Број 52 - sllist.basllist.ba/glasnik/2014/broj52/Glasnik052.pdfBroj 52 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 7. 7. 2014. Članak 4. (Stupanje na snagu)

Godina XVIII

Ponedjeljak, 7. srpnja/jula 2014. godine

Broj/Број

52

Година XVIII

Понедјељак, 7. јула 2014. годинe

ISSN 1512-7494 - hrvatski jezik ISSN 1512-7508 - srpski jezik ISSN 1512-7486 - bosanski jezik

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

865 Temeljem Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj suradnji

između Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Narodne Republike Kine ("Službeni glasnik BiH - Međunarodni ugovori", broj 10/05), Sporazuma o razmjeni nota između Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Narodne Republike Kine o nepovratnoj financijskoj pomoći (donaciji) od 27.09.2012. godine i članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine, na 102. sjednici održanoj 25. lipnja 2014. godine, donijelo je

ODLUKU O PODJELI POLJOPRIVREDNE MEHANIZACIJE I

OPREME IZ DONACIJE NARODNE REPUBLIKE KINE BOSNI I HERCEGOVINI

Članak 1. (Predmet Odluke)

Odobrava se podjela poljoprivredne mehanizacije i opreme iz donacije Narodne Republike Kine Bosni i Hercegovini, kako slijedi:

a) Vladi Republike Srpske: 25 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP 404, 25 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP ME 304, 25 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP SG 254, 30 motokultivatora tipa HUANGHAI DF-18, 43 motornih pila 2 KW, 22 setova za mužu, 8 laktofrizera 500 l, 8 laktofrizera 1000 l, 8 analizatora za mlijeko.

b) Vladi Federacije Bosne i Hercegovine za Posavski kanton, Tuzlanski kanton i Zeničko - dobojski kanton: 32 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP 404, 32 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP ME 304, 32 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP SG 254, 37 motokultivatora tipa HUANGHAI DF-18, 52 motornih pila 2 KW, 26 setova za mužu, 11 laktofrizera 500 1,11 laktofrizera 1000 l, 11 analizatora za mlijeko.

c) Vladi Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine: 3 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP 404, 3 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP ME 304, 3 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP SG 254, 3 motokultivatora tipa HUANGHAI DF-18, 5 motornih pila 2 KW, 2 seta za mužu, 1 laktofrizer 500 l, 1 laktofrizer 1000 l, 1 analizator za mlijeko.

Članak 2. (Namjena donacije)

Poljoprivredna mehanizacija i oprema iz članka 1. ove Odluke namijenjena je korisnicima na područjima pogođenim poplavama u Bosni i Hercegovini.

Članak 3. (Realiziranje Odluke)

(1) Za realiziranje ove Odluke zadužuju se Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine da u suradnji sa Vladom Republike Srpske, Vladom Federacije Bosne i Hercegovine i Vladom Brčko Distrikta Bosne i Hercegovi-ne izvrši primopredaju poljoprivredne mehanizacije i opreme iz članka 1. ove Odluke iz skladišnog prostora u Sarajevu.

(2) Institucije iz članka 1. ove Odluke će sukladno svojim kriterijima izvršiti podjelu korisnicima na područjima pogođenim poplavama u Bosni i Hercegovini.

Broj 52 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 7. 7. 2014.

Članak 4. (Stupanje na snagu)

Ova Odluka stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".

VM broj 92/14 25. lipnja 2014. godine

Sarajevo

Predsjedatelj Vijeća ministara BiH

Vjekoslav Bevanda, v. r.

На основу Споразума о економској и техничкој

сарадњи између Савјета министара Босне и Херцеговине и Владе Народне Републике Кине ("Службени гласник БиХ - Међународни уговори", број 10/05), Споразума о размјени нота између Савјета министара Босне и Херцеговине и Владе Народне Републике Кине о неповратној финансијској помоћи (донацији) од 27.09.2012. године и члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), Савјет министара Босне и Херцеговине, на приједлог Министарства за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине, на 102. сједници одржаној 25. јуна 2014. године, донио је

ОДЛУКУ О ПОДЈЕЛИ ПОЉОПРИВРЕДНЕ МЕХАНИЗАЦИЈЕ И ОПРЕМЕ ИЗ ДОНАЦИЈЕ НАРОДНЕ РЕПУБЛИКЕ

КИНЕ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Члан 1. (Предмет Одлуке)

Одобрава се подјела пољопривредне механизације и опреме из донације Народне Републике Кине Босни и Херцеговини, како слиједи:

а) Влади Републике Српске: 25 трактора са припадајућим прикључцима YТО ТYП 404, 25 трактора са припадајућим прикључцима YТО ТYП МЕ 304, 25 трактора са припадајућим прикључцима YТО ТYП СГ 254, 30 мотокултиватора типа ХYАНГХАИ ДФ-18, 43 моторних пила 2 KW, 22 сетова за мужу, 8 лактофризера 500 л, 8 лактофризера 1000 л, 8 анализатора за млијеко.

b) Влади Федерације Босне и Херцеговине за Посавски кантон, Тузлански кантон и Зеничко - добојски кантон: 32 трактора са припадајућим прикључцима YТО ТYП 404, 32 трактора са припадајућим прикључцима YТО ТYП МЕ 304, 32 трактора са припадајућим прикључцима YТО ТYП СГ 254, 37 мотокултиватора типа ХYАНГХАИ ДФ-18, 52 моторних пила 2 KW, 26 сетова за мужу, 11 лактофризера 500 л, 11 лактофризера 1000 л, 11 анализатора за млијеко.

с) Влади Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине: 3 трактора са припадајућим прикључцима УТО ТУП 404, 3 трактора са припадајућим прикључцима YТО ТYП МЕ 304, 3 трактора са припадајућим прикључцима YТО ТYП СГ 254, 3 мотокултиватора типа ХYНГХАИ ДФ-18, 5 моторних пила 2 KW, 2 сета за мужу, 1 лактофризер 500 л, 1 лактофризер 1000 л, 1 анализатор за млијеко.

Члан 2. (Намјена донације)

Пољопривредна механизација и опрема из члана 1. ове Одлуке намијењена је корисницима на подручјима погођеним поплавама у Босни и Херцеговини.

Члан 3. (Реализација Одлуке)

(1) За реализацију ове Одлуке задужују се Министарство за људска права и избјеглице Босне и Херцеговине да у сарадњи са Владом Републике Српске, Владом Федерације Босне и Херцеговине и Владом Брчко Дистрикта Босне и Херцеговине изврши примопредају пољопривредне механизације и опреме из члана 1. ове Одлуке из складишног простора у Сарајеву.

(2) Институције из члана 1. ове Одлуке ће у складу својим критеријумима извршити поделу корисницима на подручјима погођеним поплавама у Босни и Херцеговини.

Члан 4. (Ступање на снагу)

Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

СМ број 92/14 25. јуна 2014. године

Сарајево

Предсједавајући Савјета министара БиХ Вјекослав Беванда, с. р.

Na osnovu Sporazuma o ekonomskoj i tehničkoj saradnji

između Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Narodne Republike Kine ("Službeni glasnik BiH - Međunarodni ugovori", broj 10/05), Sporazuma o razmjeni nota između Vijeća ministara Bosne i Hercegovine i Vlade Narodne Republike Kine o nepovratnoj finansijskoj pomoći (donaciji) od 27.09.2012. godine i člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na prijedlog Ministarstva za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine, na 102. sjednici održanoj 25. juna 2014. godine, donijelo je

ODLUKU O PODJELI POLJOPRIVREDNE MEHANIZACIJE I

OPREME IZ DONACIJE NARODNE REPUBLIKE KINE BOSNI I HERCEGOVINI

Član 1. (Predmet Odluke)

Odobrava se podjela poljoprivredne mehanizacije i opreme iz donacije Narodne Republike Kine Bosni i Hercegovini, kako slijedi:

a) Vladi Republike Srpske: 25 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP 404, 25 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP ME 304, 25 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP SG 254, 30 motokultivatora tipa HUANGHAI DF-18, 43 motornih pila 2 KW, 22 setova za mužu, 8 laktofrizera 500 l, 8 laktofrizera 1000 I, 8 analizatora za mlijeko.

b) Vladi Federacije Bosne i Hercegovine za Posavski kanton, Tuzlanski kanton i Zeničko - dobojski kanton: 32 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP 404, 32 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP ME 304, 32 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP SG 254, 37 motokultivatora tipa HUANGHAI DF-18, 52 motornih pila 2KW, 26, setova za mužu, 11 laktofrizera 500 1, 11 laktofrizera 1000 l, 11 analiza-tora za mlijeko.

c) Vladi Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine: 3 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP 404, 3 traktora sa pripadajućim priključcima YTO

Ponedjeljak, 7. 7. 2014. S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Broj 52 - Stranica 3

TYP ME 304, 3 traktora sa pripadajućim priključcima YTO TYP SG 254, 3 motokultivatora tipa HUANGHAI DF-18, 5 motornih pila 2 KW, 2 seta za mužu, 1 laktofrizer 500 l, 1 laktofrizer 1000 l, 1 analizator za mlijeko.

Član 2. (Namjena donacije)

Poljoprivredna mehanizacija i oprema iz člana 1. ove Odluke namijenjena je korisnicima na područjima pogođenim poplavama u Bosni i Hercegovini.

Član 3. (Realizacija Odluke)

(1) Za realizaciju ove Odluke zadužuju se Ministarstvo za ljudska prava i izbjeglice Bosne i Hercegovine da u saradnji sa Vladom Republike Srpske, Vladom Federacije Bosne i Hercegovine i Vladom Brčko Distrikta Bosne i Hercegovine izvrši primopredaju poljoprivredne mehani-zacije i opreme iz člana 1. ove Odluke iz skladišnog prostora u Sarajevu.

(2) Institucije iz člana 1. ove Odluke će u skladu svojim kriterijumima izvršiti podjelu korisnicima na područjima pogođenim poplavama u Bosni i Hercegovini.

Član 4. (Stupanje na snagu)


VM broj 92/14 25. juna 2014. godine

Sarajevo

Predsjedavajući Vijeća ministara BiH

Vjekoslav Bevanda, s. r.

866 Na temelju članka 17. Zakona o financiranju institucija

Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), članka 14. stavak (2) Zakona o Proračunu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2014. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 104/13) i Odluke o prijenosu ovlasti predsjedatelju i zamjenicima predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine za interventno korištenje proračunske pričuve ("Službeni glasnik BiH", broj 12/14), zamjenik predsjedatelja Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je

ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA

TEKUĆE PRORAČUNSKE PRIČUVE

Članak 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće proračunske pričuve Proračuna institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obveza Bosne i Hercegovine za 2014. godinu, u iznosu od 1.000,00 KM Hejub Ilhani iz Konjica, u svrhu jednokratne financijske potpore za liječenje.

Članak 2. (Mjerodavnost za realiziranje)

Za realiziranje ove Odluke zaduženo je Ministarstvo financija i trezora Bosne i Hercegovine sukladno Zakonu o financiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na tekući račun Hejub Ilhane.

Članak 3. (Stupanje na snagu)


Broj 01-50-2-18547/14 26. lipnja 2014. godine

Sarajevo

Zamjenik predsjedatelja Vijeća ministara BiH

Dr. Zlatko Lagumdžija, v. r.

На основу члана 17. Закона о финансирању

институција Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 и 32/13), члана 14. став (2) Закона о Буџету институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2014. годину ("Службени гласник БиХ", број 104/13) и Одлуке о преносу овлаштења предсједавајућем и замјеницима предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине за интервентно кориштење буџетске резерве ("Службени гласник БиХ", број 12/14), замјеник предсједавајућег Савјета министара Босне и Херцеговине донио је

ОДЛУКУ О ИНТЕРВЕНТНОМ КОРИШТЕЊУ СРЕДСТАВА

ТЕКУЋЕ БУЏЕТСКЕ РЕЗЕРВЕ

Члан 1. (Предмет Одлуке)

Одобравају се средства за интервентно кориштење текуће буџетске резерве Буџета институција Босне и Херцеговине и међународних обавеза Босне и Херцеговине за 2014. годину, у износу од 1.000,00 КМ Хејуб Илхани из Коњица, у сврху једнократне финансијске помоћи за лијечење.

Члан 2. (Надлежност за реализацију)

За реализацију ове Одлуке задужено је Министарство финансија и трезора Босне и Херцeговине у складу са Законом о финансирању институција Босне и Херцеговине, а уплату ће извршити на текући рачун Хејуб Илхане.

Члан 3. (Ступање на снагу)

Ова Одлука ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".

Број 01-50-2-18547/14 26. јуна 2014. године

Сарајево

Замјеник предсједавајућег Савјета министара БиХ

Др Златко Лагумџија, с. р.

Na osnovu člana 17. Zakona o finansiranju institucija

Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 61/04, 49/09, 42/12, 87/12 i 32/13), člana 14. stav (2) Zakona o Budžetu institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2014. godinu ("Službeni glasnik BiH", broj 104/13) i Odluke o prenosu ovlaštenja predsjedavajućem i zamjenicima predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine za interventno korištenje budžetske rezerve ("Službeni glasnik BiH", broj 12/14), zamjenik predsjedavajućeg Vijeća ministara Bosne i Hercegovine donio je


ODLUKU O INTERVENTNOM KORIŠTENJU SREDSTAVA

TEKUĆE BUDŽETSKE REZERVE

Član 1. (Predmet Odluke)

Odobravaju se sredstva za interventno korištenje tekuće budžetske rezerve Budžeta institucija Bosne i Hercegovine i međunarodnih obaveza Bosne i Hercegovine za 2014. godinu, u iznosu od 1.000,00 KM Hejub Ilhani iz Konjica, u svrhu jednokratne finansijske pomoći za liječenje.

Član 2. (Nadležnost za realizaciju)

Za realizaciju ove Odluke zaduženo je Ministarstvo finansija i trezora Bosne i Hercegovine u skladu sa Zakonom o finansiranju institucija Bosne i Hercegovine, a uplatu će izvršiti na tekući račun Hejub Ilhane.

Član 3. (Stupanje na snagu)


Broj 01-50-2-18547/14 26. juna 2014. godine

Sarajevo

Zamjenik predsjedavajućeg Vijeća ministara BiH

Dr. Zlatko Lagumdžija, s. r.

867 Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), članka 38. stavak 3. Zakona o arhivskoj građi i Arhivu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 16/01) i članka 51. stavak 2. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 12/02, 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 i 40/12), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 102. sjednici održanoj 25. lipnja 2014. godine, donijelo je

RJEŠENJE O RAZRJEŠENJU DIREKTORA ARHIVA BOSNE I

HERCEGOVINE

1. Šaban Zahirović, razrješava se dužnosti direktora Arhiva Bosne i Hercegovine, sa danom 31.03.2014. godine, zbog isteka mandata.

2. Ovo Rješenje stupa na snagu danom donošenja i objavljuje se u "Službenom glasniku BiH".


Sarajevo



На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), члана 38. став 3. Закона о архивској грађи и Архиву Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 16/01) и члана 51. став 2. Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 12/02, 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 и 40/12), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 102. сједници одржаној 25. јуна 2014. године, донио је

РЈЕШЕЊЕ О РАЗРЈЕШЕЊУ ДИРЕКТОРА АРХИВА БОСНЕ И

ХЕРЦЕГОВИНЕ

1. Шабан Захировић, разрјешава се дужности директора Архива Босне и Херцеговине, са даном 31.03.2014. године, због истека мандата.

2. Ово Рјешење ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".


Сарајево


Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), člana 38. stav 3. Zakona o arhivskoj građi i Arhivu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 16/01) i člana 51. stav 2. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 12/02, 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 i 40/12), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 102. sjednici održanoj 25. juna 2014. godine, donijelo je

RJEŠENJE O RAZRJEŠENJU DIREKTORA ARHIVA BOSNE I

HERCEGOVINE

1. Šaban Zahirović, razrješava se dužnosti direktora Arhiva Bosne i Hercegovine, sa danom 31.03.2014. godine, zbog isteka mandata.



Sarajevo



868 Na temelju članka 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i

Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), članka 38. stavak 3. Zakona o arhivskoj građi i Arhivu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 16/01) i članka 51. stavak 2. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 12/02, 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 i 40/12), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 102. sjednici održanoj 25. lipnja 2014. godine, donijelo je

RJEŠENJE O RAZRJEŠENJU ZAMJENIKA DIREKTORA ARHIVA

BOSNE I HERCEGOVINE

1. Dušan Vržina, razrješava se dužnosti zamjenika direktora Arhiva Bosne i Hercegovine, sa danom 31.03.2014. godine, zbog isteka mandata.



Sarajevo




На основу члана 17. Закона о Савјету министара Босне

и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 и 24/08), члана 38. став 3. Закона о архивској грађи и Архиву Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 16/01) и члана 51. став 2. Закона о државној служби у институцијама Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", бр. 12/02, 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 1 40/12), Савјет министара Босне и Херцеговине, на 102. сједници одржаној 25. јуна 2014. године, донио је

РЈЕШЕЊЕ О РАЗРЈЕШЕЊУ ЗАМЈЕНИКА ДИРЕКТОРА

АРХИВА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

1. Душан Вржина, разрјешава се дужности замјеника директорa Архива Босне и Херцеговине, са даном 31.03.2014. године, због истека мандата.

2. Ово Рјешење ступа на снагу даном доношења и објављује се у "Службеном гласнику БиХ".


Сарајево


Na osnovu člana 17. Zakona o Vijeću ministara Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 30/03, 42/03, 81/06, 76/07, 81/07, 94/07 i 24/08), člana 38. stav 3. Zakona o arhivskoj građi i Arhivu Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 16/01) i člana 51. stav 2. Zakona o državnoj službi u institucijama Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", br. 12/02, 19/02, 8/03, 35/03, 4/04, 17/04, 26/04, 37/04, 48/05, 2/06, 32/07, 43/09, 8/10 i 40/12), Vijeće ministara Bosne i Hercegovine, na 102. sjednici održanoj 25. juna 2014. godine, donijelo je

RJEŠENJE O RAZRJEŠENJU ZAMJENIKA DIREKTORA ARHIVA

BOSNE I HERCEGOVINE

1. Dušan Vržina, razrješava se dužnosti zamjenika direktora Arhiva Bosne i Hercegovine, sa danom 31.03.2014. godine, zbog isteka mandata.



Sarajevo



POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA

BOSNE I HERCEGOVINE

869 Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika, na

osnovu članka V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 1. do 3. travnja 2014. godine, donijelo je

ODLUKU I

Mjesto i ostatci povijesne građevine - Kameni most na Kosoru, Grad Mostar, proglašava se nacionalnim

spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se sastoji od ostataka šest stupova mosta i lučne konstrukcije koja se nalazi na zapadnoj (desnoj) obali rijeke Bune.

Nacionalni spomenik se nalazi na lokaciji označenoj kao k.č. 36, zk. uložak broj 946, k.o. SP_Kosor i k.č. 41/1, zk. uložak broj 304, k.o. SP_Malo polje, Grad Mostar, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o sprovođenju odluka Povjerenstva za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene sukladno Aneksu 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

II Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, znanstvene, tehničke, administrativne i financijske mjere za zaštitu i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Vlada Federacije dužna je osigurati sredstva za izradu i sprovođenje potrebne tehničke dokumentacije za zaštitu nacionalnog spomenika.

Povjerenstvo za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati financijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske ploče sa osnovnim podatcima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III U svrhu trajne zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru

definiranom u točki I. stavak 3. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere:

- na nacionalnom spomeniku su dozvoljeni isključivo istraživački (arheološki) radovi, radovi na konzervaciji ostataka mosta i radovi čiji je cilj prezentacija spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i uz strukovni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine;

- nakon završenih cjelovitih arheoloških iskopavanja Povjerenstvo će biti dostavljena izvješća na osnovu kojih će, po potrebi, ova odluka biti dopunjena;

- izvršiti podvodne arheološke istrage radi prikupljanja ostataka kamenog mosta iz rijeke, na osnovu kojih će se izraditi projekat rekonstrukcije;

- dopuštena je rekonstrukcija mosta ili pojedinih njegovih dijelova na istom mjestu, u istom obliku i od istovrsnih materijala od kojih je prvobitno građen, u najvećoj mogućoj mjeri, isključivo na osnovu cjelovite povijesne i tehničke dokumentacije o njegovom izvornom stanju i statičke analize stanja konstrukcije;

- izraditi plan i program održavanja nacionalnog spomenika;

- nije dopušteno odlaganje otpada. Na prostoru nacionalnog spomenika utvrđuju se hitne

mjere zaštite: - čišćenje prostora od samoniklog rastinja i otpada; - arheološke istrage ostataka mosta; - izrada detaljnog arhitektonskog snimka postojećeg

stanja nacionalnog spomenika; - izrada projekta restauracije i konzervacije na osnovu

arhitektonskog snimka postojećeg stanja.


IV Stavljaju se van snage svi sprovedbeni i razvojni

prostorno-planski spisi u dijelu u kojemu su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

V Svatko, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na razini Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi sprovođenja mjera utvrđenih u toč. II - V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII Sastavnim dijelom ove odluke je obrazloženje sa

pratećom dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na internetskoj stranici Povjerenstva (http://www.kons.gov.ba).

VIII Sukladno članku V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

IX Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Amra Hadžimuhamedović, Dubravko Lovrenović i Ljiljana Ševo.

Broj 02-2.3-59/14-22 2. travnja 2014. godine

Sarajevo Predsjedateljica Povjerenstva

Ljiljana Ševo, v. r.

Комисија за очување националних споменика, на

темељу члана V став 4 Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 ставак 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 1. до 3. априла 2014. године, донијела je

ОДЛУКУ I

Мјесто и остаци историјске грађевине - Камени мост на Косору, Град Мостар, проглашава се националним спомеником Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: национални споменик).

Национални споменик се састоји од остатака шест стубова моста и лучне конструкције која се налази на западној (десној) обали ријеке Буне.

Национални споменик се налази на локацији означеној као к.ч. 36, зк. уложак број 946, к.о. СП_Косор и к.ч. 41/1, зк. уложак број 304, к.о. СП_Мало поље, Град Мостар, Федерација Босне и Херцеговине, Босна и Херцеговина.

На национални споменик се примјењују мјере заштите утврђене Законом о провођењу одлука Комисије за заштиту националних споменика успостављене у складу са Анексом 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини ("Службене новине Федерације БиХ", бр. 2/02, 27/02, 6/04 и 51/07).

II Влада Федерације Босне и Херцеговине (у даљњем

тексту: Влада Федерације) дужна је да обезбиједи правне, научне, техничке, административне и финансијске мјере за заштиту и презентацију националног споменика.

Влада Федерације дужна је да обезбиједи средства за израду и провођење потребне техничке документације за заштиту националног споменика.

Комисија за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија) утврдиће техничке услове и обезбиједити финансијска средства за израду и постављање информационе табле са основним подацима о споменику и одлуци о проглашењу добра националним спомеником.

III У сврху трајне заштите националног споменика, на

простору дефинисаном у тачки I став 3 ове одлуке утврђују се сљедеће мјере:

- на националном споменику су дозвољени искључиво истраживачки (археолошки) радови, радови на конзервацији остатака моста и радови чији је циљ презентација споменика, уз одобрење федералног министарства надлежног за просторно уређење и уз стручни надзор надлежне службе заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине;

- након завршених цјеловитих археолошких ископавања Комисији ће бити достављен извјештај на темељу којих ће, по потреби, ова одлука да буде допуњена;

- извршити подводна археолошка истраживања ради прикупљања остатака каменог моста из ријеке, на темељу којих ће да се изради пројекат реконструкције;

- допуштена је реконструкција моста или појединих његових дијелова на истом мјесту, у истом облику и од истоврсних материјала од којих је првобитно грађен, у највећој могућој мјери, искључиво на темељу цјеловите историјске и техничке документације о његовом изворном стању и статичке анализе стања конструкције;

- израдити план и програм одржавања национал-ног споменика;

- није допуштено одлагање отпада. На простору националног споменика утврђују се

хитне мјере заштите: - чишћење простора од самониклог растиња и

отпада; - археолошка истраживања остатака моста; - израда детаљног архитектонског снимка

постојећег стања националног споменика; - израда пројекта рестаурације и конзервације на

темељу архитектонског снимка постојећег стања.

IV Стављају се ван снаге сви проведбени и развојни

просторно-плански акти у дијелу у којем су у супротности са одредбама ове одлуке.

V Свако, а посебно надлежни органи Федерације Босне

и Херцеговине, кантона, градске и општинске службе суздржаће се од предузимања било каквих радњи које могу да оштете национални споменик или доведу у питање његову заштиту.


VI Ова одлука доставиће се Влади Федерације,

федералном министарству надлежном за просторно уређење, надлежној служби заштите наслијеђа на нивоу Федерације Босне и Херцеговине и општинском органу управе надлежном за послове урбанизма и катастра, ради провођења мјера утврђених у тач. II - V ове одлуке, те надлежном општинском суду ради уписа у земљишне књиге.

VII Саставни дио ове одлуке је образложење са пратећом

документацијом које је доступно на увид заинтересованим лицима у просторијама и на wеб-страници Комисије (http://www.kons.gov.ba).

VIII У складу са чланом V став 4 Анекса 8. Општег

оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

IX Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијела у сљедећем саставу:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Амра Хаџимухамедовић, Дубравко Ловреновић и Љиљана Шево.

Број 02-2.3-59/14-22 2. априла 2014. године

Сарајево Предсједавајућа Комисије Љиљана Шево, с. р.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4 Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stavak 1 Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 1. do 3. aprila 2014. godine, donijela je

ODLUKU I

Mjesto i ostaci historijske građevine - Kameni most na Kosoru, Grad Mostar, proglašava se nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: nacionalni spomenik).

Nacionalni spomenik se sastoji od ostataka šest stubova mosta i lučne konstrukcije koja se nalazi na zapadnoj (desnoj) obali rijeke Bune.

Nacionalni spomenik se nalazi na lokaciji označenoj kao k.č. 36, zk. uložak broj 946, k.o. SP_Kosor i k.č. 41/1, zk. uložak broj 304, k.o. SP_Malo polje, Grad Mostar, Federacija Bosne i Hercegovine, Bosna i Hercegovina.

Na nacionalni spomenik se primjenjuju mjere zaštite utvrđene Zakonom o provođenju odluka Komisije za zaštitu nacionalnih spomenika uspostavljene u skladu sa Aneksom 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini ("Službene novine Federacije BiH", br. 2/02, 27/02, 6/04 i 51/07).

II Vlada Federacije Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu:

Vlada Federacije) dužna je osigurati pravne, naučne, tehničke, administrativne i finansijske mjere za zaštitu i prezentaciju nacionalnog spomenika.

Vlada Federacije dužna je osigurati sredstva za izradu i sprovođenje potrebne tehničke dokumentacije za zaštitu nacionalnog spomenika.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija) utvrdit će tehničke uvjete i osigurati

finansijska sredstva za izradu i postavljanje informacijske table sa osnovnim podacima o spomeniku i odluci o proglašenju dobra nacionalnim spomenikom.

III U svrhu trajne zaštite nacionalnog spomenika, na prostoru

definiranom u tački I stav 3. ove odluke utvrđuju se sljedeće mjere:

- na nacionalnom spomeniku su dozvoljeni isključivo istraživački (arheološki) radovi, radovi na konzervaciji ostataka mosta i radovi čiji je cilj prezentacija spomenika, uz odobrenje federalnog ministarstva nadležnog za prostorno uređenje i uz stručni nadzor nadležne službe zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine;

- nakon završenih cjelovitih arheoloških iskopavanja Komisiji će biti dostavljen izvještaj na osnovi kojih će, po potrebi, ova odluka biti dopunjena;

- izvršiti podvodna arheološka istraživanja radi prikupljanja ostataka kamenog mosta iz rijeke, na osnovi kojih će se izraditi projekat rekonstrukcije;

- dopuštena je rekonstrukcija mosta ili pojedinih njegovih dijelova na istom mjestu, u istom obliku i od istovrsnih materijala od kojih je prvobitno građen, u najvećoj mogućoj mjeri, isključivo na osnovi cjelovite historijske i tehničke dokumentacije o njegovom izvornom stanju i statičke analize stanja konstrukcije;

- izraditi plan i program održavanja nacionalnog spomenika;

- nije dopušteno odlaganje otpada. Na prostoru nacionalnog spomenika utvrđuju se hitne

mjere zaštite: - čišćenje prostora od samoniklog rastinja i otpada; - arheološka istraživanja ostataka mosta; - izrada detaljnog arhitektonskog snimka postojećeg

stanja nacionalnog spomenika; - izrada projekta restauracije i konzervacije na osnovi

arhitektonskog snimka postojećeg stanja.

IV Stavljaju se van snage svi provedbeni i razvojni

prostorno-planski akti u dijelu u kojem su u suprotnosti sa odredbama ove odluke.

V Svako, a posebno nadležni organi Federacije Bosne i

Hercegovine, kantona, gradske i općinske službe suzdržat će se od poduzimanja bilo kakvih radnji koje mogu oštetiti nacionalni spomenik ili dovesti u pitanje njegovu zaštitu.

VI Ova odluka dostavit će se Vladi Federacije, federalnom

ministarstvu nadležnom za prostorno uređenje, nadležnoj službi zaštite naslijeđa na nivou Federacije Bosne i Hercegovine i općinskom organu uprave nadležnom za poslove urbanizma i katastra, radi provođenja mjera utvrđenih u tač. II-V ove odluke, te nadležnom općinskom sudu radi upisa u zemljišne knjige.

VII Sastavni dio ove odluke je obrazloženje sa pratećom

dokumentacijom koje je dostupno na uvid zainteresiranim osobama u prostorijama i na internetskoj stranici Komisije (http://www.kons.gov.ba).

VIII U skladu sa članom V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.


IX Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijela u sljedećem sastavu:


Broj 02-2.3-59/14-22 2. aprila 2014. godine

Sarajevo Predsjedavajuća Komisije

Ljiljana Ševo, s. r.


osnovu članka V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnoga sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i članka 39. stavak 1. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 1. do 3. travnja 2014. godine, donijelo je

ODLUKU I

Spomenik (spomen-ploča) obješenim ilegalcima u Mostaru, koja se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 54/110 (stari premjer) što odgovara dijelu nove k.č. 3622, k.o. Mostar (Mostar II), posjedovni list broj 971, ne ispunjava Kriterije za proglašenje dobara nacionalnim spomenicima ("Službeni glasnik BiH", br. 33/02 i 15/03).

Mjere zaštite dobra iz stavka 1. ove točke trebaju biti usklađene s odgovarajućim prostorno-planskim dokumentima na lokalnoj razini.

II Dobro iz točke I ove odluke briše se sa Liste peticija koja

se vodi u Povjerenstvu za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Povjerenstvo).

III Prema članku V stavak 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Povjerenstva su konačne.

IV Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Povjerenstvo je donijelo u sljedećem sastavu:


Broj 02-2.4-60/14-3 1. travnja 2014. godine

Sarajevo Predsjedateljica Povjerenstva



темељу члана V став 4 Анекса 8 Општег оквирнога споразума за мир у Босни и Херцеговини и члана 39 став 1 Пословника о раду Комисије за очување националних споменика, на сједници одржаној од 1. до 3. априла 2014. године, донијела јe

ОДЛУКУ I

Споменик (спомен-плоча) објешеним илегалцима у Мостару, која се налази на простору означеном као к.ч. 54/110 (стари премјер) што одговара дијелу нове к.ч. 3622, к.о. Мостар (Мостар II), посједовни лист број 971, не испуњава Критерије за проглашење добара националним споменицима ("Службени гласник БиХ", бр. 33/02 и 15/03).

Мјере заштите добра из става 1 ове тачке требају бити усклађене с одговарајућим просторно-планским документима на локалном нивоу.

II Добро из тачке I ове одлуке брише се са Листе

петиција која се води у Комисији за очување националних споменика (у даљњем тексту: Комисија).

III Према члану V став 4 Анекса 8 Општег оквирног

споразума за мир у Босни и Херцеговини, одлуке Комисије су коначне.

IV Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ". Ову одлуку Комисија је донијело у сљедећем саставу:

Zeynep Ahunbay, Martin Cherry, Амра Хаџимухамедовић, Дубравко Ловреновић и Љиљана Шево.

Број 02-2.4-60/14-3 1. априла 2014. године

СарајевоПредсједавајућа Комисије Љиљана Шево, с. р.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovi člana V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnoga sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini i člana 39. stav 1. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika, na sjednici održanoj od 1. do 3. aprila 2014. godine, donijela je

ODLUKU I

Spomenik (spomen-ploča) obješenim ilegalcima u Mostaru, koja se nalazi na prostoru označenom kao k.č. 54/110 (stari premjer) što odgovara dijelu nove k.č. 3622, k.o. Mostar (Mostar II), posjedovni list broj 971, ne ispunjava Kriterije za proglašenje dobara nacionalnim spomenicima ("Službeni glasnik BiH", br. 33/02 i 15/03).

Mjere zaštite dobra iz stava 1. ove tačke trebaju biti usklađene s odgovarajućim prostorno-planskim dokumentima na lokalnom nivou

II Dobro iz tačke I ove odluke briše se sa Liste peticija koja

se vodi u Komisiji za očuvanje nacionalnih spomenika (u daljnjem tekstu: Komisija).

III Prema članu V stav 4. Aneksa 8. Općeg okvirnog

sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, odluke Komisije su konačne.

IV Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH". Ovu odluku Komisija je donijelo u sljedećem sastavu:


Broj 02-2.4-60/14-3 1. aprila 2014. godine

SarajevoPredsjedavajuća Komisije



temelju članka 39. stavak 3. Poslovnika o radu Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", br. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 i 53/11), a u vezi sa člankom V. stavak 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni


i Hercegovini, na 62. sjednici održanoj od 16. do 20. lipnja 2014. godine, donijelo je

ODLUKU I.

(1) Za dobra kulturno-povijesnog naslijeđa uvrštena na Spisak dobara, koji je sastavni dio ove odluke, produžava se režim zaštite iz članka V. stavak 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

(2) Režim zaštite u smislu stavka (1) ove točke produžava se do donošenja konačne odluke Povjerenstva za očuvanje nacionalnih spomenika o proglašenju predloženog dobra nacionalnim spomenikom ili o odbijanju prijedloga za proglašenje.

II. Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana objave

u "Službenom glasniku BiH".

Broj 03.1-02.9-57/14-3 16. lipnja 2014. godine

Sarajevo Predsjedateljka Povjerenstva



основу члана 39. став 3. Пословника о раду Комисије за очување националних споменика ("Службени гласник БиХ", бр. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 и 53/11), а у вези са чланом V став 3. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини, на 62. сједници одржаној од 16 до 20. јуна 2014. године, донијела је

ОДЛУКУ I

(1) За добра културно-историјског наслијеђа уврштена на Списак добара, који је саставни дио ове одлуке, продужава се режим заштите из члана V став 3. Анекса 8. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

(2) Режим заштите у смислу става (1) ове тачке продужава се до доношења коначне одлуке Комисије за очување националних споменика о проглашењу предложеног добра националним спомеником или о одбијању приједлога за проглашење.

II Ова одлука ступа на снагу наредног дана од дана

објављивања у "Службеном гласнику БиХ".

Број 03.1-02.9-57/14-3 16. јуна 2014. године

Сарајево Предсједавајућа Комисије Љиљана Шево, с. р.

Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika, na osnovu člana 39. stav 3. Poslovnika o radu Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika ("Službeni glasnik BiH", br. 4/03, 33/03, 31/06, 99/06 i 53/11), a u vezi sa članom V stav 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini, na 62. sjednici održanoj od 16. do 20. juna 2014. godine, donijela je

ODLUKU I

(1) Za dobra kulturno-historijskog naslijeđa uvrštena na Spisak dobara, koji je sastavni dio ove odluke, produžava se režim zaštite iz člana V stav 3. Aneksa 8. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini.

(2) Režim zaštite u smislu stava (1) ove tačke produžava se do donošenja konačne odluke Komisije za očuvanje nacionalnih spomenika o proglašenju predloženog dobra nacionalnim spomenikom ili o odbijanju prijedloga za proglašenje.

II Ova odluka stupa na snagu narednog dana od dana

objavljivanja u "Službenom glasniku BiH".

Broj 03.1-02.9-57/14-3 16. juna 2014. godine

SarajevoPredsjedavajuća Komisije


СПИСАК КУЛТУРНО-ХИСТОРИЈСКИХ ДОБАРА ЗА КОЈА СЕ

ПРОДУЖАВА РЕЖИМ ЗАШТИТЕ ИЗ ЧЛАНА V СТАВ 3. АНЕКСА 8. ОПЋЕГ ОКВИРНОГ

СПОРАЗУМА ЗА МИР У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

1. Историјско подручје некрополе стећака и археолошки локалитет на коме се налазила средњовјековна црква у Пољу, Крешево

2. Зграда у Солунској 9, Приједор. Предсједавајућа КомисијеЉиљана Шево, с. р.

VANJSKOTRGOVINSKA KOMORA BOSNE I HERCEGOVINE

872 Na temelju članka 12. Zakona o Vanjskotrgovinskoj

komori Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 30/01 i 72/13), Skupština Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine, na sjednici održanoj 8.5.2014. godine, utvrdila je prečišćen tekst Statuta Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine, koji obuhvata: Statut Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 18/02) i Odluke o izmjenama i dopunama Statuta Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 86/10, 15/13 i 45/14), tako da isti glasi

STATUT VANJSKOTRGOVINSKE KOMORE BOSNE I

HERCEGOVINE (PREČIŠĆEN TEKST)

I - OPĆE ODREDBE

Članak 1. Vanjskotrgovinska komora Bosne i Hercegovine (u

daljnjem tekstu: Komora) je samostalna, nevladina, nepolitička i neprofitna javno-pravna asocijacija gospodarskih subjekata i gospodarskih asocijacija (članova) sa teritorija Bosne i Hercegovine, sa funkcijama usmjerenim na razvoj i unapređenje ekonomskih odnosa bosanskohercegovačkog gospodarstva sa inozemstvom, uključujući i partnerski odnos i zastupanje interesa članova kod mjerodavnih tijela Bosne i Hercegovine i odgovarajućih asocijacija u inozemstvu.

Komora ima svojstvo pravne osobe sa pravima, obvezama i odgovornostima utvrđenim zakonom i ovim Statutom.

Članak 2. Naziv Komore je "Vanjskotrgovinska komora Bosne i

Hercegovine", odnosno "Spoljnotrgovinska komora Bosne i Hercegovine".

Naziv Komore na engleskom jeziku glasi: "Foreign Trade Chamber of Bosnia and Herzegovina".

Sjedište Komore je u Sarajevu, ulica Branislava Đurđeva broj 10.


Članak 3. Komora ima znak (logotip) čiji izgled svojom odlukom

utvrđuje Upravni odbor Komore.

Članak 4. Komora ima pečat, okruglog oblika, na kojem je u

koncentričnim krugovima, na jezicima i pismima Bosne i Hercegovine, upisan naziv Komore i njeno sjedište.

Komora ima pečat, okruglog oblika, na kojem je na engleskom jeziku upisan naziv Komore.

Komora može, po potrebi, imati pečate i na drugim stranim jezicima.

Upravni odbor svojom odlukom može utvrditi da pečat, odnosno pečati Komore imaju znak (logotip) Komore.

Članak 5. Komorom upravljaju članovi preko svojih zastupnika u

tijelima Komore.

Članak 6. Članovi Komore su poduzeća, banke, osiguravajuća

društva i druge pravno-gospodarske osobe registrirane za obavljanje poslova sa inozemstvom na prostoru Bosne i Hercegovine, automatski na temelju članstva u gospodarskim komorama konstituiranim na temelju zakona Federacije Bosne i Hercegovine, Republike Srpske i Brčko distrikta BiH.

Članovi Komore su Gospodarska komora Federacije Bosne i Hercegovine, Gospodarska komora Republike Srpske (u daljnjem tekstu: gospodarske komore entiteta) i Gospodarska komora Brčko distrikta BiH, kao kolektivni članovi.

Gospodarske komore organizirane na teritorijalnom i strukovnom principu, specijalizirane i slične asocijacije, članovi su Komore pod uvjetom da mjerodavno tijelo upravljanja donese odluku o članstvu u Komori kojom prihvata prava i obveze kolektivnog člana Komore.

Članovi Komore mogu biti znanstveno-istraživačke i obrazovne institucije, udruge građana koje u svojoj registraciji imaju gospodarske djelatnosti, savezi, interesne asocijacije, fondacije, zaklade i druge organizacije koje obavljaju djelatnost od značaja za gospodarstvo, kao pojedinačni ili kolektivni članovi, ukoliko svojom odlukom izraze interes za članstvo.

U slučajevima iz st. 3. i 4. ovog članka odluku o prijemu u članstvo Komore donosi Upravni odbor.

Članak 7. Mjerodavnosti Komore su: a) Članstvo i zastupanje interesa gospodarstva

(članova) u međunarodnim komorskim i strukovnim asocijacijama, odnosno organizacijama (ICC, Eurokomora, EAN, FIATA, IRU),

b) Predstavljanje interesa članova Komore u inozemstvu, izravno, putem vlastite zastupničke mreže ili putem diplomatske i konzularne mreže - preko ovlaštenih zastupnika Komore,

c) Obavljanje poslova javnih i stručnih ovlasti utvrđenih posebnim propisima, aktima i odlukama mjerodavnih državnih tijela,

d) Suradnja i koordinacija suradnje gospodarskih komora i asocijacija u zemlji, posebice sa gospodarskim komorama entiteta i Gospodarskom komorom Brčko distrikta BiH, u pravcu ujednačavanja ekonomskog položaja članova Komore te pripreme i realizacije projekata od zajedničkog interesa za vanjskotrgovinsko poslovanje,

e) Promocija i koordinacija programa edukacije i obrazovanja od interesa za članove Komore,

f) Razvoj poslovnog i informacionog sustava sa međunarodnim bazama podataka (Međunarodna

komorska mreža, C.E.I., Internet i dr.), uključujući i mrežu ponude i tražnje, te harmonizacija informacione komorske mreže u Bosni i Hercegovini,

g) Da, u partnerskom odnosu sa mjerodavnim državnim tijelima, utječe na kreiranje ekonomskog sustava,

h) Promocija i koordinacija izrade ekonomskih podataka i tržišnih analiza iz oblasti ekonomskih odnosa sa inozemstvom (izrada periodičnih analiza o tržišnim kretanjima, praćenje relevantnih podataka, samostalno i u suradnji sa mjerodavnim tijelima i organizacijama),

i) Promocija i organizacija međunarodnih sajmova u Bosni i Hercegovini i službeno sudjelovanje na sajmovima u inozemstvu (dogovaranje, koordinacija i organiziranje zajedničkog nastupa bosanskohercegovačkog gospodarstva na sajmovima u inozemstvu i međunarodnim sajmovima u zemlji, samostalno i u suradnji sa gospodarskim komorama entiteta i gospodarskim komorama regije i kantona),

j) Vođenje registra vanjskotrgovinskih organizacija u Bosni i Hercegovini na temelju podataka koje joj obvezno dostavljaju gospodarske komore kantona/regije, gospodarske komore entiteta i Gospodarska komora Brčko distrikta BiH.

Komora, u partnerskom odnosu sa mjerodavnim tijelima u Bosni i Hercegovini, utječe na:

a) Razvoj i unapređenje vanjskotrgovinske politike (poticaji izvoza, izvozni i uvozni režimi, dugoročna proizvodna suradnja, trgovina uslugama, nacionalno tretiranje, zaštitne mjere, strana ulaganja, bilateralna suradnja sa komorama drugih država, multilateralna suradnja),

b) Razvoj i unapređenje carinske politike i tarifa (carinsko područje, granični promet, prijavljivanje robe, carinske tarife, vrste carina, carinska dokumentacija i sl.),

c) Razvoj i unapređenje međunarodnih financija (surad-nja sa međunarodnim financijskim institucijama, otplata starih kredita, novi krediti, sukcesija bivše SFRJ i sl.),

d) Koordinacija obnove i rekonstrukcije sa entitetima (planovi i programi obnove, donatorske konferencije, koordinacija obnove u oblasti gospodarstva i infrastrukture i sl.),

e) Razvoj i unapređenje međunarodnog prometa i komunikacija (suradnja sa drugim državama, planovi obnove međudržavnog prometa, komunikacije, kontrola zračnog prometa, reguliranje međuentitet-skog prometa).

Pored djelatnosti utvrđenih u st. 1. i 2. ovog članka, Komora obavlja poslove povjerene propisima mjerodavnih tijela Bosne i Hercegovine te pojedinačne konzalting usluge članovima Komore, organizacijama iz inozemstva i trećim osobama.

Prilikom obavljanja djelatnosti utvrđenih u st. 1., 2. i 3. ovog članka, Komora uvijek osigurava promociju gospodarstva Bosne i Hercegovine kako u zemlji tako i inozemstvu.

Poslovi iz oblasti javnih ovlaštenja

Članak 8. Zadaci iz oblasti javnih ovlaštenja u smislu članka 7.

stavak 1. točka c) ovog Statuta uglavnom se odnose na: a) stručne i operativne poslove na izdavanju završne

suglasnosti za kontingent detašmana za rad sukladno međudržavnim sporazumima Bosne i Hercegovine i


Instrukciji Ministarstva vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH,

b) izdavanje obrazaca o podrijetlu robe u okviru Generalnog sustava povlastica (GSP) sheme (FORM A), kao i izdavanje obrazaca za nepreferencijalno podrijetlo robe (CERTIFICATE OF ORIGIN), sukladno zaključenim sporazumima mjerodavnih institucija u Bosni i Hercegovini,

c) provedbu mjerodavnosti povjerenih od Vijeća ministara Bosne i Hercegovine ili mjerodavnog tijela Bosne i Hercegovine po Konvenciji o privremenom uvozu – ATA karnet i Carinskoj konvenciji o međunarodnom prijevozu robe na temelju karneta TIR – TIR konvencije,

d) obavljanje poslova Agencije za promociju izvoza Bosne i Hercegovine, na temelju odluke Vijeća ministara BiH,

e) usklađivanje i registraciju međunarodnih i međuentitetskih autobusnih linija,

f) raspodjelu dozvola za prijevoz putnika i robe u međunarodnom cestovnom prometu,

g) obavljanje drugih javnih poslova koji se odlukama mjerodavnih tijela prenesu na Komoru.

Zadaci iz oblasti stručnih ovlaštenja iz članka 7. stavak 1. točka c) uglavnom se odnose na:

a) izdavanje i ovjeru dokumenata koji prate robu u izvozu i uvozu,

b) izdavanje uvjerenja o bonitetu poduzeća, banaka i drugih organizacija,

c) izdavanje uvjerenja o izvršenoj edukaciji i osposobljavanju kadrova u gospodarstvu i drugim djelatnostima,

d) stručne poslove i ovlaštenja proizašla iz članstva Komore ili njenih asocijacija u međunarodnim asocijacijama ili sudjelovanja u međunarodnim ili domaćim projektima,

e) druge stručne poslove i ovlaštenja sukladno odlukama Upravnog odbora Komore.

Način obavljanja poslova iz stavka 1. ovog članka utvrđuju se propisima mjerodavnih državnih tijela i odlukama Upravnog odbora.

Postupak izdavanja, sadržaj uvjerenja, certifikata ili drugog dokumenta koji se izdaje u okviru poslova iz stavka 2. ovog članka, ukoliko nije utvrđen posebnim aktom, uređuje Upravni odbor.

Komora primjenjuje javne ovlasti na temelju članka 2. Zakona o upravi BiH.

Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine provodi nadzor nad obavljanjem poslova javnih ovlaštenja u Komori, sukladno Zakonu o upravi.

Komora će operativno-tehničke poslove iz svoje mjerodavnosti u svezi sa javnim i stručnim ovlaštenjima, na temelju posebnih odluka Upravnog odbora, provoditi u suradnji sa gospodarskim komorama organiziranim na teritoriju BiH, vodeći računa o učinkovitosti i racionalnosti, a u interesu svojih članica.

II - PRAVA I DUŽNOSTI ČLANOVA

Članak 9. Članovi Komore su ravnopravni u pravima, obvezama i

odgovornostima u Komori. Prava, obveze i odgovornosti člana Komore su naročito: - upravljanje poslovima i izbor tijela; - aktivno sudjelovanje na izvršavanju poslova

Komore;

- pokretanje inicijative i predlaganje mjera za donošenje propisa i mjera državnih tijela iz oblasti vanjske trgovine, carina, monetarnog sustava, međunarodnih financija i osiguranja, te unapređenje funkcioniranja međunarodnog prometa, komunikacija i međuentitetskog prometa;

- sukladno svojim ekonomskim interesima, korištenje stručne pomoći i drugih usluga koje Komora i njene strukovne asocijacije pružaju i obavljaju u izvršavanju poslova;

- davanje potrebnih informacija od interesa za uspješno obavljanje utvrđenih poslova Komore;

- rješavanje i posredovanje u rješavanju sporova pred sudovima pri i u Komori;

- ostvarivanje suradnje sa tijelima i organizacijama Bosne i Hercegovine putem Komore, posebno u rješavanju svojih interesa iz oblasti koje su redoviti poslovi Komore;

- uredno plaćanje članarine i drugih utvrđenih novčanih obveza Komori;

- pridržavanje odredaba ovog Statuta i drugih akata i odluka Komore.

III - SARADNJA SA DRŽAVNIM TIJELIMA I INSTITUCIJAMA I GOSPODARSKIM KOMORAMA

Članak 10. Komora, iz djelokruga poslova utvrđenih u članku 7. ovog

Statuta, surađuje sa mjerodavnim tijelima i institucijama Bosne i Hercegovine, entiteta i Brčko distrikta BiH, a posebnu suradnju u svim svojim aktivnostima ostvaruje sa Ministarstvom vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine.

Komora putem svojih tijela i tijela strukovnih asocijacija ostvaruje odgovarajući kontakt sa tijelima i institucijama iz prethodnog stavka, vodi dijalog sa državnim tijelima u ime svojih članova osiguravanjem jasnih informacija u smislu provedbe zakona, mjera, strategije razvoja, objašnjavanja standarda usluga, te izmjena postojećih i donošenja novih zakona sukladno općim interesima svojih članova.

Članak 11. Partnerski odnos sa državnim tijelima podrazumijeva

učešće Komore: - u stručnoj suradnji na pripremi zakona i drugih

propisa iz oblasti vanjskotrgovinske i carinske politike, prometa i financija;

- u davanju mišljenja na sporazume, ugovore i druge dokumente o trgovini i investicijama koji se zaključuju sa drugim zemljama.

Članak 12. Komora će, sukladno djelokrugu poslova, stupati u dijalog

sa mjerodavnim tijelima i institucijama i na zahtjev pojedinih članova kada zaključi da je to od općeg gospodarskog interesa.

Članak 13. Komora u svim svojim aktivnostima djeluje u suradnji i/ili

dogovoru sa: a) Gospodarskom komorom Federacije Bosne i

Hercegovine, b) Gospodarskom komorom Republike Srpske, c) Gospodarskom komorom Brčko distrikta BiH. Komora surađuje i sa regionalnim, kantonalnim,

strukovnim i specijaliziranim komorama. U cilju postizanja međusobne koordinacije rada komora, u

Komori se obrazuje Međukomorsko vijeće koje koordinira njihove aktivnosti, prati rad i utvrđuje zajedničke zadatke i oblike suradnje.


Članovi Međukomorskog vijeća su, po funkciji, predsjednici komora iz st. 1. i 2. ovog članka.

Predsjedavajući Međukomorskog vijeća je predsjednik Komore.

Članak 14. Komora surađuje i sa gospodarskim komorama i drugim

stručnim institucijama u inozemstvu preko svojih mjerodavnih tijela, strukovnih ili specijaliziranih asocijacija, a na način kako međusobno odrede.

U cilju razvijanja suradnje sa inozemstvom, Komora zaključuje sporazume o suradnji sa komorama drugih zemalja, otvara mješovite komore, učlanjuje se u međunarodne komore, te sudjeluje i zastupa interese gospodarstva Bosne i Hercegovine u radu regionalnih i svjetskih komorskih asocijacija.

IV - JAVNOST RADA I OBAVJEŠTAVANJE ČLANOVA

Članak 15. Javnost rada Komore ostvaruje se održavanjem javnih

sjednica tijela i drugih organizacionih oblika u Komori, izvješćivanjem o njihovom radu pojedinačno ili putem glasila Komore i suradnjom sa sredstvima javnih medija.

Članak 16. Kada se pokaže interes, Komora će samostalno ili zajedno

sa drugim gospodarskim komorama, sukladno aktu o međusobnoj suradnji, osigurati informiranje članova o radu sudionika međusobne suradnje.

V - TIJELA I ORGANIZACIJA KOMORE

Članak 17. Tijela Komore su: - Skupština, - Upravni odbor, - Nadzorni odbor, - predsjednik i dva potpredsjednika. Mandat tijela Komore je četiri godine. Izbori za tijela Komore su tajni. U tijela Komore biraju se istaknuti gospodarstvenici i

znanstveno-stručni radnici iz oblasti gospodarstva.

Skupština

Članak 18. Skupština Komore je najviše tijelo upravljanja Komorom. Skupštinu čine zastupnici članova Komore, po slijedećem

kriteriju: a) poduzeća, banke, osiguravajuća društva i druge

pravne osobe - članovi Komore utvrđeni u stavku 1. članka 6. ovog Statuta, biraju 70% od ukupnog broja komorskih zastupnika;

b) Gospodarska komora Federacije Bosne i Hercegovine, Gospodarska komora Republike Srpske, Gospodarska komora Brčko distrikta BiH, kao kolektivni članovi, gospodarske komore organizirane na teritorijalnom i strukovnom principu, specijalizirane i slične asocijacije, znanstveno-istraživačke i obrazovne institucije, udruge građana koje u svojoj registraciji imaju gospodarsku djelatnost, savezi, interesne asocijacije, fondacije i zaklade i druge organizacije koje obavljaju djelatnost od značaja za gospodarstvo - članovi Komore utvrđeni u st. 1., 2. i 3. članka 6. ovog Statuta, biraju 30% komorskih zastupnika.

Skupština Komore ima 60 zastupnika, i to 38 zastupnika biranih sa područja Federacije Bosne i Hercegovine, 19 zastupnika sa područja Republike Srpske i tri zastupnika sa područja Brčko distrikta BiH, uz uvažavanje kriterija po kojima

se osigurava adekvatna teritorijalna, vlasnička, strukovna, nacionalna i spolna zastupljenost.

Odlukom o raspisivanju izbora, koju donosi Skupština Komore, utvrđuju se izborne jedinice i kriteriji za izbor, kao i sva ostala pitanja u svezi izbora zastupnika.

Odluka o raspisivanju izbora donosi se najkasnije do 31. ožujka, a Skupština novog saziva konstituira se najkasnije do 1. lipnja godine u kojoj se provode redoviti izbori.

Skupština novog saziva raspisuje i vrši izbor članova Upravnog odbora i njihovih zamjenika, članova Nadzornog odbora i njihovih zamjenika, te predsjednika i dva potpredsjednika Komore najkasnije do 20. lipnja godine u kojoj se provode izbori.

Skupština novog saziva u razdoblju od konstituiranja pa do 30. lipnja godine u kojoj se provode izbori razmatra i donosi odluke koje se isključivo odnose na izborni proces za tijela koje bira Skupština.

Članak 18. a Ako Skupština ne donese odluku u roku iz članka 18.

stavak 5. Statuta, predsjednik Komore u roku od sedam dana svojom odlukom raspisuje izbore i formira Povjerenstvo za provođenje izbora za zastupnike u Skupštini.

U slučaju da predsjednik Komore ne raspiše izbore i ne formira Povjerenstvo, to će u daljem roku od sedam dana svojom odlukom učiniti potpredsjednik Komore iz konstitutivnog naroda kome pripada naredni predsjednički mandat.

Na isti način i u istom roku postupit će i drugi potpredsjednik Komore ukoliko se ne raspišu izbori i ne formira Povjerenstvo u skladu sa prethodnim stavkom ovog članka.

U pravilu, Povjerenstvo čine članovi povjerenstva koje je provodilo izbore aktualnog saziva Skupštine. Ukoliko je taj sastav nepotpun, nedostajuće članove Povjerenstva predlažu članovi Upravnog odbora Komore prema pripadnosti konstitutivnom narodu nedostajućih članova.

Povjerenstvo iz svog sastava bira predsjednika i dva potpredsjednika Povjerenstva.

Izbori se provode prema odluci na temelju koje je izabran aktualni saziv Skupštine, pri čemu se poglavito vodi računa da se kroz strukturu Skupštine osiguraju teritorijalna i granske zastupljenosti gospodarstva, te entitetska, nacionalna i spolna zastupljenost u Skupštini. Zastupnici se biraju tako da predstavljaju gospodarsko-pravne subjekte registrirane za vanjskotrgovinsku djelatnost koji redovito izmiruju svoje obveze prema Komori.

Sukladno odluci iz prethodnog stavka, Povjerenstvo objavljuje javni poziv za predlaganje i kandidiranje zastupnika. Javni poziv se objavljuje u najmanje tri dnevna lista i ostaje otvoren najmanje 15 dana od dana objavljivanja.

Odluke Povjerenstva ne mogu biti u suprotnosti sa zakonom i ovim Statutom.

Sve odluke iz svoje mjerodavnosti Povjerenstvo, u pravilu, donosi konsenzusom. Ukoliko se ne postigne konsenzus, smatra se donesenom ona odluka za koju su glasovala po dva člana Povjerenstva iz svakog konstitutivnog naroda.

Članak 19. Mandat zastupnika u Skupštini prestaje prije isteka

vremena na koje je izabran: - opozivom od strane gospodarskog društva koje ga je

predložilo, - podnošenjem ostavke ili - u slučaju smrti.


Mandat zastupnika u Skupštini prestaje i zbog neprisustvovanja na dvije sjednice Skupštine uzastopno.

Upražnjeno zastupničko mjesto Skupština popunjava zastupnikom s liste prijavljenih kandidata pristiglih prijava po javnom pozivu za izbor komorskih zastupnika, iz iste izborne baze iz koje je izabran zastupnik kome je prestao mandat, a postupak zamjene provodi Verifikacijsko povjerenstvo.

Članak 20. Skupština Komore ima predsjednika i dva potpredsjednika

koji se biraju iz reda zastupnika na prvoj sjednici, po kriteriju zastupljenosti pripadnika konstitutivnih naroda.

Predsjednik i dva potpredsjednika mijenjaju se na funkciji svakih šesnaest mjeseci, a prema usvojenom rasporedu.

Skupština Komore radi u sjednicama koje se održavaju po potrebi, a najmanje jedanput godišnje. Sjednicom rukovodi predsjednik Skupštine. Na sjednice se obvezno pozivaju i zastupnici odgovarajućih tijela Bosne i Hercegovine radi sudjelovanja u radu.

Sjednicama Skupštine obvezno nazoče predsjednik, potpredsjednici i generalni tajnik Komore s pravom da sudjeluju u debati, da podnose izvješća o materiji iz dnevnog reda, te da na zahtjev zastupnika daju određena obrazloženja.

Način rada Skupštine bliže se uređuje Poslovnikom o radu.

Članak 21. Skupština Komore: - donosi Statut; - donosi smjernice za dugoročni plan aktivnosti

Komore; - donosi godišnji program rada; - usvaja godišnji financijski plan i završni račun

Komore; - usvaja izvješće o radu Komore; - donosi odluku o visini članarine i kotizacije za

članove; - donosi izbornu odluku za izbor tijela Komore; - bira i razrješava svog predsjednika i dva

potpredsjednika; - bira i razrješava članove Upravnog odbora Komore; - bira i razrješava predsjednika i članove Nadzornog

odbora Komore; - bira i razrješava predsjednika i dva potpredsjednika

Komore; - razmatra izvješća tijela koje bira i imenuje; - donosi i druge odluke, zaključke i preporuke iz svoje

mjerodavnosti. Radi obavljanja određenih poslova iz svog djelokruga,

Skupština može obrazovati stalna i povremena radna tijela. Odlukom o obrazovanju utvrđuje se broj članova, izbor, djelokrug poslova i druga pitanja bitna za njihov rad.

Članak 22. Skupština može punovažno odlučivati ako sjednici nazoče

2/3 od ukupnog broja svih zastupnika, s tim da su proporcionalno zastupljeni zastupnici iz reda sva tri konstitutivna naroda.

Skupština Komore Statut donosi većinom od 4/5 svih zastupnika. U svim drugim slučajevima, smatra se usvojenom odluka za koju je glasovala natpolovična većina nazočnih, s tim da za odluku glasuje najmanje po 1/3 ukupnog broja zastupnika iz svakog od konstitutivnih naroda.

Način i postupak odlučivanja i rada Skupštine uređuje se Poslovnikom o njenom radu.

Članak 23. Skupština Komore bira Povjerenstvo za izbore i

imenovanja od devet članova, kao stalno tijelo Skupštine

Komore, koja pokreće inicijativu i predlaže kandidate za obavljanje funkcija koje bira, odnosno imenuje Skupština Komore, kao i za zamjenu zastupnika sukladno članku 19. stavak 3. Statuta.

Način rada Povjerenstva za izbore i imenovanja bliže se određuje njegovim Poslovnikom o radu.

Upravni odbor

Članak 24. Upravni odbor Komore je tijelo upravljanja Komore i

izvršno tijelo Skupštine Komore. Upravni odbor ima devet članova od kojih se šest bira iz

reda uspješnih gospodarstvenika, i to po dva iz reda svakog od konstitutivnih naroda, odnosno tri sa prostora Federacije Bosne i Hercegovine, dva sa prostora Republike Srpske i jedan sa prostora Brčko distrikta BiH, dok su tri člana po funkciji, i to predsjednik i dva potpredsjednika Komore.

Upravni odbor ima predsjednika i dva zamjenika predsjednika koje bira iz reda svojih članova i koji se mijenjaju na funkciji po utvrđenom rasporedu.

Generalni tajnik Komore sudjeluje u radu Upravnog odbora na isti način kako je utvrđeno i za Skupštinu Komore.

Članak 25. Upravni Odbor Komore vrši naročito slijedeće poslove: - priprema i predlaže statut, odluke, programe,

planove i druga akta koje donosi Skupština Komore; - priprema godišnja akta Komore; - utvrđuje stavove i prijedloge za vođenje partnerskog

dijaloga na donošenju sustavnih zakona iz svoje oblasti rada;

- utvrđuje prijedloge i mjere na ujednačavanju ekonomskog položaja članova Komore;

- po potrebi razmatra određena pitanja i probleme koji su od općeg interesa za članove Komore;

- donosi odluku o zaključivanju sporazuma i ugovora o bilateralnoj i multilateralnoj suradnji sa nacionalnim komorama drugih država;

- donosi odluku o učlanjenju u komorske i druge međunarodne asocijacije, a prvenstveno u cilju nastupa našeg gospodarstva na inozemnom tržištu:

- donosi odluku, pravila i kriterije za organiziranje predstavničke mreže za zajedničko predstavljanje gospodarstva Bosne i Hercegovine u inozemstvu;

- donosi uzanse, pravila i druga akta; - donosi odluku i druga akta o načinu obavljanja

javnih ovlaštenja; - razvija suradnju sa odgovarajućim tijelima

gospodarskih komora entiteta i Brčko distrikta BiH; - obrazuje svoja stalna i povremena tijela; - imenuje i razrješava generalnog tajnika i zamjenike

generalnog tajnika Komore; - obavlja i druge poslove utvrđene posebnim aktima.

Članak 26. Mandat članova Upravnog odbora prestaje i prije isteka

mandata: - opozivom od strane Skupštine, - neopozivom ostavkom ili - u slučaju smrti.

Članak 27. Upravni odbor radi u sjednicama koje se održavaju prema

potrebi. Upravni odbor može punovažno raditi ako sjednici nazoči

najmanje sedam članova.


Sjednicom Upravnog odbora rukovodi predsjednik a u njegovoj odsutnosti, po ovlaštenju predsjednika Upravnog odbora, jedan od zamjenika predsjednika Upravnog odbora.

Članak 28. Upravni odbor donosi odluke većinom glasova ukupnog

broja članova, s tim da se odluka smatra donesenom ako je za nju glasovao najmanje po jedan zastupnik konstitutivnih naroda, koji nije član Upravnog odbora po funkciji.

Način rada Upravnog odbora detaljnije se regulira Poslovnikom o njegovom radu.

Nadzorni odbor

Članak 29. Nadzorni odbor Komore vrši kontrolu zakonitosti rada

Komore, a posebno njenog materijalno-financijskog poslovanja.

Nadzorni odbor ima predsjednika i dva člana koji se biraju iz reda istaknutih ekonomskih i pravnih stručnjaka uz zastupljenost konstitutivnih naroda.

Članovi Nadzornog odbora ne mogu biti iz reda zastupnika Skupštine i članova Upravnog odbora Komore.

Mandat člana Nadzornog odbora prestaje analogno kao i člana Upravnog odbora.

Članak 30. Nadzorni odbor Komore dužan je da najmanje jedanput

godišnje izvrši kontrolu materijalno-financijskog poslovanja. Nadzorni odbor obvezno razmatra godišnje izvješće o

radu Komore i završni račun i svoje izvješće dostavlja Skupštini Komore.

Po isteku poslovne/kalendarske godine Skupština, odnosno Upravni odbor Komore neće razmatrati niti odobriti završni obračun bez posebnog izvješća Nadzornog odbora.

Rad Nadzornog odbora bliže se uređuje Poslovnikom o radu.

Radna i druga tijela

Članak 31. U okviru Komore mogu se, po funkcionalnom principu,

formirati odbori, vijeća, povjerenstva i druga tijela, s ciljem ekspertne obrade, razmatranja i utvrđivanja stavova, posebno u svezi sustava i mehanizma vanjske trgovine, carina, slobodnih zona, promocije, sajmova i slično.

Skupština, odnosno Upravni odbor donose odluku o formiranju tijela iz prethodnog stavka.

Odlukom o obrazovanju tijela iz st. 1. i 2. ovog članka određuje se broj članova, sastav, mandat i djelokrug poslova.

Članak 32. Odbori, vijeća, povjerenstva i druga tijela, svaki iz svoje

mjerodavnosti, utvrđuje odgovarajuće programe izvozno-uvozne politike, promocije i nastupa bosanskohercegovačkog gospodarstva u inozemstvu, standarde i kalendar međunarodnih sajmova u zemlji i nastupe na sajmovima u inozemstvu, primjedbe, prijedloge i mišljenja na pozitivne zakonske propise iz svoje oblasti i dostavljaju ih, u vidu prijedloga, Upravnom odboru Komore.

Organizacija rada i procedura pripremanja, razmatranja, utvrđivanja rješenja, prijedloga i stavova iz svoje mjerodavnosti, te druga pitanja bitna za rad reguliraju se Poslovnikom o radu.

VI - PREDSJEDNIK, POTPREDSJEDNICI I GENERALNI TAJNIK KOMORE

Članak 33. Komora ima predsjednika i dva potpredsjednika koje bira

Skupština, po principu zastupljenosti konstitutivnih naroda, sa

izmjenljivošću mandata na funkciji predsjednika svakih šesnaest mjeseci, na način utvrđen odlukom o izboru.

Skupština Komore može odlučiti, prilikom donošenja odluke o imenovanju, da predsjednik i potpredsjednici Komore ovu funkciju obavljaju volonterski.

Članak 34. Predsjednik Komore predstavlja i zastupa Komoru u

zemlji i inozemstvu i rukovodi njenim radom. Predsjednik zastupa interese članova Komore u

inozemstvu, uspostavlja i unapređuje bilateralne odnose sa gospodarskim asocijacijama drugih zemalja, međunarodnim institucijama i organizacijama, aktivno sudjeluje u radu međunarodnih gospodarskih asocijacija u kojima je Komora član ili promatrač.

Predsjednik uspostavlja, usmjerava, unapređuje i vrši koordinaciju partnerskog odnosa Komore sa izvršnom i zakonodavnom vlašću Bosne i Hercegovine s ciljem unapređenja poslovnog ambijenta, razvoja i unapređenja vanjskotrgovinske i carinske politike, carinskih tarifa, međunarodnih financija, međunarodnog prometa i komunikacija, te aktivno sudjeluje u radu interesnih i strukovnih asocijacija organiziranih u okviru Komore.

Predsjednik priprema nacrt programa rada Komore i odgovoran je za njegovo izvršenje, izvršava odluke i zaključke tijela Komore koje mu se stave u mjerodavnost.

Sve poslove iz svoje mjerodavnosti predsjednik obavlja u koordinaciji sa potpredsjednicima Komore.

Predsjednik Komore za značajne odluke i poslove iz svoje mjerodavnosti konsultira potpredsjednike i generalnog tajnika Komore.

Članak 35. Predsjednik i potpredsjednici Komore biraju se iz reda

uspješnih gospodarstvenika sa odgovarajućom stručnom spremom, znanjem najmanje jednog svjetskog jezika, odgovarajućim iskustvom i znanjima za poslove koji se obavljaju u Komori.

Na temelju odluke o imenovanju, Upravni odbor Komore, odnosno generalni tajnik Komore zaključuje sa predsjednikom i potpredsjednicima poseban ugovor, kojim se utvrđuju međusobna prava i obveze.

Članak 36. Komora ima generalnog tajnika i dva zamjenika

generalnog tajnika koje imenuje Upravni odbor, po principu zastupljenosti konstitutivnih naroda sa izmjenljivošću mandata na funkciji generalnog tajnika svakih šesnaest /16/ mjeseci.

Generalni tajnik, u dogovoru i koordinaciji sa dva zamjenika, organizira proces rada, rukovodi radom i poslovanjem stručnih službi Komore, stara se o financiranju, upravlja financijskim sredstvima i odgovara za zakonitost rada.

Za generalnog tajnika i zamjenika generalnog tajnika može biti imenovana osoba pravnog, ekonomskog ili tehničkog smjera, stručne reference u rukovođenju i organiziranju poslova.

Generalni tajnik, predsjednik Komore i predsjednik Upravnog odbora moraju biti iz reda tri konstitutivna naroda.

VII - STRUKOVNO I DRUGI OBLICI POVEZIVANJA ČLANOVA KOMORE

Članak 37. Članovi Komore mogu se interesno, odnosno strukovno

povezivati i organizirati u okviru Komore, dobrovoljno, na temelju odluka i akata o osnivanju asocijacija, sa i bez svojstva pravne osobe.

U okviru Komore mogu se organizirati asocijacije poslodavaca, odnosno menadžera, na dobrovoljnoj osnovi, radi


zastupanja svojih interesa prema tijelima i sindikatu Bosne i Hercegovine, u partnerskom odnosu iz oblasti rada, upošljavanja i socijalne politike.

Članak 38. Strukovne i specijalizirane asocijacije iz članka 37. ovog

Statuta obrazuju se na temelju kriterija i postupka za obrazovanje strukovnih i specijaliziranih asocijacija u Komori, koje donosi Upravni odbor Komore.

Upravni odbor cijeni, u svakom konkretnom slučaju, cjelishodnost i interes Komore kao cjeline za osnivanjem asocijacije u okviru Komore.

Članak 39. Strukovne i specijalizirane asocijacije aktom o osnivanju

utvrđuju način obavljanja svojih djelatnosti i zadataka, tijela, kao i druga pitanja bitna za rad asocijacije.

Akt o osnivanju strukovne i specijalizirane asocijacije u Komori ne smije biti u suprotnosti sa Statutom i drugim aktima Komore.

VIII - ARBITRAŽA I SUD ČASTI

Članak 40. Pri Komori se organizira Arbitražni sud u čijoj su

mjerodavnosti sporovi domaćih i stranih gospodarskih subjekata iz njihovih međusobnih odnosa o pravima i obvezama kojima mogu slobodno raspolagati, ako zakonom ili drugim aktom sukladno zakonu nije utvrđeno da određene vrste sporova rješavaju isključivo redoviti sudovi.

Odluke Arbitražnog suda su konačne i imaju snagu presude redovitog suda.

Organizacija, način rada, izbor sudaca, postupak i druga pitanja bitna za rad Arbitražnog suda uređuju se pravilnikom koji donosi Upravni odbor Komore.

Članak 41. U Komori se obrazuje Sud časti koji odlučuje o

povredama dobrih poslovnih običaja i akata Komore, kada su stranke gospodarski subjekti iz dva entiteta.

Organizacija, način rada, liste sudaca, postupak i druga pitanja uređuju se posebnim pravilnikom koji donosi Upravni odbor Komore.

IX - UPRAVA STRUČNIH POSLOVA

Članak 42. Stručne, financijske, administrativno-tehničke i druge

poslove za Komoru obavlja Uprava stručnih poslova Komore. Uprava stručnih poslova Komore organizira se u centre,

sektore, urede, odjele i druge organizacione oblike ovisno od potreba i mogućnosti usklađivanja sa interesima članova te tekućim i dugoročnim zadacima Komore.

Unutarnja organizacija, djelokrug rada, veze i proces rada, koordinacija i druga pitanja rada Uprave stručnih poslova Komore utvrđuju se posebnim aktom koji donosi Upravni odbor Komore.

Shemu unutrašnje organizacije sa sistematizacijom radnih mjesta u Upravi stručnih poslova Komore, na temelju akta iz prethodnog stavka, generalni tajnik Komore, uz suglasnost dva zamjenika generalnog tajnika, predlaže Upravnom odboru na usvajanje.

Komora može ugovorom povjeriti dio stručnih i drugih poslova odgovarajućoj specijaliziranoj organizaciji (agenciji, centru ili institutu) čiji je osnivač ili suosnivač.

U pravilu, struktura uposlenika u Upravi stručnih poslova Komore treba da odgovara participaciji konstitutivnih i drugih naroda u Bosni i Hercegovini.

Članak 43. Komora može, za obavljanje određenih poslova,

organizirati poduzeća, agencije, institute i druge pravne osobe, sukladno zakonu, koje se registriraju kod mjerodavnog suda.

Odluku o organiziranju samostalne organizacije iz prethodnog stavka donosi Upravni odbor Komore sukladno zakonu.

Članak 44. U cilju stručno-ekspertnog rada u Komori se ustanovljava

lista eksperata iz različitih znanstveno-stručnih i poslovnih disciplina. Eksperti za ustanovljavanje liste angažiraju se po potrebi na programima i rješavanju pojedinih stručnih problema za potrebe Komore ili njenih članova.

Kriterije za listu eksperata utvrđuje Upravni odbor. Eksperti se mogu angažirati pojedinačno ili kao

povjerenstvo eksperata, ovisno od zadatka koji treba obaviti.

X - SREDSTVA ZA RAD KOMORE BiH

Članak 45. Sredstva za rad Komore osiguravaju se iz članarine i

kotizacije koju plaćaju njeni članovi, prihoda ostvarenih obavljanjem poslova javnih i stručnih ovlaštenja, naknade za konzalting i druge stručne usluge te sponzorstva i donacija.

Članarinu Komori plaćaju pojedinačni članovi, utvrđeni u stavku 1. članka 6. ovog Statuta, a kotizaciju njeni kolektivni članovi.

Naknade za usluge utvrđuju se za pojedinačne stručne i druge poslove koje Komora obavi za članove i druge pravne i fizičke osobe.

Posebno utvrđeni projekti i programi financiraju se iz izvora koji se formiraju za tu namjenu na temelju ugovora zainteresiranih subjekata.

Komora može ostvariti sredstva iz Proračuna institucija BiH za obavljanje agencijskih poslova promocije izvoza roba i usluga iz Bosne i Hercegovine, kao i za druge poslove koji joj se dodijele.

Članak 46. Skupština Komore utvrđuje osnovicu i visinu članarine i

kotizacije, te način i rokove njene uplate. Mjesečna članarina za pojedinačne članove ne može biti

viša od trostrukog iznosa prosječne neto plaće u Bosni i Hercegovini isplaćene u prethodnoj kalendarskoj godini. Prosječna neto plaća u BiH utvrđuje se na temelju službenih podataka Agencije za statistiku Bosne i Hercegovine.

Upravni odbor Komore utvrđuje tarifu za konzalting, gospodarske i druge servisne usluge, do iznosa određenog zakonom.

Članarina i kotizacija Komori utvrđuje se godišnje, prilikom usvajanja financijskog plana/proračuna Komore za narednu godinu.

Članak 47. Upravni odbor podnosi svake godine Skupštini prijedlog

financijskog plana/proračuna za narednu godinu, kao i godišnje izvješće i završni račun za prethodnu godinu, sa obrazloženjem. Godišnje izvješće i završni račun za prethodnu godinu prethodno se ispituje od strane Nadzornog odbora.

Nacrt financijskog plana/proračuna, godišnje izvješće i sva prateća dokumenta pohranjuju se u računovodstvu Komore i na raspolaganju su svakom članu Komore. Informacija o tome objavljuje se u "Službenom glasniku BiH" i u najmanje tri dnevne novine koje pokrivaju područje Bosne i Hercegovine, najmanje četrnaest dana prije razmatranja na Skupštini.

Rasprava i glasovanje o Nacrtu financijskog plana/proračuna na Skupštini je javno.


Izvješće o izvršenju proračuna Komore obvezno se dostavlja Vijeću ministara Bosne i Hercegovine radi upoznavanja, i to najkasnije do 31. ožujka za prethodnu fiskalnu godinu.

XI - PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Članak 48. Imovina Gospodarske komore Bosne i Hercegovine,

suglasno članku 27. Zakona o Vanjskotrgovinskoj komori Bosne i Hercegovine, postat će imovina Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine, kao javno-pravne asocijacije gospodarskih subjekata i gospodarskih asocijacija - članova sa teritorije Bosne i Hercegovine.

Primopredaja imovine, prava i obveza između Gospodarske komore Bosne i Hercegovine i Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine izvršit će se u roku od 90 dana od dana konstituiranja Skupštine Komore.

Korištenje nepokretne imovine uredit će se ugovorima Komore i drugih komora i strukovnih asocijacija. Ugovore će odobravati mjerodavno tijelo Komore.

Do donošenja novih, ostaju na snazi opći akti koje su donijela tijela Gospodarske komore Bosne i Hercegovine koja nisu u suprotnosti sa ovim Statutom.

Članak 49. Do izbora tijela Komore nastavljaju sa radom postojeća

tijela, funkcionari i ostali radnici Gospodarske komore Bosne i Hercegovine koji su dužni, u roku iz prethodnog članka, obaviti sve pripremne radnje i donijeti odgovarajuće odluke i akte za primopredaju imovine, prava i obveza Gospodarske komore Bosne i Hercegovine na Vanjskotrgovinsku komoru Bosne i Hercegovine.

Članak 50. Do donošenja novih općih akata radnici Uprave stručnih

poslova Gospodarske komore Bosne i Hercegovine nastavljaju sa radom po odredbama postojećih općih akata.

Raspored radnika na radna mjesta utvrđena novim aktom o sistematizaciji izvršit će se na način i po postupku utvrđenim tim aktom.

Članak 51. Prečišćen tekst Statuta objavit će se u "Službenom

glasniku BiH".

Broj 01-1-809-4-1/14 8. svibnja 2014. godine

Predsjednik Skupštine Ruža Sopta

На основу члана 12. Закона о Спољнотрговинској комори Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 30/01 и 72/13), Скупштина Спољнотрговинске коморе Босне и Херцеговине, на сједници одржаној 8.5.2014. године, утврдила је пречишћен текст Статута Спољнотрговинске коморе Босне и Херцеговине, који обухвата: Статут Спољнотрговинске коморе Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 18/02) и Одлуке о измјенама и допунама Статута Спољнотрговинске коморе Босне и Херцеговине ("Службени гласник БиХ", број 86/10, 15/13 и 45/14), тако да исти гласи

СТАТУТ СПОЉНОТРГОВИНСКЕ КОМОРЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ (ПРЕЧИШЋЕН ТЕКСТ)

I - ОПШТЕ ОДРЕДБЕ

Члан 1. Спољнотрговинска комора Босне и Херцеговине (у

даљњем тексту: Комора) је самостална, невладина, неполитичка и непрофитна јавно-правна асоцијација

привредних субјеката и привредних асоцијација (чланова) са територије Босне и Херцеговине, са функцијама усмјереним на развој и унапређење економских односа босанскохерцего-вачке привреде са иностранством, укључујући и партнерски однос и заступање интереса чланова код надлежних органа Босне и Херцеговине и одговарајућих асоцијација у иностранству.

Комора има својство правног лица са правима, обавезама и одговорностима утврђеним законом и овим Статутом.

Члан 2. Назив Коморе је "Вањскотрговинска комора Босне и

Херцеговине", односно "Спољнотрговинска комора Босне и Херцеговине".

Назив Коморе на енглеском језику гласи: "Foreign Trade Chamber of Bosnia and Herzegovina".

Сједиште Коморе је у Сарајеву, улица Бранислава Ђурђева број 10.

Члан 3. Комора има знак (логотип) чији изглед својом

одлуком утврђује Управни одбор Коморе.

Члан 4. Комора има печат, округлог облика, на којем је у

концентричним круговима, на језицима и писмима Босне и Херцеговине, уписан назив Коморе и њено сједиште.

Комора има печат, округлог облика, на којем је на енглеском језику уписан назив Коморе.

Комора може, по потреби, да има печате и на другим страним језицима.

Управни одбор својом одлуком може да утврди да печат, односно печати Коморе имају знак (логотип) Коморе.

Члан 5. Комором управљају чланови преко својих

представника у органима Коморе.

Члан 6. Чланови Коморе су предузећа, банке, осигуравајућа

друштва и друга правно-привредна лица регистрована за обављање послова са иностранством на простору Босне и Херцеговине, аутоматски на основу чланства у привредним коморама конституисаним на основу закона Федерације Босне и Херцеговине, Републике Српске и Брчко дистрикта БиХ.

Чланови Коморе су Привредна комора Федерације Босне и Херцеговине, Привредна комора Републике Српске (у даљњем тексту: привредне коморе ентитета) и Привредна комора Брчко дистрикта БиХ, као колективни чланови.

Привредне коморе организоване на територијалном и струковном принципу, специјализоване и сличне асоцијације, чланови су Коморе под условом да надлежни орган управљања донесе одлуку о чланству у Комори којом прихвата права и обавезе колективног члана Коморе.

Чланови Коморе могу да буду научно-истраживачке и образовне институције, удружења грађана која у својој регистрацији имају привредне дјелатности, савези, интересне асоцијације, фондације, закладе и друге организације које обављају дјелатност од значаја за привреду, као појединачни или колективни чланови, уколико својом одлуком изразе интерес за чланство.

У случајевима из ст. 3. и 4. овог члана одлуку о пријему у чланство Коморе доноси Управни одбор.

Члан 7. Надлежности Коморе су:


a) Чланство и заступање интереса привреде (чланова) у међународним коморским и струков-ним асоцијацијама, односно организацијама (ICC, Еурокомора, EAN, FIATA, IRU),

б) Представљање интереса чланова Коморе у иностранству, директно, путем властите представничке мреже или путем дипломатске и конзуларне мреже - преко овлаштених представника Коморе,

ц) Обављање послова јавних и стручних овласти утврђених посебним прописима, актима и одлукама надлежних државних органа,

д) Сарадња и координација сарадње привредних комора и асоцијација у земљи, посебно са привредним коморама ентитета и Привредном комором Брчко дистрикта БиХ, у правцу уједначавања економског положаја чланова Коморе те припреме и реализације пројеката од заједничког интереса за спољнотрговинско пословање,

е) Промоција и координација програма едукације и образовања од интереса за чланове Коморе,

ф) Развој пословног и информационог система са међународним базама података (Међународна коморска мрежа, C.E.I., Интернет и др.), укључујући и мрежу понуде и тражње, те хармонизација информационе коморске мреже у Босни и Херцеговини,

г) Да, у партнерском односу са надлежним државним органима, утиче на креирање економског система,

х) Промоција и координација израде економских података и тржишних анализа из области економских односа са иностранством (израда периодичних анализа о тржишним кретањима, праћење релевантних података, самостално и у сарадњи са надлежним органима и организацијама),

и) Промоција и организација међународних сајмова у Босни и Херцеговини и званично учешће на сајмовима у иностранству (договарање, координација и организовање заједничког наступа босанскохерцеговачке привреде на сајмовима у иностранству и међународним сајмовима у земљи, самостално и у сарадњи са привредним коморама ентитета и привредним коморама региона и кантона),

ј) Вођење регистра спољнотрговинских организација у Босни и Херцеговини на основу података које јој обавезно достављају привредне коморе кантона/региона, привредне коморе ентитета и Привредна комора Брчко дистрикта БиХ.

Комора, у партнерском односу са надлежним органима у Босни и Херцеговини, утиче на:

a) Развој и унапређење спољнотрговинске политике (подстицаји извоза, извозни и увозни режими, дугорочна производна сарадња, трговина услугама, национално третирање, заштитне мјере, страна улагања, билатерална сарадња са коморама других држава, мултилатерална сарадња),

б) Развој и унапређење царинске политике и тарифа (царинско подручје, гранични транспорт, пријављивање робе, царинске тарифе, врсте царина, царинска документација и сл.),

ц) Развој и унапређење међународних финансија (сарадња са међународним финансијским институцијама, отплата старих кредита, нови кредити, сукцесија бивше СФРЈ и сл.),

д) Координација обнове и реконструкције са ентитетима (планови и програми обнове, донаторске конференције, координација обнове у области привреде и инфраструктуре и сл.),

е) Развој и унапређење међународног транспорта и комуникација (сарадња са другим државама, планови обнове међудржавног транспорта, комуникације, контрола ваздушног саобраћаја, регулисање међуентитетског транспорта).

Поред дјелатности утврђених у ст. 1. и 2. овог члана, Комора обавља послове повјерене прописима надлежних органа Босне и Херцеговине те појединачне консалтинг услуге члановима Коморе, организацијама из иностранства и трећим лицима.

Приликом обављања дјелатности утврђених у ст. 1., 2. и 3. овог члана, Комора увијек обезбјеђује промоцију привреде Босне и Херцеговине како у земљи тако и иностранству.

Послови из области јавних овлаштења

Члан 8. Задаци из области јавних овлаштења у смислу члана

7. став 1. тачка ц) овог Статута углавном се односе на: a) стручне и оперативне послове на издавању

завршне сагласности за контингент деташмана за рад у складу с међудржавним споразумима Босне и Херцеговине и Инструкцијом Министарства спољне трговине и економских односа БиХ,

б) издавање формулара о поријеклу робе у оквиру Генералног система повластица (ГСП) шеме (FORM A), као и издавање формулара за непреференцијално поријекло робе (CERTIFICATE OF ORIGIN), у складу са закљученим споразумима надлежних институција у Босни и Херцеговини,

ц) провођење надлежности повјерених од Савјета министара Босне и Херцеговине или надлежног органа Босне и Херцеговине по Конвенцији о привременом увозу – АТА карнет и Царинској конвенцији о међународном превозу робе на основу карнета TIR – TIR конвенције,

д) обављање послова Агенције за промоцију извоза Босне и Херцеговине, на основу одлуке Савјета министара БиХ,

e) усклађивање и регистрацију међународних и међуентитетских аутобуских линија,

ф) расподјелу дозвола за превоз путника и робе у међународном друмском транспорту,

г) обављање других јавних послова који се одлукама надлежних органа пренесу на Комору.

Задаци из области стручних овлаштења из члана 7. став 1. тачка ц) углавном се односе на:

a) издавање и овјеру докумената који прате робу у извозу и увозу,

б) издавање увјерења о бонитету предузећа, банака и других организација,

ц) издавање увјерења о извршеној едукацији и оспособљавању кадрова у привреди и другим дјелатностима,

д) стручне послове и овлаштења произашла из чланства Коморе или њених асоцијација у


међународним асоцијацијама или учешћа у међународним или домаћим пројектима,

e) друге стручне послове и овлаштења у складу са одлукама Управног одбора Коморе.

Начин обављања послова из става 1. овог члана утврђују се прописима надлежних државних органа и одлукама Управног одбора.

Поступак издавања, садржај увјерења, сертификата или другог документа који се издаје у оквиру послова из става 2. овог члана, уколико није утврђен посебним актом, уређује Управни одбор.

Комора примјењује јавне овласти на основу члана 2. Закона о управи БиХ.

Министарство спољне трговине и економских односа Босне и Херцеговине проводи надзор над обављањем послова јавних овлаштења у Комори, у складу са Законом о управи.

Комора ће оперативно-техничке послове из своје надлежности у вези са јавним и стручним овлаштењима, на основу посебних одлука Управног одбора, имплементирати у сарадњи са привредним коморама организованим на територији БиХ, водећи рачуна о ефикасности и рационалности, а у интересу својих чланица.

II - ПРАВА И ДУЖНОСТИ ЧЛАНОВА

Члан 9. Чланови Коморе су равноправни у правима, обавезама

и одговорностима у Комори. Права, обавезе и одговорности члана Коморе су

нарочито: - управљање пословима и избор органа; - активно учешће на извршавању послова Коморе; - покретање иницијативе и предлагање мјера за

доношење прописа и мјера државних органа из области спољне трговине, царина, монетарног система, међународних финансија и осигурања, те унапређење функционисања међународног транспорта, комуникација и међуентитетског транспорта;

- у складу са својим економским интересима, коришћење стручне помоћи и других услуга које Комора и њене струковне асоцијације пружају и обављају у извршавању послова;

- давање потребних информација од интереса за успјешно обављање утврђених послова Коморе;

- рјешавање и посредовање у рјешавању спорова пред судовима при и у Комори;

- остваривање сарадње са органима и организацијама Босне и Херцеговине путем Коморе, посебно у рјешавању својих интереса из области које су редовни послови Коморе;

- уредно плаћање чланарине и других утврђених новчаних обавеза Комори;

- придржавање одредаба овог Статута и других аката и одлука Коморе.

III - САРАДЊА СА ДРЖАВНИМ ОРГАНИМА И ИНСТИТУЦИЈАМА И ПРИВРЕДНИМ КОМОРАМА

Члан 10. Комора, из дјелокруга послова утврђених у члану 7.

овог Статута, сарађује са надлежним органима и институцијама Босне и Херцеговине, ентитета и Брчко дистрикта БиХ, а посебну сарадњу у свим својим активностима остварује са Министарством спољне трговине и економских односа Босне и Херцеговине.

Комора путем својих органа и органа струковних асоцијација остварује одговарајући контакт са органима и

институцијама из претходног става, води дијалог са државним органима у име својих чланова обезбјеђивањем јасних информација у смислу спровођења закона, мјера, стратегије развоја, објашњавања стандарда услуга, те измјена постојећих и доношења нових закона у складу са општим интересима својих чланова.

Члан 11. Партнерски однос са државним органима

подразумијева учешће Коморе: - у стручној сарадњи на припреми закона и других

прописа из области спољнотрговинске и царинске политике, транспорта и финансија;

- у давању мишљења на споразуме, уговоре и друге документе о трговини и инвестицијама који се закључују са другим земљама.

Члан 12. Комора ће, у складу са дјелокругом послова, ступати у

дијалог са надлежним органима и институцијама и на захтјев појединих чланова када закључи да је то од општег привредног интереса.

Члан 13. Комора у свим својим активностима дјелује у сарадњи

и/или договору са: а) Привредном комором Федерације Босне и

Херцеговине, б) Привредном комором Републике Српске, ц) Привредном комором Брчко дистрикта БиХ. Комора сарађује и са регионалним, кантоналним,

струковним и специјализованим коморама. У циљу постизања међусобне координације рада

комора, у Комори се образује Међукоморски савјет који координише њихове активности, прати рад и утврђује заједничке задатке и облике сарадње.

Чланови Међукоморског савјета су, по функцији, предсједници комора из ст. 1. и 2. овог члана.

Предсједавајући Међукоморског савјета је предсједник Коморе.

Члан 14. Комора сарађује и са привредним коморама и другим

стручним институцијама у иностранству преко својих надлежних органа, струковних или специјализованих асоцијација, а на начин како међусобно одреде.

У циљу развијања сарадње са иностранством, Комора закључује споразуме о сарадњи са коморама других земаља, отвара мјешовите коморе, учлањује се у међународне коморе, те учествује и заступа интересе привреде Босне и Херцеговине у раду регионалних и свјетских коморских асоцијација.

IV - ЈАВНОСТ РАДА И ОБАВЈЕШТАВАЊЕ ЧЛАНОВА

Члан 15. Јавност рада Коморе остварује се одржавањем јавних

сједница органа и других организационих облика у Комори, извјештавањем о њиховом раду појединачно или путем гласила Коморе и сарадњом са средствима јавних медија.

Члан 16. Када се покаже интерес, Комора ће самостално или

заједно са другим привредним коморама, у складу са актом о међусобној сарадњи, обезбиједити информисање чланова о раду учесника међусобне сарадње.


V - ОРГАНИ И ОРГАНИЗАЦИЈА КОМОРЕ

Члан 17. Органи Коморе су: - Скупштина, - Управни одбор, - Надзорни одбор, - предсједник и два потпредсједника. Мандат органа Коморе је четири године. Избори за органа Коморе су тајни. У органа Коморе бирају се истакнути привредници и

научно-стручни радници из области привреде.

Скупштина

Члан 18. Скупштина Коморе је највиши орган управљања

Комором. Скупштину чине представници чланова Коморе, по

слиједећем критеријуму: a) предузећа, банке, осигуравајућа друштва и друга

правна лица - чланови Коморе утврђени у ставу 1. члана 6. овог Статута, бирају 70% од укупног броја коморских представника;

б) Привредна комора Федерације Босне и Херцеговине, Привредна комора Републике Српске, Привредна комора Брчко дистрикта БиХ, као колективни чланови, привредне коморе организоване на територијалном и струковном принципу, специјализоване и сличне асоцијације, научно-истраживачке и образовне институције, удружења грађана која у својој регистрацији имају привредну дјелатност, савези, интересне асоцијације, фондације и закладе и друге организације које обављају дјелатност од значаја за привреду - чланови Коморе утврђени у ст. 1., 2. и 3. члана 6. овог Статута, бирају 30% коморских заступника.

Скупштина Коморе има 60 представника, и то 38 представника бираних са подручја Федерације Босне и Херцеговине, 19 представника са подручја Републике Српске и три представника са подручја Брчко дистрикта БиХ, уз уважавање критеријума по којима се обезбјеђује адекватна територијална, власничка, струковна, национална и полна заступљеност.

Одлуком о расписивању избора, коју доноси Скупштина Коморе, утврђују се изборне јединице и критеријуми за избор, као и сва остала питања у вези избора представника.

Одлука о расписивању избора доноси се најкасније до 31. марта, а Скупштина новог сазива конституише се најкасније до 1. јуна године у којој се проводе редовни избори.

Скупштина новог сазива расписује и врши избор чланова Управног одбора и њихових замјеника, чланова Надзорног одбора и њихових замјеника, те предсједника и два потпредсједника Коморе најкасније до 20. јуна године у којој се проводе избори.

Скупштина новог сазива у периоду од конституисања па до 30. јуна године у којој се проводе избори разматра и доноси одлуке које се искључиво односе на изборни процес за органе које бира Скупштина.

Члан 18. а Ако Скупштина не донесе одлуку у року из члана 18.

став 5. Статута, предсједник Коморе у року од седам дана својом одлуком расписује изборе и формира Комисију за провођење избора за представнике у Скупштини.

У случају да предсједник Коморе не распише изборе и не формира Комисију, то ће у даљем року од седам дана својом одлуком учинити потпредсједник Коморе из конститутивног народа коме припада наредни предсједнички мандат.

На исти начин и у истом року поступиће и други потпредсједник Коморе уколико се не распишу избори и не формира Комисија у складу са претходним ставом овог члана.

У правилу, Комисију чине чланови комисије која је проводила изборе актуелног сазива Скупштине. Уколико је тај састав непотпун, недостајуће чланове Комисије предлажу чланови Управног одбора Коморе према припадности конститутивном народу недостајућих чланова.

Комисија из свог састава бира предсједника и два потпредсједника Комисије.

Избори се проводе према одлуци на основу које је изабран актуелни сазив Скупштине, при чему се нарочито води рачуна да се кроз структуру Скупштине обезбиједе територијална и гранске заступљености привреде, те ентитетска, национална и полна заступљеност у Скупштини. Представници се бирају тако да представљају привредно-правне субјекте регистроване за спољнотрговинску дјелатност који редовно измирују своје обавезе према Комори.

У складу са одлуком из претходног става, Комисија објављује јавни позив за предлагање и кандидовање представника. Јавни позив се објављује у најмање три дневна листа и остаје отворен најмање 15 дана од дана објављивања.

Одлуке Комисије не могу да буду у супротности са законом и овим Статутом.

Све одлуке из своје надлежности Комисија, у правилу, доноси консензусом. Уколико се не постигне консензус, сматра се донесеном она одлука за коју су гласала по два члана Комисије из сваког конститутивног народа.

Члан 19. Мандат заступника у Скупштини престаје прије

истека времена на које је изабран: - опозивом од стране привредног друштва које га

је предложило, - подношењем оставке или - у случају смрти. Мандат представника у Скупштини престаје и због

неприсуствовања на двије сједнице Скупштине узастопно. Упражњено представничко мјесто Скупштина

попуњава представником с листе пријављених кандидата пристиглих пријава по јавном позиву за избор коморских представника, из исте изборне базе из које је изабран представник коме је престао мандат, а поступак замјене проводи Верификациона комисија.

Члан 20. Скупштина Коморе има предсједника и два

потпредсједника који се бирају из реда заступника на првој сједници, по критеријуму заступљености припадника конститутивних народа.

Предсједник и два потпредсједника мијењају се на функцији сваких шеснаест мјесеци, а према усвојеном распореду.

Скупштина Коморе ради у сједницама које се одржавају по потреби, а најмање једанпут годишње. Сједницом руководи предсједник Скупштине. На сједнице се обавезно позивају и представници одговарајућих органа Босне и Херцеговине ради учешћа у раду.


Сједницама Скупштине обавезно присуствују предсједник, потпредсједници и генерални секретар Коморе с правом да учествују у дебати, да подносе извјештаје о материји из дневног реда, те да на захтјев представника дају одређена образложења.

Начин рада Скупштине ближе се уређује Пословником о раду.

Члан 21. Скупштина Коморе: - доноси Статут; - доноси смјернице за дугорочни план активности

Коморе; - доноси годишњи програм рада; - усваја годишњи финансијски план и завршни

рачун Коморе; - усваја извјештај о раду Коморе; - доноси одлуку о висини чланарине и котизације

за чланове; - доноси изборну одлуку за избор органа Коморе; - бира и разрјешава свог предсједника и два

потпредсједника; - бира и разрјешава чланове Управног одбора

Коморе; - бира и разрјешава предсједника и чланове

Надзорног одбора Коморе; - бира и разрјешава предсједника и два

потпредсједника Коморе; - разматра извјештаје органа које бира и именује; - доноси и друге одлуке, закључке и препоруке из

своје надлежности. Ради обављања одређених послова из свог дјелокруга,

Скупштина може да образује сталне и повремене радне органе. Одлуком о образовању утврђује се број чланова, избор, дјелокруг послова и друга питања битна за њихов рад.

Члан 22. Скупштина може да пуноважно одлучује ако сједници

присуствују 2/3 од укупног броја свих представника, с тим да су пропорционално заступљени представници из реда сва три конститутивна народа.

Скупштина Коморе Статут доноси већином од 4/5 свих представника. У свим другим случајевима, сматра се усвојеном одлука за коју је гласала натполовична већина присутних, с тим да за одлуку гласа најмање по 1/3 укупног броја представника из сваког од конститутивних народа.

Начин и поступак одлучивања и рада Скупштине уређује се Пословником о њеном раду.

Члан 23. Скупштина Коморе бира Комисију за изборе и

именовања од девет чланова, као стални орган Скупштине Коморе, која покреће иницијативу и предлаже кандидате за обављање функција које бира, односно именује Скупштина Коморе, као и за замјену представника у складу са чланом 19. став 3. Статута.

Начин рада Комисије за изборе и именовања ближе се одређује њеним Пословником о раду.

Управни одбор

Члан 24. Управни одбор Коморе је орган управљања Коморе и

извршно орган Скупштине Коморе. Управни одбор има девет чланова од којих се шест

бира из реда успјешних привредника, и то по два из реда сваког од конститутивних народа, односно три са простора Федерације Босне и Херцеговине, два са простора

Републике Српске и један са простора Брчко дистрикта БиХ, док су три члана по функцији, и то предсједник и два потпредсједника Коморе.

Управни одбор има предсједника и два замјеника предсједника које бира из реда својих чланова и који се мијењају на функцији по утврђеном распореду.

Генерални секретар Коморе учествује у раду Управног одбора на исти начин како је утврђено и за Скупштину Коморе.

Члан 25. Управни Одбор Коморе врши нарочито слиједеће

послове: - припрема и предлаже статут, одлуке, програме,

планове и друге акте које доноси Скупштина Коморе;

- припрема годишње акте Коморе; - утврђује ставове и приједлоге за вођење

партнерског дијалога на доношењу системских закона из своје области рада;

- утврђује приједлоге и мјере на уједначавању економског положаја чланова Коморе;

- по потреби разматра одређена питања и проблеме који су од општег интереса за чланове Коморе;

- доноси одлуку о закључивању споразума и уговора о билатералној и мултилатералној сарадњи са националним коморама других држава;

- доноси одлуку о учлањењу у коморске и друге међународне асоцијације а првенствено у циљу наступа наше привреде на иностраном тржишту;

- доноси одлуку, правила и критеријуме за организовање представничке мреже за заједничко представљање привреде Босне и Херцеговине у иностранству;

- доноси узансе, правила и друге акте; - доноси одлуку и друге акте о начину обављања

јавних овлаштења; - развија сарадњу са одговарајућим органима

привредних комора ентитета и Брчко Дистрикта БиХ;

- образује своје сталне и повремене органе; - именује и разрјешава генералног секретара и

замјенике генералног секретара Коморе; - обавља и друге послове утврђене посебним

актима.

Члан 26. Мандат чланова Управног одбора престаје и прије

истека мандата: - опозивом од стране Скупштине, - неопозивом оставком или - у случају смрти.

Члан 27. Управни одбор ради у сједницама које се одржавају

према потреби. Управни одбор може да пуноважно ради ако сједници

присуствује најмање седам чланова. Сједницом Управног одбора руководи предсједник а у

његовој одсутности, по овлаштењу предсједника Управног одбора, један од замјеника предсједника Управног одбора.

Члан 28. Управни одбор доноси одлуке већином гласова

укупног броја чланова, с тим да се одлука сматра донесеном ако је за њу гласао најмање по један


представник конститутивних народа, који није члан Управног одбора по функцији.

Начин рада Управног одбора детаљније се регулише Пословником о његовом раду.

Надзорни одбор

Члан 29. Надзорни одбор Коморе врши контролу законитости

рада Коморе, а посебно њеног материјално-финансијског пословања.

Надзорни одбор има предсједника и два члана који се бирају из реда истакнутих економских и правних стручњака уз заступљеност конститутивних народа.

Чланови Надзорног одбора не могу да буду из реда заступника Скупштине и чланова Управног одбора Коморе.

Мандат члана Надзорног одбора престаје аналогно као и члана Управног одбора.

Члан 30. Надзорни одбор Коморе дужан је да најмање једанпут

годишње изврши контролу материјално-финансијског пословања.

Надзорни одбор обавезно разматра годишњи извјештај о раду Коморе и завршни рачун и свој извјештај доставља Скупштини Коморе.

По истеку пословне/календарске године Скупштина, односно Управни одбор Коморе неће разматрати нити одобрити завршни обрачун без посебног извјештаја Надзорног одбора.

Рад Надзорног одбора ближе се уређује Пословником о раду.

Радни и други органи

Члан 31. У оквиру Коморе могу се, по функционалном

принципу, формирати одбори, савјети, комисије и други органи, с циљем експертске обраде, разматрања и утврђивања ставова, посебно у вези система и механизма спољне трговине, царина, слободних зона, промоције, сајмова и слично.

Скупштина, односно Управни одбор доносе одлуку о формирању органа из претходног става.

Одлуком о образовању органа из ст. 1. и 2. овог члана одређује се број чланова, састав, мандат и дјелокруг послова.

Члан 32. Одбори, савјети, комисије и други органи, сваки из

своје надлежности, утврђују одговарајуће програме извозно-увозне политике, промоције и наступа босанскохерцеговачке привреде у иностранству, стандарде и календар међународних сајмова у земљи и наступе на сајмовима у иностранству, примједбе, приједлоге и мишљења на позитивне законске прописе из своје области и достављају их, у виду приједлога, Управном одбору Коморе.

Организација рада и процедура припремања, разматрања, утврђивања рјешења, приједлога и ставова из своје надлежности те друга питања битна за рад регулишу се Пословником о раду.

VI - ПРЕДСЈЕДНИК, ПОТПРЕДСЈЕДНИЦИ И ГЕНЕРАЛНИ СЕКРЕТАР КОМОРЕ

Члан 33. Комора има предсједника и два потпредсједника које

бира Скупштина, по принципу заступљености конститутивних народа, са измјенљивошћу мандата на функцији предсједника сваких шеснаест мјесеци, на начин утврђен одлуком о избору.

Скупштина Коморе може да одлучи, приликом доношења одлуке о именовању, да предсједник и потпредсједници Коморе ову функцију обављају волонтерски.

Члан 34. Предсједник Коморе представља и заступа Комору у

земљи и иностранству и руководи њеним радом. Предсједник представља интересе чланова Коморе у

иностранству, успоставља и унапређује билатералне односе са привредним асоцијацијама других земаља, међународним институцијама и организацијама, активно учествује у раду међународних привредних асоцијација у којима је Комора члан или посматрач.

Предсједник успоставља, усмјерава, унапређује и врши координацију партнерског односа Коморе са извршном и законодавном влашћу Босне и Херцеговине с циљем унапређења пословног амбијента, развоја и унапређења спољнотрговинске и царинске политике, царинских тарифа, међународних финансија, међународног транспорта и комуникација, те активно учествује у раду интересних и струковних асоцијација организованих у оквиру Коморе.

Предсједник припрема нацрт програма рада Коморе и одговоран је за његово извршење, извршава одлуке и закључке органа Коморе које му се ставе у надлежност.

Све послове из своје надлежности предсједник обавља у координацији са потпредсједницима Коморе.

Предсједник Коморе за значајне одлуке и послове из своје надлежности консултује потпредсједнике и генерал-ног секретара Коморе.

Члан 35. Предсједник и потпредсједници Коморе бирају се из

реда успјешних привредника са одговарајућом стручном спремом, знањем најмање једног свјетског језика, одговарајућим искуством и знањима за послове који се обављају у Комори.

На основу одлуке о именовању, Управни одбор Коморе, односно генерални секретар Коморе закључује са предсједником и потпредсједницима посебан уговор, којим се утврђују међусобна права и обавезе.

Члан 36. Комора има генералног секретара и два замјеника

генералног секретара које именује Управни одбор, по принципу заступљености конститутивних народа са измјенљивошћу мандата на функцији генералног секретара сваких шеснаест /16/ мјесеци.

Генерални секретар, у договору и координацији са два замјеника, организује процес рада, руководи радом и пословањем стручних служби Коморе, стара се о финансирању, управља финансијским средствима и одговара за законитост рада.

За генералног секретара и замјеника генералног секретара може да буде именовано лице правног, економског или техничког смјера, стручне референце у руковођењу и организовању послова.

Генерални секретар, предсједник Коморе и предсједник Управног одбора морају да буду из реда три конститутивна народа.

VII - СТРУКОВНО И ДРУГИ ОБЛИЦИ ПОВЕЗИВАЊА ЧЛАНОВА КОМОРЕ

Члан 37. Чланови Коморе могу се интересно, односно

струковно повезивати и организовати у оквиру Коморе,


добровољно, на основу одлука и аката о оснивању асоцијација, са и без својства правног лица.

У оквиру Коморе могу се организовати асоцијације послодаваца, односно менаџера, на добровољној основи, ради заступања својих интереса према органима и синдикату Босне и Херцеговине, у партнерском односу из области рада, запошљавања и социјалне политике.

Члан 38. Струковне и специјализоване асоцијације из члана 37.

овог Статута, образују се на основу критеријума и поступка за образовање струковних и специјализованих асоцијација у Комори, које доноси Управни одбор Коморе.

Управни одбор цијени, у сваком конкретном случају, цјелисходност и интерес Коморе као цјелине за оснивањем асоцијације у оквиру Коморе.

Члан 39. Струковне и специјализоване асоцијације актом о

оснивању утврђују начин обављања својих дјелатности и задатака, органа, као и друга питања битна за рад асоцијације.

Акт о оснивању струковне и специјализоване асоцијације у Комори не смије да буде у супротности са Статутом и другим актима Коморе.

VIII - АРБИТРАЖА И СУД ЧАСТИ

Члан 40. При Комори се организује Арбитражни суд у чијој су

надлежности спорови домаћих и страних привредних субјеката из њихових међусобних односа о правима и обавезама којима могу слободно располагати, ако законом или другим актом у складу са законом није утврђено да одређене врсте спорова рјешавају искључиво редовни судови.

Одлуке Арбитражног суда су коначне и имају снагу пресуде редовног суда.

Организација, начин рада, избор судија, поступак и друга питања битна за рад Арбитражног суда уређују се правилником који доноси Управни одбор Коморе.

Члан 41. У Комори се образује Суд части који одлучује о

повредама добрих пословних обичаја и аката Коморе, када су странке привредни субјекти из два ентитета.

Организација, начин рада, листе судија, поступак и друга питања уређују се посебним правилником који доноси Управни одбор Коморе.

IX - УПРАВА СТРУЧНИХ ПОСЛОВА

Члан 42. Стручне, финансијске, административно-техничке и

друге послове за Комору обавља Управа стручних послова Коморе.

Управа стручних послова Коморе организује се у центре, секторе, уреде, одјељења и друге организационе облике зависно од потреба и могућности усклађивања са интересима чланова те текућим и дугорочним задацима Коморе.

Унутрашња организација, дјелокруг рада, везе и процес рада, координација и друга питања рада Управе стручних послова Коморе утврђују се посебним актом који доноси Управни одбор Коморе.

Шему унутрашње организације са систематизацијом радних мјеста у Управи стручних послова Коморе на основу акта из претходног става, генерални секретар Коморе, уз сагласност два замјеника генералног секретара, предлаже Управном одбору на усвајање.

Комора може да уговором повјери дио стручних и других послова одговарајућој специјализованој организацији (агенцији, центру или институту) чији је оснивач или суоснивач.

У правилу, структура запосленика у Управи стручних послова Коморе треба да одговара партиципацији конститутивних и других народа у Босни и Херцеговини.

Члан 43. Комора може да, за обављање одређених послова,

организује предузећа, агенције, институте и друга правна лица, у складу са законом, која се региструју код надлежног суда.

Одлуку о организовању самосталне организације из претходног става доноси Управни одбор Коморе у складу са законом.

Члан 44. У циљу стручно-експертског рада у Комори се

установљава листа експерата из различитих научно-стручних и пословних дисциплина. Експерти за установљавање листе ангажују се по потреби на програмима и рјешавању појединих стручних проблема за потребе Коморе или њених чланова.

Критерије за листу експерата утврђује Управни одбор. Експерти могу да се ангажују појединачно или као

комисија експерата, зависно од задатка који треба обавити.

X - СРЕДСТВА ЗА РАД КОМОРЕ БиХ

Члан 45. Средства за рад Коморе обезбјеђују се из чланарине и

котизације коју плаћају њени чланови, прихода остварених обављањем послова јавних и стручних овлаштења, накнаде за консалтинг и друге стручне услуге те спонзорства и донација.

Чланарину Комори плаћају појединачни чланови, утврђени у ставу 1. члана 6. овог Статута, а котизацију њени колективни чланови.

Накнаде за услуге утврђују се за појединачне стручне и друге послове које Комора обави за чланове и друга правна и физичка лица.

Посебно утврђени пројекти и програми финансирају се из извора који се формирају за ту намјену на основу уговора заинтересованих субјеката.

Комора може да оствари средства из Буџета институција БиХ за обављање агенцијских послова промоције извоза роба и услуга из Босне и Херцеговине, као и за друге послове који јој се додијеле.

Члан 46. Скупштина Коморе утврђује основицу и висину

чланарине и котизације, те начин и рокове њене уплате. Мјесечна чланарина за појединачне чланове не може

да буде виша од троструког износа просјечне нето плате у Босни и Херцеговини исплаћене у претходној календарској години. Просјечна нето плата у БиХ утврђује се на основу званичних података Агенције за статистику Босне и Херцеговине.

Управни одбор Коморе утврђује тарифу за консалтинг, привредне и друге сервисне услуге, до износа одређеног законом.

Чланарина и котизација Комори утврђује се годишње, приликом усвајања финансијског плана/буџета Коморе за наредну годину.

Члан 47. Управни одбор подноси сваке године Скупштини

приједлог финансијског плана/буџета за наредну годину, као и годишњи извјештај и завршни рачун за претходну


годину, са образложењем. Годишњи извјештај и завршни рачун за претходну годину претходно се испитује од стране Надзорног одбора.

Нацрт финансијског плана/буџета, годишњи извјештај и сва пратећа документа похрањују се у рачуноводству Коморе и на располагању су сваком члану Коморе. Информација о томе објављује се у "Службеном гласнику БиХ" и у најмање три дневне новине које покривају подручје Босне и Херцеговине, најмање четрнаест дана прије разматрања на Скупштини.

Расправа и гласање о Нацрту финансијског плана/буџета на Скупштини је јавно.

Извјештај о извршењу буџета Коморе обавезно се доставља Савјету министара Босне и Херцеговине ради упознавања, и то најкасније до 31. марта за претходну фискалну годину.

XI - ПРЕЛАЗНЕ И ЗАВРШНЕ ОДРЕДБЕ

Члан 48. Имовина Привредне коморе Босне и Херцеговине,

сагласно члану 27. Закона о Спољнотрговинској комори Босне и Херцеговине, постаће имовина Спољнотрговинске коморе Босне и Херцеговине, као јавно-правне асоцијације привредних субјеката и привредних асоцијација - чланова са територије Босне и Херцеговине.

Примопредаја имовине, права и обавеза између Привредне коморе Босне и Херцеговине и Спољнотрговинске коморе Босне и Херцеговине извршиће се у року од 90 дана од дана конституирања Скупштине Коморе.

Коришћење непокретне имовине уредиће се уговорима Коморе и других комора и струковних асоцијација. Уговоре ће одобравати надлежни орган Коморе.

До доношења нових, остају на снази општи акти које су донијели органи Привредне коморе Босне и Херцеговине који нису у супротности са овим Статутом.

Члан 49. До избора органа Коморе настављају са радом

постојећи органи, функционери и остали радници Привредне коморе Босне и Херцеговине који су дужни, у року из претходног члана, да обаве све припремне радње и донесу одговарајуће одлуке и акте за примопредају имовине, права и обавеза Привредне коморе Босне и Херцеговине на Спољнотрговинску комору Босне и Херцеговине.

Члан 50. До доношења нових општих аката радници Управе

стручних послова Привредне коморе Босне и Херцеговине настављају са радом по одредбама постојећих општих аката.

Распоред радника на радна мјеста утврђена новим актом о систематизацији извршиће се на начин и по поступку утврђеним тим актом.

Члан 51. Пречишћен текст Статута објавиће се у "Службеном

гласнику БиХ".

Број 01-1-809-4-1/14 8. маја 2014. године

Предсједник Скупштине Ружа Сопта

Na osnovu člana 12. Zakona o Vanjskotrgovinskoj komori Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 30/01 i 72/13), Skupština Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine, na sjednici održanoj 8.5.2014. godine, utvrdila je

prečišćen tekst Statuta Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine, koji obuhvata: Statut Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 18/02) i Odluke o izmjenama i dopunama Statuta Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik BiH", broj 86/10, 15/13 i 45/14), tako da isti glasi

STATUT VANJSKOTRGOVINSKE KOMORE BOSNE I

HERCEGOVINE (PREČIŠĆEN TEKST)

I - OPĆE ODREDBE

Član 1. Vanjskotrgovinska komora Bosne i Hercegovine (u

daljnjem tekstu: Komora) je samostalna, nevladina, nepolitička i neprofitna javno-pravna asocijacija privrednih subjekata i privrednih asocijacija (članova) sa teritorije Bosne i Hercegovine, sa funkcijama usmjerenim na razvoj i unapređenje ekonomskih odnosa bosanskohercegovačke privrede sa inostranstvom, uključujući i partnerski odnos i zastupanje interesa članova kod nadležnih tijela Bosne i Hercegovine i odgovarajućih asocijacija u inostranstvu.

Komora ima svojstvo pravnog lica sa pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim zakonom i ovim Statutom.

Član 2. Naziv Komore je "Vanjskotrgovinska komora Bosne i

Hercegovine", odnosno "Spoljnotrgovinska komora Bosne i Hercegovine".

Naziv Komore na engleskom jeziku glasi: "Foreign Trade Chamber of Bosnia and Herzegovina".

Sjedište Komore je u Sarajevu, ulica Branislava Đurđeva broj 10.

Član 3. Komora ima znak (logotip) čiji izgled svojom odlukom

utvrđuje Upravni odbor Komore.

Član 4. Komora ima pečat, okruglog oblika, na kojem je u

koncentričnim krugovima, na jezicima i pismima Bosne i Hercegovine, upisan naziv Komore i njeno sjedište.

Komora ima pečat, okruglog oblika, na kojem je na engleskom jeziku upisan naziv Komore.

Komora može, po potrebi, imati pečate i na drugim stranim jezicima.

Upravni odbor svojom odlukom može utvrditi da pečat, odnosno pečati Komore imaju znak (logotip) Komore.

Član 5. Komorom upravljaju članovi preko svojih predstavnika u

tijelima Komore.

Član 6. Članovi Komore su preduzeća, banke, osiguravajuća

društva i druga pravno-privredna lica registrirana za obavljanje poslova sa inostranstvom na prostoru Bosne i Hercegovine, automatski na osnovu članstva u privrednim komorama konstituiranim na osnovu zakona Federacije Bosne i Hercegovine, Republike Srpske i Brčko distrikta BiH.

Članovi Komore su Privredna komora Federacije Bosne i Hercegovine, Privredna komora Republike Srpske (u daljnjem tekstu: privredne komore entiteta) i Privredna komora Brčko distrikta BiH, kao kolektivni članovi.

Privredne komore organizirane na teritorijalnom i strukovnom principu, specijalizirane i slične asocijacije, članovi su Komore pod uvjetom da nadležno tijelo upravljanja donese odluku o članstvu u Komori kojom prihvata prava i obaveze kolektivnog člana Komore.


Članovi Komore mogu biti naučno-istraživačke i obrazovne institucije, udruženja građana koja u svojoj registraciji imaju privredne djelatnosti, savezi, interesne asocijacije, fondacije, zaklade i druge organizacije koje obavljaju djelatnost od značaja za privredu, kao pojedinačni ili kolektivni članovi, ukoliko svojom odlukom izraze interes za članstvo.

U slučajevima iz st. 3. i 4. ovog člana odluku o prijemu u članstvo Komore donosi Upravni odbor.

Član 7. Nadležnosti Komore su: a) Članstvo i zastupanje interesa privrede (članova) u

međunarodnim komorskim i strukovnim asocijacijama, odnosno organizacijama (ICC, Eurokomora, EAN, FIATA, IRU),

b) Predstavljanje interesa članova Komore u inostranstvu, direktno, putem vlastite predstavničke mreže ili putem diplomatske i konzularne mreže - preko ovlaštenih predstavnika Komore,

c) Obavljanje poslova javnih i stručnih ovlasti utvrđenih posebnim propisima, aktima i odlukama nadležnih državnih tijela,

d) Saradnja i koordinacija saradnje privrednih komora i asocijacija u zemlji, posebno sa privrednim komorama entiteta i Privrednom komorom Brčko distrikta BiH, u pravcu ujednačavanja ekonomskog položaja članova Komore te pripreme i realizacije projekata od zajedničkog interesa za vanjskotrgovinsko poslovanje,

e) Promocija i koordinacija programa edukacije i obrazovanja od interesa za članove Komore,

f) Razvoj poslovnog i informacionog sistema sa međunarodnim bazama podataka (Međunarodna komorska mreža, C.E.I., Internet i dr.), uključujući i mrežu ponude i tražnje, te harmonizacija informacione komorske mreže u Bosni i Hercegovini,

g) Da, u partnerskom odnosu sa nadležnim državnim tijelima, utječe na kreiranje ekonomskog sistema,

h) Promocija i koordinacija izrade ekonomskih podataka i tržišnih analiza iz oblasti ekonomskih odnosa sa inostranstvom (izrada periodičnih analiza o tržišnim kretanjima, praćenje relevantnih podataka, samostalno i u saradnji sa nadležnim tijelima i organizacijama),

i) Promocija i organizacija međunarodnih sajmova u Bosni i Hercegovini i zvanično učešće na sajmovima u inostranstvu (dogovaranje, koordinacija i organiziranje zajedničkog nastupa bosanskohercegovačke privrede na sajmovima u inostranstvu i međunarodnim sajmovima u zemlji, samostalno i u saradnji sa privrednim komorama entiteta i privrednim komorama regiona i kantona),

j) Vođenje registra vanjskotrgovinskih organizacija u Bosni i Hercegovini na osnovu podataka koje joj obavezno dostavljaju privredne komore kantona/regiona, privredne komore entiteta i Privredna komora Brčko distrikta BiH.

Komora, u partnerskom odnosu sa nadležnim tijelima u Bosni i Hercegovini, utječe na:

a) Razvoj i unapređenje vanjskotrgovinske politike (podsticaji izvoza, izvozni i uvozni režimi, dugoročna proizvodna saradnja, trgovina uslugama, nacionalno tretiranje, zaštitne mjere, strana ulaganja, bilateralna saradnja sa komorama drugih država, multilateralna saradnja),

b) Razvoj i unapređenje carinske politike i tarifa (carinsko područje, granični promet, prijavljivanje robe, carinske tarife, vrste carina, carinska dokumentacija i sl.),

c) Razvoj i unapređenje međunarodnih finansija (saradnja sa međunarodnim finansijskim institucijama, otplata starih kredita, novi krediti, sukcesija bivše SFRJ i sl.),

d) Koordinacija obnove i rekonstrukcije sa entitetima (planovi i programi obnove, donatorske konferencije, koordinacija obnove u oblasti privrede i infrastrukture i sl.),

e) Razvoj i unapređenje međunarodnog prometa i komunikacija (saradnja sa drugim državama, planovi obnove međudržavnog prometa, komunikacije, kontrola zračnog prometa, reguliranje međuentitetskog prometa).

Pored djelatnosti utvrđenih u st. 1. i 2. ovog člana, Komora obavlja poslove povjerene propisima nadležnih tijela Bosne i Hercegovine te pojedinačne konsalting usluge članovima Komore, organizacijama iz inostranstva i trećim licima.

Prilikom obavljanja djelatnosti utvrđenih u st. 1., 2. i 3. ovog člana, Komora uvijek osigurava promociju privrede Bosne i Hercegovine kako u zemlji tako i inostranstvu.

Poslovi iz oblasti javnih ovlaštenja

Član 8. Zadaci iz oblasti javnih ovlaštenja u smislu člana 7. stav

1. tačka c) ovog Statuta uglavnom se odnose na: a) stručne i operativne poslove na izdavanju završne

saglasnosti za kontingent detašmana za rad u skladu s međudržavnim sporazumima Bosne i Hercegovine i Instrukcijom Ministarstva vanjske trgovine i ekonomskih odnosa BiH,

b) izdavanje obrazaca o porijeklu robe u okviru Generalnog sistema povlastica (GSP) sheme (FORM A), kao i izdavanje obrazaca za nepreferencijalno porijeklo robe (CERTIFICATE OF ORIGIN), u skladu sa zaključenim sporazumima nadležnih institucija u Bosni i Hercegovini,

c) provođenje nadležnosti povjerenih od Vijeća ministara Bosne i Hercegovine ili nadležnog tijela Bosne i Hercegovine po Konvenciji o privremenom uvozu – ATA karnet i Carinskoj konvenciji o međunarodnom prijevozu robe na osnovu karneta TIR – TIR konvencije,

d) obavljanje poslova Agencije za promociju izvoza Bosne i Hercegovine, na osnovu odluke Vijeća ministara BiH,

e) usklađivanje i registraciju međunarodnih i međuentitetskih autobuskih linija,

f) raspodjelu dozvola za prijevoz putnika i robe u međunarodnom cestovnom prometu,

g) obavljanje drugih javnih poslova koji se odlukama nadležnih tijela prenesu na Komoru.

Zadaci iz oblasti stručnih ovlaštenja iz člana 7. stav 1. tačka c) uglavnom se odnose na:

a) izdavanje i ovjeru dokumenata koji prate robu u izvozu i uvozu,

b) izdavanje uvjerenja o bonitetu preduzeća, banaka i drugih organizacija,

c) izdavanje uvjerenja o izvršenoj edukaciji i osposobljavanju kadrova u privredi i drugim djelatnostima,


d) stručne poslove i ovlaštenja proizašla iz članstva Komore ili njenih asocijacija u međunarodnim asocijacijama ili učešća u međunarodnim ili domaćim projektima,

e) druge stručne poslove i ovlaštenja u skladu sa odlukama Upravnog odbora Komore.

Način obavljanja poslova iz stava 1. ovog člana utvrđuju se propisima nadležnih državnih tijela i odlukama Upravnog odbora.

Postupak izdavanja, sadržaj uvjerenja, certifikata ili drugog dokumenta koji se izdaje u okviru poslova iz stava 2. ovog člana, ukoliko nije utvrđen posebnim aktom, uređuje Upravni odbor.

Komora primjenjuje javne ovlasti na osnovu člana 2. Zakona o upravi BiH.

Ministarstvo vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine provodi nadzor nad obavljanjem poslova javnih ovlaštenja u Komori, u skladu sa Zakonom o upravi.

Komora će operativno-tehničke poslove iz svoje nadležnosti u vezi sa javnim i stručnim ovlaštenjima, na osnovu posebnih odluka Upravnog odbora, implementirati u saradnji sa privrednim komorama organiziranim na teritoriji BiH, vodeći računa o efikasnosti i racionalnosti, a u interesu svojih članica.

II - PRAVA I DUŽNOSTI ČLANOVA

Član 9. Članovi Komore su ravnopravni u pravima, obavezama i

odgovornostima u Komori. Prava, obaveze i odgovornosti člana Komore su naročito: - upravljanje poslovima i izbor tijela; - aktivno učešće na izvršavanju poslova Komore; - pokretanje inicijative i predlaganje mjera za

donošenje propisa i mjera državnih tijela iz oblasti vanjske trgovine, carina, monetarnog sistema, međunarodnih finansija i osiguranja, te unapređenje funkcioniranja međunarodnog prometa, komunikacija i međuentitetskog prometa;

- u skladu sa svojim ekonomskim interesima, korištenje stručne pomoći i drugih usluga koje Komora i njene strukovne asocijacije pružaju i obavljaju u izvršavanju poslova;

- davanje potrebnih informacija od interesa za uspješno obavljanje utvrđenih poslova Komore;

- rješavanje i posredovanje u rješavanju sporova pred sudovima pri i u Komori;

- ostvarivanje saradnje sa tijelima i organizacijama Bosne i Hercegovine putem Komore, posebno u rješavanju svojih interesa iz oblasti koje su redovni poslovi Komore;

- uredno plaćanje članarine i drugih utvrđenih novčanih obaveza Komori;

- pridržavanje odredaba ovog Statuta i drugih akata i odluka Komore.

III - SARADNJA SA DRŽAVNIM TIJELIMA I INSTITUCIJAMA I PRIVREDNIM KOMORAMA

Član 10. Komora, iz djelokruga poslova utvrđenih u članu 7. ovog

Statuta, sarađuje sa nadležnim tijelima i institucijama Bosne i Hercegovine, entiteta i Brčko distrikta BiH, a posebnu saradnju u svim svojim aktivnostima ostvaruje sa Ministarstvom vanjske trgovine i ekonomskih odnosa Bosne i Hercegovine.

Komora putem svojih tijela i tijela strukovnih asocijacija ostvaruje odgovarajući kontakt sa tijelima i institucijama iz prethodnog stava, vodi dijalog sa državnim tijelima u ime svojih članova osiguravanjem jasnih informacija u smislu provođenja zakona, mjera, strategije razvoja, objašnjavanja

standarda usluga, te izmjena postojećih i donošenja novih zakona u skladu sa općim interesima svojih članova.

Član 11. Partnerski odnos sa državnim tijelima podrazumijeva

učešće Komore: - u stručnoj saradnji na pripremi zakona i drugih

propisa iz oblasti vanjskotrgovinske i carinske politike, prometa i finansija;

- u davanju mišljenja na sporazume, ugovore i druge dokumente o trgovini i investicijama koji se zaključuju sa drugim zemljama.

Član 12. Komora će, u skladu sa djelokrugom poslova, stupati u

dijalog sa nadležnim tijelima i institucijama i na zahtjev pojedinih članova kada zaključi da je to od općeg privrednog interesa.

Član 13. Komora u svim svojim aktivnostima djeluje u saradnji i/ili

dogovoru sa: a) Privrednom komorom Federacije Bosne i

Hercegovine, b) Privrednom komorom Republike Srpske, c) Privrednom komorom Brčko distrikta BiH. Komora sarađuje i sa regionalnim, kantonalnim,

strukovnim i specijaliziranim komorama. U cilju postizanja međusobne koordinacije rada komora, u

Komori se obrazuje Međukomorsko vijeće koje koordinira njihove aktivnosti, prati rad i utvrđuje zajedničke zadatke i oblike saradnje.

Članovi Međukomorskog vijeća su, po funkciji, predsjednici komora iz st. 1. i 2. ovog člana.

Predsjedavajući Međukomorskog vijeća je predsjednik Komore.

Član 14. Komora sarađuje i sa privrednim komorama i drugim

stručnim institucijama u inostranstvu preko svojih nadležnih tijela, strukovnih ili specijaliziranih asocijacija, a na način kako međusobno odrede.

U cilju razvijanja saradnje sa inostranstvom, Komora zaključuje sporazume o saradnji sa komorama drugih zemalja, otvara mješovite komore, učlanjuje se u međunarodne komore, te učestvuje i zastupa interese privrede Bosne i Hercegovine u radu regionalnih i svjetskih komorskih asocijacija.

IV - JAVNOST RADA I OBAVJEŠTAVANJE ČLANOVA

Član 15. Javnost rada Komore ostvaruje se održavanjem javnih

sjednica tijela i drugih organizacionih oblika u Komori, izvještavanjem o njihovom radu pojedinačno ili putem glasila Komore i saradnjom sa sredstvima javnih medija.

Član 16. Kada se pokaže interes, Komora će samostalno ili zajedno

sa drugim privrednim komorama, u skladu sa aktom o međusobnoj saradnji, osigurati informiranje članova o radu učesnika međusobne saradnje.

V - TIJELA I ORGANIZACIJA KOMORE

Član 17. Tijela Komore su: - Skupština, - Upravni odbor, - Nadzorni odbor, - predsjednik i dva potpredsjednika. Mandat tijela Komore je četiri godine. Izbori za tijela Komore su tajni.


U tijela Komore biraju se istaknuti privrednici i naučno-stručni radnici iz oblasti privrede.

Skupština

Član 18. Skupština Komore je najviše tijelo upravljanja Komorom. Skupštinu čine predstavnici članova Komore, po

slijedećem kriteriju: a) preduzeća, banke, osiguravajuća društva i druga

pravna lica - članovi Komore utvrđeni u stavu 1. člana 6. ovog Statuta, biraju 70% od ukupnog broja komorskih predstavnika;

b) Privredna komora Federacije Bosne i Hercegovine, Privredna komora Republike Srpske, Privredna komora Brčko distrikta BiH, kao kolektivni članovi, privredne komore organizirane na teritorijalnom i strukovnom principu, specijalizirane i slične asocijacije, naučno-istraživačke i obrazovne institucije, udruženja građana koja u svojoj registraciji imaju privrednu djelatnost, savezi, interesne asocijacije, fondacije i zaklade i druge organizacije koje obavljaju djelatnost od značaja za privredu - članovi Komore utvrđeni u st. 1., 2. i 3. člana 6. ovog Statuta, biraju 30% komorskih zastupnika.

Skupština Komore ima 60 predstavnika, i to 38 predstavnika biranih sa područja Federacije Bosne i Hercegovine, 19 predstavnika sa područja Republike Srpske i tri predstavnika sa područja Brčko distrikta BiH, uz uvažavanje kriterija po kojima se osigurava adekvatna teritorijalna, vlasnička, strukovna, nacionalna i spolna zastupljenost.

Odlukom o raspisivanju izbora, koju donosi Skupština Komore, utvrđuju se izborne jedinice i kriteriji za izbor, kao i sva ostala pitanja u vezi izbora predstavnika.

Odluka o raspisivanju izbora donosi se najkasnije do 31. marta, a Skupština novog saziva konstituira se najkasnije do 1. juna godine u kojoj se provode redovni izbori.

Skupština novog saziva raspisuje i vrši izbor članova Upravnog odbora i njihovih zamjenika, članova Nadzornog odbora i njihovih zamjenika, te predsjednika i dva potpredsjednika Komore najkasnije do 20. juna godine u kojoj se provode izbori.

Skupština novog saziva u periodu od konstituiranja pa do 30. juna godine u kojoj se provode izbori razmatra i donosi odluke koje se isključivo odnose na izborni proces za tijela koje bira Skupština.

Član 18. a Ako Skupština ne donese odluku u roku iz člana 18. stav

5. Statuta, predsjednik Komore u roku od sedam dana svojom odlukom raspisuje izbore i formira Komisiju za provođenje izbora za predstavnike u Skupštini.

U slučaju da predsjednik Komore ne raspiše izbore i ne formira Komisiju, to će u daljem roku od sedam dana svojom odlukom učiniti potpredsjednik Komore iz konstitutivnog naroda kome pripada naredni predsjednički mandat.

Na isti način i u istom roku postupit će i drugi potpredsjednik Komore ukoliko se ne raspišu izbori i ne formira Komisija u skladu sa prethodnim stavom ovog člana.

U pravilu, Komisiju čine članovi komisije koja je provodila izbore aktuelnog saziva Skupštine. Ukoliko je taj sastav nepotpun, nedostajuće članove Komisije predlažu članovi Upravnog odbora Komore prema pripadnosti konstitutivnom narodu nedostajućih članova.

Komisija iz svog sastava bira predsjednika i dva potpredsjednika Komisije.

Izbori se provode prema odluci na osnovu koje je izabran aktuelni saziv Skupštine, pri čemu se naročito vodi računa da se kroz strukturu Skupštine osiguraju teritorijalna i granske zastupljenosti privrede, te entitetska, nacionalna i spolna zastupljenost u Skupštini. Predstavnici se biraju tako da predstavljaju privredno-pravne subjekte registrirane za vanjskotrgovinsku djelatnost koji redovno izmiruju svoje obaveze prema Komori.

U skladu sa odlukom iz prethodnog stava, Komisija objavljuje javni poziv za predlaganje i kandidiranje predstavnika. Javni poziv se objavljuje u najmanje tri dnevna lista i ostaje otvoren najmanje 15 dana od dana objavljivanja.

Odluke Komisije ne mogu biti u suprotnosti sa zakonom i ovim Statutom.

Sve odluke iz svoje nadležnosti Komisija, u pravilu, donosi konsenzusom. Ukoliko se ne postigne konsenzus, smatra se donesenom ona odluka za koju su glasala po dva člana Komisije iz svakog konstitutivnog naroda.

Član 19. Mandat zastupnika u Skupštini prestaje prije isteka

vremena na koje je izabran: - opozivom od strane privrednog društva koje ga je

predložilo, - podnošenjem ostavke ili - u slučaju smrti. Mandat predstavnika u Skupštini prestaje i zbog

neprisustvovanja na dvije sjednice Skupštine uzastopno. Upražnjeno predstavničko mjesto Skupština popunjava

predstavnikom s liste prijavljenih kandidata pristiglih prijava po javnom pozivu za izbor komorskih predstavnika, iz iste izborne baze iz koje je izabran predstavnik kome je prestao mandat, a postupak zamjene provodi Verifikaciona komisija.

Član 20. Skupština Komore ima predsjednika i dva potpredsjednika

koji se biraju iz reda zastupnika na prvoj sjednici, po kriteriju zastupljenosti pripadnika konstitutivnih naroda.

Predsjednik i dva potpredsjednika mijenjaju se na funkciji svakih šesnaest mjeseci, a prema usvojenom rasporedu.

Skupština Komore radi u sjednicama koje se održavaju po potrebi, a najmanje jedanput godišnje. Sjednicom rukovodi predsjednik Skupštine. Na sjednice se obavezno pozivaju i predstavnici odgovarajućih tijela Bosne i Hercegovine radi učešća u radu.

Sjednicama Skupštine obavezno prisustvuju predsjednik, potpredsjednici i generalni sekretar Komore s pravom da učestvuju u debati, da podnose izvještaje o materiji iz dnevnog reda, te da na zahtjev predstavnika daju određena obrazloženja.

Način rada Skupštine bliže se uređuje Poslovnikom o radu.

Član 21. Skupština Komore: - donosi Statut; - donosi smjernice za dugoročni plan aktivnosti

Komore; - donosi godišnji program rada; - usvaja godišnji finansijski plan i završni račun

Komore; - usvaja izvještaj o radu Komore; - donosi odluku o visini članarine i kotizacije za

članove; - donosi izbornu odluku za izbor tijela Komore; - bira i razrješava svog predsjednika i dva

potpredsjednika; - bira i razrješava članove Upravnog odbora Komore;


- bira i razrješava predsjednika i članove Nadzornog odbora Komore;

- bira i razrješava predsjednika i dva potpredsjednika Komore;

- razmatra izvještaje tijela koje bira i imenuje; - donosi i druge odluke, zaključke i preporuke iz svoje

nadležnosti. Radi obavljanja određenih poslova iz svog djelokruga,

Skupština može obrazovati stalna i povremena radna tijela. Odlukom o obrazovanju utvrđuje se broj članova, izbor, djelokrug poslova i druga pitanja bitna za njihov rad.

Član 22. Skupština može punovažno odlučivati ako sjednici

prisustvuju 2/3 od ukupnog broja svih predstavnika, s tim da su proporcionalno zastupljeni predstavnici iz reda sva tri konstitutivna naroda.

Skupština Komore Statut donosi većinom od 4/5 svih predstavnika. U svim drugim slučajevima, smatra se usvojenom odluka za koju je glasala natpolovična većina prisutnih, s tim da za odluku glasa najmanje po 1/3 ukupnog broja predstavnika iz svakog od konstitutivnih naroda.

Način i postupak odlučivanja i rada Skupštine uređuje se Poslovnikom o njenom radu.

Član 23. Skupština Komore bira Komisiju za izbore i imenovanja

od devet članova, kao stalno tijelo Skupštine Komore, koja pokreće inicijativu i predlaže kandidate za obavljanje funkcija koje bira, odnosno imenuje Skupština Komore, kao i za zamjenu predstavnika u skladu sa članom 19. stav 3. Statuta.

Način rada Komisije za izbore i imenovanja bliže se određuje njenim Poslovnikom o radu.

Upravni odbor

Član 24. Upravni odbor Komore je tijelo upravljanja Komore i

izvršno tijelo Skupštine Komore. Upravni odbor ima devet članova od kojih se šest bira iz

reda uspješnih privrednika, i to po dva iz reda svakog od konstitutivnih naroda, odnosno tri sa prostora Federacije Bosne i Hercegovine, dva sa prostora Republike Srpske i jedan sa prostora Brčko distrikta BiH, dok su tri člana po funkciji, i to predsjednik i dva potpredsjednika Komore.

Upravni odbor ima predsjednika i dva zamjenika predsjednika koje bira iz reda svojih članova i koji se mijenjaju na funkciji po utvrđenom rasporedu.

Generalni sekretar Komore učestvuje u radu Upravnog odbora na isti način kako je utvrđeno i za Skupštinu Komore.

Član 25. Upravni Odbor Komore vrši naročito slijedeće poslove: - priprema i predlaže statut, odluke, programe,

planove i druga akta koje donosi Skupština Komore; - priprema godišnja akta Komore; - utvrđuje stavove i prijedloge za vođenje partnerskog

dijaloga na donošenju sistemskih zakona iz svoje oblasti rada;

- utvrđuje prijedloge i mjere na ujednačavanju ekonomskog položaja članova Komore;

- po potrebi razmatra određena pitanja i probleme koji su od općeg interesa za članove Komore;

- donosi odluku o zaključivanju sporazuma i ugovora o bilateralnoj i multilateralnoj saradnji sa nacionalnim komorama drugih država;

- donosi odluku o učlanjenju u komorske i druge međunarodne asocijacije a prvenstveno u cilju nastupa naše privrede na inostranom tržištu;

- donosi odluku, pravila i kriterije za organiziranje predstavničke mreže za zajedničko predstavljanje privrede Bosne i Hercegovine u inostranstvu;

- donosi uzanse, pravila i druga akta; - donosi odluku i druga akta o načinu obavljanja

javnih ovlaštenja; - razvija saradnju sa odgovarajućim tijelima

privrednih komora entiteta i Brčko Distrikta BiH; - obrazuje svoja stalna i povremena tijela; - imenuje i razrješava generalnog sekretara i

zamjenike generalnog sekretara Komore; - obavlja i druge poslove utvrđene posebnim aktima.

Član 26. Mandat članova Upravnog odbora prestaje i prije isteka

mandata: - opozivom od strane Skupštine, - neopozivom ostavkom ili - u slučaju smrti.

Član 27. Upravni odbor radi u sjednicama koje se održavaju prema

potrebi. Upravni odbor može punovažno raditi ako sjednici

prisustvuje najmanje sedam članova. Sjednicom Upravnog odbora rukovodi predsjednik a u

njegovoj odsutnosti, po ovlaštenju predsjednika Upravnog odbora, jedan od zamjenika predsjednika Upravnog odbora.

Član 28. Upravni odbor donosi odluke većinom glasova ukupnog

broja članova, s tim da se odluka smatra donesenom ako je za nju glasao najmanje po jedan predstavnik konstitutivnih naroda, koji nije član Upravnog odbora po funkciji.

Način rada Upravnog odbora detaljnije se regulira Poslovnikom o njegovom radu.

Nadzorni odbor

Član 29. Nadzorni odbor Komore vrši kontrolu zakonitosti rada

Komore, a posebno njenog materijalno-finansijskog poslovanja. Nadzorni odbor ima predsjednika i dva člana koji se biraju

iz reda istaknutih ekonomskih i pravnih stručnjaka uz zastupljenost konstitutivnih naroda.

Članovi Nadzornog odbora ne mogu biti iz reda zastupnika Skupštine i članova Upravnog odbora Komore.

Mandat člana Nadzornog odbora prestaje analogno kao i člana Upravnog odbora.

Član 30. Nadzorni odbor Komore dužan je da najmanje jedanput

godišnje izvrši kontrolu materijalno-finansijskog poslovanja. Nadzorni odbor obavezno razmatra godišnji izvještaj o

radu Komore i završni račun i svoj izvještaj dostavlja Skupštini Komore.

Po isteku poslovne/kalendarske godine Skupština, odnosno Upravni odbor Komore neće razmatrati niti odobriti završni obračun bez posebnog izvještaja Nadzornog odbora.

Rad Nadzornog odbora bliže se uređuje Poslovnikom o radu.

Radna i druga tijela

Član 31. U okviru Komore mogu se, po funkcionalnom principu,

formirati odbori, vijeća, komisije i druga tijela, s ciljem ekspertne obrade, razmatranja i utvrđivanja stavova, posebno u vezi sistema i mehanizma vanjske trgovine, carina, slobodnih zona, promocije, sajmova i slično.

Skupština, odnosno Upravni odbor donose odluku o formiranju tijela iz prethodnog stava.


Odlukom o obrazovanju tijela iz st. 1. i 2. ovog člana određuje se broj članova, sastav, mandat i djelokrug poslova.

Član 32. Odbori, vijeća, komisije i druga tijela, svaki iz svoje

nadležnosti, utvrđuje odgovarajuće programe izvozno-uvozne politike, promocije i nastupa bosanskohercegovačke privrede u inostranstvu, standarde i kalendar međunarodnih sajmova u zemlji i nastupe na sajmovima u inostranstvu, primjedbe, prijedloge i mišljenja na pozitivne zakonske propise iz svoje oblasti i dostavljaju ih, u vidu prijedloga, Upravnom odboru Komore.

Organizacija rada i procedura pripremanja, razmatranja, utvrđivanja rješenja, prijedloga i stavova iz svoje nadležnosti te druga pitanja bitna za rad reguliraju se Poslovnikom o radu.

VI - PREDSJEDNIK, POTPREDSJEDNICI I GENERALNI SEKRETAR KOMORE

Član 33. Komora ima predsjednika i dva potpredsjednika koje bira

Skupština, po principu zastupljenosti konstitutivnih naroda, sa izmjenljivošću mandata na funkciji predsjednika svakih šesnaest mjeseci, na način utvrđen odlukom o izboru.

Skupština Komore može odlučiti, prilikom donošenja odluke o imenovanju, da predsjednik i potpredsjednici Komore ovu funkciju obavljaju volonterski.

Član 34. Predsjednik Komore predstavlja i zastupa Komoru u

zemlji i inostranstvu i rukovodi njenim radom. Predsjednik predstavlja interese članova Komore u

inostranstvu, uspostavlja i unapređuje bilateralne odnose sa privrednim asocijacijama drugih zemalja, međunarodnim institucijama i organizacijama, aktivno učestvuje u radu međunarodnih privrednih asocijacija u kojima je Komora član ili posmatrač.

Predsjednik uspostavlja, usmjerava, unapređuje i vrši koordinaciju partnerskog odnosa Komore sa izvršnom i zakonodavnom vlašću Bosne i Hercegovine s ciljem unapređenja poslovnog ambijenta, razvoja i unapređenja vanjskotrgovinske i carinske politike, carinskih tarifa, međunarodnih finansija, međunarodnog prometa i komunikacija, te aktivno učestvuje u radu interesnih i strukovnih asocijacija organiziranih u okviru Komore.

Predsjednik priprema nacrt programa rada Komore i odgovoran je za njegovo izvršenje, izvršava odluke i zaključke tijela Komore koje mu se stave u nadležnost.

Sve poslove iz svoje nadležnosti predsjednik obavlja u koordinaciji sa potpredsjednicima Komore.

Predsjednik Komore za značajne odluke i poslove iz svoje nadležnosti konsultira potpredsjednike i generalnog sekretara Komore.

Član 35. Predsjednik i potpredsjednici Komore biraju se iz reda

uspješnih privrednika sa odgovarajućom stručnom spremom, znanjem najmanje jednog svjetskog jezika, odgovarajućim iskustvom i znanjima za poslove koji se obavljaju u Komori.

Na osnovu odluke o imenovanju, Upravni odbor Komore, odnosno generalni sekretar Komore zaključuje sa predsjednikom i potpredsjednicima poseban ugovor, kojim se utvrđuju međusobna prava i obaveze.

Član 36. Komora ima generalnog sekretara i dva zamjenika

generalnog sekretara koje imenuje Upravni odbor, po principu zastupljenosti konstitutivnih naroda sa izmjenljivošću mandata na funkciji generalnog sekretara svakih šesnaest /16/ mjeseci.

Generalni sekretar, u dogovoru i koordinaciji sa dva zamjenika, organizira proces rada, rukovodi radom i poslovanjem stručnih službi Komore, stara se o finansiranju, upravlja finansijskim sredstvima i odgovara za zakonitost rada.

Za generalnog sekretara i zamjenika generalnog sekretara može biti imenovano lice pravnog, ekonomskog ili tehničkog smjera, stručne reference u rukovođenju i organiziranju poslova.

Generalni sekretar, predsjednik Komore i predsjednik Upravnog odbora moraju biti iz reda tri konstitutivna naroda.

VII - STRUKOVNO I DRUGI OBLICI POVEZIVANJA ČLANOVA KOMORE

Član 37. Članovi Komore mogu se interesno, odnosno strukovno

povezivati i organizirati u okviru Komore, dobrovoljno, na osnovu odluka i akata o osnivanju asocijacija, sa i bez svojstva pravnog lica.

U okviru Komore mogu se organizirati asocijacije poslodavaca, odnosno menadžera, na dobrovoljnoj osnovi, radi zastupanja svojih interesa prema tijelima i sindikatu Bosne i Hercegovine, u partnerskom odnosu iz oblasti rada, zapošljavanja i socijalne politike.

Član 38. Strukovne i specijalizirane asocijacije iz člana 37. ovog

Statuta, obrazuju se na osnovu kriterija i postupka za obrazovanje strukovnih i specijaliziranih asocijacija u Komori, koje donosi Upravni odbor Komore.

Upravni odbor cijeni, u svakom konkretnom slučaju, cjelishodnost i interes Komore kao cjeline za osnivanjem asocijacije u okviru Komore.

Član 39. Strukovne i specijalizirane asocijacije aktom o osnivanju

utvrđuju način obavljanja svojih djelatnosti i zadataka, tijela, kao i druga pitanja bitna za rad asocijacije.

Akt o osnivanju strukovne i specijalizirane asocijacije u Komori ne smije biti u suprotnosti sa Statutom i drugim aktima Komore.

VIII - ARBITRAŽA I SUD ČASTI

Član 40. Pri Komori se organizira Arbitražni sud u čijoj su

nadležnosti sporovi domaćih i stranih privrednih subjekata iz njihovih međusobnih odnosa o pravima i obavezama kojima mogu slobodno raspolagati, ako zakonom ili drugim aktom u skladu sa zakonom nije utvrđeno da određene vrste sporova rješavaju isključivo redovni sudovi.

Odluke Arbitražnog suda su konačne i imaju snagu presude redovnog suda.

Organizacija, način rada, izbor sudija, postupak i druga pitanja bitna za rad Arbitražnog suda uređuju se pravilnikom koji donosi Upravni odbor Komore.

Član 41. U Komori se obrazuje Sud časti koji odlučuje o

povredama dobrih poslovnih običaja i akata Komore, kada su stranke privredni subjekti iz dva entiteta.

Organizacija, način rada, liste sudija, postupak i druga pitanja uređuju se posebnim pravilnikom koji donosi Upravni odbor Komore.

IX - UPRAVA STRUČNIH POSLOVA

Član 42. Stručne, finansijske, administrativno-tehničke i druge

poslove za Komoru obavlja Uprava stručnih poslova Komore. Uprava stručnih poslova Komore organizira se u centre,

sektore, urede, odjele i druge organizacione oblike zavisno od


potreba i mogućnosti usklađivanja sa interesima članova te tekućim i dugoročnim zadacima Komore.

Unutrašnja organizacija, djelokrug rada, veze i proces rada, koordinacija i druga pitanja rada Uprave stručnih poslova Komore utvrđuju se posebnim aktom koji donosi Upravni odbor Komore.

Shemu unutrašnje organizacije sa sistematizacijom radnih mjesta u Upravi stručnih poslova Komore na osnovu akta iz prethodnog stava, generalni sekretar Komore, uz saglasnost dva zamjenika generalnog sekretara, predlaže Upravnom odboru na usvajanje.

Komora može ugovorom povjeriti dio stručnih i drugih poslova odgovarajućoj specijaliziranoj organizaciji (agenciji, centru ili institutu) čiji je osnivač ili suosnivač.

U pravilu, struktura zaposlenika u Upravi stručnih poslova Komore treba odgovarati participaciji konstitutivnih i drugih naroda u Bosni i Hercegovini.

Član 43. Komora može, za obavljanje određenih poslova,

organizirati preduzeća, agencije, institute i druga pravna lica, u skladu sa zakonom, koja se registriraju kod nadležnog suda.

Odluku o organiziranju samostalne organizacije iz prethodnog stava donosi Upravni odbor Komore u skladu sa zakonom.

Član 44. U cilju stručno-ekspertnog rada u Komori se ustanovljava

lista eksperata iz različitih naučno-stručnih i poslovnih disciplina. Eksperti za ustanovljavanje liste angažiraju se po potrebi na programima i rješavanju pojedinih stručnih problema za potrebe Komore ili njenih članova.

Kriterije za listu eksperata utvrđuje Upravni odbor. Eksperti se mogu angažirati pojedinačno ili kao komisija

eksperata, zavisno od zadatka koji treba obaviti.

X - SREDSTVA ZA RAD KOMORE BiH

Član 45. Sredstva za rad Komore osiguravaju se iz članarine i

kotizacije koju plaćaju njeni članovi, prihoda ostvarenih obavljanjem poslova javnih i stručnih ovlaštenja, naknade za konsalting i druge stručne usluge te sponzorstva i donacija.

Članarinu Komori plaćaju pojedinačni članovi, utvrđeni u stavu 1. člana 6. ovog Statuta, a kotizaciju njeni kolektivni članovi.

Naknade za usluge utvrđuju se za pojedinačne stručne i druge poslove koje Komora obavi za članove i druga pravna i fizička lica.

Posebno utvrđeni projekti i programi finansiraju se iz izvora koji se formiraju za tu namjenu na osnovu ugovora zainteresiranih subjekata.

Komora može ostvariti sredstva iz Budžeta institucija BiH za obavljanje agencijskih poslova promocije izvoza roba i usluga iz Bosne i Hercegovine, kao i za druge poslove koji joj se dodijele.

Član 46. Skupština Komore utvrđuje osnovicu i visinu članarine i

kotizacije, te način i rokove njene uplate. Mjesečna članarina za pojedinačne članove ne može biti

viša od trostrukog iznosa prosječne neto plaće u Bosni i Hercegovini isplaćene u prethodnoj kalendarskoj godini. Prosječna neto plaća u BiH utvrđuje se na osnovu zvaničnih podataka Agencije za statistiku Bosne i Hercegovine.

Upravni odbor Komore utvrđuje tarifu za konsalting, privredne i druge servisne usluge, do iznosa određenog zakonom.

Članarina i kotizacija Komori utvrđuje se godišnje, prilikom usvajanja finansijskog plana/budžeta Komore za narednu godinu.

Član 47. Upravni odbor podnosi svake godine Skupštini prijedlog

finansijskog plana/budžeta za narednu godinu, kao i godišnji izvještaj i završni račun za prethodnu godinu, sa obrazloženjem. Godišnji izvještaj i završni račun za prethodnu godinu prethodno se ispituje od strane Nadzornog odbora.

Nacrt finansijskog plana/budžeta, godišnji izvještaj i sva prateća dokumenta pohranjuju se u računovodstvu Komore i na raspolaganju su svakom članu Komore. Informacija o tome objavljuje se u "Službenom glasniku BiH" i u najmanje tri dnevne novine koje pokrivaju područje Bosne i Hercegovine, najmanje četrnaest dana prije razmatranja na Skupštini.

Rasprava i glasanje o Nacrtu finansijskog plana/budžeta na Skupštini je javno.

Izvještaj o izvršenju budžeta Komore obavezno se dostavlja Vijeću ministara Bosne i Hercegovine radi upoznavanja, i to najkasnije do 31. marta za prethodnu fiskalnu godinu.

XI - PRIJELAZNE I ZAVRŠNE ODREDBE

Član 48. Imovina Privredne komore Bosne i Hercegovine, saglasno

članu 27. Zakona o Vanjskotrgovinskoj komori Bosne i Hercegovine, postat će imovina Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine, kao javno-pravne asocijacije privrednih subjekata i privrednih asocijacija - članova sa teritorije Bosne i Hercegovine.

Primopredaja imovine, prava i obaveza između Privredne komore Bosne i Hercegovine i Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine izvršit će se u roku od 90 dana od dana konstituiranja Skupštine Komore.

Korištenje nepokretne imovine uredit će se ugovorima Komore i drugih komora i strukovnih asocijacija. Ugovore će odobravati nadležno tijelo Komore.

Do donošenja novih, ostaju na snazi opći akti koje su donijela tijela Privredne komore Bosne i Hercegovine koji nisu u suprotnosti sa ovim Statutom.

Član 49. Do izbora tijela Komore nastavljaju sa radom postojeća

tijela, funkcioneri i ostali radnici Privredne komore Bosne i Hercegovine koji su dužni, u roku iz prethodnog člana, obaviti sve pripremne radnje i donijeti odgovarajuće odluke i akte za primopredaju imovine, prava i obaveza Privredne komore Bosne i Hercegovine na Vanjskotrgovinsku komoru Bosne i Hercegovine.

Član 50. Do donošenja novih općih akata radnici Uprave stručnih

poslova Privredne komore Bosne i Hercegovine nastavljaju sa radom po odredbama postojećih općih akata.

Raspored radnika na radna mjesta utvrđena novim aktom o sistematizaciji izvršit će se na način i po postupku utvrđenim tim aktom.

Član 51. Prečišćen tekst Statuta objavit će se u "Službenom

glasniku BiH".

Broj 01-1-809-4-1/14 8. maja 2014. godine

Predsjednik Skupštine Ruža Sopta

(Sl-680/14-G)


USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

873 Ustavni sud Bosne i Hercegovine je u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 5220/10, rješavajući apelaciju Rame Kajića, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 57. stavak 2. točka b), članka 59. st. 1. i 2. i članka 62. stavak 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 22/14), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 10. travnja 2014. godine donio

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Rame Kajića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz članka

II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Ukida se Presuda Okružnog suda u Trebinju broj 15 0 U 000370 10 U od 17. rujna 2010. godine.

Predmet se vraća Okružnom sudu u Trebinju koji je dužan u roku od tri mjeseca donijeti novu odluku, sukladno članku II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članku 6. stavak 1. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Nalaže se Okružnom sudu u Trebinju da u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o poduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke, sukladno članku 72. stavak 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".

OBRAZLOŽENJE I. Uvod

1. Ramo Kajić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Trebinja podnio je 19. studenoga 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 15 0 U 000370 10 U od 17. rujna 2010. godine, Rješenja Ministarstva za izbjeglice i raseljene osobe Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Ministarstvo) broj 18.05/2-P 75710 od 23. veljače 2010. godine i Rješenja Ministarstva za izbjeglice i raseljene osobe Republike Srpske – Odsjek Trebinje (u daljnjem tekstu: Odsjek) broj 05-050-48-1217-4/99 od 11. studenoga 2009. godine.

II. Postupak pred Ustavnim sudom

2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), koja su važila u vrijeme poduzimanja navedenih radnji, od Okružnog suda, Ministarstva i Odsjeka, te sudionika u postupku Aleksandra Ranđelovića (u daljnjem tekstu: podnositelj zahtjeva), zatraženo je 10. listopada 2013. godine, odnosno 9. prosinca 2013. godine, da dostave odgovore na apelaciju.

3. Okružni sud je dostavio odgovor na apelaciju 21. listopada 2013. godine, Ministarstvo 24. listopada 2013. godine, dok Odsjek nije odgovorio na apelaciju. Podnositelj zahtjeva je dostavio odgovor na apelaciju 18. prosinca 2013. godine.

4. Na temelju članka 26. stavak 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju su dostavljeni apelantu 5. prosinca 2013. godine, odnosno 27. veljače 2014. godine.

III. Činjenično stanje

5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata podastrtih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

Uvodne napomene

6. Podnositelj zahtjeva je 30. prosinca 1999. godine podnio zahtjev za vraćanje u posjed stana u Trebinju, u ulici Ljube Miljanovića broj 4 (u daljnjem tekstu: predmetni stan), ranije vlasništvo Ministarstva obrane RS-a, a sada Ministarstva za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju RS-a. Odlučujući o navedenom zahtjevu Odsjek je Rješenjem broj 05-050-48-1217/99 od 24. travnja 2003. godine odbio kao neutemeljen zahtjev podnositelja zahtjeva jer nije zaključio ugovor o korištenju predmetnoga stana s nadležnim organom prema odredbi članka 11. Zakona o stambenim odnosima, pa tako nije ni stekao stanarsko pravo na predmetnome stanu, što je uvjet za priznavanje prava na povrat. Istim je rješenjem utvrđen prestanak apelantovoga prava na privremeno korištenje predmetnoga stana, i to u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja, s tim da apelant nema pravo na alternativni smještaj. U navedenome je rješenju također utvrđeno da će protiv apelanta kao korisnika predmetnoga stana biti pokrenut kazneni postupak ukoliko predmete iz stana otuđi, odnosno stan na drugi način ošteti. U obrazloženju je navedeno kako apelant koristi predmetni stan na temelju Rješenja Komande garnizona Trebinje Int. br. 27-2 od 20. travnja 1993. godine i da nema pravo na alternativni smještaj u smislu Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine (u daljnjem tekstu: Zakon o prestanku primjene), jer je apelant 30. travnja 1991. godine živio u obiteljskoj kući koja je vlasništvo njegovoga oca u Trebinju.

7. Nakon što je Ministarstvo rješenjem od 15. listopada 2003. godine odbilo kao neutemeljene prizive apelanta i podnositelja zahtjeva protiv navedenoga prvostupanjskog rješenja, Vrhovni sud Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) je Presudom broj U-1279/03 od 27. lipnja 2007. godine tužbe apelanta i podnositelja zahtjeva kojim su pokrenuli upravni spor uvažio i poništio navedeno rješenje Ministarstva. Vrhovni sud je smatrao kako u provedenom upravnom postupku nije utvrđeno je li podnositelj zahtjeva riješio stambeno pitanje u Srbiji ili Crnoj Gori nakon prestanka korištenja predmetnoga stana. U odnosu na apelanta Vrhovni sud je zaključio da, ukoliko podnositelju zahtjeva ne bi pripadalo pravo na vraćanje predmetnog stana u posjed, u toj situaciji bi prestala i osnova za iseljenje apelanta. Imajući u vidu da je apelantovoj majci rješenjem Komande garnizona Trebinje od 20. travnja 1993. godine (na temelju članka 15. Pravilnika o rješavanju stambenih potreba obitelj palih boraca i invalida rata od 1991. do 1993. godine) dodijeljen predmetni stan na korištenje, koji je koristila sve do svoje smrti 2001. godine, iz čega proizlazi da stan nije bio u kategoriji napuštenih stanova, o apelantovome pravu da nastavi korištenje stana ili da iz njega iseli, kako je utvrdio Vrhovni sud, imalo bi se odlučiti primjenom odredaba članka 21. u svezi s člankom 6. stavak 1. Zakona o stambenim odnosima u odgovarajućem sudskom postupku u smislu odredaba članka 7. Zakona o privatizaciji državnih stanova.

8. U ponovnome postupku Odsjek je Rješenjem broj 05-050-48-1217-3/99 od 23. srpnja 2008. godine utvrdio kako je podnositelj zahtjeva 30. travnja 1991. godine bio u posjedu toga stana i zato mu se kao korisniku odnosno posjedniku stan vraća u posjed, i to u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja.


Istim je rješenjem tadašnjem privremenom korisniku stana Stanislavu Đurasoviću, raseljenoj osobi iz Mostara, koji koristi taj stan kao alternativni smještaj, utvrđen prestanak prava privremenoga korištenja i to u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja uz pravo na drugi odgovarajući smještaj koji će se utvrditi posebnim rješenjem. Navedenim je rješenjem odbijen kao neutemeljen apelantov zahtjev za povrat u posjed toga stana i utvrđeno da apelant nema pravo na alternativni smještaj.

9. Apelantov priziv protiv navedenoga rješenja Odsjeka od 23. srpnja 2008. godine je uvažen Rješenjem Ministarstva broj 18.05/2-P 461/09 od 12. listopada 2009. godine, osporeno rješenje Odsjeka je u cijelosti poništeno i predmet je vraćen Odsjeku na ponovni postupak. Ministarstvo je smatralo utemeljenim apelantove prizivne navode da nije bio obaviješten o održavanju usmene rasprave 3. srpnja 2008. godine čime mu je uskraćeno pravo sudjelovanja u postupku oprečno odredbama Zakona o općem upravnom postupku. Također, Ministarstvo je utvrdilo da iz osporenog rješenja nije razvidno je li apelant tražio pravo na alternativni smještaj ili vraćanje u posjed prijepornoga stana na temelju rješenja kojim je njegovoj majci stan bio dodijeljen.

Postupak u kojem su donesene osporene odluke

10. U ponovnome je postupku Rješenjem Odsjeka broj 05-050-48-1217-4/99 od 11. studenoga 2009. godine potvrđeno da je podnositelj zahtjeva 30. travnja 1991. godine bio u posjedu toga stana (točka I izreke rješenja). Navedenim je rješenjem podnositelju zahtjeva kao korisniku odnosno posjedniku stana stan vraćen u posjed odmah, jer u njemu nije bio privremeni korisnik (stan je nakon apelantovog iseljenja koristio kao alternativni smještaj Stanislav Đurasović), (točka II izreke rješenja). Istim je rješenjem utvrđeno da apelant nema pravo na alternativni smještaj (točka III izreke rješenja). Također je utvrđeno da priziv ne odlaže izvršenje rješenja (točka IV izreke rješenja).

11. U obrazloženju rješenja je navedeno da je Odsjek u ponovljenom postupku održao usmenu raspravu 10. studenoga 2009. godine uz prisustvo punomoćnika podnositelja zahtjeva, punomoćnika vlasnika stana i apelanta kao bivšega korisnika stana i pravnog interesenta, da je izvršio uvid u već izvedene dokaze, te pribavio i druge dokaze, pa je na temelju svakog dokaza pojedinačno i svih dokaza zajedno donio navedeno rješenje. U provedenome je postupku Odsjek utvrdio da je podnositelj zahtjeva 30. prosinca 1999. godine podnio zahtjev za povrat u posjed predmetnoga stana. Dalje je utvrđeno da je Rješenjem Komande garnizona Trebinje Int. broj 16-3/82 od 4. rujna 1984. godine podnositelju zahtjeva dodijeljen predmetni stan na korištenje u koji se podnositelj zahtjeva, prema Zapisniku o primopredaji stana Komande garnizona Trebinje Int. br. 15-4/83 od 5. rujna 1984. godine, uselio 5. rujna 1984. godine. Također je utvrđeno da podnositelj zahtjeva s nadležnim organom nije zaključio ugovor o korištenju stana. Podnositelj zahtjeva je Naredbom zapovjednika Podgoričkog korpusa od 24. kolovoza 1992. godine premješten i postavljen po mirnodopskoj formaciji u 2. armiju Podgoričkog korpusa. Potvrdom Komande garnizona Trebinje od 10. listopada 1992. godine je potvrđeno da je podnositelj zahtjeva predao stan tome garnizonu, radi stjecanja prioriteta u dodjeli stana u drugom garnizonu. Odsjek je dalje iz Rješenja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Beograd broj 104-242 od 9. kolovoza 1995. godine utvrdio da je podnositelju zahtjeva priznato pravo na invalidsku mirovinu. Odsjek je uvidom u Potvrdu Ministarstva obrane Republike Srbije – Sektor za ljudske resurse broj 254-2/07 od 10. listopada 2007. godine i uvidom u Uvjerenje Ministarstva obrane Republike Crne Gore

broj 05-8042/08-2 od 12. lipnja 2008. godine utvrdio da podnositelj zahtjeva na teritoriju Srbije i Crne Gore nema riješeno stambeno pitanje. Budući da je utvrdio kako je podnositelj zahtjeva stan koristio od rujna 1984. godine pa sve do pred kraj 1992. godine i da ga je napustio u prijepornome razdoblju od 30. travnja 1991. godine do 19. prosinca 1998. godine, Odsjek je utvrdio da je stan bio dom podnositelja zahtjeva u smislu članka 8. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija). Zbog toga je, kako je dalje zaključeno, za ishod konkretnog postupka irelevantno nepostojanje, odnosno nezaključivanje ugovora o korištenju stana. Budući da je neprijeporno kako je podnositelj zahtjeva umirovljen 9. kolovoza 1995. godine, Odsjek je zaključio da u konkretnom slučaju ne postoje smetnje iz članka 14. stavak 3. Zakona o prestanku primjene, odnosno da podnositelj zahtjeva nije ostao u službi bilo kojih oružanih formacija van teritorija BiH poslije 14. prosinca 1995. godine. Kod ocjene dokaza je li podnositelj zahtjeva u smislu članka 14. stavak 4. Zakona o prestanku primjene na prostorima bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tome pravu, Odsjek je utvrdio da podnositelj zahtjeva na prostorima Srbije i Crne Gore gdje je prekomandiran i umirovljen nije riješio stambeno pitanje, niti ostvario pravo koje odgovara tome pravu, što je neprijeporno utvrđeno na temelju uvjerenja nadležnih ministarstava Srbije i Crne Gore koji o tome vode propisanu službenu evidenciju.

12. U odnosu na apelanta Odsjek je u obrazloženju rješenja naveo da je apelant kao bivši korisnik toga stana tijekom postupka istaknuo kako je njegovoj majci stan dodijeljen Rješenjem Komande garnizona Trebinje Int. br. 27-2 od 20. travnja 1993. godine kao majci poginulog borca Vojske RS-a. Odsjek je utvrdio kako je apelant stan koristio zajedno sa svojom majkom sve do njezine smrti 2001. godine i da je nakon toga nastavio koristiti predmetni stan kao član obiteljskoga kućanstva. Rješenjem Odsjeka od 24. travnja 2003. godine utvrđen je prestanak prava apelantovoga korištenja stana, bez prava na alternativni smještaj, jer je apelant 30. travnja 1991. godine živio u obiteljskoj kući koja je vlasništvo njegovoga oca u Trebinju. Istaknuto je kako je apelant u postupku zatražio da mu se vrati predmetni stan u posjed, naglašavajući pri tome da je domicilni stanovnik, odnosno da nije izbjeglica ili raseljena osoba. Nakon provedenoga dokaznog postupka Odsjek je utvrdio da, s obzirom da se u konkretnom slučaju radi o stanu kojega je napustio podnositelj zahtjeva, svako rješenje o dodjeli stana zaključeno u razdoblju poslije 1. travnja 1992. godine je ništavo što u konkretnom slučaju čini nevažećim akt o dodjeli stana apelantu i njegovoj majci. Budući da je utvrđeno kako apelant ne spada u kategoriju izbjeglog i raseljenog stanovništva Odsjek je u obrazloženju naveo da apelant samim time ne ispunjava uvjete za ostvarivanje prava na alternativni smještaj.

13. Apelant je protiv navedenoga rješenja Odsjeka podnio priziv Ministarstvu koji je Ministarstvo Rješenjem broj 18.05/2-P 75710 od 23. veljače 2010. godine odbilo kao neutemeljen i potvrdilo prvostupanjsko rješenje. U obrazloženju rješenja Ministarstvo je zaključilo kako je prvostupanjski upravni organ donio ispravnu i na zakonu utemeljenu odluku.

14. Apelant je protiv navedenoga rješenja Ministarstva, kao konačnog upravnog akta tužbom pokrenuo upravni spor pred Okružnim sudom koji je Presudom broj 15 0 U 000370 10 U od 17. rujna 2010. godine apelantovu tužbu odbio kao neutemeljenu.

15. U obrazloženju presude Okružni sud je naveo kako je u konkretnoj pravnoj stvari rješavano o zahtjevu podnositelja zahtjeva za vraćanje u posjed predmetnoga stana. Dalje je navedeno da se, s obzirom na činjenicu koja je utvrđena u


upravnom postupku da je podnositelj zahtjeva napustio taj stan između 30. travnja 1991. godine i 19. prosinca 1998. godine, u stan ima pravo vratiti sukladno odredbi članka 14. stavak 1. Zakona o prestanku primjene bez obzira je li stan bio proglašen napuštenim ili ne, odnosno bez obzira je li stan korišten u poslovne svrhe nakon 30. travnja 1991. godine. Prema odredbi stavka 2. članka 14. toga zakona, osoba koja je napustila svoj stan u razdoblju između 30. travnja 1991. godine i 19. prosinca 1998. godine smatra se izbjeglicom ili raseljenom osobom sukladno Aneksu VII Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH s pravom povratka u taj stan bez obzira na okolnosti pod kojima ga je napustio. Kod utvrđene činjenice da je podnositelj zahtjeva umirovljen prije 14. prosinca 1995. godine, što u apelantovoj tužbi nije niti osporeno, time podnositelj zahtjeva nije ostao u profesionalnoj vojnoj službi nakon 14. prosinca 1995. godine u oružanim snagama izvan teritorija BiH. Također, neprijeporno je i da podnositelj zahtjeva nije iz stambenoga fonda bivše JNA ili ustanovljenih fondova oružanih snaga država nastalih na prostorima bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tome pravu. Okružni sud je utvrdio kako nije od značaja za rješenje konkretne pravne stvari ukoliko je podnositelj zahtjeva stekao stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tome pravu izvan stambenoga fonda bivše JNA ili ustanovljenih fondova oružanih snaga država nastalih na prostorima bivše SFRJ. Dakle nije od značaja navod u apelantovoj tužbi kako tijekom postupka nije utvrđeno je li podnositelj zahtjeva eventualno "na drugi način – nasljeđivanjem, rješenjem putem bračnog druga, člana obiteljskog kućanstva, osobnim i kreditnim sredstvima, itd." riješio stambeno pitanje, pa da su tako upravni organi propustili utvrditi "bitnu činjenicu da li su podnositelj zahtjeva i njegova supruga vlasnici stana ili kuće u Srbiji ili Crnoj Gori". Nije od značaja, kako je utvrdio Okružni sud, ni navod iz tužbe da je podnositelj zahtjeva stan predao Komandi garnizona Trebinje 18. rujna 1991. godine (kako je apelant tvrdio u tužbi zbog čega se, po apelantovom mišljenju, podnositelj zahtjeva nije mogao smatrati korisnikom stana do listopada 1992. godine), jer je, po mišljenju Okružnog suda, prema odredbi članka 14. stavak 2. Zakona o prestanku primjene pravo povratka u stan zagarantirano "bez obzira na okolnosti" pod kojim je stan napušten. Također je pravno irelevantna za ishod konkretnoga postupka činjenica da podnositelj zahtjeva nije zaključio ugovor o korištenju toga stana. Naime, iz spisa predmeta, kako je dalje zaključio Okružni sud, proizlazi da je podnositelj zahtjeva taj stan dobio na korištenje na temelju Rješenja Komande garnizona Trebinje Int.br. 16-3/82 i da je u njega uselio 5. rujna 1984. godine. Iz navedenoga slijedi, kako je naveo Okružni sud, da je taj stan bio dom podnositelja zahtjeva sukladno odredbi članka 8. Europske konvencije. Okružni sud je zaključio da, u situaciji kada podnositelju zahtjeva pripada pravo na vraćanje u posjed stana, onda apelant ni pod kojim uvjetima i bez obzira na činjenice koje je iznio tijekom postupka i u tužbi (kontinuitet stanovanja preko 10 godina) nije mogao steći pravo korištenja ili stanarsko pravo na predmetnome stanu.

IV. Apelacija a) Navodi iz apelacije

16. Apelant navodi povredu prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i prava na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije. Apelant smatra kako su upravni organi i Okružni sud pogrešno utvrdili činjenično stanje i pogrešno primijenili materijalno pravo. Istaknuo je kako je pogrešno utvrđeno pravo na povrat stana podnositelju zahtjeva koji je predmetni stan dobrovoljno

napustio zbog premještaja u vojnoj službi. Dalje je naveo kako je u konkretnom slučaju povrijeđen članak 170. Zakona o općem upravnom postupku jer podnositelj zahtjeva nije saslušan kao stranka u postupku, potom u provedenome postupku nije utvrđeno jesu li podnositelj zahtjeva ili njegova supruga vlasnici stana ili kuće u Srbiji ili Crnoj Gori, kao i da se taj stan ne može smatrati napuštenom imovinom u smislu članka 14. Zakona o prestanku primjene. Apelant je naveo da je stan bio njegov dom u kojemu je nastavio živjeti kao član obiteljskoga kućanstva nakon smrti svoje majke, kao i da je u njemu živio preko 10 godina računajući od 20. travnja 1993. godine kada je njegovoj majci i njemu dodijeljen na korištenje pa sve do 2003. godine kada je "nezakonito iseljen" iz predmetnoga stana.

b) Odgovor na apelaciju

17. Okružni sud je u odgovoru na apelaciju naveo kako apelant ponavlja navode istaknute tijekom postupka i ne ukazuje na okolnosti i činjenice koje bi uticale na zakonitost pobijane odluke. Također je istaknuto kako je apelant podnio i zahtjev za vanredno preispitivanje presude toga suda koji je odbijen kao neutemeljen Presudom Vrhovnog suda broj 15 0 U 000370 10 Uvp od 4. prosinca 2011. godine. Predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena.

18. Ministarstvo je u odgovoru na apelaciju istaknulo kako apelantovi navodi o povredama ustavnih prava nisu utemeljeni, iz razloga navedenih u obrazloženju odluke toga upravnog organa.

19. Podnositelj zahtjeva je u odgovoru naveo da je stan koristio na temelju rješenja o dodjeli stana od 5. rujna 1984. godine pa do kolovoza 1992. godine kada je po potrebi službe premješten u Podgoricu. Istaknuo je kako je u konkretnom slučaju odlučujuća činjenica što je stan napustio u razdoblju od 1. travnja 1991. godine do 19. prosinca 1998. godine, bez obzira na razloge napuštanja, kao i da su ispunjeni zakonski uvjeti za dobijanje stana u povrat, a to su da nije riješio stambeno pitanje u nekoj drugoj državi i da nije ostao u službi u nekoj drugoj vojsci. Predložio je da se apelacija odbije kao neutemeljena.

V. Relevantni propisi

20. U Zakonu o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine ("Službeni glasnik RS" br. 38/98, 12/99, 31/99, 38/99, 65/01, 13/02, 64/02, 39/03, 96/03, 49/09 i 1/10) relevantne odredbe glase:

Član 1. stav 2. Odredbe ovog zakona se primjenjuju na nepokretnosti,

uključujući poslovne prostorije u privatnom vlasništvu, kuće u privatnom vlasništvu i stanove u privatnom vlasništvu, kao i stanove na kojima postoji stanarsko pravo ("stanovi"), koji su bili napušteni u periodu nakon 30. aprila 1991. godine bez obzira da li je nepokretnost ili stan bio proglašen napuštenim: pod uvjetom da je vlasnik, posjednik, odnosno korisnik nepokretnosti izgubio posjed nepokretnosti ili je nosilac stanarskog prava izgubio posjed stana prije 19. decembra 1998. godine.

Član 2. Svi upravni, sudski i drugi akti doneseni na osnovu

propisa navedenih u članu 1. ovog zakona kojima je nastalo pravo na privremeno korištenje ostaju na snazi dok se ne ukinu u skladu sa ovim zakonom.

Svako stanarsko pravo ili ugovor o korištenju zaključen u periodu između 1. aprila 1992. i 19. decembra 1998. godine prestaje važiti. U smislu ovog zakona lice koje živi u stanu na osnovu stanarskog prava koje prestaje prema ovom članu će se smatrati privremenim korisnikom.


Privremeni korisnik iz prethodnog stava koji nema drugi smještaj na raspolaganju ima pravo na novi ugovor o korištenju ili produženje privremenog korištenja tog stana u skladu sa ovim zakonom, ukoliko stanarsko pravo bivšeg korisnika prestaje prema članu 19. ovog zakona ili ukoliko je nadležni organ u skladu sa ovim zakonom odbacio zahtjev bivšeg stanara za povrat stana.

Nosilac stanarskog prava na stan 1. aprila 1992. godine koji se složio sa prestankom svog stanarskog prava i kojem je naknadno dodijeljeno drugo stanarsko pravo koje prestaje prema ovom članu ima pravo da podnese zahtjev za povrat svog bivšeg stana u skladu sa ovim zakonom.

Član 3. Vlasnik, posjednik, odnosno korisnik nekretnine koji je

napustio nekretninu ima pravo na vraćanje te nekretnine sa svim pravima koje je imao do 30. aprila 1991. godine, odnosno do momenta napuštanja nekretnine.

Član 11. Rješenje o vraćanju nekretnine vlasniku, posjedniku,

odnosno korisniku, sadrži: - odluku kojom prestaje pravo privremenog korisnika, - rok za iseljenje privremenog korisnika. [...]

Član 14. Nosilac stanarskog prava na napuštenom stanu ili član

njegovog porodičnog domaćinstva definiran u članu 6. ZOSO (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava) ima pravo da se vrati u stan u skladu sa Aneksom 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Odredbe ovog zakona se primjenjuju na sve stanove koje su korisnici napustili između 30. aprila 1991. i 19. decembra 1998. godine, bez obzira da li je stan bio proglašen napuštenim ili ne, odnosno bez obzira da li je stan korišten u poslovne svrhe nakon 30. aprila 1991. godine.

Lice koje je napustilo svoj stan u periodu između 30. aprila 1991. godine i 19. decembra 1998. godine smatra se izbjeglicom ili raseljenim licem u skladu sa Aneksom 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini s pravom povratka u taj stan bez obzira na okolnosti pod kojima ga je napustio.

Izuzetno od prethodnog stava, nosilac stanarskog prava na stanu koji je vlasništvo Ministarstva odbrane Republike Srpske, a koji je nakon 14. decembra 1995. godine ostao u profesionalnoj vojnoj službi u bilo kojim oružanim snagama van teritorije Bosne i Hercegovine, ne smatra se izbjeglicom niti ima pravo na povrat stana u Republici Srpskoj.

Izbjeglicom se ne smatra niti ima pravo na povrat stana u Republici Srpskoj ni nosilac stanarskog prava na stanu iz prethodnog stava koji je iz istog stambenog fonda bivše JNA ili ustanovljenih fondova oružanih snaga država nastalih na prostorima bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu.

Sve do sada donesene obavezujuće i konačne sudske odluke kojima se nalaže povrat stana nosiocu stanarskog prava u skladu sa ovim zakonom sprovodi nadležni sud. Svaki pokrenuti sudski postupak vezan za povrat stana nosiocu stanarskog prava se nastavlja, osim u slučaju kada ga obustavi nosilac stanarskog prava, dok se novi zahtjevi za povrat stanarskog prava podnose nadležnom organu u skladu sa članom 18. ovog zakona.

VI. Dopustivost

21. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud također ima prizivnu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovome Ustavu kada ona postanu

predmetom spora zbog presude bilo kojega suda u Bosni i Hercegovini.

22. Sukladno članku 18. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojega je koristio.

23. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 15 0 U 000370 10 U od 17. rujna 2010. godine. Pri tome Ustavni sud opaža da je apelant koristio i vanredni pravni lijek - zahtjev za vanredno preispitivanje presude o kojemu je odlučio Vrhovni sud Presudom broj 15 0 U 000370 10 Uvp od 4. prosinca 2011. godine, međutim da apelant nije osporio i tu presudu, niti je obavijestio Ustavni sud o toj odluci. Stoga će Ustavni sud ispitati apelaciju u okviru prizivnih navoda koji se odnose na osporene odluke i postupak okončan navedenom presudom Okružnog suda. Osporenu presudu Okružnog suda apelant je primio 23. rujna 2010. godine, a apelacija je podnesena 19. studenoga 2010. godine, tj. u roku od 60 dana kako je propisano člankom 16. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz članka 18. st. 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očevidno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojega apelacija nije dopustiva.

24. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, te članka 18. st. 1, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio kako predmetna apelacija ispunjava uvjete glede dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelant smatra kako mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kao i pravo na poštivanje dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije.

Pravo na pravično suđenje

26. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode ovog članka, stavak 2., što uključuje:

(e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava vezana za krivične postupke.

27. Članak 6. stavak 1. Europske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obveza ili utemeljenosti bilo kakve kaznene optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (…)

28. U konkretnom slučaju postupak se odnosi na pitanje povrata stana podnositelju zahtjeva iako je apelant bio u posjedu stana na temelju rješenja kojim je taj stan dodijeljen njegovoj majci i njemu kao članu obiteljskoga kućanstva. Ustavni sud je ranije usvojio stav da svi zahtjevi koji se odnose na sporove u svezi s ovim pitanjem potpadaju pod pojam građanskih prava i obveza (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 2/99 od 24. rujna 1999. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/99). Stoga, Ustavni sud smatra da je članak 6. stavak 1. Europske konvencije primjenjiv.

29. Imajući u vidu prizivne navode o kršenju prava na pravično suđenje koji se temelje na tvrdnji o pogrešno


utvrđenom činjeničnom stanju i o pogrešnoj primjeni materijalnoga prava, Ustavni sud, prije svega, ukazuje kako prema praksi Europskog suda i Ustavnog suda, zadaća ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovitih sudova glede činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Europski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. lipnja 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan supstituirati redovite sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadaća redovitih sudova ocijeniti činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Europski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadaća Ustavnog suda je ispitati je li eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na učinkovit pravni lijek i dr.), te je li primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

30. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može iznimno, kada ocijeni da je u određenom postupku redoviti sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. travnja 2005. godine, stavak 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao kako očevidna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnome postupku (vidi Odluku Ustavnog suda AP 1293/05 od 12. rujna 2006. godine, točka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na navode apelacije, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivno-pravnih propisa.

31. Ustavni sud opaža kako je u provedenome upravnom postupku i postupku upravnog spora utvrđeno da je podnositelj zahtjeva stan koristio na temelju rješenja Komande garnizona Trebinje od 4. rujna 1984. godine o dodjeli stana, te kako nije zaključio ugovor o korištenju stana. Podnositelj zahtjeva je radi potreba vojne službe prekomandiran iz Garnizona Trebinje u Garnizon Podgorica (Republika Crna Gora), te je prema potvrdi od 10. listopada 1992. godine stan predao Garnizonu Trebinje radi sticanja prioriteta u dodjeli stana u drugom garnizonu. Organi uprave i Okružni sud su utvrdili da, s obzirom da je podnositelj zahtjeva napustio stan u razdoblju između 30. travnja 1991. godine i 19. prosinca 1998. godine, ima pravo u njega se vratiti sukladno odredbi članka 14. Zakona o prestanku primjene, koji je u konkretnom slučaju i primijenjen.

32. U svezi s navedenim, u kontekstu statusa podnositelja zahtjeva za povrat stana, Ustavni sud prvenstveno podsjeća kako je slična pravna pitanja, u kontekstu zahtjeva za povrat stana lica koje je predalo stan vlasniku stana razmatrao u svojoj Odluci AP 816/10 od 22. listopada 2013. godine (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 816/10, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 90/13, stavak 37). U tome je predmetu Ustavni sud utvrdio kako nema kršenja članka 6. stavak 1. Europske konvencije u situaciji kada su redoviti sudovi odbili apelantov zahtjev za povrat stana u Brčko distriktu BiH, kojega je apelant (apelant je bivši nositelj stanarskog prava) napustio zbog prekomande u Niš. U toj odluci, na koju se Ustavni sud sada poziva, je navedeno kako Ustavni sud opaža da je Apelacioni sud u odnosu na apelantov zahtjev za povrat predmetnoga stana u posjed u obrazloženju osporene presude dao razloge zašto je trebalo odbiti apelantov zahtjev, pozivajući se pritom na relevantne odredbe Zakona o vraćanju napuštene imovine, Zakona o izmjenama i dopunama, te odredbu članka 4. stavak 3. Pravilnika o stanovima u JNA. Naime, Ustavni sud opaža kako iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uvjeti u smislu odredbe

članka 12. Zakona o vraćanju napuštene imovine za donošenje rješenja o vraćanju apelantu predmetnoga stana u posjed, budući da je apelantu kao ranijem nositelju stanarskoga prava na predmetnome stanu to pravo prestalo na zakonit način. Pritom Ustavni sud opaža kako su sudovi razvidno ukazali da je navedeni zaključak utemeljen na utvrđenju da se apelant, zbog prekomande u Niš, s obitelji 7. travnja 1992. godine iselio iz toga stana, te je naknadnim aktom od 29. travnja 1992. godine potvrdio da je stan predao svojom voljom, te da je apelant riješio svoje stambeno pitanje. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je nakon apelantovoga iseljenja, sukladno odredbi članka 4. stavak 3. Pravilnika o stanovima u JNA, taj stan dat na korištenje trećoj osobi, kao osobi zaposlenoj u Garnizonu Brčko, Ustavni sud ne vidi proizvoljnost u zaključku organa uprave, odnosno Osnovnog suda i Apelacionog suda, kada su na temelju provedenih dokaza utvrdili da je apelantovo stanarsko pravo prestalo, budući da je svojom voljom stan predao Komandi garnizona u Brčkom zbog dobijanja stana u Komandi garnizona u Nišu. Ustavni sud ne vidi proizvoljnost u zaključku oba suda da je apelantov zahtjev za poništenje navedenoga rješenja [kojim je trećoj osobi D. D. dodijeljen predmetni stan] neutemeljen. Naime, u obrazloženju presuda je razvidno ukazano kako je rješenje kojim je stan dodijeljen trećoj osobi doneseno nakon što je prethodno ispunjen uvjet sukladno odredbi članka 4. stavak 3. tada važećega Pravilnika o stanovima u JNA, budući da se apelant kao raniji nositelj stanarskoga prava na tome stanu, zbog prekomande u Niš, odselio iz stana, a da je D. D. vratio Komandi garnizona dvosoban stan koji je do tada koristio (op. cit. AP 816/10, st. 37. i 38).

33. Ustavni sud opaža kako je u konkretnom slučaju podnositelj zahtjeva prekomandiran iz Garnizona Trebinje u Garnizon Podgorica u okviru mirnodopskih potreba vojne službe koju je obavljao, te je iz tih razloga napustio i predao Komandi garnizona Trebinje stan s pravom prioritetnog rješavanja stambenog pitanja u drugom garnizonu. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda u navedenoj Odluci AP 816/10 da je nositelju stanarskog prava prestalo stanarsko pravo zbog prekomande i dobrovoljne predaje stana Komandi garnizona, koji se odmah nakon toga dalje daje na korištenje i otkup, Ustavni sud smatra da se navedeni stav odnosi i na konkretni slučaj. Naime, iz činjenica predmeta proizlazi kao neprijeporno da je s predmetnim stanom postupljeno identično, budući da je stan dodijeljen apelantovoj majci rješenjem Komande garnizona Trebinje od 20. travnja 1993. godine kao majci poginulog borca Vojske RS-a. Stoga, Ustavni sud u konkretnom slučaju u osporenoj presudi ne može naći obrazloženje koje bi ispunjavalo standarde prava na pravično suđenje za stav organa uprave i Okružnog suda da podnositelju zahtjeva, prema članku 14. Zakona o prestanku primjene, pripada pravo na povrat stana koji je dobrovoljno predao Komandi, dakle – nije ga napustio zbog ratnih okolnosti u Bosni i Hercegovini, i koji se u takvom slučaju uopće ne može smatrati napuštenim ni formalno ni neformalno u smislu članka 1. stavak 2. Zakona o prestanku primjene, budući da je na tom stanu podnositelju zahtjeva stanarsko pravo prestalo na zakonit način primjenom propisa koji su doneseni prije ratnog sukoba u Bosni i Hercegovini.

34. Također, Ustavni sud primjećuje kako je cilj donošenja Zakona o prestanku primjene bilo vraćanje na stanje koje je bilo 30. travnja 1991. godine glede stečenih stanarskih prava, te da je ratio legis Zakona da se on primjenjuje na osobe koje su, zbog ratnih okolnosti, bile dovedene u položaj izbjeglice ili raseljene osobe, što po ocjeni Ustavnog suda nisu okolnosti u konkretnom slučaju. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, tj. činjenicu da je podnositelj zahtjeva


dobrovoljno predao stan radi prekomande, koji se prema propisima odmah dalje davao na korištenje i otkup, Ustavni sud zaključuje da je u ovom upravnom postupku i postupku upravnoga spora u odnosu na zahtjev podnositelja zahtjeva za povrat stana proizvoljno primijenjeno materijalno pravo.

35. S druge strane, u odnosu na apelantov zahtjev za povrat predmetnoga stana u posjed, Ustavni sud opaža da su se organi uprave i redoviti sudovi na različite načine izjašnjavali o pravu i statusu apelanta, posebno u svjetlu zaključka da podnositelj zahtjeva ima pravo vratiti se u predmetni stan. Ustavni sud opaža kako je Vrhovni sud smatrao da, ukoliko podnositelju zahtjeva ne bi pripadalo pravo na vraćanje stana u posjed u toj situaciji bi prestala i osnova za iseljenje apelanta, a imajući u vidu da je apelantovoj majci rješenjem Komande garnizona Trebinje od 20. travnja 1993. godine taj stan dodijeljen na korištenje, koji je koristila sve do svoje smrti 2001. godine, iz čega proizlazi da taj stan nije bio u kategoriji napuštenih stanova, o pravu apelanta da nastavi korištenje toga stana ili da iz njega iseli, imalo bi se odlučiti primjenom odredaba članka 21. u svezi s člankom 6. stavak 1. Zakona o stambenim odnosima u odgovarajućem sudskom postupku u smislu odredaba članka 7. Zakona o privatizaciji državnih stanova. Ustavni sud dalje ističe da je u konačnici Okružni sud zaključio da, u situaciji kada podnositelju zahtjeva pripada pravo na vraćanje u posjed stana, onda apelant ni pod kojim uvjetima i bez obzira na činjenice koje je iznio tijekom postupka i u tužbi nije mogao steći pravo korištenja ili stanarsko pravo na tome stanu. U tome kontekstu Ustavni sud opaža da su se, iako je apelant u prethodnoj fazi istog upravnog postupka iseljen iz toga stana, u konačnici u osporenim odlukama organi uprave i sud prije svega bavili statusom podnositelja zahtjeva, zbog čega je apelantov zahtjev za povrat u posjed stana ostao nedovoljno razjašnjen i dosljedno tome nejasan s aspekta primjene materijalnog prava. U svezi s tim, Ustavni sud naglašava da zaključci Ustavnog suda da su organi uprave i redoviti sud proizvoljno primijenili materijalno pravo u odnosu na zahtjev podnositelja zahtjeva, u konkretnoj situaciji stavlja pred Okružni sud zadaća da u novonastalim okolnostima detaljno razmotri status predmetnoga stana kao i status apelanta u odnosu na taj stan. Pri tome Ustavni sud naglašava kako okolnost da je zaključio da su organi uprave i sud proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su zaključili da podnositelju zahtjeva pripada pravo na povrat stana ni na koji način ne prejudicira relevantne implikacije toga zaključka na prava i status apelanta. Međutim, Ustavni sud zaključuje da apelant koji je u postupku sudjelovao kao pravni interesent i koji je stan koristio kao član obiteljskoga kućanstva njegove majke, koji joj je dodijeljen 1993. godine, i s kojom je prema utvrđenju upravnih organa koristio stan do njezine smrti, ima pravni interes da o njegovom zahtjevu za povrat stana odluče nadležni organi u svjetlu utvrđenih činjenica.

36. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud zaključuje kako je u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje zagarantirano člankom II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i člankom 6. stavak 1. Europske konvencije.

Ostali navodi

37. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje Ustavni sud smatra kako nije nužno razmatrati apelantove navode o povredi prava na dom iz članka II/3.(f) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 8. Europske konvencije.

VIII. Zaključak

38. Ustavni sud zaključuje kako je došlo do kršenja prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, kada proizvoljna primjena

materijalnog prava na zahtjev za povrat stana prijeratnoga korisnika ima implikacije na rješavanje prava i statusa apelanta glede predmetnoga stana.

39. Na temelju članka 59. st. 1. i 2. i članka 62. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

40. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

PredsjednicaUstavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 5220/10, рјешавајући апелацију Раме Кајића, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 57 став 2 тачка б), члана 59 ст. 1 и 2 и члана 62 став 1 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 22/14), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 10. априла 2014. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Усваја се апелација Раме Кајића. Утврђује се повреда права на правично суђење из

члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Укида се Пресуда Окружног суда у Требињу број 15 0 У 000370 10 У од 17. септембра 2010. године.

Предмет се враћа Окружном суду у Требињу који је дужан да у року од три мјесеца донесе нову одлуку, у складу с чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Налаже се Окружном суду у Требињу да у року од три мјесеца од дана достављања ове одлуке обавијести Уставни суд Босне и Херцеговине о мјерама које су предузете с циљем да се изврши ова одлука, у складу с чланом 72 став 5 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".

ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Рамо Кајић (у даљњем тексту: апелант) из Требиња поднио је 19. новембра 2010. године апелацију Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) против Пресуде Окружног суда у Требињу (у даљњем тексту: Окружни суд) број 15 0 У 000370 10 У од 17. септембра 2010. године, Рјешења Министарства за избјеглице и расељена лица Републике Српске (у даљњем тексту: Министарство) број 18.05/2-П 75710 од 23. фебруара 2010. године и Рјешења Министарства за избјеглице и расељена лица Републике Српске – Одсјек Требиње (у даљњем тексту: Одсјек) број 05-050-48-1217-4/99 од 11. новембра 2009. године.


II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09), која су важила у вријеме кад су предузимане наведене радње, од Окружног суда, Министарства и Одсјека, те учесника у поступку Александра Ранђеловића (у даљњем тексту: подносилац захтјева), затражено је 10. октобра 2013. године, односно 9. децембра 2013. године, да доставе одговоре на апелацију.

3. Окружни суд је доставио одговор на апелацију 21. октобра 2013. године, Министарство 24. октобра 2013. године, док Одсјек није одговорио на апелацију. Подносилац захтјева је доставио одговор на апелацију 18. децембра 2013. године.

4. На основу члана 26 став 2 Правила Уставног суда, одговори на апелацију достављени су апеланту 5. децембра 2013. године, односно 27. фебруара 2014. године.

III. Чињенично стање

5. Чињенице предмета које произилазе из апелантових навода и докумената који су предочени Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин.

Уводне напомене

6. Подносилац захтјева је 30. децембра 1999. године поднио захтјев за враћање у посјед стана у Требињу, у улици Љубе Миљановића број 4 (у даљњем тексту: предметни стан) раније власништво Министарства одбране РС-а, а сада Министарства за просторно уређење, грађевинарство и екологију РС-а. Одлучујући о наведеном захтјеву Одсјек је Рјешењем број 05-050-48-1217/99 од 24. априла 2003. године одбио као неоснован захтјев подносиоца захтјева јер није закључио уговор о коришћењу предметног стана с надлежним органом сходно одредби члана 11 Закона о стамбеним односима, па тако није ни стекао станарско право на предметном стану, што је услов за признавање права на повраћај. Истим рјешењем утврђен је престанак апелантовог права на привремено коришћење предметног стана, и то у року од 15 дана од дана достављања рјешења, с тим да апелант нема право на алтернативни смјештај. У наведеном рјешењу такође је утврђено да ће против апеланта као корисника предметног стана бити покренут кривични поступак уколико предмете из стана отуђи, односно стан на други начин оштети. У образложењу је наведено да апелант користи предметни стан на основу Рјешења Команде гарнизона Требиње Инт. бр. 27-2 од 20. априла 1993. године и да нема право на алтернативни смјештај у смислу Закона о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине (у даљњем тексту: Закон о престанку примјене), јер је апелант 30. априла 1991. године живио у породичној кући која је власништво његовог оца у Требињу.

7. Након што је Министарство рјешењем од 15. октобра 2003. године одбило као неосноване жалбе апеланта и подносиоца захтјева против наведеног првостепеног рјешења, Врховни суд Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) је Пресудом број У-1279/03 од 27. јуна 2007. године тужбе апеланта и подносиоца захтјева којим су покренули управни спор уважио и поништио наведено рјешење Министарства. Врховни суд је сматрао да у проведеном управном поступку није утврђено да ли је подносилац захтјева ријешио стамбено питање у Србији или Црној Гори након престанка коришћења предметног стана. У односу на апеланта Врховни суд је закључио да, уколико подносиоцу захтјева не би припадало право на враћање предметног стана у посјед, у тој

ситуацији престао би и основ за исељење апеланта. Имајући у виду да је апелантовој мајци рјешењем Команде гарнизона Требиње од 20. априла 1993. године (на основу члана 15 Правилника о рјешавању стамбених потреба породица палих бораца и инвалида рата од 1991. до 1993. године) додијељен предметни стан на коришћење, који је користила све до своје смрти 2001. године, из чега произилази да стан није био у категорији напуштених станова, о апелантовом праву да настави коришћење стана или да из њега исели, како је утврдио Врховни суд, требало би да се одлучи примјеном одредаба члана 21 у вези с чланом 6 став 1 Закона о стамбеним односима у одговарајућем судском поступку у смислу одредаба члана 7 Закона о приватизацији државних станова.

8. У поновном поступку Одсјек је Рјешењем број 05-050-48-1217-3/99 од 23. јула 2008. године утврдио да је подносилац захтјева 30. априла 1991. године био у посједу тог стана и да му се као кориснику односно посједнику стан враћа у посјед, и то у року од 15 дана од дана достављања рјешења. Истим рјешењем тадашњем привременом кориснику стана Станиславу Ђурасовићу, расељеном лицу из Мостара, који користи тај стан као алтернативни смјештај, утврђен је престанак права привременог коришћења и то у року од 15 дана од дана достављања рјешења уз право на други одговарајући смјештај који ће се утврдити посебним рјешењем. Наведеним рјешењем одбијен је као неоснован апелантов захтјев за повраћај у посјед тог стана и утврђено да апелант нема право на алтернативни смјештај.

9. Апелантова жалба против наведеног рјешења Одсјека од 23. јула 2008. године је уважена Рјешењем Министарства број 18.05/2-П 461/09 од 12. октобра 2009. године, оспорено рјешење Одсјека је у цјелости поништено и предмет је враћен Одсјеку на поновни поступак. Министарство је сматрало основаним апелантове жалбене наводе да није био обавијештен о одржавању усмене расправе 3. јула 2008. године чиме му је ускраћено право да учествује у поступку супротно одредбама Закона о општем управном поступку. Такође, Министарство је утврдило да из оспореног рјешења није јасно да ли је апелант тражио право на алтернативни смјештај или враћање у посјед спорног стана на основу рјешења којим је његовој мајци стан био додијељен.

Поступак у којем су донесене оспорене одлуке

10. У поновном поступку Рјешењем Одсјека број 05-050-48-1217-4/99 од 11. новембра 2009. године потврђено је да је подносилац захтјева 30. априла 1991. године био у посједу тог стана (тачка I изреке рјешења). Наведеним рјешењем је подносиоцу захтјева као кориснику односно посједнику стана стан враћен у посјед одмах, јер у њему није био привремени корисник (стан је након апелантовог исељења користио као алтернативни смјештај Станислав Ђурасовић), (тачка II изреке рјешења). Истим рјешењем је утврђено да апелант нема право на алтернативни смјештај (тачка III изреке рјешења). Такође је утврђено да жалба не одлаже извршење рјешења (тачка IV изреке рјешења).

11. У образложењу рјешења је наведено да је Одсјек у поновљеном поступку одржао усмену расправу 10. новембра 2009. године уз присуство пуномоћника подносиоца захтјева, пуномоћника власника стана и апеланта као бившег корисника стана и правног интересента, да је извршио увид у већ изведене доказе, те прибавио и друге доказе, па је на основу сваког доказа појединачно и свих доказа заједно донио наведено рјешење. У проведеном поступку Одсјек је утврдио да је


подносилац захтјева 30. децембра 1999. године поднио захтјев за повраћај у посјед предметног стана. Даље је утврђено да је Рјешењем Команде гарнизона Требиње Инт. број 16-3/82 од 4. септембра 1984. године подносиоцу захтјева додијељен предметни стан на коришћење у који се подносилац захтјева, према Записнику о примопредаји стана Команде гарнизона Требиње Инт. бр. 15-4/83 од 5. септембра 1984. године, уселио 5. септембра 1984. године. Такође је утврђено да подносилац захтјева с надлежним органом није закључио уговор о коришћењу стана. Подносилац захтјева је Наредбом команданта Подгоричког корпуса од 24. августа 1992. године премјештен и постављен по мирнодопској формацији у 2. армију Подгоричког корпуса. Потврдом Команде гарнизона Требиње од 10. октобра 1992. године је потврђено да је подносилац захтјева предао стан том гарнизону, ради стицања приоритета у додјели стана у другом гарнизону. Одсјек је даље из Рјешења Фонда за социјално осигурање војних осигураника Београд број 104-242 од 9. августа 1995. године утврдио да је подносиоцу захтјева признато право на инвалидску пензију. Одсјек је увидом у Потврду Министарства одбране Републике Србије – Сектор за људске ресурсе број 254-2/07 од 10. октобра 2007. године и увидом у Увјерење Министарства одбране Републике Црне Горе број 05-8042/08-2 од 12. јуна 2008. године утврдио да подносилац захтјева на територији Србије и Црне Горе нема ријешено стамбено питање. Будући да је утврдио да је подносилац захтјева стан користио од септембра 1984. године па све до пред крај 1992. године и да га је напустио у спорном периоду од 30. априла 1991. године до 19. децембра 1998. године, Одсјек је утврдио да је стан био дом подносиоца захтјева у смислу члана 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција). Због тога је, како је даље закључено, за исход конкретног поступка ирелевантно непостојање, односно незакључивање уговора о коришћењу стана. Будући да је неспорно да је подносилац захтјева пензионисан 9. августа 1995. године, Одсјек је закључио да у конкретном случају не постоје сметње из члана 14 став 3 Закона о престанку примјене, односно да подносилац захтјева није остао у служби било којих оружаних формација ван територије БиХ послије 14. децембра 1995. године. Код оцјене доказа да ли је подносилац захтјева у смислу члана 14 став 4 Закона о престанку примјене на просторима бивше СФРЈ стекао ново станарско право или право које одговара том праву, Одсјек је утврдио да подносилац захтјева на просторима Србије и Црне Горе гдје је прекомандован и пензионисан није ријешио стамбено питање, нити остварио право које одговара том праву, што је неспорно утврђено на основу увјерења надлежних министарстава Србије и Црне Горе који о томе воде прописану службену евиденцију.

12. У односу на апеланта Одсјек је у образложењу рјешења навео да је апелант као бивши корисник тог стана у току поступка истакао да је његовој мајци стан додијељен Рјешењем Команде гарнизона Требиње Инт. бр. 27-2 од 20. априла 1993. године као мајци погинулог борца Војске РС-а. Одсјек је утврдио да је апелант стан користио заједно са својом мајком све до њене смрти 2001. године и да је након тога наставио да користи предметни стан као члан породичног домаћинства. Рјешењем Одсјека од 24. априла 2003. године утврђен је престанак права апелантовог коришћења стана, без права на алтернативни смјештај, јер је апелант 30. априла 1991. године живио у породичној кући која је власништво његовог оца у Требињу. Истакнуто је да је апелант у поступку затражио да му се врати

предметни стан у посјед, наглашавајући при томе да је домицилни становник, односно да није избјеглица или расељено лице. Након проведеног доказног поступка Одсјек је утврдио да, с обзиром да се у конкретном случају ради о стану који је напустио подносилац захтјева, свако рјешење о додјели стана закључено у периоду послије 1. априла 1992. године је ништавно што у конкретном случају чини неважећим акт о додјели стана апеланту и његовој мајци. Будући да је утврђено да апелант не спада у категорију избјеглог и расељеног становништва Одсјек је у образложењу навео да апелант самим тиме не испуњава услове за остваривање права на алтернативни смјештај.

13. Апелант је против наведеног рјешења Одсјека поднио жалбу Министарству коју је Министарство Рјешењем број 18.05/2-П 75710 од 23. фебруара 2010. године одбило као неосновану и потврдило првостепено рјешење. У образложењу рјешења Министарство је закључило да је првостепени управни орган донио исправну и на закону засновану одлуку.

14. Апелант је против наведеног рјешења Министарства као коначног управног акта тужбом покренуо управни спор пред Окружним судом који је Пресудом број 15 0 У 000370 10 У од 17. септембра 2010. године апелантову тужбу одбио као неосновану.

15. У образложењу пресуде Окружни суд је навео да је у конкретној правној ствари рјешавано о захтјеву подносиоца захтјева за враћање у посјед предметног стана. Даље је наведено да, с обзиром на чињеницу која је утврђена у управном поступку да је подносилац захтјева напустио тај стан између 30. априла 1991. године и 19. децембра 1998. године, у стан има право да се врати у складу с одредбом члана 14 став 1 Закона о престанку примјене без обзира да ли је стан био проглашен напуштеним или не, односно без обзира да ли је стан коришћен у пословне сврхе након 30. априла 1991. године. Сходно одредби става 2 члана 14 тог закона лице које је напустило свој стан у периоду између 30. априла 1991. године и 19. децембра 1998. године сматра се избјеглицом или расељеним лицем у складу с Анексом VII Општег оквирног споразума за мир у БиХ с правом повратка у тај стан без обзира на околности под којима га је напустио. Код утврђене чињенице да је подносилац захтјева пензионисан прије 14. децембра 1995. године, што у апелантовој тужби није нити оспорено, тиме подносилац захтјева није остао у професионалној војној служби након 14. децембра 1995. године у оружаним снагама ван територије БиХ. Такође, неспорно је и да подносилац захтјева није из стамбеног фонда бивше ЈНА или установљених фондова оружаних снага држава насталих на просторима бивше СФРЈ стекао ново станарско право или право које одговара том праву. Окружни суд је утврдио да није од значаја за рјешење конкретне правне ствари уколико је подносилац захтјева стекао станарско право или право које одговара том праву ван стамбеног фонда бивше ЈНА или установљених фондова оружаних снага држава насталих на просторима бивше СФРЈ. Дакле није од значаја навод у апелантовој тужби да током поступка није утврђено да ли је подносилац захтјева евентуално "на други начин – насљеђивањем, рјешењем преко брачног друга, члана породичног домаћинства, личним и кредитним средствима, итд." ријешио стамбено питање, па да су тако управни органи пропустили да утврде "битну чињеницу да ли су подносилац захтјева и његова супруга власници стана или куће у Србији или Црној Гори". Није од значаја, како је утврдио Окружни суд, ни навод из тужбе да је подносилац захтјева стан предао Команди гарнизона Требиње 18.


септембра 1991. године (како је апелант тврдио у тужби због чега, по апелантовом мишљењу, подносилац захтјева није могао да се сматра корисником стана до октобра 1992. године), јер је, по мишљењу Окружног суда, према одредби члана 14 став 2 Закона о престанку примјене право повратка у стан загарантовано "без обзира на околности" под којим је стан напуштен. Такође је правно ирелевантна за исход конкретног поступка чињеница да подносилац захтјева није закључио уговор о коришћењу тог стана. Наиме, из списа предмета, како је даље закључио Окружни суд, произилази да је подносилац захтјева тај стан добио на коришћење на основу Рјешења Команде гарнизона Требиње Инт. бр. 16-3/82 и да је у њега уселио 5. септембра 1984. године. Из наведеног слиједи, како је навео Окружни суд, да је тај стан био дом подносиоца захтјева у складу с одредбом члана 8 Европске конвенције. Окружни суд је закључио да, у ситуацији када подносиоцу захтјева припада право на враћање у посјед стана, онда апелант ни под којим условима и без обзира на чињенице које је изнио током поступка и у тужби (континуитет становања преко 10 година) није могао да стекне право коришћења или станарско право на предметном стану.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

16. Апелант наводи повреду права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и права на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције. Апелант сматра да су управни органи и Окружни суд погрешно утврдили чињенично стање и да су погрешно примијенили материјално право. Истакао је да је погрешно утврђено право на повраћај стана подносиоцу захтјева који је предметни стан добровољно напустио због премјештаја у војној служби. Даље је навео да је у конкретном случају повријеђен члан 170 Закона о општем управном поступку јер подносилац захтјева није саслушан као странка у поступку, затим у проведеном поступку није утврђено да ли су подносилац захтјева или његова супруга власници стана или куће у Србији или Црној Гори, као и да тај стан не може да се сматра напуштеном имовином у смислу члана 14 Закона о престанку примјене. Апелант је навео да је стан био његов дом у којем је наставио да живи као члан породичног домаћинства након смрти своје мајке, као и да је у њему живио преко 10 година рачунајући од 20. априла 1993. године када је његовој мајци и њему додијељен на коришћење па све до 2003. године када је "незаконито исељен" из предметног стана.

б) Одговор на апелацију

17. Окружни суд је у одговору на апелацију навео да апелант понавља наводе истакнуте током поступка и не указује на околности и чињенице које би утицале на законитост побијане одлуке. Такође је истакнуто да је апелант поднио и захтјев за ванредно преиспитивање пресуде тог суда који је одбијен као неоснован Пресудом Врховног суда број 15 0 У 000370 10 Увп од 4. децембра 2011. године. Предложено је да се апелација одбије као неоснована.

18. Министарство је у одговору на апелацију истакло да апелантови наводи о повредама уставних права нису основани, из разлога наведених у образложењу одлуке тог управног органа.

19. Подносилац захтјева је у одговору навео да је стан користио на основу рјешења о додјели стана од 5. септембра 1984. године па до августа 1992. године када је по потреби службе премјештен у Подгорицу. Истакао је да

је у конкретном случају одлучујућа чињеница што је стан напустио у периоду од 1. априла 1991. године до 19. децембра 1998. године, без обзира на разлоге напуштања, као и да су испуњени законски услови за добијање стана у повраћај, а то су да није ријешио стамбено питање у некој другој држави и да није остао у служби у некој другој војсци. Предложио је да се апелација одбије као неоснована.

V. Релевантни прописи

20. У Закону о престанку примјене Закона о коришћењу напуштене имовине ("Службени гласник РС" бр. 38/98, 12/99, 31/99, 38/99, 65/01, 13/02, 64/02, 39/03, 96/03, 49/09 и 1/10) релевантне одредбе гласе:

Члан 1. став 2. Одредбе овог закона се примјењују на непокретности,

укључујући пословне просторије у приватном власништву, куће у приватном власништву и станове у приватном власништву, као и станове на којима постоји станарско право ("станови"), који су били напуштени у периоду након 30. априла 1991. године без обзира да ли је непокретност или стан био проглашен напуштеним: под условом да је власник, посједник, односно корисник непокретности изгубио посјед непокретности или је носилац станарског права изгубио посјед стана прије 19. децембра 1998. године.

Члан 2. Сви управни, судски и други акти донесени на основу

прописа наведених у члану 1. овог закона којима је настало право на привремено кориштење остају на снази док се не укину у складу са овим законом.

Свако станарско право или уговор о кориштењу закључен у периоду између 1. априла 1992. и 19. децембра 1998. године престаје важити. У смислу овог закона лице које живи у стану на основу станарског права које престаје према овом члану ће се сматрати привременим корисником.

Привремени корисник из претходног става који нема други смјештај на располагању има право на нови уговор о кориштењу или продужење привременог кориштења тог стана у складу са овим законом, уколико станарско право бившег корисника престаје према члану 19. овог закона или уколико је надлежни орган у складу са овим законом одбацио захтјев бившег станара за поврат стана.

Носилац станарског права на стан 1. априла 1992. године који се сложио са престанком свог станарског права и којем је накнадно додијељено друго станарско право које престаје према овом члану има право да поднесе захтјев за поврат свог бившег стана у складу са овим законом.

Члан 3. Власник, посједник, односно корисник некретнине који

је напустио некретнину има право на враћање те некретнине са свим правима које је имао до 30. априла 1991. године, односно до момента напуштања некретнине.

Члан 11. Рјешење о враћању некретнине власнику, посједнику,

односно кориснику, садржи: - одлуку којом престаје право привременог корисника, - рок за исељење привременог корисника. [...]

Члан 14. Носилац станарског права на напуштеном стану или

члан његовог породичног домаћинства дефиниран у члану 6. ЗОСО (у даљем тексту: носилац станарског права) има право да се врати у стан у складу са Анексом 7. Општег


оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини. Одредбе овог закона се примјењују на све станове које су корисници напустили између 30. априла 1991. и 19. децембра 1998. године, без обзира да ли је стан био проглашен напуштеним или не, односно без обзира да ли је стан кориштен у пословне сврхе након 30. априла 1991. године.

Лице које је напустило свој стан у периоду између 30. априла 1991. године и 19. децембра 1998. године сматра се избјеглицом или расељеним лицем у складу са Анексом 7. Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини с правом повратка у тај стан без обзира на околности под којима га је напустио.

Изузетно од претходног става, носилац станарског права на стану који је власништво Министарства одбране Републике Српске, а који је након 14. децембра 1995. године остао у професионалној војној служби у било којим оружаним снагама ван територије Босне и Херцеговине, не сматра се избјеглицом нити има право на поврат стана у Републици Српској.

Избјеглицом се не сматра нити има право на поврат стана у Републици Српској ни носилац станарског права на стану из претходног става који је из истог стамбеног фонда бивше ЈНА или установљених фондова оружаних снага држава насталих на просторима бивше СФРЈ стекао ново станарско право или право које одговара том праву.

Све до сада донесене обавезујуће и коначне судске одлуке којима се налаже поврат стана носиоцу станарског права у складу са овим законом спроводи надлежни суд. Сваки покренути судски поступак везан за поврат стана носиоцу станарског права се наставља, осим у случају када га обустави носилац станарског права, док се нови захтјеви за поврат станарског права подносе надлежном органу у складу са чланом 18. овог закона.

VI. Допустивост

21. У складу с чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд такође има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било ког суда у Босни и Херцеговини.

22. У складу с чланом 18 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може да разматра апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме оспорава, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући сходно закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку који је користио.

23. У конкретном случају, предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Окружног суда број 15 0 У 000370 10 У од 17. септембра 2010. године. При томе Уставни суд запажа да је апелант користио и ванредни правни лијек - захтјев за ванредно преиспитивање пресуде о ком је одлучио Врховни суд Пресудом број 15 0 У 000370 10 Увп од 4. децембра 2011. године, међутим да апелант није оспорио и ту пресуду, нити је обавијестио Уставни суд о тој одлуци. Стога ће Уставни суд испитати апелацију у оквиру апелационих навода који се односе на оспорене одлуке и поступак окончан наведеном пресудом Окружног суда. Оспорену пресуду Окружног суда апелант је примио 23. септембра 2010. године, а апелација је поднесена 19. новембра 2010. године, тј. у року од 60 дана како је прописано чланом 16 став 1 Правила Уставног суда. На крају, апелација испуњава и услове из члана 18 ст. 3 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie)

неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

24. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, те члана 18 ст. 1, 3 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

25. Апелант сматра да му је оспореним одлукама повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, као и право на поштивање дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8. Европске конвенције.

Право на правично суђење

26. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и слободе из става 2. овог члана, што укључује:

е) Право на правично саслушање у грађанским и кривичним стварима и друга права у вези са кривичним поступком.

27. Члан 6 став 1 Европске конвенције у релевантном дијелу гласи:

1. Приликом утврђивања грађанских права и обавеза или основаности било какве кривичне оптужбе против њега, свако има право на правично суђење и јавну расправу у разумном року пред независним и непристраним, законом установљеним судом. (…).

28. У конкретном случају поступак се односи на питање повраћаја стана подносиоцу захтјева иако је апелант био у посједу стана на основу рјешења којим је тај стан додијељен његовој мајци и њему као члану породичног домаћинства. Уставни суд је раније усвојио став да сви захтјеви који се односе на спорове у вези с овим питањем потпадају под појам грађанских права и обавеза (види Уставни суд, Одлука број У 2/99 од 24. септембра 1999. године, објављена у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине" број 20/99). Стога, Уставни суд сматра да је члан 6 став 1 Европске конвенције примјењив.

29. Имајући у виду апелационе наводе о кршењу права на правично суђење који се заснивају на тврдњи о погрешно утврђеном чињеничном стању и о погрешној примјени материјалног права, Уставни суд, прије свега, указује да сходно пракси Европског суда и Уставног суда, задатак ових судова није да преиспитује закључке редовних судова у погледу чињеничног стања и примјене права (види Европски суд, Pronina против Русије, одлука о допустивости од 30. јуна 2005. године, апликација број 65167/01). Наиме, Уставни суд није надлежан да супституише редовне судове у процјени чињеница и доказа, већ је генерално задатак редовних судова да оцијене чињенице и доказе које су извели (види Европски суд, Thomas против Уједињеног Краљевства, пресуда од 10. маја 2005. године, апликација број 19354/02). Задатак Уставног суда је да испита да ли је евентуално дошло до повреде или занемаривања уставних права (право на правично суђење, право на приступ суду, право на дјелотворан правни лијек и др.), те да ли је примјена закона била, евентуално, произвољна или дискриминаторска.

30. Уставни суд, дакле, према наведеноме ставу, може изузетно, када оцијени да је у одређеном поступку редовни суд произвољно поступао како у утврђивању чињеница тако и у примјени релевантних позитивно-правних прописа (види Уставни суд, Одлука број АП 311/04 од 22. априла


2005. године, став 26), да се упусти у испитивање начина на који су надлежни судови утврђивали чињенице и на тако утврђене чињенице примијенили позитивно-правне прописе. У контексту наведеног Уставни суд подсјећа и да је у више својих одлука указао да очигледна произвољност у примјени релевантних прописа никада не може да води ка правичном поступку (види Одлуку Уставног суда АП 1293/05 од 12. септембра 2006. године, тачка 25 и даље). Стога ће Уставни суд у конкретном случају, с обзиром на наводе апелације, испитати да ли су побијане одлуке засноване на произвољној примјени позитивно-правних прописа.

31. Уставни суд запажа да је у проведеном управном поступку и поступку управног спора утврђено да је подносилац захтјева стан користио на основу рјешења Команде гарнизона Требиње од 4. септембра 1984. године о додјели стана, те да није закључио уговор о коришћењу стана. Подносилац захтјева је ради потреба војне службе прекомандован из Гарнизона Требиње у Гарнизон Подгорица (Република Црна Гора), те је према потврди од 10. октобра 1992. године стан предао Гарнизону Требиње ради стицања приоритета у додјели стана у другом гарнизону. Органи управе и Окружни суд су утврдили да, с обзиром да је подносилац захтјева напустио стан у периоду између 30. априла 1991. године и 19. децембра 1998. године, има право да се врати у њега у складу с одредбом члана 14 Закона о престанку примјене, који је у конкретном случају и примијењен.

32. У вези с наведеним, у контексту статуса подносиоца захтјева за повраћај стана, Уставни суд превасходно подсјећа да је слична правна питања, у контексту захтјева за повраћај стана лица које је предало стан власнику стана разматрао у својој Одлуци АП 816/10 од 22. октобра 2013. године (види Уставни суд, Одлука број АП 816/10, "Службени гласник Босне и Херцеговине" број 90/13, став 37). У том предмету Уставни суд је утврдио да нема кршења члана 6 став 1 Европске конвенције у ситуацији када су редовни судови одбили апелантов захтјев за повраћај стана у Брчко дистрикту БиХ, који је апелант (апелант је бивши носилац станарског права) напустио због прекоманде у Ниш. У тој одлуци, на коју се Уставни суд сада позива, је наведено да Уставни суд запажа да је Апелациони суд у односу на апелантов захтјев за повраћај предметног стана у посјед у образложењу оспорене пресуде дао разлоге зашто је требало да се одбије апелантов захтјев, позивајући се при том на релевантне одредбе Закона о враћању напуштене имовине, Закона о измјенама и допунама, те одредбу члана 4 став 3 Правилника о становима у ЈНА. Наиме, Уставни суд запажа да из образложења оспорених пресуда произилази да у конкретном случају нису испуњени услови у смислу одредбе члана 12 Закона о враћању напуштене имовине за доношење рјешења о враћању апеланту предметног стана у посјед, будући да је апеланту као ранијем носиоцу станарског права на предметном стану то право престало на законит начин. При том Уставни суд запажа да су судови јасно указали да је наведени закључак заснован на утврђењу да се апелант, због прекоманде у Ниш, с породицом 7. априла 1992. године иселио из тог стана, те да је накнадним актом од 29. априла 1992. године потврдио да је стан предао својом вољом, те да је апелант ријешио своје стамбено питање. Имајући у виду наведено, те чињеницу да је након апелантовог исељења, у складу с одредбом члана 4 став 3 Правилника о становима у ЈНА, тај стан дат на коришћење трећем лицу, као лицу запосленом у Гарнизону Брчко, Уставни суд не види

произвољност у закључку органа управе, односно Основног суда и Апелационог суда, када су на основу проведених доказа утврдили да је апелантово станарско право престало, будући да је својом вољом стан предао Команди гарнизона у Брчком због добијања стана у Команди гарнизона у Нишу. Уставни суд не види произвољност у закључку оба суда да је апелантов захтјев за поништење наведеног рјешења [којим је трећем лицу Д. Д. додијељен предметни стан] неоснован. Наиме, у образложењу пресуда је јасно указано да је рјешење којим је стан додијељен трећем лицу донесено након што је претходно испуњен услов у складу с одредбом члана 4 став 3 тада важећег Правилника о становима у ЈНА, будући да се апелант као ранији носилац станарског права на том стану, због прекоманде у Ниш, одселио из стана, а да је Д. Д. вратио Команди гарнизона двособан стан који је до тада користио (оп. цит. АП 816/10, ст. 37. и 38).

33. Уставни суд запажа да је у конкретном случају подносилац захтјева прекомандован из Гарнизона Требиње у Гарнизон Подгорица у оквиру мирнодопских потреба војне службе коју је обављао, те је из тих разлога напустио и предао Команди гарнизона Требиње стан с правом приоритетног рјешавања стамбеног питања у другом гарнизону. Имајући у виду закључак Уставног суда у наведеној Одлуци АП 816/10 да је носиоцу станарског права престало станарско право због прекоманде и добровољне предаје стана Команди гарнизона, који се одмах након тога даље даје на коришћење и откуп, Уставни суд сматра да се наведени став односи и на конкретни случај. Наиме, из чињеница предмета произилази као неспорно да је с предметним станом поступљено идентично, будући да је стан додијељен апелантовој мајци рјешењем Команде гарнизона Требиње од 20. априла 1993. године као мајци погинулог борца Војске РС-а. Стога, Уставни суд у конкретном случају у оспореној пресуди не може да нађе образложење које би испуњавало стандарде права на правично суђење за став органа управе и Окружног суда да подносиоцу захтјева, према члану 14 Закона о престанку примјене, припада право на повраћај стана који је добровољно предао Команди, дакле – није га напустио због ратних околности у Босни и Херцеговини, и који у таквом случају уопште не може да се сматра напуштеним ни формално ни неформално у смислу члана 1 став 2 Закона о престанку примјене, будући да је на том стану подносиоцу захтјева станарско право престало на законит начин примјеном прописа који су донесени прије ратног сукоба у Босни и Херцеговини.

34. Такође, Уставни суд примјећује да је циљ доношења Закона о престанку примјене било враћање на стање које је било 30. априла 1991. године у погледу стечених станарских права, те да је ratio legis Закона да се он примјењује на лица која су, због ратних околности, била доведена у положај избјеглице или расељеног лица, што по оцјени Уставног суда нису околности у конкретном случају. Имајући у виду околности конкретног случаја, тј. чињеницу да је подносилац захтјева добровољно предао стан ради прекоманде, који се према прописима одмах даље давао на коришћење и откуп, Уставни суд закључује да је у овом управном поступку и поступку управног спора у односу на захтјев подносиоца захтјева за повраћај стана произвољно примијењено материјално право.

35. С друге стране, у односу на апелантов захтјев за повраћај предметног стана у посјед, Уставни суд запажа да су се органи управе и редовни судови на различите начине изјашњавали о праву и статусу апеланта, посебно у свјетлу закључка да подносилац захтјева има право да се врати у


предметни стан. Уставни суд запажа да је Врховни суд сматрао да, уколико подносиоцу захтјева не би припадало право на враћање стана у посјед у тој ситуацији би престао и основ за исељење апеланта, а имајући у виду да је апелантовој мајци рјешењем Команде гарнизона Требиње од 20. априла 1993. године тај стан додијељен на коришћење, који је користила све до своје смрти 2001. године, из чега произилази да тај стан није био у категорији напуштених станова, о праву апеланта да настави коришћење тог стана или да из њега исели, требало би да се одлучи примјеном одредаба члана 21 у вези с чланом 6 став 1 Закона о стамбеним односима у одговарајућем судском поступку у смислу одредаба члана 7 Закона о приватизацији државних станова. Уставни суд даље истиче да је у коначници Окружни суд закључио да, у ситуацији када подносиоцу захтјева припада право на враћање у посјед стана, онда апелант ни под којим условима и без обзира на чињенице које је изнио током поступка и у тужби није могао да стекне право коришћења или станарско право на том стану. У том контексту Уставни суд запажа да су се, иако је апелант у претходној фази истог управног поступка исељен из тог стана, у коначници у оспореним одлукама органи управе и суд превасходно бавили статусом подносиоца захтјева, због чега је апелантов захтјев за повраћај у посјед стана остао недовољно разјашњен и досљедно томе нејасан с аспекта примјене материјалног права. У вези с тим, Уставни суд наглашава да закључци Уставног суда да су органи управе и редовни суд произвољно примијенили материјално право у односу на захтјев подносиоца захтјева, у конкретној ситуацији ставља пред Окружни суд задатак да у новонасталим околностима детаљно размотри статус предметног стана као и статус апеланта у односу на тај стан. При томе Уставни суд наглашава како околност да је закључио да су органи управе и суд произвољно примијенили материјално право када су закључили да подносиоцу захтјева припада право на повраћај стана ни на који начин не прејудицира релевантне импликације тог закључка на права и статус апеланта. Међутим, Уставни суд закључује да апелант који је у поступку учествовао као правни интересент и који је стан користио као члан породичног домаћинства његове мајке, који јој је додијељен 1993. године, и с којом је према утврђењу управних органа користио стан до њене смрти, има правни интерес да о његовом захтјеву за повраћај стана одлуче надлежни органи у свјетлу утврђених чињеница.

36. Имајући у виду наведено Уставни суд закључује да је у конкретном случају повријеђено апелантово право на правично суђење загарантовано чланом II/3е) Устава Босне и Херцеговине и чланом 6 став 1 Европске конвенције.

Остали наводи

37. Имајући у виду закључак Уставног суда о повреди права на правично суђење Уставни суд сматра да није неопходно да разматра апелантове наводе о повреди права на дом из члана II/3ф) Устава Босне и Херцеговине и члана 8 Европске конвенције.

VIII. Закључак

38. Уставни суд закључује да је дошло до кршења права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, када произвољна примјена материјалног права на захтјев за повраћај стана пријератног корисника има импликације на рјешавање права и статуса апеланта у погледу предметног стана.

39. На основу члана 59 ст. 1 и 2 и члана 62 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

40. Сходно члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

ПредсједницаУставног суда Босне и Херцеговине

Валерија Галић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 5220/10, rješavajući apelaciju Rame Kajića, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 57. stav 2. tačka b), člana 59. st. 1. i 2. i člana 62. stav 1. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 22/14), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 10. aprila 2014. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Usvaja se apelacija Rame Kajića. Utvrđuje se povreda prava na pravično suđenje iz člana

II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Ukida se Presuda Okružnog suda u Trebinju broj 15 0 U 000370 10 U od 17. septembra 2010. godine.

Predmet se vraća Okružnom sudu u Trebinju koji je dužan da u roku od tri mjeseca donese novu odluku, u skladu s članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Nalaže se Okružnom sudu u Trebinju da u roku od tri mjeseca od dana dostavljanja ove odluke obavijesti Ustavni sud Bosne i Hercegovine o preduzetim mjerama s ciljem izvršenja ove odluke, u skladu s članom 72. stav 5. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Ramo Kajić (u daljnjem tekstu: apelant) iz Trebinja podnio je 19. novembra 2010. godine apelaciju Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) protiv Presude Okružnog suda u Trebinju (u daljnjem tekstu: Okružni sud) broj 15 0 U 000370 10 U od 17. septembra 2010. godine, Rješenja Ministarstva za izbjeglice i raseljena lica Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Ministarstvo) broj 18.05/2-P 75710 od 23. februara 2010. godine i Rješenja Ministarstva za izbjeglice i raseljena lica Republike Srpske – Odsjek Trebinje (u daljnjem tekstu: Odsjek) broj 05-050-48-1217-4/99 od 11. novembra 2009. godine.


2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09), koja su važila u vrijeme poduzimanja navedenih radnji, od Okružnog suda, Ministarstva i Odsjeka, te učesnika u postupku Aleksandra Ranđelovića (u daljnjem tekstu: podnosilac zahtjeva), zatraženo je 10. oktobra 2013. godine,


odnosno 9. decembra 2013. godine, da dostave odgovore na apelaciju.

3. Okružni sud je dostavio odgovor na apelaciju 21. oktobra 2013. godine, Ministarstvo 24. oktobra 2013. godine, dok Odsjek nije odgovorio na apelaciju. Podnosilac zahtjeva je dostavio odgovor na apelaciju 18. decembra 2013. godine.

4. Na osnovu člana 26. stav 2. Pravila Ustavnog suda, odgovori na apelaciju dostavljeni su apelantu 5. decembra 2013. godine, odnosno 27. februara 2014. godine.


5. Činjenice predmeta koje proizlaze iz apelantovih navoda i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način.

Uvodne napomene

6. Podnosilac zahtjeva je 30. decembra 1999. godine podnio zahtjev za vraćanje u posjed stana u Trebinju, u ulici Ljube Miljanovića broj 4 (u daljnjem tekstu: predmetni stan) ranije vlasništvo Ministarstva odbrane RS-a, a sada Ministarstva za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju RS-a. Odlučujući o navedenom zahtjevu Odsjek je Rješenjem broj 05-050-48-1217/99 od 24. aprila 2003. godine odbio kao neosnovan zahtjev podnosioca zahtjeva jer nije zaključio ugovor o korištenju predmetnog stana s nadležnim organom prema odredbi člana 11. Zakona o stambenim odnosima, pa tako nije ni stekao stanarsko pravo na predmetnom stanu, što je uvjet za priznavanje prava na povrat. Istim rješenjem utvrđen je prestanak apelantovog prava na privremeno korištenje predmetnog stana, i to u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja, s tim da apelant nema pravo na alternativni smještaj. U navedenom rješenju je također utvrđeno da će protiv apelanta kao korisnika predmetnog stana biti pokrenut krivični postupak ukoliko predmete iz stana otuđi, odnosno stan na drugi način ošteti. U obrazloženju je navedeno da apelant koristi predmetni stan na osnovu Rješenja Komande garnizona Trebinje Int. br. 27-2 od 20. aprila 1993. godine i da nema pravo na alternativni smještaj u smislu Zakona o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine (u daljnjem tekstu: Zakon o prestanku primjene), jer je apelant 30. aprila 1991. godine živio u porodičnoj kući koja je vlasništvo njegovog oca u Trebinju.

7. Nakon što je Ministarstvo rješenjem od 15. oktobra 2003. godine odbilo kao neosnovane žalbe apelanta i podnosioca zahtjeva protiv navedenog prvostepenog rješenja, Vrhovni sud Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) je Presudom broj U-1279/03 od 27. juna 2007. godine tužbe apelanta i podnosioca zahtjeva kojim su pokrenuli upravni spor uvažio i poništio navedeno rješenje Ministarstva. Vrhovni sud je smatrao da u provedenom upravnom postupku nije utvrđeno da li je podnosilac zahtjeva riješio stambeno pitanje u Srbiji ili Crnoj Gori nakon prestanka korištenja predmetnog stana. U odnosu na apelanta Vrhovni sud je zaključio da, ukoliko podnosiocu zahtjeva ne bi pripadalo pravo na vraćanje predmetnog stana u posjed, u toj situaciji prestao bi i osnov za iseljenje apelanta. Imajući u vidu da je apelantovoj majci rješenjem Komande garnizona Trebinje od 20. aprila 1993. godine (na osnovu člana 15. Pravilnika o rješavanju stambenih potreba porodica palih boraca i invalida rata od 1991. do 1993. godine) dodijeljen predmetni stan na korištenje, koji je koristila sve do svoje smrti 2001. godine, iz čega proizlazi da stan nije bio u kategoriji napuštenih stanova, o apelantovom pravu da nastavi korištenje stana ili da iz njega iseli, kako je utvrdio Vrhovni sud, imalo bi se odlučiti primjenom odredaba člana 21. u vezi s članom 6. stav 1. Zakona o stambenim odnosima u odgovarajućem sudskom postupku u smislu odredaba člana 7. Zakona o privatizaciji državnih stanova.

8. U ponovnom postupku Odsjek je Rješenjem broj 05-050-48-1217-3/99 od 23. jula 2008. godine utvrdio da je podnosilac zahtjeva 30. aprila 1991. godine bio u posjedu tog stana i da mu se kao korisniku odnosno posjedniku stan vraća u posjed, i to u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja. Istim rješenjem tadašnjem privremenom korisniku stana Stanislavu Đurasoviću, raseljenom licu iz Mostara, koji koristi taj stan kao alternativni smještaj, utvrđen je prestanak prava privremenog korištenja i to u roku od 15 dana od dana dostavljanja rješenja uz pravo na drugi odgovarajući smještaj koji će se utvrditi posebnim rješenjem. Navedenim rješenjem odbijen je kao neosnovan apelantov zahtjev za povrat u posjed tog stana i utvrđeno da apelant nema pravo na alternativni smještaj.

9. Apelantova žalba protiv navedenog rješenja Odsjeka od 23. jula 2008. godine je uvažena Rješenjem Ministarstva broj 18.05/2-P 461/09 od 12. oktobra 2009. godine, osporeno rješenje Odsjeka je u cijelosti poništeno i predmet je vraćen Odsjeku na ponovni postupak. Ministarstvo je smatralo osnovanim apelantovе žalbene navode da nije bio obaviješten o održavanju usmene rasprave 3. jula 2008. godine čime mu je uskraćeno pravo da učestvuje u postupku suprotno odredbama Zakona o općem upravnom postupku. Također, Ministarstvo je utvrdilo da iz osporenog rješenja nije jasno da li je apelant tražio pravo na alternativni smještaj ili vraćanje u posjed spornog stana na osnovu rješenja kojim je njegovoj majci stan bio dodijeljen.

Postupak u kojem su donesene osporene odluke

10. U ponovnom postupku Rješenjem Odsjeka broj 05-050-48-1217-4/99 od 11. novembra 2009. godine potvrđeno je da je podnosilac zahtjeva 30. aprila 1991. godine bio u posjedu tog stana (tačka I izreke rješenja). Navedenim rješenjem je podnosiocu zahtjeva kao korisniku odnosno posjedniku stana stan vraćen u posjed odmah, jer u njemu nije bio privremeni korisnik (stan je nakon apelantovog iseljenja koristio kao alternativni smještaj Stanislav Đurasović), (tačka II izreke rješenja). Istim rješenjem je utvrđeno da apelant nema pravo na alternativni smještaj (tačka III izreke rješenja). Također je utvrđeno da žalba ne odlaže izvršenje rješenja (tačka IV izreke rješenja).

11. U obrazloženju rješenja je navedeno da je Odsjek u ponovljenom postupku održao usmenu raspravu 10. novembra 2009. godine uz prisustvo punomoćnika podnosioca zahtjeva, punomoćnika vlasnika stana i apelanta kao bivšeg korisnika stana i pravnog interesenta, da je izvršio uvid u već izvedene dokaze, te pribavio i druge dokaze, pa je na osnovu svakog dokaza pojedinačno i svih dokaza zajedno donio navedeno rješenje. U provedenom postupku Odsjek je utvrdio da je podnosilac zahtjeva 30. decembra 1999. godine podnio zahtjev za povrat u posjed predmetnog stana. Dalje je utvrđeno da je Rješenjem Komande garnizona Trebinje Int. broj 16-3/82 od 4. septembra 1984. godine podnosiocu zahtjeva dodijeljen predmetni stan na korištenje u koji se podnosilac zahtjeva, prema Zapisniku o primopredaji stana Komande garnizona Trebinje Int. br. 15-4/83 od 5. septembra 1984. godine, uselio 5. septembra 1984. godine. Također je utvrđeno da podnosilac zahtjeva s nadležnim organom nije zaključio ugovor o korištenju stana. Podnosilac zahtjeva je Naredbom komandanta Podgoričkog korpusa od 24. augusta 1992. godine premješten i postavljen po mirnodopskoj formaciji u 2. armiju Podgoričkog korpusa. Potvrdom Komande garnizona Trebinje od 10. oktobra 1992. godine je potvrđeno da je podnosilac zahtjeva predao stan tom garnizonu, radi sticanja prioriteta u dodjeli stana u drugom garnizonu. Odsjek je dalje iz Rješenja Fonda za socijalno osiguranje vojnih osiguranika Beograd broj 104-242 od 9.


augusta 1995. godine utvrdio da je podnosiocu zahtjeva priznato pravo na invalidsku penziju. Odsjek je uvidom u Potvrdu Ministarstva odbrane Republike Srbije – Sektor za ljudske resurse broj 254-2/07 od 10. oktobra 2007. godine i uvidom u Uvjerenje Ministarstva odbrane Republike Crne Gore broj 05-8042/08-2 od 12. juna 2008. godine utvrdio da podnosilac zahtjeva na teritoriji Srbije i Crne Gore nema riješeno stambeno pitanje. Budući da je utvrdio da je podnosilac zahtjeva stan koristio od septembra 1984. godine pa sve do pred kraj 1992. godine i da ga je napustio u spornom periodu od 30. aprila 1991. godine do 19. decembra 1998. godine, Odsjek je utvrdio da je stan bio dom podnosioca zahtjeva u smislu člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija). Zbog toga je, kako je dalje zaključeno, za ishod konkretnog postupka irelevantno nepostojanje, odnosno nezaključivanje ugovora o korištenju stana. Budući da je nesporno da je podnosilac zahtjeva penzionisan 9. augusta 1995. godine, Odsjek je zaključio da u konkretnom slučaju ne postoje smetnje iz člana 14. stav 3. Zakona o prestanku primjene, odnosno da podnosilac zahtjeva nije ostao u službi bilo kojih oružanih formacija van teritorije BiH poslije 14. decembra 1995. godine. Kod ocjene dokaza da li je podnosilac zahtjeva u smislu člana 14. stav 4. Zakona o prestanku primjene na prostorima bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu, Odsjek je utvrdio da podnosilac zahtjeva na prostorima Srbije i Crne Gore gdje je prekomandovan i penzionisan nije riješio stambeno pitanje, niti ostvario pravo koje odgovara tom pravu, što je nesporno utvrđeno na osnovu uvjerenja nadležnih ministarstava Srbije i Crne Gore koji o tome vode propisanu službenu evidenciju.

12. U odnosu na apelanta Odsjek je u obrazloženju rješenja naveo da je apelant kao bivši korisnik tog stana u toku postupka istakao da je njegovoj majci stan dodijeljen Rješenjem Komande garnizona Trebinje Int. br. 27-2 od 20. aprila 1993. godine kao majci poginulog borca Vojske RS-a. Odsjek je utvrdio da je apelant stan koristio zajedno sa svojom majkom sve do njene smrti 2001. godine i da je nakon toga nastavio da koristi predmetni stan kao član porodičnog domaćinstva. Rješenjem Odsjeka od 24. aprila 2003. godine utvrđen je prestanak prava apelantovog korištenja stana, bez prava na alternativni smještaj, jer je apelant 30. aprila 1991. godine živio u porodičnoj kući koja je vlasništvo njegovog oca u Trebinju. Istaknuto je da je apelant u postupku zatražio da mu se vrati predmetni stan u posjed, naglašavajući pri tome da je domicilni stanovnik, odnosno da nije izbjeglica ili raseljeno lice. Nakon provedenog dokaznog postupka Odsjek je utvrdio da, s obzirom da se u konkretnom slučaju radi o stanu kojeg je napustio podnosilac zahtjeva, svako rješenje o dodjeli stana zaključeno u periodu poslije 1. aprila 1992. godine je ništavo što u konkretnom slučaju čini nevažećim akt o dodjeli stana apelantu i njegovoj majci. Budući da je utvrđeno da apelant ne spada u kategoriju izbjeglog i raseljenog stanovništva Odsjek je u obrazloženju naveo da apelant samim time ne ispunjava uvjete za ostvarivanje prava na alternativni smještaj.

13. Apelant je protiv navedenog rješenja Odsjeka podnio žalbu Ministarstvu koju je Ministarstvo Rješenjem broj 18.05/2-P 75710 od 23. februara 2010. godine odbilo kao neosnovanu i potvrdilo prvostepeno rješenje. U obrazloženju rješenja Ministarstvo je zaključilo da je prvostepeni upravni organ donio ispravnu i na zakonu zasnovanu odluku.

14. Apelant je protiv navedenog rješenja Ministarstva kao konačnog upravnog akta tužbom pokrenuo upravni spor pred Okružnim sudom koji je Presudom broj 15 0 U 000370 10 U od 17. septembra 2010. godine apelantovu tužbu odbio kao neosnovanu.

15. U obrazloženju presude Okružni sud je naveo da je u konkretnoj pravnoj stvari rješavano o zahtjevu podnosioca zahtjeva za vraćanje u posjed predmetnog stana. Dalje je navedeno da, s obzirom na činjenicu koja je utvrđena u upravnom postupku da je podnosilac zahtjeva napustio taj stan između 30. aprila 1991. godine i 19. decembra 1998. godine, u stan ima pravo da se vrati u skladu s odredbom člana 14. stav 1. Zakona o prestanku primjene bez obzira da li je stan bio proglašen napuštenim ili ne, odnosno bez obzira da li je stan korišten u poslovne svrhe nakon 30. aprila 1991. godine. Prema odredbi stava 2. člana 14. tog zakona lice koje je napustilo svoj stan u periodu između 30. aprila 1991. godine i 19. decembra 1998. godine smatra se izbjeglicom ili raseljenim licem u skladu s Aneksom VII Općeg okvirnog sporazuma za mir u BiH s pravom povratka u taj stan bez obzira na okolnosti pod kojima ga je napustio. Kod utvrđene činjenice da je podnosilac zahtjeva penzionisan prije 14. decembra 1995. godine, što u apelantovoj tužbi nije niti osporeno, time podnosilac zahtjeva nije ostao u profesionalnoj vojnoj službi nakon 14. decembra 1995. godine u oružanim snagama van teritorije BiH. Također, nesporno je i da podnosilac zahtjeva nije iz stambenog fonda bivše JNA ili ustanovljenih fondova oružanih snaga država nastalih na prostorima bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu. Okružni sud je utvrdio da nije od značaja za rješenje konkretne pravne stvari ukoliko je podnosilac zahtjeva stekao stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu izvan stambenog fonda bivše JNA ili ustanovljenih fondova oružanih snaga država nastalih na prostorima bivše SFRJ. Dakle nije od značaja navod u apelantovoj tužbi da tokom postupka nije utvrđeno da li je podnosilac zahtjeva eventualno "na drugi način – nasljeđivanjem, rješenjem putem bračnog druga, člana porodičnog domaćinstva, ličnim i kreditnim sredstvima, itd." riješio stambeno pitanje, pa da su tako upravni organi propustili utvrditi "bitnu činjenicu da li su podnosilac zahtjeva i njegova supruga vlasnici stana ili kuće u Srbiji ili Crnoj Gori". Nije od značaja, kako je utvrdio Okružni sud, ni navod iz tužbe da je podnosilac zahtjeva stan predao Komandi garnizona Trebinje 18. septembra 1991. godine (kako je apelant tvrdio u tužbi zbog čega se, po apelantovom mišljenju, podnosilac zahtjeva nije mogao smatrati korisnikom stana do oktobra 1992. godine), jer je, po mišljenju Okružnog suda, prema odredbi člana 14. stav 2. Zakona o prestanku primjene pravo povratka u stan zagarantovano "bez obzira na okolnosti" pod kojim je stan napušten. Također je pravno irelevantna za ishod konkretnog postupka činjenica da podnosilac zahtjeva nije zaključio ugovor o korištenju tog stana. Naime, iz spisa predmeta, kako je dalje zaključio Okružni sud, proizlazi da je podnosilac zahtjeva taj stan dobio na korištenje na osnovu Rješenja Komande garnizona Trebinje Int.br. 16-3/82 i da je u njega uselio 5. septembra 1984. godine. Iz navedenog slijedi, kako je naveo Okružni sud, da je taj stan bio dom podnosioca zahtjeva u skladu s odredbom člana 8. Evropske konvencije. Okružni sud je zaključio da, u situaciji kada podnosiocu zahtjeva pripada pravo na vraćanje u posjed stana, onda apelant ni pod kojim uvjetima i bez obzira na činjenice koje je iznio tokom postupka i u tužbi (kontinuitet stanovanja preko 10 godina) nije mogao steći pravo korištenja ili stanarsko pravo na predmetnom stanu.


16. Apelant navodi povredu prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i prava na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije. Apelant smatra da su upravni organi i Okružni sud pogrešno utvrdili


činjenično stanje i da su pogrešno primijenili materijalno pravo. Istakao je da je pogrešno utvrđeno pravo na povrat stana podnosiocu zahtjeva koji je predmetni stan dobrovoljno napustio zbog premještaja u vojnoj službi. Dalje je naveo da je u konkretnom slučaju povrijeđen član 170. Zakona o općem upravnom postupku jer podnosilac zahtjeva nije saslušan kao stranka u postupku, zatim u provedenom postupku nije utvrđeno da li su podnosilac zahtjeva ili njegova supruga vlasnici stana ili kuće u Srbiji ili Crnoj Gori, kao i da se taj stan ne može smatrati napuštenom imovinom u smislu člana 14. Zakona o prestanku primjene. Apelant je naveo da je stan bio njegov dom u kojem je nastavio da živi kao član porodičnog domaćinstva nakon smrti svoje majke, kao i da je u njemu živio preko 10 godina računajući od 20. aprila 1993. godine kada je njegovoj majci i njemu dodijeljen na korištenje pa sve do 2003. godine kada je "nezakonito iseljen" iz predmetnog stana.


17. Okružni sud je u odgovoru na apelaciju naveo da apelant ponavlja navode istaknute tokom postupka i ne ukazuje na okolnosti i činjenice koje bi uticale na zakonitost pobijane odluke. Također je istaknuto da je apelant podnio i zahtjev za vanredno preispitivanje presude tog suda koji je odbijen kao neosnovan Presudom Vrhovnog suda broj 15 0 U 000370 10 Uvp od 4. decembra 2011. godine. Predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana.

18. Ministarstvo je u odgovoru na apelaciju istaklo da apelantovi navodi o povredama ustavnih prava nisu osnovani, iz razloga navedenih u obrazloženju odluke tog upravnog organa.

19. Podnosilac zahtjeva je u odgovoru naveo da je stan koristio na osnovu rješenja o dodjeli stana od 5. septembra 1984. godine pa do augusta 1992. godine kada je po potrebi službe premješten u Podgoricu. Istakao je da je u konkretnom slučaju odlučujuća činjenica što je stan napustio u periodu od 1. aprila 1991. godine do 19. decembra 1998. godine, bez obzira na razloge napuštanja, kao i da su ispunjeni zakonski uvjeti za dobijanje stana u povrat, a to su da nije riješio stambeno pitanje u nekoj drugoj državi i da nije ostao u službi u nekoj drugoj vojsci. Predložio je da se apelacija odbije kao neosnovana.


20. U Zakonu o prestanku primjene Zakona o korištenju napuštene imovine ("Službeni glasnik RS" br. 38/98, 12/99, 31/99, 38/99, 65/01, 13/02, 64/02, 39/03, 96/03, 49/09 i 1/10) relevantne odredbe glase:

Član 1. stav 2. Odredbe ovog zakona se primjenjuju na nepokretnosti,

uključujući poslovne prostorije u privatnom vlasništvu, kuće u privatnom vlasništvu i stanove u privatnom vlasništvu, kao i stanove na kojima postoji stanarsko pravo ("stanovi"), koji su bili napušteni u periodu nakon 30. aprila 1991. godine bez obzira da li je nepokretnost ili stan bio proglašen napuštenim: pod uvjetom da je vlasnik, posjednik, odnosno korisnik nepokretnosti izgubio posjed nepokretnosti ili je nosilac stanarskog prava izgubio posjed stana prije 19. decembra 1998. godine.

Član 2. Svi upravni, sudski i drugi akti doneseni na osnovu

propisa navedenih u članu 1. ovog zakona kojima je nastalo pravo na privremeno korištenje ostaju na snazi dok se ne ukinu u skladu sa ovim zakonom.

Svako stanarsko pravo ili ugovor o korištenju zaključen u periodu između 1. aprila 1992. i 19. decembra 1998. godine prestaje važiti. U smislu ovog zakona lice koje živi u stanu na

osnovu stanarskog prava koje prestaje prema ovom članu će se smatrati privremenim korisnikom.

Privremeni korisnik iz prethodnog stava koji nema drugi smještaj na raspolaganju ima pravo na novi ugovor o korištenju ili produženje privremenog korištenja tog stana u skladu sa ovim zakonom, ukoliko stanarsko pravo bivšeg korisnika prestaje prema članu 19. ovog zakona ili ukoliko je nadležni organ u skladu sa ovim zakonom odbacio zahtjev bivšeg stanara za povrat stana.

Nosilac stanarskog prava na stan 1. aprila 1992. godine koji se složio sa prestankom svog stanarskog prava i kojem je naknadno dodijeljeno drugo stanarsko pravo koje prestaje prema ovom članu ima pravo da podnese zahtjev za povrat svog bivšeg stana u skladu sa ovim zakonom.

Član 3. Vlasnik, posjednik, odnosno korisnik nekretnine koji je

napustio nekretninu ima pravo na vraćanje te nekretnine sa svim pravima koje je imao do 30. aprila 1991. godine, odnosno do momenta napuštanja nekretnine.

Član 11. Rješenje o vraćanju nekretnine vlasniku, posjedniku,

odnosno korisniku, sadrži: - odluku kojom prestaje pravo privremenog korisnika, - rok za iseljenje privremenog korisnika. [...]

Član 14. Nosilac stanarskog prava na napuštenom stanu ili član

njegovog porodičnog domaćinstva definiran u članu 6. ZOSO (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava) ima pravo da se vrati u stan u skladu sa Aneksom 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini. Odredbe ovog zakona se primjenjuju na sve stanove koje su korisnici napustili između 30. aprila 1991. i 19. decembra 1998. godine, bez obzira da li je stan bio proglašen napuštenim ili ne, odnosno bez obzira da li je stan korišten u poslovne svrhe nakon 30. aprila 1991. godine.

Lice koje je napustilo svoj stan u periodu između 30. aprila 1991. godine i 19. decembra 1998. godine smatra se izbjeglicom ili raseljenim licem u skladu sa Aneksom 7. Općeg okvirnog sporazuma za mir u Bosni i Hercegovini s pravom povratka u taj stan bez obzira na okolnosti pod kojima ga je napustio.

Izuzetno od prethodnog stava, nosilac stanarskog prava na stanu koji je vlasništvo Ministarstva odbrane Republike Srpske, a koji je nakon 14. decembra 1995. godine ostao u profesionalnoj vojnoj službi u bilo kojim oružanim snagama van teritorije Bosne i Hercegovine, ne smatra se izbjeglicom niti ima pravo na povrat stana u Republici Srpskoj.

Izbjeglicom se ne smatra niti ima pravo na povrat stana u Republici Srpskoj ni nosilac stanarskog prava na stanu iz prethodnog stava koji je iz istog stambenog fonda bivše JNA ili ustanovljenih fondova oružanih snaga država nastalih na prostorima bivše SFRJ stekao novo stanarsko pravo ili pravo koje odgovara tom pravu.

Sve do sada donesene obavezujuće i konačne sudske odluke kojima se nalaže povrat stana nosiocu stanarskog prava u skladu sa ovim zakonom sprovodi nadležni sud. Svaki pokrenuti sudski postupak vezan za povrat stana nosiocu stanarskog prava se nastavlja, osim u slučaju kada ga obustavi nosilac stanarskog prava, dok se novi zahtjevi za povrat stanarskog prava podnose nadležnom organu u skladu sa članom 18. ovog zakona.

VI. Dopustivost

21. U skladu s članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud također ima apelacionu nadležnost u


pitanjima koja su sadržana u ovom Ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

22. U skladu s članom 18. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome osporava, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.

23. U konkretnom slučaju, predmet osporavanja apelacijom je Presuda Okružnog suda broj 15 0 U 000370 10 U od 17. septembra 2010. godine. Pri tome Ustavni sud zapaža da je apelant koristio i vanredni pravni lijek - zahtjev za vanredno preispitivanje presude o kome je odlučio Vrhovni sud Presudom broj 15 0 U 000370 10 Uvp od 4. decembra 2011. godine, međutim da apelant nije osporio i tu presudu, niti je obavijestio Ustavni sud o toj odluci. Stoga će Ustavni sud ispitati apelaciju u okviru apelacionih navoda koji se odnose na osporene odluke i postupak okončan navedenom presudom Okružnog suda. Osporenu presudu Okružnog suda apelant je primio 23. septembra 2010. godine, a apelacija je podnesena 19. novembra 2010. godine, tj. u roku od 60 dana kako je propisano članom 16. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, apelacija ispunjava i uvjete iz člana 18. st. 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

24. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, te člana 18. st. 1, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

25. Apelant smatra da mu je osporenim odlukama povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kao i pravo na poštivanje dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije.

Pravo na pravično suđenje

26. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

e) Pravo na pravično saslušanje u građanskim i krivičnim stvarima i druga prava u vezi sa krivičnim postupkom.

27. Član 6. stav 1. Evropske konvencije u relevantnom dijelu glasi:

1. Prilikom utvrđivanja građanskih prava i obaveza ili osnovanosti bilo kakve krivične optužbe protiv njega, svako ima pravo na pravično suđenje i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristranim, zakonom ustanovljenim sudom. (…).

28. U konkretnom slučaju postupak se odnosi na pitanje povrata stana podnosiocu zahtjeva iako je apelant bio u posjedu stana na osnovu rješenja kojim je taj stan dodijeljen njegovoj majci i njemu kao članu porodičnog domaćinstva. Ustavni sud je ranije usvojio stav da svi zahtjevi koji se odnose na sporove u vezi s ovim pitanjem potpadaju pod pojam građanskih prava i obaveza (vidi Ustavni sud, Odluka broj U 2/99 od 24. septembra 1999. godine, objavljena u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine" broj 20/99). Stoga, Ustavni sud smatra da je član 6. stav 1. Evropske konvencije primjenjiv.

29. Imajući u vidu apelacione navode o kršenju prava na pravično suđenje koji se zasnivaju na tvrdnji o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i o pogrešnoj primjeni

materijalnog prava, Ustavni sud, prije svega, ukazuje da prema praksi Evropskog suda i Ustavnog suda, zadatak ovih sudova nije preispitivanje zaključaka redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i primjene prava (vidi Evropski sud, Pronina protiv Rusije, odluka o dopustivosti od 30. juna 2005. godine, aplikacija broj 65167/01). Naime, Ustavni sud nije nadležan da supstituira redovne sudove u procjeni činjenica i dokaza, već je općenito zadatak redovnih sudova da ocijene činjenice i dokaze koje su izveli (vidi Evropski sud, Thomas protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 10. maja 2005. godine, aplikacija broj 19354/02). Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili zanemarivanja ustavnih prava (pravo na pravično suđenje, pravo na pristup sudu, pravo na djelotvoran pravni lijek i dr.), te da li je primjena zakona bila, eventualno, proizvoljna ili diskriminacijska.

30. Ustavni sud se, dakle, prema navedenome stavu, može izuzetno, kada ocijeni da je u određenom postupku redovni sud proizvoljno postupao kako u utvrđivanju činjenica tako i u primjeni relevantnih pozitivno-pravnih propisa (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 311/04 od 22. aprila 2005. godine, stav 26), upustiti u ispitivanje načina na koji su nadležni sudovi utvrđivali činjenice i na tako utvrđene činjenice primijenili pozitivno-pravne propise. U kontekstu navedenoga Ustavni sud podsjeća i da je u više svojih odluka ukazao da očigledna proizvoljnost u primjeni relevantnih propisa nikada ne može voditi ka pravičnom postupku (vidi Odluku Ustavnog suda AP 1293/05 od 12. septembra 2006. godine, tačka 25. i dalje). Stoga će Ustavni sud u konkretnom slučaju, s obzirom na navode apelacije, ispitati jesu li pobijane odluke utemeljene na proizvoljnoj primjeni pozitivno-pravnih propisa.

31. Ustavni sud zapaža da je u provedenom upravnom postupku i postupku upravnog spora utvrđeno da je podnosilac zahtjeva stan koristio na temelju rješenja Komande garnizona Trebinje od 4. septembra 1984. godine o dodjeli stana, te da nije zaključio ugovor o korištenju stana. Podnosilac zahtjeva je radi potreba vojne službe prekomandovan iz Garnizona Trebinje u Garnizon Podgorica (Republika Crna Gora), te je prema potvrdi od 10. oktobra 1992. godine stan predao Garnizonu Trebinje radi sticanja prioriteta u dodjeli stana u drugom garnizonu. Organi uprave i Okružni sud su utvrdili da, s obzirom da je podnosilac zahtjeva napustio stan u periodu između 30. aprila 1991. godine i 19. decembra 1998. godine, ima pravo da se vrati u njega u skladu s odredbom člana 14. Zakona o prestanku primjene, koji je u konkretnom slučaju i primijenjen.

32. U vezi s navedenim, u kontekstu statusa podnosioca zahtjeva za povrat stana, Ustavni sud prvenstveno podsjeća da je slična pravna pitanja, u kontekstu zahtjeva za povrat stana lica koje je predalo stan vlasniku stana razmatrao u svojoj Odluci AP 816/10 od 22. oktobra 2013. godine (vidi Ustavni sud, Odluka broj AP 816/10, "Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 90/13, stav 37). U tom predmetu Ustavni sud je utvrdio da nema kršenja člana 6. stav 1. Evropske konvencije u situaciji kada su redovni sudovi odbili apelantov zahtjev za povrat stana u Brčko distriktu BiH, kojeg je apelant (apelant je bivši nositelj stanarskog prava) napustio zbog prekomande u Niš. U toj odluci, na koju se Ustavni sud sada poziva, je navedeno da Ustavni sud zapaža da je Apelacioni sud u odnosu na apelantov zahtjev za povrat predmetnog stana u posjed u obrazloženju osporene presude dao razloge zašto je trebalo odbiti apelantov zahtjev, pozivajući se pritom na relevantne odredbe Zakona o vraćanju napuštene imovine, Zakona o izmjenama i dopunama, te odredbu člana 4. stav 3. Pravilnika o stanovima u JNA. Naime, Ustavni sud zapaža da iz obrazloženja osporenih presuda proizlazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uvjeti u smislu odredbe člana 12. Zakona


o vraćanju napuštene imovine za donošenje rješenja o vraćanju apelantu predmetnog stana u posjed, budući da je apelantu kao ranijem nosiocu stanarskog prava na predmetnom stanu to pravo prestalo na zakonit način. Pritom Ustavni sud zapaža da su sudovi jasno ukazali da je navedeni zaključak utemeljen na utvrđenju da se apelant, zbog prekomande u Niš, sa porodicom 7. aprila 1992. godine iselio iz tog stana, te da je naknadnim aktom od 29. aprila 1992. godine potvrdio da je stan predao svojom voljom, te da je apelant riješio svoje stambeno pitanje. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je nakon apelantovog iseljenja, u skladu s odredbom člana 4. stav 3. Pravilnika o stanovima u JNA, taj stan dat na korištenje trećem licu, kao licu zaposlenom u Garnizonu Brčko, Ustavni sud ne vidi proizvoljnost u zaključku organa uprave, odnosno Osnovnog suda i Apelacionog suda, kada su na osnovu provedenih dokaza utvrdili da je apelantovo stanarsko pravo prestalo, budući da je svojom voljom stan predao Komandi garnizona u Brčkom zbog dobijanja stana u Komandi garnizona u Nišu. Ustavni sud ne vidi proizvoljnost u zaključku oba suda da je apelantov zahtjev za poništenje navedenog rješenja [kojim je trećem licu D. D. dodijeljen predmetni stan] neosnovan. Naime, u obrazloženju presuda je jasno ukazano da je rješenje kojim je stan dodijeljen trećem licu doneseno nakon što je prethodno ispunjen uvjet u skladu s odredbom člana 4. stav 3. tada važećeg Pravilnika o stanovima u JNA, budući da se apelant kao raniji nosilac stanarskog prava na tom stanu, zbog prekomande u Niš, odselio iz stana, a da je D. D. vratio Komandi garnizona dvosoban stan koji je do tada koristio (op. cit. AP 816/10, st. 37. i 38).

33. Ustavni sud zapaža da je u konkretnom slučaju podnosilac zahtjeva prekomandovan iz Garnizona Trebinje u Garnizon Podgorica u okviru mirnodopskih potreba vojne službe koju je obavljao, te je iz tih razloga napustio i predao Komandi garnizona Trebinje stan s pravom prioritetnog rješavanja stambenog pitanja u drugom garnizonu. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda u navedenoj Odluci AP 816/10 da je nositelju stanarskog prava prestalo stanarsko pravo zbog prekomande i dobrovoljne predaje stana Komandi garnizona, koji se odmah nakon toga dalje daje na korištenje i otkup, Ustavni sud smatra da se navedeni stav odnosi i na konkretni slučaj. Naime, iz činjenica predmeta proizlazi kao nesporno da je s predmetnim stanom postupljeno identično, budući da je stan dodijeljen apelantovoj majci rješenjem Komande garnizona Trebinje od 20. aprila 1993. godine kao majci poginulog borca Vojske RS-a. Stoga, Ustavni sud u konkretnom slučaju u osporenoj presudi ne može naći obrazloženje koje bi ispunjavalo standarde prava na pravično suđenje za stav organa uprave i Okružnog suda da podnositelju zahtjeva, prema članu 14. Zakona o prestanku primjene, pripada pravo na povrat stana koji je dobrovoljno predao Komandi, dakle – nije ga napustio zbog ratnih okolnosti u Bosni i Hercegovini, i koji se u takvom slučaju uopće ne može smatrati napuštenim ni formalno ni neformalno u smislu člana 1. stav 2. Zakona o prestanku primjene, budući da je na tom stanu podnosiocu zahtjeva stanarsko pravo prestalo na zakonit način primjenom propisa koji su doneseni prije ratnog sukoba u Bosni i Hercegovini.

34. Također, Ustavni sud primjećuje da je cilj donošenja Zakona o prestanku primjene bilo vraćanje na stanje koje je bilo 30. aprila 1991. godine u pogledu stečenih stanarskih prava, te da je ratio legis Zakona da se on primjenjuje na lica koja su, zbog ratnih okolnosti, bila dovedena u položaj izbjeglice ili raseljenog lica, što po ocjeni Ustavnog suda nisu okolnosti u konkretnom slučaju. Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, tj. činjenicu da je podnosilac zahtjeva dobrovoljno predao stan radi prekomande, koji se prema propisima odmah dalje davao na korištenje i otkup, Ustavni sud zaključuje da je u

ovom upravnom postupku i postupku upravnog spora u odnosu na zahtjev podnosioca zahtjeva za povrat stana proizvoljno primijenjeno materijalno pravo.

35. S druge strane, u odnosu na apelantov zahtjev za povrat predmetnog stana u posjed, Ustavni sud zapaža da su se organi uprave i redovni sudovi na različite načine izjašnjavali o pravu i statusu apelanta, posebno u svjetlu zaključka da podnosilac zahtjeva ima pravo da se vrati u predmetni stan. Ustavni sud zapaža da je Vrhovni sud smatrao da, ukoliko podnosiocu zahtjeva ne bi pripadalo pravo na vraćanje stana u posjed u toj situaciji bi prestao i osnov za iseljenje apelanta, a imajući u vidu da je apelantovoj majci rješenjem Komande garnizona Trebinje od 20. aprila 1993. godine taj stan dodijeljen na korištenje, koji je koristila sve do svoje smrti 2001. godine, iz čega proizlazi da taj stan nije bio u kategoriji napuštenih stanova, o pravu apelanta da nastavi korištenje tog stana ili da iz njega iseli, imalo bi se odlučiti primjenom odredaba člana 21. u vezi sa članom 6. stav 1. Zakona o stambenim odnosima u odgovarajućem sudskom postupku u smislu odredaba člana 7. Zakona o privatizaciji državnih stanova. Ustavni sud dalje ističe da je u konačnici Okružni sud zaključio da, u situaciji kada podnosiocu zahtjeva pripada pravo na vraćanje u posjed stana, onda apelant ni pod kojim uvjetima i bez obzira na činjenice koje je iznio tokom postupka i u tužbi nije mogao steći pravo korištenja ili stanarsko pravo na tom stanu. U tom kontekstu Ustavni sud zapaža da su se, iako je apelant u prethodnoj fazi istog upravnog postupka iseljen iz tog stana, u konačnici u osporenim odlukama organi uprave i sud prevashodno bavili statusom podnosioca zahtjeva, zbog čega je apelantov zahtjev za povrat u posjed stana ostao nedovoljno razjašnjen i dosljedno tome nejasan s aspekta primjene materijalnog prava. U vezi s tim, Ustavni sud naglašava da zaključci Ustavnog suda da su organi uprave i redovni sud proizvoljno primijenili materijalno pravo u odnosu na zahtjev podnosioca zahtjeva, u konkretnoj situaciji stavlja pred Okružni sud zadatak da u novonastalim okolnostima detaljno razmotri status predmetnog stana kao i status apelanta u odnosu na taj stan. Pri tome Ustavni sud naglašava kako okolnost da je zaključio da su organi uprave i sud proizvoljno primijenili materijalno pravo kada su zaključili da podnosiocu zahtjeva pripada pravo na povrat stana ni na koji način ne prejudicira relevantne implikacije tog zaključka na prava i status apelanta. Međutim, Ustavni sud zaključuje da apelant koji je u postupku učestvovao kao pravni interesent i koji je stan koristio kao član porodičnog domaćinstva njegove majke, koji joj je dodijeljen 1993. godine, i s kojom je prema utvrđenju upravnih organa koristio stan do njene smrti, ima pravni interes da o njegovom zahtjevu za povrat stana odluče nadležni organi u svjetlu utvrđenih činjenica.

36. Imajući u vidu navedeno Ustavni sud zaključuje da je u konkretnom slučaju povrijeđeno apelantovo pravo na pravično suđenje zagarantirano članom II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i članom 6. stav 1. Evropske konvencije.

Ostali navodi

37. Imajući u vidu zaključak Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje Ustavni sud smatra da nije neophodno razmatrati apelantove navode o povredi prava na dom iz člana II/3.f) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 8. Evropske konvencije.

VIII. Zaključak

38. Ustavni sud zaključuje da je došlo do kršenja prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kada proizvoljna primjena materijalnog prava na zahtjev za povrat stana prijeratnog korisnika ima


implikacije na rješavanje prava i statusa apelanta u pogledu predmetnog stana.

39. Na osnovu člana 59. st. 1. i 2. i člana 62. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

40. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

PredsjednicaUstavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, s. r.

874 Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 1645/11, rješavajući apelaciju Zorana Patraša, na temelju članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. stavak 3. točka h), članka 57. stavak 2. točka b) i članka 59. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 22/14), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, dopredsjednik Seada Palavrić, dopredsjednica Mato Tadić, sudac Mirsad Ćeman, sudac Zlatko M. Knežević, sudac na sjednici održanoj 8. svibnja 2014. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neutemeljena apelacija Zorana Patraša

podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. ožujka 2011. godine u odnosu na navode o kršenju prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda i prava na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda.

Odbacuje se kao neutemeljena apelacija Zorana Patraša podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. ožujka 2011. godine u odnosu na navode o kršenju prava iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda zbog toga što je ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom Bosne i Hercegovine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Zoran Patraš (u daljnjem tekstu: apelant) iz Banjaluke podnio je 7. travnja 2011. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. ožujka 2011. godine.


2. Na temelju članka 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09) koja su bila na snazi u vrijeme podnošenja apelacije, od Vrhovnog suda i Ministarstva finansija Republike Srpske - Odbora za rješavanje poreznih žalbi (u daljnjem tekstu: Ministarstvo) zatraženo je 26. veljače 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud i Ministarstvo su dostavili odgovor na apelaciju 7. i 27. ožujka 2014. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelacije i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Rješenjem Porezne uprave Ministarstva finansija Banjaluka - Područni centar Banjaluka (u daljnjem tekstu: Porezna uprava) broj 06/1.02/0702/2-453-1750/08 od 6. studenog 2008. godine odbijen je kao neutemeljen apelantov zahtjev za povrat uplaćenih sredstava na ime poreza na promet nekretnina u iznosu od 60.198,34 KM. U obrazloženju rješenja je navedeno da je apelant u svojstvu poreznog obveznika 25. lipnja 2008. godine podnio zahtjev za povrat uplaćenih sredstava na ime poreza na promet nekretnina uz koji je dostavio potrebnu dokumentaciju. Uvidom u navedenu dokumentaciju je utvrđeno da je apelant kao investitor sa udružiteljima sredstava (fizičkim osobama sa osobnim podacima navedenim u obrazloženju ovog rješenja) tijekom 2005. godine zaključio ugovore o udruživanju sredstava za izgradnju stanova na temelju kojih je, radi utvrđivanja porezne obveze sukladno odredbama članka 15. u svezi sa člankom 20. Zakona o porezu na imovinu ("Službeni glasnik RS" broj 51/01), podnio prijavu radi utvrđivanja porezne osnovice. Porezna uprava je, prihvaćajući cijene nekretnina iz svih pojedinačno zaključenih ugovora navedenih u poreznoj prijavi, sukladno članku 18. stavak 1. Zakona o porezu na imovinu, primjenom stope od 3% (članak 21. istog zakona) utvrdila poreznu obvezu. Prema pojedinačnim ugovorima o udruživanju sredstava, kako je dalje obrazloženo, apelant je kao porezni obveznik izvršio obračun poreza na promet nekretnina i iskazao ga u ukupnoj vrijednosti nekretnine koju se obvezao izgraditi za udružitelje sredstava, te ga i naplatio od udružitelja sredstava, prema odredbi članka 3. svih pojedinačno zaključenih ugovora. Budući da je apelant kao investitor osoba koja prenosi pravo vlasništva na udružitelje sredstava, proizlazi da je porezni obveznik u smislu članka 17. stavak 1. Zakona o porezima na imovinu. To u konkretnom slučaju predstavlja promet uz naknadu, pa je, kako je zaključila Porezna uprava, u momentu nastanka obveze porez pravilno prijavljen, obračunat i naplaćen, te nema osnove za povrat uplaćenog poreza apelantu.

6. Rješenjem Ministarstva finansija broj 06.05/II-450-1266/08 od 22. svibnja 2009. godine odbijen je apelantov priziv izjavljen protiv rješenja Porezne uprave od 6. studenog 2008. godine. Apelant je u prizivu ukazao da je porez uplatio iako u to vrijeme porezna obveza nije postojala obzirom na to da je gradnja objekta 2005. godine bila u početnoj fazi, a porezna obveza nastaje tek primopredajom objekta. Udružiteljima sredstava je objekt (stanove) predao koncem 2007. i početkom 2008. godine, kada je bio na snazi Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu prema kojem ne postoji obveza plaćanja poreza na promet nekretnina i prava pri prijenosu na novosagrađenim objektima. Rješavajući o prizivu, Ministarstvo je ocijenilo da je Porezna uprava donijela pravilno rješenje, jer je nesporno da je obveza poreza na prijenos nekretnina i prava utvrđena sukladno zakonskoj proceduri i da je apelant porez na promet nekretnina naplatio od udružitelja sredstava kroz cijenu nekretnine iz čega proizlazi da je upravo on (apelant) porezni obveznik u smislu članka 17. Zakona o porezu na imovinu. S tim u svezi je navedeno da je u momentu nastanka obveze porez pravilno prijavljen, obračunat i plaćen zbog kojih razloga nema osnove za njegov povrat. Osim toga, apelant nije iskoristio mogućnost propisanu u odredbi članka 43. Zakona o Poreznoj upravi ("Službeni glasnik RS" broj 112/06, prečišćeni tekst, 22/08) da podnese izmijenjenu


poreznu prijavu, niti je iskoristio mogućnost priziva na utvrđenu poreznu obvezu iskazanu i zabilježenu na poleđini svih ugovora zaključenih sa udružiteljima sredstava, što znači da je obveza poreza na prijenos nekretnina i prava utvrđena u evidencijama Porezne uprave na temelju konačnog akta.

7. Okružni sud u Banjaluci (u daljnjem tekstu: Okružni sud), odlučujući u upravnom sporu o apelantovoj tužbi u predmetu ostvarivanja prava na povrat uplaćenog poreza, donio je Presudu broj 11 0 U 001526 09 U od 25. siječnja 2010. godine kojom se tužba uvažava i osporeni akt Ministarstva broj 06.05/II-4540-1266/08 od 22. svibnja 2009. godine poništava. Okružni sud je ocijenio da pravni stav iz osporenog rješenja nije ispravan. S tim u svezi, ukazano je da je u konkretnom slučaju sporan karakter pojedinačnih ugovora koje je apelant zaključio sa udružiteljima sredstava, konkretno podliježu li ili ne podliježu oporezivanju. U svezi s tim, Okružni sud je zaključio da se predmetni ugovori po svojoj pravnoj naravi jedino mogu kvalificirati kao ugovori o udruživanju sredstava za izgradnju novog objekta i kao takvi ne predstavljaju ugovore o kupoprodaji, pa, prema tome, ne podliježu plaćanju poreza na promet u smislu članka 20. Zakona o porezima na imovinu. Naime, nesporno je da apelant u vrijeme zaključenja ugovora o udruživanju sredstava nije bio upisan u zemljišne knjige, što i nije bilo moguće obzirom na to da u vrijeme zaključenja ugovora objekt nije ni postojao. Predmet ugovora o udruživanju nije ni prijenos drugog stvarnog ili imovinskog prava pri čemu je nesporno da je apelant nositelj prava korištenja zemljišta radi građenja (na njega glasi i naknadno izdana građevinska dozvola), ali ta svoja prava on ne prenosi na udružitelje sredstava. Obzirom na to da navedeni ugovori, kako je zaključio Okružni sud, nemaju elemente ugovora o kupoprodaji, to nije ni došlo do prijenosa prava vlasništva pa ne podliježu plaćanju poreza na promet. Navedenom presudom je naloženo Ministarstvu da, u smislu odredaba članka 50. Zakona o upravnim sporovima (u daljnjem tekstu: ZUP), odmah, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, donese novi upravni akt, uvažavajući pravni stav i primjedbe, bliže navedene u obrazloženju presude.

8. Postupajući prema uputama Okružnog suda, Ministarstvo je donijelo Rješenje broj 06.05/II-450-180/10 od 12. ožujka 2010. godine kojim je poništeno Rješenje Porezne uprave broj 06/1.02/0702/2-453-1750/08 od 6. studenog 2008. godine i predmet vraćen Poreznoj upravi kao prvostupanjskom tijelu na ponovni postupak.

9. Ministarstvo je, neovisno o tomu što je postupilo prema uputama iz presude Okružnog suda, Vrhovnom sudu podnijelo zahtjev za izvanredno preispitivanje presude Okružnog suda, ukazujući na povrede odredaba postupka Zakona o Poreznoj upravi.

10. Odlučujući o zahtjevu za izvanredno preispitivanje, Vrhovni sud je donio Presudu broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. ožujka 2011. godine kojom je zahtjev uvažen i Presuda Okružnog suda broj 11 0 U 001526 09 U od 25. siječnja 2010. godine preinačena tako da se apelantova tužba odbija kao neutemeljena. Razmotrivši zahtjev za izvanredno preispitivanje, odgovor na zahtjev i pobijanu presudu, Vrhovni sud je na temelju odredbe članka 39. ZUS-a ocijenio da je pravilan zaključak Ministarstva prema kojem je apelantu porez na prijenos nekretnina obračunat sukladno odredbama čl. 15, 20. st. 1. i 21. Zakona o porezima na imovinu koji je važio u vrijeme zaključenja ugovora i plaćanja porezne obveze na zahtjev i po apelantovoj prijavi, koji je prethodno naplatio od udružitelja sredstava (članak 3. pojedinačnih ugovora o udruživanju). S tim u svezi, zaključeno je da je apelant osoba koja je prenijela vlasništvo na izgrađenom stambenom objektu na udružitelje sredstava i da takav prijenos predstavlja promet

uz naknadu, u smislu članka 17. Zakona o porezima na imovinu. Obzirom na to da apelant na utvrđenu poreznu obvezu nije izjavio priziv, niti je podnio izmijenjenu poreznu prijavu u smislu članka 43. Zakona o Poreznoj upravi, prema ocjeni Vrhovnog suda, ne postoji pravna osnova za vraćanje uplaćenog poreza. Samim tim, kako je istaknuo Vrhovni sud, razlozi koje je dao Okružni sud u obrazloženju pobijane presude ne mogu opravdati odluku o uvažavanju tužbe i poništenju osporenog akta. Slijedeći to, prema ocjeni Vrhovnog suda, u pobijanoj presudi su ostvareni razlozi predviđeni odredbama članka 35. stavak 2. ZUS-a, pa je zahtjev za njezino izvanredno preispitivanje uvažen, na temelju odredaba članka 40. st. 1. i 2. tog zakona, ta presuda preinačena na temelju odredaba članka 31. st. 1. i 2. ZUS-a.


11. Apelant ukazuje da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije za zaštitu ljudskih prava i temeljnih sloboda (u daljnjem tekstu: Europska konvencija), pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju i pravo na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije. Kršenja navedenih prava apelant obrazlaže proizvoljnim stavom Vrhovnog suda iz osporene presude prema kojem mu je pravilno obračunat porez na promet nekretnina iako osobno smatra, pozivajući se na stav iz presude Okružnog suda, da nije postojala zakonska osnova za plaćanje poreza. S tim u svezi, ukazao je na proizvoljnu primjenu prava od Vrhovnog suda, koji je u pobijanoj presudi izveo pogrešan zaključak prema kojem, zbog neosporavanja rješenja o određivanju poreza i zbog toga što protiv njega nije izjavio priziv, ne može zahtijevati povrat uplaćenog poreza. Proizvoljan je, prema apelantovom mišljenju, i stav prema kojem je porez naplaćen na temelju konačnog i pravomoćnog akta, odnosno odluke. S tim u svezi je naveo svoje vlastito viđenje konkretne situacije i pogrešnog stava iz osporene presude, naglašavajući da nije mogao ovjeriti ugovore o udruživanju sredstava prije nego što je izmirio poreznu obvezu iz čega, prema njegovom mišljenju, proizlazi da je bio uvjetovan izmirenjem te obveze i da se stoga nije mogao žaliti.


12. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju naveo da su odgovori na apelaciju dani u obrazloženju pobijane presude, tako da ne smatra potrebnim ponavljati ih. U tom smislu Vrhovni sud je istaknuo da nisu povrijeđena apelantova prava na koja je apelacijom ukazano, te je predloženo da se apelacija odbije.

13. Ministarstvo je u svom odgovoru istaknulo da je presuda Okružnog suda donesena uz povredu odredaba članka 95. u svezi sa člankom 92. Zakona o Poreznoj upravi, te da je nezakonitost iz te presude ispravljena osporenom presudom Vrhovnog suda. Istaknuto je da je u konkretnom slučaju odlučeno o zahtjevu apelanta kao stranke, po osnovi podnesene porezne prijave za utvrđivanje porezne obveze. Sporna obveza poreza na promet nekretnina utvrđena je sukladno zakonskoj proceduri a apelant kao porezni obveznik, nakon podnošenja prijave, nije iskoristio mogućnost propisanu odredbama članka 43. Zakona o Poreznoj upravi da podnese izmijenjenu poreznu prijavu, niti je iskoristio mogućnost priziva na utvrđenu poreznu obvezu iskazanu rješenjem u skraćenom obliku zabilježenom na poleđini spornih ugovora. Slijedeći to, predloženo je da se apelacija odbije kao neutemeljena.



14. U Zakonu o Poreskoj upravi ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 112/07-prečišćeni tekst, 22/08 i 34/09) relevantne odredbe glase:

Član 43. (1) Obveznik može izmijeniti prethodno podnesenu

poresku prijavu. (2) Izmijenjena poreska prijava podnesena do dana

dospijeća poreske prijave smatraće se poreskom prijavom obveznika za taj period.

(3) Izmijenjena poreska prijava se podnosi radi otklanjanja greške koja je dovela do pogrešnog prijavljivanja iznosa obaveze.

Član 61. (1) Utvrđivanje obaveze je evidentiranje iznosa obaveze

obveznika u evidenciju PU. (2) Utvrđivanje poreske obaveze PU vrši: 1. po prijemu poreske prijave ili izmijenjene poreske

prijave obveznika, u kojoj je obračunao obavezu; 2. po usklađivanju iznosa obaveze prijavljene u poreskoj

prijavi; 3. po podnošenju poreske prijave koju je PU pripremila u

ime obveznika i u kojoj je PU obračunala obavezu. (3) U slučaju kada je utvrđivanje izvršeno prema stavu 2.

t. 2. i 3. ovog člana, evidentiranje iznosa obaveze vrši se nakon što se pripremi rješenje za uplatu iznosa utvrđene obaveze i uruči obvezniku.

[ ] (5) Rukovodilac organizacione jedinice PU koja je

izvršila utvrđivanje obaveze ili Odbor za rješavanje poreskih žalbi mogu poništiti ili izmijeniti utvrđenu obavezu.

15. U Zakonu o opštem upravnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 13/02, 87/07 i 50/10) relevantne odredbe glase:

Član 201. U stvarima manjeg značaja u kojima se udovoljava

zahtjevu stranke a ne dira u javni interes ili interes drugog lica, rješenje se može sastojati samo iz dispozitiva u vidu zabilješke na spisu, ako su razlozi za takvo rješenje očigledni i ako drugačije nije propisano.

Rješenje iz stava 1. ovog člana, se po pravilu, saopštava stranci usmeno, a pismeno joj se izdaje ako ona to traži.

Takvo rješenje, po pravilu, ne sadrži obrazloženje, osim ako je ono po prirodi stvari potrebno i može se izdati na propisanom obrascu.

VI. Dopustivost

16. Sukladno članku VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacijsku nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmetom spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

17. Sukladno članku 18. stavak 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi učinkoviti pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnositelj apelacije primio odluku o posljednjem učinkovitom pravnom lijeku kojeg je koristio.

a) U odnosu na navode o povredi prava na pravično suđenje

18. Prilikom ispitivanja dopustivosti dijela apelacije koji se odnosi na navode o povredi prava na pravično suđenje iz članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. stavak 1. Europske konvencije, Ustavni sud je pošao od odredaba članka 18. stavak 3. točka h) Pravila Ustavnog suda.

Članak 18. stavak 3. točka h) Pravila Ustavnog suda glasi: Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih

slučajeva: h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna sa

Ustavom; 19. U svezi sa apelantovim navodima o povredi prava na

pravično suđenje, Ustavni sud podsjeća na to da, sukladno svojim ranijim stavovima, kao i ustaljenoj praksi bivšeg Europskog povjerenstva za ljudska prava i Europskog suda za ljudska prava, određene novčane obveze prema državi spadaju isključivo u oblast javnog prava i stoga ne potpadaju pod pojam "građanska prava i obveze" iz članka 6. stavak 1. Europske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 382/04 od 23. ožujka 2005. godine, Europsko povjerenstvo za ljudska prava, X protiv Francuske, apelacija broj 9908/82 od 4. svibnja 1983. godine, i Europski sud za ljudska prava, Schouten i Meldrum protiv Nizozemske, presuda od 9. prosinca 1994. godine, Serija A broj 304). Ustavni sud zaključuje da u takve obveze, nedvojbeno, spadaju i obveze koje proizlaze iz poreznog i javnog zakonodavstva, kako je to relevantnim zakonom predviđeno. Stoga, sukladno iznesenim stavovima, postupak u kojem je apelant obvezan uplatiti porez (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 3247/09 od 23. studenog 2012. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba) a time i postupak u kojem je tražio povrat uplaćenog poreza ne potpadaju pod okvir zaštite prava na pravičan postupak u smislu članka II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 6. Europske konvencije.

20. Iz navedenog proizlazi da članak 6. stavak 1. Europske konvencije nije primjenjiv na konkretan slučaj. Budući da članak II/3.(e) Ustava Bosne i Hercegovine u ovom slučaju ne pruža širi opseg zaštite od članka 6. Europske konvencije, slijedi da su navodi apelacije u svezi sa povredom prava na pravično suđenje inkompatibilni ratione materiae sa Ustavom Bosne i Hercegovine.

b) U odnosu na navode o povredi prava na imovinu i učinkovit pravni lijek

21. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. ožujka 2011. godine protiv koje nema drugih učinkovitih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Potom, apelacija protiv navedene presude je podnesena 7. travnja 2011. godine, te proizlazi da je podnesena u roku od 60 dana, kako je propisano člankom 18. stavak 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, u pogledu navoda apelacije o povredi prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, te prava na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije, ovaj dio apelacije ispunjava i uvjete iz članka 18. st. 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neutemeljena, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

22. Imajući u vidu odredbe članka VI/3.(b) Ustava Bosne i Hercegovine, članka 18. st. 1, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

23. Apelant osporava Presudu Vrhovnog suda broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. ožujka 2011. godine, ukazujući da su tom presudom povrijeđena njegova prava iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, kao i prava iz članka 13. Europske konvencije.

Pravo na imovinu

24. Članak II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:


Sve osobe na teritoriju Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i temeljne slobode iz ovog članka stavak 2., što uključuje:

k) Pravo na imovinu. 25. Članak 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju

glasi: Svaka fizička ili pravna osoba ima pravo na neometano

uživanje svoje imovine. Nitko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim načelima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine sukladno općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

26. Apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo na imovinu zbog pogrešne primjene materijalnog prava. S tim u svezi, Ustavni sud zapaža da je u predmetnom postupku na nesporan način utvrđeno da je apelant uplatio porez na promet nekretnine čiji je povrat zatražio u postupku iz kojeg je proizašla osporena presuda, smatrajući da je porez neutemeljeno uplaćen. Iz navedenog proizlazi da se u konkretnom slučaju radi o postupku u kojem se odlučivalo o apelantovom imovinskom pravu, što potpada pod opseg članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

27. Ustavni sud podsjeća da je o identičnom pravnom pitanju - zahtjevu za povrat uplaćenog poreza plaćenog na temelju ugovora o udruživanju sredstava radi zajedničke izgradnje stana već raspravljao u Odluci broj AP 4060/10 (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 4060/10 od 12. ožujka 2014. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), pa se umjesto posebnog obrazloženja ove odluke u pogledu apelacijskih navoda, Ustavni sud poziva na obrazloženje i razloge navedene u toj odluci. Ustavni sud je u navedenoj odluci podsjetio da pravo na imovinu sadrži tri različita pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stavka i koje je opće naravi, izražava princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stavka, odnosi se na lišavanje imovine i podvrgava ga izvjesnim uvjetima. Treće pravilo, sadržano u stavku 2. ovog članka, dozvoljava da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, kontrolirati korištenje imovine sukladno općem interesu. Ova tri pravila nisu različita u smislu da nisu povezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedine slučajeve miješanja u pravo na mirno uživanje imovine i trebaju biti tumačena u okviru općeg principa izraženog u prvom pravilu (vidi, Europski sud, Sporrong i Lönnorth protiv Švedske, presuda od 23. rujna 1982. godine, Serija A broj 52, stavak 61).

28. Osim toga, Ustavni sud je u citiranoj odluci podsjetio da svako miješanje u pravo prema drugom ili trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju, mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između prava nositelja prava i javnog i općeg interesa (princip proporcionalnosti). Drugim riječima, da bi miješanje bilo opravdano, nije dovoljno da samo bude nametnuto zakonskom odredbom koja ispunjava uvjete vladavine prava i služi legitimnom cilju u javnom interesu nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nositelji prava se ne smiju podvrgavati proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose preveliki teret u ostvarivanju legitimnog cilja (vidi presude Europskog suda za ljudska prava, Sunday Times od 26. travnja 1979, Serija A broj 30, stavak 49, i

Malone od 2. kolovoza 1984. godine, Serija A broj 82, st. 67. i 68).

29. Sukladno navedenom, Ustavni sud je u citiranoj Odluci broj AP 4060/10, prilikom odgovora na pitanja je li u okolnostima konkretnog predmeta došlo do miješanja u apelantovu imovinu, te ukoliko jeste, u sklopu kojeg od tri pravila iz članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju, zaključio da se u konkretnom slučaju radi o miješanju u apelantovo pravo na imovinu koje se sastoji u lišavanju njegove imovine naplaćene u vidu poreza koji je propisala država, a čiji je povrat apelant tražio u predmetnom postupku.

30. Potom je pri ispitivanju je li lišavanje apelanta u uživanju prava na imovinu, na način kako je to rezultiralo osporenom odlukom, bilo opravdano, Ustavni sud ukazao na stav da svaka država ima pravo i obvezu funkcionalno organizirati svoj pravni sustav, te da, s tim ciljem, ima legitimno pravo uspostavljati ograničenja u ostvarivanju građanskih prava u određenim slučajevima, koja su potrebna kako bi pravni sustav pravilno funkcionirao (vidi, Europski sud za ljudska prava, Belgijski jezični slučaj, presuda od 9. veljače 1967. godine, Serija A broj 6, stavak 5).

31. Ustavni sud je, dalje, dovodeći u kontekst navedene stavove Europskog suda sa predmetnim postupkom, zaključio da relevantne odredbe Zakona o Poreznoj upravi nesporno predstavljaju ograničenja u ostvarivanju apelantovih prava u smislu da propisuju procedure neophodne za podnošenje porezne prijave i utvrđivanje porezne obveze, kao i procedure za podnošenje izmijenjene porezne prijave (čl. 43. i 61), koje apelant u konkretnom slučaju nije ispoštovao. Pri tome Ustavni sud je ukazao da je odredbama članka 43. Zakona o Poreznoj upravi propisano da obveznik može izmijeniti prethodno podnesenu poreznu prijavu ukoliko je došlo do greške koja je dovela do pogrešnog prijavljivanja iznosa obveze, što apelant, kako to proizlazi iz dostavljene dokumentacije, nije učinio, niti je iskoristio mogućnost žaliti se na rješenje doneseno sukladno članku 201. ZUP-a kojim mu je obračunat iznos poreza koji treba platiti. Stoga, u situaciji kad je nesporno da je rješenje na temelju kojeg je utvrđena porezna obveza pravomoćno i da kao takvo i dalje egzistira, osporena odluka je zakonita, jer u takvim okolnostima ne postoji zakonska mogućnost da apelantu bude odobren povrat uplaćenog poreza iako porezna prijava i rješenje kojim je utvrđen porez nisu izmijenjeni. Pri tome Ustavni sud je ukazao i da je Zakon o Poreznoj upravi objavljen u službenim glasilima, dakle, da je dostupan građanima, te da on na jasan i precizan način regulira pitanje postupanja poreznih obveznika u slučaju kada traže neutemeljeno uplaćeni porez iz čega je proizašao zaključak da je miješanje u apelantovo pravo na imovinu izvršeno na temelju zakona koji ispunjavaju standarde Europske konvencije u pogledu jasnoće i transparentnosti, odnosno "zakonitosti".

32. U pogledu postojanja javnog interesa, Ustavni sud je u citiranoj odluci zaključio da se javni interes ogleda u tome da se Zakonom o Poreznoj upravi (koji se primjenjivao u relevantno vrijeme), na temelju kojeg je konačno odbijen apelantov zahtjev, reguliraju postupak i način povrata neutemeljeno ili u višem iznosu uplaćenog poreza, a kako bi se osigurali efikasno funkcioniranje pravnog sustava i pravna sigurnost. U tom kontekstu Ustavni sud je ukazao na odredbu članka 1. Zakona o Poreznoj upravi kojom je propisano da se tim zakonom uređuju provedba i izvršavanje zakona iz oblasti poreza (pa, dakle, i Zakona o porezu na imovinu na temelju kojeg je apelant podnio poreznu prijavu), što je nedvojbeno u javnom interesu, kako bi se osiguralo poštivanje uvjeta vezanih za naplatu poreza propisanih zakonom. Stoga je zaključeno da je sprečavanje kršenja uvjeta za utvrđivanje, obračun i naplatu poreza propisanih zakonom, a time i povrat poreza, legitiman cilj koji


je u javnom interesu (vidi, mutatis mutandis, presudu Europskog suda u predmetu Hentrich protiv Francuske od 3. srpnja 1995. godine, Serija A br. 296-A, stavak 39. i dalje).

33. U svezi s principom proporcionalnosti, odnosno pravičnom ravnotežom između zaštite prava na imovinu apelanta i zahtjeva za zaštitu općeg javnog interesa, Ustavni sud je u navedenoj Odluci broj AP 4060/10, slijedeći vlastitu praksu i praksu Europskog suda, ukazao na to da u svakom pojedinom slučaju mora postojati "pravičan odnos" između zahtjeva javnog interesa koji se želi postići i zaštite temeljnih prava pojedinaca, a što nije moguće postići ako apelant mora snositi "poseban i pretjeran teret" (vidi, Europski sud za ljudska prava, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. veljače 1986. godine, Serija A broj 98, st. 46. i 50).

34. Najzad, Ustavni sud je u citiranoj odluci zaključio da se osporenom odlukom, koja je u predmetnom slučaju osnova za miješanje u apelantovu imovinu, javni interes koji se ogleda u dosljednom poštivanju porezne stege i procedura propisanih relevantnim odredbama Zakona o Poreznoj upravi preteže nad apelantovim interesom da ostvari povrat uplaćenog poreza, te da apelant, zbog nepoštivanja propisanih procedura, ne snosi "poseban i pretjeran teret". Ovo stoga što je upravo apelant propustio svoje ponašanje prilagoditi relevantnim odredbama materijalnog prava i povrat poreza zatražiti u proceduri propisanoj zakonom u kojoj je imao mogućnost efektivno osporiti utvrđenu poreznu obvezu (vidi, mutatis mutandis, Hentrich protiv Francuske).

35. Dovodeći navedene stavove u svezu sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da je i u konkretnom slučaju, kao i u navedenoj odluci, apelant kao investitor sa udružiteljima sredstava zaključio ugovore o udruživanju sredstava za izgradnju stanova na temelju kojih je podnio prijavu radi utvrđivanja porezne osnovice sukladno odredbama članka 15. u svezi sa člankom 20. Zakona o porezu na imovinu, koji je važio u vrijeme podnošenja porezne prijave i koja mu je i obračunata sukladno navedenim odredbama. Dalje, apelant je, također, propustio zatražiti povrat poreza u proceduri propisanoj zakonom u kojoj je imao mogućnost efektivno osporiti utvrđenu poreznu obvezu zbog čega je u predmetnom postupku, obzirom na postojanje pravomoćnog rješenja o utvrđenoj poreznoj obvezi, odbijen njegov zahtjev za povrat poreza. Obzirom na to da se razlozi navedeni u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 4060/10 od 12. ožujka 2014. godine u cijelosti odnose i na ovu odluku, Ustavni sud je zbog istih razloga zaključio da u konkretnom slučaju osporenom odlukom Vrhovnog suda nije povrijeđeno apelantovo pravo na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju.

Pravo na učinkovit pravni lijek

36. Zaključak iz citirane Odluke broj AP 4060/10 od 12. ožujka 2014. godine proizlazi i iz veze sa pravom na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije. Naime, iz činjeničnog stanja opisanog u točki III. ove odluke proizlazi da je apelant imao mogućnost i da je koristio pravni lijek, i to priziv protiv rješenja Porezne uprave, te da je protiv rješenja Ministarstva, kao drugostupanjskog tijela, pokrenuo upravni spor pred Okružnom sudom. Činjenica da je Vrhovni sud, rješavajući o zahtjevu za izvanredno preispitivanje presude, donio odluku kojom apelant nije zadovoljan ne može voditi zaključku o tome da pravni lijekovi ne postoje ili da nisu učinkoviti.

37. Stoga, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nema kršenja prava na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije u svezi sa pravom na imovinu.

VIII. Zaključak

38. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na imovinu iz članka II/3.(k) Ustava Bosne i Hercegovine i članka 1. Protokola broj 1 uz Europsku konvenciju kada je Vrhovni sud, na temelju činjenica utvrđenih u provedenom postupku pred nadležnim nižestupanjskim tijelima (Poreznoj upravi i Ministarstvu), odluku u pogledu apelantovog zahtjeva za povrat poreza donio sukladno relevantnim odredbama Zakona o Poreznoj upravi i Zakona o općem upravnom postupku.

39. Dalje, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom predmetu nije povrijeđeno ni pravo na učinkovit pravni lijek iz članka 13. Europske konvencije, jer je apelant imao na raspolaganju i jer je koristio pravne lijekove predviđene zakonom.

40. Na temelju članka 18. stavak 3. točka h) i članka 59. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

41. Prema članku VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obvezujuće.

Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, v. r.

Уставни суд Босне и Херцеговине у Великом вијећу, у

предмету број АП 1645/11, рјешавајући апелацију Зорана Патраша, на основу члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 став 3 тачка х), члана 57 став 2 тачка б) и члана 59 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда Босне и Херцеговине ("Службени гласник Босне и Херцеговине" број 22/14), у саставу:

Валерија Галић, предсједница Миодраг Симовић, потпредсједник Сеада Палаврић, потпредсједница Мато Тадић, судија Мирсад Ћеман, судија Златко М. Кнежевић, судија на сједници одржаној 8. маја 2014. године донио је

ОДЛУКУ О ДОПУСТИВОСТИ И МЕРИТУМУ Одбија се као неоснована апелација Зорана Патраша

поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 11 0 У 001526 10 Увп од 9. марта 2011. године у односу на наводе о кршењу права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода и права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

Одбацује се као неоснована апелација Зорана Патраша поднесена против Пресуде Врховног суда Републике Српске број 11 0 У 001526 10 Увп од 9. марта 2011. године у односу на наводе о кршењу права из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода због тога што је ratione materiae инкомпатибилна са Уставом Босне и Херцеговине.

Одлуку објавити у "Службеном гласнику Босне и Херцеговине", "Службеним новинама Федерације Босне и Херцеговине", "Службеном гласнику Републике Српске" и у "Службеном гласнику Дистрикта Брчко Босне и Херцеговине".


ОБРАЗЛОЖЕЊЕ I. Увод

1. Зоран Патраш (у даљњем тексту: апелант) из Бање Луке поднио је 7. априла 2011. године Уставном суду Босне и Херцеговине (у даљњем тексту: Уставни суд) апелацију против Пресуде Врховног суда Републике Српске (у даљњем тексту: Врховни суд) број 11 0 У 001526 10 Увп од 9. марта 2011. године.

II. Поступак пред Уставним судом

2. На основу члана 22 ст. 1 и 2 Правила Уставног суда ("Службени гласник Босне и Херцеговине" бр. 60/05, 64/08 и 51/09) која су била на снази у вријеме подношења апелације, од Врховног суда и Министарства финансија Републике Српске - Одбора за рјешавање пореских жалби (у даљњем тексту: Министарство) затражено је 26. фебруара 2014. године да доставе одговоре на апелацију.

3. Врховни суд и Министарство су доставили одговор на апелацију 7. и 27. марта 2014. године.

III. Чињенично стање

4. Чињенице предмета које произилазе из навода апелације и докумената предочених Уставном суду могу да се сумирају на сљедећи начин:

5. Рјешењем Пореске управе Министарства финансија Бања Лука - Подручни центар Бања Лука (у даљњем тексту: Пореска управа) број 06/1.02/0702/2-453-1750/08 од 6. новембра 2008. године одбијен је као неоснован апелантов захтјев за поврат уплаћених средстава на име пореза на промет непокретности у износу од 60.198,34 КМ. У образложењу рјешења је наведено да је апелант у својству пореског обвезника 25. јуна 2008. године поднио захтјев за поврат уплаћених средстава на име пореза на промет непокретности уз који је доставио потребну документацију. Увидом у наведену документацију је утврђено да је апелант као инвеститор са удружиоцима средстава (физичким лицима са личним подацима наведеним у образложењу овог рјешења) током 2005. године закључио уговоре о удруживању средстава за изградњу станова на основу којих је, ради утврђивања пореске обавезе у складу са одредбама члана 15 у вези са чланом 20 Закона о порезу на имовину ("Службени гласник РС" број 51/01), поднио пријаву ради утврђивања пореске основице. Пореска управа је, прихватајући цијене непокретности из свих појединачно закључених уговора наведених у пореској пријави, сходно члану 18 став 1 Закона о порезу на имовину, примјеном стопе од 3% (члан 21 истог закона) утврдила пореску обавезу. Према појединачним уговорима о удруживању средстава, како је даље образложено, апелант је као порески обвезник извршио обрачун пореза на промет непокретности и исказао га у укупној вриједности непокретности коју се обавезао изградити за удружиоце средстава, те га и наплатио од удружилаца средстава, према одредби члана 3 свих појединачно закључених уговора. Будући да је апелант као инвеститор лице које преноси право својине на удружиоце средстава, произилази да је порески обвезник у смислу члана 17 став 1 Закона о порезима на имовину. То у конкретном случају представља промет уз накнаду, па је, како је закључила Пореска управа, у моменту настанка обавезе порез правилно пријављен, обрачунат и наплаћен, те нема основа за поврат уплаћеног пореза апеланту.

6. Рјешењем Министарства финансија број 06.05/II-450-1266/08 од 22. маја 2009. године одбијена је апелантова жалба изјављена против рјешења Пореске управе од 6. новембра 2008. године. Апелант је у жалби указао да је

порез уплатио иако у то вријеме пореска обавеза није постојала с обзиром на то да је градња објекта 2005. године била у почетној фази, а пореска обавеза настаје тек примопредајом објекта. Удружиоцима средстава је објекат (станове) предао крајем 2007. и почетком 2008. године, када је био на снази Закон о измјенама и допунама Закона о порезу на имовину према којем не постоји обавеза плаћања пореза на промет непокретности и права при преносу на новосаграђеним објектима. Рјешавајући о жалби, Министарство је оцијенило да је Пореска управа донијела правилно рјешење, јер је неспорно да је обавеза пореза на пренос непокретности и права утврђена у складу са законском процедуром и да је апелант порез на промет непокретности наплатио од удружилаца средстава кроз цијену непокретности из чега произилази да је управо он (апелант) порески обвезник у смислу члана 17 Закона о порезу на имовину. С тим у вези је наведено да је у моменту настанка обавезе порез правилно пријављен, обрачунат и плаћен због којих разлога нема основа за његов поврат. Осим тога, апелант није искористио могућност прописану у одредби члана 43 Закона о Пореској управи ("Службени гласник РС" број 112/06, пречишћени текст, 22/08) да поднесе измијењену пореску пријаву, нити је искористио могућност жалбе на утврђену пореску обавезу исказану и забиљежену на полеђини свих уговора закључених са удружиоцима средстава, што значи да је обавеза пореза на пренос непокретности и права утврђена у евиденцијама Пореске управе на основу коначног акта.

7. Окружни суд у Бањој Луци (у даљњем тексту: Окружни суд), одлучујући у управном спору о апелантовој тужби у предмету остваривања права на поврат уплаћеног пореза, донио је Пресуду број 11 0 У 001526 09 У од 25. јануара 2010. године којом се тужба уважава и оспорени акт Министарства број 06.05/II-4540-1266/08 од 22. маја 2009. године поништава. Окружни суд је оцијенио да правни став из оспореног рјешења није исправан. С тим у вези, указано је да је у конкретном случају споран карактер појединачних уговора које је апелант закључио са удружиоцима средстава, конкретно да ли подлијежу или не подлијежу опорезивању. У вези с тим, Окружни суд је закључио да се предметни уговори по својој правној природи једино могу квалификовати као уговори о удруживању средстава за изградњу новог објекта и као такви не представљају уговоре о купопродаји, па, према томе, не подлијежу плаћању пореза на промет у смислу члана 20 Закона о порезима на имовину. Наиме, неспорно је да апелант у вријеме закључења уговора о удруживању средстава није био уписан у земљишне књиге, што и није било могуће с обзиром на то да у вријеме закључења уговора објекат није ни постојао. Предмет уговора о удруживању није ни пренос другог стварног или имовинског права при чему је неспорно да је апелант носилац права коришћења земљишта ради грађења (на њега гласи и накнадно издата грађевинска дозвола), али та своја права он не преноси на удружиоце средстава. С обзиром на то да наведени уговори, како је закључио Окружни суд, немају елементе уговора о купопродаји, то није ни дошло до преноса права својине па не подлијежу плаћању пореза на промет. Наведеном пресудом је наложено Министарству да, у смислу одредаба члана 50 Закона о управним споровима (у даљњем тексту: ЗУП), одмах, а најкасније у року од 30 дана од дана достављања пресуде, донесе нови управни акт, уважавајући правни став и примједбе, ближе наведене у образложењу пресуде.


8. Поступајући према упутствима Окружног суда, Министарство је донијело Рјешење број 06.05/II-450-180/10 од 12. марта 2010. године којим је поништено Рјешење Пореске управе број 06/1.02/0702/2-453-1750/08 од 6. новембра 2008. године и предмет враћен Пореској управи као првостепеном органу на поновни поступак.

9. Министарство је, независно од тога што је поступило према упутствима из пресуде Окружног суда, Врховном суду поднијело захтјев за ванредно преиспитивање пресуде Окружног суда, указујући на повреде одредаба поступка Закона о Пореској управи.

10. Одлучујући о захтјеву за ванредно преиспитивање, Врховни суд је донио Пресуду број 11 0 У 001526 10 Увп од 9. марта 2011. године којом је захтјев уважен и Пресуда Окружног суда број 11 0 У 001526 09 У од 25. јануара 2010. године преиначена тако да се апелантова тужба одбија као неоснована. Размотривши захтјев за ванредно преиспитивање, одговор на захтјев и побијану пресуду, Врховни суд је на основу одредбе члана 39 ЗУС-а оцијенио да је правилан закључак Министарства према којем је апеланту порез на пренос непокретности обрачунат у складу са одредбама чл. 15, 20 ст. 1 и 21 Закона о порезима на имовину који је важио у вријеме закључења уговора и плаћања пореске обавезе на захтјев и по апелантовој пријави, који је претходно наплатио од удружилаца средстава (члан 3 појединачних уговора о удруживању). С тим у вези, закључено је да је апелант лице које је пренијело својину на изграђеном стамбеном објекту на удружиоце средстава и да такав пренос представља промет уз накнаду, у смислу члана 17 Закона о порезима на имовину. С обзиром на то да апелант на утврђену пореску обавезу није изјавио жалбу, нити је поднио измијењену пореску пријаву у смислу члана 43 Закона о Пореској управи, према оцјени Врховног суда, не постоји правни основ за враћање уплаћеног пореза. Самим тим, како је истакао Врховни суд, разлози које је дао Окружни суд у образложењу побијане пресуде не могу оправдати одлуку о уважавању тужбе и поништењу оспореног акта. Слиједећи то, према оцјени Врховног суда, у побијаној пресуди су остварени разлози предвиђени одредбама члана 35 став 2 ЗУС-а, па је захтјев за њено ванредно преиспитивање уважен, на основу одредаба члана 40 ст. 1 и 2 тог закона, та пресуда преиначена на основу одредаба члана 31 ст. 1 и 2 ЗУС-а.

IV. Апелација а) Наводи из апелације

11. Апелант указује да му је оспореном пресудом Врховног суда повријеђено право на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљњем тексту: Европска конвенција), право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију и право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције. Кршења наведених права апелант образлаже произвољним ставом Врховног суда из оспорене пресуде према којем му је правилно обрачунат порез на промет непокретности иако лично сматра, позивајући се на став из пресуде Окружног суда, да није постојао законски основ за плаћање пореза. С тим у вези, указао је на произвољну примјену права од Врховног суда, који је у побијаној пресуди извео погрешан закључак према којем, због неоспоравања рјешења о одређивању пореза и због тога што против њега није изјавио жалбу, не може захтијевати поврат уплаћеног пореза. Произвољан је, према

апелантовом мишљењу, и став према којем је порез наплаћен на основу коначног и правоснажног акта, односно одлуке. С тим у вези је навео своје сопствено виђење конкретне ситуације и погрешног става из оспорене пресуде, наглашавајући да није могао овјерити уговоре о удруживању средстава прије него што је измирио пореску обавезу из чега, према његовом мишљењу, произилази да је био условљен измирењем те обавезе и да се стога није могао жалити.

б) Одговор на апелацију

12. Врховни суд је у одговору на апелацију навео да су одговори на апелацију дати у образложењу побијане пресуде, тако да не сматра потребним да их понавља. У том смислу Врховни суд је истакао да нису повријеђена апелантова права на која је апелацијом указано, те је предложено да се апелација одбије.

13. Министарство је у свом одговору истакло да је пресуда Окружног суда донесена уз повреду одредаба члана 95 у вези са чланом 92 Закона о Пореској управи, те да је незаконитост из те пресуде исправљена оспореном пресудом Врховног суда. Истакнуто је да је у конкретном случају одлучено о захтјеву апеланта као странке, по основу поднесене пореске пријаве за утврђивање пореске обавезе. Спорна обавеза пореза на промет непокретности утврђена је у складу са законском процедуром а апелант као порески обвезник, након подношења пријаве, није искористио могућност прописану одредбама члана 43 Закона о Пореској управи да поднесе измијењену пореску пријаву, нити је искористио могућност жалбе на утврђену пореску обавезу исказану рјешењем у скраћеном облику забиљеженом на полеђини спорних уговора. Слиједећи то, предложено је да се апелација одбије као неоснована.

V. Релевантни прописи

14. У Закону о Пореској управи ("Службени гласник Републике Српске" бр. 112/07-пречишћени текст, 22/08 и 34/09) релевантне одредбе гласе:

Члан 43. (1) Обвезник може измијенити претходно поднесену

пореску пријаву. (2) Измијењена пореска пријава поднесена до дана

доспијећа пореске пријаве сматраће се пореском пријавом обвезника за тај период.

(3) Измијењена пореска пријава се подноси ради отклањања грешке која је довела до погрешног пријављивања износа обавезе.

Члан 61. (1) Утврђивање обавезе је евидентирање износа

обавезе обвезника у евиденцију ПУ. (2) Утврђивање пореске обавезе ПУ врши: 1. по пријему пореске пријаве или измијењене пореске

пријаве обвезника, у којој је обрачунао обавезу; 2. по усклађивању износа обавезе пријављене у

пореској пријави; 3. по подношењу пореске пријаве коју је ПУ

припремила у име обвезника и у којој је ПУ обрачунала обавезу.

(3) У случају када је утврђивање извршено према ставу 2. т. 2. и 3. овог члана, евидентирање износа обавезе врши се након што се припреми рјешење за уплату износа утврђене обавезе и уручи обвезнику.

[ ] (5) Руководилац организационе јединице ПУ која је

извршила утврђивање обавезе или Одбор за рјешавање


пореских жалби могу поништити или измијенити утврђену обавезу.

15. У Закону о општем управном поступку ("Службени гласник Републике Српске" бр. 13/02, 87/07 и 50/10) релевантне одредбе гласе:

Члан 201. У стварима мањег значаја у којима се удовољава

захтјеву странке а не дира у јавни интерес или интерес другог лица, рјешење се може састојати само из диспозитива у виду забиљешке на спису, ако су разлози за такво рјешење очигледни и ако другачије није прописано.

Рјешење из става 1. овог члана, се по правилу, саопштава странци усмено, а писмено јој се издаје ако она то тражи.

Такво рјешење, по правилу, не садржи образложење, осим ако је оно по природи ствари потребно и може се издати на прописаном обрасцу.

VI. Допустивост

16. У складу са чланом VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, Уставни суд, такође, има апелациону надлежност у питањима која су садржана у овом уставу када она постану предмет спора због пресуде било којег суда у Босни и Херцеговини.

17. У складу са чланом 18 став 1 Правила Уставног суда, Уставни суд може разматрати апелацију само ако су против пресуде, односно одлуке која се њоме побија, исцрпљени сви дјелотворни правни лијекови могући према закону и ако се поднесе у року од 60 дана од дана када је подносилац апелације примио одлуку о посљедњем дјелотворном правном лијеку којег је користио.

а) У односу на наводе о повреди права на правично суђење

18. Приликом испитивања допустивости дијела апелације који се односи на наводе о повреди права на правично суђење из члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 став 1 Европске конвенције, Уставни суд је пошао од одредаба члана 18 став 3 тачка х) Правила Уставног суда.

Члан 18 став 3 тачка х) Правила Уставног суда гласи: Апелација није допустива и ако постоји неки од

сљедећих случајева: х) апелација је ratione materiae инкомпатибилна са

Уставом; 19. У вези са апелантовим наводима о повреди права

на правично суђење, Уставни суд подсјећа на то да, у складу са својим ранијим ставовима, као и устаљеном праксом бивше Европске комисије за људска права и Европског суда за људска права, одређене новчане обавезе према држави спадају искључиво у област јавног права и стога не потпадају под појам "грађанска права и обавезе" из члана 6 став 1 Европске конвенције (види, Уставни суд, Одлука број АП 382/04 од 23. марта 2005. године, Европска комисија за људска права, X против Француске, апелација број 9908/82 од 4. маја 1983. године, и Европски суд за људска права, Schouten и Meldrum против Холандије, пресуда од 9. децембра 1994. године, Серија А број 304). Уставни суд закључује да у такве обавезе, несумњиво, спадају и обавезе које произилазе из пореског и јавног законодавства, како је то релевантним законом предвиђено. Стога, у складу са изнесеним ставовима, поступак у којем је апелант обавезан да уплати порез (види, Уставни суд, Одлука о допустивости број АП 3247/09 од 23. новембра 2012. године, доступна на www.ustavnisud.ba) а тиме и поступак у којем је тражио поврат уплаћеног пореза не

потпадају под оквир заштите права на правичан поступак у смислу члана II/3е) Устава Босне и Херцеговине и члана 6 Европске конвенције.

20. Из наведеног произилази да члан 6 став 1 Европске конвенције није примјењив на конкретан случај. Будући да члан II/3е) Устава Босне и Херцеговине у овом случају не пружа шири обим заштите од члана 6 Европске конвенције, слиједи да су наводи апелације у вези са повредом права на правично суђење инкомпатибилни ratione materiae са Уставом Босне и Херцеговине.

б) У односу на наводе о повреди права на имовину и дјелотворан правни лијек

21. У конкретном случају предмет оспоравања апелацијом је Пресуда Врховног суда број 11 0 У 001526 10 Увп од 9. марта 2011. године против које нема других дјелотворних правних лијекова могућих према закону. Затим, апелација против наведене пресуде је поднесена 7. априла 2011. године, те произилази да је поднесена у року од 60 дана, како је прописано чланом 18 став 1 Правила Уставног суда. Коначно, у погледу навода апелације о повреди права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, те права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције, овај дио апелације испуњава и услове из члана 18 ст. 3 и 4 Правила Уставног суда, јер није очигледно (prima facie) неоснована, нити постоји неки други формални разлог због којег апелација није допустива.

22. Имајући у виду одредбе члана VI/3б) Устава Босне и Херцеговине, члана 18 ст. 1, 3 и 4 Правила Уставног суда, Уставни суд је утврдио да предметна апелација испуњава услове у погледу допустивости.

VII. Меритум

23. Апелант оспорава Пресуду Врховног суда број 11 0 У 001526 10 Увп од 9. марта 2011. године, указујући да су том пресудом повријеђена његова права из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, као и права из члана 13 Европске конвенције.

Право на имовину

24. Члан II/3 Устава Босне и Херцеговине у релевантном дијелу гласи:

Сва лица на територији Босне и Херцеговине уживају људска права и основне слободе из става 2 овог члана, а она обухватају:

к) Право на имовину. 25. Члан 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију

гласи: Свако физичко или правно лице има право на

неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим принципима међународног права.

Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примјењује такве законе које сматра потребним да би надзирала коришћење имовине у складу са општим интересима или да би обезбиједила наплату пореза или других доприноса или казни.

26. Апелант сматра да му је повријеђено право на имовину због погрешне примјене материјалног права. С тим у вези, Уставни суд запажа да је у предметном поступку на неспоран начин утврђено да је апелант уплатио порез на промет непокретности чији је поврат затражио у поступку из ког је произашла оспорена пресуда,


сматрајући да је порез неосновано уплаћен. Из наведеног произилази да се у конкретном случају ради о поступку у којем се одлучивало о апелантовом имовинском праву, што потпада под обим члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

27. Уставни суд подсјећа да је о идентичном правном питању - захтјеву за поврат уплаћеног пореза плаћеног на основу уговора о удруживању средстава ради заједничке изградње стана већ расправљао у Одлуци број АП 4060/10 (види, Уставни суд, Одлука о допустивости и меритуму број АП 4060/10 од 12. марта 2014. године, доступна на wеb-страници Уставног суда www.ustavnisud.ba), па се умјесто посебног образложења ове одлуке у погледу апелационих навода, Уставни суд позива на образложење и разлоге наведене у тој одлуци. Уставни суд је у наведеној одлуци подсјетио да право на имовину садржи три различита правила. Прво правило, које је изражено у првој реченици првог става и које је опште природе, изражава принцип мирног уживања имовине. Друго правило, у другој реченици истог става, односи се на лишавање имовине и подвргава га извјесним условима. Треће правило, садржано у ставу 2 овог члана, дозвољава да државе потписнице имају право, између осталог, контролисати коришћење имовине у складу са општим интересом. Ова три правила нису различита у смислу да нису повезана: друго и треће правило се односе на поједине случајеве мијешања у право на мирно уживање имовине и треба да буду тумачена у оквиру општег принципа израженог у првом правилу (види, Европски суд, Sporrong и Lönnorth против Шведске, пресуда од 23. септембра 1982. године, Серија А број 52, став 61).

28. Осим тога, Уставни суд је у цитираној одлуци подсјетио да свако мијешање у право према другом или трећем правилу мора бити предвиђено законом, мора служити легитимном циљу, мора успостављати правичну равнотежу између права носиоца права и јавног и општег интереса (принцип пропорционалности). Другим ријечима, да би мијешање било оправдано, није довољно да само буде наметнуто законском одредбом која испуњава услове владавине права и служи легитимном циљу у јавном интересу него мора, такође, одржати разуман однос пропорционалности између употријебљених средстава и циља који се жели остварити. Мијешање у право на имовину не смије ићи даље од потребног да би се постигао легитиман циљ, а носиоци права се не смију подвргавати произвољном третману и од њих се не смије тражити да сносе превелики терет у остваривању легитимног циља (види пресуде Европског суда за људска права, Sunday Times од 26. априла 1979, Серија А број 30, став 49, и Malone од 2. августа 1984. године, Серија А број 82, ст. 67 и 68).

29. Сходно наведеном, Уставни суд је у цитираној Одлуци број АП 4060/10, приликом одговора на питања да ли је у околностима конкретног предмета дошло до мијешања у апелантову имовину, те уколико јесте, у склопу којег од три правила из члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију, закључио да се у конкретном случају ради о мијешању у апелантово право на имовину које се састоји у лишавању његове имовине наплаћене у виду пореза који је прописала држава, а чији је поврат апелант тражио у предметном поступку.

30. Затим је при испитивању да ли је лишавање апеланта у уживању права на имовину, на начин како је то резултирало оспореном одлуком, било оправдано, Уставни суд указао на став да свака држава има право и обавезу да функционално организује свој правни систем, те да, с тим

циљем, има легитимно право да успоставља ограничења у остваривању грађанских права у одређеним случајевима, која су потребна да би правни систем правилно функционисао (види, Европски суд за људска права, Белгијски језички случај, пресуда од 9. фебруара 1967. године, Серија А број 6, став 5).

31. Уставни суд је, даље, доводећи у контекст наведене ставове Европског суда са предметним поступком, закључио да релевантне одредбе Закона о Пореској управи неспорно представљају ограничења у остваривању апелантових права у смислу да прописују процедуре неопходне за подношење пореске пријаве и утврђивање пореске обавезе, као и процедуре за подношење измијењене пореске пријаве (чл. 43 и 61), које апелант у конкретном случају није испоштовао. При томе Уставни суд је указао да је одредбама члана 43 Закона о Пореској управи прописано да обвезник може измијенити претходно поднесену пореску пријаву уколико је дошло до грешке која је довела до погрешног пријављивања износа обавезе, што апелант, како то произилази из достављене документације, није учинио, нити је искористио могућност да се жали на рјешење донесено у складу са чланом 201 ЗУП-а којим му је обрачунат износ пореза који треба да плати. Стога, у ситуацији кад је неспорно да је рјешење на основу којег је утврђена пореска обавеза правоснажно и да као такво и даље егзистира, оспорена одлука је законита, јер у таквим околностима не постоји законска могућност да апеланту буде одобрен поврат уплаћеног пореза иако пореска пријава и рјешење којим је утврђен порез нису измијењени. При томе Уставни суд је указао и да је Закон о Пореској управи објављен у службеним гласилима, дакле, да је доступан грађанима, те да он на јасан и прецизан начин регулише питање поступања пореских обвезника у случају када траже неосновано уплаћени порез из чега је произашао закључак да је мијешање у апелантово право на имовину извршено на основу закона који испуњавају стандарде Европске конвенције у погледу јасноће и транспарентности, односно "законитости".

32. У погледу постојања јавног интереса, Уставни суд је у цитираној одлуци закључио да се јавни интерес огледа у томе да се Законом о Пореској управи (који се примјењивао у релевантно вријеме), на основу којег је коначно одбијен апелантов захтјев, регулишу поступак и начин поврата неосновано или у вишем износу уплаћеног пореза, а како би се обезбиједили ефикасно функционисање правног система и правна сигурност. У том контексту Уставни суд је указао на одредбу члана 1 Закона о Пореској управи којом је прописано да се тим законом уређују спровођење и извршавање закона из области пореза (па, дакле, и Закона о порезу на имовину на основу којег је апелант поднио пореску пријаву), што је несумњиво у јавном интересу, како би се обезбиједило поштивање услова везаних за наплату пореза прописаних законом. Стога је закључено да је спречавање кршења услова за утврђивање, обрачун и наплату пореза прописаних законом, а тиме и поврат пореза, легитиман циљ који је у јавном интересу (види, mutatis mutandis, пресуду Европског суда у предмету Hentrich против Француске од 3. јула 1995. године, Серија А бр. 296-А, став 39 и даље).

33. У вези с принципом пропорционалности, односно правичном равнотежом између заштите права на имовину апеланта и захтјева за заштиту општег јавног интереса, Уставни суд је у наведеној Одлуци број АП 4060/10, слиједећи сопствену праксу и праксу Европског суда, указао на то да у сваком поједином случају мора постојати


"правичан однос" између захтјева јавног интереса који се жели постићи и заштите основних права појединаца, а што није могуће постићи ако апелант мора сносити "посебан и претјеран терет" (види, Европски суд за људска права, James и други против Уједињеног Краљевства, пресуда од 21. фебруара 1986. године, Серија А број 98, ст. 46 и 50).

34. Најзад, Уставни суд је у цитираној одлуци закључио да се оспореном одлуком, која је у предметном случају основ за мијешање у апелантову имовину, јавни интерес који се огледа у досљедном поштивању пореске дисциплине и процедура прописаних релевантним одредбама Закона о Пореској управи претеже над апелантовим интересом да оствари поврат уплаћеног пореза, те да апелант, због непоштивања прописаних процедура, не сноси "посебан и претјеран терет". Ово стога што је управо апелант пропустио да своје понашање прилагоди релевантним одредбама материјалног права и да поврат пореза затражи у процедури прописаној законом у којој је имао могућност да ефективно оспори утврђену пореску обавезу (види, mutatis mutandis, Hentrich против Француске).

35. Доводећи наведене ставове у везу са чињеницама конкретног предмета, Уставни суд запажа да је и у конкретном случају, као и у наведеној одлуци, апелант као инвеститор са удружиоцима средстава закључио уговоре о удруживању средстава за изградњу станова на основу којих је поднио пријаву ради утврђивања пореске основице у складу са одредбама члана 15 у вези са чланом 20 Закона о порезу на имовину, који је важио у вријеме подношења пореске пријаве и која му је и обрачуната у складу са наведеним одредбама. Даље, апелант је, такође, пропустио да затражи поврат пореза у процедури прописаној законом у којој је имао могућност да ефективно оспори утврђену пореску обавезу због чега је у предметном поступку, с обзиром на постојање правоснажног рјешења о утврђеној пореској обавези, одбијен његов захтјев за поврат пореза. С обзиром на то да се разлози наведени у Одлуци о допустивости и меритуму број АП 4060/10 од 12. марта 2014. године у цијелости односе и на ову одлуку, Уставни суд је због истих разлога закључио да у конкретном случају оспореном одлуком Врховног суда није повријеђено апелантово право на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију.

Право на дјелотворан правни лијек

36. Закључак из цитиране Одлуке број АП 4060/10 од 12. марта 2014. године произилази и из везе са правом на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције. Наиме, из чињеничног стања описаног у тачки III ове одлуке произилази да је апелант имао могућност и да је користио правни лијек, и то жалбу против рјешења Пореске управе, те да је против рјешења Министарства, као другостепеног органа, покренуо управни спор пред Окружном судом. Чињеница да је Врховни суд, рјешавајући о захтјеву за ванредно преиспитивање пресуде, донио одлуку којом апелант није задовољан не може водити закључку о томе да правни лијекови не постоје или да нису дјелотворни.

37. Стога, Уставни суд сматра да у конкретном случају нема кршења права на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције у вези са правом на имовину.

VIII. Закључак

38. Уставни суд закључује да нема кршења права на имовину из члана II/3к) Устава Босне и Херцеговине и

члана 1 Протокола број 1 уз Европску конвенцију када је Врховни суд, на основу чињеница утврђених у спроведеном поступку пред надлежним нижестепеним органима (Пореској управи и Министарству), одлуку у погледу апелантовог захтјева за поврат пореза донио у складу са релевантним одредбама Закона о Пореској управи и Закона о општем управном поступку.

39. Даље, Уставни суд закључује да у конкретном предмету није повријеђено ни право на дјелотворан правни лијек из члана 13 Европске конвенције, јер је апелант имао на располагању и јер је користио правне лијекове предвиђене законом.

40. На основу члана 18 став 3 тачка х) и члана 59 ст. 1 и 3 Правила Уставног суда, Уставни суд је одлучио као у диспозитиву ове одлуке.

41. Према члану VI/5 Устава Босне и Херцеговине, одлуке Уставног суда су коначне и обавезујуће.

Предсједница Уставног суда Босне и Херцеговине

Валерија Галић, с. р.

Ustavni sud Bosne i Hercegovine u Velikom vijeću, u

predmetu broj AP 1645/11, rješavajući apelaciju Zorana Patraša, na osnovu člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. stav 3. tačka h), člana 57. stav 2. tačka b) i člana 59. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda Bosne i Hercegovine ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" broj 22/14), u sastavu:

Valerija Galić, predsjednica Miodrag Simović, potpredsjednik Seada Palavrić, potpredsjednica Mato Tadić, sudija Mirsad Ćeman, sudija Zlatko M. Knežević, sudija na sjednici održanoj 8. maja 2014. godine donio je

ODLUKU O DOPUSTIVOSTI I MERITUMU Odbija se kao neosnovana apelacija Zorana Patraša

podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. marta 2011. godine u odnosu na navode o kršenju prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Odbacuje se kao neosnovana apelacija Zorana Patraša podnesena protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. marta 2011. godine u odnosu na navode o kršenju prava iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog toga što je ratione materiae inkompatibilna sa Ustavom Bosne i Hercegovine.

Odluku objaviti u "Službenom glasniku Bosne i Hercegovine", "Službenim novinama Federacije Bosne i Hercegovine", "Službenom glasniku Republike Srpske" i u "Službenom glasniku Distrikta Brčko Bosne i Hercegovine".


1. Zoran Patraš (u daljnjem tekstu: apelant) iz Banje Luke podnio je 7. aprila 2011. godine Ustavnom sudu Bosne i Hercegovine (u daljnjem tekstu: Ustavni sud) apelaciju protiv Presude Vrhovnog suda Republike Srpske (u daljnjem tekstu: Vrhovni sud) broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. marta 2011. godine.



2. Na osnovu člana 22. st. 1. i 2. Pravila Ustavnog suda ("Službeni glasnik Bosne i Hercegovine" br. 60/05, 64/08 i 51/09) koja su bila na snazi u vrijeme podnošenja apelacije, od Vrhovnog suda i Ministarstva finansija Republike Srpske - Odbora za rješavanje poreznih žalbi (u daljnjem tekstu: Ministarstvo) zatraženo je 26. februara 2014. godine da dostave odgovore na apelaciju.

3. Vrhovni sud i Ministarstvo su dostavili odgovor na apelaciju 7. i 27. marta 2014. godine.


4. Činjenice predmeta koje proizlaze iz navoda apelacije i dokumenata predočenih Ustavnom sudu mogu se sumirati na sljedeći način:

5. Rješenjem Porezne uprave Ministarstva finansija Banja Luka - Područni centar Banja Luka (u daljnjem tekstu: Porezna uprava) broj 06/1.02/0702/2-453-1750/08 od 6. novembra 2008. godine odbijen je kao neosnovan apelantov zahtjev za povrat uplaćenih sredstava na ime poreza na promet nekretnina u iznosu od 60.198,34 KM. U obrazloženju rješenja je navedeno da je apelant u svojstvu poreznog obveznika 25. juna 2008. godine podnio zahtjev za povrat uplaćenih sredstava na ime poreza na promet nekretnina uz koji je dostavio potrebnu dokumentaciju. Uvidom u navedenu dokumentaciju je utvrđeno da je apelant kao investitor sa udružiocima sredstava (fizičkim licima sa ličnim podacima navedenim u obrazloženju ovog rješenja) tokom 2005. godine zaključio ugovore o udruživanju sredstava za izgradnju stanova na temelju kojih je, radi utvrđivanja porezne obaveze u skladu sa odredbama člana 15. u vezi sa članom 20. Zakona o porezu na imovinu ("Službeni glasnik RS" broj 51/01), podnio prijavu radi utvrđivanja porezne osnovice. Porezna uprava je, prihvatajući cijene nekretnina iz svih pojedinačno zaključenih ugovora navedenih u poreznoj prijavi, shodno članu 18. stav 1. Zakona o porezu na imovinu, primjenom stope od 3% (član 21. istog zakona) utvrdila poreznu obavezu. Prema pojedinačnim ugovorima o udruživanju sredstava, kako je dalje obrazloženo, apelant je kao porezni obveznik izvršio obračun poreza na promet nekretnina i iskazao ga u ukupnoj vrijednosti nekretnine koju se obavezao izgraditi za udružioce sredstava, te ga i naplatio od udružilaca sredstava, prema odredbi člana 3. svih pojedinačno zaključenih ugovora. Budući da je apelant kao investitor lice koje prenosi pravo vlasništva na udružioce sredstava, proizlazi da je porezni obveznik u smislu člana 17. stav 1. Zakona o porezima na imovinu. To u konkretnom slučaju predstavlja promet uz naknadu, pa je, kako je zaključila Porezna uprava, u momentu nastanka obaveze porez pravilno prijavljen, obračunat i naplaćen, te nema osnova za povrat uplaćenog poreza apelantu.

6. Rješenjem Ministarstva finansija broj 06.05/II-450-1266/08 od 22. maja 2009. godine odbijena je apelantova žalba izjavljena protiv rješenja Porezne uprave od 6. novembra 2008. godine. Apelant je u žalbi ukazao da je porez uplatio iako u to vrijeme porezna obaveza nije postojala s obzirom na to da je gradnja objekta 2005. godine bila u početnoj fazi, a porezna obaveza nastaje tek primopredajom objekta. Udružiocima sredstava je objekt (stanove) predao krajem 2007. i početkom 2008. godine, kada je bio na snazi Zakon o izmjenama i dopunama Zakona o porezu na imovinu prema kojem ne postoji obaveza plaćanja poreza na promet nekretnina i prava pri prenosu na novosagrađenim objektima. Rješavajući o žalbi, Ministarstvo je ocijenilo da je Porezna uprava donijela pravilno rješenje, jer je nesporno da je obaveza poreza na prenos nekretnina i prava utvrđena u skladu sa zakonskom procedurom i da je apelant porez na promet nekretnina naplatio od udružilaca sredstava kroz cijenu nekretnine iz čega proizlazi da

je upravo on (apelant) porezni obveznik u smislu člana 17. Zakona o porezu na imovinu. S tim u vezi je navedeno da je u momentu nastanka obaveze porez pravilno prijavljen, obračunat i plaćen zbog kojih razloga nema osnova za njegov povrat. Osim toga, apelant nije iskoristio mogućnost propisanu u odredbi člana 43. Zakona o Poreznoj upravi ("Službeni glasnik RS" broj 112/06, prečišćeni tekst, 22/08) da podnese izmijenjenu poreznu prijavu, niti je iskoristio mogućnost žalbe na utvrđenu poreznu obavezu iskazanu i zabilježenu na poleđini svih ugovora zaključenih sa udružiocima sredstava, što znači da je obaveza poreza na prenos nekretnina i prava utvrđena u evidencijama Porezne uprave na osnovu konačnog akta.

7. Okružni sud u Banjoj Luci (u daljnjem tekstu: Okružni sud), odlučujući u upravnom sporu o apelantovoj tužbi u predmetu ostvarivanja prava na povrat uplaćenog poreza, donio je Presudu broj 11 0 U 001526 09 U od 25. januara 2010. godine kojom se tužba uvažava i osporeni akt Ministarstva broj 06.05/II-4540-1266/08 od 22. maja 2009. godine poništava. Okružni sud je ocijenio da pravni stav iz osporenog rješenja nije ispravan. S tim u vezi, ukazano je da je u konkretnom slučaju sporan karakter pojedinačnih ugovora koje je apelant zaključio sa udružiocima sredstava, konkretno da li podliježu ili ne podliježu oporezivanju. U vezi s tim, Okružni sud je zaključio da se predmetni ugovori po svojoj pravnoj prirodi jedino mogu kvalificirati kao ugovori o udruživanju sredstava za izgradnju novog objekta i kao takvi ne predstavljaju ugovore o kupoprodaji, pa, prema tome, ne podliježu plaćanju poreza na promet u smislu člana 20. Zakona o porezima na imovinu. Naime, nesporno je da apelant u vrijeme zaključenja ugovora o udruživanju sredstava nije bio upisan u zemljišne knjige, što i nije bilo moguće s obzirom na to da u vrijeme zaključenja ugovora objekt nije ni postojao. Predmet ugovora o udruživanju nije ni prenos drugog stvarnog ili imovinskog prava pri čemu je nesporno da je apelant nosilac prava korištenja zemljišta radi građenja (na njega glasi i naknadno izdata građevinska dozvola), ali ta svoja prava on ne prenosi na udružioce sredstava. S obzirom na to da navedeni ugovori, kako je zaključio Okružni sud, nemaju elemente ugovora o kupoprodaji, to nije ni došlo do prenosa prava vlasništva pa ne podliježu plaćanju poreza na promet. Navedenom presudom je naloženo Ministarstvu da, u smislu odredaba člana 50. Zakona o upravnim sporovima (u daljnjem tekstu: ZUP), odmah, a najkasnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, donese novi upravni akt, uvažavajući pravni stav i primjedbe, bliže navedene u obrazloženju presude.

8. Postupajući prema uputama Okružnog suda, Ministarstvo je donijelo Rješenje broj 06.05/II-450-180/10 od 12. marta 2010. godine kojim je poništeno Rješenje Porezne uprave broj 06/1.02/0702/2-453-1750/08 od 6. novembra 2008. godine i predmet vraćen Poreznoj upravi kao prvostepenom organu na ponovni postupak.

9. Ministarstvo je, nezavisno od toga što je postupilo prema uputama iz presude Okružnog suda, Vrhovnom sudu podnijelo zahtjev za vanredno preispitivanje presude Okružnog suda, ukazujući na povrede odredaba postupka Zakona o Poreznoj upravi.

10. Odlučujući o zahtjevu za vanredno preispitivanje, Vrhovni sud je donio Presudu broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. marta 2011. godine kojom je zahtjev uvažen i Presuda Okružnog suda broj 11 0 U 001526 09 U od 25. januara 2010. godine preinačena tako da se apelantova tužba odbija kao neosnovana. Razmotrivši zahtjev za vanredno preispitivanje, odgovor na zahtjev i pobijanu presudu, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 39. ZUS-a ocijenio da je pravilan zaključak Ministarstva prema kojem je apelantu porez na prenos nekretnina obračunat u skladu sa odredbama čl. 15, 20.


st. 1. i 21. Zakona o porezima na imovinu koji je važio u vrijeme zaključenja ugovora i plaćanja porezne obaveze na zahtjev i po apelantovoj prijavi, koji je prethodno naplatio od udružilaca sredstava (član 3. pojedinačnih ugovora o udruživanju). S tim u vezi, zaključeno je da je apelant lice koje je prenijelo vlasništvo na izgrađenom stambenom objektu na udružioce sredstava i da takav prenos predstavlja promet uz naknadu, u smislu člana 17. Zakona o porezima na imovinu. S obzirom na to da apelant na utvrđenu poreznu obavezu nije izjavio žalbu, niti je podnio izmijenjenu poreznu prijavu u smislu člana 43. Zakona o Poreznoj upravi, prema ocjeni Vrhovnog suda, ne postoji pravni osnov za vraćanje uplaćenog poreza. Samim tim, kako je istakao Vrhovni sud, razlozi koje je dao Okružni sud u obrazloženju pobijane presude ne mogu opravdati odluku o uvažavanju tužbe i poništenju osporenog akta. Slijedeći to, prema ocjeni Vrhovnog suda, u pobijanoj presudi su ostvareni razlozi predviđeni odredbama člana 35. stav 2. ZUS-a, pa je zahtjev za njeno vanredno preispitivanje uvažen, na osnovu odredaba člana 40. st. 1. i 2. tog zakona, ta presuda preinačena na osnovu odredaba člana 31. st. 1. i 2. ZUS-a.


11. Apelant ukazuje da mu je osporenom presudom Vrhovnog suda povrijeđeno pravo na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljnjem tekstu: Evropska konvencija), pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju i pravo na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije. Kršenja navedenih prava apelant obrazlaže proizvoljnim stavom Vrhovnog suda iz osporene presude prema kojem mu je pravilno obračunat porez na promet nekretnina iako lično smatra, pozivajući se na stav iz presude Okružnog suda, da nije postojao zakonski osnov za plaćanje poreza. S tim u vezi, ukazao je na proizvoljnu primjenu prava od Vrhovnog suda, koji je u pobijanoj presudi izveo pogrešan zaključak prema kojem, zbog neosporavanja rješenja o određivanju poreza i zbog toga što protiv njega nije izjavio žalbu, ne može zahtijevati povrat uplaćenog poreza. Proizvoljan je, prema apelantovom mišljenju, i stav prema kojem je porez naplaćen na temelju konačnog i pravosnažnog akta, odnosno odluke. S tim u vezi je naveo svoje vlastito viđenje konkretne situacije i pogrešnog stava iz osporene presude, naglašavajući da nije mogao ovjeriti ugovore o udruživanju sredstava prije nego što je izmirio poreznu obavezu iz čega, prema njegovom mišljenju, proizlazi da je bio uvjetovan izmirenjem te obaveze i da se stoga nije mogao žaliti.


12. Vrhovni sud je u odgovoru na apelaciju naveo da su odgovori na apelaciju dati u obrazloženju pobijane presude, tako da ne smatra potrebnim da ih ponavlja. U tom smislu Vrhovni sud je istakao da nisu povrijeđena apelantova prava na koja je apelacijom ukazano, te je predloženo da se apelacija odbije.

13. Ministarstvo je u svom odgovoru istaklo da je presuda Okružnog suda donesena uz povredu odredaba člana 95. u vezi sa članom 92. Zakona o Poreznoj upravi, te da je nezakonitost iz te presude ispravljena osporenom presudom Vrhovnog suda. Istaknuto je da je u konkretnom slučaju odlučeno o zahtjevu apelanta kao stranke, po osnovu podnesene porezne prijave za utvrđivanje porezne obaveze. Sporna obaveza poreza na promet nekretnina utvrđena je u skladu sa zakonskom procedurom a apelant kao porezni obveznik, nakon podnošenja prijave, nije iskoristio mogućnost propisanu odredbama člana 43. Zakona o

Poreznoj upravi da podnese izmijenjenu poreznu prijavu, niti je iskoristio mogućnost žalbe na utvrđenu poreznu obavezu iskazanu rješenjem u skraćenom obliku zabilježenom na poleđini spornih ugovora. Slijedeći to, predloženo je da se apelacija odbije kao neosnovana.


14. U Zakonu o Poreskoj upravi ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 112/07-prečišćeni tekst, 22/08 i 34/09) relevantne odredbe glase:

Član 43. (1) Obveznik može izmijeniti prethodno podnesenu

poresku prijavu. (2) Izmijenjena poreska prijava podnesena do dana

dospijeća poreske prijave smatraće se poreskom prijavom obveznika za taj period.

(3) Izmijenjena poreska prijava se podnosi radi otklanjanja greške koja je dovela do pogrešnog prijavljivanja iznosa obaveze.

Član 61. (1) Utvrđivanje obaveze je evidentiranje iznosa obaveze

obveznika u evidenciju PU. (2) Utvrđivanje poreske obaveze PU vrši: 1. po prijemu poreske prijave ili izmijenjene poreske

prijave obveznika, u kojoj je obračunao obavezu; 2. po usklađivanju iznosa obaveze prijavljene u poreskoj

prijavi; 3. po podnošenju poreske prijave koju je PU pripremila u

ime obveznika i u kojoj je PU obračunala obavezu. (3) U slučaju kada je utvrđivanje izvršeno prema stavu 2.

t. 2. i 3. ovog člana, evidentiranje iznosa obaveze vrši se nakon što se pripremi rješenje za uplatu iznosa utvrđene obaveze i uruči obvezniku.

[ ] (5) Rukovodilac organizacione jedinice PU koja je

izvršila utvrđivanje obaveze ili Odbor za rješavanje poreskih žalbi mogu poništiti ili izmijeniti utvrđenu obavezu.

15. U Zakonu o opštem upravnom postupku ("Službeni glasnik Republike Srpske" br. 13/02, 87/07 i 50/10) relevantne odredbe glase:

Član 201. U stvarima manjeg značaja u kojima se udovoljava

zahtjevu stranke a ne dira u javni interes ili interes drugog lica, rješenje se može sastojati samo iz dispozitiva u vidu zabilješke na spisu, ako su razlozi za takvo rješenje očigledni i ako drugačije nije propisano.

Rješenje iz stava 1. ovog člana, se po pravilu, saopštava

stranci usmeno, a pismeno joj se izdaje ako ona to traži. Takvo rješenje, po pravilu, ne sadrži obrazloženje, osim

ako je ono po prirodi stvari potrebno i može se izdati na propisanom obrascu.

VI. Dopustivost

16. U skladu sa članom VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, Ustavni sud, također, ima apelacionu nadležnost u pitanjima koja su sadržana u ovom ustavu kada ona postanu predmet spora zbog presude bilo kojeg suda u Bosni i Hercegovini.

17. U skladu sa članom 18. stav 1. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud može razmatrati apelaciju samo ako su protiv presude, odnosno odluke koja se njome pobija, iscrpljeni svi djelotvorni pravni lijekovi mogući prema zakonu i ako se podnese u roku od 60 dana od dana kada je podnosilac apelacije primio odluku o posljednjem djelotvornom pravnom lijeku kojeg je koristio.


a) U odnosu na navode o povredi prava na pravično suđenje

18. Prilikom ispitivanja dopustivosti dijela apelacije koji se odnosi na navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. stav 1. Evropske konvencije, Ustavni sud je pošao od odredaba člana 18. stav 3. tačka h) Pravila Ustavnog suda.

Član 18. stav 3. tačka h) Pravila Ustavnog suda glasi: Apelacija nije dopustiva i ako postoji neki od sljedećih

slučajeva: h) apelacija je ratione materiae inkompatibilna sa

Ustavom; 19. U vezi sa apelantovim navodima o povredi prava na

pravično suđenje, Ustavni sud podsjeća na to da, u skladu sa svojim ranijim stavovima, kao i ustaljenom praksom bivše Evropske komisije za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava, određene novčane obaveze prema državi spadaju isključivo u oblast javnog prava i stoga ne potpadaju pod pojam "građanska prava i obaveze" iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije (vidi, Ustavni sud, Odluka broj AP 382/04 od 23. marta 2005. godine, Evropska komisija za ljudska prava, X protiv Francuske, apelacija broj 9908/82 od 4. maja 1983. godine, i Evropski sud za ljudska prava, Schouten i Meldrum protiv Holandije, presuda od 9. decembra 1994. godine, Serija A broj 304). Ustavni sud zaključuje da u takve obaveze, nesumnjivo, spadaju i obaveze koje proizlaze iz poreznog i javnog zakonodavstva, kako je to relevantnim zakonom predviđeno. Stoga, u skladu sa iznesenim stavovima, postupak u kojem je apelant obavezan da uplati porez (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti broj AP 3247/09 od 23. novembra 2012. godine, dostupna na www.ustavnisud.ba) a time i postupak u kojem je tražio povrat uplaćenog poreza ne potpadaju pod okvir zaštite prava na pravičan postupak u smislu člana II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 6. Evropske konvencije.

20. Iz navedenog proizlazi da član 6. stav 1. Evropske konvencije nije primjenjiv na konkretan slučaj. Budući da član II/3.e) Ustava Bosne i Hercegovine u ovom slučaju ne pruža širi obim zaštite od člana 6. Evropske konvencije, slijedi da su navodi apelacije u vezi sa povredom prava na pravično suđenje inkompatibilni ratione materiae sa Ustavom Bosne i Hercegovine.

b) U odnosu na navode o povredi prava na imovinu i djelotvoran pravni lijek

21. U konkretnom slučaju predmet osporavanja apelacijom je Presuda Vrhovnog suda broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. marta 2011. godine protiv koje nema drugih djelotvornih pravnih lijekova mogućih prema zakonu. Zatim, apelacija protiv navedene presude je podnesena 7. aprila 2011. godine, te proizlazi da je podnesena u roku od 60 dana, kako je propisano članom 18. stav 1. Pravila Ustavnog suda. Konačno, u pogledu navoda apelacije o povredi prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, te prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije, ovaj dio apelacije ispunjava i uvjete iz člana 18. st. 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, jer nije očigledno (prima facie) neosnovana, niti postoji neki drugi formalni razlog zbog kojeg apelacija nije dopustiva.

22. Imajući u vidu odredbe člana VI/3.b) Ustava Bosne i Hercegovine, člana 18. st. 1, 3. i 4. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je utvrdio da predmetna apelacija ispunjava uvjete u pogledu dopustivosti.

VII. Meritum

23. Apelant osporava Presudu Vrhovnog suda broj 11 0 U 001526 10 Uvp od 9. marta 2011. godine, ukazujući da su tom presudom povrijeđena njegova prava iz člana II/3.k) Ustava

Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, kao i prava iz člana 13. Evropske konvencije.

Pravo na imovinu

24. Član II/3. Ustava Bosne i Hercegovine u relevantnom dijelu glasi:

Sva lica na teritoriji Bosne i Hercegovine uživaju ljudska prava i slobode iz stava 2. ovog člana, što uključuje:

k) Pravo na imovinu. 25. Član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju

glasi: Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano

uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uvjetima predviđenim zakonom i općim principima međunarodnog prava.

Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utječu na pravo države da primjenjuje takve zakone koje smatra potrebnim da bi nadzirala korištenje imovine u skladu sa općim interesima ili da bi osigurala naplatu poreza ili drugih doprinosa ili kazni.

26. Apelant smatra da mu je povrijeđeno pravo na imovinu zbog pogrešne primjene materijalnog prava. S tim u vezi, Ustavni sud zapaža da je u predmetnom postupku na nesporan način utvrđeno da je apelant uplatio porez na promet nekretnine čiji je povrat zatražio u postupku iz kog je proizašla osporena presuda, smatrajući da je porez neosnovano uplaćen. Iz navedenog proizlazi da se u konkretnom slučaju radi o postupku u kojem se odlučivalo o apelantovom imovinskom pravu, što potpada pod opseg člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

27. Ustavni sud podsjeća da je o identičnom pravnom pitanju - zahtjevu za povrat uplaćenog poreza plaćenog na osnovu ugovora o udruživanju sredstava radi zajedničke izgradnje stana već raspravljao u Odluci broj AP 4060/10 (vidi, Ustavni sud, Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 4060/10 od 12. marta 2014. godine, dostupna na web-stranici Ustavnog suda www.ustavnisud.ba), pa se umjesto posebnog obrazloženja ove odluke u pogledu apelacionih navoda, Ustavni sud poziva na obrazloženje i razloge navedene u toj odluci. Ustavni sud je u navedenoj odluci podsjetio da pravo na imovinu sadrži tri različita pravila. Prvo pravilo, koje je izraženo u prvoj rečenici prvog stava i koje je opće prirode, izražava princip mirnog uživanja imovine. Drugo pravilo, u drugoj rečenici istog stava, odnosi se na lišavanje imovine i podvrgava ga izvjesnim uvjetima. Treće pravilo, sadržano u stavu 2. ovog člana, dozvoljava da države potpisnice imaju pravo, između ostalog, kontrolirati korištenje imovine u skladu sa općim interesom. Ova tri pravila nisu različita u smislu da nisu povezana: drugo i treće pravilo se odnose na pojedine slučajeve miješanja u pravo na mirno uživanje imovine i treba da budu tumačena u okviru općeg principa izraženog u prvom pravilu (vidi, Evropski sud, Sporrong i Lönnorth protiv Švedske, presuda od 23. septembra 1982. godine, Serija A broj 52, stav 61).

28. Osim toga, Ustavni sud je u citiranoj odluci podsjetio da svako miješanje u pravo prema drugom ili trećem pravilu mora biti predviđeno zakonom, mora služiti legitimnom cilju, mora uspostavljati pravičnu ravnotežu između prava nosioca prava i javnog i općeg interesa (princip proporcionalnosti). Drugim riječima, da bi miješanje bilo opravdano, nije dovoljno da samo bude nametnuto zakonskom odredbom koja ispunjava uvjete vladavine prava i služi legitimnom cilju u javnom interesu nego mora, također, održati razuman odnos proporcionalnosti između upotrijebljenih sredstava i cilja koji se želi ostvariti. Miješanje u pravo na imovinu ne smije ići dalje


od potrebnog da bi se postigao legitiman cilj, a nosioci prava se ne smiju podvrgavati proizvoljnom tretmanu i od njih se ne smije tražiti da snose preveliki teret u ostvarivanju legitimnog cilja (vidi presude Evropskog suda za ljudska prava, Sunday Times od 26. aprila 1979, Serija A broj 30, stav 49, i Malone od 2. augusta 1984. godine, Serija A broj 82, st. 67. i 68).

29. Shodno navedenom, Ustavni sud je u citiranoj Odluci broj AP 4060/10, prilikom odgovora na pitanja da li je u okolnostima konkretnog predmeta došlo do miješanja u apelantovu imovinu, te ukoliko jeste, u sklopu kojeg od tri pravila iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, zaključio da se u konkretnom slučaju radi o miješanju u apelantovo pravo na imovinu koje se sastoji u lišavanju njegove imovine naplaćene u vidu poreza koji je propisala država, a čiji je povrat apelant tražio u predmetnom postupku.

30. Zatim je pri ispitivanju da li je lišavanje apelanta u uživanju prava na imovinu, na način kako je to rezultiralo osporenom odlukom, bilo opravdano, Ustavni sud ukazao na stav da svaka država ima pravo i obavezu da funkcionalno organizira svoj pravni sistem, te da, s tim ciljem, ima legitimno pravo da uspostavlja ograničenja u ostvarivanju građanskih prava u određenim slučajevima, koja su potrebna da bi pravni sistem pravilno funkcionirao (vidi, Evropski sud za ljudska prava, Belgijski jezički slučaj, presuda od 9. februara 1967. godine, Serija A broj 6, stav 5).

31. Ustavni sud je, dalje, dovodeći u kontekst navedene stavove Evropskog suda sa predmetnim postupkom, zaključio da relevantne odredbe Zakona o Poreznoj upravi nesporno predstavljaju ograničenja u ostvarivanju apelantovih prava u smislu da propisuju procedure neophodne za podnošenje porezne prijave i utvrđivanje porezne obaveze, kao i procedure za podnošenje izmijenjene porezne prijave (čl. 43. i 61), koje apelant u konkretnom slučaju nije ispoštovao. Pri tome Ustavni sud je ukazao da je odredbama člana 43. Zakona o Poreznoj upravi propisano da obveznik može izmijeniti prethodno podnesenu poreznu prijavu ukoliko je došlo do greške koja je dovela do pogrešnog prijavljivanja iznosa obaveze, što apelant, kako to proizlazi iz dostavljene dokumentacije, nije učinio, niti je iskoristio mogućnost da se žali na rješenje doneseno u skladu sa članom 201. ZUP-a kojim mu je obračunat iznos poreza koji treba da plati. Stoga, u situaciji kad je nesporno da je rješenje na osnovu kojeg je utvrđena porezna obaveza pravomoćno i da kao takvo i dalje egzistira, osporena odluka je zakonita, jer u takvim okolnostima ne postoji zakonska mogućnost da apelantu bude odobren povrat uplaćenog poreza iako porezna prijava i rješenje kojim je utvrđen porez nisu izmijenjeni. Pri tome Ustavni sud je ukazao i da je Zakon o Poreznoj upravi objavljen u službenim glasilima, dakle, da je dostupan građanima, te da on na jasan i precizan način regulira pitanje postupanja poreznih obveznika u slučaju kada traže neosnovano uplaćeni porez iz čega je proizašao zaključak da je miješanje u apelantovo pravo na imovinu izvršeno na osnovu zakona koji ispunjavaju standarde Evropske konvencije u pogledu jasnoće i transparentnosti, odnosno "zakonitosti".

32. U pogledu postojanja javnog interesa, Ustavni sud je u citiranoj odluci zaključio da se javni interes ogleda u tome da se Zakonom o Poreznoj upravi (koji se primjenjivao u relevantno vrijeme), na osnovu kojeg je konačno odbijen apelantov zahtjev, reguliraju postupak i način povrata neosnovano ili u višem iznosu uplaćenog poreza, a kako bi se osigurali efikasno funkcioniranje pravnog sistema i pravna sigurnost. U tom kontekstu Ustavni sud je ukazao na odredbu člana 1. Zakona o Poreznoj upravi kojom je propisano da se tim zakonom uređuju provođenje i izvršavanje zakona iz oblasti poreza (pa, dakle, i Zakona o porezu na imovinu na temelju kojeg je apelant podnio poreznu prijavu), što je nesumnjivo u javnom interesu, kako bi

se osiguralo poštivanje uvjeta vezanih za naplatu poreza propisanih zakonom. Stoga je zaključeno da je sprečavanje kršenja uvjeta za utvrđivanje, obračun i naplatu poreza propisanih zakonom, a time i povrat poreza, legitiman cilj koji je u javnom interesu (vidi, mutatis mutandis, presudu Evropskog suda u predmetu Hentrich protiv Francuske od 3. jula 1995. godine, Serija A br. 296-A, stav 39. i dalje).

33. U vezi s principom proporcionalnosti, odnosno pravičnom ravnotežom između zaštite prava na imovinu apelanta i zahtjeva za zaštitu općeg javnog interesa, Ustavni sud je u navedenoj Odluci broj AP 4060/10, slijedeći vlastitu praksu i praksu Evropskog suda, ukazao na to da u svakom pojedinom slučaju mora postojati "pravičan odnos" između zahtjeva javnog interesa koji se želi postići i zaštite osnovnih prava pojedinaca, a što nije moguće postići ako apelant mora snositi "poseban i pretjeran teret" (vidi, Evropski sud za ljudska prava, James i drugi protiv Ujedinjenog Kraljevstva, presuda od 21. februara 1986. godine, Serija A broj 98, st. 46. i 50).

34. Najzad, Ustavni sud je u citiranoj odluci zaključio da se osporenom odlukom, koja je u predmetnom slučaju osnov za miješanje u apelantovu imovinu, javni interes koji se ogleda u dosljednom poštivanju porezne discipline i procedura propisanih relevantnim odredbama Zakona o Poreznoj upravi preteže nad apelantovim interesom da ostvari povrat uplaćenog poreza, te da apelant, zbog nepoštivanja propisanih procedura, ne snosi "poseban i pretjeran teret". Ovo stoga što je upravo apelant propustio da svoje ponašanje prilagodi relevantnim odredbama materijalnog prava i da povrat poreza zatraži u proceduri propisanoj zakonom u kojoj je imao mogućnost da efektivno ospori utvrđenu poreznu obavezu (vidi, mutatis mutandis, Hentrich protiv Francuske).

35. Dovodeći navedene stavove u vezu sa činjenicama konkretnog predmeta, Ustavni sud zapaža da je i u konkretnom slučaju, kao i u navedenoj odluci, apelant kao investitor sa udružiocima sredstava zaključio ugovore o udruživanju sredstava za izgradnju stanova na temelju kojih je podnio prijavu radi utvrđivanja porezne osnovice u skladu sa odredbama člana 15. u vezi sa članom 20. Zakona o porezu na imovinu, koji je važio u vrijeme podnošenja porezne prijave i koja mu je i obračunata u skladu sa navedenim odredbama. Dalje, apelant je, također, propustio da zatraži povrat poreza u proceduri propisanoj zakonom u kojoj je imao mogućnost da efektivno ospori utvrđenu poreznu obavezu zbog čega je u predmetnom postupku, s obzirom na postojanje pravosnažnog rješenja o utvrđenoj poreznoj obavezi, odbijen njegov zahtjev za povrat poreza. S obzirom na to da se razlozi navedeni u Odluci o dopustivosti i meritumu broj AP 4060/10 od 12. marta 2014. godine u cijelosti odnose i na ovu odluku, Ustavni sud je zbog istih razloga zaključio da u konkretnom slučaju osporenom odlukom Vrhovnog suda nije povrijeđeno apelantovo pravo na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Pravo na djelotvoran pravni lijek

36. Zaključak iz citirane Odluke broj AP 4060/10 od 12. marta 2014. godine proizlazi i iz veze sa pravom na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije. Naime, iz činjeničnog stanja opisanog u tački III ove odluke proizlazi da je apelant imao mogućnost i da je koristio pravni lijek, i to žalbu protiv rješenja Porezne uprave, te da je protiv rješenja Ministarstva, kao drugostepenog organa, pokrenuo upravni spor pred Okružnom sudom. Činjenica da je Vrhovni sud, rješavajući o zahtjevu za vanredno preispitivanje presude, donio odluku kojom apelant nije zadovoljan ne može voditi zaključku o tome da pravni lijekovi ne postoje ili da nisu djelotvorni.


37. Stoga, Ustavni sud smatra da u konkretnom slučaju nema kršenja prava na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije u vezi sa pravom na imovinu.

VIII. Zaključak

38. Ustavni sud zaključuje da nema kršenja prava na imovinu iz člana II/3.k) Ustava Bosne i Hercegovine i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju kada je Vrhovni sud, na temelju činjenica utvrđenih u provedenom postupku pred nadležnim nižestepenim organima (Poreznoj upravi i Ministarstvu), odluku u pogledu apelantovog zahtjeva za povrat poreza donio u skladu sa relevantnim odredbama Zakona o Poreznoj upravi i Zakona o općem upravnom postupku.

39. Dalje, Ustavni sud zaključuje da u konkretnom predmetu nije povrijeđeno ni pravo na djelotvoran pravni lijek iz člana 13. Evropske konvencije, jer je apelant imao na raspolaganju i jer je koristio pravne lijekove predviđene zakonom.

40. Na osnovu člana 18. stav 3. tačka h) i člana 59. st. 1. i 3. Pravila Ustavnog suda, Ustavni sud je odlučio kao u dispozitivu ove odluke.

41. Prema članu VI/5. Ustava Bosne i Hercegovine, odluke Ustavnog suda su konačne i obavezujuće.

Predsjednica Ustavnog suda Bosne i Hercegovine

Valerija Galić, s. r.


K A Z A L O

VIJEĆE MINISTARA BOSNE I HERCEGOVINE

865 Odluka o podjeli poljoprivredne mehanizacije i opreme iz donacije Narodne Republike Kine Bosni i Hercegovini (hrvatski jezik) 1

Одлука о подјели пољопривредне механизаци-је и опреме из донације Народне Републике Кине Босни и Херцеговини (српски језик) 2

Odluka o podjeli poljoprivredne mehanizacije i opreme iz donacije Narodne Republike Kine Bosni i Hercegovini (bosanski jezik) 2

866 Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće proračunske pričuve (hrvatski jezik) 3

Одлука о интервентном кориштењу средстава текуће буџетске резерве (српски језик) 3

Odluka o interventnom korištenju sredstava tekuće budžetske rezerve (bosanski jezik) 3

867 Rješenje o razrješenju direktora Arhiva Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 4

Рјешење о разрјешењу директора Архива Босне и Херцеговине (српски језик) 4

Rješenje o razrješenju direktora Arhiva Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 4

868 Rješenje o razrješenju zamjenika direktora Arhiva Bosne i Hercegovine (hrvatski jezik) 4

Рјешење о разрјешењу замјеника директора Архива Босне и Херцеговине (српски језик) 5

Rješenje o razrješenju zamjenika direktora Arhiva Bosne i Hercegovine (bosanski jezik) 5

POVJERENSTVO ZA OČUVANJE NACIONALNIH SPOMENIKA BOSNE I HERCEGOVINE

869 Odluka broj 02-2.3-59/14-22 (hrvatski jezik) 5Одлука број 02-2.3-59/14-22 (српски језик) 6Odluka broj 02-2.3-59/14-22 (bosanski jezik) 7

870 Odluka broj 02-2.4-60/14-3 (hrvatski jezik) 8Одлука број 02-2.4-60/14-3 (српски језик) 8Odluka broj 02-2.4-60/14-3 (bosanski jezik) 8

871 Odluka broj 03.1-02.9-57/14-3 (hrvatski jezik) 8Одлука број 03.1-02.9-57/14-3 (српски језик) 9Odluka broj 03.1-02.9-57/14-3 (bosanski jezik) 9

VANJSKOTRGOVINSKA KOMORA BOSNE I HERCEGOVINE

872 Statut Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine (prečišćen tekst) (hrvatski jezik) 9Статут Спољнотрговинске коморе Босне и Херцеговине (пречишћен текст) (српски језик) 16Statut Vanjskotrgovinske komore Bosne i Hercegovine (prečišćen tekst) (bosanski jezik) 23

USTAVNI SUD BOSNE I HERCEGOVINE

873 Odluka broj AP 5220/10 (hrvatski jezik) 30Одлука број АП 5220/10 (српски језик) 35Odluka broj AP 5220/10 (bosanski jezik) 41

874 Odluka broj AP 1645/11 (hrvatski jezik) 47Одлука број АП 1645/11 (српски језик) 51Odluka broj AP 1645/11 (bosanski jezik) 56



Nakladnik: Ovlaštena služba Doma naroda Parlamentarne skupštine Bosne i Hercegovine, Trg BiH 1, Sarajevo - Za nakladnika: tajnik Doma naroda Parlamentarneskupštine Bosne i Hercegovine Marin Vukoja - Priprema i distribucija: JP NIO Službeni list BiH Sarajevo, Džemala Bijedića 39/III - Ravnatelj: Dragan Prusina -Telefoni: Centrala: 722-030 - Ravnatelj: 722-061 - Pretplata: 722-054, faks: 722-071 - Oglasni odjel: 722-049, 722-050 faks: 722-074 - Služba za pravne i opće poslove:722-051 - Računovodstvo: 722-044, 722-046 - Komercijala: 722-042 - Pretplata se utvrđuje polugodišnje, a uplata se vrši UNAPRIJED u korist računa: UNICREDITBANK d.d. 338-320-22000052-11, VAKUFSKA BANKA d.d. Sarajevo 160-200-00005746-51, HYPO-ALPE-ADRIA-BANK A.D. Banja Luka, filijala Brčko 552-000-00000017-12, RAIFFEISEN BANK d.d. BiH Sarajevo 161-000-00071700-57 - Tisak: GIK "OKO" d.d. Sarajevo - Za tiskaru: Mevludin Hamzić - Reklamacije zaneprimljene brojeve primaju se 20 dana od izlaska glasila. "Službeni glasnik BiH" je upisan u evidenciju javnih glasila pod rednim brojem 731. Upis u sudski registar kod Kantonalnog suda u Sarajevu, broj UF/I - 2168/97 od 10.07.1997. godine. - Identifikacijski broj 4200226120002. - Porezni broj 01071019. -PDV broj 200226120002. Molimo pretplatnike da obvezno dostave svoj PDV broj radi izdavanja poreske fakture. Pretplata za II polugodište 2014. za "Službeni glasnik BiH" i "Međunarodne ugovore" 120,00 KM, "Službene novine Federacije BiH" 110,00 KM. Web izdanje: http: //www.sluzbenilist.ba - godišnja pretplata 200,00 KM

Documents

Број 52 - sllist.basllist.ba/glasnik/2014/broj52/Glasnik052.pdfBroj 52 - Stranica 2 S L U Ž B E N I G L A S N I K B i H Ponedjeljak, 7. 7. 2014. Članak 4. (Stupanje na snagu)