Однос васпитача према деци (праћење)-протокол посматрања

Према разлчитој литератури ,од личности васпитача највише зависи спонтаност

и прилагодљивост ритма живљења, као и читава атмосфера у дечијем вртићу.

Ако је васпитач крут и нервозан, то ће се одразити у облику напетости и отпора

код деце. Ако је понашање васпитача недоследно и хировито, такво ће бити и

понашање деце. Ако се он понаша весело и неусиљено, деца ће то прихватити

као саставни део опште атмосфере у вртићу. Према томе, да ли ће предвиђене

активности исказати као богат извор нових искустава и развојних подстицаја за

децу, или проузроковати отпор, неспоразуме и конфликте, највише зависи од

васпитача.

Васпитач је задужен за стварање и подешавање околности повољних за дечији

развој и учење (простора, времена и материјала потребних за активности),

пружање деци прилике да се васпитају и образују прилагођено својим

потребама и могућностима, пријатном и безбедном окружењу, као и да се

остварују као личности.

Од васпитача се очекује да буде добар организатор, еластичан у приступу деци,

да стално прати резултате свог рада и стручно се усавршава, спреман за

преузимање одговорности за њихово напредовање у развоју и учењу, као и да

буде у највећој мери осетљив за специфичне потребе и индивидуалне разлике

међу децом коју васпитава и образује.

Добар васпитач се препознаје, пре свега, по томе што му његов посао

представља задовољство. Он воли децу и добро се осећа у њиховом друштву, он

прихвата свако дете и има разумевања за његове поступке. Своја осећања према

деци добар васпитач изражава тоном којим се обраћа, изразом лица и путем

речи које користи. (Каменов,1997)

У пракси је ствар мало другаачија. Током боравка у вртићу имала сам прлику да

видим васпитачицу која је посвећена деци, васпитачицу којој сам ја била много

више занимљивија од деце, и васпитачице које су биле равнодушне како према

деци тако и према мени. Свака од ових васпитачица је свакако знала свој посао,

познавала је ученике, верујем да познаје и њихове индивидуалне

карактеристике, али оно што је недостајало јесте брижан и топао однос према

тој деци. Скоро све васпитачице су своју благу удаљеност од деце правдале

тиме што се посао васптача некад и сада значајно променио увођењем свих

промена. Сада су васпитачи само „чувари“ деце. Како је једна васпитачица

навела потребно је дете сачувати живо и здраво док не дођу родитељи по њега, а

све остало преко тога је и више него одлично. Током боравка у вртићу

приметила сам да се не ради нешто посебно са децом са посебним потребама.

Ова деца већ имају рутину по којој функционишу,( а то уједно значи и да не

ометају другу децу) и васпитачи ту рутину подржавају, јер од превеликог броја

деце у групи и немају времена да се посебно посвете деци са посебним потреба.

Руку на срце многи са којима сам разговарала у вртићу свесни су да се однос

према деци увек може побољшати и усавршавати, али разни спољашњи фактори

утичу на то да се то не ради,многи се и не труди,част изузецима. Како сам

могла кроз разговор са неким васпитачицама да схватим,многи васпитачи и када

желе нешто да промене бивају спутавани од стране других колега и колегиница.

Васпитачице са мањим радним стажом показују већу тенденцију да мењају

начин рад, да се цео васпитно образовни рад у потпуности прилагоди деци, и

многи истичу да би увођење модела А био одличан почетак тих промена, али

исто тако одмах се јавља проблем ,јер модел А захтева бољу опремљеност, боље

услове а то наши вртићи, не само овај горе поменут нема. Модел по коме раде

наши вртићи је модел Б јер је много боље прилагодљив нашим стандардима.

Васпитачице са више година радног стажа мање су склоне променама, јер кад

неко свој радни век проведе радећи на одређен начин ретко мења свој начин

рада.