Безбедносни и одбрамбени аспекти прикључења Републике Србије Европској унији

БЕЗБЕДНОСНИ И ОДБРАМБЕНИАСПЕКТИ ПРИКЉУЧЕЊА

РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕЕВРОПСКОЈ УНИЈИ

Безбедносни и одбрамбени аспекти

прикључења Републике Србије Европској унији

2

Безбедносни и одбрамбени аспекти прикључења Републике Србије Европској унији

За издавачаИнститут за стратегијска истраживања, [email protected]Мисија ОЕБС у Србији

Уређивачки одбормр Сава Савић, потпуковникмр Мирослав Митровић, потпуковникмр Тања РистићМилан С. Милутиновић

Приређивачдр Катарина Штрбац, пуковник

Рецензентипроф. др Тања Мишчевићпроф. др Јован Теокаревић

Дизајнcomma | communications design

ШтампаОригинал

Тираж500 примерака

Место и година издањаБеоград, 2010.

Објављивање ове публикације је омогућено у оквиру пројекта Мисије ОЕБС у Србији „Консолидација процеса демократизације у сектору безбедности у Србији”, који финансијски подржава Шведска агенција за међународну развојну сарадњу.Напомена: Ставови изречени у књизи припадају искључиво ауторима и њиховим сарадницима и не представљају нужно званичан став Мисије ОЕБС у Србији.

This publication has been printed in the framework of OSCE Mission to Serbia’s project “Consolidating Democratization Process in the Security Sector in Serbia”, financially supported by the Swedish International Development Cooperation Agency.Disclaimer: The views herein expressed are solely those of the author and contributors and do not necessarily reflect the official position of the OSCE Mission to Serbia.

3

Институт за стратегијска истраживања (ИСИ) је научно-истраживачка установа Министарства одбране која се бави истраживањима у области безбедности, одбране и војне ис-торије. Формиран je 1. октобра 2006. године, обједињавањем Института ратне вештине и Војноисторијског института.

Одељење за стратегијске анализе и безбедносне интеграције, као део Института за стратегијска истраживања, између оста-лог, израђује стратегијске анализе и безбедносне процене, као и предлоге за практичну политику намењене доносиоцима одлу-ка у систему одбране. Одељење врши процене степена угроже-ности, ризика и претњи по безбедност Републике Србије; ана-лизира процесе и чиниоце у међународним односима од којих зависи безбедност и међународни положај Републике Србије; истражује начине прикључења и ангажовања Србије у међуна-родним безбедносним организацијама; учествује у научноис-траживачким пројектима сродних институција у земљи и ино-странству; припрема и реализује научне и стручне скупове из области безбедности и одбране; учествује у реализацији наста-вног процеса у Војној академији и током обуке у Војсци Србије; публикује књиге и часописе и израђује научно-информативну документацију.

4

Садржај

Увод | 6 |

1. Ђорђе СтојановићЕвропска унија као цивилна супер-сила: концептуалне претпоставке и недоследности | 8 |

2. Тања РистићТрансатлантски однос и обликовање међународног Система безбедности након хладног рата | 24 |

3. Милан С. МилутиновићПројекат „Европа 2030” | 36 |

4. Светлана Ђурђевић-ЛукићЗаједничка безбедноснa и одбрамбенa политика ЕУ и потреба ангажовања Србије | 56 |

5. Милош СамарџићЗахтеви за чланство у области правне регулативе и њихова испуњеност од стране Републике Србије у досадашњем процесу приближавања ЕУ | 72 |

6. Александар Милић, Дарко Божанић, Драган БојанићГеополитички и енергетско-безбeдносни чиниоци прикључења Републике Србије европској унији | 92 |

7. Катарина ШтрбацОднос према изазовима и комплементарност приступа Републике Србије и ЕУ | 110 |

Садржај 5

8. Станислав СтојановићСтратегија националне безбедности и стратегија одбране Републике Србије као чиниоци безбедносног и одбрамбеног аспекта прикључења ЕУ | 116 |

9. Мирослав МитровићЕУ интеграције у сфери безбедности и могућност утицаја на процес | 122 |

10. Драган КнежевићCase study: људска безбедност – механизам обезбеђења положаја, слобода и права националних мањина у Србији | 148 |

11. Саша МијалковићУнутрашња безбедност Републике Србије у условима европских интеграција | 176 |

12. Дане СубошићСнаге за реализацију безбедносне политике Европске уније | 196 |

13. Сава Савић, Драган ГостовићВојне снаге на располагању Европске уније за реализацију заједничке безбедносне и одбрамбене политике | 208 |

14. Далибор КекићОбавештајна мрежа ЕУ: ЕНФОПОЛ | 242 |

6

Увод„Истинска безбедност може се наћи само у развоју, реформама и променама’’

Ann Morrow Lindbergh

Зборник радова је настао као логичан продукт округлог сто-ла посвећеног безбедносним и одбрамбеним аспектима при-кључења Републике Србије Европској унији. Округли сто је одржан 30.марта 2010. године у организацији Института за стратегијска истраживања, а учествовали су представници Министарства одбране и Војске Србије, Министарства спољ-них послова, Министарства унутрашњих послова, Канцеларије за европске интеграције Владе Републике Србије, Факултета политичких наука, Факултета безбедности, Криминалистичко-полицијске академије и невладиног сектора.

Одржавање округлог стола је био почетак рада на пројек-ту Министарства одбране‚ „Безбедносни и одбрамбени аспе-кти прикључења Републике Србије Европској унији‘‘ који ће се спроводити у континуитету до коначног пријема наше земље у чланство Европске уније. Пројекат је веома значајан са ста-новишта успостављања заједничке политике безбедности и одбране ЕУ, како би се утврдили заједнички организациони, правни и други принципи, процедуре, критеријуми и механи-зми ради прихватања комплексних правила и односа у Унији ради достизања одређеног нивоа захтеваних стандарда у обла-сти безбедности и одбране. Односи између државе кандидата за чланство са Унијом и њеним чланицама базирају се на прин-ципу „добровољног прихватања услова“, кроз које се логично јављају и снажни утицаји на државу кандидата у бројним обла-стима, па и у области безбедности и одбране.

Сарадња чланица ЕУ у области безбедности и одбране се за-снива на активном учешћу, комплементарном и кохерентном доприносу у изградњи заједничких безбедносних способно-сти и очувању заједничке безбедности, чему тежи и Република

Увод 7

Србија, а оствариваће се кроз процес прикључења Унији, прво као тзв. трећа земља, затим као земља кандидат и на крају као земља чланица.

Учесници округлог стола су кроз излагања покушали на адекватан начин да приближе пре свега објашњења о самој Европској унији, затим значај и комплементарност разних об-ласти у Републици Србији и Европској унији, као и могуће об-ласти сарадње и учешћа наше земље у њима.

Процес прикључења Републике Србије чланству у Европској унији, са аспекта безбедности и одбране, изузетно је сложен. Укључивање Републике Србије у чланство Европске уније зави-сиће од међусобних способности Европске уније и Републике Србије за превазилажење сложених односа. При томе не треба искључити могућност да Европска унија примени неки „нови“ модел „фазног приступа“ Републике Србије њеном чланству, који, у првој фази, можда не би укључивао Републику Србију у све активности заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ и њене политике безбедности и одбране.

Општи је закључак округлог стола да Република Србија може значајно да допринесе заједничкој политици безбедности и од-бране на читавом континенту. Такође, може се констатовати да у Републици Србији постоје капацитети који су оспособљени за задатке које ће Европска унија поставити у области зајед-ничке безбедносне и одбрамбене политике.

Проф. др Тања Мишчевић

8 Др Ђорђе Стојановић,

Др Ђорђе Стојановић, доцентФакултет за европске правно-политичке студије, Универзитет Сингидунум, Нови Сад

Европска унија као цивилна суперсила: концептуалне претпоставке и недоследности

The European Union as a Civil Superpower: Conceptual Assumptions and Inconsistencies

Европска унија као цивилна суперсила: концептуалне претпоставке и недоследности 9

АпстрактУважавајући значајне промене које су се десиле на међуна-родној сцени после хладног рата, рад анализира нове поли-тичке факторе који утичу на формулисање сасвим нове гло-балне констелације за дефинисање ЕУ као цивилне суперсиле уместо војне суперсиле (САД). У том контексту, значајни кон-цептуални моменти међународног статуса ЕУ су: (1) коопера-ција као примарни принцип за комплетирање међународних циљева; (2) залагање за поштовања људских права; (3) при-оритет економске димензије у остварењу националних про-грама (агенди); (4) неодустајање од важности функционисања међународних институција; и (5) фокусираност на научни и технолошки развој. Рад се закључује разматрањем могућности да цивилна сила не значи потпуно негирање употребе војске у решавању међународних проблема и дискутивањем могућих проблема повезаних са таквим становиштем.

Кључне речи: међународни систем, постмодерна цивилна су-персила, мека моћ, безбедносна политика ЕУ, космополитизам.

AbstractRecognizing the signifi cant changes that have taken place on the internati onal scene aft er the Cold War, the paper analyzes the new politi cal factors that infl uence the emergence of a completely new military super-power (USA). In this context, important conceptual moments of the internati onal status of the EU are: (1) cooperati on as the primary principle to complete the internati onal goals; (2) promoti on of respect for human rights; (3) the priority of the eco-nomic dimension in achieving the nati onal agendas; (4) commit-ment to the importance of the functi oning of internati onal insti tu-ti ons; and (5) focus on scienti fi c and technological development. The paper concludes by considering the possibility that the exist-ence of civil powers does not mean completely denying the use of the military in solving internati onal problems and by discussing po-tenti al problems associated with such a view.

Key words: internati onal system, post-modern civilian super-pow-er, soft power, the EU security policy, cosmopolitanism.


Увод

Завршетак хладног рата донео је и завршетак једног начи-на мишљења који је на овај или онај начин дефинисао би-поларну (САД и СССР) поставку глобалног међународног поља. Неореалистичка („црно-бела”) слика света компонова-на од америчке и совјетске моћи, утемељене на трци у наору-жању, идеолошком антагонизму и компететивности, „вазал-ним” идеолошким „државама-следбеницама” и исфорсираним и контролисаним „сурогат и инстант” ратовима, а чија је вој-на димензија (са свим предикаментима застрашивања, ви-олентности, посредним конфронтацијама и принудним ограничењима) била одређена националним интересима и ли-митирана уважавањем потенцијалне реакције супарника, не-повратно је трансформисана. Ако ни због чега другог, а оно због чињенице, да после распада СССР-а, САД остају као је-дина држава (без обзира на претендовање Кине и Индије) која комбинацијом политичких, војних, економских и културних потенцијала, те спремношћу да делује и реализује широко по-стављене глобалне циљеве, садржајно одређује пројекцију но-вог „монохроматски” устројеног света. На тој линији, може се рећи да је хладноратовска логика једним делом и даље остала један од најутицајнијих аспеката у процесу одлучивања карак-теристичном за спољнополитичко испољавање САД.

Међутим, слика света је заправо постала много комплекснија: веза између политичког утицаја и војне моћи је значајно дегра-дирана. Новонастали међународни систем, са постмодерном фо-кусираношћу на економију, науку и технологију, довео је у пи-тање до тада „онтичку или априорну” исплативост апликације силе као примарног средства за вођење држава. У том контекс-ту, ЕУ се профилисала као међународни актер који, базирајући своју моћ на не-војним средствима, истура у први план коопера-цију зарад остварења међународних циљева, спремност за фор-мулисање и развој адекватне међународне организационе мре-же у смеру регулисања међународних односа и деловања, јасно постављену демократску структуру процедура и институција власти, те поштовање и заштиту људских права и слобода.

Цивилна сила versus војна сила

Евидентно је, више или мање, да европски „програм” у присту-пању решавања најзначајнијих светских проблема мани-фестује позицију која је дистанцирана од реалистичког пред-лошка (чији је главни експонент САД). Она није одређена наметањем властите воље, решавање проблема је базирано на форсирању политичких и легалних средстава, привржена


је начелима либералне светске економије и планетарне друш-твене правде, а употреба силе, увек ауторизована преко адек-ватних мултилатерарних процедура, доминантно је усмерена ка заштити цивила, привођењу ратних злочинаца и реализа-цији хуманитарних циљева.1 На тој линији, постојећу глобалну конјункцију карактеришу:

(1) нови смисао суверенитета зависног од унутрашњих и спољних фактора, трансформација државе која изражава (а) немогућност персистенције изолованих друштава и зона утицаја, (б) пораст значаја различитих нивоа политичких институција (глобалних, регионалних и локалних) и (в) амбивалентности третмана индиректних (удаљених) глобалних дешавања, у смислу освешћености (интензивнији приступ заштити људских права), али и отпора (оживљавање ванграничних религијских и етничких идентитета); те

(2) чињеница да сталним повећањем деструктивности оружја, које може бити контролисано и од стране недржавних, терористичких организација, војна моћ више није позиционирана као „сила потчињавања” (изузетно је тешко реализовати безусловну војну победу), војна сила фунционише пре свега у смеру: (а) потенцијалне употребе против цивилног становништва (сејање страха и мржње), (б) опозитних операција које спречавају активности против цивилног становништва зарад отварања простора за политичка решења конфликта и (в) статуса хомогенизујућег националног симбола.2

Контроверзност и флуидност појма постмодерност, који је увео Арнолд Тојнби (Arnold Toynbee),3 потиче од чињенице да се вр-ло ретко дефинише и врло слободно и широко употребљава, па тако има различито значење за различите ауторе. У том сми-слу, Роберт Купер (Robert Cooper) актуелни светски систем де-ли на три зоне:

(1) пре-модерну зону хаоса (Авганистан, Сомалија итд.) – државе не задовољавају критеријум легитимног монопола над силом, не постоји владавина закона и служе као простор за развој транснационалног криминала и тероризма (карактерише је пољопривредна економија);

(2) модерну („вестфалску”) зону (Русија, САД, Кина итд.) – са нагласком на националне интересе и националну безбедност, постоји јасна дистинкција између

1 Kaldor, M. „American Power: From Compellance to Cosmopolitanism.” International Affairs, 79(1), 2003, стр. 18-20.

2 Ibidem, стр. 4-8.3 Coker, C. „Post-modernity and the end of the Cold War: has war been disinvented?” Review of

International Studies, 18(3), 1992, стр. 189.


унутрашњих и спољних послова државе (са отклоном према могућности спољног мешања у домаће „ствари”), државе имају монопол над силом и спремне су да га искористе у међусобним неспоразумима, ред постоји захваљујући балансу моћи или интересу хегемонистичких држава за одржавањем status quo-а (карактерише је економија масовне индустријске производње); и

(3) постмодерна зона (ЕУ и Јапан) – елиминисање рата и употребе силе као примарног средства политике (карактерише је постидустријска, сервисна и информациона економија).4

Детаљније посматрано, постмодерну поставку Европске уније обележавају:

(1) нестајање поделе на унутрашње и спољне државне послове;

(2) међусобно мешање у унутрашњи сектор држава и међусобна контрола;

(3) дистанцирање од употребе силе у решавању размирица и кодификација одређених правила понашања, која се самооснажују зато што је у интересу свих држава да их подржавају;

(4) све већа небитност „институције” граница; те (5) безбедност заснована на транспарентности,

међузависности и узајамној отворености и рањивости.5

Постмодерна држава је више плурализована и комплексна, а мање бирократизована него модерни пандан, државни интере-си постају мање одређујућа компонента међународне политике, њен вредносни оквир је доминантно оријентисан ка поједин-цима, а на сцену ступају интереси партикуларних (транснаци-оналних) група или региона.6

Носећи моменат постмодерности ЕУ заправо представља кон-цепт цивилне силе, који се у својој најранијој форми каракте-рише као диспропорционоално снажнији акценат на економ-ску моћ у односу на војну силу, стање усмерено ка цивилним циљевима и средствима, те ослоњено на колективне акције кроз које се материјализују вредности једнакости, правде и толеранције.7 За овакву поставку се може рећи да је резулти-

4 Cooper, R. The post-modern state and the world order. Demos, London, 2000, стр. 15-23.; види и Cooper, R. The Breaking of Nations: Order and Chaos in the Twenty-First Century. Atlantic Books, London, 2003.

5 Cooper, R. The post-modern state and the world order, op. cit., стр. 22.6 Ibidem, стр. 31.7 Duchеne, F. „Europe’s role in world peace.” у Mayne, Richard (ур.) Europe Tomorrow: Sixteen

Europeans Look Ahead, Fontana, London, 1972. стр. 42; и Duchеne, F. „The European Community and the Uncertainties of Interdependence’.” у Kohnstamm, M. и Hager, W. (ур.) A Nation Writ Large? Foreign-Policy Problems before the European Community, Macmillan, London, 1973, стр. 19-20.


рала више из сплета околности него из избора или убеђења, чињеница да се није могло расправљати о европским војним капацитетима је продуковала изједначавање нужности са вр-лином. На тој линији, фигурирају и следећи аргументи:

(1) губи се сваки смисао у грађењу Европе као класичне суперсиле јер би она морала бити нуклеарна и централизована држава, обележена чврстом националном нотом, што јасно сугерише да њена основа треба да буде измештена из традиционалног контекста;

(2) војна сила не треба бити занемаривана, али Европа не треба да тежи ка војној доминацији, зато што читав спектар цивилног деловања и утицаја може бити интензификован и отклоњен таквим опредељењем;

(3) Европа треба да се понаша на начин да буде егземплар нове врсте међудржавних односа, у смислу превазилажења застрашивања, насиља и рата;

(4) Европа мора да остане привржена цивилним средствима и циљевима, ширењу цивилних и демократских стандарда, јер ће у противном постати објект јачих сила; и

(5) Европа може да успе једино ако постане кохезивни међународни актер са јасно дефинисаним циљем. 8

Класична поставка цивилне силе имплицира:

(1) прихватање кооперације са другима зарад реализације одређених међународних циљева;

(2) фокусираност на не-војна, превасходно економска, средства за обезбеђивање националних циљева (војска служи као инструмент заштите других средстава међународне интеракције); и

(3) спремност за констутуисање наднационалних институција (структура) за решавање проблематичних међународних питања.9

У том смислу, форсирају се цивилизирајуће карактеристике међународне политике, развој вредности које изражавају соли-дарност међу друштвима и одговорност за будућност света.10 За Кенета Твичета (Kenneth Twitchett), утицај Европе на међу-народни систем треба бити реализован преко трговине и ди-пломатије, а не преко традицонално позиционираног утицања војне снаге (при томе, не треба занемарити потенцијалну са-радњу у оквиру одбрамбене политике).11 Међутим, за Хедлија

8 Zielonka, J. Explaining Euro-Paralysis: Why Europe is Unable to Act in International Politics. Macmillan Press, Houndsmills, 1998, стр. 226-227.

9 Maull, H. W. „Germany and Japan: The New Civilian Powers.”, Foreign Affairs, 69(5), 1990, стр. 92-93.

10 Ibidem, стр. 106.11 Види Twitchett, K. J. „External Relations or Foreign Policy?” у Twitchett, K. J. (ур.) Europe and the

World: The External Relations of the Common Market, Europa Publications, London, 1976, стр. 1-34.


Була (Hedley Bull) Европа у раној фази свога развитка није ре-левантан актер у међународним пословима и њен положај је условљен окружењем које је битно одређено или конституиса-но путем војне моћи, те би за њу најбоље било да повећа степен самодовољности у безбедносно-одбрамбеној сфери, организује снаге за регулисање нуклеарне позиционираности, унапреди своје конвенционалне снаге, прошири улогу Западне Немачке и потенцира ангажман Француске, охрабри промену полити-ке у Великој Британији, ради на коегзистенцији са Совјетским Савезом и САД.12 Европа се концептуално апсолвирала и као „тихи планетарни актер” и као „чудна суперсила”, она распола-же многим материјалним капацитетима потребним за супер-силу и представља изузетну економску силу, али због специ-фичне комбинације историјског и политичког наслеђа својих чланица, те поделе моћи између држава чланица и ЕУ инсти-туција и унутар самих ЕУ институција, она никада неће моћи пресликати организациону матрицу „класичних” суперсила.13

Карен Смит дефинише четири елемента који одређују цивил-ну силу (моћ):

(1) на нивоу средстава то је употреба не-војних инструмената за реализацију постављених планова (културних, економских и дипломатских);

(2) на нивоу циљева то је опредељење за међународну сарадњу, солидарност, владавину права у међунардним односима, те ширење једнакости, правде и толеранције;

(3) мада постоји читав низ мера на континууму убеђивање—принуда, цивилна сила тендира ка преваленцији персуазије; и

(4) демократско-цивилна контрола над доношењем одлука које се тичу спољне и одбрамбене политике.14

Као опозит таквом распореду фунгира концепт војне силе (моћи) који се базира на:

(1) војним средствима; (2) војним циљевима; (3) принуди (и/или матeријалним подстицајима); и (4) без демократско-цивилне контроле.15

12 Bull, H. „Civilian Power Europe: A Contradiction in Terms?” Journal of Common Market Studies, 21(2), 1982, стр. 149–164.

13 Види Rummel, R. The Evolution of an International Actor: Western Europe’s New Assertiveness. Westview Press, Boulder, 1990.; и Buchan, D. Europe: The Strange Superpower. Dartmouth, Aldershot, 1993.

14 Smith, К. Е. Still ‘civilian power EU? [документ на Интернету], Centre for European Studies, University of Oslo, Oslo [наведено 01. 03. 2010.], стр. 2-6. Доступно на адреси: http://www.arena.uio.no/cidel/WorkshopOsloSecurity/Smith.pdf

15 Ibidem, стр. 6.


Према томе, цивилна сила гравитира ка употреби меке моћи, обликовању преференција других преко вредности које су дру-ги спремни да прихвате, она није идентична са утицајем, јер утицај може да се оствари и преко тврде (командне) моћи, а није ни само персуазија, то јест способност анимирања засно-вана на аргументацији (мада она представља њен важан део), она манифестује капацитете за привлачење (које често води ка пристајању): мека моћ је, заправо, моћ атракције.16 Суштински посматрано битне карактеристике постмодерне Европе су ма-нифестоване опредељењем за:

(1) слабљење вестфалског третмана граница и нови облици личне покретљивости;

(2) потенцирање и развој глобалне економије и њена тренсформација из производног у услужни модалитет;

(3) диспропорција друштвених и војних издатака у корист првих,

(4) антиратни покрети; (5) масовна комуникација; (6) мултикултурализам и формулисање нове планетарне

културе; те (7) брига за еколошке проблеме.

Пост-модерни кредибилитет ЕУ се можда најјасније може уо-чити у елаборирању безбедносних питања. ЕСДП17 (Европска безбедносна и одбрамбена политика, European Security and Defense Policy, ESDP) представља компоненту „другог сту-ба” ЕУ: Заједничке спољне и безбедносне политике (Common Foreign and Security Policy, CFSP). Примарна циљна димен-зија ЕСДП-а јесте интензификовање аутентичног спољнопо-литичког ангажмана ЕУ кроз развој аутономних цивилних и војних потенцијала за међународно онемогућавање сукоба и деловање на нивоу кризног менаџмента. Правни оквир за реа-лизацију заједничке безбедносне и одбрамбене политике је дат 1991. године Уговором из Мастрихта, који уводи ЦФСП и ин-корпорира одредбе о одговорности ЕУ за сва питања која се тичу њене безбедности, „укључујући евентуално формирање заједничке одбрамбене политике, која с временом може води-ти заједничкој одбрани (члан Ј.4)”.18 Таква регулативна консте-лација се може одредити као значајан новум, јер су до тада сва важнија питања европске војне безбедности била упућена на НАТО.

16 Nye, J. S. Soft Power: The Means to Success in World Politics. Public Affairs, New York, 2004, стр. X, 5-7.; и Nye, J. S. The Powers to Lead. Oxford University Press, Oxford, 2008, стр. 40.

17 Сви акроними повезани са Европском унијом ће бити ћирилична варијанта енглеског оригинала.

18 Види Treaty on European Union, Title V – Provisions on a Common Foreign and Security Policy, Article J.4. [наведено 15. 11. 2009.]. Доступно на адреси: http://www.hri.org/docs/Maastricht92/mt_title5.html


Ако изузмемо НАТО (основан 1949. године),19 треба напоме-нути да су европске земље предузимале читав низ неуспешних иницијатива по питању безбедносне и одбрамбене политике од којих издвајам:

(1) Бриселски уговор (Уговор о привредној, социјалној и културној сарадњи и колективној самоодбрани, 1948. година) успоставља одбрамбено савезништво између држава потписница (Француска, Велика Британија, Белгија, Холандија и Луксембург);

(2) Европска одбрамбена заједница (European Defence Community, EDC) и Европска политичка заједница (European Political Community, EPC) су основане 1952. године, главни циљеви ЕДЦ-а су били покушај формирања европске војске под јединственом командом и отварање простора за наоружавање СР Немачке као потребе изазване претњом СССР-а, док је главни циљ ЕПЦ-а би покушај успостављање федерације европских држава;

(3) Западноевропска унија (Western European Union, WEU) је основана 1954. године, потписницама Бриселског уговора су се придружиле СР Немачка и Италија, њени најважнији задаци су били повезани са пружањем потпуне помоћи у случају напада на Европу, те очување мира и безбедности у Европи.

Напокон, исходишна тачка за формулисање актуелног ЕСДП-а представља британско-француски самит одржан у Сен Малоу 1998. године. Самит се завршио представљањем Декларације из Сен Малоа, којом се, између осталог, апострофира да ЕУ мора да развије потенцијале за самостално деловање, подржане од поуздане војне снаге, са јасним и ефикасним системом одлучи-вања о њеној употреби, те са недвосмисленом спремношћу да се ангажује ради реаговања на међународне кризе.

Први релевантни потез у смислу стварања европских војних јединца које би деловале ван националних оружаних снага, ре-зултат је француско-немачке иницијативе из 1992. године (са-станак одржан у Ла Рошелу, La Rochelle) материјализоване у формирању Еврокорпуса (Eurocorps). Еврокорпус се могао ан-гажовати на три нива: УН, НАТО, ЕУ и ОСЦЕ (Организација за европску безбедност и сарадњу, Th e Organization for Security and Cooperation in Europe, OSCE) операцијама:

19 Чланице НАТО-а су: Белгија (1949), Британија (1949), Данска (1949), Француска (1949), Холандија (1949), Исланд (1949), Италија (1949), Канада (1949), Луксембург (1949), Норвешка (1949), Португал (1949), САД (1949), Грчка (1952), Турска (1952), Савезна Република Немачка (1955), Шпанија (1982), Чешка (1999), Мађарска (1999), Пољска (1999), Бугарска (2004), Естонија (2004), Летонија (2004), Литванија (2004), Румунија (2004), Словачка (2004), Словенија (2004); Албанија (2009.) и Хрватска (2009). Чланице НАТО-а које нису чланице ЕУ су: Аустрија, Финска, Ирска, Кипар, Малта, Шведска


(1) на нивоу припреме и реализације хуманитарних мисија; (2) на нивоу успостављања и одржавање мира под окриљем

УН или ОСЦЕ; те(3) на нивоу партиципације у оружаним акцијама с циљем

заједничке одбране НАТО савезника у складу са чланом 5 Северноатлантског споразума.20

Еврокорпус је 1999. године преобликован (трансформисан) у Европске снаге за брзо реаговање (European Rapid Response Force, ERRF). Исте године, на самиту у Хелсинкију, Европски са-вет је као један од главних циљева („Главни циљеви”, „Headline Goals”) ЕУ прокламовао осигурање војне снаге од 60 000 хиља-да војника у року од 60 дана, најмање оперативне у периоду од једне године, зарад успешне имплементације такозваних „Петерсбершких задатака” (постављени 1992. године, инкор-порирани у Уговор из Амстердама 1997. године):

(1) хуманитарних операција и задатака спасавања; (2) задатака очувања мира; и (3) борбених задатака (оружаних акција) у савладавању

криза, укључујући мере за наметање мира.21

У Хелсинкију су на нивоу Европског савета конституисана и три стална органа:

(1) Одбор за политику и безбедност (Th e Political and Security Committee, PSC) - (а) дефинише снагу и модалитет реаговања ЕУ на неку новонасталу кризу, (б) када је конкретна операција стартована обезбеђује политички надзор и стратешке оријентире, те (в) функционише као координационо-консултативно оруђе за ЕСДП-у, друге ЕУ органе, НАТО и треће државе (ПСЦ чине представници држава-чланица са рангом амбасадора);

(2) Војни одбор ЕУ (EU Military Commitee, EUMC) - (а) даје савете и препоруке ПСЦ-у о војним питањима, (б) одговоран је за одржавање војних односа са државама које нису чланице ЕУ и (в) усмерава рад ЕУМЦ-а (Војни одбор

20 „Потписнице су сагласне да ће се оружани напад на једну или више њих, у Европи или у Северној Америци, сматрати нападом на све њих, па се зато слажу да ће у случају таквог оружаног напада, свака од њих, позивајући се на право појединачне или заједничке самоодбране из члана 51. Повеље Уједињених нација, помоћи потписници или потписницама које су нападнуте, предузимајући одмах, саме и у складу с другим потписницама, кораке који се сматрају потребним, обухватајући употребу оружане силе, како би повратиле и одржале безбедност северно-атлантског подручја. Сваки такав оружани напад и мере предузете као резултат тог напада одмах ће бити пријављени Савету безбедности. Такве мере ће бити обустављене када Савет безбедности предузме мере потребне за поновно формирање и одржавање међународног мира и сигурности.” Види North Atlantic Treaty Organisation (NATO) website, The North Atlantic Treaty, NATO Headquarters, Brussels [наведено 19. 11. 2009.]. Доступно на адреси: http://www.nato.int/docu/basictxt/treaty.htm

21 Вајденфелд, В. и Веселс (ур.): Европа од А до Ш. Фондација „Конрад Аденауер”, Београд, 2003, стр. 93.


ЕУ чине начелници генералштабова држава чланица ЕУ, које заступају војни представници);

(3) Главни војни штаб ЕУ (EU Military Staff , EUMS)- (а) задужен за праћење и процену безбедносне ситуације, (б) стратешко планирање и (в) одржавање везе с националним и мултинационалним војним штабовима (чини га око 200 официра).

Констатујмо и постојање Одбора за цивилна питања управљања кризама (Committee for Civilian Aspects of Crisis Management, CIVCOM) и Европске одбрамбене агенције (European Defence Agency, EDA), основане 2004 године. ЦИВЦОМ, који предста-вља радну групу са саветодавном улогом, обезбеђује инфор-мације, препоруке и савете о цивилним питањима управљања кризама, те контролише управљање цивилним операцијама (чине га представници држава и службеници Европске коми-сије и секретаријата Савета ЕУ). Главне функције ЕДА-е су:

(1) побољшавање одбрамбених способности ЕУ, са нагласком на будуће кризне ситуације;

(2) промовисање сарадње између држава чланица по питању наоружавања (размена информација о постојећим програмима и будућим потребама);

(3) интензификовање технолошко-индустријске основе европске одбране;

(4) стварање заједничког европског тржишта војне опреме; те (5) унапређење одбрамбених истраживања и нових

технологија.

По питању даљег напредовања у сфери одбрамбених истра-живања и нових технологија, ЕДА је формулисала четири смернице:

(1) стварање исправне базе података; (2) развој плана за реализацију истраживачких циљева; (3) развој стратегије за истраживање и развој нових

технологија у одбрамбене сврхе на нивоу ЕУ; и (4) договор о финансирању одбрамбених истраживачких

пројеката и пројеката за развој нових технологија.

На врху ЕДА-е се налази високи представник за ЕСДП који ру-ководи Управним одбором ЕДА-е, чине га представници свих држава чланица ЕУ, осим Данске, и у њему се одлуке доносе консензусом.

На састанку Европског савета 2003. године у Бриселу усвојена је Европска безбедносна стратегија (European Security Strategy, ESS), важан акт који не само да је представљао пројектовање


планетарне позиције ЕУ, већ и анализу и идентификовање без-бедносних претњи и примарних стратешких циљева који се желе остварити, те скуп инструкција државама чланицама у смеру што ефикаснијег спровођења европске безбедносне политике.22 У њему експлицитно стоји да ЕУ треба развијати стратешку културу која „подстиче ране, жустре и, када је то по-требно, жестоке интервенције.”23 Као носеће моменте ЕСС-а можемо да одредимо:

(1) апострофирање да ЕУ треба увећавати своју улогу у међународним односима;

(2) означавање као главних претњи ЕУ: (а) тероризма, (б) пролиферације оружја за масовно уништење, (в) регионалних конфликата, (г) слабих („клонулих или колабиралих”) држава и (д) организованог криминала;

(3) означавање главних изазова ЕУ: (а) сукобе, (б) сиромаштво, (в) глад, (г) болести, (д) надметање за природне ресурсе, (ђ) глобално загревање и (е) енергетску зависност;

(4) наглашавање да европска безбедност прво мора бити повећана преко стабилизовања проблема у властитом окружењу, а онда проширењем кооперативности и безбедности на исток и југ (долази до дистинкције између три безбедносна „круга”: ЕУ, као безбедносне заједнице са јако малим шансама за оружани сукоб, ближег окружења као интегралног сегмента европске безбедносне архитектуре и остатка света);

(5) артикулисање начела ефективног мултилатеризма као елаборирање међународних проблема преко заједничког ангажмана међународне заједнице, институција и права; (6) указивање на то да ЕУ реаговање на специфичне безбедносне проблеме и претње треба бити превентивно и кроз пружање помоћи за њихово санирање, те да треба осим војних капацитета ангажовати и цивилне ресурсе (подразумева, дакле, дипломатске активности, трговинско-економске мере, развојну кооперацију и хуманитарну помоћ); и

(7) профилисање сарадње са САД и НАТО као неопходне, али засноване на делотворнијем и избалансиранијем партнерству.

Формални оквир за сарадњу између ЕУ и НАТО је реализо-ван 2003. (после шестогодишњег преговарања) и познат је као Берлин-плус аранжман. Овај документ обухвата регулисање следећих подручја:

22 Solana, J. A Secure Europe in a Better World: European Security Strategy, The European Union Institute for Security Studies, Paris, 2003.

23 Ibidem, стр. 17.


(1) коришћење НАТО војних потенцијала у операцијама под вођством ЕУ;

(2) омогућавање приступа ЕУ оперативном планирању НАТО-а;

(3) ангажман Врховне команде савезничких снага у Европи (Supreme Headquarters Allied Powers Europe, SHAPE) за потребе операција под лидерством ЕУ; и

(4) адаптација система планирања одбране НАТО, на начин да НАТО снаге буду на располагању и за оперативне потребе под руководством ЕУ.

Главни циљеви до 2010. године (плус Концепт борбених гру-па, Battlegroup concept) су усвојени 2004. и предвиђају да држа-ве чланице до предвиђеног рока организују 13 борбених гру-па. Међутим, до сада је већ организовано 18 таквих формација, тако да је циљ достигнут и премашен. Борбене групе предста-вљају војне јединице спремне да се ангажују у решавању међу-народних криза у најкраћем могућем року. Једна борбена група располаже са 1500 војника, те адекватном логистичком, ваз-душном и поморском подршком. Борбене групе су способне за реализацију самосталних операција или за улогу претход-нице ширих војних захвата и треба да буду оперативно спо-собне у року од 10 дана после одговарајуће одлуке ЕУ. Пет бор-бених група је састављено од припадника једне нације, осталих тринаест су састављене од припадника од две до четири држа-ве, укључујући две државе које нису чланице ЕУ: Норвешке и Турске. На овај или онај начин, све неутралне државе чланице ЕУ су прихватиле ангажман у борбеним групама, док једна од њих (Шведска) има како своју властиту групу тако и предводи Нордијску борбену групу. На овоме пољу нису ангажоване са-мо Данска и Малта. Суштински посматрано, борбене групе су у функцији остваривања „Петерсбершких задатака” и ЕСС-а у дефинисаном распону од пружања хуманитарне помоћи и одр-жавања мира, до војног ангажмана високог интензитета у би-ло ком делу света.

Све горе наведено, не сумњајући у чињеницу да је ЕУ исхо-дишно постављена као цивилна сила, намеће питање како се садашња позиција ЕУ може најадекватније окарактеристати? Другим речима, да ли се ради о фази у којој ЕУ постаје про-то-војна сила (самостална или у окриљу НАТО-а) или о „ста-билизовању” њених постмодерних квалитета? Суштински посматрано, данас је тешко наћи некога ко ЕУ посматра као ор-тодоксну цивилну силу, дошло је до значајног повећања анга-жамана војних трупа без икаквих значајнијих националних или европских анализа о импликацијама једног таквог контекста.24

24 Види Giegerich, B. и Wallace, W. „Not Such a Soft Power: The External Deployment of European Forces.” Survival, 46(2), 2004, стр. 163-182.


Кристофер Хил (Christopher Hill) сматра да су за формулисање Европе као самосталне силе важни следећи моменти:

(1) постојање једне ефикасне тачке са које ће се доносити одлуке;

(2) могућност мобилисања свих ресурса; (3) јаке компететивне економске карактеристике; (4) европска бирократија; (5) могућност глобалног пројектовања моћи; и (6) нуклеарно наоружање.25

Позиција ЕУ као цивилне силе не подразумева нужни отклон према употреби силе све до оног момента док су невојна сред-ства примарна и битна, а војна сила позиционирана као ultima ratio, пресудни моменат се огледа у циљевима који се желе ост-варити. У том смислу, ЕУ може задржати своје цивилне ка-рактеристике јер су питања повезана са одбраном и нуклеар-ним капацитетима пренесена на НАТО.26 Наравно, постоје и она мишљења која милитаризацију ЕУ третирају као кулмина-цију формулисања државе, које је повезано са интегративним процесима (ЕУ као супердржава).27 Додајмо овоме и могућност перцепције ЕУ као нормативне силе, где ЕУ не само да је засно-вана на нормативној основи већ и дела на нормативан начин: представља носиоца трансформација нормативних стандар-да међународног система.28 Eвидентно је да паралелно са зна-чајним војним издацима националних влада и ратовима који и данас битно обележавају међународну сцену, искуство два глобална сукоба и хладног рата померају матрицу међународ-ног ривалитета и кооперације ка смањењу вредности силе и деструкције, и ка све израженијој економској међузависности. Томе треба додати и пораст међународних закона и организа-ција, глобализацију економије, инвестиција, образовања и кул-туре, те интернационализацију проблема попут имиграције, сиромаштва, шверца дроге и „прљавих” технологија.

У том контексту, могу се констатовати релевантна места раз-ликовања између ЕУ и САД. Без обзира на присуство адекват-них могућности и ресурса, Европа ипак није једнака по војној моћи САД, због тога што поред недовољно избалансиране од-брамбене политике и недостатка потпуно унификоване ко-мандне и контролне структуре, она има и сасвим диференци-ране ставове о употреби војске у међународној сфери. Уколико

25 Hill, C. „Superstate or Superpower? The future of the European Union in world politics.”, EFPU Working Paper, London School of Economics and Political Science, London, 2003, стр. 8.

26 Jоrgensen, K. E. „Western Europe and the Petersberg Tasks.” у Jоrgensen, K. E. (ур.) European Approaches to Crisis Management, Kluwer Law International, The Hague, 1997, стр. 131-52.

27 Smith, К. Е. „The End of Civilian Power EU: A Welcome Demise or Cause for Concern?” International Spectator, 35(2), 2000, стр. 27.

28 Мanners, I. „Normative Power Europe: A Contradiction in Terms?” Journal of Common Market Studies, 40(2), 2002, стр. 252.


би се извршила компарација између НСС-а (National Security Strategy, NSS)29 и, горе елаборираног ЕСС-а, видљиво је да по-ред заједничког идентификовања претњи од стране тероризма и употребе оружја масовног уништавања, те стављања акцента на трансатлантску кооперацију и мултилатерализам, постоји јасан отклон у смеру могућности САД за изоловано деловање и антиципативне оружане акције.30 При томе, позитивни одно-си између САД и ЕУ се могу поставити на ниво комплемен-тарности: онолико колико САД, поред свих оружаних потен-цијала, недостаје одређена „политичка алтернатива” сили као превалентном принципу решавања међународних конфлика-та, толико ЕУ свој интернационални утицај базира на полтич-ким вештинама и употреби економских притисака.

Закључак

Уважавајући чињеницу да употреба војне силе не дисквалифи-кује могућност формирања цивилне суперсиле, то јест да поја-чана фреквентност употребе војске и регулисање њених ор-ганизационих аспеката не сугерише отклон према концепту цивилне силе, за ЕУ се може рећи да је, насупрот реалистич-ке ексклузивности војне моћи у реализацији спољних интере-са, развила систем метода и вредности који представљају ма-нифестацију меке моћи са инклузивним димензијама помоћи, кооперације и подстицаја наспрам претњи, уцењивања и при-нуде. Мора се констатовати да идеја цивилне силе, са инхерент-ном вишедимензионалношћу и комплексношћу, има неких недоречености које захтевају потпуније концептуално уједна-чавање у смеру произвољности правила за употребу војне силе и нејасноћа по питању њеног порекла. Поред свега, ипак се мо-же рећи да је хладноратовску констелацију идеолошке компе-тетивности између САД и СССР, битно обележене употребом војске као средства реализације националних програма, заме-нио пост-модерни међународни систем у коме, поред евидент-них преклапања и комплеметарности, ЕУ и САД често имају евидентно различите вредносне матрице у приступању и ре-шавању глобално ситуираних проблема.

29 The Commonwealth Institute website, The National Security Strategy of the United States of America, Commonwealth Foundation, Cambridge, Massachusetts, USA. [наведено 05. 01. 2010.]. Доступно на адреси: http://www.comw.org/qdr/fulltext/nss2002.pdf

30 Види Duke, S. „The European Security Strategy in a Comparative Framework: Does it Make for Secure Alliances in a Better World?” European Foreign Affairs Review, 9(4), 2004, стр. 459-481.


Литература

1. Buchan, D. Europe: The Strange Superpower. Dartmouth, Aldershot, 1993.2. Bull, H. „Civilian Power Europe: A Contradiction in Terms?” Journal of Common Market

Studies, 21(2), 1982, стр. 149–164.3. Coker, C. „Post-modernity and the end of the Cold War: has war been disinvented?”

Review of International Studies, 18(3), 1992, стр. 189-198.4. Cooper, R. The post-modern state and the world order. Demos, London, 2000.5. Cooper, R. The Breaking of Nations: Order and Chaos in the Twenty-First Century.

Atlantic Books, London, 2003.6. Duchеne, F. „Europe’s role in world peace.” у Mayne, Richard (ур.) Europe Tomorrow:

Sixteen Europeans Look Ahead, Fontana, London, 1972. стр. 32-477. Duchеne, F. „The European Community and the Uncertainties of Interdependence’.” у

Kohnstamm, M. и Hager, W. (ур.) A Nation Writ Large? Foreign-Policy Problems before the European Community, Macmillan, London, 1973, стр. 1-22.

8. Duke, S. „The European Security Strategy in a Comparative Framework: Does it Make for Secure Alliances in a Better World?” European Foreign Affairs Review, 9(4), 2004, стр. 459-481.

9. Giegerich, B. и Wallace, W. „Not Such a Soft Power: The External Deployment of European Forces.” Survival, 46(2), 2004, стр. 163-182.

10. Hill, C. „Superstate or Superpower? The future of the European Union in world politics.”, EFPU Working Paper, London School of Economics and Political Science, London, 2003.

11. Jоrgensen, K. E. „Western Europe and the Petersberg Tasks.” у Jоrgensen, K. E. (ур.) European Approaches to Crisis Management, Kluwer Law International, The Hague, 1997, стр. 131-52.

12. Kaldor, M. „American Power: From Compellance to Cosmopolitanism.” International Affairs, 79(1), 2003, стр. 1-22.

13. Мanners, I. „Normative Power Europe: A Contradiction in Terms?” Journal of Common Market Studies, 40(2), 2002, стр. 232-258.

14. Maull, H. W. „Germany and Japan: The New Civilian Powers.”, Foreign Affairs, 69(5), 1990, стр. 91-106.

15. North Atlantic Treaty Organisation (NATO) website, The North Atlantic Treaty, NATO Headquarters, Brussels [наведено 19. 11. 2009.]. Доступно на адреси: http://www.nato.int/docu/basictxt/treaty.htm

16. Nye, J. S. Soft Power: The Means to Success in World Politics. Public Affairs, New York, 2004.

17. Nye, J. S. The Powers to Lead. Oxford University Press, Oxford, 2008.18. Rummel, R. The Evolution of an International Actor: Western Europe’s New

Assertiveness. Westview Press, Boulder, 1990.19. Smith, К. Е. „The End of Civilian Power EU: A Welcome Demise or Cause for Concern?”

International Spectator, 35(2), 2000, стр. 11-28.20. Smith, К. Е. Still ‘civilian power EU? [документ на Интернету], Centre for European

Studies, University of Oslo, Oslo [наведено 01. 03. 2010.]. Доступно на адреси: http://www.arena.uio.no/cidel/WorkshopOsloSecurity/Smith.pdf

21. Solana, J. A Secure Europe in a Better World: European Security Strategy, The European Union Institute for Security Studies, Paris, 2003.

22. The Commonwealth Institute website, The National Security Strategy of the United States of America, Commonwealth Foundation, Cambridge, Massachusetts, USA. [наведено 05. 01. 2010.]. Доступно на адреси: http://www.comw.org/qdr/fulltext/nss2002.pdf

23. Twitchett, K. J. „External Relations or Foreign Policy?” у Twitchett, K. J. (ур.) Europe and the World: The External Relations of the Common Market, Europa Publications, London, 1976, стр. 1-34.

24. Treaty on European Union, Title V – Provisions on a Common Foreign and Security Policy, Article J.4. [наведено 15. 11. 2009.]. Доступно на адреси: http://www.hri.org/docs/Maastricht92/mt_title5.html

25. Вајденфелд, В. и Веселс (ур.): Европа од А до Ш. Фондација Конрад Аденауер, Београд, 2003.

26. Zielonka, J. Explaining Euro-Paralysis: Why Europe is Unable to Act in International Politics. Macmillan Press, Houndsmills, 1998.

24 Mр Тања Ристић,

Mр Тања Ристић,Институт за стратегијска истраживањаСектор за политику одбранеМинистарство одбране Републике Србије

Трансатлантски однос и обликовање међународног система безбедности након хладног рата

Transatlantic relation and shaping of international security system after the cold war

Трансатлантски однос и обликовање међународног система безбедности након хладног рата 25

АпстрактНа обликовање међународног система безбедности у пери-оду након хладног рата, између осталог, утицао је трансатлант-ски однос (веза, погодба). Сарадња Америке и Европе често се посматра само као однос ЕУ-САД и кроз сарадњу са НАТО-ом и у оквиру тог савеза. Трансатлантски однос одликује разлико-вање америчких и европских погледа на питање силе, унила-терализма и мултилатерализма, униполарности и мултиполар-ности, као и неједнакост у моћи и захтев за дељењем терета. Америка и Европа деле исти систем трансатлантских вреднос-ти, али су различити погледи на начине и инструменте дола-жења до истог циља — стабилног система међународне без-бедности у периоду након хладног рата.

Кључне речи: трансатлантски однос (веза, погодба), однос ЕУ-НАТО, однос ЕУ-САД.

AbstractShaping of the internati onal security system in the post- Cold War period was infl uenced, among other things, by transatlanti c rela-ti ons (link, bargain). American-European cooperati on is frequent-ly considered only as an EU-USA relati on and through cooperati on within and with NATO. Transatlanti c relati on is characterized by dif-ferent American and European views on the following issues: force, unilateralism and multi lateralism, unipolarity and multi polarity, in-equality in power and burden sharing. USA and Europe share the same system of transatlanti c values, but there are diff erent views on ways and instruments to reach the same goal - stable system of internati onal security in the period aft er Cold War.

Key words: transatlanti c relati on (link, bargain), EU-NATO relati on, EU-USA relati on.


Појам трансатлантског односа

Након завршетка хладног рата, у глобализованом свету где су изазови и претње углавном невојне природе, неминовна је са-радња актера међународне безбедности и заједнички поку-шај одговора на кризе и проблеме, у циљу формирања ефи-касног међународног система безбедности. Један од елемената који утиче на обликовање међународног система безбедности у периоду након хладног рата јесте трансатлантски однос или трансатлантска погодба (the transatlantic bargain), термин који је осмислио Харлан Кливленд1, некадашњи амбасадор САД у НАТО. Под појмом „трансатлантски однос“ подразумева се скуп односа и сарадња између Европе и Северне Америке у не-колико области: економској, политичкој, културној, научној и војној. Међутим, трансатлантски однос често се посматра са-мо као однос Европске уније (ЕУ) и Сједињених Америчких Држава (САД) и тако ће углавном бити посматран и у овом ра-ду. Два разлога иду у прилог таквом ставу. Прво, већина прео-сталих европских држава, чак и оне које нису чланице ЕУ, са-гласне су са политиком ЕУ у односу према САД. Примери су међународна сарадња у области животне средине, светске тр-говине, као и сарадња против криминала. Друго, након про-ширења 2004. године, ЕУ заиста представља већину народа и држава Европе. С друге стране, често се спољна политика Северне Америке своди на ставове САД, иако је став Канаде некада ближи европском, а различит од америчког (попут ста-ва о Протоколу из Кјота).

Разликовање америчког и европског погледа на свет

Историјат трансатлантског односа садржи периоде како успо-на, тако и пада сарадње Европе (ЕУ) и Северне Америке (САД). Када је реч о неким међународним питањима, према Кејгану, Американци су са Марса, а Европљани са Венере2, па све те-же разумеју једни друге. Амерички и европски погледи на пои-мање силе, односно делотворности њене употребе, моралности и пожељности3, значајно се разликују и одражавају на трансат-лантски однос. Затим, у међународним односима и практичном деловању након завршетка хладног рата, Американци испоља-вају унилатерализам, а у мањој мери су спремни да, у скла-ду са међународним правом, делују мултилатерално. Европа је, опет, склонија мирном решавању проблема, преговорима,

1 „Лепак који савезнике држи мање или више заједно је велика, сложена и динамична погодба - делом разумевање међу Европљанима, али већином договор између њих и САД“, Harlan Cleveland, „NATO: The Transatlantic Bargain“, цитирано према: Asle Toje, „America, EU and Strategic Culture - Renegotiating the transatlantic bargain“, Routlege, New York, 2008, стр. 145.

2 Роберт Кејган, „О рају и моћи“, „Чаробна књига“, Београд, 2003, стр. 7-8. 3 Шире о томе у: Роберт Кејган, „О рају и моћи“, „Чаробна књига“, Београд, 2003.


дипломатији, мултилатерализму, међународном праву и еко-номском повезивању. Француски аналитичар Жил Андреани наглашава да САД имају „склоност ка давању предности вој-ним, техничким и унилатералним решењима међународ-них проблема, често на штету кооперативних и политичких решења“4. Међутим, неки политиколози оцењују да је залагање Европе против унилатерализма не толико оданост начелима међународног права, колико механизам да контролишу моћ-није од себе, који себи могу да приуште унилатерализам.

Насупрот европском гледишту, где се истиче значај мултила-терализма у савременим међународним односима и постојања међународних институција које све државе треба да поштују, САД понекад теже „селективном мултилатерализму“ (како га назива амерички стручњак међународног права Мајкл Гленон). Наиме, Гленон оцењује да САД дају легитимност Савету без-бедности УН у зависности од његове важности за интересе САД. Поред тога, Европа се залаже за мултиполарни свет, док САД сматрају да, након пада комунизма, свет треба да остане униполаран, са САД као центром. Заиста, када је мултиполар-ни свет нестао падом Берлинског зида, САД су постале једина глобална сила 5, што је довело до унилатерализма и спремнос-ти да чешће примењују силу у другим земљама6.

Поред различитог поимања силе и визије савременог света, аналитичари наглашавају трансатлантску неједнакост у моћи, неспремност европских држава да на војску потроше онолико новца колико САД сматра да би требало, као и „поделу терета“ заједничке одбране, на којој Американци инсистирају.

Важна разлика између европских држава и САД, неједнакост у моћи, пре свега војној, показала се не само током решавања кризе на Балкану, већ и у другим мировним операцијама у којима су учествовали НАТО, САД или УН7. Европа није мо-гла да се ангажује у решавању међународних криза ван кон-тинента због великог раскорака између војних капацитета и технологије које су оне поседовале, у поређењу са САД. На не-довољну војну способност европских држава утиче и чињени-ца да су буџети за одбрану европских држава углавном опа-ли испод два процената бруто националног дохотка, док САД нису никада биле испод три процента. Тиме је улагање САД у

4 Види: Gilles Andreani, „The Disarray of U.S. Non-Proliferation Policy“, Survival 41 (Winter 1999-2000), стр. 42-61.

5 Или чак „хиперсила“, како је министар спољних послова Француске Ибер Ведрин описивао САД, сматрајући да термин „суперсила“ није довољан.

6 Чињеница је да је САД интервенисала изван својих граница много чешће него током највећег дела хладног рата - Панама 1989, Персијски залив 1991, Сомалија 1992, затим Хаити 1994, БиХ 1995-1996, Ирак 1991, 1998, Косово 1999...

7 Како то Кејган сликовито описује: подела рада у којој су САД „кувале ручак“, а Европљани „прали судове“.


технологију довело до очигледне војне надмоћи САД над ев-ропским државама.

Треба указати и на чињеницу да европске државе немају једин-ствен приступ и историјско искуство са САД8, као и да су не-ке новије чланице ЕУ више атлантистичке, него старе чланице, што још више усложњава слику трансатлантског односа.

Поред тога, Европљани и Американци не придају исти зна-чај међународним проблемима, што такође утиче на транс-атлантски однос. Према Стивену Евертсу, „Европљане нај-више брину проблеми који имају веће шансе да буду решени политичким путем и огромним сумама новца“9. Међу транс-атлантским партнерима постоје и разлике о томе на који на-чин и којим средствима треба да се одговори на одређене без-бедносне претње. Када се изврши упоредна анализа Европске стратегије безбедности и Националне стратегије безбедности САД може се рећи да обе стављају акценат на претње. У аме-ричком документу, у центру пажње је борба против пролифе-рације средстава за масовно уништење и „лупешких држава“ (rogue states), а посебно борбa против тероризма, док у европ-ском документу, када се говори о овим претњама, заступа се свеобухватнији приступ. Могли бисмо се заиста сложити са опаском да је према америчком документу, „свет опасан, а пре-ма Соланином документу, свет комплексан“10. У Националној стратегији безбедности САД из 2002. године нагласак је на од-брамбеној политици и употреби војних средстава, укључујући преемптивно деловање11. Из документа се јасно види да се од савезника очекује да прихвате вођство САД12. Званичници САД подразумевају централно место САД у свету и међуна-родном концепту безбедности, мада препознају потребу са-радње са другим „главним центрима глобалне моћи“. На ЕУ гледају, пре свега, као на партнера у светској трговини и иако „поздрављају напоре европских сарадника да ојачају спољну политику и одбрамбени идентитет у оквиру ЕУ“, главна брига им је да „обезбеде да ти облици развоја раде са НАТО“. Након терористичких напада од 11. септембра, борба против међуна-родног тероризма од највећег je интереса за САД, што се и ви-ди у Националној стратегији безбедности САД. Насупрот то-ме, европске државе тероризам схватају више као феномен са

8 Британци су најближи „америчком“ ставу према сили, имају заједничко сећање на империју, везе у Другом светском и хладном рату, Немци имају специфичну историју губитника два рата, док народи Источне и Централне Европе имају страх од јачања моћи Русије.

9 Steven Everts, „Unilateral America, Lightweight Europe? - Managing divergence in Transatlantic Foreign Policy“, Centre for European Reform, 2001, стр. 47.

10 Детаљније у: Sven Biscop, Rik Coolsaet, „The World is the Stage - A Global Security Strategy for the EU“, Policy Paper бр. 8, 2003.

11 „Да предухитри или спречи непријатељско деловање наших противника, САД ће, ако је потребно, деловати преемптивно“, Стратегија националне безбедности САД, 2002. године, стр. 15.

12 Овде видимо концепт униполарности насупрот мултиполарности, за коју се залаже ЕУ.


коренима у глобалним и регионалним политичким и социјал-ним проблемима (root causes approach).

Утицај САД на обликовање Европе

Утицај тренутно најјаче државе света, САД, видљив је у више области (политичкој, војној, дипломатској). За трансатлантски однос, занимљиво је анализирати постојање утицаја САД на об-ликовање Европе и њене безбедносне политике. Можемо рећи да су САД, након хладног рата, и даље биле активне у Европи на пољу безбедности и да се, преко НАТО, наставио амерички утицај на разумевање безбедносних изазова у Европи и свету. Неки аналитичари сматрају да је срж трансатлантског односа опис САД који је дао Ричард Холбрук: „Америка, европска си-ла“, имајући на уму да су САД у значајној мери допринеле ми-ру и стабилности у Европи и да су стално присутне у Европи. Многи Американци сматрају да су током два светска рата, „својим и учешћем својих дедова обезбедили сталан глас у ев-ропским питањима“13.

САД сматрају НАТО основним инструментом за безбеднос-ну сарадњу са Европом. Улога НАТО у постхладноратовском периоду је веома значајна. НАТО је успостављање мира на Балкану искористио да оправда своје постојање у ситуацији када је нестала претња у виду СССР и Варшавског пакта. Поред тога, спровео је значајне промене како би се прилагодио новом безбедносном окружењу и изазовима. Неки теоретичари чак сматрају да је развој НАТО, након деведесетих година прошлог века, прелазак са колективне одбране на колективну безбед-ност, уз учешће највеће постхладноратовске силе, САД. Ипак, поједини аналитичари и даље на НАТО гледају само као на ин-струмент испуњавања америчке спољне политике и утицаја на развој европске безбедносне политике, упозоравајући на аме-ричку хегемонију и једнострано деловање у решавању међуна-родних проблема. Семјуел Хантингтон је сматрао да ће ства-рање ЕУ бити несумњиво најзначајнији потез у противљењу целог света америчкој хегемонији и да ће довести до „заиста мултиполараног двадесет и првог века“14.

Асле Тоје сматра да истраживачи безбедносне политике ЕУ често превиђају чињеницу да су САД утицале на обликовање безбедносне политике ЕУ током 1998-2004. године, као да се тај утицај вршио како званичним, тако и незваничним канали-

13 Више о томе у: Dennis Bark, „The American-European Relationship: Reflections on Half a Century, 1947-1997“, Hoover Institution Press, 1997.

14 Samuel Huntington, „The Lonely Superpower“, Foreign Affairs 78, March/April 1999, стр. 35-49.


ма. На обликовање европске политике, према Тоје, утицали су неодређеност, недоследност, али и политика САД15.

Јаз у трансатлантском односу

Када се помене јаз у трансатлантском односу, често се наводи пример Ирака, када су САД 1998. године без одобрења Савета безбедности УН бомбардовале Ирак, уз подршку Велике Британије. Према Кејгану, поука коју су Американци извукли из интервенције је значај америчког унилатерализма када мул-тилатерална акција нема успеха и када слабији савезници ок-левају, а Европљани да Европа мора да предузме кораке не би ли се барем делимично ослободила од америчке моћи. То је, на-равно, захтевало да Европа развије независну европску одбра-ну, што је одмах утицало на трансатлантски однос и изазвало реакцију америчке администрације (сетимо се изјаве Медлин Олбрајт о „3 D“, која је била реакција на француско-британски Самит у Сент-Малоу, децембра 1998. године, када је објављена изјава о потреби за аутономијом ЕУ у одбрани, а и Резолуција Сената САД о „праву на прво одбијање“ дошла је након са-станка Европског савета 1999. када је усвојен овај циљ). Јаз у трансатлантском односу продубљује схватање да је, према то-ме, разлог за јачање војне моћи Европе, у ствари, „зауздавање и мултилатеризовање САД“.

С друге стране, током трансатлантске сарадње, САД су стал-но пазиле да током развоја европске одбране не буду занема-рени већ поменути услови Медлин Олбрајт, „3 D“ - decoupling, duplication и discrimination, што значи без раздвајања структу-ра ЕУ од НАТО, без дуплирања постојеће НАТО структуре у ок-виру Европске безбедносне и одбрамбене политике и без дис-криминације против чланица НАТО које нису чланице ЕУ. О пољуљаном поверењу у трансатлантском односу говори и чиње-ница да постоје схватања да је развој Заједничке спољне и без-бедносне политике Европске уније стварање противтеже САД и њеној моћи. На трансатлантски однос данас утиче и чињени-ца да је Европа сада претежно безбедан континент, а да је пажња САД усмерена на Авганистан, Ирак, Северну Кореју, државе које су потенцијална претња америчкој националној безбедности.

На разлике у трансатлантском односу утиче и, како га Рајхард назива, „релативан значај суверенитета“. Наиме, Европљани током процеса интегрисања у ЕУ навикнути су на идеју пре-ношења државног суверенитета међународној организацији или уговорном телу, попут Међународног кривичног суда.

15 Више о томе у: Asle Toje, „America, the EU and Strategic Culture - Renegotiating the transatlantic bargain“, Routledge, 2008.


Американци, насупрот томе, пренос суверенитета „посматрају са сумњом, као непотребно смањење међународне слободе ак-ције и као губитак демократије“16. Овај став подржава и Сенат САД, чија је сагласност потребна за ратификацију међународ-них уговора које су закључиле САД.

Поред тога, демографска статистика показује да је америчка по-пулација у порасту и све млађа, а да у Европи опада и има стални тренд старења, па не чуди закључак аналитичара да ће то довести до још већег „трансатлантског јаза“, јер ће Европа имати већа из-двајања за социјалне, а не војне потребе, за разлику од САД.

Однос ЕУ — НАТО

Однос ЕУ и НАТО значајан је део укупних трансатлантских од-носа, иако су дуго времена две организације имале различите области активности, прва економске, а друга војне. Након хлад-ног рата, ЕУ преузима неке безбедносне задатке од НАТО и од-говорност за безбедност у Европи, чиме је отворена могућност за „институционално такмичење“17. Теоретичари однос НАТО и ЕУ виде кроз коцепт „замке и напуштања“ (entrapment and abandonment concept). ЕУ и НАТО, од позиције „замке“ (тј. при-хватања институционалних ограничења и обавеза), иду ка „на-пуштању“ (када ће се са будућим претњама саме суочавати). Наиме, не треба спорити чињеницу да се глобални интереси ЕУ не поклапају увек са интересима САД и да је развој односа ЕУ—НАТО могућ у више праваца. Данас, ЕУ и НАТО заједнички раз-вијају нове области сарадње и усаглашавају се, за шта је при-мер Берлин плус споразум из 2002. о позајмљивању капацитета НАТО Европској унији за њене операције управљања кризама.

Утицај трансатлантског односа на ЕУ-НАТО однос види се и на примеру предаје надлежности СФОР-а од НАТО-а ЕУ крајем 2004. године, односно преименовање у ЕУФОР. Када је транс-атлантски однос кренуо узлазном путањом и када је било у ин-тересу САД и НАТО да ослободе војне капацитете потребне за Ирак и Авганистан, дошло је до предаје надлежности на коју се претходно доста чекало. За трансатлантски однос важан је и став НАТО, тј. САД да НАТО има право „првог одбијања“ („right of fi rst refusal“), да НАТО први бира где и када жели да се анга-жује у решавању међународног конфликта, пре него што ЕУ до-бије прилику да размотри да ли жели да покрене сопствену ми-сију.18 САД су јасно у Резолуцији 208 Сената од 28. октобра 1999.

16 Martin Reichard, „The EU-NATO Relationship - A Legal and Political Perspective“, Austrian Mission to NATO, 2005-2006, Ashgate Publishing, Great Britain, 2006, стр. 35.

17 Martin Reichard, „The EU-NATO Relationship - A Legal and Political Perspective“, Austrian Mission to NATO, 2005-2006, Ashgate Publishing, Great Britain, 2006, стр. 4.

18 То право базира се на ставу из Сент-Малоа – „где Алијанса није ангажована као целина“.


године исказале став о овом питању. Теоретичари међународних односа управо овде виде примат НАТО у односу са ЕУ. За сада, остаје чињеница да је НАТО још увек најважнији израз транс-атлантских односа — „ЕУ је потребан НАТО јер би у блиској бу-дућности била војно немоћна без њега. САД је потребан НАТО да легитимизује своју присутност и утицај у Европи“.19 ЕУ још није развила значајне војне способности, а питање је и да ли ће икада доћи до формирања „Војске ЕУ“ у будућности. Поред тога, чланице ЕУ нису јединствене када је реч о амбицијама Европске безбедносне и одбрамбене политике. Како оцењује Дејвид Јост: „Велике европске земље превише су подељене да играју улогу во-деће нације, а преслабе да играју улогу миротворца“.20

Будућност трансатлантске сарадње

Наведене разлике у трансатлантском односу не значе да са-радња не постоји. И поред очигледног постојања разилажења две стране око начина и инструмената решавања неких међу-народних проблема, сарадња се наставља. Упркос разликама, остала је „заједничка трансатлантска база вредности“, систем вредности који се односи на демократију, поштовање права, индивидуалне слободе. Стога, аналитичари сматрају да разли-ка између Европе и Америке није толико у крајњем резулта-ту, колико у средствима или тактици долажења до истог циља. Европу и САД, поред заједничких вредности, повезује тргови-на и интерес да се она одвија без већих проблема, па се може закључити да је у интересу и САД и Европе да буду савезници, а не супарници. Економска сарадња сматра се „здравим делом односа“ САД-ЕУ, који може да помогне да се поправи трансат-лантски однос у целини.

Рајхард сматра да је један од разлога партнерства две стране, чињеница да ЕУ и САД немају коме другом да се окрену. За САД, „Азија би могла да буде алтернатива. Али, и поред тога што је трговина САД са Азијом већ сада већа него са Европом, односи су још увек на билатералном нивоу. Азијске државе, и поред ASEAN-а, веома су различите и далеко од могућности да буду јединствен партнер САД. Кина, која би само по броју становника могла да буде глобални стратегијски партнер САД, веома је различита држава од САД у културолошком и поли-тичком смислу. Зато је за САД боље да има разлике и потеш-коће са државама које имају сличне вредности и традиције, не-го са онима које имају различит поглед на свет“21.

19 Jolyon Howorth, „ESDP and NATO - Wedlock or Deadlock?“, Cooperation and Conflict, Vol. 38/3, September 2003, стр. 236

20 David Yost, „Transatlantic relations and peace in Europe“, International Affairs, 2002, стр. 277-30021 Martin Reichard, „The EU-NATO Relationship - A Legal and Political Perspective“, Austrian Mission

to NATO, 2005-2006, Ashgate Publishing, Great Britain, 2006, стр. 37.


За Европу, Рајхард наводи да би очигледан партнер била Русија, јер су добри односи са Русијом у интересу Европске уније. Ипак, поред питања демократије у Русији, постоји бојазан да би ближе партнерство Европе и Русије још више повећало за-висност Европе од руских извора енергије. Поред тога, верова-тно би поједине нове чланице ЕУ, због свог историјског стра-ха од ширења Русије, биле против јачања односа ЕУ са Русијом. Стога, изгледа да су САД и Европа још увек једна другој нај-боља опција за сарадњу.

Поставља се питање каква је будућност трансатлантске погодбе, да ли су заједнички интереси довољно јаки да се настави транс-атлантска веза или ће САД да се повуче са европског континента, Европа преузме одговорност за своју безбедност, а Американци усмере на друге делове света, па ће и „традиционални, трансат-лантски линк нестати22. Линдсеј и Далдер, такође, сматрају да је од-нос између Европе и САД дошао до прекретнице, па ће или доћи до краја или ће бити обновљен и предвиђају да постоје две варијан-те трансатлантског развода - „тврда и мека варијанта“23. По првом сценарију, Европа и САД ће се удаљити једна од друге. САД ће се још више окренути унилатерализму, а Европљани пасивности у суочавању са претњама ван Европе, све док њени спољни интере-си не буду угрожени. По овом сценарију, Европа и Америка могу да постану супарници, а само је питање на које интересне зоне ће свет бити подељен. Уколико Европа дефинише свој идентитет „су-протстављањем моћи САД, свет ће се вероватно вратити систему равнотеже снага који подсећа на еру пре Првог светског рата, са истим ужасним последицама“24. По другом сценарију, Европа би сарађивала са САД, али би била способна да каже „не“ у одређе-ним ситуацијама, а да се при том сама не распадне. Како наводи Гомперт, „ЕУ би себе представљала другим регионима и друштви-ма као меку моћ, нежнију и финију алтернативу, пример људског прогреса“25, али би напуштање америчке безбедносне заштите, на-терао ЕУ да развије своје одбрамбене структуре.

Док поједини аналитичари сматрају да САД треба да траже спречавање јаке и уједињене Европе да не би постала сметња или такмац САД, други одбацују помисао о разводу и залажу се за обнављање веза под новим околностима, уз изражавање ин-тереса обе стране.

22 Више о томе у: Charles Kupchan, „The Rise of Europe, America’s Changing Internationalism, and the End of U.S. Primacy“, Political Science Quarterly, Vol.118, Number 2, Summer 2003.

23 James Lindsay and Ivo Daalder, „American foreign policy and transatlantic relations in the age of global politics“, in „Shift or Rift: Assessing US-EU relations after Iraq“, ed. Gustav Lindstrom, Paris, Institute for Security Studies, 2004, стр. 91-103.

24 „Renewing the Atlantic Partnership“ - Report of an Independent Task Force sponsored by the Council on Foreign Relations under C.A. Kupchan (project director) and H.A. Kissinger and L.A. Summers (cochairs), (2004), стр. 15.

25 David Gompert, „What does America want of Europe?“, in „Shift or Rift: Assessing US-EU relations after Iraq“, ed. Gustav Lindstrom, Paris, Institute for Security Studies, 2004, стр. 68.


Савет за спољне односе је у својој студији26 изнео да би Европљани и Американци требало да прво објаве шта их ује-дињује и да потврде своју приврженост заједничком циљу. Најпре би се пошло од области у којима ЕУ и САД имају исти став, а за касније би се оставила питања око којих има несла-гања (тзв. „bottom-up approach”). Амерички аналитичари сма-трају да треба да постоји „тврда (САД) и мека (ЕУ) подела рада“. Да трансатлантски однос има будућност, сведочи и постојање САД—ЕУ декларације о побољшању сарадње у области непро-лиферације и борби против тероризма (Th e US-EU Declaration on Enhancing Cooperation in the Field of Non Proliferation and the Fight Against Terrorism), као и редовни самити САД—ЕУ.

Могуће је да, у будућности, Европа (ЕУ) задржи пријатељски однос са САД, али уз јаче изражене сопствене интересе, који могу понекад бити и у супротности са америчким. САД би, та-кође, имала корист од јаке ЕУ јер би могла да тражи подршку за операције које спроводи по свету. У сваком случају, уколико САД и ЕУ желе да успоставе равнотежу у трансатлантском од-носу, биће неопходно да се поврати међусобно поверење.

Закључак

Успех и будућност трансатлантског односа зависе од спрем-ности обе стране да раде на њему и жеље да сарађују. На изглед трансатлантског односа у будућности несумњиво ће утица-ти примена Лисабонског уговора, усклађивање држава члани-ца ЕУ и њиховог става према НАТО, као и могућност да САД прихвати већу улогу мултилатералних акција и организација у решавању безбедносних проблема. Успех, тј. неуспех ратова у Ираку и Авганистану утицаће и на САД да прихвате чињени-цу да мултилатералне организације могу бити корисне и да дају легитимитет акцијама.

Будућност трансатлантског односа у значајној мери зависиће и од улоге НАТО у међународном систему безбедности. НАТО је прихватио улогу глобалног актера у решавању међународних криза и претњи и превазишао регионалне проблеме у Европи. Као што смо већ истакли, равнотежа у европској безбедности померена је са НАТО на ЕУ, чему је допринела и нова глобал-на оријентација НАТО. Када је реч о будућности трансатлант-ског односа, морамо се осврнути не само на улогу НАТО, већ и на право првенства које има у односу на ЕУ и томе да ли ће се то првенство одржати. Преимућство НАТО било је саставни

26 „Renewing the Atlantic Partnership“ - Report of an Independent Task Force sponsored by the Council on Foreign Relations under C.A. Kupchan (project director) and H.A. Kissinger and L.A. Summers (cochairs), (2004).


део безбедносне структуре током хладног рата. Сада је НАТО добио следеће задатке: одржање међународног мира и безбед-ности, операције одржања мира ван Европе и колективна само-одбрана. Будући систем међународне безбедности, дакле, зави-сиће и од даље примене формуле по којој ЕУ може да преузме војне акције када „Алијанса као целина није ангажована“. Као што се види, обе организације поштују ову формулу, а питање је да ли ће у будућности бити ревидирана и на који начин. У сваком случају, утицаће на обликовање међународног система безбедности и трансатлантски однос.

Јачањем трансатлантског партнерства, и то не само у оквиру НАТО-а, политичка, војна, економска и остала средства користи-ла би се на ефикаснији начин, а зарад постизања заједничког циља — међународне стабилности и мира. Наравно, да би партнерство трајало и испунило своје циљеве, и ЕУ и САД треба да имају соп-ствене, јасно дефинисане приоритете, као и да спознају заједничке циљеве на чијем ће остварењу партнерски радити.

Списак литературе

1. Asle Toje, „America, the EU and Strategic Culture - Renegotiating the transatlantic bargain“, Routledge, 2008.

2. Charles Kupchan, „The Rise of Europe, America’s Changing Internationalism, and the End of U.S. Primacy“, Political Science Quarterly, Vol.118, Number 2, Summer 2003.

3. Christoph Betram, „Europe’s Best Interest - Staying Close to Number One“, Internationale Politik und Gesellschaft, 2003, бр. 1.

4. David Gompert, „What does America want of Europe?“, in „Shift or Rift: Assessing US-EU relations after Iraq“, ed. Gustav Lindstrom, Paris, Institute for Security Studies, 2004.

5. David Yost, „Transatlantic relations and peace in Europe“, International Affairs, 2002. 6. Dennis Bark, „The American-European Relationship: Reflections on Half a Century,

1947-1997“, Hoover Institution Press, 1997. 7. Gilles Andreani, „The Disarray of U.S. Non-Proliferation Policy“, Survival 41 (Winter

1999-2000). 8. James Lindsay and Ivo Daalder, „American foreign policy and transatlantic relations

in the age of global politics“, in „Shift or Rift: Assessing US-EU relations after Iraq“, ed. Gustav Lindstrom, Paris, Institute for Security Studies, 2004.

9. Jolyon Howorth, „ESDP and NATO - Wedlock or Deadlock?“, Cooperation and Conflict, Vol. 38/3, September 2003.

10. Martin Reichard, „The EU-NATO Relationship - A Legal and Political Perspective“, Austrian Mission to NATO, 2005-2006, Ashgate Publishing, Great Britain, 2006.

11. „Renewing the Atlantic Partnership“ - Report of an Independent Task Force sponsored by the Council on Foreign Relations under C.A. Kupchan (project director) and H.A. Kissinger and L.A. Summers (cochairs), (2004)

12. Роберт Кејган, „О рају и моћи“, „Чаробна књига“, Београд, 2003. 13. Стратегија националне безбедности САД, 2002. 14. Samuel Huntington, „The Lonely Superpower“, Foreign Affairs 78, March/April 1999.15. Steven Everts, „Unilateral America, Lightweight Europe? - Managing divergence in

Transatlantic Foreign Policy“, Centre for European Reform, 2001.16. Sven Biscop, Rik Coolsaet, „The World is the Stage - A Global Security Strategy for the

EU“, Policy Paper 8, 2003.

36 Милан С. Милутиновић

Милан С. Милутиновић Институт за стратегијска истраживањаСектор за политику одбранеМинистарство одбране Републике Србије

Пројекат „Европа 2030“ — апел неизвесног домета —

Пројекат „Европа 2030“ — апел неизвесног домета — 37

Aпстракт Пројекат „Европа 2030“ наслов је извештаја о изазовима са којима ће Европска унија вероватно бити суочена до 2030. го-дине и могућим одговорима на њих који је, на основу захтева Европског савета, израдила независна Група за рефлексију, у периоду од 2008. до 2010. године1. Предмет анализе истражи-вача били су тренутно стање и могући развој догађаја у облас-тима економије, одрживог развоја, социјалне политике, обра-зовања, енергетике, спољне политике, безбедности, одбране и заштите животне средине. Аутори извештаја дошли су до закључка да изазови прве половине XXI века захтевају одлуч-нији одговор Европске уније као целине, у виду свеобухватног програма реформи који се неће ограничити само на мере де-финисане стратегијом „Европа 2020“2 и који ће у највећој мери искористити могућности понуђене Споразумом из Лисабона. Међу питањима анализираним у извештају, значајно место за-узима проблематика безбедности, одбране, сузбијања међу-народног криминала и борбе против тероризма3. У складу са циљем пројекта у оквиру кога настаје овај зборник – сагле-дањем безбедносних и одбрамбених аспеката приступања Републике Србије Европској унији, у овом тексту пажњу пр-венство усмеравамо ка изнетим закључцима Групе за рефле-ксију о тренутном стању унутрашње и спољне безбедности Европске уније и могућим правцима развоја до 2030. године. Секундарно је одређени простор дат спољнополитичким, еко-номским, демографским и другим изазовима, препознатим од стране аутора извештаја, а који по нашем мишљењу могу ути-цати на безбедност грађана Европске уније и држава чланица.

Кључне речи безбедносни изазови XXI века; eвропски модел безбедности; унутрашња безбедност; спољна безбедност; је-динствено европско тржиште одбрамбених технологија; је-динствен систем набавки у области одбране.

1 Текст извештаја Групе за рефлексију Project „Europe 2030“: http://www.reflectiongroup.eu/wp-content/uploads/2010/05/reflection_en_web.pdf 15/05.2010.

2 Агенда „Европа 2020“ (Europe 2020) http://europa.eu/eu2020 /15/05/20103 Данко Алексић, Група за рефлексију, Речник европске безбедности, Центар за цивилно-војне

односе, Београд, 2010, стр. 53.


Abstract Project “Europe 2030” is the ti tle of the report on the challeng-es that are likely to appear in the EU by 2030 and possibiliti es to address them. The report was composed by the independent Refl ecti on Group, from 2008 to 2010. The objects of the analysis were current state and possible development of events in fi elds of economy, sustainable development, social policy, educati on, ener-gy policy, foreign policy, security, defense and environment pro-tecti on. Authors of the report came to the conclusion that chal-lenges likely to appear in fi rst half of 21st century demand a more decisive answer of the European Union as a whole in the form of a comprehensive reform programme. The recommended reform programme should not be limited only to the measures defi ned in the Strategy “Europe 2020” and it ought to provide maximum use of the tools given by the Lisbon Treaty. Among other issues ana-lyzed in the report, the issues of security, defense, fi ght against or-ganized crime and combati ng terrorism take signifi cant place. In accordance with the aim of the project from which this collecti on of papers derives – security an defense aspects of Serbian integra-ti on in the European Union, this arti cle focuses primarily on the Refl ecti on Group’s conclusions about the current state of internal and external security of the EU and possible ways of development by 2030. Along with this, the paper also considers foreign policy, economic, demographic and other challenges that might have in-fl uence on safety and security of the EU, member-states and their citi zens.

Key words 21st century security challenges; European Security Model; internal security; single European defense market; joint procurement.

Увод

На заседању Европског савета (European Council4), одржаном у Бриселу 17. и 18. јуна 2010. године, шефовима држава и влада земаља чланица Европске уније представљен je свеобухватни извештај о будућности Европске уније до 2030. године, насло-вљен Пројекат „Европа 2030“, изазови и могућности (Project Europe 2030, Challenges and Opportunities)5. Извештај је потпи-сао Фелипе Гонзалез Маркез6 (Felipe González Márquez), бивши

4 „Европски савет (ЕС) или самит представља састанак на највишем нивоу шефова држава и влада чланица Европске уније... На састанцима ЕС разматрају се кључна питања од интереса за спољну, безбедносну и унутрашњу политику ЕУ... Закључци се потом објављују у виду саопштења и постају смернице за рад институција ЕУ... Појам Европског савета не треба мешати са појмом Савета Европске уније (Савета министара), али ни са Саветом Европе који представља посебну међународну организацију, насталу 1949. године, одвојено од ЕУ“. Речник европске безбедности, 46.

5 У даљем тексту: Пројекат “Европа 2030” или “текст Извештаја”.6 Биографија Фелипеа Гонзалеза Маркеза: http://en.wikipedia.org/wiki/Felipe_Gonzаlez

29/06/2010.


дугогодишњи премијер Шпаније, у својству председника Групе за рефлексију. О генези и делокругу рада Групе за рефлексију више ће бити речено у посебном поглављу. Сврха овог члан-ка је информативна, а циљ подробније упознавање домаће (стручне и шире) јавности са садржајем извештаја Пројекат „Европа 2030“ и посебно оних његових делова који се односе на питања из области безбедности и одбране. Намера аутора била је да укаже на постојање стручне групе задужене за дугорочно промишљање будућности Европске уније, а такође и да пружи увид у актуелан производ њеног рада који нуди смелу визију једног од могућих праваца развоја ЕУ и будуће улоге Уније на глобалној сцени.

При томе ниједног тренутка није занемарена могућност да крајњи домети анализираног документа у пракси остану огра-ничени, услед чињенице да он до данас није добио пуну фор-малну подршку надлежних установа Европске уније и није извесно да ли ће их у будућности добити, услед отвореног пи-тања воље националних влада да се одрекну дела прерогатива (у осетљивим областима које могу бити симбол суверенитета и идентитета сваке земље) и пренесу их на Унију.

При изради овог рада, основни извор података представља-ли су текст самог извештаја Пројекат “Европа 2030” и про-пратно писмо председавајућег Групе за рефлексију председ-нику Европског савета који су, захваљујући љубазности њ.е. амбасадора Грегора Вошнага (Gregor Woschnagg), предавача на Дипломатској академији Републике Аустрије и саветника анга-жованог у раду Групе за рефлексију, дати на увид полазницима семинара „Перспектива европских интеграција“, организова-ног у Дипломатској академији Министарства спољних послова Републике Србије, у мају 2010. године. Даљи поступак обухва-тао је анализу докумената на које су се аутори извештаја по-зивали у тексту, као и сагледање делокруга и надлежности ин-ституција Европске уније релевантних за сектор безбедности и поменутих у тексту извештаја (постојећих и установа чије се оснивање предлаже у будућности), на основу доступне литера-туре и информација објављених на Интернету. Овом прили-ком, још једном захваљујемо амбасадору Вошнагу на пруженој помоћи, исказаној доброј вољи и корисним смерницама, датим за будућа истраживања.

Група за рефлексију

Независна група за промишљање (Refl ection Group, у даљем тексту: „Група за рефлексију“7) oснована je на основу закључака

7 Званична интернет презентација Групе за рефлексију, www.reflectiongroup.eu 29/06/2010.


Европског савета, са седнице одржане у Бриселу 14. децембра 2007. године. Поверен јој је задатак да помогне Европској унији у ефикаснијем предвиђању и савладавању изазова чије се поја-вљивање може очекивати у дугорочном периоду, од 2020. до 2030. године. Конститутивни састанак Групе одржан је у де-цембру 2008. године. Од тада је заседала на месечном нивоу. Финални извештај Пројекат „Европа 2030“, изазови и могућ-ности, симболично је предат председнику Европског савета Херману Ван Ромпоју (Herman Van Rompuy) 8. маја 2010. годи-не, у циљу представљања шефовима држава и влада чланица ЕУ на заседању Савета.

Као што је већ речено у уводу, Групом за рефлексију предсе-дава некадашњи премијер Шпаније, Фелипе Гонзалез Маркез, уз помоћ двоје потпредседника, а укупно је чини 12 чланова. Дужности потпредседника Групе поверене су бившој предсе-дници Летоније, госпођи Вајри Вике - Фрајберга (Vaira Vike-Freiberga) и господину Јорма Олили (Jorma Ollila), председнику и бившем генералном директору корпорације NOKIA. Осталих девет чланова су еминентне личности различитих струка,8 међу којима ћемо посебно поменути госпођу Лике Фриз (Lykke Friis), министарку за енергију и заштиту животне сре-дине у Влади Краљевине Данске, господина Ричарда Ламберта (Richard Lambert), генералног директора Конфедерације бри-танске индустрије, др Калипсо Николаидис (Kalypso Nicolaïdis), професорку међународних односа и директора Центра за ев-ропске студије Универзитета у Оксфорду, као и Леха Валенсу (Lech Walesa), добитника Нобелове награде за мир, бившег председника Пољске и лидера покрета „Солидарност“.

Задати делокруг анализе и процене Групе за рефлексију, из-међу осталог, обухвата: јачање и модернизацију европског мо-дела економског успеха и друштвене одговорности, ојачавање конкурентности ЕУ, јачање владавине права и одрживог раз-воја као темељног циља Уније, постизање глобалне стабил-ности, контролисање миграција, обезбеђивање енергије и заш-тите климе, као и сталну борбу против глобалне несигурности, међународног криминала и тероризма.

Нарочита пажња посвећена је стварању успешније комуника-ције са грађанима, те задовољењу њихових очекивања и потре-ба. Осим сталних чланова и Секретаријата Групе за рефлексију, допринос изради извештаја дао је и већи број стручних савет-ника, непрофитних организација, тинк-тенкова и политичких аналитичара.

8 Састав и кратке биографије чланова Групе за рефлексију видети на интернет страни: http://www.reflectiongroup.eu/members/ 29/06/2010.


С обзиром на дугорочну димензију рада Групе за рефлексију, није јој дат мандат да се бави институционалним питањима, као ни оцењивањем тренутних политика и финансијских ок-вира ЕУ 9. Ипак утисак је да, на више места у тексту извештаја, природа анализиране материје истраживачима није дозволи-ла круто придржавање задате форме. Задатак Групе био је да у свом раду узме у обзир највероватније сценарије развоја до-гађаја у Европи и изван ње, као и да испита на који начин би се најбоље могли постићи дугорочна стабилност и просперитет Уније и ширег региона. У циљу очувања кредибилитета, про-писана јој је обавеза да остане независна од влада, институ-ција и лобистичких група и да сама буде одговорна за органи-зацију свога рада. Поверене задатке Група остварује у правним оквирима омеђеним одредбама Уговора из Лисабона10. На ви-ше места, у тексту извештаја је наглашено да реформе и мере које се предлажу не би захтевале промену Лисабонског угово-ра нити усвајање неког новог споразума и да уместо тога треба тежити решењима која ће омогућити пуну искоришћеност ме-ханизама предвиђених њиме.

Изнети став можемо разумети, имајући у виду недавно ис-куство тешког постизања консензуса око усвајања Споразума и мали степен вероватноће да би Унија (у ближој будућности) била спремна да се поново изложи искушењима нове ревизије свог темељног правног акта.

Садржај и опште препоруке извештаја Групе за рефлексију

Аутори извештаја Пројекат „Европа 2030“ свесни су чињени-це да у данашњем времену многи још увек 2030. годину посма-трају као датум из далеке будућности и одричу вредност ана-лизама које за циљ имају предвиђање вероватног тока догађаја. Упркос томе, они упозоравају да свет управо искушава период брзих и далекосежних глобалних трансформација које ће нас-тавити значајно да утичу на животе грађана. Изражавају уве-рење да је савремено друштво у претходних двадесет година добило тек наговештај кретања са којима ће бити суочено и предвиђају да ће у наредне две деценије процеси чији смо све-доци и савременици добити на убрзању и жестини. Услед све-га наведеног, закључују да порука која мора обликовати процес креирања европских политика треба да гласи: „Размишљајте дугорочно, али делујте одлучно већ у садашњем тренутку“.

9 Податак преузет са званичне Интернет презентације Групе за рефлексију, поглавље „Мандат“,http://www.reflectiongroup.eu 25/06/1010

10 Текст Споразума из Лисабона, http://europa.eu/lisbon_treaty 10/06/2010.


У пропратном писму председнику и члановима Европског са-вета, приложеном уз текст извештаја, које је председавајући Групе за рефлексију потписао 30. априла 2010. године, назначе-но је да налази Групе „нису охрабрујући ни за Унију ни за њене грађане“. Као изазови, ризици и претње који дају највише раз-лога за забринутост, наведени су: глобална економска криза; стање у коме државе интервенишу да би спасиле угрожене бан-ке; старење становништва које прети да угрози конкурентност европских економија и одрживост социјалних модела европ-ских држава; притисак на цене и примања; климатске промене и енергетска зависност у порасту; померање глобалне дистри-буције производње и акумулације капитала ка истоку, „а изнад свега, претње тероризма, организованог криминала и проли-ферације оружја за масовно уништење“11.

Изнето је уверење да је актуелна светска финансијска криза, која је настала на другој страни Атлантског океана, Европу по-годила више него и један други регион света и тиме открила „структурне слабости европске економије12 које су одавно би-ле дијагностификоване“, али такође и „предуго игнорисане“. Стога је председавајући Групе текућу кризу окарактерисао као „звоно за буђење Европе“, која мора бити у стању да одговори на промене глобалног поретка. Према његовој процени, поре-дак у настајању ће, уз све трансформације, резултирати поја-вом „нових победника и губитника“, а уколико Европа не жели да се придружи губитничком низу, неопходно је да погледа ван свог дворишта и покрене „свеобухватан програм реформи за наредних двадесет година“.

Услед свега претходно наведеног, Група за рефлексију предло-жила је спровођење реформи средњорочног и дугорочног ка-рактера (до 2020. и 2030. године)13 које би поспешиле јачање управљања европском економијом, реформу финансијских ин-ституција ЕУ, изградњу високо конкурентне и одрживе еконо-мије засноване на принципу „социјално одговорног тржишта“, одржавање развоја и конкурентности економије засноване на знању, успостављање заједничке енергетске политике и неоп-ходно умањење спољне енергетске зависности, преузимање во-деће улоге ЕУ у глобалној борби против климатских промена, предузимање ургентних мера за суочавање са демографским изазовом14, довршетак и проширење јединственог економског

11 Писмо Фелипеа Гонзалеса председнику Европског савета Херману ван Ромпоју, од 8. маја 2010. године (у даљем тексту: „писмо председавајућег Групе за рефлексију“, http://www.reflectiongroup.eu/wp-content/uploads/2010/05/reflection_en_web.pdf 15/05.2010.

12 „Нижа продуктивност, структурална незапосленост, неадекватна флексибилност тржишта рада, застарела знања, неусклађена са потребама новог времена и недовољан раст“, текст Извештаја, 19.

13 Писмо председавајућег Групе за рефлексију, 214 Под појмом “демографског изазова” описано је стање у коме ће, уколико не буду предузете

ургентне мере, друштва европских земаља чија популација стари бити суочена са неиздрживим притиском на системе пензионог, здравственог и социјалног осигурања, што ће умањити економску конкурентност ЕУ. Текст извештаја, 5.


тржишта (праћен побољшањем фискалне координације), ре-форму европског тржишта рада (у циљу повећања продуктив-ности), покретање „нове индустријске револуције“, повећање учешћа грађана у управљању Унијом, те успостављање „ефи-касне спољне и унутрашње безбедносне политике“.15

Извештај садржи алармантно запажање да пред Европском унијом стоји јасан избор: реформисати се или препустити опа-дању16. Изнето је предвиђање да у току наредних 20 година на светској сцени неће само настати неколико полова моћи, већ ће и светски тежишни центар бити пресељен у Азију. Процењено је да ће у том новом, мултиполарном свету, Европа бележи-ти спорији раст од њених главних такмаца, док ће проценту-ално учешће ЕУ у глобалном богатству неизбежно опадати. Наглашено је да је у претходном периоду људски капитал ЕУ дуго подупирао њену економију, засновану на способности иновације и креативности, али је и упозорено да други реги-они тренутно напредују кроз више нивое улагања у истражи-вања, технолошки развој и иновације.

У том контексту, изнето је предвиђање да се до 2030. године очекује избијање Азије на чело процеса научног и технолош-ког развоја у свету и њено позиционирање као произвођача добара високог квалитета, способног да трансформише своју производњу и целокупан квалитет живота.17 Коначно, кон-статовано је и да ће, како се моћ буде премештала из Европе и Сједињених Америчких Држава, и правила међународног анга-жовања бити редефинисана.18

У случају опредељења за реформу коју предлаже Група за ре-флексију, задатак Уније био би да изгради своје снаге19 и упо-треби колективну тежину којом располаже, како би постала „озбиљан и поуздан играч у светским размерама“20. Исход од-луке да се реформи не приступи, према мишљењу аутора из-вештаја, довео би ЕУ у положај „да негује фрагментацију и посматра претварање свог тренутно релативног опадања у ап-

15 Писмо председавајућег Групе за рефлексију, 4.16 Текст Извештаја, 8.17 Текст Извештаја, 7.18 Текст Извештаја, 25.19 Као реалне снаге Европске уније које јој дају могућност да у будућности води у међународним

напорима за одговор на најзначајније глобалне изазове (укључујући социјалну кохезију, климатске промене, одрживи развој и очување мира међу народима), аутори извештаја набројали су: највеће тржиште на планети, четвртину учешћа у укупној светској трговинској размени, власништво над две трећине фондова за помоћ у развоју, заједничку инфрарструктуру, права, услуге и могућности које Унија нуду својим грађанима, моћ Уније да изазове позитивне перцепције и подстакне жељу многих да постану део ње (било путем приступања држава или путем миграције), европски модел управљања који се описује као „управљање у партнерским односима“ и „унију вредности“. Текст Извештаја, 32.

20 Текст Извештаја, 35.


солутно опадање, у новом свету у коме ће правила одређивати они који буду били значајни“.21

Година 2010. означена је као могући почетак нове фазе за Унију, а као „темељни изазов“ препозната је могућност да у току на-редних 50 година буде одлучено о дугорочној улози ЕУ на свет-ској сцени. Понуђена су два могућа сценарија: први, према коме би Унија, након спровођења ефикасне и свеобухватне рефор-ме, могла израсти у фактор веће глобалне важности у односу на досадашњу и други, према коме би, услед пасивности и не-адекватног одговора новим изазовима, склизнула ка маргина-лизацији и постала „западно полуострво на азијском конти-ненту“ које ће са протоком времена све више губити на значају.

Према мишљењу аутора извештаја, постоји потреба за хитном израдом заједничког Европског стратегијског концепта, јер је ЕУ као целина способнија да се суочи са главним изазовима XXI века него било која од њених држава чланица појединачно. Тај неопходни концепт требало би да обједини спољну полити-ку, политику одбране, трговинску политику и политику развоја Европске уније са спољним димензијама заједничке економске политике (Европском монетарном унијом, енергетском полит-иком и политиком у области транспорта).

Путем спајања свих расположивих механизама, ЕУ би треба-ло да се оспособи за наступ на светској сцени, у својству транс-формативне силе која ће допринети преобликовању правила управљања на глобалном нивоу. Први корак ка изради страте-гијског концепта требало би да буде израда Беле књиге која би била редовно ажурирана. Стратегијски концепт помогао би у дефинисању дугорочних приоритета Уније и постао референт-ни оквир за спровођење свакодневних активности на спољно-политичком плану. Становиште Групе за рефлексију јесте да пројекат Европске комисије „Европа 2020“ који је Европски са-вет усвојио као званичну европску стратегију за паметан, одр-жив и инклузивни раст, треба подржати, али је нужно учинити га делом реформског програма ширих размера и циљева.

Унутрашња и спољна безбедност: спољни изазов

У делу извештаја посвећеном унутрашњој и спољној безбед-ности22, начињен је кратак историјски осврт на безбедносни контекст међународних односа у току протеклих 20 година, ка-

21 Текст Извештаја, 43. 22 „Спољна безбедност“ посматра се у ширем контексту, тако да је сектор одбране њен

централни, али не и једини део. Значајна пажња посвећена је цивилној димензији спољне безбедности, о чему ће више бити речено у поглављу посвећеном структурним ограничењима спољне безбедносне политике ЕУ.


да су становници Европе најпре били сведоци блоковске поде-ле континента, иза које је уследио „униполарни тренутак“ до-минације САД, док је данас у току процес постепеног облико-вања мултиполарног света. Уочено је да у том новом светском поретку истовремено постоје различити центри моћи, а да је глобално окружење знатно мање стабилно у односу на прет-ходна раздобља. Тренутна ситуација описана је као као стање у коме су старе претње, међу којима и нуклеарна, опстале у но-вим облицима (попут пролиферације), док су се у међувреме-ну појавиле и нове. Ти нови облици угрожавања безбедности који укључују финансијску нестабилност, нарушавање живот-не средине, енергетску зависност, организовани криминал и тероризам, окарактерисани су као „разнороднији, мање уочљи-ви и теже предвидиви него икада пре“23.

Констатовано је да је глобализација појачала осећај рањивости Европљана, тиме што је поништила границе између унутра-шњих и спољних облика безбедности и учинила да оружани сукоби на удаљеном континенту могу представљати претњу по унутрашњу безбедност Европе. Као пример дата је могућ-ност да конфликти у удаљеним зонама (примарно посматрани као спољни проблем) за последицу могу имати велики прилив избеглица на територију ЕУ, што може генерисати унутрашње безбедносне изазове.

Недовољна сарадња европских земаља у полицијским и право-судним пословима препозната је као слабост система унутра-шње безбедности која може угрозити напоре у борби против тероризма у иностранству, на спољном плану. Наглашена је међусобна повезаност безбедносних ризика, при чему је указа-но на сиромаштво и нестабилност у неуспелим државама као на факторе који стварају плодно тло за развој тероризма и дру-гих врста криминалних активности.

На основу претходно наведених података, аутори извештаја су закључили да ће окретање ка безбедносним изазовима XXI века захтевати глобалне одговоре, засноване на способности предвиђања, које може обезбедити једино чинилац величине Европске уније, још једном имплицитно сугеришући да капа-цитети Уније као целине превазилазе појединачне могућности било које од држава чланица појединачно и да је нужно извући максимум из њих. Констатовано је и да тренутно стање, у коме је за доношење одлука у области спољне политике неопходан консензус, по многима, представља хендикеп и стога је изне-то мишљење да Унија мора истрајати у напорима за постизање



веће координације, како би била у стању да „говори једним гла-сом“ или да макар „оркестрира своју полифонију“24.

Залагање за идеју „Европског модела безбедности“

Одајући признање Европској унији за дугогодишњу пос-већеност одржавању и развоју „зоне правде, слободе и безбедности“25 чији је циљ олакшање свакодневног живота ње-них грађана, аутори извештаја констатују да су и поред тога, те-рористички напади извршени на територији САД (септембра 2001. године), у Мадриду (марта 2004. године) и Лондону (јула 2005. године), јасно указали на потребу за ефикаснијом и боље координисаном акцијом на нивоу Уније, у циљу успешнијег суочавања са претњом тероризма и другим прекограничним безбедносним проблемима. Према значају, посебно издвајају безбедносне изазове трговине људима, кријумчарења људи и нелегалних материја, „прања новца“, експлоатације жена и де-це, природних и технолошких катастрофа, сајбер-криминала, интелектуалне пиратерије и корупције.

Група за рефлексију процењеује да формулисањем полити-ке у областима спољне и унутрашње безбедности на нивоу ЕУ сувише често управљају догађаји26, а да је покретање мисија ЗБОП чешће било изнуђено нуждом него што је представља-ло одговор на план или стратегију највишег нивоа27, те стога сматра неопходним предузимање одлучне акције и примену новог „Модела европске безбедности“. Заснован на визији и циљевима које садржи Стратегија унутрашње безбедности ЕУ (Internal Security Strategy28), пожељни модел би морао да на прво место постави интересе грађана Европе који се суочавају са брзо еволуирајућим изазовима XХI века.

Од новог безбедносног модела би се очекивало да штитити права и слободе појединца, у циљу постизања неопходне рав-нотеже између потребе за повећањем безбеднсти (на једној) и заштите права и слобода појединца (на другој страни)29, као и да допринесе обликовању света на начин који ће осигурати безбедно остваривање европских вредности и интереса30. Нови безбедносни модел би такође требало да побољша сарадњу и солидарност међу државама чланицама. Стратешко опре-

24 Текст Извештаја, 36.25 Текст Извештаја, 31.26 Текст Извештаја, 3227 Текст Извештаја, 3128 Стратегија унутрашње безбедности Европске уније (EU Internal Security Strategy), усвојена 25.

фебруара 2010. године, http://www.statewatch.org/news/2010/feb/eu-council-int-sec-prel.pdf 29/06/2010

29 Текст Извештаја, 32.30 Текст Извештаја, 44.


дељење требало би да буде за „усмеравање пажње на узроке уг-рожавања безбедности“31, а не само на последице. Првенство би требало да буде дато превенцији, а не отклањању последица. Одлике новог безбедносног модела требало би да буду заузи-мање за грађане и препознавање међузависности унутрашње и спољне димензије безбедности, на путу ка изградњи „глобал-ног безбедносног приступа“ са трећим земљама.

Закључак Групе за рефлексију у погледу досадашњег развоја унутрашње безбедности ЕУ јесте да су заједничке активности биле „спутаване отпором држава чланица размени информа-ција и координацији политика у области полицијске и право-судне сарадње“32, што се и даље оцењује као једно од политички најосетљивијих питања унутрашње политике. И поред уочених препрека, потписници извештаја изражавају уверење да је оп-исани отпор националних влада супротан жељама грађана ЕУ који „желе да Унија постане значајнији безбедносни чинилац“33. Они такође констатују и да описана политика влада држава чланица „игнорише суштинске инструменте и ресурсе које је Унија временом стекла у сектору безбедности, па чак и механи-зме предвиђене Лисабонским споразумом“34.

Изградња културе сарадње: безбедност као транснационално јавно добро

Процена аутора извештаја Пројекат „Европа 2030“ јесте да би јединствен приступ ЕУ безбедносним изазовима XXI ве-ка захтевао значајне напоре у сарадњи, успостављање но-вих или јачање постојећих заједничких институција и одго-варајуће финансирање. Неопходно би било достизање „нове културе сарадње“35 на бројним пољима, укључујући право-судну сарадњу, сарадњу у областима спровођења закона, кон-троле граница, контроле здравља, социјалне заштите и цивил-не заштите. Све наведено захтевало би повећање овлашћења постојећих агенција и инструмената, као што су ЕВРОПОЛ (EUROPOL)36, EUROJUST37, Ситуациони центар (the Situation Centre), ФРОНТЕКС (FRONTEX)38 и координатор за борбу против тероизма (the Counter-Terrorism Coordinator).

31 Текст Извештаја, 31.32 Исто, 31.33 Исто, 31.34 Исто, 3135 Исто, 31.36 Биро европске полиције (European Police Office – EUROPOL), Речник европске безбедности, 111.37 Тело за сарадњу у истрази и кривичном гоњењу прекограничног криминала (Body for

investigation and prosecution of aerious cross-border crime – EUROJUST), Речник европске безбедности, 111.

38 Европска агенција за управљање спољним границама (European Agency for the Management Frontex), Речник европске безбедности, 111.


Група за рефлексију неопходним сматра и успостављање но-вих тела, попут Европског центра добре полицијске праксе. Посебно је наглашена потреба налажења равнотеже између по-већања безбедности, на једној страни и заштите људских права или права појединца, на другој страни. Уз уважавање чињени-це да време и околности диктирају где ће бити постављена гра-ница равнотеже између ова два нераздвојна елемента (и проце-ну да ће ова тема захтевати јавну политичку расправу у читавој Унији), препоручено је да би, чак и у случајевима постојања безбедносних ризика, требало поштовати јасна ограничења приступу личним подацима и захтевима за њиховом разме-ном. Изнад свега, изражено је уверења да државе чланице тре-ба да прихвате перцепцију према којој унутрашња безбедност у великој мери зависи од способности стварања безбедног спољашњег окружења. Још једном је упозорено да се прекогра-нични безбедносни изазови не заустављају на границама ЕУ и изражено уверење да ће из тог разлога повећање безбедности и слободе грађана Европе захтевати вођење комплементарних акција изван граница ЕУ.

Осим наведеног, предложено је и да се приоритетним учине следећа питања:

Побољшање система размене информација у вези са финансирањем илегалних мрежа, рутама трговине оружјем за масовно уништавање (weapons of mass destruction — WMD), опоравком након терористичких напада и дугорочним мерама превенције.

Стварање тима Европске цивилне резерве, сачињене од посебно обучених јединица које би биле спремне да, по добијању захтева, у кратком року буду размештене, а организоване по моделу сличном војној компоненти снага ЕУ.

Развој још боље интегрисаног система управљања спољним границама, до кога би се могло доћи ојачавањем ФРОНТЕКС-а новим европским телом специјализованог особља које ће бити доступно за подршку државама чланицама.

Превазилажење противречности у европском систему политике према азилантима, нарочито у погледу стандардизовања дефиниције појма избеглице.

Стварање унифициране визне политике и Европске конзуларне службе унутар Европске службе за спољнополитичко деловање (the European External Action Service – EEAS)39.



Потреба за превазилажењем структурних ограничења успољној безбедности и европска визија колективне одбране

Анализирајући тренутно стање и потребе у сектору спољне безбедности, аутори извештаја најпре су посветили пажњу по-зитивним достигнућима, попут чињенице да је кроз више од десет претходних година Европска унија развила важне ин-струменте у оквиру концепта Заједничке безбедносне и одбрам-бене политике (ЗБОП)40 чији је практичан резултат досадашње покретање 22 мисије широм света (посматрачких, мисија очу-вања мира и мисија стабилизације), често вођених у сарадњи са НАТО, ОУН и другим међународним организацијама. Међу позитивним остварењима посебно су апострофирали важност успостављања Војног комитета (Military Committee) и Војног штаба (Military Staff ) који имају функцију раног упозоравања и стратегијског планирања, као и Европске агенције за одбрану (European Defence Agency- EDA). Указали су и на важност рас-полагања значајним бројем цивилног особља, обученог да пру-жи помоћ локалним популацијама у зонама захваћеним кон-фликтима широм света и констатовали да поменуте цивилне способности (civilian capabilities) све више добијају на значају за усмеравање пажње на „људску безбедност“, односно спознају да национална и глобална безбедност не могу бити одвојене од добробити појединца и заједница у којима они живе.

Као главни и фундаментални недостаци са којима се ЕУ суоча-ва на пољу одбране, у извештају су означени постојање дивер-гентних стратегијских становишта међу државама чланицама и одсуство консензуса о крајњој сврси увећања одбрамбених способности Уније. Најзначајнија структурна огрaничења заједничке одбране уочена су у: националној природи система одбране држава чланица, неусклађености структуре располо-живих војних ресурса држава чланица са савременим безбед-носним изазовима и потребама Уније за деловањем на спољ-ном плану, непостојању заједничког финансирања учешћа у мисијама под вођством ЕУ и проблему економичности од-брамбене индустрије.

У циљу превазилажења постојећих разлика у стратегијским погледима појединих држава чланица ЕУ, Група за рефлексију указује на важност и потребу за постизањем договора на нивоу ЕУ о дугорочној визији одбране, која би могла бити изнета у Белој књизи (White Paper), уз јасно навођење приоритета у сми-слу претњи, критеријума ангажовања и назначених ресурса41.

40 Common Security and Defence Policy (CFSP), пре ступања на снагу Лисабонског споразума – European Security and Defence Policy (ESDP).



Ова визија морала би детаљно да објасни доследну поделу од-говорности између НАТО и ЕУ, засновану на објективној про-цени компаративних предности оба актера. Закључак аутора извештаја јесте да „све док државе чланице не буду биле у мо-гућности да се сагласе о изводљивом стратегијском концеп-ту ЕУ, Унија неће бити у стању да попуни постојећи јаз између очекивања од ЗБОП, својих тренутних оперативних способно-сти и ресурса“42.

За постојећу, у основи националну, природу појединачних сис-тема одбране закључено је да Унију као целину одржава зави-сном од добровољног војног доприноса држава чланица (који није увек одговарајући), „будући да она нема сопствене војне ресурсе“43. Неусклађеност структуре расположивих војних ре-сурса савременим изазовима и потребама илустрована је по-датком да се војни ресурси држава чланица још увек често за-снивају на територијалној одбрани од копнене инвазије, чак и у земљама у којима такав облик угрожавања безбедности није вероватан, што за последицу има стање у коме „ 70% копне-них снага армија земаља чланица ЕУ не одговара стандарди-ма потребним за вршење операција у иностранству, иако са-времени конфликти захтевају експедиционе снаге способне за размештање и одржавање ван матичних средина“.44 У том кон-тексту, изведен је закључак да на нивоу ЕУ генерално нема до-вољно улагања у способности неопходне за одговор на нове безбедносне ситуације (попут снага за брзо размештање, стра-тегијског ваздушног транспорта, хеликоптера, система везе и војне полиције).

Ефекти наведених недостатака и структурних ограничења илу-стровани су податком да, иако збир војне потрошње држава чланица ЕУ износи око 50% буџета одбране САД, укупне спо-собности ЕУ за прекоморско пројектовање војних снага једна-ке су делу од свега 10-15% америчких способности исте врсте, што „јасно показује да постојећи систем има недостатака“45. Све претходно наведено доводи до ситуације у којој, иако распола-же бројем од милион и осамсто хиљада војника под оружјем (што је за пола милиона више од војних ефектива Сједињених Америчких Држава), „ЕУ није у стању да размести снаге за бр-зе интервенције које би бројале 60.000 људи и тешко јој је да ис-поручи силу од 5.000 војника у оквиру мисија Заједничке без-бедносне и одбрамбене политике“46.

42 Исто, 33.43 Исто, 32.44 Исто, 33.45 Исто, 32.46 Исто, 33.


Непостојање заједничког финансирања учешћа у мисија-ма ЗБОП за последицу има да „међу државама чланицама не постоји праведна расподела терета“47, што доводи до појава „дестимулације за учешће у војним мисијама“. Са сличним про-блемом суочена је и цивилна димензија мисија под вођством ЕУ, у којој „мање од половине особља опредељеног за учешће у мисијама од стране држава, исказује спремност да буде раз-мештено“, па такво стање мисије доводи у позицију да немају довољан број специјализованих тимова у резерви ни довољно искуства на терену.

Група за рефлексију износи процену да би, у циљу отклањања описаног недостатка, Унија морала охрабрити државе чланице да извршавају преузете обавезе и израдити истински операти-ван попис судија, полицајаца, инжењера и других стручњака. То би подразумевало постојање Европског штаба операција (European Operations Headquarters), истински оперативног и добро попуњеног особљем, који би се бавио планирањем, размештањем и посматрањем цивилних/војних операција у иностранству.

Проблем недовољне економичности, повезан са индус-тријским и технолошким тржиштем наоружања ЕУ, огледа се у чињеници да Европу много више кошта производња знатно мање количине производа него друге произвођаче наоружања и војне опреме у свету (попут САД)48. Као одговор на овај иза-зов, према мишљењу аутора извештаја, ЕУ мора развити једин-ствено европско тржиште одбрамбених технологија и зајед-нички систем набавки у области одбране49. Досадашњи успех постигнут стварањем јединственог тржишта ЕУ (the EU’s Single Market) могао би и треба да буде проширен на област одбране, путем јачања Европске агенције за одбрану и слабљења барије-ра које још увек штите национална тржишта.

У контексту претходно реченог, један од веома битних сегме-ната научноистраживачког пројекта „Безбедносни и одбрам-бени аспекти приступања Републике Србије Европској унији“ требало би да буде анализа конкурентности одбрамбене ин-дустрије Републике Србије на тржишту Европске уније, уз сагледање свих технолошких, економских и политичко-безбед-носних импликација (комплементарности техничких стандар-да производа, конкурентности односа квалитета и цене произ-водње, те чланства у ширим безбедносним интеграцијама или неутралности) које могу олакшати или отежати продор на то тржиште.

47 Исто, 33.48 Исто, 33.49 Исто, 33.


Комплементарном са идејама о рационализацији тржишта од-бране и заједничког система војних набавки на нивоу ЕУ сма-трамо и мисао амбасадора Вошнага, изречену на предавању службеницима државне управе Републике Србије, посвеће-ном перспективи европских интеграција, да „ако икада дође до стварања европске војске, иницијатива за то неће потећи из министарстава одбране држава чланица, него из њихових ми-нистарстава финансија која ће тежити рационализацији пот-рошње у области одбране“.

Осврћући се на могуће путеве за превазилажење описаних не-достатака и структурних ограничења, аутори извештаја запа-жају да Лисабонски споразум обезбеђује значајан број важних механизама који могу помоћи државама чланицама да разре-ше наведене изазове. Кроз иновативни систем трајно струк-туриране сарадње (permanent structured co-operation), дата је могућност државама чланицама да напредују паралелно и раз-личитим брзинама како би достигле специфичне циљеве, у за-висности од њиховог опредељења и капацитета.

Тако ће „пионирске групе држава“50 убудуће бити у могућности да повећају ниво амбиције у смислу способности размештања, интероперабилности и одрживости снага, што ће им омогући-ти да определе више капацитета за ЗБОП, НАТО, УН и друге мисије51.

Могућност сарадње „пионирских група држава“ кроз систем трајно структуриране сарадње у тексту извештаја осмотре-на је у оптимистичком контексту доприноса повећању општих способности Уније за вођење мисија ЗБОП. Ипак сматрамо не-опходним да овде укажемо и на опасност од евентуалног рас-лојавања ЕУ и поделе држава чланица на земље или групе зе-маља које су мање или више способне и вољне да на овакав начин доприносе декларисаним интересима.

У тексту извештаја изражено је и уверење да би Лисабонски споразум такође требало да оспособи државе чланице за пре-вазилажење постојећих недостатака у погледу финансирања ЗБОП, тако што ће оне бити позване да развију „иницијални фонд“ намењен подршци заједничким мисијама које би се кас-није финансирале уплатама у „ургентне фондове“, у току пла-нирања операција52.

Са аспекта опредељења Републике Србије да у перспек-тиви учествује у активностима Заједничке безбедносне и

50 Исто, 33.51 Исто, 33.52 Исто, 33.


одбрамбене политике ЕУ, декларисаног у Стратегији одбране Републике Србије53, неопходно је континуирано и детаљно ана-лизирати финансијске аспекте евентуалног ангажовања снага одбране РС у мисијама ЗБОП ЕУ. Измена тренутно неповољ-ног начина финансирања снага опредељених за мисије ЗБОП (из сопствених извора држава које дају снаге), на начин који предлаже Група за рефлексију, у перспективи би могла утица-ти на обим могућности Републике Србије за допринос мисија-ма под вођством ЕУ.

У завршном делу, сматрамо за потребно да укажемо и на пред-ложене мере које нису у потпуности и директно везане за сек-тор одбране, али би могле допринети дугорочном побољшању нивоа спољне безбедности, ЕУ као целине, националне безбед-ности држава чланица и људске безбедности њихових грађа-на. На првом месту, то је оснивање Европске јединице за пред-виђање и анализу (European Forecasting and Analytical Unit) која би била део Европске службе за спољну акцију (European External Action Service) и радила би у блиској сарадњи са на-ционалним центрима, на основу принципа заједничке интели-генције (principle of shared intelligence). Таква јединица имала би задатак да помогне усмеравању пажње ка потреби за стал-ном ревизијом политика ЕУ. Коначно, Група за рефлексију суге-рише и оснивање Европске дипломатске академије (European Diplomatic Academy) која би допринела развоју осећаја зајед-ничке дипломатске културе међу службеницима из различи-тих држава Европе ангажованим у ресору спољне политике.

Закључак

У извештају Групе за рефлексију Пројекат „Европа 2030. годи-не“ објективно су сагледана тренутна структурна ограничења Европске уније, те изазови, ризици и претње са којима је она суочена данас и чије појављивање се може очекивати у току на-редне две деценије.

Аутори извештаја на више места износе став да су политике националних влада недовољно усклађене са природом изазо-ва XXI века на које ефикасан одговор може дати једино чини-лац величине читаве Уније, као и да су супротне жељама грађа-на ЕУ, те упориште за заговарање свеобухватног реформског подухвата и снажније интеграције налазе у потребама и жеља-ма грађана. Утисак је да при томе не наводе у довољној мери егзактна истраживања на основу чијих резултата су дошли до изнетих закључака о ставовима становништва земаља ЕУ, што

53 Стратегија одбране Републике Србије, члан 4.1. став 6, Службени гласник РС, 88/09, Београд, 28. 10 2009.


поставља питање границе између емпиријски утврђених чиње-ница и субјективног визионарског приступа аутора који би мо-гао бити плод њихове искрене жеље да удахну ветар у једра продубљивању европских интеграција и снажнијем повези-вању европских држава у сферама које су до данас остале знат-но мање интегрисане него економија.

Остаје отворено питање колико ће оваква визија будућности Европске уније наићи на разумевање и подршку национал-них политичких елита, те влада и владајућих већина у држа-вама чланицама које су на више места у тексту критиковане као кључни опоненти суштинској интеграцији у областима које смо до ступања на снагу Лисабонског споразума уобичаје-но називали „другим и трећим стубом“ ЕУ. Са данашњег ас-пекта било би сувише одважно изнети претпоставку да ли ће Пројекат „Европа 2030“ икада добити пуну потпору да у инте-гралном облику постане документ иза кога ће стати Евопска унија као целина или ће тек поједини концепти (смело и ви-зионарски заговарани у њему) бити преузети и добити шансу да заживе, док ће остали остати тек као сведочанство за нека будућа времена о правцу размишљања и тежњама групе енту-зијаста који су постојали и деловали у датом историјском тре-нутку, али за чије остварење у пракси није било довољно поли-тичке воље.

Литература и извори


1. G. Grevi, D. Helly. D. Keohane, European Security and Defence Policy: the first ten years (1999-2009), The European Union Institute for Security Studies, Paris, 2009.

2. Filip Ejdus, Marko Savković, Rečnik evropske bezbednosti, Centar za civilno-vojne odnose, Beograd, 2010.

3. Álvaro de Vasconcelos, What ambitions for European defence in 2020, The European Union Institute for Security Studies, Paris, 2009.


Документи

4. Текст извештаја Групе за рефлексију Project „Europe 2030“: http://www.reflectiongroup.eu/wp-content/uploads/2010/05/reflection_en_web.pdf 15/05.2010.

5. Споразум из Лисабона, http://europa.eu/lisbon_treaty 10/06/2010.6. Стратегија безбедности Европске уније „Безбедна Европа у бољем свету“,

(EUROPEAN SECURITY STRATEGY, A SECURE EUROPE IN A BETTER WORLD), Брисел, 2003. http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/78367.pdf 29/06/2010.

7. Стратегија унутрашње безбедности Европске уније (EU Internal Security Strategy), усвојена 25. фебруара 2010. године: http://www.statewatch.org/news/2010/feb/eu-council-int-sec-prel.pdf 29/06/2010

8. Агенда Европа 2020 (Europe 2020) http://europa.eu/eu2020 /15/05/20109. Стратегија одбране Републике Србије, Службени гласник РС, 88/09, Београд, 28.

10 2009.

Интернет

10. Званична интернет презентација Групе за рефлексију: http://www.reflectiongroup.eu 15/05/2010.

11. Интернет презентација Европског савета: http://ec.europa.eu/archives/europeancouncil/index_en.htm 29/06/2010

12. Интернет презентација Europolitics, European Affairs Daily, http://www.europolitics.info/europolitics/gonzalez-paints-bleak-picture-of-future-art271456-46.html 29/06/2010

56 Светлана Ђурђевић-Лукић

Светлана Ђурђевић-ЛукићИнститут за међународну политику и привреду

Заједничка безбедноснa и одбрамбенa политика ЕУ и потреба ангажовања Србије

Заједничка безбедноснa и одбрамбенa политика ЕУ и потреба ангажовања Србије 57

Abstract

As the European Security and Defence Policy (ESDP) marked the tenth anniversary in 2009, there have been numerous att empts to assess its results. Simultaneously, long awaited rati fi cati on of the Lisbon Treaty of the European Union has brought important chang-es related to Common Foreign and Security Policy and Common Security and Defence Policy (CSDP). With the SSA agreement in place on one hand, and declared neutrality of Serbia in another hand, the elements are in place for reconsidering Serbia’s security policy related to CSDP. The paper proposes Serbia’s parti cipati on in CSDP missions and other forms of cooperati on in that area.

Kључне речи: Европска спољна и безбедносна политика, Заједничка спољна и безбедносна политика, Европска унија, Уговор из Лисабона, Србија, Стратегија националне безбед-ности Републике Србије.


Поводом десет година од успостављања Европске безбедносне и одбрамбене политике јуна 1999. године, појавили су се раз-личитe оцене њених досадашњих резултата. Истовремено, Уговором из Лисабона, који ће одређивати институционал-ну организацију Уније у догледној будућности, уведене су не-ке новине на плану Заједничке спољне и безбедносне полити-ке (ЗСБП, енг. Common Foreign and Security Policy, CFSP). Сходно Стратегији придруживања Европској унији и Стратегији на-ционалне безбедности, могло се очекивати да ће се у Србији интензивније дискутовати и директније подржавати ове по-литике, али то до сада није био случај. Као допринос даљој дискусији на ову тему, у овом раду изложен је кратак преглед развоја Европске безбедносне и одбрамбене политике, са на-гласком на ангажман нечланица ЕУ и новине уведене Уговором из Лисабона. У другом делу истакнуто је одсуство проактивног става Србије када је у питању ЕБОП/ЗБОП. Узимајући у обзир могуће разлоге за одсуство већег интересовања Србије за ову област, изложени су бројни аргументи који говоре у прилог ње-ног суштинског укључивања у ЗБОП.

Развој Европске безбедносне и одбрамбене политике

Уговором у Мастрихту 1992. године успостављена је Заједничка спољна и безбедносна политика (ЗСБП, енгл. Common Foreign and Security Policy, CFSP). До тога је дошло услед промење-ног глобалног и регионалног контекста безбедносних пре-тњи. Уједињење Немачке довело је до својеврсног притис-ка за чвршћим увезивањем европских структура. Распадом Совјетског Савеза умањена је претња са истока, а тиме и ве-лика зависност у безбедносносном погледу од САД. Распад Југославије и сукоби у непосредном суседству ЕЗ/ЕУ, а касније и политика проширења на исток, постављали су нове захтеве. 1Европљани унутар ЕУ стога се одлучују за снажнији наступ на међународној сцени. Циљеви ЗСБП су да развије и консоли-дује демократију и владавину права, поштовање људских пра-ва и слобода, сачува заједничке вредности, фундаменталне ин-тересе и независност Уније, ојача безбедност ЕУ Уније и њених чланица у свим аспектима, очува мир и ојача међународну без-бедност у складу са Повељом УН и Хелсиншким актом, и про-мовише међународну сарадњу.2

Ова политика је унапређена Уговором из Амстердама из ок-тобра 1997. успостављањем функције високог представника за ЗСБП, са јединицом за планирање политике и рано упозора-вање. У надлежност ЕУ пребацују се тзв. Петерсбершки задаци.

1 Andrew Cottey, Security in the New Europe, Palgrave Macmillan, 2007, p.81.2 The Treaty on European Union, Title V, Article 11, Official Journal C 191 of 29 July 1992.


Предвиђа се подршка заједничкој одбрамбеној политици, и на-глашава да ће успостављање ЗБОП у оквиру ЕУ бити компати-билно са НАТО.

Сматрајући да ЕУ мора имати „капацитет за аутономну акцију подржан кредибилном војном силом, средствима да се она упо-треби и спремношћу да то уради као одговор на међународне кризе“, Француска и Британија усвојиле су Заједничку декла-рацију у Сент-Малоу децембра 1998. године која је била вео-ма важан подстицај за успоставу ЕБОП.3 Конфликт на Косову допринео је брзој европеизацији договореног у Сент-Малоу. Кључан моменат у институционалној изградњи ЕБОП пред-стављао је састанак Европског савета у јуну 1999. у Келну ка-да је ЕУ-15 одлучила да успостави „Заједничку европску поли-тику безбедности и одбране“. Државе чланице су изјавиле да ће „Европска унија у потпуности играти своју улогу на међуна-родној сцени. У том циљу ми намеравамо да Европској унији препустимо неопходна средства и капацитете како би она пре-узела своје одговорности на плану заједничке европске поли-тике у области безбедности и одбране... Унији мора бити омо-гућено да делује самостално, уз подршку кредибилних војних снага, средства којима ће се доносити одлуке да се она употре-бе, и спремност да то учини како би се реаговало без штете по акције НАТО“.4

Циљ је био да Унија буде спремна за „спречавање читавог дија-пазона конфликата и извршавање задатака везаних за упра-вљање кризама“ тако да је посебна пажња прво била усмерена на средства која су неопходна за ефективно управљање криза-ма: могућност распоређивања трупа, одрживост, интеропера-билност, флексибилност, мобилност, могућност опстанка, ко-манда и контрола.5

Напоредо са војним, развијају се и цивилни капацитети. У јуну 2000. Европски савет дефинисао је четири приоритетне обла-сти за стварање капацитета: полиција, јачање владавине права, цивилна управа и цивилна заштита, и донео је кључне одлуке о цивилном управљању кризама.6 У Ници је децембра 2000. зао-кружено стварање неопходних инструмената за самосталне ак-ције, утврђивањем свих детаља око састава, компетенција и на-чина деловања Политичког и безбедносног комитета (Political

3 Текст доступан на: http://www.iss-eu.org/chaillot/chai47e.html. Даљи преглед се делом наслања на Svetlana Đurđević-Lukić, „ESDP at Ten, the Lisbon Treaty and Serbia’s Security Policy“, Review of International Affairs, Vol. LX, No. 1136 (October-December 2009), pp. 46-61.

4 European Council, Cologne, 3-4 June 1999, Annex III – Declaration on Strengthening the Common European Policy on Security and Defence; www.europarl.europa.eu/summits/kol2_en.htm#an3.

5 Jean-Yves Haine, “An historical perspective” in: Nicole Gnesotto (ed.) EU Security and Defence Policy: The first five years (1999-2004), EU Institute for Security Studies, Paris, 2004, str.35-53.

6 Детаљније: Ana Jović–Lazić, Lađevac Ivona, „Izgradnja bezbednosne strukture Evropske unije i NATO“ у: Nevenka Jeftić (prir.), Aktuelna pitanja iz međunarodnih odnosa, IMPP, Beograd, 2008, str. 75-108.


and Security Committee, PSC), коју чине амбасадори земаља чла-ница, Војни комитет ЕУ (EU Military Committee, EUMC), који се састоји из делегата шефова штабова одбране и Војног штаба.7

Прве мисије у оквиру ЕБОП отпочеле су 2003. године: поли-цијска мисија ЕУ у Босни и Херцеговини (European Union Police Mission, EUPM), од око 200 међународних полицијаца, прва војна операција ЕУ у Македонији (Конкордија, преузета од НАТО), са око 300 трупа и мандатом да штити посматраче ЕУ и ОЕБС; и прва војна операција ван Европе без опреме и ка-пацитета НАТО у Демократској Републици Конго (Артемис).8

Спровођењем ЕБОП, како је нагласила Алисон Бејлис, створе-на је могућност да се искористи европска компаративна пред-ност у управљању кризама: да се истовремено користе војни ресурси за решавање кризе са другим –дипломатским, хума-нитарним и економским средствима – о чему би се одлуке до-носиле у једном центру. Међутим, постајале су и одређене не-погодности, почевши од чињенице да се ЕУ кретала у простору који је НАТО такође желео да заузме (мада су у том смислу већ постојали договори на министарском састанку НАТО у Берлину 1996. године, допуњени на Вашингтонском сами-ту НАТО марта 1999. тзв формулом Берлин плус, додатно унапређеном 2002. године).9 Друго, фокус на ad hoc интервен-цијама у управљању кризама је значио да Европа развија капа-цитете пре него што је креирала политику о томе када и како да интервенише.10 На ово је делимично одговорено Европском стратегијом безбедности, усвојеном у децембру 2003, чиме је створен стратешки оквир спољне и безбедносне политке ЕУ, чији је ЕБОП важан саставни део.11

До 2009. године Европска унија ангажовала је 23 мисије у ок-виру ЕБОП. У првим годинама своје оперативне фазе пажња ЕБОП била је највећим делом усмерена на Балкан. Због своје географске близине и сталног латентно присутног потенција-ла за кризу западни Балкан је и даље предмет европске пажње. Међутим, за десет година ЕБОП, владе држава чланица ЕУ су у

7 Presidency Conclusions, Council of the European Union, Nice, 7–9 December 2000. Annex VI: Presidency Report on the European Security and Defence Policy

8 О ангажовању снага ЕУ на западном Балкану у: Ivona Lađevac i Dejan Gajić, „Bezbednosne inicijative Evropske unije u regionu zapadnog Balkana“, u: Dragan Đukanović (ur.), Savremeni međunarodni izazovi: globalna i regionalna perspektiva, IМPP, Beograd, 2008, str. 345-64.

9 Саопштења су доступна на: http://www.nato.int/docu/pr/1996/p.96-0643.htm као и на: www.nato.int/ docu/comm/1999/9904-wsh/9904-wsh.htm. Cf. Alyson J.K. Bailes, “The Institutional Reform of EDSP and Post-Prague NATO” International Spectator, Vol. 38, No. 3 (July-September 2003), pp. 31-46.

10 Ibidem, p.32-33.11 Giovanni Grevi, Damien Helly and Daniel Keohane, “Introduction” u: Giovanni Grevi, Damien Helly,

Daniel Keohane, European Security and Defence Policy – The First 10 Years (1999-2009), EU ISS, Paris, 2009, str.13-16.


великој мери прошириле своју географску перспективу и раз-личите опције деловања.12

Поред развоја војних капацитета и мисија, у оквиру ЕБОП ус-постављене су разне институције, механизми и тематске обла-сти: Превенција конфликата, Посредовање и дијалог, Европска одбрамбена агенција, Сателитски центар ЕУ, Институт ЕУ за безбедносне студије, Колеџ за европску безбедност и одбрану, партнерство с НАТО и УН, Заједничка стратегија ЕУ и Африке, Медитерански партнери; систематско праћење људских права, реформа сектора безбедности; борба против недозвољеног по-седовања и промета малим оружјем и лаким наоружањем; раз-мена информација између мисија у оквиру ЕБОП и ЕВРОПОЛ, контакти са невладиним организацијама... Од 2008. године ра-ди се на прикупљању научених лекција из цивилних мисија ЕБОП.13

Агажовање не-чланица ЕУ

Од самих почетака успостављања Европске безбедносне и од-брамбене политике, Европски савет је инсистирао на изнала-жењу модалитета за консултације и/или учешће у овој поли-тици не само европских чланица НАТО које нису у исто време и чланице ЕУ, већ и земаља које су кандидати за прикључење. На позив за њихово учешће брзо су стизали одговори: већ јуна 2000. године поздрављене су понуде за допринос унапређењу способности ЕУ од стране Турске, Норвешке, Пољске и Чешке.14 У овим мисијама ЕУ током десет година учествовало је 24 зе-маља—нечланице са пет континената, закључно са поморском операцијом Атланта у којој постоји сарадња са земљама као што су Кина, Русија, Египат.15

Поделе у погледу поимања Заједничке спољне и безбедносне политике присутне су и у оквиру ЕУ и у оквиру академске

12 Grevi, Helly and Keohane, “Introduction”, op.cit. р. 14. Исцрпна анализа свих мисија, односа са другим факторима и оперативних трендова унутар ЕБОП у: Grevi, Helly, Keohane, European Security and Defence Policy – The First 10 Years (1999-2009), op.cit. Kритика у: Muriel Asseburg, Ronja Kempin (eds), The EU as a Strategic Actor in the Realm of Security and Defence-Critical assessment of ESDP Missions and Operations, SWP, German Institute for International and Security Affairs, Berlin, 2009.

13 Council of the EU, „Guidelines for the identification and implementation of lessons and best practices in civilian ESDP missions“, 2008; Council of the EU, „Annual Report on the identification and implementation of lessons and best practices in civilian CSDP missions“, 2009.

14 Presidency Conclusions, Santa Maria da Feira European Council, 19-20 June 2000. Доступно на Интернету: http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/00200-r1.en0.htm Током португалског председавања договорено је да се са овим нечланицама ЕУ тим поводом организује дијалог у виду најмање два састанка током једног председавања. Ibidem, Appendix 1, Article 9. Такође, у свим документима који се тичу ЕБОП наглашава се сарадња са Уједињеним нацијама, ОЕБС и другим партнерима, уз посебне делове у којима се разрађују односи са НАТО.

15 Grevi, Helly & Keohane, European Security and Defence Policy–The First 10 Years (1999-2009), op.cit.


заједнице. Прва тенденција је да се говори о ЗСБП као другом стубу ЕУ којим се врши координације спољне и безбедносне политике држава чланица. Други приступ јесте да се сматра да одлуке у овој области треба да представљају резултат коорди-нације ширег обима политика у разним областима на нивоу ЕУ. То укључује улогу институција ЕУ у координацији са држава-ма чланицама у креирању спољних активности као што су по-моћ у развоју, економска политика према иностранству, про-ширење, стратегије демократизације, мере у вези са судством итд., а такође и интеракцију са другим мултилатералним акте-рима и оквирима.16

Међутим, са становишта некадашњих, садашњих и будућих кандидата за чланство у ЕУ, Заједничка спољна и безбедносна политика, и ЕБОП као њен важан део, имају свакако велики значај. Оне су повезане са процесом интеграције, дајући допри-нос креирању заједничког европског идентитета, „европске стратешке културе“, као и практичном сагледавању функцио-нисања ЕУ. Наиме, у овој области пружају се разноврсне мо-гућност учешћа, од укључивања трећих земља у оријентационе курсеве Европског колеџа за безбедност и одбрану, до учешћа земаља кандидата у борбеним групама ЕУ.17

Од земаља кандидата се очекује да се сагласе са општим пози-цијама и заједничким акцијама ЕУ, да подржавају ставове ЕУ у међународним организацијама, примењују санкције и друге мере, као и да учествују у међународним мисијама. Тако је, на пример, Румунија, иако позната по свом снажном проамерич-ком ставу, због којег је дошло до размимоилажења са ЕУ по-водом румунског споразума са САД у вези са Међународним крвичним судом, од 1997. године спроводила систематску са-радњу са ЕУ. Учествовала је у мултилатералном дијалогу ЕУ са придруженим земљама, на редовним састанцима политичких директора и радним групама ЗСБП. У годишњим извештајима Европске комисије наводи се да је позитивно одговарала на по-зиве ЕУ да подржи ЗСБП, тако што се придруживала заједнич-ким позицијама и удруженим акцијама, и учествовала у њихо-вој примени када је било потребно. Од 1999. године активно је учествовала у Мрежи придружених земаља за ЗСБП и показа-ла интерес за развој ЕБОП учешћем у „ЕУ плус 15“ састанци-ма, већ на првој Capabilities Commitment Conference. Потврдила је спремност 2002. године да учествује у Rapid Intervention Force као и у цивилним инструментима ЕУ за управљање кризама. Учествовала је у мисијама од БиХ до Авганистана. Румунија се редовно придуживала деклерацијама, демаршима и санкцијама

16 “Introduction” u Giovannа Bono (ed.), The Impact of 9/11 on European Foreign and Security Policy, ASP-VUB, Brussels, 2006, p.13.

17 ESDP Newsletter No.2, June 2006, доступно на: http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/ESDP_Newsletter_ISSUE2.pdf


ЕУ и активно је учествовала у дебати око припреме Европске стратегије безбедности. Министарство спољних послова ре-организовано је 2000. године чиме су обезбеђени администра-тивни капацитети у области ЗСБП. Румунија је потписала Отавску конвенцију о забрани нагазних мина, придружила се акцији ЕУ око борбе против илегалног поседовања и трговине малог оружја и лаког наоружања, и од 2002. објављује годишње извештаје о извозу конвенционалног наоружања. У оквиру по-бољшања односа са суседима, Румунија је, између осталог, 2003. године потписала Уговор о граничном режиму са Украјином, и Уговор о пријатељству и сарадњи са Руском Федерацијом.18 Годишњи извештај Европске комисије за 2004. закључио је да Румунија „наставља да игра важну улогу као регионални ли-дер у напорима да се ојача стабилност и безбедност у југоси-точној Европи“19.

Новине у Лисабонском споразуму

Мада принцип једногласности остаје камен темељац сарадње на плану безбедности и одбране, Лисабонски споразум утиче на спољну и безбедносну политику на два начина. Прво, хармо-низација свеукупног институционалног оквира треба да олак-ша односе између Савета и Комисије око питања везаних за управљање кризама. Друго, сврха неколико чланова јесте да се ојача улога Европе у свету директно унапређењем Заједничке спољне и безбедносне политике и ЕБОП као њеног подређе-ног дела.20

Под новим називом Заједничка безбедносна и одбрамбена по-литика (ЗБОП, енг. Common Security and Defence Policy, CSDP, члан 42.3 Уговора o EУ), циљ ове политике је дефинисан као обезбеђивање оперативне способности засноване на цивил-ним и војним средствима. Проширени обим Петерсбершких задатака је детаљно изложен: „заједничке операције разору-жавања, хуманитарни и спасилачки задаци, пружање савета и помоћи око војних питања, превенција конфликата и зада-ци очувања мира, задаци борбених снага у управљању криза-ма, укључујући наметање мира и постконфликтну стабилиза-цију. Сви ови задаци могу допринети борби против тероризма, укључујући пружање подршке трећим земљама у борби про-

18 Студија случаја: Yannis A. Stivachtis, “EU Accession Pressures and Foreig Policy Dilemmas: The Case of Romania – Implications for Prospective Balkan EU Candidate States”, доступно на: http://newbalkanpolitics.org.mk/editorials/yannis.html

19 Commission of the European Communities (CEC), Annual Report on Romania’s Accession to the European Union, Brussels 2004, p. 136, Cf. Yannis A. Stivachtis, “EU Accession Pressures and Foreig Policy Dilemmas”, op.cit.

20 Christian Molling, “ESDP After Lisbon: More Coherent and Capable?”, CSS Analyses in Security Policy, Vol. 3, No. 28, February 2008, рр. 1-3.


тив тероризма на њиховим територијама“ (члан 43 Уговора о ЕУ).

Функције досадашњег високог представника за ЗСБП и потпредседника Комисије задуженог за спољне односе (RELEX) спајају се у једној личности („персонална унија“, особа са „два шешира“), новог високог представника за спољне односе и без-бедносну политику. Та личност замењује ротирајуће председ-ништво у председавању Саветом за спољне односе и има фор-мално право иницијативе (подношења предлога) за питања везана за ЗСБП а тиме и ЕБОП. Поред држава чланица, она ко-ординира активности у домену спољне политике ЕУ, предста-вља Унију према иностранству у вези са питањима у области ЗСБП, спроводи одлуке донете у оквиру ЗСБП и има посебне одговорности на плану управљања кризама у оквиру ЕБОП.21

Комплементарна новина је стварање Европске службе за спољ-не акције (енг. European External Action Service, EЕАS) од које се очекује да помаже високом представнику и на одређени на-чин споји дипломатску и војну моћ које државе чланице ко-ординирају преко Савета ЕУ, са пружањем развојне помоћи, изградњом држава и давањем средстава за обнову из фонда Европске комисије (члан 27.3 Уговора о ЕУ). Ово би требало да буде прилика да се рационализује европска машинерија, по-стигне консолидованије планирање и усмеравање, али сви де-таљи како ће та служба изгледати још нису познати22.

Важно је увођење клаузуле о солидарности и клаузуле о уза-јамној одбрани. Прва обавезује државе чланице да подрже једна другу у случају терористичког напада или катастрофе. Клаузула о узајамној одбрани их обавезује да понуде и пруже помоћ ако је нека од чланица жртва оружане агресије на својој територији. Међутим, ова клаузула не утиче експлицитно на одбрамбену политику држава чланица, њихову неутралност или савезништва.23 Клаузула о солидарности која се односи на помоћ у случају катастрофе сматра се начином да се про-бију националне баријере како би се успоставила безбедност људи, док одредбу о узајамној одбрани хвале неутралне земље као што је Финска, јер „ЕУ представља основни избор финске безбедносне политике“.24 Клаузуле пружају правну формулу за коришћење цивилних и војних средстава на територији ЕУ на захтев појединачне државе чланице и са одобрењем ЕУ, док

21 Giovanni Grevi, op.cit.str. 61.22 Први предлог устројства ове службе, контроле над њом и над средствима којима ће

располагати није усвојен, тако да је планирани рок за прецизирање ових питања, април 2010, пробијен.

23 Christian Molling, “ESDP After Lisbon: More Coherent and Capable?”, op.cit. str. 2.24 Krzystof Bobinski, “Will the Lisbon treaty make a difference?”, European Security and Defence

Policy 1999-2009, ESDP Newsletter, Special Issue, October 2009, pp. 38-39; www.esdp10years.eu.


је државама чланицама остављено да доносе одлуку о врсти помоћи коју треба пружити.25

Правило да се одлука донесе једногласно када се ради о пи-тањима одбране је потврђено, али је уведена Стална структу-рисана сарадња (енг. Permanent Structured Cooperation, PSCoop) и она треба да буде усвојена квалификованом већином гласова. Овим концептом предвиђена је могућност тешње сарадње за оне државе чланице које су вољне да уложе веће напоре на пла-ну војних капацитета. PSCoop ће функционисати на принципу прихватања и отворен је за оне државе чланице које су вољне прво, „да наставе интензивније“ да развијају своје одбрамбене капацитете кроз развој својих националних удела и учешћа у односним мултилатералним напорима; и друго, које су у мо-гућности да обезбеђују капацитете било на националном ни-воу или као део мултинационалних снага, структурисаних на тактичком нивоу као борбена група.26 О мисијима у окви-ру ЗБОП ЕУ се одлучује једногласно, али исте државе чланице које сарађују у оквиру PSCoop могу водити аd hoc мисије ван оквира ЕУ, тј. започињати операције без мандата/одлуке ЕУ.27

Србија и Европска безбедносна и одбрамбена политика

Посвећеност Србије уласку у чланство Еворпске уније је један од два њена најважнија спољнополитичка циља (други је те-риторијални интегритет, тј. очување Косова у својим граница-ма). Улазак у чланство ЕУ није само обавеза у оквиру вођење државне политике од стране владајуће коалиције, већ опција која ужива подршку већине њених грађана. Потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању Србија је ушла у нову фазу уговорног односа са Европском унијом. Он укљу-чује обавезу хармонизације политике у различитим областима са политиком ЕУ, укључујући очекивања у вези са заједничком спољном и безбедносном политиком. ЕУ би веома ценила ка-да би се Србија укључила и у мировне операције ЕУ, истакао је Анри Бантежа, председавајући Војног комитета ЕУ.28

У Стратегији безбедности Србије из 2009. године, безбедности се приступа генерално у ширем смислу, при чему се констатују

25 Christian Molling, “ESDP After Lisbon: More Coherent and Capable?”, op.cit. p.2. Важно је напоменути да је у Немачкој од Уставног суда тражено тумачење Лисабонског уговора. Суд је подвукао уставну сувереност парламента Немачке да одлучује о ангажовању снага ван граница, и да поменуте клаузуле у Лисабонском уговору представљају политичку али не и правну обавезу. Видети: http://www.bundesverfassungsgericht.de/entscheidungen/es20090630_2bve000208en.html

26 Molling, “ESDP After Lisbon: More Coherent and Capable?”, op.cit., p.2.27 Gerrard Quille, The Lisbon Treaty and its implications for CFSP/ESDP, Directorate General for

External Policies of the Union, Policy Briefing 2009, 1 September 2009, p. 6.28 Тереза Бојковић, „Анри Бантежа, генерал: Србија треба да се укључи у мировне мисије“,

Политика, 10. јун 2009.


достигнућа у примени ЗСБП и доприноса европских снага без-бедности у решавању безбедносних проблема и стварању ев-ропске и глобалне безбедности. Помиње се хармонизација политике у погледу кључних регионалних, европских и глобал-них питања, као и спремност да се изграде капацитети и потен-цијали националног система безбедности према стандардима и обавезама прописаним у оквиру ЕБОП. Предвиђена је интен-зификација дијалога са ЕУ о питањима од заједничког интере-са, укључујући она која се односе на безбедност и одбрану.

„Уважавајући интерес очувања сопственог територијалног ин-тегритета и суверенитета, Република Србија ће спољну и без-бедносну политику у највећој мери усклађивати са позиција-ма и деловањем ЕУ у свим најважнијим питањима глобалног, европског и регионалног карактера. Кроз процес европских интеграција, Република Србија изражава спремност да из-грађује капацитете и способности система националне без-бедности, у складу са стандардима и обавезама које произла-зе из Европске безбедносне и одбрамбене политике. Ступање на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ омо-гућиће Републици Србији да интензивира дијалог са ЕУ о пи-тањима од заједничког интереса, укључујући и безбедносно од-брамбена питања.”29

Упркос томе, питање ЗБОП готово је сасвим одсутно у јавним расправама које се воде у контексту европских интеграција.30 Наиме, у владиној Стратегији уласка у ЕУ из 2005. само су у општим цртама поменуте европске демократске вредности и принципи као допринос главном циљу ЗСБП – мир и безбед-ност у Европи. У оквиру Националног плана за интеграцију у ЕУ предвиђено је да обавезе из ЗБОП буду преузете тек по сти-цању пуноправног чланства у Унији, а то само у вези са опе-рацијама управљања кризама. У документима Министарства одбране подвлачило се да су са споразумима који су досад потписани испуњени основни предуслови за даље проширење сарадње са ЕУ, али да још увек недостаје свеобухватни правни оквир.31 У међувремену је донет Закон о употреби Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним операцијама ван граница Србије.32 Министри одбране и унутрашњих послова све чешће помињу значај и потребу већег учешћа у мировним

29 Стратегија националне безбедности Републике Србије, Београд, октобар 2009. године, доступна на: http://www.mod.gov.rs/cir/dokumenta/strategije/strategije.php

30 Проактиван прилаз се ретко предлаже и то су обично чинили појединци из невладиних кругова у прилозима у специјализованим публикацијама. Видети: Srđan Gligorijević, “Partnerstvo je moguce”, Evropski forum, novembar-decembar 2006, br. 11-12, и Nataša Dragojlović, ”Saradnja Srbije sa EU u domenu Evropske bezbednosne i odbrambene politike“, Evropske sveske, br. 6. maj 2009.

31 Детаљније о томе у: Nataša Dragojlović,”Saradnja Srbije sa EU u domenu Evropske bezbednosne i odbrambene politike“, Evropske sveske, br. 6, maj 2009.

32 “Закон о употреби Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним операцијама ван граница Србије“, Службени гласник 88-09, 26. октобар 2009.


мисијама, па и оним у којима су ангажоване чланице ЕУ. Такође, покренута је процедура за потписивање Споразума о безбед-носним процедурама за размену поверљивих информација са Европском унијом. Доношење овог споразума требало би да заокружи успоставу неопходног правног оквира.

Очигледно је, међутим, да постоје и неки други разлози за не-активност Србије у погледу подршке ЗСБП и учешћа у ЕБОП. Најпре, с обзиром на други важан приоритет Србије – очу-вање територијалног интегритета, односно вехементно про-тивљење самопрокламованој независности Косова – постоји уздржаност у подршци заједничких саопштења и акција у ок-виру Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ које се до-тичу унутрашњих питања земаља које подржавају став Србије у погледу Косова и Метохије. Тако се Србија појављује као по-следња земља у региону према броју деклерација ЕУ из ове об-ласти које је подржала.33

Док је овакав став легитиман и разумљив, чини се да он може бити ублажен на начин како је то у раније наведеном примеру радила Румунија: изабрати једну-две заиста круцијалне тачке у којима ће себи дозволити размимоилажење са ЕУ, али зато би-ти изразито активан у свим осталим питањима и дешавањима у оквиру ЗСБП.

Слаба подршка ЗСБП и ЕБОП може бити везана и за деловања мисије EULEX, чије упућивање је ЕУ одобрила пре самопрогла-шене независности Косова. Непризнавање тог чина од стране пет чланица ЕУ не долази увек јасно до изражаја у свакоднев-ном деловању ове мисије, што води амбивалентном ставу у Србији о њеном деловању. Чини се да је то разлог што у јавном дискурсу, када је реч о учешћу у мисијама ван граница Србије, углавном подразумева учешће само у мисијама Уједињених нација.

Ово последње – инсистирање само на Уједињеним нацијама као глобалној међународној организацији која обједињује раз-личите интересе и идеологије те се доживљава у крајњем ре-зултату као неутрална – може бити повезано и са војном не-утралношћу Србије. Наиме, као што је познато, Резолуција о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка из 2007. године укључивала је став да „због укупне уло-ге НАТО пакта ..... Народна скупштина Републике Србије до-носи одлуку о проглашавању војне неутралности Републике Србије у односу на постојеће војне савезе до евентуалног

33 Само у периоду јануар-почетак септембра 2009. године, Србија није подржала 24 од 87 декларација које је изгласао Европски савет. Снежана Чонградин, „Србија одбила да подржи 24 декларације ЕУ“, Данас, 9. септембар 2009.


расписивања референдума на којем би се донела коначна од-лука о том питању“.34

Међутим, садржина те војне неутралности никада није даље де-финисана, она се не помиње у Стратегији националне безбед-ности, нити се Србија препознаје као неутрална земља, попут других традиционално дугогодишњих неутралних држава. Већ је наглашено да су управо неутралне земље-чланице ЕУ подр-жале нова решења у погледу увођења клаузуле о солидарности и клаузуле о узајамној одбрани у Лисабонском уговору, будући да не намеравају да приступе НАТО и у ЕУ виде основни избор своје безбедносне политике. То би онда требало да буде и одго-варајући оквир за Србију. Истовремено, како је већ поменуто, током свих фаза успостављања ЗСБП и ЕБОП, у свим докумен-тима ЕУ, и у самој Европској стратегији безбедности, наглаша-ва се значај Уједињених нација, и многе мисије ЕУ су покре-нуте у сарадњи са УН.35 И најзад, потезање мисије EULEX као аргумента против сарадње у ЕБОП је неубедљиво с обзиром на веома интензивну билатералну сарадњу на плану безбедности са неким државама које су не само признале самопроглешену независност Косова него на то подстичу и друге.

Последњи круг аргумената за слаб интерес за ЕБОП може се тражити у мандату, делокругу и релативној малобројности ових мисија, и, са друге стране, проблемима у хоризонталној сарадњи у самој Србији. Неке од мисија су заиста готово сим-боличне бројности, па се поставља питање њиховог домета, а неке су за Србију политички осетљиве, као на пример у Грузији. Такође, мисије у оквиру Европске безбедносне и одбрамбене политике захтевају разноврсне профиле учесника, укључујући цивилне стручњаке, што би захтевало синергију деловања ви-ше министарстава, односно сарадњу у којој не би било једнос-тавно организовати учешће, а ни приписати заслуге за учешће у одређеној мисији. Наиме, познато је да у Србији знатно боље функционишу оне активности у којима је јасна надлеж-ност једног министарства у односима са спољним актером, не-го комплексни ангажмани који захтевају интензивну сарадњу неколико министарстава, која по природи ствари често имају различиту организациону културу и приоритете.

Поменути аргументи у прилог уздржаности, као и питање фи-нансирања, имају одређену тежину, али не представљају и до-вољан разлог да се могућности које се отварају са учешћем у ЗСБП и ЕБОП пренебрегавају. Основна је чињеница да свако озбиљно схватање припреме за чланство у ЕУ мора да укључи

34 Резолуција Народне скупштине Републике Србије о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, Београд, 26. децембар 2007.

35 Потписана је и Изјава о сарадњи у управљању кризама: 2007 Joint Statement on UN-EU Co-operation in Crisis Management


све аспекте политике ЕУ у различитим областима. Припрема у свим областима само може бити од користи, а обим, задаци и област конкретне мисије у оквиру ЗБОП су нешто што се, као прво, може изабрати с обзиром на њихов број, а као друго, се-кундарни у односу на значај директног упознавања са функци-онисањем ЕСБП и проверу српских одбрамбених или цивил-них капацитета за управљање кризама на терену. Веома важна је и чињеница да Србија има много разноврсних драгоцених искустава која може да понуди, од војних преко полицијских до цивилних експертиза, укључујући на пример и спровођење реформе сектора безбедности.

Како је Европски савет у више наврата истицао значај важност ангажовања трећих земаља у ЕБОП, неспорно је да би учешће Србије било поздрављено и можда у некој мери допринело убрзању интеграције у ЕУ. Чињеница да су припадници ових мисија били из укупно 24 земље са пет континената, а да то укључује и БЈРМ, Хрватску, Албанију, однедавно и Црну Гору, свакако је важна за земљу која је не само знатно већа од свих поменутих, већ и претендује да буде лидер у региону. А раније наведена клаузула о узајамној одбрани у оквиру Лисабонског споразума представља савршену опцију за декларисану неу-тралност Србије, као што је то наглашено у случају Финске.

Закључак

Капацитети Европске уније у оквиру Европске безбедносне и одбрамбене политике су у приличној мери повећани у по-следњих десет година. Заједно са Заједничком спољном и без-бедносном политиком (чији највећи део чини ЗБОП), она представља комплексан систем односа који се стално развијају и јединствен производ специфичне природе ЕУ. Владе држава чланица ЕУ су у великој мери прошириле и географску перс-пективу и спој различитих политичких одлука када су у питању мисије; поред тога, бројне институције, механизми и тематске области су успостављене под Европском односно Заједничком безбедносном и одбрамбеном политиком.

Мада принцип једногласног доношења одлука остаје ка-мен темељац сарадње на плану безбедности и одбране у ЕУ, Лисабонски споразум ће имати позитивне ефекте на ЗБОП. Кључне промене представљају нове одредбе о успостављању функције високог представника за спољне послове и безбеднос-ну политику, посебне одредбе о спровођењу Заједничке безбед-носне и одбрамбене политике, модификација Петерсбершких задатака, клаузуле о солидарности и узајамној одбрани и Стална структурисана сарадња. С побољшањима које треба


да донесе Лисабонски споразум, ЕУ ће моћи да постигне већи степен својих пројекција и спровођења кохерентне политике у овој области.

Заједничкој спољној и безбедносној политици и Европској безбедносној и одбрамбеној политици дато је значајно место у Стратегији националне безбедности Републике Србије, али још нису створени ни сви правни предуслови за учешће наше земље у ЕБОП. Иако може бити донекле разумљиво с обзиром на интензитет борбе за очување Косова и Метохије у граница-ма Србије дипломатским путем, као и на извесна ограничења везана за природу, састав и области ангажовања мисија ЕБОП, упадљиво одсуство интереса за учешће у Заједничкој безбед-носној и одбрамбеној политици и Европској безбедносној и од-брамбеној политици не доприноси ни убрзању процеса европ-ских интеграција, ни остваривању лидерства у региону, које се такође често наводи као један од циљева Србије. Потребно је да ЕУ буде препозната не само као економска, већ и као безбед-носна заједница, а Заједничка безбедносна и одбрамбена поли-тика као добар оквир за неутралну Србију.

Библиографија

1. Muriel Asseburg, Ronja Kempin (eds), The EU as a Strategic Actor in the Realm of Security and Defence-Critical assessment of ESDP Missions and Operations, SWP, German Institute for International and Security Affairs, Berlin, 2009.

2. Alyson J.K. Bailes, “The Institutional Reform of EDSP and Post-Prague NATO” International Spectator, Vol. 38, No. 3 (July-September 2003), pp. 31-46.

3. Krzystof Bobinski, “Will the Lisbon treaty make a difference?”, European Security and Defence Policy 1999-2009, ESDP Newsletter, Special Issue, October 2009, pp. 38-39.

4. Giovannа Bono (ed.), The Impact of 9/11 on European Foreign and Security Policy, ASP-VUB, Brussels, 2006.

5. Тереза Бојковић, „Анри Бантежа, генерал: Србија треба да се укључи у мировне мисије“, Политика, 10. јун 20009.

6. Andrew Cottey, Security in the New Europe, Palgrave Macmillan, 2007, p. 81.7. Снежана Чонградин, „Србија одбила да подржи 24 деклерације ЕУ“, Данас, 9.

септембар 2009.8. Anne Deighton, “The European Security and Defense Policy”, Journal of Common

Market Studies, Vol. 40, No. 4 (November 2002), pp.719-41. 9. Nataša Dragojlović, ”Saradnja Srbije sa EU u domenu Evropske bezbednosne i

odbrambene politike“, Evropske sveske, br.6, maj 2009. 10. Svetlana Đurđević-Lukić, „ESDP at Ten, the Lisbon Treaty and Serbia’s Security Policy“,

Review of International Affairs, Vol. LX, No. 1136 (Oct-Dec 2009), pp. 46-61.11. ESDP Newsletter No. 2, June 2006.12. Srđan Gligorijević, “Partnerstvo je moguce”, Evropski forum, nov-dec, 2006, br. 11-12. 13. Giovanni Grevi, Damien Helly and Daniel Keohane, European Security and Defence

Policy – The First 10 Years (1999-2009), EU Institute for European Studies, Paris, 2009.14. Jean-Yves Haine, “An historical perspective” in: Nicole Gnesotto (ed.) EU Security and

Defence Policy: The first five years (1999-2004), EU Institute for Security Studies, Paris, 2004, str.35-53.

15. Ana Jović–Lazić i Ivona Lađevac, „Izgradnja bezbednosne strukture Evropske unije i NATO“ u: Aktuelna pitanja iz međunarodnih odnosa, dr Nevenka Jeftić (ur.), Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2008, str. 75-108.


16. Ivona Lađevac i Dejan Gajić, „Bezbednosne inicijative Evropske unije u regionu zapadnog Balkana“, u: Dragan Đukanović (ur.), Savremeni međunarodni izazovi: globalna i regionalna perspektiva, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2008, str. 345-64.

17. Christian Molling, “ESDP After Lisbon: More Coherent and Capable?” CSS Analyses in Security Policy, Vol. 3, No. 28, February 2008.

18. Gerrard Quille, The Lisbon Treaty and its implications for CFSP/ESDP, Directorate General for External Policies of the Union, Policy Briefing 2009, 1 September 2009.

19. Yannis A. Stivachtis, “EU Accession Pressures and Foreig Policy Dilemmas: The Case of Romania – Implications for Prospective Balkan EU Candidate States”, доступно на:

http://newbalkanpolitics.org.mk/editorials/yannis.html

Документи

20. Commission of the European Communities (CEC) „Annual Report on Romania’s Accession to the European Union“, Brussels 2004.

21. Council of the EU, „Guidelines for the identification and implementation of lessons and best practices in civilian ESDP missions“. 2008.

22. Council of the EU, „Annual Report on the identification and implementation of lessons and best practices in civilian CSDP missions“, 2009.

23. European Council, Cologne, 3-4 June 1999, „Declaration on Strengthening the Common European Policy on Security and Defence“

24. European Council, Secure Europe in a Better World – European Security Strategy, 12 December 2003, Brussels.

25. Presidency Conclusions, Santa Maria da Feira European Council, 19-20 June 2000. 26. 27. Presdency Conclusions, Council of the European Union, Nice, 7–9 December 2000.

Annex VI: Presidency Report on the European Security and Defence Policy28. Резолуција Народне скупштине Републике Србије о заштити суверенитета,

територијалног интегритета и уставног поретка Републике Србије, Београд, 26.

децембар 2007.

29. Стратегија националне безбедности Републике Србије, Београд, октобар 2009. 30. The Treaty on European Union, Title V, Official Journal C 191 of 29 July 1992.31. “Закон о употреби Војске Србије и других снага одбране у мултинационалним

операцијама ван граница Србије“, Службени гласник 88-09, 26. октобар 2009.

72 Милош Самарџић,

Милош Самарџић,Канцеларија за европске интеграције Владе Републике Србије

Захтеви за чланство у области правне регулативе и њихова испуњеност од стране Републике Србије у досадашњем процесу приближавања ЕУ

7373

Aпстракт: У овом раду аутор жели да опише и објасни процес правног усклађивања државе која жели да постане чланица ЕУ. Процес правног усклађивања је најважнији и најкомликованији по-сао који држава обавља у процесу интеграције у чланство ЕУ. Правне обавезе су јасне, стриктне и оне прогресивно расту што је држава ближа учлањењу у ЕУ. Међутим, иако је правно усклађивање обавезно, оно не представља механички процес преписивања правних прописа, већ постепено, фазно, плани-рано усклађивање законодавства у коме држава има простора да доноси сопствене законе којим ће на најбољи начин транс-поновати релевантне прописе ЕУ. Начин, динамика и квалитет закона којим се врши правно усклађивање у великој мери је одговорност државе и она тај процес усклађивања може ради-ти са већом или мањом успешношћу.

Овај рад се састоји од неколико делова који полазе од одређи-вања карактеристичне природе права ЕУ, преко приказа рас-та обавеза државе у процесу интеграције и неколико опш-тих практичних савета у овом процесу, до приказа положаја у којем се Србија налази у овом тренутку. Последњи део се ба-ви специфичношћу правних обавеза у области Заједничке без-бедносне и одбрамбене политике.

Кључне речи: Европска унија, Европска комисија, право ЕУ, Споразум о стабилизацији и придруживању, правно усклађи-вање, транспоновање, национално право, уредбе, упутства


74 Милош Самарџић,74 Милош Самарџић,

Abstract: In this paper, the author intended to describe and explain the proc-ess of legal approximati on of a state aspiring to become a mem-ber of EU. The process of legal approximati on is the most impor-tant and the most complicated task that a state has to undertake in the European integrati on process. The legal obligati ons are clear, precise and they grow progressively as the state gets closer to the EU membership. However, although the legal approximati on is ob-ligatory, it isn’t a mechanical process of transcripti on of legal acts, but gradual, phase by phase, planned approximati on of legislati on in which the state has a possibility to adopt domesti c legal acts in the best way to comply with relevant legal acts of the EU. The man-ner, dynamics and quality of domesti c laws that comply with EU le-gal acts is to a great extent the responsibility of the state, which can handle this process of harmonizati on less or more successfully.

This work consists of the several parts which begin by determin-ing the characteristi c nature of the EU law, over the descripti on of growing obligati on in the process of European integrati on and sev-eral general practi cal advises in this process, to the specifying the positi on of Serbia in this moment. The last part is about the spe-cifi city of legal obligati ons in the area of EU Common security and defense policy.

Key words: European Union, European Commission, EU law, Stabilizati on and Associati on agreement, law approximati on, na-ti onal law, regulati ons, directi ves

Шта је право ЕУ

Теоријске контроверзе око политичке природе ЕУ, које иду од тврдњи да је је она већ сада мање-више федерална држава, до тврдњи да је она само мало више повезана међународна орга-низација, док се већина слаже да је то једна sui generis заједница, могу се врло лако пренети и на терен одређивања природе ње-ног правног система.

За разлику од правних система „класичних“ суверених држа-ва, које представљају јасан хијерхаризовани систем правних норми усвојених утврђеним путем кроз институције државе, право ЕУ је много компликованије управо јер је право једне sui generis заједнице која нема узора у досадашњој историји. Због тога разумевање и приказивање овог права мора подразумева-ти један еластичнији и мање конвенцијалан приступ.

7575

Сажето формулисано, Европска заједница/Европска унија (ЕЗ/ЕУ1) је настајала постепеним преношењем надлежности држа-ва чланица на ниво ЕЗ/ЕУ, тј. поверавањем одређених држав-них надлежности институцијама ЕЗ/ЕУ у сврху остваривања циљева оснивачких уговора као што су: економски раст, бољи животни стандард, социјална кохезија и солидарност међу др-жавама чланицама итд. (први уговори Заједница) или подсти-цање привредног развоја, јачање права и интереса државља-на држава чланица, ојачавање простора слободе и безбедности итд. (Уговор о ЕУ). Преношењем ових надлежности на ниво ЕЗ/ЕУ и законодавством у тим надлежностима које је сада проис-тицало из институција ЕЗ/ЕУ (Савета, Комисије и Парламента) створило се специфично право, које важи на нивоу свих држа-ва чланица и које сада има супрематију над националним пра-вом (наравно, само у оквирима поверених надлежности2).

Ове су се надлежности ЕЗ/ЕУ шириле током година и како је под надлежност ЕУ спадало све више области, у овом тренут-ку скоро да нема области из практичног живота које је оста-ло искључиво под надлежношћу националног права и које није под регулацијом права ЕУ. Право ЕУ се практично проширило на велику већину области које уопште регулише сваки правни систем. Слика односа који постоји између националних прав-них система држава чланица ЕУ и права ЕУ сада дакле изгле-да на следећи начин: највиши правни акти су устави суверених држава са којима је у складу читаво законодавство које је „ис-под“ њега; међутим, у областима које су поверене ЕУ принци-пи права ЕУ непосредне примене и супрематије (тј правила да се у случају сукоба права ЕУ и националног права првенство има право ЕУ3) доводе до тога да право ЕУ има првенство над националним правом у пренетим надлежностима. Иако су да-кле национални правни системи још увек (формално) надређе-ни, највећи број области је током постојања ЕЗ/ЕУ већ прешао на „европски“ ниво и самим тим највећи део послова који се тичу живота грађана држава чланица је постао део „европског“ права. Право ЕУ је дакле одавно крочило у животе грађана др-жава чланица и постало њихов незаобилазан или, прецизније речено, одређујући чинилац.

1 Оваква ознака је уобичајена у литератури, јер се тиме наглашава континуитет који постоји од стварања првих заједница 50-их година до стварања Европске уније.

2 Степен поверавања надлежности држава ка нивоу ЕЗ/ЕУ може бити различит: од „искључивих“ надлежности ЕЗ/ЕУ о којима одлучује само ниво ЕЗ/ЕУ, преко „подељених“ у којима одлучују институције ЕУ и државе чланице, до надлежности које нису пренете и у којима ЕЗ/ЕУ нема никакве ингеренције.

3 Принципи надређености и супрематије настали су праксом Суда правде, када је он, пресуђујући у конкретним случајевима (познати случајеви Costa vs. Enel i Van gen vs. Loos) почетком шездесетих година својим пресудама практично увео ове принципе као неопходне да би правни систем ЕУ уопште функционисао. Ови су принципи постали темељни „принципи права ЕУ“ у свом односу према националним правним системима



Право ЕУ или „правне тековине ЕУ“ (acquis communautaire ) се састоји од примарног и секундарног права ЕУ. У примарно пра-во спадају оснивачки акти ЕЗ/ЕУ4, који представљају примар-но право јер представљају основне уговоре којима се дефини-ше ЕЗ/ЕУ, њени циљеви, институције, начин доношења одлука и надлежности које јој се поверавају. У овом тренутку примар-но право представља тзв. Лисабонски уговор, који се састоји од Уговора о ЕУ и Уговора о функционисању ЕУ, који је сту-пио на снагу 1. децембра 2009. год. У секундарно право спадају правни прописи које на прописан начин доносе институције ЕЗ/ЕУ којима регулишу одређене области у оквиру поверених надлежности. Ово је секундарно право, јер представља пропи-се које су донеле институције ЕУ. Збир примарних и секундар-них прописа представља право ЕУ, које тренутно броји око 30 000 прописа.

За поштовање установљених процедура и остваривања пове-рених надлежности надлежан је Европски суд правде. Његова функција је да пресуђује у случајевима повреде права ЕУ до којих може доћи његовим непоштовањем од стране субјеката права ЕУ, а то су институције ЕУ (Комисија, Савет, Парламент), државе чланице и физичка и правна лица. Улога Европског суда је била суштинска за обликовање права ЕУ и његове од-луке се врло често убрајају у право ЕУ, јер имају прецедентни карактер.

Ако изузмемо оснивачке уговоре који се доносе периодично на неколико година, прописи који регулишу велики број области који се тичу сваког грађанина ЕУ се доносе прописаним про-цедурама у оквиру институција ЕУ. Међутим, спровођење ових прописа је у надлежности држава чланица и њихових админи-страција, док спровођење ових прописа контролише Комисија. Комисија је дакле, уз Суд правде, чувар и гарант спровођења права ЕУ.

Правни прописи ЕУ (секундарног) права могу бити: уредбе (regulations), директиве (directions), одлуке (decisiоns), и пре-поруке и мишљења које немају обавезујући карактер. Уредбе имају карактер закона — општеобавезујући су и непосредно се примењују; одлуке се непосредно примењују и увек имају поје-диначног субјекта на којег се односе; директиве су опште по карактеру, али се не примењују непосредно, већ државе члани-це морају у одређеном периоду да донесу националне законе

4 Оснивачки акти су Европска заједница за угаљ и челик (1951), Европска економска заједница и Европска заједница за атомску енергију (1957), Уговори о ЕУ из Мастрихта (1992), Амстердама (1997), Нице (2000) и, најзад, тренутно важећи Уговор о ЕУ из Лисабона (2008). У примарно право такође спадају Уговор о спајању (1965), два уговора о буџетским и финансијским питањима из 1970. и 1975, Оснивачки европски акт (1985), као и сви уговори о приступању нових држава чланица које је потписала ЕЗ/ЕУ.

77

како би испуниле сврхе и циљеве који су постављени у њима. Директиве одражавају специфичност права ЕУ и највећи број донетих прописа ЕУ су управо директиве. Наиме, др-жаве чланице, и поред заједничког имениоца европских демо-кратских држава, поседују различите правне системе. Разлике су и начелне („острвско“ и „континентално“ право) и специ-фичне међу самим државама. Свака држава има своју правну традицију, има различите уставе, различито дефинисане на-длежности и различито дефинисану улогу институција унутар својих правних система. Из тог разлога је, у највећем броју слу-чајева, немогуће доносити правне акте који би се могли на уни-фицирани начин примењивати у свим државама чланицама.

У највећем броју случајева се зато доносе директиве, које одређују циљ и сврху и евентуално друге параметре које тре-ба задовољити да би се циљ директиве испунио. Држава члани-ца има обавезу да у одрећеном року донесе национални закон којим се та директива „преводи“ (транспонује) у национални правни систем. Национални закон мора да испуни две свр-хе: да законом испуни циљ или сврху коју поставља дирек-тива, и да то уради у оквиру система националног (домаћег) права. Највећи део права ЕУ су управо директиве, тако да је и највећи део права ЕУ чине домаћи закони који су „превели“ разне директиве у домаћи систем. Директиве, које омогућавају и предвиђају доношење домаћих закона који треба да је „испу-не“, јесу дакле начин на који се право ЕУ прилагођава поједи-начним правним системима држава чланица.

Управо је ово „транспоновање“ или „превођење“ директи-ва постало саставни део процеса стварања права ЕУ у окви-ру појединачних држава. У томе се сада састоји „правничко“ знање из перспективе државе чланице: како на најбољи на-чин транспоновати директиве; како, с једне стране, испунити циљ или сврху постављену у њој а, с друге стране, учинити то на најбољи и најефикаснији начин користећи процедуре и ин-струменте домаћег права. Јер, с једне стране, обавеза из дирек-тиве се не сме избећи или делимично испунити (у том случају прети тужба Суду правде), а с друге стране, свако непотреб-но оптерећивање административног апарата може довести до загушења у домаћем правно-административном систему. Овај процес „транспоновања“ је уједно и одлучујући у процесу „правних обавеза државе у процесу интеграције у ЕУ“5.

5 Процес транспоновања није једини начин на који се врши усклађивање јер оно, због своје сложености има више аспеката; оно се у овом тексту наглашава јер ће се у процесу усклађивања употребљавати за највећи број прописа ЕУ.



Правне обавезе државе у процесу прикључивања6 ЕУ

Да би ЕУ могла да ефикасно спроводи своје политике у надлеж-ностима које су јој поверене, правни систем ЕУ мора бити је-динствен и мора се на једнак начин примењивати на читавој територији Уније. Због тога државе у тренутку уласка у Унију морају имати правни систем који је потпуно усклађен са пра-вом ЕУ, јер се од тренутка уласка оно примењује на исти начин као и у другим државама чланицама7. Циљ правног усклађи-вања у процесу приступања је усклађивање домаћег права са целокупним правом ЕУ.

Конкретне обавезе у процесу усклађивања проистичу из раз-личитих, утврђених фаза приступања ЕУ, које чине дефиниса-ну „политику проширења ЕУ“. Ова политика проширења има на првом месту три општа услова која на различитим нивоима приближавања чланства државе кандидати морају задовољи-ти у различитом, сваки пут вишем степену. То су услови који су дефинисани и усвајани на европским самитима у Копенхагену 1993. и Мадриду 1995. који подразумевају испуњавање разли-читих критеријума:

1) политички критеријум, који се односи на демократију и владавину права и поштовање људских и мањинских права,

2) економски критеријум, који се односи на постојање отворене тржишне привреде која је способна да се носи са конкуренцијом из Уније и

3) административни капацитет, који се односи на постојање ефикасне државне администрације, која је способна да спроводи обавезе које произлазе из чланства.

Поред ових општих услова, свака држава у процесу пролази кроз одређене нужне фазе, у којима степен приближавања сис-тема (правног, политичког, економског) постаје све сличнији систему у ЕУ, а међусобне обавезе са ЕУ, кроз потписане спо-разуме, се повећавају. Сажето описано, фазе статуса државе у процесу европске интеграције су следеће: добијање студије из-водљивости, преговарање и потписивање Споразума о стаби-лизацији и придруживању (ССП), који представља врло близак

6 Израз прикључивање се користи да би се означио целокупан процес интеграције једне државе, од потпуног почетка процеса (када држава нема никакве односе нити има жељу за процесом интеграција, као што је нпр. то Србија била до 2000. год.) до краја процеса, када постаје члан ЕУ. Појам придруживања се користи за процес до потписивања и спровођења ССП-а, а појам приступања од почетка до краја преговора о пуноправном чланству.

7 Такође, потребно је имати адекватан административни систем који је способан да спроводи обавезе које произлазе из чланства, што представља трећи Копенхагенски критеријум за државе кандидате.

79

однос придружене државе Унији; подношење званичне канди-датуре за чланство Савету министара, слање питања Комисије држави (из свих области о испуњености одређених стандар-да), одговор државе на питања Комисије, извештај Комисије Савету министара о спремности државе за статус кандидата, добијање статуса кандидата од стране Европског савета, по-четак преговора о чланству и на крају потписивање Уговора о приступању ЕУ у којем се одређује датум када држава канди-дат постаје пуноправни члан Уније.

Конкретне обавезе у области правног усклађивања проис-тичу од фазе прикључивања у којој се држава налази. Прве праве обавезе које проистичу из међународног уговора јесу обавезе из ССП-а, који представља први свеобухватан међуна-родни уговор којим држава практично полази путем интегра-ција. Овај Споразум је комплексан и односи се на много обла-сти права и обавеза између Србије и ЕУ8 (политичке одредбе, регионална сарадња, одредбе о слободи протока робе, међу-собном снижавању царина, кретање капитала, кретање радни-ка итд.). Између осталих, глава VI ССП-а (Србије и ЕУ) носи наслов „Усклађивање прописа, примена права и правила кон-куренције“ који дефинише обавезе усклађивања правног сис-тема Србије са правом ЕУ „у свим областима на које се одно-си Споразум“ (чл. 72, 2), а у наредној тачки се наводи да ће се усклађивање односити и на основне елементе правних текови-на Уније у областима унутрашњег тржишта, правосуђа, слобо-де и безбедности и питањима везаним за трговину (чл. 72, 3). У области везаним за трговину обавеза усклађивања се односи на: заштиту конкуренције, државну помоћ, јавна предузећа, јав-не набавке, стандардизацију, метрологију, акредитацију, оцену усклађености, заштиту интелектуалне својине, заштиту потро-шача и једнаке могућности за запослене. Усклађивање законо-давства у овим областима има за циљ прилагођавање система државе режиму унутрашњег тржишта који постоји у ЕУ, како би систем државе био компатибилан са оним у ЕУ и како би се остварила зона слободне трговине предвиђена овим споразу-мом. Овај споразум је најважнији споразум који држава потпи-сује са ЕУ и он „отвара врата” даљем процесу интеграција.

Вероватно би се могло закључити да држава не би имала потпуно стриктну обавезу усклађивања ако би остала на ни-воу потписаног ССП-а, већ да би та обавеза важила у одређе-ном степену, довољном да обезбеди његово несметано спро-вођење. Ако се ипак ССП посматра као фаза која води даљим

8 ССП се састоји од 10 поглавља: 1. Општа начела, 2. Политички дијалог, 3. Регионалана сарадња, 4. Слободан проток робе, 5. Кретање радника, пословно настањивање, пружање услуга, кретање капитала, 6. Усклађивање прописа, примена правила и правила конкуренције, 7. Правосуђе, слобода и безбедност, 8. Политике сарадње, 9. Финансијска сарадња и 10. Институционалне, опште и завршне одредбе.



интеграцијама и на крају чланству у ЕУ, која и јесте права „уло-га“ овог споразума, онда се и на усклађивање законодавства мора гледати из перспективе потпуног усклађивања. То значи да у процесу усклађивања треба тежити за потпуним усклађи-вањем домаћих закона са прописима ЕУ, како би се овај процес окончао што је пре могуће, да „делимично усклађени“ закони не би били предмет преговора и даљег условљавања у каснијој фази интеграција. У фази испуњавања обавеза из ССП-а тре-ба дакле тежити потпуном усклађивању са релеватним пропи-сима ЕУ, уколико је то могуће у датом правном оквиру и уколи-ко такво усклађивање не би проузроковало велике проблеме и трошкове административног система у датом тренутку.

После почетка примене ССП-а и одређеног времена успеш-не имплементације, следећа фаза интеграције државе у ЕУ је подношење кандидатуре државе и њено добијање од стране Европског савета. Ова фаза се састоји од слања великог броја питања Комисије држави потенцијалном кандидату која се ти-чу целокупног функционисања државе. Држава на ова питања одговара и шаље их Комисији на основу чега она даје мишљење (avis) о спремности државе да започне преговоре о чланству. Ова фаза захтева такође један општи виши ниво испуњености Копенхагенских критеријума и Комисија може упутити до-датна питања држави или дати негативно мишљење. Ако је мишљење позитивно, Европски савет једногласном одлуком прихвата захтев државе да постане кандидат и отвара се нова фаза, а то су преговори о чланству.

Преговори о чланству представљају најзахтевнију фазу у процесу интеграција. Преговори се воде тако што се отварају поједина „поглавља“ права ЕУ9. Целокупно (секундарно) право ЕУ је подељено, према областима, на 35 поглавља10. Преговори се воде о сваком поглављу појединачно, тј она се „отварају“ и „затварају“ када се у преговорима о њима дође до споразума. Оно што представља суштински, незаобилазан и нужан услов преговора, поред других питања11, управо је правно усклађи-вање домаћег законодавства са правом ЕУ. После одлуке о формалном отпочињању преговора Комисија прво врши тзв. screening (скенирање) појединих поглавља, којим врши детаљ-но упознавање са законима и функционисањем у оквиру об-ласти тог поглавља, која морају да задовоље одређени ниво да би се преговори о њима уопште отворили. Комисија може да

9 Читав процес преговора о чланству је врло сложен и састоји се од неколико фаза, уз сталну присутност и контролу читавог процеса од стране Комисије, држава чланица и Европског парламента.

10 34. поглавље права ЕУ су институционална питања, а 35. поглавље је резервисано за „остала питања“.

11 Поред усклађивања законодавства преговори се воде и о другим питањима, као што су, нпр., број места која ће држава добити у разним у институцијама ЕУ, буџетска питања, евентуална „прелазна раздобља“ и изузећима у неким областима итд.

81

постави одређену „лествицу“ (benchmarк) за одређено погла-вље у коме дефинише шта држава још треба да уради, које за-коне да донесе или који ниво да достигне да би се то поглавље уопште „отворило“. То значи да одређени ниво усклађености домаћег законодавства за свако поглавље мора бити достигну-то да би преговори о том поглављу били отворени.

Када почну преговори о одређеном поглављу, оно што Комисија са своје стране захтева јесте потпуно усклађен правни систем у одређеном поглављу са релевентним правом ЕУ. Како се зако-ни и уопште функционисање система државе кандидата у об-ласти једног поглавља увек више или мање разликује од оног који постоји у државама ЕУ, преговори се воде око обавезе др-жаве да у одређеном року донесе одређене потпуно усклађе-не законе са релевантним прописима ЕУ.

Поред доношења закона, Комисија као неодвојиви део правног прилагођавања посматра и његово спровођење, које мора би-ти задовољавајуће. Донет закон који се не примењује или се примењује неефикасно се третира као неиспуњена обавеза и област која не функционише. Ефикасно спровођење закона је услов да би Комисија дала позитивну оцену12. Другим речима, право ЕУ мора бити у потпуности инкорпорнирано у домаћи правни систем и део унутрашњег права који се ефикасно спро-води. Даном уласка државе кандидата у ЕУ, правни систем ЕУ у тој држави мора функционисати као део унутрашњег права и као што функционише у другим државама чланицама.

За разлику од обавеза које проистичу из ССП-а, процес потпу-ног усклађивања је много захтевнији. Он се односи на целокуп-ни правни систем ЕУ и на све прописе који су на снази у ЕУ, а то значи да се односи на све области које су у надлежности ЕУ. Усклађивање је захтевније и јер се у овој фази захтева потпуна усклађеност коју на ригорозан начин кроз преговоре контро-лише Комисија.

Када се преговори у 35 области успешно заврше потписује се „Уговор о приступању“ којим се дефинишу права и обавезе по-стигнути у преговорима о чланству и у којем се одређује датум када држава кандидат постаје чланица ЕУ.

12 Период надзора Комисије над преузетим обавезама држава у преговорима се наставља и после „затварања“ одређеног поглавља, све до потписивања Уговора о приступању; дакле, уколико држава не би усклађивала своје законодавство договореним темпом, одређено поглавље би се могло поново „отворити“.



Шта је потребно да би процес усклађивања законодавства био успешан

Први услов који мора бити испуњен да би се уопште кренуло у процес усклађивања законодавства јесте да држава функци-онише на принципима „модерне“ државе: демократије, влада-вине права, заштите људских права, тржишне привреде и ефи-касне државне управе. Систем који се усклађује мора имати барем јасне обрисе ових принципа, јер се каснији закони који се доносе и који треба да буду усклађени са прописима ЕУ гра-де на овим темељима. Правни систем мора подразумевати по-штовање закона, јасну поделу различитих грана власти, неза-висност судске власти, јасне процедуре одлучивања итд., што све спада у корпус одлика модерне правне државе.

Први услов могућности транспоновања правних прописа ЕУ јесте постојање институција које имају сличне надлежности као у државама чланицама и које могу, преко законом дефи-нисаних надлежности, уопште спроводити одређене прописе ЕУ. Ако постоји пропис ЕУ који мора да спроведе одређена ин-ституција, на пример из области конкуренције која спада у на-длежност ЕУ, а у држави не постоји институција која би тај про-пис спроводила и која има сличан положај и надлежности као у државама чланицама ЕУ, то би значило да тај пропис практич-но нема ко да спроведе. Зато је први корак у правној хармони-зацији система оснивање институција које имају сличан поло-жај и надлежности као и у државама чланицама.

Када се говори о усклађивању самих прописа, мора се поћи од њихових карактеристика. Уредбе се спроводе непосредно и имају снагу домаћег закона, тако да никакав процес хармо-низације није потребан13. Али уредби је од броја свих прописа који се усвајају релативно мали број, управо због различитости правних система држава чланица. Највише правних аката пра-ва ЕУ јесу директиве, које дефинишу циљеве или сврхе које мо-рају да се испуне законом који треба да се донесе на национал-ном нивоу. Транспоновање директива представаља најчешћи и најважнији део усклађивања држава чланица, али и држава кандидата, јер се усклађивање врши на сличан начин.

У овом случају, на једној страни постоји европска директива с циљем који треба испунити, а на другој страни домаћи прав-ни систем са својим конкретним институцијама, надлежнос-тима и процедурама. У процесу транспоновања директиве,

13 На овом месту може доћи до проблема, јер се уредбе не преносе државама чланицама, оне се директно примењују; како државе у статусу кандидата не спроводе уредбе директно, оне морају доносити законе којима се оне спроводе; уласком, пак, ти закони треба да престану да важе, јер уредбе не треба да се преносе у домаћи правни систем. Државе кандидати су на различите начине решавале овај правни проблем.

83

домаћи законодавац мора испунити неколико захтева да би процес био успешан. Он мора, с једне стране, да испуни циљ или сврху директиве и то најмање у оној мери да би Комисија, као чувар правног система ЕУ, била задовољна. Ако се циљ не испуни кроз законско решење које би покушало да кроз раз-не домаће процедуре или на други начин избегне или ублажи обавезу, Комисија би могла да реагује и да упозори државу да не спроводи обавезу из директиве. Крајња санкција може би-ти тужба пред Судом правде и плаћање казне због неизврше-не обавезе, што свака држава жели да избегне. С друге стра-не, законодавац мора водити рачуна да домаћи закон којим се директива спроводи мора да буде саобразан домаћим закони-ма и процедурама; треба да буде што ефикаснији, али у исто време са најједноставнијим могућим процедурама, да најмање оптерети домаћу администрацију и да буде што јефтинији за спровођење. Пошто је велики број директива, неадекватно усклађивање би брзо довело до отежаног, успореног рада или зачепљења читавог административног система.

Други део процеса усклађивања директиве јесте спровођење, тј имплементација закона. Закон није довољно донети у парла-менту, он се мора спроводити и дати конкретне и мерљиве ем-пиријске резултате. Уколико то није случај и уколико се закон, ма колико на папиру био усклађен, не спроводи из било којих разлога, Комисија може реаговати и употребити средства која има на располагању.

На овај начин је знање процеса правног усклађивања постало једна од најважнијих активности у правном и целокупном про-цесу прилагођавања државе систему који постоји у ЕУ као и државе у процесу приступања ЕУ.

Шта је Србија до сада урадила

Конкретне обавезе Србије у процесу правне хармонизације проистичу из потписаног ССП-а. Међутим, Србија је фактич-ки од 2000. год. на више начина, од изјава носилаца власти, ус-вајањем резолуција у парламенту, доношењем Националне стратегије Србије и Црне Горе за приступање ЕУ итд. јасно по-ставила учлањење у ЕУ као стратешки циљ своје свеукупне политике.

Као део опште стратегије прикључивања правна хармониза-ција заузима централни део обавеза у овом процесу. Из тог раз-лога су владе Србије од 2000. године покушавале да на разне на-чине започну са процесом правног усклађивања. Влада је 2004. године увела „изјаве о усклађености“ које су представљале



обавезне изјаве које се прилажу уз предлоге нових закона и које су садржавале изјаву да ли је закон усклађен са релевант-ним прописом ЕУ, а ако није у потпуности, разлози за то наве-деди су. Поред тога, у складу са Приоритетима из Европског партнерства доношени су Акциони планови хармонизације на годишњем нивоу који су садржавали листу закона које треба донети у датој години који би били усклађени са релевантним прописима ЕУ.

После ових првих парцијалних покушаја процеса хармониза-ције, Србија је, по угледу на друге земље почела са израдом је-динственог и свеобухватног документа који би садржавао це-локупан преглед тренутног стања домаће правне усклађености и свих обавеза и планова доношења закона како би се целокуп-но домаће законодавство ускладило са правом ЕУ. У ту сврху, прво су основана релевантна тела у чијој је надлежности из-рада овог плана, и то: Координационо тело за приступање ЕУ (чији су чланови министри најодговорнији за процес интегра-ције), Стручна група координационог тела (коју чине држав-ни секретари који су и носиоци 33 групе које одговарају погла-вљима права ЕУ) и подгрупе Стручне групе (коју чине стални претседник, подпредседник, секретар и заменик секретара из једног министарства).

Подгрупе стручне групе се састоје од сталних чланова једног министарства и службеника других министарстава из чије је надлежности правна тековина одређене области14. Ове подгру-пе су имале задатак да упореде постојеће домаће законодав-ство са правом ЕУ у одређеном поглављу, да констатују коли-ка је разлика и које законе треба донети да би се оно ускладило, као и да осмисле план фазног доношења закона како би се до-маћа област што боље ускладила са правом ЕУ.

Документ под називом Национални план за интеграцију је ус-војен на седници Владе РС 8. октобра 2009. године, а ревиди-ран 24. децембра 2009. Овај документ се састоји од обавеза из политичког, економског и секторског дела, који дају преглед постојећег стања и садрже планове доношења закона којим ће се домаће право усклађивати са правом ЕУ. Део овог докумен-та је и База НПИ у којој су побројани сви домаћи закони и пла-нирани закони којима се усклађују релевантни прописи ЕУ. У њој је на јасан и прегледан начин приказан целокупан плани-рани процес усклађивања домаћег законодавства са правом ЕУ.

14 Тако, нпр., у Подгрупи 31 која се односи на „Спољну безбедносну и одбрамбену политику“, поред „матичног“ Министарства спољних послова учествују још и службеници из Министарства одбране, МУП-а и МЕРР-а, јер у надлежност њихових министарстава улази право ЕУ из те области, тј. из поглавља 31.

85

Рок до када је планиран целокупан процес усклађивања је 31. децембар 2012, тј. по Плану тада би целокупно домаће законо-давство требало да буде усклађено са правом ЕУ.

Од усвајања Плана октобра 2008. до краја 2009. од укупно пла-нирана 344 усвојено је 273, што чини 79% одсто усвојених про-писа. Овај податак показује да се постављени рокови већином поштују и да процес усклађивања, иако не савршено, ипак на-предује и добро функционише.

Домаћи законодавци и планери процеса усклађивања су се у овом планирању сусрели са тешкоћама које су карактеристи-чне за овај процес. Прво, приликом планирања доношења зако-на мора се веома добро познавати и право ЕУ и домаће право управо да би се увидела разлика између њих на основу које се прави план о потребним законима, како би ова разлика неста-ла. Поред овога, мора се осмислити и донети динамика усвајања закона, тј. постепеног прилагођавања једној области права ЕУ, да би се у каснијим фазама извршило потпуно усклађивање. Често се дешава да је немогуће или да би било јако штетно ако би се процес усклађивања извршио одједанпут, усвајањем ве-ликог броја закона у области у којима право државе или није постојало или је функционисало на другим основама.

Спровођење закона подразумева усклађеност са другим про-писима, обучену администрацију, јасне и кроз праксу потврђе-не процедуре, судове који добро познају одређену област итд. Због тога се морају планирати фазе усклађивања, у којима се једни закони наслањају на друге, раније донете, да би на крају тог процеса област била усклађена.

Важан фактор у процесу планирања доношења закона јесте и финансијски аспект закона који се доносе. Сваки закон има и своју финансијску страну и често захтева нове позиције у ад-министративном апарату, нове институције, њихову техничку опремљеност итд. Финасијски аспект има нарочиту важност у одређеним областима усклађивања као што су заштита живот-не средине или пољопривреда. У овим областима усклађивање закона значи и усклађивање стандарда који постоје у ЕУ у тим областима који су на много вишем нивоу него у Србији.

Нови стандарди значе и увођење нових технологија (нови филтери за издувне гасове, мотори који задовољавају одређе-не стандарде, нови апарати за инспекције итд.) и зато предста-вљају конкретне финансијске обавезе државе.

Због ових финансијских оптерећења, државе последњих про-ширења ЕУ 2004. и 2007. год. су у овим областима најчешће



тражиле тзв „прелазне периоде“, тј. обавезе потпуног усклађи-вања законодавства које би трајале одређено време и после формалног учлањења у ЕУ15. Из свих ових разлога, планирање динамике доношења закона којима се врши усклађивање је је-дан од најтежих и најзахтевнијих задатака у овом процесу.

Проблем испуњавања постављених обавеза представља и ду-жи период за који План важи. Од октобра 2008. до краја 2012. године педставља период од четири и по године и за тај период треба предвидети доношење сваког појединачног закона којим се врши усклађивање.

Приликом планирања динамике доношења закона мора се узе-ти у обзир и административни и финансијски део који овај План садржи. Административни се односи на план довољног броја запослених који ће спроводити „европске законе“, што најчешће значи стварање нових јединица у постојећим ми-нистарствима али често и стварање нових институција које спроводе релевантно право ЕУ.

Финансијски део се односи на процену и планирање сваке оба-везе које проистичу из обавеза усклађивања, тј. из новоусвоје-них „европских“ закона. Тако, неки закони, ако не захтевају већи број запослених и ако се врши у оквиру већ постојећих на-длежности неће коштати нимало, док ће други, најчешће из об-ласти заштите животне средине или пољопривреде, који захте-вају усвајање нових технологија, коштати прилично. Увођење нових стандарда често значи и нова оптерећења за привреду или просечне потрошаче, па се и о том аспекту мора водити ра-чуна када се планира динамика доношења закона.

Да би се НПИ успешно спроводио и како би се испуњавале преузете обавезе, он се мора поклапати са буџетима сваке на-редне године, са планом рада Владе, појединачним плановима министарстава и осталим годишњим стратешким документи-ма које усваја Влада.

Иако свеобухватан план, НПИ има један недостатак. Наиме, то је план активности који Влада Србије сама себи задаје и сама проверава и контролише, тако да још нема провере и добијања оцене усаглашености од стране Европске комисије, која настаје процесом „скенирања“. Влада се појављује као контролор про-цеса који сама спроводи, тако да се може десити да се, што због недовољног знања и стручности, што због велике потребе да

15 Неке државе са високим „административним капацитетом“ приликом доношења закона врше економске анализе ефеката закона који треба да се донесе и тако прецизније предвиђају будуће обавезе; у Србији још не постоји оваква обавеза, тако да се анализа врши ad hoc; овакав инструмент, поготово за процес дугорочног планирања доношења закона је веома користан.

87

извештаји о усклађености буду успешнији, усвајају закони који се проглашавају усклађенима иако суштински или у неким де-ловима то нису. Тако се може доћи до ситуације да у области-ма за које тврдимо да смо се ускладили са правом ЕУ постоје празнине или неусаглашености, а да администрација тога јас-но није ни свесна.

Из овог разлога Влада је у марту 2010. године, такође по узору на друге државе у овом процесу, донела одлуку о увођењу новог инструмента у процесу усклађивања, а то су „табеле усклађе-ности“. Оне се састоје од приказа домаћих закона на нивоу чла-нова, релевантног члана права ЕУ, као и оцену њихове усагла-шености, разлоге за неусаглашеност и план закона којима ће се доћи до потпуне усаглашености. Овакав детаљан приказ свих чланова прописа ЕУ и чланова домаћих прописа омогућава прегледан и поуздан преглед стања домаћег права у односу на право ЕУ. Ове табеле усклађености се користе у преговорима и представљају незаобилазан инструмент у процесу усклађи-вања. На овај начин се веома смањује могућност да се домаћи прописи не усагласе са прописима ЕУ и да се случајно (или на-мерно) изоставе поједини прописи или чланови. Иако компли-кован и захтеван приликом израде, овакав инструмент омо-гућава прегледан и систематичан рад у процесу усклађивања.

Увођење овог система ће знатно унапредити читав процес усклађивања законодавства, али ће се ипак права оцена ове усаглашености и могућности спровођења права ЕУ јасно виде-ти када започну преговори о чланству и када Европска коми-сија кроз процес „скенирања“ да своју оцену усклађености за-кона Србије са прописима ЕУ.

Правна хармонизација у области ЗСБП/ЗБОП

Право ЕУ у области спољне, безбедносне и одбрамбене поли-тике је класификовано у поглавље 31 правних тековина Уније под називом „Спољна, безбедносна и одбрамбена политика“, чији је део и Заједничка безбедносна и одбрамбена политика (ЗБОП). Усклађивање у овој области се разликује од усклађи-вања у осталим поглављима због специфичне природе ове по-литике у ЕУ и због специфичних правних прописа у овој об-ласти. ЗБОП представља један део, или један од инструмената Заједничке спољне и безбедносне политике (ЗСБП), која у ок-виру политичке и институционалне грађевине ЕУ представља тзв. други стуб Уније.

Иако се ступањем на снагу Лисабонског уговора донекле смањила оштра подела између првог и другог стуба Уније, још



увек се може говорити да се спољна политика ЕУ темељи на принципу међувладине сарадње16. То значи да се све (битне) одлуке доносе једногласно, да се у овој политици може гово-рити само о делимичном додељивању надлежности Унији и да правни прописи из ове области не могу бити предмет распра-ве пред Европским судом правде. Консеквенце неиспуњавања обавеза могу бити само у политичкој сфери.

Ипак, и у области ЗСБП/ЗБОП постоје правни прописи који улазе у правне тековине ЕУ, иако са мањим степеном обавез-ности од „класичних“ прописа из првог стуба. Правни пропи-си из ове области чине: акције и ставови које доноси Савет ми-нистара (чиме се уобличавају генералне смернице које доноси Европски савет), мере којима се испуњавају ове акције и ставо-ви (у које спадају одлуке о слању мисија, мере спровођења стра-тегија, итд.), затим у ширем смислу међународни уговори које ЕУ има са трећим државама, мере санкција које Унија спроводи према некој држави или према одређеним лицима итд. Држава у процесу приступања има обавезу да своју спољну и безбед-носну политику прилагоди и приближи политици Уније, што подразумева прихватање ових акција и одлука Уније, вођење сличне и усаглашене политике према трећим државама, до-бре односе са суседима и у региону и прихватање „заједничких становишта“ (ставова, декларација и демаршева) кроз звани-чне изјаве државе. Јасно је да у овој области суштину присту-пања чини политичка воља приближавања Заједничкој спољ-ној и безбедносној политици више него прецизно усклађивање законодавства. Међутим, циљ усклађивања или у овом случају усаглашавања, јесте исти као и код осталих политика Уније, а то је прихватање спољне политике Уније, могућност њеног ефи-касног спровођења и постајање њеног саставног дела, у оној мери у којој је то дефинисано Уговором о ЕУ.

Пошто је ЗБОП део или инструмент ЗСБП-а, усклађивање у об-ласти ЗБОП-а неће бити усклађивање у оном класичном сми-слу какво постоји у осталим поглављима правних тековина ЕУ. Усклађивање у овој области значи усклађивање са општом по-литиком ЗБОП-а и спремност на преузимање обавеза које могу проистицати из ове политике. Иако још непрофилисана и без јасне будућности, ова политика је у последњих десетак година добила јасне контуре које у случају процеса проширења значе и одређене обавезе. Прва таква би била цивилна контрола војс-ке, што значи усвајање и спровођење закона којим би се омо-гућио ефикасан и задовољавајући надзор и контрола над ору-

16 Лисабонски уговор уводи функцију високог представника за спољну политику који је уједно и потпредседник Комисије задужен за спољне односе Уније; овом функцијом се хтео премостити јаз у вођењу спољне политике који је постојао између Савета и Комисије; ипак, праве последице овог спајања функција је тешко предвидети.

89

жаним снагама17. Друга би била институционална способност и политичка спремност да се узме учешће у мисијама ЗБОП-а, које имају своју војну компоненту.

До сада је послано неколико војних мисија или мисија које имају војну компонету у склопу цивилних мисија и оне пред-стављају један од суштинских компоненти ЗБОП-а. Обавезе државе у учествовању у заједничким мисијама значи постојање јасних процедура које омогућавају држави да за кратко време стави на располагање један део својих војних капацитета, као и цивилних у цивилним мисијама, Унији у испуњавању циљева мисије. Такође, у склопу припрема за учествовање у овој поли-тици потребно је изградити административне капацитете, што значи постојање државних службеника који ће уласком у ЕУ заузети места у великом броју комитета у Генералном секре-татријату и Европском парламенту који се баве обликовањем ове политике. Тиме би се на активан начин учествовало у обли-ковању и конкретним одлукама ове политике.

Као што се види, усклађивање у овој области не захтева стриктно спровођење прописа ЕУ и сваке њене чланице као што је то у осталим областима. Обавезе које проистичу из ЗБОП-а у правном смислу нису захтевне ни компликоване и више спадају у област показивања политичке воље да се учес-твује у једној политици која још није „чврста“, одређена, са јас-ним и конкретним обавезама за државе чланице. Али управо због тога што у овој области нема јасних, објективно мерљивих критеријума за мерење усклађености, и што је ово једна вео-ма осетљива политика коју ЕУ тек изграђује, лествица која тре-ба да се „прескочи“ у овој области може бити повишена у од-носу на „видљиве“ и „јасно мерљиве“ постављене критеријуме. Зато се усклађивање у овој области не сме ослањати на лењо испуњавање стриктних и јасних обавеза, јер је таквих веома мало, већ на испуњавање стандарда које ће омогућити држави активно учествовање у овој политици ЕУ.

Закључак

Процес правног усклађивања домаћег законодавства са пра-вом ЕУ је, суштински, најважнији и најзахтевнији посао који држава треба да уради како би постала чланица ЕУ. Овај про-цес је незаобилазан и представља „срце“ читавог интеграцио-ног процеса.

17 У овој области не постоји правни пропис ЕУ, већ само модели појединачних држава чланица, тако да ту не постоји класично усклађивање; ипак, циљ кроз закон мора бити достигнут, а то је ефикасан надзор над оружаним снагама.



Сам процес зависи од неколико спољашњих и унутрашњих фактора. Спољашњи фактор представљају конкретне обавезе усклађивања које произлазе из различитих фаза процеса ин-теграције у којој се држава налази (фаза придруживања, кан-дидата, чланице). Обавезе све веће правне усклађености расту како се држава приближава чланству, да би обавеза потпуног усклађеног домаћег права била услов за постајање чланицом ЕУ. Оно што је добро код спољашњег фактора јесте транспа-рентност права са којим се домаће право усклађује, одакле про-истичу јасне обавезе, без изненађења, тако да то оставља дос-та простора да се осмисли најбољи начин за усклађивање и да се овај процес планира за неколико наредних година. Држава је дакле „креатор своје судбине“ и искључиво од њене унутра-шње способности зависи успешност овог процеса.

Негативне стране овог спољашњег фактора су велике мате-ријалне обавезе које проистичу из примене права одређених области у којима су „стандарди“ у производњи, технологији, заштити животне средине итд. далеко испред домаћих стан-дарда. Држава се налази у ситуацији да мора да планира дос-тизање стандарда за неколико година који су се деценијама полако надограђивали у развијеним и економски напредним државама.

Унутрашњи фактор овог процеса представља способност др-жаве да што боље сагледа читав процес и да доноси законо-давство које ће на најбољи начин бити усклађено са правом ЕУ. Домаћи закони којима се усклађује право ЕУ могу бити квали-тетни и примерени домаћем правном систему, или неусклађе-ни и правити велику збрку и пометеност у домаћем праву. Негативне последице могу бити неусклађеност са правом ЕУ или неспровођење овог права, што у сваком случају постаје не-премостива препрека за постајање чланицом ЕУ.

Као закључак читавог процеса усклађивања се намеће кључна улога државе и њене унутрашње способности да спроводи чи-тав процес усклађивања. Од њене способности да доноси дуго-рочне, средњерочне и краткорочне планове и да ради по њима, да сагледа читав процес усклађивања, да буде свесна својих до-брих и лоших страна као правног и административног система, свесна финансијских обавеза које произлазе у поједним облас-тима, од способности да доноси усклађене и у исто време ква-литетне и примерене домаће законе и да их спроводи, зависи успешност читавог пројекта правног усклађивања и у крајњој линији и постајање чланицом ЕУ.

91

Библиографија

1. „Уговор о ЕУ“, „Уговор о функционисању ЕУ“, OJ C 306, Брисел, 17.12.2007.2. „Споразум о стабилизацији и придруживању РС са ЕУ“, Службени гласник

83/20083. „Национални план за интеграцију РС у ЕУ“, Влада Србије, децембар 2009.4. Тања Мишчевић: „Придруживање Европској унији“, ЕСПИ, Београд, 2005.5. Весна Кнежевић — Предић „Оглед о суверености“, „Чигоја“ штампа, Београд,

2001.


92 Sci Александар Милић, Дарко Божанић, Мsc Драган Бојанић,

Sci Александар Милић, Дарко Божанић,Мsc Драган Бојанић, Војна академија, Београд

Геополитички и енергетско-безбeдносни чиниоци прикључења Републике Србије Европској унији

Geopolitical and energy-security actors of joining the Republic of Serbia to the European union

Геополитички и енергетско-безбeдносни чиниоци прикључења Републике Србије Европској унији 93

АПСТРАКТОдлучивање о правцима даљег политичког развоја и повези-вања државе на политичком, економском и безбедносном плану са околним земљама и светом немогуће је квалитетно извршити без сагледавањa различитих чинилаца и показатеља, који условљавају и опредељују избор одлуке. Геополитички и енергетско – безбедносни чиниоци, јак утицај НАТО-а на прос-тору Балкана и саме Европе, јачање Европске уније као савеза који се бори за своје место у свету, као и повратак Русије на по-литичку и економску светску сцену, у великој мери утичу на од-лучивање Србије о прикључивању ЕУ.

Сагледавањем сваког од наведених чинилаца и њихових међу-собних корелација можемо, донекле, сагледати кораке који се морају или су потребни да се предузму у циљу доношења ква-литетне одлуке. Одлуке која би требало да Србији обезбеди стабилност, безбедност и просперитет на различитим пољима савременог живљења.

Кључне речи: географски положај, политика, безбедност, енер-гетска безбедност, енергетска зависност.

ABSTRACTIt is impossible to perform a quality decision-making process about directi ons of the further politi cal development and connecti on of a certain country in the fi elds of politi cs, economy and security with its neighbor countries and the world, without considering diff erent factors and indicators, which conditi on and direct the selecti on of decision. Geopoliti cal and energy-security actors, strong infl uence of NATO in the Balkans and Europe, strengthening of the European Union as an alliance which strives for its place in the world, as well as return of Russia in the politi cal and economical world scene, in large part infl uence the decision making process of Serbian regard-ing joining the European Union.

By analyzing each above menti oned actor and their interrelati ons we can recognize the steps that must or are needed to be done for the purpose of making a quality decision, which should pro-vide stability, security and prosperity to Serbia in diff erent fi elds of a modern life.

Key words: geographic positi on, politi cs, security, energy security, energy dependenc

94 Sci Александар Милић, Дарко Божанић,Мsc Драган Бојанић,

Увод

У циљу сагледавања места, улоге и потребе за одлучивањем о будућим правцима и корацима развоја Србије, у политичком свету данашњице, морају се, пре свега, сагледати чињенице и показатељи који у великој мери усмеравају и условљавају до-ношење појединих одлука. Неки од опредељујућих чинилаца – показатеља су: географски положај земље који заузима у од-носу на регион, тренутна политичка констелација, енергетско – безбедносни услови који могу у догледном времену да испоље значајан утицај и међусобна условљеност наведених чинилаца – показатеља. У складу са садашњим стањем реалније би било истаћи да је међусобна испреплетаност, а самим тиме и усло-вљеност наведених чинилаца опредељујућа одредница у одлу-чивању. Географски чиниоци су се кроз историју велики број пута потврђивали као чинилац који поспешује или опструи-ше правце развоја саме државе. Умешним коришћењем повољ-ног положаја државе могуће је створити услове који ће државу водити ка бржем развоју и отварању перспективе за сарадњу.

Политички чиниоци својом јасноћом и разумевањем, од стране других, могу инспиративно деловати у смислу стварања жеље за сарадњом на основу разумевања политичких услова који ег-зистирају у држави. Такви политички услови, који се разумеју, на посредан начин уливају одређену дозу сигурности жељи за повезивањем и међусобну сарадњу држава и организација. Не смеју се превидети и услови припадности одређеним савези-ма, који шаљу поруку гаранције могућностима сарадње на раз-личитим пољима Енергетски потенцијали, као опредељујући фактор енергетске безбедности, стварају држави могућност остваривања сарадње на пољу енергетске безбедности који ће се директно одражавати на поље привреде и индустрије, а са-мим тиме и на пољу техничко-технолошког развоја.

Географски чиниоци

Сагледавање места и улоге Србије у политичком свету морамо, пре свега, почети од самог географског положаја наше држа-ве и томе додати само политичко окружење у којем егзистира-мо. Једном речју, геополитички положај наше земље битно ус-ловљава геополитичке смернице државе, њено укључивање у политичке, економске и безбедносне интеграције, а самим тиме и укупан друштвени развој. Србија, као држава, својим поло-жајем гравитира ка Европи и сходно томе би своје место треба-ла тражити у Европској унији. Са различитих становишта из-вршене геополитичке анализе Балкана, а самим тиме и Србије, истичу значај наше земље у: саобраћајно-транзитном смислу,


политичко-територијалном смислу, као и потребу сагледавања значаја са становишта етноконфесионалних односа и, ништа мање значајног, војно-политичког становишта.

Када је реч о геостратегијском аспекту односа Србије и Европске уније, битно је истаћи два момента: 1. Србија се налази у зо-ни институционалног, политичког и војнобезбедносног окру-жења Уније; 2. У оквиру европско-натовског прстена, Србија је судбински уклештена унутар два етничко-историјски експло-зивна „бермудска троугла“, који се међусобно преклапају: у ве-зи са косовским синдромом, у троуглу Албанија – Македонија – Србија и у вези са босанско-муслиманским синдромом, у троуглу Хрватска – БиХ – Србија.1 Оба наведена „троугла“ ег-зистирају на простору Европе и неминовно је да ће се реша-вање тих проблема вршити уз пуно ангажовање Европе. Услед тога је у интересу наше државе да њен однос према ЕУ буде ак-тиван. Те активности морају бити усмерене ка савезу са оним политичким и економским снагама које су ангажоване на из-градњи европских интеграција.

Раније истакнут значај географског положаја Србије који се ог-леда коридорима који воде из Европе ка Азији, Блиском истоку и Средоземљу, несумњиво упућују на то да Србија треба да ис-користити своју географску предност положаја. Наиме, од де-сет паневропских транспортних коридора, који спајају прос-торе континента од виталног стратешког значја за Европу, три су од битног геостратешког значаја за геопростор Србије.То су коридор Х,VII и VIII.

Оса коридора Х иде од Салцбурга према Љубљани и Загребу, затим до Београда и даље ка Солуну и Истанбулу. Један крак тога коридора пролази од Будимпеште до Београда, одакле се уклапа у западноевропску и централнобалканску стратешку трансверзалу. Коридор Х повезује осам држава, а укључујући краке још неколико држава. Посредно, преко овог коридора Србија гравитира ка коридору пет (од централне Европе до се-верног Јадрана) и коридору четири (Будимпешта – Букурешт – Црно море).

Коридор VII води воденим током Дунава, спајајући Србију са централном, западном и југоисточном Европом и Црним море. Повезује део западне и централне Европе са басеном Црног мо-ра, а одатле и са Блиским истоком, Малом Азијом и каспијским делом Евроазије.

1 Секуловић, Д., Гиговић, Љ.: „Европска компонента геополитичког положаја Србије“, Војно дело, бр.3., Београд, 2008., стр.18.


Коридор VIII води од западне обале Црног мора, преко Софије и Скопља ка Тирани и Отрантским вратима. Трансверзалног је карактера и пресеца коридор Х, којим је Србија везана са Средоземљем – Грчком и Црним морем. Војним ангажо-вањем НАТО-а на Косову и Метохији (КиМ), а нарочито ге-остратегијском битком САД-а за остваривање својих инте-реса у Каспијском басену, коридор VIII има посебан значај за остваривање америчких геополитичких интереса на Балкану и у европском делу Евроазије. Ситуација око КиМ-а доводи у директну везу појачан знaчај коридора VIII, који би знатно умањио геостратегијски значај коридора Х.

У оквиру зона паневропских коридора, у наредном периоду ствроиће се услови за интензивни економски развој. Из тих разлога државе које се простиру у зонама тих коридора имају повољан геостратегијски положај.

У складу са напред наведеним, у односима са суседима и глав-ним центрима моћи, потребно је да политичким и укупним развојним стратегијама позитивно валоризујемо свој повољан положај.2 Ту повољност треба искористити за веће повезивање са ЕУ и испољити активан утицај у сарадњи са ЕУ.

Политички чиниоци

Поред положаја, морају се узети у обзир политички чиниоци који егзистирају у самим државама чланицама Европске уније. Такође, како и у којој мери ти чиниоци могу испољити утицај на нашу државу.

Европска унијa није једини савез који испољава политички, економски и безбедносни утицај према овом делу Европе. Знатан утицај се може уочити и од стране НАТО алијансе – са-веза, односно појединих земаља које су у том савезу. Алијансе која се последњих година труди да своју, раније, искључиво вој-ну улогу замени улогом политичког арбитра, као достојну за-мену за Уједињене нације.

Активан допринос европским интеграцијама Србија пружа кроз развијање регионалних односа путем: Јадранске иниција-тиве, Иницијативе за сарадњу у Југоисточној Европи (SECI), Пакта за стабилност југоисточне Европе, Процеса сарадње зе-маља југоисточне Европе (SEECP), Централноевропске ини-цијативе (CEI), Балканске иницијативе и Енергетске заједнице земаља ЈИЕ. Ове иницијативе произлазе из географског, кул-турно-религијског и историјско-геополитичког регионалног

2 Исто, стр.17.-18.


развоја Србије и југоисточне Европе. Узимајући у обзир и да-нашње глобалне геополитичке структуре, важно је развијати и следеће иницијативе: европску (ЕУ, Веће Европе, OECC ), ев-роатланску (САД, НАТО) и глобалну (УН, Русија, Кина). Овде треба истаћи да је Србија укључена у Пројекат Партнерство за мир, те на тај начин постаје значајан фактор регионално-без-бедносних иницијатива у две преклапајуће субрегије (балкан-ска и средњоевропска).3

Овако представљање чињенице упућују на неминовност, коју подупире реалност, и огледа се кроз наше окружење у којем егзистирају Европска унија и НАТО. Оба савеза постављају одређене услове, како за сарадњу са њима, тако и за учлањење у те савезе. Одатле проистиче и обавеза сагледавања стварног стања у коме се налазимо.

Светска политичка ситуација, након окончања хладног рата, намеће опште прихваћено мишљење да је глобализација нови светски поредак. Глобализација света се представља као ства-рање новог, рационалнијег и безбеднијег света. Међутим, реал-ност глобализацију приказује у сасвим другом светлу. Након прекида конфронтације на релацији Исток – Запад, очекива-ло се смањивање насиља, ратова и сукоба. Реалност је, ипак, изнедрила Балкану ратове 90-их, Совјетском Савезу распад и пораст нестабилности и насиља у рејону Каспијског басена, си-туација у Африци је постала још хаотичнија, а анимозитети на Блиском истоку поново су ескалирали у још драстичнијој фор-ми. Манделбаум закључује, да свет „после хладног рата, исто као и свет за време тог рата не оскудева у проблемима, сукоби-ма и неизвесностима“.4

Тај исти процес глобализације, уместо идиле и савршенства, поставио је нове изазове глобалној безбедности, које Хабермас истиче кроз „...све дубљи јаз у стандарду између добростојећег Севера и сиромашних, у хаосу и самодеструкцији потонулих регија Југа; као и културни конфликти, који се оцртавају из-међу широко секуларизованог Запада и фундаментализму ок-ренутог исламског света, с једне стране, и традиција Далеког истока, с друге стране – ћутке прелазећи преко алармантних сигнала еколошког часовника који немилосрдно откуцава, ли-банизације региона запалих у грађанске ратове и етнонацио-налне конфликте, итд.“5

Сагледајући последице глобализације, током протеклих два-десет година, манифестованих кроз ескалацију сиромаштва,

3 Исто, стр.19.4 Манделбаум, М.: Идеје које су освојиле свет, Филип Вишњић, Београд, 2004, стр. 415 Хабермас, Ј.: Постнационална констелација, Откровење, Београд, 2002.,стр.64.


заоштравање постојећих раскола и иницирање нових глобал-них раскола, намеће се закључак да је сама глобализација раз-лог велике неравнотеже и опасности за безбедност. Разлоге овоме треба тражити у самом процесу глобализације који умањује значај простора, времена и граница између држава и континената. Самим тиме савремени свет постаје једно глобал-но друштво. Глобално друштво ризика.6 Ризици који ће се у ве-ликој мери повећавати. Према процени ЦИА, очекује се да ће све већа умреженост глобалне технологије и економије, које ће покретати брзи и умногоме неограничени протоци информа-ција, идеја, културних вредности, капитала, робе и услуга љу-ди, утицати на повећање политичке стабилности у свету 2015. године.

Међутим, домети таквих глобалних процеса неће бити универ-зални, нити равномерно распоређени, па ће финансијска нес-табилност и повећање економске неједнакости бити најзначај-није обележје међународног економског напретка. То ће имати за последицу запостављање и маргинализацију регија, земаља и група које се суочавају са све дубљом економском стагна-цијом, политичком нестабилношћу и културним отуђењем, што ће појачати политички, етнички и верски екстремизам и изазавати пораст насиља на тим просторима.7

Ове карактеристике су припремљено огледало земаља Трећег света. Земаља у субсахарској Африци и на Блиском истоку, као и у неким земљама у Латинској Америци, а суморне перспекти-ве чекају и централну Азију и југоисточну Европу које ће бити извор сировина и снабдевачи богатог севера јефтином радном снагом, без изгледа за било каквим побољшањем ситуације.

Онда не треба да чуди експанзија тероризма у свету, који је уперен према економски најјачим земљама. Можда би прециз-није било рећи према САД, као највећим заговорницима гло-бализације и корисницима таквог стања. Тероризам се пред-ставља као највећа претња глобалном миру и „демократском развоју света“, али је уједно приметно и велико размимоила-жење у начину борбе и савладавања ове опасности. Фатић за-пажа, „основни принцип успешног супростављања тероризму јесте одржавање моралног статуса ненасиља као императива за међународне односе“. Апострофирање значаја моралног стату-са ненасиља намеће савремена политика, пре свега политика САД, која је управо заснована на поновној легитимацији на-сиља, због чега је осуђена на неуспех у борби против терори-зма. Фолк наглашава, „рат против тероризма би се могао и сам

6 Бек, У.: Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 2001.год.7 Стојановић, С.: „Перспективе безбедности савременог света“, Војно дело, бр. 4, Београд,

2008.,стр.12.


дегенерисати у још једну форму тероризма, уколико не буде до-веден под законску контролу“.8 Сагледајући ове карактеристи-ке света у коме тренутно живимо, пред нашу државу су поста-вљени одређени параметри који би требало да буду путокази током одлучивања.

На простору Европе егзистира ЕУ и НАТО. Ове две органи-зације и савези имају 21 заједничку чланицу (од 26 чланица у НАТО-у и 27 чланица у ЕУ). Самим тиме се пред нашу земљу поставља велика дилема, да ли се определити за једну од њих, окренути се Русији или опстати као неутрална земља.

Кренимо редом. Европска уније је одлучна да преузме корми-ле своје безбедности од НАТО-а и у складу с тим је постави-ла стратешки циљ, да дефинише властити безбедносни иденти-тет у Европи, и, нарочито, да се заокружи и тако ојача екстерна способност ЕУ да путем развоја цивилних и војних способно-сти делује на спречавање међународних сукоба и управљање кризом. Ради подсећања, требамо истаћи да је европска поли-тика безбедности и одбране (ESDP) имала различите фазе и још увек се развија, с обзиром на свој првобитни мандат према којем је НАТО одговоран за територијалну одбрану Европе и стварање мира (peace-making), док је Европска унија одговорна за мисије имплементације, тј. одржавање мира (peacekeeping), спровођење уговора и тако даље. У свом садашњем стању ESDP се бави војним решавањем криза, али и њеним невојним реша-вањем, у оквиру такозваних „Петерсбершких задатака“ (обух-ватају здружене операције разоружавања, хуманитарне и спа-силачке задатке, задатке војног саветовања и помоћи, задатке спречавања сукоба и одржавање мира, задатке борбених снага у управљању кризом, укључујући стварање мира и стабилиза-цију после сукоба).9

У складу са сврхом настанка савеза и алијансе, неумитно је да се и однос према начину решавања проблема разликује. Као, тренутно, најјача војна сила у свету САД придају велики значај војним инструментима као средстима за управљање кризама и ставовима према предупређивању (pre-emption), превенцији и мултилатеризму. Војна снага је увек била камен темељац аме-ричке политике бебедности, док се у Европској унији војним инструментима додељује секундарна улога, чак и у борби про-тив тероризма, а документи ЕУ чак и не помињу предупређи-вање као стратегију.

8 Фатић, А.: „Садржај и перспективе антитерористичке стратегије САД у другом мандату Џорџа Буша“, Војно дело, бр.4, Београд, 2005,стр.52.

9 Дулић, Д.: „Интерес Србије у евроатлантским интеграцијама“, Војно дело, бр.4, Београд, 2008.,стр.34 и 35.


Уместо тога, ЕУ се залаже за политику превенције, чији циљ је, нарочито, хватање у коштац са узроцима сукоба и претњи. У рату против тероризма, америчка администрација све ви-ше увиђа да су њене способности и ресурси пренапрегнути и почиње да схвата предности дељења терета које би омогућила мултилатерална сарадња.

С друге стране, Европска унија има други проблем, који може испољити велики утицај приликом оцењивања њене ефикас-ности. Проблем који се најбоље може уочити приликом кре-ирања спољне политике Европске уније. Различита схватања око питања Ирака, коначног статуса Космета и Авганистана, утицала су да се различитости између земаља Европске уније појачају. Може се уочити и одређена врста поларизације у од-носима страна, која се манифестује кроз формирање два бло-ка, Европејиста (настао око француско-немачког односа) и Атлантиста (Уједињено Краљевство и Шпанија, којима се при-кључују бивше комунистичке државе из централне Европе и источне Европе). Доналд Рамсфелд је Европу поделио на „ста-ру“ Европу и „нову“ Европу, која је наклоњенија одржавању примата НАТО-а, а нарочито САД.10

Велику наду, са циљем превазилажења наведних проблема, носи иницијатива која полако даје резултате, а манифестује се кроз функционисање Одбора за политику и безбедност (Political and Security Committee – PSC/COPS), који се састаје на нивоу амбасадора као припремно тело за Савет ЕУ, прати међу-народну ситуацију и помаже да се дефинишу политике у ок-виру Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ. Без обзи-ра на наведне проблеме Европска унија увиђа да ће се ствари у току 21.века решавати на глобалном нивоу и у складу с тим се позиционира да преузме улогу играча на том пољу.

Као једна од водиља у ЕУ истиче се Немачка која је смерни-це своје политике одбране, донела „у условима измењеног без-бедносно-политичког окружења“, почетком новог миленијума. Оне полазе и од нове дефиниције одбране те државе, садржа-не у члану 87 Основног закона Немачке, у коме се прецизира да држава образује оружане снаге за одбрану, али и да „одбра-на данас обухвата много више од традиционалног схватања одбране на државним границама у случају конвенционалног напада. Она укључује превенцију криза и конфликата, зајед-ничко савладавање кризних жаришта и деловање у постк-ризном периоду. Сходно томе, одбрана се не може географски ограничити, већ подразумева очување безбедности свуда где је угрожена“.11 Европска унија настоји да артикулише властиту

10 Исто, стр.40.11 Стојковић, Б, :ОДБРАНА, број 113, Београд,2010, стр.40.


спољну политику као независну, у односу на њеног атлантског партнера.

Паралелно са тиме САД јачају свој милитаризам, тензија је по-ново у порасту и опет почиње загревање Балкана, чак и пре не-го што се појавила шанса да се ситуација смири. Разлог оваквог наступања САД и НАТО-а треба тражити у могућем страху, наведених, од јачања Европске уније и њене ESDP (European Security and Defense Policy). Истовремено са дешавањима у ЕУ, НАТО-у и САД, сведоци смо јачања Русије, која се враћа на глобалну политичку сцену. Иако је јачање Русије значајан фак-тор, ESDP је демонстрирала велико јединство при противљењу војном ангажовању Русије у Грузији, као и признавању Јужне Осетије и Абхазије.

Овде треба истаћи да се реакција ESDP заснивала на регионал-ном приступу, без обзира на мотив и/или оправдање за проти-вљење руском уплитању из моралних, хуманитарних или стра-тешких разлога. Битно је сагледати да су земље ЕУ чврсто и једногласно осудиле интервенцију у Грузији и захтевале заш-титу трансатлантске заједнице, иако њихов територијални ин-тегритет није био доведен у питање. Доња граница је била, да би ћутање и неделовање угрозило сам концепт нове, неподељене и мирољубиве Европе.12

Да се утицај ЕУ у великој мери повећава показује и сама си-туација на Балкану, који последњих година добија на значају.У прилог томе иступају велика финансијска улагања и политичко ангажовање ЕУ, као и мисије ESDP, који су помогли успоста-вљању мира и стабилности на целокупном западном Балкану, укљућујући и Србију. Паралелно са овим, не смемо запостави-ти и ангажовање НАТО-а на Балкану. НАТО, који своју улогу у промовисању демократије ограничава стратегијским разло-зима и његовим традиционалним геополитичким приступом у којем се безбедност, умногоме, састоји од војне одбране територије.

Управо због тога морамо са задршком посматрати Балкан, чији смо и ми део, представљен као стабилна регија. Та стабилна ре-гија има неколико неуралгичних тачака, које лако могу да иза-зову ново насиље у региону које ће се директно рефлектова-ти на Европску унију. У прилог томе иде и анализа немачког естаблишмента о ситуацији на Балкану, који кроз процене но-вих безбедносних ризика и претњи, поред тероризма, про-лиферације наоружања и информатичког рата, осврћу се и

12 Дулић, Д.: „Интерес Србије у евроатланским интеграцијама“, Војно дело, бр.4, Београд, 2008, стр.42.


на ситуацију на Балкану као на потенцијалне претње општој безбедносној ситуацији у Европи:

„У Европи су и даље могући националистички и етнички, често од криминалних структура, изазвани конфликти.“ Уз евидент-но добру процену безбедносних изазова на простору Балкана, далеко је значајнији закључак који се на основу те процене у поменутом документу изводи: „И даље лабилна безбедносна ситуација на Балкану захтева посебно ангажовање европских нација. Војни ангажман за успостављање једног сигурнијег ок-ружења за нормализацију политичких и друштвених прилика и даље је неизвестан.“

Дакле, посве је сигурно да ће се, на основу овог става, немач-ка спољна политика залагати да се спорна питања међу држа-вама на Балкану разматрају у „уједињеним нацијама Европе“, тј. у оквиру ЕУ, а не у оквиру „уједињених нација света“, та-чније у оквиру Савета безбедности ОУН, као што је до сада био случај. Такође, сматра се да је војни ангажман европских тру-па на Балкану „неизоставан“, што је став који имплицира мно-го озбиљније промишљање наших стратега у погледу места и улоге Војске Србије у оквиру европских војних снага у будућ-ности. Да је тако, говори већ следећи став Смерница: “Европа је непосредно погођена кризама на њеној јужној и југоисточној периферији. Промењена безбедносна ситуација захтева не са-мо НАТО него и ЕУ на нови начин“. 13

Да ЕУ не препушта ствари случају, потврђује позив Србији да се придружи како Европској заједници тако и могућем члан-ству у НАТО. Прилог томе је позив Србији да се придружи Програму ПзМ на Самиту у Риги, децембра 2006.године, иако још није била испунила све предуслове за придруживање тој безбедносној асцијацији.

Историја нашег народа небројено пута је показала, те се и овог пута потврдила карактеристика нејединства. Нејединство манифестовано у “тихом” опструирању идеје пута ка ЕУ. Нарочито је дошло до изражаја приликом јачања жеље Русије да сигурније закорачи на простор Балкана. Тиме смо дошли у парадоксалну ситуацију да је са једне стране Србија 2007. раз-вила веома интензивну сарадњу у војној сфери са САД, док је Влада Србије (и у већини српски парламент) била оријентиса-на ка Истоку.

Подела унутар Европе на “стару” и “нову”, манифестована је и на поларизацију нашег друштва када је потребно донети вели-ке и битне одлуке. У пракси, “две Србије” опет бирају између

13 Стојковић, Б, :ОДБРАНА ,број 113, Београд,2010.,стр.41.


евроатлантских и пансловенских интеграција. Овде треба ис-таћи сушту реалност, која за појединце може бити веома болна. Србија мора бити опредељена за ESDP нарочито у овом тре-нутку развоја односа Русије са Западом.

Карактеристике тих односа, могу се сагледати кроз смернице немачке политике одбране које не искључују могућност са-радње са Русијом, већ прецизирају:“Нова спољнополитичка оријентација Русије отвара шансе за конструктивну сарадњу у Европи и у глобалним оквирима. Одлука светског економ-ског форума 2002. године да прими Русију као пуноправну чла-ницу Г-8, интензивирање дијалога у оквиру Савета НАТО — Русија и заједничке мере против тероризма, чине основу за још тешњу сарадњу и дугорочну кооперацију по политичко-без-бедносним питањима.“ Самим тиме, оно што је вековима била препрека у спољнополитичком избору за Србију „или Русија или Немачка“, таквим немачким ставовима може се сматрати почетком превазилажења тог проблема у европским односи-ма у будућности.14

Овде евроинтеграције према условима CFSP, доносе додатну безбедност, истакнутију улогу на међународној сцени, а пре свега могућност да са другим земљама чланицама ЕУ седи за “столом за доношење одлука”, дајући допринос ефикаснијим одговорима на изазове спољњег света. Самим тиме се пружа могућност испољавања креативних утицаја на одређене одлу-ке. За почетак ова могућност биће мизерна, али је битно сагле-дати са којих позиција би се могло кренути у договарање око битних питања.

Оно чиме сада Србија тренутно располаже јесте: велики број стручно квалификоване радне снаге која није упошљена; ве-лики потенцијал који се огледа у расположивости ангажовања индустријских капацитета који су сада неактивни; великим ка-пацитетима за производњу здраве хране за којом Европа ва-пи; великим бројем извора пијаће воде; расположивим капа-цитетима наменске производње која својим квалитетом има истакнуту улогу на просторима Африке и Азије; коридорима који се уз осавремењивање могу учинити проходнијим за већи број транспортних јединица; школство које је само Северној Америци пружило 70.000 високошколованих младих особа (одмах након завршених студија) и оно што не смемо забора-вити, а то је тржиште које је жељно савремене технологије из Европе, а не Турске или Блиског истока.

14 Исто,стр.42.


Алтернатива увек постоји. Међутим, треба бити довољно па-метан и не срљати само да би се било против нечега. Сагледајмо шта је алтернатива ЕУ.

Последња декада показује да је Русија у значајној мери повра-тила свој углед и утицај у свету. Паралелно с тим јача и њена жеља да поврати своје место и улогу коју је играла током бло-ковске поделе света. Ратом у Грузији Руси су добили мило за драго, за Космет и, што је још важније, то су искористили да се наметну као велика сила. Питање Космета помогло је Русији да једним ударцем постигне две ствари: да заштити своју ути-цајну сферу не само на Балкану, него и на својој периферији (ратом у Грузији и накнадним проглашењем независности две њене области, Јужне Осетије и Абхазије) и да покаже колико чврсто стоји, у погледу очувања националних граница када се ради о њеним интересима.

Услед тога се намеће закључак да Космет представља само смоквин лист за њихово прекинуто присуство на Балкану на-кон рушења Берлинског зида. Они сада не само да компензују то што су претходно пропустили да буду део “мировне опера-ције” или део система одлучивања о Космету, него су, штави-ше, намећући поново свој утицај на Балкану и покушавајући да смање утицај НАТО-а у некадашњој Заједници независних држава, дали одговор на експанзију НАТО-а и дуготрајно ис-кључење Русије из процеса одлучивања. Ово није ништа ново. Али се поставља друго питање које се директно тиче нас. Да ли овакво наступање Русије не води погоршању односа са НАТО и рачуна на подељену реакцију старе Европе? С друге стране, да ли би то значило да ће Космет бити ближе Србији или чак да ће се вратити статус quo antе? Одговор на ова питање ника-ко нас не охрабрује. Као што је историја небројено пута пока-зала, мали постоје само да би се велики поткусуривали и преко њих пребијали рачуне.

Одлука Владе да је Србија званично неутрална, у стварности упућује на другачији закључак. Последње године и велика енергија су утрошене за процес приступање Србије програ-му ПзМ. То обухвата и све српске подсистеме националне без-бедности – војску, полицију, обавештајне службе, који су били интензивно ангажовани у систему безбедности заснованом на евроатлантским професионалним стандардима. Не смемо за-боравити и друге велике државне системе (као што су судство, образовање и тако даље), који су такође усклађени према стан-дардима ЕУ, уз знатне напоре и тензије. У складу са тим тенден-цијама прилагођавања, морамо истаћи да се Војска Србије оп-ределила за професионализацију Војске, као једним од главних праваца развоја ОС, и увела систем цивилног служења војног


рока“.Одустало се од обавезног служења војног рока (држања рочног састава). У циљу упоређивања и схватање места и улоге Војске у систему одбране можемо повући паралелу са искуст-вима Немачке. Искуства Немачке у погледу одбијања да укине општу војну обавезу може се у великој мери искористити или бар се осврнути на тај аспект приликом одлучивања о новим корацима. За ту државу заиста се не може рећи да не поштује људска права или „право на приговор савести“ или да није у „тренду“ што се тиче „људске безбедности“.

Ипак у ставу 3 општих смерница се каже: „Општа војна оба-веза, у прилагођеној форми, предвиђена је за ангажовање сна-га на домаћем терену за сузбијање опасности од класичне агре-сије и невојних ризика и претњи.“ Дакле, општа војна обавеза, у модификованој форми, с обзиром на употребу, могућности и економски аспект, остаје и даље незаменљива основа оружаних снага те земље. Заштита Немачке и њених грађана, укључујући и оспособљавање за „реконструкцију“ (потпуну мобилизацију) и евентуалну заштиту у случају природних катастрофа и не-срећа, оправдавају, поред осталих разлога, задржавање опште војне обавезе и старог регрутног система. Занимљиво је ана-лизирати образложење оваквог немачког става, у коме се исти-че следеће: “Традиционална одбрaна против напада конвенци-оналних снага, као самостално структурисана мисија ОС више не одговара актуелним политичко-безбедносним захтевима. Само за ову мисију неће за дуже време бити потребно држа-ти снаге. Међутим, поновно успостављање одбране против на-пада конвенционалних снага у одређеном дужем периоду – ре-конструкција – мора бити обезбеђена“.15

Eнергетско-безбедносни чиниоци

Раније истакнут геополитички положај Србије намеће за раз-матрање још један врло важан безбедносни чинилац који се у овом тренутку не може прескочити. То је енергетска безбедност Републике Србије. Последња гасна криза на релацији Русија—Украјина показала је рањивост ЕУ и, за нас веома битно, изне-дрила је и наше проблеме везане за снабдевање енергентима. Ако имамо у виду важност енергената на почетку 21. века, теш-ко је ући у било какаву анализу безбедности без озбиљног раз-матрања проблема везаних за снабдевање енергијом.

Пре него што се и крене у било какво разматрање, треба кон-стантовати каква је енергетска слика Србије. Већина аутора који се баве овим проблемом на различит начин дефинишу енер-гетску безбедност. У суштини, под енергетском безбедношћу

15 Стојковић, Б, :ОДБРАНА, број 113, Београд,2010, стр.41.


подразумева се доступност енергената, и то у довољној коли-чини и по прихватљивим ценама, стабилност испорука, као и физичка безбедност гасовода и нафтовода.16 Ситуација у Србији по питању нафте и гаса није нимало „ружичаста“ јер се већи део наведених енергената обезбеђује из увоза. Поред гаса и нафте, недвосмислено се намеће и питање обезбеђења елек-тричне енергије. Ситуација са електричном енергијом је доста боља јер се њена производња врши помоћу домаћих енергената (првенствено угља). У принципу, већина стручњака из ове об-ласти сматра да је Србија енергетски зависна земља.

Но, и поред велике зависности постоје адути на које треба ра-чунати, један од незаобилазних јесте велика транзитна инфра-структура која се може посматрати као природни ресурс.17 Овде би свакако требало да издвојимо важност Дунава који је све до Београда плован за морске бродове. Поред тога иако процентуално мале, постоје и нафтне резерве на територији Србије чији је део до сада експлоатисан. Резерве угља нису за-немарљиве мада је њихова недоступност на Косову и Метохији увелико повећала зависност односно смањила енергетску без-бедност Србије.

Енергетска безбедност данас није само економско, већ и поли-тичко, еколошко и војно питање. Све велике силе су у своје на-ционалне стратегије уврстиле енергетску безбедност. Сходно томе теоретичари су увели и нов појам енергетска безбедносна дилема која слично хладноратовској безбедносној дилеми оп-исује надигравања ради обезбеђења енергетске безбедности. Безбедносну дилему најбоље је објаснио Роберт Џервис твр-дњом да је то ситуација у којој, поступци помоћу којих једна држава покушава да повећа властиту безбедност умањују при томе безбедност других“.18

Аналогно томе дефинише се и енергетска безбедносна дилема. За Србију, као „малу земљу“, овај концепт је важан јер се она нашла у енергетској безбедносној дилеми ЕУ и Русије. Наиме, захваљујући географском положају као и низу других факто-ра Србија је успоставила специјалне енергетске везе са Руском Федерацијом, те је у наредном периоду предвиђено да део гасо-вода „Јужни ток“ прође кроз Србију као и изградња подземног складишта гаса „Банатски двор“.

С друге стране, Србија је своју електричну мрежу интегрисла у Европску интерконекцију, а приступила је и Енергетској

16 Радоман Ј, „Секуритизација енергије као увод у енергетску безбедносну дилему“, Безбедност западног Балкана, број 4, јануар-март 2007. год, стр. 36-37

17 Ковачевић А, „Енергетска безбедност на западном Балкану“, Атлантис, број 6, стр. 13-1918 Jervis R, „Cooperation Under the Security Dilemma“, World Politics, број 30, january 1978. p. 76 у

Симић Д, Наука о безбедности, Службени лист СРЈ, Београд, 2002. година, стр. 26


заједници ЈИЕ. Све ово се дешава из једног, за Србију, врло важног разлога јер је и за Европску унију балканско подручје (и Србија) један од најважнијих региона за транспорт гаса, нафте и електричне енергије. Приликом доношења закључака треба имати у виду да се енергетска безбедносна констелација, разматрана кроз образац енергетске безбедносне дилеме мора посматрати кроз односе ЕУ и Русије. Са једне стране ЕУ, пре-васходно опредељења за коришћење гаса, зависи од увоза овог енергента из Русије док са друге стране Руска Федерација већи део свог извоза гаса врши у земље ЕУ. Дакле, какви год били на-редни потези и ЕУ и Русија су упућене једна на другу. Уласком у енергетску инфраструктуру ЕУ и паралелно Русије, Србија има прилику да позитивно утиче првенствено на своју енергетску безбедност, а затим и да побољша своје место и улогу у енер-гетском пољу али и на неким другим пољима сарадње са ЕУ и Русијом.

Но, овако скројену слику квари друга перспектива. Наиме, Србија се сматра традиционално пријатељском земљом са Русијом. Овако размишљање за собом повлачи и очекивање Русије, односно страх ЕУ, да ће у неким будућим ситуацијама где се буду конфронтирале ЕУ и Русија, Србија, наравно под руским утицајем, бити „руски играч у крилу ЕУ”. Односно сма-тра се да у односима Србије и Русије има нешто више од инте-реса (таква слика је веома присутна и у српском јавном мњењу па чак и у делу српског политичког естаблишмента). Овакво размишљање свакако не може искључити Србију из европских токова јер је она ипак део европске целине на који ЕУ мора да рачуна, али може утицати на то да на поједине потезе Србије у односима са Руском Федерацијом, Европска унија може гледа-ти с подозрењем.

Енергетска безбедност засигурно је важан безбедносни чини-лац у савременом свету, како за велике силе тако и за Србију те би се могло очекивати да ће енергетски систем како Русије тако и ЕУ много боље функционисати са Србијом као делом тог система. С друге стране, Србија ће везивањем за ЕУ свакако побољшати своју енергетску безбедност а самим тим и безбед-ност у целини. Исто се може очекивати и сарадњом са Русијом, али при том треба имати у виду да се не ради о избору или-или већ да је сарадња и са једнимa и другима пожељна и повољна по српске енергетске а самим тим и безбедносне интересе.

Закључак

Сагледајући наведне показатеље и анализирајући изнете чиње-нице, можемо рећи да је одлука о даљим правцима развијања


сарадње веома, веома незахвална и тешка. Приклонити се било једној или другој страни значи свесно одабрати проблеме, но-ве опасности и тензије које доноси таква одлука. С друге стра-не, пустити се низ матицу, такође значи не искористити могућ-ности за стварање услова за нормалан и напредан живот свог становништва.

Узимајући у обзир све изнете чињенице, анализирајући могуће правце даљег развоја ситуације у ближем окружењу и на свет-ској сцени, а сагледајући наше тренутно стање, Србија се мора окренути Европској унији. Ово становиште се намеће као ло-гичан избор услед положаја који наша држава заузима, окру-жења у којем се налази, опасности које се надвијају над читав регион, могућности адекватног одговора на постојеће претње и опасности, могућности економског развоја и просперите-та, помоћи која се пружа од стране економски моћних држа-ва Европе, приступности многим фондовима, а у потенцијал којима располажемо требало би искористити у току преговора јачањем преговарачких позиција.

С друге стране, треба имати у виду да и земље чланице Европске уније не ограничавају себе на сарадњу искључиво са другим земљама чланицама ЕУ већ да веома интензивно сарађују и са другим савезима и државама ван своје територије. По угледу на то, Европској унији би сигурно значило да сарађује са државом која већ има успешно развијене везе са већим бројем партнера ван ЕУ а свакако је то важно када је у питању Руска Федерација.


1. Секуловић, Д., Гиговић, Љ.: „Европска компонента геополитичког положаја Србије“, Војно дело, бр.3., Београд, 2008.година,

2. Манделбаум, М.: Идеје које су освојиле свет, Филип Вишњић, Београд, 2004.година,

3. Бек, У.: Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 2001.година,4. Хабермас, Ј.: Постнационална констелација, Откровење, Београд, 2002.година,5. Фатић, А.: „Садржај и перспективе антитерористичке стратегије САД у другом

мандату Џорџа Буша“, Војно дело, бр.4, Београд, 2005.година,6. Стојановић, С.: „Перспективе безбедности савременог света“, Војно дело, бр. 4,

Београд, 2008.година,7. Дулић, Д.: „Интерес Србије у евроатлантским интеграцијама“, Војно дело, бр.4,

Београд, 2008. година,8. Стојковић, Б, :ОДБРАНА,број 113, Београд,2010.година,9. Стиглиц, Џ., Противуречности глобализације, СБМ-х, Београд, 2002.година,10. Нај, Џ., Како разумевати међународне односе, Стубови култура, Београд, 2006.

година,11. Фукујама


12. Ф., Америка на прекретници – демократија, моћ и неоконзервативно завештање, Библиотека Посебна издања, ЦИД, Подгорица, 2006.година,

13. Кремер У., Нови НАТО – нови ратови, цивилне алтернативе Бундесверу, Филип Вишњић, Београд, 2000.године,

14. Пеичулић, М.: Глобализација — два лика света, Београд, Гутенбергова Галаксија, 2002.година,

15. Симић, Д.: Наука о безбедности, Службени лист СРЈ, Београд, 2002. година16. Радоман, Ј.: „Секуритизација енергије као увод у енергетску безбедносну

дилему“, Безбедност западног Балкана, број 4, јануар-март 2007. год17. Ковачевић, А., „Енергетска безбедност на западном Балкану“, Атлантис, број 6

110 Др Катарина Штрбац,

Др Катарина Штрбац, пуковиникИнститут за стратегијска истраживањаСектор за политику одбранеМинистарство одбране Републике Србије

Однос према изазовима и комплементарност приступа Републике Србије и ЕУ

Однос према изазовима и комплементарност приступа Републике Србије и ЕУ 111

АпстрактПоимање интегрисаног приступа ЕУ подразумева активан став државе у односу на све сегменте интегративних предуслова, па и у безбедносном смислу. У свим фазама интеграција, по-требно је имати јасну свест о свеобухватности процеса европ-ске интеграције, а не само о највидљивијим аспектима (еко-номским, правним, административним, политичким). Развој заједничке спољне и безбедносне политике и заједничке без-бедносне и одбрамбене политике представља однос и одго-вор ЕУ према сложености и комплексности међународних односа, претњи и изазова који су подстакнути драматичним конфликтима на европском подручју, али и шире, током два-десетог века.

Кључне речи: стратегија, Европска унија, изазови безбедности

AbstractUnderstanding of the integrated approach to the EU means that a state has an acti ve positi on in relati on to all segments of inte-grati ve preconditi ons, including security issues. At all phases of in-tegrati ons, it is necessary to be aware of the comprehensiveness of the process of European integrati on, and not only of its most visible aspects (economic, legal, administrati ve, and politi cal). The development of the Common Foreign and Security Policy and Common Security and Defense Policy refl ects EU’s atti tude and an-swer to the complexity of internati onal relati ons, threats and chal-lenges that are induced by the dramati c confl icts in Europe and the world in the 20th century.


Увод

Однос Републике Србије према европским интеграцијама ја-сан је и потпуно опредељен. Још са израдом Националне стра-тегије Србије за приступање ЕУ1 , димензионисан је општи ок-вир синергијског наступа свих субјеката друштва. У тај процес је укључен владин сектор, невладин сектор, академска и стручна јавност, ради постизања, по многима, капиталног и историјског циља: потпуне интеграције Републике Србије у ЕУ. Истим доку-ментом, у делу који говори о регионалној, међународној полити-ци и односу према безбeднoсним питањима, правац који се даје, усмерава на добросуседство, мирно решавање спорова, тежњу за регулисањем постојећих несугласица мирним путем, активан допринос на пољу светске безбедности, партнерски и уравноте-жен наступ усклађен са међународним стандардима и нормама.2 Поимање интегрисаног приступа ЕУ подразумева активан став државе у односу на све сегменте интегративних предуслова, па и у безбедносном смислу. У свим фазама интеграција, потребно је имати јасну свест о свеобухватности процеса европске интегра-ције, а не само о највидљивијим аспектима (економским, прав-ним, административним, политичким).

Стога, неопходно је указивати на значај врло важног вида дело-вања ЕУ који представља област заједничке спољне и безбед-носне политике и њеног суштинског дела заједничке безбед-носне и одбрамбене политике.

Одговор ЗБОП на изазове безбедности

Развој заједничке спољне и безбедносне политике и заједничке безбедносне и одбрамбене политике представља однос и одго-вор ЕУ према сложености и комплексности међународних од-носа, претњи и изазова који су подстакнути драматичним кон-фликтима на европском подручју, али и шире, током двадесетог века. Подразумева се да је безбедност предуслов за развој једне земље, јер конфликти не уништавају само економску и социјал-ну инфраструктуру, већ и јачају криминалитет, одвраћају ин-вестиције и чине нормалне економске активности немогућим. Последица тога јесте да један број земаља европског континен-та и даље трпи последице умешаности у бескрајан циклус кон-фликата, недовољне безбедности и сиромаштва.3 Имајући на уму да је природа савремених претњи динамична и да више не постоји одбрана у архаичном смислу, неопходно је ангажовање

1 Влада Републике Србије Канцеларија Владе Републике Србије за придруживање Европској унији, Национална стратегија Србије за приступање Србије и Црне Горе Европској унији, јун 2005.

2 Исто, тачке 2.5 и 2.6.3 Howort J., Security and Defence Policy in the European Union, Palgrave Macmilan, New York, 2007.


свих земаља чланица, кандидата за приступање, али и земаља које су тек започеле тај процес, као што је Република Србија. С тим у вези, у фокусу безбедносног ангажовања Републике Србије, налазе се интереси који представљају шири опсег опште безбедносно схваћених претњи, које препознаје и ЕУ, уз уважа-вање карактеристичности геостратегијског простора који за-узима наша земља. Такође је, са становишта изазова и претњи важна пројекција односа држава у региону, али и шире, кроз призму дешавања на овим просторима у последњој деценији прошлог века. У периоду изградње ЕУ у институционалном смислу и сазревања идеје о европском безбедносном иденти-тету и стварања нове безбедносне културе, Србија као и остале државе региона, пролазе кроз мучну и тешку фазу транзиције. У том светлу се поставља питање компатабилности приступу стратешки пројектованих изазова са становишта ЕУ и Србије. Наиме, развој заједничке безбедносне и одбрамбене политике је облик остваривања заједничког спољнополитичког става ЕУ на одређене претпостављене изазове и претње. Глобална и ре-гионалне кризе и изазови, заједно са развојем ЕУ, постављају све више и значајније захтеве у односу на спољнополитички наступ ЕУ.

Одговор Републике Србије на изазове безбедности

Са становишта односа према главним претњама по безбед-ност, у највећој мери или скоро потпуно, Србија има генерал-но усаглашене ставове по питањима изазова и генератора кри-зе. Тероризам, пролиферација оружја за масовно уништење, постојање нефункционалних држава и организовани крими-нал који су потенцијална опасност по регион, представљају заједничку полазну основу за анализу безбедносних аспека-та интегративних процеса Србије. Област безбедносних ин-теграција за нас представља живи и активан допринос кључ-ном схватању европског идентитета и заједничког приступа питањима безбедности. Мада спољнополитички став ЕУ не одаје заједнички приступ према најбитнијем питању страте-гије националне безбедности Србије, а то је самопроглашена независност Косова и Метохије. Такође, потребно је нагласи-ти да консензус по питањима безбедности и односа према иза-зовима и претњама, треба да подразумева заједнички и парт-нерски допринос ЕУ и Србије уз разумевање специфичности Републике Србије по тим питањима.

Консензусом заједничког става по питању спољнополитичког односа и тежње да се европски политички и безбедносни иден-титет имплементира у савремену структуру континента, дошло је до одлуке о присуству ЕУ кроз мисије управљања кризама у


региону, и то у различитим формама у складу са садржајима и тежишним мисијама: прва цивилна мисија ЕУ икада јесте поли-цијска мисија у БиХ од 2003. године, прва војна мисија ЕУ ика-да је започела у Македонији такође 2003. године, највећа војна мисија у БиХ са 1920 лица, и мисија „владавине права“ EULEX, највећа цивилна мисија са 2725 лица на Косову и Метохији.

Република Србија својим јасно исказаним ставом у одно-су на европске интеграције и партнерским односом са НАТО, доприноси побољшању општег безбедносног окружења у ре-гиону. Борба против тероризма, организованог криминала, спречавање преливања сукоба из нестабилних делова који ни-су под директном контролом Србије, представља, између оста-лих приоритете стратегије националне безбедности Републике Србије4, а који су у потпуној сагласности са изазовима и пре-тњама које ЕУ види као дестабилизујући фактор безбедности европског континента.

Анализа приступа изазовима безбедности ЗБОП и Републике Србије

Упоређивање приоритета Стратегије безбедности ЕУ који се фокусирају на будуће односе, истицање кључних претњи (теро-ризам, опасност пролиферације оружја за масовно уништење, постојање нефункционалних држава, организовани крими-нал), активна партнерска улога, коришћење инструмената проширења у сврху стабилизације, наметање активне спољ-нополитичке улоге, учешће у мисијама преточеним у функ-ционализацију Лисабонским споразумом, сарадња на глобал-ној сцени са ресурсно доминантним регионима и државама и партнерски однос са НАТО, усклађени су са оквиром пројек-ције Стратегије одбране Републике Србије. Наш допринос у односу на укупне европске интеграције, представља и форма овакве јавне расправе, округлог стола, на коме се подстиче про-активан и аналитички приступ, у, по многима, кључном сег-менту процеса интеграција: заједничкој безбедносној и спољ-нополитичкој функцији.

Кључне чињенице у пројекцији глобалних безбедносних трен-дова, а тиме и у ЕУ и у Републици Србији односе се на питања као што су: демографија, економија, енергетски ресурси, жи-вотна средина и како ће се у тој перспективи реализовати кон-тролисан развој, наоружавање и разоружавање, ракетни и ан-тиракетни системи и на који начин ће та питања утицати на безбедност на територији Европе.

4 Влада Р. Србије, Стратегија националне безбедности (приоритети), 2009


Опредељење Републике Србије за чланство у ЕУ са безбеднос-ног становишта представља логичан избор у односу на глобал-не претње пре свега због тога што ће формат изазова и претњи надрасти могућност реакције или утицај једне државе, па је форма колективног одговора неминовна и једина алтернатива.

Закључак

Комплексност изазова и претњи савременог доба, али и важ-ност пројектовања стабилности и реконструкције региона или држава, чини ЕУ кључним субјектом међународне безбед-ности, те је то један од наших спољнополитичких приоритета, при томе, веома важан за нашу земљу.

Наш безбедносни приступ је компатибилан са оним који је прихваћен и стандардизован у ЕУ и ми не улазимо као страно тело, већ као део тог процеса, што представља добар основ за на-ше прикључење унији. Такође, извесно је да Република Србија поседује капацитете који могу значајно да допринесу јачању без-бедносних и одбрамбених способности Европске уније.

Сигурно је да у садашњем тренутку Република Србија може да партиципира у безбедносној и одбрамбеној структури ЕУ као трећа земља, што је дозвољено позитивним правним прописи-ма Европске уније, а по стицању статуса земље кандидата по-жељно би било наше интензивније ангажовање на решавању безбедносних изазова у сферама од заједничког интереса, и на крају као чланица Европске уније нашој земљи је у интересу да партиципира у свим активностима те организације.


1. Будимир Б., Водич кроз споразум о стабилизацији и придруживању, ISAC fond, Београд, 2008.

2. European Security Strategy, Brussels, 2003.3. Howort J., Security and Defence Policy in the European Union, Palgrave Macmilan,

New York, 2007.4. Стратегија националне безбедности Републике Србије, Београд, 2009. 5. Национална стратегија Србије за приступање Србије и Црне Горе Европској унији,

Београд, 2005.6. Gligorijevic S., presentation at the School for European Security, ‚‘Focus on ESDP in the

Western Balkans‘‘

Интернет:

7. www.europa.eu

116 Др Станислав Стојановић,

Др Станислав Стојановић, Сектор политике одбране Министарства одбране Републике Србије

Стратегија националне безбедности и стратегија одбране републике србије као чиниоци безбедносног и одбрамбеног аспекта прикључења EU

Стратегија националне безбедности и стратегија одбране републике србије као чиниоци безбедносног и одбрамбеног аспекта прикључења EU 117

Промене у међународним односима које су се десиле у по-следњој деценији прошлог века умногоме су измениле геопо-литичку кофигурацију савременог света и у значајној мери допринела су допринели јачању интегративних процеса гло-балног карактера, иницирајући у складу с тим процес прила-гођавања безбедносних и одбрамбених структура савреме-них друштава. Безбедност се у савременим условима све више сагледава глобално, а национална безбедност, која је у значајној мери условљена стањем безбедности у ближем и даљем окру-жењу, све више се заснива на сарадњи, дијалогу и партнерству са другим државама.

У тако измењеним геостратегијским околностима и под све снажнијим утицајем глобалних кретања, безбедносна и од-брамбена политика Републике Србије заснована је на инте-гралном и мултилатералном приступу проблемима безбед-ности и одбране. У основи такве политике су јачање властитих одбрамбених капацитета, европска спољнополитичка оријен-тација и опредељење да се активно укључи у процес сарадње и заједничког деловања са другим државама и субјектима међу-народних односа на изградњи глобалне, регионалне и нацио-налне безбедности.

Основне детерминанте и опредељења политике националне безбедности која су исказана у недавно усвојеној Стратегији националне безбедности Републике Србије засноване су на кључним националним интересима и универзално прихваће-ним вредностима савременог света. У том смислу Република Србија је привржена поштовању обавеза које проистичу из Повеље УН, принципа Универзалне декларације о људским правима и Хелсиншког завршног акта. Она се посебно зала-же за поштовање међународног права и реафирмисање улоге ОУН, ОЕБС и ЕУ, као и за стварање делотворних механизама за очување глобалне безбедности.

Европска унија је у последњој деценији развила структуру, опе-ративни оквир и све садржајније наступа као глобални актер у сфери безбедности и одбране. Напредак постигнут у спро-вођењу Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ и укљу-чивање европских одбрамбених снага у решавање безбеднос-них проблема на континенту али и ван превропског простора, указују на све значајнију улогу ЕУ у хармонизацији односа и интереса европских држава и преузимању дела заједничке од-говорности у креирању европске и глобалне безбедности.

Начела, стратегија и пракса решавања сукоба ЕУ дају за право да се ова организација сматра и великим мировним пројектом. Уосталом, познато је да је подстицај њеног формирања, између


осталог, проистекао из разорних последица Другог светског рата и настојања кључних европских држава да се европском простору у будућности обезбеде претпоставке трајног мира. Специфичност ЕУ као мировног пројекта и безбедносне зајед-нице огледа се у њеном опредељењу да се мир и стабилност на европском простору постигне стварањем и хармонизовањем економских, политичких и социјалних претпоставки за само-одржив мир.

Без обзира на многе изазове, пракса ЕУ на ширењу односа ус-постављених у оквиру безбедносне заједнице на остала под-ручја, укључивање народа и држава у породицу европских на-рода, њена посвећеност решавању сукоба ненасилним путем и стављање нагласка на превенцију и отклањање узрока суко-ба, представљају снажан подстрек и основу унапређења укупне безбедности европског континенета.

Стратешки приоритет Републике Србије јесте да своју спољ-ну и безбедносну политику у највећој мери усклађује са пози-цијама и деловањем ЕУ у свим најважнијим питањима глобал-ног, европског и регионалног карактера, уважавајући интерес очувања сопственог територијалног интегритета и суверени-тета. Сходно томе, Република Србија је одлучна да настави да унапређује сарадњу и успоставља квалитетније и садржајније односе са државама у региону Западног Балкана, као и да на-стави са интензивним остваривањем политичких и економ-ских реформи друштва, њиховим усклађивањем са европским стандардима и испуњавањем других потребних услова на путу европских интеграција.

Кроз процес европских интеграција, Република Србија изра-жава спремност да изграђује капацитете и способности сис-тема националне безбедности, у складу са стандардима и оба-везама које произлазе из европске безбедносне и одбрамбене политике. Укључивање Републике Србије у Европску унију је истовремено безбедносна и одбрамбена интеграција, и у про-цесу придруживања нуди могућности које треба анализирати са становишта интереса Републике Србије.

Имајући у виду да је безбедност Србије неодвојива од безбед-ности европског простора, веома су значајна опредељења у вези с тим, а која су истакнута у Стратегији националне без-бедности и Стратегији одбране. У наведеним документима се истиче да Република Србија своју спољну и безбедносну поли-тику усклађује са позицијама и деловањем ЕУ, која несумњи-во представља и један од највећих мировних пројеката икада покренутих. У том контексту, веома је значајно да се одбрамбе-ни капацитети и способности система националне безбедности


реформишу и даље унапређују у складу са стандардима и оба-везама које произлазе из европске безбедносне и одбрамбене политике.

Европска спољнополитичка оријентација Републике Србије представља једно од основних полазишта Стратегије нацио-налне безбедности. У документу је потенцирано трајно опре-дељење Републике Србије да снажно доприноси јачању, пре свега, регионалне безбедности, стабилности, просперитета и убрзане демократизације региона југоисточне Европе, дослед-ним промовисањем људских права, трајног мира, добросусед-ских односа и толеранције, као и отвореношћу за свеобухватну и активну сарадњу са свим државама у окружењу, затим у ре-гиону, а потом и у Европи и у свету.

На достизање неопходног нивоа безбедности у региону се гле-да као на кључни предуслов за укупни развој свих земаља тог дела Европе, које су чланице ЕУ, или теже пуноправном члан-ству у ЕУ. Испуњавањем овог предуслова стичу се услови за ус-пешно спровођење нашег опредељења, да јачањем политичког дијалога и економске сарадње са земаља у региону на најефи-каснији начин доприносимо очувању и унапређењу стабил-ности у читавој ЕУ, активно делујемо у превенцији потенцијал-них сукоба и радимо на мирном превазилажењу постојећих спорова.

Уважавајући ову чињеницу, нагласио бих да је једно од основ-них стратешких опредељења политике Републике Србије упра-во развијање и унапређење сарадње у сфери политике одбране, која се реализује кроз активно и ефикасно учешће у међунаро-дним напорима за изградњу повољног безбедносног окружења.

Што се тиче Стратегије одбране Републике Србије, већ у уво-ду овог документа се истиче европска опредељеност Србије: „Стратегија одбране исказује опредељеност Републике Србије да изграђује и јача сопствене капацитете и способности за од-брану, као и да кроз интеграцију у европске и друге међунаро-дне безбедносне и одбрамбене структуре заједнички делује са другим државама и доприноси јачању националне, регионалне и глобалне безбедности.“

Овај документ у делу који се односи на стратегијски концепт одбране, изражава основне ставове Републике Србије о начину ангажовања расположивих ресурса у очувању и заштити ње-них одбрамбених интереса. Он утврђује, на основу опредељења и циљева политике одбране, као и процене изазова, ризика и претњи безбедности — нову друштвену и међународну улогу одбрамбених потенцијала. У делу тог стратегијског документа


који се бави основним стратегијским поставкама одбране Републике Србије, истиче се да је значајан сегмент концепта наше одбране — унапређивање партнерства и мултилатералне сарадње са другим државама и међународним организацијама и институцијама ради очувања и заштите одбрамбених инте-реса Републике Србије. Поред осталог, и у том делу Стратегије одбране Републике Србије се налазе упоришта за будућу са-радњу са европским мултинационалним снагама и учешће у заједничким активностима.

На свом путу ка европској унији, у јавности се појављује те-за да ће Србија морати да бира између очувања и заштите свог територијалног интегритета, који је у Стратегији националне безбедности и Стратегији одбране дефинисан као један од ви-талних националних интереса, и чланства у ЕУ. Као што знате, државно руководство је, и пре усвајања Стратегије национал-не безбедности, разрешило ту дилему јасним опредељењем да чланство у ЕУ не може бити условљено одрицањем Србије од једног дела своје територије.

На основу дефинисаних безбедносних и одрамбених циље-ва на националном нивоу нема препреке за остваривање ин-тезивније сарадње са ЕУ. Према нашим сазнањима, нема коли-зије ни између садржаја Стратегије националне безбедности Републике Србије и Стратегије одбране Републике Србије у од-носу на садржај Стратегије безбедности ЕУ, јер су садржај тог стратегијског документа ЕУ креатори наше националне стра-тегије консултовали у фази припреме за израду поменута два документа. Осим тога, Министарство одбране учествовало је у изради прилога за потребе Националног програма интегра-ције Републике Србије у ЕУ који се односи на одбрану и без-бедност. Чак би се могло рећи да готово сва стратегијска до-кумента у Републици Србији, израђена и усвојена након 2000. године, полазе од претпоставке да ће Србија у скорије време бити чланица ЕУ и настоје да планиране стратегијске актив-ности у свим областима друштвеног живота буду прилагође-не том спољнополитичком циљу. Уосталом, ако и има извесних недоречености, као што знате, сваки стратегијски документ, па тако и поменуте стратегије се, по потреби, преиспитују и до-грађују, у зависности од промене чинилаца који одређују њи-хов садржај.

Закључак

Геополитички положај Србије, као централне земље југоис-точне Европе, њена бурна историја и значај у оба светска ра-та, па и у данашње време потврђују да је Европа без Србије


некомплетна, а Србија ван ЕУ — без свог потпуног европ-ског идентитета. Стога, опредељење ка интеграцији Републике Србије у Европску унију ужива велику подршку у народу и по-литичким институцијама Србије.

Истовремено, у најзначајнијим стратегијским документима у области безбедности и одбране, Република Србија је потврди-ла своје опредељење за чланство у ЕУ, а самим тим и да допри-носи заједничким демократским вредностима и учвршћивању регионалне и глобалне безбедности.

Континуирано унапређујући билатералну сарадњу са већином европских земаља, опредељење Србије, а тиме и МО, на безбед-носном плану, јесте континуирано унапређење дијалога са ЕУ и реформа цивилних и војних капацитета како би, између ос-талог, били спремни да након пуноправног чланства преузме-мо обавезе које произлазе из Европске безбедносне и одбрам-бене политике, односно Заједничке безбедносне и одбрамбене политике. укључујући и учешће у операцијама за кризни ме-наџмент под вођством ЕУ.

Министарство одбране наставиће да јача своје институци-оналне капацитете и обезбеди ресурсе који су неопходни за укључивање у активности Европске безбедносне и одбрамбе-не политике.

122 Мр Мирослав Митровић,

Мр Мирослав Митровић, потпуковникИнститут за стратегијска истраживањаСектор за политику одбранеМинистарство одбране Републике Србије

ЕУ интеграције у сфери безбедности и могућност утицаја на процес

EU integration in security and possibility of influence on the process

ЕУ интеграције у сфери безбедности и могућност утицаја на процес 123

Апстракт: У оквиру општих интегративних токова, неизоставно је по-требно уочити сложеност, интеракцију и велики значај без-бедносних интеграција. Структура институција, њихова генеза, организациони потенцијали, начин рада и утицај на креи-рање заједничког безбeдносног спољнополитичког односа ЕУ, представљају аналитички оквир у припреми, планирању и релизацији приступног преговарачког процеса. Сама анали-за доприноси уочавању субјеката заједничке спољне полити-ке и безебедности, а легитимитет праксе заступања интереса у ЕУ омогућава претпоставку позиционирања државе у обла-сти безбедности и ојачавању њене позиције у приступној фази.

Кључне речи: безбедносне интеграције, Европска унија, зајед-ничка безбеднoст, лобирање, заступање интереса.

Abstract: The realizati on of the integrati on process requires complex analy-sis, interacti on and infl uence of the security integrati on. Structure of the insti tuti ons, their formati on, organizati onal potenti al, work-ing policy, and infl uence on the creati on of common foreign and security policy of EU, make the analyti c frame in preparati on, planning and realizati on of the negoti ati on process. The analysis contributes to identi fi cati on of subjects in shaping the common foreign and security policy, and the legiti macy of interest represen-tati on and lobby practi ce in EU, allow that state in associati on proc-ess could support their positi on.

Key words: security integrati on, European Union, common securi-ty, lobbying, interest representati on.


Увод

Безбедносне интеграције су не само интергални део, већ се може рећи, оквирни предуслов за реализацију европских ин-теграција. Република Србија се јасним усмерењем определи-ла за европске интеграције. Допринос Министарства одбра-не Републике Србије у том процесу је веома значајан. Наиме, учешће у међународним безбедносним организацијама и ак-тивним доприносом креирању безбедносне политике, пружа се могућност да се Република Србија представи као респекта-билан партнер. Кроз конструктиван безбедносни дијалог, пру-жа се могућност да се, користећи позитивну праксу заступања интереса у међународним телима и форумима, Министарство одбране Републике Србије наметне у функцији субјекта међу-народне безбедносне политике.

Претпоставка да организација реализује своје интересе без присуства у институцијама које генеришу одлуке и пројектују међународно окружење је мало вероватна или се поистовећује са случајем интереса неке утицајне групе.

Коришћењем искустава‚ превентивне дипломатије и прегова-рања у процесу интеграција, стратешки опредељеним насту-пом, Министарство одбране, кроз активности у међународним телима може да предлагањем и усмеравањем безбедносно-по-литичких одлука, које су у фази припреме или се чак још не разматрају, оствари утицај на усклађивање одлука и креирање политика у складу са стратешким опредељењима државе.

Предуслов за реализацију овог циља јесте присуство у репре-зентативним телима, кредибилитет, статус легитимног и при-знатог члана, постојање стартегијских оквира, имплементи-рање системског заступања интереса у праксу руковођења, као и адекватно школован и припремљен људски потенцијал. Овако заснован приступ системском заступању интереса, за-сигурно омогућава да се у будућем времену питања од зна-чаја за националне интересе решавају усклађено са интереси-ма државе.

Настанак и структура европске безбедносне политике

Поимање обједињеног приступа ЕУ интеграција подразуме-ва активни став државе у односу на све сегменте интегратив-них процеса. У свим фазама интеграција, потребно је имати ја-сан став у односу на сва три стуба на којима почива Европска


унија, а који су дефинисани Уговором о ЕУ (Treaty on European Union – Maastricht 1992):1

1. Европско друштво: царинска унија, пољоприреда, структуре, трговинска политика.

2. Заједничка спољна политика и безбедност: демократија, људска права, мир, сарадња, спољна помоћ.

3. Унутрашња политика и правосуђе: борба противорганизованог криминала, дроге, трговине оружјем, тероризма, расизма и ксенофобија, дела против деце и трговине људима; сарадња између правосудних органа и органа гоњења, полицијска сарадња.

Други стуб је оквирно дефинисан као заједничка спољна и без-бедносна политика (Common Foreиgn & Secuиty Polиcy-CFSP) и форма реализације ове политике кроз реализацију европс-ке безбедносне и одбрамбене политике (European Security and Defence Policy - ESDP)

Заједничка спољна и безбедносна политика — CFSP

Заједничка спољна и безбедносна политика (Common Foreign & Security Policy-CFSP) је настала као одговор на глобалне и регионалне кризе и изазовe, у складу са развојем ЕУ, и поста-вљањем захтева у односу на спољнополитички наступ ЕУ. CFSP је успостављена као други стуб ЕУ, 1993. године, Уговором о Европској унији потписаним у Мастрихту, док је конкретнија форма постигнута Амстердамским уговором, 1999. године. Европски савет је на заседању у Лаекену (Laeken/Brussels) 14-15. децембра 2001. године, а на основу закључака финалног ак-та Уговора у Ници2 усвојио декларацију којом је операциона-лизовао европску безбедносну и одбрамбену политику ESDP (European Securиty and Defence Polиcy), чиме је званично де-кларисана способност ЕУ да решава неке од криза.

Амстердамским уговором позиционирано је пет основних циљева CFSP: 3

(1) Очување заједничких вредности, фундаменталних интереса, независности и интегритета Уније у складу са принципима Декларације УН.

1 EU; Treaty on European Unиon, Maastricht, 1992.; доступно на:http://eur-lex.europa.eu/en/treaties/dat/11992M/htm/11992M.html#0001000001 – приступ: 12.12.2009.

2 EU:Treaty Of Nice Amending The Treaty On European Union – FinalAct - Official Journal C 80, 10 March 2001 – доступно на: http://eur-lex.europa.eu/en/treaties/dat/12001C/htm/12001C.html – приступ 12.12.2009.

3 EU: Amsterdam Treaty: Consolidated version of The Treathy on EU; Title V,Provisions on a common foreign and security policy, Article 11, ex article j.1 – доступно на: http://eur-lex.europa.eu/en/treaties/dat/11997D/htm/11997D.html#0145010077 - приступ 12.12.2009.


(2) Ојачавање безбедности Уније на свим пољима.(3) Очување мира и ојачавање међународне безбедности у

складу са принципима УН као и у сакладу са Хелсиншким завршним одредбама као и циљевима Париског поглавља, укључујући и однос према спољним границама.

(4) Промоција међународне сарадње.(5) Развој и подршка демократији и владавини права,

поштовање људских права и основних слобода.

Такође, Амстердамским уговором је дат преглед усмерења спољ-не политике, као и оквир улоге држава чланица по питањима учешћа, ресурса и трајања, као и принципи и начела вођења заједничке спољне и безебдносне политике. Дефинисана је уло-га Комисије (члан 27) и место и улога Савета (члан 13), који даје легитимитет одлукама, које у формама усвојених заједнич-ких акционих позиција представљају полазну основу за кре-ирање заједничке платформе правца деловања. Успостављен је механизам за реализацију политичког дијалога са трећим земљама, и то углавном на нивоу заједничких разговора на ни-воу министара, виших званичника, али и на нивоу радних гру-па, састанцима. У неким случајевима, активности се, због осе-тљивости тема, реализују састанцима свих земаља чланица и комисије на нивоу министара или високих званичника.

Битно је објаснити разлике у надлежностима према заједничкој спољној политици које су постојале на основу Амстердамског уговора, и које су настале усвајањем Лисабонског уговора, де-цембра 2009. године. Наиме, Амстердамским уговором је би-ло предвиђено да је Комисија ЕУ у потпуности надлежна за реализацију задатака из опсега CFSP. Комисија је, као и сва-ка држава чланица, могла да се обрати Савету по питањима из делокруга CFSP, као и да даје предлоге Савету, да тражи од Председништва да сазове ванредни састанак Савета и да про-следи сугестије Одељењу за политику у вези са пословима који треба да буду реализовани. Такође, Комисија је била задужена за реализацију и планирање буџета CFSP.

Лисабонским уговором је уведена значајно ојачана позиција функције високог представника за заједничку спољну и без-бедносну политику, који у функцији потпреседника ЕК, треба да буде на челу Спољне службе ЕУ. Циљ је да се овом двостру-ком улогом обједине активности две институције, Савета ми-нистара и Комисије, на спољнополитичком плану и да се спољ-ним пословима да већи маневарски простор.

За разлику од других потпредседника Комисије, високи пред-ставник за спољну и безбедносну политику и потпредсед-ник ЕК именује се од старане Европског савета уз сагласност


председника ЕК.4 Такође, Лисабонски уговор укида право Комисији да доноси сопствене предлоге у области заједничке спољне и безбедносне политике, и то је овим уговором у ис-кључивој наделжности високог представника, који добија овлашћења за успостављање мисија „одржања мира, превен-ције конфликата и јачање међународне безбедности, у складу са принципима Повеље УН“.5 Лисабонски уговор, такође, пред-виђа „прогресивно утврђивање заједничке безбедносне и од-брамбене политике (CSDP).6 Предвиђено је да одлуке о зајед-ничкој безбедносној и одбрамбеној политици, Савет доноси једногласно, а на предлог Високог представника ЕУ за спољну и безбедносну политику, што представља тежњу да се у будућ-ности оперaционализује аспект заједничке спољне политике и одбране.

Европска безбедносна и одбрамбена политика — ESDP

Европска безбедносна и одбрамбена политика (European Security and Defence Policy - ESDP) представља област ЕУ поли-тике који обухвата одбрану и војне аспекте, односно спољно-политички и безбедносни приступ ЕУ. У себе укључује и земље које нису чланице НАТО, и под јурисдикцијом је ЕУ и њених институција.

Формално, Савет Европске уније има надлежност над ESDP.7 Савет ЕУ је међудржавно тело у којем замље чланице имају своје делегиране представнике. Значајну улогу у раду и коор-динацији ESDP има високи представник за заједничку спољ-ну политику и безбедност. Генерални секретар Савета ЕУ при-према одлуке које ће бити донете пре него што се изнесу пред Савет.

Посматрајући генезу европске безбедносне политике, уочава се да се она развијала у више праваца током 90-их година прошлог века, развијајући се истовремено са институционалним раз-војем Западноевропске уније, НАТО и саме ЕУ. У сажетој фор-ми, може се рећи да форма ESDP као аутономне безбедносне структуре ЕУ проистиче из: „потребе да ЕУ може формално да анагажује („позајми“) кључне војне капацитете од НАТО, пре-ма сопственој потреби; потреба релизације преласка односа

4 Treaty of Lisbon, Official Journal of the European Union, C 306, Chapter 1, Section 1., 25-35.; доступно на -http://bookshop.europa.eu/is-bin/INTERSHOP.enfinity/WFS/EU-Bookshop-Site/en_GB/-/EUR/ViewPublication-Start?PublicationKey=FXAC07306 – приступ 14.03.2010.

5 EU, Treaty of Lisbon, Official Journal of the European Union, C 306, Chapter 2, Section 2., 34.6 EU, Treaty of Lisbon, Official Journal of the European Union, C 306, Protocol on permanent

structured cooperation established by Article 28 a of the Treaty on European Union, 153.7 EU: Amsterdam Treaty: Consolidated version of The Treathy on EU; Title V,Provisions on a common

foreign and security policy, Article 13, ex article j.3; доступно на: http://eur-lex.europa.eu/en/treaties/dat/11997D/htm/11997D.html#0145010077 - приступ 12.12.2009.


којим је Западноевропска унија била једина безбедносна спона између ЕУ и НАТО; процес реструктурирања НАТО од 1989. и пребацивање дела одговорности за Атлантску безбедност на партнере“.8

Најранија достигнућа на стварању заједничке европске безбед-носне и одбрамбене политике потичу још из 1948. године, фор-мирањем Западноевропске уније (ЗЕУ)9, заједничке одбрамбе-не организације, која је димензионисала своју улогу Бриселским договором држава чланица НАТО савеза. Међутим, НАТО је убрзо интегрисао безбедносне послове и утопио организа-цију. Следећи покушај везан је за 1950. годину, када је промо-висан Европски одбрамбени комитет, врло сличан Европској заједници за угаљ и челик, али због противљења Француске, овај предлог није заживео. Следећа фаза у развоју европског безбедносног идентитета, представљау тзв. Петерсбершки за-даци10 су усвојени 1992. године од стране Западноевропске уније. Креирани су са превасходном наменом да пружају од-говор на потенијалне кризе и дестабилизацију на простору Источне Европе и „као одговор на потенцијалне изазове који се могу појавити пред ЕУ“.11 Западноевропска унија (ЗЕУ) није имала форму сталних војних оператива и зависила је од међу-собне сарадње чланица. Задаци су пројектовани у распону од скромнијих до веома захтевних и то у областима:

хуманитарне и спасилачке мисије, мисије одржања мира и мисије ангажовања снага у управљању кризним

ситуацијама (управљања кризама), укључујући и мисије наметања мира.

Даљи развој односа на пољу безбедности реализован је на ми-нистарском састанку НАТО у Берлину, 1996. године, где је до-говорено је да ЗЕУ размотри креирање такозваног Европског безбедносног и одбрамбеног идентитета (European Security and Defence Identity - ESDI)12 у оквиру НАТО структуре. Замисао је била да се ESDI креира као стуб Европе у НАТО, делом да се до-зволи европским замљема да реагују војно где НАТО не жели, а делом да се дозволи САД да финансирају изградњу војних база у Европи (у оквиру ЗЕУ), што се није радило од краја хладног рата. Берлински договор је дозволио европским земљама (чла-ницама ЗЕУ) да користе НАТО капацитете према потребама.

8 Howorth, J., Security and Defence Policy in the EU, New York: Paligrave MacMilan, 2007, 4.9 Howorth, J., 5.10 EU: Petersberg tasks; доступно на: http://europa.eu/scadplus/glossary/petersberg_tasks_en.htm

- приступ 12.12.2009.; чланом 17. Уговора о ЕУ, Петерсбершки задаци су инкорпорирани као саставни део ESDP. Представљени су у форми Петерсбершке декларације на самиту Савета министара ЗЕУ, јуна 1992. године.

11 Howorth, J.,15.12 Howorth, J., 98-99.


Овај договор је пренет на ЕУ и назива се „Берлин плус“ дого-вор. Следећа фаза је реализована усвајањем Петерсбершких задатака, који су формализовани Амтердамским споразу-мом. Споразум је означио прогресивно усмеравање ка зајед-ничкој безбедносној и одбрамбеној политици заснованој на Петерсбершким задацима. Године 1998, на иницијативу председника Француске (Жака Ширака) и премијера Велике Британије (Тони Блера), која је изнета као форма закључка би-латералног састанка, речено је: „ЕУ мора имати капацитете за аутономно деловање, подржано кредибилним војним снагама, средствима одлучивања о употреби, и готовости за реаговање, са сврхом да се одговори на међународне кризе“.13

Јуна 1999. на састанку европског Савета у Келну, одлучено је да се улога ЗЕУ инкорпорира у ЕУ, чиме је формално преста-ло постојање ЗЕУ. На истом састанку, одређен је високи пред-ставник ЕУ за CFSP (спољну политику и безбедност) који тре-ба да помогне развој оба аспекта (ESDP и CFSP). Претпоставка реализације Петерсбершких задатака омогућена је потписи-вањем Хелсиншких циљева. Овим је омогућено реализовање првих конкретних корака у реализацији војних капацитета ЕУ, јер је производ наведног самита био тзв. „Хелсиншки ката-лог снага“.14 Претпоставка за димензионисање оваквог катало-га била је пројекција снага које имају могућност реализације Петерсбершких задатака. Даљи развој је представљало презен-товање European Capabиlиtиes Actиon Plan (EACP) на Самиту у Лаекену, децембра 2001. године. Међутим, сложеност и ком-плексност процеса пројекције војних капацитета15 узроковали су да се званичици ЕУ опеределе за дугорочније пројекције, та-ко да су у мају 2004. године министри одбране земаља чланица ЕУ потврдили акт који се односи на „Главне циљеве до 2010“,16 практично продужавајући време реализације пројекта.

Уважавајући став да се посебност Европског безбедносног ас-пекта мора посматрати засебно,17 дошло се до потребе да се НАТО функционално организује у односу на трансатлант-

13 Howorth, J., 34-35.14 Howorth, J., 103. :„Главни елеменнти Каталога снага били су 60.000 војника, 100 бродова и

400 авиона, у 60-то дневној готовости на период од годину дана.“15 Howorth, J., 103.: „Први проблем је био сама изградња снага... немогућност гаранције

испоруке снага, мобилизације...адекватне обуке... Други проблем је био обезбеђивање стратешких компоненти наоружања и опреме, као што су: допуна горива у ваздуху, борбена потрага и спасавање, команде, нуклеарно, биолошка и хемијска одбрана, снаге за специјалне операције,одбрана од тактичких балистичких пројектила, стратешки авиотранспорт, простор и интероперабилност... Трећи, и можда, највећи проблем био је по питању дебате о природи војних операција које би ЕУ требало да предузме.“

16 Howorth, J., 107. : „Креирање „Хелсиншких главних циљева 2010“. одражава посвећеност ЕУ да 2011 буде спремна да одговори на кризе са рапидним и одлучним акцијама са потпуном усклађеношћу са широким спектром операција кризног менаџмента који је предвиђен Уговором ЕУ. Интероперабилност, могућност размештаја и одрживост су у сржи овог пројекта.“

17 Hunter., E., R., The European Security and Defense Policy, Pittsburgh: RAND, 2002, 71.


ски форум.18 Заједничком ЕУ-НАТО декларацијом19 из 2002. го-дине, дефинисано је шест основних принципа који су, начел-но: партнерство, заједнички приступ решавању криза, консул-тације и сарадња, једнакост током процеса доношења одлука, кохерентност у једнаком подизању војних капацитета у односу на захтеве обе организације. Институционално, партнерство је дефинисано са „Берлин плус“20 договором од марта 2003. го-дине, чиме је дозвољено ЕУ да користи НАТО структуру, ме-ханизме и потенцијале за реализацију војних операција, под условом да се НАТО сагласи са активношћу. Овим је поједнос-тављена процедура ангажовања војних капацитета. Договор подразумева и размену информација између ЕУ и НАТО, што се реализује преко контактне ћелије у SHAPE (Стратешка ко-манда НАТО) и здруженој команди НАТО у Напуљу. Опис се може дефинисати „одвојиво, али не одвојено“. Исте снаге су ан-гажоване и за потребе НАТО и ЕУ. Посматрајући мисије, право прече реакције постоји према следећем: само ако НАТО одбије да реагује, ЕУ може одлучити да то уради.

Даљи развој ESDP представља развој Европске безбед-носне стартегије, која је политички документ и даје смерни-це међународне безбедносне стратегије ЕУ. Поднаслов гласи: „Безбедна Европа у бољем свету“.21 Документ је одобрен на са-станку Европске комисије, одржаном у Бриселу 12. децембра 2003. године и дат је на надлежност високом представнику за спољну политику и безбедност. Документ почиње изјавом да „Европа није никада до сада била толико напредна, безбедна нити слободна“. Закључак је да је „свет пун нових опасности и могућности“.

У складу с тим, потребно је обезбедити безбедност за Европу у глобалом свету, мултилатерална сарадња унутар Европе и ван ње представља императив, јер ниједна нација није у мо-гућности да изађе сама на крај са комплексним изазовима“. Декларисани главни изазови су: тероризам, трговина оружјем за масовно уништење, регионални конфликти, нестабилне др-жаве и организовани криминал. Формирање Европске одбрам-бене агенције (European Defence Agency – EDA) представља ситематизацију активности EУ на примени CFSP/ESDP достиг-нутог нивоа развоја. Формирана је 12. јула 2004. године са наме-ром да „подржи државе чланице и Савет у њиховим напорима на унапређењу Европских одбрамбених капацитета у области кризног менаџмента и на успостављању ESDP на садашњим

18 Hunter., E., R., 71.: „Пет су фактора који се одражавају на релације између НАТО и ЕУ/ЕСДП...(1) војна и економска култура, (2) војни односи НАТО –ЕУ, (3) европски интереси у НАТО, (4) одбрамбена индустрија и трговина, (5) кризни менаџмент.“

19 Howorth, J., 168-169.20 Howorth, J., 102.21 EU: A Secure Europe in a Better World, Brussels: EU Consilium, 12. Decembre 2003 - доступно на :

www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/78367.pdf – приступ 10.03.2010.


позицијама, као и развој у будућности“.22 Према акту о осни-вању, дефинисане су функције и задаци: развој одбрамбених капацитета, промоција истраживања и развој технологије у об-ласти одбране, промоција оружане сарадње, креирање компе-тентног тржишта европске одбрамбене опреме и оснаживање европске одбрамбене технологије и индустрије.23 Даља сис-тематизација ESDP планирана је усвајањем „Европског уста-ва“ (Лисабонски споразум).24 Документ подразумева следеће: CSDP (Common Securиty and Defence Polиcy) укључује прогре-сивни приступ заједничкој одбрамбеној политици ЕУ, цивилне и војне аспекте безбедности, реализацију заједничких интере-са држава чланица у складу са одбрамбеним интересима у ок-виру НАТО, развој капацитета одбране држава чланица, дефи-нисање улоге Европске одбрамбене агенције, као и усложњену улогу високог представника за спољну политику (одбрана, спољна политика).25 Ово води ка реализацији заједничке од-бране, када Европски савет одлучује о питањима одбране тај-ним гласањем, уз поштовање начела и принципа да политика не сме одражавати предрасуде или рефлектовати одбрамбене ставове поједине државе чланице.

Заступање интереса у ЕУ

Само појмовно дефинисање активности интересних група подразумева различита тумачења, било да се активност на-зива „лобирање“26 или „заступљеност“27, односно заступање интереса.

Најконтроверзнији, али и појам који се најчешће користи, јесте лобирање. Појам енглеске речи „Lobby“, која означава хол, пред-ворје, потиче из латинског израза за улазни хол или просто-рије за одмор, „labium“. У савременеом контексту, подразумева претфазу одлучивања у институцијама и предпарламенетарну фазу балансирања различитих интереса.28 Анализом више те-оретских разматрања феномена лобирања, може се рећи да је

22 EU, The Council of the EU., Council Joint Action 2004/551/CFSP of the 12 July 2004 on the establishment of the European Defence Agency, Official Journal of the EU, 17.07.2004.;доступно на: http://eur-lex.europa.eu/LexUriServ/site/en/oj/2004/l_245/l_24520040717en00170028.pdf – приступ 10.12.2009.

23 Europena Defence Agency; доступно на:www.eda.europa.eu/genericitem.aspx?area=Background&id=122 – приступ: 10.12.2009.

24 Комплетан текст Лисабонског споразума доступан је на следећем интернет линку – http://bookshop.europa.eu/ - приступ: 10.01.2010.

25 EU, Consolidated Versions Of The Treaty On European Union And The Treaty On The Functioning Of The European Union, 2008/C 115/01, Section 2, Article 42-46, Official Journal C 115 of the European Union English edition Information and Notices,Volume 51, 9 May 2008, 38-41.

26 Mazey, S. and Richardson, J. „Environmental groups and the EC: Challenges and Opportunities“, in: Jordan, A., „Ed. Environmental Policy in the European Union. Actors, Institutions and Processes“, London, Earthscan, (2002):141-156.

27 Greenwood, J.“Representing interests in the European Union“, London, Macmillan, (1997).28 Charrard K. „Lobbyng in the EU“, Westfalische Wilhems-Universitat Münster, (2005): 2: доступно

на: hhtp//nez.uni-muenster.de – приступ: 10.02.2009.


природу лобирања могуће објаснити као комуникацијски про-цес у коме се реализује неформална размена информација са властима са циљем да се на њих утиче. Можда је најсвеобухват-нију дефиницију лобирања дао Коепл (Koeppl, P): „Лобирање је покушај или успешно утицање на законодавно-администар-тивне одлуке од стране јавних ауторитета преко интересних представника. Утицај подразумева коришћење комуникације и усмерен је на закнодавне и извршне органе“.29

Сама тежња да се изврши утицај на креирање политике у кров-ним институцијама ЕУ, подразумева вишезначни приступ ор-ганизацији стратегије наступа интересних група. Наиме, у за-висности од пројектованих циљева, могуће их је реализовати коришћењем „националних путева“ или „европских путева“. Национални наступ подразумева коришћење националних контаката и наступа поједине државе, владе, према институ-цијама ЕУ у фази пре и за време креирања одлука, док европ-ски наступ подразумева вршење утицаја директно на европс-ке институције.30

Лобирање је сложен и тежак задатак и захтева не само финан-сијска средства него и дубока лична знања о институцијама ЕУ. Свака институција има различите начине на које реагује у од-носу на спољне информације. Посматрајући структуру кров-них институција Европске уније, са становишта потенцијалног утицаја на дефинисање политика или позиција држава, наци-оналних, субнационалних или наднационалних институција, могу се позиционирати следеће кључне институције за доно-шење одлука и креирање политика у ЕУ:31

(1) Европска комисија представља централни простор за лобистичке активности интересних група због своје кључне улоге у законодавном процесу ЕУ. Комисија има задатак да промовише заједничке европске интересе. Она покушава да притиском натера чланице да прихвате политике које су изнад међудржавних консензуса заснованих на најнижим заједничким позицијима. Комисији су потрена приступна добра из области заједничких европских интереса. Функционализација институције подразумева смањење администрaције, што има за резултат потребу ангажовања консултаната, како би се остало у контакту са приватним сектором. Комисија има кључну улогу у процесу доношења закона у ЕУ. Комисија има формално право да иницира законе

29 Koeppl, P. „The acceptance, relevance and dominance of lobbying the EU Commission -A first-time survey of the EU Commission‘s civil servants.“, Journal of Public Affairs vol. 1(N. 1) (2001): 71.

30 Prema:Greenwood, J.„Interest representation in the European Union“, Basingstoke,Palgrave Macmillan, (2003): 32.

31 према: http://www.eurunion.org/eu/


као и расправу о предлогу закона. Расправа о закону је прва фаза у процесу доношења одлуке и у тој фази су потребна висока експертска знања. Има изражену потребу за експертски спољним ресурсима, ради идентификовања потреба и интереса чланица.

(2) Европски парламент обезбеђује могућност реализације форумског облика за дискусију о политичким питањима. Институција има субнационални и међудржавни карактер. Од почетка развоја европских институција постигао је највећи институционални развој и веома одређен положај у функцији утицаја на јавну политику и доношење закона. Са Комисијом представља динамичку снагу која промовише и креира европске интеграције. Парламент је одговоран за одређивање и контролу буџета заједнице, контролише извршне елементе заједнице (Комисију и Савет) и учествује у креирању закона. Има значајну улогу у процесу доношења закона, предлога, давања амандмана и доношењу одлуке. Такође, изражена је и потреба за спољним експертским мишљењем кад је о националним позицијама, ради поспешивања квалитета амандмана и одлука. Чланови Европског парламента су изабрани на националном нивоу и потребне су им информације о ставовима њихових националних бирача како би се ускладила креирана политика и потенцијално омогућио реизбор.

(3) Савет Европске уније (СЕУ) и институција која је највише међудржавна по свом карактеру. Представља највиши орган одлучивања ЕУ. Сваких 6 месеци бира се председник и Председништво од чланица ЕУ, који је одговоран за председавање, организацију састанака и институционалне послове током тог периода. У раду Савета учествује Генерални секретаријат Савета, у форми асистентског органа, бројчано мало, политички неутрално тело, које реализује административну подршку. Савет има регулативну и извршну улогу. Заједно са комисијом је одговоран за имплементацију регулатива ЕУ и политичких одлука. У пракси, државе чланице регулативе импелементирају у сопствене законске прописе. Приступ интересних група Савету је веома ограничен, и потенцијално се реализује преко владе државе чланице.

Процедуре лобирања у ЕУ

Успешност у реализацији лоби операције подразумева анализу врсте регулативе која се предлаже, законску основу и ниво на коме се реализују одлуке које утичу на интересе организације која реализује операцију. Помоћу тих информација је могуће да се идентификују кључни учесници, комуникацијски канали,


врста порука која се шаље и најповољније време за реализа-циу поруке. Полазна основа за дефинисање потенцијалног ути-цаја генерише се у односу на три основна стуба ЕУ: европско друштво, заједничка спољна и безбедносна политика и поли-ција и правосудна сарадња.

При дефинисању питања у релизовању могућих промена или утицаја на политике ЕУ треба да узму у обзир: да ли ЕУ има ин-геренције у датој области које су предвиђене процедуре, како се утиче на државе чланице.

Треба узети у обзир устаљене форме комуникације у пољима заједничких политика:

(1) директиве; спецификују циљеве а државама се оставља време и начин имплементације,

(2) регулативе; обавезујуће су и ступају на снагу по објављивању у Службеном листу ЕУ,

(3) одлуке; обавезујуће и на снази су одмах по изгласавању, усвајању од стране Савета.

Фазе у креирању политика; фаза припреме („decision – shaping“), законодавна фаза („decision – making“ ), фаза имплементације („decision – taking“). Са становишта ефеката потенцијалног ути-цаја, најбитнија је фаза припреме, па ће она бити предмет даље детаљније анализе. Сама припремна фаза почиње креирањем тзв. „зеленог папира“ (green paper) који је предмет јавне распра-ве у којој учествују сви заинтересовани субјекти (stake holders), јавност, стручњаци. Такође, у расправи учествују и треће и партнерске државе, које доприносе обликовању става који је предлог ЕК. На основу повратних информација (feedback) кре-ирају се додатни ставови, тзв. „бели папир“ на основу кога се реализује додатно анкетирање заинтерсоване јавности (нај-чешће у форми интерен упитника). У даљем поступку је, на ос-нову повратних информација добијених током јавне распра-ве, тзв. „комуникатор“, који се прослеђује према Савету и ЕП. У њему се даје опис предлога с процедурама и описом онога што желе да се оствари.

У оквиру отворених састанака са особљем ЕК, односно за вре-ме јавне консултације у фази „зеленог“ и „белог папира“, као и у фази припреме „комуникатора“, пружа се одлична шанса за организовање тематских догађаја, радионица и конференција на којима се износе одређена виђења. На оваквим скуповима је могуће да различити поједници, заступници интереса, НВО или фирме уђу у директну комуникацију са особљем ЕК.


Комуникација која се реализује унутар институција ЕУ у фа-зи разматрања предлога одвија се између следећих субјеката:

председавајући релевантног комитета за одређену област, парламентарни известилац, представници ЕК, представници председавајућег Савета.

Комуникација између субјеката у оквиру институција у овој фази се реализује ван домашаја јавности и одлуке су већином недоступне јавности.

Приступ креирању политика ЕУ

Сложеност институција омогућава да интересне групе имају више опција у избору канала или тачака приступа одлучивању ЕУ. У пракси је потврђено да је могуће остваривање свих врс-та интереса: пословни, професионалне асоцијације на нивоу ЕУ, различите НВО, привремене организације или неформал-не групе окупљење око неке иницијативе на локалном, регио-налном или националном нивоу, како држава чланица тако и нечланица.

Један од првих корака у заступању интереса ЕУ институцијама је и дефинисање нивоа амбиције пројекта, односно пожељно је да се циљ лобистичке операције адекватно димензионише.

Такође, неопходно је бити информисан о ЕУ активностима у одређеној области, трендовима промене ЕУ регулативе. Битно је наметнути се као проактиван субјект у процесу доношења одлука. Од значаја је:

1. Бити потпуно информисан о активностима ЕУ у датој области интересовања. Потребно је разумети потенцијал политичке осетљивости „зеленог“ или „белог папира“. Једном речју, потребно је да они који одлучују имају јасну перцепцију које ЕУ иницијативе имају значаја за његову државу, владу или посао.

2. Идентификација специфичног политичког оквира (policy frame), као и његово место у хијарахији ЕК, односно поткомитета у ЕП, радне групе које су задужене за поједина питања, као и COREPER и министарска тела. Такође, потребно је да се идентификују главни субјекти (доносиоци одлука), односно њихова позиција, како би се уочили потенцијални противници или савези.


3. Позиционирање у форми субјекта, бити позиван на експертске панеле, групе за анализу политика.

Процедуре које је потребно реализовати у функцији адекват-ног позиционирања сопствених интереса су:

1. Сагледати ситуацију, проблем и изазове са становишта европских политика. Пожељно је да се у први план истакне европска димензија решења за којим се трага, пре позиционирања на национални или корпоративни ниво.

2. Јасно разумевање односа, корелације и међузависности европских институција. На пример, битно је знати у којој области је доминантна улога ЕК а где ЕП, посебно са становишта промена које су настале ступањем на снагу Лисабонског уговора.

3. Личну мрежу контаката у институцијама које су одговорне за доношење одлука као и међу субјектима. Развој добрих односа и дугорочних релација је од великог значаја, посебно у кризним ситуацијама.

4. Потребно је развијати одговарајући ниво ентузијазма и креативне енергије.

Однос држава нечланица и институција ЕУ

Начелно, за државе које нису чланице ЕУ, одлучујуће је што ра-није подношење предлога. Једна од грешака јесте што се треће државе обраћају највишим представницима, не препознајући да је бржи наступ преко појединаца или група који су одговор-ни за развој одређених политика.

Пошто се у лобирању реализује размена информација, које имају функцију робе,32 може се посматрати врста „робе“ која је предмет размене. Пракса указује да се системски приступ ло-бирању као форми реализације корпоративних интереса ре-ализује на нивоу кровних институција ЕУ, док је у САД тра-диција лобистичког утицаја дубоко укорењена у пословну праксу. У САД, приступ лобирању чешће подразумева рела-ције усмерене према појединим питањима, темама, док ЕУ ло-бирање подразумева развијање односа. Приступи лобирању се могу разликовати као трансакциони и релациони приступ, за-тим индивидуални и колективни.

32 Bouwen P., Corporate Lobbying in The EU: Towrds a Theory of Access, Europe University Institute, Florance, 2001. 369.


Постоји више становишта која обрађују појам и стратешки приступ заступању интереса. Уочавају се разлике у пристипу у односу на сврху самог лобирања, у зависности да ли је циљ позиционирање организације, која је део неке одређене бран-ше, или позиционирање националне организације на наднаци-оналном нивоу. У том контексту, посматрајући информацију као робу, Боувен (Bouwen P.) истиче пројекцију корпоративног приступа организацијама у кровним европским институција-ма. Пројекција информације као робе у овом случају се посма-тра као приступна добра (Accsess Goods), која имају своје форме:

Експертско знање – експертиза, техничка знања, познавање приватног сектора у односу на тржиште. Неопходно је ради процене и еваулације тржишта ЕУ у одређеној бранши.

Информације о европским подударним, заједничким интересима — информације које имају сврху да помогну приватном сектору у препознавању заједничких европских циљева.

Информације о домаћим усклађеним интересима — информације приватног сектора којима се помажу одређивању домаћих подударних интереса, домаћег тржишта и домаће политичке и социјалне сцене.

Сама доступност информацијама не значи и аутоматски мо-гућност утицаја на доносиоце одлука. Сложеност процеса, ви-ше нивоа одлучивања и недовољна знања у области модело-вања системског заступања интереса предстваљају неке од отежавајућих претпоставки да организација постави ефикас-ну лобистичку структуру и јасно дефинише захтеве у складу са циљевима. Јасно дефинисани захтеви и препознавање струк-туре одлучивања значајно могу допринети реализацији по-стављеног циља, смањити трошкове и спречити потенцијалну злоупотребу или корупцију.

Генерално, начини утицаја на доносиоца одлуке могу се пос-матрати као реализација сопстевних активности или предста-вљање од треће стране. У савременој пракси су примењена оба модела, у зависности од сложености организације, поставље-ног циља, пројектованих интереса, таргетиране институције, стања и односа опште јавности и расположивих ресурса.

У анализу која поставља однос „носиолац информације—ин-формација“, могу се уочити следеће карактеристике. Истичу се три врсте информација: појединачне фирме (организације) о тржишту и технологијама, ЕУ асоцијације обезбеђују инфор-мације о посебним интересима на ЕУ нивоу, национална уд-


ружења репрезентују националне интересе и информације о важним заједничким питањима.

Покретач великог дела активности је Европска комисија (ЕК). Организационо, ЕК је организована на сервисе, директорате и јединице и у тим формама реализује активности према де-финисаним областима политика. Битно је уочити да комиси-ја зависи од техничке know-how експертизе држава чланица, интересних група на нивоу ЕУ и других транснационалних субјеката. Различите врсте организација обезбеђују различи-те информације које су потребне ЕК. Тако, на пример, екстерне интересне групе могу обезбедити ЕК легитимитет (европски, шири аспект интереса у односу на интерес држава чланица), или, интересне групе могу обезбедити ЕК са утицајем (вели-ке компаније осим знања могу обезбедити и пословни утицај).

У комуникацији је битно коришћење „бриселског“ јези-ка, устаљених и препознатих фраза: “well-functioning internal market”, “Lisbon agenda”, “European competitiveness”, “20-20-20 goals”, “level-played fi eld”, “subsidiary”, “economic integration”, “sustainability”, “employment”, “best practice”…

Лисабонским уговором је појачан утицај Европског пар-ламента (ЕП) на креирање политика и одлука на нивоу ЕУ. Појединачне надлежности, (посебно је интересантно у вези са проширењем и регионалном политиком), највећа су промена у вези са улогом ЕП. Такође, битна је његова улога у трошењу структурних фондова ЕУ, као и чињеница да је појачана уло-га Комитета региона. Можда је најбитнија промена то, да је ЕП преузео одговорност за буџет ЕУ, заједно са Саветом по систе-му саодлучивања.

Само лобирање у оквиру ЕП јаче је него у случају ЕК или Савета, јер се велики број сесија релизује у форми јавне расправе, отво-рене за јавност. Такође, сама институција је веома развијена са инфраструктуром (вежбаонице, кафеи), што пружа могућност реализације непосредног контакта са члановима парламента (Mumbers of European Parlamеnt – MEP).

У оквиру јавних и отворених расправа, за учеснике ван ЕУ, вео-ма је битно уочити и идентификовати који је MEP заинтересо-ван да буде домаћин сесије. Он обично резервише просторије и обезбеђује вођење расправе, као и реализацију техничке ло-гистике (постери, позивање одлучиоца, гостујућих MEP, изјаве за медије). Присуство отвореним дебатама је директно везано са делом регулативе или закона о коме ће се расправљати у ЕП.


Организационо, 20 комитета у Парламенту имају задатак да припреме пленарне седнице и доставе закључке другим коми-тетима. Такође, ЕП може да оформи привремени комитет за одређене области. Конкретно, 34 делегата су задужена да одр-жавају везе са државама које нису чланице ЕУ. За Србију је за-дужена делегација југоисточне Европе, а у оснивању је посебна једница само за Србију. Потребно је дефинисати који је коми-тет одговоран за нашу област, као и који MEP је одређен за из-вестиоца. Такође, потребно је идентификовати да ли има више комитета који се баве нашом тематиком. Тада је потребно де-финисати који MEP има ставове и интересе према нашем пи-тању. На тај начин дефинишемо потенцијалне “савезнике” и “ непријатеље”.

Посете јавних расправа су један од начина да се прикупе ста-вови MEP. Такође, потребно је релизовати личне састанке са MEP и њиховим сарадницима. Том приликом треба имати на уму време, које је у њиховом случају лимитирано. Због честе одсутности MEP на релацији Брисел—Стразбур, битна је уло-га помоћника MEP, нарочито у функцији контакта са MEP. Политичке амбиције су добар генератор за покретање ини-цијатива од стране MEP.

На нивоу комитета сваки члан може да иницира амандман, што значи да је могућ утицај још пре пленарне сесије. Да би се о амандамну гласало, потребна је потписана иницијатива 40 MEP или подршка политичке партије. Пре гласања, као део ло-би кампање, препоруке гласања треба доставити MEP и секре-тарима партија у ЕП. У том садржају се објашњава зашто је по-требно гласати на одређени начин.

Савет ЕУ (СЕУ) је веома битно тело одлучивања питањима спољне политике и безбедности. Зато је од великог значаја пре-познавање области и елемената потенцијалног утицаја који је могуће остварити. Квалитетно оријентисани билатерални од-носи потспешују позиционирање државе која жели да оствари утицај у приступној фази.

Остали организациони облици управљања одлучивањем у СЕУ су:

Комитет сталних чланица (COREPER). Организован на сталној бази, потребно им је што више података и детаља пре одлучивања, јер се редовни састанци реализују у форми расправе у оквиру политике. Те податке, у сврху припреме, реализују са радним телима (око 250 експерата), која припремају анализе и предлоге у вези са питањима која су на дневном реду.


Секретаријат Савета. Ово тело броји око 3500 људи, који имају улогу да припреме састанке Европског савета, Савета ЕУ, COREPER и радних група. Такође, има задатак да обезбеди председнику техничку и административну подршку.

Председник. Ова функција је ротирајућа. Има улогу врши медијатора у односу на ЕП државе чланице и ЕК. Важну је и спољноплитичка улога. Ротира се на пола године.

Операционализација комуникације у институцијама ЕУ

Комуникација је неизбежан и основни инструмент оствари-вања утицаја на доносиоце одлуке. Без обзира да ли имамо развијену структуру и дефинсане стратегије комуниакције, преглед могућих институционалних контаката у ЕУ је неизо-ставан инструмент.

Европска Комисија

Колегијум комесара (the Collage of Commissioners). Комесари су одређени од стране држава чланица за одређене области. Комесари су високо профилисане политичке фигуре (бивши поитички званичници држава).

Генерални директорат (Th e Directorates General - DG). Цивилна служба је подељена у 41 генерални директорат (DGs). Две трећине се баве појединим секторима, док је једна трећина задужена за административне процедуре. То су углавном екс-пертске функције и њихови носиоци имају велика знања из об-ласти којима се баве. Сачињава га око 23000 службеника, фи-зички смештених углавном DG, док је око 9000 националних експерата. Око пола од овог броја се бави администрацијом (око 2000 људи се бави само превођењем на језике ЕУ).

Директорти (Directorates) и Једнице (Units) DG садрже ви-ше директората, којима управљају директори, сваки има ви-ше јединица са специфичним областима и посебним задаци-ма. Пример: у Генералном директорату за проширење (DG ELARG) Директорат Ц је задужен за Албанију, БиХ, Црну гору, Србију и Косово, док је Јединца (Unit C2; ELARG.C.2) одговор-на за Србију. Свака једница има око 10 до 20 лица.

Један од корисних начина јесте да се присуство на дебати ко-митета или семинару, учешће на округлом столу, конференцији или тематском догађају на коме се дебатује о питању које је


нама интересантно. Такође, могуће је остварити директан кон-такт, и то преко самих учесника, јер особље ЕК има перманен-тан задатак да прикупља информације од субјеката.

Кабинети се састоје од најближих политичких саветника ко-месара и представљају потенцијално најјачу везу за утицај, по-себно у политичком смислу, и то у фази припреме одређене политике.

Експертске групе имају посебну улогу у фази припрема, када ЕК позива експерте из држава чланица као и држава канди-дата, да дају своје мишљење о предлогу. Ово је изузетна при-лика да се утиче на обликовање политике, посебно кад пред-лог није уобличен и постоји веома велики простор за креирање сопствен интереса. Експертске групе представљају јединстевну прилику да се у креативној атмосфери анализирају предлози пре слања на Савет или ЕП.

Европски парламент

Партијске групе. Чланови Европског парламенета (MEP) нису организовани на националном, већ према политичким оријен-тацијама. Да би се основала политичка група, потребно је нај-мање 20 MEP из петине држава чланица (20 MEP из 6 држава чланица).

Секретаријат Комитета је релативно мала јединица, која има значајну улогу у обавештавању чланаова о реализованим ак-тивностима и ставовима Комитета.

ИНТЕРГРУП. Постоји око 80 „интергупа“ које су окупљене око различитих интереса. Раде преко посредника, а неке имају стално отворена представништва. Информишу ЕП о развоју и активностима у области свог рада. Представљају добру пози-цију за актуелзацију појединих питања.

Савет Европске уније

Стални представници раде у сталним представништвима др-жава чланица. Могу да: обезбеђују информације о ставовима држава по различитим питањима и за сваки посебан случај, могу да утичу на интересе својом позицијом на састанци-ма Савета, обезбеђују контактне информације о радним гру-пама и темама, обезбеђују информације о кључним људима који могу бити мета лобирања из државе чланице и учествују у расправама и другим форумским манифестацијама заједно


са доносиоцима одлука. Као једна од улога јесте и достављање информација државама из које долазе по разним питањима. Веома су заинтересовани за лобистичке активности и корис-ни за реализацију контаката у државама нечланицама. Пример: чланице релевантне радне групе Савета могу помоћи у поста-вљању питања Србије на састанку радне групе.

Службеници и други контакти могу да: обликују позицију државе пре састанка радне групе, предлажу промене или по-стављају питања током састанка радне групе, могу да, ако је потребно, временски усклађују одлуке радне групе, лобирају друге државе чланице кад је реч о помоћи и подршци, обез-беђују информације о процесима и другим позицијама држа-ва. Пошто долазе из националних ентитета, тешко је органи-зовати састанак у Бриселу, али је могуће идентификовати лица у националним окружењима. Могуће их је контактирати ди-ректно е-маилом или преко бриселских сталних представни-ка. Пре састанка корисно је димензионисати позициони доку-мент и презентацију.

Секретаријат Савета може да: обезбеђује агенду за различите састанке Савета, COREPER и радне групе, контактне информа-ције о члановима радних група и времену састанака, обезбеђује информације о различитим ставовима држава и њиховим пре-говарачким позицијама, ставове комисије и ЕП, да обезбеђује податке о правној имплементацији појединих предлога и др.

Председавајући: укључује питања на дневни ред, председава састанцима, обезбеђује податке о различитим доносиоцима одлука, убеђује остале чланове да усвоје извештај или регула-тиву, подиже уверење о постављеном питању. Добар однос са председавајућим је веома битан ради креирања општег утиска и кредибилитета.

Могућност утицаја у сфери безбедносних интергација

Потенцијали позиционирања институција подразумевају усаг-лашеност и испуњеност принципа присутности, партнерс-ке интеракције, компетенције и креативног критичког допри-носа реализацији заједничких питања. Подразумевани утицај одређене државе усаглашен је са њеном реалном компетен-цијом уз испуњење услова присутности у органима и телима која се баве питањима од значаја за конкретну државу. Из датог прегледа, (слика 1) уочава се да су државе са најјачим утицајем на спољнополитичка, безбедносна, економска питања, али и питања проширења, позиционирана у средишту интеграција и практично их генеришу и креирају.


Такође, сведоци смо њиховог утицаја на дефинисање ставо-ва по питању креирања опште политичке климе у односу на степен спремности државе кандидата за укључење у интегра-тивне форме, пре свега ЕУ. На основу тога, могуће је закључи-ти да је осим институционалног, „кровног“ утицаја на орга-не ЕУ, могуће, нарочито у фази прет-приступних активности, креирати добре односе у нижим формама организовања или у билатералним односима. Такође, ободне активности, које ни-су директно условљене питањима безбедности, као што су ре-гионална, прекогранична сарадња, економска, трговинска раз-мена, инвестиције, размена и сарадња у области науке, културе и уметности, могу значајно оснажити наступ државе у европ-ским интеграцијама.

Реализација потенцијалног утицаја односно офанзивног наступа према институцијама ЕУ, подразумева претпостав-ку постојања организационих форми. У безбедносном смислу, организационе форме институција које се могу претпостави-ти као циљни сегменти остваривања утицаја, огледају се кроз институције ЕУ које реализују питања заједничке спољне по-литике и безбедности, односно европске безбедносне и од-брамбене политике као извршног модула (CFDP/ESDP), као и сарадња са НАТО кроз организационе форме и програме, пре свега Партнерство за мир и посебно активну и широку са-радњу кроз институције EAPC.

Постојање институционалног оквира организације јесте пре-дуслов за реализацију каналисаног системског заступања инте-реса. Организација са својим организационим целинама, про-цедурама, људима који је сачињавају, представља потенцијално поље деловања лобистичких структура. При овоме је битно за-пазити да је, осим заинтересоване стране, могуће и вероватно деловање супротних интересних група. У фази претприступ-них процеса, преговарања и испуњења тзв. „услова са мапе пу-та“ у случају интеграција у ЕУ, значајни су потенцијали који се могу реализовати у свести и структури европских грађана, др-жава и институција.

Наиме, на националном нивоу, подршка придружењу може се генерисати јасним активностима и доприносу, али и експло-атацијом и промоцијом истих, као и добре воље, субјективним позитивним размишљањима, општим доживљајем партнер-ства и осећаја припадања истим историјским наслеђима, као и заједнички став по питању демократских вредности. У без-бедносном смислу, посебност Балкана као простора усложња-ва доживљај, јер је дуготрајно позиционирање овог простора као трусног, небезбедног, варварског, ратоборног итд, доприне-ло да се у свести, односно колективном поимању, овај простор


не схвата као део заједничког животног простора свих грађа-на Европе.

Управо та чињеница подупире потребу постојања системског позиционирања, заступања интереса у преговорима којима се реализује интегративни процес.

Структуре које постоје у структури ЕУ, а носиоци су функ-ције реализације заједничке спољне политике и безбедности, су: Савет Европе, Савет министара и Председништво Савета, Европски парламент, институција високог представника за заједничку безбедност и спољну политику и Јединица за пла-нирање и рано упозоравање.

Осим институција на нивоу ЕУ, постоје инструментализоване, оперативне целине, којима се постиже реалиазација задатака на оперативном нивоу: Комитет сталних представника, мре-жа европских повереника, група саветника, CFSP Радна гру-па, Војни комитет ЕУ, војно особље, Политичко-војна група и Комитет за цивилне аспекте кризног менаџмента.

Оно што је битно уочити јесте вишестепеност, међузавис-ност у процесу доношења одлуке и различита периодичност. Наиме, периодика рада није стална код свих елеманта структу-ре. Праћењем рада појединих елемената система, проактиван став на понуђене иницијативе и идеје, сопстевна иницијати-ва у безбедносном смислу која доприноси општем квалитатив-ним амбијенту у ЕУ и окружењу, конструктивност у приступу решавања конфликата и спорова, промоција резултата, преу-зимање иницијативе у окупљању безбедносних субјеката у ре-гиону, као и приступ и могућност приближавања ставова пред-ставницима администарције, како на оперативном, тако и на вишим нивоима, омогућава да се реализују сопствени циљеви и позиционирање у форми активног субјекта у сфери заједнич-ке спољне политике и безбедности.

Присуство у радним телима, доступност администрације, по-знавање процедура и јасно дефинисани сопстеви циљеви су, осим општих захтева (знања, ресурси, организација), предус-лови да се реализује заступање сопствених интереса у најваж-нијим институцијама ЕУ које су, у ужем интегративном сми-слу, повезане са заједничком спољном политиком и питањима безбедности.


Слика 1. Позиционираност држава Европе у односу на ЕУ и безбедносне форме организовања.

Закључак

Претпоставка да организација реализује своје итересе без при-суства у институцијама које генеришу одлуке и пројектују међународно окружење је мало вероватна или се поистовећује са случајем интереса неке утицајне групе.

Република Србија се јасним усмерењем определила за европ-ске интеграције. Допринос Министарства одбране Републике Србије у том процесу је веома значајан. Наиме, учешће у међу-народним безбедносним организацијама и активним допри-носом у креирању безбедносне политике, пружа се могућност да се Република Србија представи као респектабилан партнер. Кроз конструктиван безбедносни дијалог, пружа се могућност да се користећи позитивну праксу заступања интереса у међу-народним телима и форумима, министарство одбране наметне у функцији субјекта међународне безбедносне политике.

Коришћењем искустава правно утемељеног лобирања, стра-тешки опредељеним наступом, министарство одбране кроз активности у међународним телима може да предлагањем и усмеравањем безбедносно-политичких одлука, које су у фа-зи припреме или се чак још не разматрају, оствари утицај на усклађивање одлука и креирање политике у складу са стра-тешким опредељењима државе. Предуслов за реализацију овог циља јесте присуство у репрезентативним телима, кредиби-литет, статус легитимног и признатог члана, постојање стар-тегијских оквира, имплементирање системског заступања


интереса у пракси руковођења, као и адекватно школован и припремљен људски потенцијал. Овако заснован приступ сис-темском заступању интереса, засигурно омогућава да се у бу-дућем времену питања од значаја за националне интересе ре-шавају усклађено са интересима државе.

Summary

Simply assuming that organization will achieve their interests without presence and communication with the decision making bodies, is almost non possible mission, or can be just coincidently matched with the interests of stake holders.

Republic of Serbia is strong orientated to the European Union. Ministry of Defense of R. Serbia has signifi can role in the EU integration process, with contribution in the international organization and with active approach in global security issues. Trough that kind of activities, it could promote it self as active and respectably partner at international security arena.

Using the existing tools and procedures for interest representing, could be possible to achieve interactive security dialog and introduced them self as a subject of international security society. Also, the practical experience of law regulated lobby activities, trough the advocacy of their on interest, in decision preparation phase, develop possibility of infl uence on same process and achieve their own strategic interest. Precondition for that action is presence in the organizational bodies and institutional representing, credibility, knowledge, creating the strategic frame of interest, using the reputation and skills, adequate HR policy, and aiming orientated communication project design. On this way, possibility to match decisions on the international stage, as the national frame is, became more reality and achievable.



1. Bouwen P., Corporate Lobbying in The EU: Towords a Theory of Access, Europe University Institute, Florance, 2001.

2. Charrard K. „Lobbyng in the EU“, Westfalische Wilhems-Universitat Münster, (2005).3. EU, Treaty of Lisbon, Official Journal of the European Union, C 306, 2008.4. Greenwood, J.“Representing interests in the European Union“, London, Macmillan,

(1997).5. Greenwood, J.„Interest representation in the European Union“, Basingstoke,Palgrave

Macmillan, (2003): 6. Howorth, J., Security and Defence Policy in the EU, New York: Paligrave MacMilan,

2007.7. Hunter., E., R., The European Security and Defense Policy, Pittsburgh: RAND, 2002.8. Koeppl, P. „The acceptance, relevance and dominance of lobbying the EU Commission

-A first-time survey of the EU Commission‘s civil servants.“, Journal of Public Affairs vol. 1(N. 1) (2001)

9. Mazey, S. and Richardson, J. „Environmental groups and the EC: Challenges and Opportunities“, in: Jordan, A., „Ed. Environmental Policy in the European Union. Actors, Institutions and Processes“, London, Earthscan, (2002).

10. The Brussels Offices, Lobing i the EU, Brussels, 2009.

Интернет сајтови

11. Европска унија:http://europa.eu12. Уговори ЕУ: http://eur-lex.europa.eu/en/treaties/13. Канцеларија ЕУ у САД: http://www.eurunion.org/eu/14. Европска одбрамбена агенција: www.eda.europa.eu/15. Публикације ЕУ: http://bookshop.europa.eu/

148 Мр Драган Кнежевић,

Мр Драган Кнежевић,Министарство за људска и мањинска права

Case study: Људска безбедност – механизам обезбеђења положаја, слобода и права националних мањина у Србији

Case study: Људска безбедност – механизам обезбеђења положаја, слобода и права националних мањина у Србији 149

Abstract: Human security issues are ti ghtly connected with Human Rights and the protecti on of various vulnerable categories such as nati on-al minoriti es. The Human Rights instruments codifi ed within the UN or regionally (Council of Europe) sti pulate general protecti on of persons belonging to the nati onal minoriti es and bind countries to work upon anti -discriminati on measures for the implementa-ti on of tolerance and diversity. In accordance with internati onal/European standards, Serbia has adopted legislati ve related to the rights, freedom and status of nati onal minoriti es and introduced nati onal mechanism in terms of nati onal minoriti es, namely:

1) The Committee for the Interethnic Relations of the National Parliament,

2) The Council of the Republic of Serbia for National Minorities,3) The Council(s) for Inter-ethnic Relations,4) The National Council(s) of National Minority(ies),5) The Government of Serbia Coordination Body for the

Municipalities of Presevo, Bujanovac and Medvedja,6) The Office of the National Defender of Citizens and Local

Ombudsmen, and7) The Office of the Commissioner for the Protection of Equality. By the fully operability of the enlisted insti tuti ons and accom-plished reforms of courts system in Serbia in 2010, the country would be able to establish a real and effi cient control over the se-curity of nati onal minority communiti es and the society as whole. Through raising the level of this security, Serbia would contribute to its own sustainable stability and the stability of the region and Europe. In this process, a prompt and qualifi ed assistance from the EU, Council of Europe and the OSCE would be a part of the soluti on.

Keywords: human security, human and minority rights, nati onal minoriti es, Serbia, EU, Council of Europe, OSCE, nati onal insti tu-ti ons for the protecti on of nati onal minoriti es


Када се 1994.године појавио Извештај Програма УН за развој (UNDP), дотадашњи појам и приступ безбедности почео је из корена да се мења.1 Махбуб ул Хак, аутор Извештаја, отворио је сасвим ново поглавље у дефинисању безбедности уводећи људску димензију унутар, до тада, уског схватања безбедности као националног и државног израза усмереног ка сопственој одбрани у заштити и јачању интегритета, интереса и граница.

Такав традиционалан приступ је у изузетно кратком време-ну2, с једне стране, проширио поље простирања безбедности на: животну средину, људска права, социјални и економски по-ложај појединца и група, а с друге, одузео сили (и њеним ин-ституцијама) монопол над активностима (планирању, припре-мању, извршењу), које су се, до тада, сматрале манифестацијама безбедности и њене политике (националне и међународне/регионалне).

Читава ова концепција потом је терминолошки одређена као људска безбедност (human security) и као таква се почела раз-вијати и усвајати до данашњих дана. Можда је такав процес и сву изненадну и изузетну динамику, коју је донео, најбоље из-разио Кофи Анан, бивши генерални цекретар УН 2000. године:

Људска безбедност у свом најширем смислу обухвата далеко више од одсуства насилног сукоба. Она обухвата људска пра-ва, добру владавину, приступ образовању и здравственој заш-тити, као и стварање услова у којима ће сваки појединац имати шансу и изборе да оствари свој или њен властити потенцијал. Сваки корак у овом правцу је и корак ка смањењу сиромаштва, постизање економског раста и спречавање сукоба.

Слобода од ускраћености, слобода од страха и слобода за бу-дуће генерације да наследе здраву животну средину – ово су међусобно повезани блокови људске – те стога и националне безбедности.3

1 Герд Оберлајтнер, Људска права и безбедност – две куле?, Зборник текстова Људска безбедност 2, Фонд за отворено друштво, Београд, 2006.година, страна 16.

2 Тешко би било у новијем развоју међународних односа пронаћи пример иницирања, развијања, преговарања и примене једне идеје исказане у оквиру УН или у оквиру другог међународног форума и њене тако брзе реализације. Изузетак може бити Конвенција о забрани употребе, ускладиштења, производње и трансфера против-пешадијских мина и њиховог уништења из 1997.године (Отава, Конвенција). Али је, истовремено, добро присетити се колико је времена било потребно да би се, осим црвеног крста, црвеног полумесеца и црвеног лава и сунца, у међународно хуманитарно право увео још један знак заштите у оружаном сукобу на коме су деценијама инсистирале неке земље, а нарочито Израел. На крају је то учињено, али тек 2005.године Допунским протоколом III уз Женевске конвенције увођењем црвеног кристала као новог знака заштите и обележавања у оружаним сукобима.

3 Др Дајана Винзлоу, Људска безбедност, Зборник текстова Људска безбедност 1, Фонд за отворено друштво, Београд, 2006.година, страна 13.


Незаобилазни део људске безбедности посвећен је појединцу/индивидуи, његовој заштити и положају, уоквиреним у спе-цифичном нормативном корпусу – људским правима (human rights), која се изграђују од 1948.године у крилу УН.4 Од тада су доживела да буду универзално прихваћена и да се нађу у цен-тру људске безбедности.5

Правна процедура националне имплементације, која, за људ-ска права, обухвата прихватање/ратификацију међународних конвенција и споразума из ове области6, њихову адаптацију у национално законодавство (уколико је потребно), а затим и примену (судску и административну) – представљају универ-залне стандарде за земље које брину о свом становништву из-грађујући и чувајући међусобно повезане демократске односе и безбедност. Поменути

Извештај UNDP истакао је седам слојева или претњи (threats) значајнијих за изградњу људске безбедности7, међу које се убраја лична безбедност (personal security), чији је циљ да се љу-ди заштите од физичког насиља било сопствене државе или друге државе, као и различитих врста насилника при чему се у највеће узрочнике оваквог стања означава криминал, а тиме и потреба да се, у оквиру гарантовања безбедности, криминал спречава и кажњава.

Политичка безбедност (political security) следећи је значајни елемент људске безбедности, који се односи на живот људи у заједницама, које поштују основна људска права. Гаранција развоја како појединца, тако и његових организованих заједни-

4 Међународно право бележи да је та изградња започета још раније и, не улазећи у навођење доктринарних и појединачних националних примера на ову тему пре ХХ века, истиче значај обавезујућих докумената, који су усвајани, на пример, поводом избеглица (Нанзен) или у оквиру Међународног бироа рада (ILO) пре Другог светског рата.

5 Савет безбедности УН је 1976.године отворио расправу о људским правима у тадашњој Јужној Африци и, осуђујући политику апартхејда, прогласио кршење људских права, расну сегрегацију и угњетавање црначке већине за претњу регионалној и светској безбедности.

6 У најзначајније изворе међународног права, које регулише питања људских права, убрајају се: Међународни пакт о грађанским и политичким правима (ICCPR), Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима (ICESCR), Међународна конвенција о уклањању свих облика расне дискриминације, Међународна конвенција о уклањању дискриминације над женама (CEDAW), Конвенција о правима детета, Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида, Конвенција о уклањању свих облика расне дискриминације, Конвенција бр.111 Међународног бироа рада (ILO) у вези са дискриминацијом у запошљавању и занимању, UNESCO Конвенција против дискриминације у образовању, Међународна конвенција о заштити права свих радника миграната и чланова њихових породица (ICRMW) и Конвенција о правима лица са посебним потребама (CRPD). Осим наведених универзалних међународно правних инструмената, значајно је напоменути и регионалне изворе усвојене у оквиру Савета Европе као што су: Конвенција против тортуре и другог окрутног, нехуманог или понижавајућег поступања и кажњавања, Европска социјална повеља, Европска конвенција о заштити људских права и основних слобода (ECHR) и други.

7 У седам области људске безбедности према Извештају UNDP из 1994.године убрајају се: економска безбедност, безбедност хране, здравствена безбедност, безбедност животне средине, лична безбедност, безбедност заједница/група и политичка безбедност.


ца (држава) налази се у балансу слободе од страха (freedom from fear) и слободе од ускраћености/тежњи (freedom from want) 8.

У примени свеобухватне концепције људске безбедности, Европска унија (ЕУ) покушава да утврди институционални ок-вир за реализацију ове идеје:

У протеклих десет година, ЕУ је развила важне инструменте у оквиру Заједничке безбедносне и одбрамбене политике. Под тим се пордазумевају Војни комитет и Војно особље (Military Committee and Military Staff ), који имају функцију раног упозо-рења и стратегијског планирања, и Европска одбрамбена аген-ција (European Defence Agency). Створена је и група цивилног особља обучена да обезбеди помоћ локалном становништву у конфликтним подручјима у свету. Ови цивилни капацитети су све више и више важни у обраћању ономе што је шире позна-то као ‘људска безбедност’ – схватање по коме се национална и глобална безбедност не могу одвајати од благостања поједина-ца и заједница у којима живе.9

ЕУ је показала да се не двоуми око схватања и прихватања људске безбедности у контексту унутрашњих и спољних без-бедносних изазова. У складу с тим, а узимајући у обзир сло-женост саме Уније сачињене од држава чланица (али и поје-динаца), питања везана за народе и националне мањине, који живе на овом простору, имају немерљиву важност у кон-цепцији људске безбедности. То се, сасвим, уклапа у један од елемента или претњи људској безбедности израженој у безбед-ности заједницa (community security) и усмереној ка заштити људи од губитка традиционалних односа и вредности у окви-ру етничког и другог насиља. Тај стуб безбедности, преузет од UNDP, кључан је за ЕУ, јер, с једне стране, обезбеђује држава-

8 Реч је, заправо, о два правца, која истражују појаву и појам људске безбедности, а који проистичу из Извештаја UNDP из 1994.године. Сам Извештај наводи да људска безбедност захтева слободу од страха и слободу од ускраћености. Конкретно, интенција концепције слободе од страха је заштита појединаца од насиља полазећи од тога да је насиље повезано са сиромаштвом и недостатком капацитета државе да се сиромаштву супротстави. На тај начин, главну компоненту теорије о слободи од страха представља постојање одговорности за заштитом (responsibility to protect).

С друге стране, слобода од ускраћености/тежњи полази од ширег схватања претњи, којима може бити изложен човек и, сходно томе, додаје: глад, епидемије и природне катастрофе оним непогодама које изазива човек (оружани сукоби, политичке тензије, диктатура), а које препознаје и теорија слободе од страха.

(Више о свему овоме у Извештају, који је израдила Међународна комисија за интервенције и државни суверенитет /International Commission on Intervention and State Sovereignty/ 2001.године на захтев Кофи Анана, тадашњег генералног цекретара УН - www.iciss.ca/menu-en.asp; Проф.др Ханс-Герт Петеринг, Одбрана европских вредности, Фондација „Конрад Аденауер“, 2007. година)

9 Project Europe 2030 Challenges and Opportunities, A Report to the European Council by the Reflection Group on the Future of the EU 2030, May 2010, p.32.

Као резултат тога, ЕУ је до 2010.године упутила 22 посматрачке, мировне и стабилизирајуће мисије широм света. За нешто активније ангажовање, односно офанзивно деловање у оквиру стварања мира (peace-making), постојеће стање показује да ЕУ, без обзира на то што поседује пола милиона војника више од САД, нема логистичке капацитете да пребаци своје снаге за брзе интервенције, које броје око 60 хиљада војника.


ма чланицама очување сопственог идентитета, а с друге, омо-гућава ЕУ да штити интересе различитих националних/етнич-ких заједница in grosso,односно без обзира на границе. На тај начин су нације и, консеквентно, националне мањине поста-ле линије спајања у ЕУ са израженом тенденцијом да се њихова безбедност као заједница штити и очува транснационално, па је по томе ЕУ простор јединствен у свету.

Дефинисање националних мањина

Иако је ЕУ поменута у вези са положајем и заштитом нацио-налних мањина, једна друга, европска институција по овом питању има већу важност. Реч је о Савету Европе, међуна-родној регионалној организацији, која окупља 47 европских земаља. Савет Европе, преко својих Комитета министара и Парламентарне скупштине, доноси одлуке и резолуције у скла-ду са оснивачким актом из Лондона 1949.године, који је време-ном прерастао у Статут Савета Европе. Од значајнијих инсти-туција, Савет Европе има, поред Секретаријата, Европски суд за људска права и Канцеларију комесара за људска права.

Обе установе своје постојање дугују Европској конвенцији о правима човека из 1950.године и знатно доприносе испуњењу основних циљева Савета Европе, односно: стварању заједнич-ког демократског и правног простора у заштити људских пра-ва, плуралне демократије и владавине права, развијању европ-ског културног идентитета и различитости, консолидацији и јачању демократске стабилности у Европи кроз подршку поли-тичким, законодавним и уставним реформама.10

На основу Европске конвенције о правима човека, нарочито је забрањена дискриминација, која доводи до угрожавања зага-рантованих људских права и слобода. У поступку спречавања и кажњавања тих појава, Европски суд за људска права има

10 Захваљујући делокругу Савета Европе, ова организација представља незаобилазни фактор у примени концепције људске безбедности. Забрана тортуре, борба против различитих облика транснационалног криминала, као што су трговина људима, интернет/компјутерски (cyber) криминал, тероризам, злоупотреба деце у порнографији и слично – припадају областима деловања, које могу да изазову велике претње људским заједницама (државама), а Савет Европе уводи поступке усмерене ка превенцији и спречавању ових појава и умањењу њихових последица. Тако, на пример, редовно и ванредно Комитет против тортуре Савета Европе обилази земље чланице Савета Европе и израђује извештаје са препорукама за побољшање положаја лица лишених слободе. Према Европској конвенцији за спречавање тортуре и нехуманог и понижавајућег поступања или кажњавања, Комитет против тортуре има велика овлашћења у посетама затворима и болницама и њихове су препоруке обавезујуће за земље чланице Савета Европе.

Средства јавног информисања су такође једна од циљних група Савета Европе, али се Европска социјална повеља обраћа и заштити лица са посебним потребама, запосленима и онима који то нису из различитих разлога, као и облицима њиховог удруживања. Савет Европе је 1979.године усвојио и Конвенцију о очувању европских пространстава и природних стаништва, бори се и против корупције (GRECO).


јединствен положај и функцију. Иако установљен још 1959.го-дине, тек од 1998.године омогућено је и појединцима да се Суду обраћају директно, након што, из делокруга људских права, ис-црпу све домаће судске инстанце и правне лекове. Суд својом праксом не само да санкционише пропусте држава чланица Савета Европе у третирању случајева кршења људских права11 него и утиче на њих да мењају/адаптирају сопствено законо-давство и државну управу како би побољшали положај сваког човека без обзира на разлике и допринели његовом прогресу.

Што се националних мањина и њених припадника тиче, Савет Европе им посвећује изузетну пажњу на основу Европске по-веље о регионалним или мањинским језицима из 1992.године и Оквирне конвенције за заштиту националних мањина из 1995.године.12 Последњи споразум нарочито је битан за питање дефи-нисања националних мањина, јер се у универзалним међународ-но правним изворима нешто слично не може пронаћи.

Наиме, Оквирна конвенција не даје експлиците дефиницију на-ционалне мањине или припадника националне мањине, али кроз своје чланове регулише поједине поступке, области, карак-теристике, права и положај ових лица из којих се може закљу-чити о каквој се категорији тј. заједници ради. Члан 4 гарантује припадницима националних мањина право на једнакост пред судовима и генералну забрану дискриминације, док члан 5 даје право овим лицима на одржавање културних веза и очување идентитета (верског, језичког, традиционалног), уз спречавање асимилације. Даље се националним мањинама пружа право слободног и мирољубивог окупљања, изражавања и мишљења, верске службе и медија (чланови од 7. до 9.). Језицима национал-них мањина посвећена је посебна пажња уз гаранције њиховог очувања, информисања, употребе писма и образовања (чланови 10—15). У поступку уживања права и обавеза из Оквирне кон-венције свако лице, које припада националној мањини мора пош-товати национално законодавство и права других, а нарочито

11 Тако је Европски суд за људска права у 2008.години нашао три повреде члана 6. Европске конвенције о људским правима од стране Србије, а у погледу дужине трајања поступка. У априлу 2009.године објављен је Извештај у коме се наводи да се 17 од 27 пресуда Европског суда против Србије, од септембра 2006.године, односе на кршење права на суђење у разумном року. Од септембра 2009.године, скоро 3000 случајева је у процедури против Србије.

Извештај европских комисија о напретку Србије за 2009.годину (у делу 2.2) показује да Правосудни центар за обуку и стручно усавршавање наставља да пружа обуку у вези са Европском конвенцијом о људским правима. Свест међу судијама о међународним обавезама у вези са људским правима се побољшала. Међутим, судови још увек оклевају да директно примене ратификоване међународне уговоре.

12 Европска повеља о мањинским језицима предвиђа различите активности држава чланица у заштити и промоцији, како их назива, историјских регионалних и мањинских језика. Повеља стимулише два нивоа заштите од којих се потписници Повеље обавезују да први ниво обавезно примењују. Што се тиче Оквирне конвенције, њен члан 25 прописује да су државе чланице обавезне да достављају периодичне извештаје Савету Европе, који садрже потпуне податке о законодавним и другим мерама предузетим да би се применили принципи постављени у Оквирној конвенцији.


оних лица, која припадају већини или другим националним мањи-нама (члан 20). Оквирна конвенција, у наставку, регулише уло-гу Комитета министара и генералног секретара Савета Европе у вези са државним извештавањем о стању националних мањина и преузетим обавезама из чланства у Савету Европе. Сва права и слободе предвиђена овим међународним/регионалним спора-зумом могу се уживати индивидуално или у оквиру заједнице са другим (колективно). Ослањајући се на наведене одредбе, крите-ријуми препознавања одређеног лица за припадника национал-не мањине могли би бити:

да буде у оквиру заједнице бројчано мање од остатка становништва државе или дела државе,

да не заузима доминатни положај, да су му култура, језик, вера, раса итд. различити од остатка

становништва, да постоји воља његових чланова/следбеника да очувају

сопствене специфичности, да су држављани земље која прихвата њихов мањински

статус, и да су одавно установили сопствено присуство на

територији на којој живе.13

Тако доживљене националне мањине могу, са безбедносног ас-пекта, бити изложене озбиљним ризицима и претњама уколи-ко изостану националне мере за њихову подршку и обезбеђење и имплементација њихових права:

Етничке напетости и недостатак поштовања етничких, вер-ских и културних вредности реална су претња стабилности др-жаве. Специфични облици ове претње могу се испољити кроз нетолеранцију, ксенофобију, неусаглашеност са демократским принципима и праксом, неуважавање споразума и међународ-них договора о поштовању права мањина и изазивање етнич-ког насиља и тешкоћа у успостављању мултиетничких демо-кратских институција. Позитивним прописима и практичним деловањем треба обезбедити владавину права, поштовање и заштиту људских и мањинских права и слобода, равномеран економски развој, развијање духа толеранције и међусобне са-радње, чиме се умањују етничке напетости и у великој мери из-бегава опасност од настајања ванредне ситуације.14

Србија је постала држава чланица Савета Европе 2003.го-дине, али је ратификацију Оквирне конвенције за заштиту

13 Daniel Šmihula, Definition of National Minorities in International Law, in Journal of US—China Public Administration, Vol.6, No.5, october 2009, p.50.

14 Др Катарина Штрбац, Хуманитарне организације у збрињавању цивилног становништва у ванредним ситуацијама, Београд, 2008.године, стр.34-35.


националних мањина обавила још 2001.године. Устав Републике Србије је припадницима националних мањина загарантовао индивидуална и колективна права и предвидео, додатна, пра-ва у њиховој заштити.15

За земљу каква је Србија однос и званично деловање према на-ционалним мањинама представља суштинску вредност од на-ционалног интереса не само због тога што јој око 17 процената укупног становништва чине националне мањине,16 него и због недавне прошлости и сукоба, који су се водили на територији бивше Југославије, а који су имали дубоку етничку и нацио-налну ноту. Отуд је контекст националних/етничких заједница у наведеном простору озбиљан безбедносни изазов, на шта је указала Статегија националне безбедности Републике Србије из 2009.године:

Поштовање прихваћених обавеза из области људских и мањин-ских права и унапређивање правних оквира, који омогућавају надзор у функцији спречавања повреда људских права и мар-гинализације грађана по основу политичке, етничке и верске припадности, представља значајан аспект унапређења нацио-налне безбедности.

Република Србија гарантује на својој територији сва индиви-дуална и колективна права националних мањина. Залаже се и заступа обавезу поштовања људских и мањинских права Срба у другим државама кроз унапређење односа са тим државама, а у складу са релевантним документима међународног права.

Полазећи од значаја међуетничке толеранције и међукултур-ног дијалога, Република Србија предузима ефикасне мере

15 Члан 79 Устава Србије регулише да припадници националних мањина имају право: на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и верске посебности; на употребу својих симбола на јавним местима, на коришћење свог језика и писма, да у срединама где чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику; на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина; на оснивање приватних образовних установа, да на своме језику користе своје име и презиме; да у срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику; на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом језику, укључујући и право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја; на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања. Члан 80 Устава Србије регулише да припадници националних мањина могу да оснивају просветна и културна удружења, која добровољно финансирају. Србија признаје просветним и културним удружењима националних мањина посебну улогу у остваривању права припадника националних мањина. Припадници националних мањина имају право на несметане везе и сарадњу са сународницима изван територије Србије.

16 Према резултатима последњег пописа становништва из 2002.године, у Србији живе припадници следећих националних мањина: Мађари (3,91% од укупног броја становништва), Бошњаци (1,82%), Роми (1,44%), Југословени (1,08%), Хрвати (0,94%), Црногорци (0,92%), Албанци (0,82%), Словаци (0,79%), Власи (0,53%), Румуни (0,46%), Македонци (0,35%), Бугари (0,27%), Буњевци (0,27%), Муслимани (0,26%), Русини (0,21%), Словенци (0,07%), Украјинци (0,07%), Горанци (0,06%), Немци (0,05%), Руси (0,03%), Чеси (0,03%), други (0,16%) и 1,44% од укупног становништва се уопште није изјаснило о свом националном пореклу.


за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзи-ра на њихов етнички, културни, језички или верски идентитет. Република Србија је опредељена да развија сарадњу са предста-вницима мањина, као и матичним државама порекла мањина ради унапређивања њиховог положаја и њихових права.17

Искуство Србије током њене новије историје (1875—78.годи-на и ангажовање Србије за заштиту своје мањине у Отоманској држави/данашњој Босни и Херцеговини; I и II Балкански рат и немогућност сагледавања албанског чиниоца на Балкану; читав Други светски рат и период пред избијање овог сукоба у вези са Бановином Хрватском и положајем немачке мањине) показало је да се фактору националне мањине мора прилазити са изузет-ном пажњом и у потрази за што прихватљивијим решењима у гарантовању њихових слобода и положаја како не би нега-тивно утицале на стабилност. За домаће потребе, а полазећи од међународног права, Закон о заштити права и слобода нацио-налних мањина из 2002.године, који се примењује у Србији, а који је усвојен у оквиру Савезне Републике Југославије, у члану 2 дефинише припаднике националних мањина:

Национална мањина у смислу овог Закона је свака група др-жављана Савезне Републике Југославије која је по бројности довољно репрезентативна, иако представља мањину на тери-торији Савезне Републике Југославије, припада некој од група становништва које су у дуготрајној и чврстој вези са терито-ријом Савезне Републике Југославије и поседује обележја као што су језик, култура, национална или етничка припадност, порекло или вероисповест, по којима се разликује од већине становништва, и чији се припадници одликују бригом да зајед-но одржавају свој заједнички идентитет, укључујући културу, традицију, језик или религију.

Националним мањинама у смислу овог закона сматраће се све групе држављана који се називају или одређују као народи, на-ционалне и етничке заједнице, националне и етничке групе, на-ционалности и народности, а испуњавају услове из става 1 овог члана.

Концепција људске безбедности налаже да се у процесу заш-тите националних мањина првенствено ангажује држава и њени органи уз помоћ организација цивилног сектора, ака-демских кругова и самих припадника националних мањина и њихових асоцијација. Након доношења адекватних нацио-

17 Република Србија, Стратегија националне безбедности Републике Србије, Београд, 2009.године, стр.30-31.


налних прописа,18 правци деловања усмерени су ка трагању за националним моделима афирмације права и положаја нацио-налних мањина на основу међународних стандарда,19 од чега је, уосталом, пошла и званична Србија усвајајући механизме ди-ректно или посредно намењене националним мањинама:

1) Одбор за међунационалне односе Народне скупштине,

2) Савет Републике Србије за националне мањине,

3) Савети за међунационалне односе,

4) Национални савети националних мањина,

5) Координационо тело Владе Републике Србије за општине Прешево, Бујановац и Медвеђa,

6) Канцеларија заштитника грађана и локални омбудсмани, и

7) Канцеларија повереника за заштиту равноправности.

Реч је заправо о институцијама, којима се имплементирају стандарди намењени националним мањинама преузетим из чланства у међународним конвенцијама о људским правима. Они одражавају потребу да се у Србији унапреди део менаџ-мента људске безбедности намењен безбедности заједница, а њихово формирање активно су подржали ЕУ, Савет Европе и Организација за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).20

18 У основне прописе за заштиту националних мањина у Србији спадају: — Закон о заштити права и слобода националних мањина из 2002.године, — Закон о службеној употреби језика и писма са Изменама из 2010.године, и — Закон о основама система образовања и васпитања из 2004.године.19 Краћа анализа праксе и ситуације у неким земљама Централне Европе може показати

да нема униформности и да државе институционално различито приступају решавању положаја националних мањина. Тако, на пример, Чешка Република има комесара за људска права и министра за људска права и националне мањине (нема министарства). Послове надзора обавља Владин савет за националне мањине и Међуресорна комисија за питања Рома. У Чешкој Републици постоји и Канцеларија заступника права грађана са локалним омбудсманима. Босна и Херцеговина, осим Министарства за људска права и избеглице, које је само индиректно задужено и за националне мањине, има Одбор за Роме. Парламент Македоније има Комитет за односе међу заједницама и општинске заштитнике грађана. Немачка је конституисала комесара за политику људских права и хуманитарну помоћ уз постојање Одбора за људска права и хуманитарну помоћ у Савезном парламенту. Хрватска у свом Скупштини има Одбор за људска права и права националних мањина, заштитнике грађана и Канцеларију за људска права. Црна Гора је, у оквиру имплементације мањинских права, формирала Фонд за мањине и Центар за очување културног наслеђа националних мањина. Уз локалне омбудсмане, Влада Црне Горе има Ресор заштите људских и мањинских права. Заменик председника Владе Словачке надлежан је за послове људских права и мањина. У оквиру реализације обавеза, Словачка је основала Владин савет за националне мањине и етничке групе и Канцеларију повереника за ромске заједнице.

20 Током припрема за израду Нацрта Закона о националним саветима националних мањина 2007.и 2008.године, Савет Европе је одредио проф.Рајнера Хофмана из Немачке да пружи стручне коментаре и сугестије на предлог Закона, који је потекао из Србије.


Одбор за међунационалне односеНародне скупштине

У оквиру највише законодавне власти у Србији, Правилник Народне скупштине у члану 49 предвиђа формирање Одбора за међунационалне односе као сталног радног тела Скупштине са мандатом да разматра предлог закона, другог прописа и општег акта и друга питања са становишта остваривања нацио-налних права и међунационалних односа у Републици Србији.21 Одбор броји 21 члана и број припадника националних мањи-на је, практично, већи у односу на број припадника национал-них мањина у другим скупштинским одборима, на које се кри-тички осврће Извештај Европских комисија о напретку Србије за 2009.годину у Делу 2.1 када наводи да одбори немају довољан број квалификованог особља.

Од 250 посланика, колико има у Скупштини Србије, један број посланичких места резервисан је за партије национал-них мањина,22 према којима је учињена позитивна дискрими-нација на основу Измена закона о избору народних посланика из 2004.године у члану 13:

Политичке странке националних мањина и коалиције поли-тичких странака националних мањина учествују у расподели мандата и кад су добиле мање од 5% гласова од укупног броја бирача који су гласали.

Политичке странке националних мањина су све оне странке чији је основни циљ представљање и заступање интереса на-ционалне мањине и заштита и побољшање права припадника националних мањина у складу са међународним стандардима.

О томе да ли подносилац изборне листе има положај поли-тичке странке националне мањине односно коалиције поли-тичких странака националних мањина одлучује Републичка изборна комисија при проглашењу изборне листе, а на предлог подносиоца изборне листе који мора бити стављен при подно-шењу изборне листе.

Иако није реч о класичној установи, овакво законско решење омогућава припадницима националних мањина да не изоста-ну из законодавних активности услед своје малобројности. Питање доминације већине у Скупштини, чак и када је у вези са предметом који се непосредно односи на националне мањине

21 У првих пет месеци 2010.године, Одбор за међунационалне односе заседао је три пута и расправљао о пројекту Инклузије Рома и изборима за Националне савете националних мањина заказане за јуни 2010.године.

22 Од 72 политичке странке регистроване у Србији до маја 2010.године, 42 су основали припадници националних мањина.


– остаје отворено, јер ни један пропис не говори о „прегласа-вању“ посланика националних мањина у оваквим случајеви-ма, па то може представљати једну од ситуација/претњи без-бедности заједница.

Треба још напоменути да сличан одбор постоји и у Скупштини Аутономне Покрајине Војводине, која представља етнич-ки/мањински најразноврснији простор Србије, па је ово рад-но тело веома активно у разматрању материје, која се, по Правилнику Скупштине, односи на остваривање међунацио-налних односа и права на образовање, културу, информисање припадника народа и националних мањина у Покрајини и друга питања међунационалних односа.

Савет Републике Србије за националне мањине

Још септембра 2004.године, посебном Уредбом Владе Србије, установљен је Савет Републике Србије за националне мањи-не. Од тог времена, рад Савета регулисан је и другим уредбама Владе (последња јула 2009.године), али је изворни мандат овог државног органа у оквиру извршне власти задржан до данас – старање о очувању, унапређењу и заштити националних, ет-ничких, верских, језичких и културних посебности припадни-ка националних мањина. Савет представља стратегијско тело што показује и његов састав у који, с једне стране, улазе пред-седник Владе и министри задужени за: људска и мањинска пра-ва, државну управу и локалну самоуправу, културу, просвету, омладину и спорт, веру, правду, унутрашње послове, а с дру-ге, председници националних савета националних мањина. Надлежност Савета је да потврђује симболе, знамења и празни-ке мањина, разматра нацрте закона и других прописа значајних за остваривање права националних мањина, прати стање међу-националних односа у земљи, предлаже мере за унапређење пуне и делотворне равноправности припадника националних мањина, разматра остваривање међународних обавеза у погле-ду примене права припадника националних мањина у Србији и међународне или регионалне споразуме, који се односе на по-ложај националних мањина.

Према последњој Уредби из јула 2009.године, Савет се састаје по потреби, а најмање четири пута годишње, што није било случај регулисано претходним уредбама Владе када су редов-на заседања била предвиђена за два пута годишње. Па и тако дефинисано ретко званично заседање није било поштовано, па се од 2007. до 2009. године Савет није ниједном састао, иако су представници националних мањина у више наврата то тра-жили. У 2010.години је дошло до напретка, када је Савет почео


функционисати, али ће тек крај овог периода показати и да ли ће се састати 4 пута годишње, како позитивни прописи налажу и, тиме, показати спремност стратегијског нивоа да отклања претње, које могу угрозити безбедност заједница.

На одређеном тесту постојаности (sustainability) је и буџет-ски Фонд за националне мањине из кога је планирано да се, од 2010.године, финансирају активности у области културе, об-разовања и информисања. Правилник Фонда треба да изради Министарство за људска и мањинска права, које ће Фондом и управљати.

Савети за међунационалне односе

У Републици Србији на снази је Закон о локалној самоуправи из 2007.године, који, у члану 98 предвиђа формирање Савета за међунационалне односе, мада су они по први пут уведени пре-тходним Законом о локалној самоуправи из 2002.године (члан 63). На основу тога, прописано је да се у национално мешови-тим јединицама локалне самоуправе, као самостална радна тела, која чине представници српског народа и националних мањина, оснивају савети за међунационалне односе. Одлуком скупштине јединице локалне самоуправе уређује се делокруг, састав, избор чланова и начин рада Савета. Скупштина и из-вршни органи јединица локалне самоуправе дужни су да пред-логе свих одлука, који се тичу националне равноправности, претходно доставе на мишљење Савету, који има право да пред Уставним судом покрене поступак за оцену уставности и зако-нитости одлуке или другог општег акта ако сматра да су њиме непосредно повређена права припадника српског народа и на-ционалних мањина и да, под истим условима, пред Врховним судом Србије покрене поступак за оцену сагласности одлуке или другог општег акта.

За национално мешовите јединице локалне самоуправе, у сми-слу Закона из 2007.године, сматрају се јединице локалне само-управе у којима припадници једне националне мањине чине више од 5% од укупног броја становника или све националне мањине чине више од 10% од укупног броја становника пре-ма последњем попису становништва у Републици Србији 2002.године. То, практично, значи да 68 општина у Србији (изузи-мајући Косово и Метохију) задовољава критеријуме за консти-туисање Савета за међунационалне односе. Ипак, у Србији, то-ком 2009.године, нису постојала више од 34 оваква тела.23

23 Центар за истраживање етницитета, Одрживи модел оснивања и рада Савета за међунационалне односе, Београд, 2009.година, стр.2

Први савети за међунационалне односе изабрани су 2002.године, а седам година касније била су 43 савета, од чега у Војводини 37, а у осталом делу Србије 6.


Већ из овог податка види се да формирање и рад Савета за међунационалне односе не представљају експлицитну закон-ску обавезу и да се њихово постојање уређује локалним стату-тима уколико јединице локалне самоуправе имају интерес да покрену један такав поступак.

С обзиром на то да је регулисано да савети представљају рад-на тела скупштина јединица локалне самоуправе, њихов ман-дат траје онолико колико траје мандат скупштине јединице локалне самоуправе. Све то уноси велику/недопустиву дозу волунтаризма у читаву институцију, релативизира њену уло-гу и функционисање и доводи у сумњу мотиве политичке ини-цијативе усмерене ка њеном конституисању. Пракса је показа-ла да ова тела нису делотворна и да не испуњавају сврху свог установљења:24

Одсуство јасне и доречене законске регулативе и похвална на-стојања државе да се повећа аутономија локалне самоуправе, доводе до ситуације у којој ови савети често нису у могућности да испуњавају своје законом предвиђене обавезе.

Тренутно је стање такво да општинске самоуправе у складу са својим често оскудним капацитетима арбитрарно доносе од-луке о формирању, надлежностима и начину рада ових савета, што за последицу има непродуктивни хаос на овом подручју и потпуну или делимичну нефункционалност Савета за међуна-ционалне односе.25

Недореченост законских решења појављује се као главни узрок слабих резултата, које су забележили савети за међунационал-не односе производећи ефекат благе конфузије. 26 Јавност та-кође није довољно обавештена о мандату и потенцијалима ове институције, тако да се мало може говорити да постоји некакво власништво (ownership) локалних и ширих заједница над њом.

24 Ibid.стр.525 Савети за међунационалне односе, Модели одлуке о оснивању и правилника о раду, ОЕБС

Мисија у Београду, 2009.година, стр.7-826 За време Округлог стола Рад савета за међунационалне односе у Извршном већу Војводине

крајем октобра 2009.године истакнуто је да су општински савети за међунационалне односе један од основних институционалних оквира за очување стабилних међунационалних односа и заштиту мањинских права на нивоу локалне самоуправе (...) представљају пожељан модел друштвених односа у вишенационалним заједницама и подразумевају усклађеност социјалних и политичких интереса различитих етно- културних заједница, служећи очувању и унапређењу њихових идентитета и култура. Истовремено је, међутим, примећено да постоји противречност по којој савети постоје у 17 општина по Закону из 2002.године и у 10 општина по Закону из 2007.године. Различити су и мандатни периоди и они се крећу између две и пет година. У 7 општина чланови савета су бирани из редова одборника, док је 5 општина поступило супротно.


Није довољно учињено на његовој промоцији27 и од радног тела, које је требало да отклања узроке/претње безбедности заједница, односно људске безбедности, постао је ризик per se. У Извештају Европских комисија о напретку Србије за 2009.го-дину у Делу 2.2 наводи се да општинске структуре немају капа-цитете да у потпуности спроводе мањинска права у Санџаку.

Мада би, полазећи од досадашњих веома скромних резулта-та, опција укидања била сасвим реална, требало би пре ради-калнијих потеза размислити и о могућностима дораде прописа имајући у виду менаџмент безбедности заједница:

То указује на неопходност иницијатива, које би биле усмере-не не само ка измени постојеће подзаконске регулативе која ближе уређује ову област већ и ка јачању капацитета мулти-етничких локалних самоуправа за ефикасну имплементацију постојећих законских решења и препознавање значаја савета за међунационалне односе у локалној заједници. Само оспо-собљеност савета да врше своје законске надлежности и тиме омогуће остваривање права припадника националних мањина и пуну националну равноправност у мултиетничким општи-нама може довести до истинске афирмације ове институције локалне самоуправе.

Једна од таквих иницијатива јесте и иницијатива Мисије ОЕБС у Београду која је групи експерата поверила израду Модела одлуке о оснивању Савета за међунационалне односе и Модела правилника о раду Савета за међунационалне одно-се. Материјали које су експерти користили у дефинисању моде-ла су у претходном периоду развијени од стране Центра за ре-гионализам и Фонда за отворено друштво (Локалне политике у мултиетничким заједницама) као и Центра за развој цивил-ног друштва и Грађанских иницијатива.28

27 Регионална тематска конференција о искуствима Србије и Македоније о нормативном и практичном стварању Савета за међунационалне односе одржана је крајем фебруара 2009.године у Новом Саду. Министарство за државну управу и локалну самоуправу Србије истакло је да би конституисање Савета требало подстицати ради унапређења међуетничких односа и развоја демократије. Ово Министарство стоји на становишту да се савети морају формирати у свим национално мешовитим јединицама локалне самоуправе по критеријумима из Закона о локалној самоуправи из 2007.године, па би такав поступак требало помоћи саветима и сугестијама с чим се сложио и представник ОЕБС, који је био коорганизатор овог скупа. Јован Комшић, програмски директор Асоцијације мултиетничких градова југоисточне Европе, подсетио је на Регионалној тематској конференцији да је оснивање тих савета значајно за консолидовање демократије и међуетничких односа у региону и да су квалитети људских права, правне државе и заштите мањина кључни услов из Копенхашких критеријума за пријем нових чланица у ЕУ.

28 Савети за међунационалне односе, Модели одлуке о оснивању и правилника о раду, ОЕБС Мисија у Београду, 2009.година, стр.8


Национални савети националних мањина

Према Уставу Србије, припадници националних мањина имају право на несметане везе и сарадњу са сународницима изван територије Србије, односно, са матичним државама (kin states), које су и у случају Србије, слично другим земаљама Централне Европе, углавном суседне. Уколико се, полазећи од пописа ста-новништва из 2002.године, покуша утврдити територијална распоређеност припадника националних мањина у Србији, може се видети да су оне размештене уз границе својих ма-тичних држава.29 То јесте један од резултата разбијања бивше Југославије, али је и производ разграничења националних др-жава постигнутих на овом простору и Централној Европи од ХIX века, па се понекад питање националних мањина сматра централноевропским феноменом.

Осим тога, а ради остварења права на самоуправу у:

1) култури, 2) образовању, 3) обавештавању и 4) службеној употреби језика и писма30 – припадници националних мањина у Србији могу изабрати своје националне савете. Још је Закон о заштити права и сло-бода националних мањина из 2002.године инаугурисао ову ин-ституцију, али је њено ближе одређење и формирање, у складу са међународним стандардима, регулисао Закон о национал-ним саветима националних мањина усвојен 2009.године. На основу тога, национални савети представљају тела, која броје од 15 до 35 чланова (у зависности од величине националне мањине) са мандатним периодом од 4 године. Из својих редо-ва бирају председника, извршни орган, одборе за образовање, културу, обавештавање и службену употребу језика и писма, а својим статутима могу утврдити консултативна и друга тела. Председник представља и заступа национални савет, чији се чланови бирају на посебним изборима (непосредним или пу-тем електорских скупштина), које спроводи министарство на-длежно за људска и мањинска права. Савети представљају на-ционалне мањине и могу поднети Народној скупштини, Влади и другим државним органима и посебним организацијама, укључујући и покрајинске и локалне – предлоге, иницијативе и мишљења о питањима из свог делокруга.

29 Републички завод за статистику, Попис становништва, домаћинстава и станова у 2002, Београд, 2003.година.

30 У мају 2009.године, Комитет министара Савета Европе издао је скуп препорука у вези са применом Европске повеље о регионалним и мањинским језицима у Србији. Ове препоруке позивају на унапређење толеранције и бољег регулисања употребе мањинских језика у образовању.


Највећи део простора (Одељак VI - чланови 29—111), Закон о националним саветима националних мањина посвећује избо-рима за националне савете, прописујући поступак расписи-вања избора, утврђивање посебног бирачког списка за припа-днике националних мањина (до детаља регулисано), органе за спровођење избора (Централна изборна комисија, Изборна ко-мисија за бирачко подручје и бирачки одбори), поступак канди-довања и изборне листе (опет урађено до детаља), спровођење избора и начин гласања, укључујући и поступак проглашавања резултата избора и њихово понављање (уколико је потребно) и, на крају, расподелу мандата. Закон у овом Одељку (који се, условно, може назвати Правилником за изборе националних савета националних мањина) регулише и изборе за чланове националних савета путем електорских скупштина.31

У складу са овим одредбама, Србија је у јуну 2010.године одр-жала непосредне изборе за 16 националних савета и 3 електор-ске скупштине за националне савете,32 што, уз Јеврејску општи-ну, чини укупно 20 таквих органа. Пре избора, Министарство за људска и мањинска прва Србије организовало је вишеме-сечну кампању уписа у посебни бирачки списак, што је био предуслов одржавања избора. По завршетку изборног про-цеса, од националних савета националних мањина се очекује да се активно и у координацији са другим надлежним органи-ма ангажују у учешћу у управљању установама предшколског васпитања и образовања, и основног и средњег образовања и васпитања чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, у којима се об-разовно-васпитни рад изводи и на језику националне мањи-не, или у којима се изучава говор, језик или култура национал-не мањине као посебан наставни предмет. Национални савети имају оснивачка права и могу самостално или заједно са дру-гим правним лицем, оснивати установе и привредна друштва за обављање новинско-издавачке и радио-телевизијске делат-

31 Према Закону о националним саветима националних мањина (члан 101), лице које има право да буде електор прилаже:

1) електорску пријаву која садржи изјаву да се лице пријављује за електорску скупштину националне мањине и личне податке;

2) потврду о бирачком праву;3) писмену изјаву о националној припадности;4) доказ о пребивалишту;5) попуњене обрасце са 100 потписа припадника одређене националне мањине, односно

писмену исправу о одлуци скупштине организације или удружења националне мањине којом је одређено за електора националне мањине.

6) решење о регистрацији организације или удружења. Непосредни избори за националне савете одржаће се ако се до дана расписивања избора,

на посебан бирачки списак националне мањине, упише више од 50% од укупног броја припадника националне мањине према последњем попису становништва, умањеног за 20%.

32 Непосредни избори су одржани за: Албанце, Ашкалије, Бошњаке, Бугаре, Буњевце, Влахе, Грке, Египћане, Мађаре, Македонце, Немце, Роме, Румуне, Русине, Словаке, Украјинце и Чехе, док су чланови националних савета: Македонаца, Словенаца и Хрвата бирани на електорским скупштинама.


ности, штампања и репродукције снимљених медија и вршити права и обавезе оснивача.

У конкретизацији Уставом загарантованих додатних и колек-тивних права намењених припадницима националних мањи-на конституисани су ови савети, уз које се не може повући па-ралела ни са једним сличним примером у Европи. У Мађарској и Хрватској на локалном нивоу постоје некаква тела, али она не делују национално и њихови се избори обављају истовремено са локалним изборима. Отуд су национални савети национал-них мањина у Србији институције sui generis. Оне полазе од на-ционалних/етничких специфичности Србије чиме јој омогућа-вају, између осталог, да што ефикасније спречавају ризике по безбедност заједница и отклањању могуће опасности.

У случају погоршања положаја ове категорија лица, увек је при-сутан феномен трансграничног преливања проблема и његове регионализације, па би та међународна компонента у функцио-нисању националних савета националних мањина морала увек бити присутна када се ставља у контекст успешног менаџмента безбедности заједница, нарочито на Балкану.33 У мултиетнич-ком друштву добри међуетнички односи и интеграција припа-дника националних мањина зависе од перцепције свих етнич-ких група да су активности државе легитимне и ефикасне.34

Што због кашњења пријава, што из других разлога – неке су на-ционалне мањине остале без својих савета на овим изборима, а спадају у рeд бројнијих у Србији, као што су Црногорци или Муслимани. Ту су и Југословени (1,10% становништва Србије), који још немају свој национални савет, али ни матичну државу, па су се по тој карактеристици сврстали уз Русине и Горанце. Како ствари стоје, списак од 20 националних савета национал-них мањина у Србији неће бити промењен до наредних избора, односно 2014.године када ће се стећи услови да и друге зајед-нице (Турци, Руси) оснују своје савете. Њих, у међувремену, че-ка неповољнији положај од припадника националних мањи-на, које имају националне савете, јер неће имати прилику да

33 Румунија, на пример, већ неколико година уназад отвара питање влашке националне мањине у Србији и њеног постојања као посебног етницитета (источна Србија). Ова земља инсистира да се ради о Румунима и да, како истиче, не постоји влашки језик, иако попис становништва у Србији из 2002.године показује да се око 40 хиљада људи изјаснило да говори овим језиком. Србија, с једне стране, не може одустати од прокламованог начела да је свако лице слободно да се национално изјашњава и да је она обавезна да то поштује и штити, а с друге, Румунија покушава оспорити порекло Власима називајући их Румунима и потомцима бивше Влашке, која је као политичка творевина (држава) престала да постоји у XIX веку. Супротно томе, постоје теорије о пореклу Влаха, које говоре да они потичу од Арумуна, што је признала и Македонија, па их је као такве препознала у свом Уставу и дала им мањински статус. Румунија, у оквиру Савета Европе, редовно иницира резолуције Парламентарне Скупштине у осуди политике Србије према Румунима и Власима и, генерално, националним мањинама. Савет Европе је, због тога, одредио 2007.године специјалног известиоца (из Немачке), који је поднео Извештај Ситуација са националним мањинама у Војводини и румунском мањином у источној Србији.

34 OSCE, Recommendations on Policing in Multi-Ethnic Societies, the Hague, 2006.


уживају права из: културе, образовања, информисања и служ-бене употребе језика и писма преко националних савета, него индивидуално или преко својих удружења (заступањем). Таква ситуација би их могла довести у дискриминаторни положај, јер недовршеност процеса формирања националних савета наци-оналних мањина у Србији може изазвати ефекат вакуума у без-бедности заједница.

По важећим прописима, национални савети се помињу и по питању избора чланова општинских савета за међунационалне односе и у Уредби Владе о функционисању Савета Републике Србије за националне мањине. У случају да постоје нестабил-ности или поремећаји у деловању националних савета, так-во стање може утицати негативно на друге две поменуте ин-ституције. Све ово може додатно закомпликовати нови попис становништва, домаћинстава и станова Републике Србије за-казан за 2011.годину. Полазећи од овакве ситуације и уоча-вајући централну улогу, коју у отклањању претњи по мањинске националне заједнице имају национални савети национал-них мањина у Србији, ЕУ је приступила снажној подршци ин-ституционалне изградње и јачања капацитета ових тела кроз пројекат у оквиру IPA 2007, односно приступних фондова ЕУ. Идеја је да се, преко Министарства за људска и мањинска права Србије, у једногодишњем периоду, а непосредно после избора у јуну 2010.године, оснаже национални савети у опреми и кан-целаријском прибору. Такође су предвиђене и обуке за чланове савета и професионална лица, која ће убудуће обављати техни-чки део подршке савета, као и додатно образовање за постојеће кадрове.

Координационо тело Владе Републике Србије за општине Прешево, Бујановац и Медвеђa

Најдрастичнији пример погоршања међунационаих односа у Србији у последњих десет година, уколико се изузме Косово и Метохија, односи се на југ земље и општине Прешево, Бујановац и Медвеђу настањене, углавном, припадницима ал-банске националне мањине.35 Крајем прошлог века и почетком прве деценије XXI столећа, на овом простору је дошло до отво-рених непријатељстава између наоружаних албанских форма-ција (Ослободилачке војске за Прешево, Бујановац и Медвеђу) и снага за примену закона и реда као последице преливања су-коба са Косова и Метохије. Насиље је довело до фаталних исхо-да на обе стране. Последња акција владиних јединица одиграла

35 Статистика показује да је у Медвеђи 2002.године од 10 760 становника било 7 163 Србина, 2 816 Албанаца, 108 Рома и других. У Бујановцу је живело 43 302 становника, и то: 23 681 Албанац, 14 782 Србина, 3 867 Рома и других. У Прешеву је пописано 34 904 особе, од којих су: 31 098 Албанци, 2 984 Срби и други.


се 15. и 16.маја 2001.године. Криза се, потом, проширила по ис-том рецепту на Македонију, која је успела да јој се одупре ја-нуара 2002.године потписивањем Охридског споразума између побуњених локалних Албанаца и власти Македоније уз огро-мно залагање и напоре међународне заједнице.

Инциденти на југу Србије престали су потписивањем Декларације о разоружању припадника Ослободилачке војс-ке Прешево, Бујановац и Медвеђа и давањем амнестије за ло-кално становништво уз њихово укључење у полицијске снаге и друге сфере друштвеног и државног живота. У циљу ста-билизације стања на овом простору југа Србије, дошло је до стварања Координационог тела Владе Савезне Републике Југославије (СРЈ) и Владе Републике Србије за општине Прешево, Бујановац и Медвеђа образованог децембра 2000.го-дине. Годину дана након тога, донет је План и програм за реша-вање кризе у општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа, који је нагласио практичну улогу Координационог тела дефиниса-ног као административно-извршног органа, који координи-ра активности Владе Републике Србије, надлежних државних органа и јавних служби, органа локалне самоуправе и грађана општина Прешево, Бујановац и Медвеђа у циљу развоја ових општина као политички, безбедносно и економски стабил-них области, са развијеним стандардима и квалитетом живо-та грађана, уз поштовање људских, мањинских, верских, поли-тичких и других права и слобода. Координационо тело делује као активни чинилац, пре свега, у подизању степена друштвене и политичке интеграције, обезбеђивању људске безбедности, остваривању одрживог економског развоја, изградњи цивил-ног друштва и пружа подршку грађанском активизму.

У смиривању ситуације у наведене три општине, Србија је ушла са високим степеном опреза и постепеног и мирног ре-шавања међунационалних односа. ОЕБС је од почетка била укључена у ове процесе и, задржавши ту улогу до данас, знат-но допринела повољнијој међунационалној клими у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи. У том поступку, марта 2002.године донет је Споразум о основним принципима одржавања превремених општинских избора у јужној Србији, који су унели дозу смири-вања тензија на овом простору. Инциденти су, ипак, обновље-ни 2008.године, али је 2009.године потписан нови Споразум о принципима реконструкције Координационог тела за општи-не Прешево, Бујановац и Медвеђу у коме се наводи да:

I Ужи састав председништва Координационог тела чине:a. председник Координационог тела,b. председници општина Прешево, Бујановац и Медвеђа;

председници општина Бујановац и Прешево


алтернативно врше функцију заменика председника Координационог тела,

c. потпредседници Координационог тела које именује Влада Републике Србије,

d. народни посланици из Прешева, Бујановца и Медвеђе,е. председници скупштина општина Прешево, Бујановац

и Медвеђа,f. директор службе Координационог тела.

II. Шири састав председништва Координационог тела чине:а. ужи састав Координационог тела,b. председници 6 радних група (из редова министарстава),c. заменици председника радних група (из редова локал-

них самоуправа),d. заменици председника општина Бујановац, Прешево и

Медвеђа,е. заменици председника скупштина општина Бујановац,

Прешево и Медвеђа.

III. Одлуке у ужем и ширем саставу председништва Координационог тела доносе се консензусом.

IV. Радне групе:a. у Координационом телу постоје следеће радне групе:

1. за привредни и инфраструктурни развој,2. за политичке и друштвене интеграције, 3. зе безбедност и правосуђе,4. за јачање капацитета локалних самоуправа и њихово

оспособљавање за одрживи развој,5. за обрзовање, културу, информисање, спорт и

омладину,6. за здравство и социјалну политику.

(...)

с. структура предложених чланова радних група локалних са-моуправа одговора етничкој структури општина.

Кључни албански лидери су, након потписивања Споразума о принципима реконструкције Координационог тела за општи-не Прешево, Бујановац и Медвеђу, прекинули бојкот и прикљу-чили се учествовању у друштвеном и политичком животу у својим општинама и раду Координационог тела. У подстицању духа сарадње, Влада Србије је издала дозволе да се оснују двоје-зични (албански и српски) огранци Економског и Правног фа-култета Универзитета у Нишу. Осим тога, држава подстицајно расписује и одобрава пројекте у оквиру конкурса о расподели


и коришћењу (буџетских) средстава за програме остваривања и унапређења социјалних и мањинских права и посебности на-мењених организацијама цивилног сектора.

Све подстицајне мере за југ Србије, као и друге држав-не активности за Прешево, Бујановац и Медвеђу иду преко Координационог тела, укључујући инфраструктурне програме и додељивање и реализацију делатности на основу Националног инвестиционог плана (НИП).36 Седиште Координационог те-ла је у Београду, али је оно присутно на терену у 3 огранака, који непосредно сарађују са Канцеларијом ОЕБС у Бујановцу. Читава та област карактеристична је по слабој развијености, а високом стопом пораста становништва у поређењу са про-секом у Србији. Поводом тога, Стратегија националне безбед-ности Републике Србије из 2009.године уочава могућу претњу безбедности:

Неравномерни привредни и демографски развој Републике Србије, који је у прошлости био снажан извор криза, и даље представља ризик по безбедност на овом простору (...) демо-графски трендови и миграције, поред социјалних проблема и раста криминала, могу довести од пораста нестабилности и на-станка ризика и претњи безбедности Републике Србије.37

Без обзира на улагање свих расположивих напора Србије у циљу подизања благостања житеља Прешева, Бујановаца и Медвеђе, ситуација у ове три општине и даље ће умногоме, ако не и потпуно, зависити од утврђивања статуса Косова и Метохије и догађаја, који се тамо одигравају (интерно) или се дешавају у вези са Косовом и Метохијом (екстерно/међународ-но). Иако настао као привремени орган, Координационо тело мора остати на сцени и умерено на теме са терена, које има за-датак да смири међунационалне тензије, заустави (потенцијал-но) насиље и примени мере за нормализацију живота свих грађана.

36 По најави Милана Марковића, председника Координационог тела за општине Прешево, Бујановац и Медвеђу, који је и министар за државну управу и локалну самоуправу у Влади Србије формиране јула 2008.године, у 2010.години ово тело има 421 550 000 буџетских динара намењених за свој рад и разна подстицајна улагања у наведену област.

37 Стратегија националне безбедности Републике Србије, Београд, 2009.година, стр.15-16


Канцеларија заштитника грађана и локални омбудсмани

Заштитник грађана у Србији на националном нивоу предвиђен је Уставом из 2006.године, али је Народна скупштина још годи-ну дана раније установила ову институцију посебним Законом, који је претрпео незнатне измене јуна 2007.године. У складу с тим, надлежност заштитника грађана је, мање —више, слич-на оној као и у другим земљама,38 али је за питање национал-них мањина и заштите њихових припадника у Србији значајна, јер је један од четири заменика заштитника грађана задужен за националне мањине. У области права националних мањи-на заштитник грађана се бави унапређењем права национал-них мањина и у складу са Законом утврђеним овлашћењима надзире рад органа управе и других надлежних органа у вези са остваривањем индивидуалних и колективних права мањи-на. Заштитника грађана и његове заменике бира и разрешава Народна скупштина.

У Србији постоји и омбудсман Аутономне Покрајине Војводине, који такође има заменика задуженог за заштиту права националних мањина,39 и омбудсмани на локалном ни-воу формирани на основу Закона о локалној самоуправи из 2007.године.40

Омбудсмани и заштитници грађана у Србији не налазе се у од-носу субординације и сваки представља засебно правно лице. Њихове су активности координиране на ad hoc бази, с обзи-ром на то да не постоји радна мрежа, која их стално држи на

38 Заштитник грађана је независан и самосталан државни орган, задужен да штити и унапређује поштовање слобода и права. Имунитет који ужива заштитник грађана омогућава му независност и самосталност у раду. Заштитник грађана контролише, проверавајући наводе притужбе или поступајући по сопственој иницијативи, да ли органи државне управе, републички јавни правобранилац, органи и организације које врше јавна овлашћења према грађанима поступају у складу са законима и другим прописима Републике Србије или начелима рада добре управе. Органи управе имају законом успостављену обавезу да сарађују са заштитником, омогуће му приступ својим просторијама и ставе на располагање све податке, без обзира на степен тајности, када је то од интереса за поступак који се води. Заштитник може да јавно препоручи разрешење функционера одговорног за повреду права грађана. Против запосленог у органу управе који је непосредно одговоран за повреду права грађана заштитник грађана може да тражи покретање дисциплинског поступка. Ако нађе да у радњама функционера или запосленог у органу управе има елемената кривичног или другог кажњивог дела, заштитник грађана је овлашћен да надлежном органу поднесе захтев, односно пријаву за покретање кривичног, прекршајног или другог одговарајућег поступка.

39 У Извештају омбудсмана Аутономне Покрајине Војводине из 2008.године поменуто је да се 24 од 597 примљених притужби у току једне године (4%) односило на права националних мањина. Извештај Европских комисија о напретку Србије за 2009.годину у Делу 2.2 примећује да су у целини, етнички засновани инциденти у Покрајини смањени у 2008.години.

40 Члан 97 Закона о локалној самоуправи прописује да се у јединици локалне самоуправе може установити заштитник грађана који је овлашћен да контролише поштовање права грађана, утврђује повреде учињене актима, радњама или нечињењем органа управе и јавних служби, ако се ради о повреди прописа и општих аката јединице локалне самоуправе. Две или више јединица локалне самоуправе могу донети одлуку о установљавању заједничког заштитника грађана.


окупу. Ипак, ефекти њиховог деловања присутни су у друштву и постоје разгранате активности усмерене ка заштити припа-дника националних мањина.

Безбедносно посматрано, канцеларије заштитника грађана и локалних омбудсмана су сигурно институције које су у Србији готово завршиле своју изградњу и могу несметано обављати своју заштитну функцију.41 То примећује и Извештај Европских комисија о напретку Србије за 2009.годину у Делу 2.1 додајући и да је свест јавности о постојању и одговорностима омбуд-смана повећана. У 2009.години било је планирано да се у наред-ном периоду канцеларије заштитника грађана Србије отворе у Прешеву, Бујановцу и Медвеђи. UNDP и ОЕБС треба да пруже помоћ заштитнику грађана у отварању нових филијала.

Канцелатија повереника за заштиту равноправности

И док средином 2010.године Канцеларија заштитника грађа-на Републике Србије и слична локална независна регулаторна тела функционишу увелико, сасвим супротно се може рећи за Канцеларију повереника за заштиту равноправности, која при-пада сличној врсти институција. Успостављена Законом о за-брани дискриминације из марта 2009.године, ова Канцеларија пролази тек почетну фазу у свом формирању, која у Србији иде, како је искуство показало, доста споро и започиње теш-ким проналажњем средстава у буџету за њено (довољно) опе-ративно деловање.

Проналажење/додељивање прикладног објекта за рад пове-реника у Београду (обавеза Владе Србије), израда системати-зације радних места, утврђивање (финансијске) службе и ос-тало42 – само су неки од иницијалних обавеза пред којима се

41 Иницирањем законских решења и издавањем мишљења и препорука, заштитник грађана Републике Србије (и његов заменик за националне мањине) развио је активности у области заштите права, положаја и слобода припадника националних мањина у Србији. Тако је, на пример, 1.априла 2010.године, поднео Предлог за измену и допуну Закона о државним службеницима и других закона у вези са начином вођења евиденција о националној припадности запослених у државним органима, јавним службама, органима аутономне покрајине и јединицама локалне самоуправе. Препоруке је дао надлежнима у општини Прибој ради усаглашавања Статута са Уставом и другим позитивноправним прописима у циљу остваривања права бошњачке националне мањине на службену употребу језика и писма на територији општине (1.април 2010.године). Такође је општини Жагубица доставио Препоруку поводом пропуста у избору представника за Национални савет влашке националне мањине (14.децембар 2009.године). Заштитник грађана Републике Србије обратио се и Служби за управљање кадровима Владе Србије због непостојања података о националној структури запослених у органима државне управе, непостојања плана њиховог запошљавања и необјављивања конкурса на језицима националних мањина (1.јули 2009.године).

42 Повереник ужива имунитет, који имају народни посланици у Народној скупштини. Повереник има три помоћника и стручну службу, која му помаже у вршењу његових надлежности, и самостално одлучује, у складу са законом, о пријему лица у радни однос у стручну службу. Финансијска средства за рад повереника, његових помоћника и стручне службе обезбеђују се у буџету Републике Србије на предлог повереника.


налази повереник, а да, у ствари, није ни почео да обавља свој посао дефинисан Законом о забрани дискриминације.43 У је-дан од његових најважнијих задатака спада и спречавање дис-криминације припадника националних мањина на основу на-ционалне припадности, етничког порекла, верских уверења и језика.

Уколико би се аналогно узео у обзир период од избора до за-окруженог функционисања заштитника грађана Републике Србије, резултате повереника за заштиту равноправности би требало очекивати тек за коју годину.

У међувремену, настаће празнина у примени Закона о забра-ни дискриминације, која се односи и на могуће случајеве дис-криминације према припадницима националних мањина. Зато је време до пуног деловања повереника период нестабилности по питању људске безбедности у Србији, па би била неопход-на подршка институцији повереника за заштиту равноправ-ности, укључујући и међународну (ЕУ, ОЕБС), јер, како наводи Извештај Европских комисија о напретку Србије за 2009.годи-ну у Делу 2.2 у пракси и даље постоји дискриминација наро-чито према рањивим групама као што су Роми (...) жртвама дискриминације се пружа мало подршке и потребна је већа пос-већеност свих актера.

Остале институције

Законом о министарствима од јула 2008.године установљено је Министарство за људска и мањинска права, чији се делокруг, између осталог, односи на општа питања положаја припадни-ка националних мањина, вођење регистра националних саве-та националних мањина, избор националних савета национал-них мањина, заштита и унапређење мањинских права, израда прописа о националним мањинама, обезбеђење веза нацио-налних мањина са матичним државама и положај и оствари-вање надлежности националних савета националних мањина.

У складу с наведеним, Министарство је формирало посеб-ни Сектор, који се бави питањима унапређења и заштите пра-ва националних мањина, у оквиру ког делује Канцеларија за

43 Члан 33 Закона о забрани дискриминације наводи да је надлежност повереника да прима и разматра притужбе због повреда овог Закона и пружа информације подносиоцима притужби у његовом праву и могућности покретања судског или другог поступка заштите и препоручује поступке мирења; подноси тужбе, прекршајне пријаве и упозорава јавност на најчешће, типичне и тешке случајеве дискриминације. Такође прати спровођење закона и других прописа, иницира доношење или измену прописа ради спровођења и унапређивања заштите од дискриминације и даје мишљење о одредбама нацрта закона и других прописа који се тичу забране дискриминације.


спровођење Стратегије за унапређивање положаја Рома. 44 Министарство је од јула 2008.године до средине 2010.године, углавном радило на спровођењу избора за националне савете националних мањина (укључујући и две кампање:

1) за упис у посебни бирачки списак потенцијалних гласача на овим изборима и

2) саму кампању за изборе 6.јуна 2010.године).

Осим тога, Министарство је било главни носилац државних послова током председавања Србије Декадом инклузије Рома.45 Министарство баштини рад Службе за људска и мањинска права Владе Републике Србије, која је престала да ради даном формирања Министарства за људска и мањинска права пока-зујући и доказујући да обе институције нису ни трајне ни ду-горочне и да њихово постојање зависи од (текуће) политичке воље. У демократским земаљама, то не би требало да предста-вља проблем по питању људске безбедности. Уколико постоје јасни закони и уколико се они примењују, институционална динамика може само допринети благостању заједница и њихо-вој безбедности.

Уместо закључка

Овај преглед институција у Србији, које у целини или дели-мично делују на заштити припадника националних мањина или су предвиђене за обезбеђивање неких њихових посебних права на основу међународних стандарда, није обухватио суд-ство и судску праксу. Фокусирао се на администрацију и не-зависна регулаторна тела из чега се могло видети колика се пажња у Србији поклања националним мањинама имајући у виду националну структуру земље. Поступци и предузете мере

44 Према попису становништва из 2002.године, у Србији живи око 110 хиљада Рома. Велики број Рома се налази међу интерно расељеним лицима са Косова и Метохије. Услед економских, материјалних и других разлога, ова популација представља једну од најугроженијих/најсиромашнијих категорија у земљи. Проблем њиховог становања нарочито је видљив с обзиром да бораве у нехигијенским насељима. Веома су често изложени дискриминацији, предрасудама и нетолеранцији, тако да су и жртве појединачних напада. Велики проблем за Роме представља недостатак идентификационих документата. Имају препреке у образовању, запошљавању и, генерално – интеграцији у друштвени живот. Неразумевање ромске традиције, вредности овог народа и слично раширене су о чему сведоче наводи Лиге за Декаду инклузије Рома, која окупља 60 ромских и неромских невладиних организација и удружења у Србији.

45 Реч је о регионалном пројекту у трајању од 2005 до 2015.године и обавези европских влада да побољшају друштвено-економски положај Рома. Декада представља међународну иницијативу, која окупља владине, међувладине и невладине организације и удружења Рома. Главне теме, које дотиче Декада инклузије Рома, односе се на њихово: образовање, запошљавање, здравство и становање. Дванаест држава учествује у раду Декаде: Албанија, Босна и Херцеговина, Бугарска, Мађарска, Македонија, Румунија, Словачка, Србија Хрватска, Црна Гора, Чешка Република и Шпанија (Словенија има статус посматрача). У свима њима се налази значајан број ромске мањине. Од међународних организација, у пројекат су укључени: Светска банка, Институт за отворено друштво, UNDP, Савет Европе, ОЕБС, UN-HABITAT (више о овоме: www.romadecade.org/about).


у том правцу веома су динамични (Одбор за међунационал-не односе Народне скупштине, Координационо тело за општи-не Прешево, Бујановац и Медвеђу, Канцеларија заштитника грађана Републике Србије), оригинални (национални савети националних мањина) и са потенцијалима (савети за међуна-ционалне односе, Канцеларија повереника за заштиту равноп-равности). ЕУ, Савет Европе и ОЕБС, у циљу одрживости ових институција, до сада су пружали Србији финансијску и другу подршку.

У овом случају таква им је подршка била олакшана чињеницом да им је изостало стално постављано питање имплементације прописа у Србији у складу са међународним/ЕУ стандардима, а после усвајања адекватних прописа. Поводом заштите права, слобода и положаја припадника националних мањина Србија је показала ефикасност и конституисала националне и локалне механизме за примену закона и преузетих међународних оба-веза на пољу националних мањина. Достизањем потпуне опе-ративности свих ових институција и (ре)активирањем судова након реформе у 2010.години, Србија би могла у кратком ро-ку успоставити реалну контролу над безбедношћу мањинских националних заједница и отклањати постојеће и могуће ри-зике (дискриминација, нетолерантност, непоштовање разли-читости) ненасилним/демократским инстурментима. Тиме би допринела развоју и одрживости не само своје стабилности не-го и регионалне имајући у виду транснационалне карактерис-тике националних мањинских заједница.

176 Доц. др Саша Мијалковић

Доц. др Саша МијалковићКриминалистичко-полицијска академија, Београд

Унутрашња безбедност Републике Србије у условима европских интеграција

Унутрашња безбедност Републике Србије у условима европских интеграција 177

АПСТРАКТ: Транзиција традиционалног (државоцентричног) концепта националне безбедности у чијем су фокусу виталне државне вредности (суверенитет, територијални интегритет, политичка независност, опстанак државе, национално јединство) и др-жавни интереси у спољној политици које од директних претњи других држава треба штитити дипломатским, војним и оба-вештајним средствима, у условима евроатланских интеграција радикално је измењен. У фокусу савременог концепта нацио-налне безбедности је безбедност државе, друштва и поједин-ца које од свеколиког угрожавања штити мноштво субјека-та државног и недржавног, војног и цивилног, националног и међународног сектора, као и партиципирање државе у сфера-ма међународне и глобалне безбедности.

У таквим околностима, измењена је и идеја тзв. сектора унутра-шње безбедности којим се штитило уставно уређење, поли-тички и економски систем, људске слободе и права у конц-епт свеобухватне безбедности којим се штите тзв. социјетална безбедност, социјална безбедност, национално јединство, на-ционално достојанство и понос, национални идентитет, енер-гетска безбедност, еколошка безбедност, економска безбед-ност, национални информациони ресурси и друге вредности.

Овакве трендове у доброј мери прати и Република Србија, на-стојећи да битне детерминанте и систем националне безбед-ности прилагоди стандардима Европске уније, уз уважавање сопствених безбедносних потреба и посебности унутрашњег и европског безбедносног окружења.

Кључне речи: унутрашња безбедност, национална безбедност, Република Србија, европске интеграције, европско безбеднос-но окружење.


Увод

Унутрашња безбедност је, традиционално, једна од компонен-ти најстаријег концепата безбедности – безбедности држа-ве (енг. state security), односно националне безбедности (енг. national security).1 Према ортодоксној верзији овог концепта, у фокусу безбедности је држава, односно њен „опстанак“, ви-талне вредности (суверенитет, територијални интегритет, по-литичка независност, опстанак државе, национално јединство) и државни интереси у спољној политици које треба штитити од директних претњи које долазе од других држава. Примарно средство у (само)заштити држава је њихова „снага“, која се ге-нерално своди на војну, а потом и на економску моћ. Због то-га се назива још и државоцентричним приступом безбедности.

Брига за свакодневну безбедност људи стављана је у други план, била је занемаривана или се о неким њеним аспекти-ма „стидљиво полемисало“. Највећим претњама и опасности-ма по националну безбедност сматран је оружани напад споља или различити облици „субверзија изнутра, које су потпомог-нуте споља“ (и обрнуто), а не економски, социјални, еколош-ки, образовни, здравствени, прехрамбени, проблеми физичке безбедности и други проблеми људи. У том смислу, национал-на безбедност је поистовећивана са тзв. спољном безбедношћу земље, а грађани су били инструмент у функцији безбедности, односно одбране земље.

Осим дипломатије, обавештајна и војно-одбрамбена функција издвајале су се као примарне потфункције националне безбед-ности, односно заштите виталних друштвених вредности. То значи и да је највећи део националних организационих, кад-ровских, техничких и материјалних ресусра био у функцији обавештајних служби и оружаних снага. Друштвене вред-ности штићене су агресивном обавештајном, одлучном кон-траобавештајном и перфидном субверзивном делатношћу. Безбедност је поистовећивана са „довољном војном способ-ношћу и борбеном готовошћу“ којим би држава победила у евентуалном рату за заштиту сопствених вредности и интере-са. Истовремено, економска моћ је била „материјална база“ на-ционалне безбедности. Увећање војне, политичке и економске моћи и реализација националних интереса супарничке др-

1 За овај ниво безбедности традиционално се користи назив национална безбедност. С обзиром на то да се њиме обележава безбедност државе, његова употреба није потпуно исправна. Стога је и назив државна безбедност, иако се мање користио, заправо био исправнији. Ово због тога што је категорија нације најчешће ширег обима од државе и што државе и не морају да буду националне, односно да се територијално поклапају са категоријом нација. Истовремено, значење синтагме државна безбедност код нас је доживљавано као заштићеност државе од угрожавања политичким криминалом, заштита поретка власти и везивано је за Службу (Ресор) државне безбедности.


жаве често су сматрани непосредном претњом по сопстсвене вредности, интересе и безбедност.

Временом се сектор спољне безбедности развио на уштрб сек-тора унутрашње безбедности: док су се многе државе „тркале у наоружавању“ и спремале се да воде одбрамбени рат од вој-ног напада споља, урушиле су се изнутра. Испоставило се да су највеће претње по националну безбедност заправо етнички и верски национализам, политичка превирања, повећање обима (организованог) криминала, нејединство и сукоби друштвених група, економске и социјалне противуречности и кризе које су, нажалост, често прерастале и у сурове оружане конфлик-те. Резултат тога су многи грађански ратови, грађанске рево-луције, насилне промене политичке власти и распади држава. Такву су судбину доживеле махом државе реалног социјализма. Примери који аргументују ову тезу су свежи: сведоци смо раз-воја ситуације у Совјетском Савезу, Чехословачкој, Румунији, Албанији, „другој“ и „трећој Југославији“, Србији.2

То је концепт националне безбедности учинило неодрживим у његовом традиционалном моделу. Његова реконцептуализа-ција била је условљена бројним националним и међународним чиниоцима, а резултирала је променом обима и садржаја појма виталних националних вредности и интереса, агенде безбед-носних претњи и реформом сектора безбедности.

Реформа традиционалног у савремени концепт националне безбедности

Незаустављиве европске интеграције, које за циљ имају под-стицање уравнотеженог и трајног привредног и друштвеног развоја, посебно стварањем простора без унутрашњих грани-ца, јачањем привредне и друштвене кохезије и успостављањем економске и монетарне уније; потврђивање свог идентитета на међународној сцени, посебно вођењем заједничке спољне и безбедносне политике укључујући и дефинисање заједнич-ке одбрамбене политике; јачање заштите права и интереса др-жављана својих држава чланица успостављањем права грађан-ства Европе; развијање блиске сарадње у области правосуђа и унутрашњих послова и очување тековина комунитарног права, свакако су, макар и у мањој мери, довеле у питање оправданост постојања „вестфалске државе“ и традиционалног концепта државног суверенитета, али нису условиле њихов нестанак.

2 Опширније, у – Мијалковић, С.: Национална безбедност – од вестфалског до постхладноратовског концепта, Војно дело – о пштевојни научно-теоријски часопис, број 2, Министарство одбране Републике Србије, Београд, 2009, стр. 55–73.


Такође, бројне светске турбуленције у постхладноратовској ери очигледно су уздрмале улогу државе на међународној сце-ни, али је нису учиниле превазиђеном: иако мање доминантан, међународни систем је и даље моћан; државе се мењају, али не ишчезавају; државни суверенитет је „еродирао“, али се још снажно брани; владе су ослабиле, али су и даље утицајне; јав-ност је захтевна, али је чешће повладљива; границе још увек спречавају уљезе, али су порозније; иако је евидентна сведи-мензионална отуђењост појединаца и група, територијалност је велика преокупација многих народа.3

Међутим, безбедносна стварност се променила: национална безбедност је реконструисана у међународну безбедност, јер безбедност држава зависи од безбедности међународних реги-она; то је променило и агенду безбедносних претњи од искључи-во војних (пре свега, глобални или нуклеарни рат) ка ширем спектру других, попут оних који се односе на животну средину, миграције и род; национална безбедност је деконструисана јер се нација и држава најчешће географски не подударају, и фокус националне безбедности је релоциран са државе на појединце и заједнице као примарне референте безбедности.4

Иако постоје схватања по којима ће „моћ, интереси и мате-ријално богатство држава као полуге њихове безбедности још дуго бити важни фактори међународног живота“5, уочљи-ва су три приступа проширењу традиционалног концепта на-ционалне безбедности. Први приступ захтева превазилажење схватања по којем је војна агресија највећа претња национал-ној безбедности кроз укључивање нових, ширих потенцијал-них претњи попут негативног економског развоја, еколошке деградације, нарушавања људских права, угрожавања демо-кратије и великих миграционих кретања. Други приступ под-разумева ширење садржаја безбедности укључујући бројне ас-пекте индивидуалног, преко региона-лног до глобалног нивоа безбедносних питања. Најзад, трећи приступ темељи се на тра-диционалном државоцентричном приступу безбедности уз укључивање нових форми и садржаја (заједничке, колективне и ко¬опера¬тивне) безбедности.6

Неспорно је да се национална безбедност мора посматрати на три нивоа и кроз неколико подручја људске делатности. Нивои

3 Rosenau, J. N.: The Dinamism of a Turbulent World, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T.; Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998, pp. 18–21.

4 Shaw, M.: The Development of “Common-Risk” Society: A Theoretical Overview, Military and Society in 21st Century Europe – A Comparative Analysis (eds. Kuhlman, J.; Callaghan, J.) Transaction Publisher, LIT, Hamburg, 2000, pp. 13–26, у: Реформа сектора безбедности, (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003, стр. 186.

5 Wendt, A. E.: Social Theory of International Politics, Cambridge University Press, Cambridge, 1999, p. 41.

6 Таталовић, С.: Национална и међународна сигурност, Политичка култура, Загреб, 2006, стр. 8.


посматрања су појединачни, државни (национални) и међуна-родни, док сфере људске делатности укључују најмање војно, политичко, привредно, социјално и подручје заштите животне средине. Државни ниво је најбитнији, будући да одређује оста-ла два нивоа: у савременим условима, стандардна јединица без-бедности је суверена територијална држава. Подручја битна за националну безбедност су: војно, које укључује офанзивне и де-фанзивне способности државе; политичко, односно брига др-жаве да осигура своју стабилност, систем власти и идеологију која је легитимише; привредно, тј. могућности приступа приро-дним богатствима, тржишту и финансијама који одређују при-хватљив ниво благостања; социјално, које одређује постојеће услове и еволуцију традиције, културе, језика, националног идентитета и обичаја и заштите животне средине које укљу-чује бригу о биосфери од које зависе сви људски подухвати.7

Проширење садржаја националне безбедности рефлектова-ло се на међународну и глобалну безбедност: између два рефе-рентна објекта – државе и народа, успоставља се дијалектич-ки однос, као и између унутрашњих и спољних претњи овим објектима и између механизама њихове заштите. Савремена национална безбедност јавља се као средњи пут између тради-ционалних државоцентричних и људскоцентричних присту-па безбедности. Безбедност људи обухвата ширу идеју безбед-ности, од искључивог очувања безбедности државе (државна сувереност), до безбедности појединца (индивидуална сувере-ност). Држава је кључна у одбрани људске безбедности, јер не-ма безбедности државе ако њен народ није безбедан.

Истовремено, и држава и људска безбедност су главни садр-жај међународних обавеза и предмет интересовања и напора међуна¬родних организација и држава у њиховим односима. Тако долазимо до закључка да су људска, државна и међуна-родна безбедност тесно повезане, а да првенствено државе поседују капацитете да их све заштите. Државоцентрични и људскоцентрични приступи безбедности су неопхо¬дни, али не и самодовољни да реше савремене безбедносне проблеме. Људско¬центрична допуњава државоцентричну безбедност тиме што је усредсре¬ђена на људе и бави се облицима небез-бедности који нису претње безбедности државе. Њих допуњују концепти међународне и глобалне безбедности. И поред ових аргумената, многе државе су и даље склоније државоцентрич-ном приступу, уважавајући безбедност људи.8

7 Buzan, B.: People, States & Fear – An Agenda for International Security Studies in the Post-Cold War Era, Lynne Rienner Publishers, Boulder–Colorado, 1991, стр. 19–20.

8 Slaughter, A-M.: A North American Perspective, The New Challenges to International, National and Human Security Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004, p. 9, 19; Kerr, P.: Развој дијалектичког односа између државоцентричне и људскоцентичне безбедности, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006, стр. 22, 35–39, 45.


Уз то, препознавање појава које прете националном опстан-ку и добробити није више ограничено на војну област; обим претњи уважио је и људска права, животну средину, еконо-мију, болести, криминал и социјалну неправду и неједнакости. Последица тога је проширење овог концепта у односу на при-роду и врсте угрожавајућих појава, као и методологије њиховог спречавања и сузбијања, и то: од војних ка невојним изазови-ма, ризицима и претњама безбедности; од војних ка невојним механизмима супротстављања новим безбедносним пробле-мима; од појединачног деловања држава ка заједничким (здру-женим) одговорима на безбедносне проблеме и од заштите те-риторије и суверености ка заштити заједничких вредности. 9

Мноштво поменутих фактора, учинили су неодрживим тради-ционални концепт националне безбедности и условили кризу тзв. унутрашње безбедности држава. Тако је и проширено ис-траживачко и практично поље националне безбедности у ви-ше правца:

„на горе“, ка међународној и глобалној безбедности; „на доле“, ка друштвеној, људској и појединачној

безбедности и „бочно“ („хоризонтално“), ка културној, политичкој,

економској, еколошкој, здравственој, енергетској, информационој, прехрамбеној и другим сферама безбедности.10

Садржаји из проширења традиционалног концепта национал-не безбедности „на доле и бочно“, механизми њихове зашти-те, али и партиципирање државе у међународној и глобалној безбедности, те ослањање на њихове безбедносне механизме у заштити државних и националних вредности, конституенси су проширеног схватања националне безбедности (тзв. свеобух-ватна – интегрална национална безбедност). Такође, садржаји из проширења националне безбедности „на доле“ и „бочно“ условно би се могли сврстати у савремени сектор унутрашње безбедности.

Савремена национална безбедност је синтеза безбедности друштва (без обзира на етничко, верско, расно и идеолошко опредељење његових чланова) и безбедности државе, али и њи-хово партиципирање у међународној и глобалној безбедности. Реч је о извесном стању заштићености њихових виталних

9 Baldwin, D. A.: The Concept of Security, Review of International Studies, No 23, British International Studies Association, 1997, pp. 5–26; Johnson, T. A.: National Security Issues in Science, Law and Technology, Routledge, London, 2008.

10 Упореди са: Alkire, S.: Концептуални оквир за људску безбедност, Људска безбедност 1 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006, стр. 109.


вредности и интереса које се оптимизује функцијом државног и недржавног сектора националног система безбедности, уз ос-лањање на видове међународне сарадње у безбедности.

Референтне националне и државне вредности и интереси шти-те се од широке лепезе угрожавајућих појава (данас, пре све-га, од криминала, тероризма, унутрашњих оружаних сукоба, еколошких и социјалних претњи, природних и техничко-тех-нолошких несрећа), а не доминантно од оружане агресије, по-литичких, војних и економских притисака или субверзивних делатности других држава. Значајна сфера заштитне функ-ције је превенција угрожавајућих појава (тзв. смањивање опасности).

У заштити националне безбедности учествују субјекти свих нивоа безбедности: појединци, друштво, држава, међународна заједница. Државе (и савези држава) и даље једине имају све капацитете (људске, материјално-техничке и организационе) за заштиту свих нивоа безбедности од највећег броја изазова, ризика и претњи.

Најзад, једно од битнијих обележја појма националне безбед-ности јесте његова „отвореност по којој, зависно од промене околности, времена и места, укључује и искључује поједине но-ве и неке старе вредности“. Традиционалне референтне вред-ности националне безбедности представљане су као опстанак у најширем значењу, опстанак државе, национални опстанак, физичко самоодржање, територијални интегритет, политичка самосталност, квалитет живота, национални идентитет, наци-онални интерес. На прагу трећег миленијума, као виталне вред-ности националне безбедности, поред одбране земље, издвајају се и безбедност грађана, здравствена безбедност, економска безбедност, еколошка безбедност и социјална безбедност.11

Значи, национална безбедност је стање несметаног оства-ривања, развоја, уживања и оптималне заштићености наци-оналних и државних вредности и интереса које се достиже, одржава и унапређује функцијом безбедности грађана, нацио-налног система безбедности и наднационалним безбедносним механизмима, као и одсуство (појединачног, групног и колек-тивног) страха од њиховог угрожавања, те колективни осећај спокојства, извесност и контрола над развојем будућих појава и догађаја од значаја за живот друштва и државе.

Референтне вредности су првенствено мир, слобода, пра-ва и безбедност људи и друштвених група; квалитет живота;

11 Симић, Д. Р.: Наука о безбедности – савремени приступи безбедности, Службени лист СРЈ и Факултет политичких наука, Београд, 2002, стр. 30.


национално јединство, достојанство, понос и идентитет; здра-ва животна средина; енергетска стабилност, економски и со-цијални просперитет; информациони ресурси; правни поре-дак и владавина права; територијални интегритет; политичка самосталност и опстанак државе и друштва. Референтни инте-реси су у функцији достизања, омогућавања несметаног ужи-вања, развоја и заштите референтних вредности.

Унутрашња безбедност као компонента националне безбедности и сектор националног система безбедности

О компонентама националне безбедности могуће је говори-ти само у контексту структуре функције (група потфункција), стања и/или система (група подсистема и субјеката) нацио-налне безбедности. Стање националне безбедности подразу-мева квалитативан статус виталних друштвених вредности и интереса који је остварен у одређеним сферама и сектори-ма друштвеног и државног живота. Тако је, уважавањем разли-читих критеријума, могуће идентификовати више компоненти националне безбедности. Најопштија и најстарија је подела на унутрашњу и спољну безбедност.

Унутрашња безбедност је заштићеност виталних друштве-них вредности и интереса унутар граница земље, од појава уг-рожавања безбедности које првенствено настају изнутра или су комбиноване (потпомогнуте) са угрожавајућим факторима који долазе споља. Мисли се, пре свега, на уставно уређење, по-литички, социјални и економски систем, људске слободе и пра-ва и животну средину.

Спољна безбедност је заштићеност виталних друштвених вредности и интереса државе као субјекта међународних од-носа, од угрожавања које делују на међународној сцени. Реч је о заштићености суверенитета, територијалног интегритета и спољнополитичких интереса.

Међутим, ово се схватање мора узети с резервом. Прво, многе угрожавајуће појаве настају истовременим, комбинованим или синхронизованим деловањем угрожавајућих фактора споља и изнутра. Друго, многе од њих су, без обзира на то да ли дола-зе споља или изнутра, истовремено деструктивне по више раз-личитих традиционалних референтних вредности спољне и унутрашње безбедности државе.

Уколико се за критеријум дефинисања и дистинкције ком-поненти националне безбедности узме сфера друштвеног и


државног живота у оквиру којих се достижу, уживају и штите виталне државне и националне вредности, може се говорити о компонентама (видовима, сферама, секторима): мира и слобо-де (безбедности од војних изазова и претњи); безбедности на-ционалног суверенитета; безбедности територије; безбедности политичког система и политичке независности; безбедности правног поретка; економске безбедности; енергетске безбед-ности; информационе безбедности; социјалне безбедности; еколошке безбедности и безбедности националног идентите-та, поноса, части и достојанства.

С обзиром на референтне субјекте безбедности, такође је мо-гуће разликовати више компоненти националне безбед-ности, и то: сектор безбедности појединца; сектор безбедности друштвених (етничких, верских, расних, родних, полних, сексу-алних, културних, вршњачких и других) група и мањина; сек-тор безбедности целокупног друштва, рачунајући и безбедност његових чланова који живе у другим државама; сектор безбед-ности државе и сектор партиципирања државе у међународној и глобалној безбедности.

Структурирање националне безбедности, те њено прикази-вање као сложеног феномена који је састављен од више компо-ненти, могућ је само из дидактичко-педагошких и теоријских разлога. Практично, ове су сфере толико испреплетане, међу-утицајне и међузависне да их је тешко јасно дистанцирати (нпр., однос економске са политичком, социјалном или еко-лошком сфером националне безбедности). Угрожавањем поје-диних, угрожавају се и друге компоненте националне безбед-ности (нпр., угрожавањем економске, угрожава се и социјална компонента националне безбедности).

Истовремено, национална безбедност је генерално угрожена кад год је угрожена било која њена компонента. Уз то, строге границе између надлежности појединих субјеката безбедности који се традиционално старају о тзв. спољној безбедности земље (нпр., војска, органи спољне политике), односно о ње-ној унутрашњој безбедности (нпр., полиција), данас су готово превазиђене. Томе умногоме доприноси и експанзија тзв. недр-жавног сектора безбедности. Значи, исправно је говорити са-мо о свеобухватној, тј. интегралној националној безбедности, као „заокруженој“ (потпуној), јединственој и недељивој кате-горији, која обухвата све наведене компоненте.

Заштита наведених сектора националне безбедности у надлеж-ности је одговарајућих субјеката националног система безбед-ности. У ширем смислу, национални систем безбедности обух-вата све потенцијале (природне, људске, материјално-техничке,


нормативно-политичке и институционалне) једне земље, који су ангажовани на очувању виталних националних и државних, али и међународних и глобалних вредности и интереса. У ужем смислу, то су само делови ових ресурса који су специјализова-ни и професионално, легално и легитимно, директно или ин-директно, реализују функцију националне безбедности.

Конкретније, национални систем безбедности је форма орга-низовања и функционисања државе и друштва у спровођењу превентивних, репресивних и санационих мера и радњи који-ма се референтне националне вредности и интереси дости-жу/остварују, унапређују, омогућава њихово уживање и штите од безбедносних изазова, ризика и претњи, односно ревита-лизују уколико су угрожени. Састоји се од својих хоризонтал-но и вертикално постављених подсистема и микросистема безбедности, између којих постоје одређене организационе и функционалне везе. Ови подсистеми и микросистеми су др-жавни органи, јавне службе или други недржавни (невладини) субјекти. У организационом смислу, то је део државне и друш-твене организације – конвенционални, неконвенционални и суплементарни субјекти безбедности12 који врше и спроводе извесне послове, активности и мере, а у функционалном сми-слу, инструмент за достизање и заштиту њихових вредности и интереса.

Системи безбедности могу да буду мање сложени и сложенији, у зависности од тога да ли су државе просте (унитарне) или сложене (федерације, конфедерације). То, такође, зависи и од сложености „националне и међународне безбедносне пробле-матике“: мултимани¬фестност и већи број деструктивнијих безбедносних претњи захтева постојање више релативно са-мосталних специјализованих субјеката без¬бедности. Најзад, зависи и од моћи земље, па моћније државе имају развијеније системе безбедности.

Традиционално, национални систем безбедности чини пет сектора: војни, полицијски (јавна и тајна полиција), правосуд-ни, спољнополитички и економски што је, из аспекта модерне државе, само једно – уже одређење. Војни и спољнополитички сектори чинили су компоненту спољне безбедности, а остали су чинили компоненту унутрашње безбедности.

12 Конвенционални су они субјекти безбедности који обављањем редовне делатности директно остварују функцију безбедности (полиција, војска, царина, инспекције, тужилаштво, суд и органи надлежни за извршење кривичних санкција); неконвенционални су они субјекти који обављањем своје редовне делатности индиректно реализују функцију безбедности (Народна скупштина, Влада, председник Републике, органи иностраних послова); суплементарни субјекти обављањем редовне делатности доприносе реализацији функције безбедности (локална заједница и органи локалне самоуправе, јавне службе, предузећа и друге организације, невладине организације, васпитно-образовни систем, црква и грађани). Упореди са: Стајић, Љ.; Мијалковић, С.; Станаревић, С.: Безбедносна култура, „Драганић“, Београд, 2005, стр. 135–136.


Компоненте савременог националног система безбедности могу да се поделе на цивилни и војни сектор безбедности. Истовремено, мора се уважити и чињеница да се сви субјекти безбедности, поред поделе на конвенционалне, неконвенцио-налне и суплементарне, уважавајући критеријум оснивача и сфере деловања, могу сврстати у државни и недржавни сектор безбедности. Ово су шира одређења компоненти националног система безбедности.

У традиционално организованим националним системима безбедности јасно су дистанцирани:

војни сектор безбедности (који чине војска, војна полиција, војне службе безбедности, цивилна одбрана и заштита, војно правосуђе, а неретко и војни систем социјалног и здравственог осигурања и војно здравство) и

цивилни сектор безбедности (који чине остали субјекти безбедности, пре свега, полиција, обавештајне службе, правосуђе, органи за извршење кривичних санкција, инспекције и царина).

Таква структура је добрим делом заступљена и у савреме-ним системима безбедности, уз укидање грубих подела поје-диних надлежности војног и цивилног сектора безбедности (нпр., у супротстављању тероризму, организованом кримина-лу, техничко-технолошким опасностима, природним непогода-ма и сл.).

После Другог светског рата у државама глобалног Запада на-гло се развио недржавни сектор безбедности. Такве тенденције у земљама источног лагера приметне су знатно касније. Иако је поље њиховог деловања првобитно било усмерено ка заш-тити референтних вредности које су превасходна брига тзв. цивилног сектора безбедности, временом су почели да врше и извесне војне функције у оквиру тзв. приватних безбедносних компанија за војни менаџмент, консалтинг и пружање војних услуга. Тако је недржавни сектор, који је обављао неке функције цивилног сектора безбедности, попримио атрибуте државног-војног сектора безбедности. Међутим, ова тенденција у нашој земљи још није практично заживела.

Значи, данас је израженија деоба на:

државни сектор безбедности (субјекти и снаге које оснива држава) и

недржавни сектор безбедности (субјекти и снаге недржавних актера).


У систему безбедности неких земаља приметни су и субјекти међународног сектора безбедности, како цивилног, тако и војног, како међувладиног, тако и невладиног сектора (нпр., војно-ци-вилне мировне мисије, војне компаније у улози мировне мисије, представници институција међународне полицијске и војне са-радње, органи међународног старатељства, представници међу-народних невладиних хуманитарних организација итд.).

Национални систем безбедности је подсистем државе и друштва који обухвата субјекте и функције државног и не-државног, цивилног и војног сектора безбедности којима се штите друштвене и државне вредности и интереси од војних и невојних безбедносних изазова, ризика и претњи. С њим се најчешће неоправдано поистовећују системи одбране, унутра-шње и спољне безбедности.

Систем одбране само је један од подсистема националног сис-тема безбедности. Њиме се од војних безбедносних претњи бране национални суверенитет, уставни поредак, територијал-ни интегритет, независност и становништво, пружа помоћ ци-вилним властима и становништву у отклањању последица ванредних ситуација које угрожавају људске животе, животну средину и материјална добра у већем обиму, али и учествује у изградњи и очувању мира и безбедности у свету и у заштити међународних и националних вредности на територијама дру-гих држава учешћем у међународним војним, мировним и ху-манитарним операцијама под окриљем међународних органи-зација и у духу међународног права. Чине га тзв. војна одбрана (оружане снаге и њене специјализоване формације) и цивил-на одбрана (цивилна заштита, државни органи, органи локал-не заједнице, јавне службе, привредне и друге установе и поје-динци који у одбрани земље учествују невојним методама). Оба сектора одбране вођени су националним правом, страте-гијом и политиком националне безбедности, стратегијом и по-литиком одбране и извесном војном доктрином, уважавајући међународно, пре свега, Хашко и Женевско (ратно и хумани-тарно) право.

Систем унутрашње безбедности је систем субјеката који се старају о заштити државног уређења, унутрашњег јавног по-ретка и безбедности људи од свеколиког неоружаног и оружа-ног угрожавања које претежно настаје унутар државе (крими-нал, природне непогоде, техничко-технолошке опасности итд.) и од неких невојних претњи које долазе споља (нпр., прекогра-нични криминал, заразне болести итд.). Чини га више подсис-тема (нпр., сектор унутрашњих послова, национални право-судни систем итд.).


Систем спољне безбедности је традиционални назив за војну, обавештајну и дипломатску функцију чија је превасходна ми-сија заштита безбедности државе и друштва од војних, поли-тичких, субверзивних и економских претњи које долазе споља, од других држава, међународних организација и недржавних актера.

Савремене националне системе безбедности чине тзв. верти-кални и хоризонтални подсистеми. Вертикални подсистеми се „протежу од врха до дна државне организације“ и најчешће су концентрисани у оквиру појединих државних ресора (ми-нистарство одбране, правосуђа, унутрашњих послова итд.).

Хоризонтални подсистеми националног система безбедности намењени су супротстављању појединим видовима угрожа-вања националне безбедности. Чини их више постојећих или новоформираних субјеката безбедности или више организа-ционих јединица из више вертикалних подсистема национал-не безбедности, повезаних у известан систем (нпр., систем без-бедности државне границе чине специјализоване јединице полиције, царине и инспекције; систем супротстављања орга-низованом и високотехнолошком криминалу чине специјали-зоване јединице полиције, тужилаштва, судова и органа за из-вршење кривичних санкција итд.).

Хоризонтални подсистеми безбедности могу да буду формал-но – јединствено институционализовани, тј. дефинисани, ор-ганизовани и уређени јединственим законским, ређе страте-гијским прописом који се може разрађивати и допуњавати законским и подзаконским прописима, односно подстратегија-ма и акционим плановима. Такви су, нпр., национални систе-ми супротстављања организованом криминалу, високотехно-лошком криминалу, ратним злочинима, безбедности државне границе итд.

Остали хоризонтални подсистеми функционишу координи-раним деловањем више субјеката безбедности (нпр., Савет Владе Републике Србије за борбу против трговине људима, Национални координатор за борбу против трговине људима и Републички тим за борбу против трговине људима коорди-нирају радом мноштва субјеката безбедности. Међутим, једин-ствено институционализовани систем супротстављања трго-вини људима не постоји јер су организација и функционисање наведених субјеката регулисани подзаконским прописима; де-ловање појединих субјеката регулисано је посебним законима; не постоји јединствен законски пропис којим се регулишу њи-хова права, обавезе и координација активности итд).


Најзад, национални систем безбедности неретко је елемент не-ког од наднационалних безбедносних механизама (колективна безбедност, колективна одбрана, безбедносна заједница, без-бедносни режим, безбедносни комплекс, сарадња у безбед-ности). Партиципирањем у овим институцијама међународне безбедности, државе настоје да заштите своју (традиционалну) спољну и унутрашњу безбедност.13

Нова агенда безбедносних претњи у глобалном и европском окружењу

За разлику од традиционалног приступа националној безбед-ности по коме су војне претње и субверзије највеће опаснос-ти по виталне државне вредности и интересе, данас су безбед-носни изазови, ризици и претње државним и националним вредностима „пре унутрашњи, него спољни и пре невојни, не-го војни; пре долазе од недржавних актера, него од сувере-них држава“.14 Њиме се подједнако угрожавају тзв. спољна и унутрашња безбедност држава.

Наиме, данас доминирају политичке претње (унутрашња нес-табилност, „неуспешне државе“, тероризам, кршење људских права итд.), економске претње (сиромаштво, растући јаз између сиромашних и богатих, међународне финансијске рецесије, утицај неформалних центара финансијске моћи, пиратерија итд.), човеком изазване еколошке претње (нуклеарне катастро-фе, планетарни еколошки проблеми, деградација земљишта и воде, мањак хране и других природних ресурса итд.) и друш-твене претње (сукоб мањине и већине, пренасељеност, орга-низовани криминал, илегалне миграције, инфективне болести и заразе итд.). То је условило померање пажње са тзв. војне ка тзв. свеобухватној безбедности.15

Значи, угрожавање националне безбедности обухвата дејство и последице свих угрожавајућих појава које су усмерене против виталних друштвених и државних, односно националаних вредности и интереса.

Конкретније, то су све радње, збивања и појаве људског, природ-ног и техничко-технолошког порекла које за последицу имају или могу да имају онемогућавање или отежавање несметаног достизања и уживања државних и националних вредности и

13 Опширније, у – Мијалковић, С.: Безбедност државе и концепти међународне безбедности, Дефендологија, број 25–26, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2009, стр. 69–83.

14 Terriff, T.; Croft, S.; James, L.; Morgan, P. M.: Security Studies Today, Polity Press, Cambridge, 2001, стр. 135.

15 Parliamenraty Oversight of the Security Sector – Principles, mechanisms and practices, DCAF–Inter-Parliamentary Union–CCMR, Belgrade, 2000, стр. 16.


интереса или деградирање њиховог оптималног стања, што резултира страхом од њиховог угрожавања, колективним осећајем неспокојства, неизвесности и одсуства контроле над развојем будућих појава и догађаја од значаја за друштво и државу.

Према домаћем праву, угрожавања (националне) безбедности начелно се деле на:

војне изазове, ризике и претње безбедности који се испољавају као: агресија, оружана побуна и други облици употребе оружане силе, и на

невојне изазове, ризике и претње безбедности који се испољавају као: тероризам, организовани криминал, корупција, елементарне непогоде, техничко-технолошке и друге несреће и опасности.16

Стратегијом националне безбедности Републике Србије17 идентификовани су доминантни изазови, ризици и претње безбедности наше земље, као и проблеми безбедности међуна-родног (глобалног и регионалног) окружења који угрожавају стабилност наше земље, других земаља и читавих региона.

Најизраженијим изазовима, ризицима и претњама безбед-ности глобалног окружења сматрају се: регионални и локални сукоби, етнички и верски екстремизам, тероризам, организо-вани криминал, пролиферација оружја за масовно уништење и илегалне миграције, макроекономски поремећаји и кризе, со-цијални немири, као и све израженији дефицит енергетских ре-сурса. Посебно је опасна пракса превентивних напада и интер-венционизма у унутрашње ствари суверених држава, кршењем Повеље Уједињених нација. Проблеми безбедности су, из пре-тежно војне сфере, очигледно проширени и на друге димензије безбедности, пре свега, на економску, енергетску, социјеталну и еколошку. Уз то, и све више постају непредвидиви, асиметрич-ни и транснационални.

Доминантни проблеми европске безбедности су, пре свега: те-роризам, организовани криминал, ширење оружја за масовно уништење, eтнички и верски екстремизми и илегалне мигра-ције. Они су најизраженији у југоисточној Европи.

Безбедност Републике Србије данас је умногоме побољшана у односу на последњу деценију XX века чему је знатно допринела

16 Члан 4, ст. 1, т. 10–11 Закона о одбрани, Службени гласник РС, број 116/2007.17 Стратегија националне безбедности Републике Србије, званични сајт Владе Републике

Србије: www.srbija.gov.rs). Види главу I. – Безбедносно окружење и главу II. – Изазови, ризици и претње безбедности.


њена проевропска политичка оријентација. Ово, као и тежња начелно истим цивилизацијским вредностима и интеграција-ма свих земаља региона, смањило је могућност директне пре-тње или агресије на Републику Србију. Оружани сукоби били би могући једино у случају глобалне и региoналне кризе, што је данас мало вероватно због изграђених механизама међунаро-дне безбедности.

Доминантни извор нестабилности Републике Србије је безбед-носна ситуација на територији Аутономне Покрајине Косово и Метохија, настала успостављањем међународног статуса и нелегалним самопрокламовањем „Републике Косово“. Њу ка-рактеришу: страх и општа несигурност узроковани етнич-ки мотивисаним насиљем над припадницима српског народа и мањинских етничких заједница, спора изградња демократ-ских институција и демократске политичке културе и односа, непоштовање основних људских права, ускраћивање слободе кретања, експанзија организованог криминала (првенствено наркокриминала, трговине оружјем и људима, илегалних миг-рација), узурпација и уништавање приватне имовине и култур-но-историјског наслеђа и отежан процес повратка прогнаних и интерно расељених лица.

Осим овог изазова, најизраженији су безбедносни изазови, ризици и претње попут: тероризма, оружане побуне, споро-ва уз употребу оружја, сепаратизма, разних облика организо-ваног криминала, етничке и верске нетолеранције и екстреми-зма, обавештајне делатности других држава, пролиферације оружја за масовно уништење, корупције, проблема економ-ског развоја, енергетске небезбедности, неравномерног при-вредног и демографског развоја, нерешеног статуса и тешког положаја избеглих, прогнаних и интерно расељених лица, не-довршеног процеса разграничења између држава некадашње СФРЈ, неконтролисаног трошења природних ресурса и угро-жавања животне средине, последица елементарних непогода и техничких и технолошких несрећа, као и угрожавања животне средине и здравља грађана, опасности повезаних са појављи-вањем и ширењем инфективних болести код људи и зараза код животиња, наркоманије, деструктивног деловања појединих верских секти и култова, високотехнолошког криминала и уг-рожавања информационих и телекомуни-кационих система и промена климе.

Најзад, у стратегији је наглашено и то да је, с мањом или већом вероватноћом испољавања и препознавања, могућа и злоупо-треба нових технологија и научних достигнућа у области ин-форматике, генетског инжењеринга, медицине, метеорологије и других научних области.


Анализирајући Стратегију националне безбедности, може се закључити да су облици угрожавања безбедности, како војни тако и невојни, како унутрашњи тако и спољни, збирно пред-стављени као претње националној безбедности. Тиме је још једном доказана превазиђеност традиционалних стереотипа унутрашње и спољне безбедности.

Уместо закључка

Анализирајући традиционални и савремени концепт нацио-налне безбедности, те компоненте, секторе и подсистеме тра-диционалних и савремених националних система безбедности, као и агенду традиционалних и савремених претњи нацио-налној безбедности, може се закључити да је подела безбед-ности државе на унутрашњу и спољну само условна, и оправ-дана је искључиво из дидактичких разлога. Практично, није ни могућа. Стога је могуће говорити само о свеобухватној – ин-тегралној националној безбедности у којој су, по принципу „спојених судова“, евидентне корелације између свих безбед-носних изазова, ризика и претњи и свих виталних вредности и интереса друштва и државе, и која умногоме зависи од механи-зама међународне безбедности.

Ову тезу доказује и Стратегија националне безбедности Републике Србије чије полазиште чине суверенитет и терито-ријални интегритет Републике Србије, економски просперитет, социјална стабилност, развој демократије и владавина права, поштовање људских и мањинских права, европска спољнo-политичка оријентација и унапређење сарадње са најутицај-нијим субјектима међународне заједнице и државама у регио-ну. Њоме се потврђује приврженост Републике Србије општим демократским вредностима, међународном праву и пошто-вању сопствене државотворне традиције. Република Србија је спремна да у оквиру Организације уједињених нација, ев-ропских и других међународних организација и регионалних структура, доприноси изградњи и унапређењу сопствене, ре-гионалне и глобалне безбедности.

Циљеви политике националне безбедности Републике Србије су јачање одговарајућих институција и спровођење ефикасних мера и активности на безбедносном плану ради заштите наци-оналних интереса и успешно превентивно деловање и савла-давање изазова, ризика и претњи безбедности. То подразуме-ва развој политички и економски стабилног и просперитетног друштва, учешће у изградњи повољног безбедносног окружења на регионалном и глобалном нивоу кроз укључивање у европс-


ке интеграције и остале регионалне и међународне структуре и сарадњу са другим демократским друштвима.

Политика националне безбедности Републике Србије засни-ва се на начелима превенције, права на одбрану, компатибил-ности, недељивости безбедности и одговорности. Њене ос-новне компоненте су спољна политика, политика одбране, политика унутрашње безбедности, економска политика, со-цијална политика и политике у другим областима друштвеног живота. Уз то, унапређење образовања, науке, научноистражи-вачког рада, заштите животне средине, културе и других об-ласти друштвеног живота, као и њихово усклађивање са стан-дардима Европске уније, имају стратешки значај за заштиту националних интереса.

ЛИТЕРАТУРА

1. Alkire, S.: Концептуални оквир за људску безбедност, Људска безбедност 1 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006.

2. Baldwin, D. A.: The Concept of Security, Review of International Studies, No 23, British International Studies Association, 1997.

3. Buzan, B.: People, States & Fear – An Agenda for International Security Studies in the Post-Cold War Era, Lynne Rienner Publishers, Boulder–Colorado, 1991.

4. Johnson, T. A.: National Security Issues in Science, Law and Technology, Routledge, London, 2008.

5. Kerr, P.: Развој дијалектичког односа између државоцентричне и људскоцентичне безбедности, Људска безбедност 2 (ур. Дулић, Д.), Фонд за отворено друштво, Београд, 2006.

6. Мијалковић, С.: Национална безбедност – од вестфалског до постхладноратовског концепта, Војно дело – општевојни научно-теоријски часопис, број 2, Министарство одбране Републике Србије, Београд, 2009.

7. Мијалковић, С.: Безбеденост државе и концепти међународне безбедности, Дефендологија, број 25–26, Дефендологија центар за безбједносна, социолошка и криминолошка истраживања, Бања Лука, 2009.

8. Мијалковић, С.: Национална безбедност, Криминалистичко-полицијска академија, Београд, 2009.

9. Parliamenraty Oversight of the Security Sector – Principles, mechanisms and practices, DCAF–Inter-Parliamentary Union–CCMR, Belgrade, 2000.

10. Rosenau, J. N.: The Dinamism of a Turbulent World, World Security – Chalenges for a New Century (eds. Klare, M. T.; Chandrani, Y.), St. Martin’s Press, New York, 1998.

11. Симић, Д. Р.: Наука о безбедности – савремени приступи безбедности, Службени лист СРЈ и Факултет политичких наука, Београд, 2002.

12. Стајић, Љ.; Мијалковић, С.; Станаревић, С.: Безбедносна култура, Драганић, Београд, 2005.

13. Стратегија националне безбедности Републике Србије, званични сајт Владе Републике Србије: www.srbija.gov.rs).

14. Slaughter, A-M.: A North American Perspective, The New Challenges to International, National and Human Security Policy, The Trilateral Commision, Warshaw, 2004.


15. Shaw, M.: The Development of “Common-Risk” Society: A Theoretical Overview, Military and Society in 21st Century Europe – A Comparative Analysis (eds. Kuhlman, J.; Callaghan, J.) Transaction Publisher, LIT, Hamburg, 2000, pp. 13–26, у: Реформа сектора безбедности, (ур. Хаџић, М.), Институт Г 17 плус и ЦЦВО, Београд, 2003.

16. Таталовић, С.: Национална и међународна сигурност, Политичка култура, Загреб, 2006.

17. Terriff, T.; Croft, S.; James, L.; Morgan, P. M.: Security Studies Today, Polity Press, Cambridge, 2001.

18. Wendt, A. E.: Social Theory of International Politics, Cambridge University Press, Cambridge, 1999.

19. Закон о одбрани, Службени гласник РС, број 116/2007, са каснијим изменама и допунама.

196 Проф. др Дане Субошић

Проф. др Дане СубошићКриминалистичко-полицијска академија, Београд

Снаге за реализацију безбедносне политике Eвропске уније

Снаге за реализацију безбедносне политике Eвропске уније 197

Увод

Снаге које су на располагању Европској унији (ЕУ) за реали-зацију њене безбедносне политике могу да се поделе на поли-цијске, жандармеријске и цивилне. Наведене снаге могу да се разматрају са ужег и ширег аспекта. Уже схваћене снаге за ре-ализацију наведене безбедносне политике обухватају инсти-туције које су наменски формиране и функционишу унутар структуре ЕУ. На пример, по наведеном критеријуму, у разма-тране снаге сврставају се: Evropol (полицијске снаге), European Gendarmerie Force (EGF) – жандармеријске снаге, Eurojust, као и друге установе, као што су Европска правосудна мрежа и Европска канцеларија за борбу против финансијских престу-па (цивилне снаге) итд. У ширем смислу, снаге за реализацију наведене безбедносне политике обухватају безбедносне орга-не и посебне организације држава чланица ЕУ. Овим радом проблематизују се снаге за реализацију безбедносне полити-ке ЕУ које обухватају: Evropol, European Gendarmerie Force (EUROGENDFOR - EGF) и Eurojust.

Европска полицијска канцеларија — Evropol

Основна обележја Европске полицијске канцеларије – EVROPOL разматраће се са функционално – структурног аспекта.

Функција EVROPOL - а

Европска полицијска канцеларија (EVROPOL)1, као наднаци-онална полицијска организација формирана је Уговором о ЕУ, потписаним у Мастрихту 1992. године.2 Зачетком ограничених

1 EUROPEAN POLICE OFFICE (EUROPOL) / OFFICE EUROPÉEN DE POLICE (EUROPOL)/ EUROPÄISCHES POLIZEIAMT (EUROPOL).

2 Чланом К.1 шестог поглавља, подупрета је идеја о стварању Европске полицијске канцеларије (Eurepean Police Office, Europol).


операција Европола сматра се оснивање Европске јединице за дроге (Еуропол Другс Унит - ЕДУ), дана 3.1.1994. године, сас(р)едиштем у Хагу (Холандија).3 Конвенција о Европолу закључена је током 1995. године, а ступила је на снагу 1.10.1998. године. Сходно Конвенцији, пуна активност Европола започ-ела је дана 1.7.1999. године.4 Конвенцијом о Европолу створе-на је организација за полицијску сарадњу у оквиру ЕУ, као нека врста ‚‘европског ФБИ‘‘.

Потреба за делотворнијом борбом против организованог међународног криминала и тероризма у време слабљења кон-троле граница између држава чланица ЕУ представља основни разлог оснивања Европола. Европска полицијска канцеларија није надлежна за спровођење међународних истрага, већ при-купља, анализира и доставља обавештајне податке (информа-ције и обавештења) надлежним органима држава чланица или трећим државама (управља криминалистичко-обавештајним подацима), односно даје стручну и техничку подршку у кри-миналистичким истражним поступцима.5 Циљ Европола је унапређење делотворности и сарадње између надлежних тела држава чланица у спречавању и сузбијању међународног орга-низованог криминала и тероризма.

Надлежност Европола одређена је Конвенцијом о Европолу, а односи се на деловање у сврху спречавања и сузбијања тешких облика међународног неполитичког и политичког криминала, у којима постоје индиције или основи сумње да је укључена ор-ганизована криминална структура и да су најмање две државе чланице безбедносно угрожене на начин да то захтева заједнич-ко деловање држава чланица, имајући у виду степен друштве-не опасности. Европол је посебно одговаран за спречаванмје и

3 Претеча овој канцеларији била је Јединица за наркотике Европола (EDU – Europol Drugs Unit) оформљена на министарском састанку сада непостојеће ТРЕВИ групе

4 Кнежевић Предић В, Оглед о суверености, сувереност и Европска унија, Институт за политичке студије, Београд, 2001, стр. 334.

5 На пример, у смислу Закона о потврђивању споразума о стратешкој сарадњи између Републике Србије и Европске полицијске канцеларије, информације се деле на стратешке и техничке.

1. „Стратешке информације“ обухватају, али не искључиво, следеће: а. мере спровођења закона које би могле бити корисне за спречавање кривичних дела, а

нарочито специјална средства за борбу против кривичних дела; б.нове методе које се користе у извршењу кривичних дела; в.трендове и развој метода које се користе за извршење кривичних дела; г.запажања и закључке до којих се долази успешном применом нових помоћних средстава и

техника за спровођење закона; д.руте и измене у рутама које користе кријумчари или лица умешана у кривична дела

незаконите трговине обухваћена овим споразумом. ђ.превентивне стратегије и методе руководства за избор приоритета у области спровођења

закона; е.процене претње и извештаје о стању у области криминала. 2. „Техничке информације“ обухватају, али не искључиво, следеће: а.средства за јачање административних и извршних структура у областима обухваћеним

овим Споразумом; б.форензичке полицијске методе и истражне поступке; в.методе обуке одговарајућих службеника; г.криминалистичко-обавештајне аналитичке методе; д.утврђивање стручног знања у области спровођења закона.


сузбијање: међународног организованог криминала, нарочито тероризма, трговине људима и илегалног кријумчарења мигра-ната, као и незаконите трговине дрогом.

Структура EVROPOL — a

Органи Европола су: Савет министара правде и унутра-шњих послова ЕУ, Управни одбор, Заједнички надзорни орган, Заједничка Комисија за ревизију, директор, националне једи-нице и официри за везу. Следи краћа анализа свих управљач-ких елемената, као и организационе структуре Европола.

Европол је одговоран на нивоу ЕУ Савету министара правде и унутрашњих послова. Наведени Савет одговара за управљање Европолом. С тим у вези, именује директора и заменика ди-ректора и одобрава заједно са Европским парламентом, буџет Европола, који је део буџета Европске уније. Такође, Савет мо-же да усвоји, заједно са Европским парламентом, прописе који се односе на рад Европола. Сваке године, Савет доставља посе-бан извештај Европском парламенту о раду Европола.

Европол има Управни одбор који се састоји од по једног високог представника сваке државе чланице и Европска комисије. Сваки члан има један глас. Управни одбор се састаје најмање два пута годишње како би расправљали о широком спектру питања која се односе на активности и развој Европола. Управни одбор до-носи одлуке висококвалификованом дво- трећинском већином. Управни одбор усваја општи извештај о раду Европола у прет-ходној години и разматра и усваја годишњи план рада Европола.

Заједнички надзорни орган је независно тело које је надлежно за надзор активности Европола, како би се осигурало пошто-вање права појединца, пре свега у домену чувања, обраде и ко-ришћење личних података. Ово тело се састоји од по два пред-ставника националних надзорних органа који су именовани на период од пет година, од стране сваке државе чланице. Свака делегација има право на један глас у сврху доношења одлука. Заједничка Комисија за ревизију састоји се од три члана које именује ревизорски суд Европске уније, на мандат од три годи-не одбора. Комисија реализује годишњу ревизију финансијског пословања, и о томе подноси извештај Савету.6

Европолом руководи директор који је једногласно именован од стране Савета, а по прибављеном мишљењу Управног одбора

6 Праћење обавеза и исплата трошкова, као и успостављање и наплата прихода Европола следи општа правила ЕУ. Припадници Европола су у обавези да се придржавају истих принципа као и припадници било које друге институције ЕУ. Завршни рачун Европола подлеже ревизији.


Европола. Директор се именује на четири године, са могућно-шћу једног реизбора. У раду му непосредно помажу три замени-ка директора (на челу су одељења, за операције, управљање и ло-гистику, у чијем саставу су одсеци), који су именовани од стране Савета, такође на период од четири године, са могућношћу јед-ног реизбора. Заменицима у раду помажу помоћници директо-ра. Поред одељења и одсека, Европол обухвата и Биро официра за везу земаља чланица ЕУ и Биро официра за везу трећих зе-маља. Европол има око 410 запослених и око 90 официра за везу.

Националне јединице за Европол одређује свака земља чла-ница ЕУ, односно држава која са Европолом има закључен споразум о сарадњи.7 На пример, Република Србија одређује Министарство унутрашњих послова, Дирекцију полиције, Управу криминалистичке полиције, Одсек за међународну по-лицијску сарадњу, Јединицу за Европол (...) да буде национал-на тачка за контакт између Европола и осталих надлежних ор-гана Републике Србије.8 Национална јединица је надлежна за прикупљање, обраду, сређивање, анализу и прослеђивање оба-вештајних података и информација у односу на Европол.

Јединица за Европол сваке земље има право да одреди барем по једног официра за везу. На пример, у случају Републике Србије, улоге, задаци и статус официра за везу биће предмет консулта-ција са циљем закључивања споразума о упућивању официра за везу.9 Умреженим информатичким системом, сваки официр за везу има директан контакт са информатичким системом властите државе, чиме тренутно може да изврши одређене без-бедносне провере.10 Радни језици Европола су: енглески, фран-цуски и немачки.

Најзад, Европол остварује сарадњу с циљем ефикаснијег оба-вљања послова из сопствене надлежности са другим инстуту-цијама ЕУ. Са аспекта снага за реализацију безбедносне по-литике ЕУ посебно су значајни Joint Investigation Teams (JITs) – Заједнички истражни тимови (ЗИТ), који се формирају у ко-ординацији са EUROJUST - ом. Детаљније, ово питање биће разматрано у делу овог саопштења које је посвећено Еуројуст-у.

7 Споразум о стратешкој сарадњи између Републике Србије и Европске полицијске канцеларије, који је потписан 18. септембра 2008. године у Београду, у оригиналу на српском и енглеском језику.

8 Закон о потврђивању споразума о стратешкој сарадњи између Републике Србије и Европске полицијске канцеларије, Службени гласник РС, бр. 38-09.

9 Члан 11 Закона о потврђивању споразума о стратешкој сарадњи између Републике Србије и Европске полицијске канцеларије, Службени гласник РС, бр. 38-09.

10 Bunyan T, Trevi, Europol and the Europen State, Internet, 29/09/09, http://www.statewatch.org/ news/handbook-trevi.pdf, pp. 6-7.


Европске жандармеријске снаге — EUROGENDFOR

Првобитно, Европске жандармеријске снаге (ЕГФ) предста-вљале су иницијативу пет земаља чланица Европске уније — Француске, Италије, Холандије, Португалије и Шпаније, која је имала за циљ побољшање способности управљања криза-ма у безбедносно осетљивим областима. Од краја 2008. годи-не, пуноправни члан ЕГФ постала је и румунска жандармерија. Од тада, ЕГФ представља организацију која се састоји од шест жандармерија држава чланица ЕУ.

Функција EUROGENDFOR - a

Европске жандармеријске снаге треба да реагују брзо на посеб-не безбедносне проблеме, самостално или паралелно са војним интервенцијама. Наведене снаге треба да олакшају управљање кризама, посебно у контекту мировних мисија (операција).

Европске жандармеријске снаге морају да буду у стању да се за-конито и ефикасно ангажују у свим фазама криза:

у току почетне фазе, ЕГФ може да се ангажује заједно са војним снагама, у циљу обављања сопствених задатака,

током прелазне фазе, ЕГФ може да настави ангажовање самостално или у садејству и сарадњи са војним снагама,

за време фазе престајања војног ангажовања, ЕГФ може да омогући примопредају одговорности војних и цивилних органа власти и др.

У складу са сопственим мандатом, сваку операцију ЕГФ оба-вља кроз широк спектар активности које се односе на:

одржавање безбедности и јавног реда у мисијама, праћење рада локалне полиције, саветодавну улогу у односу на активности локалне

полиције, рад поводом истрага у кривичним предметима, откривање

кривичних дела, проналажење учинилаца и њихово привођење надлежним органима,

заштиту људи и имовине и одржавање јавног реда у случају грађанских нереда,

обука полицајаца у вези са међународним стандардима, обука инструктора, посебно путем програма сарадње и др.


Структура EUROGENDFOR – a

Седиште штаба ЕГФ налази се у Вићенци (Италија), који као руководни орган наведених жандармеријских снага треба да обезбеди висок ниво интервентне готовости (способности за-конитог и ефикасног извршавања службених задатака), пре свега брзим размештањем у подручјима посебних безбеднос-них проблема. Европске жандармеријске снаге, су пре свега на располагању ЕУ, али и другим међународним организацијама, као што су НАТО, УН и ОЕБ-а, као и ад хоц коалиције.

Вертикална димензија организационе структуре ЕГФ подеље-на је на стратегијски, оперативни и тактички ниво. На стра-тегијском нивоу руководне структуре ЕГФ налази се CIMIN (акроним од Comite de haut InterMInisteriel Niveau - Комитет ви-соког међуодељенског нивоа), који чине представници ресор-них министарстава сваке земље. Комитет обезбеђује координа-цију између организационих елемената земаља чланица, именује команданта, доноси директиве и смернице за ангажовање ЕГФ. На оперативном нивоу, ЕГФ се састоји од команде, на чијем че-лу је командант, који има заменика. Најважнији део команде је штаб. Штаб се састоји из организационих јединица за опера-ције, планирање и логистику. Све земље чланице имају проме-нљиву улогу у руководјењу ЕГФ, која варира сваке две године, у складу са тзв. шемом ротације.11

На тактичком нивоу, јединице ЕГФ током ангажовања су потчињене претходно дефинисаним системом руководјења. Ове јединице се могу ставити било под војну команду, или да се доделе цивилним властима, како би се обезбедило повољ-но стање јавне безбедности, јавни ред и ивршавање других по-лицијских задатака. Привремени састави ЕГФ плански се фор-мирају и ад хоц ангажују. Тактички ниво омогућује врло брзо размештање жандармеријских снага од највише 800 жандар-ма, укључујући брзо размештање привременог штаба на те-рену, који може да буде и језгро сталног штаба. Тако развије-не полицијске снаге могу да достигну бројно стање до 2300 припадника.

Тактичке снаге ЕГФ дејствују у складу са оперативним концеп-том IPU (Integrated Police Unit - Интегрисане полицијске једи-нице) развијеним од стране, који обухвата:

оперативну компоненту, која је посвећена јавној безбедности и одржавању јавног реда,

компоненту за борбу против криминала, укључујући и специјалисте за истраге у кривичним стварима, откривање,

11 http://www.eurogendfor.eu.


прикупљање, анализу и обраду безбедносних података, контролу саобраћаја, борбу против тероризма и других тешких злочина и др.

компоненту за логистичку подршку, која може да обавља све активности везане за снабдевање, одржавање, опоравак и евакуацију опреме, транспорт, здравствену заштиту и друге активности.

Имајући у виду надлежност и капацитете ЕГФ, с једне стране, и значајно искуство Жандармерије МУП РС у решавању најсло-жениијих безбедносних проблема, с друге стране, може се из-вести закључак о томе да би евентуална међусобна сарадња и успостава партнерских односа наведених институција ЕУ и РС могла да доведе до подизања нивоа професионалних стандар-да ангажовања жандармеријских састава. Досадашња сарадња жандармерија поједних земаља чланица ЕУ (нпр. Француска и Румунија) и Републике Србије претежно се односила на зајед-ничку обуку припадника и учешће у вежбовним активностима. У тим околностима, уочљив је широк простор за унапређење међусобне сарадње.

EUROJUST

Eurojust је тело ЕУ са правним субјективитетом, основано ради унапређења (побољшања) судске сарадње између држава чла-ница, посебно у домену истрага и кривичног прогона (гоњења) на територији више од једне државе чланице.12 Стога се као си-ноним за Еуројуст често користи израз – правосудна једница за сарадњу. Основна обележја EUROJUST-a разматраће се са ге-нетичко-структурног и функционалног аспекта.

Историјат и структура EUROJUST-a

Eurojust је основан као резултат одлуке донете од стране Европског савета у Тампереу (Финска), одржаном у октобру 1999. године. Наиме, Европски савет је одржао посебан саста-нак посвећен побољшању стања слободе, безбедности и прав-де у Европској унији. При томе, закључено је да су побољшања могућа у наведеним областима, ако се капацитети ЕУ концен-тришу на успостављање:

1) јединственог система за контролу имиграције и азила,

12 Videti: Čavoški A, Osnivanje Eurojust-a u cilju jačanja borbe protiv transnacionalnog kriminala, Vodič kroz pravo Evropske unije, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Pravni fakultet u Beogradu, JP Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 194.


2) политике засноване на међусобној солидарности чланица, као и држава и међународних организација са којима се сарађује,

3) борбе против прекограничног криминала и 4) консолидоване међународне и унутардржвне сарадње

између различитих нивоа власти.13

С тим у вези, Европски савет је усвојио Закључак број 46, којим треба да се формира наднационална јединица састављена од тужилаца, судија, полицајаца, који су деташирани из сваке др-жаве чланице ЕУ.

Након тога, терористички напади на САД од 11. септембра 2001. године указали су на то да феномен тероризма није национал-но или регионално ограничен, тако да борба против тероризма мора да буде координирана на најширем међународном плану. Такво размишљање је и довело 2002. године до успостављања Еуројуст – а и то Одлуком Савета Европске уније 2002/187/ЈХА. Следеће године, Еуројуст је пресељен у своје актуелно с(р)едиште у Хагу (Холандија).

Годину дана касније, управљачка структура Еуројуста суочи-ла се са изазовом проширења Европске уније. Наиме, у мају 2004. године, десет нових чланица придружило се ЕУ, а у јану-ару 2007. године придружиле су се још две, чиме је укупан број чланица порастао на садашњих 27.

Државе чланице одређују организациону форму Eurojust – a, чинећи тзв. Колеџ. Ово тело је одговорно за организацију и рад Eurojusta. При томе, Еуројуст може да испуни своје задатке ан-гажовањем једне или више чланица, односно као Колеџ (анга-жовањем свих чланица, при чему сваки национални члан има један глас).14 Колеџ из реда чланова бира преседника на ман-дат од три године, са могућношћу једног реизбора. По потреби, Колеџ бира и два потпреседника.

Од проширења ЕУ, Eurojust је веома активан у раду на потписи-вању споразума о сарадњи са државама и медјународним орга-низацијама који омогућава размену информација и личних по-датака. У том смислу, закључени су споразуми са Европолом, OLAF-om, CEPOL-om, Европском мрежом за обуку судија, UNODC-om и другим организацијама, односно Исландом, Румунијом, Норвешком, САД, Хрватском, Швајцарском и Македонијом. Веза ЕУ са тужиоцима из Норвешке и САД трај-но су засноване на ангажовању и капацитетима Eurojust - a.

13 http://www.eurojust.europa.eu/mission.htm14 Videti: Čavoški A, Osnivanje Eurojust-a u cilju jačanja borbe protiv transnacionalnog kriminala,

Vodič kroz pravo Evropske unije, Institut za medjunarodnu politiku i privredu, Pravni fakultet u Beogradu, JP Službeni glasnik, Beograd, 2009, str. 194.


Поред споразума о сарадњи, Eurojust одржава и мрежу контакт тачака широм света.15

Функција EUROJUST-a (мисија, задаци и сарадња)

Eurojust стимулише и побољшава координацију истрага и гоњења између надлежних органа у државама чланицама и унапређује сарадњу између надлежних органа држава чланица, нарочито кроз олакшавање извршавања међународних обаве-за о узајамној правној помоћи и спровођењу захтева за изру-чење. Такође, Eurojust подржава надлежне органе држава чла-ница, да истраге и гоњења буду што ефикаснији, посебно када је у питању прекогранични криминал. На захтев државе члани-це, Eurojust може да помогне у реализацији истрага и гоњења, у вези са захтевом одређене државе чланице или државе која то није, ако је закључен споразум о сарадњи или ако постоји оп-равдан интерес за пружање такве помоћи.

Eurojust-ova надлежност покрива исте врсте криминала и кривична дела као и Европол. За друге врсте кривичних дела, Eurojust може да помогне у истрази и кривичном гоњењу на за-хтев државе чланице. Такође, Eurojust може да затражи од на-длежних органа држава чланица ЕУ да:

1) спроведу истрагу или гоњење извршилаца КД, 2) успоставе међусобну координацију, 3) да прихвате да једна земља, која је у бољем положају од

друге, да за конкретно кривично дело гони извршиоце у одређеном предмету, односно да

4) различите државе оснују заједнички истражни тим, или да5) обезбеде информације неопходне за извршавање задатака

Eurojust-a.

Да би се унапредила (побољшала) делотворност наднационал-них организација ЕУ, као што су Европол и Eurojust развијен је концепт Заједничких истражних тимова (JITs). Овај концепт по-тиче из 2000. године, и то од ЕУ - Конвенције о узајамној правној помоћи у кривичним стварима (2000 МЛА конвенцији). Наиме, наведена Конвенција донета је с циљем побољшања сарадње између правосудних, полицијских и царинских органа, ажури-рањем одредби о међусобној правној помоћи.

Да би се развио концепт Заједничких истражних тимова, ука-зала се потреба за Мрежом националних експерата. Наведена мрежа успостављена је у јулу 2005. године и састоји се од

15 http://www.eurojust.europa.eu/mission.htm.


међусобно повезаних стручњака из држава чланица, који су задужени да промовишу коришћење ЈИТс, олакшавајући ос-нивање тимова, помажући преношење искустава и најбоље праксе, и бављењем правним питањима. Стручњаци кроз мре-жу помажу практичарима у државама чланицама са успоста-вљањем ЈИТс. При томе, Европол и Еуројуст пружају подршку мрежи стручњака. Мрежа још увек нема сопствени секретари-јат, али Еуројуст, Европол и Секретаријат Савета ЕУ пружају подршку, којом се превазилази наведени недостатак.

У циљу извршавања својих задатака, Еуројуст одржава при-вилеговане односе са Европол-ом, ОЛАФ-ом и другим орга-низацијама. Такође, Еуројуст је у могућности да преко Савета Уније закључи уговоре о сарадњи са државама које нису чла-нице ЕУ и међународним организацијама или телима за раз-мену информација. С тим у вези, Eurojust је успоставио тачке за контакт у 24 државе које нису чланице ЕУ и то са: Албанијом, Аргентином, Босном и Херцеговином, Канадом, Египтом, Македонијом, Исландом, Хрватском, Израелом, Јапаном, Корејом, Лихтенштајном, Молдавијом, Монголијом, Црном Гором, Норвешком, Руском Федерацијом, Србијом, Сингапуром, Швајцарском, Тајландом, Турском, Украјином и САД.

Значај Eurojust – a за Србију је вишеструк. Оваква оцена мо-же да се аргументује чињеницама које се односе на надлежност Eurojust – a, безбедносну проблематику у Србији и њеном ок-ружењу, стање безбедности у Републици итд. Стога успостава тачке за контакт са Србијом, иако није чланица ЕУ, предствља значајан предуслов побољшања стања безбедности у Србији, али и региону југоисточне Европе.

Закључак

Из претходне анализе може да се изведе закључак да Европска унија располаже значајним капацитетима за реализацију соп-ствене безбедносне политике. Из мноштва органа и организа-ција који се на нивоу ЕУ баве спровођењем њене безбедносне политике, за ову прилику издвојене су Европол, European Gendarmerie Force (EUROGENDFOR - EGF) и Eurojust. Посредством тих снага, односно анализом њихове сарадње са другим субјектима безбедности ЕУ, поменуте су и друге безбед-носне организације наднационалног нивоа, као што су ОЛАФ, ЦЕПОЛ, Европска мрежа за обуку судија и др. Спроведеном анализом, уочљиво је да ЕУ има дефинисане циљеве, функције и разгранату структуру за реализацију сопствене безбедносне политике. Она је диференцирана по вертикалном и хоризонтал-ном критеријуму. По вертикалном критеријуму, успостављени


су и функционишу стратегијски, оперативни и тактички ни-во. При томе, управљачки подсистем у ширем смислу диферен-цира се на управљачки део (савете, управне одборе, надзорне одборе и др.) у ужем смислу и руководни део (директори, ко-манданти и др.). Оперативни ниво обухвата функционално и територијално диференциране управљачке подсистеме безбед-носних организација и у суштини намењен је обезбеђењу ста-билности функционисања појединих безбедносних система. Најзад, тактички ниво обезбеђује остваривање резултата због којих конкретна безбедносна организација и постоји.

Хоризонтална структура капацитета ЕУ за реализацију њене безбедносне политике диференцирана је по територијалном и функционалном принципу. По територијалном принципу дифе-ренцијације долази се до националних чланова поједних безбед-носних институција, док се функционалним принципом долази до различитих организација. При томе, успоставља се и сарадња са бројним државама које нису чланице ЕУ, односно са међуна-родним оргаизацијама са којима ЕУ има обостран интерес за са-радњом у безбедносним стварима. Са значајним потенцијалима за сарадњу, у те државе сврстава се и Република Србија.


1. Bunyan T., Trevi, Europol and the Europen State, Internet, 29/09/09, http://www.statewatch.org/ news/handbook-trevi.pdf.

2. Бабовић Б., Полиција у свјетском поретку, НЕА, Београд, 1997.3. Чавошки А, Оснивање Еуројуст-а у циљу јачања борбе против транснационалног

криминала, Водич кроз право Европске уније, Институт за међународну политику и привреду, Правни факултет у Београду, ЈП Службени гласник, Београд, 2009.

4. EUPOL PROXIMA’ Fact sheet, Internet, 30/09/09, http://www.europa-eu-un.org/articles/en/article_3088_ en.htm.

5. Кекић Д., „Полицијска мисија Европске уније у Босни и Херцеговини”, Европско законодавство, Институт за међународну политику и привреду, октобар – децембар, 2003.

6. Кекић Д., Субошић Д., „Полицијска дипломатија”, Међународни проблеми, бр. 1-2, ЛXИ, Институт за међународну политику и привреду, Београд, 2009.

7. Кекић Д., Субошић Д., Ђукановић Д., „Правни основ Асоцијације шефова полиције земаља југоисточне Европе”, Правна ријеч, бр. 19/2009, Удружење правника Републике Српске, Бања Лука, 2009.

8. Кнежевић Предић В, Оглед о суверености, сувереност и Европска унија, Институт за политичке студије, Београд, 2001.

9. Полицијска мисија ЕУ-а остаје у БиХ још двије године, Интернет, 23/10/09, http://www.tip.ba/2009/08/28/policijska-misija-eu-a-ostaje-u-bih-jos-dvijegodine.

10. Porceli Đ, Приступ Европске уније међународној помоћи код катастрофа, Међународни научни скуп ’’Ванредне ситуације’’, зборник радова, ВИЗ, Београд, 2009.

11. Споразум о стратешкој сарадњи између Републике Србије и Европске полицијске канцеларије, од 18. септембра 2008.

12. Закон о потврђивању споразума о стратешкој сарадњи између Републике Србије и Европске полицијске канцеларије, Службени гласник РС, бр. 38-09.

13. http://www.eurogendfor.eu.14. http://www.eurojust.europa.eu/mission.htm

208 Mр Сава Савић, потпуковик, Др Драган Гостовић

Мр Сава Савић, потпуковникИнститут за стратегијска истраживањаСектор за политику одбранеМинистарство одбране Републике СрбијеДр Драган ГостовићАкадемија за дипломатију и безбедност, Београд

Војне снаге на располагању Европске уније за реализацију заједничке безбедносне и одбрамбене политике

Војне снаге на располагању Европске уније за реализацију заједничке безбедносне и одбрамбене политике 209

АпстрактЕвропска унија (ЕУ) је већ својим формирањем постала један од најснажнијих економско-трговинских актера на свету и снажан субјект глобалних међународних односа. С друге стране, њен војно-безбедносни утицај у свету није био кохерентан њеној економској снази. Ради јачања својих безбедносних способно-сти, улоге и утицаја у Европи и свету, прва замисао била је да њена војно-безбедносна компонента буде Западноевропска унија (ЗЕУ). Међутим, и поред напора да ЗЕУ изгради потреб-не војне капацитете, кризе на Западном Балкану и по источно-европском ободу током деведесетих година прошлог века, по-казале су очигледну неспособност ЕУ и ЗЕУ да битније утичу на њихово регулисање. То је навело лидере ЕУ и чланица да, од 1999. године, непосредно у оквиру ЕУ, успоставе нови пројект - Европску безбедносну и одбрамбену политику, кроз коју ће Унија да развије одговарајуће снаге и способности за делот-ворно јачање свог утицаја у европској безбедности и одбрани и допринос међународном миру и безбедности.

Током 10 година развоја војно-безбедносних способности ЕУ је успела да изгради институције и успостави инструмента и снаге на свом располагању за управљање кризама, којима је постала незаобилазни субјект европске и значајан чинилац међународне безбедности.

Са аспекта војних способности, чланице су за извођење вој-них операција које би предводила ЕУ, успоставиле две катего-рије снага - за брзо реаговање и пакете снага (борбене групе) за хитно реаговање у одговору на кризе. То је омогућило ЕУ да, од 2003. године до данас, предузме 23 војне и цивилне опера-ције подршке миру у Европи и свету. Од њих, две највеће пре-дузете су управо на европском простору – војна, под називом Althea, у Босни и Херцеговини и цивилна, Eulex, на Косову и Метохији. Није искључено да у перспективи ЕУ преузме и вој-ни део међународног присуства на Косову и Метохији.

Кључне речи: Европска унија, одбрана, безбедност, војне сна-ге, Еврокорпус, борбене групе, војне операције.

210

Увод

Развој војних способности Европске уније1 за управљање кри-зама започиње већ са њеним формирањем и, условно, може се поделити у три етапе или периода: 1992 — 1999. година; 1999 – 2003. година и 2004. година – до данас, фаза која још увек траје.

У првој етапи, војну улогу у складу са интересима и потребама ЕУ вршила је Западноевропска унија (ЗЕУ)2, која је посебним декларацијама чланица ЕУ и ЗЕУ дефинисана као “одбрамбе-на компонента ЕУ и европски стуб у НАТО”.3 Треба рећи да је готово целу Европу у овом периоду карактерисао снажан ин-тегративни ентузијазам, када се сматрало да европско заједни-штво треба да буде свеобухватно, унутар и око ЕУ као стоже-ра, и да елиминише све разлике. Отуда је владало и уверење да ЗЕУ “природно” треба да буде у функцији ЕУ, као њена окос-ница у изградњи Европског идентитета безбедности и одбране – ЕИБО (European Security and Defence Identity –ESDI). Стога, у овом периоду, ЕУ није успостављала нити развијала неке друге војне снаге и способности изван ЗЕУ.

Друга етапа, која се сматра и често назива почетном фазом ус-постављања “војних снага ЕУ” или “европских војних снага”4,

1 Европска унија (European Union - EU) је основана Уговором о Европској унији (УЕУ) који су усвојиле чланице европских заједница 7. фебруара 1992. године (Мастрихт), а на снагу ступио 1. новембра 1993. године. Државе оснивачи ЕУ су: Француска, СР Немачка, Италија, Белгија, Луксембург, Холандија (ове државе су и оснивачи европских заједница 1951. и 1957. године), Велика Британија, Данска и Ирска (чланице ЕЗ од 1973. године), Грчка (чланица ЕЗ од 1981. године), Португалија и Шпанија (чланице ЕЗ од 1986. године). У првом таласу проширења ЕУ, већ 1995. године, у чланство су примљене Аустрија, Финска и Шведска. У другој фази проширења, 2004. године, у ЕУ је примљено 10 нових чланица, махом бивших социјалистичких држава: Мађарска, Словенија, Словачка, Чешка, Пољска, Летонија, Литванија, Естонија, Малта и Кипар. У трећој, за сада последњој фази проширења, 2007. године, у чланство ЕУ су примљене Бугарска и Румунија, тако да ЕУ данас има 27 држава чланица.

У суштини ЕУ се темељи на три стуба или области заједништва и блиске сарадње: - Европској заједници – ЕЗ (European Community - EC), - Заједничкој спољној и безбедносној политици – ЗСБП (Common Foreign and Security Policy –

CFSP), и - Праву и унутрашњим пословима (Justice and Home Affairs - JHA).2 Западноевропска унија (Western European Union–WEU) је формирана 23. октобра 1954.

године у Паризу, као одбрамбена организација западноевропских земаља, уговором седам држава: Француске, В. Британије, Белгије, Холандије, Луксембурга, Италије и Западне Немачке. До 1992. године (оснивања ЕУ) у чланство ЗЕУ су примљене још Поругалија и Шпанија (1988. године) и Грчка (1992. године), чиме је број сталних чланица ЗЕУ достигао 10 држава. Шире о ЗЕУ у: С. Савић, „Западноевропска унија – настанак, улога и трансформација“, Војно дело бр 1/2006, ВИЗ Београд, 2006.

3 Међувладина декларација чланица ЗЕУ и ЕУ о улози ЗЕУ и њеним односима са ЕУ и НАТО (бр. 30, од 7. фебруара 1992. године и 191 од 29. јула 1992. године), прикључене су као анекси финалног Уговора о ЕУ. Интернет: http://www.ena.lu/ под називом declaration 30 weu и declaration 191 weu. Такође, службени журнал европских заједница (Official Journal of the European Communities – OJEC).

4 Изрази „Европске војне снаге“ или „Војне снаге ЕУ“ често се срећу у литератури. У ствари, као што ће се у овом тексту и видети, ЕУ истински нема и не развија било какве сопствене војне снаге изван војних снага чланица, него је реч је о снагама које чланице стављају на располагање ЕУ за операције које она предводи, а ови изрази се искључиво користе због краткоће, као замена за дугу описну реченицу која би гласила: „снаге чланица ЕУ и осталих европских држава које оне, на основу споразума о доприносу „главном циљу“, стављају на располагање ЕУ за операције које Унија предводи. Из истог разлога и са описаним значењем ови изрази ће такође бити коришћени у овом чланку, а због честе употребе неће бити стављани под знаке навода

Mр Сава Савић, потпуковик, Др Драган Гостовић


уследила је као последица војне неспособности ЗЕУ да зна-чајније утиче на регулисање војно-безбедносних криза и ус-постављање мира у појединим деловима Европе (нарочито у бившој СФРЈ), што се евидентно показало током деведесе-тих година прошлог века. Одговарајући на тако снажан иза-зов европске војно-безбедносне неспособности лидери чла-ница и институција ЕУ су одлучили: Унија треба да успостави сопствену Европску безбедносну и одбрамбену политику - ЕБОП (Euroepan Security and Defence Policy – ESDP)5 у оквиру Заједничке спољне и безбедносне политике, кроз коју ће раз-вити војне и цивилне безбедносне способности ЕУ потребне за управљање кризама, заштиту интереса чланица ЕУ у све-ту и снажнији допринос међународном миру и безбедности. Идентификована су три сегмента војно-безбедносних потре-ба ЕУ: институције, инструменти и снаге. Истовремено је од-лучено да ЗЕУ изврши трансфер својих надлежности, одго-ворности, војних снага и средстава на органе и тела који ће бити успостављени у оквиру ЕБОП. У циљу операционализа-ције изнетих одлука, Европски савет је децембра 1999. године, у Хелсинкију, поставио „главни циљ“ развоја војних снага на располагању ЕУ до 2003. године.6 Успостављањем органа и те-ла за реализацију ЕБОП, усвајањем Европске стратегије безед-ности и декларисањем оперативних способности војних снага стављених на располагање за операције ЕУ, 2003. године, прак-тично је завршена ова иницијална фаза развоја војних снага и способности ЕУ.

Трећа фаза, коју можемо назвати и фазом војних операција под вођством ЕУ, почиње са првом војно-полицијском опера-цијом Concordia у Македонији, марта 2003. године. У овој фази се, упоредо са ангажовањем војних снага ЕУ у регулисању кри-за (до сада предузела укупно 23 операције/мисије од којих су 4 чисто војне), у ЕУ и чланицама настављају интензивне актив-ности и на јачању војних способности и капацитета снага на располагању ЕУ. Одлукама одговарајућих органа и тела Уније (2004. године), чланице уније појединачно или на регионалном принципу започињу успостављање борбених група - БГ (Battle Groups – BG), нове категорије снага на располагању ЕУ за хит-но реаговање на појаву криза. Такође, за унапређење војних способности и снага на располагању ЕУ и националних сна-га чланица формирана је Европска одбрамбена агенција – ЕОА (European Defence Agency – EDA), а затим, успостављен је и стал-ни Оперативни центар (у Војном штабу ЕУ) и покренуте број-не друге иницијативе за превазилажење недостатака борбених

5 Реч европска (european) у називу европска безбедносна и одбрамбена политика је одлукама Уговора о ЕУ из Лисабона (ступио на снагу 1.децембра 2009. године) замењена речју заједничка (common). Њихово коришћење у овом тексту биће у складу са хронологијом развоја ЕБОП/ЗБОП.

6 Presidency Conclusions Helsinki European Council, doc. 10-11/ SN 300/99, December, 1999

212

снага, снага подршке, транспорта и логистике. Активности ЕУ и чланица на унапређењу способности Уније за успешно су-протстављање претњама европској безбедности и одбрани и већи допринос међународном миру и безбедности још увек трају. Свака чланица ЕУ настоји да пружи што већи допри-нос Заједничкој безбедносној и одбрамбеној политици Уније, јер јачање заједничке европске безбедности и одбране значи и јачање појединачне, националне безбедности сваке државе. У том смислу, и државе кандидати за чланство у ЕУ настоје да се, у што ранијој фази приступа чланству и што већој мери, укљу-че у заједнички безбедносно одбрамбени пројект ЕУ.

Европска унија данас има на располагању респективне војне снаге и структуре за реализацију ЗБОП и представља незаоби-лазан субјект европске безбедности и одбране, а њен допринос ширем, међународном миру и безбедности је све већи.

У овом чланку првенствена пажња биће посвећена развоју и достигнутим војним способностима ЕУ у оквиру ЗСБП за реа-лизацију ЕБОП/ЗБОП у функцији сагледавања могућности за евентуално укључивање и војних капацитета Р. Србије у војне снаге и операције под вођством ЕУ, већ у фази припрема и кан-дидатуре за чланство у Унији.

Подаци изнети у чланку претежно потичу са званичних ин-тернет презентација ЕУ и њених институција и годишњих пре-гледа војних снага изнетих у “Military balance”. С обзиром на то да формат овог чланка не пружа простор за упуштање у де-таље садржаја појединих одлука, процедура па и самих војних структура на располагању ЕУ, аутор је настојао да читаоца упу-ти на изворе са детаљнијим подацима о њима, најчешће наво-дећи у фусноти званичне интернет адресе организација, инсти-туција или садржаја појединих докумената.

Развој војних способности — снага и капацитета ЕУ за реализацију Заједничке (европске) безбедносне и одбрамбене политике

Западноевропска унија као војно-одбрамбена компонента Европске уније

У току интензивних преговора чланица ЕЗ о формирању Европске уније 1991/92. године, вођени су и преговори о ус-постављању блиске сарадње у областима спољне полити-ке, безбедности и одбране, као и улози ЗЕУ у овим питањи-ма. Тако је, поред основног Уговора о Европској унији (Тhe



Treaty on European Union-TEU)7, усвојено и више међувладиних декларација о новој улози ЗЕУ и њеним односима са ЕУ, НАТО и другим субјектима европске и безбедности.8

Са безбедносног и војно-одбрамбеног аспекта ЕУ најзначај-није су одредбе Уговора о ЕУ које се односе на Заједничку спољну и безбедносну политику Уније и улогу ЗЕУ и, одред-бе Декларације ЗЕУ усвојене у Петерсбергу. Овим документи-ма је усаглашено да је ЗЕУ будућа војно-одбрамбена компо-нента ЕУ, у оквиру које ће се развијати ЕИБО и одговарајуће европске војно-одбрамбене снаге. У тачки 1 члан Ј.4, главе V, Уговора о ЕУ, одређено је да: “Унија тражи од ЗЕУ, као саста-вног дела развоја ЕУ, да изграђује и спроводи одлуке и акције Уније које су у вези с питањима одбране...”. Сагласно овој од-редби, у Петерсбершкој декларацији о ЗЕУ (члан 22), као мо-гући задаци на којима би се ангажовале војне јединице ЗЕУ зе-маља чланица, поред колективне одбране у складу са чланом 5 Вашингтонског споразума и члана V, Уговора о ЗЕУ (модифи-кованог “Бриселског споразума”), наведени су:

хуманитарни задаци и задаци спасавања, одржавање мира, и задаци борбених јединица у управљању кризом,

укључујући и наметање мира.

У циљу јачања оперативних способности ЗЕУ њене члани-це су прихватиле да ће јој ставити на располагање одгова-рајуће војне штабове и јединице које ће бити организоване на “мултинационалној и мултисервисној основи” (чланови 24 и 25 Петерсбершке декларације). До краја 1992. године, у ок-виру Генералног секретаријата ЗЕУ, формирана је Јединица за планирање, чији је основни задатак био планирање (утврђи-вање потреба) и вођење листа војних јединица чланица рас-поређених за војне операције ЗЕУ, а 1993. године формиран је Еврокорпус, као мултинационална војна јединица ЗЕУ.9 Такође, до 1995. године, и остале чланице ЗЕУ су пријавиле значајне снаге које би по потреби ставиле на располагање за задатке ЗЕУ. Савет министара ЗЕУ је, 15. маја 1995. године у Лисабону,

7 http://www.ena.lu/ (treaty_european_union_maastricht_february 1992)8 Реч је пре свега о три декларације министарског Савета ЗЕУ. Односно, поред две већ

помињане (бр.30 и 191), 19. јуна 1992. године у Бону (замак Петерсберг) усвојена је и Декларација о безбедносној улози, задацима, јачању оперативних способности и сарадњи ЗЕУ са другим европским државама чланицама ЕУ и са НАТО, позната као Петерсбершка декларација (Petersberg Declaration). Текст ове декларације у, Симић Р. Драган, Наука о безбедности: савремени приступ безбедности, Београд, СЛ СРЈ, 2002. стр. 180-183. Такође, интернет: http://www.ena.lu/petersberg_declaration_weu_council_ministers_bonn_19_june_1

9 Формирање Еврокорпуса је започето на француско-немачку иницијативу 1991. године, а већ годину касније (1992) успостављен је стални Штаб корпуса у Стразбуру (Француска). Озваничење формирања корпуса извршено је 1.октобра 1993. године, а проглашење његове оперативне способности 1995. године. О структури, улози, задацима и активностима Еврокорпуса биће више речи у наредном делу текста.

214

усвојио Декаларацију (Lisbon declaration) којом потврђује од-лучност четири чланице – Француске, Италије, Португалије и Шпаније за формирање европских копнених (EUROFOR) и по-морских снага (EUROMAFOR).10 Према овој декларацији чети-ри нације ће образовати стални заједнички мултинационални Штаб европских снага (EUROFOR Headquaters) са седиштем у Флоренци (Florence, Италија), док ће свака имати у спремности јединице до 5.000 војника које би према потреби стављале на располагање Штабу европских снага за задатке ЗЕУ.

Међутим, двојност надлежности у питањима европске безбед-ности и одбране (између ЕУ и ЗЕУ), недовољно развијена војно-штабна инфраструктура ЗЕУ и, такође, истовремено партици-пирање војних јединица чланица у снагама НАТО и саставима намењеним за акције ЗЕУ (при чему учешће у НАТО има првен-ство), практично су онемогућили било какву озбиљнију војну улогу ЗЕУ у европској безбедности. То се и показало током кри-за и сукоба на Балкану, деведесетих година прошлог века, на чије регулисање две организације (ЕУ у ЗЕУ) нису значајније утица-ле. Таква ситуација је пред ЕУ наметала потребу доградње ор-ганизације, инструмената, метода и средстава ЗСБП. Као прва мера у том правцу извршена је делимична преформулација и до-пуна одредби УЕУ у делу који се односи на ЗСБП.

Прва ревизија Уговора о ЕУ извршена је 1997.г., у Амстердаму, усвајањем Измена и допуна Уговора о ЕУ (Treaty of Amsterdam Amending the Treaty on European Union),11 који је ступио на сна-гу 1. маја 1999. године. Амстердамским изменама Уговора о ЕУ, ЗЕУ није проглашена превазиђеном, али је Европском савету дата могућност да размотри и друге облике институционалног организовања ЗСБП и преузимање надлежности за реализа-цију „Петерсбершких задатака“.

На пораст одлучности за променом концепта европске без-бедности и одбране и улога ЕУ и ЗЕУ у њима, значајно су ути-цали сусрети лидера најмоћнијих чланица — Француске и Велике Британије, а затим и Немачке. Они су снажно заступа-ли став да „ЕУ треба да има на сопственом располагању кре-дибилне војне капацитете за регулисање криза на европском простору и адекватну улогу у међународној безбедности“.12 До коначне одлучности ЕУ да у потпуности преузме питање ев-ропске безбедности и одбране у своју надлежност дошло је по-сле неспособности ЕУ и ЗЕУ да спрече тзв. косовску кризу и

10 Lisbon declaration, http://www.eurofor.it/.11 Treaty of Amsterdam Amending the Treaty on European Union, The Treaties Establishing the

European Communities and Related Acts, and The Treaty on European Union, Title V – Provisions on a Common Foreign and Security Policy, Article 11, Official Jurnal C 340, 10 November 1977.

12 Anglo-French Summit at St-Malo: „Declaration on European Defence“, EU Security and Defence Policy: The first five year (1999-2004), ed. by Nicole Gnesotto, Institute for Security Studies European Union, Paris, 2004, p. 261.



јасно показаних војних недостатака чланица ЕУ испољених то-ком „војне интервенције НАТО на СРЈ“, почетком 1999. године. На Самиту ЕУ одржаном у Келну, 3/4. јуна 1999. године, покре-нута је конкретна иницијатива за успостављање и изградњу Европске политике безбедности и одбране, непосредно у окви-ру ЕУ, односно, стубу ЗСБП.

Развој војних снага на располагању ЕУ у периоду 1999 — 2003. година

За операционализацију одлуке ЕУ о преузимању питања ев-ропске безбедности и одбране у своју надлежност од ЗЕУ и изградњу институција и војних способности непосредно ЕУ/ЗСБП, најзначајније су одлуке Европског савета ЕУ са састана-ка у Хесинкију (10/11. децембар 1999. године) и Ници (7-9. де-цембра 2000.године).

На Самиту ЕУ у Хелсинкију утврђен је „Главни циљ-2003“ („Headline Goal-2003“) – тј. војне снаге и способности које до 2003. године треба да буду доступне ЕУ за управљање кризама:13

чланице ЕУ морају до 2003. године бити у стању да ангажују 50-60.000 војника, у року од 60 дана од дана захтева, а њихово ангажовање може трајати до годину дана. Ове снаге ће представљати будуће Европске снаге за брзо реаговање – ЕСБР (European rapid Reaction Force – ERRF), првенствено намењене за извршавање „Петерсбершких задатака“;

у оквиру ЗСБП, под контролом Савета ЕУ, биће успостављена нова политичка и војна тела и структуре, која ће бити у стању да обезбеде Унији потребно политичко вођство и стратегијске одлуке за операције које ће предводити ЕУ и

модалитет ангажовања ЕСБР биће развијен транспарентно и уз пуну консултацију између ЕУ и НАТО, узимајући у обзир потребе свих чланица ЕУ.

На састанку министара одбране ЕУ у Синтри (Португалија), 28. фебруара 2000.године, постигнута је сагласност да се до краја 2000. године, изврши конкретизација националних обавеза чла-ница у доприносу „европским снагама“ и утврде сталне структу-ре извршних органа и институција ЗБОП у оквиру ЕУ.

Један од значајнијих проблема, који ће остати и до данас, јесте питање финансирања сталних структура у оквиру ЗСБП за ре-ализацију ЗБОП. Као привремено решење одлучено је да се, до

13 Presidency Conclusions Helsinki European Council, 10-11. December 1999, doc. SN 300/99.

216

даљег, финансирање врши посебним издвајањима чланица у износу од 0,7% средстава из својих буџета за одбрану.

На састанку Европског Савета у Ници (6-12. децембра 2000)14 дефинитивно је утврђено да трансфер командно-планске структуре ЗЕУ у ЕУ треба завршити до краја 2000. године, а ос-талих институција не касније од 2002. године. Такође, прихваће-на је Декларација о војним потребама, донета на Конференцији чланица ЕУ, 20. новембра 2000. године у Бриселу, којом је пре-цизирана структура потребних војних капацитета на распола-гању ЕУ: 60.000 војника КоВ, 30.000 припадника РВ и РМ, 100 бродова и 400 авиона.

У првој анализи достигнутих војних способности, на Самиту ЕУ у Лакену (Белгија, децембра 2001.), уочено је да су вој-ни капацитети који су стављени на располагање ЕУ за извр-шавање „Петерсбершких задатака“ недовољни, и дат је налог Савету ЕУ да у што краћем року изради Европски акциони план за побољшање војних способности снага које су чланица ставиле на располагање за операције ЕУ (European Capabilities Action Plan-ECAP).15 Програм плана се фокусира на 19 области недостатака,16 за које су одређене радне групе са задатком да са експертима чланица, до марта 2003. године, нађу начин и пре-вазиђу главне недостатке.17

Декларација којом се проглашава да су војне снаге на распо-лагању ЕУ за реализацију ЕБОП достигле способност за пре-дузимање операција из спектра „Петерсбершких задатака“ (Declaration on the Operational Capability of the Common European Security and Defence Policy) усвојена је на Конференцији о вој-ним способностима ЕУ, 19. маја 2003. године у Бриселу. Док је прва војно-полицијска мисија по вођством ЕУ започета већ 31. марта 2003. године. Била је то мисија за стабилизацију ми-ра и подршку имплементацији „Охридских споразума“ у Македонији под називом Concordia.

Може се рећи да је са предузимањем прве војне мисије и прогла-шењем оперативних способности војних снага на располагању

14 Текст одлука Самита ЕУ у Ници може се наћи у Драган Р. Симић, Наука о безбедности савремени приступи безбедности, Службени лист СРЈ, Београд, 2002, стр. 200-205.

15 Burkard Schmitt, European Capabilities Action Plan , ISS, September 2005, na www.eu. org./eu-iss/2005/.

16 Реч је о следећим областима: борбени и неборбени хеликоптери; НХБ заштита; беспилотне летелице; медицинске екипе; снаге за специјалне операције; носачи авиона; ПВО; пуњење авиона у ваздуху; борбено извиђање и спасавање; крстареће ракете и високо прецизна муниција; балистичке одбрамбене ракете; развојивост комункација; штабови; извиђање терена са земље и из ваздуха; стратегијско обавештајно обезбеђење (ISR IMINT), рано упозорење и откривање на великим удаљеностима; стратегијска ваздухопловна мобилност и брзи јуришни чамци.

17 Шире о проблемима реализације ECAP у European Defense Integration: Bridging the Gap between Strategy and Capabilities, ed. by Michèle A. Flournoy and Julianne Smith, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Washington, Oktober 2005. p. 45-55.



ЕУ за извршавање „Петерсбершких задатака“ заокружена фаза иницијалног развоја војно-безбедносних способности ЕУ.

Стратегија европске безбедности

Европска унија је заснована на заједничким вредностима чији су темељи слобода, демократија, поштовање права човека, јед-накост и владавина права, а принципи толеранција, правда, со-лидарност и не дискриминација. У односима са светом, Унија такође подржава развој и заштиту таквих вредности, и даје ак-тиван допринос међународном миру, безбедности, солидар-ности, економском развоју, слободној трговини, искорењивању сиромаштва, заштити људских права, као и стриктном пошто-вању и развоју међународног права, обухватајући поштовање принципа Повеље УН. Следствено томе, један од главних ин-тереса ЕУ јесте безбедност основних заједничких вредности, очување принципа на којима се заснивају односи у европском мултилатералном друштву, као и стварање услова за снажнији допринос и већи утицај Уније у свету. Основни метод за очу-вање заједничке безбедности ЕУ јесте сарадња чланица а глав-ни инструмент су заједничке стратегије.

Деценију после формирања Европска унија је формулиса-ла и усвојила прву Европску стратегију безбедности – ЕСБ (European Security Strategy-ESS).18

Доношење ЕСБ безбедности је историјски догађај, не само за постмодерну Европу него и уопште за систем међународних односа. Она представља круну једне етапе заједничких напо-ра и широке сарадње чланица ЕУ да развију истински европс-ку политику безбедности и одбране, способну да самостално и у сарадњи са партнерима из света, пре свих НАТО и САД, очу-ва европску унутрашњу и спољну безбедност од свих актуел-них и будућих изазова и претњи и да пружи адекватан допри-нос међународном миру и безбедности.

Наиме, међународни догађаји, праћени бројним сукобима „но-ве врсте“, јасно показују да и савремени свет, на почетку дваде-сет првог века, карактеришу нестабилност, неизвесност и не-безбедност. Европа, посебно ЕУ као глобални актер, такође је изложена мултиплицираним („старим и новим“) изазовима безбедности и принуђена је да развија и јача заједничке безбед-носне способности у циљу ефикасне заштите својих вредности

18 Стратегија европске безбедности је усвојена 12. децембра 2003.г. у Бриселу под радним називом „A Secure Europe in a Better World“ („Безбедна Европа у бољем свету“). Интернет: www.europa-eu.org/doc/ess. Такође у, Antonio Missiroli , „From Copenhagen to Brussels. European defence: core documents, Volume IV“, Chaillot Paper 67, ISS EU, December 2003, pp.106-109. Текст Европске стратегије безбедности је преведен на српски језик, Безбедна Европа у бољем свету, Центар за међународне и безбедносне послове (ISAC Fond), Београд, 2006.

218

и интереса. У том смислу, доношење заједничког, европског безбедносног концепта (стратегије) представља резултат на-стојања ЕУ да одговори на нове безбедносне реалности у међу-народним односима и обезбеди, као што и њен симболични на-слов асоцира, безбеднију Европу и бољи, безбеднији свет.

Циљ ЕСБ је обједињавање приступа чланица ЕУ европској безбедности и стварање доктринарног оквира, који је довољ-но широк да обухвати стратегијске интересе чланица и читав спектар традиционалних и нових безбедносних претњи, а ис-товремено довољно динамичан и прецизан да усмери развој ЕБОП на области које ће омогућити успешно очување европс-ке безбедности и адекватан међународни наступ ЕУ.

Европска унија је, још и пре доношења ЕСБ, као што је изнето, направила уверљиве помаке на плану јачања своје безбедносне способности и међународног кредибилитета. Стратегија, као оквирни концепт, међутим, афирмише оправданост и потре-бу додатног јачања европских безбедносних способности, јас-но дефинише актуелне претње и принципе заједничког насту-па, као и области неопходне сарадње чланица Уније у војним и невојним аспектима безбедности, како међусобно, тако и са партнерима изван Уније.

Према ЕСБ, кључне, актуелне претње европској и међународ-ној безбедности долазе првенствено од три групе извора:

(1) тероризма; (2) неконтролисаног ширења оружја за масовно уништавање

– ОМУ (Weapons for Massive Destruction – WMD) и (3) регионалних сукоба, нестабилних државних режима и

организованог криминала.

На актуелну опасност од таквих изазова упозорио је и Х. Солана приликом потписивања Стратегије европске безбед-ности: „Узимајући у обзир различите елементе заједно, теро-ризам са максималним насиљем, расположиво наоружање за масовно уништавање, организовани криминал, слабе државне системе и приватне војске, ми се заиста суочавамо са врло ра-дикалним претњама.“19

Поучена искуствима о разорним последицама нових претњи, нарочито после терористичког напада на САД, ЕСБ уноси из-вестан заокрет у приступу очувања безбедности, тако што прави „баланс“ између улоге „меке снаге“ („soft power“) и не-ких елемената „тврде силе“ („hard power“). Међутим, нагласак

19 Javier Solana (Хавијер Солана), промотивни говор на усвајању ЕСБ, Брисел, 12. децембар 2003. године. Интернет: www.europa-eu.org/doc/ess.



Стратегије на потребу јачања војне моћи за одговору на са-времене изазове безбедности, не значи напуштање генерал-ног безбедносног концепта ЕУ, према коме решење комплекс-них безбедносних питања у савременом свету мора бити пре свега политичко и глобално (предвођено УН), а употреба си-ле није главни начин очувања безбедности. Безбедносни кон-цепт, који даје Стратегија, потврђује широку лепезу активних мера ЕУ, самостално и у сарадњи са осталим међународним субјектима, при чему је тежиште изражено на политичким, ди-пломатским и другим невојним мерама. Тек, када такве мере не дају резултате, онда се могу применити принудне акције у складу са Повељом УН (глава VII) и међународним правом, као што су санкције, блокаде, до коришћења силе. Према томе, Европска стратегија безбедности подразумева значајну улогу невојних чинилаца и међународних организација, а употреба војних средстава обавезно захтева одлуку СБ ОУН.20

Стратегија садржи три целине:

(1) Безбедносно окружење, (2) Глобалне циљеве и (3) Инструменте за управљање кризама и превенцију сукоба.

Први део полази од констатације „да су унутрашњи и спољ-ни аспекти безбедности међузависне појаве“. У образложењу претњи, тероризам, ширење ОМУ и њихова спрега, наглашени су као главна претња европској и међународној безбедности, док су „пропале државе и организовани криминал“ убројани у кључне регионалне претње. Такође, ЕСБ у претње укључује и поједине аспекте утицаја глобализације, као и незаобилазне чињенице „да у већем делу света у развоју, сиромаштво и боле-сти изазивају велике патње и доприносе повећању безбеднос-них ризика“.21

У другом делу, као главни интереси и циљеви ЕУ исти-чу се посвећеност универзалном придржавању међународ-них споразума, развој демократских друштава и ефикасан мултилатерализам.

Трећи део се односи на способности Уније за ангажовање у по-литичко-безбедносним питањима и управљање кризама, у ко-ме се констатује да ЕУ треба да буде активнија, способнија, ко-херентнија и да јача сарадњу са другима.

20 Antonio Missiroli , „From Copenhagen to Brussels. European defence: core documents, Volume IV“, isto.

21 Исто.

220

Већи број политичких аналитичара и експерата за војно-без-бедносна питања сматра, да ЕСБ садржи истински племените аспирације, али да Европа, која броји 450 милиона становника и представља историјско раскршће цивилизација, не сме бити ограничена својим географским подручјем, занемарујући своју природну улогу и одговорност у савременом свету.22

Сасвим је извесно да ће следећи кораци бити доградња без-бедносне стратегије у правцу јачања ефикасности механиза-ма и инструмената и развоја војно-безбедносних способности Уније за реализацију ЕБОП.

Споразум ЕУ и НАТО

Први оквир институционалне сарадње НАТО и ЕУ успоста-вљен је на састанку министара одбране чланица две организа-ције, 1996.године у Берлину, познат као „Берлински споразум“.23

Суштина Споразума јесте да се ЕУ, односно „ЗЕУ као војном крилу ЕУ омогућава приступ одговарајућим војним капаците-тима Алијансе за реализацију Петерсбершких задатака“. Према одредбама Споразума, ЗЕУ може користити део инфраструк-туре и командних система НАТО под одређеним процедурама преузимања и враћања. Тако је, на пример, према „техничком“ делу споразума предвиђено да се за време операција предвође-них ЕУ/ЗЕУ, потребно људство, штабови, штабни елементи, је-динице и опрема Алијансе стављају под команду ЗЕУ, док се капацитети ваздухопловног транспорта, системи за рано упо-зорење, обавештајне службе и системи комуникација могу ко-ристити за потребе такве операције али непрекидно под кон-тролом НАТО.24

Истовремено, на иницијативу Северноатлантског савета (North Atlantic Council – NAC), између две организације су успоставље-не редовне консултације на нивоу Савета. Односно, предвиђе-но је да генерални секретар НАТО присуствује састанцима Савета ЕУ када се расправљају питања из области безбедности и развоја европских војних способности, док ће председавајући Савета ЕУ присуствовати састанцима Северноатлантског са-вета, када се разматрају питања која се непосредно тичу европ-ске безбедности.

22 Шире о анализи ЕСБ у: Gnesotto Nicole, Jean Yves-Haine, Andre Dumoulin, Tomas Reis, Jan Foghelin, Lothar Ruhl, Francois Heisbourg, Stefano Silvestri, William Hopkinson, Hans-Bernhard Weisserth, Marc Otte i Rob de Wijk, European Defence- A Proposal for a White Papers, EU ISS, Paris, May, 2004. www.iss-eu.org/chaillot/wp2004pdf.

23 Тhe NATO Handbook Documentation: „Final Comminique of The Ministerial Meeting of The North Atlantic Council (including the Berlin Decision on building a European Security and Defence Identity within The Alliance)“, Berlin, 03.June 1996, NATO Office of Information and Press, Brussels, 1999. pp 370-391

24 The NATO Handbook Documentation, исто.



Међутим, одлуке ЕУ о „гашењу“ ЗЕУ, јачању ЕБОП и интен-зивирању развоја нових институција, органа и тела у ЗСБП, изазвала је у НАТО (код САД и других чланица Савеза које ни-су чланице ЕУ), одређене сумње у погледу будуће сарадње ЕУ и НАТО и одређено реаговање у вези са приступом ЕУ капа-цитетима НАТО. С друге стране, мада је ЕУ преузимањем уло-ге и капацитета ЗЕУ и изградњом нових заједничких војних и цивилних капацитета за реализацију ЕБОП постала равноп-равнији и аутономнији партнер у односу на НАТО у питањи-ма европске безбедности, она још увек не располаже читавим спектром потребних способности да би могла да делује ауто-номно у свим условима. Тако да и даље, у значајној мери, зави-си од средстава и командних капацитета НАТО. Потреба ЕУ за приступом средствима НАТО, с једне стране, и њена партнер-ска улога са НАТО, с друге, захтевали су успостављање новог оквира односа између ЕУ и НАТО.

Консултације о новом оквиру сарадње започеле су између вој-них штабова две организације идентификацијом капацитета НАТО који би били коришћени за потребе ЕУ („у операција-ма где НАТО не би био ангажован“) и разрадом механизама за приступ капацитетима НАТО. Међутим, две важне члани-це НАТО, САД и Турска ипак су гледале са резервом на интен-зивне процесе договора око приступа ЕУ средствима и капаци-тетима за планирање у НАТО. Док је противљење Турске више било срачунато на успех њене кандидатуре за чланство у ЕУ,25 резервисаност САД је била много озбиљнија. Администрација САД је посебно сумњичаво гледала на развој ЕСБР, тако да су кључне чланице ЕУ, нарочито В. Британија, у више наврата мо-рале да уверавају америчке лидере да циљ развоја европских способности није стварање „европске војске“ него је у функ-цији јачања способности за „Петерсбершке задатке“.26

Ипак, после низа састанака, консултација и усаглашавања, сте-кли су се услови за успостављање стратегијског партнерства између две организације и израду читавог пакета докумената о односима и пружању НАТО подршке операцијама предвође-ним од ЕУ.

На заједничком састанку Политичко-безбедносног комитета ЕУ и Северноатлантског савета (16. децембра 2002.г.), обостра-но су прихваћени принципи будуће сарадње, и то: партнер-ство (узајамна подршка у активностима управљања кризама), консултације, дијалог, сарадња, транспарентност; једнакост, поштовање аутономија ЕУ и НАТО приликом доношења од-лука, поштовање интереса чланица ЕУ и НАТО, поштовање

25 Missiroli, B., A., Turkey and EU/NATO Cooperation, Security Dialogue No 33, March 2002, pp. 9-2626 Gnesotto Nicole... European Defence- a proposal for a White Papers, isto.

222

принципа Повеље Уједињених нација, кохерентност и међу-собна подршка у развоју војних способности заједничких за обе организације. После усвојених Принципа сарадње, следећи из пакета споразума, био је Споразум о размени и безбедности информација између ЕУ и НАТО, усвојен 12. марта 2003. годи-не у Бриселу.

Коначно, 17. марта 2003. године, у Бриселу, на састанку Савета ЕУ и Северноатлантског савета усвојен је комплет докумената о сарадњи, познат под називом „Берлин плус“.27

Споразум о сарадњи, за који је наглашено да је првенствено у функцији „избегавања непотребног дуплирања ресурса“, ре-гулише приступ ЕУ савезничким капацитетима за оператив-но планирање и прилагођавање система одбрамбеног плани-рања НАТО (како би се пружила могућност и за операције под вођством ЕУ), сарадња у командовању операцијама које пред-води ЕУ када у њима учествују капацитети НАТО и процеду-ре стављање и враћања војних снага и заједничких средстава НАТО на располагање Унији за операције које она предводи. Овим споразумом, такође, две организације се обавезују да ће убудуће развијати „кохерентне и међусобно ојачавајуће спо-собности“ („Capabiliy requirements“), и уводи се правило кон-султација око операција/мисија које предводи ЕУ када корис-ти капацитете НАТО.

След каснијих догађаја показао је и нека ограничења про-истекла из споразума „Берлин плус“, а која су била изазов за даљи развој партнерства две организације. На пример, према Споразуму, државе са потенцијално нејасном безбедносном ситуацијом не би могле бити чланице ни једне од две организа-ције. Ипак, ЕУ је примила у чланство Кипар и Малту (мај 2004. г.), чему се нарочито противила Турска. Тиме је на кратко па-рализована реализација Споразума, док Турска није, на инсис-тирање САД и В. Британије, променила став. Такође, одређе-не несагласности је изазвала и иницијатива неких чланица ЕУ (Француске, Белгије, Немачке и Луксембурга на „Бриселском самиту четворке“ у априлу 2004. године) за јачањем штабне и командно-планске структуре војних снага на располагању Уније. Неколико чланица НАТО се противило таквој идеји, сматрајући да независни војни штабови у оквиру ЕУ могу бити контрапродуктивни за односе ЕУ и НАТО и да би знатно оп-теретили и онако оскудну командно-штабну ефективу члани-ца НАТО. Тако је, уместо самосталних штабова за операције,

27 NATO-EU Relations, интернет: www.nato.org. Избор назива „Берлин плус“ за споразум који је усвојен у Бриселу извршен је на предлог САД, да би одразио континуитет са ранијим споразумом о сарадњи (усвојеним у Берлину 1996.г.).



у оквиру Војног штаба ЕУ успостављен стални Оперативни центар, који може да руководи и одређеним операцијама ЕУ.

Дакле, у новој војно-безбедносној архитектури Европе, уз САД и НАТО, појављује се и ЕУ као један од кључних актера. То на-меће потребу нове поделе задатака у европској безбедности и развој новог стратегијског партнерства, које се пре свега мора заснивати на поверењу и транспарентности, координацији ак-тивности и комплементарности наступа у очувању европске, евроатлантске и шире међународне безбедности мира. У том смислу, споразум „Берлин плус“ има суштински значај за раз-вој стратегијског партнерства две организације.

Развој војних снага на располагању ЕУ од 2003. до 2010. године

Већ са проглашењем оперативних способности ЕСБР за извр-шење „Петерсбершки задатака“ (мај 2003) било је јасно да оне имају значајне недостатке, нарочито у погледу штабне инфра-структуре и брзине распоредивости на подручју операције, посебно на удаљеним подручјима. Такође, било је јасно да от-клањање главних недостатака војних способности ЕУ није јед-ноставно нити је могуће да се брзо реализује. Министри од-бране чланица ЕУ су 2003. године (у Риму) оценили да је тек 2010. година реалан рок да се отклоне главни идентификова-ни недостаци.

У циљу јачања војних способности снага на располагању ЕУ и превазилажења уочених недостатака уследиле су бројне ини-цијативе и конкретне активности чланица и институција ЕУ. Савет ЕУ је 16. јуна 2003. године усвојио одлуку о критеријуми-ма за особље Војног штаба, а 12. децембра 2003. године потвр-дио структуру Војног штаба ЕУ.28

Као решење недостатка снага ЕУ за хитна реаговања на кри-зе, Француска и Велика Британија су покренуле иницијативу за формирање борбених група - пакета снага које би омогући-ле ЕУ хитно реаговање на појаву криза.29 Концепт борбених група („Battlegroup Concept“) је разрађен у троуглу експерата Француске, В. Британије и Немачке и, затим, усвојен 10. фебру-ара 2004. године.30

28 Council Decision 2003/479/EC of 16 June 2003, Official Journal L 160 of 28.06.2003 и Antonio Missiroli (comp.), From Copenhagen to Brussels. European defence: core documents, Volume IV, Chaillot Paper 67, Paris: EU Institute for Security Studies, December 2003. pp. 322-3. До реорганизације Војног штаба ЕУ доћи ће у периоду 2005-7. година, на основу одлуке Европског савета од децембра 2004. године, којом је ВШ ЕУ добио задатак да размотри опције оспособљавања за предвођење операција ЕУ.

29 Идеја је потекла са Француско-Британског самита одржаног у Тукеу (Le Touquet), 3. фебруара 2003. године.

30 О БГ ЕУ биће више речи у наредном делу текста.

224

На основу анализа достигнутих способности војних снага на располагању ЕУ и ради каналисања и обједињавања иниција-тива чланица за њихово јачање, Савет ЕУ за опште послове и спољне односе (General Aff ears and External Relation Council - GAERC) је, 17. маја 2004. године, утврдио нови војни „Главни циљ 2010“ („Headline Goal 2010“) развоја европских војних способности до 2010. године. 31

Нови „Главни циљ 2010“ проширује обим задатака – опера-ција у којима се могу ангажовати војне снаге на располагању ЕУ, утврђује потребу и механизме јачања њихове способности, тежишно интероператибилности, распоредивости и одрживо-сти, потврђује иницијативу за формирање БГ ЕУ као експеди-ционих снага, које не би ушле у састав ЕСБР, али би по потреби биле стављене на располагање ЕУ за задатке управљања криза-ма и, успоставља Европску одбрамбену агенцију за обједиња-вање и централизацију напора чланица Уније у јачању војних способности и националних и снага које су оне ставиле на рас-полагање ЕУ за операције управљања кризама.

Према тачки 2 Одлуке Савета ЕУ о новом главном циљу, поред задатака утврђених Петерсбершком декларацијом, операције заједничких снага чланица на располагању ЕУ могу да обухвате и: заједничке операције разоружања и подршку трећим земља-ма у борби против тероризма и реформи сектора безбедности. Такође, у истој тачки се истиче да ЕУ мора бити способна да де-лује превентивно (пре појаве кризе, спречавајући погоршање ситуације) и да има способност за истовремено извођење неко-лико операција различитог нивоа ангажовања. Тачком 3. исте Одлуке, истиче се да ће главни напори чланица бити усмерени на јачање интероперабилности, распоредивости и одрживости снага у операцијама ЕУ.У тачки 4 се истиче да је развој бор-бених група кључни елемент дугорочне изградње способности ЕУ за хитно реаговање у одговору на кризе. У том смислу, ЕУ тежи способности за доношење одлуке о предузимању опера-ције у одговору на кризе највише до 5 дана од њене појаве, а по-четак ангажовања војних снага да буде најдуже за 10 дана од доношења одлуке о предузимању операције.

У тачки 5 су наведене главне активности и утврђени рокови унапређења војних способности ЕУ за управљање кризама до 2010. године:

31 Headline Goal 2010 approved by General Affairs and External Relations Council on 17 May 2004, endorsed by the European Council of 17 and 18 June 2004. http://www.consilium.europa.eu/showpage.aspx?id=1349&lang=EN



a) у оквиру Војног штаба, што је брже могуће, успоставити Војно – цивилну ћелију која ће бити способна да брзо развије оперативни центар за поједине операције;

b) успоставити Агенцију за развој одбрамбених капацитета за истраживање и наоружавање у току 2004. године (European Defence Agency);

c) до 2005. године примењивати координацију заједничког транспорта усмерену на достизање неопходних капацитета стратегијског транспорта (копно, море и ваздух) за подршку могућих операција до 2010. године;

d) чланице које су се изјасниле да желе до 2010. године да развију пун капацитет Европске команде ваздухопловног транспорта – ЕКВТ (European Airlift command – EAC) треба до краја 2004. године да изврше трансформацију ваздухопловних компоненти у ЕКВТ;

e) до 2007. године комплетирати развој БГ обухватајући решавање одговарајућег стратегијског транспорта, подршке и искрцавања;

f) до 2008. године обезбедити доступност Унији једног носача авиона са ваздухопловном ескадрилом и поморском пратњом;

g) до 2010. године развити одговарајуће компатибилне системе веза (копно и космос) са одговарајућом опремом за све нивое операција ЕУ;

h) Развити одговарајуће квантитативне референце и критеријуме за националне и мултинационалне снаге по питању распоредивости.

Реализацију новог главног циља, током наредних година, пра-тиле су бројне активности и напори чланица, институција и тела ЕУ на различитим нивоима и областима, у циљу стал-ног унапређења способности војних снага (Progress Catalogue). Међутим, и даље постоје разлике између потреба (Requirements catalogue) и реалних способности војних снага (Force catalogue) на располагању ЕУ за управљање кризама. Ипак, може се рећи да је ЕУ, кроз ЗБОП, до 2010. године, достигла способност за уп-рављање захтевнијим кризама и истовремено извођење две од-војене операције сваке јачине снага до нивоа једне БГ.

226

Лисабонски споразум – нови задаци војно-безбедносних снага на располагању ЕУ

Неуспех предлога Устава Европе, односно француско и хо-ландско референдумско одбијање (2005. године) да прихвате предлог Устава донекле је успорило очекивано јачање европ-ског комунитаризма у областима међувладине сарадње, какве су Заједничка спољна и безбедносна политика и Европска по-литика безбедности и одбране. Поједини писци су тада упозо-рили да ЕУ треба да настави да јача структуре и инструменте блиске сарадње у оквиру ЗСБП и ЕБОП. У супротном, због раз-лике у способностима међу чланицама ЕУ, то може да постане проблем у годинама које долазе, јер ће чланице са јачим капа-цитетима форсирати виши ниво сарадње.32

Ипак, чланице ЕУ су одлучиле да одрже континуитет јачања и ширења ЕУ и блиске сарадње новим организационим мо-делима структура сарадње и снажењем улога постојећих ин-ституција Уније. У том циљу, Европски савет је 13. децембра 2007. године, у Лисабону, усвојио амандмане Уговора о ЕУ – Лисабонски уговор33, који је супио на снагу 1. децембра 2009. године.

У политичком смислу Лисабонски уговор чини ЕУ више демо-кратском, ефикаснијом и транспарентнијом. Са аспекта безбед-ности и одбране овај уговор треба да ојача заједничке способ-ности Уније и чланица за успешан одговор на постојеће, али и на нове, глобалне изазове, као што су економске кризе, климат-ске промене, одрживост развоја, енергетска безбедност и бор-ба против транснационалног криминала. Укратко, Лисабонски уговор треба да обезбеди кохерентност ЕУ као безбедносно-одбрамбеног чиниоца у Европи и свету.

Лисабонски уговор уводи и неколико институционалних про-мена, које се тичу развоја ЕБОП и индиректно војних снага и операција ЕУ у управљању кризама. Прво обједињује улоге и дужности високог представника ЕУ за ЗСБП и европског коме-сара за спољне послове у једну функцију - високи представник Уније за спољне послове и безбедносну политику – ВП СПБП (High Representative for Foreign and Security Policy – HR FSP). Ова дужност подразумева да је лице на њој уједно и потпредседник Европске комисије (Vice-President of the Commission) и председа-вајући Савета ЕУ, када се састаје у облику савета за спољне по-слове, а који, у ствари одлучује о најбитнијим питањима ЕБОП.

32 О проблемима војне интеграције у ЕУ шире у, Sven Biscop, European Military Integration: Beyond the Headline Goal, ed. Academia Press. June 2005.

33 Treaty of Lisbon amending the Treaty on European Union and the Treaty establishing the European Community, signed at Lisbon, 13 December 2007. Official Journal of the European Union No 2007/C 306/01.



Друго, уводи се Служба за спољно деловање (Th e European External Action Service-EEAS), тачка 3, члан 13а, део II, глава 2. Уговора, која првенствено ради у сарадњи са дипломатским службама чланица а којом непосредно руководи ВП СПБП.

Уговор такође уводи неколико измена и новина и у одредбама о политици безбедности и одбране ЕУ. Прво, сама реч Европска, у називу Европска безбедносна и одбрамбена политика, за-мењена је речју Заједичка, тако да је пун назив Заједничка без-бедносна и одбрамбена политика - ЗБОП (Common Security and Defence Policy- CSDP). Даље, уведена је институција Сталне структуре сарадње (Permanent Structured Cooperation), тачка 6 члан 28 А, други део Уговора: „Оне државе чије војне способно-сти испуњавају више критеријуме и које су створиле јаче међу-собне обавезе у овој области, у погледу најзахтевнијих мисија, успоставиће сталну структуру сарадње у оквиру Уније“. Затим, уговором се уводе две клаузуле: о солидарности, којом се чла-нице позивају да делују у духу солидарности ако је нека чла-ница објекат терористичког напада или жртва природне или изазване непогоде и, о заједничкој одбрани (тачка 7 члан 28 А, секција II, глава 2 Уговора) у којој се каже: „Ако је нека држа-ва чланица жртва оружане агресије на својој територији, оста-ле државе ће према њој имати обавезу помоћи свим средстви-ма која им стоје на располагању, у складу са чланом 51 Повеље УН... „.

У погледу задатака за које се могу ангажовати снаге чланица стављене на располагање ЕУ за управљање кризама, они се про-ширују, односно, у тачки 1 члан 28 B, Секција II, глава 2 Уговора, поред већ познатих задатака одређених „Петерсбершком де-кларацијом“, додају се и следећи: заједничке операције разо-ружања; војни савети и помоћ, спречавање сукоба, пост-кон-фликтна стабилизација, и борба против тероризма, укључујући и подршку трећим земљама у борби против тероризма на њи-ховој територији.

По питању доношења одлука Савета ЕУ у области ЗБОП та-кође је дошло до делимичних промена. Правило једногла-сности је задржано у доношењу одлука које се тичу војног ан-гажовања и одбране Уније и чланица, међутим, за доношење одлука по бројним питањима, „техничке“ и „организационе“ природе, за које је до Лисабонског уговора такође примењи-вано правило једногласности, уведено је правило двоструке већине. Оно значи да би једна одлука Савету ЕУ била пуноваж-на за њу мора да гласа најмање 55% држава чланица али та-ко да оне истовремено обухватају најмање 65% становништва ЕУ. Овај начин одлучивања ступиће на снагу од 2014. године. Такође, уведено је и правило тзв. суодлучивања. Односно, да би

228

одлуке које подлежу овом правилу биле пуноважне, а претеж-но се ради о одлукама које се тичу законске регулативе у ЕУ, она мора бити пуноважно прихваћена од стране две инстанце (те-ла) са правом одлучивања. Као саодлучиоци у оваквим одлука-ма најчешће су Савет ЕУ и Европски парламент.

У моменту припреме овог чланка, неколико месеци од ступања на снагу Лисабонског уговора, највеће нејасноће се јављају око успостављања Сталне структуре сарадње ЕУ, боље речено око могућих последица њиховог успостављања. Мада њихово ус-постављање предвиђа две фазе — иницијални период који под-разумева прихватање Протокола о намерама и само успоста-вљања сталне структуре, које се такође регулише посебним Протоколом, ипак, чини се да, како истичу из неких европских института“, остаје доста нејасних ствари“. Од усвајања Уговора до сада није испољена ниједна иницијатива за успостављањем такве структуре сарадње.

Војне снаге на располагању ЕУ

Војне способности Европске уније за управљање кризама чине три сегмента: институције, инструменти и војне снаге на рас-полагању Унији.

Институције ЕУ, у чијој су надлежности ЕБОП и управљање кризама, чине политичка и политичко-безбедносна тела на стратегијском нивоу, развијена као општа – заједничка тела ЕУ или посебни политичко-безбедносни органи успостављени у оквиру ЗСБП. Оне, изузев функције високог представника за спољну и безбедносну политику, махом имају представнички карактер, односно чине их представници свих држава члани-ца ЕУ. То су: Европски савет (Th e European Council); Савет ЕУ или Савет министара (Th e Council of the European Union ор the Council of Ministers) у форми Савета за опште послове и спољне односе (General Aff ears and External Relation Council - GAERC), Политичко-безбедносни комитет ЕУ (Political and Security Committee - PSC) и високи представник Уније за спољне по-слове и безбедносну политику уједно потпредседник Комисије (High Representative for Foreign and Security Policy/ Vice-President of the Commission).

Инструменти ЕУ за вођење и реализацију ЕБОП, укључујући и управљање кризама су: заједнички ставови (Common Positions); заједничке стратегије (Common Strategies); заједничке акције; декларације; демарши; саопштења; и заједничке процедуре и механизми доношења одлука и утврђивања споразума.



Војне снаге на располагању ЕУ за операције управљање криза-ма чине: војне штабно - командне структуре, војне снаге, аген-ције, школе, центри и институти.

Војне штабно – командне структуре

А. Стратегијски ниво

Војни комитет ЕУ – ВК ЕУ (Military Committee – MC) је најви-ше војно тело ЕУ успостављено под окриљем Савета ЕУ.34 Чине га начелници генералштабова оружаних снага земаља члани-ца или њихови стални војни представници при ЕУ (Military Representatives - MilReps). Војни комитет се редовно састаје на нивоу војних представника, док се на нивоу начелника гене-ралштабова састаје изузетно, неколико пута годишње (када су на дневном реду важна питања и одлуке). Војни комитет спа-да у стална представничка тела ЕУ, а одлуке у надлежности ВК ЕУ доносе се правилом једногласности. ВК ЕУ је стални форум за војне консултације и сарадњу између чланица ЕУ у области превенције конфликата и управљања кризама. Овлашћен је за војно усмеравање свих одбрамбених активности које се преду-зимају на нивоу ЕУ. У односу на ПБК, Војни комитет има саве-тодавну улогу у вези са свим војним питањима, као што су мо-гући ризици, оцене војних способности којима располаже ЕУ и слична. У случају појаве кризе, на основу захтева ПБК, Војни комитет издаје одговарајуће директиве Војном штабу ЕУ за из-раду нацрта стратегијских војних опција. Војни комитет разма-тра нацрте свих опција и прослеђује их ПБК, заједно са својом оценом. На основу војних опција које одобри Савет ЕУ, Војни комитет наређује команданту операције израду нацрта плана акције и почетних директива. Радом ВК руководи председа-вајући Војног комитета, који је уједно и портпарол Комитета и војни саветник ВП СБП ЕУ. Председавајући ВК је генерал са че-тири звездице.35 Мандат председавајућег ВК траје три године, а поставља га Савет ЕУ на предлог свих чланова ВК.

Војни штаб ЕУ – ВШ ЕУ (Military Staff – MS) је успостављен 11. јуна 2001. године и представља основну сталну интегриса-ну војну структуру ЕУ. Организација, улога и задаци ВШ ЕУ су мењани и дограђивани у складу са ширењем спектра спо-собности ЕУ за управљање кризама.36 Војни штаб ЕУ има око

34 Војни комитет ЕУ је успостављен одлуком Савета ЕУ, 21. јануара 2001. године, (COUNCIL DECISION of 22 January 2001 setting up the Military Committee of the European Union (2001/79/CFSP)). Текст одлуке на интернету, http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/l_02720010130en00040006.pdf,

35 Актуелни председавајући ВК ЕУ је шведски генерал Х. Сиран (Håkan Syrén), постављен на ову дужност 6. новембра 2009. године.

36 Актуелне-важеће одредбе о ВШ ЕУ: http://www.consilium.europa.eu/showPage.aspx?id=1039&lang=en

230

200 официра, а на челу је генерални директор ВШ.37 Актуелну структуру штаба чини пет одељења: за концепте и способ-ности; обавештајно; за операције (у оквиру кога се налази и Оперативни центар); за логистику и, за комуникације и инфор-матичке системе. Војни штаб ЕУ обезбеђује непрекидну везу са Војним штабом НАТО преко сталног Одсека ВШ ЕУ у штабу НАТО и, истовремено, преко представника ВШ НАТО у ВШ ЕУ. У погледу организационе припадности ВШ ЕУ представља је-дан од департмана Генералног секретаријата Савета ЕУ.

У функционалном смислу ВШ ЕУ добија задатке и ради под управом ВК ЕУ а, истовремено, обезбеђује војне експерти-зе високом представнику Уније за спољну политику и безбед-ност. Основна улога ВШ је рано упозорење, процена ситуације и стратегијско планирање, укључујући и дефинисање поли-тичко-војног оквира и развијање стратегијских војних опција.

Главни задаци војног штаба су: праћење војне ситуације; упра-вљање кризама, укључујући и вођење актуелних војних опера-ција под вођством ЕУ; израда и вођење планова потребних и реалних војних капацитета ЕУ, сарадња са штабовима одбране чланица; обавештајно обезбеђење штабова и команде опера-ција; успостављање штаба операције – када се оне изводе ауто-номно под вођством ЕУ; планирање и организација логистич-ке подршке; планирање и организација комуникацијских и информатичких система; евалуација војних снага на распола-гању ЕУ и други. 38

У оквиру Европске уније ЗСБП/ЗБОП нису развијене (успоста-вљене) сталне војне команде снага на стратегијском – опште европском нивоу.

B. Оперативни ниво

Европска унија нема успостављене сталне команде операти-вног нивоа али постоје утврђени командно-штабни потенција-ли доступни ЕУ за командовање операцијама које се реализују под њеним вођством.

Команде и штабови операција за операције управљања криза-ма предвођене од стране ЕУ успостављају се за конкретну опе-рацију, на три начина:

(1) аутономно, непосредно у оквиру Војног штаба ЕУ,

37 Од 28.маја.2010. године директор ВШ ЕУ је холандски генерал-потпуковник Тон Ван Ош (Ton Van Osch).

38 Детаљније о улози и задацима ВШ ЕУ на http://www.consilium.europa.eu/showPage.aspx?id=1039&lang=en



(2) ослонцем на оперативне команде и штабове чланица ЕУ и

(3) ослонцем на командно-штабну структуру НАТО на бази Споразума „Берлин плус“.

(1) У варијанти тзв. аутономног командовања операцијом командант операције (Operation Commander - OpCdr) одређује се из састава ВШ ЕУ или чланица, а штаб операције (Operation Headquarter - OHQ) се развија у оквиру Оперативног центра – Одељења за операције, које у том случају може бити ојачано штабним официрима држава чланица. За сада, капацитет команде и штаба који се успостављају на овај начин је лимитиран на операције у којима учествују снаге до једне БГ (око 2000 војника).

(2) Успостављање команде и штаба оперативног нивоа ослонцем на војне капацитете - команде и штабове чланица ЕУ врши се на основу добровољног стављања одговарајућих команди и штабова чланица на располагање ЕУ. У пракси, то значи да се одлуком Савета ЕУ о предузимању неке операције од стране ЕУ одређује и држава носилац команде и штаба операције у име Уније. За сада, пет чланица ЕУ је пријавило и ставило на располагање по један штаб националних војних снага способан да развије команду и штаб операције овог нивоа. То су: Француска (штаб оперативне команде у Монт Валериен, Париз), Немачка (штаб у Потсдаму, Берлин), В. Британија (штаб у Нортвуду), Грчка (штаб у Лариси) и Италија (штаб у Риму). У овој варијанти Војни штаб ЕУ преко Оперативног центра успоставља сталну везу са штабом операције, прати ток операције и пружа непрекидну подршку њеној команди и штабу за сво време трајања операције.

(3) У варијанти успостављања команде и штаба операције ослонцем на капацитете НАТО, командант операције се именује у консултацији са НАТО у складу са механизмима и процедурама Споразума „Берлин плус“. У принципу то је лице (официр) из европске чланице НАТО, на високој дужности у Савезничкој команди за операције, укључујући да то може бити и Заменик команданта Савезничке команде за операције, који је увек европљанин. Штаб операције, у овој варијанти, успоставља се у оквиру Врховног штаба савезничких снага за Европу (SHAPE, Монс, Белгија) или једне од Здружених регионалних команди НАТО – Напуљ (Италија) или Брунсум (Холандија). Састав штаба у овој варијанти је мешовит, а чине га припадници војног штаба одговарајуће НАТО команде, ВШ ЕУ (укључујући и из Одсека ВШ ЕУ у НАТО) и, за ту сврху, деташовани официри чланица ЕУ и

232

НАТО. Војни штаб ЕУ, слично као у претходној варијанти, успоставља сталну везу са штабом операције, прати њен ток и пружа непрекидну подршку.

Европска унија такође нема задејствоване (успостављене) сталне команде снага нити штабове снага операција (ни опште, нити за унапред одређена подручја, војишта). Командант снага (Th e Force Commander - FCdr) и Штаб снага на терену - војишту (Th e Force Headquarter-FHQ) именују се и успостављају од слу-чаја до случаја, у складу са физиономијом (природом, задацима и обимом) планиране операције, односно са варијантом њеног предузимања (аутономна операција ЕУ или ослонцем на ка-пацитете НАТО). У принципу за команданта снага се одређује официр из чланице ЕУ (када се користе капацитети Алијансе обавезно да је и чланица НАТО) која даје највише снага у конкретној операцији (водећа нација операције). Штаб снага операције (на терену, војишту) такође се успоставља од случаја до случаја, на сличне начине као и штаб операције. У варијанти ослонца на војне штабове чланица ЕУ, за успостављање штабо-ва снага на терену, доприносе су пријавиле само четири члани-це: Француска, Немачка, Велика Британија и Италија.

C. Tактички ниво

Тактички ниво командовања реализују команданти и коман-де компонентних снага укључених у операције. Према ката-логу снага, за овај ниво командовања у операцијама, ЕУ мо-же да рачуна или има на располагању компоненте команде следећих држава чланица и мултинационалних састава: (а) Команда копнене компоненте (Land Component Command -LCC) – Француске, Италије, Шпаније, Еврокорпуса, Немачко-холандског корпуса и Савезничког корпуса за брзо реаго-вање; (b) Команда ваздухопловне компоненте (Air Component Command – ACC) – Француске, Немачке, Италије и Велике Британије; (c) Морнаричка компонента команда (Maritime Component Command – MCC) - Француске, Немачке, Италије, Шпаније, Велике Британије и Холандије. Тактичке команде ос-талих снага укључених у операције ЕУ, као што су специјалне снаге, логистика и други елементи подршке организују се и ус-постављају, такође, од случаја до случаја, путем националних доприноса чланица, с тим да су команде ових снага углавном придружене команди снага на терену или компонентној ко-манди водеће нације.



Војне снаге

Европска унија, као што је већ изнето, нема своје властите, сталне војне снаге. Међутим, на основу бројних међувладиних уговора и споразума држава чланица, координираних и усаг-лашених на нивоу институција ЗСБП ЕУ, о којима је такође већ било речи, у складу са утврђеним потребама развоја вој-них способности ЕУ за реализацију ЗБОП, Унији су ставље-не на располагање, односно, доступне одговарајуће јединице, средства и инфраструктура националних снага чланица и део мултинационалних снага формираних међунационалним спо-разумима чланица, као заједничке јединице. Део мултинацио-налних снага на располагању ЕУ је формиран још у оквиру ЗЕУ, као наменске снаге за учешће у колективној одбрани Алијансе и реализацију „Петерсбершких задатака“, а део је успостављен касније, током последње деценије, као одговор на појаву но-вих безбедносних претњи и потребу за хитним реаговањем на појаву криза и угрожавање европског и међународног мира и безбедности. Државе чланице су и појединачно, путем допри-носа циљевима развоја војних способности ЕУ, такође, учини-ле доступним ЕУ део својих националних војних снага и капа-цитета за војне операције предвођене од стране Уније.

Војне снаге потребне за војне операције и цивилно/војне ми-сије ЕУ утврђују се каталозима потреба (Requirements catalogue) и каталога доприноса војним снагама (Force catalogue) на рас-полагању ЕУ. Због честог раскорака између потребних војних снага и способности, на једној, и расположивих снага и спо-собности на које ЕУ може реално да рачуна, с друге стране, утврђују се листе/прегледи недостатака војних снага и способ-ности (Identifi cation of shortfalls). Државе чланице, појединачно и заједнички кроз институције и агенције ЕУ, настоје да што ефикасније превазиђу квалитативне и квантитативне недос-татке војних капацитета на располагању ЕУ, путем централи-зације, модернизације и на друге начине, избегавајући њихо-во дуплирање, што се оптимизује и усмерава помоћу каталога унапређења-прогреса (Progress Catalogue) војних способно-сти ЕУ. Сви ови каталози, укључујући и оцену (евалуацију) способности војних снага на располагању ЕУ воде се у ВШ ЕУ, Одељењу за развој концепата и способности, које има три од-сека: за концепте, за капацитете снага и, вежбе, обуку, анализе и евалуацију.

234

Све војне снаге на располагању ЕУ, условно,39 можемо разврс-тати у две категорије:

A. Европске снаге за брзо реаговање иB. Борбене групе ЕУ.

A. Европске снаге за брзо реаговање

Европске снаге за брзо реаговање чине војни састави (једини-це), средства и објекти сва три вида (компоненте) војних снага, које су државе чланице ЕУ, појединачно или као мултинацио-налне саставе (групе држава), ставиле на располагање ЕУ за ре-ализацију задатака утврђених Петерсбершком декларацијом, Европском стратегијом безбедности, „Главним циљем 2010“ и Лисабонским уговором

Копнена компонента

Еврокорпус (European Corps - EUROCORPS)40, формиран 1992. године као сталне мултинационалне снаге ЗЕУ, за задат-ке учешћа у колективној одбрани НАТО и задатке ЗЕУ у ев-ропској безбедности. Достизање оперативне способности је проглашено 1995. године. Од 2000. године, у оквиру трансфе-ра војних капацитета и способности ЗЕУ у надлежност ЕУ, Еврокорпус постаје основна мултинационална јединица на располагању ЕУ за Петерсбершке задатке. Седиште корпуса је у Стразбуру (Француска).

Државе чије снаге учествују у снагама корпуса су Белгија, Француска, Немачка, Луксембург и Шпанија. Још седам др-жава чланица ЕУ и НАТО (Аустрија, Грчка, Италија, Пољска, Румунија, Турска и САД) су пријавиле део својих јединица као допринос Еврокорпусу. Оне, за сада, имају само официре за ве-зу у штабу корпуса.

Структура Еврокорпуса:

— Команда (Стразбур), коју чине: командна група, штаб, логистички батаљон за подршку командовању, четири

39 Категоризација војних снага на располагању ЕУ, нарочито, када се ради о снагама које се декларишу као категорија ЕСБР (acr.ERRF) је заиста дискутабилна. Прво, због нејасне дефиниције ове категорије снага у ЕУ, а затим што се не ради о сталним (издвојеним) снагама наменски првенствено успостављеним за потребе ЕУ, као што је на пример Савезнички корпус за брзо реаговање (en. acr. ARRC) у саставу НАТО снага. Такође, део националних снага чланица ЕУ и мултинационалних снага, које су пријављене као допринос ЕСБР, истовремено је и у саставу снага НАТО - у снагама у високој спремности (HRF) или снагaма одговора (NRF). У одлучивању о употреби таквих снага двојне намене НАТО има првенство.

40 Шире о Еврокорпусу, интернет, http://www.eurocorps.org/. За поједине војне формације дугог описног назива у тексту ће се, због препознатљивости, користити већ усвојене скраћенице (акроними) на енглеском језику.



национална деташмана за подршку командовању и штаб мултинационалне бригаде за подршку командовању. Стални састав команде има око 900 војника и официра и 70 цивилних лица,

— Борбене јединице,— Јединице за за непосредну борбену подршку,— Јединице за обезбеђење борбене подршке.

У пуном саставу корпус има око 56.000 припадника.

Поред билатералне француско - немачке бригаде, снаге корпу-са чине: француске снаге (јачине једне дивизије), немачке снаге (јачине дивизије), белгијске снаге (две бригаде), шпанске снаге (две бригаде) и снаге Луксембурга (извиђачка чета), интегриса-не у белгијске снаге у састав корупса.

Политичко – војно вођство корпуса врши Заједнички комитет, коју чине начелници генералштабова партиципирајућих држа-ва и политички директори (ранг државних секретара) из ми-нистарства спољних послова чланица.

Мултинационалне снаге групе чланица ЕУ декларисане као Европске снаге (EUROFOR)41 основале су Француска, Италија, Шпанија и Португалија, заједничком декларацијом 15. маја 1995. године, као наменске европске снаге за Петерсбершке задатке. EUROFOR има стално мултинационално језгро ко-манде (седиште у Виа Аретина, Фиренца, Италија), а снаге чи-ни по 5000 војника из оружаних снага сваке партиципирајуће државе.

Поред Еврокорпуса и EUROFOR-а, према каталогу снага, на ос-нову пријаве појединачних држава чланица ЕУ42 или групе др-жава, споразума ЕУ-НАТО и билатералних споразума ЕУ са појединачним европским државама чланицама и нечланицама ЕУ (али чланицама НАТО), Унији су, за операције које она пред-води, доступне и следеће снаге: Стална бригада групе европских земаља високе готовости (SHIBRIG – Stand by High Readiness Brigade), Бригада групе земаља југоисточне Европе (SEEBRIG – South-Eastern Europe Brigade); део Немачко-холандског кор-пуса (једна бригада) и више јединица (еквивалента батаљона) за специјалне операције, борбену подршку, војно-полицијске и задатке заштите снага, транспорт, логистику и друге задатке, из готово свих појединачних држава чланица ЕУ.

41 http://www.eurofor.it/42 На пример као допринос „Главном циљу“ војних снага на располагању ЕУ, Велика Британија

је пријавила (ставила на располагање), зависно од потреба („од случаја до случаја“) војне снаге укупне јачине до 12.500 војника сва три вида (до 3 бригаде КоВ, једне ваздушно десантне бригаде, једне амфибијске бригаде, 18 ратних бродова и 72 борбена авиона).Интернет: http://www.armedforces.co.uk/mod/listinga/lo23.html

236

У истовремено пуној мобилности копнене снаге на распола-гању ЕУ броје око 100.000 војника.

Ваздухопловна компонента

Ваздухопловне снаге за потребе операција под вођством ЕУ ставиле су: Белгија, Холандија, Француска, Немачка, Италија, Шпанија и Велика Британија. У односу на потребне снаге, пре-ма „главном циљу“ развоја војних способности ЕУ, Унија има доступан планирани број од око 300 борбених авиона и 10 ави-она из система за рано упозорење (AWACS), са потребном оп-ремом и средствима. Међутим, све ове снаге су првенствено у надлежности националних војних команди, а на располагање ЕУ се стављају по потреби („од случаја до случаја“).

На нивоу ЕУ формирани су центри за координацију и обје-дињавање употребе ваздухопловних борбених и помоћних снага, и то:

— Европска ваздухопловна група – ЕВГ (European Air Group-EAG), коју чине: Белгија, Француска, Немачка, Италија, Холандија, Шпанија и В. Британија. Седиште је ЕВГ је у В. Британији. Основни циљ ЕАГ је подизање нивоа интероператибилности РВ земаља чланица, развој капацитета, ПВО, пружање услуга у ваздухопловном транспорту и пуњењу авиона горивом у ваздуху, заједничке припреме официра за дужности у мултинационалним командама и оперативним центрима и сл.

— Европски центар за координацију ваздухопловног транспорта ЕУ (European Airlift Centre- EAC), формиран од стране истих држава чланица ЕУ, као део ЕВГ, али са седиштем у Ајндховену (Холандија). Основни задатак EAC је рационализација, координација и планирање употребе коришћења расположивих ваздухопловно транспортних капацитета и авио-цистерни земаља чланица.

Поморска компонента

Основне снаге поморске компоненте на располагање ЕУ чине:

— Европске поморске снаге (EUROMAFOR), формиране од истих евромедитеранских држава чланица ЕУ (Француске Италије Шпаније и Португалије) и истом декларацијом од 15. маја 1995. године. Од 2001. године, учешће у EUROMAFOR-у су понудиле Турска и Грчка, које имају своје представнике, са статусом посматрача, у команди ових снага. Снаге EUROMAFOR-а броје око 15 000 војника (укључујући и националне амфибијске снаге чланица) и



имају око 70 бродова различите намене и одговарајуће снаге за подршку;

— Шпанско-италијанске амфибијске снаге (SIAF), јачине амфијско – десанатне бигаде, и

— Британско-холандске амфибијске снаге(BNAF), исте јачине.

Поред ових снага за координацију и планирање поморског транспорта за потребе снага ЕУ успостављен је Поморско-транспортни координациони центар (Sealif Coordination centre – SCC) са седиштем у Ајндховену (Холандија).

B. Борбене групе ЕУ

Одлука о формирању БГ за потребе ЗСБП/ЕБОП ЕУ донета је на Савету ЕУ о доприносу војним способностима, у Бриселу 24. новембра 2004. године.43 Према истој, планирано је да чланице ЕУ, појединачно или на принципу подрегионалне сарадње, до краја 2007. године, формирају 13 БГ на располагању ЕУ. Свака БГ треба да броји око 1500 војника, из свих видова војних снага (КоВ, РВ и РМ), опремљених и оспособљених за брз размештај и извођење средње-тешких операција управљања кризама. БГ треба да буду способне да се распореде у области ангажовања за 15 дана и да могу самостално да се одрже у операцијама до 30 дана, са ротацијом на 120 дана. Намера је да се брзим распо-редом БГ отклоне последице немогућности брзог развоја ЕСБР. Формирање БГ треба да се реализује у две фазе. У првој фази, 2005—2006. година, формирале би се БГ са почетним оператив-ним могућностима (Initial Operational Capability), а у другој фа-зи, до краја 2007. године, све БГ треба да достигну пуну опера-тивну способност (Full Operational Capability).

Операционализацијом ове одлуке већ до новембра 2005. годи-не, организационо је успостављено 13 БГ. До јануара 2007. го-дине формирана је још једна БГ, а већи број раније формира-них је достигао оперативну способност за анагжовање према захевима Концепта БГ и, на нивоу ЕУ, уведено је „дежурство“ по две БГ у „стању шестомесечне приправности за оперативну употребу“. До 2009. године оперативну способност је достигло укупно 14 БГ, а најављено формирање још 3 БГ.

Бробене групе на располагању ЕУ, које су достигле оперативну способност:

(а) једнонационалне: Француска, Италијанска, Шпанска и Британска;

43 Borbene grupe u jačanju EU za upravljanje krizama, Evropska bezbednost, ISS EU, Pariz, 22. April 2005. Интернет, под насловом EU Battlegroups, на: http://www.concilium.europa.eu/esdp

238

(б) вишенационалне: Француско – Немачка, Француско – Белгијска, Немачко – Холандска, Немачко-Чешко – Аустријска, Италијанско-Мађарско – Словеначка, Шпанско – Италијанска амфибијска БГ, Вишенационална БГ предвођена Пољском (Пољска, Немачка, Словачка, Литванија и Летонија), Нордијска (Шведска, Норвешка, Финска, Естонија, и Ирска), Британско-Холандска, Балканска БГ предвођена Грчком (Бугарска, Румунија и Кипар), Вишенационална БГ предвођена Шпанијом (Шпанија, Немачка, Француска и Португалија).

Најављено је формирање Чешко-Словачке БГ, Италијанско-Румунско-Турске и Шведске БГ.

Европска агенција за одбрану

Европска агенција за одбрану – ЕОА (European Defence Agency – EDA) је формирана је 12. јула 2004. године, са седиштем у Бриселу. Њен основни задатак јесте пружање подршке Савету и чланицама ЕУ у циљу побољшања способности ЕУ за упра-вљање кризама и реализацију ЕБОП.

Агенција има четири основне функције:

(1) Развој одбрамбених способности у области управљања кризом.

(2) Ширење и унапређење сарадње у области наоружавања.(3) Јачање европске одбрамбене технолошке и индустријске

основице (Defence Technological and Industrial Base – DTIB) и формирање конкурентског европског тржишта војне опреме.

(4) Развој европског истраживања и технологија (Research and Technology).

Агенција је непосредно подређена Савету ЕУ, а Бордом дирек-тора председава високи представник ЕУ. У складу са основним функцијама, ЕОА има четири директората, за: одбрамбене спо-собности (Capabilities), наоружавање (Armaments), одбрамбену индустрију и тржиште (Defence Industry and Market), и истра-живање и технологију (Research and Technology).

Недостаци војних снага и способности на располагању ЕУ и перспектива развоја

Мада, као што се из изложеног види, ЕУ има на располагању респективне војне капацитете за управљање кризама, ипак,



постоје и евидентни квантитативни и квалитативни недоста-ци. Према листи идентификованих недостатака, основне недос-татке војних снага и способности чине недостаци у областима:

— борбени и неборбени хеликоптери;— НХБ заштита; — беспилотне летелице; — медицинске екипе; — снаге за специјалне операције; — носачи авиона; — ПВО; — пуњење авиона у ваздуху; — борбено извиђање и спасавање; — крстареће ракете и високо прецизна муниција; — балистичке одбрамбене ракете; — штабови; — извиђање терена са земље и из ваздуха; — стратегијско обавештајно обезбеђење (ISR IMINT), — рано упозорење и откривање на великим удаљеностима; — стратегијска ваздухопловна мобилност и — брзи јуришни чамци.

Недостаци и проблеми БГ ЕУ— недовољна заједничка обука, нарочито обука здружених

састава видова;— још увек нестабилан и непроверен систем командовања БГ

и операцијама ЕУ у целини, посебно са аспекта паралелног и јединственог управљања војним и цивилним делом операција ЕУ;

— непостојање адекватних механизама за оцену имплементације Концепта БГ, односно спремности БГ за употребу (користе се стандарди НАТО за снаге одговора);

— смањене могућности за обезбеђивање снага за ротацију (смену БГ) због обавеза дела чланица према операцијама НАТО, што се посебно рефлектује на брзину почетног ангажовања БГ у операцијама ЕУ и

— проблеми у погледу здруживања копнене компоненте са компонетама осталих видова (РВ И РМ).

Перспективе развоја војних снага и способности ЕУ

Пораст изазова и претњи европској и светској безбедности, нарочито све евидентнија појава глобалних претњи, намећу ЕУ потребу да настави јачање својих војних способности, како за самостално извођење мисија, ширег спектра и вишег интензи-тета него што су проширени „Петерсбершки задаци“, тако и за операције заједно са партнерима. О томе се у политичко-безбед-носним (војним, цивилним) и бројним експертским круговима

240

ЕУ и чланица воде широке дебате и усмеравају правци будућег развоја безбедносних способности ЕУ. Преовлађују ставови да у наредном периоду ЕУ треба да стекне способност за реализа-цију следећих мисија:

a) високоинтензивне хуманитарне интервенције;b) регионалне операције у одбрани европских стратегијских

интереса;c) превенција напада, укључујући оружје за масовну

деструкцију; иd) одбрана на сопственој територији — унутрашња одбрана.

Закључак

После неуспеха пројекта о изградњи европског идентитета безбедности и одбране кроз ЗЕУ, чланице ЕУ су се, 1999. годи-не, одлучиле за развој и изградњу заједничке, Европске безбед-носне и одбрамбене политике у оквиру Заједничке спољне и безбедносне политике Европске уније.

Према замисли, ЕБОП је један широки концепт очувања ев-ропске безбедности и одбране, заснован на блиској сарадњи чланица Уније, и других европских држава које прихватају ус-лове и обавезе ЕБОП, усмерен на успостављање заједничких војних и цивилних капацитета, којима би се ЕУ комплетирала широким спектром способности за управљање кризама.

Интензивним напорима чланица и институција ЕУ, током про-текле деценије, Унија је успоставила респективне војне способ-ности на свом располагању (институције, инструменти и сна-ге) за реализацију ЕБОП, односно постала је један од кључних субјеката европске безбедности и одбране и значајан чинилац глобалног мира и безбедности.

Са војног аспекта, ЕУ је, од 2007. године, способна за аутономно предузимање две средње интензивне војне операције очувања и подршке миру у Европи и свету.

Нема дилеме да постоји потреба и да ће ЕУ и убудуће наставити да развија војно-безбедносне способности за успешан одговор на постојеће и нове изазове и претње европској безбедности и одбрани и снажнији утицај и допринос међународном миру и безбедности. То ће од свих чланица захтевати веће међусобно јединство, заједничко и појединачно ангажовање, веће допри-носе и јачање сарадње и изградњу партнерских транспарент-них односа ЕУ са свим релевантним субјектима међународног мира и безбедности у свом окружењу и широм света.



Литература, документи и други извори података

1. Драган Р. Симић, Наука о безбедности—савремени приступи безбедности, Служебни лист СРЈ, Београд, 2002.

2. Missiroli, B., A., Turkey and EU/NATO Cooperation, Security Dialogue No 33, March 2002.

3. Sven Biscop, European Military Integration: Beyond the Headline Goal, ed. Academia Press. June 2005.

4. Treaty of Amsterdam Amending the Treaty on European Union, The Treaties Establishing the European Communities and Related Acts, and The Treaty on European Union, Title V – Provisions on a Common Foreign and Security Policy, Article 11, Official Jurnal C 340, 10 November 1977.

5. Anglo-French Summit at St-Malo: „Declaration on European Defence“, EU Security and Defence Policy: The first five year (1999-2004), ed. by Nicole Gnesotto, Institute for Security Studies European Union, Paris, 2004.

6. The NATO Handbook Documentation: „Final Comminique of The Ministerial Meeting of The North Atlantic Council (including the Berlin Decision on building a European Security and Defence Identity within The Alliance)“, Berlin, 03.June 1996, NATO Office of Information and Press, Brussels, 1999.

7. Presidency Conclusions Helsinki European Council, 10-11. December 1999, doc. SN 300/99.

8. COUNCIL DECISION of 22 January 2001 setting up the Military Committee of the European Union (2001/79/CFSP), http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cmsUpload/l_02720010130en00040006.pdf,

9. Council Decision 2003/479/EC of 16 June 2003, Official Journal L 160 of 28.06.2003 и Antonio Missiroli (comp.), From Copenhagen to Brussels. European defence: core documents, Volume IV, Chaillot Paper 67, Paris: EU Institute for Security Studies, December 2003.

10. Сава Савић, „Западноевропска унија – настанак, улога и трансформација“, Војно дело бр 1/2006, ВИЗ Београд, 2006.

11. Европскa стратегијa безбедности — Безбедна Европа у бољем свету, Центар за међународне и безбедносне послове (ISAC Fond), Београд, 2006.

12. European Defense Integration: Bridging the Gap between Strategy and Capabilities, ed. by Michèle A. Flournoy and Julianne Smith, Center for Strategic and International Studies (CSIS), Washington, Oktober 2005.

13. Gnesotto Nicole, Jean Yves-Haine, Andre Dumoulin, Tomas Reis, Jan Foghelin, Lothar Ruhl, Francois Heisbourg, Stefano Silvestri, William Hopkinson, Hans-Bernhard Weisserth, Marc Otte i Rob de Wijk, European Defence- A Proposal for a White Papers, EU ISS, Paris, May, 2004.

14. Borbene grupe u jačanju EU za upravljanje krizama, Evropska bezbednost, ISS EU, Pariz, 22. april 2005.

15. Headline Goal 2010 approved by General Affairs and External Relations Council on 17 May 2004, endorsed by the European Council of 17 and 18 June 2004. http://www.consilium.europa.eu/showpage.aspx?id=1349&lang=EN

16. Treaty of Lisbon amending the Treaty on European Union and the Treaty establishing the European Community, signed at Lisbon, 13 December 2007. Official Journal of the European Union No 2007/C 306/01.

17. http://www.ena.lu/ (treaty_european_union_maastricht_february 1992)18. NATO-EU Relations, www.nato.org.19. EU Battlegroups, http://www.concilium.europa.eu/esdp20. http://www.ena.lu/petersberg_declaration_weu_council_ministers_bonn_19_june_121. http://www.consilium.europa.eu/showPage.aspx?id=1039&lang=en22. http://www.eurofor.it/23. http://www.armedforces.co.uk/mod/listinga/lo23.html24. http://www.eurocorps.org/.

242 Др Далибор Кекић

Др Далибор КекићКриминалистичко-полицијска академија, Београд

Обавештајна мрежа ЕУ: ENFOPOL

Обавештајна мрежа ЕУ: ENFOPOL 243

AbstractENFOPOL (Enforcement of Police - Police of Enforcement) is a European electronic intelligence network, which is able to fully track and monitor all types of electronic communicati on. It is or-ganized following the model of ECHELON (Electronic Surveillance Operati on) - U.S. intelligence network, which includes: Australia, New Zealand, Canada and Great Britain. European police coopera-ti on on this basis was done in the form of working groups - the po-lice-squad experts, from all EU countries, primarily those fi ghti ng cyber-crime. These experts determined the legal way to promote, att ain and improve the fi ght against contemporary forms of securi-ty threats, terrorism, organized crime, and the like.

Key words: ENFOPOL, cyber crime, organized crime, terrorism, in-telligence networks, the European Union.


Увод

Савремена електронска средства постала су не предмет прес-тижа, него насушна потреба, како државних тако и недржавних организација. Поједини стручњаци и теоретичари привржени су мишљењу да су она производ „сложене међузависности”, а други сматрају да су настала као последица електронске рево-луције и да она морају бити саставни део живота.

Без обзира на све наведено, многе криминалне и терористичке организације у изумима везаним за електронику виделе су сјај-ну прилику за своје активности и начине богаћења. Сви потен-цијални терористи и криминалци управо користе савремена средства комуникација, како би извршили задатке матичних организација.1 Удео електронског криминала у „бруто крими-налном производу”, оствареном у пословима, безмало глобал-но организованог криминала, достигао је крајем претходног столећа стотине милијарди америчких долара, што је знатно више од бруто друштвеног периода 90% земаља у свету.2

У потреби да разјасни овакво кретање људи, материјалних до-бара и унапређењу електронских средстава Џозеф Нај види у: ојачавању економске међузависности држава (потреба за де-лотворнијим везама међу њима), процес осавремењивања и урбанизације, као и развој комуникације у државама у раз-воју (подстиче се пренос моћи из државне управе у приватни сектор), ширење војне технологије којом се повећава моћ при-вредно неразвијених држава и промена редоследа решавања актуелних питања у светској политици.3 У целом том силеству нових технологија, пре свега Интернета, бројни су покушаји малверзација и тајних кореспонденција између централа и ће-лија терористичких и криминалних организација.

Након 11. септембра, у паничном страху, али и жељом да се за-творе сви могући прилази електронским средствима САД је почела да актуализује питање ECHELON-a, електронске мреже САД. ECHELON је првобитно био замишљен као обавештај-ни систем за прислушкивање СССР и његових савезника, али је временом постао прислушна комуникациона мрежа за праћење терористичких организација и откривање међународ-них нарко-картела. Систем ECHELON је једноставно структу-рисан. Све чланице припадају енглеском говорном подручју: Аустралија, Нови Зеланд, Канада, САД и Велика Британија. Све ове државе су део обавештајног савеза UKUSA (UK–USA

1 Интернет, 02/06/10, http://mail.sarai.net/pipermail/reader-list/2001-June/000163.html.2 Dragan R. Simić, Nauka o bezbednosti – savremeni pristupi bezbednosti, Službeni list SRJ, Fakultet

političkih nauka, Beograd, 2002, str. 403 R. Keohane & J. Nye Jr, (1989), Power and Interdependence (2nd ed.), Little, Brown, p. 12.


Security Agreement), који је састављен како би се обавештајне информације међусобно делиле.4

Настанак ENFOPOL-а

Идеја о настанку ENFOPOL-а је настала крајем прошлог ве-ка. Иза кулиса Међународног семинара о правном регули-сању телекомуникација – ILETS (International Law Enforcement Telecommunications Seminar). ILETS је био сарадња између др-жава ЕУ у планирању система надзора над правним регули-сањем пресретања телекомуникационог саобраћаја. Поједина парламентарна тела Европске уније, као и законодавна из мно-гих држава ЕУ понаособ, састајала су се на одвојеним и засеб-ним форумима и седницама Европског парламента, како би расправили захтеве појединих посланика за прислушкивање комуникационих система. Особље се састајало под покрови-тељством ILETS-a. Оснивање ILETS иницирао је FBI. Након три године грађани ЕУ су упознати са овим догађајима.5

ENFOPOL је производ тајне сарадње унутар ILETS-a. Ниво до којег је ишао утицај ове групе на политику ЕУ је ваљано по-тврђен изјавом: „Пратећи други по реду састанак ILETS-a у Бону, IUR (International Users Requirements) је достављен Савету министара. Прошао је без иједне примедбе 17. јану-ара 1995. године.” Док је FBI био активан у оквиру ILETS-a, ка-да су представници полиције и обавештајних служби из САД, Канаде и неколико европских земаља, основан је ENFOPOL у бази FBI у САД. Такође, неколико састанака ILETS одржани су у САД. Током састанака разматрана су питања заједничких стандарда за телекомуникациону опрему за једноставнији над-зор телекомуникационог саобраћаја. ENFOPOL је започео као пројекат ILETS.

Резолуција о корисничким сервисима публикована је у „Службеном гласнику ЕУ” (Offi cial Journal) тек 4. новембра 1996. године, дакле, готово две године доцније. У прилог идеји о оснивању ENFOPOL-a састављен је нацрт Конвенције о ев-ропском информационом систему новембра 1993. године (EIS – European Information System), систем који је био у припреми да замени Шенгенски систем информација.6

У строгој тајности је Европски савет 1995. године овластио радну групу ENFOPOL под К.4 комитетом Европског савета, да

4 Интернет, 05/06/10, http://www.economypoint.org/e/echelon.html.5 Dalibor Kekić, „Evropska obaveštajna mreža (ENFOPOL)”, Evropsko zakonodavstvo, br. 13/05,

Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2005, str. 93.6 Interception capabilities 2000: The Abolition of Privacy?, Internet, 30/05/10, http://www.fecl.org/

circular/5803.htm.


сачини нацрт Резолуције и Закона о сарадњи европских поли-ција у пословима прислушкивања телекомуникационих систе-ма, у циљу осигурања транспарентности комуникација за пот-ребе агенција националних безбедности држава ЕУ. Фебруара 1997. године ЕУ је у питању ENFOPOL-а тајно одлучила да из-гради међународну разгранату мрежу, преко тајне мреже уре-да сваке државе—чланице ЕУ. Политичари су се договори-ли да основање такве мреже буде у складу са „трећим стубом” ЕУ, а на основу споразума из Мастрихта. Кључна питања пла-на су унесена у Меморандум о разумевању, потписан од стране представника чланица ЕУ 1995. године.

После неколико неуспелих покушаја да донесе валидан до-кумент о ENFOPOL-у, европски парламентарци су доне-ли резолуцију о ENFOPOL-у 7. маја 1999. године (Резолуција Савета о прислушкивању савремених комуникационих сис-тема). Резолуција је погодила Интернет провајдере и ко-риснике. Упоредо са резолуцијом, Уред за процену научних и техничких могућности при Европском парламенту (STOA – Scientifi c and Technological Options Assesment) предочио је из-вештај о историји, опсегу, начину, политичким и техничким могућностима Обавештајне службе за комуникације (Comint – Commуnication Intelligence) о способности прислушкивања (извештај је под шифрованом ознаком IC 2000). Закључак у извештају је да се о питању прислушкивања електронског са-обраћаја мора повести јавна расправа у коју би били укључе-ни представници корисничких сервиса, али и сами корисници.

У многобројним државама ЕУ власти су предузеле кораке у смеру успешног и у законским оквирима овлашћеног прислу-шкивања електронског саобраћаја. У Великој Британији судо-ви допусте око 8000 прислушкивања годишње, а NSA (National Security Agency – Агенција америчке државне безбедности) уз знање британских власти, прислушкује и до 40000 корисника годишње. ENFOPOL слично то ради са америчким грађанима, по систему реципроцитета. У Холандији је истовремено била састављена група полицијских експерата за израду закона по којем би сви провајдери морали осигурати слободан приступ информацијама. У Немачкој су 4. маја 1995. године јавности представљене правне структуре и могућности за прислушки-вање електронског саобраћаја. Јула 1996. године урађен је Нацрт закона о телекомуникацијама, којим се отишло и даље од захте-ва које је поставио ENFOPOL. Овим законом потраживала се велика слобода приступа корисничким сервисима од стране обавештајних служби. Законом је предвиђено стварање „ком-петентног руководства”, које би имало потпун приступ свим корисничким сервисима на такав начин да ни сами провајде-ри не би били упознати о времену и начину прислушкивања.


Статус ENFOPOL—а

Многи сматрају да ENFOPOL није ништа друго до производ договора малог броја бирократа из Европе и Америке, који су уговорили сyстем праћења глобалних и локланих мрежа кому-никација. Проблем стварања ENFOPOL-a у јавности се јавио због доношења одлука и закона у овој области јавног општења далеко од очију јавности – нетранспарентно, иза кулиса. Ниједан комерцијални оператер није драговољно пристао да му по његовој мрежи полиција самовољно претражује и прслу-шкује податке и информације властитих корисника, а претеж-но због угрожавања права на приватну преписку и кореспон-денцију грађана ЕУ. Често су провајдери иступали у јавности, али и данас иступају, као гласноговорници својих корисника, не због бриге о њима, већ због цене коју плаћају, што власти од њих захтевају. Од сваког локланог провајдера држава потра-жује сајбер простор за рад ENFOPOL-a, о сопственом трошку.7

Захваљујући локалном немачком корисничком сервису Telepolis, откривен је тајни текст из 1998. године, који је дого-ворен од стране европских полицијских делегација, представ-ника држава ЕУ, у Бечу и Мадриду. Тај је документ је назван ENFOPOL 98. Текст је дистрибуиран преко многих страница на Интернету и то 10 дана после његовог доношења. У међувре-мену је донесен нови текст под називом ENFOPOL 19, о начи-ну сарадње и деловању ENFOPOL-a. ENFOPOL 19 је потписан на састанку полицијских званичника у Бриселу 15. марта 1999. године, а водио га је немачки представник. У документу је по-тврђено да полиција неће морати захтевати посебне дозволе за прислушкивање провајдера и корисника.8

Многи стручњаци попут Марка Ротенберга, директора Електронског приватног информационог центра из Бона, сма-трају да је ENFOPOL класичан пример увоза „америчког пра-вног отпада”, којим се угрожавају основна људска права и слободе. Различита су мишљења политичара ЕУ о питању ства-рања заједничке обавештајне службе. Она се крећу од тога да је заједничка политичка и удружена служба безбедности приро-дан след догађаја, до оних који сматрају да је Заједничка спољ-на и безбедносна политика сасвим задовољавајуће достигнуће.

ENFOPOL је мање-више систем попут ECHELON-a, али ипак у појединим сегментима и нешто сасвим ново. ENFOPOL се ин-тегрисао у европски легални систем. То није само један систем, већ је више сарадња између више различитих, попут Интернет

7 Medoch Armin, The European Secret Service Union, Interne, 30/05/10, http://www.euronet.nl/~rembert/echelon/moech11.html.

8 Kris Millegan, CTRL The ENFOPOL 98 Affair, Internet, 11/07/10, http://www.mail-archive.com/[email protected]/msg12071.html.


провајдера. ENFOPOL не ради ван граница ЕУ, и то је једини-ца која ради у легалним оквирима, са способношћу да оперише унутар целокупне Европске уније (попут FBI у САД). Очекује се да се у блиској будућности успостави полицијска јединица ENFOPOL. Постоји могућност и да ENFOPOL настави да бли-ско сарађује са полицијским структурама широм ЕУ и то нај-више преко ISP (Internet Service Providers).

Свака информација се сада депонује на сигурно место, и ако полицијска јединица или обавештајна служба захтева одређе-ну информацију, ISP је одмах прослеђује одређеној служби. Питање је колико дуго се информација држи депонована? Као и у Америци, полиција мора добити судски налог, пре него што одређену информацију смети на место које ENFOPOL др-жи под контролом, и све мора бити документовано. ENFOPOL контролише и проток информација у сателитима, мобилним телефонима, кредитним картицама, комуникационим путеви-ма, Интернет, нови телекомуникациони систем Иридијум (са седиштем у Италији), али и стандардизоване телекомуникаци-оне системе и др.

Прихватањем ENFOPOL-a Европски парламент је овластио по-лицију и обавештајне службе да предузму неопходне кораке у циљу прислушкивања телекомуникација. Како би имао свео-бухватан приступ корисничким подацима ENFOPOL захте-ва од корисничких сервиса (провајдера) да обезбеде „простор” (interfejs, backdoor) на мрежи како би се могло приступити це-локупном саобраћају. Тражи се од сервиса да обезбеди отворе-ну телефонску линију у сврхе прислушкивања и снимања и све то на уштрб рачуна провајдера.

Кориснички сервис мора да обезбеди ENFOPOL-у географско лоцирање потенцијалних, оперативно занимљивих корисника. Обавештајне службе у последње време су се све чешће сучеља-вале са великим могућностима и големим напретком у телеко-муникацијама, што повлачи вероватноћу начина и могућности ефектног прислушкивања и праћења саобраћаја. Сваки прет-ходни покушај полиције да прислушкује телекомуникациони саобраћај, пре стварања ENFOPOL-a, у највећем броју случаје-ва је био ометан или спречен од стране законодавних тела, ин-тересних група (нарочито у области индустрије), организација од јавног интереса, па и самих појединаца-корисника.

Брига о приватности је од највећег значаја за грађане ЕУ. Можемо замислити шта би се све могло догодити када би ENFOPOL измакао контроли у свом раду, или још горе, ако би га контрлисале велике корпорације. Сада то звучи смешно, али ENFOPOL мора да се ослања на помоћ корпорација, какав је


ISP на пример, како би дошао до релевантних података. Да ли би ISP могао поједине податке искористити за сопствене пот-ребе, јасно је да би. Остаје закључак да са системом какав је ENFOPOL могу се легално шпијунирати чак и невини људи.

Области сарадње Европске уније у пословима ENFOPOL-a мо-гу се разврстати у две групе:

сарадња у областима послова постигнутих Шенгенским споразумом, и

сарадња у области општег криминалитета.

Шенгенским споразумом су нарочито покривена наредне области:

међусобно помагање полиција у циљу превенције појаве криминалитета,

прекогранични надзор, прекогранична потера, комуникација и прослеђивање информација у посебним

случајевима у сврху превенције појаве криминала и преступа или претњи јавној безбедности или политици,

размена информација како би се извршила ефективна провера и надзор на граничним прелазима,

размена официра за везу нижег ранга, појачање полицијске сарадње у пограничном појасу кроз

билатералне аранжмане и споразуме, и надзор заједничког информационог система ЕУ.

Сарадња на подручју појава преступа општег криминалитета је:

превенција криминала, размена информација о хулиганству на фудбалским

стадионима и другим спортским приредбама, геноцид, злочин против човечности и ратни злочин, нестале особе, обука полицијског особља, лична безбедност и заштита јавних личности.

Као посебан вид сарадње унутар ENFOPOL-a означава се бор-ба против тероризма и различитих екстремистичких и верско-фанатичких организација.


Очекивања од ENFOPOLA у будућности

Уколико Велика Британија, нпр., која је и део ECHELON при-хвати ENFOPOL као властиту организацију, можемо говори-ти о потпуном систему надзора над комуникацијама у овој др-жави. Ово је у супротности са многим законима, али, дакако, постоји још много простора да се закони промене. ENFOPOL, по мишљењу многих стручњака, још увек није у потпуности показао своју снагу, али не значи да се ускоро неће афирмиса-ти у потпуности. Једино чему се житељи ЕУ могу надати јесте заштита властите приватности.

Цела Европа живи на високом степену демократије, и незами-сливо је да је једној таквој институцији као што је ENFOPOL допуштено да настане и да се развија без провере јавног мишљења. У том смислу, све је више појединаца који су против овог облика узнемиравања приватности.

Међутим, ако сагледамо историју организованог криминала и тероризма, јасно је да ове организације највише користе благо-дети савремених комуникационих система. У том смислу доне-кле је оправдано што институције, какав је ENFOPOL, постоје. Чак иако се у преко 90% случајева прислушкује обичан грађа-нин, потребно је да се заштите његова права на приватност, и онај који располаже тим информацијама мора их чувати у највећој тајности.

ENFOPOL, поред свих критика које трпи, ипак има будућност, јер је све више телекомуникационих система људима на распо-лагању, и потребно је увести ред у целокупном анархичном ок-ружењу. С друге стране, број чланица ЕУ се годинама увећа-ва, а аутохтоне полицијске организације и обавештајне службе немају довољно капацитета да одговоре савременим изазови-ма, ризицима и претњама по безбедност, нарочито у области комуникација. Потребан је један заједнички надзор над мно-штвом информација које се сливају у многобројне електрон-ске системе.

Србија и ENFOPOL

Када је Србија 2006. године постала суверена држава, морала је да уреди свој безбедносно-обавештајни систем.Уместо тога, Србија је усвојила 2007. године Закон о основама уређења служ-би безбедности, којим је у суштини уређен само Савет за наци-оналну безбедност, наведене су службе безбедности Републике и утврђени начини усмеравања и координације рада безбед-носно-обавештајних служби и механизми њихове контроле.


Две године потом, Министарство одбране је текст Нацрта за-кона о Војнобезбедносној агенцији и Војнообавештајној аген-цији доставило на расправу уском кругу одабраних НВО.9 Позитивно је то што се усвајањем закона о војним безбеднос-но-обавештајним агенцијама, попуњава једна од празнина у безбедносно-обавештајном систему Србије.

Поред свих ових догађаја, у мају и јуну 2010. године, Влада Србије је изнела предлог Закона о електронским комуника-цијама, којим се, по мишљењу многобројних стручњака за елек-тронске комуникације и безбедност, крши Устав Републике Србије. Након сета закона који су усвојени у року од годину дана у Скупштини Србије, попут Закона о тајности података, Закона о одбрани, Закона о војсци, Закона о ВБА и Закона о ВОА, предложеним Законом о електронским комуникацијама, актуелна власт је, по мишљењу многих, на најбољем путу да у сваком погледу не само контролише безбедносно-обавештај-ни сектор у Србији, већ и саме грађане. Оно што узнемирава јавност јесте да овај закон пружа могућност приступа држав-них безбедносних структура такозваним задржаним подаци-ма, али и начин како се одједном тај закон нашао у скупштин-ским клупама. При том се не помиње одлука суда као основ, а ти подаци о комуникацији некада говоре бар подједнако као и сама садржина телефонског разговора или електронске по-ште. Реч је о подацима који говоре – ко, кад, како, колико дуго и одакле је с неким комуницирао Интернетом.10 Ово предста-вља питање садржавних података, који се односе на: праћење и утврђивање извора комуникације; утврђивање одредишта ко-муникације; утврђивање почетка, трајања и завршетка кому-никације; утврђивање врсте комуникације; идентификације терминалне опреме корисника; и, утврђивање локације мобил-не терминалне опреме корисника.11

Републички повереник за информације је поводом прелога Закона истакао да „тај системски закон завређује јавну распра-ву и пажњу јавности, поготово стручне, а да су поједина ре-шења из наведеног закона нејасна, контроверзна и могу имати за последицу угрожавање Уставом и законом зајемчених људ-ских права. Европски стандарди и процедуре, обзнањени одлу-кама Европског суда за људска права иду у прилог да су и задр-жани подаци интегрални део комуникације, подједнако важни као и садржина. Чак је и Уставни суд оценио као неуставне од-редбе члана 55 важећег Закона о телекомуникацијама зато што

9 Нацрт закона о ВБА и ВОА у функцији status quo, Интернет, 24/06/10, http://institutparalaks.blogspot.com/2009/10/nacrt-yakona-o-vba-i-voa-u-funkciji.htm.

10 Uglješa Mrdić, Prisluškivanje „Veliki brat” u skladu sa zakonom, Internet, 19/06/10, http://www.pecat.co.rs/2010/06/prisluskivanje-veliki-brat-u-skladu-sa-zakonom/.

11 Члан 129, Предлог Закона о електронским комуникацијама, Интернет, 22/06/10, http://www.parlament.gov.rs/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=1214&t=P#.


је тај члан предвиђао могућност да се од забране активности којима се нарушава приватност телекомуникационих порука може одустати, не само на основу одлуке суда, већ и без ње ако се то пропише неким законом.

Образлажући посланицима законски предлог, министарка за телекомуникације Републике Србије сматра да су пред Србијом изазови отварања тржишта за нове оператере, прелазак са ана-логног на дигитално емитовање телевизијских програма, убр-завање процеса приближавања ЕУ, продаја државног дела влас-ништва компаније „Телеком Србија”, усаглашавање прописа са стандардима ЕУ (приближавање узусима ЕУ у складу са захте-вима ENFOPOL-a), а да ће њиховој реализацији допринети ус-вајање закона. У републичкој власти не постоји стопостотна слога око усвајања овог Закона. Представници опозиционих странака су оценили да Влада Србије жури са доношењем предлога закона како би „припремила подлогу“ за приватиза-цију „Телекома Србије“.

Представници Владе јавно су износили жаљење да се про-пуштањем да Народна скупштина усвоји закон по хитном поступку, доводи у питање процес преласка са аналогног на дигитално емитовање телевизијског програма и да се онемо-гућава даље спровођење започетог процеса либерализације тржишта и привлачења нових инвестиција у развој инфра-структуре, чије је спровођење отежано непостојањем адекват-ног законског оквира и ефектима глобалне економске кризе. Доношењем Закона о електронским комуникацијама требало би да се обезбеди савремен, ефикасан и јединствен правни ок-вир који ће омогућити даљи развој електронских комуника-ција чиме се директно доприноси повећању конкурентности, а грађанима Србије да се омогући већи избор квалитетнијих сер-виса што самим тим повећава и квалитет свакодневног живо-та. Али, чини се да се у Србији, захваљујући власти, дешава уп-раво супротно.

Дакле, Безбедносно-информативна агенција ће, по доношењу новог Закона о телекомуникацијама, имати право да без суд-ског налога прислушкује електронску пошту грађана Србије, само по налогу директора БИА. Изостала је озбиљна стручна расправа, која је основа за доношење ваљаног закона. Још један парадокс је у жижи доношења овог закона – контрола праћења и праћених података биће у рукама оних који прате, тј. БИА. Иако је закон у месецима који су претходили његовом доноше-њу био на мети јавности, посланици нису имали превише про-тив његовог доношења.


Све ово, дакако, подсећа на припрему за улазак Србије у сис-тем рада ENFOPOL-a. У том смислу, и начин доношења и од-редбе будућег Закона о телекомуникацијама неодољиво подсећа на оснивање ENFOPOL-a. Република Србија, неоспор-но у овом облику приближавања ЕУ хита крупним корацима. Јасно је да ће се она врло брзо уклопити, по уласку у ЕУ, у сис-тем ENFOPOL и постати саставни део те мреже. Уколико и буде неких противљења, она неће ишта значити, јер је за један такав конгломерат, какав јесте ЕУ, овакав аранжман неопходан у кон-троли и супротстављању организованом криминалу и терори-зму, где неовлашћено праћење електронског саобраћаја стано-вништва, ипак представља секундарну – нуспојаву.

Закључна разматрања

У савременом свету моћ се од оних који имају много новца креће ка онима који су „богати информацијама”.12 Дакле, богат-ство временом губи свој некадашњи смисао. Идући у сусрет томе, држава је остала привржена жељи да остане референт-ни објекат у међународном систему безбедности у настајању и да задржи моћ у свом поседу. ENFOPOL је производ те жеље, без обзира што постоје повици на овакав начин контроли-сања становништва. Држава је способна да контролише троди-мензионални простор: територију, становништво, географски простор, итд. Овог пута држава – наднационални субјект ЕУ, покушава да контролише сајбер простор, не допуштајући дру-гим недржавним – криминалним и терористичким организа-цијама да га контролишу.

ENFOPOL је настао по угледу на сличну организацију – ECHELON у САД, и, у том смислу, не представља новост, али због броја становника и броја земаља које обухвата представља изазов у овој области полицијског и обавештајног посла. Може се очекивати да ће се у будућности изградити све више оваквих институција, јер се све више појављују нови облици комуника-ције, који не познају државне границе.

Одатле, нови Закон о телекомуникацијама Републике Србије овлашћује директора Безбедносно-информативне агенције да самостално, без одобрења суда, наложи праћење и надгледање одређеног електронског саобраћаја. Очекује се да се, у складу с тим законом, Србија уласком у ЕУ врло лако уклопи у сис-тем ENFOPOL. Зато је, барем по овом питању, Србија надомак уласка у Унију.

12 Joseph J. Nye, “Soft Power”, Foreign Policy, Fall. 1990, p. 152-4.



1. Armin Medoch, The European Secret Service Union, Interne, 30/05/10, http://www.eуronet.nl/~rembert/echelon/moech11.html.

2. Internet, 05/06/10, http://www.economypoint.org/e/echelon.html.3. Internet, 02/06/10, http://mail.sarai.net/pipermail/reader-list/2001-June/000163.

html.4. Interception capabilities 2000: The Abolition of Privacy?, Internet, 30/05/10, http://

www.fecl.org/circylar/5803.htm.5. Kekić Dalibor, „Evropska obaveštajna mreža (ENFOPOL)”, Evropsko zakonodavstvo, br.

13/05, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2005. 6. Keohane R. & Nye J. Jr, (1989), Power and Interdependence (2nd ed.), Little, Brown. 7. Millegan Kris, CTRL The ENFOPOL 98 Affair, Internet, 11/07/10, http://www.mail-

archive.com/[email protected]/msg12071.html.8. Mrdić Uglješa, Prisluškivanje „Veliki brat” u skladu sa zakonom, Internet, 19/06/10,

http://www.pecat.co.rs/2010/06/prisluskivanje-veliki-brat-u-skladu-sa-zakonom/. 9. Nacrt zakona o VBA i VOA u funkciji status qvo, Internet, 24/06/10, http://

institutparalaks.blogspot.com/2009/10/nacrt-zakona-o-vba-i-voa-u-funkciji.htm.10. Nye J. Joseph, “Soft Power”, Foreign Policy, Fall. 1990. 11. Predlog Zakona o elektronskim komunikacijama, Internet, 22/06/10, http://www.

parlament.gov.rs/content/cir/akta/akta_detalji.asp?Id=1214&t=P#.12. Simić R. Dragan, Nauka o bezbednosti – savremeni pristupi bezbednosti, Službeni list

SRJ, Fakultet političkih nauka, Beograd, 2002.


256

Documents

Безбедносни и одбрамбени аспекти прикључења Републике Србије Европској унији