво указују на

то да ће до тога и доћи (види, Европски суд, одлука од 14. септембра 2009. године у предмету Makarov против Русије, апликација број 15217/07). Уставни суд надаље подсјећа да, према становишту Европског суда, одређена кривична дјела због своје посебне тежине и реакције јавности на њих могу узроковати социјалне немире, те да се тиме може оправдати одређивање притвора, барем неко вријеме. У изузетним околностима тај фактор се стога може узети у обзир у смислу Европске конвенције. То, у сваком случају, важи ако национално законодавство признаје појам нарушавања јавног реда као непосредну посљедицу неког кривичног дјела. Међутим, тај основ се може сматрати релевантним и довољним само под условом да се заснива на чињеницама из којих јасно произлази да би пуштање осумњиченог на слободу заиста нарушило јавни ред. Коначно, притварање ће бити законито само ако је јавни ред и даље стварно угрожен. Продужење притвора не може се користити као претпоставка или будући став у прилог затворској казни (види, Европски суд, Letellier против Француске, пресуда од 26. јуна 1991. године, став 51 и И. А. против Француске, пресуда од 23. септембра 1998. године, став 104). Осим тога, Уставни суд напомиње да Комитет министара Савјета Европе сматра да се овај основ може користити као оправдање за притвор само у случају да постоје суштински докази о реакцији на тешко кривично дјело попут убиства. Једино настанак изузетне ситуације може учинити притвор неопходним (види Препоруку (2006)13 Комитета министара Савјета Европе о задржавању у притвору, условима у притвору и механизмима заштите од злоупотребе (Ц/М Рец 2006)13).

56. У вези с напријед наведеним, Уставни суд подсјећа на сопствену праксу заузету у Одлуци број АП 2930/15 (види, Уставни суд, Одлука број АП 2930/15 од 16. септембра 2015. године, ст. 72 и 73, доступна на интернет-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba) у којој је управо на основу праксе Европског суда утврдио кршење права апеланата на личну слободу и безбједност у контексту постојања посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) ЗКП-а. Уставни суд је у цитираној одлуци, између осталог, истакао да су: "Редовни судови, при одређивању и продужењу притвора апелантима из законског разлога прописаног одредбом члана 146. став 1. тачка д) ЗКП ФБиХ, у смислу ставова Европског суда поступали са апстрактног и формалистичког становишта, при чему су пропустили да наведу конкретне околности које оправдавају закључак тог суда да ће пуштање апеланата на слободу резултовати стварном пријетњом нарушавању јавног реда у смислу одредаба члана 146. став 1. тачка д) ЗКПФБиХ."

57. У конкретном случају, имајући у виду наведене стандарде, Уставни суд напомиње да се наведени основ за одређивање мјере притвора може узети у обзир само изузетно, и то у "ванредним" околностима, при чему се морају навести конкретне околности које несумњиво указују на то да ће до нарушавања јавног реда заиста и доћи. Уставни суд уочава да је Кантонални суд приликом одређивања притвора своје становиште о постојању ванредних околности засновао, између осталог, на сљедећим разлозима: висини прописане казне, начину почињења и посљедицама које би наступиле извршењем кривичних дјела, да се ради о кривичним дјелима којима је причињена значајна имовинска штета приватним лицима и држави чијим су извршењем оштећени за имовину изузетно велике вриједности. При томе је, такође, указано да су поједини осумњичени из истог предмета, као припадници групе за организовани криминал, запосленици институција власти и правосудних органа, чак и државни службеници и носиоци


значајних државних и правосудних функција који, умјесто да буду заштитници државе и њене имовине, те грађана у чијем су интересу дужни дјеловати, своју позицију искористили и подредили личним интересима у циљу незаконитог стицања имовинске користи. Надаље, Кантонални суд је овај основ засновао и на чињеници да се ради о лицима која су због функција које су обављали, свог утицаја и веза познати широј јавности и да је њихово лишавање слободе, дакле и апеланта, привукло велику медијску пажњу и бурне реакције јавности исказане у отвореном неповјерењу према институцијама власти, а нарочито правосуђу, због тешких кривичних дјела за која су осумњичени и својства појединих извршилаца. Те околности, према оцјени Кантоналног суда, нису ни уобичајене нити свакидашње, већ ванредне јер је најшира јавност преко принтаних и електронских медија упозната са инкриминацијама које су апеланту и осталим осумњиченим стављене на терет.

58. Међутим, у вези са овим притворским разлогом Уставни суд указује, имајући у виду стандарде успостављене сопственом и праксом Европског суда, да само постојање претпоставке и апстрактно навођење да би пуштање на слободу осумњичених, дакле и апеланта, могло довести до стварне пријетње нарушавању јавног реда нису довољни, већ се морају навести конкретне околности које, као такве, несумњиво указују на то да ће до тога и доћи (види, Европски суд, одлука од 14. септембра 2009. године у предмету Makarov против Русије, апликација број 15217/07). У конкретном случају, Уставни суд запажа да из образложења оспорених рјешења произлази да је Кантонални суд одређивање притвора из овог притворског основа образлагао статусом осумњичених, извјештавањем медија и интересом јавности, који разлози, сами по себи, не могу водити закључку о неопходности одређивања притвора из овог притворског разлога. Кантонални суд, дакле, нити једним аргументом није указао на постојање стварне пријетње нарушавању јавног реда у смислу наведених становишта Европског суда у смислу јасног и прецизног утврђења које представљају "ванредне околности" и конкретизације стварне пријетње нарушавању јавног реда за случај пуштања апеланта на слободу, будући да такви (конкретни) разлози морају да оправдају мјеру притвора која је оспореним рјешењем одређена.

59. Како су у оспореним рјешењима изостали конкретни докази и јасни разлози да ће заиста и доћи до нарушавања јавног реда уколико апелант буде пуштен из притвора, при чему су редовни судови страх од нарушавања јавног реда засновали на разлозима који су недовољни за примјену овог притворског основа, Уставни суд закључује да је повријеђено апелантово право на законит притвор, загарантовано чланом 5 став 1ц) Европске конвенције у односу на постојање посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ.

У односу на остале наводе

60. Надаље, апелант тврди да су и првостепени и другостепени суд пропустили да се изјасне о приговорима које је истицао и у првостепеном поступку, као и у жалби, те да су оспорена рјешења заснована на незаконитим доказима, као и да му је био ускраћен приступ релевантним документ-има, а што је, према његовом мишљењу, резултовало и повредом принципа једнакости оружја.

61. Уставни суд подсјећа да члан 5 став 3 Европске конвенције захтијева да лице буде лишено слободе у складу са чланом 5 став 1ц) Европске конвенције, тј. да је лишавање "законито" у смислу наведеног члана, а обухвата подједнако и процедуралну и материјалну заштиту таквих лица.

Европски суд је закључио да поштовање члана 5 став 3 Европске конвенције захтијева да судска власт преиспита сва питања у вези с притвором, те да одлуку о притвору донесе позивајући се на објективне критеријуме предвиђене законом. Надаље, поступци морају бити адверсарни и увијек мора бити обезбијеђена једнакост оружја између странка, тј. тужиоца и лица у питању (осумњиченог) (види, Европски суд, Nikolova против Бугарске, став 59; Graužinis против Молдавије, став 31). Ово практично значи да осумњичени мора да има приступ свим документима у предмету који су суштински за оцјену законитости притвора (види, Европски суд, Lamy против Белгије, пресуда од 30. марта 1989, Серија А, број 151, став 29 и Schöps против Њемачке, број 25116/94, став 44, ECHR 2001-I). Осумњичени, такође, треба да има прилику да одговори на аргументе тужиоца (види, Европски суд, Niedbała против Пољске, број 27915/95, став 67 од 4. јула 2000. године). Најзад, с обзиром да сваки период трајања притвора мора да има убједљиво оправдање, одлука судије мора да буде образложена (види, Европски суд, Belchev против Бугарске, број 39270/98, став 82, 8. април 2004. године).

62. У овој одлуци је већ указано да оспорена рјешења садрже довољне разлоге и образложења на којима су редовни судови заснивали закључак о постојању општег, те посебних услова за одређивање мјере притвора апеланту, као и да је овај закључак заснован на објективним критеријумима предвиђеним законом. Осим тога, евидентно је да је предметни поступак у смислу напријед наведених становишта Европског суда био адверсаран будући да је пред судијом за претходни поступак одржано рочиште ради апелантовог изјашњења о приједлогу Тужилаштва за одређивање притвора у присуству апелантовог браниоца, на којем је Тужилаштво детаљно образложило поднесени приједлог, а апелант односно његов бранилац је оспорио приједлог тврдећи да не постоје ни општи ни посебни услови за одређивање притвора, из чега произлази да је апелант био упознат и могао оспоравати доказе битне за оцјену оправданости одређивања притвора. Надаље, Уставни суд није могао да прихвати као основану апелантову тврдњу да су оспорена рјешења заснована на незаконитим доказима, транскриптима пресретнутих разговора, с обзиром да није био обавијештен о спровођењу посебних истражних радњи у складу са чланом 133 ЗКП-а. Уставни суд запажа да из наведене одредбе произлази да обавеза обавјештавања лица против којег је предузета нека од посебних истражних радњи постоји када тужилац одустане од кривичног гоњења, односно ако информације и подаци прибављени спровођењем ових радњи нису потребни за кривични поступак, а у којим случајевима морају бити и уништени. Такође, истом одредбом је одређено и да ова лица могу затражити од суда да преиспита законитост наредбе и начина на који је спроведена мјера. Међутим, у конкретном случају Тужилаштво није одустало од кривичног гоњења, материјал прибављен спровођењем посебних истражних радњи се користи за кривични поступак и није уништен, те у овој фази поступка, према оцјени Уставног суда, принцип једнакости оружја није доведен у питање.

63. У погледу навода којима апелант тврди да су у образложењима оспорених рјешења у потпуности изостали разлози и образложења због чега се иста сврха не би могла остварити изрицањем мјера забране из члана 140 ЗКП-а, заснивајући ову тврдњу, у суштини, на разлозима због којих сматра да су изостали разлози и образложења у погледу закључка о постојању основане сумње, те посебних разлога за одређивање притвора. С обзиром да је у овој одлуци већ закључено да су у образложењима оспорених рјешења дати


релевантни и довољни разлози у прилог закључку о постојању основане сумње, као и разлога за одређивање притвора из члана 146 став 1 тач. а), б) и ц) ЗКП-а, те да је у образложењу оспорених рјешења указано да је свестраном анализом свих наведених околности закључено да постоје објективни разлози који оправдавају одређивање мјере притвора апеланту, да мјерама забране из већ наведених разлога не може бити обезбијеђено несметано одвијање даљњег тока кривичног поступка, Уставни суд није могао да прихвати као основане апелантове наводе у овом дјелу.

64. При томе, имајући у виду претходна разматрања, Уставни суд сматра неоснованим апелантово указивање на праксу Европског суда и Уставног суда у другим предметима будући да се поштовање стандарда права на слободу и безбједност из члана 5 Европске комисије испитује у односу на околности конкретног случаја, а како је напријед наведено Уставни суд, супротно апелационим наводима, у околностима конкретног случаја није нашао елементе који би указивали да је апелант произвољно лишен слободе, односно да нису поштоване гаранције права на слободу и безбједност личности.

65. С обзиром на наведено Уставни суд сматра да су апелантове тврдње о повреди права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и став 3 Европске конвенције (у овом дијелу), такође, неосноване.

66. На крају, Уставни суд, имајући у виду све напријед наведено, констатује да је испитујући оспорена рјешења дјелимично утврдио повреду апелантових права гарантованих чланом II/3д) Устава Босне и Херцеговине и чланом 5 став 3 Европске конвенције у вези са одређивањем притвора из разлога прописаних чланом 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ. У вези с тим, Уставни суд првенствено подсјећа да су оспорена рјешења темпоралног карактера, као и рјешење о продужењу притвора на које је апелант указао у допуни апелације поднеском од 21. децембра 2016. године које није коначно (по жалби пред Врховним судом), и да су "истекла" 14. децембра 2016. године до када је апеланту трајао притвор по оспореним рјешењима. Стога, имајући у виду да је притвор који је апеланту одређен оспореним рјешењима у међувремену истекао, Уставни суд указује, подржавајући праксу у предметима који су са овог аспекта покретали слична питања (види, Уставни суд одлука број АП 2860/14 од 6. новембра 2014. године, тачка 26) да самим тим није било основа за укидање оспорених рјешења у дијелу у којем су она заснована на притворском разлогу из члана 146 став 1 тачка д) ЗКПФБиХ, те сматра да је у таквим околностима сасвим довољно што је овом одлуком указано на пропусте Кантоналног суда приликом одређивања мјере притвора апеланту.


67. Уставни суд закључује да је повријеђено апелантово право на слободу и безбједност личности из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) Европске конвенције у дијелу постојања посебног притворског разлога из члана 146 став 1 тачка д) ЗКП-а јер су у оспореним рјешењима изостали конкретни докази и разлози о постојању стварне и разумне опасности од нарушавања јавног реда који би били релевантни и довољни да оправдају држање апеланта у притвору у периоду од два мјесеца.

68. Насупрот томе, Уставни суд закључује да нема кршења права из члана II/3д) Устава Босне и Херцеговине и члана 5 став 1 тачка ц) и став 3 Европске конвенције када побијане одлуке садрже аргументовано образложење о постојању основане сумње да је апелант починио кривична

дјела за која се сумњичи, те да постоје и посебни разлози прописани чланом 146 став 1 тач. од а) до ц) ЗКП-а за одређивање мјере притвора, при томе понудивши довољне разлоге и образложења због којих даљње вођење кривичног поступка не би могло да буде обезбијеђено одређивањем блаже мјере према апеланту.

69. На основу члана 18 став (3) тачка л) и члана 59 ст. (1), (2) и (3), Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

70. С обзиром на одлуку Уставног суда у овом предмету, није неопходно посебно разматрати апелантов приједлог за доношење привремене мјере.




162 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

sastavu: predsjednik Mirsad Ćeman, potpredsjedinici Маtо Таdić, Zlatko M. Knežević i Margarita Caca-Nikolovska, sudije Valerija Galić, Miodrag Simović, Seada Palavrić i Giovanni Grasso, na sjednici održanoj 19. januara 2017. godine, u predmetu broj U 7/16, rješavajući zahtjev Mladena Bosića, predsjedavajućeg Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, na osnovu člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 19. stav (1) tačka a) i člana 57. stav (2) tačka a) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI Odbacuje se kao nedopušten zahtjev Mladena Bosića,

predsjedavajućeg Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, za ocjenu ustavnosti Odluke o usvajanju Jedinstvenog programa obrade podataka popisa stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine broj 11-43-2-12-601-2/16 od 18. maja 2016. godine i Jedinstvenog programa obrade podataka popisa stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine ("Službeni glasnik BiH" broj 38/16 od 24. maja 2016. godine), zbog nenadležnosti Ustavnog suda Bosne i Hercegovine za odlučivanje.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE

1. Mladen Bosić, predsjedavajući Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: podnosilac zahtjeva), podnio je 29. juna 2016. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu ustavnosti Odluke o usvajanju Jedinstvenog programa obrade podataka popisa stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine broj 11-43-2-12-601-2/16 od 18. maja 2016. godine (u daljnjem tekstu: Odluka) i Jedinstvenog programa obrade podataka popisa stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine (u daljnjem tekstu: Jedinstveni program, "Službeni glasnik BiH" broj 38/16 od 24. maja 2016. godine).

2. Podnosilac zahtjeva je zatražio donošenje privremene mjere kojom bi bila obustavljena primjena Odluke i Jedinstvenog programa, te objava rezultata popisa po istim.


3. Pozivajući se na član I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, podnosilac zahtjeva smatra da su Odluka i Jedinstveni program, kao jednostrani akti direktora Agencije za statistiku BiH (u daljnjem tekstu: Agencija), izašli iz okvira poštovanja principa zakonitosti i ustavnosti jer nisu doneseni u skladu sa Ustavom BiH i Zakonom o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova u BiH 2013. godine (u daljnjem tekstu: Zakon o popisu), Zakonom o statistici BiH (u daljnjem tekstu: Zakon o statistici) i Odlukom o osnivanju Agencije za statistiku BiH (u daljnjem tekstu: Odluka o osnivanju Agencije). On smatra da sve što je zakonom propisano ili zabranjeno djeluje erga omnes, tj. da propise moraju poštovati i primjenjivati i institucije vlasti i pojedinci.

4. Podnosilac zahtjeva tvrdi da Jedinstveni program, objavljen i donesen uz Odluku, nije u skladu sa članom 6. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o popisu kojim je određeno da je konačni rok za objavljivanje svih podataka 1. juli 2016. godine pa da zbog toga nije ispoštovan princip zakonitosti. Nasuprot tome, u Jedinstvenom programu, u tački 3. stoji da će do 1. jula 2016. godine biti objavljen ukupan broj stanovnika na svim nivoima vlasti, a da će preostali podaci biti objavljeni sukcesivno.

5. Podnosilac zahtjeva ističe da Jedinstveni program nije u skladu sa članom 2. tač. a) i b) i članom 7. stav 2. Zakona o popisu. U vezi s tim, ukazuje da se u tački 2.1.3. osporenog Jedinstvenog programa kao jedini i osnovni kriterij za određivanje rezidentnosti stavlja prvih sedam pitanja sa popisnice, dok se potpuno zanemaruje pitanje broj 40 sa popisnice koje je direktno vezano za utvrđivanje rezidenta, a što je u suprotnosti sa citiranim odredbama navedenog zakona koji upućuje na suprotan zaključak.

6. Podnosilac zahtjeva ukazuje da Zakon o popisu decidno isključuje mogućnost promjene podataka, ali da iz sadržaja tačke 2.1.2. i Priloga i Jedinstvenog programa jasno proizlazi da je omogućena promjena u odgovorima, u smislu da su ponuđene dvije varijable u odgovorima.

7. Podnosilac zahtjeva tvrdi da čl. 20. i 28. Zakona o popisu, na koji se pozvao direktor Agencije donoseći osporene akte, ne sadrže ovlaštenje prema kojem su bilo Agencija bilo njen direktor nadležni da jednostrano donose odluku o jedinstvenom programu obrade podataka. Po njegovom mišljenju ovakav zaključak ne slijedi ni kada se uzmu u obzir i ostale odredbe navedenog zakona, a posebno član 21. prema kojem odlučujuću ulogu u organiziranju i provođenju popisa, te obradi podataka, imaju entitetski zavodi za statistiku, iz čega jasno proizlazi da je intencija zakonodavca bila da se poslovi i odluke u vezi sa popisom donose zajednički, a Agenciji za statistiku je, kao krovnoj instituciji, povjerena koordinacija i usmjeravanje rada entitetskih zavoda. Također, podnosilac zahtjeva ukazuje i na član 8. Zakona o statistici u kojem nije propisano da je Agencija za statistiku nadležna za donošenje Jedinstvenog programa.

8. Podnosilac zahtjeva tvrdi i da sve odluke koje donosi Agencija za statistiku moraju biti donesene konsenzusom i da su samo takve odluke zakonite. U prilog ovoj tvrdnji, podnosilac zahtjeva je ukazao na član 4. Odluke o osnivanju Agencije za statistiku u kojem je propisano da se sve odluke donose konsenzusom. U vezi s tim je ukazano i da konsenzus nije postojao ni unutar Poslovodnog odbora Agencije za statistiku, kako to nalaže navedena odluka, s obzirom da je gospodin Milan Popić, kao jedan od zamjenika direktora Agencije za statistiku, glasao protiv donošenja Odluke i Jedinstvenog programa.

9. Podnosilac zahtjeva smatra da pitanje postojanja konsenzusa predstavlja ustavnu kategoriju u vezi sa ravnopravnošću entiteta i građana entiteta i njihovog učešća u donošenju odluka, a zbog čega je preglasavanje nezakonito i neustavno. Upravo zbog toga, kako ukazuje, i po Zakonu o popisu i po Zakonu o statistici, pokretačku i odlučujuću ulogu imaju entitetski zavodi za statistiku koji i de facto i de iure

provode cjelokupan postupak popisa, obrade i objavljivanja podataka na svojim teritorijama. S obzirom da smatra da na principu konsenzusa počiva cjelokupni pravni poredak BiH i da je ovaj princip ustavna kategorija, po njegom mišljenju, donošenjem Odluke i Jedinstvenog programa on je prekršen.

10. Nadalje, s obzirom da nije uvažen stav Republičkog zavoda, po njegovom mišljenju, narušen je princip ravnopravnosti građana iz RS koji preko svojih predstavnika u svim zajedničkim tijelima i organima u BiH izražavaju svoju volju. Slijedom navedenog smatra i da je povrijeđeno načelo nediskriminacije iz člana II/4. Ustava BiH. U prilog ovom stavu podnosilac zahtjeva je istakao da građani entiteta artikuliraju i izražavaju svoje stavove putem svojih izabranih predstavnika, u konkretnom slučaju Republičkog zavoda, a čiji stav je potpuno ignoriran i ostavljen po strani.

11. Podnosilac zahtjeva tvrdi da je donošenjem osporene Odluke i Jedinstvenog programa dovedena u pitanje vladavina prava i pravna sigurnost. On smatra da vladavina prava prije svega znači da postoji javno objavljen zakon u kojem nema diskriminacije. U situaciji kada sudovi i drugi organi i institucije posredstvom kojih se osigurava sprovođenje zakona i zaštita principa pravne sigurnosti i vladavine prava arbitrarno primjenjuju zakon, ne poštujući materijalno pravo, kao u konkretnom slučaju, onda je nesporno da je narušen princip pravne sigurnosti.

12. Podnosilac zahtjeva smatra i da Odluka po svojoj pravnoj prirodi predstavlja upravni akt, ali da ni formalno ni sadržajno nema zakonske elemente koje svaki akt treba imati. U vezi s tim, ukazuje na nedostatak obrazloženja koje je, u konkretnom slučaju, bilo imperativne prirode jer su stavovi u vezi sa Jedinstvenim programom bili neusaglašeni. Stoga je donosilac akta, po njegovom mišljenju, odlučujući o pravima svih građana BiH, povrijedio pravo na pravičan postupak, odnosno na objektivan i nepristrasan postupak pred organima vlasti u kojem se odlučuje o pravima i obavezama građana.

13. U zahtjevu za donošenje privremene mjere podnosilac zahtjeva je zatražio da se Odluka i Jedinstveni program "suspenduju" i zabrani objavljivanje rezultata popisa do donošenja odluke o meritumu zahtjeva. Podnosilac zahtjeva se pozvao na navode iz zahtjeva u vezi sa neusaglašenošću Odluke i Jedinstvenog programa sa Ustavom i relevantnim zakonima, navode o povredi principa pravne sigurnosti, vladavine prava i načela konsenzusa, te na pravo svih građana BiH da se objave tačni rezultati popisa koji, kako navodi, određuju daljnji tok političkog i ekonomskog razvoja države BiH i svih njenih građana.

Relevantno pravo

14. Ustav Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Član I/2. Bosna i Hercegovina je demokratska država koja

funkcioniše u skladu sa zakonom i na osnovu slobodnih i demokratskih izbora.

Član I/3. Bosna i Hercegovina se sastoji od dva entiteta: Federacije

Bosne i Hercegovine i Republike Srpske (u daljem tekstu "entiteti").

Član II/4. Uživanje prava i sloboda, predviđenih u ovom članu ili u

međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovog Ustava, osigurano je svim licima u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojem osnovu kao što je pol, rasa, boja, jezik, vjera, političko i drugo mišljenje, nacionalno ili socijalno porijeklo, povezanost sa nacionalnom manjinom, imovina, rođenje ili drugi status.


15. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredaba člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 19. tačka a) Pravila Ustavnog suda.

Član VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Ustavni sud je jedini nadležan da odlučuje o bilo kojem

sporu koji se javlja po ovom Ustavu između dva entiteta, ili između Bosne i Hercegovine i jednog ili oba entiteta, te između institucija Bosne i Hercegovine, uključujući ali ne ograničavajući se na to:

- Da li je odluka entiteta da uspostavi poseban paralelan odnos sa susjednom državom u skladu sa ovim Ustavom, uključujući i odredbe koje se odnose na suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine.

- Da li je bilo koja odredba ustava ili zakona jednog entiteta u skladu sa ovim Ustavom.

Sporove može pokrenuti član Predsjedništva, predsjedavajući Vijeća ministara, predsjedavajući, ili njegov zamjenik, bilo kojeg doma Parlamentarne skupštine; jedna četvrtina članova/delegata bilo kojeg doma Parlamentarne skupštine, ili jedna četvrtina članova bilo kojeg doma zakonodavnog organa jednog entiteta.

16. Član 19. tačka a) Pravila Ustavnog suda glasi: Zahtjev nije dopustiv ako postoji koji od sljedećih

slučajeva: a) Ustavni sud nije nadležan za odlučivanje; (…) 17. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je predsjedavajući

Predstavničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, što znači da je zahtjev podnio ovlašteni subjekt u smislu člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine.

18. Podnosilac zahtjeva tvrdi da su prekršeni čl. I/2, I/3. i II/4. Ustava BiH. Argumentacija podnosioca zahtjeva, u suštini, zasniva se na tvrdnjama da su osporeni akti u suprotnosti sa Zakonom o popisu, odnosno Zakonom o statistici, te da, shodno navedenim zakonima, ni direktor Agencije, odnosno Agencija nisu imali ovlaštenje za njihovo donošenje. Podnosilac zahtjeva smatra da su tako prekršeni principi vladavine prava i pravna sigurnost, princip odlučivanja konsenzusom, zabrana diskriminacije, te ljudska prava svih građana BiH.

19. Nadalje, Ustavni sud zapaža da su predmetnim zahtjevom osporeni akti niže pravne snage od zakona, koje je donio direktor Agencije za statistiku, koja je ustanovljena i koja funkcionira kao samostalna upravna organizacija, odnosno predstavlja tijelo izvršne vlasti.

20. U pogledu osporenih akata, Ustavni sud ukazuje na to da je u svojoj dosadašnjoj praksi, u situacijama kada je pokretano pitanje usaglašenosti nekog općeg akta koji nije izričito naveden u odredbi člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine, u svakom pojedinačnom predmetu ocjenjivao okolnosti konkretnog slučaja u odnosu na nadležnost koja mu je dodijeljena na osnovu navedenog člana, te, shodno tome, i izražavao stav da li će konkretni zahtjev za ispitivanje tih akata ocijeniti dopustivim. Pri tome, Ustavni sud naglašava da može dati vlastitu pravnu kvalifikaciju činjenica, te da ga ne obavezuje kvalifikacija koju daju strane u predmetu (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 6/06 od 29. marta 2006. godine, tačka 21, "Službeni glasnik BiH" broj 40/08), kao i da je konačni autoritet u pogledu tumačenja i primjene Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 9/09 od 26. novembra 2010. godine, stav 70, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 48/11).

21. Ustavni sud podsjeća da je u predmetu broj U 28/14 predmet ocjene ustavnosti bila odredba podzakonskog akta, Pravilnika o izmjenama i dopunama Pravilnika o kriterijima, postupku i načinu raspodjele stranih dozvola za prijevoz tereta domaćim prijevoznicima, koji je donio ministar komunikacija i

prometa. S obzirom da se zahtjev za ocjenu ustavnosti odnosio na pitanja koja proizlaze iz Ustava BiH i međunarodnih sporazuma kojima se garantira zaštita ljudskih prava, te ostvarivanja ustavnih principa, kao što je princip tržišne privrede, pravo na imovinu i pravo na zabranu diskriminacije, Ustavni sud je zaključio da je nadležan da vrši kontrolu ustavnosti konkretnog podzakonskog akta (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 28/14 od 26. novembra 2015. godine, tačka 15, dostupna na www.ustavnisud.ba).

22. Ustavni sud podsjeća da je u predmetu broj U 28/13 Ustavni sud odbacio kao nedopušten zahtjev trideset šest poslanika Narodne skupštine Republike Srpske za ocjenu ustavnosti osporenih odredаbа Ustava Županije Posavske, zatim osporenih odredаbа statuta i odluka o grbu i zastavi navedenih općinskih vijeća u Federaciji BiH zbog nenadležnosti Ustavnog suda (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj U 28/13 od 26. marta 2015. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U navedenom predmetu podnosioci zahtjeva su istakli da su osporenim odredbama regulirani izgledi, u zahtjevu preciziranih, grbova i/ili zastava administrativnih jedinica (općina i/ili kantona, odnosno županija) na području Federacije Bosne i Hercegovine, kojim se krše čl. II/1, II/4. i III/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno principi konstitutivnosti naroda i nediskriminacije. Ustavni sud je zaključio da poštovanje principa konstitutivnosti naroda i principa nediskriminacije u pogledu načina propisivanja simbola administrativnih i lokalnih jedinica kao pitanja koje je u isključivoj nadležnosti entiteta prije svega pokreće pitanje usklađenosti akata koji sadrže odredbe o ovom pitanju s ustavom entiteta, za koje je konačni autoritet ustavni sud entiteta. Također, imajući u vidu relevantnu praksu entitetskih sudova, u istom činjeničnom i pravnom pitanju, konkretno Ustavnog suda FBiH, Ustavni sud je smatrao da ne postoje ni okolnosti koje bi ukazale na to da entitetski ustavni sudovi, konkretno Ustavni sud FBiH, tumače i primjenjuju entitetski ustav suprotno Ustavu BiH.

23. Ustavni sud dalje podsjeća na to da je u predmetu broj U 3/04 podnosilac zahtjeva, između ostalog, zatražio ocjenu ustavnosti pojedinačno označenih rješenja nadležnih općinskih organa na području Grada Sarajevа o izmjeni naziva ulica, parkova, trgova i mostova u pojedinim gradskim općinama, pri tom se pozivajući na princip zabrane diskriminacije iz člana II/4. Ustava BiH (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 3/04 od 27. maja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05). Odlučujući o zahtjevu u tom dijelu, Ustavni sud je zaključio da nije nadležan za odlučivanje, s obzirom na prirodu osporenih akata, odnosno konkretnih rješenja za koja je zaključio da kao akti izvršne vlasti ne predstavljaju vrstu općih normativnih akata, odnosno propisa za koje je Ustavni sud, u skladu sa članom VI/3.a) Ustava BiH, nadležan ocjenjivati ustavnost.

24. Nadalje u predmetima br. U 4/05 i U 7/05, Ustavni sud je, polazeći od teksta iz člana VI/3.a) Ustava BiH, "uključujući ali ne ograničavajući se na to", zaključio da može vršiti kontrolu ustavnosti i pravnih akata nižeg ranga od zakona kada takvi akti pokreću pitanje kršenja ljudskih prava i osnovnih sloboda zaštićenih Ustavom BiH i Evropskom konvencijom (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 4/05 od 22. aprila 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 32/05, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 7/05 od 2. decembra 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 45/05). U navedenim odlukama predmet osporavanja bili su statuti jedinica lokalne samouprave (Grad Sarajevo, Grad Istočno Sarajevo, Grad Banja Luka). U oba predmeta Ustavni sud je zaključio da se zahtjevi za ocjenu ustavnosti odnose na pitanja koja proizlaze iz Ustava BiH i međunarodnih sporazuma kojima se garantira zaštita ljudskih prava, te da se tiču ostvarivanja


ljudskih prava i ustavnih principa, tj. principa konstitutivnosti naroda i prava na zabranu diskriminacije, te da je nadležan za odlučivanje u smislu člana VI/3.a) Ustava BiH.

25. Dalje, u predmetu broj U 1/09 podnosilac zahtjeva je tvrdio da su tri podzakonska akta, te odluka koju je donijela Vlada FBiH kao provedbene propise kojim je omogućeno provođenje Zakona o izmirenju obaveza po osnovu računa stare devizne štednje, a kojim je država BiH preuzela i obaveze i odgovornost za staru deviznu štednju, prekršeni, između ostalog, i ustavno pravo na imovinu, kao i princip nediskriminacije (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 1/09 od 20. maja 2009. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Ustavni sud je zaključio da nije nadležan da ocjenjuje ustavnosti u smislu člana VI/3.a) Ustava BiH jer osporeni akti ne predstavljaju opće akte za čiju je ocjenu ustavnosti nadležan u smislu navedene odredbe, kao i da ne vidi nijedan razlog zbog kojeg bi osporeni akti pokretali pitanja kršenja ljudskih prava i osnovnih sloboda.

26. Nadalje, Ustavni sud ukazuje i na to da su u predmetu broj U 15/08 predmet ocjene ustavnosti bili akti koji svojim karakterom ne predstavljaju akte koji su izričito pobrojani u članu VI/3.a) Ustava BiH, niti se mogu podvesti pod pojam akata koji sadrže opću normu i kojim se regulira određeno pitanje (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 15/08 od 3. jula 2009. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 73/09). Ustavni sud je zaključio da je nadležan za odlučivanje jer je zahtjevom pokrenuto pitanje spora između BiH i entiteta Republika Srpska u vezi s ustavnim pitanjem poštovanja podjele nadležnosti iz člana III/1.a) i b) Ustava Bosne i Hercegovine, te pitanja iz čl. III/3.b), V/3.a) i c) i V/4.a) Ustava Bosne i Hercegovine, pa da je, u smislu člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud jedini nadležan da odlučuje o predmetnom sporu.

27. Najzad, Ustavni sud ukazuje da je u dosadašnjoj praksi izgradio i stav da pitanje sukoba nadležnosti između različitih nivoa vlasti u Bosni i Hercegovini u odnosu na ustavnu nadležnost za donošenje (i) podzakonskih akata može dovesti do pokretanja ustavnog spora u smislu člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine. Upravo imajući u vidu odredbe iz člana VI/3. prema kojim će "Ustavni sud podržati ovaj Ustav", kao i odredbe iz istog člana koje u relevantnom dijelu glase "…uključujući ali ne ograničavajući se…" u vezi sa kojim odredbama Ustavni sud posmatra i odredbe o podjeli nadležnosti iz člana III Ustava Bosne i Hercegovine, te imajući u vidu (i) ustavno načelo pravne države iz člana I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud smatra da može zasnovati nadležnost i odlučiti o ustavnom sporu u kojem se tvrdi da je nenadležni organ donio podzakonski akt za čije donošenje nije imao nadležnost prema Ustavu Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 10/14 od 4. jula 2014. godine, tačka 79). Pri tom, Ustavni sud je u svojoj praksi protumačio da spor ne može proizlaziti iz redovnih pozitivnopravnih propisa, već se mora ticati određenog pitanja koje je regulirano samim Ustavom BiH (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj U 12/08 od 30. januara 2009. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 62/09, tačka 7).

28. Shodno navedenom, proizlazi da sama činjenica da su osporene odredbe sadržane u pravnim aktima koji nisu izričito pobrojani u članu VI/3.a) Ustava BiH, nije prepreka za odlučivanje Ustavnog suda o konkretnom zahtjevu. Međutim, u isto vrijeme to ne znači i da svaki pravni akt niže pravne snage od zakona ili ustava entiteta može biti predmet ocjene ustavnosti u smislu nadležnosti iz citirane ustavne odredbe, kao i da će svako pozivanje na principe sadržane u Ustavu BiH nužno rezultirati postojanjem spora za koji je jedino nadležan za odlučivanje Ustavni sud BiH (vidi naprijed citiranu U 28/13, tačka 17).

29. Imajući u vidu navedenu praksu kao i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud zapaža da je Parlamentarna skupština BiH 2012. godine usvojila Zakon o popisu kojim je ustanovljen pravni okvir za provođenje popisa, kao jedne od statističkih aktivnosti. U Obrazloženju 1 priloženom uz prijedlog Zakona, dostavljenog Parlamentarnoj skupštini BiH, ukazano je da je popis "najsloženija i najopsežnija statistička aktivnost koja zahtijeva velika finansijska sredstva i posebnu organizaciju (van okvira redovnih statističkih istraživanja)". Također, u Obrazloženju je navedeno da se ovim zakonom "na jedinstven način pravno regulišu prava i obaveze ministarstva i drugih organa i organizacija u BiH, u vezi sa pripremama, organizacijom i provođenjem popisa, a posebno poslovi i zadaci Agencije za statistiku BiH, Federalnog zavoda i Republičkog zavoda, koji imaju ključnu ulogu u svim fazama popisa". Nadalje, Zakon o popisu u članu 20. (Poslovi Agencije), pored ostalog, propisuje da su poslovi Agencije da utvrđuje jedinstvenu i međunarodno usporedivu metodologiju popisa, s jedinstvenim definicijama jedinica i obilježja, jedinstvenim klasifikacijama i sadržajem obradnih tabela po jedinstvenom programu obrade, jedinstvenim kriterijima i programima logičke kontrole za otkrivanje i automatsko ispravljanje grešaka u popisnoj građi. Članom 28. Zakona o popisu (Propisivanje i objavljivanje metodoloških dokumenta popisa) određeno je da direktor Agencije propisuje popisne obrasce (popisnica i upitnik za domaćinstvo i stan) i organizaciono-metodološka uputstva za provođenje popisa, te donosi Pravilnik o uništavanju popisne građe.

30. Nadalje, Ustavni sud zapaža da Zakon o statistici u članu 3. definira pojam "nadležnog organa" u smislu ovog zakona tako što određuje da su u smislu ovog zakona "nadležni organi" organi na nivou Bosne i Hercegovine i entiteta nadležni za organizaciju, izradu i distribuciju statističkih podataka. Nadležni organ na nivou Bosne i Hercegovine je Agencija osnovana u skladu sa odredbama ovoga zakona. Nadležni organi entiteta su organi u entitetima zaduženi da obavljaju ove djelatnosti (entitetski zavodi). Istim zakonom u članu 8. je određeno da je Agencija za statistiku organ nadležan za obradu, distribuciju i utvrđivanje statističkih podataka BiH definiranih članom 3. istog zakona. U skladu sa citiranim članom Agencija, u okviru ovako određene nadležnosti, pored ostalog: utvrđuje statističke standarde za realizaciju Programa, što obuhvata mjere potrebne za usklađivanje statistike na nivou BiH da bi se postigao najbolji kvalitet i uporedivost rezultata uključujući i one koje se odnose na statističke tehnike, klasifikacije, nomenklature, definicije i ostale primijenjene standarde i praksu. Članom 18. Zakona o statistici uređen je odnos između Agencije i entitetskih zavoda tako da je, pored ostalog, propisano da će entiteti osigurati da nadležna entitetska tijela Agenciji stave na raspolaganje statističke podatke koji su neophodni da bi BiH izvršila svoje obaveze iz Ustava BiH, uključujući obaveze iz člana III/I. i člana III/5.a) Ustava Bosne i Hercegovine, da prilikom prikupljanja i obrade statističkih podataka BiH, entitetski zavodi primjenjuju standarde i praksu Agencije, te dostavljaju podatke u skladu sa uvjetima koje postavlja Agencija; entiteti preduzimaju maksimalne napore kako bi osigurali da entitetska statistika, bez obzira da li ona spada u statistiku BiH, bude prikupljena, obrađena i kompilirana od entitetskih zavoda u skladu sa standardima, metodologijom, praksom i smjernicama Agencije.

31. Ustavni sud zapaža da je u osporenom Jedinstvenom programu (I - Opći dio) navedeno: "Jedinstvenim programom se uređuje proces obrade podataka popisa; redoslijed izvršavanja koraka u postupku određivanja stalnog (rezidentnog) stanovništva; način izvođenja konačne baze podataka koja će se

1 https://www.parlament.ba/sadrzaj/plenarne_sjednice/ dom_naroda/default.aspx?

wsrid=34&wsid=426&langTag=bs-BA&pril=b


koristiti za statističke obrade i objave (diseminaciju) statičkih podataka prikupljenih popisom. Cilj jedinstvenog programa je definisati okvir obrade podataka popisa u skladu sa Zakonom o popisu stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine (u daljem tekstu: Zakon o popisu), Metodologijom za pripremu, organizovanje i provođenje popisa stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine (u daljem tekstu: Metodologija) i slijedećim međunarodnim standardima i preporukama (...)."

32. Imajući u vidu naprijed navedene odredbe Zakona o popisu te Zakona o statistici, kao i predmet i cilj osporenog Jedinstvenog programa, proizlazi da on predstavlja jedan od metodoloških dokumenata, na koje upućuju čl. 20. i 28. Zakona o popisu, koje utvrđuje Agencija a propisuje direktor Agencije. Ovako dodijeljeni poslovi i ovlaštenja zasnovani su na nadležnostima Agencije propisanim članom 8. Zakona o statistici. Najzad, imajući u vidu predmet reguliranja i cilj osporenog akta proizlazi da se radi o aktima u odnosu na koje, u skladu sa članom 20. Zakona o statistici, Agencija uživa tehničku autonomiju. Naime, navedenim članom je regulirano da osoblje Agencije i entitetskih zavoda neće tražiti ili primati uputstva od vlasti, drugih državnih organa, političkih stranaka ili drugih interesnih grupa, posebno prilikom selekcije izvora podataka, statističkih metoda i procedura, u vezi sa sadržajem, formom i vremenom distribucije, i u vezi sa zaštitom povjerljivosti statističkih podataka.

33. Slijedom navedenog, proizlazi da osporeni akti, kao metodološki dokumenti, kojim se regulira pitanje koje zahtijeva primjenu stručnih i naučnih metoda rada, u odnosu na koje Agencija uživa tehničku autonomiju, očigledno ne pokreću pitanje kršenja ljudskih prava i osnovnih sloboda zaštićenih Ustavom i Evropskom konvencijom, a što bi, u skladu sa u ovoj odluci citiranom praksom Ustavnog suda, bio osnov za zasnivanje nadležnosti Ustavnog suda.

34. Nadalje, podnosilac zahtjeva, u suštini, tvrdi da osporeni akti nisu u skladu Zakonom o popisu i Zakonom o statistici jer navedeni zakoni ni direktoru Agencije odnosno Agenciji za statistiku ne daju ovlaštenje za njihovo donošenje, kao i da pojedina rješenja sadržana u osporenim aktima (određivanje statusa rezidenta, objavljivanje rezultata popisa i dr.) nisu u skladu sa rješenjima iz Zakona o popisu. Stoga, proizlazi da se ne radi o pitanju koje je regulirano samim Ustavom, a spor ne može proizlaziti iz redovnih pozitivnopravnih propisa. U vezi s tim, Ustavni sud zapaža i da odredba člana VI/3. Ustava Bosne i Hercegovine ne propisuje nadležnost Ustavnog suda da ocjenjuje zakonitost uopćeno, a iz argumentacije podnosioca zahtjeva proizlazi da se suštinski pokreće pitanje usklađenosti osporenih akata sa Zakonom o popisu i Zakonom o statistici. Slijedom navedenog proizlazi da se osporenim aktima ne pokreće ni pitanje spora u smislu člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine.

35. Najzad, Ustavni sud podsjeća da, u skladu sa članom 27. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH" br. 32/02 i 102/09), ograni uprave su, a što je shodno članu 46. istog zakona i Agencija za statistiku, odgovorni Parlamentarnoj skupštini BiH, pored ostalog, za zakonito obavljanje poslova iz svoje nadležnosti. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da nije tijelo kojem je dopušteno preuzimati ulogu bilo kojeg tijela zakonodavne, izvršne ili sudske vlasti i umjesto njih donositi odluke ili provoditi odgovarajuće mjere, odnosno presuđivati o tome bi li bilo bolje ili svrsishodnije da su umjesto rješenja koja su nadležna tijela izabrala prihvaćena neka druga. Kada bi Ustavni sud to učinio, doveo bi se u položaj "kvazizako-nodavnog" tijela, a što bi bilo u suprotnosti sa ulogom koja mu je Ustavom BiH dodijeljena.

36. Ustavni sud, uzimajući u obzir navedene konkretne okolnosti, a posebno imajući u vidu svoju dosadašnju

jurisprudenciju prilikom tumačenja svoje nadležnosti, zaključuje da nije nadležan da odlučuje o ocjeni ustavnosti osporenih akata u smislu člana VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine.

37. Imajući u vidu odredbu člana 19. tačka a) Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se zahtjev odbaciti kao nedopušten ukoliko se utvrdi da Ustavni sud nije nadležan za odlučivanje, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

38. U smislu člana 43. Pravila Ustavnog suda, potpredsjednici Zlatko M. Knežević i Margarita Caca-Nikolovska i sudija Miodrag Simović su dali izjave o neslaganju sa odlukom većine.

39. U skladu sa članom VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.



Ustavni sud Bosne i Hercegovine u plenarnom sazivu, u

sastavu: predsjednik Mirsad Ćeman, dopredsjedinici Маtо Таdić, Zlatko M. Knežević i Margarita Caca-Nikolovska, suci Valerija Galić, Miodrag Simović, Seada Palavrić i Giovanni Grasso, na sjednici održanoj 19. siječnja 2017. godine, u predmetu broj U 7/16, rješavajući zahtjev Mladena Bosića, predsjedatelja Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine �, na temelju članka VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 19. stavak (1) točka a) i članka 57. stavak (2) točka a) Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine – prečišćeni tekst ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 94/14), donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI Odbacuje se kao nedopušten zahtjev Mladena Bosića,

predsjedatelja Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, za ocjenu ustavnosti Odluke o usvajanju Jedinstvenog programa obrade podataka popisa stanovništva, kućanstva i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine broj 11-43-2-12-601-2/16 od 18. svibnja 2016. godine i Jedinstvenog programa obrade podataka popisa stanovništva, kućanstva i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine ("Službeni glasnik BiH" broj 38/16 od 24. svibnja 2016. godine), zbog nenadležnosti Ustavnog suda Bosne i Hercegovine za odlučivanje.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Herce-govine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE

1. Mladen Bosić, predsjedatelj Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: podnositelj zahtjeva), podnio je 29. lipnja 2016. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) zahtjev za ocjenu ustavnosti Odluke o usvajanju Jedinstvenog programa obrade podataka popisa stanovništva, kućanstva i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine broj 11-43-2-12-601-2/16 od 18. svibnja 2016. godine (u daljnjem tekstu: Odluka) i Jedinstvenog programa obrade podataka popisa stanovništva, kućanstva i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine (u daljnjem tekstu: Jedinstveni program, "Službeni glasnik BiH" broj 38/16 od 24. svibnja 2016. godine).

2. Podnositelj zahtjeva je zatražio donošenje privremene mjere kojom bi bila obustavljena primjena Odluke i Jedinstvenog programa, te objava rezultata popisa po istim.

3. Pozivajući se na članak I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, podnositelj zahtjeva smatra da su Odluka i Jedinstveni program, kao jednostrani akti ravnatelja Agencije za statistiku BiH (u daljnjem tekstu: Agencija), izašli iz okvira poštovanja principa


zakonitosti i ustavnosti jer nisu doneseni sukladno Ustavu BiH i Zakonu o popisu stanovništva, kućanstva i stanova u BiH 2013. godine (u daljnjem tekstu: Zakon o popisu), Zakonu o statistici BiH (u daljnjem tekstu: Zakon o statistici) i Odluci o osnivanju Agencije za statistiku BiH (u daljnjem tekstu: Odluka o osnivanju Agencije). On smatra da sve što je zakonom propisano ili zabranjeno djeluje erga omnes, tj. da propise moraju poštovati i primjenjivati i institucije vlasti i pojedinci.

4. Podnositelj zahtjeva tvrdi da Jedinstveni program, objavljen i donesen uz Odluku, nije sukladan članku 6. Zakona o izmjenama i dopunama Zakona o popisu kojim je određeno da je konačni rok za objavljivanje svih podataka 1. srpnja 2016. godine pa da zbog toga nije ispoštovan princip zakonitosti. Nasuprot tome, u Jedinstvenom programu, u točki 3. stoji da će do 1. srpnja 2016. godine biti objavljen ukupan broj stanovnika na svim razi-nama vlasti, a da će preostali podaci biti objavljeni sukcesivno.

5. Podnositelj zahtjeva ističe da Jedinstveni program nije sukladan članku 2. toč. a) i b) i članku 7. stavak 2. Zakona o popisu. U svezi s tim, ukazuje da se u točki 2.1.3. osporenog Jedinstvenog programa kao jedini i temeljni kriterij za određivanje rezidentnosti stavlja prvih sedam pitanja sa popisnice, dok se potpuno zanemaruje pitanje broj 40 sa popisnice koje je izravno vezano za utvrđivanje rezidenta, a što je u suprotnosti sa citiranim odredbama navedenog zakona koji upućuje na suprotan zaključak.

6. Podnositelj zahtjeva ukazuje da Zakon o popisu decidno isključuje mogućnost promjene podataka, ali da iz sadržaja točke 2.1.2. i Priloga i Jedinstvenog programa jasno proizlazi da je omogućena promjena u odgovorima, u smislu da su ponuđene dvije varijable u odgovorima.

7. Podnositelj zahtjeva tvrdi da čl. 20. i 28. Zakona o popisu, na koji se pozvao ravnatelj Agencije donoseći osporene akte, ne sadrže ovlast prema kojoj su bilo Agencija bilo njen ravnatelj nadležni da jednostrano donose odluku o jedinstvenom programu obrade podataka. Po njegovom mišljenju ovakav zaključak ne slijedi ni kada se uzmu u obzir i ostale odredbe navedenog zakona, a posebno članak 21. prema kojem odlučuju-ću ulogu u organiziranju i provođenju popisa, te obradi podataka, imaju entitetski zavodi za statistiku, iz čega jasno proizlazi da je intencija zakonodavca bila da se poslovi i odluke u svezi sa popisom donose zajednički, a Agenciji za statistiku je, kao krovnoj instituciji, povjerena koordinacija i usmjeravanje rada entitetskih zavoda. Također, podnositelj zahtjeva ukazuje i na članak 8. Zakona o statistici u kojem nije propisano da je Agencija za statistiku nadležna za donošenje Jedinstvenog programa.

8. Podnositelj zahtjeva tvrdi i da sve odluke koje donosi Agencija za statistiku moraju biti donesene konsenzusom i da su samo takve odluke zakonite. U prilog ovoj tvrdnji, podnositelj zahtjeva je ukazao na članak 4. Odluke o osnivanju Agencije za statistiku u kojem je propisano da se sve odluke donose konsenzusom. U svezi s tim je ukazano i da konsenzus nije postojao ni unutar Poslovodnog odbora Agencije za statistiku, kako to nalaže navedena odluka, s obzirom da je gospodin Milan Popić, kao jedan od zamjenika ravnatelja Agencije za statistiku, glasovao protiv donošenja Odluke i Jedinstvenog programa.

9. Podnositelj zahtjeva smatra da pitanje postojanja konsen-zusa predstavlja ustavnu kategoriju u svezi sa jednakopravnošću entiteta i građana entiteta i njihovog sudjelovanja u donošenju odluka, a zbog čega je preglasavanje nezakonito i neustavno. Upravo zbog toga, kako ukazuje, i po Zakonu o popisu i po Zakonu o statistici, pokretačku i odlučujuću ulogu imaju entitetski zavodi za statistiku koji i de facto i de iure provode cjelokupan postupak popisa, obrade i objave podataka na svojim teritorijima. S obzirom da smatra da na principu konsenzusa počiva cjelokupni pravni poredak BiH i da je ovaj princip ustavna

kategorija, po njegom mišljenju, donošenjem Odluke i Jedinstvenog programa on je prekršen.

10. Nadalje, s obzirom da nije uvažen stav Republičkog zavoda, po njegovom mišljenju, narušen je princip jednako-pravnosti građana iz RS koji preko svojih predstavnika u svim zajedničkim tijelima i organima u BiH izražavaju svoju volju. Slijedom navedenog smatra i da je povrijeđeno načelo nediskriminacije iz članka II/4. Ustava BiH. U prilog ovom stavu podnositelj zahtjeva je istaknuo da građani entiteta artikuliraju i izražavaju svoja stajališta putem svojih izabranih predstavnika, u konkretnom slučaju Republičkog zavoda, a čiji stav je potpuno ignoriran i ostavljen po strani.

11. Podnositelj zahtjeva tvrdi da je donošenjem osporene Odluke i Jedinstvenog programa dovedena u pitanje vladavina prava i pravna sigurnost. On smatra da vladavina prava prije svega znači da postoji javno objavljen zakon u kojem nema diskriminacije. U situaciji kada sudovi i drugi organi i institucije posredstvom kojih se osigurava sprovođenje zakona i zaštita principa pravne sigurnosti i vladavine prava arbitrarno primjenjuju zakon, ne poštujući materijalno pravo, kao u konkretnom slučaju, onda je nesporno da je narušen princip pravne sigurnosti.

12. Podnositelj zahtjeva smatra i da Odluka po svojoj pravnoj prirodi predstavlja upravni akt, ali da ni formalno ni sadržajno nema zakonske elemente koje svaki akt treba imati. U svezi s tim, ukazuje na nedostatak obrazloženja koje je, u konkretnom slučaju, bilo imperativne prirode jer su stajališta u svezi sa Jedinstvenim programom bila neusuglašena. Stoga je donositelj akta, po njegovom mišljenju, odlučujući o pravima svih građana BiH, povrijedio pravo na pravičan postupak, odnosno na objektivan i nepristrasan postupak pred organima vlasti u kojem se odlučuje o pravima i obvezama građana.

13. U zahtjevu za donošenje privremene mjere podnositelj zahtjeva je zatražio da se Odluka i Jedinstveni program "suspenduju" i zabrani objavljivanje rezultata popisa do donošenja odluke o meritumu zahtjeva. Podnositelj zahtjeva se pozvao na navode iz zahtjeva u svezi sa neusuglašenošću Odluke i Jedinstvenog programa sa Ustavom i relevantnim zakonima, navode o povredi principa pravne sigurnosti, vladavine prava i načela konsenzusa, te na pravo svih građana BiH da se objave točni rezultati popisa koji, kako navodi, određuju daljnji tok političkog i ekonomskog razvoja države BiH i svih njezinih građana.

Relevantno pravo

14. Ustav Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Članak I/2. Bosna i Hercegovina je demokratska država, koja

funkcionira sukladno zakonu i temeljem slobodnih i demokratskih izbora.

Članak I/3. Bosna i Hercegovina se sastoji od dva entiteta: Federacije

Bosne i Hercegovine i Republike Srpske (u daljem tekstu "entiteti").

Članak II/4. Uživanje prava i sloboda predviđenih ovim člankom ili u

međunarodnim sporazumima navedenim u Aneksu I ovom Ustavu, osigurano je za sve osobe u Bosni i Hercegovini bez diskriminacije po bilo kojoj osnovi kao što je spol, rasa, boja, jezik, vjera, političko ili drugo uvjerenje, nacionalno ili društveno podrijetlo, vezivanje za neku nacionalnu manjinu, imovina, rođenje ili drugi status.

15. Pri ispitivanju dopustivosti zahtjeva Ustavni sud je pošao od odredaba članka VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 19. točka a) Pravila Ustavnog suda.


Članak VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine glasi: Ustavni sud ima isključivu nadležnost odlučivanja o svim

sporovima koji proisteknu iz ovog Ustava između dva entiteta, ili između Bosne i Hercegovine i jednog ili oba entiteta, te između institucija Bosne i Hercegovine, uključujući, ali ne ograniča-vajući se na to:

- Je li odluka nekog entiteta da uspostavi posebne paralelne odnose sa susjednom državom sukladna ovom Ustavu, uključujući i odredbe koje se tiču suvereniteta i teritorijalnog integriteta Bosne i Hercegovine.

- Je li neka odredba ustava ili zakona jednog entiteta sukladna ovom Ustavu.

Spor može pokrenuti član Predsjedništva, predsjedavajući Vijeća ministara, predsjedavajući, ili dopredsjedavajući jednog od domova Parlamentarne skupštine; jedna četvrtina članova/delegata jednog od domova Parlamentarne skupštine, ili jedna četvrtina članova jednog od domova zakonodavnog tijela jednog entiteta.

16. Članak 19. točka a) Pravila Ustavnog suda glasi: Zahtjev nije dopustiv ako postoji koji od sljedećih

slučajeva: a) Ustavni sud nije nadležan za odlučivanje; (…) 17. Zahtjev za ocjenu ustavnosti podnio je predsjedatelj

Zastupničkog doma Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, što znači da je zahtjev podnio ovlašteni subjekt u smislu članka VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine.

18. Podnositelj zahtjeva tvrdi da su prekršeni čl. I/2, I/3. i II/4. Ustava BiH. Argumentacija podnositelja zahtjeva, u suštini, temelji se na tvrdnjama da su osporeni akti u suprotnosti sa Zakonom o popisu, odnosno Zakonom o statistici, te da, shodno navedenim zakonima, ni ravnatelj Agencije, odnosno Agencija nisu imali ovlast za njihovo donošenje. Podnositelj zahtjeva smatra da su tako prekršeni principi vladavine prava i pravna sigurnost, princip odlučivanja konsenzusom, zabrana diskriminacije, te ljudska prava svih građana BiH.

19. Nadalje, Ustavni sud zapaža da su predmetnim zahtjevom osporeni akti niže pravne snage od zakona, koje je donio ravnatelj Agencije za statistiku, koja je ustanovljena i koja funkcionira kao samostalna upravna organizacija, odnosno predstavlja tijelo izvršne vlasti.

20. Glede osporenih akata, Ustavni sud ukazuje na to da je u svojoj dosadašnjoj praksi, u situacijama kada je pokretano pitanje usuglašenosti nekog općeg akta koji nije izričito naveden u odredbi članka VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine, u svakom pojedinačnom predmetu ocjenjivao okolnosti konkretnog slučaja u odnosu na nadležnost koja mu je dodijeljena na temelju navedenog članka, te, shodno tome, i izražavao stav hoće li konkretni zahtjev za ispitivanje tih akata ocijeniti dopustivim. Pri tome, Ustavni sud naglašava da može dati vlastitu pravnu kvalifikaciju činjenica, te da ga ne obvezuje kvalifikacija koju daju strane u predmetu (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 6/06 od 29. ožujka 2006. godine, točka 21, "Službeni glasnik BiH" broj 40/08), kao i da je konačni autoritet glede tumačenja i primjene Ustava Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 9/09 od 26. studenog 2010. godine, stavak 70, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 48/11).

21. Ustavni sud podsjeća da je u predmetu broj U 28/14 predmet ocjene ustavnosti bila odredba podzakonskog akta, Pravilnika o izmjenama i dopunama Pravilnika o kriterijima, postupku i načinu raspodjele stranih dozvola za prijevoz tereta domaćim prijevoznicima, koji je donio ministar komunikacija i prometa. S obzirom da se zahtjev za ocjenu ustavnosti odnosio na pitanja koja proizlaze iz Ustava BiH i međunarodnih sporazuma kojima se garantira zaštita ljudskih prava, te ostvarivanja ustavnih

principa, kao što je princip tržišne privrede, pravo na imovinu i pravo na zabranu diskriminacije, Ustavni sud je zaključio da je nadležan da vrši kontrolu ustavnosti konkretnog podzakonskog akta (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 28/14 od 26. studenog 2015. godine, točka 15, dostupna na www.ustavnisud.ba).

22. Ustavni sud podsjeća da je u predmetu broj U 28/13 Ustavni sud odbacio kao nedopušten zahtjev trideset šest poslanika Narodne skupštine Republike Srpske za ocjenu ustavnosti osporenih odredbi Ustava Županije Posavske, zatim osporenih odredbi statuta i odluka o grbu i zastavi navedenih općinskih vijeća u Federaciji BiH zbog nenadležnosti Ustavnog suda (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj U 28/13 od 26. ožujka 2015. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). U navedenom predmetu podnositelji zahtjeva su istaknuli da su osporenim odredbama regulirani izgledi, u zahtjevu preciziranih, grbova i/ili zastava administrativnih jedinica (općina i/ili kantona, odnosno županija) na području Federacije Bosne i Hercegovine, kojim se krše čl. II/1, II/4. i III/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, odnosno principi konstitutivnosti naroda i nediskriminacije. Ustavni sud je zaključio da poštovanje principa konstitutivnosti naroda i principa nediskriminacije glede načina propisivanja simbola administrativnih i lokalnih jedinica kao pitanja koje je u isključivoj nadležnosti entiteta prije svega pokreće pitanje usklađenosti akata koji sadrže odredbe o ovom pitanju s ustavom entiteta, za koje je konačni autoritet ustavni sud entiteta. Također, imajući u vidu relevantnu praksu entitetskih sudova, u istom činjeničnom i pravnom pitanju, konkretno Ustavnog suda FBiH, Ustavni sud je smatrao da ne postoje ni okolnosti koje bi ukazale na to da entitetski ustavni sudovi, konkretno Ustavni sud FBiH, tumače i primjenjuju entitetski ustav suprotno Ustavu BiH.

23. Ustavni sud dalje podsjeća na to da je u predmetu broj U 3/04 podnositelj zahtjeva, između ostalog, zatražio ocjenu ustavnosti pojedinačno označenih rješenja nadležnih općinskih organa na području Grada Sarajeva o izmjeni naziva ulica, parkova, trgova i mostova u pojedinim gradskim općinama, pri tom se pozivajući na princip zabrane diskriminacije iz članka II/4. Ustava BiH (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 3/04 od 27. svibnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 58/05). Odlučujući o zahtjevu u tom dijelu, Ustavni sud je zaključio da nije nadležan za odlučivanje, s obzirom na prirodu osporenih akata, odnosno konkretnih rješenja za koja je zaključio da kao akti izvršne vlasti ne predstavljaju vrstu općih normativnih akata, odnosno propisa za koje je Ustavni sud, sukladno članku VI/3.a) Ustava BiH, nadležan ocjenjivati ustavnost.

24. Nadalje u predmetima br. U 4/05 i U 7/05, Ustavni sud je, polazeći od teksta iz članka VI/3.a) Ustava BiH, "uključujući ali ne ograničavajući se na to", zaključio da može vršiti kontrolu ustavnosti i pravnih akata nižeg ranga od zakona kada takvi akti pokreću pitanje kršenja ljudskih prava i temeljnih sloboda zaštićenih Ustavom BiH i Europskom konvencijom (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 4/05 od 22. travnja 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 32/05, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 7/05 od 2. prosinca 2005. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 45/05). U navedenim odlukama predmet osporavanja bili su statuti jedinica lokalne samouprave (Grad Sarajevo, Grad Istočno Sarajevo, Grad Banja Luka). U oba predmeta Ustavni sud je zaključio da se zahtjevi za ocjenu ustavnosti odnose na pitanja koja proizlaze iz Ustava BiH i međunarodnih sporazuma kojima se garantira zaštita ljudskih prava, te da se tiču ostvarivanja ljudskih prava i ustavnih principa, tj. principa konstitutivnosti naroda i prava na zabranu diskriminacije, te da je nadležan za odlučivanje u smislu članka VI/3.a) Ustava BiH.


25. Dalje, u predmetu broj U 1/09 podnositelj zahtjeva je tvrdio da su tri podzakonska akta, te odluka koju je donijela Vlada FBiH kao provedbene propise kojim je omogućeno provođenje Zakona o izmirenju obveza po osnovi računa stare devizne štednje, a kojim je država BiH preuzela i obveze i odgovornost za staru deviznu štednju, prekršeni, između ostalog, i ustavno pravo na imovinu, kao i princip nediskriminacije (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 1/09 od 20. svibnja 2009. godine, dostupna na internetskoj stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba). Ustavni sud je zaključio da nije nadležan ocjenjujivati ustavnosti u smislu članka VI/3.a) Ustava BiH jer osporeni akti ne predstavljaju opće akte za čiju je ocjenu ustavnosti nadležan u smislu navedene odredbe, kao i da ne vidi nijedan razlog zbog kojeg bi osporeni akti pokretali pitanja kršenja ljudskih prava i temeljnih sloboda.

26. Nadalje, Ustavni sud ukazuje i na to da su u predmetu broj U 15/08 predmet ocjene ustavnosti bili akti koji svojim karakterom ne predstavljaju akte koji su izričito pobrojani u članku VI/3.a) Ustava BiH, niti se mogu podvesti pod pojam akata koji sadrže opću normu i kojim se regulira određeno pitanje (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 15/08 od 3. srpnja 2009. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 73/09). Ustavni sud je zaključio da je nadležan za odlučivanje jer je zahtjevom pokrenuto pitanje spora između BiH i entiteta Republika Srpska u svezi s ustavnim pitanjem poštovanja podjele nadležnosti iz članka III/1.a) i b) Ustava Bosne i Hercegovine, te pitanja iz čl. III/3.b), V/3.a) i c) i V/4.a) Ustava Bosne i Hercegovine, pa da je, u smislu članka VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud jedini nadležan da odlučuje o predmetnom sporu.

27. Najzad, Ustavni sud ukazuje da je u dosadašnjoj praksi izgradio i stav da pitanje sukoba nadležnosti između različitih razina vlasti u Bosni i Hercegovini u odnosu na ustavnu nadležnost za donošenje (i) podzakonskih akata može dovesti do pokretanja ustavnog spora u smislu članka VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine. Upravo imajući u vidu odredbe iz članka VI/3. prema kojim će "Ustavni sud podržati ovaj Ustav", kao i odredbe iz istog članka koje u relevantnom dijelu glase "…uključujući ali ne ograničavajući se…" u svezi sa kojim odredbama Ustavni sud promatra i odredbe o podjeli nadležnosti iz članka III. Ustava Bosne i Hercegovine, te imajući u vidu (i) ustavno načelo pravne države iz članka I/2. Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud smatra da može zasnovati nadležnost i odlučiti o ustavnom sporu u kojem se tvrdi da je nenadležni organ donio podzakonski akt za čije donošenje nije imao nadležnost prema Ustavu Bosne i Hercegovine (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj U 10/14 od 4. srpnja 2014. godine, točka 79). Pri tom, Ustavni sud je u svojoj praksi protumačio da spor ne može proizlaziti iz redovitih pozitivnopravnih propisa, već se mora ti-cati određenog pitanja koje je regulirano samim Ustavom BiH (vidi Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj U 12/08 od 30. siječnja 2009. godine, objavljena u "Službenom glasniku BiH" broj 62/09, točka 7).

28. Shodno navedenom, proizlazi da sama činjenica da su osporene odredbe sadržane u pravnim aktima koji nisu izričito pobrojani u članku VI/3.a) Ustava BiH, nije prepreka za odlučivanje Ustavnog suda o konkretnom zahtjevu. Međutim, u isto vrijeme to ne znači i da svaki pravni akt niže pravne snage od zakona ili ustava entiteta može biti predmet ocjene ustavnosti u smislu nadležnosti iz citirane ustavne odredbe, kao i da će svako pozivanje na principe sadržane u Ustavu BiH nužno rezultirati postojanjem spora za koji je jedino nadležan za odlučivanje Ustavni sud BiH (vidi naprijed citiranu U 28/13, točka 17).

29. Imajući u vidu navedenu praksu kao i okolnosti ovog slučaja, Ustavni sud zapaža da je Parlamentarna skupština BiH 2012. godine usvojila Zakon o popisu kojim je ustanovljen pravni

okvir za provođenje popisa, kao jedne od statističkih aktivnosti. U Obrazloženju 1 priloženom uz prijedlog Zakona, dostavljenog Parlamentarnoj skupštini BiH, ukazano je da je popis "najsloženija i najopsežnija statistička aktivnost koja zahtijeva velika finansijska sredstva i posebnu organizaciju (van okvira redovnih statističkih istraživanja)". Također, u Obrazloženju je navedeno da se ovim zakonom "na jedinstven način pravno regulišu prava i obaveze ministarstva i drugih organa i organizacija u BiH, u vezi sa pripremama, organizacijom i provođenjem popisa, a posebno poslovi i zadaci Agencije za statistiku BiH, Federalnog zavoda i Republičkog zavoda, koji imaju ključnu ulogu u svim fazama popisa". Nadalje, Zakon o popisu u članku 20. (Poslovi Agencije) pored ostalog, propisuje da su poslovi Agencije utvrđivanje jedinstvene i međunarodno usporedive metodologije popisa, s jedinstvenim definicijama jedinica i obilježja, jedinstvenim klasifikacijama i sadržajem obradnih tabela po jedinstvenom programu obrade, jedinstvenim kriterijima i programima logičke kontrole za otkrivanje i automatsko ispravljanje grešaka u popisnoj građi. Člankom 28. Zakona o popisu (Propisivanje i objavljivanje metodoloških dokumenta popisa) određeno je da ravnatelj Agencije propisuje popisne obrasce (popisnica i upitnik za kućanstvo i stan) i organizacijsko-metodološke upute za provođenje popisa, te donosi Pravilnik o uništavanju popisne građe.

30. Nadalje, Ustavni sud zapaža da Zakon o statistici u članku 3. definira pojam "nadležnog organa" u smislu ovog zakona tako što određuje da su u smislu ovog zakona "nadležni organi" organi na razini Bosne i Hercegovine i entiteta nadležni za organizaciju, izradu i distribuciju statističkih podataka. Nadležni organ na razini Bosne i Hercegovine je Agencija utemeljena sukladno odredbama ovoga zakona. Nadležni organi entiteta su organi u entitetima zaduženi da obavljaju ove djelatnosti (entitetski zavodi). Istim zakonom u članku 8. je određeno da je Agencija za statistiku organ nadležan za obradu, distribuciju i utvrđivanje statističkih podataka BiH definiranih člankom 3. istog zakona. Sukladno citiranom članku Agencija, u okviru ovako određene nadležnosti, pored ostalog: utvrđuje statističke standarde za realizaciju Programa, što obuhvata mjere potrebne za usklađivanje statistike na razini BiH da bi se postigla najbolja kvaliteta i uporedivost rezultata uključujući i one koje se odnose na statističke tehnike, klasifikacije, nomenklature, definicije i ostale primijenjene standarde i praksu. Člankom 18. Zakona o statistici uređen je odnos između Agencije i entitetskih zavoda tako da je, pored ostalog, propisano da će entiteti osigurati da nadležna entitetska tijela Agenciji stave na raspolaganje statističke podatke koji su neophodni da bi BiH izvršila svoje obveze iz Ustava BiH, uključujući obveze iz članka III/I. i članka III/5.a) Ustava Bosne i Hercegovine, da prilikom prikupljanja i obrade statističkih podataka BiH, entitetski zavodi primjenjuju standarde i praksu Agencije, te dostavljaju podatke sukladno uvjetima koje postavlja Agencija; entiteti poduzimaju maksimalne napore kako bi osigurali da entitetska statistika, bez obzira spada li ona u statistiku BiH, bude prikupljena, obrađena i kompilirana od entitetskih zavoda sukladno standardima, metodologiji, praksi i smjernicama Agencije.

31. Ustavni sud zapaža da je u osporenom Jedinstvenom programu (I - Opći dio) navedeno: "Jedinstvenim programom se uređuje proces obrade podataka popisa; redoslijed izvršavanja koraka u postupku određivanja stalnog (rezidentnog) stanov-ništva; način izvođenja konačne baze podataka koja će se koristiti za statističke obrade i objave (diseminaciju) statičkih podataka prikupljenih popisom. Cilj jedinstvenog programa je definisati okvir obrade podataka popisa u skladu sa Zakonom o popisu

1 https://www.parlament.ba/sadrzaj/plenarne_sjednice/dom_naroda/default.aspx?

wsrid= 34&wsid=426&langTag=bs-BA&pril=b


stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine (u daljem tekstu: Zakon o popisu), Metodologijom za pripremu, organizovanje i provođenje popisa stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013. godine (u daljem tekstu: Metodologija) i slijedećim međunarod-nim standardima i preporukama(...)."

32. Imajući u vidu naprijed navedene odredbe Zakona o popisu te Zakona o statistici, kao i predmet i cilj osporenog Jedinstvenog programa, proizlazi da on predstavlja jedan od metodoloških dokumenata, na koje upućuju čl. 20. i 28. Zakona o popisu, koje utvrđuje Agencija a propisuje ravnatelj Agencije. Ovako dodijeljeni poslovi i ovlasti utemeljeni su na nadležno-stima Agencije propisanim člankom 8. Zakona o statistici. Najzad, imajući u vidu predmet reguliranja i cilj osporenog akta proizlazi da se radi o aktima u odnosu na koje, sukladno članku 20. Zakona o statistici, Agencija uživa tehničku autonomiju. Naime, navedenim člankom je regulirano da osoblje Agencije i entitetskih zavoda neće tražiti ili primati upute od vlasti, drugih državnih organa, političkih stranaka ili drugih interesnih grupa, posebno prilikom selekcije izvora podataka, statističkih metoda i procedura, u svezi sa sadržajem, formom i vremenom distribu-cije, i u svezi sa zaštitom povjerljivosti statističkih podataka.

33. Slijedom navedenog, proizlazi da osporeni akti, kao metodološki dokumenti, kojim se regulira pitanje koje zahtijeva primjenu stručnih i naučnih metoda rada, u odnosu na koje Agencija uživa tehničku autonomiju, očigledno ne pokreću pitanje kršenja ljudskih prava i temeljnih sloboda zaštićenih Ustavom i Europskom konvencijom, a što bi, sukladno u ovoj odluci citiranoj praksi Ustavnog suda, bila osnova za zasnivanje nadležnosti Ustavnog suda.

34. Nadalje, podnositelj zahtjeva, u suštini, tvrdi da osporeni akti nisu sukladni Zakonu o popisu i Zakonu o statistici jer navedeni zakoni ni ravnatelju Agencije odnosno Agenciji za statistiku ne daju ovlast za njihovo donošenje, kao i da pojedina rješenja sadržana u osporenim aktima (određivanje statusa rezidenta, objava rezultata popisa i dr.) nisu sukladni rješenjima iz Zakona o popisu. Stoga, proizlazi da se ne radi o pitanju koje je regulirano samim Ustavom, a spor ne može proizlaziti iz redovitih pozitivnopravnih propisa. U svezi s tim, Ustavni sud zapaža i da odredba članka VI/3. Ustava Bosne i Hercegovine ne propisuje nadležnost Ustavnog suda da ocjenjuje zakonitost uopćeno, a iz argumentacije podnositelja zahtjeva proizlazi da se suštinski pokreće pitanje usklađenosti osporenih akata sa Zakonom o popisu i Zakonom o statistici. Slijedom navedenog proizlazi da se osporenim aktima ne pokreće ni pitanje spora u smislu članka VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine.

35. Najzad, Ustavni sud podsjeća da, sukladno članku 27. Zakona o upravi ("Službeni glasnik BiH" br. 32/02 i 102/09), ograni uprave su, a što je shodno članku 46. istog zakona i Agencija za statistiku, odgovorni Parlamentarnoj skupštini BiH, pored ostalog, za zakonito obavljanje poslova iz svoje nadležnosti. U svezi s tim, Ustavni sud ukazuje da nije tijelo kojem je dopušteno preuzimati ulogu bilo kojeg tijela zakonodavne, izvršne ili sudske vlasti i umjesto njih donositi odluke ili provoditi odgovarajuće mjere, odnosno presuđivati o tome bi li bilo bolje ili svrsishodnije da su umjesto rješenja koja su nadležna tijela izabrala prihvaćena neka druga. Kada bi Ustavni sud to učinio, doveo bi se u položaj "kvazizakono-davnog" tijela, a što bi bilo u suprotnosti sa ulogom koja mu je Ustavom BiH dodijeljena.

36. Ustavni sud, uzimajući u obzir navedene konkretne okolnosti, a posebno imajući u vidu svoju dosadašnju jurisprudenciju prilikom tumačenja svoje nadležnosti, zaključuje da nije nadležan odlučivati o ocjeni ustavnosti osporenih akata u smislu članka VI/3.a) Ustava Bosne i Hercegovine.

37. Imajući u vidu odredbu članka 19. točka a) Pravila Ustavnog suda, prema kojoj će se zahtjev odbaciti kao nedopušten ukoliko se utvrdi da Ustavni sud nije nadležan za odlučivanje, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

38. U smislu članka 43. Pravila Ustavnog, suda dopred-sjednici Zlatko M. Knežević i Margarita Caca-Nikolovska i sudac Miodrag Simović su dali izjave o neslaganju sa odlukom većine.

39. Sukladno članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.



Уставни суд Босне и Херцеговине у пленарном сазиву,

у саставу: предсједник Мирсад Ћеман, потпредсјединици Мато Тадић, Златко М. Кнежевић и Маргарита Цаца Николовска, судије Валерија Галић, Миодраг Симовић, Сеада Палаврић и Giovanni Grasso, на сједници одржаној 19. јануара 2017. године, у предмету број У 7/16, рјешавајући захтјев Младена Босића, предсједавајућег Представнич-ког дома Парламентарне скупштине Босне и Херце-говине, на основу члана VI/3а) Устава Босне и Херцего-вине, члана 19 став (1) тачка а) и члана 57 став (2) тачка а) Правила Уставног суда Босне и Херцеговине – пречишћени текст ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 94/14), донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ Одбацује се као недопуштен захтјев Младена Босића,

предсједавајућег Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, за оцјену уставности Одлуке о усвајању Јединственог програма обраде података пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године број 11-43-2-12-601-2/16 од 18. маја 2016. године и Јединственог програма обраде података пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године ("Службени гласник БиХ" број 38/16 од 24. маја 2016. године), због ненадлежности Уставног суда Босне и Херцеговине за одлучивање.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ

1. Младен Босић, предсједавајући Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: подносилац захтјева), поднио је 29. јуна 2016. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) захтјев за оцјену уставности Одлуке о усвајању Јединственог програма обраде података пописа становниш-тва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године број 11-43-2-12-601-2/16 од 18. маја 2016. године (у даљњем тексту: Одлука) и Јединственог програма обраде података пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године (у даљњем тексту: Јединствени програм, "Службени гласник БиХ" број 38/16 од 24. маја 2016. године).

2. Подносилац захтјева је затражио доношење привре-мене мјере којом би била обустављена примјена Одлуке и Јединственог програма, те објава резултата пописа по истим.

3. Позивајући се на члан I/2 Устава Босне и Херцего-вине, подносилац захтјева сматра да су Одлука и Јединстве-ни програм, као једнострани акти директора Агенције за статистику БиХ (у даљњем тексту: Агенција), изашли из


оквира поштовања принципа законитости и уставности јер нису донесени у складу са Уставом БиХ и Законом о попису становништва, домаћинстава и станова у БиХ 2013. године (у даљњем тексту: Закон о попису), Законом о статистици БиХ (у даљњем тексту: Закон о статистици) и Одлуком о оснивању Агенције за статистику БиХ (у даљњем тексту: Одлука о оснивању Агенције). Он сматра да све што је законом прописано или забрањено дјелује erga omnes, тј. да прописе морају поштовати и примјењивати и институције власти и појединци.

4. Подносилац захтјева тврди да Јединствени програм, објављен и донесен уз Одлуку, није у складу са чланом 6 Закона о измјенама и допунама Закона о попису којим је одређено да је коначни рок за објављивање свих података 1. јули 2016. године па да због тога није испоштован принцип законитости. Насупрот томе, у Јединственом програму, у тачки 3 стоји да ће до 1. јула 2016. године бити објављен укупан број становника на свим нивоима власти, а да ће преостали подаци бити објављени сукцесивно.

5. Подносилац захтјева истиче да Јединствени програм није у складу са чланом 2 тач. а) и б) и чланом 7 став 2 Закона о попису. У вези с тим, указује да се у тачки 2.1.3. оспореног Јединственог програма као једини и основни критеријум за одређивање резидентности ставља првих седам питања са пописнице, док се потпуно занемарује питање број 40 са пописнице које је директно везано за утврђивање резидента, а што је у супротности са цитираним одредбама наведеног закона који упућује на супротан закључак.

6. Подносилац захтјева указује да Закон о попису децидно искључује могућност промјене података, али да из садржаја тачке 2.1.2. и Прилога и Јединственог програма јасно произлази да је омогућена промјена у одговорима, у смислу да су понуђене двије варијабле у одговорима.

7. Подносилац захтјева тврди да чл. 20 и 28 Закона о попису, на који се позвао директор Агенције доносећи оспорене акте, не садрже овлашћење према ком су било Агенција било њен директор надлежни да једнострано доносе одлуку о јединственом програму обраде података. По његовом мишљењу овакав закључак не слиједи ни када се узму у обзир и остале одредбе наведеног закона, а посебно члан 21 према којем одлучујућу улогу у организовању и провођењу пописа, те обради података, имају ентитетски заводи за статистику, из чега јасно произлази да је интенција законодавца била да се послови и одлуке у вези са пописом доносе заједнички, а Агенцији за статистику је, као кровној институцији, повјерена координација и усмјеравање рада ентитетских завода. Такође, подносилац захтјева указује и на члан 8 Закона о статистици у којем није прописано да је Агенција за статистику надлежна за доношење Јединственог програма.

8. Подносилац захтјева тврди и да све одлуке које доноси Агенција за статистику морају да буду донесене консензусом и да су само такве одлуке законите. У прилог овој тврдњи, подносилац захтјева је указао на члан 4 Одлуке о оснивању Агенције за статистику у ком је прописано да се све одлуке доносе консензусом. У вези с тим је указано и да консензус није постојао ни унутар Пословодног одбора Агенције за статистику, како то налаже наведена одлука, с обзиром да је господин Милан Попић, као један од замјеника директора Агенције за статистику, гласао против доношења Одлуке и Јединственог програма.

9. Подносилац захтјева сматра да питање постојања консензуса представља уставну категорију у вези са равноправношћу ентитета и грађана ентитета и њиховог учешћа у доношењу одлука, а због чега је прегласавање

незаконито и неуставно. Управо због тога, како указује, и по Закону о попису и по Закону о статистици, покретачку и одлучујућу улогу имају ентитетски заводи за статистику који и de facto и de iure проводе цјелокупан поступак пописа, обраде и објављивања података на својим територијама. С обзиром да сматра да на принципу консензуса почива цјелокупни правни поредак БиХ и да је овај принцип уставна категорија, по његом мишљењу, доношењем Одлуке и Јединственог програма он је прекршен.

10. Надаље, с обзиром да није уважен став Републичког завода, по његовом мишљењу, нарушен је принцип равно-правности грађана из РС који преко својих представника у свим заједничким тијелима и органима у БиХ изражавају своју вољу. Слиједом наведеног сматра и да је повријеђено начело недискриминације из члана II/4 Устава БиХ. У прилог овом ставу подносилац захтјева је истакао да грађани ентитета артикулишу и изражавају своје ставове путем својих изабраних представника, у конкретном случају Републичког завода, а чији став је потпуно игнорисан и остављен по страни.

11. Подносилац захтјева тврди да је доношењем оспорене Одлуке и Јединственог програма доведена у питање владавина права и правна сигурност. Он сматра да владавина права прије свега значи да постоји јавно објављен закон у ком нема дискриминације. У ситуацији када судови и други органи и институције посредством којих се обезбјеђује спровођење закона и заштита принципа правне сигурности и владавине права арбитрарно примјењују закон, не поштујући материјално право, као у конкретном случају, онда је неспорно да је нарушен принцип правне сигурности.

12. Подносилац захтјева сматра и да Одлука по својој правној природи представља управни акт, али да ни формално ни садржајно нема законске елементе које сваки акт треба имати. У вези с тим, указује на недостатак образло-жења које је, у конкретном случају, било императивне природе јер су ставови у вези са Јединственим програмом били неусаглашени. Стога је доносилац акта, по његовом мишљењу, одлучујући о правима свих грађана БиХ, повриједио право на правичан поступак, односно на објективан и непристрасан поступак пред органима власти у ком се одлучује о правима и обавезама грађана.

13. У захтјеву за доношење привремене мјере подносилац захтјева је затражио да се Одлука и Јединствени програм "суспендују" и забрани објављивање резултата пописа до доношења одлуке о меритуму захтјева. Подносилац захтјева се позвао на наводе из захтјева у вези са неусаглашеношћу Одлуке и Јединственог програма са Уставом и релевантним законима, наводе о повреди принципа правне сигурности, владавине права и начела консензуса, те на право свих грађана БиХ да се објаве тачни резултати пописа који, како наводи, одређују даљњи ток политичког и економског развоја државе БиХ и свих њених грађана.

Релeвантно право

14. Устав Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Члан I/2 Босна и Херцеговина је демократска држава, која

функционише на принципу владавине права и на основу слободних и демократских избора.

Члан I/3 Босна и Херцеговина се састоји од два ентитета:

Федерације Босне и Херцеговине и Републике Српске (у даљем тексту "ентитети").


Члан II/4 Уживање права и слобода, предвиђених овим чланом

или међународним споразумима наведеним у Анексу I овог Устава, обезбијеђено је свим лицима у Босни и Херцеговини без дискриминације по било којој основи као што су пол, раса, боја, језик, вјероисповијест, политичко или друго мишљење, национално или социјално поријекло, повезаност са националном мањином, имовина, рођење или други статус.

15. При испитивању допустивости захтјева Уставни суд је пошао од одредаба члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине и члана 19 тачка а) Правила Уставног суда.

Члан VI/3а) Устава Босне и Херцеговине гласи: Уставни суд има искључиву надлежност да одлучује у

споровима који по овом Уставу настају између ентитета, или између Босне и Херцеговине и једног или оба ентитета, или између институција Босне и Херцеговине, укључујући, али се не ограничавајући само на то:

- Да ли је одлука неког ентитета да успостави специјални паралелни однос са неком од сусједних држава сагласна овом Уставу, укључујући и одредбе које се односе на суверенитет и територијални интегритет Босне и Херцеговине.

- Да ли је неки члан устава или закона ентитета у сагласности са овим Уставом.

Спорове могу покретати само чланови Предсједниш-тва, предсједавајући Министарског савјета, предсједа-вајући или замјеник предсједавајућег било којег вијећа Парламентарне скупштине, једна четвртина чланова било којег вијећа Парламентарне скупштине или једна четвртина било ког законодавног вијећа неког ентитета.

16. Члан 19 тачка а) Правила Уставног суда гласи: Захтјев није допустив ако постоји неки од сљедећих

случајева: a) Уставни суд није надлежан за одлучивање; (…) 17. Захтјев за оцјену уставности поднио је предсје-

давајући Представничког дома Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине, што значи да је захтјев поднио овлашћени субјект у смислу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.

18. Подносилац захтјева тврди да су прекршени чл. I/2, I/3 и II/4 Устава БиХ. Аргументација подносиоца захтјева, у суштини, заснива се на тврдњама да су оспорени акти у супротности са Законом о попису, односно Законом о статистици, те да, сходно наведеним законима, ни директор Агенције, односно Агенција нису имали овлашћење за њихово доношење. Подносилац захтјева сматра да су тако прекршени принципи владавине права и правна сигурност, принцип одлучивања консензусом, забрана дискриминације, те људска права свих грађана БиХ.

19. Надаље, Уставни суд запажа да су предметним захтјевом оспорени акти ниже правне снаге од закона, које је донио директор Агенције за статистику, која је установљена и која функционише као самостална управна организација, односно представља тијело извршне власти.

20. У погледу оспорених аката, Уставни суд указује на то да је у својој досадашњој пракси, у ситуацијама када је покретано питање усаглашености неког општег акта који није изричито наведен у одредби члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине, у сваком појединачном предмету оцјењивао околности конкретног случаја у односу на надлежност која му је додијељена на основу наведеног члана, те, сходно томе, и изражавао став да ли ће конкретни захтјев за испитивање тих аката оцијенити допустивим. При томе, Уставни суд наглашава да може дати властиту правну квалификацију

чињеница, те да га не обавезује квалификација коју дају стране у предмету (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 6/06 од 29. марта 2006. године, тачка 21, "Службени гласник БиХ" број 40/08), као и да је коначни ауторитет у погледу тумачења и примјене Устава Босне и Херцеговине (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 9/09 од 26. новембра 2010. године, став 70, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 48/11).

21. Уставни суд подсјећа да је у предмету број У 28/14 предмет оцјене уставности била одредба подзаконског акта, Правилника о измјенама и допунама Правилника о критеријумима, поступку и начину расподјеле страних дозвола за превоз терета домаћим превозницима, који је донио министар комуникација и транспорта. С обзиром да се захтјев за оцјену уставности односио на питања која произлазе из Устава БиХ и међународних споразума којима се гарантује заштита људских права, те остваривања уставних принципа, као што је принцип тржишне привреде, право на имовину и право на забрану дискриминације, Уставни суд је закључио да је надлежан да врши контролу уставности конкретног подзаконског акта (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 28/14 од 26. новембра 2015. године, тачка 15, доступна на www.ustavnisud.ba).

22. Уставни суд подсјећа да је у предмету број У 28/13 Уставни суд одбацио као недопуштен захтјев тридесет шест посланика Народне скупштине Републике Српске за оцјену уставности оспорених одредаба Устава Жупаније Посавске, затим оспорених одредаба статута и одлука о грбу и застави наведених општинских вијећа у Федерацији БиХ због ненадлежности Уставног суда (види Уставни суд, Одлука о допустивости број У 28/13 од 26. марта 2015. године, доступна на интернет-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). У наведеном предмету подносиоци захтјева су истакли да су оспореним одредбама регулисани изгледи, у захтјеву прецизираних, грбова и/или застава административних јединица (општина и/или кантона, односно жупанија) на подручју Федерације Босне и Херцеговине, којим се крше чл. II/1, II/4 и III/3б) Устава Босне и Херцеговине, односно принципи конститутивности народа и недискриминације. Уставни суд је закључио да поштовање принципа конститутивности народа и принципа недискриминације у погледу начина прописивања симбола административних и локалних јединица као питања које је у искључивој надлежности ентитета прије свега покреће питање усклађености аката који садрже одредбе о овом питању с уставом ентитета, за које је коначни ауторитет уставни суд ентитета. Такође, имајући у виду релевантну праксу ентитетских судова, у истом чињеничном и правном питању, конкретно Уставног суда ФБиХ, Уставни суд је сматрао да не постоје ни околности које би указале на то да ентитетски уставни судови, конкретно Уставни суд ФБиХ, тумаче и примјењују ентитетски устав супротно Уставу БиХ.

23. Уставни суд даље подсјећа на то да је у предмету број У 3/04 подносилац захтјева, између осталог, затражио оцјену уставности појединачно означених рјешења надлежних општинских органа на подручју Града Сарајева о измјени назива улица, паркова, тргова и мостова у појединим градским општинама, при том се позивајући на принцип забране дискриминације из члана II/4 Устава БиХ (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 3/04 од 27. маја 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 58/05). Одлучујући о захтјеву у том дијелу, Уставни суд је закључио да није надлежан за одлучивање, с обзиром на природу оспорених аката, односно конкретних


рјешења за која је закључио да као акти извршне власти не представљају врсту општих нормативних аката, односно прописа за које је Уставни суд, у складу са чланом VI/3а) Устава БиХ, надлежан оцјењивати уставност.

24. Надаље у предметима бр. У 4/05 и У 7/05, Уставни суд је, полазећи од текста из члана VI/3а) Устава БиХ, "укључујући али не ограничавајући се на то", закључио да може вршити контролу уставности и правних аката нижег ранга од закона када такви акти покрећу питање кршења људских права и основних слобода заштићених Уставом БиХ и Европском конвенцијом (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 4/05 од 22. априла 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 32/05, Одлука о допустивости и меритуму број У 7/05 од 2. децембра 2005. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 45/05). У наведеним одлукама предмет оспоравања били су статути јединица локалне самоуправе (Град Сарајево, Град Источно Сарајево, Град Бања Лука). У оба предмета Уставни суд је закључио да се захтјеви за оцјену уставности односе на питања која произлазе из Устава БиХ и међународних споразума којима се гарантује заштита људских права, те да се тичу остваривања људских права и уставних принципа, тј. принципа конститутивности народа и права на забрану дискриминације, те да је надлежан за одлучивање у смислу члана VI/3а) Устава БиХ.

25. Даље, у предмету број У 1/09 подносилац захтјева је тврдио да су три подзаконска акта, те одлука коју је донијела Влада ФБиХ као проведбене прописе којим је омогућено провођење Закона о измирењу обавеза по основу рачуна старе девизне штедње, а којим је држава БиХ преузела и обавезе и одговорност за стару девизну штедњу, прекршени, између осталог, и уставно право на имовину, као и принцип недискриминације (види Уставни суд, Одлука о допустиво-сти и меритуму број У 1/09 од 20. маја 2009. године, доступ-на на интернет-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba). Уставни суд је закључио да није надлежан да оцјењује уставности у смислу члана VI/3а) Устава БиХ јер оспорени акти не представљају опште акте за чију је оцјену уставности надлежан у смислу наведене одредбе, као и да не види ниједан разлог због ког би оспорени акти покретали питања кршења људских права и основних слобода.

26. Надаље, Уставни суд указује и на то да су у предмету број У 15/08 предмет оцјене уставности били акти који својим карактером не представљају акте који су изричито побројани у члану VI/3а) Устава БиХ, нити се могу подвести под појам аката који садрже општу норму и којим се регулише одређено питање (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 15/08 од 3. јула 2009. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 73/09). Уставни суд је закључио да је надлежан за одлучивање јер је захтјевом покренуто питање спора између БиХ и ентитета Република Српска у вези с уставним питањем поштовања подјеле надлежности из члана III/1а) и б) Устава Босне и Херцеговине, те питања из чл. III/3б), V/3а) и ц) и V/4а) Устава Босне и Херцеговине, па да је, у смислу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд једини надлежан да одлучује о предметном спору.

27. Најзад, Уставни суд указује да је у досадашњој пракси изградио и став да питање сукоба надлежности између различитих нивоа власти у Босни и Херцеговини у односу на уставну надлежност за доношење (и) подзакон-ских аката може довести до покретања уставног спора у смислу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине. Управо имајући у виду одредбе из члана VI/3 према којим ће "Уставни суд подржати овај Устав", као и одредбе из истог члана које у релевантном дијелу гласе "…укључујући али не

ограничавајући се…" у вези са којим одредбама Уставни суд посматра и одредбе о подјели надлежности из члана III Устава Босне и Херцеговине, те имајући у виду (и) уставно начело правне државе из члана I/2 Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд сматра да може засновати надлежност и одлучити о уставном спору у ком се тврди да је ненадлежни орган донио подзаконски акт за чије доношење није имао надлежност према Уставу Босне и Херцеговине (види Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број У 10/14 од 4. јула 2014. године, тачка 79). При том, Уставни суд је у својој пракси протумачио да спор не може произлазити из редовних позитивноправних прописа, већ се мора тицати одређеног питања које је регулисано самим Уставом БиХ (види Уставни суд, Одлука о допусти-вости број У 12/08 од 30. јануара 2009. године, објављена у "Службеном гласнику БиХ" број 62/09, тачка 7).

28. Сходно наведеном, произлази да сама чињеница да су оспорене одредбе садржане у правним актима који нису изричито побројани у члану VI/3а) Устава БиХ, није препре-ка за одлучивање Уставног суда о конкретном захтјеву. Међутим, у исто вријеме то не значи и да сваки правни акт ниже правне снаге од закона или устава ентитета може бити предмет оцјене уставности у смислу надлежности из цити-ране уставне одредбе, као и да ће свако позивање на принци-пе садржане у Уставу БиХ нужно резултирати постојањем спора за који је једино надлежан за одлучивање Уставни суд БиХ (види напријед цитирану У 28/13, тачка 17).

29. Имајући у виду наведену праксу као и околности овог случаја, Уставни суд запажа да је Парламентарна скупштина БиХ 2012. године усвојила Закон о попису којим је установљен правни оквир за провођење пописа, као једне од статистичких активности. У Образложењу 1 приложеном уз приједлог Закона, достављеног Парламентарној скупшти-ни БиХ, указано је да је попис "најсложенија и најопсежнија статистичка активност која захтијева велика финансијска средства и посебну организацију (ван оквира редовних статистичких истраживања)". Такође, у Образложењу је наведено да се овим законом "на јединствен начин правно регулишу права и обавезе министарства и других органа и организација у БиХ, у вези са припремама, организацијом и провођењем пописа, а посебно послови и задаци Агенције за статистику БиХ, Федералног завода и Републичког завода, који имају кључну улогу у свим фазама пописа". Надаље, Закон о попису у члану 20 (Послови Агенције), поред осталог, прописује да су послови Агенције да утврђује једин-ствену и међународно успоредиву методологију пописа, с јединственим дефиницијама јединица и обиљежја, јединстве-ним класификацијама и садржајем обрадних табела по јединственом програму обраде, јединственим критеријумима и програмима логичке контроле за откривање и аутоматско исправљање грешака у пописној грађи. Чланом 28 Закона о попису (Прописивање и објављивање методолошких доку-мента пописа) одређено је да директор Агенције прописује пописне обрасце (пописница и упитник за домаћинство и стан) и организационо-методолошка упутства за провођење пописа, те доноси Правилник о уништавању пописне грађе.

30. Надаље, Уставни суд запажа да Закон о статистици у члану 3 дефинише појам "надлежног органа" у смислу овог закона тако што одређује да су у смислу овог закона "надлежни органи" органи на нивоу Босне и Херцеговине и ентитета надлежни за организацију, израду и дистрибуцију статистичких података. Надлежни орган на нивоу Босне и Херцеговине је Агенција основана у складу са одредбама

1 https://www.parlament.ba/sadrzaj/plenarne_sjednice/dom_naroda/ default.aspx

?wsrid=34&wsid=426&langTag=bs-BA&pril=b


овога закона. Надлежни органи ентитета су органи у ентитетима задужени да обављају ове дјелатности (ентитет-ски заводи). Истим законом у члану 8 је одређено да је Агенција за статистику орган надлежан за обраду, дистрибу-цију и утврђивање статистичких података БиХ дефинисаних чланом 3 истог закона. У складу са цитираним чланом Агенција, у оквиру овако одређене надлежности, поред осталог: утврђује статистичке стандарде за реали-ацију Програма, што обухвата мјере потребне за ускла-ђивање статистике на нивоу БиХ да би се постигао најбољи квалитет и упоредивост резултата, укључујући и оне које се односе на статистичке технике, класификације, номенк-латуре, дефиниције и остале примијењене стандарде и прак-су. Чланом 18 Закона о статистици уређен је однос између Агенције и ентитетских завода тако да је, поред осталог, прописано да ће ентитети обезбиједити да надлежна ентитет-ска тијела Агенцији ставе на располагање статистичке податке који су неопходни да би БиХ извршила своје обавезе из Устава БиХ, укључујући обавезе из члана III/I и члана III/5а) Устава Босне и Херцеговине, да приликом прику-пљања и обраде статистичких података БиХ, ентитетски заводи примјењују стандарде и праксу Агенције, те достављају податке у складу са условима које поставља Агенција; ентитети предузимају максималне напоре како би обезбиједили да ентитетска статистика, без обзира да ли она спада у статистику БиХ, буде прикупљена, обрађена и ко-мпилирана од ентитетских завода у складу са стандардима, методологијом, праксом и смјерницама Агенције.

31. Уставни суд запажа да је у оспореном Јединственом програму (I - Општи дио) наведено: "Јединственим програ-мом се уређује процес обраде података пописа; редослијед извршавања корака у поступку одређивања сталног (резидентног) становништва; начин извођења коначне базе података која ће се користити за статистичке обраде и објаве (дисеминацију) статичких података прикупљених пописом. Циљ јединственог програма је дефинисати оквир обраде података пописа у складу са Законом о попису становниш-тва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године (у даљем тексту: Закон о попису), Методологијом за припрему, организовање и провођење пописа становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013. године (у даљем тексту: Методологија) и слиједећим међународним стандардима и препорукама(...)."

32. Имајући у виду напријед наведене одредбе Закона о попису те Закона о статистици, као и предмет и циљ оспореног Јединственог програма, произлази да он представља један од методолошких докумената, на које упућују чл. 20 и 28 Закона о попису, које утврђује Агенција а прописује директор Агенције. Овако додијељени послови и овлашћења засновани су на надлежностима Агенције прописаним чланом 8 Закона о статистици. Најзад, имајући у виду предмет регулисања и циљ оспореног акта произлази да се ради о актима у односу на које, у складу са чланом 20 Закона о статистици, Агенција ужива техничку аутономију. Наиме, наведеним чланом је регулисано да особље Агенције и ентитетских завода неће тражити или примати упутства од власти, других државних органа, политичких странака или других интересних група, посебно приликом селекције извора података, статистичких метода и процедура, у вези са садржајем, формом и временом дистрибуције, и у вези са заштитом повјерљивости статистичких података.

33. Слиједом наведеног, произлази да оспорени акти, као методолошки документи, којим се регулише питање које

захтијева примјену стручних и научних метода рада, у односу на које Агенција ужива техничку аутономију, очи-гледно не покрећу питање кршења људских права и основ-них слобода заштићених Уставом и Европском конвенцијом, а што би, у складу са у овој одлуци цитираном праксом Уставног суда, био основ за заснивање надлежности Уставног суда.

34. Надаље, подносилац захтјева, у суштини, тврди да оспорени акти нису у складу Законом о попису и Законом о статистици јер наведени закони ни директору Агенције односно Агенцији за статистику не дају овлашћење за њихово доношење, као и да поједина рјешења садржана у оспореним актима (одређивање статуса резидента, објављи-вање резултата пописа и др.) нису у складу са рјешењима из Закона о попису. Стога, произлази да се не ради о питању које је регулисано самим Уставом, а спор не може произлазити из редовних позитивноправних прописа. У вези с тим, Уставни суд запажа и да одредба члана VI/3 Устава Босне и Херцеговине не прописује надлежност Уставног суда да оцјењује законитост уопштено, а из аргументације подносиоца захтјева произлази да се суштински покреће питање усклађености оспорених аката са Законом о попису и Законом о статистици. Слиједом наведеног произлази да се оспореним актима не покреће ни питање спора у смислу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.

35. Најзад, Уставни суд подсјећа да, у складу са чланом 27 Закона о управи ("Службени гласник БиХ" бр. 32/02 и 102/09), ограни управе су, а што је сходно члану 46 истог закона и Агенција за статистику, одговорни Парламентарној скупштини БиХ, поред осталог, за законито обављање послова из своје надлежности. У вези с тим, Уставни суд указује да није тијело ком је допуштено преузимати улогу било ког тијела законодавне, извршне или судске власти и умјесто њих доносити одлуке или проводити одговарајуће мјере, односно пресуђивати о томе би ли било боље или сврсисходније да су умјесто рјешења која су надлежна тијела изабрала прихваћена нека друга. Када би Уставни суд то учинио, довео би се у положај "квазизаконодавног" тијела, а што би било у супротности са улогом која му је Уставом БиХ додијељена.

36. Уставни суд, узимајући у обзир наведене конкретне околности, а посебно имајући у виду своју досадашњу јуриспруденцију приликом тумачења своје надлежности, закључује да није надлежан да одлучује о оцјени уставности оспорених аката у смислу члана VI/3а) Устава Босне и Херцеговине.

37. Имајући у виду одредбу члана 19 тачка а) Правила Уставног суда, према којој ће се захтјев одбацити као недо-пуштен уколико се утврди да Уставни суд није надлежан за одлучивање, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

38. У смислу члана 43 Правила Уставног суда, потпред-сједници Златко М. Кнежевић и Маргарита Цаца Николовска и судија Миодраг Симовић су дали изјаве о неслагању са одлуком већине.

39. У складу са чланом VI/5 Устава Босне и Херце-говине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.




SADRŽAJ

PREDSJEDNIŠTVO BOSNE I HERCEGOVINE

144 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće rezerve (bosanski jezik) 1

Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće pričuve (hrvatski jezik) 1

Одлука о интервентном коришћењу средстава текуће резерве (српски језик) 2

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

145 Odluka o osnivanju Komisije za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 2

Odluka o osnutku Povjerenstva za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 3

Одлука о оснивању Комисије за координацију питања младих у Босни и Херцеговини (српски језик) 5

146 Rješenje o razrješenju direktora Agencije za javne nabavke Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 6

Rješenje o razrješenju direktora Agencije za javne nabave Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 7

Рјешење о разрјешењу директора Агенције за јавне набавке Босне и Херцеговине (српски језик) 7

147 Rješenje o imenovanju v.d. direktora Agencije za javne nabavke Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 7

Rješenje o imenovanju v.d. direktora Agencije za javne nabave Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 7

Рјешење о именовању в.д. директора Агенције за јавне набавке Босне и Херцеговине (српски језик) 7

148 Rješenje o imenovanju člana Upravnog odbora Regionalnog ureda za saradnju mladih (bosanski jezik) 7

Rješenje o imenovanju člana Upravnog odbora Regionalnog ureda za saradnju mladih (hrvatski jezik) 8

Рјешење о именовању члана Управног одбора Регионалне канцеларије за сарадњу младих (српски језик) 8

149 Rješenje o imenovanju člana Upravnog odbora Regionalnog ureda za saradnju mladih (bosanski jezik) 8

Rješenje o imenovanju člana Upravnog odbora Regionalnog ureda za saradnju mladih (bosanski jezik) 8

Рјешење о именовању члана Управног одбора Регионалне канцеларије за сарадњу младих (српски језик) 8

DRŽAVNA REGULATORNA KOMISIJA ZA ELEKTRIČNU ENERGIJU - DERK

150 Odluka o odobravanju Dugoročnog plana razvoja prijenosne mreže Elektroprijenosa BiH za period 2017 - 2026. godina (bosanski jezik) 9

Odluka o odobravanju Dugoročnog plana razvoja prijenosne mreže Elektroprijenosa BiH za razdoblje 2017 - 2026. godina (hrvatski jezik) 9

Одлука о одобравању Дугорочног плана развоја преносне мреже Електропреноса БиХ за период 2017 - 2026. година (српски језик) 9

151 Odluka o odobravanju Plana investicija za 2017. godinu (bosanski jezik) 9Odluka o odobravanju Plana investicija za 2017. godinu (hrvatski jezik) 9Одлука о одобравању Плана инвестиција за 2017. годину (српски језик) 10

KONKURENCIJSKO VIJEĆE BOSNE I HERCEGOVINE

152 Rješenje broj 05-26-1-032-7-II/16 (bosanski jezik) 10Rješenje broj 05-26-1-032-7-II/16 (hrvatski jezik) 12Рјешење број 05-26-1-032-7-II/16 (српски језик) 14

153 Rješenje broj 04-26-2-008-28-II/16 (bosanski jezik) 16Rješenje broj 04-26-2-008-28-II/16 (hrvatski jezik) 25Рјешење број 04-26-2-008-28-II/16 (српски језик) 34

AGENCIJA ZA DRŽAVNU SLUŽBU BOSNE I HERCEGOVINE

154 Pregled postavljenih državnih službenika po javnim oglasima za januar 2017. godine (bosanski jezik) 44Pregled postavljenih državnih službenika po javnim natječajima za siječanj 2017. godine (hrvatski jezik) 45Преглед постављених државних службеника по јавним огласима за јануар 2017. године (српски језик) 45

155 Pregled postavljenih državnih službenika po internim oglasima za januar 2017. godine (bosanski jezik) 46Pregled postavljenih državnih službenika po internim natječajima za siječanj 2017. godine (hrvatski jezik) 47Преглед постављених државних службеника по интерним огласима за јануар 2017. године (српски језик) 48

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

156 Odluka broj AP 4380/13 (bosanski jezik) 50Odluka broj AP 4380/13 (hrvatski jezik) 55Одлука број АП 4380/13 (српски језик) 61






162 Odluka broj U-7/16 (bosanski jezik) 161Odluka broj U-7/16 (hrvatski jezik) 165Одлука број У-7/16 (српски језик) 169



Izdavač: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za izdavača: sekretar Doma naroda Parlamentarne skupštineBosne i Hercegovine Bojan Ninković - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Direktor: Dragan Prusina - Telefoni: Centrala:722-030 - Direktor: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050, faks: 722-074 -Služba za pravne i opće poslove: 722-051 - Računovodstvo:722-044 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDIT BANK d.d. 338-320-22000052-11,VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d.BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Štampa: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za štampariju: Mevludin Hamzić - Reklamacije za neprimljene brojeve primaju se 20 dana odizlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. - PDVbroj 200226120002. Molimo pretplatnike da obavezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za I polugodište 2017. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http://www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

Documents

Број č 10 - JP NIO Službeni list Bosne i Hercegovinesllist.ba/glasnik/2017/broj10/broj010.pdf · osnivanju Komisije za koordinaciju pitanja mladih u Bosni i Hercegovini ("Službeni